ИЗВОДИ ИЗ ЧАЈКАНОВИЋА

Српски народ је до најновијих времена остао привржен паганској вери. То је једини велики,
хиљадугодишњи континуитет у постојању српског народа. Какви су били пре VII века, и пре
досељења на Балканско полуострво, у основи такви остали су најпопуларнији празници (Божић и
слава) најраспрострањенији обичаји (кумство и гостопримство), најважнији обреди (свадбени и
погребни), сви у тесној вези са прастарим култом предака.

БОЖИЋ

Божић је празник јако компликован. Он је морао такав изгледати још у претхришћанском времену,
јер су, тада још, као што ћемо видети, везиване за њега неколике религијске идеје. Свему томе
додала је хришћанска црква своја објашњења и симболе. Данашњи наш Божић састоји се, према
томе, из елемената хришћанских, који су малобројни и секундарни, и из старинских, паганских
елемената, који су многобројни и битни. За гозбу која се о Бадњем вечеру облигатно приређује,
вреде нарочити прописи. На њој, пре свега, мора учествовати сва чељад. Једе се не са стола, већ са
пода по коме је прострта слама, или са вреће у коју је метнута слама. Улога сламе о Бадњем вечеру
је у томе да се позивају душе предака на част, и да би се те душе привукле, даље: да би имале на
чему јести, простире им се слама. И доиста, чим се простре слама, вечера се, и јела се мећу на ту
прострту сламу, или на врећу напуњену сламом. На вечери мора учествовати сва чељад. Само се
извесна јела смеју и морају јести. Бадњидански колач не сече се ножем, већ се ломи руком. Не сме
се појести све јело ни попити све пиће, већ се понешто оставља, преконоћ, на ономе месту са кога
се вечерало. О Бадњем вечеру, исто тако и о првом и другом дану Божића, софра се не диже, нити
се ђубре избацује. Вечера бива праћена нарочитим магичним радњама, магичним забранама, и
молитвама. Сви ти прописи јасно казују да бадњиданска вечера има религијски карактер. За
вечером мора бити и „божићног" меда, који се после чува као лек. У Босни „на Божић носи се вуку
вечера, тј. од свакога јела помало, и оставе то на раскршћу с речима: „Ето, вуче, вечерај код мене,
и немој више никада!" Најзад, у неким крајевима (нпр. у околини Бањалуке, и у Банату) обавезно
је и једење рибе. Сва ова јела имају мртвачки карактер, и стоје у вези са доњим или „оним" светом.
О Божићу се, као што знамо, не сме чистити кућа два или три дана. Зашто? Зато да се не би
почистале душе. Душе се, доиста, могу „почистити" метлом. Божић је ипак празник пун весеља и
неограничене слободе. „Нема дана без очнога вида, — Нити праве славе без Божића." Разуме се да
се, у првом реду, једе у претерано великим количинама. Једна народна пословица каже за Божић
да је „мастан и премастан". „О Божићу се објести и побљувати није никакве срамоте" — каже Вук.
Иста оваква лиценција важила је и за пијење. Вино ни у ком случају не сме изостати са божићне
трпезе („А што ми се највише допада — Што свачему треба наздравити"), и никоме, па чак ни
женама, не замера се ако тога дана у пићу претерају. „Ако сам се опила, Божић ми је дошао". Сад
је ритуално пијење о Божићу јасно. Бадњи дан и Божић су, као што смо видели, задушнице, и због
тога је једење и пијење, које овде није ништа друго него сакраментална жртва, сасвим, разумљиво.
„Добро је" кад се неко напије због тога што су у том случају преци, за чији рачун пијемо,
задовољени, па ће нам вратити љубав на тај начин што ће нас, у идућој години, наградити
берићетом. Човек који рано ујутру на Божић улази, на наш позив, у нашу кућу, да нам донесе
срећy јесте полаженик. Око Божића се врши шибање. Ударају се млади момци и девојке, или
младе жене, па онда животиње и воћке; у неким случајевима удара се и земља. Шибање се врши
прутом или прућем од врбе у највише случајева, или прућем од брезе, зове, леске, рузмарина,
коприве. Ударање је некад врло свирепо, и понекад је потребно да потече крв.

КУМОВА СЛАМА И КУМСТВО

Познато сазвежђе на небу зове се Кумовска Слама. По тој „слами" иду душе покојника на небо.
Али зашто се за њу каже да је кумовска? Народно објашњење разуме се да нам не каже ништа.
Кум, који нас доводи у везу са прецима при уласку у живот, који представља младу прецима при
уласку у њен нови дом да ли он, можда, има дужност да, и на оном свету, поведе душу путем који
води прецима, па се отуда тај „сламни пут" назива кумовским путем.

Кумовско име се везује за један пут који очевидно припада ономе свету. Кум је чаробник, јер зна
које име треба дати детету и само он зна право име (''да не чује зло''!). Кум, дакле, уколико врши
функцију кумства, очевидно има везе са хтоничним силама, и има и сам хтонични карактер.„Кум
може да прокуне; његову клетву Бог прима пре него и очину и материну. Што кум прокуне никад
среће нема".

КУЛТ БИЉАКА

Култ дрвета и биљака једини је од старих култова са којим се црква, нарочито наша православна,
брзо и безусловно измирила, тако да он данас у њој има нарочито своје место и своју символику"
„Цела религија дрвећа и биљака" почива на „уверењу да се еликсир живота ипак налази у
тајанственој снази светих дрвета и магичних биљака"

ЗАДУШНИЦЕ

Задушнице су помен умрлим прецима и приликом њих се једе и пије. Карактеристичне су и наше
пословице: „Пије се као на гробљу"; „Најео са као сироче на задушнице"; „Напио се као поп на
задушнице".

СЛАВА

Такође представља помен умрлим прецима. Прижељкује се и очекује њихово присуство. Слава је
типично српски празник и за разлику од Божића, током којег се весели, пуна је тешких и озбиљних
религијских ритуала. Цео обред о слави врло је прост и своди се на ,устајање у славу", на
спомињање умрлих предака, и жртву (у хлебу или кољиву, и вину) која се тим прецима приноси.