NAPOMENA AUTORA

Autor, Stefan Erdoglija, trenutno zadržava sva prava nad ovim tekstom, jer rad nije ni
dovršen, a kamo li objavljen. Tekst će biti gotov do Aprila 2013, ako ne i znatno
ranije. Obzirom da su istraživanje i pisanje u toku, molim vas najlepše da ne citirate
tekst, do (nadam se jako skorog) objavljivanja konačne verzije. Tekst će biti
ispravljan i svaka nova verzija će bez posebne najave biti postavljena na istu adresu
na Scribd-u. Ako vam već nešto iz -nedovršenog- teksta stvarno jako i neodložno
treba, kontaktirajte me na mail, pa ćemo se dogovoriti kako mogu da vam izadjem u
susret. Kada tekst bude dovršen, biće javno dostupan na istoj adresi na Scribd-u, pa
pri navodjenju izvora, na nju i treba referirati. Konačna verzija će biti postavljena u
“copyleft” formi ovde, te će svi imati prava da je download-uju, neograničeno koriste,
navode, menjaju, kritikuju, citiraju, prepričavaju (...), pri čemu je jedino referenca na
ovaj moj rad, naravno, obavezna, ako se u svom radu oslanjate na ovaj moj.

Jako mi je drago ako delite moje interese i pročitate ovaj tekst. Molim vas da se ne
smejete količini leksičkih grešaka, kojih je i ova “beta verzija” i dalje puna, jer je u
pitanju nedovršen, nezvaničan i nedovoljno proveren tekst.

Bio bih vam jako bio zahvalan na svim, pogotovu kritičkim komentarima, posebno
u vezi sadržine teksta.
© Stefan Erdoglija, Beograd, Srbija, 2012/3. serdoglija@gmail.com
© Authorship recorded on Scribd, http://www.scribd.com/doc/118807987/Altiser-i-Zizek, during
2012 by Stefan Erdoglija. All rights reserved for now. Final version, when published, will be

made as if under COPYLEFT licence - only referring to my work when using my text will sbe compulsory, of
course. Original page deleted, new adress:
http://www.scribd.com/doc/119060122/Luj-Altiser-i-osnovne-teze-teorije-ideologije-Slavoja-Zizeka

1
 Stefan Erdoglija
Luj Altiser i suštinske teze teorije ideologije Slavoja
Žižeka

APSTRAKT: U radu su izloženi neki osnovni stavovi rane teorije ideologije Slavoja Žižeka, iz faze Sublimnog objekta
idelogije i neposredno nakon toga, ukazivanjem na njihovu vezu sa Žižekovom kritičkom analizom Altiserovih shvatanja, i
kritikom oba autora sa pozicije Kritičke teorije društva. Izložene su Žižekove osnovne teze o ideologiji, po kojima Žižek
postaje svetski poznat, iz njegovih prvih bitnih publikacija na engleskom jeziku, dakle: izloženo je ono što je Žižek tvrdio u
tekstovima iz prve polovine devedesetih godina, na čiju analizu je ovaj rad ograničen. Tome prethodi ekstenzivno
razmatranje temelja Žižekove teorije ideologije u Altiserovoj teoriji ideologije. Altiser je imao više faza svog života i rada,
ali u ovom radu sam razmatrao samo tekst Ideologija i državni ideološki aparati, kao ubedljivo najuticajniji Altiserov tekst
na temu ideologije. Nivo ideologije koji je Žižek prvi vrlo jasno formulisao, iako se sa moje strane opsežno tvrdi da ga
nikako nije prvi otkrio (već je to učinila Frankfurtska škola, posebno Adorno u Negativnoj dijalektici) je u:
1) u samoj “stvarnosti”, samom ustrojstvu društva – time što je društvena stvarnost konstruisana oko “iracionalne”,
ideološke fantazije.
2) U zanemarivanju, potiskivanju činjenice da subjekti delaju u skladu sa pomenutom vrstom fantazije.

KLJUČNE REČI: ideologija, subjektivnost, ideološka fantazija, ideološki fetiš, strukturalizam, post/strukturalizam,

Uvod:

Cilj rada je ekspozicija Altiserove teorije ideologije i ekspozicija Žižekove teorije ideologije,
poredjenje ove dve i ukazivanje na njihov savremeni značaj iz ugla nekog ko prihvata fundamentalne
stavove prve generacije Kritičke teorije društva. Ekspozicija Žižekove teorije ideologije vrši se uz
veliko kritičko oslanjanje na Altiserovu teoriju ideologije iz koje je delom i nastala.
Napominjem da je Altiser imao više faza svog života i rada, ali u ovom radu sam razmatrao samo tekst
Ideologija i državni ideološki aparati, kao ubedljivo najuticajniji Altiserov tekst na temu ideologije.
U radu su izloženi neki osnovni stavovi rane teorije ideologije Slavoja Žižeka, iz faze Sublimnog
objekta idelogije i neposredno nakon toga, ukazivanjem na njihovu vezu sa Žižekovom kritičkom
analizom Altiserovih shvatanja. Izložene su, dakle, ukratko, Žižekove osnovne teze o ideologiji, a po
kojima Žižek postaje svetski poznat, iz njegovih prvih bitnih publikacija na engleskom jeziku, dakle:

2
izloženo je ono što je Žižek tvrdio u tekstovima iz prve polovine devedesetih godina, na čiju analizu je
ovaj rad ograničen. U radu je Žižekova teorija ideologije izložena kroz kritiču ekstenzivnu analizu
Altiserove teorije ideologije i elementarnu ekspoziciju Lakanove teorije subjektivnosti (gde god je
eksplikacija Lakanovih termina bila apsolutno nužna za inteligibilnost), a u cilju kako lakšeg konačnog
izlaganja Žižekove teorije ideologije, tako i njenog konačnog poredjenja sa Altiserovom teorijom
ideologije, te odredjivanju stvarnog značaja ove dve teorije ideologije, kako je to prikazano na kraju
teksta, kritikom oba autora i Lakana, a na tragu Frankfurtske škole.
Osnovni ciljevi rada su, dakle: 1) kritička analiza Žižekove teorije ideologije 2) Kritička analiza
Altiserove teorije ideologije, 3) kritičko poredjenje ove dve teorije i pokazivanje medjuzavisnosti i 4)
Kritička procena savremenog značaja ove dve teorije iz perspektive Kritičke teorije društva.
Metod rada je egzegeza Žižekovog teksta: The Sublime Object of ideology, te njegovog priloga u
zborniku Mapping Ideology, i egzegeza Altiserovog teksta Ideology and Ideological State Apparatuses.
Raspored u radu je takav da se posle uvoda u strukturalističko razmatranje subjektivnosti prelazi na
Altiserovo razmatranje ideološke subjektivnosti, što biva praćeno kratkom analizom nekih od
Lakanovih ideja koje su već kod njega prisutne, čime se ukazuje na izuzetnu sličnost Žižekovog
Lakana i Frankfurtske škole, na tragu koje se izlažu oštroj teorijskoj kritici Altiser, Žižek i posebno
Lakan, da bi se kroz kritiku Altisera koja je sprovela škola slovenačkih Lakanovaca, čiji je Žižek samo
najpoznatiji član, došlo do konačnog izlaganja Žižekove teorije ideologije. U zaključku se daje kratka
uporeda analiza teorija ideologije Altisera i Žižeka, sa osvrtom na ove dve i ukazuje na izvesni teorijski
značaj Altiserove teorije ideologije čija je pseudo-naučnost odbijena kao najgora ideologija zajedno kao
i mnogo njegovih teza, i ističe se jako veliki savremeni značaj Žižekove teorije ideologije za radikalnu
misao i politiku emancipacije, uz napomenu, opravdanu već napisanim, da je Žižek pre nastavljač prve
generacije Frankfurtske škole nego strukturalističkih i ostalih pseudo-nauka.

Opšti teorijski okvir:

Altiserova teorija ideologije i socijalna ontologija strukturalizma

Altiser pripada strukturalističoj i marksističkoj tradiciji. Ključna ideja za strukturalističku socijalnu

ontologiju je razmatranje društvene proizvodnje individua u subjekte: Tumačiti ono što je nekada
mišljeno kroz filozofsko shvatanje “subjektivnosti” kao efekat procesa subjektivacije, konstrukcije
identiteta, (bolje rečeno kao lažnu svest tog procesa) jedno je od opštih mesta postmoderne. Ideja

3
subjektivnosti je da je čovekov odnos ka svetu zasnovan na fundamentalnijem samo-odnošenju
čovekovog ega. Već u svom oproštaju od Sartre-a, Foucauldt, na primer, ideju Čoveka (kao
novovekovnog samosvesnog sebi-transparentnog slobodnog i kreativnog subjekta) proglašava
prevezidjenom: “..mi smo pronašli nešto drugo,drugu strast, strast za pojam, za ono što bi smo mogli
nazvati sistemom”1 . Levi-Strauss misli subjekta (čoveka sa njegovim mislima, osećanjima,
egzistencijalnim projektima i sličnim.) kao prazno mesto, kao tačku kroz koju se prelamaju razne
objektivno postojaće strukture, dakle kao epifenomen. Kod ideje slobodnog odgovornog subjekta sa
njegovim “racionalnim” normama vidi se “naturalizacija simbolnog poretka u službi vladajuće klase”
(Barthes)2, odnosno neprepoznavanje i naturalizacija društvenih struktura, proglašavanje za od boga ili
prirode datih, vrednosti koje su, u nekom momentu, nastale (npr. u vreme uspona buržoazije), te daju
podršku za ideološku reprodukciju sistema. Ovim stavom Barthes uobličava strukturalističko i
post/strukturalističko shvatanje ideologije, i tvrdi stavove slične i nekim drugim socijal-filozofskim
pravcima kao što je frankfurtska škola. Sama ideja modernog subjekta kao kozistentnog subjekta
(racionalnog ega) koji iz sebe tvori sebe i svoj svet vidjena je (a ovo je zapravo opšte mesto cele
post/strukturalističke i Adornove kritike) kao najdublja dogma Moderne: kritika dotične artikulisana je
na mnoštvo načina. Zajedničko mesto strukturalističke kritike, na koje se dovezuje Altiser, je videti
momenat subjektivacije - nesvesnog, ne-slobodnog, besmislenog i nesvodljivog posredovanja neličnim
strukturama u nastanku individualne subjektivnosti - iza svakog navodno slobodnog, smislenog,
svesnog i racionalnog akta “subjekta” i njegovih produkata. To što se “zaista” pri subjektivaciji dešava
je simbolno-socijalno nadodredjena identifikacija subjekta kroz koju on nesvesno i neslobodno zauzima
odredjenu “društveno-simbolnu poziciju”, preuzima odredjeni društveni položaj, “simbolni mandat”
sve uz neizbežnu iluziju da je odluka o svemu tome zapravo “lična” i “slobodna”. Ova iluzija je onda
upravo glavni izvor zabluda moderne ideje subjektivnosti. Strukturalizam kod Altisera, najznačajnijeg
strukturalističkog teoretičara ideologije, završava mišlju o radikalnoj otudjenosti subjekta u različitim
mehanizmima u kojima individua može u najboljem slučaju da menja iovako društveno, “simbolno”,
nadodredjene identitete, koji zapravo nikad nisu niti “lični”- nemaju svoje polazište u samoj individui.
Dalje, svaka identifikacija, svako prepoznavanje-priznavanje: “to nešto sam ja”, nužno pretpostavlja
neprepoznavanje, te je i društvena i psihička stvarnost sve samo ne potpuno racionalna, transparentna i
slobodna.

1 M. Foucauldt po B. Majer, Strukturalizam, Beograd, 1976, 6.

2 R. Barthes, po S. Žižek i drugi, Mapping ideology, Verso, London – New York, 1994, 11.

4
Altiserovo ime za faktor subjektivacije je ideologija, dok će drugi francuski savremenici faktor
subjektivacije zvati npr. moć kao Foucauldt iz faze “Istorije Seksualnosti 1” i “Nadzirati i kažnjavati”
ili (u širem smislu) “pismo” (kao aktivno u konstrukciji smisla), ili hiper-realnost simulacije preko
masovnih medija u kojoj je ”realno umrtvljeno” (Baudrillard). Ono što je zajedničko je svodjenje
subjektivnosti na društvenu konstrukciju. Ovde treba napomenuti da je Altiser imao više faza svog
života i rada, ali u ovom radu sam razmatrao samo tekst Ideologija i državni ideološki aparati, kao
ubedljivo najuticajniji Altiserov tekst na temu ideologije.

Poreklo Žižekove teorije ideologije u Altiserovoj teoriji ideologije

Tako za Altisera jedina vrsta subjektivnosti koja postoji jeste ideološka 3. A to direktno znači kritiku
novovekovnog shvatanja subjekta u svim glavnim aspektima. Pre svega znači kritiku različitih ideja
slobodnog subjekta. Altiser se igra dvoznačnošču francuske i engleske reči subject gde isti termin
funkcioniše u dve suštinske a suprotne tendencije prihvaćene jezičke igre: kao označitelj asocijativno i
de facto povezan u jezičkoj igri sa označiteljima racionalnosti, slobode, produktivnosti, odgovornosti,
kao u: rational, free, productive, responsible, creative subject,- dakle, tako da konotira novovekovnu
ideju samoodredjujuće subjektivnosti. Ali, već na nivou asocijativnih i drugih veza reči, termin subject
je povezan sa terminima subjected to, subject of, na primer kao subjekt zakonaa koji je podredjen
zakonu (subject of Law, subjected to law), podredjen državi (subjected to State), ili prosto podredjen
vladaru kao u subjected to Queen Elisabeth), te dakle konotira podanika, skroz neslobodno biće. 4

3 U ovom poglavlju je prikazana najpoznatija verzija Altiserove teorije ideologije, ona iz: teksta o ideologiji i državnim
ideološkim aparatima. Treba napomenuti da je Altiser menjao stanovišta, te je u poslednjoj, samo-kritičkoj fazi dao i neka
različita mišljenja na temu ideologije. Ali, ipak, ovde razmotreni tekst imao je istorijski i teorijski ubedljivo najveći značaj.
Videti nadalje: L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, u S. Žižek i drugi, Mapping ideology, 100 – 141.
4 Ovo veza reči je mogla potpuno da se objasni i “paradigmatičkim” i “sintagmatičkim” vezama reči, kako su u knjizi
Sausseaureovih predavanja ovi termini o vezi reči nazvani, kao što je veza reči mogla da se tematizuje i mnogim
struktural-lingvističkim terminologijama iz naprednijih strukturalističkih teorija. Ali, to nije tema rada. Držaću se što
jednostavnijeg a ispravnog, što shvatljivejeg i nesumnjivijeg izražavanja i shvatanja o značenju i vezi reči, da bih pokazao
ključne teze što bolje, i to one koje teze su relevantne za ovaj rad koji se bavi idelogijom, bez zalaženja u kompikovana
pitanja strukturalističke lingvistike ili teorije značenja. Tvrdim, dakle, bez detaljnijeg dokazivanja koje bi zahtevalo posebno
istraživanje, da slično Saussaureovom shvatanju, reči svakako jesu povezana na dva osnovna osnovna načina. Prvo, reči su
povezane.“paradigmatički” (Saussaure), asocijativno, tako što evociraju reči asocijativno povezane sa njima. Drugo, reći ću
da su povezane su de facto, kako ja lično smatram da je najbolje nazvati onu vrstu veze koju Saussaure zove
“sintagmatičkom”: reči su povezane sa drugim rečima u rečenicama, stvarno su na taj-i-taj način iskazane pri učestvovanju
u preovladjujućoj igrim, i tada su povezane u iskaz, i to u realno iskazanim iskazima (celog jednog društva). Tada su
iskazane zajedno sa odgovarajućim drugim rečima, kada rečenica uopšte ima bilo kakav smisao. Značenje termina (i to da li
ga uopšte ima), ono “označeno” u strukturalističkoj terminologiji, ja tvrdim, potiče iz svih mogućih jezičkih veza koje
termin može imati sa drugim terminima, u prihvaćenoj jezičkoj igri - trenutno dominantom načinu korišćenja terimina u
datoj zajednici, preovladjujućoj upotrebi termina, označitelja. U svim konkretnim slučajevima, u konkretim iskazima ili

5
Teškoća, koja bi se, tvrdim, mogla pokazati već u Kantovoj koncepciji kategoričkog imperativa 5 je
utoliko što se ispostavlja da je ova dvoznačnost, fatalna, jer iza jedinstva ideje (subjekta) krije
kontradiktornu suprotnost (bića koje je slobodno kao i potlačeno). Ispostavlja se da je slobodno da
slobodno prihvati svoje potlačenje, insistira Altiser.6 FUSNOTA Glavna “lažna svest” se sastoji
fundamentalno ne u nekakvoj lažnoj predstavi stvarnosti, nego sopstvenog odnosa ka stvarnosti i u
stvarnosti - u “imaginarnom odnosu individue prema realnim odnosima njegove egzistencije”, kako
glasi poznata Altiserova definicija ideologije.7 FUSNOTA Ideologija više nije prosto iskrivljena
predstava stvarnosti, nego primarno sopstvenog praktičnog odnosa ka stvarnosti. “Objekt” koji je
predstavljen u imaginornom obliku u ideologiji je odnos individua prema realninim uslovima njihove
egzistencije, a to pre svega znači da je ideološka “lažna svest”, ako izaberemo da zadržimo taj termin,
lažna svest o našoj stvarnoj društvenoj praksi i odnosima u kojima se u njoj nalazimo sa drugima.
Ideologiji je, prema Altiseru, spoljašnja jedino nelična nauka koja može, izmedju ostalog, da sagleda
društveni proces subjektivacije, ideološkog formiranja individue u ideološke mašine, neslobodne,
nelične, ne-racionalne (kako je psihoanaliza koja ima ogroman uticaj i na Altisera i Žižeka) društvene

izrazima, značenje termina, tvrdim, nije odvojivo od konteksta, veze u koju je de facto doveden sa drugim rečima u iskazu
(ili skupu više njih), niti asocijativih jezičkih veza koje termin ima sa drugim terminima (možda trenutno, ali iako trenutno,
svakako, takodje: de facto) u jezičkoj igri neke zajednice, a koje prevazilaze ono iskazano u samoj rečenici, i značenje
termina, ono “označeno” izraza i iskaza dalje dovode u vezu sa drugim idejama, asocijacijom, evokacijom – psihološki, ali
gotovo nužno. Termin subject je povezan i, kako sam nazvao, asocijativno, kao što je povezan i (kako to nazivam:) de facto,
bar engleskom i frackuskom jeziku, sa dve suprotne grupe termina: 1) grupom termina kojom se označava novovekovna
ideja subjekta, kao u “free subject”, “rational subject”,” personal subject”, “individual subject”, “creative subject”, 2)
kao što je povezan i dodavanjem još jednog termina ispred kojeg se termin subject često nalazi, termina of , leksički, de
facto, a kao što je strukturalizam konstantno insistrao, kao i Altiser - ne samo leksički, sa sličnim terminom, terminom
subjected to, koji označava stanje potpune podredjenosti, kao u primerima podanika kraljice Engleske, (a subject of the
Queen of England), zakona (a subject of law), države (a subject of a state).Prema tome, izrazi i iskazi u kojima se termin
subect pojavljuje, kao i sam termin, asocijativno i de facto su u vezi sa drugim terminima (ili izrazima) koji označavaju dve
potpuno suprotne ideje. Sam termin subject preko upotrebe u tim iskazima ili izrazima, ima veoma različita značenja,
imajući za označeno, na primer, i slobodno biće i podanika - bivajući time protivurečno korišćen, jer označava
kontradiktorno suprotne ideje, u isto vreme, u istoj, dominantoj, jezičkoj igri iste zajednice (ovo sada tvrdim navodeći ovde
za primer samo jednu, verovatno najveću i najpoznatiju, prisutnu protivurečnost koja, kako su strukturalisti naglašavali,
svakako nije.jedina protivurečnost vezana za termin subject)
5 Kant je ovde simptomatičan: jedna od glavnih ideja kritike uma je odbijanje svake “intelektualne intuicije”,
intelektualnog, introspektivnog sagledavanja sadržaja univerzalnih istina u umu samom, dok u pojmu kategoričkog
imperativa kao “činjenice uma” upravo vaskrsava intelektualna intuicija. Kritika praktičnog uma vaskrsava donekle teoriju
urodjenih ideja, intelektualnog sagledavanja, upravo ono što je teorijska kritika proglasila za metafizički fantazam, nivo
bajke. Dalje, u samom Kantovom mišljenju postoji tenzija u vezi sa tim što mi treba da se podčinimo samopostavljenom
zakonu. Terry Pinkard ističe značaj ovog, kako ga zove, “Kantovskog paradoksa” podredjenosti samo-postavljenom zakonu
u celoj Nemačkoj idealističkoj filozofiji devetnaestog veka, dakle “visokoj filozofiji”, oslonjenoj baš na pomenutu,
kritikovanu, ideju subjektivnosti.
Videti: T. Pinkard, The Legacy of Idealism, Cambridge university press, 2002, i I. Kant, “VII. FUNDAMENTAL LAW OF
THE PURE PRACTICAL REASON, REMARK” u THE CRITIQUE OF PRACTICAL REASON, preveo Thomas Kingsmill
Abbott, http://philosophy.eserver.org/kant/critique-of-practical-reaso.txt.
6 L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX
7 Ibid, XX

6
subjekte i lažne svesti (individua u pitanju, pre svega) o ovom procesu. Ali nauka je po Altiseru
pogrešno shvaćena kao “proces bez subjekta”. FUSNOTA Nauka je nelična, Altiser zato insistira da ne
postoji subjekt nauke.8 Altiser sebe smatra nastavljačem “nauke istorije”, kako je Altrusser zvao
ono što je navodno Marksovo glavno dostignuće, koje je Marks navodno u Kapitalu znasnovao - te
prema tome saznanja o čoveku od najvećeg značaja stavlja u domen onoga što je za njega bila “nauka”:
a nju čine strukturalističke interpretacije Marksističke tradicije u Altiserovoj interpretaciji, interpretacije
koje se svakako mogu dovesti u pitanje, kao i druge “nauke” čiju spoznaju on nekritički uzdiže. Altiser
osim prirodnih nauka priznaje samo strukturalistički zasnovane društvene nauke (posebno psihoanalizu
Jacquesa Lakana, strukturalnu lingvistiku, te antropologiju). Na osnovu svih tih Altiserovih nauka,
znamo je da smo iovako uvek-već u ideologiji. Obzirom na takvo shvatanje, Mladen Dollar efektivno
prikazuje suštinsku posledicu Altiserove teorije ideologije, od koje počinje kritika Altisera kod
slovenačkih Lakanovaca, kojima i Žižek pripada.

“Ali nauka nije pozicija subjekta, i izuzetna implikacija ovakvog shvatanja je da teoretičar koji uviđa
ovaj mehanizam njemu ne može uteći – u njegovoj nenaučnoj egzistenciji on je (ideološki) subjekt kao
i svako drugi, iluzija je konstitutivna za bilo kakvu vrstu subjektivnosti i time neizbežna. Njegova
jedina [praktična – S.E.] prednost je da vidi nužna ograničenja te prednosti [dakle, da vidi ideološku
uslovljenost njegove sopstvene nenaučne životne prakse -S.E.] ”9

Ovim se probija tradicionalno shvatanje problema ideologije kao lažne svesti, sa pratećom idejom da
je glavni problem ljudi “zavedenih ideologijom” lažna predstava realnog sveta10. Altiser naglašava da se

8 Bez detaljnijeg ulaženja u probleme Altiserove teorije subjektivnosti, probleme za koje ćemo videti da su ih jasno istakli
slovenački lakanovci čija se shvatanja ovde tematizuju, moram već na ovom mestu oboriti Altiserovu teoriju subjektivnosti.
Evidentnto je netačno da ne postoji subjekt nauke! Nauka nije lično kreativno delo, podrazumeva rad u naučnoj zajednici i
njenoj naučno-istraživačkoj tradiciji koja daje heuristička pravila o tome koje entitete proučavati i kako, kako je na tragu I.
Lakatosca i T. Kuhna, precizirao Laudan. To nikako ne znači da individualna subjektivnost ne igra nikakvu ulogu, čak, ako
prihvatimo Kuhnovu teoriju, igra najveću moguću time što na kraju rezultat nečijeg individualnog napora, suprotan
prihvaćenim teorijama, dovodi do naučne revolucije. Blaže (od Kuhna) rečeno, individualni napor racionalnog mišljenja
dovodi do promene nekad čak i jezgra naučno-istaživačke tradicije, osnovnih pravila o onome što jedna naučna zajednica
misli i uči druge. Dalje, i ključno, da učinimo evidentnim ovo prisustvo individualne, lične, racionalne subjektivnostiu
nauci evidentim, podsetimo se samo koliko se teorija, zakona, entiteta, i ostalih elemenata nauke naziva po onima koji su ih
otktrili ili izučili, upravo individualnim, ličnim, racionalnim, kreativnim, slobodnim mišljenje: od Arhimedovog zakona do
Higsovog bozona. Čak i prihvaćena jezička igra nauke govori protiv Altiserove teorije subjektivnosti i nauke.
9 M. Dolar, Beyond interpellation u: Qui parle, Berkeley: Univ. of California press, vol.6, number 2, spring/summer 1993,
75-96 – preuzeto sa http://marifilos.files.wordpress.com/2011/09/dolar-mladen-beyond-interpellation.pdf.
10 Što svakako ne znači da nema ideoloških predstsva stvarnosti, nego dolazi do pomeranja težišta analize, na ono što ih
uzrokuje.

7
ono ideološko ideologije sastoji upravo u kreaciji predstave imaginarnog odnosa ka stvarnosti, ne
(primarno) imaginarne predstave stvarnosti, što je upravo podležuća teza tradicionalne teorije
ideologije kod Prosvetiteljstva, Feuerbacha i ranog Marxa (po Altiserovom, čini mi se ispravnom i
svakako informativnom čitanju odgovarajućih teoreričara, gde Altiser svakako ukazuje da ideologija
odista nije svodljiva na puku “lažnu svest” - izlažući žestokoj i često polu-prikriveno podsmevajućoj
kritici svoje prethodnike u teoriji ideologije)11. FUSNOTA

Problem lažne svesti svodio bi pitanje ideološkog (ne)razumevanja na umišljeno (“imaginarno”)

predstavljanje sveta, nasuprot pravom uvidu u “samu stvar”. Ali ovo odmah pokreće pitanje: Zašto
ljudima treba nekakva imaginarna transpozicija njihovih realnih uslova života, tj. sveta? Po prvom
odgovoru (u osamnaestom stoleću), u pitanju je prosta obmana, teorija zavere sveštenika i despota da
obmanu narod proizvodima njihove mašte (Bogom, rajem, paklom, itd.), a u cilju ovladavanja širokim
narodnim masama, tako da oštećeni postupaju iracionalno, suptotno sopstvenim interesima i za interese
eksploatatora koji su izmislili ideologiju. Altiser “podjednako lažnom”12FUSNOTA smatra i stanovište
mladog Marxa iz Nemčke ideologije, gde se tvrdi shodno Feuerbachu, da ljudima treba imaginarna,
otudjujuća predstava stvarnosti zato što je stvarnost po svojoj suštini otudjujuća zahvaljujući
kapitalističkim odnosima proizvodnje, zato što su društveni odnosi kontaminirani formom “otudjenog
rada”.13 FUSNOTA I ovde, kako ćemo videti, Altiser potpuno zanemaruje shvatanje fetišizma robe u
Marskovom Kapitalu, iz koga je, slično kako je Žižek kasnije tvrdio o Marksovom fetišizmu robe,
Altiser upravo mogao da nauči da je poreklo ideološkog iskrivljenja u samoj stvarnosti.

“Uzrok” ideološkog iskrivljenja i tzv. krivih predstava treba tražiti u pre svega praktičnom odnosu ka
stvarnosti, tvrdi dakle Altiser, “imaginarna priroda ovog odnosa stoji u osnovi svih iskivljenja koja
možemo uvideti u svakoj i svoj ideologiji”14 (pod uslovom naravno da nismo robovi baš te idelogije).15
Da bi se uslovi proizvodnje kao uslovi dominacije reprodukovali nužna je reproduckija radne snage koja
u proizvodnji učestvuje. Ovi odnosi zahtevaju reprodukciju svojih proizvodnih snaga, dakle: radne

11 I kako je eksplicitno rekapitulirao u svom tekstu: L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX
12 Ibid, XX.
13 L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX
14 L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX
15 Što, ponovimo, nikada nije praktično moguće, naučnici joj nikada ne izmiču u ne -naučnoj praksi, dok se i za filozofe
dalje navodi da uvek imaju njihove ideološke „vrednosti“, kako nam je rečeno u:
L. Altiser, Philosophy and the Spontaneous Philosophy of the Scientists, www.marx2mao.com/Other/PSPS90NB.html.

8
snage, dakle odgovarajućih ljudi, koji svoj potlačeni odnos prema društvenim instancama ekspolatacije
trebaju sebi imaginarno predstaviti da bi u ovim odnosima “normalno” funkcionisali, te da bi se time
sami odnosi dominacije “normalno” odvijali.16 FUSNOTA

Po Altiseru subjekt postoji samo po ideologiji. Ideologija naravno nije individualna. 17 Altiser, klučno
i jako uticajno, insistira da je ideologija uvek materijalizovana u ritualima državnih institucija
(“državnih ideoloških aparata”) u službi re/produkcije radne snage zarad reproduckije postojaćih
odnosa proizvodnje, dakle u službi očuvanja društvenih odnosa kao odnosa dominacije.18 FUSNOTA U
tom kontekstu ovde se, svakako, tvrdi jedna od tvrdjih varijanata teze o društvenoj konstrukciji
individue. Ideologija kreira “Smisao” života - stvara imaginarni odnos individue prema spoljašnjim
odnosima u društvenoj stvarnosti, koje individua mora prevideti da ne bi videla da je eksploatisana u
službi vladajuće klase. “Ideologija interpelira individue u subjekte”, kako glasi čuveni Altiserov stav 19:
postajanje subjektom, subjektivacija, je protumačena kao interpelacija, kao odgovor na ideološko
“prozivanje” posredovano preko državnih ideoloških aparata, uredjeno njihovom svakako ne-ličnom
praksom, a upravo identifikacija funkcioniše interpelacijom: stvara navodno individualne ličnosti i
unutrašnjost subjektivne psihe. “Egzistencija” subjektivne psihe, sa svim njenim uverenjima, željama,
projektima; ukratko: svesnim predstavama, kao samo-identične samo-prisutne lične svesti, koja stoji u
osnovi mišljenja i delanja individue, jeste fudnamentalna pra-iluzija, obzirom da je ova interiornost
upravo neodvojivo povezana sa mehanizmom ideološkog prozivanja koji je nužno materijalizovan u
državnim ideološkim aparatima. Altiser striktno tvrdi tezu o materijalnoj egzistenciji ideologije koja

16 Zato Altiser i počinje tekst dužim razmatranjem reprodukcije odnosa proizvodnje, reprodukcije proizvodnih snaga, i svo
vreme, iako od početka imlicitno: tezom da su ti društveni odnosi, koji se reprodukuju re/produkcijom odgovarajuće radne
snage, shvaćeni kao odnosi dominacije - umešani u ideološku proizvodnju individua u subjekte ideologije, u potlačena bića
koja, naravno nesvesno, “imaginarno”, rade suprotno sopstvenim interesima, a za interese njihovih eksploatatora – što i
treba da se pokaže teorijom ideologije. U ovim bitnim tezama, Altiser preuzima i zapravo razradjuje tradiciju kritike
ideologije započetu još u doba Prosvetiteljstva, pogotovu kod Feuerbacha, Marxa i Frankfurtske škole, i ne spominje ovu
bitnu činjencu pripadnosti “naučno-istraživačkoj tradiciji” Kritičke teorije (pod čim podrazumevam ovde radikalnu
društvenu kritiku – od Prosvetitelja, do Žižeka)
Videti: L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX - XY
17 Kao što je vidljivo u neurotičnim simptomima, i teoretizaciji njihovih društvenih uzroka u psohoanalizi, nema govora o,
ne samo racionalnom, nego ni jedinstvenom, ličnom, sebe-stvarajućem subjektu. Svako nesvesno izvedeno iracionalno
ponašanje, svaki neurotični simptom, napada ideju subjekta kao striktno individualnog, dakle, bukvalno, “nedeljivog”, jer
neurotični simptomi koji se svima dešavaju potvrdjuju (takodje i) podeljenost u psihičkom sistemu. Sa druge strane, velika
masovna patologija, dakle istovetnost iracionalnih ponašanja kod ogromnog broja ljudi osporavaju tezu o subjektu kao
ličnom samo-proizvodjaču. I time je već, do sada, ukazano na glavni strukturalistički “obračun” Altisera sa modernom
idejom samo-transparentne, racionalne, lične, individualne subjektivnosti
18 Ibid, XX
19 Ibid, XX

9
u kapitalizmu vrši reprodukciju radne snage kroz produkciju (socijalnu konstrukciju) subjekata.
Psihička interiornost pre svega je uvek materijalno uslovljena, otelovljena ideološkim praksama,
ritualima državnih institucija; fundamentalni pra-ideološki gest je zaborav te činjenice. 20 FUSNOTA
Pitanje “lažnih predstava”, “verovanja” i ostalih svesnih predstava individue ovde je sekundarno, one
se svakako posmatraju kao učinak ideologije, no za ideologiju je ključno da stvara pre svega,
odgovarajućeg aktivnog, praktičnog, proizvodnog čoveka koji je kod Altisera sveden na “ideološku
mašinu” koja gotovo automatski, nesvesno i neistinito,“imaginarno”, prihvata realne (dakako,
nesubjektivne, nelične, nepravedne, neljudske) odnose sopstvene prakse, životne egzistencije, u svojoj
navodno racionalnoj, ličnoj, individualnoj, slobodnoj, svakodnevnoj praksi, pre svega. Akcenat je na
nesvesnoj praktičnoj integraciji u društvo – i na ovome će insistirati i Žižek. Represivna društvena
integracija je po Altiseru nešto što se dešava kroz nesvesno formiranje (socijalnog identiteta) “ličnosti”
(za Altisera i suprotno slovenačkim Lakanovcima) uvek-već ideološkog subjekta. Poenta je da je
praksa individue primarno kreirana ideologijom - jedna od fundamentalnih ideoloških iluzija primarno
prikriva ovu činjenicu. Na ovome će insistirati i Žižek.

Kakav je odnos uverenja i delovanja ovde? Individua ne deluje na osnovu svojih svesnih uverenja
nego su ova produkt prakse individue kreirane kroz rituale otelovljene u institucijama. Ovim se tvrdi
materijalnost verovanja. Naravno, ovo gledište je oštra kritika modernog shvatanja subjektivnosti, jer
nema govora o slobodnom svesnom subjektu koji (prvo) racionalno bira uverenja pa (potom) deluje
prema njima. Obratno, verovanja (svesna interiornost) su retroaktivni učinak prakse (spoljašnjeg
ponašanja kroz koje subjekat nesvesno prihvata i kod rituala kojim je uredjena praksa). Uverenja su
učinak prakse, i to prakse čija je formula spoljašnja subjektu, nelična, jer pričamo o praksi rituala,
otelovljenim i kodifikovanim načinima ritualnog (time i iracionalnog, ako hoćete tako da kažete)
postupanja, uvek materijalizovanim u moćnim institucijama postojaćim pre subjekta. 21 Žižek i Altiser

20 Ibid, XX
21 Reći da su rituali institucija kodifikovani, prosto znači reći da su uredjeni prema nekim pravilima, a ta pravila su ono što
subjekt nesvesno i iracionalno prihvata u ideologiji. Ne zvaničnu, nego praktična pravila života, i to često neiskazana, nego
naprosto prihvaćena. Ta pravila su onda, mogli bismo reći, prava vera subjekta,iako skroz neosvešćena: nepoznata i samom
subjektu. Ta pravila po kojima subjekt postupa kao da su istinita, jer prema njima uredjuje svoj život su mnogo preciznije i
dublje tematizovana kod Žižeka nego Altisera, pod Žižekovim pojmom nesvesne ideološke fantazije: iracionalne fikcije
operativne u samoj društvenoj stvarnosti, dakle: operativne kroz nesvesno subjekta, a ne kroz dogme koje on ili ona svesno
zastupa. Sada je već objašnjeno i zašto Žižek mora i više od Altisera da se oslanja na psihoanalizu: tematizacija ideološke
fantazije kao nesvesne, a fundamentalno konstitutivne za ljudski život, neće ići bez jako puno teoretisanja o samom
nesvesnom. No, iako razlika dva mislioca još nije naznačena, vidi se i koliko je sam Altiser bio blizu Žižekovoj poziciji o
fundamentalnom nivou ideologije.

10
prihvataju od Lakana tezu o jako psihički moćnoj “delatnosti mrtvog slova u nesvesnom”, o
fundamentalnoj moći “koda” (dakle: pravila) besmislenog, subjektu neshvatljivog, kodifikovanog
neličnog rituala u ličnoj psihi.22 Pravilno obavljanje rituala, učešće u uobičajenim praksama odredjene
društvene zajednice koja funkcioniše po tim ritualima i identifikacija sa tom grupom - to jest: realno
životno funkcionisanje po odredjenim pravilima, a ne dogma sa kojom su ta pravila navodno povezana,
jeste, možemo čak reći suština ideologičnosti ideologije. To je cilj i način funkcionisanja sve i svake
ideologije: učešće u praksama grupe i identifikacija sa grupom – verovanje u zvaničnu dogmu nije ono
glavno ni stvarno bitno u svoj i svakoj ideologiji. Pri tome je bitna praktična uloga same dogme,
nikako njen sadržaj! Njena uloga je, najčešće, da bude puka potpora ritualu, praksi. U ideologiji ste
“već” kada pratite ideološke rituale neke neslobodne grupe i sa tom grupom se identifikujete, pri čemu
do identifikacije kod ogromne većine ljudi dolazi na osnovu njihove prakse, a nikako ne shvatanjem
teorijske veličine ideološke dogme – postaje se rob ideologije učestvovanjem u kodifikovanim ritualima
zajednice, a ne pravim razumevanjem onoga šta dogma na koju se ritualizovana praksa zajednice
oslanja znači uopšte. Na u ovoj tački jako bliskom shvatanju odnosa verovanja i prakse insistira se i
kod Altisera i Žižeka23 i ukazuje na istog starog mislioca koji je uvideo o čemu se radi u ideologiji.
Ingenioznu formulu nalazmo upravo kod velikog ideološkog mislioca Bleza Paskala. Šta da radi onaj
koji nikako ne može da veruje (u dogmu)? Uprošćeno, klekni na kolena moli, idi u crkvu, prati molitve
i verovanje će doći naknadno. Ritual, ideološka praksa institucija, uredjena po -za individualnog
subjekta- nesvesnim, nemišljenim pravilima, je ono iz čega nastaju svesna, navodno “lična” uverenja –
koja samim tim nisu ništa lično. Tako Paskalov budući katolik, da uzmemo najupečatljiviji primer, ide u
crkvu i na mise i tamo radi sve što mu se kaže da radi, a to je ono što vidi da rade i drugi tamo. U
katoličkoj crkvi će slušati neki govor na latinskom jeziku, neshvativši verovatno ni reč molitve, dakle:
dogmatskog slova ideologije - istovremeno se krsteći i radeći tokom mise ono što i drugi rade kao da
razume vekovima unazad napisan tekst koga ne shvata ni najmanje (osim ako baš zna latinski jezik jako
dobro nekim slučajem). Ipak, ovo odlaženje u crkvu i obavljanje rituala koje ni najmanje ne razume će
učinti, kako smatra i Paskal, da konačno pro-veruje u neke osnovne stavove katoličke dogme (one koje
uopšte može da shvati), da nastavi da ide u crkvu i učestvuje u drugim religijskim ideološkim ritualima

22 Za prikaz psihoanalitičke teorije od izuzetnog značaja i za Altisera i Žižeka (i grupe oko njih) videti:
J. Lakan. "The Agency of the Letter in the Unconscious, or Reason Since Freud.", u: Écrits: a Selection, prev. na engleski
Alan Sheridan, Tavistock, London, 1977., 146-178.
Preuzeto sa:
http://www.rlwclarke.net/courses/LITS3304/2011-2012/04BLakan,TheAgencyoftheLetterintheUnconscious.pdf
23 L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX, i
S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, Verso, London – New York 2002, 43.

11
(čiji smisao nikada neće ni shvatiti) i, ključno, da se identifikuje kao katolik – što, ako Paskalov
nesrećnik stvarno radi sve navedeno, i to sve više, realno i znači da postaje vernik! Vidimo na ovom
primeru da subjekat ne mora ni da razume teorijski, to jest, dogmatski deo ideologije kojom je obuzet –
jer kako Altiser otkriva, a i Žižek strogo insistira: ideološka dogma neke ideologije ni ne mora da bude
nešto što razumemo da bi bili potpuni robovi te ideologije! Paskalov vernik ne razume tekst mise, što
je, kako su otkrili Altiser i Žižek, prateći Lakana, redovna situacija u ideologiji, nikako ne izuzetak:
“verovanje je stvar poslušnosti mrtvom, neshvaćenom pismu”, kako kaže Žižek. 24 Ritual je dogmatski,
asubjektivan i otelovljen u egzistenciji crkve kao institucije, a konstitutivan je za praksu pojedinca koja
prethodi uverenju, a svesno uverenje opet, kada jednom iz prvobitno nemišljene prakse nastane,
funkcioniše kao daljnja podrška ideološkoj praksi individue. Ideološka mistifikacija je i u tome što će
subjekt koji tek naknadno p-r-overuje misliti da je “klekao da moli” zato što je već verovao: nastalo
stanje nelegitimno se proširuje u prošlost. KO JE OVO OTKRIO? ALTISER. PROVERI! Ovde već
možemo uvesti elemente Žižekove kritičke diskusije Altisera. Žižek, čini mi se sasvim ispravno,
primećuje jaz u Altiserovoj teoriji izmedju fundamentalno bitnog Altiserovog stava o materijalnosti
ideologije, stava da je ideologija uvek otelovljena moćnim institucijama, “državnim ideološkim
aparatima”, onoj birokratskoj iracionalnoj mašineriji koja je vrlo bukvalno materijalna potpora
besmislene ritualizovane prakse individua - i drugog fundamentalno bitnog Altiserovog stava: stava o
materijalizovanosti, o spoljašnjosti svesnih verovanja (koji je upravo bio detaljno diskutovan). Oba
stava zastupa, u izrazito velikoj meri, i sam Žižek - sami po sebi oni “nisu problem”, nego ogromno
Altiserovo teorijsko otkriće. Ali, gotovo očigledan prigovor od koga Žižek započinje svoju kritiku u
Sublimnom objektu ideologije, je da Altiser nikada nije povezao ova dva fundamentalno bitna stava! 25
Toga stvarno nema nigde, ni u tragovima, u celom Altiserovom tekstu. Postavlja se onda očigledno
pitanje: Kako se ideološko Veliko Drugo državnih ideoloških aparata uopšte može internalizovati u
unutrašnjosti psihe individue, tako da iz ritualizovane besmislene prakse odredjene moćnim
institucijama uopšte nastane, na kraju, i svesno verovanje?26 No, na ovo bitno pitanje vraćamo se čim
uvedemo kasnije kritiku Altiserovog shvatanja subjektivnosti kao uvek (i-ili: uvek-već) ideološke
subjektivnosti, to jest kritiku shvatanja da je čovek puka ideološka mašina.

24 Ibid.
25 Ibid.
26 Ovaj, kod Altisera, kako se upravo ispostavilo, neobjašnjeni proces ideološke subjektivacije moćnim institucijama može
funkcionisati i svesnim i nesvesnim mehanizmima – ali to je sasvim nebitno, jer Altiseru fali objašnjenje u oba slučaja, iako
ćemo jako lako pretpostaviti da će dublje objašnjenje opet i još više morati da se poziva na ono nesvesno u psihi – što kod
Žižeka, naravno, i jeste slučaj.

12
 Altiser tvrdi da izlaže transistorijsku teoriju osnovne strukture ideologije, “Ideologija” je večita i
to u upravo ovakvoj konstalaciji. To naravno ne znači da se ne menjaju konkretne ideologije, dominante
ideologije su svakako nešto što nije večito, posebne ideologije imaju svoju istoriju. Medjutim,
mehanizam interpelacija/identifikacija je večit koliko i materijalnost ideologije, dakle koliko i
imaginarnost (različitih i promenljivih - posebnih) odnosa individue prema realnim uslovima njene
egzistencije. Struktura rekli bismo “ideologičnosti ideologije” i time “imaginarnosti” identiteta ličnosti,
subjekta ideologije, je ono što je večito “upravo kao što je i nesvesno večito”27 FUSNOTA,dodaje
Altiser pozivajući se na poznati Freudov stav, a uz u celoj dosada pomenutoj konstrukciji izraziti uticaj
odredjene Lakanove osnovne ideje strukture nesvesnog, imaginarnog ne/prepoznavanja i simbolnog
posredovanja.28

Dakle, subjektivnost subjekta nije nikako niti biološka, niti psihička niti metafizička, niti lična po
poreklu. Dalje, “ideologija interpelira individue u subjekte” - postoji čist rez izmdju predsubjektivne
pre-ideološke individue (koja zapravo ne postoji u ljudskoj stvarnosti osim po Lakanovoj teoriji
psiho-seksualnog razvoja samo pre ulaska deteta u društvo kad je naučen jezik, pa čak i pre “faze
ogledanja” - dakle u najranijem detinjstvu) i uvek-već ideološke subjektivnosti na kojoj se temelji
samosvesno samo (ne)razumevanje individue. Rez individua-subjekt uvek podrazumeva, kod Altisera,
iznenadno ne/prepoznavanje da je čovek (indivuda) uvek već bio to što jeste: ideološki konstituisan
socijalni subjekt; postajanje subjektom uvek ima retroaktivni efekat, bazirano je na nužnoj iluziji,
ilegitimnom proširenju nastalog stanja na pred-prošlost. Tako će u prethodnom primeru, Paskalov
vernik misliti da je počeo da obavlja verske rituale zato što je prethodno verovao, a ideološki
zanemaruje činjenicu da je verovanje ono što je došlo naknadno, iz same prakse, posle (nekog vremena)
učešća u njoj. Subjekat je slobodan – u krajnjoj liniji- da slobodno privati svoju potlačenost ideološkom
Drugom (ideoloških aparata, rituala, institucija). A iluzija o ličnom poreklu sopstvene prakse iz
sopstvenih ubedjenja je nužna za buržoasku arhi-iluziju o jedinstvenom subjektu odgovornom za svoje
postupke koliko i svet u kome živi i čiji je navodni autor – iluziju koju napada cela
post/strukturalistička društvena kritika!
27 L. Altiser, “Ideology and Ideological State Apparatuses”, XX - XY
28 Zapravo, ovde vidimo uticaj strukturalističke dogme na Altisera. Nema promene mehanizma idelogije, forma ideologije,
sada nazvana “struktura”, se ne menja, ista je oduvek i zauvek, dok se pojedini elementi ove strukture svakako menjaju.
Žižek FUSNOTA će ukazivati oprezno u opštem prikazu teorije ideologije u Mapping Ideology i The Sublime Object of
Ideology da se i dominantni način funkcionisanja ideologije istorijski može menjati. To je još jedan primer u kojoj je meri
Altiser obuzet strukturalističkom analizom, dok ju je Žižek prevazišao.

13
Praksa -aktivnost- postoji samo po subjektu, subjekt postoji samo po ideologiji, prema tome praksa
postoji samo po ideologiji. Ideologiji koja nije prosto “lažna svest” ne bi se mogao suprotstaviti ni
naprosto ispravi uvid. Čovekova praksa, on sam, postoji po ideologiji, subjekt sam je njom konstruisan
uz njegov odnos ka svetu i značenja koja u njemu zatiče. Ovde se insistira na nepostojanju
objektivnog, a opet opštevažećeg subjektivnog stava ka stvarnosti - čovekova praksa je uvek-već
ideološki konstrukt, kome se poriče svako pravo na zahtev za metafizičkim i-ili naturalističkim
opravdanjem.. Nauka koja ima privilegiju objektivnog uvida, ponovimo, bar kod Altisera nije
subjektivna tj. praktična pozicija, u tom smislu “ne postoji subjekt nauke”, što svakako ne znači da ne
postoje naučnici koji se njom bave, već da to bavljenje podrazumeva odredjenu suspenziju ličnog
praktičnog odnošenja, praktičnih interesa i etičkih stavova.

Altiserova teorija ideologije i osnovne Lakanove ideje. Kritika Altisera kod

Slovenačke škole i temelji Žižekove teorije ideologije

Žižekova i Altiserova osnovna inspiracija je ista. Altiser ovde koristi interpretaciju jedne od faza
Lakanovog rada da eksplicira sa struktural-marksističke “naučne” strane mehanizam funkcionisanja
ideologije. Sada ćemo povezati osnovna Lakanova shvatanja subjektivnosti i identifikacije. U
Altiserovoj tezi o osnovnoj konstituciji ideološkog subjekta kao konstituciji predstave imaginarnog
odnosa ka realnim uslovima egzistencije, i daljnjih imaginarnih iskrivljenja – mistifikacija, pronalazimo
kritiko-ideološku upotrebu Lakanovih shvatanja paralelne konstitucije i alijenacije subjekta kroz
prepoznavanje sebe u imaginarnoj slici sebe koje je 1) fundamentalno za formiranje identiteta subjekta
i 2) naravno, pošto ja nisam slika sebe, uvek lažno, uvek takvo da je na delu prepoznavanje koje je
neprepoznavanje, konfuzija sebe i poželjne slike sebe.29 Sumirajući uticaj Lakanove teorije nastanka
“imaginarnog” i “simbolnog” psihe u psihološkom razvoju individue vidimo kako je Altiser došao do
nekih od osnovnih zamisli. Po Lakanu, u “pre-edipalnoj”,“ogledalnoj fazi” razvoja imamo primarno
formiranje identiteta individue (Lakanovog: “imaginarnog”, u njegovoj tehničkoj terminologiji:)

29 Fascinacija gledanjem slike sebe u ogledalu, Lakanovo “imaginarno”brkanje sebe i poželjne slike sebe, primećena je već
za decu najmladjeg uzrasta, oko šestog do osamnaestog meseca starosti. Oko osamnaestog meseca starosti se ulazkom
deteta u jezik stvara u njemu “simbolno” područije zakona i regulacija – ulazi se u društvo koje nad-odredjuje šta je
poželjna slika samog sebe.
J. Lakan, “The Mirror-phase as Formative of The Function of the I” u S. Žižek i drugi, Mapping ideology,93-100

14
“lažnog”, umišljenog identiteta, još pre početka socijalizacije. Početak socijalizacije je učenje jezika i
time nastaje u čoveku Lakanovo “simbolno” otudjenje individue (“simbolno” kao društvenim pravilima
kodifikovanog i jezički posredovano otudjenje i potlačivanje), gde se prethodna (“imaginarna”)
struktura ne/prepoznavanja održava, ali menja u fazi “edipalnog kompleksa” i biva, recimo: “uznešena
na viši nivo”, tako da se “društveno-simbolno” (dakle: jezikom, i svim u njemu kodifikovanom prema
pravilima vladajućih institucija) posreduje fundamentalna struktura ideološke iluzije formiranja
identiteta ne/prepoznavanjem u Drugome. Tada, kada je dete već naučilo jezik, internalizacijom
Lakanovog “Velikog Drugog”, socijalno/simbolnog poretka “mrtvog pisma nesvesnog”, počevši od
jezičkih pravila do onog što je otelovljeno u materijalnim praksama, ritualima i delovanjima na poziv
Lakanovog “simbolnog” “Velikog Drugog”. Altiserovo “prozivanje”, “interpelacija”, od strane
ideološkog Drugog, što su kod Altisera institucije kao državni ideološki aparati, shvaćeno je kao nužno,
koliko i Lakanova imaginarna faza, te je zato svaki lični identitet iracionalan, sva subjektivnosti
ideološka. Ulazkom deteta u jezik “imaginarno” ne/prepoznavanje biva zauvek posredovano
“simbolnim” pravilima prihvaćenih institucija, od porodice, preko škole, pa nadalje - institucija koje
kreiraju i pravi identitet individue i nužnu iluziju da je za njega odgovorna sama individua.

Po Lakanu čovek, podredjen autoritetu “mrtvog slova”, “simbolnom”, onom što je otelovljeno u
ritualima institucija (u najširem smislu) je “pre izgovoren nego što govori”. 30 FUSNOTA Jedan
diferencijalno uredjeni “govor”, što je nesvesno u svojoj suštini (kako glasi Lakanova čuvena teza)
strukturirano kao jezik31 uvodi čoveka u područije društvenog kao simbolne razmene, nad/odredjuje mu
“identitet”, subjektivnu poziciju, korelativno sa fiksacijom značenja označitelja koja uopšte omogućava
“racionalni” svesni govor. Simbolno strukturalno nesvesno stalna je tema strukturalizma. Lakan dalje
napreduje u strukturalnoj analizi, te ovu povezuje sa Freudovim pojmom nesvesnog (nesvesnog u užem
smislu: kao potisnutog), onog što se opire osvešćenju a vraća u “realnom”, onom što izmiče svakoj
simbolizaciji, davanju smisla: u “simptomima” - jedinom ostatku “realnog”, prirodnog, u društveno
kreiranoj individui, ostatku koji se stalno vraća da “progoni” društveno konstituisani Altiserovski
subjekt. Tematizujući simptome kao povratak potisnutog, tematizujući “strukturalna” (“simbolna”,
društvena) posredovanja želje, Lakan i njegovi interpretatori eksplicitno se povezuju na nasledje
30 J. Lakan, XXXX
31 Dakle, prema besmislenim pravilima koja su postojala pre individue, koja nisu ničiji lični rezultat Koliko i izbor
pojedinih reči za pojedine stvari, ili gramatičkih pravila, glavna društvena pravila nemaju nikakvo racionalno opravdanje.
Individua naprosto i iracionalno mora da ih prihvati da bi funkcionisala u zajednici. A prihvatanje iracionalnih pravila ne ide
kod Lakana i Žižeka tako “glatko” kao Altiserov čisti rez pred-ideološke individue i subjekta ideologije, nego uvodi zauvek
otudjenje u subjekta – manifestovano, bar, neurotičnim simptomima.

15
Nemačke klasične filozofije. Tako na primer (ideološka) fantazija funkcioniše prema konkretnom
objektu želje kao Kantov transcedentalni šematizam prema objektima čulnosti. Analogno načinu na koji
transcedentalni šematizam povezuje „čiste“ (ne-empirijske) pojmove sa objektima u stvarnosti, fantazija
bi ovde bila način povezivanja želje sa konkretnim objektima.32

U svom razmatranju Altisera, M.Dolar u Sa one strane interpelacije tvrdi da ovaj proces ideološke
subjektivacije nikada nije potpun. Krucijalni problem tu je ključna ideja Altiserova ideja čistog reza
nauke (koja uviđa materijalnost uvek po cenu suspenzije praktičnog odnošenja, tj., po cenu
subjektivnosti u Altiserovom smislu) i ideologije; reza ne-subjektivisane individue i uvek-već
ideološkog subjekta. Rez, po Dolaru i Žižeku, nikada nije čist, nikada ne dolazi do, da tako kažemo,
glatkog prelaza pred-ideološke „materije“ (Lakanovog „realnog“) u interpelirani, konstruisani,
ideološki subjekt. Nadovezujući se na Lakanovu koncepciju Realnog, Dolar i Žižek tvrde da ovakva
ideološka subjektivacija uvek proizvodi neintegrisani ostatak u svakoj ideološkoj subjektivnoj poziciji.
To jest, gledajući iz bilo koje od tih pozicija – nedostatak. Polazišna tačka za Slovenačke Lakanovce
nije poricanje ideja interpelacije i prethodno opisane pra-ideološke iluzije (proširivanja nastalog na
prethodno stanje, sa paralelnom iluzijom unutrašnjeg porekla konstruisane pozicije), već to da ova
operacija nikada nije potpuna - ovde se „ne poriče rez samo dodaje ostatak“ 33, ovaj ostatak je ono što je
na delu u psihoanalitičkom pojmu simptoma. Ukratko, onaj „subjekt“ koji se tematizuje u Sublimnom
objektu ideologije i kod Dolara je „upravo neuspeh da se postane subjekt“ u Altiserovom smislu
ideološkog subjekta! “Za Altisera subjekt je ono po čemu funkcioniše ideologija, za psihooanalizu”
[kod Slovenačkih Lakanovaca] “subjekt nastaje tamo gde ideologija pada.”34

Preuzima se Lakanova teorija razvoja u kojoj već ulazak deteta u područje simbolnog (jezika,
eksplicitnih i implicitnih zakona kao regulacija) nikada ne prolazi tako glatko; tj. ne bez –za
konstituisani ideološki subjekt spoljašnjeg- ostatka, odredjene “primarne materije”, koja nastavlja da
“progoni” svaku konstituisanu subjektnu poziciju, dakle: svaku u društvo, koje nikada u svojoj istoriji
pravedno bilo nije, navodno integrisanu individuu. Ovakva “spoljašnjost” ideologiji ili materijalnost
(individue) je prema tome striktno unutrašnja spoljašnjost, proizvod je iste operacije (Altiserovog reza

32 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, XX

33 M. Dolar, “Beyond interpellation” u: Qui parle, Berkeley: Univ. of California press, vol.6, number 2,
spring/summer 1993, 75-96
Preuzeto sa: http://marifilos.files.wordpress.com/2011/09/dolar-mladen-beyond-interpellation.pdf.
34 Ibid.

16
“interpelacije”) kojom neko uopšte može postati ideološkim subjektom u Altiserovom smislu.
Subjektivnost koja se kod slovenačkih Lakanovaca tematizuje je konstituisana oko ove “intimne -
spoljašnje srži” (spoljašnje onom subjektu nastalom kroz proces subjektivacije, unutrašnje pošto
pričamo striktno o materijalnosti tog subjekta od koje on uopšte nastaje – o ostatcima predruštvenog,
“prirodnog” Lakanovog realnog). Lakan za ovaj “fenomen” unutrašnje spoljašnjosti ima svoj
neologizam: ekstimnost35. Ovakva vrsta “materijalnosti”, “spoljašnosti” preuzeta iz jedne interpretacije
psihoanalize igra ključnu ulogu u savremenoj tematizaciji ideologije.

Ova “ekstimnost” je, naravno, ono što se vidi, pre svega i snažno, u neurotičnim simptomima, ako
izlaganje spustimo na individualni nivo. U simptomima, ostatcima materijalnosti “realnog”, vidimo
nemogućnost potpunog integrisanja individua u bilo koji (bar do sada postojaći) društveni -
“simbolni” poredak koji omogućava subjektu da svesno – dakle, za Lakana, Altisera i Žižeka:
pogrešno, “imaginarno”, kaže ko je uopšte on/a sam/a, šta radi, i zašto radi. A setimo se da je za
Freuda razlika izmedju normalnog i neurotičnog samo razlika u stepenu! Simptomi postoje (manje ili
više; na ovaj ili onaj način) kod svakog, pa i njihov uzrok, Lakanova “ekstimnost”, ostatak
“besmislene” (u simbolni, društveno-ideološki poredak) neintegrisane “materijalnosti” realnog u
individui jeste opšta karakteristika ljudske subjektivnosti.

Problematizuje se Altiserovo shvatanje materijalnosti ideologije i materijalnosti subjekta. Altiser

već zna da su rituali institucija na čiji se ideološki zov postaje interpeliranim “samosvesnim” za-sebe, a
imaginarnim po-sebi - ideološkim subjektom, kodifikovani rituali moćnih institucija, ali propušta da
(detaljno) razmotri odgovarajuću Lakanovu kategoriju “simbolnog” i kategoriju “stvarnog”, “realnog”,
kao ovog “ekstimnog”- materijalnog ostatka; ostatka koji opstaje i posle ulaska individue u jezik i time
u simbolno, što znači u područje kodifikovanih, iracionalnih, traumatično iskušenih, neličnih pravila
prakse institucija. Altiser ne shvata efekat koji u individui proizvodi ulazak u simbolno, a svaka
ideološka identifikacija – subjektivizacija, ideološko “prozivanje”, Lakanovo imaginarno, jeste (što
Altiser jako dobro zna) posredovana “simbolnim poretkom”. Tako Slovenačka škola tvrdi
materijalnost “realnog” koja mora prethoditi ulazku individue u polje ideologije kao ogledalnog
ne/prepoznavanja sebe u Drugom i koje je uopšte omogućava. (Naravno, ovako shvaćena materijalnost
subjekta nije materijalnost ideologije, to jest: nije materijalnost Altiserovih institucija, “državnih

35 Ibid..

17
ideoloških aparata”, nego materijalnost, a to je bukvalno ono stvarno, “realno” samog subjekta, koja se
održava i nasuprot od Altiserove materijalnosti ideologije, prihvaćenih i razmatranih moćnih državnih
institucija. Na ovakvoj materijalnosti subjekta (koje kod Altisera nema) naslanja se svaka ideologija
koliko i kritika, kod slovenačkih Lakanovaca.

Kategorija realnog (ovako konceptualizovane “materijalnosti” čoveka) kao, nedostatka, nesvodivog

antagonizma u srži svake društveno, “simbolno” konstruisane stvarnosti verovatno je najznačajnija
filozofski od svih Lakanovih pojmova. Insistira se već kod Žižekovog Lakana na nesvodivosti razlike
“Stvarnog” i (društveno-simbolno konstruisane) “stvarnosti”, pa ovakva filozofska artikulacija smešta
Lakana i naravno Žižeka, Žižeka koji celi nasledjeni skup psihoanalitičkih tvrdnji Lakana
socio-filozofski interpretira, pretvarajući ga u jednu verziju nove kritičke teorije društva i daje mu
filozofski značaj u vezi sa formulisanjem prihvatljive verzije materijalizma.

Osnove Žižekovog shvatanja ideologije

U radu su nadalje izloženi neki osnovni stavovi rane teorije ideologije Slavoja Žižeka, iz faze
Sublimnog objekta idelogije i neposredno nakon toga, ukazivanjem na njihovu vezu sa Žižekovom
kritičkom analizom Altiserovih shvatanja. Izložene su dakle, ukratko, Žižekove osnovne teze o
ideologiji, a po kojima Žižek postaje svetski poznat, iz njegovih prvih bitnih publikacija na engleskom
jeziku, dakle: izloženo je ono što je Žižek tvrdio u tekstovima iz prve polovine devedesetih godina, na
čiju analizu je ovaj rad ograničen. Opšta formula ideologije, kako se to redovno, pa i kod Žižeka
navodi, je takva da se pod ideološkim posmatra ponašanje ljudi takvo da oni nešto rade, a ne znaju šta
zapravo rade. Prema tradicionalnoj prosvetiteljsko-marksističkoj šemi, na primer, siromašni vernik ide
u crkvu, misli da odaje počast bogu svojim bogosluženjem, a u stvarnosti pomaže crkvi kao represivnoj

18
društvenoj instituciji da održi svoj društveni položaj i time radi protivu svojih interesa. Medjutim,
mnogi danas tvrde da živimo u post-ideološkom dobu. Kako bi postmodernisti rekli, došlo je do “kraja
velikih priča”. Moć funkcioniše cinično i direktno, a po mnogim autorima to znači kraj ideologije. Niko
više čvrsto ne veruje ni u šta, često se čuje, a to onda, navodno, znači da nema ideologije u
savremenosti. Žižekovo stanovište, sasvim suprotno postmodernom, otvara sasvim novo polje kritike
ideologije a ovo se najupečatljivije može prikazati kroz njegovu tematizaciju cinizma kao forme
ideologije.36FUSNOTA Današnja formula ideologije, na prvi pogled, bi onda bila: “Znaju vrlo dobro šta
rade, pa ipak to rade!”. A Žižek nam, uvodeći novu dimenziju razmatranja, ukazuje da ovo nije nikakav
kraj ideologije. Sama društvena i individualna stvarnost je utemeljena na nesvesnoj društvenoj,
“simbolnoj” fantaziji koja odredjuje ponašanje individua i funkcionisanje zajednice. Individue svesno
mogu usvojiti distancu prema ideološkim ubedjenjima, ali njihova sama praksa je uredjena nesvesnom
fantazijom, a to znači da je uredjena kao da su izvesni lažni iskazi istiniti. To znači da prethodna
“cinična” definicija postmodernog ponašanja opet pada u ideologiju. Ono što postmoderni subjekti ne
znaju je da je njihovo ponašanje utemeljeno na “fantaziji” povezanoj sa iracionalnim “fetišističkim”
obožavanjem nekih aspekata savremenog društva. Čak i cinični manipulant koji priznaje otvoreno
interese moći nije utekao ideološkom iskrivljenju.

“Iluzija [svojstvena ideologiji – S.E.] je prema tome dvostruka: sastoji se u zanemarivanju iluzije koja
strukturira naš stvarni, efektivni odnos prema stvarnosti. A ova zanemarena, nesvesna iluzija mogla bi
se nazvati ideološka fantazija (…) fundamentalni nivo ideologije nije iluzija koja prikriva stvarno
stanje stvari, nego (nesvesna) fantazija koja strukturira samu našu društvenu stvarnost.”37

Ideologija se dakle “sastoji”:

1) U samoj “stvarnosti”, samom ustrojstvu društva i odnosima individua – time što je društvena
stvarnost konstruisana oko “iracionalne”, ideološke, fantazije.
2) U zanemarivanju, potiskivanju činjenice, neznanju, da subjekti delaju u skladu sa pomenutom
vrstom fantazije.

36 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, XXX

37 Ibid., 32-33

19
 Tako čak i postmoderni cinični oblik svesti i dalje ne zna šta tačno radi. Teorerizacijom, pre svega,
ideološke fantazije i ideoloških fetiša, Žižek nam daje savremenu teoriju ideologije, koja se nadovezuje
na prethodne poznate formulacije, od Prosvetiteljstva do Altisera. Subjekti koji, na prvi pogled, “znaju
vrlo dobro šta rade, pa ipak to rade!”, u krajnjoj instanci analize padaju na osnovni ideološki nivo toga
da rade nešto, a ipak ne znaju šta rade, jer neznaju koji neosvešćeni principi (društvene fantazije)
upravljaju njihovim ponašanjem. Slično Altiseru, gde subjekti zanemaruju sopstveni odnos prema
društvenoj stvarnosti, i radikalnije od njega, ovde je sama stvarnost vidjena kao ideološka, kao
otudjujuća, kao izvor samog Altiserove imaginarne transpozicije odnosa u samoj stvarnosti. Po Žižeku,
pre svega je ideološka sama stvarnost, stvarajući time i potrebu za imaginarnom transpozicijom,
ne/prepoznavanje sebe u fiksiranju identiteta uredjenim zapravo državnim institucijama. Mogli bi
Altisera pitati: “Šta će nekome uopšte imaginarna predstava realnih odnosa u kojima je”. Jedini
mogući odgovor je još bliži Marxu nego što je Altiser 38: Tako mora biti jer je sama stvarnost uredjena
prema fikciji, “ideološkoj fantaziji”, individua njome vezana time za “ideološke fetiše”, “uzvišene
objekte ideologije” koju fikcija nudi u zamenu za realne interese individua, a sve ovo, naravno,
pogoduje vladajućoj klasi, održavajući ljudsko društvo onakvim kakvo je uvek bilo: kao prožeto
odnosima dominacije.

Ime za faktor simbolne konstitucije stvarnosti je, dakle, (ideološka) fantazija. Pre svakog
prepoznavanja ili ne prepoznavanja sebe i stvarnosti Dolar i Žižek insistiraju na tome da je sama
stvarnost konstruisana odredjenom “fantazijom”. Ono primarno u ideologiji bila bi sama fantazija
koja je operativna u društvenoj stvarnosti. Ideologija se onda sastoji u dvostrukom “iskrivljenju”,
zanemarivanju činjenice da je naš odnos ka stvarnosti već posredovan (primarnom) ideološkom
fantazijom koja tvori samu stvarnost, Altiserove “realne uslove egzistencije”, “društvene odnose”.
Fantazija tvori stvarnost kao iracionalnu već time što uvek mora postulirati i odredjene “uzvišene
objekte ideologije”, “ideološke fetiše”, koji su potpuno po sebi besmisleni i služe samo da daju
stabilnost celom društvenom totalitetu. Sublimni objekt ideologije, ili ideološki fetiš, “ostatak realnog”,
bio bi centralni pojam, ono na šta se mora oslanjati celo fantazijom konstruisano ideološko polje da bi
zadržalo privid sopstvene konzistencije. Ovde je razlika u odnosu na Marksa. Dok bi tradicionalna
procedura kritike ideologije bila ukazivanje da je ideološki pogled uvek delimični pogled koji skriva
totalitet društvenih odnosa, kod sociološke interpretacije (bar “slovenačkog”) Lakana, ideološki je sam

38 Preciznije, upravo ga je dao Marx, a Altiser odbio u svom tekstu kada je odbio celu teoriju otudjenja kao “humanističku”
i “nenaučnu”.

20
društveni totalitet koji se nameračio na brisanje sopstvene nemogućnosti kao dovršenog i zatvorenog
društvenog (i kognitivnog) polja.39 FUSNOTA Konstruisan na ideološkoj “fantaziji” ovaj je uvek
nekonzistentan, fetišistički iracionalno podržan odredjenim “uzvišenim objektima” na koje se mora
oslanjati kako se ne bi raspao, tj. kako ljudi ne bi uočili besmislenost celog jednog ideološkog polja.

Pojašnjenje Žižekove Lakanovske terminilogije:

Fantazija, fetiš, stvarno (realno) i stvarnost

Pomenuta istrajna, neuklonjiva “ekstimnost” realnog vidljiva je u simptomima, što naravno, na

kritiko-ideološkom nivou omogućava kritiku ideologije preko kritike društvenih “simptoma”,
ekonomskih kriza, pre svega, kao manifestacija realnog kao antagonizma, da preformulišemo klasični
Marksov primer. Ali “ekstimnost”, “realno” (Lakanov i Žižekov ključni i najteži pojam) javlja se i u
drugim kontekstima. Ako se simptomi jave, što je slučaj u svakoj ideologiji, onda je na ideologiji da
popuni ovaj ostatak Realnog, da smiri antagonizam, oslabi simptome, smiri krize i uguši pobune. To
ideologija postiže svojim zamenskim objektima za realno, svojim “uzvišenim objektima”: ideološkim
fetišima. Kritika ideologije postaje “kritika” ovakvih ideoloških fetiša, “uzvišenih objekata” -
ukazivanje da iza njih “ne postoji ništa”, da tako kažemo, to jest: da im je jedina svrha da podrže
(simbolnu) ideološku fantaziju – da prikriju nekonzistentnost vladajućeg ideološkog sistema. Svrha
uzvišenih objekata bila bi da prikriju antagonizam koji uvek istrajava, pa se Sublmni Objekt Ideologije
nastavlja na ideju radikalne demokratije, radikalne upravo u tome što insistira na trajnom priznavanju
privremenosti svakog društvenog sistema, toga naime da potpuna totalizacija društvenog polja, njegovo
zatvaranje, nije niti moguća niti poželjna. (Moglo bi se primetiti, pa iako autori ovo gotovo sigurno ne
bi priznali, da ovakvo stanovište dosta liči na Poperovu ideju otvorenog društva u jednoj politički levoj
interpretaciji.)

39 Ibid., XXX

21
 Pojasnimo do sada napisano. Uveli smo paradoksalni pojam stvarnog (realnog), razliku stvarnosti i
stvarnog i tvrdnju da je stvarnost zasnovana na fantaziji, te pojam ideološkog fetiša.

Žižekov (tj. izvorno Lakanov) pojam Stvarnog je izuzetno paradoksalan, pa se tako kod njega i
predstavlja.40 UBACITI FUSNOTE!! Prvo nam se stvarno ukazuje kao čvrsta srž individue i društva41
koja odoleva svakoj simbolizaciji, društvenoj, “simbolnoj” interpretaciji, davanju smisla. Tako Lakan, u
kasnijoj fazi svog učenja, uvodi termin “sinthome” da označi one simptome koji ne ugrožavaju, nego
podržavaju identitet individue, koji se ne mogu ukloniti interpretacijom, jer se nikako ni ne mogu
interpretirati. Lakanova terapija će interpretirati štetne simptome, time ih otkloniti, a onda preći na
analizu pacijentovih fantazija. Žižekova teorija ideologije ovde potpuno preuzima teoriju kasnog
Lakana: psihoanalitičko lečenje se završava “prevazilaženjem fantazije”. Moramo prodrti do nesvesnih
fantazija koje odredjuju svesno ponašanje individua. Ove fantazije podležu analizi - mogu se izložiti
skupom iskaza. Ponašanje individue je takvo da se ona nesvesno, mehanički, ponaša kao da su ovi
principi istiniti, iako u njih svesno neveruje.42 Dalje, odredjena fantazija je uvek povezana sa
odredjenim fetišima – objektima ili aktivnostima za koje iracionalno u praksi “zakucava” individuu.
Prevazići fantaziju znači osloboditi se fetišističkih vezanosti za objekte koje je fantazija nudila kao
(zamenu za) realno. FUSNOTA43 Žižekov upečatljiv primer je da ljudi danas jako dobro znaju da
parlament ne predstavlja volju naroda, da vlada veza (multinacionalnih) kompanija i političke klase, a
pri tome se, u svojoj praksi, samim tim što poštuju zakone (kao pozitivno pravo) ponašaju kao da
parlament stvarno predstavlja opštu volju i zastupa opšte interese. Kritika ideologije ovde identifikuje
liberalnu kapitalističku demokratiju kao ideološku fantaziju današnjice, a (na današnji način,
predstavnički uredjen) parlament kao ideološki fetiš. Skrenimo još jednom pažnju na odnos svesnih
ubedjenja i prakse. Ono što je ključno u kritici ideologije je praksa, ne verovanje, koje je kod Žižeka,
kao i kod Altisera, kao i kod Pascala, objašnjeno kao retroaktivni učinak prakse. Ideološka fantazija
odredjuje -praksu-ljudi – i to je ključno FUSNOTA.44 U prethodnom primeru, potrebno je u praksi
ukinuti liberalni kapitalizam i osloboditi se fetišističke vezanosti za slobodne izbore predstavničkog
parlamenta. Zadatak Lakanovog “lečenja” je prodiranje do ovog skupa nesvesnih iskaza kojima je
implicitno definisana fantazija koja odredjuje ponašanje individue. Pri svemu ovome, za razliku od
40 SOI
41 Pravdajući se tvrdnjom da su društvo i individue strukturirane na isti način, Žižek koristi psihoanalizu za osnovu kritike
ideologije, pa se pojmovi imaginarnog, simbolog i realnog koriste i za individualnu svest i za analizu društva.
42 SOI
43 Ibid., XX
44 Ibid, XX

22
funkcije istog termina u Kritičkoj teoriji, na primer, fantazija, kod Lakana i Žižeka ne znači nikada
ništa “dobro”. Fantazija nije neka stvaralačka mašta, nije Markuzeova ili Adornova imaginacija. Lakan
fantazijom imenuje ovaj skup neosvešćenih principa koji regulišu život ljudi, a vode velikim psihičkim
problemima, zbog kojih se individua uopšte obraća analitičaru. Lečenje onda funkcioniše tako da se 1)
pacijentu nabroje ovi principi za koje i on sam zna da nisu prihvatljivi; 2) te da mu se ukaže da se u
praksi ponaša kao da su valjani principi koje bi i sam svesno odbio – upravo ono što nesvesno
odredjuje njegovo stvarno ponašanje. Ako se ovo sprovede uspešno, Lakan primećuje, nastupiće
izrazito psihičko oslobodjenje i olakšanje.

Vratimo se na pojam realnog. Lakan, a ovde se Žižek izrazito oslanja na njega, je primetio da i
posle prevazilaženja fantazije ostaje izvesni skup simptoma koji se ne mogu ukloniti interpretacijom.
Ne mogu se ukloniti, jer ni ne podležu interpretaciji. A konstatuje i da ne treba – jer su ovi “sintomi”,
kako ih je zvao – jedino na čemu počiva individualni identitet subjekta – izvan svih imaginarnih
interpretacija i simbolnih posredovanja. Niti su “sintomi” “problem”, niti lečenje dalje treba sprovoditi,
jer Lakan insistira da bismo njihovim uklanjanjem izazvali potpunu katastrofu -psihotični raspad
identiteta subjekta. “Sintomi”, to su ona vrsta simptoma koja su ona “čvrsta srž realnog”, koja odoleva
svakoj simbolizaciji i alijenaciji pri formiranju sopstvenih identiteta dijalektikom imaginarnog odnosa
sa Drugim, dakle ono što odoleva Altiserovoj interpelaciji. Identitet individua i društvenih grupa se
dakle zasniva, u krajnjoj liniji, na odredjenim strogo posebnim osobinama koje treba poštovati u svojoj
posebnosti. Ova tvrdnja je od izuzetnog političkog značaja. Uvidjajući je, Žižek u Sublimnom objektu
insistira na nesvodivom mnoštvu partikularnih borbi za oslobodjenje. FUSNOTA45 A to što ljudi,
nesvodivo, po Lakanu, Adornu i Žižeku jesu različiti jedni od drugih, nikako ne ometa mogućnost za
radikalnu transformaciju društva širokom kolektivnom akcijom. Različite diskriminisane grupe se mogu
ujediniti u radikalno-demokratski projekat transformacije globalnog društva, jer imaju sasvim dovoljno
osobina koje dele, zajedničkih interesa i zajedničkih problema da naprave pokret za oslobodjenje kao
“seriju ekvivalentnosti”- i bez insistiranja da novo društvo treba biti takvo da svi njegovi članovi imaju
neke nepromenjljive opšte osobine na kojima će zasnovati nepromenljive nove opšte zakone. Naproriv,
radikalna demokratija, koju Sublimni objekt ideologije afirmiše na tragu Laclau i Mouffe, takva je da
zahteva stalno menjanje i poboljšavanje društvenog poretka, a isključuje “esencijalističke” fantazije o
tome da ljudi imaju neke transistorijske zajedničke osobine na kojima se mogu utemeljiti transistorijski

45Ibid, XX

23
važeći politički principi. FUSNOTA 46Čini se da je baš ovo i kontekst u kome u Negativnoj dijalektici
Adorno koristi pojam “neidentičnog”. Lakanovo realno kao sintom odgovara Adornovom pojmu
neidentičnog. “Oktetanje neidentičnom” znači upravo okretanje posebnosti individua i grupa, uz
insistiranje da je neidentično ono promenljivo – da zauvek treba dopustiti mogućnost individualne i
društvene promene, i uz uvid da individue i grupe i ako nisu identične – itekako mogu imati sličnosti i
preklapanja svih vrsta, te da je solidarnost potrebna upravo izmedju ovakvih “neidentičnih” individua i
grupa. Kod Žižeka u Sublimnom objektu ideologije ova koncepcija neidentičnosti naziva se
“univerzalnom singularnošću”FUSNOTA47. Singularnost, zbog individualnosti sintoma na kom počiva
realni identitet je ono što je jedino transistorijski opšte! A radikalna politika stvara solidarnost u borbi
protiv zajedničkih neprijatelja od strane različitih, nesvodivo “neidentičnih” individua i grupa, i Žižek u
Sublimnom objektu ideologije inspirisan radom Laclau i Mouffe insistira da radikalna demokratija ne
sme težiti dosezanju nikakvih transcedentalnih transistorijskih društvenih standarda, koji bi bili samo
nova “prinuda identičnosti” (Adorno), koja bi automatski postigla samo to da a priori isključi neke
druge individue i grupe iz društva, nego politika emancipacije mora težiti što većem otvaranju
društveno-političkog prostora.48 FUSNOTA

Vratimo se sada posle političkog ekskursa opet paradoksalnosti pojma realnog. Realno je
nedostatak. Prethodno smo ga odredili kao čvrstu srž materijalnosti, a posle vidimo da ga Žižekov
Lakan koristi sasvim drugačije, takodje. FUSNOTA49 Koristi ga kao formalni pojam da odredi
nedostatak u srži svake društveno-simbolno konstruisane stvarnosti. Realno je paradoksalno: imamo
kretanje od čvrste srži materijalnosti ka formalnom mestu nedostatka u svakoj simbolno konstruisanoj
stvarnosti. Stvarno je nedostatak, a Žižekov argument je ovde smislen toliko koliko sada stvarno misli u
opoziciji sa stvarnošću. Svaka (društvena i psihička) stvarnost je simbolno konstruisana, rekosmo i da
je time proizvod fantazije, uvek jeste konstrukt nekog niza pravila. Svaka društveno-simbolna
konstrukcija stvarnosti je takva da uvek postoji ostatak koji ona ne može da integriše u svoj univerzum
značenja, smisla; u ono što se može razumeti. Ovaj neintegrisani ostatak jeste stvarno – a Lakan kaže
da je stvarno nedostatak, misleći verovatno pod tim da se sa stanovišta bilo koje, nužno simbolno
konstruisane stvarnosti, stvarno, kao ono u nju neintegrisano, iskušava kao nedostatak te neke
46bid, XX
47 SOI
48 LACLAU, ZIZEK
49 SOI, paradoksi realnog

24
stvarnosti. Prikažimo ovo primerom: današnja ideološka stvarnost teži da se konstruiše oko fetišizma
finansijskog sektora i fantazije štednje. Sa te pozicije izgubljena materijalna dobra, ono stvarno koje ta
stvarnost isključuje, biće iskušena kao nedostatak, o čemu i svedoče protesti protiv smanjena socijalnih
stavki u budžetima raznih država. Fetiš bi ovde bio fetišizam niske zaduženosti, fetišizam finansijskog
sektora. Sada možemo dati dalje odredjenje fetiša: fetiš je “mali komadić realog”, ono što treba da
popuni realni nedostatak koji se itekako oseća u stvarnosti koja je konstruisana fantazijom. Današnji
fetiši bi bile ocene MMFa, Centralne banke EU i raznih privatnih agencija za kreditni rejting. Ideologija
počiva na fantaziji štednje koja isključuje čvrstu srž realnog, u smislu da obara realno značajan
materijalno stanje ljudi, a u zamenu za to nudi ideološki fetiš toga da vam u zemlji buja finansijski
sektor i da pomenute organizacije, koje iovako baš briga za obične ljude, pozitivno ocenjuju ekonomiju
odredjene zemlje. Fetiš, “uzvišeni ideološki objekt” kao MMFova procena ekonomskog razvoja,
ponudjena je u zamenu za stvarna materijalna dobra, koja se onda, naravno, iskušavaju kao
nedostajuća. U ovom delu ostaje samo još da podvučem razliku stvarnog (Realnog) i stvarnosti kod
Lakana i Žižeka. Stvarnost je uvek društveno-simbolno konstruisana, kao što su post-strukturalisti
tvrdili, ali (već opisano) svarno uvek ostaje i nastavlja da progoni svaku konstruisanu stvarnost, a ta
stvarnost se uvek mora oslanjati na stvarno. Kategorija Stvarnog i razlika stvarno - stvarnost razlikuju
Lakana i Žižeka od simbolno-jezičkog idealizma post-strukturalizma i post-modernizma i sa filozofske
strane utemeljuju njihov materijalizam. Ukratko, plauzibilno, i direktno u suprotnosti sa glavnim
tokovima post-strukturalizma, nije sve na svetu društveno-simbolno konstruisano, a svaki takav
konstrukt uvek se zasniva na neintegrisanom realnom na kome počiva i od koga zavisi. Ostatak
Realnog istrajava u svakoj konstruisanoj realnosti i kako Žižek često voli da kaže, progoni je.

Kako uspešno lagati kazivanjem istine?

Razlika iskazanog sadržaja i mesta iskazivanja

Sledeća bitna ideja bila bi kritiko-ideološka interpretacija razlike iskazanog sadržaja i procesa,
mesta iskazivanja; još jedna ideja koju je Žižek direktno preuzeo od Lakana i primenio na kritiku
ideologije.

Uzeta zasebno, ideološka izjava može biti ideološka iako je potpuno istinita što se tiče njenog

25
činjeničnog sadržaja – time što obzirom na to ko je – “sa kog mesta”, iskazuje, prikriva odgovarajuće
interese (dominacije, eksploatacije...), skriva antagonizam i nekonzistentost totaliteta odgovarajuće
ideologije. Ovako formulisana teorija ideologije prevazilazi pitanja predstavljanja, tzv. “lažne svesti”,
kritike ideologije kao puke kritike znanja i ne znanja “činjenica”. To da li su u Berlinu 30ih godina
Jevreji stvarno sačinjavali 80% advokata i-ili bankara ni najmanje ne smanjuje zlo anti-semitizma.
Pitanje je šta je tačno ova konstrukcija Jevreja značila u nacističkoj ideologiji. A to je prikrivanje njene
nekonzistentosti, unutrašnje nemogućnosti same opake narodne zajednice, nekonzistentnosti totaliteta
njene zamisli, projekcije striktno unutrašnje nemogućnosti nacističkog projekta Volksgemeinschafta na
“spoljašnjeg” neprijatelja. FUSNOTA50 To da li Jevreji jesu ili nisu sačinjavali najveći broj tzv.
“moćnika” u zemlji razorenoj surovim kapitalizmom i prethodnim nacionalističkim projektom ni
najmanje ne menja stvar u pogledu zla anti-semitske ideologije. Opet je na delu kritika ideologije kao
kritika projekcije “realnog” – odredjenog sistematskog antagonizma- na “uzvišeni objekt” – figuru
Jevrejina- koja ne služi apsolutno ničemu drugom do prikrivanju nekonzistentnosti univerzuma
fašističkog diskursa. Prema tome kako Žižek eksplicitno kaže “moguće je lagati pod maskom istine”,
čim odredjena izjava (bez obzira na njenu izolovanu istinitosnu vrednost) služi prikrivanju, činjenju
netransparentnim interesa moći, eksploatacije, dominacije onih koji je tvrde. Ako je “istinita” – time
ideologija bolje funcioniše. Ono što i dalje ostaje neistinito kao nekonzistentno je samo ideološko polje,
- skrivajući interese ovladavanja iza pojedinih tvrdjenja koja mogu sasvim tačno odgovarati
činjeničnom stanju. Naravno ovakvo prikrivanje je nužno, da bi ideologija uopšte funkcionisala, sam
način opravdanja interesa (moći, eksploatacije,...) mora ostati prikriven.FUSNOTA51

Antagonizam i klasna borba kao realno

Lakanov ostatak realnog – istrajavanje nedostatka u svakoj stvarnosti - u svakom pokušaju

društvene totalizacije, implicira ideju nemogucnosti potpune simbolizacije, to će reci sada:
nemogucnosti totalne interpelacije individue ili zatvaranja društvene stvarnosti, koliko i nemogućnost
apsolutnog znanja 'objekta' jer ovaj uvek moze iznenaditi kao u simptomima, ekonomskim krizama (i
dodajmo dalje, naučnim revolucijama). Već Laclau i Mouffe uvode pojam antagonizma kao Realnog, a
kao par excellance ideologija uvidja se upravo pokušaj nečeg nastalog da se proglasi za 'apsolutno
racionalno' i dovršeno, kao potpuno smireno stanje u kojem se ništa dalje ne može suštinski
50 MI-SOI
51 MI-SOI

26
menjati.FUSNOTA52 Kao što se kod Lakana svaki navodno stabilni potpuni identitet sebi prisutnog
subjekta uvek pokazuje kao imaginarni krpež u simptomima - tako stoji stvar i sa svakim pokušajem
opravdavanja bilo kojeg društvenog sistema kao 'racionalnog i beskonfliktnog'; harmoničnog totaliteta
sa apsolutno racionalnim individuama i potpunim znanjem. Na radikalnoj politici bi već kod Laclaua i
Mouffe-a bilo to da prvo uvek nadje konfliktna mesta, pukotine u društvenom sloju (jer ih dakle uvek i
zauvek ima), te da ne dozvoli bilo kakav pokusaj imaginarne racionalizacije, pacifikacije, imaginarnog
'pomirenja' usred realnog antagonizma. Što će u Lakanovskom Marxizmu reći: klasne borbe koju Žižek
već u Mapping Ideology odredjuje kao realno društva, ono što se na najrazličitije prividno
”iracionalene” načine pojavljuje nasuprot svih pokusaja pripitomljavanja; u krizama koje
demonstriraju lažnost Fukoyaminog kraja istorije kao i naravno onog Staljinističog protiv kojeg je
teorija Slovenačke škole od početka bila usmerena.FUSNOTA53 Odbija se zlo svakog drustva koje hoće
da bude apsolutna stvarnost (sveobuhvatna i nepromenljiva pseudo-racionalna celina). U Sublimnom
objektu ideologije i u Mapping Ideology, Žižek afirmise nesvodivu mnoštvenost partukularnih borbi,
kao pojavnih oblika fundamentalnog antagonizma klasne borbe; mnoštvenost koja se moze povezati u
'seriju ekvivalencija', kao povezanu seriju nesvodivo partikularnih odgovora na realno kao
antagonizam, solidarnost nesvodljivo partikularnih i uvek delimičnih odgovora na isti dominantim
oblikom društva potisnuti antagonizam, mnoštvenost odgovora na istu 'nemoguću-realnu srž'.54

Sublimni objekt ideologije ovde ima ontološko-političko glediste da je upravo tradicionalna

potraga za 'novim čovekom' za ukidanjem svakog antagonizma – zlo samo; istorijski ova potraga za
smirenim drustvom bez ikakvih antagonizama izvor je “totalitarizama”, i najvecih zločina u ljudskoj
istoriji, te dakle: 'najveca masovna ubistva ikada i holokaust uvek su vršena u ime čoveka kao
harmoničnog bića, Novog Čoveka, bez antagonističkih tenzija'55

Zaklučak:

52 Laclau, Mouffe, Hegemony and Socialist Strategy, XXX

53 Mapping Ideology XX
54 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, 4
55 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, 5

27
 Poredjenje i značaj Žižekove i Althuserove teorije ideologije.

Glavna tema ovog rada je poredjenje Žižekove i Altiserove teorije ideologije. Sada možemo
dati još nekoliko manje bitnih informacija o Žižekovoj kritici Altisera i pogledati konačne rezultate
dostignutog kritičkog uvida oba mislioca, te naglasiti njihov značaj.

Jedina bitna stvar koju još treba pomenuti je kritika Altisera u Sublimnom objektu ideologije, u
vezi sa statusom verovanja i interpretacijom Bleza Paskala.

Sada ću, pre iznošenja konačnog suda o vezi i značaju Slavoja Žižeka u savremenoj teoriji i suda
o odnoso njega i Altisera, podsetiti na to da u Mapping Ideology, Žižek pristupa na svojstven, pomalo
“intelektualno nepošten” način temi ideologije metodološki, time što nam ne daje čitljiv opis metoda
kojim piše svoj tekst, a opis metoda daje, iz koga se samo može pročitati da nije dogmatski hegelijanski
napisan56, a da jeste inspirisan Hegelovom metodom, što se vidi kroz ceo tekst, gde nam Žižek piše o
“ideologiji-po-sebi”, “ideologiji-za-sebe”, “ideologiji za-sebe i po-sebi” - komplikujući izlaganje
nepotrebnom terminologijom, koja nije ni jasna, ni objašnjenja. Ipak, uz ovu kritičku ogradu, prvo
smatram da tekst ipak jeste čitljiv bez većeg gubitka inteligibilnosti apsolutno najvećim delom, što je i
najbitnije; te dalje smatram objašnjenje ideologije dato u Mapping Ideology jako teorijski bitnim. O
ideologiji se priča trostruko – onoliko kompleksno koliko problem pokazuje kroz teoretizaciju da se o
njemu mora pričati na više nivoa. Ideologija se kaže na tri načina za Žižeka u Mapping Ideology, na
način sa kojim se slažem i mogim inspirativnim pasusima po celom tekstu, a u vezi sa ove tri osnovne
teze:

Ideologična je, po Žižeku, bez obzira kom nivou pripada svaka od tri predložene opcije i sve su
bitne.
Žižek nam skreće pažnju na (u ovom prikazu: treći) nivo koji je on otkrio, ali ostavlja mogućnost da je
isto znao i Marx teorerizijući fetišizam robe, bitni Žižekov primer ideološkog fetiša. Ipak nije dao
izričito pozitivan odgovor da se zastupljenost (moć) ovih vrsti ideologije može menjati tokom istorije.57

56 MI XX
57 Koliko je meni poznato.

28
 Saglasno The Sublime Object of Ideology i Žižekovom prilogu za Mapping ideologyFUSNOTA58,
ideologija je po “ranom Žižeku”:

1. Lažna slika stvarnosti, koja je stvorena zarad interesa vladajuće manjine i njoj efektivno služi.
Ovo su otkrili Prosvetitelji, Feuerbach i Marx. Odavde počinje prosvetiteljska kritika ideologije, i
nikako ne izgleda nemoguće objediniti ga sa Altiserovim (iako bi se on žestoko protivio), a pogotovu
Žižekovim, koji ostaje eksplicitno racionalno i prosvetiteljski orijentisan.

2. Ideologična je praksa individua i praksa državnih institucija koja kreira praksu individua, kako je
naglasio Altiser. Ideologija je praćena neznanjem o tome kako individua stvarno funcioniše u
društvenim odnosima i ova realna praksa individue nije baš ni lična,ni individualna, ni slobodno
izabrana, ni racioalna, jer je kreiraju moćne institucije, namećući prisilnu sličnost heterogenim ljudima,
a u interesu vladajuće manjine.

3. Ideologična je sama zajednica, čak onda možemo reći sama stvarnost, koja stvara ovo ideologično
ponašanje ljudi, naravno suprotno stvarnim interesima velike većine ljudi, a u cilju održanja društvenih
odnosa kao odnosa dominacije. Iracionalna je time što je bazirana na socijalnoj fantaziji i što
sredstvima ideološke manipulacije onemogućuje svoje članove da to uvide, koliko god manipulacija
danas sofisticirana bila. Ovo je Žižekovo glavno otkriće FUSNOTA.59

Prema tome, klarifikacija toga šta je ideologija i jasni opis pronadjenog trećeg nivoa ideologičnosti,
ostaju trajne Žižekove zasluge.

A Žižeka nalazim duboko zavisnim od Altiserove teorije ideologije. Završno poredjenje će nam
pokazati da je Žižek zapravo čovek koji je otišao dalje od Altisera, ali i eksplicirao zašto su neka
Altiserova tvrdjenja valjana. Izuzetno je plodno kombinovati, maksimalno precizno, dva mislioca.

Već kod Altisera shvata se da ideologija mora biti otelovljena u praksama odredjenih državnih
ideoloških aparata. Ali to Žižek i zna: poenta je da je društvena stvarnost, koja pre svega uključuje
državne ideološke aparate, formirana na fikciji, na ideološkoj fantaziji. Društvo se time perpetuira kao

58 MI
59 SOI

29
nepravedno, zlim krugom: kao što je Altiser konstatovao, institucije, koje rade u korist manjine, po
pravilu - u ogromnoj meri oblikuju i svest i nesvesno ljudi. A ljudi od institucija preuzimaju da urede
svoju stvarnost shodno ideološkim fikcijama, svemu onome u šta niko ne veruje, a koje su ipak
precizan opis toga kako ljudi u stvarnosti postupaju. Malo ljudi veruje da parlament stvarno predstavlja
opštu volju gradjana, da se poslužimo sasvim tačnim Žižekovim primerom 60.FUSNOTA Ipak, u
funkcionisanju stvarnosti, države, ali i individua u njoj, ljudi postupaju kao da je ovo tvrdjenje o
parlamentu tačno, te ljudi poštuju naredbe političara, i to i protivu racionalnog uvida i sopstvene koristi.
Ostajući verni prosvetiteljstvu, za predhodnu konstataciju, može se reći da izražava iracionalnosti
čovečanstva na ovom stadijumu, ali i da kroz naporni rad Kritičke teorije (u najširem smislu), teorija
ideologije može edukovati čovečanstvo o mogućnostima oslobodjenja.

Zaključujem, dakle, da je Altiser dao bitan doprinos razvoju teorije ideologije, a Slavoj Žižek, i
slovenački lakanovci, izuzetno dubok, savremen, interesantan i uticajan doprinos istoj vrsti istraživanja,
čak i sa ovde prisutnim ograničenjem da se, u ovom radu, razmatraju samo Žižekovi tekstovi iz prve
polovine devedesetih godina, te samo jedan, glavni, najuticajniji i najpoznatiji Altiserov tekst, a bez
zalaženja u naknadne faze Altiserovog akademskog i privatnog života. Žižekov rad,kako onaj iz ranih
devedesetih godina prošlog veka, koji je ovde razmatran, pa sve do danas, potvrdjuje izrazitu autorovu
sposobnost samo-kritičnosti, odsustvo dogmatizma, vešto dovodjenje sopstvenih pocija u vezu sa
najraznovrsnijim tudjim ali poznatim teorijama - što je osvedočeno i nagradjeno Žižekovim, za
današnjeg filozofa, neverovatno visokim zainteresovanim poštovanjem miliona čitalaca, te brojem
akademskih institucija sa kojima saradjuje; to jest, time što izuzetno popularne lekcije drži u
najrazličitijim delovima sveta – na poziv mnogih i jako često.

Za ovde izloženu Žižekovu teoriju ideologije ja tvrdim da predstavlja ne samo najpoznatiju, nego i
najbitniju i najispravniju kritičku teoriju društva jednog danas živog mislioca61, koja je od

60 S. Žižek, The Sublime Object of Ideology, XX

61 Ovo tvrdim svrstavajući Žižeka u “kritičku teoriju” i u širem smislu izraza - dakle smatrajući ga za zastupnika teorije koja ne prihvata
lošu, zlu, “negativnu” stvarnost onakvom kakva jeste, nego hoće da je radikalno menja, počevši sa obrazovanjem masa o zatupljujućim
efektima ideologije prisutne u masovnoj kulturi i društvu uopšte – ali ovo tvrdim i dovodeći Žižeka u vezu sa Kritičkom teorijom društva
u užem smislu termina, to jest: sa “prvom generacijom” Frankfurtske škole. Metodološki, bez obzira na kompleksnost i ispravnost
Žižekovih, po pravilu, preterano pojednostavljenih i preterano politički obojenih stavova o Frankfurtskoj školi – ukazujem na činjenicu da
odgovor na pitanje “Čime se bavi Slavoj Žižek?”, može (i tvrdim: treba) biti kratak i jasan: “Bavi se kritičkom teorijom društva!”.
Fundamentalne osnove svake teorije Slavoja Žižeka uvek odgovaraju zahtevima koje je Max Horkheimer izneo u svom manifestu
Tradicionalna i kritička teorija. Dalje, bez obzira na to šta sam Žižek tvrdi, ima autora koji (smatram: često potpuno ispravno, mada ne
uvek dovoljno precizno) ukazuju da su neka od Žižekovih fundamentalnih shvatanja veoma slična shvatanjima “prve generacije”
Frankfurtske škole: i to posebno oni stavovi koji Žižeka razlikuju od teorija Altisera i pogotovu (Post)Strukturalizma,
(Post)Strukturalizma koga Žižek odbija na način na koji bi ga, verovatno, i Teodor Adorno odbacio: kao apologiju savremenog

30
fundamentalnog teorijskog značaja za ispravno teorijsko razumevanje ljudske subjektivnosti. Pri tome
je teorija Slavoja Žižeka, tvrdim, rezonujući po starom dobrom principu o primatu praktičnog uma, još
bitnija teorija u vezi sa onim, za nas ljude, stvarno najbitnijim na svetu: našom praksom. To jest, kako
će se mnogi složiti, Žižekova teorija ideologije je i od fundamentalnog praktičnog značaja: bitna je za
buduću praksu svakog pokušaja radikalne političke emancipacije čovečanstva, a pogotovu u sadašnosti
je za ovu najvišu svrhu, tvrdim, Žižekova teorija ideologije najbitnija teorija. Najbitnija je, jer je
(tvrdim kao i mnogi:) najispravnija teorija ideologije pre svega, a uz to i: široko potkrepljena
primerima, dovedena u vezu sa istorijom čovečanstva, filozofije, teorija ideologije i mišljenja uopšte,
dovedena u vezu sa borbom protiv totalitarizma i eksploatacije - celokupnim Žižekovim teorijskim i
političkim radom u SFRJ i kasnije i, na kraju, stoga što je Žižekova teorija ideologije stalno dovodjena
u vezu sa gorućim političkim pitanjima današnjice veoma čestim i uvek aktualnim Žižekovim
lekcijama u kojima se uvek razmatraju i konkretni društveni problemi. Čini mi se da ova situacija skoro
garantuje da će Žižek još prilično dugo ostati veoma uticajan teoretičar na svetskom nivou i ključni
izvor inspiracije veoma velikom broju ljudi za razne poduhvate: nekima pretežno za teorijske
socio-filozofske radove vezane za teme kojima se Žižek bavi, na primer u vezi sa teorijom ljudske
subjektivnosti, slobodem, ili shvatanjem odnosa ubedjenja i postupanja kod čoveka. Ali, mnogo većem
broju ljudi, rad Slavoja Žižeka jeste i postaje (sve više) inspiracija za praktične, političke poduhvate i ja
se nadam da će ova poslednja navedena činjenica, pre ili kasnije, dovesti do opipljivih praktičnih
rezultata na kolektivnom političkom planu - dakle: do svetsko-istorijskog progresa ljudske slobode!
Istorija Frankfurtske škole i Nove levice potvrdjuju da je i to sasvim moguće u budućnosti i da se
veličina i značaj nečijeg uticaja, kako u teoriji, tako i još mnogo mnogo više u praksi, nikada ni ne
može predvideti, jer nemamo baš nikakvog pojma o tome gde, koje ljude, čime i kako će Slavoj Žižek
ponajviše i politički najznačajnije inspirisati na kolektivno delovanje u cilju masovnog oslobodjenja i
rušenja kapitalizma i ostalih, sa kapitalizmom redovno povezanih, raširenih vidova eksploatatorskog
ovladavanja.62

kapitalizma i masovnog ideološkog ispiranja mozga “industrijom kulture”. O odnosu (Post)Strukturalizma, Žižeka i Frankfurtske škole
videti, na primer, jako jasan i informativan prikaz, bitan i (izuzev, tvrdim, autorovog previše stereotipnog prikaza politike Frankfurtske
škole:) tačan skup stavova koji je izneo Benjamin Day u tekstu: “From Frankfurt to Ljubljana: Critical Theory from Adorno to Žižek”, u:
Studies in Social and Political Thought, Issue 9, Sussex, 2004. http://www.sussex.ac.uk/cspt/documents/issue9-1.pdf.
62 Uostalom, i autori i Dijalektike prosvetiteljstva i Čoveka jedne dimenzije su čekali decenijama posle objavljivanja
glavnih radova da, na njihovo veliko iznenadjenje, ogroman broj mladih ljudi veoma detaljno izučava njihova dela i pokuša
i prevodjenje Kritičke teorije u veoma masovnu politiku emancipacije “Nove levice”, “Šezdeset-osmaša” - serijom
dogadjaja koja je ovaj pokret neizbrisivo upisala u istoriju svetske borbe za slobodu, kao što je i u biografiju i Adorna i
Markuzea upisala termin kojim su obojicu (precizno, tvrdim) javno kvalifikovali savremenici na različitim kontinentima:
“Otac Nove levice”! A na taj status se čekalo decenijama, pa se daljnji uticaj Slavoja Žižeka ne može nikako predvideti.

31
 Louis Althusser and the Fundamental Positions of Žižek's Theory of
Ideology

SUMMARY: This paper explains Louis Althusser’s theory of ideology and certain basic claims of early Slavoj Žižek's
theory of ideology, from his phase when he published The Sublime Object of Ideology, and in the period shortly after
the book, by relating Žižek's claims to Žižek's critical assessment of Altiser’s theory of ideology. The basic claims that
made Žižek to become a world philosophic “super-star” have been examined by exegesis of his first important
publications in English, so therefore, the scope of the work is limited to Žižek's positions in the early nineties. The
exposition of Žižek's positions is preceded by an extensive analysis of foundations of Žižek's theory of ideology in
Altiser’s theory of ideology, which is discussed in the first part of the text. Critical examination of Altiser’s theory of
ideology is limited to his absolutely most famous and most influential article on ideology: Ideology and State
Ideological Apparatuses. Žižek's theory of ideology is introduced in the text carefully, through critique of Altiser’s
theory of ideology. The (new) level of (critique of) ideology that Žižek (first) thematized in detail, but which was
definitely not discovered by him, but by Frankfurt School, in Adorno’s Negative Dialectic, as I claim in an extensive
chapter, is examined and carefully, precisely, formulated as a conjunction of two theses.
Ideology is for Žižek essentially in:

1) the reality itself – insofar as social reality is structured around disavowed, irrational, ideological fantasy. Ideology
also necessarily consists fundamentally in
2) disavowing, forgetting, repressing this fact that subject acts in his practice in accordance with the ideological,
unconscious fantasy – acting therein irrationally, of course.

KEY WORDS: ideology, subjectivity, structuralism, post/structuralism, ideological fantasy, ideological fetish

32