PČELARSKI PRIRUČNIK

ZA POLAZNIKE PČELARSKE ŠKOLE

Sadržaj

1.Selekcija i reprodukcija medonosne pčele .............................................................. ..........3

2.Prolećni razvoj i priprema pčelinjih društava za glavnu pašu.......................................... ....6

3.Priprema pčela za zimovanje ..............................................................................................11

4.Prirodno i veštačko rojenje .................................................................................................14

5.Tehnologija dobijanja i upotreba meda..............................................................................18

6.Tehnologija dobijanja i upotreba voska..............................................................................24

7.Savremena apitehnika –oprema i uređaji u pčelarstvu.....................................................28

8.Tehnologija dobijanja i upotrebe mleča.............................................................................30

9.Tehnologija dobijanja i upotrebe pčelinjeg otrova............................................................32

10.Neprijatelji pčelai sanacija .............................................................................................35

11.Komunikacija i feromoni..................................................................................................37

12.Knjigovodstvo i ekonomika pčelarenja............................................................................45

13.Medonosne biljke Srbije..................................................................................................50

14.Simptomi i sanacija pčelinjih bolesti...............................................................................53

15.Mehanizacija u pčelarstvu..............................................................................................60

16.Seoba pčela na pašu.......................................................................................................62

Selekcija i reprodukcija medonosne pčele

Medonosne pčele su polu pripitomljene domaće zivotinje. Zahvaljujući svojim privrednim karakteristikama pčela je od
davnina privukla paznju čoveka, ali i do danasnjih dana, iako je čovek uzgaja, za razliku od drugih domaćih životinja nije je u
potpunosti pripitomio. Za razliku od drugih domaćih životinja, medonosne pčele same odgajaju leglo, sakupljaju, prerađuju,
konzerviraju i lageruju neophodne zalihe hrane-med i pergu.
Cilj svakog pčelara je da dobije visoke prinose meda po pčelinjem društvu, ali pčele su stalno pod uticajem spoljašnjih faktora i
kod intenzivnog gajenja pčela oni se stalno moraju imati u vidu.
Medonosna pčela je pored mrava, termita i čoveka socijalno biće. U procesu evolucije stvoreno je pčelinje društvo sa složenim
uzajamnim odnosima. Međutim, kada je nastala i gde medonosa pčela još uvek se nezna. Zna se da je evolucija medonosne
pčele povezana sa promenama vegetacije. Prilagođavajući se vegetaciji, pčele su pretrpele značajne promene u konstrukciji tela
i u načinu života. Kao posledica tih promena, pri sadašnjoj organizaciji i sadašnjem načinu života, pčelinje društvo ima visoko
razvijenu sposobnost da u svom gnezdu stvara nepromenljive životne uslove, bliske optimalnim, kako za odrasle individue,
tako i za gajenje larvi.
Pčelinje društvo sačinjavaju jedna matica, nekoliko stotine trutova i nekoliko desetina hiljada pčela radilica. U
zavisnosti od broja pčela radilica u društvu, pčelinja društva se mogu razvrstati na : slaba, srednja i jaka društva. Na jačinu i
produktivnost pčelinjeg društva utiču unutrašnji i spoljašnji faktori. Avetsijan (1988) je predložio šemu uticaja važnih faktora na
pčelinje društvo. Prvi faktori su faktori spoljašnje sredine: predeo, klima, paša. Druga grupa faktora proističe iz samog društva,
to su : brojnost društva, uzrasna struktura, starost matice, količina hrane, količina saća, optimalna temperatura, vlažnost i
gasni sastav vazduha u košnici.
Na produktivnost pčelinjeg društva najveći značaj ima jačina pčelinjeg društva. Na visoku produktivnost pčelinjeg
društva utiče i uzrasna struktura pčela. U toku razvoja pčelinjeg drustva, potrebno je da u drustvu ima dosta mladih pčela koje
neguju, ishranjuju leglo, luče vosak. Sve napred navedeno zavisi od osobina matice. Za optimalni razvoj društva potrebno je da u
društvu ima dovoljno hrane (meda i perge ), za ishranu legla neophodan je matični mleč, koji služi za ishranu larvi i ishranu
matice i dovoljna količina ramova sa saćem za zaleganje i za smeštaj hrane.. Matični mleč je sekret ždrelnih i gornjoviličnih
žlezdi. Razvoj i funkcionisanje ovih žlezdi nije moguć bez obilne i kvalitetne hrane (meda i polena). Pčele radilice luče matični
mleč od 6-12 dana starosti, sa mogućnošću ponovnog aktiviranja.
Sposobnost pčela da luče vosak i izgrađuju saće je u vezi sa jačinom društva, prisustvom matice u košnici, brojem
mladih pčela koje neguju leglo, količine legla i količine hrane. Mlade pčele radilice su u stanju da istovremeno luče vosak i
neguju leglo, jer su njihove hipofaringijalne žlezde i žlezde za lučenje voska istovremeno razvijene i intezivno luče sekret.
Maksimalno lučenje voska je u doba maksimalne ishrane larvi. Što je više nektara i polena u košnici, to je više legla i voska .
Ukoliko je društvo bez matice, u njemu se smanjuje nagon za lučenje voska.
U periodu glavne paše potrebno je da u društu ima dosta izletnica koje sakupljaju nektar i pčela koje će da prerađuju i lageruju
med.
Sastav pčelinjeg društva nije stalan, već se menja u toku godine.On zavisi od plodnosti matice i ekoloških faktora. Kvalitet
matice i njena starost utiču na kvalitet pčelinjeg društva.
Još jedna značajna karakteristika medonosnih pčela koja doprinosi većoj produktivnosti je signalizacija koja omogućava pčelama
prenos informacija, pogotovu kada je u pitanju pravac i daljina mesta za sakupljanje hrane.

Spoljašnji faktori ,tj. klimatske prilike, prinos nektara i polena, količina i kvalitet zaliha hrane u košnici, stimulativna paša u prirodi,
količina i kvalitet saća, uslovi mikroklime u košnici direktno utiču na izvođenje legla i rast pčelinjeg društva
Život u grupi doveo je do podele rada između različitih kasta pčela u društvu. Višegodišnji opstanak društva, u šupljinama
(košnicama) omogućen je sposobnošću grejanja legla i ventilacije koja doprinosi izbacivanju štetnih gasova i viška vodene pare iz
šupljine i dotok svešeg vazduha. Ove osobine omogućavaju pčelinjem društvu da postigne regulaciju temperature oko legla, bez
obzira na spoljašnu temperaturu. U svom društvu pčele, u toku godine, održavaju optimalnu temperaturu i vlažnost vazduha . Što
je brojnije pčelinje društvo, ono lakše održava gasni režim, vlažnost i temperaturu u košnici.
Medonosna pčela je pored mrava, termita i čoveka socijalno biće sa složenim uzajamnim odnosima.U toku evolucije se sve više
usavršavao život pčelinjeg društva i pčelinjih individua u njemu. Došlo je do specijalizacije ženskih individua, koja je obezbeđivala
spontanu podelu rada u pčelinjem društvu. U pčelinjem društvu su se izdvojile dve vrste ženskih individua - pčele radilice i
matica. U vezi s tom delatnošću, kod pčela radilica su nastale morfološke promene: jajnici su im postepeno zakržljali, a
razvijale su se voštane žlezde, surlica, žaoka, usni organi, organi za sakupljanje i prenošenje nektara, polena itd.
Uloga matica postepeno je sužavana i najzad svedena na polaganje jaja. Kao posledica toga, broj matica u društvu je
smanjen, a povećan je broj jaja koje su one polagale. Došlo je do toga da je u društvu ostala samo jedna matica, koja u
povoljnim uslovima može da polaže ogroman broj jaja. Ta podela rada u društvu dovela je do naglog smanjenja samostalnosti
pojedinih pčela. Mada i potpuno samostalne, one u velikoj meri zavise od ostalih članova društva. Pčela ne može da živi sama
više od 24 časa. Kao član društva, međutim, ona može da živi nekoliko nedelja do nekoliko meseci, nezavisno od spoljnih
uslova.Tako je u procesu evolucije stvoreno pčelinje društvo sa složenim uzajamnim odnosima.
Jedna od najkarakterističnijih osobina savremenog pčelinjeg društva je velik broj individua, to jest pčela radilica.
Njihov broj iznosi od 15.000 do 70.000 i više.
Taj ogromni broj pčela koristi povoljne uslove u okolnoj sredini i vrlo dobro podnosi i reaguje na nepovoljne
promene. Gomilanje tako mnogo pčela u pčelinjem društvu u velikoj meri zavisi od mnogih unutrašnjih i spoljnih činilaca.
Za razliku od matice pčele radilice su sa atrofiranim polnim organima i gotovo sve aktivnosti u pčelinjem društvu su
bazirane na njih. Pčele radilice obavljaju više različitih funkcija u košnici i van nje u toku svog života, a u zavisnosti od svoje
starosti. Prva 2-3 dana po izleganju čiste se, jačaju i poliraju ćelije saća, od 3 do 6 dana hrane se mešavinom meda i polena i
hrane starije larve u plodištu, a od šestog do 12 dana aktivira se mlečna žlezda (glandula subpharingealis) i njenim sekretom
matičnom mleči hrani sve mlađe larve i odraslu maticu. Po prestanku aktivnosti mlečne žlezde, od 12 do 18 dana aktiviraju se
voskove. U tom periodu života radilice luče vosak od koga grade saće, poklapaju ćelije sa leglom, medom i polenom, ali
učestvuju i u preradi nektara u med, regulisanju mikroklime i ostalih aktivnosti u pčelinjem društvu. Po prestanku aktivnosti
voskovih žlezda, od 18 do 21 dana, najaktivnija je žaočna žlezda i shodno tome , kao stražarice učestvuju u odbrani gnezda.
Ovim se završava prvi deo života pčela i sa orjentacionim letom, počinje drugi kad pčele postaju sabiračice.
Bрој pčela radilica u jednom društvu nije stalan i zavisi od kvaliteta i plodnosti matice, agrometeoroloških uslov а,
kapaciteta medonosnog bilja, razvijenosti društva i slobodnog prostora u košnici i primenjene apitehnike pčelara. Pčele
radilice u sezoni žive 30-40 dana u zavisnosti od vitalnosti i zdravstvenog stanja, a u toku procesa prezimljavanja žive i pet do 6
meseci.
U zavisnosti od broja pčela radilica u društvu, ona se mogu podeliti na: slaba, srednja i jaka. Na jačinu i produktivnost pčelinjeg
društva utiču unutrašnji i spoljašnji faktori: predeo, klima, paša i dr.
Trutovi su muške individue, koje su prisutne u društvu u toku prolećno-letnjeg perioda u periodu kada vladaju povoljni uslovi
za razvoj matica, tj. u periodu kada kada se sparuju mlade matice.
Pčelinje društvo je heterogena zajednica, koju sačinjavaju deca različitih genoma i majka. Ovakva heterogenost uslovljena je
nejednakom količinom naslednog materijala kod ženki (diploidne individue) i mužjaka (haploidne individue), kao i
poliandrijom matice. Napred navedeno otežava selekciju kod medonosnih pčela, a takođe i to što su uglavnom sve osobine na
kojima se vrši selekcija kvantitativne, pa da bi se pratile i selekcionisale medonosne pčele moraju da se poznaju odnosi koji
vladaju u populaciji i genetika, odnosno populaciona genetika.
Populaciona genetika se bavi utvrđivanjem učestalosti gena i proučavanjem njihovih interakcija u populacijama.
Populacija predstavlja grupu jedinki iste vrste koja naseljava određeno stanište, poseduje specifičnu genetičku strukturu, a
među čijim članovima realno postoje reproduktivni odnosi koji vode razmeni tj. protoku gena (Mayr, 1988).
Individua i populacija stoje u odgovarajućem međusobnom odnosu, pa se vrednost individue određuje i procenjuje
na osnovu vrednosti populacije ili informacija koje se dobijaju u okviru populacije. Priplodna vrednost konkretne individue
kada je određena kvantitativna osobina u pitanju se praktično određuje indirektno, preko procene vrednosti sopstvenog fenotipa
životinje iIi procene fenotipova njenih direktnih ili indirektnih srodnika. Geni se prenose iz generacije u generaciju i u jednoj
populaciji su isti, dok genotipovi, koje geni obrazuju, ne moraju uvek biti isti. U prirodnim populacijama dolazi do promene
frekvencije gena usled različitog preživljavanja i nejednake reproduktivne sposobnosti pojedinih genotipova, tj. nastaje selekcija.
U prirodnim populacijama do selekcije dolazi pod uticajem različitih uticaja sredine: temperature, vlažnosti, hrane i dr. Da bi
prirodna selekcija mogla da se odvija u nekoj populaciji, potrebno je da, kao prvo, postoji varijabilnost, drugo da je ta
varijabilnost nasledna i treće da preživljavanje individua sa različitim karakteristikama bude različito.
Nasleđivanje je u direktnoj vezi sa vrstama gena sa kojima se individua rađa, odnosno sa genima koje je nasledila u
toku procesa oplodnje od svojih roditelja. Hromozomi su nosioci naslednih informcija. Izgrađeni su od molekula DNK. Na
njima se nalaze geni. Geni su osnovne jedinice nasleđivanja i promenljivosti. Količina i redosled nukleotida na molekulu DNK su
specifični za vrstu.
Milne G.(1991) objavljuje da medonosna pčela ima oko 10 000 gena na 16 hromozoma.
Pčele radilice u društvu su polu sestre (polusibisi- Half sibs) jer potiču od jedne majke i različitih očeva. One poseduju 75% istih
gena. Svaki gen se nalazi u najmanje dva oblika: dominantni i recesivni. Kod pčela je determinisano više od trideset osobina.
Skup svih gena na hromozomima jednog organizma naziva se genotip. Ukupan broj hromozoma u polnim ćelijama je
prepolovljen u odnosu na telesne ćelije naziva se haploidnim, a svi geni na njima sačinjavaju genom. U toku oplodnje dolazi do
spajanja muških i ženskih polnih ćelija koje imaju haploidan broj hromozoma, pri čemu nastaje zigot sa diploidnim brojem
hromozoma. Nachtsheima (1913) objavljuje da diploidni broj hromozoma kod pčela iznosi 32, a haploidni 16.
Pčelinje društvo je visoko integrisana zajednica koja zavisi od svih članova . Ona je objekat selekcije, pa je neki zbog toga
nazivaju superorganizmom. Svako pčelinje društvo ima i svoju individualnost koja ga čini različitim u odnosu na druga društva.
Varijabilnost pčelinjeg društva uslovljena je genetskom osnovom, ekološkim faktorima i njihovim zajedničkim delovanjem,
odnosno interakcijom genotipa i spoljašnje sredine. Varijabilnost osobina može biti izazvana mutacijama i fenotipskim
modifikacijama.
Genotip radilica i matica određen je genomom oba roditelja, a trutovi genomom matice majke. Poliandrija kod pčela
dovodi do genetičke heterogenosti potomstva. Ako se uzme u obzir da se različiti tipovi sperme u spermateci u slojevima, to
izaziva pojavu da u različitim periodima sezone genotip i osobine radilica budu različiti.
 Selekcija medonosne pčele se bazira na ocenjivanju pojedinačnih osobina pčelinjeg društva. Osobine pčelinjeg
društva zavise od osobina njihove matice majke. Na kvalitet matice utiču pored genetske osnove, temperaturni uslovi u toku
njenog odgajanja, veličina jaja iz kojih je izležena, kao i makroklimatski uslovi, ali i odsustva matice utiče na produktivnost
pčelinjeg društva i od momenta oduzimanja matice, do pojave matičnjaka težina unosa se smanjuje.
Za razliku od organizama kod kojih je embrionalni razvoj iste dužine kod različitih polova kod medonosne pčele je drugačije i
uslovljeno je načinom razmnožava.Razmnožavanje medonosne pčele može biti gamogenetsko i partenogenetsko.
Gamogenetsko razmnožavanje se odvija u dve faze : parenje i kopulacija. Parenje pčela je praćeno složenim ponašanjem.
Matica dostiže polnu zrelost 7-10-og dana od izleganja, a trut 12-14 dana.
Za matice je karakteristična poliandrija. Matica se pari sa velikim brojem trutova, sve dok ne napuni svoju spermateku.
Nekoliko (8 - 10) miliona spermatozoida odlazi u spermateku gde se održavaju vitalnim i sposobnim za oplodnju do smrti
matice.
Postoji veliki broj različitih podataka o poliandriji matice i broja trutova kojima se matica sparuje.
Matica se pari sa trutovima u vazduhu u podnevnim ili popodnevnim časovima za vreme svadbenog leta. Kad
dostigne polnu zrelost, dan- dva pre kopulacije matica izlazi iz košnice radi upoznavanja okoline i orjentacije. Matica izlazi na
sparivanje, praćena svitom pčela radilica. Trutovi pronalaze maticu zahvaljujući feromonu gornjoviličnih žlezdi matice. Dolazi
do kopulacije između najbržeg truta i matice ukoliko matica otvori zadak. Trut ubacuje celokupnu količinu spermatozoida u
polni organ matice. Po parenju trut se odmah paralizuje, matica oslobađa truta, ali deo polnog aparata zaostaje u vagini
matice. Trut izvlačeći penis iz vagine matice, istovremeno kida svoja creva i kopulatorni aparat koji je povezan sa njima. To
izaziva smrt truta Posle prvog, dolazi drugi trut, usnim aparatom čisti ostatke prethodnika, sparuje se sa maticom i tako
redom dok matica ne napuni svoju spermateku. Po punjenju spermateke, matica se vraća u košnicu i posle tri dana počinje sa
polaganjem jaja.
Oplodnja jajne ćelije spermatozoidom odvija se u vaginalnom kanalu posle izlaska spermatozoida iz spermateke,
zatim ga matica polaže u ćeliju saća uz pomoć žaoke. Iz neoplođenog jajeta razvijaju se trutovi.Matica leže oplođeno jaje. Iz
oplođenih jaja razvijaju se matice i radilice. U toku oplodnje uspostavlja se diploidni broj hromozoma karakterističan za vrstu.
Dužina trajanja razvojnih stadijuma matice, pčele radilice i truta su različite iako su razvojni stadijumi slični. Larve iz
kojih će se razviti matice, radilice i trutovi, nalaze se u ćelijama saća različiitih veličina. Larva iz koje će se razviti matica se
nalazi u jako uvećanoj ćeliji i pčele je hrane većom količinom mleča i na taj način ubrzavaju njen razvoj u odnosu na pčele
radilice i trutove. Pčele radilice, kao i matice, razvijaju se iz oplođenog jaja, ali se razvijaju u manjim ćelijama, uz hranu koja
sadrži manje mleča a više razblaženog meda uz dodatak i polena. Trut se razvija iz neoplođenog jaja u nešto većoj ćeliji, uz
hranu lošijeg kvaliteta sa manjom količinom polena. Mleč je produkt faringealnih žlezdi pčela hraniteljica. Prva tri dana
larvenog stadijuma, sve larve dobijaju istu hranu, tj.mleč. Razviće matice, pčela radilica i trutova, zavisi od genetske osnove i
spoljašnjih faktora (ishrane, temperature i mikroklime u košnici).
Oplođena jaja matica leže u radilične ćelije saća i matične osnove, a neoplođena leže u trutovske ćelije saća koje su
šire i većeg prečnika.
Proces zaleganja oplođenih i neoplođenih jaja regulisan je centralnim nervnim sistemom matice.
Medonosne pčele se razmnožavaju rojenjem.

 Medonosne pčele su specifičan objekt selekcije jer:

 Selekcija medonosne pčele se bazira na ocenjivanju pojedinačnih osobina pčelinjeg društva
 U selekciji medonosne pčele pčelinje društvo se posmatra kao individua
 Njega sačinjavaju matica (2n), nekoliko desetina hiljada pčela radilica(2n) i stotinu trutova (n), čiji broj je u direktnoj
zavisnosti sa spoljašnjom sredinom
 Najvažniji član društva je matica, koja je reproduktivno sposobna ženka. Najvažnija njena uloga je nošenje jaja.
Zahvaljujući svojim feromonima ona “vlada društvom”. Njenu genetičku strukturu gradi 32 hromozoma (30 autozoma
i dva polna hromozoma)
 Pčеlinjе društvо оbеzbеdilо jе raznоvrsnоst gеnеtskоg matеrijala, jеr sе sastоji оd vеlikоg brоja subfamilija radilica.
 Intеrakcijе jеdinki sa različitim gеnоtipоm оmеtaju spоsоbnоst оdgajivača da prеdvidе rеakciju društva kоjе
razmnоžavaju na sеlеkciju
 (Moritz, 1986, 1987).
 Sa starеnjеm pčеlе radilicе mеnjaju svоjе pоnašanjе u prоcеsu starеnja, štо jе fеnоmеn pоznat kaо starоsni
pоliеtizam.
 Trutovi nemaju oca, sve osobine nasledjuju od majke, jer se razvijaju se iz neoplodjenih jaja.
Selekcija kod medonosnih pčela može biti prirodna i veštačka. Veštačka:
1.masovna (fenotipska)
2.individualna (genotipska) – kontrola sparivanja matica

PROLEĆNI RAZVOJ I PRIPREMA PČELINJIH DRUŠTAVA ZA GLAVNU PAŠU

Prof.dr Mića Mladenović

Cilj rada svakog pčelara je da usaglasi razvoj pčelinjih društava sa raspoloživim prirodnim izvorima postizanjem
najvećeg broja izletnica u punom cvetanju glavne paše. Svako pčelinje društvo ima svoj maksimalan nivo razvoja i broj pčela, ali
uspešno pčelariti podrazumeva prepoznavanje tih maksimalnih nivoa produktivnosti i njihovo odabiranje. U suprotnom,
pčelarenje postaje ekstenzivno i pored obilja nektara i polena. Brze promene koje se dešavaju u razvoju pčelinnih društava, mogu
usloviti da se umesto velikog broja prosečnih društava, gaji mali broj jakih društava. Mali broj izletnica u proleće neće biti u
mogućnosti da sakupi potrebne količine polena i obezbedi uspešan i brzi razvoj pčelinjih društava. Svi planirani radovi na
pčelinjaku direktno su povezani sa meteorološkim činiocima mesta u kome se pčelari i uslovljeni su kapacitetom medonosne
flore. Braničevsko Podunavski region i šira okolina raspolažu dovoljnim brojem raznovrsnih vrsti biljaka stimulativne paše koje
svojim polenom i slatkim nektarom mogu uticati na brži prolećni razvoj legla srednje jakih pčelinjih zajednica. Ako su društva
uspešno prebrodila period biološkog (klube bez legla) i ekološkog (klube sa leglom) mirovanja, sa cvetanjem drena i klena nastaje
buran prolećni razvoj pčelinjih društava. Ovo je period pune aktivnosti pčelara na pčelinjaku.
Mnogo poslova se mora u serijama uraditi za relativno kratko vreme. Bez obzira na veličinu pčelinjaka i tip košnice,
svaki pčelar bi morao da uradi sledeće poslove: kontrolu utopljavajućeg materijala, kontrolu ventilacije, kontrolu količine
rezervne hrane, prihranjivanje pčelinjeg društva, prvo proširenje pčelinjeg gnezda, stimulativno nadražajno prihranjivanje
pčelinjeg društva, glavni prolećni pregled pčela, proširenje gnezda u voćnoj paši, proširenje prostora u košnici (delokacija
nastavaka kod nastavljača) i sprečavanje nagona za rojenje pri kraju voćne pase , odnosno pre početka cvetanja kadulje.
Za ovaj rani prolećni vremenski period, utopljavanje je poželjnije nego u jesen ili zimu, zbog sve intenzivnijeg razvoja
legla. Osnovna uloga utopljavajućeg materijala je ne samo da sačuva stvorenu toplotu pčelinjeg gnezda i tako utiče na
smanjenu potrošnju meda, već i da ublaži nagle noćne i dnevne temperaturne oscilacije, nepovoljan uticaj vetra i veliku
vlažnost vazduha.
Zbog čestih kasnih prolećnih mrazeva u našim područjima, brži je razvoj utvrdjen upravo kod utopljenih zajednica. Zbog
najmanjeg koeficijenta provodljivosti toplote i najniže cene koštanja, utvrdjeno je da su stiropor i novinska hartija najpogodniji
kao utopljavajući materijal. Ovaj materijal se najčešće postavlja u zbeg za mračnu ventilaciju, a plodište se pregradnom daskom
može sužavati sve do cvetanja klena i kajsije.
Kraj decembra je poslednji trenutak da neutopljena društva dobiju utopljavajući materijal, (ukoliko ga na vreme već
nisu dobila) i pravi je trenutak za uobičajenu proveru valjanosti materijala. Pravilno je da se vlažan i ubudjali materijal zameni
novim i suvim, ili isti prosuši, provetri i ponovo vrati u košnicu. Ovo ponovno utopljavanje već utopljenih zajednica se pokazalo
opravdano i svrsishodno, jer su takva pčelinja društva imala kontinuiran razvoj legla bez obzira na nepovoljne atmosferske uslove.
Takodje, zapaženo je da utopljene zajednice ne podležu ranim toplim jutarnjim zracima, jer dobar utopljavajući materijal
usporava hladjenje i zagrevanje košnice i tako “obezbedjuje” pčelama sigurnu temperaturu na kojoj pčele mogu izlaziti i ulaziti u
košnicu ( od kasnih jutarnjih do kasnih večernjih sati).
Sve dok postoji opasnost od kasnijih prolećnih mrazeva, utopljavajući materijal se drži u košnici ( u našim uslovima do
cvetanja jabuke, a pojedinih godina i do početka cvetanja bagrema. U pojedinim krajevima Braničevsko-Podunavskog regiona,
pogotovo u brdsko-planinskom delu, poslednjih godina se dešavalo da i početkom aprila pada sneg, a tada u košnici ima najviše
legla. Utopljavajući materijal se drži u košnici dok se ne ustali temperatura iznad +l6 C, ali je sigurnije zadržati ga do početka
cvetanja bagrema. Posle toga se skida zbog bolje ventilacije košnica i boljeg provetravanja pčela kao i bržeg sazrevanja meda .
Plastičnu foliju neki pčelari drže iznad plodišta do početka cvetanja bagrema, a neki i posle toga. Sa većim dnevnim unosima,
folija se skida i pčele sa velikim brojem novoizleženih pčela preuzimaju ulogu regulisanja mikroklime košnice i uz depresionu
razliku vazduha košnice obezbedjuju optimalno provetravanje i sazrevanje meda.

Dopuna hrane i stimulativno prihranjivanje

Kod prvog otvaranja košnica, ako se utvrdi da su pčele siromašne sa hranom, onda taj problem treba odmah rešavati
prehranjivanjem ili prihranjivanjem. Ako je vreme prohladno, onda treba dodavati oplemenjene medne pogače, a ako noćna
temperatura prelazi +l0 C, onda se može početi sa prihranjivanjem sirupom, ali u malim dozama koje pčele mogu da raznesu u
prvim večernjim satima. Prehrana sirupom se po pravilu izvodi sredinom marta do početka aprila, sve dok se ne postigne
minimum rezervne hrane od 8 kg. Posle toga, može se nastaviti i sa stimulativnim prihranjivanjem pčelinjih društava.
Pod pojmom rezervne hrane podrazumeva se količina meda i cvetnog praha koja je dobro rasporedjena u saću. Mnogim
ispitivanjima širom sveta je utvrdjena neophodna količina hrane za neki fiziološki minimum po pčelinjoj zajednici, zavisno od
geografske širine, nadmorske visine, jačine pčelinjih društava, zdravstvenog stanja itd. Prema Fararu, za 86 dana zimovanja
(novembar-februar), jedno pčelinje društvo troši oko 4,5 kg hrane, a za narednih 28 dana oko 5,5 kg, a kasnije za 26 dana oko 8
kilograma hrane. Opasnost od hroničnog gladovanja pčela otklanja se pregledom košnica i u zavisnosti od spoljašnjih uslova,
intervencijom sa pogačama ako je hladno, ili šećernim sirupom ako je toplije. Da bi ste procenili zalihu hrane, l kvadratni
decimetar saća sa medom odgovara težini od 300-350 g., odnosno 2,5-3 kvadratna decimetra sa obe strane okvira sadrži l
kilogram meda. Količina meda i polena u košnici kod prolećnog razvoja direktno utiče na količinu iscedjenog meda u bagremovoj
paši. Ispitivanjima je utvrdjeno da pčele duže žive 4-6 dana, kao i da se pčele radjaju nešto krupnije i teže u košnicama sa većom
zalihom hrane. Ako se ovome doda i odabrana mlada plodna matica, onda jedno jako pčelinje društvo sa dosta rezervne hrane
bolje čuva mikroklimu košnice, ima krupnije pčele, sa većom zapreminom medne voljke i poseduje veće korpice za sakupljanje
cvetnog praha, što čini pčelinju zajednicu visokoproduktivnijom od 20-30%.
Najbolja, najskuplja i istovremeno najopasnija prihrana pčela je dodavanjem okvira sa medom, zbog opasnosti
prenošenja zaraznih bolesti pčela. Zbog toga se najviše upotrebljava prihranjivanje pčela šećerno med nim testom ili sirupom
uz dodatak nekih komponentni koje bi u izvesnoj meri nadoknadile nedostatak polena u košnici. Zbog burnog razvoja legla i
velike potrebe za belančevinama, mastima, mineralima i vitaminima, koriste se razni recepti za spravljanje pogača i
oplemenjivanje šećernog sirupa. Najčešće se, pored dodavanja polena u pogače, kao zamena koristi obezmašćeno sojino brašno,
obrano mleko, pivski i hlebni kvasac, limunov sok i drugi dodaci. Ovaj kritični period pčela se može izbeći ako se obavi
pravovremeno prihranjivanje u vreme cvetanja drena i klena, tj. 5-6 nedelja pre nego što se pojavi prirodna paša sa svežim
polenom i nektarom. Za naša područja, za uspešno prolećno obnavljanje pčelinjih zajednica potrebne su 1-2 pogače do
cvetanja voća. Na većim pčelinjacima, posle ovog perioda nastavlja se sa davanjem pogača, zbog uštede u radu i vremenu. Na
pčelinjacima sa manjim brojem košnica, preporučuje se prihranjivanje sa šećernim sirupom u odnosu 1:1 i to stimulativno u
malim količinama. Prema navedenim podacima o količini potrošene hrane proizilazi da pčele jednog društva u toku zime dnevno
potroše 53 g hrane, u martu mesecu troše l95 g, u aprilu 308 g , što dovoljno ukazuje na raznovrsnu potrebnu količinu hrane u
odnosu na stepen prolećnog razvoja. Pčelar lako može izračunati potrebnu količinu hrane za svako pčelinje društvo, uključujući
napred navedene faktore. Najbolje je svakoj zajednici dati onoliko hrane koliko joj stvarno treba, što znači jačim društvima više
pogača i sirupa, a slabijim manje, jer one nisu dovoljno sposobne da velike količine preuzmu i prerade . Retko, ali i obavezno, se
nameće potreba oduzimanje viška meda, posebno iz plodišta, zbog opasnosti blokiranja matice. Ovim se stvara neophodan
prazan prostor matici i ostalim pčelama da se maksimalno angažuju u ovom periodu razvoja.

Ventilacija košnica

Ventilaciju najbolje regulišu same pčele. One obavljaju ulazno i silazno provetravanje, sve u zavisnosti kakvu im
košnicu pčelari ponude. Ako je košnica potpuno zatvorena sa jednim letom, kroz jednu stranu leta ulazi svež vazduh, a na
drugu izlazi zagrejan obogaćen sa vodenom parom i ugljendioksidom. Ako se košnici obezbedi dodatni otvor preko zbega za
mračnu ventilaciju ili poklopnoj dasci (veličine do 2 cm), onda u sezoni (periodu medobranja), svež vazduh ulazi kroz taj gornji
otvor i pčele organizovanim silaznim provetravanjem izbacuju zagrejan vazduh sa vodenom parom i ugljendioksidom kroz
donje leto košnice. U periodu mirovanja, obrnuto, tj. svež vazduh ulazi odozdo, a zagrejani izbacuju preko gornjeg otvora. Zbog
toga se savetuje pčelarima da otvore dopunsko leto na košnici u medobranju, a u vreme prolećnog razvoja, da leto bude
normalno otvoreno, sa dopunskim otvorom ispod zbega za mračnu ventilaciju. Preko zime gornji otvor može se pokriti listom
novinskog papira, ali u martu, a posebno u aprilu, potrebno je dopunski otvor aktivirati na vrhu košnice, kako bi se pčelama
uštedeo veliki trud i rad na provetravanju košnice.
U voćnoj paši se ne preporučuje proširivanje leta, ali se u vreme cvetanja jabuke i bagrema obavezno proširuje ili
uklanja regulator leta. Ovakvim postupkom se omogućuje normalno provetravanje košnice bez prevelikog angažovanja pčela,
kako u pripremi pčelinjih zajednica za eksploataciju (stimulativne) voćne paše, tako i u iskorišćavanju glavne bagremove i drugih
paša.

Stimulativno prihranjivanje

Već je naglašeno da se društva prihranjuju pogačama, šećernim sirupom ili šećerom u kristalu, ali samo u aktivnoj
sezoni kada pčele unose vodu za razbijanje tih kristala. Cvetanje drena, klena i šljive džanarike je prvi i pravi trenutak da se na
pčelinjacima otpočne sa stimulisanjem matica i pčela na veću aktivnost. Ne treba odmah ići sa velikim dozama sirupa, već je
dovoljno prvih 7-8 dana dodavati 250-300 mililitara sirupa svako drugo veče. Prihranjivanje sirupom se mora obavljati pažljivo
da bi se izbegla grabež kod pčela. Sirup se može obogatiti raznim belančevinastim i vitaminskim komponentama, ali se najčešće
na pčelinjacima daje običan sirup u odnosu l:l (šećer- voda). Pčele najbolje prihvataju i dva i po puta brže uzimaju zagrejani
šećerni sirup od hladnog. Tako na primer na temperaturi od +10 C uzimaju ga za 100 sekundi, a na +30 C za 42 sekunde
(Konovalov). Ono što je veoma važno za svakog pčelara je da sa početkom unosa nektara i polena, pčelinje društvo ne sme
ostati bez hrane, odnosno da se svakodnevno obezbedi priliv hrane kako bi se i pčele svih starosti i matica konstantno držale u
radnom raspoloženju. Zbog toga, hladni period i kasni prolećni mrazevi, nepovoljno deluju na razvoj pčelinjih zajednica koje nisu
stimulativno prihranjivane. Pčelari sa velikim brojem košnica najčešće koriste šećerno medno testo od februara do početka
cvetanja bagrema. Obično ove pogače postavljaju preko zbega za mračnu ventilaciju direktno na satonoše okvira ili u ram
hranilice u plodište, uz bočnu stranu košnice ili do zadnjih ulica zaposednutih pčelama.
Automatsko stimulativno prihranjivanje je jedna varijanta stimulativnog prihranjivanja koja se koristi preko 100
godina (Dadant). U Americi su se pčele zazimljavale u DB i LR košnicama sa magacinom hrane, ali u proleće polunastavak kod DB
košnice se podbacivao ispod plodišta. On je imao veliku ulogu u eliminisanju negativnog uticaja vremenskih neprilika u
proleće, jer je obezbedjivao stalan priliv hrane u plodištu. Posebno je važna činjenica da pčele ne podnose mednu kapu ispod
legla, pa je one otklanjaju i med prenose u plodište. U ovom poslu učestvuju pčele različite starosti, pri čemu se povećava
temperatura gnezda, a unos meda u plodište, ne samo da stimuliše maticu da polaže više jaja, već motiviše i mladje pčele da
više čiste i poliraju ćelije kako za potrebe matici i legla, tako i za prihvat nektara i polena.
Stimulisanje pčela i matice se može obaviti i okretanjem nastavka za l80 o. Činjenica je da se prolećno leglo razvija više
ka čeonoj strani košnice, kako zbog boljeg zagrevanja košnica od strane sunčeve toplote, tako i zbog svežeg vazduha koji je
potreban za sve veće plodište. Med se nalazi iznad legla i u zadnjem delu okvira. Okretanjem čitavog nastavka za l80 o pčele i dalje
teže da zadrže čeonu poziciju i tako intenzivnije otklapaju, prebacuju i troše med sa ove pozicije. I to je jedan vid automatskog
prihranjivanja koji ne izaziva opasnost od prehlade legla, uz istovremeno stimulisanje svih članova gnezda (u to vreme još nema
trutova) na maksimalnu aktivnost.
Pčelinje zajednice kod DB i košnice pološke, može se stimulisati i okretanjem svakog drugog okvira sa leglom za l80 o.
Ovo se obavlja samo kad su temperature preko +l6 o C, kako se leglo ne bi rashladilo i prehladilo. Ova radnja ima za cilj da se
leglo koncentriše u centralni deo plodišta, a da se zaostali med na plodišnim okvirima što brže potroši u stimulativne svrhe i tako
što više oslobode ćelije kako za radilično tako i za trutovsko leglo. Ovim zahvatom se izbegava prehlada legla jer se ono formira na
središnjim ramovima i na velikoj površini.

Prvo proširivanje legla i gnezda

Od cvetanja drena i klena pčele unose veliku količinu polena, nektara i vode. Pčelinja društva se u ovo vreme nalaze na
oko pet centralnih ramova, od kojih se najčešće na dva do tri nalazi leglo, a na sledeća dva (levo i desno po jedan) sa unutrašnje
strane, količina polena sa medom. Time pčele i nehotice blokiraju maticu (to je odlika pojedinih rasa ili ekotipova pčela), koja za
nekoliko i više dana ne može da predje na sledeće ramove. Pčelar ovu dijapauzu mora neutralisati pomeranjem ramova sa
polenom levo i desno od legla i postavljanjem prazanog rama sa radiličnim saćem ili satnom osnovom . U narednih nekoliko
dana (u vreme cvetanja kajsije i šljive ali i u zavisnosti od jačine paše i jačine društva), postupak ponoviti bar još jednom, što
će sigurno uticati na još brži prolećni razvoj.

Pregled pčelinjih društava u voćnoj paši

Obično se pre dodavanja okvira i nastavaka izvrši detaljan pregled pčelinjih zajednica. Na osnovu snimljenog stanja,
vrši se klasifikacija pčelinjih društava: na produktivna, ona koja će učestvovati u medobranju jabuke, a posebno bagrema, i na
pomoćna društva, ona koja će uzgajati leglo i pčele sa kojima će se u više varijanti pojačavati produktivna društva . U odnosu na
planove pčelara, ako se isključivo pčelari na med, onda treba raditi na stvaranju jakih društava bez obzira na jačinu slabih
zajednica. Do skora se u voćnoj paši primenjivala vrlo popularna operacija izjednačavanja pčelinjih zajednica. Ovo se praktično
vrlo brzo pokazalo pogrešnim jer se “sakatilo” jako društvo oduzimanjem okvira sa leglom ili pčelama različite starosti i davalo
slabim zajednicama, koja taj materijal nisu mogla da prime zbog svoje slabosti. Dešavalo se, da su dodatni okviri sa leglom noću
ostajali nepokriveni pčelama i tako prohladjeni bili samo veći balast slabijoj zajednici koja je morala da izbacuje uginule larve kako
bi očistila ćelije saća. Zato se na velikim pčelinjacima primenjuje pojačavanje produktivnih društava sa leglom iz slabijih
zajednica, pogotovo ako se zna da slabija društva u odnosu na broj pčela uzgajaju veću površinu legla od jačih . Ako se ova
činjenica iskoristi, onda će smanjen broj košnica na račun slabijih društava, višestruko biti od koristi: Ostvariće se 2-3 puta više
meda nego da su ostala dva društva, a rad i utrošeno vreme oko košnica se smanjio itd. Prema tome, u sredini voćne paše svako
društvo ispod 4-5 okvira legla treba svrstati u pomoćna društva i za jabuku, a posebno bagremovu pašu formirati jake
zajednice sa preko 8-10 okvira legla u LR košnici, sa najmanje 7-8 okvira u DB košnici i pološki, i sa najmanje 9-l0 okvira legla u
AŽ košnici.
Kod detaljnog pregleda pčelinjih društava, obavezno proveriti zdravstveno stanje zatvorenog legla otklapanjem par
zatvorenih ćelija, a kod sumnjivih uzeti uzorke i nositi ih na dijagnostifikovanje. Matica se po pravilu nikada ne traži, već se na
osnovu otvorenog i kompaktnosti zatvorenog legla sudi o njenoj aktivnosti i njenoj valjanosti. Na osnovu čistoće podnjače,
može se takodje doneti sud o kvalitetu zajednice, tj. ako je ona čista i suva, znači da su pčele dovljno jake da izbace svoje uginule
pčele, a takodje i da održavaju u optimumu mikroklimatski režim. U suprotnom, ako se na podnjači nadju mrtve pčele, treba
utvrditi uzrok uginuća, a pčele poslati takodje na dijagnostifikovanje. Ako se posumnja na prisustvo varoe u košnici, onda se
može primenjivati biološki metod uništavanja varoe građevnjacima, isecanjem trutovskog legla ili primenom metoda „klopke”.
Zbog opasnosti da hemijski otrovne supstance uđu u med, strogo se zabranjuje korišćenje hemijskih sredstava u ovom
periodu bar 4o dana pre bagremove paše. Građevnjak je običan okvir bez satne osnove ili sa tankom trakom osnove pričvršćene
za satonošu. Pčele će zbog velikog unosa polena i nektara izgraditi sat sa trutovskim ćelijama u kojima matica polaže neoplodjena
jaja. Gradjevnjak služi kao mamac varoi, jer se ona pre poklapanja legla uvlači u ćelije i to najčešće u trutovsko leglo. Od
dodavanja do vadjenja okvira potrebno je l8-20 dana, nakon čega se leglo vadi, viljuškom otklopi i tako zajedno sa trutovskim
lutkama izbaci i varoa. Efikasnije rezulatate u borbi sa varoom postižu dva građevnjaka u sredini legla od cvetanja bagrema do
kraja livadske paše, koji se vade svakih 12 dana.
Korišćenjem građevinjaka ili nekom biološkom metodom, može se eliminisati 30-60% varoe iz košnice, ali je i to
dovoljno, jer se pored smanjenja, razvojni ciklus varoe prekida i do kraja sezone ona ne uspeva da ugrozi egzistenciju društva .
Po nekim autorima, ovo je skup način borbe protiv varoe, jer se velika količina meda i polena utroši za izgradnju rama
gradjevnjaka, a po drugima ovo je dobar biološki metod, jer se pored uništavanja odredjenog procenta varoe, dolazi i do veće
količine voska, koji je još uvek deficitaran na našem tržištu.

Proširivanje gnezda u voćnoj paši

Drugo proširivanje gnezda je u stvari permanentno dodavanje praznih okvira sa izgradjenim radiličnim saćem ili
dodavanje ramova sa satnim osnovama u plodištu izmedju okvira sa leglom i okvira sa cvetnim prahom. Ovo se može obavljati
kod svih tipova košnica kod kojih je jedinica rada okvir.
U ovom periodu cvetanja voća, pogotovu kada počne da cveta jabuka sa dugom energijom cvetanja, pravi je trenutak za
reviziju starog saća i forsiranje izgradnje mladog. Takođe se sa izgradnjom saća pojedinih godina može započeti i u vreme
cvetanja džanarike. Svi deformisani okviri i okviri sa tamnim saćem se izbacuju ili se postepeno pomeraju u stranu dok se
potpuno ne odstrane iz košnice. Na njihovom mestu se dodaju najčešće okviri sa satnim osnovama, jer je voćna paša poznata kao
tiha i stimulativna paša na kojoj se obično gradi radilično saće. Tako se pored zamene starog saća obnavlja mlado, a poznato je
da su ćelije mladog saća većeg prečnika i do 0,5 mm i veće zapremine iz kojih se izvode pčele koje su skoro za 28% krupnije i
teže od pčela koje se izvode iz starog saća.
Kod pološki i DB košnica, pregradna daska se postepeno potiskuje u stranu, a prazan prostor popunjava okvirima sa
satnim osnovama ili sa izgradjenim mladim saćem. Kod proširivanja LR košnica dovoljno je okretanje nastavka za 180 o, a ako je
društvo zimovalo na jednom nastavku onda se dodaje drugi. Najbolje je drugi nastavak popuniti saćem (naizmenično poredjani
okviri sa izgradjenim saćem i okviri sa satnim osnovama) i postaviti ga na podnjaču ispod plodišta kako bi ga pčele prihvatile i
zagrejale, a onda posle l-2 dana, zameniti mesta nastavcima. Obično pčelari prevešavaju 2-3 okvira iz plodišta u gornji nastavak
kako bi što brže izvukli pčelu u gornji novododati nastavak. Ovim se postupkom ubrzava prelazak matice u gornji prazan
nastavak, pogotovu ako su prebačena dva okvira sa zatvorenim leglom. Zbog intenzivnijeg razvoja i većeg unosa nektara i
polena, drugi nastavak ima slobodnog prostora za lagerovanje unetog tovara, za polaganje jaja i za pčele iz kućnog perioda života
koje čiste, poliraju, hrane larve, i maticu i na kraju učestvuju u stvaranju voska i izgradnji saća. Tako se postepeno vrši proširivanje
gnezda bez opasnosti od prehlade legla. Svako kašnjenje u proširivanju gnezda ima za posledicu usporeniji razvoj legla, pa samim
tim i manje pčela za iskorišćavanje bagremove paše.
 Sredinom cvetanja voća, najčešće u vreme početka cvetanja jabuke, dodaje se drugi prazan nastavak sa popunjenim
saćem i satnim osnovama, a u punom cvetanju jabuke, preporučuje se prvo delociranje plodišnih nastavaka kod LR košnice .
Pojedinih godina cvetanje jabučastog voća se nadovezuje i sustiže sa koštičavim, ali je najčešće razlika u njihovom cvetanju oko l0
dana. Za to vreme se gornji nastavak potpuno izgradi i napuni leglom i medom, a donji isprazni od legla. Pčele u taj donji nastavak
deponuju cvetni prah, medjutim znatan broj ramova sa saćem u ovom nastavku ostaju prazni i neiskorišćeni. Matica obično po
popunjavanju gornjeg nastavka prelazi u donji, medjutim ona najčešće izgubi par dana dok ne pređe u donje telo . Zbog toga se u
punom cvetanju jabuke preporučuje zamena nastavaka, bez ili sa prevešavanjem par ramova sa leglom u prazan nastavak .
Matica najčešće odmah prelazi u sada gornji nastavak, koji je i topliji i pod uticajem praznog prostora i prilivom hrane počinje
maksimalno brzo da polaže jaja. Kod DB košnice i pološke može se potpuno izbaciti pregradna daska i do kraja plodišta dodati
prazne okvire ili okvire sa satnim osnovama (ali ovi između okvira sa leglom i polenom).U ovom periodu se leglo ne sme
predvojiti sa novododatim ramovima, jer se može dogoditi njegova prehlada. Kod AŽ košnice se prevešavanjem okvira
maksimalno stimuliše plodište, a zatvorenim leglom popunjava medište. Ovo je prilika da se forsira izgradnja saća uz istovremeno
izbacivanje starog i deformisanog saća.

Sprečavanje mogućeg rojenja

Ranijih godina, zbog burnog prolećnog razvoja, obavezno su nastajale poteškoće pčelara oko toga kako suzbiti prirodan
nagon pčela za rojenje. Čak je bilo slučajeva da su i slabija društva dobijala nagon za rojenjem i da su se tako slaba i rojila. Voćna
paša bez obzira koliko bila dobra i jaka, retko, izaziva nagon za rojenje, verovatno i zbog toga što u košnici nema polno zrelih
trutova, a posle precvetavanja jabuke nastaje kratki bezpašni period do cvetanja bagrema. Ovaj vremenski period takodje
sprečava eventualnu pojavu nagona, ali ako do nagona dođe, on se mora što pre suzbiti. U savremenom pčelarstvu prirodno
rojenje je ne samo nepotrebno, već se ono što hitnije mora sanirati, a posebno u vreme cvetanja bagrema zbog opasnosti gubitka
roja i meda.Najefikasniji metod suzbijanja prirodnog nagona je zamena košnica pod nagonom sa nekim slabijim društvom .
Ovim načinom se oduzimaju sve izletnice rojidbenog društva koje se dobro uposle u pomoćnoj ili slabijoj košnici i tako od nje
stvori čak i produktivno društvo, a zajednica pod nagonom oslobođena starih pčela izletnica brzo poruši matičnjake i
preorijentacijom pčela za nekoliko dana formira nove izletnice. Ako je društvo i dalje pod nagonom, preporučuje se ponovo
zamena mesta sa nekim drugim slabijim društvom ili se ova pod nagonom postavlja na neko novo mesto na pčelinjaku, dok će
njene izletnice ulaze u okolne košnice starog mesta. Ipak, normalno pčelinje društvo sa mladom maticom, sa mladim
radiličnim saćem, dobro regulisanom ventilacijom, sa prostornom košnicom, tj. sa dosta praznog prostora za sve članove
pčelinjeg društva različite starosne strukture, stvara osnovne preduslove da se odlično razvija bez opasnosti za dobijanje
prirodnog nagona za rojenje.
Tokom aktivne sezone treba vršiti delokaciju medišta kad god matici treba prostora za širenje legla. Tako društva nisu
ograničena ni u širenju legla ni u skladištenju meda. S obzirom da će se društvo razići po celoj košnici rojidbeni nagon biće
sveden na minimum. Upotreba matične rešetke između medišta i plodišta nije neophodna, ukoliko se delokacija izvrši na vreme.
U suprotnom matična rešetka uslovljava da pčele med više skladište u plodište. Međutim, kod LR košnica se od početka
medobranja preporučuje postavljanje matične rešetke iznad plodišta koje se ograničava samo na jednom nastavku i tako forsira
ne samo medišni prostor, već se smanjuje i rojidbeni nagon.

Pojačavanje produktivnih društava

Košnica može biti organizovana i sa dva ili više pčelinjih društava u cilju pojačavanja prinosa zajedničkog medišta .
Tako će i prinos biti uvećan, udvostručen ili višestruko povećan u odnosu na jednomatično društvo i to sa manje rada i
opreme. Ovako formirana društva akumuliraju veću količinu polena, koji ima veliku ulogu ne samo u procesu prezimljavanja, već i
u prolećnom razvoju i obrazovanju jakih društava za predstojeću sezonu. Na osnovu višegodišnjih ispitivanja i pčelarske prakse
nametnulo se nekoliko metoda pčelarenja za podneblje Braničevsko Podunavskog regiona i šire u cilju pojačavanja
produktivnih društava i to:
-Prvi metod je spajanje dva produktivna društva u jedno na nekoliko dana pre glavne pčelinje paše, čime se dobija
prinos meda preko 50% u odnosu na pojedinačna, ne spojena društva.
-Drugi metod je pojačavanje produktivnih društava sa ramovima zatvorenog legla, sa pčelama i bez njih, koji se
primenjuje na 7 dana pre glavne paše, mada su ispitivane zajednice pokazale veću produktivnost ako su pojačavane 14 dana
pre glavne paše sa dva okvira zatvorenog legla. U odnosu na kontrolne, prinos meda se povećao i do 60%.
- Treći metod je pojačavanje produktivnih društava sa izletnicama druge –susedne košnice. Svaka druga košnica se
pomera na neko novo mesto, a njihove izletnice ulaze sa punim mednim voljkama (bez sukoba) u košnice koje su ostale . Ovim
dupliranjem izletnica, blokira se matica pa tako i mlade pčele, zbog nedostatka otvorenog legla postaju sabiračice. Ovaj se metod
izvodi u vreme početka glavne pčelinje paše, pri čemu je prinos povećan u odnosu na kontrolna društva od 90-120%.
-Četvrti metod je dvomatični način pčelarenja u više varjanti. U prvoj varijanti svako produktivno društvo može
zimovati sa rojem iz prethodne godine, koji se može iskoristiti za pojačavanje produktivnog društva u medobranju (najčešće ono
zimuje iznad osnovnog društva). U drugoj varijanti može se formirati roj koji će takođe učestvovati u pojačavanju produktivnog
društva u istoj sezoni, ali tek nakon 45 dana od njegovog formiranja. U trećoj varijanti mogu se u istoj košnici držati dva srednje
jaka društva, koja će u paši raditi za isto medište (odvojeni matičnom rešetkom). U četvrtoj varijanti su dva potpuno odvojena
društva Snelgrovom daskom, koja će takođe raditi za isto medište. Produktivnost društva se primenom navedenih varijanti može
povećati i do 2,5 puta.
-Peti metod je višematični način pčelarenja, u kome će za jedno medište raditi 4 matice, odnosno osnovno društvo se
spaja sa drugim društvom, pojačava okvirima zatvorenog legla trećeg društva, i pojačava pčelama izletnicama četvrtog
društva. Ovaj metod je moguće primeniti na manjem broju košnica. On traži veliku stručnost u radu i pravovremne intervencije,
jer su društva stalno na ivici rojidbenog nagona, a moguće povećanje prinosa meda je i do 5,5 puta.

Šta ako bagrem ne zamedi

Pristupiti proizvodnji paketnih ili veštačkih rojeva po izboru(videti odeljak prirodno i veštačko izrojavanje).
• U nedostatku matica ili matičnjaka, matice se mogu uzgajati poznatim i priznatim opisanim metodama, a jedna od
jednostavnijih je Hopkins-ova metoda. Ona se sastoji u odabiru rama sa što mlađimotvorenim leglom od odabranog
društva sa pčelinjaka, na kome se čačkalicom uklone dve susedne, ostavlja treća i tako redom u nekoliko redova po
horizontali i vertikali, a zatim doda drugom obezmatičenom društvu na dalje odgajivanje. Posle desetog dana, ne
kasnije od jedanaest dana, okvir vaditi i posle pažljivog odstranjivanja pčela, oštrim i zagrejanim nožem matičnjake
odsecati i dodavati pripremljenim rojevima, nukleusima ili oplodnjacima.
• Još jednostavnije i najsigurnije je naručiti matice od registrovanih proizvođača poznatih selekcijskih centara i njihovih
reprostanica.
• Najjednostavniji način za formiranje rojeva je Rošfusovom metodom. Ona se sastoji u pregrađivanju jednog nastavka
na četiri jednaka dela u kojim se stavljaju po dva do tri okvira sa leglom, medom i polenom. Posle šest sati od
naseljavanja, dodaju se zreli matičnjaci i posle desetog, ne kasnije od jedanaestog dana, vrši se kontrola oplođenih
matica. Svakom oplodnjaku kad se dodaju još dva okvira legla i jedan okvir sa medom i pripadajućim pčelama, može
se prodati kao standardan roj sa tri okvira legla i dva okvira meda.
• Posle bagremove paše najbolje je razrojiti medare, a pre suncokretove ili livadske paše, izvršiti njihovo spajanje
društava i tako iscediti više meda.
Posle ceđenja suncokretovog ili livadskog meda, izvršiti tretiranje protiv varoe (po mogućstvu mravljom kiselinom.
Upotrebiti 60% kiselinu koja se nakapava sa 2ml puta broj ulica pčela na truleks krpu, a ona dodaje preko plodišnih ramova).

PRIPREMA PČELA ZA ZIMU I ZIMOVANJE

Prof.dr Mića Mladenović

U brdsko planinskim predelima Braničevsko Podunavskog regiona, priprema pčela za zimu počinje početkom avgusta meseca, a u
niziji, u Podunavskom području, krajem jula, posle livadske pčelinje paše. Zbog različitih sušnih i kišnih godina, tačan datum
početka pripreme pčela nagoveštavaju pčelaru početak izbacivanae trutova iz košnice i često pčelari kažu da pčelarska godina
počinje sa završetkom poslednje paše u prethodnoj godini.
Bez obzira koliki je pčelinjak ili tip kočnica na pčelinjaku, priprema pčelinjih društava za zimu se sastoji u primeni bar
četiri pravila dobrog zazimljavanja:
1. Svako društvo treba da uđe u zimu sa što mlađom i kvalitetnijom maticom jer je prednost takvih matica višestruka:
- mlade matice bolje održavaju pčele u klubetu većom količinom matične supstance,
- smrtnost jednogodišnjih matica je 0,2%, dvogodišnjih 2,7%, trogodišnjih 10%.
- u toku zime utroši se manja količina hrane,
- pčele se manje iscrpljuju i veća kojičina masnog tkiva im omogućuje duži život,
- izmena zimskih i prolećnih pčela je kasnija u proleće,
- prolećni razvoj je eksplozivniji, tj.stvara se veća površina legla, pa je i unos nektara i polena veći,
- u paši bagrema, pored veće površine legla, povećan je unos nektara, odnosno ostvaruje se veći prinos meda sa
jednogodišnjim maticama i do 40%, a sa dvogodišnjim oko20-25% u odnosu na trogodišnje.
2. Bez obzira sa kojim tipom košnica se pčelari važno je da svako društvo uđe u zimovanje sa što većim brojem i sa što
boljom starosnom strukturom pčela. U kontinentalnim uslovima, pčelinja društva ispod pet ulica pčela potrebno je spojiti. U
brdsko kontinentalnim predelima, utvrđeno je da pčele izležene u julu i prvoj dekadi avgusta u procesu zimovanja uginu 68 %,
izležene od druge dekade avgusta do polovine septembra 18%, a izležene posle 10. septembra 28%. Zbog toga treba forsirati
leglo od 10. avgusta do 10. Septembra, pa je u ovom periodu potrebno forsirati leglo bez obzira da li u prirodi postoji paša ili ne.
To se postiže stimulativnim prihranjivanjem šećernim sirupom (1:1/ šećer:voda) od po 300-500ml ili dodavanjem šećerno
mednog testa (pogače) od 1-3 kg po pčelinjem društvu.
3. Da se svakom društvu obezbedi optimalna količina i kvalitetna hrana. Dovoljna količina se smatra 2 kg meda po
ulici pčela, i to cvetnog, zrelog- poklopljenog meda, nikako medljikovca, koji može izazvati diareju ili proliv pčela (često se
poistovećuje sa prolivom od nozemoze). U nedostatku optimalne količine meda, potrebna količina se može nadohnaditi
prihranjivanjem pčela šećernim sirupom 2:1 ili 3:2/ šećer:voda, ali samo do 1/3 od ukupne količine meda u košnici. Poželjno je tu
dopunu obaviti u prisustvu letnjih pčela (koje ne ulaze u proces prezimljavanja) i u vreme unosa polenovog praha. Dopuna se
obavlja u većim obrocima (2-3 litre sirupa svako veče) i u što kraćem vremenu (za nekoliko dana).
4. Sva pčelinja društva moraju da uđu u period zimovanja rasterećeni svih bolesti i štetočina. Posebno se preporučuje
obavezni tretman protiv varoe, i to odmah sa završetkom poslednje pčelinje paše, u vreme priprema pčela za zimu i bar jedan
kontrolni tretman, kada u kočnici nema legla- u toku zimovanja. Letnje tretiranje se obavlja nekom organskom kiselinom
( najčešće mravljom kiselinom), a kontrolni tretman oksalnom, apitolom, perizinom ili nekim fumigantom u oktobra pa sve do
novembra meseca.

Priprema pčelinjih društava za zimu

Uobičajeno je da se plodišta sužavaju pregradnom daskom postavljajući je do poslednjih okvira zaposednutih

pčelama. Jedan vid sužavanja je skidanje medišta kod nastavljača ili eliminisanje ramova sa praznim saćem kod pološki.
 U slučaju da u košnici postoji medljika, potrebno je izvršiti zamenu tih ramova sa ramovima koji sadrže cvetni med ili
izvršiti dopunu hrane.(ne zaboraviti: ukupna količina dodate hrane ne sme biti veća od 1/3 ukupno potrebne hrane).
U principu, pčele same urede plodište za zimu kako njima najviše odgovara ako su u zimovnik vraćene pravovremeno .
Ako se pregledom ustanovi da plodište iz bilo kojih razloga (suša, zastoj u razvoju društva, kašnjenje u razvoju roja, kasno
izrojavanje i sl.) nije uređeno kako treba potrebna je intervencija pčelara.
Plodište treba da bude uređeno tako da se leglo i pčele nalaze u gornjem nastavku, a u donjem 1-2 okvira meda sa
strane i ostatak praznog saća. Iz donjeg nastavka, naročito u područjima sa vlažnijom klimom, treba izvaditi 1-2 okvira, tako da se
obezbedi veći prazan prostor između zida košnice i saća. Time se izbegava da se krajnji okviri uplesnive, a tako se i obezbeđuje
bolja ventilacija u ostatku košnice. Okviri u donjem nastavku plodišta treba da se podese tako da se ulice poklapaju po vertikali sa
ulicama u gornjem nastavku. Svo neispravno saće ukloniti, kao i crno staro saće i zameniti ih mlađim rumenim u kome je već
izvođeno leglo (nekoliko generacija). Medište može da se skine, ili da se čuva ispod plodišnih nastavaka, kao prvi nastavak na
podnjači.
Na kraju uzimljavanja (početkom septembra) raspored saća u plodištu je sledeći, s tim da može da bude i više legla:
- u gornjem nastavku: M, M, P, Lm, Lm, Lm, P, M, M, M, a
- u donjem nastavku: -, M, S, S, S, S, S, S, M, -,
gde su: M - okvir sa medom, P - okvir sa polenom, Lm - okvir legla sa vencem meda, S - prazno saće.
Zalihe meda u pčelinjem gnezdu nikada ne smeju pasti ispod 8 kg. Dobro uzimljeno društvo sa oko 30.000 pčela u toku
zime potroši u biološkom mirovanju od 600 do 1200 grama meda, dok u ekološkom mirovanju, u klubetu sa leglom od 1,5 do 3, a
kasnije i 5 kilograma meda mesečno. Dakle, najmanja količina za uzimljeno normalno društvo je oko 12-15-kg meda plus onaj
minimum od 8 kg za prolećni razvoj društva (za brdsko planinski deo se kaže: sa koliko se zazimi, toliko će se vrcati).
Poznato je da je u proleće količina legla u direktnoj srazmeri sa količinom hrane u košnici . Zato se ne treba
opredeljivati za donju granicu zimske količine hrane. Dovoljnom količinom hrane za prezimljavanje i početak prolećnog razvoja
smatra se količina od 17-20 kg meda i 2-3 okvira polena zalivenog medom (oko 3-4 kg), što ukupno iznosi 2o kg hrane. Bolje je
imati četiri okvira polena u zimskim zalihama jer to obezbeđuje siguran kontinuitet u prolećnom razvoju legla. Ako se društvo
uzimi sa dva okvira polena, u proleće može biti potrebno prihranjivanje proteinskim pogačama do pojave veće količine polena u
prirodi, odnosno do cvetanja džanarike i kajsije.
Procena količine hrane vrši se na osnovu površine saća popunjenog hranom: jedan dm2 saća sa poklopljenim medom
sa obe strane sadrži ukupno 250-350 g meda, a jedan LR okvir ima oko 1,8-2,2 kg meda. Iskustva pokazuju da društvo može
uspešno da prezimi i sa manjom količinom rezervi meda (15 -17 kg ), ali je to rizično jer ne obezbeđuje uspešan početak
prolećnog razvoja i pravovremeni početak leženja prolećnih pčela. Ako se pčele uzime bez zaliha polena, kasniće sa prolećnim
razvojem jer će u oskudici polena odgajati malu količinu legla. Snaga takvih društava će opadati tokom februara, pa i marta, tj. sve
dok se gubitak starih pčela ne počne nadoknađivati mladim novoizleženim pčelama.
Srediti pomoćna i slaba društva koja nisu uspela da obezbede potrebnu količinu zimskih pčela. Normalno društvo u
periodu zazimljavanja ima oko 8-10 ulica zimskih pčela. Klasifikovati društva i ona slabija, koja mogu samostalno da prezime
uzimiti iznad jakog društva. Ona koja ne mogu da prezime samostalno, pripojiti nekom srednje jakom društvu, odstranivši
prethodno lošiju maticu.
Društvo ne treba utopljavati novinskom hartijom sve do kraja biološkog mirovanja, do decembra- januara, ali je
potrebno do berbe kukuruza postaviti češljeve na leta košnice kako bi se sprečio ulaz miševa i voluharica.
Košnice još u jesen ili kasnije postepeno okretati prema jugozapadnoj strani sveta jer je ova strana najbolja za zimovanje.
Utvrđeno je da ultravioletni zraci u popodnevnim satima, ne samo da obezbeđuju siguran povratak pčela sa pročisnog leta, već
provociraju pčele i na sam pročisni let, pa tako i one koje ne bi izašle, to čine ranije.
Pčelinjak je potrebno dobro ograditi, ne samo od ljudi, već i od domaćih životinja. Poželjno je ogradom pčelinjak zaštititi
i od dominantnih vetrova i ne dozvoliti da duva direktno u „leta“ košnice već sa strane ili otpozadi. Tako se sprečava brza izmena
vazduha u košnici, što jako iscrpljuje pčele na održavanju mikroklime u košnici, povećava se potrošnja hrane i smanjuje se dužina
života, što na kraju vodi prebrzoj izmeni zimskih i prolećnih pčela..

Biološko mirovanje (klube bez legla) i ekološko mirovanje (klube sa leglom)

Tokom zimovanja sva pčelinja društva prolaze kroz dve faze života potpuno različita jedno od druge. Klube bez legla je
najstabilniji deo života jednog društva u toku cele godine, a početak klubeta u rano proleće ili tokom zime je najnestabilniji i
najrizičniji period. Zbog toga je i najveći gubitak pčelinjih društava upravo u proleće i to u drugom delu, kada se u košnici razvija
najviše legla, u vreme kasnih prolećnih mrazeva.
Da bi ova konstatacija bila što jasnija, pomoći će nam analiza procesa zimovanja kroz obe ove faze:
 Biološko mirovanje ili klube bez legla se karakteriše potpuno različitim temperaturnim režimom , vlažnošću vazduha i
gasnim stanjem od ekološkog mirovanja, odnosno klubeta sa leglom. Iz prikazane tabele se jasno može videti da temperatura u
biološkom periodu jako varira, ali nikada ispod 6,6ºC, dok je temperatura u sredini klubeta, tamo gde je matica nikada ispod
14 ºC . Ovo su kritične tačke za opstanak pčelinjeg društva koje se regulišu optimalnim brojem pčela i adekvatnom zalihom hrane.
Ovo je stabilan period zimovanja i u ovoj fazi, gotovo svako pčelinje društvo može bez većih problema da pređe u sledeću fazu
zimovanja, tj. ekološkog mirivanja ili klubeta sa leglom. Međutim, u ovoj fazi, kada počinje leglo a pčele su još u klubetu,
temperaturni režim se drastično menja. U sredini klubeta, koje postaje plodište, temperatura mora da poraste do 32-36 ºC. To
se postiže povećanom potrošnjom hrane, prvenstveno potrošnjom meda. Temperatura u ovom periodu na periferiji klubeta nije
nikada identična kao u sredini plodišta i ona se kreće naniže, ali nikada ispod 14 ºC. Zbog toga je potrebno utopljavanje baš u
ovom peridu, kako bi se sprečile velike oscilacije niskih noćnih i visokih dnevnih temperatura. Pomoć čoveka je od ovog perioda
pa sve do kraja sezone potrebna svakom pčelinjem društvu ako se želi iole neka ekonomska korist. Dakle, ako društva nisu
utopljena, ovo je poslednji trenutak da se to učini.
Analiza vlažnosti vazduha takođe pokazuje različite vrednosti u toku zimovanja. Klube bez legla uvek ima vlažnost
vazduha ispod 50 % i ona može padati sve do 40%. Ova niska vlažnost je neophodna za stabilno mirovanje i zbog toga je dobra
novinska hartija koja upija suvišnu vlagu. Međutim, kada počinje leglo, vlažnost se menja i to za gotovo 50%, tj. nema legla ako
nema vlažnosti vazduha u košnici bar 60%. Ona se može kod pojedinih društava dizati i do 80%, ali nikako više jer može ugroziti i
samo leglo, a posebno zalihu polena i meda koji mogu da fermentišu. Dakle bez vlage nema ni legla, pa je pčelama najveći
problem u ovom periodu obezbediti potrebnu količinu vode, odnosno vlage za opstanak otvorenog legla. U početku dovoljna
količina vode se obezbeđuje iz meda, kasnije iz kondenzovanih vodenih kapljica dobijenih u procesu disanja, a kasnije i unosom
vode iz spoljašne sredine. Zbog toga kod prolećnog razvoja, od svih izletnica, 70% čine vodonoše, 20% nektaruše i 10%
polenaruše. Iz ovoga se nameće potreba aktiviranja pojila u rano proleće sa zdravom i pitkom vodom po mogućstvu i toplom
kako bi je pčele što brže i u što većoj količini uzimale.
Gasno stanje u toku zimovanja je takođe veoma interesantno. Stabilno mirovanje se obezbeđuje ako je smanjena
količina kiseonika za 3%, a za toliko se povećava količina ugljen dioksida. Međutim, u vazduhu ugljen dioksida ima samo
0,03%, a da bi se on povećao do 1-3 pa čak i do 5%, to nije 3% , već 300 puta više, odnosno 30.000%. Da paradoks bude veći,
najača društva imaju najveću količinu ugljendioksida od 3-5%, a slabija od 1-3%. Jača društva sa svojim pčelama i lepezanjem
krila mogu lako to uraditi, međutim, to ne čine jer im je on potreban za omamljivanje. Sa povećanim sadržajem ugljen
dioksida, pčele u latentnom stanju sa vrlo malom potrošnjom hrane mogu da prežive i u najsurovijim uslovima sredine (čak i u
Sibiru) na minus 50 ºC. Međutim kada počinje leglo, gasno stanje mora da se menja, tj količina kiseonika mora da poraste na
21%, a količina ugljen dioksida da se smanji na 0,03%. Bez kiseonika nema legla, zbog toga se prvo leglo javlja ispod medne
kape ali i u čeonom delu košnice, iznad leta košnice, gde je najveći priliv svežeg vazduha. Ovo važi ako na košnici postoji samo
jedan otvor- leto košnice. Ako postoji bilo koji drugi otvor, onda se ventilacija menja, jer svež vazduh ulazi kroz donje leto a
istrošen i zagrejan kroz gornji otvor (u sezoni obrnuto, svež vazduh kroz gornji otvor, bez obzira gde se on nalazio, a istrošen kroz
donje leto). Zbog toga se preporučuje otvor na hranilici ili dodatni zamreženi otvor sa čeone strane košnice. Najlošija varijanta
otvora za hranilicu ili ventilaciju je sa zadnje strane zbega, a nešto blaža varijanta na sredinu zbega ili poklopne daske. Kod
sazrevanja meda i kod velikih vrućina se ovakav položaj i preporučuje jer stub izmene vazduha ide kroz sredinu košnice, međutim
u periodu prolećnog razvoja zbog prehlade legla se na sve moguće načine izbegava.

Prve aktivnosti pčelara na pčelunjaku

Zbog svih ovih navedenih razlika biološkog i ekološkog mirovanja, jasno se nameće obaveza da od perioda ekološkog
mirovanja svaki pčelar mora da se aktivira i što češće ispomaže pčelinjim društvima u njihovom razvoju.
 Ako pčelar nije siguran da u košnici ima dovoljno kvalitetne hrane, društva ne sme kasno prihranjivati, već krajem
novembra dodati jednu a po potrebi u decembru i dve pogače.
Preko zime se ne preporučuje skidanje snega sa košnica jer je odličan utopljavajući materijal ali se obavezno skida kada
nastupi topljenje, posebno je važno skinuti ga sa krova i leta da preko noći stvoreni led ne bi zatvorio leto i izazvao gušenje.
U procesu biološkog mirovanja (klube bez legla) dodaje se šećerno medno testo ili što jednostavnija pogača, bez
dodataka, a kada nastupi ekološko mirovanje (klube sa početnim leglom) pored obaveznog utopljavanja, dodavati obogaćene
pogače sa vitaminima, mineralima i hormonima rasta.

Potrebno je povremeno proveriti ventilaciju košnice iznad klubeta. Preko poklopne daske sa zamreženim otvorom za ventilaciju
ili za prihranu, postaviti četiri- pet lista novinske hartije radi utopljavanja i upijanja vlage. Vlaga se kondenzuje na najhladnijim
mestima košnice - oko leta i uz bočne zidove gde je slabije provetravanje. Zato treba ostaviti dovoljno veliko let : onoliko centimetara
koliko pčelinje društvo ima ulica pčela. Po potrebi izlazak vodene pare treba omogućiti i delimičnim otvaranjem zamreženog otvora u
podnjači.
Pomoćnim društvima koja zimuju samostalno treba pregradnim daskama suziti gnezdo i utopliti ih i sa strane stavljanjem
utopljavajućeg materijala između zida košnice i pregradne daske. Bolje je, ako ima mogućnosti, uzimiti ih iznad jakog društva preko
poklopne daske.
Ako košnice nisu postavljene na dovoljno visoko postolje (30-40 cm iznad zemljišta), a društvo je uzimljeno u jednom
nastavku, tada i na podnjaču treba staviti rebrasti karton ili ter papir, koji se malo potkratiti na prednjoj strani radi nesmetanog ulaska
pčela kroz leto.
Krajem zime pčelama se obavezno daje neka pogača za podsticanje razvoja legla, pa bila to najobičnija šećerna pogača
bez dodatka proteina i podsticajnih sredstava. Vrsta pogače bira se prema stanju rezervi polena u košnici i uslovima unosa iz prirode.
Najjeftinija vrsta pogače (neoplemenjena, šećerna) primenjuje se ako su pčele pravilno uzimljene (sa dovoljno hrane, od čega 2 okvira
sa polenom zalivenim medom - perga), a pčelinjak se nalazi na lokaciji bogatoj biljkama pogodnim za prolećni razvoj (blizu potoka i
šume).
Proteinske pogače daju se pčelama kada odgajaju leglo u nepovoljnim uslovima, ako nemaju dovoljne zalihe perge u
saću, ili u prirodi nema cvetnog praha. Bolje je davati u više navrata po manju količinu proteinske pogače, radi smanjenja troškova.
Veća količina može da se ubuđa, jer pčele postepeno prestaju da je troše srazmerno pojavi cvetnog praha u prirodi. Najčešće je društvu
bez zaliha perge dovoljno oko 0,5 kg proteinske pogače do pojave dovoljne količine praha u prirodi. Zamena za polen je bolja kada se
sastoji iz više proteinskih komponenti: sojino brašno, pivski kvasac, mleko u prahu i vitaminski preparati.
Prva, pogača sa polenom daje se šest nedelja pre unošenja polena iz prirode (vrba, topola). Najvažnije je dati ovu prvu
proteinsku pogaču, jer se time poboljšava odgajanje ranog prolećnog legla.
Druga, pogača sa zamenom za polen, daje se četiri nedelje pre unosa polena iz prirode, odnosno sledeća pogača, sa ili bez proteina,
daje se po potrebi (nema praha u prirodi, loše vreme), u martu i početkom aprila.

PRIRODNO I VEŠTAČKO ROJENJE

Prof.dr Mića Mladenović

Pčelinje društvo se umnožava deobom ili rojenjem. Umnožavanje pčela može da bude prirodno i veštačko rojenje .
Samo rojenje je nagonska i instinktivna pojava koja se odvija deobom pčelinjeg društva.
Da bi pčelinje društvo dobilo nagon za rojenje treba da postoje uslovi među kojima su: nesrazmeran broj mladih pčela i
otvorenog legla (nezaposlenost mladih pčela), nedostatak prostora za leženje jaja i smeštaj nektara i polenovog praha,
nedostatak matične supstance da opskrbljuje sve pčele, dobra paša, sklonost rase pčela, slabo provetravanje gnezda, obavezno
prisustvo trutova i dr.
Rojenje se javlja u našim uslovima već od aprila pa sve do jula meseca. Kada se ispune uslovi da društvo dobije nagon
za prirodno rojenje, mlade pčele instinktivio prisile maticu da zaleže od 15 pa čak i do 100 oplođenih jaja u ćelije matičnjaka
koje u etapama izgrađuju pri dnu, na periferiji, a vrlo često i na sredini saća. Matica pošto položi jaja u ćelije matičnjaka prestaje
da leže jaja. Pčele dadilje je slabije hrane mlečom jer joj dodaju više meda kako bi abdomen postao manji, a mišići krila bili
spremni za letenje u momentu puštanja roja iz košnice. Kada se matičnjaci poklapaju, iz košnice izlazi prvi roj pčela koji se zove
roj prvenac. Pre izleta roja, pčele napune voljke medom kako bi im rezervna hrana mogla da posluži 3-4 dana bez paše, a istovremeno
da hrane staru maticu koja je sa njima napustila košnicu. Pri kraju larvenog stadijuma (pre zatvaranja matičnjaka) po lepom i
sunčanom vremenu od 10 do 13 časova izlazi roj tj. polovina pčela jednog društva različite starosti i trutovima; one prave izlet
ispod košnice stvarajući igru sa kojom privlače i okolne mlade pčele koje su na orijentacionom letu ispod svojih košnica.
Kada stara matica izađe iz košnice, pridružuje se roju i ispušta miris Nazanovljeve žlezde i ovo je roj „ prvenac“ koji zbog
stare matice ne leti dugo ni visoko, već se hvata na obližnja stabla ili niže grane. Posle 6 – 7 dana od izlaska prvenca, izlazi roj koji
se zove „drugenac“ sa ½ preostalih pčela različite starosti, zbog novih mladih nesparenih matica on nije kompaktan već je
rastresit, razigran i leti i više i dalje od pčelinjaka, a hvata se ispod streha kuća, odžaka ili visokih grana drveća. Posle 2 – 3 dana od
drugenca može izaći i roj „trećak“ sa više mladih i nesparenih matica i sa ½ preostalih pčela.
Ako se roj prvenac izroji u istoj godini onda se on zove „parojak“ a ako se do kraja godine i on izroji, on se naziva „bele
pčele“.
Roj se lako može uhvatiti ako je na pristupačnom mestu, prinošenjem pletare sa širokim ustima ili praznog nastavka
savremene košnice sa podnjačom, postavlja se ispod mesta hvatanja i energičnim trzajem pčele stresanjem padaju u
pripremljenu košnicu i košnica se spušta ispod mesta hvatanja na zemlju. Ako su pčele uznemirene a pritom se i vrate na mesto
hvatanja to je siguran znak da je matica ostala na grani. Po sparivanju pčela postupak treba ponoviti. U međuvremenu dok je roj
na grani aktivira se jedan broj pčela izviđačica koje izlaze u potrazi za novim staništem. Ovaj period pčelari koriste za hvatanje
roja. Pčele pre napuštanja stare košnice napune svoju mednu voljku medom i zbog toga one u roju ne bodu . Hvatanje drugenca
i trećenca je mnogo komplikovanije zbog većeg broja celina i nepristupačnih visokih mesta, zato se preporučuje uzimanje jednog
rama iz bilo koje košnice bez pčela sa otvorenim leglom, fiksira se za vrh duge motke i prisloni uz roj pčela, materinskim
instinktom pčele prelaze na leglo i kada matica pređe na ram, on se pažljivo spušta u prazno telo pripremljene košnice gde ostaje
do večernjih sati. Prazan prostor košnice se može popuniti okvirima sa satnim osnovama i naveče odabrati i postaviti na novo
mesto na pčelinjaku.
Ako se roj vrati u košnicu može se objasniti da matica nije spremna za duži let. Najčešće prirodni rojevi se hvataju a
posebno prvenac. Prvenac može kasnije da izađe sa rojem drugencom. Rojevi prvenci mogu vrlo brzo da izgrade svoje gnezdo i da
se do jeseni razviju u normalno pčelinje društvo. Sva pčelinja društva nemaju jednak nagon za rojenje. Prirodno umnožavanje
(rojenje) nije poželjno u savremenom pčelarstvu jer se produktivnost pčelinjeg društva smanjuje i za 65%. U pripremi za rojenje
pčele troše mnogo meda i roj sa sobom ponese 0,8-1,2 kg meda, a rojenjem se može izgubiti stara matica i 15-25.000 pčela.

Pčelar rojevni nagon može prepoznati po sledećim znacima:

1) Pčele natovarene cvetnim prahom ne ulaze direktno u košnicu već se zadržavaju na poletaljci oko leta.
2) Kroz leto pčele ulaze i izlaze lagano se krećući po poletaljci, sa spuštenim krilima i trbuhom.
3) Mlade pčele iz ovakvog društva ne izvode u podne "ples mladih pčela", kao one ispred drugih košnica.
4) Pčele glođu krajeve leta, kao da žele da ga prošire.
5) Društvo je jako, ali slabo radi, pčele ne idu na pašu.
6) Ispod poletaljke se uhvati "brada".

Kako sprečiti aktiviranje nagona za rojenje?

Osnovni uslovi za sprečavanje pojave nagona prirodnog rojenja u pčelinjim društvima su: (1) da se eliminišu svi faktori
koji do rojenja dovode, (2) da se praznim prostorom uposle svi članovi pčelinjeg društva (čišćenje dodatog saća, poliranje ćelija,
izgradnja saća ..).

Osnovne mere i postupci za sprečavanje aktiviranja nagona za rojenje su:

1) Izbegavati zamenu starih matica mladim koje se izvode iz rojevnih matičnjaka.

2) Ne držati matice u društvu duže od dve godine.
3) U košnici uvek držati rezervu hrane od 8-10 kg hrane, ili 30 dm2 saća popunjenog hranom sa obe strane, ili ekvivalent 4 puna
okvira hrane (1 dm2 saća = 250-350 g meda).
4) U košnici obezbediti više od 1/3 praznog prostora, tj. ulica neposednutih pčelama.
5) U sezoni prazno sać stimulativno deluje na pčele, pojačava njihov sakupljački nagon i zaposlenost pčela na čišćenju saća i
preradi nektara. Pri dodavanju nastavka sa saćem u njega treba prebaciti 1-2 okvira legla kako bi se u taj nastavak privukle
mlade pčele, koje će se uposliti na čišćenju dodatog saća.
6) Forsirati izgradnju satnih osnova kako bi se zaposlile mlade pčele. U toplom periodu satne osnove se ne moraju stavljati
između lega i okvira sa hranom, već se mogu dodavati i u sredinu legla. Ovo treba izbegavati kod malih pomoćnih društva i
veštačkih rojeva, ako nemaju dovoljno pčela da pokriju razdvojeno leglo.

Suzbijanje aktiviranog nagona za rojenje

Kad društvo dospe u stanje raspoloženja za rojenje, aktivirani nagon se dosta teško suzbija, a preduzete mere vrlo često i
ne daju rezultate. Zato je bolje pravovremeno sprečiti aktiviranje nagona. Kroz praksu su se najuspešnijim pokazali sledeći
postupci.
a) Zamena mesta košnice pod nagonom sa nekom slabom na pčelinjaku. Primenjuje se kada raspoloženje za rojenje
nije jako, tj. ako su matičnjaci tek započeti, eventualno i sveže zaleženi. Ako su matičnjaci pred zatvaranjem samo jedna izmena
mesta sa pomoćnim društvom neće sprečiti rojenje. U ovom slučaju matičnjake treba poništiti, a izmenu ponoviti sa drugim
slabim društvom za sedam dana.
B) Demarijev metod: U nastavak na podnjači staviti samo jedan okvir sa pčelama, leglom i matičnjacima, bez obzira da li
je na njemu matica. Sa obe strane tog okvira sa matičnjacima staviti okvire sa satnim osnovama. Preko ovog nastavka staviti
nastavak sa praznim saćem i dva okvira sa satnim osnovama. To je treći nastavak LR košnice. Preko ovog nastavka postaviti
pregradnu dasku sa matičnom rešetkom. Ako se stavi sama matična rešetka, tada mora postojati mogućnost otvaranja leta (Ø
1,8-2,2 cm) na nastavku. Na matičnu rešetku postaviti treći nastavak, a to je preostali drugi plodišni nastavak sa leglom, bez
matičnjaka, (ako ih ima porušiti ih), sa pčelama i okvirima sa hranom. Radi pravilne gradnje saća, ako nema nikakve paše društvo
treba prihranjivati šećernim sirupom (jedan litar svako drugo veče) dok se ne pojavi paša ili ne završi gradnja saća. Ako se ne
prihranjuje, pčele će kvariti saće započinjući na njemu veći broj malih matičnjaka. Sutradan u jutarnjim časovima pregledati gornji
nastavak (sa leglom i pčelama), pronaći i likvidirati maticu, ako je u tom nastavku, i otvotiti malo leto na pregradi sa matičnom
rešetkom ili na samom nastavku. Ako se stara matica nalazi u nastavku ispod matične rešetke ne treba je tražiti. Nju će likvidirati
mlada matica koja se izleže iz matičnjaka. Ako su matičnjaci bili zatvoreni, onda već za pet dana treba pogledati da li je izležena
mlada matica. Nije poželjno tražiti je i uznemiravati. Dovoljno je pogledati da li su matičnjaci porušeni. Mlada matica buši sa
strane ostale matičnjake i ubija staru, ako je ona ostala u donjem nastavku. Kad mlada matica zaleže 2-3 okvira saća, obično za
desetak dana posle izvođenja, društvo ponovo srediti tako da se na po-dnjači nalaze oba nastavka plodišta, preko njih matična
rešetka (ako se koristi) ili bez nje, pa odozgo medišni nastavak sa praznim saćem. Ovako sređeno društvo vrlo aktivno radi i ulazi u
narednu pašu veoma jako.
C) Suzbijanje nagona za rojenjem formiranjem oplodnjaka
Kada se pojave rojevni matičnjaci tada treba postupiti na sledeći način: Pronaći i izdvojiti ili likvidirati maticu. Poništiti
sve matičnjake osim dva najbolja, za koje je poželjno da budu svaki na posebnom okviru, kako bi se izbeglo presađivanje
matičnjaka. Od dva okvira legla, sa pčelama i jednim matičnjakom formirati oplodnjak, u posebnom nastavku. Prostor
oplodnjaka suziti pregradnom daskom, a leto na 1-2 cm. Leto se sužava umetkom od letvice ili drugog pogodnog materijala. U
osnovnom društvu ostaviti drugi matičnjak, a na mesto dva izvađena okvira sa leglom i pčelama staviti dva okvira sa satnim
osnovama. Ako se obe mlade matice uspešno oplode, ona u oplodnjaku može poslužiti za zamenu stare matice u nekom društvu
(dodavanjem celog oplodnjaka 24-36 sati posle oduzimanja stare matice iz tog društva). Ako za tim ne postoji potreba, onda
oplodnjak treba postepeno širiti do veličine nukleusa (5-6) okvira, dodavanjem satnih osnova. Leglom iz nukleusa pojačavaju se
osnovna društva kako bi do paše bila što jača, a mlada matica služi kao rezerva.
D) Sprečavanje rojenja pomoću zelene grane (Lathamov način)
Sigurno sprečavanje rojenja, pri čemu se dobija još i veštački roj postiže se na sledeći način: Od tri jača štapa dužine
1,2 m svezana na jednom kraju, načiniti tronožac. Za gornji kraj tronošca vezati veću svežu lisnatu granu, tako da njen vrh
dopire do zemlje. Košnicu sa društvom u rojevnom nagonu pomeriti nekoliko koraka dalje, a na njeno mesto postaviti
tronožac. Pronaći u košnici maticu i stresti je zajedno sa pčelama na tom okviru na zemlju kraj vrha grane. Isto uraditi sa
pčelama sa više od polovine ostalih okvira, izuzev pčela koje su na ramovima sa leglom. Košnicu odmaknuti dalje i ostaviti je
tako nekoliko sati, koliko je potrebno da se isterani roj prikupi na zelenoj grani. Isterani roj smešta se u novu košnicu, na okvire
sa satnim osnovama. Ako nema paše, roj se prihranjuje radi pravilne izgradnje saća. Matično društvo vraća se na svoje mesto .
Na to mesto može se postaviti i roj. U tom slučaju roj će se pojačati i onim delom starijih pčela, koje bi inače ostale u matičnom
društvu prilikom izlaska prirodnog roja, jer se te izletnice vraćaju na mesto košnice koje pamte. Ovakav roj ponaša se kao prirodni
roj, pa se ne sme staviti na izgrađeno saće i u prljavu košnicu. Pošto u ovakavom roju nema legla, u njemu je veoma mali broj
varoe, koju obavezno treba očistiti tretiranjem.
Deo zelene grane i košnica za roj mogu se premazati matičnjakom ( Mellisa officinalis) čiji miris privlači pčele, ali je i bez toga
postupak uspešan.
E) Odvajanje roja pomoću kose daske (Taranov način)
Postupak se zasniva na odvajanju iz društva svih aktivno rojevnih pčela, a izvodi se na sledeći način: Od dve daske
širine 30 cm i džine oko 50 cm načiniti kosi stalak na taj način da se daske na jednom kraju spoje međusobno pod uglom oko 45o,
a na suprotnom se spoje sa dva letvice sa svake strane. Visina letvica treba da odgovara visini leta košnice. Dobro je gornju stranu
daske namazati propolisom. Stalak otvorenom, širom stranom, postaviti ispred košnice na udaljenosti 10 cm od poletaljke. Zatim
na podnožje stalka stresti sve pčele iz košnice zajedno sa maticom. Starije pčele vratiće se leteći u košnicu, a mlađe će to pokušati
pužući po kosoj dasci, ali zbog razmaka do poletaljke neće moći da pređu u košnicu. One će postepeno formirati bradu ispod
stalka. Nakon 1,5 - 2 sata izvršiće se potpuna deoba i odvajanje rojevno aktivnih pčela, pa tada treba odvojeni roj sa stalka stresti
u pripremljenu košnicu sa satnim osnovama. Ova košnica se može postaviti i pored matičnog društva jer se pčele iz roja neće
vraćati u staru košnicu. Narednog dana roj aktivno radi kao i svaki prirodni roj. Poželjno je roj tretirati protiv varoe. Ako nema
paše, roj obavezno prihranjivati, radi pravilne gradnje saća. Prihrana je poželjna i kada ima paše jer je u tom slučaju brža izrada
saća. U matičnom društvu ostalo je manje pčela nego kada se pušta prirodni roj jer su mu istrešene sve najmlađe pčele, pa će
dalje rojenje prestati.

Veštačko rojenje pčelinjeg društva

Svako izrojavanje ili odvajanje dela pčelinjeg društva koje može samostalno da nastavi život i formira pčelinju zajednicu uz
pomoć pčelara naziva se veštačkim rojenjem pčelinjeg društva. Tako odvojeni deo pčelinjeg društva neko naziva odvojak ili
veštački roj. Za izdvojeni deo pčelinje zajednice potrebno je imati dosta pčela radilica, oplođenu ili neoplođenu mladu maticu, ili
zatvorene matičnjake i otvoreno leglo sa larvama do tri dana starosti. Bolje je od dva društva osnovati jedno novo, nego jedno
društvo podeliti na dva društva.
Veštačko izrojavanje ima prednosti nad prirodnim rojenjem:
— izrojavanje se može obaviti kada je to potrebno i uz i po želji
pčelara,
— izrojavanje se obavlja sa malim utroškom vremena,
— ne umanjuje se radna sposobnost pčelinje zajednice,
— sprečava se nagon za rojenjem,
— ne umanjuje se nagon za sakupljanje hrane,
— odsustvo dežuranja pčelara za hvatanje rojeva i dr.
Postoje mnoge metode za veštačko izrojavanje pčelinjeg društva. Sve metode se ne primenjuju u isto vreme. Neke se
primenjuju pre glavne paše, neke od maja do avgusta, a neke pri kraju glavne pčelinje paše, a neke u proleće i u toku glavne
pčelinje paše. Ono se svodi na dva cilja: da se stvori novo i jako pčelinje društvo u kojem bi matica odmah nosila jaja. Veštačko
izrojavanje može se izvoditi i između dve glavne pčelinje paše, ako se paše pojavljuju u toku mesec dana.

Metode veštačkog izrojavanja:

Izrojavanje na let pčela

Ovaj metod se primenjuje pri kraju glavne pčelinje paše. Pomoću ove metode formira se roj od jednog jakog pčelinjeg društva, koji
je sposoban da uspešno prezimi bez veće intervencije pčelara. Ovaj metod izrojavanja može se sa uspehom izvesti na sledeći način:
izabere se jako pčelinje društvo koje ima 8-10 okvira sa leglom i pripremi nova prazna košnica istog sistema i boje kao što je košnica u
kojoj su bile pčele. Prazna košnica se postavi u istoj ravni sa starom košnicom. Ovaj metod se primenjuje pre, u toku ili na kraju
glavne paše kada su društva dovoljno jaka da mogu da daju svoj roj. Obično se primenjuje posle ceđenja meda (glavne paše).Od
odabranog društva pronađe se matica koja se postavlja u stranu a zatim iz košnice vade 2 – 3 – 4 okvira zatvorenog legla sa
pripadajućim pčelama i prenesu u novu košnicu. Do njih levo i desno se postavi po okvir sa satnom osnovom a u stranu
prebacuje se po okvir sa polenom i medom. Ovo se najčešće radi u prepodnevnim satima dok su izletnice na paši ili po podne
posle 18 časova i više sati. Ovom roju se dodaje mlada oplođena matica ako je nema, ili zreo matičnjak ili neoplođena matica,
a u najgorem slučaju ostavimo roju mogućnost da od otvorenog legla proizvede sam svoju maticu, roj zatim ide u novu
košnicu a nju prenesemo:
-na neko novo mesto, ili
-je ostavljamo na staro a staru izrojenu nosimo na novo mesto, ili
-se postavlja na mesto neke košnice koja nije učestvovala u razrojavanju da bi prikupili izletnice druge košnice.
Kod dodavanja matice ako se utvrdi da roj ne poseduje dovoljan broj pčela onda se iz stare košnice stresaju pčele sa
1-2 okvira otvorenog legla.

Izrojavanje od dva susedna društva

Primenjuje se u toku ili pri kraju glavne paše i u lošijim godinama kada nema dovoljno materijala da svako društvo da
sopstveni roj. Između dva jaka društva postavi se prazna košnica u koju prebacujemo po dva okvira sa zatvorenim leglom, jedan
do dva okvira sa polenom i medom i pripadajućim pčelama, vodeći računa da se matica ne prenese u novu košnicu. Isto radimo i
sa drugom košnicom ali ova dva materijala različitih košnica moraju biti odvojena praznim prostorom debljine jednog sata i
ulice, odnosno 3,5 – 5 cm.
Posle 6 časova kada se stare pčele vrate u svoja matična društva, plodište roja se sredi tako što se spajaju okviri roja
sa leglom do njih, levo i desno doda po okvir sa satnom osnovom, a do njih sa strane okviri sa hranom i na kraju, posle 6 i više
sati dodaje oplođena matica, zreo matičnjak ili neoplođena matica.

Izrojavanje iz više košnica

Ovaj metod se primenjuje na početku glavne paše kad postoji opasnost od prirodnog izrojavanja ili u lošim godinama
kada nema materijala da svako društvo da poseban roj.
Iz više košnica uzima se po okvir zatvorenog legla i okvir sa medom i polenom sa pripadajućim pčelama i postavlja u
novu praznu košnicu.Kako se pčele iz različitih društava ne bi međusobno tukle ostavlja se prostor od 3,5 – 5 cm između
materijala različitih košnica. Ako se ovo prebacivanje radi ujutru, onda se posle 6 časova, kada se starije pčele vrate u svoja
matična društva, nova košnica sređuje tako da sve okvire sa leglom prebacimo u centralni deo košnice, do njih ostavljamo po
okvir sa satnom osnovom (levo i desno) a u stranu levo i desno dolaze okviri sa polenom i medom. Na svim ovim okvirima su
mlade pčele koje se međusobno ne tuku po sređivanju nove košnice jer se dodaje mlada i oplođena matica. U nedostatku matice
dodaje se zreo matičnjak (mada je bolje dva) ili neoplođena matica a u najgorem slučaju roju se prepušta mogućnost da sam
proizvede prisilnu maticu iz otvorenog legla (stadijum jajeta i larve). Ovako formiran roj može se postaviti na novo mesto na
pčelinjaku ili na mesto druge košnice koja nije učestvovala u davanju materijala i ona se onda postavi na neko drugo mesto.
Izrojavanje Peletovom metodom
Ovim načinom dobijanja veštačkog roja ne umanjuje se snaga osnovnog društva, jer se od njega ne uzimaju ni pčele
ni leglo već samo med. Postupak se sastoji u sledećem: Na podnjaču, na starom mestu, stavi se prazan nastavak, pa u njega
premestiti okvir legla s maticom i ostatak prostora ispuniti praznim saćem. Preko tog nastavka na podnjači staviti matičnu
rešetku, a na nju nastavak sa praznim saćem (medišni) i na njega nastavak sa leglom i pčelama, uz dodatak jednog okvira umesto
onog koji je iz njega premešten zajedno sa maticom. Na tom gornjem plodištu otvoriti leto. Nakon 24 časa stavi se u gornje
plodište zatvoreni matičnjak u središnji okvir u kome ima zatvorenog legla.
Kada se mlada matica oplodi, počeće da zaleže u gornjem plodištu, dok stara matica u donjem plodištu nije ni prekidala
polaganje jaja. Kada većina okvira gornjeg plodišta bude zaležena, ono se može preneti na novo mesto jer je u njemu kompletan
roj. Većina pčela koje potiču od stare matice vratiće se u staru košnicu, tako da osnovna zajednica neće oslabiti. Ovo premeštanje
roja treba izvršiti za 55-60 dana od dana stavljanja matičnjaka u gornje plodište. Ako rojevi nisu poželjni, za jesenju pašu mogu se
pripojiti osnovnim društvima, pri čemu se ostavi bolja (mlada) matica. Na ovaj način značajno se poveća i unos u jesenjoj paši.

Izrojavanje Samerfordovom metodom

Ovim metodom može se višestruko povećati broj društava u jednoj sezoni, po sledećem postupku: Iz najboljeg
društva, kada ima 8-10 okvira legla, ukloni se matica ili ostavi u rezervu. Posle 10 dana biće zatvoreni prinudni matičnjaci koje
će pčele izgraditi, a biće zatvoreno i svo leglo. Tada u svaku novu košnicu preneti po dva okvira sa leglom zajedno sa pčelama
na njima, ali tako da na tim okvirima ima bar jedan dobar matičnjak. Ove okvire postaviti odmah do okvira punog meda, koji
staviti uz zid košnice, a ostatak prostora u nastavku popuniti okvirima sa satnim osnovama. Leto svakog odvojenog roja
zatvoriti mahovinom ili travom i pčele držati zatvorene tri dana da izletnice zaborave staro mesto i ostanu u roju. Roj se može
preneti u mračnu prostoriju i zatvoriti žičanom rešetkom ili odneti 4-5 km dalje.
Isti način razrojavanja može se primeniti i kod svake zajednice koja je pred rojenjem i ima zatvorene matičnjake.

Najednostavniji način razrojavanja

Kada posedujemo zreo matičnjak, onda od jednog društva uzmemo dva okvira legla bez pčela, a od drugog pčele
izletnice. Može se i od više društava oduzeti po jedan okvir legla, a izletnice od jednog jakog društva.
Pčele izletnice oduzimaju se postavljanjem košnice sa zatvorenim leglom bez pčela na mesto jakog društva koje se
pomeri u stranu, a na sredini centralnog okvira sa leglom pričvrsti se zreo matičnjak. Ovako formiran roj je vrlo jak i brzo (za dva
meseca) se razvije u društvo.

Nega rojeva:
Svaki roj mora da poseduje dovoljnu snagu kako bi izgradio saće, mora da obezbedi dovoljnu hranu za razvoj legla i
egzistenciju društva do kraja sezone i da obezbedi zalihu hrane za proces zimovanja. Nega mladih rojeva se sastoji u
utopljavanju jer ne samo da se brzo razvijaju već i brže grade saće. Prihrana se obezbeđuje šećernim sirupom ili šećerno-
mednim testom kao nadražajno, podsticajno i stimulativno prihranjivanje. Dnevnim prihranjivanjem rojeva sa 100-150 g hrane
 u koju je umešan i cvetni prah, ako nema paše, moguće je postići godišnje višestruko umnožavanje rojeva, ukoliko se raspolaže sa
dovoljnom količinom izgrađenog saća. Ako nema dovoljno iz-građenog saća, rojevi hranu sa paše potroše na gradnju saća, pa se
ne stignu dovoljno razviti i snabdeti hranom. Takvi rojevi koji ne stignu da se osamostale u letnjoj glavnoj paši, moraju se negovati
i prihranjivati do iduće sezone. Rojevi koji ne izvode sami maticu znatno brže se razviaju u društvo, jer nemaju prekid u leženju.
Pored mira na pčelinjaku, svakom roju mora se obezbediti zdrava i pitka voda.

TEHNOLOGIJA DOBIJANJA I UPOTREBA MEDA

Pčelarstvo se do sada nije razvijalo na klasični industrijski način jer je prepušteno pojedincima da prema svojim
mogućnostima, nahođenju i znanju primenjuju novija tehnološka saznanja i koriste modernu tehnološku opremu, pa tako nisu
primenjivali ni savremene metode kontrole postupka proizvodnje i kvaliteta meda kao gotovog proizvoda.
Fundamentalne nauke se bave izučavanjem prirodnih procesa sa osnovnom idejom da se oni iskoriste za neke ljudske
potrebe, npr. za proizvodnju prehrambenih proizvoda (hrane). U tom smislu termin proces podrazumeva svaku pojavu ili
fenomen koji se dešava u prirodi nazavisno od volje čoveka i koji se odvija po nekim opštim prirodnim principima (zakonima).
Zadatak nauke je da te procese izuči i da ih matematički modelira tj da stvori modele koji opisuju tok procesa zavisno od promene
neke (ili svih) merodavnih veličina (veličine koje utiču na ispitivani proces). Na osnovu tih modela vrši se optimizacija procesa tako
da se definišu uslovi koji su najpovoljniji i koji bi neki prirodni proces vodili u stranu kada je on najkorisniji za čoveka. Tako
definisanje uslova izvođenja jednog ili više procesa, radi njihove praktične primene naziva se TEHNOLOGIJA, a konkretna
primena optimiziranog modela u korišćenju procesa je tehnološka operacija. Ukupnost tehnoloških operacija u nekoj
proizvodnji je tehnološki postupak.
Tehnologija proizvodnje hrane nekada je bila samo produžena ruka poljoprivrede da tržišne viškove preradi u neki drugi
oblik (proizvod) koji se konzerviše i čuva za tržište u vreme kada nema sveže sirovine.
To potvrđuje i pčela kod proizvodnje meda. Naime, pčele sakupljaju nektar sa cvetova, unose ga u košnicu, skladište u
čelije saća i konzervišu istim metodama koje mi koristimo. Obzirom da nektar ima preko 50% vode (čak i preko 80%), pčela pre
svega vrši njegovu dehidraciju (sušenje) upijanjem vode dok ga prenosi sa cveta do saća u košnici. Premeštanjem nektara iz
čelije u čeliju saća, uz intenzivno mahanje krilima, pčele se ponašaju kao ventilatori koji obezbeđuje strujanje vazduha.
Potvrđeno je da na taj način pčele na desetine puta tokom dana izvrše kompletnu zamenu toplog i vlažnog vazduha iz košnice
sa svežim iz okolne atmosfere.

Slika br.2 –Šema proizvodnje meda u organima pčela; 1-medni želudac;

2-pred želudac; 3-srednje crevo

Da bi jedna pčela sakupila punu mednu voljku potrebno je da poseti od 50 do 150 cvetova, pa čak i nekoliko hiljada ako su sitni.
Pčele iz jednog pčelinjeg društva posete oko 225.000 cvetova u toku jednog dana, a za 1 funtu (453,6g) meda moraju da posete
oko 2.000.000 cvetova. U košnici pčele (nektaruše i pčele iz kućnog perioda života), periodično ispuštaju kapi nektara na istureni
usni aparat i ponovno ga uvlače u medni želudac, i to se ponavlja od 120-140 puta.Tek posle toga pčela traži slobodnu šestostranu
voštanu ćeliju u koju stavlja kap nektara.Ta kap još nije kap meda, druge pčele produžavaju složeni proces pretvaranja nektara u
med.
Prilikom donošenja do košnice, ili transporta kroz košnicu, pčele u svojim mednim voljkama obogaćuju nektar enzimima koji vrše
hidrolizu skroba do glukoze, inverziju glukoze do fruktoze i hidrolizu saharoze na glukozu i fruktozu. Ovim se povećava sadržaj
enzima (poznat kao dijastaza), ali se značajno smanjuje količina saharoze. Zbog toga se sadržaj vode, saharoze i aktivnost
dijastaze uzimaju kao referentni parametri kojima se definiše kvalitet i prirodnost meda.
S druge strane, smanjivanjem sadržaja vode u nektaru se povećava koncentracija biljnih fitoncida, ali i antibiotika (antitela) koje
stvara sama pčela. Med je, dakle, nektar koji su pčele konzervisale kseroanabiozom (sušenjem) i hemoanabiozom (primena
fitoncida i sl. konzervanasa) i koji skladište tj. čuvaju, tj. MED je proizvod medonosnih pčela ( Apis mellifera i Apis dorsata).Pod
medom podrazumeva se gusta, slatka, sirupasta ili kristalasta materija, bledožuta do tamno mrke boje, specifičnog mirisa i
ukusa, koji potiče od nektara ili od slatkih izlučevina lisnih pupoljaka ( četinara i lišćara ) ili izlučevina biljnih vaši, koji pčele
prerađuju i unose u saće da sazri
Do sada je dominirao stav po kojem je kvalitet statična veličina i odnosi se na definisanje uslova koje proizvod – med, mora da
ispuni da bi se na tržištu ponudio potrošaču. Kvalitet se izražavao opisno, ili utvrđivanjem graničnih vrednosti nekih merljivih
veličina preko kojih se definišu značajne fizičke karakteristike, ili hemijski sastav i sve to je formulisano u Pravilniku o kvalitetu
meda i drugih pčelinjih proizvoda iz 2003. godine. Ovakav pristup kvalitetu je pružio mogućnost (potrebu) da se izvrši gradacija
kvaliteta na posebne kategorije. Broj kategorija kvaliteta zavisi od vrste proizvoda, a najčešće su to: eksta kvalitet, prvi kvalitet,
drugi kvalitet i tako redom.
Tako na primer utvrdjeno je da hemijski sastav meda zavisi od medonosnog bilja s kojih pčele sakupljaju nektar, pa čak i od
zemljišta na kome medonosne biljke rastu. U sastav meda ulazi više stotine raznih, za organizam vrlo važnih, materija.
Med se sastoji iz : 16-20 % vode, 74% invertnog šećera, od toga 40% fruktoze i 34% glukoze, saharoze do 5% (izuzev bagremovog,
vrijeskovog i medljike do 10%), maltoze i drugih disaharida, fermenata: dijastaze, invertaze, katalaze, peroksidaze, lipaze i td.,
mineralnih materija : Fe, Ca, Na, Ka, Mg, Cl, P, S, J ( neke vrste meda sadrže Ra ), od mikroelemenata Mn, Si, Al ,B, Cr, Cu, Li, Ni, Pb,
Sn, Ti, Zn, vitamine: iz B kompleksa koga sačinjavaju: B1 ( tiamin), B2 ( riboflavin ), B3 ( pantonenska kiselina), B5 ( pp ), B6
(piridoksin ), B7 (biotin), B11 (folna kiselina), zatim vitamin E, vitamin K. karotine ( provitamin A ), vitamina C, alkaloide,
belančevine, hormone, organske kiseline ( jabučna, vinska, limunska, mravlja, mlečna i oksalna), aromatičnih jedinjenja,
pigmenata i drugo. Med mora imati ukus i miris svojstven medu, ne sme da se boji bilo kakvim bojama, a u medu se ne sme
detektovati šećer ili drugi proizvodi koji su po konzistenciji i sastavu slični medu. Takođe, med ne sme biti u procesu vrenja i ne sme
biti zagađen stranim organskim i mineralnim materijama. Med ne sme biti dobijen hranjenjem pčela šećerom ili proizvodima od
šećera niti sme da se meša sa medom dobijenim na taj način, kao ni iz saća u kome je leglo.
Kvalitetan med zbog raznovrsnog sastava blagotvorno utiče na nervne ćelije u procesima izmene materije u organizmu.Posebno
je poznato pozitivno dejstvo glukoze i fruktoze na nervni sistem jer poboljšava ishranu ćelija, normalizuje oksidaciju i
detoksinaciju u organizmu. Unos ugljenih hidrata po završenom fizičkom naporu pozitivno utiče na resintezu glikogena mišića i na
sintezu proteina u mišićima. Med zbog svoje brze svarljivosti i dobre asimilacije brzo nadoknađuje potrošene rezerve glikogena u
mišićima pa se stoga preporučuje u fazi oporavka posle treninga i to oko 1 g/kg telesne mase u roku od 15 minuta po
prestanku vežbanja. Ranije se smatralo da antibakterijska aktivnost meda potiče od visokog sadržaja šećera i kiselosti meda (pH
3.5-5.0). Kako i razblažen med ima antibakterijski efekat, pretpostavilo se da postoji aktivni sastojak meda, nazvan inhibin,
odgovoran za ovo dejstvo, mada su kasnija istraživanja potvrdila da je zapravo reč o vodonik peroksidu koji nastaje kao sporedan
proizvod pri stvaranju glukonske kiseline. Antibakterijska aktivnost se razlikuje zavisno od vrste meda ali se ovaj efekat i gubi pod
uticajem visoke temperature ili dužeg izlaganja sunčevoj svetlosti. Naučnici su dokazali uzajamnu povezanost mikroelemenata sa
vitaminima, fermentima i hormonima. Postoji određena zavisnost između vitamina B, koji se nalazi u organizmu i mangana, a
takodje i između vitamina B12 i kobalta.U periodu formiranja tkiva neophodni su kobalt i bakar .Bakar ima aktivnu vezu sa
vitaminima A, B, C, E i nikotinskom kiselinom.
Profesor H. A. Šjuit sa Univerziteta u Viskonzinu, došao je do zaključka da bakra, gvož đa i mangana ima više u svetlim vrstama meda
.Za čoveka je gvožđe važno zbog svoje veze sa hemoglobinom. Takođe je došao do zaključka da mangan naizmenično sa bakrom, ili
uz njega pomaže stvaranju hemoglobina u krvi.
Vitamini i minerali iz meda pojačavaju njegova blagotvorna svojstva. Prisustvo K i Na omoguć uje normalnu jonizaciju u organizmu i
poboljšava rad nervnog sisitema.Takodje je dokazano da bakterija ne može da živi uz med, zato što je med izvor kalijuma.Kalijum
oduzima bakteriji vlagu, koja joj je neophodna za postojanje.
U organizmu čoveka nijedan biohemijski i biološki proces ne odvija se bez učešća mikroelemenata. Oni učestvuju u procesu
razmene-metabolizma belančevina, masti, ugljenih hidrata, u sintezi belančevina u organizmu, u razmeni toplote, u krvotoku,
formiranju kostiju, razmnožavanju ćelija i u imunološkim reakcijama. Dokazano je da čovekova krv sadrži 24 mikroelemenata, od
kojih 22 ulaze u sastav pčelinjih proizvoda. Koncentracija mikroelemenata u krvi i tkivima organizma je promenljiva. Salem (1981)
i Haffejee i Moosa (1985) opisali su pozitivan uticaj meda u lečenju različitih oboljenja digestivnog sistema, pre svega gastritisa i
čira, poremećaja pražnjenja creva i poremećaja rada jetre. Studije su pokazale da med poboljšava asimilaciju nutrijenata pa se u
malim količinama preporučuje u slučajevima hroničnih i infektivnih crevnih poremećaja (Ustunol 2002).
Od fizičkih svojstava meda važno je naglasiti da je: med higroskopan i zato ga treba čuvati na suvom i prohladnom mestu, med sa
maksimalno 20% vode pri vlažnosti do 60% i na temperaturi od 10*C može da zadrži svoja svojstva više godina u staklenoj posudi
hermetički zatvorenoj, med je gust i viskozan ako je zreo, sa manje od 21% vode. Što je sadržaj vode manji, med je gušći, med koji
sadrži preko 21% vode je nezreo med, med treba vrcati sa ramova s kojih su pčele poklopile ćelije voštanim poklopčićima do 2/3
površine, med ne treba zagrejati na temperaturi do 40*C, jer se tada uništavaju aktivne komponente, a na temperaturi od 45*C
uništava se enzim invertaza. Na temperaturi od 21*C, počinju da se javljaju promene, a na temperaturi od 33-34*C dolazi do
isparavanja aktivnih materija, na temperaturi od –35*C, med mrzne, pri čemu se zapremina smanjuje za 10 % ; a pri povećanju
temperature preko 35*C, zapremina se povećava za 5%, pH vrednost meda je 4,5-6, specifična težina je 1,38-1,45 g/cm3, a
energetska vrednost 1 kg meda sadrži od 3150-3350 cal.
Ispitivanjima je utvrđeno da postoji zavisnost izmedju boje meda i njegovog hemijskog sastava.Tako se tamna boja meda pripisuje
jedinjenjima koja nastaju spajanjem aminokiselina i šećera. Utvrdjena je i povezanost izmedju tamne boje meda i sadržaja Fe, Cu ,
Mn i drugih elemenata. Neki istraživači boju meda dele na boje rastvorljive u lipidima, i boje koje se rastvaraju u vodi. Oni nalaze da
svetla boja meda potiče od jedinjenja karotenoida, koji se rastvaraju u lipidima. U koliko je saće tamnije i ukoliko sporije sazreva med
u košnici, utoliko je verovatnije da nektar tamni dok ne sazri u med. Prirodno je da mnogo zavisi i od toga koliko je med bio u ćeliji
pre istresanja. Boja meda smeštena u nove ćelije saća ne menja se.
U pogledu mirisa meda ustanovljeno je da porast negativnih mirisnih vrednosti meda zavisi od pregrejavanja meda. Miris meda može
se odrediti hemijskom metodom za izdvajanje mirisnih jedinjenja u medu, kao i probom ukusa, mirisa, i na osnovu spoljnog izgleda.
Ispitivanjem polena ustanovljeno je da glavne aminokiseline kao prethodnici mirisnih supstanci meda dolaze uglavnom ili delimično
iz polena.
Kada je reč o mirisu i ukusu meda, treba znati i to, da ukoliko med potiče od iste biljke ( sortni med ), i karakteristike ukusa i arome
svojstvena samo toj vrsti meda. Med dobijen od različitih biljaka ima određen ukus i miris.
Medna aroma-medovi po aromi razlikuju se zavisno od pčelinje paše. Aromatske materije nalaze se u medu u minimalnim
količInama.One se pod uticajem vazduha, svetlosti, i viših temperatura isparavaju ili se brzo razlažu, pa ih je teško indentifikovati.
Prijatna aroma meda, predstavlja kompleks biljnog izvora, jer je u osnovi složena materija sastavljena od etarskih ulja.
U svim vrstama meda osnovni znak ukusa je slatkoća, čiji stepen zavisi od zrelosti i vrste biljke od koje med potiče. Kiselkasti
ukus dolazi zbog toga što i u najzrelijem medu ima od 16-22% vode, odnosno takav med još nije zreo.
Prerano vrcani med podložan je kvarenju zbog povećanog procenta vode.U njemu dolazi do alkoholnog vrenja, a zatim
nastaje sirćetno vrenje nakon čega on više nije za upotrebu.Najbolje sazrevanje meda postiže se u košnici. Med koji su pčele
počele zatvarati voštanim poklopcima ima u sebi dovoljno mravlje kiseline, pa je zbog toga antiseptičan i lekovit. U uslovima
kontinentalne klime med se od davnina koristi kao lek kod akutnih respiratornih infekcija gornjih i donjih respiratornih puteva
(prehlada, bronhitis, kašalj). Smatra se da povoljan uticaj meda potiče od njegovih antimikrobnih svojstava. Med se koristi u
pripremi kozmetičkih proizvoda kao što su različite kreme, ali i za pripremu farmaceutskih proizvoda koji se direktno
primenjuju na otvorene rane, ulkuse, opekotine. Pomaže protiv infekcije, poboljšava regeneraciju tkiva i smanjuje stvaranje
ožiljnog tkiva i to kao sirov, neprerađen proizvod (Hutton 1966, Manjo 1975, Armon 1980, Dumronglert 1983). Smatra se da je
za ovo svojstvo meda odgovorno nekoliko mehanizama. S obzirom da med u svom sastavu ima najviše glukoze i fruktoze ovi
šećeri čvrsto vezuju vodu stvarajući viskozni sirup. Stoga med po aplikovanju na ranu vezuje vodu i telesne tečnosti, isušujući
bakterije i gljivice i inhibišući njihov rast. Sirov med sadrži glukoza oksidazu, enzim koji u prisustvu malo vode stvara peroksid koji
ima antiseptično dejstvo. Svetlost, toplota i pasterizacija uništavaju ovaj enzim pa ga nema u prerađenom medu. Sirov med
sadrži polen, enzime i propolis koji dodatno stimulišu novi rast tkiva.
Poznato je više desetina vrsta pčelinjeg meda, koje se medjusobno razlikuju nizom karakteristika, od kojih su osnovne:
floristička, regionalna i tehnološka.
1.Vrste meda po florističkoj odlici ( po izboru iz kojeg potiče nektar,med
može biti
 Cvetni
-monoflorni-istocvetni ( proizveden od nektara koji potiče od jedne biljke :
(vrijes, kadulja, zanovet, lipa, beli bagrem, suncokret, kesten...)
o Poliflorni-raznocvetni ( proizveden od nektara raznih medonoša, ove vrste
meda dobijaju naziv od paša od kojih potiču : livadski, šumski, voćni, planinski, stepski...)
 Medljikovac pčele ne izgradjuju od nektara cvetova, već uglavnom od slatkog soka koji izlučuju delovi biljaka ili biljne vaši.
Ovi insekti hrane se sokovima biljaka, to je medljika životinjskog porekla. Medljika biljnog porekla nastaje tako što za vreme letnjih
vrućina, dolazi do množenja biljnih ćelija koje ne rastu, usled čega dolazi do izlučivanja slatke materije. Tečne slatke kapi koje oni
izbacuju iz sebe, padaju sa lišća, pa su dobile naziv na ruskom jeziku « padi». Nektar cvetova sastoji se isključivo od šećera, dok
medljika ima 70% azotnih materija i dekstrina. Ovaj med obično je tamne boje i rastegljiv, često je neprijatnog ukusa, slabog mirisa.
Ima slabo izražena baktericidna svojstva. Ovaj med u košnici preko zime pričinjava štetu pčelama, jer izaziva proliv i dovodi do
uginuća. U njemu ima naručito mnogo soli i gvoždja koje imaju važnu ulogu u obrazovanju krvi, u oksidacionim procesima i u
procesu rasta. Zbog toga se u pčelarskoj i medicinskoj literaturi govori da «tamni med se koristi za bleda lica» - -za osobe sa
umanjenim procentom hemoglobina i eritrocita.
Istraživanja su pokazala da pored saharoze, glukoze, fruktoze, rafinoze, maltoze, medljika ima još sedam neodredjenih šećera.
Isto tako bogata je aminokiselinama, i od slobodnih aminokiselina registrovane su : alanin, arginin, asparaginska kiselina, cistin,
glutminska kiselina, glicin, histidin, prolin, serin, valin i druge.
Vrste meda po regionalnom obeležju, npr.: homoljski med, dalekoistočni lipov, baškirski lipov...
Vrste meda po tehnološkom obeležju, odnosno po načinu dobijanju i obradi:
 Med u saću, koji se nalazi u satnim ćelijama poklopljen voštanim poklopcima. Ovaj med dolazi do potrošača zreo u
idealno čistom stanju.
 Centrifugalni med dobija se cedjenjem pomoću centrifuge.On se isporučuje potrošačima u orginalnim pakovanjima.
Vrste meda po boji, mirisu i ukusu : Svetao – ovi medovi pripadaju boljim prvoklasnim vrstama.Medju svetlim medovima naručito
se ceni bagremov, med od deteline, med od slatke deteline, vrbov, med od limuna, jabučni, lipov, matičnjakov itd.
-Lipov med sarži 36,05 % glukoze i 39% fruktoze.Naručito se ceni zbog izvarendnog mirisa i ukusa.
-Bagremov med, je gotovo proziran, bledožućkaste boje, i blagog mirisa. Sporo kristališe.Pogodan je za bolesnike sa probavnim
smetnjama, a ima i umirujuće dejstvo. Zbog velikog sadržaja fruktoze, njegova kristalizacija je spora, dugo ostaje u tečnom stanju.
Ima prijatan i prirodan miris.
-Malinov med ima belu boju, veoma je prijatnog mirisa i ukusa.
- Lipov med je svetlije boje i jakog mirisa. Ima antiseptičko dejstvo i na orginazam deluje umirujuće. Koristi se kod gripa, bronhitisa i
nazeba, podstiče znojenje, i kada ga bolesnici troše preporučuje se izvesno mirovanje. Najbolji način upotrebe je u kombinaciji sa
lekovitim travama.
-Matičnjakov med je prozračan, prijatnog mirisa koji podseća na limun.Matičnjak je veoma dragocena biljka, jer sadrži mnogo
nektara prezasićenog šećera.
-Kupinov med je proziran, ima slab miris i prijatan ukus.
-Vrbin med je providan i pri kristalizaciji postaje beo.Prijatnog je mirisa i ukusa.
a) Tamni – naručito se ceni med od heljde, koji je zatvoreno žute boje sa crvenkastim prelivom i ima specifičan ukus koji
golica grlo.Sadrži 36,7% glukoze i 40% fruktoze,visok procenat saharoze i dekstrina, i znatno više belančevina i gvoždja nego svetli
medovi.Njegova boja potiče od crvenog pigmenta karotina.Preporučuje se za lečenje malokrvnosti.
Pored meda od heljde u tamne medove ubrajaju se još med od borovnice, lale, šargarepe i oskoruše, bora. Borov med- često se
sreće naziv «šumski med», veoma je gust, mrkotamne boje, specijalnog ukusa.Sadrži znatnu količinu saharoze i dekstrina.U najvećem
procentu potiče od medljike. Kestenov med ima zatvorenu boju, slabu aromu i veoma neprijatan ukus. Pripisujemu se osobina da širi
periferne krvne sudove i poboljšava cirkulaciju. Neprijatnog mirisa je slezov med, čičkov med, duvanski med, koji je gorkog ukusa.
Veoma prijatnog mirisa su medovi od borovnice, oskoruše, pomorandže, suncokreta, lavandule ( bogat sadržajem gvoždja, i
invertinima).
Ruzmarinov med deluje stimulativno na žuč i na žučne kanale.
Vreskov med se koristi u lečenju anemije, jer je bogat oligoelementima.
Kaduljin med se koristi za čišćenje disajnih organa ( za bronhitičare, astmatičare i pušače ).Bogat je eteričnim uljima.
Za pospešivanje mokrenja – dobar je med sa većim sadržajem eteričnih ulja (od kadulje, vreska, lavande). A isti takav med pogodan
je za lečenje disajnih organa.

Poseban interes pčelara je rešavaju problema kvantiteta nego kvaliteta. Osnovno pitanje kako dobiti velike količine
meda, a ne kako postupati da on bude boljeg kvaliteta jer se podrazumeva da medonosne pčele učestvuju u fermentaciji i doradi
nektara u med.
Međutim, problem kontrole je isuviše značajan da bi smo ga obilazili, a radi zaštete kvaliteta meda potrebno je i dalje
usavršavati metode za njegovo definisanje i utvrđivanje. Nesumljivo, ovo je preko potrebno za nesmetan objektivan rad
inspekcijskih službi u Državi, kako bi se obezbedila ispravna konkurencija na tržištu i kako bi se potrošač zaštitio od najezde
proizvoda spornog ili u najmanju ruku sumnjivog kvaliteta.
Sve češće falsifikovanje proizvoda za koje se zna da imaju neku posebnu vrednost (pre svega nutritivnu) dovelo je do
izuzetno značajnog upliva nauke (primene naučnih i tehničkih saznanja) u postupku dobijanja sigurnog falsifikata. Falsifikati su
postali tako autentični da se potrošač lako prevari, bez obzira na svoje iskustvo. U velikom broju slučajeva ni kontrolne institucije
ne mogu da potvrde falsifikat jer nemaju dovoljno podataka o supstancama koje se koriste kao aditivi ili pomoćne sirovine. Na
nesreću, veoma često u propisima i standardima o kvalitetu, mnogi falsifikati dobijaju svoje mesto. Bilo je tako pokušaja da se i
«veštački med» ugradi u Pravilnik o kvalitetu meda.
Zbog svih teškoća pravilnog definisanja kvaliteta gotovih proizvoda namenjenih tržištu i njihovih falsifikata, poslednjih
godina se sve više kvalitet posmatra sa drugog stanovišta: kao veoma dinamična kategorija i sve više se govori o planiranju
kvaliteta ili o menadžmentu (upravljanje) kvalitetom. Time se značaj kontrole gotovog proizvoda smanjuje, a poseban akcenat
se baca na kontrolu korišćenog tehnološkog postupka dobijanja proizvoda. Ovim se posmatraju svi elementi proizvodnje sa
ciljem da se u toku proizvodnje utiče na formiranje željenog (planiranog) kvaliteta. U tom smislu su, osim standarda koje mora
da ispuni proizvod, uvedeni i međunarodni standardi (ISO 9000) koje mora da ispuni proizvođač ako želi da se bavi nekom
proizvodnjom.
Da bi se ova težnja pravilno razumela, važno je dati pravi smisao tehnologiji proizvodnje, odnosno tehnološkom postupku
dobijanja prehrambenog proizvoda. Iz savremenih shvatanja tehnologije proizvodnje proisteklo je nekoliko metoda koje se bave
upravljanjem kvalitetom. Najaktuelnija razvijena metoda nazvana skraćenicom HACCP (Hazard Analysis and Critical Control
Point). Ova metoda se bavi analizom rizika u kritičnim kontrolnim tačkama. Za kritične kontrolne tačke se uzimaju tehnološke
operacije tj. mesta u tehnološkom postupku proizvodnje koje postaju najveći faktor rizika po formiranje kvaliteta. U izvornom
tumačenju to su tačke gde najčešće dolazi do degradacije ili kontaminacije proizvoda mikroorganizmima, tako da je povećan
rizik od pojave trovanja hranom.
Obzirom da med kao proizvod ne podleže mikrobiološkom kvaru i pre svega ne dozvoljava razvoj patogenih
mikroorganizama, ova metoda u bukvalnom prevodu možda i gubi svoj smisao. Ipak, naša ideja je da ukažemo na neke od
kritičnih tačaka, bar što se tiče opšteg formiranja kvaliteta meda.
Očigledno je da se košnica može posmatrati kao jedan bioreaktor u kome se odvija proces stvaranja meda, ali i drugih
pčelinjih proizvoda. Iako ovakav biofermentor izgleda kao veoma otvoren sistem, pčele od njega stvaraju zaštićenu sredinu u
kojoj organizuju svoj živod. Dakle, jasno je da one ne stvaraju med zbog nekih naših potreba, niti vrše oprašivanje cvetnica zbog
njihove reprodukcije, već to čine isključivo sebe radi. Zato je med za pčele ono što je mleko za sisare – hrana po svojoj prirodi, za
razliku od nektara koji je njihova hrane iz prirode.
Nažalost, do donas smo vrlo malo upoznali proces prevođenja nektara u med i vrlo malo je urađeno na njegovom
modeliranju tj. optimizaciji. Još uvek se sve svodi na iskustvu, ili kako se to obično kaže, na dobroj proizvođačkoj praksi. To nam i
daje za pravo da proizvodnju meda posmatramo kao jedan tehnološki postupak sa svim elementima sistema HACCP-a.
U svakom slučaju, na kvalitet meda možemo da utičemo regulisanjem raznih bioloških i tehnoloških činioca.
Moramo priznati da su biološki činioci ovde dominantniji i da samo tehnološkim faktorima malo možemo da menjamo
kvalitet meda.
Biološki činioci su pre svega vezani za maticu, odnosno genetski potencijal pčela u košnici, ali i za uslove sredine:
atmosferski uslovi i kvalitet hrane koju pčela skuplja u prirodi.
A) Prva kritična, ali i kontrolna tačka po kvalitet meda je izbor matice i košnice. Tu treba ubrojiti i tehnološke operacije
pripreme košnice i obezbeđivanje optimalnih uslova pravilnog rojenja i svih drugih pripremnih operacija (o kojima ćemo kroz
druga izlaganja viče govoriti) .
B) Druga kritična i kontrolna tačka po kvalitet meda je paša pčela. Naime, potrebno je obezbediti dovoljno nektara koji
služi kao osnovna sirovina za proizvodnju meda. Svakome je jasno da vrsta paše značajno utiče na kvalitet (pre svega fizičke
karakteristike meda (boja, gustina tj. viskozitet i sl).
Ovde se pre svega mora voditi računa i o zaštiti - kako bilja, tako i samih pčela. Kao značajna tehnološka mera
smanjivanja rizika od gubitka pčela (tada se ne može govoriti o kvalitetu meda jer meda i ne može biti) uzima se biranje paše tj.
selidba košnica do izvora «zdrave hrane», uz neophodnu koordinaciju farmera i pčelara da se u vreme prskanja voćaka spreči
izlazak pčela itd.
C) Posebno značajan faktor rizika po kvalitet i nutritivnu vrednost meda je operacija dekristalizacije tj. zagrevanje.
Dokazano je da tom prilikom u medu nastaje HMF kao posledica dehidratacije šećera. Naime, kod dehidracije se gubi slobodna
voda iz nektara, a ovom prilikom se gubi hemijski vezana (hidratna voda) iz ugljenih hidrata. Zato se proces i naziva dehidratacija.

Nastajanje HMF-a iz šećera

HMF je kao supstanca jako nepoželjna jer daje specifičan ukus, skladištenjem utiče na potamnjivanje meda, a
nepoželjan je i kao antinutritijent u ljudskoj ishrani. Postoje indicije čak i da je kancerogen. Problem stvaranja HMF nije
dovoljno izučen bez obzira na to što mnogi smatraju da je tu sve jasno. Pre svega, postoje nejasnoće oko brzine stvaranja ove
supstance. Savremena izučavanja pokazuju da je vreme zagrevanja meda mnogo značajnije nego visina temperature. Naime, ako
se med dugo zagreva temperaturama iznad sobnih (40 oS) dolazi do intenzivnog pobuđivanja velikog broja molekula šećera.
Skladištenjem svi oni postupno gube vodu i nastaje HMF. Ako se zagrevanje vrši kratkotrajno, (bez obzira na višu temperature)
samo mali broj molekula šećera se ekscitira čime se smanjuje i rizik po pojavu HMF.
Imajući u vidu značaj ove supstance, Pravilnik o kvalitetu meda limitira i njen sadržaj.
D) Sledeća i možda u ovoj hronologiji poslednja kritična taačka je skladištenje. Naime, treba voditi računa da je med,
usled velikog sadržaja fruktoze jako higroskopan i da dobro vezuje vodu, da se na niskim temperaturama smanjuje rastvorljivost
šećera te dolazi do kristalizacije, ali i smanjuje nagomolavanje HMF i potamnjivanje. Ovo je i najznačajnija tačka rizika jer se u to
vreme neodgovorno vrši umnožavanje (falsifikovanje) meda.
Analizom kritičnih kontrolnih tačaka koje su odgovorne za formiranje kvaliteta meda, kao nutritivno i pre svega fiziološki vrednog
proizvoda za ishranu ljudi, dolazimo do jednostavnog zaključka: Bez obzira na to što med stvaraju pčele, najvažnija kontrolna tačka u tom
lancu proizvodnje jeste čovek. On mora da pokaže dovoljno znanja, umeća i odgovornosti kako bi proizvedeni med ispunio sve zahteve
koje se od njega očekuju i koje se uvek ističu kada se on nudi potrošaču.

TEHNOLOGIJA DOBIJANJA I UPOTREBA VOSKA

Prof.dr Mića Mladenović

TEHNOLOGIJA (tehne, logos) dobijanja voska i njegova upotreba, po definiciji, je u stvari ukupno saznanje čovečanstva o
stvaranju voska u košnici i njegova dalja prerada, kako u košnici tako i van nje. Vosak se koristi u pčelarstvu ili za potrebe ljudi,
gde se najčešće menja i njegov biohemijski sastav. Pčela i pčelar su u stvari biološki poznavaoci veštine stvaranja nečeg novog
na osnovu početnih, uzetih prirodnih sirovina.
Vosak je proizvod voštanih žlezda mladih pčela radilica starosti od 12. do 18. dana života, koje su smeštene sa donje strane
trbuha. Te žlezde su transformisane u hipodermalne ćelije hitinskog pokrivača pčela i nalaze se u parovima na unutrašnjoj strani poslednja 4
trbušna segmenta. Spolja su pokrivene glatkom i prozračnom kutikulom - takozvanim voštanim ogledalcima. Razvoj voskovnih žlezda počinje
trećeg dana posle izleganja pčele, a dostiže svoj maskimum dvanaestog do osamnaestog dana života. Ćelije imaju cilindričan i jako izdužen
oblik. Kod mladih pčela žlezde su slabo razvijene i visoke su oko 20 mikrona, a u periodu najvećeg razvoja od 50 do 80 mikrona.
Kod pčela koje su se izlegle u jesen, kod takozvanih zimskih pčela, voskovne žlezde su obično slabo razvijene ili se uopšte ne
razvijaju.Pri intenzivnom hranjenju pčela medom i polenom u voskovim žlezdama se formiraju znatne količine voska koji je upočetku u
tečnom stanju. Posle izlučivanja, kroz voštana ogledalca i u dodiru sa vazduhom, stvrdnjava se u voštane pločice nepravilnog
petougaonog oblika. Svaka pločica teška je od 0,18 do 0,25 mg. Ishrana pčela samo šećerom usporava proizvodnju voska. Za intenzivno
lučenje voska neophodne su i belančevine iz cvetnog praha. Vosak se očigledno sintetiše od ugljenih hidrata i taj proces je deo opšteg
metabolizma hranljivih materija kod pčela. Utvrđeno je da za proizvodnju jednog kilograma voska pčele utroše 3,6 kg meda i 0,5
kg polena.
Obično se za proizvodnju voska koriste jaka društva kojima se dodaje maksimalan broj satnih osnova, zatim se one vade i daju
slabijim društvima. Stalnim dodavanjem satnih osnova, forsiraju se jaka društva na izradi novog saća; tako se pored povećane
proizvodnje voska racionalnije koristi njihova snaga. Vosak, odnosno saće se može proizvoditi u većoj količini korišćenjem
prirodnih rojeva jer je utvrđeno da oni grade više saća od veštačkih. Najbolje saće se gradi u vreme velikih unosa i nektara i
polena. Uvek se preporučuje gradnja radiličnog saća u tihoj i dugotrajnoj paši, a trutovsko medno saće u jakoj, eksplozivnoj
paši, gde je unos nektara veliki (veće su i ćelije), ali se izgradnja saća može povećati i stalnom prihranom društava (imitirajući
unos nektara), dodavanjem šećernog sirupa u malim količinama.
Količina proizvedenog voska zavisi od snage društva. Ukoliko je društvo jako, utoliko je veća količna proizvedenog voska i gradnja saća
je brža. Redovno unošenje nektara u košnicu pojačava lučenje voska. Postojanje matice i normalan život u društvu su takođe od
velikog značaja za lučenje voska. Pčele koje ne lete, već rade u košnici i hrane mnogo larvi, uzimaju više hrane, njihove žlezde se
aktiviraju i luče više voska. Pčelinja društva bez matice ne proizvode vosak i ne grade satove, čak i ako su ostali uslovi povoljni.
Prilikom nege legla i prerade nektara pčele luče vosak nezavisno od toga da li će se on koristiti za izgradnju saća, to jest, lučenje voska
ne zavisi od volje pčela. Zbog toga se u pčelinjem gnezdu moraju blagovremeno dodavati voštane osnove za izgradnju. U suprotnom,
deo voska se gomila na gornjim letvicama okvira i veliki deo voštanih pločica pada na dno košnice odakle ih pčele izbacuju
napolje. Količina voska koju jedno jako društvo teoretski može da proizvede za jednu godinu je oko 7 kilograma. To je skoro
neostvarljivo pošto ne postoje podjednako povoljni uslovi za lučelje voska tokom cele aktivne sezone.
Važno je istaći da proizvodnja voska ne smanjuje razvoj legla i prinos meda već se obe aktivnosti međusobno stimulišu .
Naravno snaga društva ima veliki uticaj na proizvodnju voska. Ipak proizvodnja voska po kilogramu pčela opada (Taranov).
Tabela. 1.Proizvodnja voska u odnosu na snagu društva
Snaga društva 0,5 1 2 3 4
Ukupno (gr) 262,9 482,9 893,3 1.046,3 1.324,8
Prosečno(gr/kg pč) 528,8 482,9 446,6 348,9 330,8

Osim nabrojanih faktora kao što su snaga društva i prisustva matice, proizvodnja voska zavisi i od: rase pčela, intenziteta paše,
temperature, zapremine slobodnog prostora i drugo. Lučenje je intezivno u proleće i leto, a u jesen naglo opada dok zimi ne
postoji.

Izgradnja saća

Medonosna pčela svoje gnezdo gradi od voska. Saće formira kostur pčelinjeg društva u kome se održava populacija, plodište ili
leglo i smešta rezervna hrane. Saće je u pčelinjem društvu postavljeno vertikalno i paralelno jedno pored drugog. U njima se
odigrava celokupna aktivnost društva. Sat se sastoji od srednjeg zida i dve strane izgrađenih heksagonalnih prizmi ćelija . Ovo
malo čudo optimalnog iskorišćenja prostora izučavali su tokom vekova najveći ljudski umovi. Debljina zidova ćelija je dvadeseti
deo milimetra, a pri vrhu su ojačani obodi sa prstenom voska i propolisa. Ovako građene ćelije mogu da prime maksimalnu
količinu meda sa minimalnom potrošnjom voska i najvećom izdržljivosti. U ćeliji može da stane 40 puta veća težina od težine
voska utrošenog za gradnju. Da med ne bi cureo iz ćelija one su nagnute naviše za 4-5 stepeni. Plodište se sastoji od različitog
broja raznih vrsta ćelija. Jako društvo ima i do 200.000 različitih ćelija, a u njemu mogu biti: radilične, trutovske, matičnjaci,
ćelije za prolaz, ćelije za učvršćivanje. Obično saće ima vertikalnu poziciju i gradi se odozgo na dole. Novo izgrađeno je belo a
vremenom potamni. U primitivnm košnicama saće je pričvršćeno za zidove i tavanicu i ne može se izvaditi bez razaranja. Kod
košnica sa pokretnim ramovima, satovi su učvršćeni u ramovima i postavljeni su upravno na ulaz u košnicu. Kad grade sat na
praznom ramu (bez satne osnove), pčele formiraju koničnu zavesu odozgo na dole držeći se međusobno u vidu zavesa pčela. U
cilju regulacije temperature ambijenta ovaj lanac pčela se stiska ili širi kako bi stvorio optimalni ambijent za lučenje voska (33 – 34
0
C).
Na ramovima sa satnom osnovom, pčele počinju gradnju od sredine satne osnove i to tako da prvo omekšaju satnu osnovu i
formiraju od postojećeg voska dno ćelije, a onda izlučenim voskom grade zidove ćelija. Pčele na dodatu satnu osnovu dodaju
skoro istu količinu voska za gradnju saća. Novi sat je izgrađen skoro 100 % od voska, dok starenjem, opada količina voska u
ukupnoj masi sata. Drugim rečima ne opada količina voska već rastu drugi dodaci.
Pošto se u saću odgajaju generacije pčela i to vremenom rastu proteinske supstance pre svega od košuljica larvi koje posle
odbacivanja padaju ili ostaju u ćeliji kao fina folija koju pčele ne mogu skinut niti izbaciti, pčele pre polaganja novih jaja,
poliraju ćelije tankim filom propolisa, pa otuda raste sadržaj propolisa, smanjuju se dimenzije ćelija i dolazi do promene boje
saća. Matica pak radije polaže jaja u starije ćelije jer je ono toplije pa ono brže tamni. Pošto u ovim ćelijama raste sadržaj
proteina, to su oni hidroskopniji pa raste i sadržaj vode u starijem saću sa svim negativnim posledicama.

Tabela 2. Hemijska kompozicija saća u funkciji starosti

100x100 m/gTežina porcije
SataStarost

Vosak %

Supstance koje nisu voštane

Ukupno

U vosku
%Voda

%Pepeo
%Proteini

%Ostaci propolisa

%Glucidi

Novi 14,50 96,13 3,87 0,61 0,73 0,04 0,01 2,49

1. god 17,00 89,02 10,98 0,79 1,59 0,15 0,10 8,35
2. god 27,50 55,45 44,55 3,47 7,74 1,68 3,50 28,16
3. god 43,50 39,13 60,87 6,25 18,20 3,11 3,66 29,65

Za pčelare pak to izaziva veće teškoće u estrakciji voska prilikom topljenja starog saća. Naravno staro saće izaziva dodatne
teškoće u nezi pčelinjeg društva jer je sklono buđanju a može postati i izvor zaraze. Poseban problem je što se iz starog saća
legu sitnije pčele, pa se time i smanjuje produktivnost čitavog društva. Sve su ovo razlozi za obaveznu zamenu bar 1/3 saća
svake godine. Kao što je napred rečeno pčele grade razne vrste ćelija, a osnovni oblici su: radilične ćelije, ćelije za trutove i
matičnjaci za matice.
Ćelije za pčele radilice imaju oblik heksagonalne prizme i simetrično su raspoređene na obe strane sata. Osnova jedne ćelije je u
isto vreme osnova za tri ćelije sa druge strane sata. U ovim ćelijama pčele neguju leglo i deponuju rezerve hrane: meda i perge.
Ram dimenzija 435 x 300mm ima sa obe strane sata 9.000 ćelija odnosno na 1dm 2 oko 800. Dok je dubina radilične ćelije 10-12
mm dubina ćelije truta je 13-16 mm, a širina 7,0 – 7,2 mm odnosno šira od radilične za 2 do 2,5 mm. Na 1 dm 2 može da bude od
540 do 600 trutovskih ćelija sa obe strane. Zanimljivo je da pčele troše manje materijala i brže grade trutovske ćelije. Matičnjaci
imaju oblik žira prečnika 10-12 mm a dužine 20-25 mm. Zidovi matičnjaka su veće debljine, a spolja su išarani heksagonalnim
šarama. Matičnjaci počinju da se grade kad matica počne da luči određene feromone, a pčele reaguju na ovaj hemijski kod.

Poreklo, vrste i kvalitet voska

Vosak se može podeliti u tri grupe zavisno od porekla: vosak mineralnog porekla, vosak biljnog porekla i vosak životinjskog
porekla (po D.Jevtiću).
U grupu voska mineralnog porekla spadaju: Fosilni vosak, Parafin, Cerezin, Stearin i Kalofonijum. Fosilni vosak poznat kao
ozokerit je proizvod destilacije nekih petroleja. Cerezin je beli mineralni vosak formiran od ugljenih hidrata. Parafin je takođe bele
boje bez ukusa i mirisa rastvorljiv u etru i benzinu. Kalafonijum koji ima specifičan miris i boju, i Stearin koji ima specifičan miris
masti i amorfnu strukturu.
U grupu voska biljnog porekla koji nastaju bilo direktnim ubiranjem ili ekstrakcijom spadaju: vosak iz Japana, vosak iz Kine, iz
Karnaube, sa Sumatre, sa Bornea, iz Mirte, vosak palmi i vosak Otoba. Vosak iz Karnaube koji se dobija iz jedne vrste palme u
Brazilu, Čileu i Peruu, dugo se koristio za falsifikovanje pčelinjeg voska u izradi satnih osnova. Vosak iz Japana je važan izvozni
artikal, a izdvaja se iz plodova jednog drveta koje sadrži 20 % ovog voska. Vosak iz Kine je takođe biljnog porekla i bele boje.Vosak
sa Bornea ima karakterističan miris. Vosak iz Mirte se izdvaja iz biljke Mirica, itd.
U grupu voska životinjskog porekla spadaju oni koje proizvodi nekoliko insekata ili nastaju preradom nekih životinja, kao što
su: Seul, Spermacet, Sanolin, Vosak gede i Pčelinji vosak. Od ovih vrsta značaj imaju Cetaceum, Lanolin i naravno Pčelinji vosak.
Cetaceum se dobija iz masti sa određenog dela jedne vrste kita. Lanolin se izdvaja iz ovčijeg krzna i upotrebljava se u industrijske
svrhe, kozmetici i medicini.
Pčelinji vosak nastaje kao proizvod medonosne pčele (Apis mellifera), a ne neke druge vrste pčela (Apis dorsata, Apis florea i
Apis cerena) koji se nazivaju vosak Geda.
Vosak se definiše kao smeša monovalentnih viših estara sa masnim kiselinama koje su zasićene višim ugljenicima sa malim
količinama slobodnih kiselina i ostacima slobodnih alkohola i ugljovodonika. Vosak je prirodni proizvod koji ima ugljenika 80 %,
vodonika 13 % i kiseonika 7 %. Po svom sastavu vosak pripada lipidima i sadrži oko 300 komponenti, od toga 2/3 su estri viših
masnih kiselina i alkohola, a manje od 1/3 su slobodne masne kiseline, alkoholi, zasićeni ugljeni hidrati, propolis, polen, vitamini,
posebno vitamin A i nedefinisane komponente (pigmenti…). Sastav: 1,2% slobodnih alkohola, 2% vode, do 6% propolisa, 12%
ugljenih hidrata, 14% kiselina, 49% monoestara, 21% drugih estara.
U zavisnosti od sirovine, od koje je dobijen, i od organoleptičkih svojstava, vosak se u nekim zemljama deli na četiri kvaliteta:
ekstra, prvi, drugi i treći.
Vosak ekstra klase dobija se topljenjem: voštanih poklopaca, novih građevnjaka i ramova iz kojih nije bilo izvođenja legla. Boja
mu je bela uniformno u celoj masi. Skoro je bez mirisa i ima prijatan ukus voska bez stranih dodataka. Kozistencija je mekana i
među prstima postaje plastična. Kada se preseca nožem malo je lepljiv, ali se na zube ne lepi kada se žvaće. Kao presovan je
homogen, providan i bez otsjaja.
Vosak prve klase potiče od popravljenih ili satova svetle boje. U bloku je žućkaste boje u celoj masi. Skoro je bez ukusa i
prijatnog mirisa. Kozistencija i struktura slična je vosku ekstra kvaliteta.
Vosak druge klase potiče od starog saća i ostataka voska presovanog na toplo. Ima braon boju ili otvoreno sivu, do zatvoreno
braon. Makar polovina bloka (obično gornja) je homogena. Među prstima se pomalo lepi i ne ostavlja tragove masnoće. Granule
u strukturi su srednje veličine.
Vosak treće klase se dobija iz ostataka starih ramova sa vrlo zatvorenom bojom i dobija se presovanjem na toplo ili
rastvaranjem rastvaračima. Miris mu zavisi od procesa estrakcije. Teško se mesi među prstima, lepi se na nož prilikom sečenja i
ima specifične velike granule i može sadržati izvesne količine mehaničkih primesa.
U zavisnisti od porekla voska, može se reći da vosak ekstra kvaliteta potiče iz devičanskog saća, prva klasa iz starog saća, druga
klasa iz vrlo starog saća i treća klasa rastvaranjem voskovarine.
Oblik i struktura kristala pčelinjeg voska zavise od kvaliteta polaznog materijala i vremena hlađenja i kondicioniranja. Beli vosak
ekstra klase koji se dobija topljenjem voštanih poklopaca od građevnjaka ili zaperaka ima homogenu strukturu sa finom
granulacijom. Vosak koji se dobija od starih satova ima kristalnu strukturu sa granulama srednje veličine. Kad je hlađenje voska
vrlo brzo u kratkom vremenu kristali su fini i uniformni.
U trenutku lučenja iz žlezda pčela, vosak je žute boje. Žuta nijansa dobija se mešanjem voska sa propolisom. Kasnije saće potamni
zbog naslaga nevoštanih komponenata (košuljice larvi i lutki, cvetni prah, propolis i drugo). Boja topljenog voska zavisi pre svega od
sirovine od koje je dobijen, ali i od tehnologije dobijanja i prerade. Prirodan pčelinji vosak ima prijatan, spscifičan miris koji se jače
oseća kada je vreme toplije i prilikom samog topljenja voska. Tačka topljenja voska varira od 60 do 68°C. Ekstrakcioni vosak i onaj
koji sadrži propolis, tope se na višoj tački. Specifična težina voska je od 0,95 do 0,98 na temperaturi od 20°C.
Pri zagrevanju pčelinji vosak pretrpi niz fizičko-hemijskih promena. Na temperaturi od 30 do 35°C postaje plastičan, na 46 do 47°C
raspada se njegova normalna struktura čvrstog tela, a na 60 do 70°C počinje da se topi. Zagrovanjem voska do 125°C tokom 30
minuta povećava se koeficijent tvrdoće (gustine), verovatno zbog odstranjivanja minimalnih količina vode i zbog raspadanja emulzije
voska i vode.
Kiseline u hemiji voska su u stvari masne kiseline sa velikom molekularnom masom. Iz tih razloga su indikatori saponifikacije
relativno niski, skoro upola nego kod životinjskih masti. Normalne vrednosti su u intervalu 87 – 102 mgKOH/g, a za vosak iz
voskovarine 84 – 94 mgKOH/G.
Pčelinji vosak u svojoj strukturi ima mnogo više slobodnih kiselina nego masti pa je indikator kiselosti mnogo veći. Kako
hidrolitička dekompozicija voska nije moguća pri normalnim uslovima, ovi indikatori su stabilni. Vrednosti normalnih indikatora
kiselosti je 17 – 21,4 mgKOH/g, a kod voska iz voskovarine 17 – 20 mgKOH/g.
Indikatori estara se odnose samo na masne kiseline koje se nalaze u formi estara. Ovaj indikator je specifičan za kontrolu kvaliteta
voska. Normalne vrednosti su 73 – 83 mgKOH/g, a za vosak iz voskovarine 68 – 78 mgKOH/g.
Vosak ima različite fizičko hemiske karakteristike i zavisno od kvaliteta tako da se razlikuje vosak iz voskovarine i ostaih kvaliteta
voska.

Tabela. 4.Fizičko – hemijske karakteristike pčelinjeg voska

Karakteristika Ekstra, I i II III kvalitet
Kvalitet
Tačka topljenja 0C 64,00 – 66,00 62,00 - 65,00
Indikator kiselosti mgKOH/g 17,50 – 21,40 17,00 - 20,00
Indikator saponifikacije mgKOH/g 87,00 – 102,00 84,00 – 94,00
Indikator estara mgKOH/g 70,00 – 83,00 68,00 – 78,00
Indikator proporcije 3,50 – 4,40 3,50 – 4,50

Pčelinji vosak ima nekoliko specifičnih fizičkih karakteristika važnih za upotrebu. On se ne menja u kontaktu sa svetlošću, ne
oksidiše, niti polimezira u normalnim prirodnim uslovima. Vrlo je otporan na vlagu i stoga je konzervans sa neograničenim
vekom trajanja. Ipak, ako ima neželjene defekte u ekstrakciji, može trpeti modifikacije.
Zavisno od toga koliko je u saću bio skladišten med, polen i izvođeno leglo, boja postaje žuta i polako tamni, postaje braon i
crnkasta. Ova boja ipak nije degradacija jer je i dalje velika hemijska stabilnost i sposobnost za inpregnaciju. Nijanse boje koje
nastaju prirodnim putem ne znače degradaciju. Razlikuju se dve vrste pigmenata, biljni i životinjski. Biljni pigmenti imaju žutu
boju, preko braon do crne. Ne rastvaraju se u vodi ali se mogu rastvarati u organskim rastvaračima. U hemijskom smislu pigmenti
su ugljovodonici i zbog toga su skloni zatamnjenju prilikom dužeg izlaganja vazduhu. Pigmenti živorinjskog porekla imaju tamnu
boju od braon do crnkaste, zbog čega ih imaju u starom saću. Ove boje potiču od pčela (naročito od mrtvih) kao i od proteinskih
ostataka. Ove supstance su vrlo higroskopne pa zato vrlo sklone dekompoziciji. Ove boje se dosta dobro rastvaraju u vodi pa se
mogu otkloniti pranjem u vodi. Iz ovog razloga se i preporučuje duže pranje u vodi starog saća pre topljenja kako bi voštani
blokovi bili beli.
Osim defekata u boji postoje i defekti kozistencije, saponifikacije i zaprljanost. Defekti kozistencije nastaju kada se u toku topljenja
saća topi i velika količina propolisa. Defekti u vosku mogu se delimično otkloniti i dobiti vosak višeg kvaliteta.

Falsifikovanje pčelinjeg voska

Smatra se da se 80 % proizvedenog voska vraća pčelarstvu. Zbog male proizvodnje i velike tražnje u nekim zemljama raste
potreba za nekontrolisanim uvozom i falsifikovanjem voska. Zbog niže cene postoji dosta širok spisak falsifikovanog voska.
Uslov da se vosak može falsifikovati nekim dodatkom je da bude organoleptički sličan, da imitira pčelinji vosak, a ponekad i da ga
totalno zameni. Treba da bude jeftin, da se potpuno i kompletno meša sa voskom prilikom topljenja i u hladnom stanju. To mogu
biti voskovi životinjskog ili biljnog porekla, neke životinjske masti, a najčešće naftni ugljovodonici (parafin, cerezin, stearin i
smola).
Određivanje delimičnog ili potpunog falsifikata moguće je samo u laboratorijama. Za interpretaciju rezultata ispitivanja nužno je
poznavanje fizičko – hemiskih karakteristika pčelinjeg voska i dodataka.

Tabela 5 Fizičko hemijske osobine pčelinjeg voska i ostalih dodataka za falsifikovanje

Proizvod Tačka topljenja Indikator kiselosti Indikator Indikator estara Indikator
0
C mgKOH/g saponifikacije mgKOH/g proporcije
mgKOG/g
Pčelinji 64,00–66,00 17,50–21,40 87,00–100,00 70,00-83,00 3,5-4,4
Vosak 62,00–65,00 17,00–20,00 84,00–94,00 68,00-94,00 3,5-4,5
Seul 40-50 <2 192-200 190-198 >100
Stearin 56-70 200-210 200-210 0 0
Kalafonijum > 70 150-180 165-197 15-17 <1
Parafin ≈56 <7 <7 0 0
Cerazin 70-86    
Smola > 80    

U odnosu na karakteristične parametre lako se utvrđuje potpuno ili delimično falsifikovanje.

Koristi i primena voska

Za gotovo sve civilazacije sveta, pčelinji vosak se primenjivao kao osnovno sredstvo za osvetljenje i u religijske svrhe. Pored
meda, bio je i važan izvozni artikal i predmet trgovine. Kasnije se njegova primena širila i sve više se koristio u apiterapiji,
kozmetici, a danas u mnogim oblastima industrije: lekova, hrane, hemije, optike, metalurgije, tekstila itd.
Vosak je bio značajan još u antičkim vremenima. Korišćen je u tretiranju rana i opekotina u obliku melema i masti, a takodje i
za negovanje kože. Hipokrat je preporučivao upotrebu voska u lečenju zagnojenih rana. U XI veku čuveni persijski lekar Avicena
koristio je vosak za lečenje velikog kašlja i za stimulisanje laktacije kod dojilja. Kroz vekove njegova primena je posebno bila
zapažena u ratnoj hirurgija
U vekovima koji su sledili vosak je nestao iz tradicionalne medicine. Tek u poslednje tri decenije zajedno sa pojavom
organske hrane i uspona tzv. zelene medicine, ponovo je zauzeo svoje mesto kao uspešan medikament. Danas se koristi u
lečenju artritisa, upale nosnih šupljina, dermatoza, bronhijalne astme. Izgleda da ima i vrlo jako antibiotičko svojstvo protiv
odredjenih bakterija, kao što je Salmonella.
U kozmetici vosak se koristi za negu kože, u slučajevima kada je suva i neuhranjena. On čisti, smiruje i hrani kožu,
sprečavajući njeno starenje. U dermatologiji je koristan zbog lečenja rana i antiupalnog svojstva kod raznih kožnih obolenja.
Melem na bazi voska leči reumatske tegobe i neke vrste neuralgija. Uglavnom nema neželjenih efekata, mada se u izuzetnim
slučajevima mogu pojaviti oštećenja na koži, koja se povlače, odmah po prestanku korišćenja datog preparata.
U stomatologiji služi za jačanje desni, a u protetici za pravljenje zubnih otisaka. Ulazi u sastav zubnih pasti.
Kozmetologija je najveći potrošač pčelinjeg voska. Od njega se, pored voska za depilaciju, prave kreme za kožu, antirid kreme,
mleka za uklanjanje šminke i slični proizvodi, zahvaljujući njegovoj savitljivosti, elastičnosti, topljivosti na relativno niskim
temperaturama (62-64OC), nerastvorljivosti u vodi i ostalim već pomenutim osobinama. Do danas nije pronadjen sintetički
proizvod koji bi mogao da objedini sva ta svojstva.
Budući da je otporan na vlagu, kiseonik i sunčevu svetlost od davnina se koristi u slikarstvu, gravuri, skulpturi ali i zaštiti drevnih
muzičkih instrumenata.
I pored ovog značaja, uočava se nizak nivo proizvodnje voska po društvu (oko 300 g), ali su mogućnosti znatno veće jer jedno
društvo može proizvesti i više kilograma za sezonu, iz čega se vidi koliko se voska svake godine gubi. Ipak najveća količina
voska, 80 %, vraća se pčelarstvu, kroz satne osnove, ali ostaje gorka činjenica da samo Srbija uvozi oko 150 t/god, a da se
najezdom voskovog moljca, nanose velike štete pčelarstvu i ukupnoj privredi jedne zemlje.

SAVREMENA APITEHNIKA-OPREMA I UREĐAJI U PČELARSTVU

Pripremio: Prof dr Mića Mladenović

Reč TEHNIKA - potiče od Grčke reči techne- što znači: veština, mehanička spretnost, vičnost, umešnost, zanat, naučnički,
umetnost, tehnikos umetnosti,umetnički, veštački, zanatlijski, vešt, vičan, umešan, umetnička i zanatska delatnost uopšte, nauka
o pravilima kojih se valja pridržavati u radu neke umetnosti, veštine ili nekog zanata, naročito sobzirom na upotrebu mehaničkih
sredstava (napr. Tehnika slikanja, vajanja, sviranja, igranja, pisanja, građenja, borenja, plivanja, lečenja, glumljenja, pamćenja itd.),
oblast primenjenih nauka: matematike, fizike, hemije, radi proizvodnje dobara.
TEHNIČAR - je po ovome, poznavalac pravila, s obzirom na materijalni i mehanički deo neke umetnosti, veštine ili zanata,
veštak u svom poslu, stručnjak, naročito, svršeni đak srednje tehničke škole, stručnjak u primeni naučnih metoda na proizvodnju.
APITEHNIKA ili gajenje pčela se danas sve više zasniva na naučnim saznanjima. Nauka je prikupila veoma mnogo
činjenica o efikasnim metodama i organizaciji rada u pčelarstvu. Sve više savremena apitehnika ima ekološki pristup uzgoju
pčelinjeg društva radi dobijanja kvalitetnih pčelinjih proizvoda, uz racionalizaciju rada i sredstava.
Nauka o pčelarstvu svoja istraživanja zasniva na eksperimentu, kao najvažnijem metodu istraživanja. Ona izgrađuje i
stalno usavršava apitehniku, tehnologiju i organizaciju rada tako da danas pčelarstvo ima razvijene i naučno potvrđene tehnike,
sredstva i metode rada, čije rezultate potvrđuje praksa.
Pod pčelarenjem podrazumevamo praktično bavljenje gajenjem pčela, u skladu sa saznanjima i dostignućima
pčelarstva kao naučne discipline.
Svaki pčelar neminovno mora ispuniti određene kriterijume da bi obavljao ovaj odgovoran i koristan rad. Najvažniji
uslovi za uspešno pčelarenje su: posedovanje odgovarajućih radnih i karakternih osobina, posedovanje neophodnih znanja iz
pčelarstva, opredeljenost za čisto, prirodno pčelarenje, planski rad, da čovek nije alergičan na pčelinji otrov, motivisanost za
pčelarenje, raspolaganje pogodnim mestom za pčelinjak i spremnost da se za početak uloži nešto novca. Fizička i mentalna
higijena pčelara, čistoća pčelinjaka, opreme, alata i pribora odlike su savremenog pčelarenja i jedan od osnovnih uslova i zahteva
nauke o pčelarstvu.
Rezultati koje pčelar postiže direktno su proporcionalni njegovom znanju: više znanja – više meda.
Stara deviza: "Dobiti što više, po bilo koju cenu, više ne važi." Sada važi deviza: "Kvalitetni pčelinji proizvodi nemaju
cenu, dobiti što bolje, onoliko koliko daruju pčele i priroda."

Savremena apitehnika

Sve više su na snazi strogi zahtevi pčelarstvu u cilju proizvodnje prirodnih i čistih proizvoda, bez upotrebe hemikalija,
antibiotika i veštačkih materijala koji imaju rezidualna i rezistencijalna svojstva.
Ona nalažu da tehnologija i sredstva moraju biti podređeni prirodi pčele i zdravim proizvodima, a ne kvantitetu.
Pčelinjak mora biti postavljen na lokaciji gde zemljište, flora, fauna i mikroklima nisu izloženi dejstvu negativnih
faktora: pesticida, hemikalija, smoga, otpadnih materija idr.
Zabranjena je upotreba agresivne tehnologije i postupaka u pčelarenju ili se zahteva njihovo svođenje na nužnu meru,
ako su neophodni.
Apsolitna primena propisanih strogih ekološko-higijenskih i mikro-bioloških kriterijuma i postupaka sa pčelinjim
proizvodima.
Zabranjena je upotreba veštačkih i sintetičkih materijala za izradu opreme, alata i pribora, posebno u izradi košnice i
njenih delova.
Propisuje se upotreba prirodnih sredstava za zaštitu pčela od bolesti i jačanje pčelinje otpornosti, zaštitu kvaliteta
proizvoda i ekološku zaštitu okoline. Ta sredstva ne smeju biti štetna za čoveka, pčele ili okolinu.
 Što veća primena naučno-stručne i zakonodavne kontrole sprovođenja ovih i drugih propisanih mera.
U apitehnici se zahteva sistematičnost, postupnost i planomernost.
Pčelinje društvo je živa biološka zajednica koja ima svoja jedinstvena pravila i principe života, zbog toga košnicu
otvarajte što manje i samo kada nužda zahteva.Čovek koji je alergičan na ubod pčele, odnosno na pčelinji otrov, ne može biti
pčelar (simptomi su jak poremećaj rada srčanog mišića i krvnih sudova uz povišeni krvni pritisak i visoku temperaturu ). Pčele
najmanje ubadaju između 9-11 i 15-17 časova. Osnovna mera za saniranje posledica pčelinjeg uboda je odstranjivanje žaoke iz
kože.
Samo čovek koji je motivisan i koji voli to što radi, dobro zna svoje obaveze, odgovoran je i uspešan. Obično se počinje
pčelariti sa velikim entuzijazmom i nadom. Vremenom proširuju znanja, stiče iskustvo, postaje umereniji i objektivniji u
procenjivanju svojih mogućnosti i postiže sve bolje rezultate. Najvažnije je da se početnik ne razočara eventualnim prvim
neuspesima. Greške i neuspesi su mogući, kao i u svakom drugom poslu, ali bez obzira na njih, uporni pčelari ubiru veća
zadovoljstva i plodove uspešnog pčelarenja. Malodušnost i nestrpljivost nisu osobine uspešnog pčelara. Njih pobeđuje ljubav
prema prirodi i pčelama, upornost, strpljenje, smirenost i vera u bolje sutra.
Lokacija, stanje mikroklime, uslovi pčelinje paše, čistoća okoline i položaj mesta na kojem je košnica, direktno utiču
na razvoj i jačinu pčelinjeg društva, Zbog toga birati lokacije koje u okolini imaju ranu prolećnu pašu, voćne i druge vrste
medonosnih boljaka, kako bi se obezbedio brzi prolećni razvoj društava i bar jedna glavna paša na kojoj će pčele sakupiti višak
meda za centrifugiranje. Za svoje potrebe normalno pčelinje društvo godišnje utroši 90-110 kg meda .
Pčela svoj tovar sakupi i donese za 3-5 minuta sa udaljenosti od 1 km, za 20-25 minuta sa 2-3 km, a sa 5 km za 100-
120 minu-ta.
Na jakim pašama sa prosečnim dnevnim unosom nektara od 4-5 kg po društvu na udaljenost od pčelinjaka oko 200-
300 m, na jednom pčelinjaku može se smestiti oko 50 košnica,. Takva udaljenost pčelinjaka obezbeđuje 4-6 ha paše svakom, a
prinos meda po društvu biće oko20-30 kg. Na tihim pašama koje dugo traju, sa unosom oko 1,5-2,5 kg nektara po društvu, na
jednom pčelinjaku može da bude 40-50 društava, a međusobna udaljenost pčelinjaka treba da je oko 400 metara i to rastojanje
obezbeđuje po 16 ha paše svakom pčelinjaku i prinos meda oko 20-30 kg po društvu. (Ćerimagić H.,1988.)
Pčelinjak treba zasnovati po mogućnosti na zemljištu koje nije podvodno, sa blagim nagibom prema južnoj strani ,
izbegavati postavljanje pčelinjaka blizu farmi, deponija, većih saobraćajnica, dalekovoda, škola i kuća, već što je moguće bliže
lokaciji buduće paše sa obiljem različitih medonosnih biljaka, u šarenoj hladovini voćnjaka Na pčelinjaku se mora održavati
besprekorna higijena i čistoća. Košnice treba postaviti na oko 30-40 cm od zemlje, na postolja od cigli, drveta, betonskih ili
metalnih postolja koja obezbeđuju stabilnost košnicama kada duva i najjači vetar.
Pčelar je obavezan da na vidnom mestu istakne tablu od postojanog materijala, sa napisanom adresom stalnog
boravka i brojem telefona vlasnika. Doseljeni pčelar je dužan da se prijavi nadležnom opštinskom organu i društvu pčelara, na
čiji se teren doselio, i da kontaktira i sarađuje sa pčelarima iz mesta u koje se doselio. Pčelar je obavezan da, prilikom
doseljenja pčela na pašu, podnese nadležnom organu opštine potvrdu o zdravstvenom stanju svojih pčela. Pčelar je dužan da
postavi svoj pčelinjak tako, da pčele ne ometaju javni saobraćaj i ne smetaju susedima . U tome se mora poštovati opštinska
odluka o postavljanju pčelinjaka.
Ako pčele ometaju saobraćaj i susede, pčelar je dužan da to spreči preduzimanjem potrebnih mera, kao što su:
usmeravanje izleta pčela okretanjem leta u pogodnom pravcu, zasađivanjem živih ograda i niskih stabala voća, kako bi se
uzdigao let pčela na potrebnu visinu.
Ako su pčele na paši postavljene u blizini saobraćajnica potrebno je, levo i desno od mesta postavljenih košnica, staviti table sa
naznakom: "Pažnja! Pčele na paši."
Kod seobe pčela na pašu, pčelinjak se mora postaviti, u odnosu na druge, na korektan način. Pčelinjak se ne može
postaviti ispred ranije doseljenog pčelinjaka ako se leta usmeravaju u istom pravcu kao kod ranije doseljenog pčelinjaka."
Bavljenje pčelarstvom ne zahteva prevelika ulaganja i svaki čovek sa prosečnim prihodima može da ih obezbedi radi svog
zadovoljstva i zdravlja. Za razliku od većine drugih hobija novac uložen u pčelarstvo će se sigurno vratiti, a posle par godina biće i
značajnih viškova proizvoda za prodaju.
Košnicu kao najskuplji deo opreme može se kupiti ili napraviti ručnim alatom u svojoj radionici. Košnica se pravi od
kvalitetnog drveta, po standardizovanim merama, čime se olakšava i ubrzava razvoj pčelinjeg društva.
Pčelinja društva i rojevi se kupuju ili nabavljaju na više načina: kao poklon, hvatanjem prirodnog roja, razmenom,
kupovinom i dr. Najvažnije je nabaviti zdrava pčelinja društva sa mladim, kvalitetnim i po mogućstvu selekcionisanim maticama.
Standardizovan mladi roj ili nukleus obično se prodaje na pet okvira i to: tri okvira legla u svim fazama razvoja, sa
mladim pčelama i mladom jednogodišnjom maticom, i dva okvira sa medom i pergom.

Oprema i uređaji u pčelarstvu

Prema jednoj zastareloj podeli, u opremu za pčelarstvo spadaju: košnica za pčelinje društvo i oprema za pčelara.
Opremu pčelara čine: pčelarski kombinezon ili radni mantil, pčelarska kapa ili šešir i pčelarske rukavice. Pčelarski alat
obuhvata: dimilicu, pčelarski nož, pčelarsku četku, čistilicu za podnjaču, češalj za leto, prskalicu i dr. Pribor čine: pribor za
umetanje i utapanje satnih osnova u okvire, pribor za oduzimanje meda i skidanje poklopčića, drveni sanduk za prenošenje
okvira, sunčani topionik za vosak, žičani kavez za maticu, žica, uveličavajuća lupa, sanduk za pomoćni alat i pribor, kontrolna
vaga i dr. Sami možete napraviti veći deo opreme i pribora koji se svakodnevno koristi na pčelinjaku.
Košnica je namenjena za smeštaj, život pčelinjeg društva, razmnožavanje i odlaganje rezervne hrane. Ona omogućava
čoveku da na najlakši i za pčele najbolji način, oduzima višak pčelinjih proizvoda. Savremena košnica mora da zadovolji dva
glavna uslova: dobru biološku funkciju društva i racionalan rad čoveka. Ona je najvažniji deo opreme i od njenog kvaliteta
umnogome zavise rezultati pčelarenja. Za savremeno, produktivno i tehnološki manipulativno pčelarenje, najbolje košnice su:
polunastavljača Dadan-Blatova (DB) i nastavljače Langstrot-Rutova (LR) i Fararova. Treba izabrati jedan tip i pčelariti samo s
njima.
 Više o alatima, opremi, priboru, uređajima, mašinama i ostaloj mehanizaciji u pčelarstvu biće više reči u posebnom
poglavlju, ali samo da napomenemo da u OPREMU ZA PČELARA spada: pčelarski kombinezon, pčelarska kapa, rukavice, dimilica,
pčelarski nož, četka prskalica, zatim grupa različitog probora, kao na primer:
Pribor za prihranjivanje pčela
Pribor za dodavanje i transport matica
Pribor za ožičavanje okvira i armiranje satnih osnova
Pribor za topljenje i ceđenje voska
Pribor za oduzimanje i ceđenje meda
Alat i pribor možete postepeno obogaćivati kupovinom ili sopstvenom izradom.
Radne i karakterne osobine čoveka su najvažniji uslov za uspeh u pčelarenju. Pčelarite samo ako ste motivisani ljubavlju prema
pčelama i prirodi i ako posedujete navedene osobine. Ako su prioritetni neki drugi razlozi, uspeh u pčelarenju je neizvestan.

TEHNOLOGIJA DOBIJANJA I UPOTREBE MLEČA

Pripremio: Slađan Rašić

Matični mleč je hrana za matice. Tačnije, to je hrana za pčelinju maticu ali je takođe koristan I za žene i za muškarce. Matice se
proizvode i iz svojih matičnjaka izvode, ne rađaju se i njihova ishrana sa matičnim mlečom je ključ ovog procesa. Bez ove
specifične hrane matice ne bi uspele da se potpuno i pravilno razviju.
Matični mleč je veoma hranljiva, gusta, mlečno bela, “kajmakasta” tečnost i secret je hipofaringealnih (podždrelnih) žlezdi
pčela hraniteljica (radilica). Pčele radilice luče matični mleč luče od 4-6-og dana do 12-15-og dana života. Razvoj i
funkcionisanje žlezda, koje luče matični mleč, nije moguć bez obilne, kvalitetne, belančevinaste hrane. Zato je neophodno,
tokom celog perioda dobijanja matičnog mleča, snabdevati društvo velikim količinama perge i polena. Matice žive isključivo i
ekskluzivno na matičnom mleču i to objašnjava njene neverovatne dimenzije, plodnost i dugovečnost.
Matice se izvode iz potpuno istih jaja kao i pčele radilice. Jedina je razlika što jaja iz kojih se izvodi matica dobijaju za hranu
samo matični mleč. Matice su tako prosečno za 42% duže od pčela radilica i što je možda najimpresivnije, matice žive 40-50
puta duže od radilica, a proizvode dnevno u vidu položenih jaja 2.5 puta veću težinu od njihove telesne težine . Ova
neuobičajena reproduktivna sposobnost, energija, veličina i dugovečnost matica je simbolika koja se, može se slobodno reći,
pripisuje upravo kao učinak matičnog mleča.
Matični mleč usporava starenje, povećava dugovečnost. On pomaže u očuvanju zdravlja, lepote i vitalnosti, pomaže u
normalizovanju telesnih funkcija, štiti od infekcija, povećava otpornost prema bolestima tj. Imunitet, povećava energetske
nivoe u organizmu. Mleč ima antibakterijsko i antivirusno svojstvo, posebno utiče na Streptokoke, E. coli i Stafilokoke. On
ubrzava formiranje koštanog tkiva i zarašćivanje rana.
Kao i polen, mleč je prebogat u hranljivim sastojcima i energiji. Sadrži 12-13% proteina, 12-15% ugljenih hidrata, 5-6% korisnih
materija, uključujući i važne masne kiseline i sadrži pun spektar vitamina. Matični mleč je bogat vitaminima B komplexa naročito
pantotenskom kiselinom, a to objašnjava njegovo antistresno dejstvo. Tu su još i minerali: Ca, Cu, Fe, P, K, Si i S. Matični mleč
sadrži još i sterole fosforna jedinjenja i acetil holin. Acetil holing je neophodan za prenošenje nervnih signala (impulsa) od ćelije
do ćelije. Takođe, neka od ovih jedinjenja utiču i na razna neurološka oboljenja uključujuću Perkinsonovu bolest, Alchajmerovu
bolest i Multiplu sklerozu.
Matični mleč je bogat i u aminokiselinama koje su neophodne za život ljudi i životinja . On sadrži 17 AK uključujući i 8
esencijalnih AK, plus 5 neidentifikovanih srodnih jedinjenja. 16.1% u mleču otpada na asparaginsku kiselinu-glavnu aminokiselinu
zaduženu za rast i razvoj organizma. Mleč sadrži i gama-globulin, koji potpomaže imuni sistem i borbu protiv infekcija. Polovinu
od ukupnih masnih kiselina zauzima 10-hidroksi-2-decenoična kiselina koja utiče na procese rasta, telesnu regulaciju i imunitet.
Ova kiselina obuhvata 2-15% ukupne težine matičnog mleča. Mleč takođe sadrži feromone i brojne druge identifikovane i
neidentifikovane supstance.
Mleč je bogat i u RNA i DNA koje imaju ogroman značaj za život čoveka i životinja. Želatin, drugi značajan sastojak je preteča
kolagenu ili vezivnom tkivu. Kolagen je zadužen za podmlađivanje organizma tako što čini da koža izgleda sveže i mlađe,
uspostavlja bolji tonus muskulature i pomaže svim unutrašnjim organima i žlezdama u organizmu.
Istraživanja su pokazala sledeće:
1. Povećava životni vek insekata i sisara za 30-200%
2. Kokoške dupliraju nosivost. Stare nosilje počinju da nose jaja ponovo. Stariji pevci postaju ponovo plodni i u polnoj moći
3. Žene postaju plodne i posle menopauze
4. Impotentni muškarci postaju ponovo potentni
5. Podmlađuje ćelije i utiče na dobro raspoloženje
6. Kod ljudi takođe produžava život, obnavlja zdravlje, polne i reproduktivne funkcije
7. Vraća koži zdrav izgled i svežinu
8. Ublažava zabrinutost i zlovolju
9. Ojačava i stimuliše imuni sistem
10. Sadrži komlex jedinjenja bioaktivnih hormona koji su slični sekretima žlezdi u organizmu i tako stimulišu rad endokrinog
sistema i pomažu u normalizaciji reproduktivnog sistema kako žena tako i muškaraca
11. Američki izvori iz istraživačkih centara za hranu i lekove pokazuju da matični mleč ima baktericidno dejstvo i to pre svega
na mikrobe kao što su Staphilococus aureus, Bacillus colii, Ebertela typhosa, Bacillus metiens
12. Stimuliše rast novorođenčadi, pogotovo kod nedonoščadi i bebama sa hipotrofičnim promenama
13. Pomaže kod arterio i ateroskleroze
14. Regeneriše razvoj kostiju
15. Pospešuje anaboličke procese u tkivima i porast
16. Pomaže u zarašćivanju rana, pri upali bešike, smanjuje intenzitet bola
 17. Povećava broj eritrocita i imunih ćelija
18. Ubrzava izlečenje upalnih procesa
19. Može proizvesti antikancerogeni efekat
20. Štiti jetru od raznih oboljenja
21. Povećava apetit
22. Povećava polnu moć
23. Ublažava zamor i bol u očima
24. Pomaže ženama u kritičnim periodima kao što je trudnoća ili menopauza
25. Podmlađuje
26. Smanjuje umor
27. Ublažava i često eliminiše bol kod reume
28. Pojačava koncentraciju i pamćenje
29. Obnavlja reproduktivnu energiju
30. Regeneriše iznurene i oslabljene organe
31. Pomaže kod neuroloških i vaskularnih problema kao što je Parkinsonova bolest
32. Reaktivira žlezdana tkiva i poremećene žlezdane ćelije
33. Potpomaže neurološka oboljenja kao što su cerebralni neuritis i različite vidove neuroza
34. Pomaže kod dijabetesa, astme, steriliteta kod žena, impotencije kod muškarca, kod hroničnih degenerativnih bolesti
35. Jako je dezinfekciono sredstvo
Matični mleč se koristi kao takav i u šistom svežem stanju čuva se u frižideru ili zamrzivaču. Takođe se koristi i u mednoj
mešavini gde je prirodno zaštićen ili kao lifilizovan, u kapsulama, tabletama, kao žvaka i dobar je u mešavini sa drugim
prirodnim supstancama kao što su pčelinji proizvodi. Koristi se u tečnom stanju često pomešan sa medom. Mleč se upotrebljava
u kozmetici kao kozmetički preparat u vidu krema, melema, masti i drugih proizvoda.

TEHNOLOGIJA DOBIJANJA MATIČNOG MLEČA

Količina mleča u svakoj matičnoj ćeliji varira od 100 do 300 grama u Srednjoj Evropi, pri optimalnim uslovima i kada je pčelar
dobro obučen može se dobiti ne manje od 500 grama matičnog mleča od jednog kvalitetnog društva, tokom cele aktivne
sezone. Količina izlučenog mleča zavisi od jačine odgajivačkog društva, od njegove obezbeđenosti medom i pergom,
postojanje paše u prirodi, njene dužine, vremenskih uslova i dr. Rekord u Kini je 4.4 kg po društvu u jednoj sezoni-za jedan sat
rada presade oko 2000 larvica.
Sve radnje na proizvodnji i sakupljanju matičnog mleča treba obavljati u besprekornim sanitetsko-higijenskim uslovima, prema
odgovarajućim zahtevima, predviđenim za proizvodnju lekova i životnih namirnica.
Proizvodnja matičnog mleča sastoji se iz sledećih procesa: pripreme matičnih osnova i presađivanja larvi radi izvođenja
matica; pripreme i iskorišćenja odgajivačkog društva; oduzimanja matičnog mleča; njegove pripreme za čuvanje i transport.
Za dobijanje matičnog mleča koriste se isti načini, kao i prilikom izvođenja matica. Za to se izdvajaju jaka društva, koja
imaju ne manje od 7 - 8 satova sa leglom i ne manje od 10 ulica pčela. Ispitivanja su pokazala da najviše mleča daju društva sa
oko 45 - 50 hiljada pčela. Pčelinja društva treba da su obezbeđena obilnim zalihama belančevinaste hrane: 10 -12 kg
meda i 2 - 3 sata sa pergom, a ako u prirodi nema prinosa nektara i polena obavezno se daje društvima ujutru i uveče šećerni
sirup i cvetni prah i njegova zamena.
Matični mleč se oduzima 72 časa posle presađivanja larvi.
U začecima matičnjaka larve plivaju na površini velike količine matičnog mleča. Odabrani ramovi unose se u laboratoriju i
vrućom lancetom se sasecaju izgrađene stranice matičnjaka do nivoa mleča, a onda se špahlom uklanjaju sve larve.
Zatim se lopaticom ili pomoću vakum pumpe oduzima mleč. korišćenja osnova od plastične mase koriste se uređaji, koji
dozvoljavaju oduzimanje mleča iz svih matičnjaka, koji se nalaze na jednoj matičnoj letvici. Posle toga mleč se filtrira kroz sito,
kako bi se odstranili sitni delići voska, opne larvi i larve koje su upale slučajno.
Matični mleč se skladišti u tamne staklene teglice po 75 - 150 gr. Unutrašnjost teglice i poklopca dobro je obložiti vrućim
voskom. Na svaku teglicu lepi se etiketa sa imenom proizvođača, brojem pčelinjaka, vreme uzimanja matičnog mleča, ime
odgovornog lica za sakupljanje i masa proizvoda.
Dokle god se teglica dopunjava mati čnim mlečom mora se držati u frižideru na temperaturi ne višoj od 0°S.
Punjenjeteglice matičnim mlečom neophodno je realizovati za 1 sat (ne duže). Pri tome treba voditi računa da
teglica bude popunjenamlečom do zatvarača. Posle popunjavanja teglica se dobro zatvarapoklopcem. U cilju
hermetizacije teglica se grlićem potapa urastopljeni vosak i odmah zatim se stavlja u frižider. Tegle sa matičnim mlečom,
pripremljene na ovaj način, mogu se čuvati ufrižideru na temperatiri ne višoj od 0°S, ne duže od 2 sata (poželjno je
teglice sa matičnim mlečom u ovom vremenu čuvati natemperaturi oko -6°S radi očuvanja biološki-aktivnih materija).
Prenos teglica sa matičnim mlečom vrši se prenosnim hladnjacima, u kojima temperatura nije viša od 0°S. Prenos mleča
od proizvođača do prijemne stanice nesme biti duži od jednog dana. Proizvođač je dužan da garantuje kvalitet matičnog
mleča.
Međutim sakupljeni matični mleč gubi tokom vremena svoju biološku aktivnost. Radi očuvanja prirodne biološke
aktivnosti mati čnog mleča najcelishodnije je oduzimati ga i odmah konzervirati metodom apsorpcije.
Apsorpcija matičnog mleča vrši se pažljivim utrljavanjem u porcelanskoj posudi jednog dela mase sveže dobijenog mleča iz
mati čnjaka, sa četi ri dela mase apsorbenta. Kao kvalitetan apsorbent koristi se smesa laktoze (98-97%) i glukoze (2-
3%).

TEHNOLOGIJA DOBIJANJA I UPOTREBE PČELINJEG OTROVA

Pripremio: Slađan Rašić
Pčelinji otrov medonosnoj pčeli služi za odbranu košnice od prodora drugih bezkičmenjaka, ptica i sisara koji napadaju
zajednice medonosne pčele da bi im otele med. U toku jednog uboda u telo žrtve pčele ubrizgaju 0.3-0.4 mg otrova. Pčelinji
otrov je složenog hemijskog sastava. Za proizvodnju pčelinjeg otrova neophodan je polen i zbog toga je otrov pčela
najpotentniji u toku pčelarske sezone odnosno od ranog proleća do rane jeseni. Primena ovog pčelinjeg proizvoda je poslednjih
godina u rapidnom porastu i rezultati istraživanja pčelinjeg otrova zauzimaju vodeće pozicije na svim svetskim pčelarskim
forumima. Pregledom svih dostupnih informacija može se zaključiti da je terapija pčelinjim otrovom još uvek velika nepoznanica
ali i velika nada za obolele od nekih neizlečivih oboljenja.
Istorijat upotrebe pčelinjeg otrova
Lekovita svojstva pčelinjeg otrova poznata su od davnina U starom Egiptu mnoge bolesti su se lečile proizvodima od pčela pa i
pčelinjim otrovom. Slična lečenja su navedena i kod Plinija i Galena. Upotreba apiterapije u lečenju reumatskih oboljenja
započela je tek u prvim godinama XX veka i brzo se prosirila u Evropi. U Americi je dr Beck iz države Njujork proširio ove metode
lečenja preko svoje, još uvek veoma aktuelne monografije, objavljene 1934. Godine. Poslednjih godina smo svedoci obnovljenog
interesovanja za apiterapiju i pčelinji otrov zahvaljujući posebno naporu američkih lekara dr Saine, dr Broadmann, dr Cherbulies i
dr.
Fizičke osobine i hemijski sastav pčelinjeg otrova
Pčelinji otrov se može naći u svoja dva osnovna oblika:
a) Pčelinji otrov u tečnom stanju-odmah posle ekstrakcije odnosno kada ga pčele ubrizgavaju iz žaoka
b) Pčelinji otrov u praškastom stanju-posle sakupljanja i sušenja
Pčelinji otrov u tečnom stanju je bez boje, oštro-gorkog ukusa i aromatičnog mirisa. Slabo je kisele reakcije (ph 5.0-5.5) i boji
plavi lakmus papir u crveno. Međutim, vodeni rastvor osušenog otrova ne pokazuje ovaj efekat što znači da kisele osobine daju
ustvari isparljive supstance otrova. Pčelinji otrov se suši na sobnoj temperaturi za oko 20 minuta i pri tom gubi 60-70% od svoje
početne težine.
Čist osušeni pčelinji otrov je žućkaste boje. Specifična težina mu je 1.313 g/cm3. Otporan je na hladnoću i na zamrzavanje pri
čemu ne gubi svoja svojstva. Takođe je otporan i na visoke temperature čak i do 100 oC. Osušeni pčelinji otrov, ako se zaštiti od
vlage, može da se čuva i nekoliko godina. Suv pčelinji otrov je polikristalne strukture. Mikroskopska istraživanja pokazuju da
strukturu pčelinjeg otrova nije teško razlikovati od strukture otrova drugih insekata (ose, stršljenovi).
Pčelinji otrov je dobro rastvorljiv u vodi, nerastvorljiv u amonijum-sulfatu i alkoholu. Do skora je bio slabo biohemijski izučen jer
je njegova hemijska struktura veoma složena. Pčelinji otrov sadrži oko 88% vode. Kim i Christopher (1997) su dali sledeći hemijski
sastav suve materije pčelinjeg otrova:
1. Supstance niže molekularne mase:
a) Aktivni amini (histamin, dopamin, norepinefrin, leukotriens)
b) Nepeptidni sastojci (glukoza, fruktoza)
c) Lipidi (6-fosfolipidi)
d) Aminokiseline (r-aminobutirična kiselina, b-aminoizobutirična kiselina)
2. Peptidi:
(melitin, apamin, MCD, sekarpin, terciapin, adolapin, inhibitor proteaze, prokain A i B, minimin, kardiopep)
3. Supstance visoke molekularne mase:
(fosfolipaza A2, hijaluronidaza, fosfomonoesteraza, glukozidaza, lizofosfolipaza)

Epidemiološka razmatranja

Tokom leta postoji mogućnost svakodnevnog dolaska u kontakt sa pčelama. One u suštini nisu agresivne životinje. Mnogi
međutim, preplašeni ovim insektom, reaguju tako da se odbrane od eventualnog ali malo verovatnog napada, naglim i
nepromišljenim pokretima ruku. Tako samo bude njihovu agresivnu predispoziciju. Mnogobrojni ubodi pak mogu biti posledica
posete pčelinjaku. Miris otrova deluje kao feromon i izaziva agresiju ostalih insekata iste vrste prisutnih u blizini . Pčele mogu
biti i sakrivene u slatkišima ili slatkim pićima, ali i u voću i to je ogromna potencijalna opasnost.
Naime oko 2/3 svih smrtnih slučajeva dešava se nakon jednog jedinog uboda.

Takođe, 2/3 svih smrtnih slučajeva nastaje u periodu od jednog sata nakon uboda.
Pri smrtonosnom ubodu, 70% od ukupnog broja žrtava iam preko 40 godina starosti.

Najviše smrtnih slučajeva se događa nakon uboda žrtve u glavu i vrat.

Klinički aspekti uboda insekta

Različite komponente otrova pčele izazivaju toksične reakcije kod svih individua. Biogeni amini niske molekularne mase
(histamin, dopamin, norepinefrin idr.) su sadržani u lokalnim reakcijama. Oni deluju preko krvnih sudova i na nervnim završetcima
izazivajući otoke, crvenilo kože, bol i svrab. Veće toksične reakcije uzrokovane otrovom mogu se pripisati drugim peptidima
(melitin, apamin), hemolitičkim faktorima i degranulaciji mastocita. Ovi peptidi mogu oštetiti ćelijske membrane što dovodi do
oslobađanja enzima iz endocelularnih granula mastocita što dovodi do umiranja ćelija. Hijaluronidaza ima indirektno dejstvo
uvećavajući prodor aktivnih peptida u unutrašnjost tkiva i razlažući vezivno tkivo koje održava sjedinjenim međusobno povezane
ćelije.
Različiti enzimi kao komponente otrova indukuju lokalnu upalu u zoni uboda. „Normalna“ reakcija se manifestuje na površini
kože od oko 10 cm, opečenoj i pocrveneloj, koja može ostati takva nekoliko dana. „Abnormalne“reakcije na ubod insekata su
klasifikovane u 4 stepena (prema Muelleru):

I STEPEN: Široka lokalna reakcija, otok na mestu uboda prečnika 10 cm koji traje više od 24 sata.
II STEPEN: Osim prethodnih reakcija prisutno je gađenje, mučnina, povraćanje, osećaj stezanja u grlu, vrtoglavica i abdominalni
bol.
III STEPEN: Osim prehodnih reakcija javlja se i poremećaj u disanju, škripanje u plućima, disfagija, slabost, omlitavelost
zbunjenost, gubitak glasa, osećaj neminovne smrti.
IV STEPEN: Osim nekih prethodnih simptoma javljaju se i nizak krvni pritisak, kolaps, gubitak svesti, nemogućnost kontrolisanja
pražnjenja creva cijanoza.
Uz objektivne simptome koji su opisani postoji i niz drugih, subjektivnih simptoma koji mogu biti uzrokovani strahom i
uzbuđenjem: glavobolja lupanje srca, blaga hipertenzija i osećaj vrućine.
Prvi simptomi najčešće se pojavljuju u roku od nekoliko minuta nakon uboda i traju uglavnom nekoliko sati ili nekoliko dana . U
ređim slučajevima reakcije traju i nekoliko nedelja.
Smrt izazvana ubodom pčele može biti prozrokovana alergijskom reakcijom, toksičnošću otrova ili usled lokalnog otoka (napr.
jednim ubodom u vrat , ždrelo ili gornje disajne puteve, smrt nastaje usled gušenja).
Letalna doza za odraslu osobu dobrog zdravlja je verovatno nekoliko hiljda uboda. U jednom zabeleženom slučaju čovek je
preživeo i posle 2.243 uboda.
Alergija
Aproksimativno 0.5 do 2% populacije je hipersenzitivno na ubod insekata. Učestanost patoloških reakcija na ubode pčela se
povećava proporcionalno vremenu izlaganja ovim insektima. Pčelari i seljaci su, prema tome, izloženi većem riziku. Na njih se
odnosi 20-35% patoloških reakcija.
Hipersenzitivna osoba može dobiti ubod od pčele igrom slučaja. Na žalost, kod prvog uboda dosta je neopreznosti kod takvih
osoba. Veoma je važno da se što pre izvadi žaoka. To je najbolje uraditi pomoću pincete, a ako to nije pri ruci, žaoka se vadi
noktom ili nekim oštrim predmetom. Nikada se ne smeju pritiskati kesice sa otrovom koje idu zajedno sa žaokom jer će se tako
tečnost ubrizgati u telo. Prva pomoć kod osoba koje se žale na reakcije po celom telu sastoji se u davanju antihistaminika.
Osobama koje su ubodene u usta neophodna je brza lekarska pomoć i intravenozna aplikacija kortizona, antihistaminika ili
adrenalina. Isti tip lečenja primenjuje se kod žrtava sa prethodnim teškim alergijskim reakcijama ili sa pojavom teškoća u disanju i
gutanju.
Da bi se utvrdili da li je neka osoba hipersensitivna na pčelinji otrov primenjuju se obično 2 testa: „skin“ test i radio-
alergosorbent test.
Kod „skin“ testa lekar radi alergijski test tako što pažljivo grebe ili probada površinski sloj kože iglom koja je napunjena
rastvorom otrova u fiziološkom radstvoru. Testiraju se rastvori različite koncentracije i jačine kako bi se utvrdio nivo
hipersenzitivnosti. U zavisnosti od reakcije na koži lekar propisuje određene tretmane. Ovako se može izgraditi imuni sistem koji
će štititi telo od otrova insekata.
Radioalergosorbent test (RAST) je dosta složeniji alergijski test. Kod ovog testa se probe izvode u laboratoriji. Naime, testira se
uzeti uzorak pacijentove krvi i određuje se prisustvo i nivo antitela IgE shodno povećanju koncentracije pčelinjeg otrova.
Posebno je zanimljiv izveštaj iz 1986. Godine u British Medical Journal-u koji govori o alergijama koje su se javile kod dve starije i
do tada nealergične osobe, inače pčelari. Jedan od njih je čak bio u životnoj opasnosti. Posle ispitivanja došlo se do zaključka da
su ova dva pčelara postali hipersenzitivni zato što su koristili nesteroidne antiinflamatorne lekove. Čim su prestali da uzimaju te
lekove imuni sistem se stabilizovao i pri narednim ubodima pčela javljale su se samo uobičajene reakcije. Zato pčelari ne bi
trebali da uzimaju ovakve lekove koji obuhvataju: ibuprofen, naproxen, fenoprofen, sulindak, piroksikam, ketoprofen, tolmetin
ili suprofent.
Terapija pčelinjim otrovom
Tradicionalna terpija pčelinjim otrovom odvija se tako što se uz pomoć živih pčela, stimulišući ih da ubadaju, tretiraju obolela
mesta ili apipunkturne tačke. U zavisnosti od prirode bolesti otrov se koristi kao krema, mast ili injekcija. Pčelinji otrov je
najdelotvorniji kad dolazi direktno iz živih pčela. Vrlo efektan način aplikovanja je putem injekcija koje se pripremaju od čistog
otrova i predstavljaju homeopatski preparat. Injekcije se daju potkožno i njima se više ili manje simulira pčelinji ubod i u dozi i
u efektu.
U Evropi i u Kini, davanje solucije pčelinjeg otrova vrši se elektroforezom ili ultra sonoforezom. Terapiju pčelinjim otrovom
primenjuju za sada nažalost samo apiterapeuti. U principu tretman započinje tako što se najpre utvrđuje da li je pacijent
alergičan davanjem male doze otrova potkožno. Ako nema reakcije tretman se nastavlja ubrizgavanjem dve pčelinje doze otrova.
Terapija se provodi svaki drugi dan (tri puta u nedelji) povećavajući broj pčelinjih uboda. Dužina terapije zavisi od prirode i težine
bolesti.
Ovaj tretman nije baš prijatan jer je praćen neprijatnim osećanjima: bol, svrab, otekline, upale, crvenilo. Simptomi kao što su
crvenilo, otekline i svrab su poželjni efekti kod pacijenata i to je normalan odgovor tela. Nešto jače reakcije, ali ne i anafilaktički
šok ubrzavaju oporavak.
Najvažnije farmakološke osobine otrova su histamin, fosfolipaza i hijaluronidaza.
Indikacije lečenja pčelinjim otrovom su: aritmija, akutni reumatski karditis, ateroskleroza, periferna vaskularna oboljenja, visok
krvni pritisak, spondilartritis, spondilitis, artritis, mijalgija, psorijaza, spondiloartroza, cerebralna tromboza, lumbago, neuralgija,
multipla skleroza, periferni neuritis, išijas ekcemi, melanom, ožiljci na koži, seboreja, herpes, hipertireoidizam, hipoglikemija,
premenstrualni sindrom, menstrualni poremećaj, AIDS, kancer i dr.
Ako se želi postići značajna procena terapeutske efikasnosti otrova, ne smemo ga smatrati čudotvornim lekom za svaki tip
navedenih oboljenja, već pre kao pomoćno sredstvo klasičnoj terapiji ovih patologija. Uprkos svim ohrabrujućim rezultatima pri
apiterapiji pčelinjim otrovom, neophodna su dalja istraživanja i šira saradnja između stručnjaka iz oblasti pčelarstva i
odgovarajućih medicinskih ustanova.
 NEPRIJATELJI PČELA I SANACIJA
Prof.dr Mića Mladenović

Pčelinje društvo kao kompleksna zajednica, je stalno izložena nizom opasnosti u odnosu na druge vrste životinja, pa i biljaka. Zbog
velikog broja pčela u košnici postoji opasnost da se pčelinja društva masovno zaraze zbog jako izražene komunikacije I
mešanja. Pri povratku sa paše takođe može doći do pogrešnog uletanja u tuđe košnice I tako kontaminirane pčele da prenesu
infekciju ili neprijatelja na druge pčele iz kućnog perioda života. Putem grabeži, a posebno selidbom, pčelinjak se takođe izlaže
opasnosti da pčele obole, ako pčelar prethodno nije proverio teren na koji seli svoja drušva . Čovek jako mnogo može da učini
na širenju bolesti I štetočina, počev od prodaje rojeva I društava do nesavesnog odnosa prema teretiranju, izboru preparata,
načinu I vremena tretiranja, doziranju preparata I tako dalje, što sve to može dovesti do uginuća pčela. Preventiva bolesti je i
pravovremeno tretiranje pčela a bitne su i neki tehnički uslovi koji se moraju zadovoljiti jer se celokupno njihovo razviće
dešava u zatvorenom prostoru (košnici). Zbog zatvorenosti legla isto se ne može uspešno tretirati u bilo koje vreme (postojanje
poklopčića) količine i kvaliteta hrane, što sve to može uticati na otpornost pčela, odnosno na njihovu osetljivost.
Zbog svega toga, najednostavniji način da se sačuvaju zdrava pčelinja društva je pravovremena edukacija sa kojom se pčelari
upoznaju ne samo pravovremenim apitehničkim zahvatima I stvaranja jakih društava, već I sa uzročnicima bolesti pčela I legal,
kao I sa neprijateljima pčela. Za pčelare je najvažnije upoznati se sa simptomima bolesti, odnosno sa neprijsteljima pčela I
načinom sanacije kako bi se pčelinje društvo pravovremeno saniralo I na kraju adekvatno iskoristilo za eksploataciju. U ovom
poglavlju obradićemo samo najvažnije neprijatelje pčela koji se sreću na našim pčelinjacima.

VOSKOV MOLJAC
Razlikujemo dve vrste moljca: veliki - Galleria mellonella, i mali - Achroea grisella). Ženka i jednog i drugog moljca polaže jaja u
pukotine košnice, u trnju od voska i rezervnom saću kako u košnici tako i ako su u magacinu. Larveni stadijum je najopasniji za
radilično saće iz kojih se izdvojilo leglo. One se hrane košuljicama larvi i lutki koje se obično talože na dno ćelije. Celokupni
o o o
razvojni stadijum moljca traje oko 2 meseca, optimalna temperaturna za razvoj moljaca je od 30 C, a na 10 C i ispod 10 C
o
prestaje razvoj u svim stadijumima. Na - 10 C se moljac uništava na svim stadijumima. Kada pčelinje društvo iz bilo kog razloga
oslabi moljac napada nezaposednuto saće, dok jake zajednice ne podležu rušilačkom radu moljca, jer vode borbu kako sa
leptiricama tako i sa larvama. Saće se čuva u posebnim prostorijama gde se vrši sumporisanje i to na dva načina:
- paljenjem vinskih traka
- paljenjem sumpornog praha, kako bi se izazvao SO 2 koji ubija moljca u svim razvojnim dobima sem u fazi jajeta. Postupak treba
dva puta ponoviti u razmaku od 7 dana. Dovoljno je da na 3 nastavka se 2 - 3 puta upali 30 gr ugljendisulfata. Sumporisano saće
se pre dodavanja pčelama obavezno provetrava ili se poprska mlakom vodom.
Pčelari često za čuvanje rezervnog saća u magacinu koriste orahovo lišće koje se stavlja na svaki nastavak nekoliko liski- koliko da
se prekriju satonoše okvira. Takođe se često koriste mravlja ili sirćetna koncentrovana kiselina-esencija za čuvanje saća.
Dovoljno je u plitkom tanjiriću staviti kiselinu I na vrhu stuba nastavaka sa starim saćem postaviti ovaj tanjir. Pare kiselina
padaju na dole I tako štite ili ubijaju moljca u stadijumu larve lutke I imaga

PČELINJA VAŠ - Braula caecca

To je muva bez krila iz reda dvokrilaca, dužine 1,5 cm crvenkasto mrke boje, živi na pčelama i matici najčešće na toraksu i
predelu usnog aparata. Ženka laže jaja sa unutrašnje strane voštano mednih poklopčića, a katkad i na drugim delovima saća.
Razvojni stadijum je 21 dan. Izležena vaš ako ne uzme hranu za 6 časova uginjava, a odrasle vaši se hrane uzimajući mleč iz
usta, a naročito matice. Vaš se ne hrani hemolimfom kao varoa već samo matičnim mlečom, ali samo njeno prisustvo uznemirava
pčele i maticu koja zanese šareno leglo. Vaš se uništava svim preparatima koji se koriste protiv varoe izuzev onih koji su na bazi
amitraza. Može se uništiti I mehanički direktnim dodirom čačkalice koju smo prethodno potopili u med. Tako se može zalepiti I
više desetina pčelinje vaši, najčešće sa usnog aparata matice.

MRAVI
Često napadaju pčelinja gnezda, a kadkada se i gnezde u samoj košnici. Neke vrste napadaju i odrasle pčele, grizući im krila,
udove u nameri da dođu do medne voljke. Neki od njih koriste samo med iz saća dok se neki hrane uginulim pčelama ispred
košnice, zbog toga se borba sastoji u premazivanju podnjače bitumenom, katranom ili u mehaničkoj borbi odnosno uništavanjem
sataništa kako na samom pčelinjaku ili blizini. Pčelari u cilju prevencije stavljaju mlado lišće od paradajsa ispod krova košnice, a
neki I plastične čaše nakačene na kočiće- postolja košnica okrenute naopačke.

MIŠEVI
Predstavljaju opasnost samo preko zime jer se s jeseni uvlače u košnicu preko nebranjenog leta. U košnici uništavaju saće
hraneći se voskom i medom. Glavna šteta nastaje kao posledica uznemiravanja zimskog klubeta, pri čemu može uginuti i
matica. Samo prisustvo miša izaziva povećanu potrošnju hrane. Zato se najadekvatnije suzbija postavljanjem češljeva na letu, a
ako se ipak nađe u košnici onda se naglim stresanjem pčela efikasno izbacuje ili ubija.

PTICE
Postoji veliki broj ptica koje se hrane insektima. Među njima je najopasnija ptica pčelarica (Merops apiaster), koja spada u red
najlepših ptica. Živi na obalama reka i razmnožava se tako što pravi hodnike u nepristupačnom I srmim obalama reka . Veliki je
neprijatelj, pogotovu ako se javi u jatima I ako se pojavi na sparivalištu matica. Nanosi štetu leteći otvorenog kljuna I gutajući
oko stotinu pčela u toku svog leta. Efikasnija mera je uništavanje gnezda i zatvaranje pukotina ili paljenje ugljen-di-oksida. Vrlo
efikasne rezultate postiže i lovačka puška. Kao štetnici se pominju i laste, detlići, krasne žunje, pa čak I vrapci I kokoške.

STRŠLJEN (Vespa crabo)

Hvata pčele na letu ispred košnice ili na paši, raskida pčelu na dva dela i iz medne voljke siše medni sadržaj . Borba se sastoji u
uništavanju gnezda, ubacivanju ugljen-di sulfida ili paljenje vatri u večernjim satima i uznemiravanja gnezda gde stršljenovi sami
uleću u vatru.

OSA (Vespa vulgaris)

Predstavlja velikog neprijatelja pčela, naročito u sušnim letima kada se uvlači u gnezdo pored stražarica, odnoseći med u svoje
gnazdo. Jaka društva se uspešno bore sa osama, ali slabija trpe velike gubitke. Borba se sastoji u uništavanju gnezda i
postavljanju mamaca na pčelinjaku, odnosno flaša sa razblaženim sirćetom ili pivom. Dovoljna je trećina navedenih tečnosti u
plastične flaše koje se postavljaju na krovovima košnica, a još bolje ako se povešaju po granama okolnog drveća.U ove mamke
ulaze pored osa I sršljenovi, pa čak I leptiri mrtvačka glava.

MRTVAČKA GLAVA (Acherontio atropos)

Spada u grupu vrlo dekorativnih leptira, veličine 5 cm a sa rasponom krila 10 - 15 cm. Na toraksalnom delu raspored dlačica
odslikava mrtvačku glavu pa otuda i ime. Obično se uvlači u košnicu u večernjim satima kada nema stražarica. U košnici siše
halapljivo med, udara krilima i uznemirava pčele. Kada se prejede meda, zbog veličine ne može da izađe pa ga pčele zbog
uznemiravanja ubijaju i mumificiraju propolisom. Borba se sastoji u postavljanju češljeva na leto.

KRASTAVA ŽABA
Lovi pčele ispred leta i poletaljke pogotovo leti kada su jake vrućine i pčele prave bradu. Pošto joj ubodi ne smetaju, može da
podnese veliki broj uboda, a svojim lepljivim jezikom može da uništi veliki broj pčela, pa čak I čitavu bradu, tj. pčele izletnice koje
donose nectar I polenov prah. Borba se sastoji u uklanjanju cigli i kamenja sa pčelinjaka.

GUŠTERI
Slično krastavoj žabi uništavaju pčele na paši i ispred košnice.

PAUCI
Napadaju pčele na paši i na pčelinjaku, hvataju ih u postavljene mreže, a uhvaćene pčele raskida i siše slatki sadržaj medne
voljke. Mera borbe je uklanjanje paukovih mreža oko pčelinjaka

KOMUNIKACIJA I FEROMONI
Pripremio: Slađan Rašić
KOMUNIKACIJA MEDONOSNIH PČELA

Komunikacija je način sporazumevanja između živih bića. Pčele su deo neukrotive prirode čije poznanstvo sa čovekom traje od
davnina, preko voska, meda, propolisa itd. Priroda im je uskratila govor kakav mi poznajemo ali im je dala savršenu moć
komunikacije, tako da u njoj nema nerazumevanja. Preciznost informisanja je omogućila savršenu organizaciju društva koje je
počelo s razvojem pre nekoliko hiljada godina i još uvek je tu.

Plesna komunikacija medonosne pčele

Čovek je mnogo puta bio svedok treperave igre pčela ali gotovo nikada u divljenju koje ga je tada obuzimalo nije razmišljao da ta
čudnovata igra sadrži savršeno preciznu informaciju.
Problematika plesa se može različito posmatrati: u odnosu na gravitaciju, položaj Sunca, oblačnost ili u odnosu na poruku koju
prenose: radost, upozorenje, takmičenje za poziciju i sl.
Plesna komunikacija je obogaćena dodatnim faktorima: zvukom, mirisom, feromonima, što još više komplikuje poruku igre.
U oblasti komunikacije pčela najveći broj naučnika se bavio upravo proučavanjem plesa.

Ples i gravitacija, položaj Sunca i oblačnost

Ples tragača za hranom je instiktivno, a ne stečeno-naučeno. Poreklo veze između svetla i gravitacije iskazano u igri može biti
razlog špekulacije. Jer pčela u tmini košnice igra na vertikalnoj površini saća, dok se traganje za hranom odvija u horizontalnom
pravcu; što znači da pčele mora da kompenzuju razliku da ne bi došlo do greške.
Pčele imaju veoma dobru memoriju. Ako im svaki dan između 10 i 12 časova dopremate posudu sa hranom, pčele će doleteti na
isto mesto u isto vreme čak iako posuda bude prazna. Pravi primer Pavlovljevog uslovnog refleksa.
Da bi se izbegla prednost poznavanja terena pčele tj. košnica prebačene su u potpuno novu sredinu, tek tada su vršeni
eksperimenti; i to ujutru po oblačnom vremenu. Postavljena je posuda sa sirupom koja je udaljavana sve do 30 m od košnice, ali
su pčele i dalje nepogrešivo repnim plesom pokazivale tačno mesto hranilišta, iako iz iskustva nisu mogle znati gde se nalazi
Sunce. Pčele koje su zatim izletale iz košnice nisu mogle znati gde se nalazi sunce, zato su se oslanjale na gravitaciju-pa prema
tom uglu određivale položaj Sunca. Najveće iznenađenje je tek usledilo.
K. von Frisch je nastavio sa sledećim ogledom: namestio je košnicu u spravu koja je omogućavala okretanje košnice u svim
pravcima. Košnica je postavljena u horizontalnom položaju, umesto u vertikalnom (kako inače stoji). Pčele su nastavile i dalje da
igraju, ali se više nisu oslanjale na gravitaciju, pa je ples i dalje ukazivao direktno na pravac hranilišta. Ukoliko se košnica lagano
okreće oko svoje ose pčele se ponašaju kao igla na kompasu, jednako su bile savršeno orjentisane.
Najjednostavnije rešenje je bilo da se pčele orjentišu prema položaju Sunca na izlasku, ne uzimajući u obzir referencu gravitacije.
Ovo objašnjenje je podrazumevalo da pčele uvek vide Sunce na horizontu ali ga pčele u ovom slučaju nisu mogle videti jer je
košnica bila pod krovom! Znači da je još nešto bilo umešano.
Košnica je ubačena u mračnu kutiju, unutar kutije je bilo postavljeno crveno svetlo, koje pčele nisu mogle videti, ili difuzno belo
svetlo. U oba slučaja igra je bila jednako živahna, ali potpuno dezorjentisana. Pčele su izletale iz košnice i tražile su hranu u svim
pravcima.
Po toplom vremenu pčele su često viđane kako plešu na poletaljci, ukazujući na direktan pravac hranilišta, ali ovo je bio potpuno
drugi slučaj.
Odgovor na pitanje: kako su pčele uspevale da pokažu tačan pravac, dao je sledeći eksperiment: U mračnoj kutiji u kojoj se
nalazila košnica pčele se nisu mogle orjentisati, i zato je na jednom zidu napravljen mali kružni otvor kroz koji se videla tačka
plavog neba udaljena od Sunca; pčele su se najednom orjentisale bez greške. Otvor je bio promera 10 cm.
Čak i kad je kroz otvor ubačena tuba dužine 40 cm, širine 15 cm-pčele su i dalje bile orjentisane, tuba je bila upravljena u pravcu
severa. No kad je položaj tube zamenjen i kad je ona pokazivala južno nebo pčele su se zbunile i svojim plesom su pokazivale
istok umesto zapad. Iz ovog ogleda se jasno vidi postojanje nekog fenomena koji je povezan sa pozicijom Sunca, vidljiv kao i plavo
nebo.
Zadugo, taj fenomen nije bio otkriven, a onda je nenadano otkriven. U pitanju je bila polarizovana svetlost. Polarizovana
svetlost je sređena, filtrirana i talasanje vrši na određen način i u određenom obliku. Talasi linearno polarizovane svetlosti
talasaju se samo u jednom pravcu poprečno prema liniji prostiranja, pri čemu ravan polarizacije stoji upravno na ravan
talasanja.
Ovo je samo jedan od dokaza da pčele (sasvim moguće i insekti uopšte) vide drugačije od humanoida. Dnevna pauza na paši (13-
15h) uslovljena je položajem Sunca. Ako se pčela vrati u podne njen ples je dezorjentisan sve dok se sunce ne pomeri ka zenitu za
2,5 ̊ ali ima i slučajeva da se pčele vraćaju i kada je položaj Sunca manji od 1 ̊. Orjentacija pčela prema Suncu je urođena, ali
kompenzacija sunčeve putanje je stečena.

Uticaj kvaliteta, kvantiteta i konstantnosti izvora hrane na intenzivnost plesa

Iz jednostavnih i efektnih ogleda Frisch je pokazao povezanost kvaliteta i kvantiteta hrane sa intenzitetom plesa pčela. Frisch je
snabdevao pčele iz dve različite posude sa sirupom: prva posuda , sa obilnom količinom sirupa, dok se u drugoj nalazio tanak sloj
sirupa koji je upijao filter papir. Utvrđeno je da veći broj pčela daleko energičnije pleše ako su bile na bogatoj posudi,
uspostavljena je proporcija (pozitivna) između količine raspoloživog hraniva i broja pozvanih pčela. Deset godina kasnije Frisch
je potvrdio da to zavisi i od koncentracije šećernog sirupa.
Frisch je primetio da je igra bila vidno redukovana kada je 0,5% rastvora saharoze razblažena 0,5% rastvorom laktoze. Igra je
takođe redukovana kada je dodat 1% rastvor sorbitola, što je inače utrostručilo hranljivu vrednost rastvora. Međutim, kada je
0,5% rastvor saharoze zamenjen 1% rastvorom, tako da su se slatkoća, viskoznost i hranljiva vrednost uvećali, proporcionalno se
uvećao i intenzitet igre.Dodavanje 0,125% rastvora soli takođe redukuje igru. Iz ovih rezultata ustanovljeno je da ni stepen
osećaja medne voljke, ni hranljiva vrednost rastvora ne određuju ples već da je ukus odlučujući.
Lindauer (1949) je potvrdio rezultate u daljim ogledima. Ispostavilo se da se ples drastično smanjuje s ukusom soli, razblaženom
HCl, kininom i drugim neprijatnim mirisom. Lindauer je takođe dokazao da se prag koncentracije šećera koji prouzrokuje igru
sezonski pomera, i da je u vezi sa vremenom i postojećim zalihama hrane. Prag koncentracije varira između 2 M rastvora u
junskom proticanju nektara do 1/8 M kasno u julu.
Istraživanja tokom 1983.g. koga su sproveli naučnici Trevor Nichols Experiment Station, Fennville, Michigan nad 71 biljnom
vrstom, u tri ponavljanja pokazala su sledeće: samo četiri biljne vrste pokazale su značajna odstupanja u odnosu na do tada
prihvaćenu činjenicu da je lučenje nektara intenzivnije u prepodnevnim časovima (u 10 h tačnije). Zašto je to značajno? Iz vrlo
jednostavnog razloga: u vreme najintenzivnijeg lučenja nektara, najveći je broj izletanja pčela, a dnevni inenzitet plesa najjači.
Dalje, pojačana aktivnost pčela oko 14 h umesto oko 10 h, u ova četiri slučajeva ukazuje i na to da je veći broj apsolutno
otvorenih cvetova u 14 h. Sve to zajedno znači, posmatrano na godišnjem nivou da je broj izletnica i intenzivnost prenošenja
informacija najveći u vreme maksimalnog cvetanja medonosnog bilja.
Interesantan je i ogled kojim je Ribbands, 1953. pokazao uticaj konstantne snabdevenosti hranilišta na intenzitet plesa :
dresirao je jednak broj markiranih pčela na tri različita izvorišta. Prvo hranilište je bilo konstantno snabdevano koncentrovanim
šećernim sirupom, a preostala dva razblaženim. Nakon nekog vremena jedna od druge dve posude snabdevena je
koncentrovanim sirupom. Pčele su bile privučene ( i ubijene) u većem broju nego što je bilo očekivano.. Pčele sa prvog hranilišta
uverene u konstantnost hranilišta i koncentracije sirupa lakše su plesale u odnosu na pčele koje su se hranile iz druge i treće
posude.
Serija brojnih eksperimenata ukazala je na jos neke interesantne stvari: Vodonoše plešu u proleće, posle zimskog klupka. Kada
pčele lete s vetrom od košnice do hranilišta, ritam njihovog leta je brži, nego kada lete uz vetar. Vetar na putu do hranilišta ima
isti značaj kao i povećanje daljine. Iz ovih je rezultata K. Von Frisch zaključio da su pčele snimile distancu za vreme leta do
nalazišta-te je informacija koju je dala pčela plesačica obavestila i o utrošku energije i vremenu potrebnom da se stigne do
cilja, te da je manje povezana sa stvarnom udaljenošću cilja.
Slično se dešava i kada pčele lete uz brdo potrebna je veća energija, pa je i igra žustrija u odnosu na pčele koje su letele niz
brdo do hranilišta.
Koliko su pčele racionalne u svom utrošku energije pokazuju i sledeće činjenice: da pčele prestaju da sakupljaju nektar sa
manje od 8% šećera i sa udaljenosti većih od 300m (K.von Frisch, 1958) jer ne mogu da nadoknade utrošak energije. Osim toga,
pčele uvek lete pravolinijski, najkraćim putem, osim u slučaju postojanja velikih ili visokih markera koje moraju zaobići.

Neke vrste plesova

Prepoznavanje srodnih pčela i odbrana zajednice
Socijalni insekti često trpe energičnu kompeticiju u okviru sopstvene vrste te je efektna metoda uzajamnog prepoznavanja velika
prednost.
Farel, 1874 je predvideo da neki mravi mogu razlikovati svoje drugove od drugih pripadnika iste vrste. Početkom XX veka A.Field
1904/05. g. je izvela seriju ogleda koji su je naveli na zaključak da je uzajamno prepoznavanje u mrava bazirano na mirisu koji je
nasleđen od majke, zajedno sa progresivnom promenom mirisa koja dolazi starenjem.
Isto se odnosi i na pčele. Ali se specifičan miris formira i na osnovu vrste hrane koju kolonija koristi. Iako je značajan uticaj
mirisa jedinke, presudnu ulogu ipak ima njeno ponašanje jer je dokazano da jedinke koje su oprane i osušene s namerom da
im se ukloni miris i dalje mogu nesmetano da uđu u košnicu zbog svojih smirenih i sigurnih manira.
S druge strane let pčela grabljivica je ubrzan i nervozan i čuvarice često lete na njih još dok su u vazduhu. Neprijateljski prijem
pčele tuđice mogu izbeći ako se pokore staržaricama, na taj način što će sakriti abdomen i rilo i ponuditi nektar.
Način ponašanja je potvrđen i mrtvim mamcima, napravljenim od mrtvih pčela, vune i konca. U dvadeset pet ogleda sa različitim
mamcima dogodio se samo jedan napad na nepokretnu svežu mrtvu pčelu. Svi pokretni mamci su bili redovno napadani.
Lecont je zaključio da su kretnja, boja i tekstura bili faktori koji su izazivali napad, i to baš u tom poretku važnosti. Napad čuvarica
na pčele kradljivice je u potpunosti uzrokovan i ostvaren, zbog karakterističnih naglih horizontalnih kretnji, jer se pčele
kradljivice i ponašaju kao osumnjičene te i budu napadnute.
U slučajevima kada kolonije pčela tolerišu krađu može im se dati stimulativna hrana kao što su zreo med ili mešavina konjaka i
meda, usled čega se razvija specifičan miris kolonije koja tek tada počinje uspešno da brani svoje gnezdo. Isto se postiže i
trešenjem košnice čime se izaziva ljutnja pčela.
Lecont je jednom zapisao da postoji vidna razlika u individualnoj i grupnoj nervozi te da se agresivnost povećava retkim
hranjenjem, boravkom u kavezu i sl.
Druga dva naučnika (Buttler & Free, 1952) su vršili oglede sa 18 i 28 dana starim pčelama i utvrdili da pčele iz mlade grupe skoro
redovno bez problema ulaze u pogrešne košnice, dok su pčele iz starije grupe najčešće zaustavljane. Jedino objašnjenje je bilo
da su mlade pčele pokorne, dok su starije pčele dominantne, ali je moguće i da je slabija orjentacija mlađih pčela odigrala
ulogu. Uspešan ulaz je, stvar izgleda: kolebljive pčele pre izgledaju da su se izgubile. Ponašanje članova kolonije ukazuje da li je
ponašanje pčela tuđica pri ulasku prihvatljivo, ili nije prihvatljivo.
Plesna poruka pčela izviđačica
Interesantan opis izbora doma dao je Knight (1807). Uvek kada bi roj dolazio u šupljinu drveta četrnaest dana pre dolaska roja,
zapažao bi se mali broj pčela, dvadeset do pedeset, koje su svakodnevno ispitivale i čuvale šupljinu. Ovo je bio deo kolonije
koja je imala nameru da se izroji, a zadatak joj je bio da pronađe odgovarajuće stanište.Jedinka koja uspe u tome, morala se u
zajednicu vratiti s nekim mišljenjem i preneti informaciju drugima. Često se dešavalo da delegacije zauzimaju nekoliko položaja a
da su pri letu veoma malo odstupale od prave linije između jedne i druge tačke. Kad roj jednom odluči da se iseli on to čini po
poretku svojih članova, i redovno u blizini novog staništa, pronalazi još jedno rezervno.
Ponašanjem jedanaest slobodnih rojeva utvrđeno je sledeće: Ubrzo nakon što se roj skupi u svom prvom odmorištu nekoliko
pčela počinje da pleše na ravnoj površini, i iz sata u sat njihov broj raste. Neke su pčele sive ili crvene od maltera, ili cigala ili crne
od čađi (prenose informaciju i o kvalitetu staništa). Plesovi su slični u formi i ritmu tragača za hranom, ali ples traje neuporedivo
duže, obično više od 5 minuta, povremeno duže od sata sa primetnim pauzama za odmor, ali bez prestanka grupisanja. U početku
je plesanje pčela pokazivalo različite pravce i udaljenosti, ali je posle nekoliko sati jedan model igre postajao više zajednički i ostali
bi nestali. Na kraju bi svi igrači ukazivali na isti pravac i udaljenost, a pet do deset pčela bi igralo istovremeno.

Alarmni ples
Schneider je primetio da kada pčele unesu u košnicu sirup sa dinitrokrezolom, nekoliko minuta po njihovom dolasku ostale pčele
postaju uzbuđene i na nekoliko mesta u košnici javlja se alarmni ples. Pčele trče spiralno ili nepravilno, cik-cak, živahno mašući
abdomenom. Letačka aktivnost ostalih pčela naglo prestaje, te i one usredsređuju pažnju na ovaj ples. Najveća smrtnost
zatrovanih pčela nastupa 1-2 h po ulasku u košnicu.
Opisan je fenomen borbe pčela između zdravih i zatrovanih pčela. Jer se zatrovanim pčelama dozvoli da uđu u košnicu, ali one
postaju sve uznemirenije i ubilački nastrojene usled čega dolazi do borbe, koja se završava tek kada sve zatrovane pčele budu
ubijene i izbačene van.
Kada su pčele stražarice uzbuđene podižu abdomen, izvlače žaoku, ponekad i s kapljicom otrova. Pčela maše energično
krilima, ulazi u košnicu, uzbuđujući i druge pčele. Onda juri u krug ili cik-cak ili stane i zauzima karakterističan položaj. Tada
pčele postaju spremne da izlete na najmanju provokaciju napadajući objekat koji se nalazi blizu gnezda, naročito ako je tamne
boje ili se kreće ili ima miris sisara (Free, 1961). Ako je pčeli uklonjena žaoka, bez obzira na uzbuđenost i trčanje po gnezdu, ona
ipak ne izaziva nikakvu pripravnost.
Prilikom uznemiravanja društva vatrom pčele uzimaju med u medne voljke pri čemu nisu u stanju da ubodu.
Ples radosti

Za vreme mirnih, toplih poslepodneva i večeri posle obilnih paša u kolonijama u kojima je sve u redu, zapažena je
neuobičajena igra. Naime, pčela se prednjim nogama uhvati za neki deo tela druge pčele i napravi 5-6 tresućih pokreta
abdomenom gore i dole, istovremeno ljuljajući se malo unapred i unazad. Zatim odlazi do druge, treće pčele.
Na ovaj način pleše veliki broj pčela, i kada je mlada matica uzbuđena. Istraživač Milum je zapazio da ovako plešu samo pčele
između 9 i 15 dana života, dakle najaktivnije pčele. Ples je označen kao DVAV (dorzo-ventrlno-abdominalne vibracije) ili spiritualni
ples. Najnovija zapažanja pokazuju da je ovaj ples izvođen u mnogim prilikama danju i noću, u svim sezonama sa ili bez letačkog
progresa, pa čak i u matičnim kolonijama. DVAV može biti pomešan i sa repnim i srpnim plesom, može biti izvođen pre nego što
mlada matica izleti na prvi orjentacioni let ili pre rojenja.

Ples poruke
Ples počinje tako što jedna pčela nagne glavu na neobičan način. Jedna ili više susednih pčela postaju uzbuđene i odmah je
pretražuju, koristeći antene i prednje noge prelaze preko nje i ispod nje, povremeno čisteći pipke. Pčela koja je izazvala gužvu ima
otvorene mandibule i izbačen jezik, koji na kraju počinje da čisti nogama. Ponekad je primarnoj pčeli jezik potpuno iskrivljen i
upravljen u različitim pravcima, te se stiče utisak da je u grču. Pčele koje su prihvatile poruku nastavljaju s tretmanom, ponekad
gurajući „bolesnu“ pčelu mandibulama ili je pak ližu. Nekoliko minuta kasnije sve se smiri a „bolesna“pčela počinje normalno da
čisti svoje pipke, oči, zadnje noge, krila i jezik, i tiho otpuzi dalje. Ovaj je fenomen obično zapažen za vreme zime, ali se dešava i u
proleće, i to prema mladim pčelama koje se nalaze bliže izlazu košnice.

Dijalekti u komunikaciji pčela

Komunikacija igrom se odvija po urođenom obrascu utisnutom u nervni sistem insekta u toku filogenetskog razvoja.
Komuniciranje između različitih vrsta pčela dovodilo je do zbunjivanja pa i nerazumevanja. To je dovelo do toga da se ispituju
plesovi drugih vrsta Apis florea, Apis dorsata i dr. u nadi da će biti otkrivena evolucija ovog nesvakidašnjeg ponašanja. Dugotrajna
istraživanja su urodila plodom-pčele su komunicirale različitim dijalektima.
Obično se njihajući ples ne odvija na horizontalnoj površini, već u mračnoj unutrašnjosti košnice na vertikalnoj površini. Plesačica
koristi izvanredan metod da prevede sposobnost da vidi Sunce u sposobnost da oseti gravitaciju i samim tim prepozna
vertikalnu liniju (pravac ka Suncu). Složene ili facetovane oči koje se nalaze na boku glave su odličan kompas za ovu svrhu i više
od toga. Sastavljene su od više očnih jedinica-amatida kojih prema Snadgrasu u matice ima 3.-4.000, u radilice 4.-5.000, a u truta
8.000 i više. Na krajevima amatidija nalaze se sitne dlačice koje su sve posebno inervisane tako da svaka amatidija predstavlja
posebno oko i pčela sliku vidi mozaično.
Pčele su opremljene i drugim navigacionim instrumentom hronometrom, koji je ugrađen u vremensko čulo i sposoban je da
kompenzuje promenu položaja Suna kod dužih letova. Govor, pa samim tim i dijalekt nasleđuju se genetski što je i dokazano:
saće sa mladim pčelama je izdvojeno i pčele su odgajane bez kontakta sa starijim pčelama, a po odrastanju vraćene su u istu
zajednicu. Odmah su bile u stanju da precizno prenesu informaciju.
Indijska pčela (A. indica) ima sličan dijalekt evropskoj pčeli kružni ples koristi za udaljenosti do tri metra, a onda ga zamenjuje
repnim plesom. Indijska pčela takođe zamenjuje čulo vida za osećaj gravitacije, a ritam plesa joj je ponekad sporiji nego kod
evropske pčele.
Velika pčela (A.dorsata) takođe pokazuje razumljivu sličnost sa evropskom pčelom, ali kružni ples zamenjuje repnim tek posle
4,5 m, dok je ritam plesa kao kod italijanske pčele. Činjenica da saće gradi na otvorenom pojednostavljuje ples Velike pčele: ona
ne koristi referencu gravitacije. Ples ukazuje direktno na cilj leta.
Crna pčela (A.florea) koja ima nešto primitivniju zajednicu koristi kružni ples za distance manje od 4,5 m potom ga zamenjuje
repnim plesom, dok je ritam spor kao kod indijske pčele. Crna pčela pleše isključivo na horizontalnoj površini. Neki Lindauerovi
eksperimenti pokazuju da u nedostatku bilo kakve horizontalne površine ova pčela nije u stanju da pleše. Međutim, ako to
nenormalno stanje potraje, nagon za plesom odnosno komunikacijom postaće suviše jak pa će ova pčela iskoristiti i postojeću
vertikalnu površinu za ples ali sasvim bezuspešno. Ples će biti potpuno dezorjentisan jer pčela nije u mogućnosti da čulo vida
prevede u osećaj za gravitaciju.
Prema nekim navodim Kranjska pčela (A.m.carnica) ne pleše srpast ples, ali ima najbrži tempo igre. Za njom po brzini igre slede
crna, nemačka, kavkaska, italijanska i egipatska pčela čiji repni ples počinje tek na 10,92 m.
Zvuk
Pčela proizvodi zvuk lepršanjem krila, frekvenca zvuka zavisi od brzine lepršanja. Pčela ima dva para trouglasto-opnastih krila,
pri čemu je stražnji par za 1/3 manji od prednjeg. U jednoj minuti krila izvrše oko 200 pokreta. Zvuk pčela može proizvoditi na
još neke načine-tačno kako, još nije utvrđeno ali postoje brojne hipoteze. Spektar zvuka koji pčele proizvode se kreće između
8.000 i 12.000 Hz. Postoje tri dijapazona zvuka:
I dijapazon: zvuk jačine 70-180Hz koji pčele stvaraju prilikom ventilacije košnice, proizvode ga pčele lepezarice i najmanje je
zastupljen u periodu zimskog mirovanja.
II dijapazon: zvuk od 200-400Hz intenzivnih složenih tonova koji prate rad pčela prilikom zagrevanja gnezda (intenzitet zvuka
direktno zavisi od toplote u gnezdu, ali i obrnuto); zvuk se proizvodi vibracijom toraksa pod dejstvom mišića indirektnog dejstva
uz znatno izdvajanje toplote.
III dijapazon: intenzivni složeni zvuci od 400-500 Hz.
Skraćivanjem ili amputiranjem krilnih ploča menja se intenzitet i frekvenca zvuka. Uloga krilnih ploča je dvojaka: prostim
harmoničnim pokretom ove ploče proizvode zvuk, ali istovremeno i imaju ulogu rezonatora.
U sistemu akustične signalizacije pčele se koriste vazduhom ili čvrstim telima. Ulogu receptora (vibroreceptor) vrše subgenualni
organi koji se nalaze u gornjim delovima golenjače sva 3 para nogu, ali su fonoreceptori smešteni i na glavi. Pčele poseduju
relativno visoku osetljivost ka oscilirajućim supstancama (osetljivost od 500-1.000 Hz). Poređenja radi dijapazon čujnosti kod
čoveka je od 20 do 20.000 Hz.
Još jedan od fenomena je i komunikacija matice sa radilicama koji se naziva i pevanje matice.
Pevanje matice
Dok se mlade matice nalaze u matičnjacima njihovo telo očvrsne i sazri, te može da proizvodi zvuk poznat kao pevanje matice.
Kada se nalaze u kavezu i inkubatoru neke matice pevaju a neke ne pevaju; što ima više matičnjaka to je obično više matica
koje pevaju. Razlog je što pesma ohrabruje radilice da je čuvaju dok je u matičnjaku. Sa porastom broja zatvorenih matičnjaka
raste i broj matica koje pevaju. Iako postoje brojne hipoteze o načinu kojim se ostvaruje zvuk izgleda da je proizvodnja tog
zvuka krajnje jednostavna.
Matica proizvodi zvuk lupkanjem aparature krila, bez njihovog širenja. Kada su krila sklopljena njihova masa se nalazi blizu ose
rotacije i rezultat je da torax vibrira dva puta brže čime se proizvodi viši ton, nego kada su krila raširena. Ako je pčela radilica blizu
legla ona zujip onekad s raširenim krilima te proizvodi niži ton, redak i slab. U drugom slučaju, pčela sklopi krila i tada je zvuk jači i
ima skoro istu intonaciju kao pevanje matice. Međutim, kada mlada matica peva, ona čučne i pritisne torax na površinu ćelije,
čime se proizvodi zvuk kao kad se rukom pritisne akustična viljuška na veliku površinu. Telo matice ima malu površinu da bi moglo
da proizvodi jak, nizak ton. Zvuk se može u potpunosti prigušiti ako se mali žičani kavez drži u ruci, ali ako leži na klupi zvuk je jači.
Izgleda da osrednja grudvica voska može da prenese zvuk u ostali deo košnice. Između trbušne strane toraxa i baze akustične
viljuške, mehaničkom analogijom može se videti da kada krilni mehanizam radi, strana niže polovine toraxa se uvlači i izvlači.
Pretpostavlja se da matica proizvodi zvuk škripanjem ili vibracijom aksilarnih sklerita krila, pri čemu svi skleriti nisu neophodni za
radnju (donji abdominalni polusegmenti indirektnih tj. pomoćnih mišića krila) te mogu biti i otklonjeni a da se produkcija ne
omete. Pretpostavlja se da je mehanizam za škljocanje ustvari utkan u strukturu toraxa ili da je spoj odnosno zglob ali ne između
toraxa i krila.
Do sada nije ustanovljeno da pčele reaguju na zvuk dok lete. S druge strane reaguju na zvuke kada stoje na površini dovoljno
velikoj da odreaguju diafragmom i veoma su osetljive na vibracije direktno upravljene na njihovu košnicu (zbog čega se i
preporučuje mir na pčelinjaku).
Veruje se da pčele primaju vibracije organom čula (sluha) smeštenim u nogama, tako da je lako uvideti važnost položaja
matice, koja pritiska torax o pod dok peva. Kada matica peva „tik-tik-tik“ jako, mnoge radilice u blizini zastanu. (Zvuk je sličan
zvuku koji se dobija povlačenjem vlažnog prsta preko ivice čaše).
Kada pčelinjoj zajednici bude dosta pevanja formira roj. Mlade matice u kavezu češće pevaju u toku prve nedelje života, u
drugoj nastupa parenje.
Miris
Bliska veza između ukusa i mirisa hrane je ovog puta došla do izražaja u Lindaureovim eksperimentima. Pokazalo se da su
neprijatni ukusi bili praćeni i neprijatnim mirisima što se odrazilo na odsustvo ili smanjenje igre . Ali i dodavanje punih
neprijatnih mirisa, kao što su skatol ili kravlji paškanat imali su isti efekat.
S druge strane mirisi mentinog ulja, zove, repice, jasmina ili lipe proporcionalno su izazvali povećanje intenziteta plesa i broja
plesajućih pčela. Ovaj se uticaj naročito ogledao u slučajevima kada je koncentracija šećernog rastvora bila tek ispod praga
igranja. No postavlja se pitanje-kako pčele reaguju na miris? Kao i svi ostali insekti, miris određuju preko mirisnih ćelija ili sensilla
na svojim pipcima.
1921. g. K.von Frisch je pokazao kako pčela tretirana da miris povezuje s hranom, to nije u stanju da uradi kada joj odstrane osmi
distalni segment svake antene. Ponekad, kada je uklonjen 7,5 segment pčela je još uvek u stanju da pronađe miris.
Mikroskopskim pregledom pipaka von Frisch je pronašao da kružna ili ovalna sensilla, poznata pod nazivom ravni organ bila
odsutna, kao i drška i prva dva segmenta pipka, ali je bila brojna na osmom distalnom segmentu. Frisch je sugerirao da je baš to
bila mirisna sensilla. Od tada je morfologija mirisnih sensilla proučavana dosta intenzivno.
Esslen i Kaisling (1976) su razlikovali deset različitih tipova sensilla i tri tipova dlačica. Postoji seksualni dimorfizam: pčela radilica
ima oko 6.500, a trut oko 20.000 sensilla na anteni. Relativan broj različitih sensilla takođe varira između radilica i trutova. Na
primer, dok antena radilice ima oko 3.000 kružnih sensilla, trut ih ima oko 15.000.
Saznanja koja su dobijena iz mnogih istraživanja iz oblasti mirisa iritirala su druge naučnike da krenu korak dalje. Pošlo se od
pretpostavke da se pčele mogu svrstati u posebne grupe koje omogućuju (tzv.dodatno) oprašivanje. Nama su danas poznati
rezultati dresiranja pčela ali se do tih rezultata, u oblasti komunikacije mirisom dolazilo prilično sporo.
1936. godine kao posledica praktičnog proučavanja, Gubin je razvio tehniku potapanja sveže ubranih cvetova u šećerni sirup u
određenom odnosu, i stavljanjem ovog mirisnog sirupa u košnicu u toku noći ili rano u zoru. S tim u vezi K.von Frisch je izneo i
neke zanimljive rezultate koji su se odnosili na kvalitet mirisa. Naime, miris sirupa mora biti isti, a ne samo sličan mirisu ciljane
kulture. Napr. Nijedna pčela nije dresirana mirisom sirupa koji sadrži veštačko mentino ulje; iz cveta repe Frisch nije uopšte
mogao da napravi ekstrakt koji bi mirisao makar slično svežim cvetovima. A problem je bio upravo u tome što se kvalitet mirisa
cvetova u nekim slučajevima menjao nakon branja. No, potapanje cvetova u šećerni sirup nije bila jedina mogućnost korišćenja
mirisa, što pokazuje i sledeći eksperiment. Preko cvetova jorgovana pumpan je vazduh, a zatim je pumpan kroz šećerni sirup 6 h i
za to vreme je šećerni sirup osetno poprimio miris jorgovana. Hrana je smeštena u košnicu, a napolju su se nalazili buket
jorgovana i tri druge vrste cveća. Trinaest pčela je odletelo na jorgovan, a samo osam ostalih na preostala tri buketa cveća.
Interesantna je i reakcija tragača za hranom koji u želji da olakšaju svojim drugaricama koje će doleteti kasnije, i mirisom
označavali pronađeni izvor hrane (K.von Frisch, 1923). Reč je o sledećem: Reakcija Nasonove mirisne žlezde je kao i ples tragača,
podstaknut uzbuđenjem date pčele. S toga pčele često lete oko hranilišta sa istaknutom mirisnom žlezdom. Međutim, po
povratku u košnicu iskazana korelacija između plesa i mirisa često nije bila bliska što pokazuju i sledeća istraživanja. Od 29
ispitivanih slučjeva u tri slučaja nije bilo ni plesa ni mirisa, u pet slučajeva igra je trajala 6-26 sec, a miris u proseku 10,6 sec; u
deset slučajeva igra je trajala 35-60 sec, miris 53,6 sec; u preostalih 10 slučajeva ples je trajao više od jedne minute a njihovo
vreme mirisa je bilo 43,8 sec.
No može se desiti i obrnuta situacija-da plesa ne bude ali da bude mirisa, našta je ukazao i Lindauer. Ovde već zalazimo u složenu
oblast komunikacije feromonima, konkretno o feromonu otiska stopala.

Privlačnost mirisa pčela (za druge pčele)

Novi prilaz dao je Sladen (1901-02 g.) koji je istraživao manire kojima pčele iz roja privlače svoje sestre i super sestre stojeći
mirno ili vibracijama krila tako da drugarice stanu uz naročito zujanje (fonosignalizacija). Ali je Sladen primetio da je i
karakterističan miris poslat u isto vreme, i da svaka pčela stoji sa isturenim apexom svog abdomena, izlažući time membranu
koja spaja peti i šesti segment leđne strane. Kasnije, seciranjem pčela ustanovio je da se izlaganjem ove membrane oslobađa isti
miris. Zaključeno je da je upravo ovaj miris instrument komunikacije i da je distribuira snažniji deo. Isti mehanizam je prizvan i od
strane mladih i umornih pčela koje traže pomoć od svojih sestara.

HEMIJA KOMUNIKACIJE – FEROMONI

Pripremio: Slađan Rašić

Feromoni su hemijske supstance organske prirode koji se luče u spoljnu sredinu, a koji izazivaju fiziološki odgovor i
odgovarajuće ponašanje drugih induvidua iste vrste. Luče se u tečnom stanju, a prenose se u tečnom stanju i kao gas.
Feromoni mogu direktno uticati na CNS i uzrokovati skoro trenutni odgovor ili mogu uticati na psihološku promenu uzorka
ponašanja pčela. Prenose informacije čulom mirisa ili ukusa (olfaktorni ili frstativni).
Najbolje proučeni i najjednostavniji feromoni su seksualni feromoni. Može se reći da su istraživanja u ovom pravcu krenula sa
Fabrom 1923. godine koji je dao jasne i živopisne slike okupljanja „kraljevskog“ moljca (Saturna pavonija) na hrastu Lasiocampa
querens.
Otkrivene su i neke doze feromona seksualne privlačnosti. Uskoro je postalo jasno da su brojne aktivnosti u životinja, a ne samo
parenje u lepidoptera, u celosti ili delimično kontrolisane feromonima, koji mogu biti izolovani kao jednostavne, specifične
hemijske supstance. To su bile alarmne supstance, agregati mirisa i dr.
Velika važnost privlačnosti feromona u društvenih insekata se odnosi i na regulisanost vrlo složene zajednice.
U hemijskim radovima iz Mill Hill-a i Rothamsted-a su detaljnije proučavani materijali dobijeni od pčela.
Callow, Chapman & Paton, 1964. g. su ispitujući osetljivost pčela metodom hromatografije s tečnim gasom ustanovili su da manje
od 200 mikograma može biti prepoznato i procenjeno od strane pčela. Detekcija sastojaka ponekad ne određuje njihovo
prepoznavanje: npr. izdvojen je 31 sastojak iz ekstrakta iz glave matice, ali je samo 13 identifikovano. U mnogim slučajevima
velika osetljivost gasnog spektrometra nije prednost za kontaminaciju, otiske prstiju i sl.
Mora se misliti o stotinama biliona efektivnih doza u jednom gramu. Kaisling i Rener su otkrili da u matice, radilica i trutova
postoje receptori za 9-oksid-decenojnu kiselinu i miris Nasonovih žlezda.

Feromon matice
Sasvim je izvesno da je složenost feromona matice posledica različitosti razvića, hranjenja i njene primarne uloge u pčelinjoj
zajednici. Zato se feremonima koje proizvodi matica mora obratiti posebna pažnja.
C. G. Butler, 1954. god. je postavio hipotezu o supstanci skoju luči matica i distribuira je u košnicu, a koja ima dva efekta:
sprečava razvijanje ovarijuma u pčela radilica i sprečava razvijanje nove matice iz matičnjaka.
Hipoteza je bila podržana obimnim radovima iz francuske i Holandije; s razvojem pristupačnih metoda analize aktivnosti
omogućeno je uspešno aktiviranje problema izolacije izazvanih aktivnošću određenih supstanci nastalih od čvrstih ekstrakata
matice.
Vođeni iskustvom da su supstance koncentrisane u mandibularnim žlezdama matice i koristeći metodu hromatografije
naučnici su utvrdili da se radi o količini manjoj od miligrama. Vodeći eksperiment je pokazao način dejstva ekstrakta izdvojenog
iz velikog broja matica. Aktivna supstanca je, u stvari, nezasićena ketonska kiselina: 9-oksid-trans-9-enolna kiselina:
CH3-CO- (CH2)5-CH+= CH-COOH
Nekim je naučnicima pošla za rukom sinteza ove materije koja je pokazala visoku aktivnost (Butler, Callow, Johnston, 1961. g.).
Francuski i švajcarski istaživači su stigli do istog zaključka.
Ali priča o „matičnoj supstanci“ nije bila završena. Sintetička ili prirodna 9-oksid-trans-9-enol kiselina imala je isti uticaj kao i živa
matica, ali nije inhibirala aktivnost. Nepunih sedam godina kasnije otkrivena supstanca koja je nedostajala:
9-oksid-decenojna kiselina.
Delovala je kontaktno, ali je matica stvarala i miris, miris redukcije produkta 9-oksid-decenojne kiseline-9-hidro-oksi-deka-trans-
2-enojna kiselina
CH3-CH (OH) – (CH2)5-CH+=CH-COOH
Kompletan odgovor (ponašanja) izazvan je mešavinom ove dve supstance, jednom mirisnom i jednom kontaktnom.
Istaživač Gery (1962.) potvrdio je ranije mišljenje o postojanju seksualne privlačnosti matice, a trag je vodio naravno do
mandibularne žlezde. Njegova početna sumljičavost da 9-oksid-decenojna kiselina može da izazove privlačnost brzo je
otklonjena.
S tim u vezi mora biti naglašeno da seksualna privlačnost vođena parenjem nije samo stvar hemijske kontrole, jer 9-oksid-
decenojna kiselina unutar košnice ne podstiče trutove na parenje. Izvor feromona mora se nalaziti između 5 i 15 m iznad zemlje,
a u zavisnosti od brzine vetra trut će se tek tad, leteći uz vetar prići matici sa strane, i kopulirati samo ako je matica živa (Butler
1969.)
Hemijski i fizički faktori su uspešni samo kada su kombinovani. Ovaj kombinovani uticaj je dokazan i daljim istraživanjima.
Tako, je roj smiren prisustvom matice iako je ona „uhapšena“ u kavezu ali ne zbog 9-oksid-decenojne kiseline već zbog puke
privlačnosti.
Pčele-čuvarice matice privući će miris 9-oksid-decenojne kiseline ali se pčele neće smiriti, jer ova kiselina ima malu privlačnu moć
na daljinu. Ali kad su obe kiseline (9-oksi-trans-9-enolna i 9-oksid-decenojna kiselina) prisutne matične pčele će se ponašati kao
da je matica prisutna. One privlače i druge pčele raspršujući miris iz Nazonove žlezde i formirati tiho postojanu grupu. Privlačnost
mirisa će zavisiti i od visine na kojoj se matica nalazi – 1,3 m je optimalno, ali na 4 m visine biće ignorisan (Butler & Simpson,
1967.)
Prisustvo sparene matice u koloniji koordinira aktivnosti kolonije, sprečava razvoj ovarijuma kod pčela radilica, inhibira razvoj
nove matice. Uticaj matice se uglavnom ostvaruje hemijskim putem, preko feremona koje luči.
1960.god. Callow & Johnston su identifikovali (E)*-9-oksideka-2-enolna kiselina (označena kao „902“) kao jedan od najvažnijih
komponenti mandibularne žlezde matice.
Međutim i druge supstance imaju uticaj na matično delovanje inhibicije, kao (E)*-9-hidrooksideka-2-enolna kiselina (označena
kao 9H2) koji takođe proizvodi mandibularna žlezda.
Feromoni matice imaju dvostruko dejstvo. S jedne strane služe kao stimulativna sredstva i pozitivno utiču na izgradnju saća,
pripremu ćelija, odgajanje legla, traganje za hranom i stvaranje rezervi. S druge strane imaju inhibitorno dejstvo na odgajanje
matica (tiha smena i rojenje), na razvoj trutova i razvoja ovarijuma radilica (lažne matice).
Feromoni matice su verovatno raspršeni po celom njenom telu, kao što su i sugerisali Butler i Simpson.
Radilice mogu dobiti feromone lizanjem tela matice ili dodirivanjem antenama. Dodirivanjem antena radilice zatim mogu
preneti feromone kroz celu koloniju.
Matica utiče i na druge aktivnosti kolonije na graditeljsku aktivnost, na traganje, na uskladištenje hrane, na dugovečnost
radilica,
Van košnice, „902“ oslobađa matica na svom svadbenom letu da bi privukla trutove. Međutim, sigurno je da živa matica proizvodi
i neke neidentifikovane feromone koji vrlo uspešno suzbijaju razvoj novih matica – osim „902“ i „9H 2“ jer je otkriveno da matica
bez mandibularnih žlezda u manjem obimu inhibira razvoj ovarijuma radilica i razvoj novih matica. No i ovo ne bi bilo sve.
Pretpostavlja se (iako ima praktičnih razloga) da kolonije koje nisu uspele u rojenju su sigurno one čija matica proizvodi viška
„supstance“ da bi sprečila rojenje, iako je kolonija dosegla punu veličinu. Ovo će zavisiti, prvo od količine supstance koju
matica proizvodi, drugo od maksimalne veličine kolonije koju matica može stvoriti, od količine „supstance“ koju svaka pčela
treba. Sva tri pobrojana faktora, mogu u zavisnosti od doba godine, vremena, pristupačnosti hraniva definisati ne samo
granice rojenja već i njenu frekvencu.
Delimično i zbog okolnih faktora jedini činioc koji utiče na proizvodnju „supstance“ u različitom dobu matice je genetska
karakteristika i, verovatno, uslovi pod kojima se matica izlegla – u slučaju da radilice postavljaju zahtev za „supstancom“. U prilog
ovom mišljenju je i dokaz matična supstanca u koloniji koja se priprema za rojenje može biti zamena u slučaju preobražaja i
reverzija tipičnog ne-rojenja. Praktično je moguće spečiti rojenje – što je danas široko rasprostranjeno – naročito ako se vreme
rojenja poklapa sa vremenom glavne paše.
Nasonov feromon
Proizvodi ga Nasonova ili mirisna žlezda koja luči feromon u žlebu sedmog leđnog abdominalnog segmenta (tergita) i koji se
oslobađa savijanjem abdomena. Za vreme oslobađanja feromona pčele obično lepršaju krilima zahvatajući vazduh prema
nazad (prema žlezdi) i miris se raspršuje: feromon privlači radilice, ali nekada verovatno i maticu i trutove. Specifičnost mirisa
se nasleđuje od majke.
Sekret Nasonove žlezde sadrži i terpenoide (Z)*-citral, (E)*-citral, nerol-geraniol-nerolnu kiselinu, geraniolnu kiselinu i (E,E)* -
farnezol (Boch & Sheaer, 1962/64; Weaver, 1964; Butler & Calam, 1969; Dickett, 1980).
Količina feromona i odnos ostalih komponenti je takođe poznat. Uprkos različitoj isparljivosti komponenata najvažnije je
oslobađanje enzima koji glavni sastojak – geraniol, pretvara u još isparljiviji i aktivniji (E)*-citral.
Sve komponente mogu da se sintetišu – čak su i zamenjivani sa prirodnim feromonima da bi se ustanovila njihova biološka snaga i
uloga.
Različiti sastojci se pojavljuju kao važni u različitim kontekstima ponašanja. Stvaranje feromona varira sa starošću medonosnih
pčela, i s godišnjim dobom. Mlade radilice imaju malo ili nimalo sekrecije žlezda, ali produkcija znatno raste u naredne četiri
nedelje i dostiže maksimum kad počnu da tragaju za hranom. Produkcija je manja zimi, kad traganje prestaje, ali se ponovo
intezivira u proleće. Produkcija je tesno povezana s fiziološkim potrebama medonosne pčele – raste kad počinju da tragaju za
hranom i u periodu rojenja.
Po nekim podacima, u prirodnim uslovima izlaganje Nasonove žleze je povezano sa traganjem pčela za vodom – ali se to u
potpunosti ne može prihvatiti. Izletnice retko oslobađaju Nasonov feromon na cveću, verovatno, zbog njihovog mirisa, ali
ponekad pčele ipak ostave miris kada je nektar izuzetno obilan. Ponekad rado oslobađaju feromon na bogatim izvorima drugog
porekla (kao što je npr. posuda sa sirupom).
Alarmni feromoni
Da bi odbranile gnezdo s leglom, zalihama meda i polena, medonosne pčele su razradile specifičan mehanizam odbrane u
kome učestvuju i feromoni. Feromone proizvode mandibularna žlezda i aparat žaoke pčela-radilica.
Dvokraka mandibularna žlezda najaktivnija je u matice. Uliva se u usnu šupljinu pored gornjih vilica, tačna funkcija ove žlezde još
do danas nije poznata.
U okviru žaočnog aparata vezana sa žaokom nalazi se otrovna žlezda koju čine velika i mala otrovna žlezda. Izvodni kanali ove
žlezde nalaze se u gornjem delu žaočnog žleba. Mlade pčele ne proizvode otrov, pčele starije od 20 dana prestaju da ga
proizvode, žlezda degeneriše, ali otrov ostaje sačuvan. Otrov je vodnjikav, prozirni baktericid, kisele reakcije, svojstvenog mirisa,
bogat solima teških metala (Mn, Cu) i složenih proteina velike molekularne težine. Ali to nije sve. Dovodi koloniju u pripravno
stanje za odbranu, označava neprijatelja koga treba napasti stimulira dalji napad.
Početkom 1814. god. Hubert je zabeležio da izvučena žaoka ili njen miris izaziva pčele da napadaju. Tome u prilog idu i
zapažanja pčelara – da kada samo jedna pčela ubode, intenzitet napada i ubadanja drugih pčela naglo raste . No, sam
mehanizam i čin uboda najčešće su letalni za pčelu. Pčela izvači žaoku, ubada u telo naizmeničnim sukcesivnim ubodima, ali
kada pokuša da je izvadi prolazi različito. Ubadanjem drugih insekata – žaoka napravi dovoljno veliku rupicu da pčela može da
je izvuče, ali ako je ubola sisara (pa i čoveka) – dešava se nešto drugo: žaoka i sedmi abdominalni segment, koji sadrži
poslednju nervnu gangliju i mišić venske kese se kidaju, pčela ugiba, a otrov se i dalje ispimpava u telo žrtve.
Postojanje bodlje, uz to, označava neprijatelja – jer oslobađajući alarmne feromone za manje od pet minuta privlači druge
pčele.
Feromonski odbrambeni mehanizam funkcioniše i na niskim temperaturama, kada se pčele u zimskom klupku; i to na taj način
što pčele sa periferije klupka izvlače žaoke oslobađajući alarmne supstance i obaveštavaju svoje drugarice iz legla, a pčele iz
unutrašnjosti klupka koje su „tople“ napadaju dotični objekat.
Glavni sastav feromona žaoke je izopentil-acetat (Boch, 1962):
CH3-
CH-CH2-CH2-O-CO-CH3
GH3-
Mlade radilice nemaju izopentil-acetat, dok radilice starosti 15-30 dana sadrže 1-5 mikrograma. Produkcija je veća kada pčele
počinju da tragaju za hranom.
Vredno je i zapažanje ponašanja zajednice pčela kada se ovaj feromon oslobađa iz mirnog mamca u blizini ulaska u košnicu:
Čuvari postaju pripravni, prestaju da se kreću, zauzimaju agresivni položaj, podižu antene, otvaraju mandibule, zatim prilaze
mamcu, lete u nepravilnim krugovima i na kraju ga opkoljavaju. Broj pčela na ulazu u košnicu se naglo povećava. Izopantil-
acetat mora biti prisutan bar na 60 cm od kolonije pčela da bi se one uzbunile. Ponekad, izazvane pčele će leteti po nekoliko
metara dalje da bi napale uljeza. Istovremeno će se smanjiti broj pčela koje će otići u potragu za hranom – usled čega če se
odbrambena moć kolonije još više povećati.
Nedavno je izdvojena još jedna supstanca –
(z)-11-eicosen-1-01*
iz istog dela žaoke kao i izopentil-acetat (Pickett, 1981) i takođe izaziva napad pčela, naročito ako je mamac pokretan. Kada je
mamac u miru – ova supstanca produžuje dejstvo izopentil-acetata.
Uopšteno, različite kolonije se mogu veoma razlikovati u pogledu agresivnosti. Velika agresivnost je povezana s velikom
produkcijom izopentil-acetata, i niskim pragom na koji se javlja odgovor.
Iako, zasigurno, najvažniji izopentil-acet nije jedina supstanca koja izaziva „alarmnu“ formaciju pčela. Sledeći alarmni feromon koji
proizvode mandibularne žlezde pčela-radilica (po Schearer-u i Boch-u, 1965) je 2-Heptanon:
CH3-(CH2)4-CO-CH3
Primećeno je da je odsutan kad matice, trutova i mladih radilica. Produkcija se povećava sa starošću pčela, i to nakon što počnu
da traže hranu – na 40 mikrograma (takođe Schear i Boch).
Na ulazu u gnezdo, kod pčela izaziva isti odgovor kao i izopentil-acetat, ali odgovor 20-70 puta jači. Ipak, još uvek nije jasno kada i
kako pčele upotrebljavaju 2-Heptanon; činjenica da ga pčele koriste u mnogobrojnim situacijama: prilikom napada uljeza ili pčela-
tuđica – pčele-domaćice mandibulama ugrizaju i na taj način ih označavaju ovim feromonom – usled čega uljezi ne mogu da
prođu (nezapaženo) pored stražarica bez obzira na njihovo ponašanje; ili, u nekim specifičnim slučajevima se uljezi „dovijaju“ da
uz pomoć 2-Heptanona prođu nenapadnuto od stražarica.
Matica, iako ima žaoku ne proizvodi alarmne feromone. Uopšte uzev, matica retko upotrebljava svoju žaoku, osim protiv druge
matice. Žaoka je sasvim mala i retko se dešava da je izgubi ubodom. Kada se dve matice bore pčele unaokolo nisu uznemirene.
Trutovi nemaju žaočni aparat, ne proizvode alarmne feromone, niti odgovaraju na njih.

Feromon „Otiska stopala“

Kada pčela radilica hoda ili sleće na neku površinu ona ostavlja trag – supstancu nazvanu feromon „otiska stopala“; a koji ima
za zadatak da privuče druge radilice.
„Footprint“ feromon ostavljaju i pčele ako ulaze u košnicu da bi privukle radilice koje se vraćaju s tovarom da slete i uđu u
košnicu. Vazduh koji komunicira kroz izlaz/ulaz košnice takođe sadrži ovu supstancu (Butler, 1969).
Mnogobrojna istraživanja su pokazala da feromon „otiska stopala“ ostaje i na hranilištu. Npr., kada se pčele hrane rastvorom
saharoze iz posude koja je pokrivena gazom – pčele pre sleću i brojnije su, na posude koje su prethodno posetile pčele, naročito
ako je obilan izvor, nego na posude koje su nove što znači, da ovaj feromon povečava privlačnost Nasonovog feromona, bez
obzira da li su u pitanju cvetni ili neki drugi mirisi.
Za sada je ostala tajna gde se proizvodi ovaj feromon i u kojim količinama, ali se zna da se nalazi u čitavom telu, i da trag ostavlja
„otiskom“ stopala i dodirom donje strane abdomena (Butler, 1969).

Taktilna komunikacija

Posmatranjem socijalnih vrsta u životinjskom svetu i svetu insekata utvrđeno da je taktilna komunikacija između jedinki vodi
učvršćivanju veza, pojačava osećaj pripadnosti i sigurnosti, a ponekad potvrđuje hijerarhijsku lestvicu koju zauzimaju jedinke u
datoj zajednici.
Isto se dešava i u svetu pčela. Ovu vrstu komunikacije pčele ostvaruju pipanjem antenama i lizanjem. Neizvesno je da li pčele
ližu maticu samo da bi utvrdile da je funkcionalna vrednost matice odgovarajuća ili treba izgrađivati matičnjake ili je možda na taj
način i stimulišu.
Primećeno je i da mlade uplašene i dezorjentisane pčele izazivaju „brigu“ svojih sestara koje im posvećuju puno „taktilnu“
negu: pipkaju ih, prolaze ispod i iznad njih i tek kad ustanove da je sve u redu ostavljaju i vraćaju se svojim aktivnostima.
Kolko li je jasna poruka pčelama tuđicama, ili trutovima kada ih stražarice napadnu ili oteraju iz košnice. Reakciju na ovu vrstu
komunikacije omogućuje „sensilla“ trichodea koja je sastavljena iz 2 osnovna tipa: „faznog“ receptora koji šalje jedan nervni
impuls kada je dlačica pritisnuta i drugi kada je oslobođena pritiska i „tonični“ receptor koji šalje kontinuirane serije impulsa kada
je dlačica pritisnuta.

KNJIGOVODSTVO I EKONOMIKA PČELARENJA

Pripremio: Slađan Rašić
Krajnji cilj svakog rada jeste postizanje nekog efekta. Cilj pčelarenja je takođe efekat – proizvodnja pčelinjih proizvoda. Ali
proizvodnja po svaku cenu, bez pozitivnog efekta, proizvodnja sa gubicima, nije cilj pčelarenja. Cilj je proizvoditi rentabilno, da
vrednost proizvodnje bude veća od ukupnih troškova i utrošenog rada na tu proizvodnju. Kod malog pčelinjaka nisu preterano
veliki troškovi osnovnih sredstava i inventara. Tu uglavnom nema ni troškova seobe jer se uglavnom pčelari na mestu, a
troškove rada ovde pčelar ni ne računa. Ali, kod većeg broja košnica, ako se želi imati uspeha u pčelarenju, mora se voditi
računa da se postigne pozitivni efekat, da se proizvodi rentabilno.
Pri korišćenju pčelinjih paša, odnosno odlučivanju da li seliti na pašu, nužno je uzeti u obzir sve elemente koji utiču na
ekonomsku opravdanost seobe. Prvo što treba učiniti jeste da se proceni šta se od paše očekuje , koliki prinosi pčelinjih
proizvoda (meda, polena, paketnih rojeva) i koliki će biti troškovi seobe . Pored toga treba uzeti u obzir i eventualne štetne
posledice nastale seobom (gušenje i gnječenje pčela, habanje košnica, lomljenje saća), a takođe i to koliko će se seoba odraziti
na produktivnost pčelinjih zajednica. Ekonomično korišćenje pčelinje paše ostvariće se onda ako se postignu srazmerno veći
prihodi od učinjenih troškova , te ako seoba na tu pašu doprinese povećanju ukupne dobiti pčelinjaka . Povećanje
ekonomičnosti u korišćenju paše naročito dolazi do izražaja ako se sele na više paša. Seobom na jednu pašu potrebno je
izvršiti dva prevoza košnica , a na još jednu pašu (tj. na drugu) tri prevoza ( na prvu, s prve na drugu i natrag na stalno mesto)
košnica .
S obzirom na stalnu inflaciju , tj. stalni porast cena, u kalkulaciji su svi elementi izraženi u eurima. Za pravljenje kalkulacije uzete
su prosečne cena meda na veliko ( otkupne cene ). Otkupna cena meda 2008. godine bila je oko 2 EUR.. Ovde treba imati u vidu
da je 2008. godina bila nepovoljna za pčelare.
U kalkulaciji je opisana (prikazana) struktura ulaganja finansijskih sredstava u pčelinjak od 30, 60 i 300 košnica (tabela 1. i 7.),
godišnji troškovi pčelinjaka 30, 60 i 300 košnica bez seobe, sa jednom seobom i sa dve seobe (tabela 3.;4.;5. i 8.). Takođe su
prikazani i finansiski rezultati (tabela 6. i 8.), ekonomičnost i rentabilnost obrađenih pčelinjaka, kao i cena koštanja 1 kg
proizvedenog meda kod pčelinjaka od 30, 60 i 300 košnica, uz produktivnost od 10, 20 i 30 kg meda po košnici.

Tabela 1. Struktura ulaganja finansijskih sredstava u pčelinjak

(u EUR)

broj košnica
OPIS ULAGANJA __________________
30 60
1. košnica , 50 EUR. 1500 3000
2 . satne osnove, 2,5 kg po košnici x 5 EUR. 375 750
3. paketni roj 30 EUR. 900 1800
4. šećer za razvoj roja 10 kg po košnici x 0,6 EUR. 180 360
A. Ukupno 2955 5910
svega po košnici 98,5 98,5
oprema :
5. vrcaljka 100 EUR. 100 100
6. ambalaža za med 2,2 EUR. po košnici 66 132
7. ostali sitni inventar 30 EUR. 30 30
B. Ukupno opreme 196 262
svega po košnici 6,5 4,4
Ukupno ulaganje A + B 3151 6172
Ukupno ulaganje po košnici 105 102,9

Tabela 2. Ukupan prinos sa pčelinjaka sa košnica

broj košnica
Prinos meda po košnici u kg , 1 kg meda = 2 EUR. 30 60
_________________________
kg EUR. kg EUR.
10 300 600 600 1200
15 450 900 900 1800
20 600 1200 1200 2400
25 750 1500 1500 3000
30 900 1800 1800 3600

Tabela 3. Troškovi pčelinjaka, bez seobe (u EUR).

broj košnica
OPIS TROŠKOVA 30 60
A. Amotizacija
1. amortuzacija košnica, 10% godišnje 150 300
2. amortizacija vrcaljke 5% godišnje 5 5
3. amortuzacija ambalaže 10% godišnje 6,6 13,2
4. amortizacija sitnig inventara i alata 20% godišnje 6 6
Ukupno A = 1+2+3+4 167,6 324,2
B. Razni troškovi
5. šećer za nadražajnu prihranu 2 kg po košnici po 0,6 EUR. 36 72
6. lekovi 1 EUR. po društvu 30 60
 7. prevoz do pčelinjaka i nazad javnim prevozom do 50 km,
jednom nedeljno šest meseci po 2 EUR. (troškovi prevoza) 100 100
8. kamate na uložena sredstva 10% ( ukupna ulaganja tab. 1 ) 315 617,2
Ukupno B = 5+6+7+8 481 849,2
V. Radna snaga – plate
9. pregled pčela 25 dnevnica po 10 EUR. 250 250
10. vrcanje 3 dnevnice na 30 društava po 10 EUR. 30 60
Ukupno plate V = 9+10 280 310
UKUPNO A + B + V 928,6 1483,4
Ukupno troškovi po košnici 30,95 24,72

Tabela 4. Uticaj seobe pčelinjaka na glavne paše na produktivnost i ekonomičnost pčelinjaka – rentabilnost (u EUR).
broj košnica
OPIS TROŠKOVA 30 60
1. troškovi pčelarenja bez seobe ( tabela 3. ) 928,6 1483,4
2. seoba na jednu pašu i nazad
A. - 30 košnica na 100 km x 2 povratak = 200 x 1 EUR.(1km) 200
- plus dva radnika po po 15 EUR. x 2 odlazak i povratak 60
B. - 60 košnica na 100 km x 2 povratak = 200 x 1,5 EUR.(1km) 300
- plus tri radnika po po 15 EUR. x 2 odlazak i povratak 90
3. troškovi vrcanja ( kao u tabeli 3. ) 30 60
UKUPNO TROŠKOVA 1218,6 1933,4
Ukupno troškova po košnici 40,62 32,22

5. Uticaj dve seobe pčelinjaka na glavne paše, na produktivnost i ekonomičnost pčelinjaka (u EUR).

broj košnica
OPIS 30 60
1. troškovi pčelarenja bez seobe ( tabela 3. ) 928,6 1483,4
- prevoz košnica na dve paše i nazad ( tab. 4. 2 a i b ) x 1,5 300 450
- radna snaga ( tab. 4. 2 a i b ) x 1,5 90 135
- amortizacija ambalaže ( tab. 3. ) x 2 13,2 26,4
- plate za drugo i treće vrcanje ( 3 dne. na 30 koš. x 10 EUR ) 60 120
UKUPNO TROŠKOVA 1391,8 2214,8
Ukupno troškova po košnici 46,4 36,9

Tabela 6. Finansijski rezultat (u EUR)

broj košnica
OPIS 30 60
A. Bez seobe, prinos meda 10 kg po košnici
- prihodi pčelinjaka 600 1200
- troškovi ( tabela 3. ) 928,6 1483,4
REZULTAT : 328,6 -283,4
B. Sa seobom, prinos meda 20 kg po košnici sa jednom seobom
- prihodi pčelinjaka 1200 2400
- troškovi ( tabela 4. ) 1218,6 1933,4
REZULTAT : -18,6 + 466,6
V. Sa dve seobe, prinos meda 30 kg po košnici sa dve seobe
- prihodi pčelinjaka 1800 3600
- troškovi ( tabela 5. ) 1391,8 2214,8
REZULTAT : + 408,2 + 1385,2

Tabela 7. Struktura ulaganja u pčelinjak od 300 košnica, pod pretpostavkom prinosa od 30 kg po košnici (u EUR)

1. košnice 300 kom. po 50 EUR. 15000

2. satne osnove 300 x 12,5 EUR po društvu 3750
3. pčele, paketni rojevi po 30 EUR 9000
4. šećer za razvoj rojeva 300 x 10 kg x 0,5 EUR. ( 1 kg ) 1500
5. vrcaljka radijalna električni pogon 750
6. oprema za otvaranje saća 400
7. razni inventar 250
8. ambalaža za 9000 kg meda, 30 buradi po 30 EUR. 900
UKUPNO 31550

Tabela 8. Finansiski rezultat pčelinjaka od 300 košnica (u EUR).

1. Prihod 9000 kg x 2 EUR. po kg 18000
2. Troškovi
- amortizacija košnica 10% 1500
- amortizacija vrcaljke 10% 75
- amortizacija opreme za otvaranje saća 10% 40
- amortizacija ostale opreme 10% 25
- prevoz košnica na dve paše i natrag, 3 kamiona po 100 EUR. 900
- šećer za prihranu 3 kg po košnici x 0,5 EUR. ( 1 kg ) 450
- prevoz na pčelinjak i nazad, 4 x nedeljno šest meseci x 2,5 EUR 520
- lekovi i slično 1 EUR. po društvu 300
- kamate na uložena sredstva 10% 3155
- dnevnice za seobu 3 seobe x 6 radnika x 15 EUR. 270
- rad na pčelinjaku 4 dana nedeljno 6 meseci (104 ) x 10 EUR. 1040
___________________________________________________________________________
Ukupno troškova 8455
3. Dobit ( profit ) 9545

Utvrđivanje ekonomičnosti pčelinjaka

Ekonomičnost se izražava odnosom ukupnog prihoda i ukupnih troškova ostvarenih u proizvodnji. Na sledećim primerima
videće se kakvu ekonomičnost ostvaruju pčelinjaci sa 30, 60 i 300 košnica pri različitim proizvodnjama meda po košnici.

Ekonomočnost = Ukupan prihod-Ukupni troškovi

a: Pčelinjak od 30 košnica uz realizaciju proizvodnje od 2 EUR po kg meda :

10 kg prinosa 10 x 30 = 300 kg x 2 EUR = 600 : 928,6 = 0,65

20 kg prinosa 20 x 30 = 600 kg x 2 EUR = 1200 : 1218,6 = 0,98

30 kg prinosa 30 x 30 = 900 kg x 2 EUR = 1800 : 1391,8 = 1,29

b: Pčelinjak od 60 košnica uz realizaciju proizvodnje od 2 EUR po kg meda :

10 kg prinosa 10 x 60 = 600 kg x 2 EUR = 1200 : 1483,4 = 0,81

20 kg prinosa 20 x 60 = 1200 kg x 2 EUR = 2400 : 1933,4 = 1,24

30 kg prinosa 30 x 60 = 1800 kg x 2 EUR = 3600 : 2214,8 = 1,63

v: Pčelinjak od 300 košnica uz realizaciju proizvodnje od 2 EUR po kg meda :

30 kg prinosa 30 x 300 = 9000 kg x 2 EUR = 18000 : 8455 = 2,13

Dobijeni rezultati pokazuju koliko jedan euro utrošenih sredstava (troškova) donosi eura ukupnog prihoda. Iz datih primera
vidi se da pčelinjak od 30 košnica sa proizvodnjom od 10 i 20 kg po košnici ne posluje ekonomično. Ni pčelinjak od 60 košnica
sa proizvodnjom od 10 kg po košnici nije ekonomičan, tek povećanom proizvodnjom uspeva da posluje bez gubitaka. Kod
pčelinjaka sa 300 košnica i proizvodnjom od 30 kg po košnici, svaki euro troškova donosi 2,13 EUR ukupnog prihoda.

Utvrđivanje rentabilnosti pčelinjaka

Rentabilnost poslovanja izražava se odnosom ostvarene dobiti (profita) i ukupno uloženih sredstava.

Rentabilnost = Dobit ( profit )-Uložena sredstva

a: Za pčelinjak od 30 košnica uložena sredstva iznose 3151 eura ( tabela 1. ) uz proizvodnju :

300 kg meda = - 328,6 x 100 : 3151 = - 10,43%
 600 kg meda = - 18,6 x 100 : 3151 = - 0,59%

900 kg meda = 408,2 x 100 : 3151 = + 12,95%

b: Za pčelinjak od 60 košnica uložena sredstva iznose 6172 EUR ( tabela 1. ) uz proizvodnju :

600 kg meda = - 283,4 x 100 : 6172 = - 4,59%

1200 kg meda = 466,6 x 100 : 6172 = + 7,56%

1800 kg meda = 1385,2 x 100 : 6172 = +22,44%

v: Za pčelinjak od 300 košnica uložena sredstva iznose 31550 eura (tabela 7.) uz proizvodnju :

9000 kg meda = 18000 x 100 : 31550 = +57,05%

Dobijeni rezultati ekonomičnosti i rentabilnosti pčelinjaka od 30, 60 i 300 košnica pokazuju da povećanjem
produktivnosti pčelinjih zajednica, kao i povećanjem broja košnica, rastu ekonomičnost i rentabilnost proizvodnje.
Cena koštanja 1 kg proizvedenog meda

Pošto se kod većeg broja košnica radi o boljoj ekonomičnosti, potrebno je uporediti cenu koštanja 1 kg proizvedenog meda
(prizvodna cena) kod pčelinjaka od 30, 60 i 300 košnica uz produktivnost od 10, 20 i 30 kg meda po košnici godišnje.

Tabela 9. Pčelinjak od 30 košnica

1. Proizvodnja po košnici kg meda 10 20 30
2. Ukupna proizvodnja meda kg 300 600 900
3. Ukupan prihod 600 1200 1800
4. Ukupni troškovi 928,6 1218,6 1391,8
5. Finansijski rezultat -328,6 -18,6 +408,2
Cena koštanja = 4 ( UT ) : 2 ( UPM ) 3,1 2,03 1,55
UT – ukupni troškovi; UPM – ukupna proizvodnja meda
Tabela 10. Pčelinjak od 60 košnica
1. Proizvodnja po košnici kg meda 10 20 30
2. Ukupna proizvodnja meda kg 600 1200 1800
3. Ukupan prihod 1200 2400 3600
4. Ukupni troškovi 1483,4 1933,4 2214,8
5. Finansijski rezultat -283,4 +466,6 +1385,2
Cena koštanja = 4 ( UT ) : 2 ( UPM ) 2,47 1,61 1,23
UT – ukupni troškovi; UPM – ukupna proizvodnja meda
Tabela 11. Pčelinjak od 300 košnica
1. Proizvodnja po košnici kg meda 30
2. Ukupna proizvodnja meda kg 9000
3. Ukupan prihod 18000
4. Ukupni troškovi 8455
5. Finansijski rezultat +9545
Cena koštanja = 4 ( UT ) : 2 ( UPM ) 0,94
UT – ukupni troškovi; UPM – ukupna proizvodnja meda

Da bi pčelarenje bilo lakše i jednostavnije svaki pčelar koji misli da se ozbiljnije bavi gajenjem pčela mora da vodi evidenciju na
svom pčelinjaku. Za to postoji veliki broj evidencionih modela koji jasno pokazuju na koji način je najefikasnije voditi brigu o
svojim pčelinjim društvima. Svaki model (Prilog 1.)mora da sadrži sledeće:
1. Jačina pčelinjeg društva
a. Broj ulica pčela
b. Površina otvorenog legla
c. Površina zatvorenog legla
d. Broj okvira sa medom
e. Broj okvira sa polenom
2. Broj dodatih okvira
a. Okviri sa izgrađenim satom
b. Okviri sa satnim osnovama
c. Okviri sa leglom
d. Okviri sa medom
e. Okviri sa polenom
 3. Broj oduzetih okvira
a. Okviri sa izgrađenim satom
b. Okviri sa satnim osnovama
c. Okviri sa leglom
d. Okviri sa medom
e. Okviri sa polenom
4. Ukupno isceđeno meda
a. Broj ovira sa medom
b. Kg meda
5. Rojivost
6. Bolesti
7. Primedbe

Takođe, poželjno je da svaka košnica ima svoj individualni karton gde će se evidentirati broj pčelinjeg društva, broj matice,
stanje pčelinjeg društva pri svakom kontrolnom pregledu, beležiti zapažanja o jačini i mirnoći pčela (Prilog 2.).
Samo sa dobrom evidencijom i vođenjem pčelarskog knjigovodstva moguće je doći do vrhunskih rezultata u pčelarskoj
proizvodnji i na taj način olakšati rukovanje sa svakom košnicom pojedinačno, bez gubljenja vremena na neke beznačajne stvari.
Ne postoji pčelar na svetu koji je bez dobre evidencije uspeo da postane robni proizvođač u pčelarstvu, što je i krajnji cilj
svakog ko gaji medonosnu pčelu.

MEDONOSNE BILJKE SRBIJE

Medonosne biljke su skrivenosemenice i golosemenice, čiji su cvetni i vancvetni produkti, a pre svega nektar i polen,
izvor neophodnih hranljivih supstanci za animalne polinatore, specijalno medonosnu pčelu, za koju su egzistencijalno
višestruko značajne - u razviću zajednice i proizvodnji meda i drugih pčelinjih proizvoda. Pčele su esencijalni deo
agroekosistema i u potpunosti zavisne od medonosnih biljaka, koje nudeći nektar i polen kao nagradu za uspešno obavljenu
polinaciju, stvaraju uslove za pravilan život, razvoj i funkcionisanje društva.
Produkti koje medonosne biljke tokom vegetacionog perioda nude pčelama, predstavljaju elemente pčelinje paše.
Elementi pčelinje paše su nektar, polen, biljne rezine (smolaste supstancije), biljni sokovi kao i medljika, koji čine osnovnu
sirovinu za dobijanje pčelinjih proizvoda - meda, perge, mleča, voska, propolisa i pčelinjeg otrova, čija hranljiva, lekovita i
druga svojstva čovek od davnina poznaje i koristi.
S obzirom na dužinu fenofaze cvetanja, kao i kvalitativno-kvantitativne karakteristike nektarske i polenske produkcije,
medonosne biljke su svrstane u dve grupe: biljke glavne pčelinje paše i biljke sporedne (uzdržane) paše. Medonoše prve grupe
imaju veliki nektarski, ali i polenski potencijal, pa pčelinja društva stvaraju višak meda i perge u košnici, dok od biljaka druge
grupe uglavnom pokrivaju redovnu potrebu za hranom.
Pčele nalaze medonosne biljke u samonikloj šumskoj, livadskoj, ruderalnoj i močvarnoj vegetaciji, ali i u
agrofitocenozama kao što su voćnjaci, vinogradi, njive pod uljanom repicom, esparzetom, suncokretom, lucerkom ili na
plantažama lekovitog i aromatičnog bilja.
Najznačajnije medonosne biljke čiji su nektar i polen u velikoj meri na raspolaganju pčelama, cvetaju od aprila do
septembra.
Voćarske kulture kao pčelinja paša

Biljke koje čine voćnu pašu, a cvetaju prve krajem marta, nudeći pčelama puno polena i nektar su kajsija i dženerika.
Trešnja, breskva i višnja cvetaju nešto kasnije i vrlo su dobre medonoše. Medonosnost šljive, i atraktivnost njenih cvetova za
pčelu zavisi od sorte, ali s obzirom da je ova voćka u našim krajevima veoma gajena, njen doprinos u voćnoj paši je veliki. Jabuka
ima veći medonosni potencijal od šljive i dobro je zastupljena, pa je pčele rado i frekventno posećuju. Od najvećeg značaja za
pčele su dženerika, trešnja, šljiva i jabuka.
U vreme dominacije voćne paše, cvetaju i druge drvenaste biljke atraktivne za pčele kao što je trnjina, divlji kesten,
razno ukrasno šiblje, topola i breza. Biljaka iz ove grupe u celini ima dovoljno za podsticajnu pašu i dobar razvoj pčelinjih društava
SPISAK ODABRANIH MEDONOSNIH BILJNIH VRSTA, FENOLOGIJA CVETANJA SA INDEKSOM NEKTARSKE I POLENSKE
PRODUKCIJE
Vreme
Lat. naziv Autor Narodni naziv Familija Inp Ipp
cvetanja

1. Cornus mas L. dren Cornaceae II-III 1 2

2. Salix caprea L. iva Salicaceae III-VI 2 4

3. Corylus avellana L. leska Corylaceae I-II (III) - 4

4. Primula vulgaris Huds. jagorčevina Primulaceae II-IV 1 -

mlađa
5. Corydalis solida (L.)SW. Fumariaceae II-IV 2 1
crvenkasta
 6. Scilla bifolia L. niksica Liliaceae III-IV 1 2

mrljava mrtva
7. Lamium maculatum L. Lamiaceae IV-VI 3 1
kopriva

8. Ranunculus ficaria L. ledinjak Ranunculaceae III-V 2 2

9. Viola odorata L. ljubičica mirisna Violaceae III-IV 1 1

10. Syringa vulgaris L. jorgovan Oleaceae IV-V 1 1

11. Muscari racemosum (L.) Mill. presličica Liliaceae III-IV (V) 2 1

12. Adonis vernalis L. gorocvet Ranunculaceae IV-V - 1

Anemone
13. L. breberina žuta Ranunculaceae III-V - 3
ranunculoides

14. Prunus armeniaca L. kajsija Rosaceae III-IV 2 2

(L.)Bats
15. Prunus persica breskva Rosaceae III-IV 2 1
ch

16. Prunus avium L. trešnja Rosaceae IV,V 2 2

17. Prunus cerasus L. višnja Rosaceae IV 3 2

18. Prunus domestica L. šljiva Rosaceae IV-V 1 2

19. Malus domestica Borkh jabuka domaća Rosaceae IV 2 3

20. Pirus domestica L. kruška Rosaceae IV 1 2

21. Cydonia oblonga Mill. dunja Rosaceae IV-V 1 2

22. Mespilus germanica L. mušmula Rosaceae IV-V 1 1

23. Rubus caesius L. divlja kupina Rosaceae V-IX 4 4

24. Acer pseudoplatanus L. javor beli Aceraceae IV-V 2 2

25. Robinia pseudoacacia L. bagrem Fabaceae V-VI 4 1

26. Amorpha fruticosa L. bagremac Fabaceae V-VI 3 3

27. Tilia cordata Mill sitnolisna lipa Tiliaceae VI-VII 4 2

(L.)
28. Brassica nigra crna slačica Brassicaceae V-VIII 3 3
Koch

29. Trifolium pratense L. crvena detelina Fabaceae V-IX 3 3

30. Medicago sativa L. plava lucerka Fabaceae V-X 2 1

(Mill.)
31. Ailanthus altissima kiselo drvo Simaroubaceae V-VI 2 2
Swingle

32. Vicia cracca L. glušina Fabaceae VI-VIII 2 1

33. Stachis annua L. staračac Lamiaceae VI-X 2 1

34. Solidago virgaurea L. zlatnica Asteraceae VI-X 2 2

35. Sophora japonica L. japanski bagrem Fabaceae VII-VIII 3 2

36. Phacelia tanacetifolia Benth facelija Hydrophyllaceae III-IX 4 4

37. Hyssopus officinalis L. izop Lamiaceae VI-IX (X) 4 2

38. Ocimum basilicum L. bosiljak Lamiaceae VI-IX 2 2

39. Rosmarinus officinalis L. ruzmarin Lamiaceae III-IV (XXI) 2 1

40. Salvia officinalis L. žalfija Lamiaceae V-VI 4 1

41. Lavandula officinalis Chaix lavanda Lamiaceae VI-VII(VIII) 4 -

42. Helianthus annuus L. suncokret Asteraceae VI-VII-IX 3 3

Brassica napus var.

43. D.C. uljana repica Brassicaceae IV, VII 2 3
oleifera

SIMPTOMI I SANACIJA PČELINJIH BOLESTI

Dr sci. Nada Dugalić-Vrndić,

UVOD

Mikroorganizmi i druge bolesti medonosne pčele (Apis mellifera c.) nanose svake godine velike gubitke pčelarstvu širom sveta,
tako i u našoj zemlji . Usled oboljenja pčela i pčelinjeg legla količina proizvedenog meda i drugih pčelinjih proizvoda se
smanjuje a šteta se povećava.
Med je veoma korisna namirnica u ishrani ljudi, istovremeno je hrana i lek, jer pored hranljivih vrednosti med poseduje i
prirodno antimikrobno dejstvo. Sličnu ulogu imaju propolis, matični mleč i drugi pčelinji proizvodi koji su nezaobilazni u
apiterapiji. Znajući to, kao jedino rešenje se nameće redovna zdravstvena kontrola pčelinjaka, poštovanje zakonske regulative i
striktna primena svih apitehničkih mera.
Postoji veliki broj bakterija, gljivica, parazita i virusa, koji napadaju pčelinje zajednice svuda u svetu. Poslednjih godina svesni
smo činjenice da se broj pčelinjih društava zaraženih američkom kugom pčelinjeg legla (Pestis apium) vrtoglavo uvećao a da
varoza (Varroosis apium) hara našim košnicama dok nam pred vratima stoje mnoga druga obolenja, poput male košničine bube
(Aethinatumida Murray) koja je napravila probleme u pčelinjacima širom SAD-a, Australije i Egipta, a potencijalno ispunjeni su
uslovi za njeno prenošenje i u Evropu.
Oboljenja pčela prema uzročniku koji je izazvao oboljenje razvrstavaju se na: bakterijska , parazitska, gljivična i virusna . Većina
nabrojanih uzročnika nije vidjiva golim okom , već se može videti samo pomoću optičkog mikroskopa (bakterije, gljivce i jedan
broj parazita) i pomoću elektronskog mikroskopa (virusi). Danas postoje i druge savremene dijagnostičke metode za izolaciju i
identifikaciju mikroorganizam i to prvenstveno virusa (PCR) koje poseduju laboratorije koje se bave dijagnostikom oboljenja
životinja. Dijagnostika virusnih pčelinjih oboljenja pomoć PCR još nije u rutinskoj proceduri ali brlo brzo biće i ovaj vid
dijagnostikovanja dostupan.

BAKTERIJSKA OBOLENJA

1.1. AMERIČKA KUGA PČELINJEG LEGLA

Američka kuga pčelinjeg legla je kontagiozno obolenje koje predstavlja jedan od najvećih zdravstvenih problema pčelinjih
zajednica. Bolest karakterišu promene na poklopljenom leglu dok odrasle pčele ne obolevaju- to je bolest poklopljenog legla.

UZROČNIK
Uzročnik obolenja je bakterija iz familije Bacillaceus –Penibacillus larvae koji ima vegetativni oblik i spore.Vegetativni oblik je
štapićast, dug 2,5-5 mikrometara, širok 0,7-0,8 mikrometara . Sporogeni oblik-spore su veoma otporne u spoljnoj sredini (u
sasušenoj masi na dnu starog saća preživljavaju i 30-40 godina). One su otporne i na većinu dezificijenasa, sulfanamida i drugih
antibiotika. Vegetativni oblik bakterije raste, razvija se i razmnožava. Za razliku od spora vegetativni oblici su su osetljivi na
toplotu, isušivanje,dezinficijense, sulfanamide i antibiotike. Važno je znati da vegetativni oblici bakterija u nepovoljnim
uslovima za život prelaze u otporan bakterijski oblik- sporu. Nepovoljni uslovi za život za vegetativni oblik bakterija predstavlja
pokušaj tretiranja sa lekovima-antibioticima, dezinficijensima, delovanje toplote, isušivanje i dr. tada iz svog vegetativnog oblika
bakterija prelazi u otporan oblik –sporu.

SIMPTOMI I SLIKA BOLESTI

Klinička slika bolesti je veoma karakteristična i uočava se promenama na pčelinjem leglu koje nije kompaktno nego raštrkano,
promenama na poklopcima ćelija i u izgledu i promenama na larvama.
Promene na poklopcima su vidljive već treće nedelje po infekciji. Oni na početku imaju boju limuna a onda postaju tamniji do
tamnomrke boje. Sa promenom boje oni postaju ulegnuti , meki, prokvašeni, potom počinju dase javljaju rupice nepravilnih ivica
koje su posledica pokušaja pčela da očiste ćeliju saća. Napredovanjem procesa kada se larve isuše dolazi do uvlačenja poklopca
ka unutrašnjosti ćelija (kada je proces stariji od dva meseca). Kada se pogleda obolelo leglo u celini vide se raštrkane poklopljene
ćelije (raštrkano leglo). Promene na larvama se zapažaju tek po poklapanju ćelija. Obolele larve uginjavaju i umesto belo
sedefaste postaju boje bele kafe a zatim poprimaju čokoladastu boju. Telo gubi segmentiranost i lizira u amorfnu žitku, lepljivu
masu koja je mirisa na tutkalo.
U ranoj fazi bolesti (do dva meseca) ova masa je rastegljiva a kasnije se suši, prijanja uz zid ćelija i pretvara se u tamnosmeđu
krastu koja se teško uočava na dnu ćelije.

SANACIJA
Terapija ne postoji. Lečenje je zabranjeno. Primena lekova samo produžava trajanje bolesti i doprinosi sve većem širenju ove
zaraze. Primer: Kod primene antibiotika bolest se primiri postaje skrivena-latentna, jer antibiotici deluju samo na deo
vegetativnih oblika bakterija i unište ih, drugi deo usled nepovoljnih uslova prelazi u sporogeni -otporni oblik bakterija i čeka
povoljan trenutak da ponovo isklija i dovede do oboljenja. Spora može opstati u košnici 30-40 pa čak i 50 godina (sve vreme dok
su antibiotici u primeni ) i da u povoljnom trenutku izazove obolenje i uginuće pčelinjih društva.
Opasnost od primene antibiotika je dvostruka, sigurno -1. kad tad dolazi do propasti i uginuća svih društava u pčelinjaku 2.
med koji potiče iz takvih društava nije bezbedan za ishranu ljudi jer u sebi sadrži rezidue antibiotika.
Kada se ustanovi obolenje, moraju se poštovati mere koje propisuju Pravilnici, prvo se humano “uguše” pčele pomoću
sumpora a zatim se vrši spaljivanje ugušenih pčela zajedno sa ramovima i voskom i svim otpatcima iz košnice.
Oprema i košnice se dobro mehanički očiste, rigorozno dezinfikuju po propisanim merama.
Bolest je obavezna za prijavljivanje. Pčelaru sleduje nadoknada za sanirana društva, samo ukoliko se obolenje prijavi na
vreme. (proces u starosti do dva meseca, starost procesa se utvrduje pri postavljanju konačne dijagnoze ulaboratoriji) Bolest je
na listi OIE-(zoosanitarni kodeks međunarodne organizacije za zaštitu životinja).

1.2. EVROPSKA KUGA PČELINJEG LEGLA

Evropska kuga pčelinjeg legla je bakterijsko obolenje (poklopljenog i nepoklopljenog legla) koje se javlja eksplozivno,
sporadično ali i u enzootskim razmerama.

UZROČNIK
Oboljenje izaziva više bakterijskih vrsta (Streptococcus pluton, B.alvei, Streptococcus faecalis i Bacillus laterosporus), (Dugalić
Vrndić 1991,1997 i Lolin i sar. 1994), pišu o normalnoj bakterijskoj flori digestivnog trakta pčele, tako da je ustanovljeno da su
neke bakterije stalni stanovnici creva pčele a neke povremeni. Streptococcus fecalis je identifikovana kao bakterija koja je
povremeno stanovnik creva pčele. Ova bakterija može biti i uzrocnik Evropske kuge pčela ali često su to mešane infekcije sa dve
ili tri vrste bakterija a nekada je obolenje izazvano samo jednom vrstom bakterija.

SIMPTOMI I SLIKA OBOLENJA

Evropska kuga je bolest larvi koja ih uništava u prva 4-5 dana. U perakutnom toku bolesti ona nastaje brzo i tada dolazi do
naglog izbacivanja leševa uginulih larvi iz košnice uz smanjenje broja odraslih pčela.
U akutnom toku, koji često zahvata veći broj košnica u pčelinjaku, uz navedene simptome imamo i ispoljene kliničke
simptome bolesti u vidu promena na poklopcima koji su tamnosmeđi, prokvašeni i ponekad ulegnuti.
Sreću se otklopljenje ćelije, najčešće u sredini saća, u kojima se nalaze sasušene mrtve larve u vidu krasti boje saća koje se lako
uklanjaju. Uginule i promenjene larve imaju karakterističan miris truljenja (kiselkasto kadaverozan).

SANACIJA
Bolest je beningnog karaktera, lako se leči antibioticima uz obavezno uklanjanje nespecificnih faktora i dezinfekciju košnice i
opreme u košnici. Med iz košnice gde je obolelo društvo tretirano lekovima može se upotrebiti za ishranu pčela ukoliko se
prokuva. Med iz tretiranog društva nije podesan za ishranu ljudi zbog prisutnih rezidua antibiotika.

PREVENTIVA
Od preventivnih mera potrebno je da se društva utople, u nedostatku paše prihranjuje, suzi plodište, da pčelinja društva uvek
imaju dovoljno hrane, da se matica menja na 2 godine, oprema i košnice propisno dezinfikuju. Bolest se nalazi na listi OIE

2. OSTALE BAKTERIJSKE BOLESTI

2.1 SEPTIKEMIJA-oboljevaju pčele radilice, trutovi i matica. Uzročnik je B. Apisepticus. Pčele gube sposobnost letenja, slabe i
dobijaju grčeve pred uginuće. Leševi uginulih pčela su krti i lomljivi. Oboljenje se javlja od maja do oktobra kada počinje da
slabi bolest. Bolest nastaje usled delovanja nespecifičnih faktora (rojenje, aktivna izgradnja saća i dr.) Obolela društva brzo
propadaju, obolela pčela živi samo jedan dan.Sanacija se sastoji u neškodljivom uništavanju uginulih pčela i dezinfekciji saća i
košnice.

2.2 PARATIFUS- uzročnik je bakterija B. Paratyphi, bolest se pojavljuje kod pčela koje se inficiraju preko hrane i vode uz
delovanje nespecifičnih faktora (loši vremenski uslovi u toku prezimljavanja, slabe zajednice, nedostatak vode i dr.) Insekti su
prenosioci bolesti (bubamare), zaražene pčele i pčelar pri radu sa ramovima i saćem. Javlja se u rano proleće a nekada i kasnije.
Pčele ne mogu da polete i imaju proliv svetlosmeđe boje , trbuh im je naduven, skupljaju se oko leta. Može proći
spontano(lepo vreme i bogata paša).
 OSTALE BOLESTI PČELA

2.3 DIZENTERIJA- infekcija creva pčele u toku zime, karakteriše se prolivom (dijareja) i znatnim uginućem. Nastaje usled dugih
zima,niske temperature koje variraju, nekvaltetne hrane(medljika ili žuti šećer), uznemiravanja,jako suženog leta-pročisni let i
dr.U košnici je svuda izmet i miriše na brašno ili mačiji izmet. Sanacija se sastoji u otklanjanju uzroka koji je doveo do
oboljenja (utopljavanje, dobra hrana, mlada matica,mir i dezinfekcija i spaljivanje uginulih pčela, kontrola leta i dr.

2.4 MAJSKA BOLEST- opstipacija-zatvor creva mladih pčela.Veliki broj mladih pčela izlazi naglo iz košnice:drhte na poletaljci i
ne mogu da polete i na kraju uginjavaju uz grčeve (na stotine uginulih pčela).
Sanacija se sastoji u ublaživanju ili prekidu pojave, uz davanje toplih vodenih rastvora meda ili šećera (jedan deo meda i jedan
deo vode ili jedan deo šećera i dva dela vode uz dodatak soli-1g na 1L rastvora u toku nekoliko dana.

3.PARAZITSKE BOLESTI PČELA

Veliki broj različitih vrsta krpelja (Acarina) parazitira insekte uključujući i pčele. Oni žive i razmnožavaju se unutar ili na
površini svojih domaćina. Često postaju visoko specifični za određeni deo tela, obično za neko posebno udubljenje ili pukotinu
odakle ih je teško odstraniti. Mnoge vrste krpelja prilagodile su se životu u trahealnom sistemu insekata (uključujući skakavce i
bumbare npr.). Do sada je ustanovljeno više od 40 vrsta krpelja koji su u vezi sa pčelama. Za šest od njih se zna da parazitiraju kod
medonosne pčele.

3.1 AKAROZA (Acariasis apium)

Acarapis woodi (Rennie) je krpelj čija je ženka duga 123-180, a široka 76-100 mikrometara. Mužjak je manji – dug je 86-116, a
širok 60-85 mikrometara. Imaju slabo izraženu segmetaciju tela i nemaju oči. Ženke krpelja se nakupljaju unutar traheja pčela
radilica tokom 24 časa nakon što pčele izađu iz svojih ćelija, a odnos ženki i mužjaka u trahejama varira od 1:3, do 3:1. Jedna
ženka krpelja polaže pet do sedam jaja, posle tri do četiri dana, a nakon sledeća tri do četiri dana jaja počinju da se legu. Prvi
mužjaci pojavljuju se posle 11-12 dana, a prve ženke posle 14 ili 15 dana.

SIMPTOMI I SLIKA BOLESTI

Odrasli i larveni oblici krpelja se hrane hemolimfom domaćina probijajući trahealne zidove svojim rilom.Samo su odrasle pčele
stare oko 9 dana osetljive na infestaciju, njihova se osetljivost smanjuje naglo kada izađu iz svojih ćelija. Matice su rezistentne
na infestaciju. Kod bolesnih pčela se zapažaju sledeći simptomi: ne mogu da polete i brzo padaju na zemlju, bespomoćno se
kreću u krug sa nepravilno raširenim krilima koja podrhtavaju tako da izgleda kao da skakuću. Kada su društva jako infestirana,
većina njihovih odraslih pčela uginjava ranije nego obično, tako da može doći do disbalansa ako se ne proizvede dovoljno novih
pčela. Na taj način, jako infestirana društva nestaju više nego obično, a društva u kojima je više od 30% pčela infestirano, pre će
uginuti u proleće nego ostala.
DIJAGNOZA
Ovaj krpelj se može zapaziti samo mikroskopskim pregledom isečaka traheje čime se dobija uvid u sadržaj glavne traheje koja
počinje od prednjih torakalnih spirakuluma. Pregled se obavlja u periodu novembar-april i ako nema mrtvih pčela uzimaju se
stare pčele sa poletaljke. Dijagnoza se postavlja na osnovu mikroskopskog pregleda prvog para traheja u čijem lumenu se vide ovi
paraziti, ili pregledom korena krila.
U infestiranoj traheji pojavljuju se raštrkane tamne mrlje, koje na kraju, ako infestacija traje dugo, pocrne. Takve traheje, u
odnosu na normalne, su krhkije, ali sem tog efekta, gotovo da i nema drugih oštećenja u infestiranim pčelama.
UZORAK ZA ANALIZU
Uzorak za pregled su pčele sa kliničkim znacima oboljenja ili uginule pčele koje su ispred košnice i to od novembra do aprila .
Ukoliko nema uginulih pčela za pregled se uzimaju stare pčele sa poletaljke. Iz svake košnice uzima se najmanje po 15 pčela i
pakuje u kartonsku kutiju ili plastične teglice sa poklopcima, propisno obeležiţi – (broj košnice, mesto pčelinjaka, podaci o
vlasniku i dr.). Uzorak se šalje u najbližu veterinarsku dijagnostičku ustanovu.

SANACIJA
Širok spekatar hemijskih sredstava selektivno uništava ovog krpelja u pčelinjim društvima. On varira od jednostavnih supstanci
(kao što je sumpor npr.) pa sve do kompleksnih jedinjenja nepoznatog sastava. Mnogi od njih su bezopasni za pčele do izvesnog
stepena. Gotovo svi se primenjuju u vidu dima. Neki se najefikasnije primenjuju pomoću zapaljivih papirnih traka sa
odgovarajućom količinom aktivne supstance, koja polako sagoreva i otpušta dim u košnicu . Aspiracijom dim prodire u traheje
pčele i direktno deluje na parazite. Drugi, opet, spontano isparavaju iz traka impregniranih drvetom ili plastikom, a neki se
aplikuju kao vodeni rastvori u aerosol - sprejevima. Nekolicina njih su sistemske supstance i mogu se davati u sirupu. Nijedan nije
bez nedostataka, a svaki od njih zahteva određene uslove da bi se postigao najbolji željeni efekat.
Mravlja kiselina se može aplikovati kao tečnost (70% industrijska mravlja kiselina) koja se prospe po apsorbujućoj kartonskoj
hartiji veličine 30 x 20 x 0,15 cm, koja se prethodno stavi na podnjaču dalje od ulaza u košnicu.
Veoma su važne preventivne mere koje su Zakonom propisane, obavezna redovna kontrola pčelinjih zajednica pre seobe na pašu,
ili kuporodaja matica i rojeva. Kontrola se vrši istim dimnim preparatima koji se koriste i u terapiji, suzbijanju i širenju Akaroze.
Oboljenje je na listi OIE.

3.2 VAROZA PČELA (VARROOSISI APIUM)

Varoza je parazitska bolest medonosnih pčela koju uzrokuje krpelj Varroa destructor Anderson & Trueman, (do 2000. godine je
pogrešno identifikovana kao V. jacobsoni Oudemans, koji parazitira isključivo na Apis cerana). Na osnovu proučavanja Andersona
postoji dve vrste Varoe i to Varoae Jacobsoni i Varoae destruktor. Dosadašnja saznanja ukazuju na postojanje četiri vrste
krpelja roda Varroa i to su V. jacobsoni, V. undervoodi, V. rindereri i V. destructor. Tokom poslednjih 40 godina ona se naselila na
svim kontinentima izuzev Australije i Centralne Afrike, a njen životni prostor je sve veći zbog prevoza pčela i matica brodovima i
avionima ili usled selidbenih aktivnosti samih pčelara.

UZROČNIK
Krpelj Varroa destructor (Acari: Mesostigmata) je vidljiv golim okom. Telo ovog parazita je ovalno spljošteno, skoro okrulo,
pokriveno velikim leđnim štitom tamnosmeđe do crvenkaste boje. Odrasla ženka je duga 1,0-1,7 i široka 1,5- 1,6mm. Sa donje
strane se nalaze četiri para jakih, kratkih, člankovitih nogu kojima se varoe brzo kreću. Usni aparat im je podešen za sisanje
hemolimfe domaćina tako da ih zatičemo samo na živim pčelama. Hemolimfom larvi i lutki pčela hrane se lutke i odrasli paraziti
Varroa-e. Ženka Varroa krpelja polaže od 1-12 jaja u ćeliju saća pored larve pčele. U istu ćeliju saća može nekoliko krpelja da
položi jaja, ukoliko je infestiranost velika. Razvojni ciklus ovog parazita odvija se u poklopljenom leglu zajedno sa mladom
pčelom. U poklopljenom leglu odvija se i parenje krpelja, posle čega mužijaci uginu a mlada varoa ostaje i hrani se
hemolimfom lutke i mlade pčele. Sa mladom pčelom iz legla izlazi i krpelj. Na pčeli radilici ili trutu može biti jedan, dva ili više
krpelja koji su smešteni izmedju segmenata na abdomenu gde je najlakše da se probode telo pčele i usisa hemolimfa.

SIMPTOMI I SLIKA BOLESTI

Simptomi bolesti izraženi su na leglu i na odraslim pčelama. U leglu je zaražena pčelinja larva nemirna i pre vremena se ispruži
ili ispadne iz ćelije na dno košnice. Jako infestirano leglo uginjava u svim stadijumima razvoja. Sa mladom pčelom iz legla izlazi
i krpelj. Na pčeli radilici ili trutu može biti jedan, dva ili više krpelja koji su smešteni izmedju segmenata na abdomenu gde je
najlakše da se probode telo pčele i usisa hemolimfa. Ukoliko se izlegne, mlada pčela ima posledice i smetnje u razvoju: te se
vidjaju sitne pčele, skaćenih krila, skraćenih trupova, nepravilnog položaja krila, sa nedostatkom krila i dr. Kod pčela koje na sebi
imaju krpelje nastupaju znaci nemira i one teško poleću, kreću se u krug pokušavaju da polete, padaju ispred košnice, puze po
travi i ubrzo uginjavaju. Krpelj odmah napušta uginulu pčelu i traži novu zdravu pčelu, jer mu je neophodna hemolimfa za život.
Znake oboljenja pčelar zapaža kada je zaraženo 20-30% pčela, kada je usporen razvoj legla i kada odrasle pčele napuste
košnicu.
Od momenta zaražavanja jednog pčelinjeg društva do njegovog propadanja obično prodje 2-3 godine. Varroa destructor je
vektor virusa akutne paralize pčela, virusa mešinastog legla i virusa crnih matičnjaka. Što se ovih poslednjih virusa tiče, ona to čini
u manjoj meri nego kada se radi o virusu akutne paralize i virusu deformisanih krila, ali je sasvim jasno da ona ima izuzetan
kapacitet za širenje virusa. Obavezan pregled pčela se vrši dva puta godišnje u proleće i u jesen. Lečenje se sprovodi:
hemijskim, biološkim i fizičkim metodama a Pavlović i sar. (1997 preporučuju upotrebu kombinovanih metoda u lečenju Varoze.
Hemijske metode ostavljaju posledice na samo pčelinje društvo, već na ljude zbog konzumiranja meda koji sadrţi rezidue
primenjenih lekova u cilju suzbijanja Varoze. U Evropi je protiv varroe zvanično odobreno za upotrebu nekoliko akaricida, ali čak i
najbolji od njih su škodljivi za pčele. Ustanovljeno da akaricidi koji deluju na Acarapis woodi takođe deluju i na varrou, ali je
ozbiljna teškoća u slučaju varroe, nemogućnost da isparenja akaricida dospeju do krpelja u poklopljenom leglu.
Ova teškoća se može najefikasnije prevazići ako se stare matice zamene. Stara matica se deset dana drži u kavezu u svome
društvu, a onda se zameni matičnjakom. Nova matica počinje da polaže jaja obično posle deset dana i tada se društvo, sada
bez poklopljenog legla, zadimi tokom dva uzastopna dana nekim od akaricida.
Pare mravlje kiseline primenjivane četvorokratno u razmaku od po četiri dana uništavaju većinu krpelja, uključujući i one u
poklopljenim ćelijama. Sve više je u upotrebi oksalna kiselina, mlečna i sirćetna pored mravlje. To su prirodni lekovi koji se
mogu naći u medu posle tretmana a i prirodni su sastojci meda. Prisustvo ovih kiselina u medu posle tretiranja su povećane ali
vremenom nestaju iz meda i nisu štetni po zdravlje ljudi. Problem predstavlja upotreba ovih kiselina ukoliko pčelar nije dobro
zaštićen pri radu (rukavice, zaštitno odelo, maska, naočare) jer su kiseline „agresivne” Primena kiselina zahteva i određenu
spoljnu temperaturu da bi bile efikasne protiv varroze.
Krpelja je teško iskoreniti ali ga bar treba svesti na najmanji broj koji ne remeti rad pčelinje zajednice. Odnosno pčelari se
moraju navići da žive sa Varoom ali da njen broj svedu na minimum u pčelinjim društvu.

3.3. TROPILELOZA (TROPILELOSIS)

Tropileloza je parazitska bolest pčela uzrokovana krpeljima Tropilaelaps clareae Delfinado and Baker i T. koenigerum Delfinado-
Baker and Baker (Acari: Mesostigmata: Laelapidae).

UZROČNIK
Tropilaelaps clareae je krpelj koji se hrani hemolimfom pčela, prvenstveno trutova, ali isto tako radije infestira ćelije pčela
radilica nego Varroa destructor. On nije u stanju da probije telesni zid odraslih pčela, ali im zato otima hranu iz usta, veoma
slično onome što radi Braula coeca. Međutim, on ne može da preživi u pčelinjim društvima izvan njihovog legla više od jedan
do dva dana. On se veoma živahno kreće po saću, verovatno da ne bi privukao pažnju odraslih pčela i to čini bolje od Varroa-e.
Radilice često otkriju infestirane ćelije, prodiru u njih i u potpunosti ili delimično odstranjuju lutke. Odrasle pčele koje izlaze iz
infestiranih ćelija ponekad imaju deformisana krila. Tropilaelaps Nesposobnost clareae da preživi u društvima bez legla ne
dopušta njegovo preživljavanje preko zime u umerenijim temperaturnim zonama, ali izgleda da je on potencijalna opasnost za
Apis mellifera u tropskim i subtropskim zonama.

SIMPTOMI I SLIKA BOLESTI

Nespecijalizovane karakteristike ovog krpelja, kao i morfologija njegovog usnog aparata, svrstavaju ga pre kao grabljivca nego
kao parazita.

DIJAGNOZA I TERAPIJA
Živi krpelji obično se nalaze u zatvorenom leglu, ali se jedan broj takođe nađe skriven među abdominalnim segmentima odraslih
pčela, tako da ih, bez obzira na njihovu veličinu, nije lako zapaziti. Za pregled se uzimaju žive pčele iz sredine gnezda i šalju se u
dobro zatvorenoj staklenoj ili plastičnoj posudi (najmanje 30 pčela po košnici) u najbližu dijagnostičku veterinarsku ustanovu.

SANACIJA
Opisana su tri jednostavna metoda tretmana koji se baziraju na činjenici da parazit u potpunosti zavisi od prisustva legla :1.
Matica se stavi u kavez 21 ili više dana sve dok se ne izvede celokupno leglo;2. Matica se stavi u kavez devet dana sve dok se
celokupno leglo ne poklopi; ono se zatim otklopi i protrese; 3.Celokupno leglo se vadi i uništava. Svi krpelji iščezavaju u toku tri
do četiri dana nakon završetka bilo kog od ovih tretmana. Međutim, ukoliko postoji verovatnoća bliske reinfestacije gubici do
kojih bi tom prilikom moglo doći izgledaju neprihvatljivi.
Akaricidi koji selektivno uništavaju Varroa destructor i Acarapis woodi takođe su efikasni i protiv Tropilaelaps clarae.
Međutim, većina jedinki je zaštićena unutar poklopljenih ćelija legla. Interesantno je da sistemski akaricidi imaju solidno dejstvo
na Tropilaelaps clarae, koja se nalazi na odraslim pčelama, što govori za to da ovaj krpelj uzima hranu iz usta pčela, slično Braula-i
coeca. Tropileloza je na listi OIE.

3.4 ETINIOZA (AETHINOSIS)

Mala buba košnice ili Aethina tumida se relativno skoro pojavila u patologiji pčelarske proizvodnje. Uzročnik Aethina tumida
je tvrdokrilac iz familije Nitidulidae. Mužjak je manji od ženki, dug je 5.12 mm i širok 3.21 mm. Ženke su duge 5.27 mm i široke
3.25 mm. Zavisno od pola odrasli paraziti su žutobraon do crne boje. Etinoza je ustanovljena u severnoj Americi i južnoj Africi a
ima indikacija da je bilo I slučajeva u Evropi. A. tumida ima potpuno razviće: jaje, larva, lutka, adult. Ženke polažu beličasta jaja
veličine 1.4 x 0.26 mm u košnici, najčešće u prostorima između ramova i zida košnice. Dve-tri ženke mogu uzrokovati jaku
inficiranost. Inkubacioni period je 2-6 dana. Izlegle larve imaju veliku glavu i izraštaje po telu koji ih štite od pčela. One za 10-14
dana rastu do oblika koji napuštaju košnicu i odlaze u zemljište ispred košnica (na razdaljini 30-180 cm) gde se ukopavaju na
dubinu od 1-10 cm i razvijaju se u lutke. Razvoj u zemlji traje do sedam dana nakon čega se legu novi adulti. Oni izleću i prva
dva dana su izuzetno aktivni (dok ne nađu košnice u koje će se useliti) nakon čega se povlače u tamna mesta košnica.

SIMPTOMI I SLIKA BOLESTI

Adulti i larve se hrane medom, polenom i hranom za pčele. One buše ćelije i defeciraju u med što uzrokuje – potpomaže
njegovu fermetanciju i komercijalnu neupotrebljivost. Fermentisani med kaplje iz ćelija koje su paraziti otvorili i stvara muljevit
film unutar košnice.

DIJAGNOZA I SANACIJA
Dijagnozu postavljamo tokom pregleda košnica, a zatim pregledom zemljišta oko košnica na prisustvo larvi A.tumida. Hemijski
tretman obolenja obuhvata dva segmenta – tretiranje košnica i tretiranje zemljišta oko košnica. Pri tome se oba postupka
moraju primenjivati istovremeno.
U košnicama se koriste trake impregnirane coumaphos-om ili emulzionim koncentratom 40% permetrina. Ova koncentracija
permetrina se koristi i za tretiranje zemljišta oko košnica.

4.0. GLIVIČNA OBOLJENJA

4.1.NOZEMOZA (NOSEMOSIS APIUM)
Nozemoza je bolest odraslih pčela uzrokovana visokospecijalizovanom parazitskom gljivicom Nosema apis Zander, koja
nastanjuje srednje crevo pčela. Nozemoza je doskora bila svstavana u protozoe ali poslednja saznanja su dovela do njene nove
klasifikacije: Carstvo: Fungi, Tip: Zygomycota, Klasa: Microsporidia, Red: Dissociodihaplophasida, Podred: Nosematiodea, Familija:
Nosimatidae, Rod: Nosema, Vrsta: N. apis Zander 1909

UZROČNIK
Uzročnik obolenja je parazitska gljivica Nosema apis. Spore nozeme su ovoidnog oblika duge 4,6-6,4 a široke 2,9 mikrometra.
Unutar spore u sporoplazmi nalazi se pet jedara od kojih samo dva perzistiraju tokom isklijavanja. U unutrašnjosti se nalazi
filamenti koji u momentu otvaranja spore izlazi u spoljnu sredinu ili penetrira u ćelije epitela srednjeg creva. Nozemoza se kod
medonosne pčele javlja širom sveta izuzev u nekim delovima Afrike, Bliskog Istoka i Malajskog arhipelaga. U našoj sredini je
veoma raširena. Razvoj Nosema apis se odvija unutar ćelija epitela srednjeg creva odraslih pčela. Pčele pojedu spore i one za
kratko vreme dospevaju u srednje crevo preko voljke gde isklijavaju. Iz spora izlaze polarni filamenti kojima se fiksiraju za crevo.
Kako bolest napreduje veliki broj ćelija srednjeg creva budu zaražene, a kada je infekcija na vrhuncu u crevu pčela nalazi se oko
30-50 miliona spora. One zatim dospevaju u rektum i bivaju izbačene izmetom u spoljnu sredinu. N. apis ne inficira pčelinje
larve. Novoizašle pčele nikad nisu zaražene, ali su podjednako privlačne kao i odrasle. Spore se šire izmetom odraslih pčela,
tako što ih mlade jedinke pojedu prilikom čišćenja zaraženog saća. Kada su pčele u mogućnosti da slobodno lete i da defeciraju
izvan društva, saća postaju čistija, a šanse da pčele dospeju u kontakt sa sporama se smanjuju. Tada inficirane pčele
uginjavaju, a da pri tom ne šire infekciju, koja takođe jenjava. Iz istog razloga spore N. apis se retko nađu u medu ili polenu
koje pčele sakupe iz prirodnih izvora. Matice ne čiste saće tako da se one retko inficiraju u prirodnim uslovima. Trutovi se
inficiraju, ali u znatno manjoj meri nego radilice, mada su podjednako privlačni: oni se verovatno slučajno zaraze kada ih hrane
radilice koje su takođe angažovane i u čišćenju saća. Infekcija može ostati enzootska unutar društva, ali je činjenica da
reinficiranje posredstvom pčela praktično prestaje preko leta. Međutim, do defeciranja pčela može doći u društvima i tokom leta
kada se pčele nađu u košnicama usled neuobičajeno lošeg vremena. Postoji statistički značajna pozitivna korelacija između
hladnih, maglovitih, kišnih leta i infekcije društva nozemom sledećeg proleća, mada bi uzrok tome delimično mogao biti i
usporeniji rast društava tokom kišnijih godina, kao i nepotpunije čišćenje saća.
SIMPTOMI OBOLENJA
Inficirane pčele ne ispoljavaju znake bolesti. Međutim, inficirane pčele dožive samo polovinu života nezaraženih jedinki u
društvima u proleće ili leto. Do dizenterije uglavnom dolazi usled nakupljanja vode, pošto je ukupni sadržaj vode kod zaraženih
pčela viši nego obično. Pošto nema ni jednog karakterističnog simptoma, dijagnoza ove bolesti se postavlja mikroskopskim
pregledom: traga se za prisustvom spora, bilo da se preparati prave maceriranjem celih jedinki u vodi ili od njihovog izmeta.

DIJAGNOZA I SANACIJA
Za pregled se uzimaju leševi pčela sakupljenih sa poda košnice i žive bolesne pčele koje ne mogu da polete ili koje puze ispred
košnice. Uzorak za pregled iz jedne košnice predstavlja najmanje 30 pčela. Uzorak se pakuje u kutiju od kartona ili u teglicu sa
poklopcem i šalje sa uputom u najbližu dijagnostičku veterinarsku ustanovu.
Jedini uspešan lek do sada pronađen protiv nozemoze je antibiotik fumagilin, koji se dobija iz plesni Aspergillus fumigatus, a
isključivo se koristi u pčelarstvu. On veoma brzo suzbija infekciju, kada se putem hrane da pčelama u koncentracijama između
0,5 i 3 mg na 100 l sirupa, a pri tom ne dovodi do nus-pojava. Aktivnost ovog antibiotika ostaje visoka u medu držanom na 4°C
tokomnekoliko godina, a najmanje 30 dana na 30°C. Davanjem pčelinjem društvu oko 200 mg fumagilina u 4,5 ili 9 l sirupa
ujesen, postiže se značajno smanjenje infekcije narednog proleća.
U težim slučajevima preporučuje se i do 400 mg po društvu, posebno kada su duge zime.
Fumagilin je lek koji ostavlja posledice na pčele, med i ljude koji konzumiraju med iz tretiranih društava i ostaje kao rezidua u
medu.
Naučnici su ustanovili da fumagilin deluje kod ljudi genotoksično i kancerogeno. Neophodno pri upotrebi fumagilina za tretiranje
pčelinjih društava strogo voditi računa o propisanoj dozi i striktno se pridržavati propisane doze zbog rezidua u medu i pogubnog
dejstva na zdravstvenu bezbednost ljudi koji konzumiraju med iz društava koja su tretirana Fumagilinom. Nozemoza je listi OIE.

4.2 KREČNO LEGLO (ASCOSPHEROSIS)

Krečno leglo je glivično obolenje koje isključivo dovodi do uginuća trutovskog i radiličkog legla. Sporadično se javlja tokom
čitavog leta a najčešće od juna do avgusta.

Uzročnik obolenja je gljivica Ascosphera apis. Spore su loptaste 5,8 mikrometra u prečniku. Izuzetno su otporne na dezificijense i
spoljne uticaje tako da u mumificiranim larvama ostaju infektivne više od 15 godina. Obolenje rasprostranjeno širom sveta iako
nema kontagiozni karakter. Za nastanak bolesti neophodno je prisustvo specifičnog faktora-uzročnika obolenja Ascosphaera
apis i nespecifični faktori ( povećana vlaga u košnici, prehlađeno leglo i dr.) Prirodna infekcija larvi nastaje peroralno putem
hrane ili preko površine tela, kroz pokrov. U širenju infekcija udeo imaju i pčelari unošenjem inficiranih trutovskih legala u zdrava
društva ili hranom koja sadrži spore.

SIMPTOMI I SLIKA BOLESTI

U početku infekcije larve postaju beložućkaste a potom svetložute. Telo larvi je prvo meko i glatko, promenljivog oblika a kasnije
postaje hrapavo, krto i lomljivo. Oko njih se stvara beli micelijum koji na kraju ispuni celu ćeliju. Micelijum tesno prijanja uz larvu
kod koje ostaje slobodna samo glava koja ima izgled dugmeta. U starijem procesu larve se mumificiraju i izledaju kao pokrivene
krečom pa otuda i naziv bolesti.

DIJAGNOZA I SANACIJA
Na osnovu izgleda legla se postavlja sumnja ali dijagnoza se postavlja laboratorijskim pregledom za koji se dostavlja saće sa
promenjenim leglom, velicine 10 x 10, uvijeno u papir i spakovano u kartonsku kutiju sa uputom RVI ili veterinara u najbližu
dijagnostičku veterinarsku ustanovu. Kod benignog toka dovoljno je da se ramovi sa bolesnim leglom iznesu a pčelinja zajednica
dovede u dobro biološko uzgojno stanje. U težim slučajevima infekcije potrebno je zameniti maticu, pčele preneti u novu
košnicu, stara se temeljno čisti i dezinfikuje plamenom – let lampom, spaljivanje ili pretapanje saća sa bolesnim leglom kao i
spaljivanje svih otpadaka iz košnice.
U cilju sprečavanja obolenja treba voditi računa o mestu gde se postavlja košnica. Izbegavati zasenčena mesta i mesta gde ima
vlage i na taj način se sprečava česta pojava krečnog legla.

4.3 KAMENO LEGLO (Aspergillosis)

Kameno leglo je takođe gljivično obolenje pčela i legla. Uzročnik je najčešće gljivica Aspergilus flavus a ređe A.fumigatus i A.
Niger. Ove gljivice inače inficiraju i druge domaćine a kod ptica i sisara (uključujući i čoveka) izazivaju respiratorna obolenja.
Bolest je raširena u Evropi i Americi. Nastajanju bolesti pogoduje povećana vlažnost u košnici i slaba društva.

SIMPTOMI I SLIKA BOLESTI

Kada pčele unesu spore u sebe one isklijavaju i micelijum brzo prerasta unutrašnja tkiva i probija kutikulu u predelu prednjeg dela
i počinje da raste duž kutikule formirajući tako za dva-tri dana lažnu kožu. Larve mogu biti belo-žute boje žuto-zelene jer su
delimično (ili u celini) pokrivene sporama. U nepokrivenim ćelijama se vidi da su one potpuno ispunjene finim slojem micelijuma
u kome se nalazi larva. Kada miceijum sazri telo larvi postaje krto kao okamenjeno. Ako je leglo pokopljeno micelijum može
prorasti poklopce pa leglo izgleda kao pokriveno mahovinom. Ovo obolenje može zahvatiti i odrasle pčele. Obolele pčele
postaju trome, ne mogu da lete pa puzeći napuštaju košnice.

DIJAGNOZA I SANACIJA
Na osnovu izgleda legla se postavlja sumnja ali dijagnoza se postavlja laboratorijskim pregledom i za koji se dostavlja saće sa
promenjenim leglom u najblizu dijagnostičku veterinarsku ustanovu. Uzročnik je zoonozni mikroorganizam tako da mogu
oboleti i ljudi (pneumonia) i zato se moraju preduzeti mere opreza i zaštite pri radu. Uzorak promenjenog legla veličine 10 x 10
ili uginule larve pakuju se u papir a zatim u kartonsku kutiju i tako zapakovani sa uputom šalju se se na pregled u laboratoriju

SANACIJA
Kao i kod drugih zaraznih i teških bolesti pčela najčešće se vrši uništavanje obolelih društava uz dezinfekciju košnice i opreme,
uz mere zaštite pčelara ili radnika ( maske, rukavice, radno odelo, dezinfekciono sredstvo i dr.)

5.0.VIRUSNE BOLESTI
5.1.MEŠINASTO LEGLO
Ovo je virusna bolest pčela za koje su najprijemčivije larve stare oko dva dana. Uzročnik je RNK virus, termolabilan je (gubi
patogenost za 10 minuta ako je suspendovan u vodi na 59°C a u medu na 70 °C). U medu držanom na sobnoj temparaturi ostaje
virulentan do tri meseca. U tečnost koja se stvara u uginulim larvama ostaje virulentan do nedelju dana.

SIMPTOMI I SLIKA OBOLENJA

Bolest se primećuje na poklopljenom leglu u vidu nepravilno raspoređenom poklopljenom leglu na kome su oštećeni poklopci
(probušeni ili istrgnuti) ili su sa tamnim mrljama i blago ulegnuti. U ćelijama se nalaze mrtve larve mešinastog oblika. Virus se
razmnožava u epidermalnim ćelijama i žlezdama kutikule što za posledicu ima da lutka ne može da se oslobodi čaure pa se
između endokutikule nakuplja tečnost. Kada lutka ugine i raspada se kutikula ostaje sačuvana i liči na mešinu ispunjenu tečnošću.
Telo menja boju počevši od glave i postaje prvo žućkasto a zatim smeđe ili sivo-smeđe boje. Patološke promene se uočavaju na
poklopljenom radiličkom i trutovskom leglu. Kad se larve isuše prelaze u oblik kraste gde je glava i zadnji deo tela savijen prema
gore tako da imaju oblik mešine i tamnosmeđe su boje.

DIJAGNOZA I SANACIJA
Pregledom društava, na osnovu kliničke slike se postavlja sumnja na obolenje. Potpuna dijagnoza se postiţe laboratorijskim
mikrobiološkim pregledom promenjenih larvi. Na pregled se šalje deo promenjenog legla, veličine 10 x 10, uvijenog u papair i
spakovanog u kartonsku kutiju sa uputom u najblizu veterinarsku dijagnostičku ustanovu.

SANACIJA
 ukoliko je bolest jako raširena vrši se uništavanje obolelih društava. U lakšim slučajevima vrši se potapanje ramova sa
leglom u vrelu vodu a ostatak društva se premešta u čistu i dezinfikovanu košnicu. Premeštene pčele prihranjivati šećernim
sirupom iz dodatak antibiotika 1g na 1,5 litara sirupa. Istovremeno suziti leglo-plodište. Od profilaktičkih mera treba primeniti
nadražajno prihranjivanje sa šećernim sirupom, čistim ili uz dodatak antibiotika, posebno u maju mesecu.

5.2. PARALIZA PČELA

Paralize pčela su virusna obolenja koje zavisno od vrste virusa protiču kao akutna paraliza ili kao hronična paraliza pčela.

5.2.1. Akutna paraliza pčela.

Uzročnik je virus iz roda Enterovirusa.
Virus se naročito brzo razmnožava u pčelama tokom zimovanja i u početku proleća.
obolele pčele veoma brzo uginjavaju po pojavi klinički manifestnih simptoma bolesti
5.3.2. Hronična paraliza pčela
Uzročnik obolenja je RNK virus.
Bolest je prisutna širom sveta. Bolest se javlja u proleće i leto a prestaje u jesen.

SIMPTOMI I SLIKA OBOLENJA

Bolest se javlja u dva oblika – 1. drhtanje krila i abdomena 2. pojava crnih pčela. Prvi oblik karakteriše podrhtavanje raširenih
krila, nogu, antena i abdomena koji je povećan usled proširenog mednog mehura. Pčele ne mogu da polete i obično se skupljaju
u gornjem delu košnice iznad saća. Ako izlete padaju ispred košnice gde uginjavaju.Drugi oblik karakteriše pojva crnih
masnosjajnih pčela izrazito smanjenog abdomena. Par dana po infekciji i kod njih se javlja drhtanje, gube moć letenja i uginjavaju.

DIJAGNOZA I SANACIJA
Pregledom društava, na osnovu kliničke slike se postavlja sumnja na obolenje. Obe vrste paralize dijagnostikuju se histološkim i
virusološkim pregledom obolelih pčela. Specifična terapija ne postoji Od profilaktičkih mera treba primeniti nadražajno
prihranjivanje sa šećernim sirupom uz dodatak vitamina, nikotinske kiseline, oligoelemenata i proteina.

Mehanizacija u pčelarstvu

Prof.dr Mića Mladenović

Mehanizacija potiče od grčke reči mechanao, što znači zamena fizičke snage mašinama ili uvođenje i upotreba mašina
u proizvodnji. Pod kompleksnom mehanizacijom podrazumeva se sistem ili komplek suređaja ili mašina kojima se može postići
najsavremeniji tehnološki proces, uz visoku proizvodnost rada, maksimalno moguće prinose i minimalne troškove
proizvodnje. To bi u Pčelarstvu značilo poznavanje osnove alata i pribora, njihov prncip i način rada, upoznavanje sa
materijalom izrade, ali i opremom, uređajima i mašinama, transportnim sredstvima u spoljnom i unutrašnjem saobraćaju,
ambalaži za pčelinje proizvode i objektima u pčelarstvu i prateća infrastruktura.
Po većini autora u opremu za pčelarstvo spadaju: košnica za pčelinje društvo i oprema za pčelara. Opremu pčelara
čine: pčelarski kombinezon ili radni mantil, pčelarska kapa ili šešir i pčelarske rukavice. Pčelarski alat obuhvata: dimilicu,
pčelarski nož, pčelarsku četku, čistilicu za podnjaču, češalj za leto, prskalicu i dr. Pribor čine: pribor za umetanje i utapanje
satnih osnova u okvire, pribor za oduzimanje meda i skidanje pok-lopčića, drveni sanduk za prenošenje okvira, sunčani
topionik za vosak, žičani kavez za maticu, žica, uveličavajuća lupa, sanduk za pomoćni alat i pribor, kontrolna vaga i dr.
Ubeđeni smo da je prva podela ispravnija pa ćemo je detaljnije analizirati. Ona će sigurno važiti sve dotle dok se neki
drugi standardi usaglase i usvoje.
Svrha upoznavanja i izučavanja ove materije u pčelarstvu je da se pčelari bolje i sveobuhvatnije upoznaju sa osnovama
mehanizacije kako bi sebi olakšali rad i postigli što veći efekat u proizvodnji, a samim tim i veću ekonomičnost i rentabilnost te
proizvodnje.
1.Svaki pčelar mora da se upozna sa vrstom alata, priborom, opemom, uređajem ili mašinom koji koristi ili će se koristiti u radu
sa pčelama. Mora da se upozna sa principima i načinom rada, ali isto tako i da upozna materijal od koga se izrađuju. Sve je ovo
neophodno da bi pčelar neophodnu mehanizaciju pravilno koristio i pravilno usaglašavao teoretsko znanje sa praktičnim radom.
Tako na primer dimilica može biti izrađena od prohronskog, pocinkovanog, aluminiskog ili bakarnog lima. Sa stanovišta
dugovečnosti, bolji je prvi. Dizajn i funkcionalnost ne sme se dovesti u pitanje, ali su bolje one dimilice sa mehaničkim
mehanizmom koji izbacuje dim bez angažovanja čoveka. Potrebno je, u zavisnosti od veličine pčelinjaka, posedovati veću i
kvalitetniju dimilicu (što podrazumeva kvalitet materijala, veličinu dimilice), kao i materijal koji će se koristiti za sagorevanje. On
može uticati na brže propadanje cilindra i roštilja dimilice ili konusnog zatvarača. Meh je takođe važan deo dimilice jer njegova
dugovečnost zavisi od kvaliteta materijala i načina izrade, što sve zajedno sigurno utiče na dugovečnost i rad same dimilice.
Dakle, alat čine najednostavnija sredstva rada ili naprave na koje čovek prenosi svoj rad. Pored napomenute dimilice, u
alat se mogu svrstati: pčelarska četka, prskalica za umirivanje pčela, bušač ramova, ručni žvrk sa drvenom ili plastičnom drškom,
električna viljuška za otklapanje mednih poklopaca, alat za krojenje satnih osnova, viljuške za otklapanje mednih ćelija sa iglama
od inox ili nikla, nož za otklapanje saća, dimilaca za varou i druge alatke neophodne za izvođenje svakodnevnih operacija na
pčelinjaku.
Pribor je skup ili deo alata ili opreme na kome se prenosi rad. Tu spadaju na primer: cediljke za med, češalj za leto,
zatvarač leta, ručice za košnicu, klešta za vađenje ramova, čistač ramova, satne osnove, blokator za maticu, kavezi za matice,
markeri za obeležavanje matica, štipaljke za hvatanje matica, cilindar za obeležavanje matice, igle za presađivanje larvi (od
plastike ili inox materijala), plastične osnove matičnjaka, nosač matičnih ćelija, bežalice, plastične hranilice i drugo. U pribor,
neosporno spada pčelarski nož za otvaranje košnica, bez koga se ne može zamisliti pčelarenje u toku dana . Uvek se bira takva
konstrukcija, da se sa njim može obaviti više operacija sa što manje napora, u što kraćem vremenu i sa što većom efikasnošću.
Važan deo pribora su hranilice koje se najčešče postavljaju u zbeg za mračnu ventilaciju, u samoj košnici kao ram hranilice ili
dodaju ispred ili ispod košnice. Prave se od drveta, plastike, stakla ili metala-lima. Osnovno je da prihvate dovoljnu količinu hrane
(sirupa ili šećerno-mednog testa), da se brzo, efikasno i sigurno, bez grabeži i bez nepotrebnih uboda završi planirana operacija
ishrane pčela. U zavisnosti od prihrane ili prehrane, koriste se veće ili manje hranilice ali je osnovno da se pomoću njih
pravovremeno i sigurno obavi dopuna hrane. Pčelaru se na pčelinjaku preporučuje, ne samo držanje jednog tipa košnica, već i
jedna vrsta hranilice jer pojednostavljuje i ubrzava proces ishrane pčela. Ako se hranilica postavlja preko zbega, onda se otvor
preporučuje da bude što više sa čeone strane kako bi se obezbedili osnovni uslovi za dobru ventilaciju u aktivnoj sezoni i u toku
zimovanja pčela. Koliko je važno poznavanje materijala i namena, isto tako je važno i čišćenje i održavanje hranilice da se ne bi
prenosile neke zarazne bolesti.
Opremu čini skup celina pribora kao na primer oprema za proizvodnju matica, oprema za oduzimane polen, matičnog
mleča, oprema za osemenjavanje matica, oprema za zaštitu pčela itd. Opremu čine svi tipovi košnica (LR, DB, AŽ...) sa
sastavnim delovima (podnjače, zbegovi, krovovi, nastavci...), ili njihovi elementi (ramovi, letvice, nosači ramova, hofmanovi
razmaci ramova...). U opremu spada set različtih koševa centrifuga, kante i cisterne za med, sakupljači polena sa sastavnim
delovima, pletena žica različitih dimenzija (1,5x1,5.,2,5x2,5.,3x3mm), ručne prese za izradu satnih osnova, ramovi sa sitima za
otklapanje saća sa inox ili plastičnim kadama, pčelarski kombinezoni, pčelarska odela, pčelarske kape sa tilom, pčekarske
rukavice, matične rešetke od plastike, plastifikovane, pocinkovane ili od prohronske žice. O svakoj navedenoj vrsti opreme
važno je da se shvati njen značaj, vrsta i njena neophodnost, način rad sa osnovnim karakteristikama. Na terenu se moraju
prepoznati osnovni elementi radi pravilnog izbora i kasnijeg korišćenja. To važi kako za opremu za uzgajanje matica, tako i za
oduzimanje polena, matičnog mleča, propolisa, pčelinjeg otrova ili zaštitnu opremu pri radu sa pčelama.
Skup izmenljivih delova čini uređaje, što bi u pčelarskoj praksi značilo da ovde spadaju uređaji za oduzimanje i
ceđenje meda, uređaji za obradu, tj.ceđenje voska i izradu satnih osnova, uređaji za doziranje i pakovanje meda ili ako bi sve
to grupno nabrojali tu bi spadale: centrifuge sa električnom ili digitalnom automatikom, deo uređaja na ručni pogon, deo
uređaja za ceđenje meda sa slavinama, pumpe za med, pneumatski uređaji, ručna dozerica za med ili polen, električni žvrk,
električni otklapač, sunčani topionik, refraktometar i tako dalje. Za gotovo sve uređaje moraju se razlikovati i definisati tipovi,
shvatiti principi rada, pravilno njihovo korišćenje i održavanje, tj za pojedine uređaje moraju se poznavati metode, postupak rada
i proces rada, kao i mere održavanja uređaja.
Mašine predstavljaju skup uređaja u jednom procesu proizvodnje. Ako se bukvalno prevede sa latinskog (machina)
mašina bi značilo oruđe za rad koje stalnim pokretima svojih delova obavlja raznovrsne radnje po zamisli čoveka pretvarajući
energiju jedne vrste u drugu ili jednog oblika u drugi („stvor bez duha“). U pčelarstvu pod mašinama se podrazumevaju
mašine za izradu elemenata košnica i električne centrifuge sa kompletnom automatikom. Na nekoliko svetskih kongresa u
Evropi, a u poslednje vreme preko interneta se pojavljuju mašine sa kompletnim trakama za ceđenje meda bez vađenja okvira za
otklapanje i ceđenje, koje zajedno sa nastavcima ulaze do rotirajućih spirala radi otklapanja voštanih poklopčića i beskrajnom
trakom dalje ulaze čitavi nastavci u velike centrifuge sa oko 70 nastavaka. Posle završenog ceđenja meda, nastavci se na drugoj
strani vade i tovare u kamione i odvoze na pčelinjake radi čišćenja saća i ponovnog punjenja. Takođe postoje mašine sa
beskrajnom trakom koja automatski otklapa saće bez vađenja okvira, ali otklopljeni poklopčići ne samo da se odmah cede i med
odvaja od voska, već se i vosak odmah topi i na drugoj strani izbacuje kao čist proizvod. Bez obzira o kakvoj se mašini radi, svaki
pčelar bi trebao da poznaje sisteme operacija na njima, da poznaje njihove karakteristike, da prepoznaje pa i da objasni funkciju
pojedinih elemenata mašina i objasni postupak rada, kao i da ovlada samim radom. O tehničko tehnološim parametrima uređaja
ili mašina se svaki pčelar može upoznati, ali rad na njima zahteva veću stručnost i izbor stručnog lica. To posebno važi za linije
proizvodnje košnica, za linije proizvodnje šećerno mednog testa ili auomatske linije za punjenje i etiketiranje meda. Zbog visoke
cene koštanja ovakvih linija, najbolje je u okviru pčeraske zadruge „Žalfija“ organizovati i kompletirati automatske linije za
prizvodnju košnica, meda, hrane za pčele, preparata od meda i drugih pčelinjih proizvoda, lekova i drugo, pčelari da u okviru
svojih mogućnosti maksimalno proširiju proizvođačke kapacitete, tj broj košnica i prateći alat, pribor, opremu, uređaje ili mašine
za taj broj.
Kada se govori o transportnim sredstvima u pčelarstvu, najčešće se misli na sredstva za selidbu pčela, međutim,
transportna sredstva se mogu podeliti na unutrašnji saobraćaj i spoljašni, a po drugoj klasifikaciji na: standardna, adaptivna ili
modifikovana i na specijalizovana. Za unutrašnji saobraćaj, sve u zavisnosti od veličine pčelinjaka, najčešće se, na primer u
pogonu za doradu i pakovanje meda, predviđa električni ili ručni viljuškar, ili oba zajedno ili više njih kombinovano. Za
podizanje sirovine, repromaterijala ili ambalaže na drugu ili višu etažu, predviđa se hidraulična platforma. Za spoljni saobraćaj
se, pored putničkog vozila, predviđa jedan kombi ili manji ili veći kamion za dovoženje i razvoženje sirovina i gotovih
proizvoda. Za svaki vid transportnih sredstava potrebno je poznavati osnovne zahteve koje treba da ispuni transpotrtno sredstvo,
tehničko tehnološke performanse i sam proces, odnosno postupak utovara i istovara sirovina, gotovih proizvoda, a posebno pčela
na terenu i sa terena. Kao poseban vid specijalizovanog transportnog vozila smatra se kamion sa pčelama. U praksi se koriste
adaptirane stare prikolice, autobusi i kamini sa ugrađenim košnicama tipa AŽ ili sa instaliranim mehaničkim rukama-
dizalicama kojima se vrši utovar i istovar košnica. Za svaku varijantu transportnih sredstava potrebna je posebna adaptacija
pčelinjaka, košnica i prateće opreme, alata, pribora i uređaja.
Poseban vid mehanizacije u pčelarstvu pripada i ambalaža za pčelinje proizvode, odnosno ambalaža koja se koristi u
pčelarstvu. Svaka ambalaža mora da obezbedi originalnost i kvalitet proizvoda do momenta otvaranja u roku upotrebe. Za
svaku vrstu ambalaže je važan ne samo kvalitet materijala, već i dizajn sa posebnom namenom za tržište ili samo interni
magacin. Od vrste materijala, najviše je u upotrebi ambalaža u obliku folija, zatim posude od plastičnih masa, staklena
ambalaža i ambalaža velikih kapaciteta ili kontejnera od prohroma ili inox sudova . Svaki pčelar shodno količini pčelinjih
proizvoda, mora da definiše potrebe za različitim vidovima ambalaže, da prethodno bude upoznat sa kvalitativnim osobinama
različitih vrsti ambalaže, kapacitetom pčelarske proizvodnje, alternativna rešenja oko izbora materijala, odluči se za oblik i dizajn
ambalaže i predvidi postupak manipulacije dotične vrste ambalaže. Tako na primer sudovi za skladištenje meda moraju biti čisti
i po mogućstvu hermetički zatvoreni, od materijala koji se koriste za čuvanje kiselih prehrambenih proizvoda. Mogu se koristiti
sudovi od prohroma, plastičnih materijala, stakla ili drveta. U skladištu je potrebno obezbediti sve sanitarne i higijenske uslove
za skladištenje meda kako ne bi došlo do kvarenja ili alkoholne fermentacije. U poslednje vreme se pored pakovanja, vrši i
strečovanje, odnosno posle pakovanja u pojedinačne posude, vrši grupno pakovanje u foliju koja ima sposobnost termičkog
skupljanja tj. boljeg prijanjanja uz grupni proizvod i tako ostvaruje homogenost paketa.
U poslednje poglavle ove oblasti pčelarstva spadaju objekti i infrastruktura. Odluku o veličini pratećih objekata i
infrastrukturi određuje veličina i tip pčelinjaka, postojeći prateći objekti, ekonomska cena izrade i dužina eksploatacije,
troškovi održavanja, stepen opremljenosti objekta i načina organizacije proizvodnje. Mali pčelinjaci, a posebno seleći i na
otvorenom prostoru imaju poteškoća sa ceđenjem meda, sa uzgajanjem matica i proizvodnjom matičnog mleča, prostorom za
topljenjem i ceđenjem voska, izradom satnih osnova, prostorom čuvanja, dekristalizacije, pakovanja i skladištenje gotovih
proizvoda itd. Dakle, veličina proizvodnih prostorija, skladišnog prostora i pratećih objekata, dimenzionisana je prema
tehničkim uslovima potrebnim kapacitetima proizvodnje. Zbog toga se preporučuje jedan sabirni centar koji će zadovoljiti sve
odredbe pravilnika i zakonskih regulativa za objekte i infrastrukturu, a da svi robni proizvođači pčelarske zadruge „Žalfije“
udružuju u nabavci i korišćenju, ne samo skupe opreme, uređaja i mašina, već i korišćenju zajedničkih velikih i jeftinih objekata.

Seoba pčela na pašu

Prof.dr Mića Mladenović

Otac srpskog racionalnog pčelarstva, Jovan Živanović je još pre 140 godina govorio i pisao da „ med na osovini rodi“.
Seoba pčela na pašu se pominje još kod starih Egipćana koji su selili svoje košnice barkama, ploveći duž obale Nila, prateći
cvetanje glavnih medonosnih biljaka. Selidba pčela na pašu poznata je i kod drugih naroda koji su koristili raspoloživa prevozna
sredstva.Mogućnosti selidbe su danas daleko veće i seobe se mogu vršiti drumskim, železničkim, vodenim pa i vazdušnim
saobraćajem. Sve ovo omogućava da se pčelinja društva što više približe medonosnim biljkama i tako postigne veći prinos
pčelinjih proizvoda. Smatra se da je koristan let pčela do dva kilometra. Od udaljenosti medonosnih biljaka od košnice zavisi
koliko će pčele utrošiti energije na letenje i koliko će vremena proteći dok ne nakupe tovar nektara. Dužina boravka pčela van
košnice radi sakupljanja nektara zavisi i od količine nektara u cvetovima, od broja cvetova koji luče nektar i od mogućnosti da
pčele iz cvetova iskoriste nektar. Ako je izvor nektara bliži pčelinjaku, ako je lučenje nektara obilnije i ako je on pčelama
dostupniji, pčele će utrošiti manje hrane da bi nadoknadile utrošenu energiju na let, napraviće više letova, pa će uneti i više
nektara. Takođe i konfiguracija terena može uticati na produktivnost, odnosno na količinu unetog nektara. Ako je pčelinjak u
podnožju pčelinje paše, pčele će utrošiti manje energije na letenje. One će bez tereta lakše uzletati prazne na pašu, a pri povratku
natovarene nektarom bez napora i dodatnog iscrpljivanja doleteti do košnice.
Migrirajuće ili seleće pčelarenje često daje veće i višestruke prinose meda u odnosu na stacionirano. Bez obzira na
nešto veća ulaganja i rizike koje selidba nosi, ipak je budućnost rentabilnog i robnog pčelarenja na strani selećeg pčelarenja.
Selidba se isplati ako se postigne ukupno veći prihod od ukupno ostvarenih troškova.
 Obaveza svakog pčelara pre selidbe je da obiđe teren, da ispita kapacitet pčelinje paše, odnosno utvrdi površinu pod
medonosnim biljem, da utvrdi postojeći broj košnica koji se nalazi, da se obavesti o mogućem broju košnica koji će se doseliti
u narednom periodu i posebno da se informiše o zdravstvenom stanju pčelinjih društava ne samo na terenu nego i onih koje
će se doseljavati. Pre svake selidbe, bez obzira na tip košnica ili veličinu pčelinjaka, obaveza svakog pčelara je da izvrši kontrolu
zdravstvenog stanja svojih pčela i njihovog legla. Po pribavljenom uverenju o zdravstvenom stanju pčela, može se otpočeti sa
pripremom za selidbu. Često naši pčelari poistovećuju potreban broj pčelinjih društava za oprašivanje sa optimalnim brojem
društava za medobranje. On se najčešće deli sa dva ako se želi ceđenje meda na određenoj površini. Kapacitet medonosnog bilja
zavisi od same vrste, konstrukcije i veličine cvetova, količine nektara u cvetu i količine šećera u nektaru. Broj košnica je različit u
livadskoj paši u odnosu na pašu kadulje, lipe, kestena ili vrijeska, mada se u praksi grubo računa jedna košnica na jedan hektar.

Podela pčelinjaka

U odnosu na broj košnica, obezbeđenoj mehanizaciji, materijalnim mogućnostima i ekonomskim efektima, sve
pčelinjake možemo podeliti u tri grupe:
1.Amaterske ili hobističke- pčelari ove grupe uglavnom sele svoje pčelinjake na jednu dodatnu pašu ili eventualnono
dve. Često ne sele ceo stacionarni pčelinjak, već samo odabrana najača društava sa svog pčelinjaka. Broj društava varira od
godine do godine i od pčelinjaka do pčelinjaka. U amaterskoj selidbi može da učestvuje od nekoliko do 30 košnica a pojedinih
godina i više. Ako nemaju dovonjno košnica da bi selidba bila isplativa pčelari se udružuju sa okolnim kolegama pčelarima i
tako smanjuju troškove.
Udružuju se i da bi olakšali poslove oko pakovanja, utovara i istovara, a i u obilasku i kontroli odseljenih društava. Uglavnom vrše
seobe koje nisu mnogo udaljene. Pčelari za ovu seobu koristi razne tipove košnica i razne tipove transporta (traktorske i
automobilske prikolice, ili neki manji kamioni koji se angažuju samo za tu priliku). Pojedinih godina ovim načinom selidbe pčelari
mogu da udvostruče ili utrostruče proizvodnju meda, i osposobe jaka društva za sledeću sezonu. Evedinecijom svih troškova
seobe i sagledavanju svih mogućih rizika seobe, ovaj način seobe nije uvek isplativ.
2.Poluprofesionalne - pčelari ove grupe su dosta iskusni pčelari i male su razlike u odnosu na znanje profesionalnih
pčelara. Kod ove seobe pčelari svake godine sele pčelinja društva i to na nekoliko paša. Sve je podređeno dobijanju što veće
količine centrifugiranog meda. Kod ovog tipa seobe, pčelari uglavnom sele od 50-150 košnica na veći broj pčelinjih paša i na
veću udaljenost. Za seobu koriste tzv. pokretne paviljonske pčelinjake sa košnicama tipa lisnjača ( AŽ –košnice ), koje su
ugrađene u neko prevozno sredstvo: kamion, autobus ili veću prikolicu. Paviljonski pčelinjaci nisu mnogo zahtevni za radnom
snagom , nema posla oko pripreme seledbe i lako se premeštaju sa paše na pašu. Jedina i bitna mana je što su košnice
ograničenog prostora, i zahteva dodatan rada u toku glavne paše ( oduzimanje i dodavanje okvira ).
Kod ovog načina selidbe koriste se i košnice nastavljače, različitih tipova. Koje se sele uglavnom kamionima, a utovar i
priprema se obavlja ručno, pomoću različitih tipova kolica ili eventulno pomoću specijalnih dizalica. Ovim načinom seobe dobijaju
se značajno veće količine meda, ima više seoba i ovaj način seobe je finansijski isplativ.
3.Profesionalne- pčelari ove grupe su slični poluprofesionalnim, a razlika je u broju društava kojim pčelari, a kada sele
košnice, najčešće to čine sa 100 do nekoliko stotina. Tehnologija pčelarnja zasnovana je na seobi i u funkciji dobijanja što
većih prinosa meda. Sve je podređeno visoko intenzivnoj proizvodnji. Kod ovog načina selidbe pčele se sele na sve paše koje
se mogu naći u daljem i bližem okruženju (tokom cele aktivne sezone). Kod ovog načina seobe profesionalni pčelari poseduju
sopstvena transportna sredstva koja su prilagođena tipu košnica kojima pčelare. Uglavnom su to nastavljače različitog tipa LR sa
10 ili 8 okvira ili DB sa 10 ili 12 okvira.Koriste se kamioni sa hidrauličnim dizalicama i posebnim šapama za prihvat paleta na
kojima su košnice. I ovim načinom pčelarenja dobijaju se velike količine meda, ima dosta seoba i finansijski je veoma isplativ.

Priprema pčelinjih društava za seobu

Sama priprema košnica i pčelinjih društava za selidbu se svodi na sledeće: višak meda treba iscediti, obezbediti
mračnu ventilaciju pčela i blagovremeno fiksirati sve pokretne delove košnica.
Priprema košnica za seobu, utovar, prevoz i istovar su veoma teški i specifični poslovi. Zbog toga jedan broj pčelara
ugrađuje košnice AŽ tipa u kamione, autobuse ili kamionske prikolice.
Kod košnica položenog tipa takođe nema teškoća oko pakovanja, ali postoji problem u tome što ih treba utovariti,
prevesti i istovariti. Košnice nastavljače potrebno je upakovati (pre toga stegama učvrstiti delove košnica), i takođe utovariti,
prevesti i istovariti. Ali, s obzirom na druge prednosti nastavljača (veći prinos meda), ovi poslovi ne utiču na smanjenje
rentabilnosti pčelarenja.
Postoji više načina pakovanja košnica nastavljača. Neki pčelari učvršćuju delove košnica zakivanjem letvica, neki ih
učvršćuju žicom, a neki koriste limene spojnice ili australijske stege. Jedan od najlakših načina priprema košnica (pored
gumenih traka) je učvršćivanje svih pokretnih delova košnice pomoću plastične trake. Ove trake su jevtine, dovoljno jake, a
zatežu se pomoću kopče (šnale) u obliku slova W. Vreme zatezanja je veoma kratko i traje svega oko trideset sekundi.
Često košnice nisu dovoljno zategnute, ili pojedini delovi potpuno ne naležu jedan na drugi ili se u toku transporta
dogodi da neki delovi skliznu i pčele izađu napolje, onda se ovakvi problem mogu sprečiti ukivanjem limova (koji su nešto viši), na
uglove nastavaka, tako da gornji deo ulegne i telo se ne može pomicati u stranu, napred ili nazad.
Međutim, mnogo je sigurnije i ekonomičnije da se na bočne strane podnjače (gore) i na sve nastavke postave tiplovi na koje
nasedaju gornji delovi, na kojima se sa donje strane nalaze rupe u koje ulaze ovi tiplovi.
Kako se pčele uglavnom sele leti i noću, kada je toplo, a društva jaka, pri seobi se pčelama mora obezbediti svež
vazduh da ne bi došlo do njihovog gušenja, suvišnog zagrevanja unutrašnjosti košnica, ukuvavanje legla i srozavanja saća .
Pitanje ventilacije se rešava na razne načine, a najčešće se koristi zbeg, tj. zamreženi prazni prostor u koji deo pčela prelazi iz
gnezda pri seobi. Ako košnica nema zbeg za mračnu ventilaciju, onda se kao zbeg može koristiti prazan nastavak ili polunastavak,
u kome se postavljaju prazni okviri, bez saća, kako bi se pčele bolje držale u celini i tako imale više vazduha. Ako se raspolaže
uokvirenom žičanom mrežom za provetravanje veličine površine nastavka, onda je dovoljno da se iz gornjeg nastavka izvadi jedan
do dva ovira sa saćem i na njihovo mesto stave okviri bez saća.
Jasno je da se mreže za provetravanje kod nastavljača ne smeju zatvarati poklopcem ili krovom. Krov se može postaviti
ali tako da bude malo uzdignut kako bi ispod njega mogao lako da prolazi vazduh. Ako se pčele sele noću, onda je bolje seliti bez
krova, koji se posebno pakuje, jer je tako najbolja ventilacija. Ako se košnice sele sa otvorenim letima, onda nije potrebno
posebno provetravanje.
Utovar ili istovar većeg broja košnica bez tehničkih sredstava je spor i neekonomičan. U zemljama sa razvijenim
pčelarstvom utovar ili istovar se obavlja pomoću dizalica ili posebnim utovarivačima koji se transportuju zajedno sa
pčelinjakom. U novije vreme sve se više koriste kontejneri sa paletama i mehanizovanim utovarom. Paletirani sistem sa
kranovima i mehaničkim rukama se primenjuje više od dve decenije na pčelinjaku farme „Vener“ iz Kupinova.
Pri seobi na pašu, za mali broj košnica, pored fizičke radne snage, za utovar i istovar se mogu koristiti razna kolica za
prenos košnice do kamiona. Za veći broj košnica veoma se dobro mogu iskoristiti za utovar i istovar hidraulični utovarivači koji se
u poljoprivredi montiraju na traktore za utovar stajnjaka, šećerne repe i sl. Takve utovarivače priključene na traktore imaju
društvena poljoprivredna gazdinstva i neki poljoprivredni individualni proizvođači, pa se mogu iznajmiti za utovar i seobu.

Seoba i istovar košnica

Da bi se selidba uspešno obavila, potrebno je i da putna mreža bude što bolja. Do nekih dobrih paša se uvek ne može
doći zbog lošeg puta, a pčelari su nekad prinuđeni i da beže od tvrdog i dobrog puta da bi izbegli prenatrpanost koja nastaje
zbog velikog broja doseljenih košnica. Vlada mišljenje da se najbrže i najbolje pčele mogu prevesti na pašu kamionima. Ali,
zbog lošeg puta to nije uvek moguće. Kamion posebno treba koristiti za seobu na veće udaljenosti zbog brzine transporta, a za
seobu na kraće relacije, pogotovo ako se košnice sele van tvrdog puta, treba koristiti jevtiniji traktorski prevoz . Prevozno
sredstvo treba da bude ispravno, kako ne bi došlo do nezgode pri seobi.
Najčešće se pčele pakuju u večernjim satima, a utovaraju i sele noću, tako da na određeno mesto stižu u toku noći ili u
rane jutarnje sate. Poneki pčelari utovaraju i sele pčele u ranim jutarnjim časovima, tako da se na određeno mesto stiže po danu,
u prepodnevnim časovima. Međutim, pri ovakvoj selidbi postoji veliki rizik, posebno u slučaju kvara vozila ili druge havarije. U
takvoj situaciji košnice se ne smeju otvarati da bi pčele izašle, a ne mogu se ni držati ni zatvorene, posebno ako je vreme toplo, jer
može doći do ukuvavanja legla, kidanje saća i gušenja pčela.
Leta košnica montiranih na prikolice ili motorna vozila nije potrebno zatvarati. Takođe, ako se košnice utovaraju
mehanički, dizalicom, leta ne treba zatvarati. Ali, ako se utovara ručno, da pčele ne bi ubadale radnike, potrebno je ipak leta
zatvarati.Nekada su košnice na podnjačama imale zamrežene otvore za provetravanje. U novije vreme, pošto se košnice
utovaraju mehanički, pri seobi se ne zatvaraju. Utovar se može vršiti i u popodnevnim časovima, još za vreme izleta pčela. Tada se
svaka peta-šesta košnica ostavljaja, kako bi pokupile povratnice iz utovarenih košnica. Na kraju, kad prestane izlet pčela, utovare
se i preostale košnice. Za vreme utovara motor kamiona radi, pa zbog vibracije i buke motora pčele ne izleću iz utovarenih
košnica. Kada sve košnice budu utovarene, po zalasku sunca, kreće se na put.
U razvijenim delovima sveta, s obzirom da se pčele sele na velike udaljenosti, dogodi se da do svitanja ne stignu na
određeno mesto, onda se u tom slučaju, vozila zaustavljaju u hladovinu ispod nekog drveta i motor ugasi. Pčele slobodno izlaze
provlačeći se između košnica i odlaze na pašu. Po povratku s paše nalaze isti put i ulaze u svoju košnicu. Povremeno se kamion sa
pčelama može isprskati mlazom vode. Kada sunce zađe nastavlja se putovanje.
Ako se u toku noći stigne na određeno mesto, košnice se ne moraju odmah istovarati, sve dok ne svane jutro. Motor za
to vreme radi sve dok košnice ne budu istovarene, ovo sve zbog toga jer je:,,bolje da pčele lete oko glave nego da mile po telu''.

Za vreme leta, kada su jake vrućine, pčele često ne ulaze u košnicu do kasno u noć, a nekada i prenoće na letu. Da bi se
mogao izvršiti ručni utovar, pčele se moraju uterati u košnicu i leto zatvoriti. Mnogi pčelari praktikuju zadimljavanje pčela,
međutim pčele odlaze ispod podnjače. Zbog toga je bolje i jednostavnije koristiti prskalicu s vodom, kao kada pada kiša, tako
da pčele odmah same ulaze u košnicu.

Smeštaj košnica na paši

Kada se dođe do planiranog mesta, košnice se istovaraju i postavljaju na ranije pripremljeno mesto. Priprema se
sastoji u tome što se teren očisti od bilo kakvog zapaljivog materijala (suva trava, slama, suvo granje i slično), kako bi se izbeglo
eventualno izazivanje požara. Košnice takođe ne treba postaviti na mesta koja su podvodna ili koja se mogu poplaviti u slučaju
jakih kiša.
Leta košnica treba da budu okrenuta u pravcu medonosnog bilja, jer je noću i u jutrnjim satima najjače lučenje
nektara pa će pčele samim tim nakupiti i više nektara.
Mnogi pčelari smatraju da košnice treba postaviti u zasenjena mesta, u hladovinu. Pčelari se plaše da će se saće u
košnicama istopiti i srozati ako su košnice izložene jakom Suncu. Međutim, ako košnica ima dobru ventilaciju i ako u blizini ima
vode čak i kad nema unosa nektara iz koga pčele nadohnađuju vodu, nema bojazni, jer će pčele uvek u košnici održavati
najpovoljniju temperaturu i vlažnost. Viša temperatura u košnici, ako postoji dobra ventilacija, doprinosi bržem sazrevanju
meda, jer voda iz nektara brže isparava, što omogućava njegovo znatno ranije sazrevanje. S druge strane, nešto viša
temperatura u košnici ne pogoduje razvoju krpelja varoe.
Autori priručnika i realizatori nastave „Škola pčelarstva“:

1. Prof.dr Mića Mladenović

2. Dipl.inž Slađan Rašić
3. Dr sci. Nada Dugalić-Vrndić
4. Doc.dr Marina Mačukanović Jocić
5. Mr. Aneta Georgijev
6. Prof.dr. Ljubiša Stanisavljević
7. Dipl.inž. Saša Milosavljević

Shodno Zakonu o autorskim pravima ovaj Priručnik se ne može kopirati, štampati i distribuirati bez saglasnosti autora

O PROJEKTU