4

Производи прераде нафте

4.1. Увод
Индустрија за прераду нафте, примјеном низа физичко-хемијских процеса
и операција, из сирове нафте производи стотине производа, од течног
нафтног гаса, различитих бензина, горива за млазне моторе, горива за
дизел-моторе, уља за ложење, уља за подмазивање до сировина за
петрохемијску индустрију. Производи нафте присутни су свуда око нас у
различитим облицима. Неки су општепознати и лако препознатљиви, као
нпр. моторни бензини, дизел-гориво, млазно гориво, а неки се појављују у
мање видљивом облику и присутни су у индустрији и многим
производима који се свакодневно користе. То су мазива у индустрији,
моторима и мјењачима моторних возила, мазиве масти, чађ у
пнеуматицима-гумама аутомобила, битумен у асфалтираним путевима и
као хидроизолација у темељима и крововима зграда. Такође, неки
полупроизводи из рафинерије нафте су сировине за петрохемијску
индустрију, а производи добијени хемијском синтезом у петрохемијским
комплексима јављају се у облику синтетичких влакана, полимерних
техничких производа и амбалаже за производе опште употребе. Бијела
медицинска и бијела техничка уља уграђена су у формулације
козметичких производа у облику крема и уља, у средствима за заштиту
биља и домаћих животиња, као и у неким производима пакованим у
дозне за распршивање (аеросол, спреј). Производи нафте могу се
подијелити у неколико група:
- горива за транспортна средства;
- горива за производњу топлотне енергије;
- растварачи;
- парафински воскови;
- базна уља за производњу мазива, процесна уља и мазива;
- битумени (асфалти);

Страна 49
Технологија прераде нафте

- сировине за петрохемију.
Горива за транспортна средства. То су гасовити и течни производи
нафте који садрже претежно угљоводонике, а у мањим количинама могу
садржавати различите додатке (алкохоле, етере, естре, адитиве и боје).
Количина и врста додатака прописана је стандардима квалитета за свако
течно и гасовито гориво. С обзиром на то да је сагоријевање могуће само у
гасној фази, да би дошло до егзотермне реакције сагоријевања, течно
гориво мора се прво превести у пару. У овом процесу, хемијска енергија
горива претвара се у топлотну, а у радном такту мотора са унутрашњим
сагоријевањем, разлика притисака се претвара у механички рад. Неке
врсте горива могу имати двоструку примјену, као нпр. уља за ложење, која
могу да се користе и као горива за погон спороходних дизел-мотора на
бродовима.
Горива за производњу топлотне енергије. У ову групу горива могу се
сврстати:
- Гас за ложење (C1-C2), који се користи у самој рафинерији за
ложење процесних пећи (загријавање сирове нафте и
међупроизвода за дестилационе колоне), као и за загријавање
сировина за секундарне процесе, тј. процесе хемијских
трансформација (реформирање, термичко крековање, хидро-
крековање и др.).
- Течни нафтни гас (C3-C4), користи се за: гријање мањих
индустријских објеката, гријање стамбених објеката, припремање
хране, загријавања у хемијским лабораторијама, али и за погон
Otto-мотора („аутогас“).
- Уља за ложење (екстра лако – ЛУЕЛ, лако специјално – ЛС, лако –
Л, средње – ЛУС и тешко – ЛУТ) користе се за гријање у
индустријским процесима (хемијска индустрија, асфалтне базе,
фабрике креча, сушаре) и за загријавање стамбених и пословних
просторија.
- Нафтни кокс. Све савремене рафинерије нафте имају неки од
процеса обраде тешких остатака вакуум дестилације из којих се,
поред лакших производа (гасовити и течни), добија одређена
количина кокса. Нафтни кокс је угљоводоник са веома високим
односом C : H (> 20 : 1), а након калцинације (на 1200–1400 °C) овај
однос може достићи и 1000/1. Према томе, нафтни кокс није
„елементарни угљеник“ (Wauquier, 1995). Нафтни кокс је одлично
чврсто гориво за производњу: електрода за алуминијум, угљеника,
графита и пигмената.

Страна 50
 4. Производи нафте

Растварачи. Рафинерије нафте производе велики број растварача за

различите области примјене: боје и лакови, средства за одмашћивање,
штампарске боје, козметички производи и многи индустријски процеси.
Као растварачи користе се поједини угљоводоници у релативно чистом
облику: нпр. неки аромати (бензен, толуен, ксилен) или алифатски
угљоводоници (пентан, хексан, хептан), али и као смјеше већег броја
угљоводоника (лаки бензин, медицински бензин, тешки бензин – „white-
spirit“).
Парафински воскови. Процесом депарафинације базних уља са
растварачима (солвентна депарафинација, енг. solvent dewaxing), као
споредни производи добијају се смјеше чврстих алкана (од C25 до > C40) и
подручја дестилације од 360 °C до преко 500 °C. Ова смјеша алкана се
уобичајено назива „парафин“ или „парафински восак“, а разврставају се
најчешће на основу температуре топљења (температура очвршћавања)
нпр. „56/58“ (температура очвршћавања 56–58 °C), „62/64“ (температура
очвршћавања 62–64 °C) итд. То је на собној температури чврста бијела до
свијетложута супстанца благог мириса на петролеј, а високорафинисани
производ је без мириса и укуса. Са повећањем вискозности базног уља из
којег је добијен парафински восак, повећава се његова густина, индекс
лома свјетлости, температура топљења, боја се постепено мијења од
бијеле, преко жуте до тамносмеђе. Квалитет парафинског воска зависи и
од садржаја заосталог уља (односно течних угљоводоника), а поготово
аромата. У зависности од чистоће и физичких карактеристика, парафински
воскови се користе у производњи различитих малотонажних производа
(свијеће, масне креде за сигнирање, средства за полирање, средства за
импрегнацију дрвета, картона и текстила, парафинске емулзије итд.).
Парафински восак високе чистоће (рафинисан водоником или олеумом)
користи се у медицини, козметичкој и фармацеутској индустрији.
Базна уља. Из дестилата нафте парафинске или нафтенске основе,
примјеном различитих физичких операција и хемијских процеса, добијају
се базна уља парафинске или нафтенске основе која се користе као
процесна уља (трансформаторско, уље за пренос топлоте) или као базна
уља за производњу течних и получврстих мазива (моторна и индустријска
мазива и масти за подмазивање).
Битумени. То је вискозна или чврста водоотпорна супстанца добрих
адхезивних својстава, боје тамносмеђе до црне. Битумени су колоидне
дисперзије микроскопских честица асфалтена (дисперзна фаза) у уљу
(дисперзно средство). Битумени садрже сложене полицикличне
угљоводоничне структуре (циклоалкани и аромати) са мањим бројем
алкилних ланаца. Полицикличне структуре битумена садрже високе

Страна 51
Технологија прераде нафте

концентрације хетроелемената (азот, кисеоник и сумпор) и метала (Ni, V).

Примјењују се као везиво за минерални агрегат у изградњи асфалтних
путева и као хидроизолациони материјал у грађевинарству.
Сировине за петрохемију. Све фракције нафте могу се користити као
сировине за петрохемијску индустрију. Ипак, најчешће сировине за
петрохемију су: лаки примарни бензин за процес пиролизе и за
производњу етилена и других алкена, затим бензенска фракција са
процеса каталитичког реформирања за производњу аромата итд.
Овдје ће бити обрађена само најважнија група производа нафте: горива за
транспортна средства и група битумена.
Свјетска потрошња производа нафте који се користе као горива за
транспортна средства у копненом, ваздушном и воденом саобраћају у
сталном је порасту, без обзира на то што се све више користе
алтернативна горива и други извори енергије, а конструкције мотора са
унутрашњим сагоријевањем побољшавају у циљу смањења специфичне
потрошње горива.
У току посљедње двије деценије, састав моторних бензина и дизел-горива
стално се мијења под утицајем прописа о емисији из моторних возила,
који су довели до великог смањења садржаја сумпора са 1% m/m на само
10 mg/kg, а садржај бензена у моторним бензинима са 5% v/v на испод 1%
v/v, адитиви на бази алкилата олова, не користе се, а повећава се
количина додатака – оксигената (алкохоли и етери).

4.2. Течни нафтни гас

Течни нафтни гас (ТНГ), (енг. liquid petroleum gas – LPG), садржи главне
компоненте пропан и бутан, а остали лагани угљоводоници присутни су у
ниским концентрацијама. Овај производ се транспортује и складишти под
средњим притисцима (5–10 bar) који га одржавају у течном стању на
температурама околине. Течни нафтни гас користи се као енергент у
домаћинствима, ресторанима, лабораторијама, али и као погонско гориво
за Otto-моторе. Комерцијални производ, намијењен за погон моторних
возила, на домаћем тржишту мора испуњавати захтјеве стандарда BAS EN
589 (табела 4.1).
Угљоводоници присутни у ТНГ немају довољно изражен мирис када су
присутни у ваздуху у разблаженим концентрацијама и зато се прије
испоруке комерцијалног производа на тржиште обавезно додају
лакоиспарљиви меркаптани, чије се присуство у ваздуху и у веома ниским
концентрацијама може регистровати чулом мириса. У комерцијални
производ се прије његовог пуњења у боце или цистерне додаје до 50 mg/L

Страна 52
 4. Производи нафте

меркаптана (етил-меркаптан, тиофен или амил-меркаптан). На овај начин

се и без осјетљивих мјерних уређаја може на основу карактеристичног
интензивног мириса меркаптана, открити испуштање течног нафтног гаса
из резервоара, боца или прикључних цјевовода и спријечити тровање и
експлозија. У циљу спречавања пожара и експлозија или тровања гасом,
морају се строго поштовати прописи из ове области (Правилник о
изградњи постројења за течни нафтни гас и о ускладиштавању и
претакању течног нафтног гаса („Службени гласник Републике Српске“,
број 26/12), Правилник о изградњи станица за снабдијевање горивом
моторних возила и о ускладиштавању и претакању горива („Службени
гласник Републике Српске“, број 26/12), Правилник о изградњи
постројења за запаљиве течности и о ускладиштавању и претакању
запаљивих течности („Службени гласник Републике Српске“, број 26/12. и
други). Паре угљоводоника који су садржани у ТНГ су теже од ваздуха и, у
случају њиховог испуштања из резервоара или боца, исте се накупљају на
најнижим тачкама просторије. Зато се резервоари и боце са ТНГ не смију
складиштити у подрумским просторијама. Притисак у боцама у којима се
складишти ТНГ може нарасти преко 16 bar (слика 4.1) у условима
нормалне температуре околине и зато се боце са ТНГ морају складиштити
у добро провјетраваним просторима без директног излагања сунчевој
свјетлости.

100% пропан, 0% бутан

70% пропан, 30% бутан
16 50% пропан, 50% бутан
30% пропан, 70% бутан
14
0% пропан, 100% бутан

12
Притисак ТНГ (ᵒC)

10

0
-40 -20 0 20 40 60
Температура (ᵒС)

Слика 4.1. Зависност притиска ТНГ од састава и температуре

Страна 53
Технологија прераде нафте

Табела 4.1. Квалитет течног нафтног гаса према стандарду

BAS EN 589:2014
Граничне
Методе
Карактеристике Јединица вриједности
испитивања
доња горња
Моторни октански
- 89,0 - Израчунава се
број, МОБ
Садржај диена
(укључен и 1,3- %mol - 0,5 EN 27941
бутадиен)
Водоник-сулфид - негативан ISO EN 8819
Садржај сумпора
ASTM D 3246
(након додавања mg/kg - 50
ASTM D 6667
меркаптана)
Корозија бакарне траке
еталон Класа 1 ISO EN 6251
(1 h на 40 °C)
Остатак послије EN 15470
mg/kg - 60
испаравања EN 15471
Напон пара, ISO EN 4256
kPa - 1550
манометарски, на 40 °C ISO EN 8973
Напон пара,
манометарски, мин.
150 kPa на
температури од:
- класа А °C -10 ISO EN 8973
- класа Б -5
- класа Ц 0
- класа Д +10
- класа Е +20
Садржај воде - Не садржи EN 15469
Непријатан и
специфичан при
концентрацији у
Тачка 6.3.
Мирис - ваздуху од 20%
Додатак А
од доње
границе
запаљивости

Страна 54
 4. Производи нафте

Израчунавање моторног октанског броја. На основу хроматографске

анализе течног нафтног гаса (EN 27941), врши се израчунавање моторног
октанског броја на основу концентрација појединих компонената и
њихових парцијалних моторних октанских фактора. Једноставна
емпиријска метода израчунавања октанског броја описана је у стандарду
BAS EN 589. За сваку компоненту у смјеши гасова израчунава се
парцијални моторни октански број:
Парцијални октански број = М х С
гдје је:
- М – фактор за моторни октански број одређене компоненте
(табела 4.2), у истим јединицама као за С;
- С – удио одређене компоненте у смјеши у % mol/mol, % m/m,
% v/v.
Табела 4.2. Фактори за одређивање моторног октанског броја течног
нафтног гаса

Компонента у Фактор моторног октанског броја, М

смјеши % mol/mol % m/m % v/v
Пропан (+С2) 95,4 95,9 95,6
Пропен 83,9 82,9 83,1
Бутан (+С5) 89,0 88,9 88,9
2-метилпропан 97,2 97,1 97,1
Бутени 75,8 76,8 75,7

Вода. Течни нафтни гас за погон моторних возила не смије садржавати

слободну воду при визуелној контроли на 0 °C нити на вриједности напона
засићене паре. За потребе примјене течног нафтног гаса на ниским
температурама дозвољен је додатак до 2000 mg/kg метанола. Није
дозвољено додавати друга средства против замрзавања.
Мирис. У додатку стандарда BAS EN 589 описан је поступак испитивања
мириса. Гас мора имати карактеристичан и непријатан мирис који се
открива и код веома ниских концентрација у ваздуху од 20% испод доње
границе запаљивости. Доња граница запаљивости бутана у смјеши са
ваздухом је: 1,9% v/v, а за пропан ова граница је 2,4% v/v.
Поред карактеристика наведених у табели 4.1, за одређене потребе могу
се захтијевати и други параметри квалитета, као нпр. густина, која се
одређује методом ISO EN 3993 или ISO EN 8973.

Страна 55
Технологија прераде нафте

Као и код других метода испитивања производа нафте, у случају спорних

резултата, морају се користити поступци за одређивање прецизности и
тачности резултата испитивања који су описани у документу ISO EN 4259.

4.3. Моторни бензини

Моторни бензини су сложене смјеше угљоводоника, оксигената и других
додатака, а користе се за погон мотора са унутрашњим сагоријевањем,
који се пале варницом (Otto-мотори). Подручје дестилације моторних
бензина је од 30–210 °C, а број угљеникових атома у структурама
присутних једињења је C4-C12. Карактеристике, дозвољен садржај
појединих група једињења и додатака, као и методе испитивања по данас
важећем стандарду у БиХ (BAS EN 228:2014) за моторни бензин БМБ 95
дати су у табели 4.3.
Моторни бензин треба да испуњава сљедеће захтјеве примјене:
- лако покретање хладног и топлог мотора,
- мотор брзо постиже радну температуру и ради мирно у свим
условима,
- мотор постиже декларисану снагу без лупања,
- моторно возило као цјелина има добру економичност горива и има
ниску емисију,
- бензин не ствара наслаге у мотору и не изазива корозију у мотору и у
систему за складиштење и довод горива у мотор.
На наведене карактеристике мотора и возила кључан утицај имају
конструкциона рјешења и квалитет одржавања, али је и улога моторног
бензина веома важна и доприноси укупним перформансама возила,
укључујући и емисију из издувног система мотора. У табели 4.3, поред
граничних вриједности карактеристика моторног бензина према
стандарду BAS EN 228:2014, наведене су и одговарајуће методе
испитивања.

Страна 56
 4. Производи нафте

Табела 4.3. Квалитет моторног бензина БМБ 95 према стандарду

BAS EN 228:2014
Граничне вриједности Методе
Карактеристика Јединице
најниже највише испитивања
Истраживачки октански број - 95,0 - EN ISO 5164
Моторни октански број - 85,0 - EN ISO 5163
Садржај олова mg/L - 5,0 EN 237
EN ISO 3675
Густина, на 15 °C kg/m3 720,0 775,0
EN ISO 12185
EN ISO 13032
Садржај сумпора mg/kg - 10 EN ISO 20846
EN ISO20884
EN 16135
Садржај мангана mg/L - 2,0
EN16136
Оксидациона стабилност Минута 360 - EN ISO 7536
mg/ 100
Садржај смоле - 5 EN ISO 6246
mL
Корозија бакарне траке (3 h
eталон Класа 1 EN ISO 2160
на 50 °C)
Изглед - Бистар, свијетао Визуелно
Садржај угљоводоника:
- 18,0 EN 15553
- алкени % v/v
- 35,0 EN ISO22854
- аромати
EN 238
Садржај бензена % v/v - 1,0 EN 12177
EN ISO 22854
EN 1601
Садржај кисеоника % m/m - 3,7 EN 13132
EN ISO 22854
Садржај оксигената:
- метанол 3,0
- етанол 10,0
EN 1601
- изопропанол 12,0
% v/v EN 13132
- изобутанол 15,0
EN ISO 22854
- терц-бутанол 15,0
- естри (5 и више С-атома) 22,0
- остали оксигенати 15,0

Испарљивост бензина. Возне особине мотора подразумијевају лако

покретање, загријавање, развијање снаге и убрзавање. Кључна
карактеристика бензина која утиче на добре возне карактеристике је
испарљивост – тенденција бензина да испарава. За добро сагоријевање,
односно искоришћење хемијске енергије бензина, паре горива у мотору
морају доћи у контакт са кисеоником. Испарљивост је важна за добро
мијешање пара бензина и ваздуха јер течности и чврсте материје не
сагоријевају, горе само паре. У току рада мотора, једна количина горива се
враћа назад у резервоар, како би се обезбиједило мијешање бензина у

Страна 57
Технологија прераде нафте

резервоару. Ово мијешање бензина на хладном времену олакшава

његово испаравање и омогућује лакше покретање мотора и равномјеран
рад у фази загријавања. Када су вањске температуре високе, мијешање
бензина смањује испаравање, како би се спријечило прегријавање и
стварање „парних чепова“ у систему за довод горива у мотор. У случају
превелике испарљивости моторног бензина (висок садржај угљоводоника
C4), у резервоару возила љети расте притисак и, преко сигурносног
вентила који се налази у затварачу резервоара, дио угљоводоника излази
у атмосферу и загађује околину.
Испарљивост бензина се мора прилагодити климатским условима и
надморској висини. С обзиром на то да је немогуће прилагодити
вриједност испарљивости свим условима рада мотора, поготово у
условима експлоатације са честим и великим промјенама надморске
висине, свака земља прописује само сезонске вриједности напона пара
бензина у складу са својим климатским условима.
Притисак засићене паре. Веће вриједности притиска парa углавном
олакшавају покретање хладног мотора, а мање вриједности спречавају
прегријавање и доприносе нижим губицима горива и смањењу загађења
околине.
Стандардом BAS EN 228:2014 прописане су вриједности напона пара за
љетну и зимску сезону на територији БиХ:
- љетни квалитет (1. мај – 30. септембар)= 45–70 kPa
- зимски квалитет (1. новембар – 31. март)=50–90 kPa
У прелазним периодима, тј. у мјесецима април и октобар, на тржишту се
смију наћи оба квалитета моторних бензина.
Подручје дестилације. С обзиром на то да је бензин смјеша великог броја
једињења (преко 200), његово подручје дестилације је широко (30–210 °C).
Стандард BAS EN 228:2014 прописује количине испареног, односно
предестилисаног горива до одређених температура:
- до 70 °C испари 22–52% v/v,
- до 100 °C испари 46–72% v/v,
- до 150 °C испари >75% v/v,
- крајња тачка кључања < 210 °C,
- остатак дестилације < 2% v/v.
Индекс возивости бензина. За процјену понашања бензина у различитим
условима рада мотора, као нпр. код покретања мотора и брзине
загријавања, развијен је емпиријски израз – индекс возивости бензина
(ИВБ), који се израчунава из карактеристичних тачака са дестилационе

Страна 58
 4. Производи нафте

криве, тј. температура на којима предестилише одређена количина

бензина: 10% (Т10), 50% (Т50) и 90% (Т90), (слика 4.2 и једначина 4.1).

ИВБ = 1,5(Т10) + 3,0 (Т50) + (Т90) (4.1.)

ИВБ зависи од састава бензина, тј. мијења се са сезонском промјеном

карактеристика бензина у широком подручју од испод 400 °C до око 580
°C. Ниже вриједности ИВБ углавном обезбјеђују лакше покретање хладног
мотора и брже достизање радних услова.

210
Утицај на вријеме
загријавања
Температура (ᵒС)

Крај
дестилације
Лако покретање
мотора Разређење
моторног уља
70

Стабилна
вожња

10 30 60 90
Предестилисани производ (%)

Слика 4.2. Дестилациона крива моторног бензина

Отпорност бензина према лупању. Мјера отпорности бензина према
лупању је октански број. Одређује се у једноцилиндричним моторима
промјенљивог степена компресије, упоређивањем понашања при
сагоријевању испитиваног бензина са референтном смјешом
припремљеном од двије компоненте: н-хептан (октански број 0) и 2,2,4-
триметил-пентан (изооктан, октански број 100). За побољшање октанског
броја бензина годинама се додавао адитив на бази тетраетил-олова, који
може смањити или потпуно отклонити неравномјерно сагоријевање,
односно раније паљење смјеше. Касније су га замијенили неки други
додаци, а данас оксигенати (поглавље 19). Рад мотора без лупања је
подједнако важан као и добра возивост. Приликом усисавања, цилиндар
мотора се пуни одређеном количином смјеше горива и ваздуха, а затим

Страна 59
Технологија прераде нафте

слиједи сабијање (енг. сompression), током којег се повећава р, Т и

концентрација молекула угљоводоника и кисеоника. Почетак
сагоријевања, тј. реакција оксидације молекула угљоводоника почиње на
једном центру паљења, тј. варницом са свјећице. Настали пламени фронт
се простире равномјерно кроз комору за сагоријевање брзином 20–40
m/s. До лупајућег сагоријевања долази мјестимичним паљењем малих
дијелова смјеше или цјелокупне количине смјеше у цилиндру. Паљење
изазивају остаци несагорјелих тежих угљоводоника или остаци
сагоријевања. На овим центрима паљења долази до спонтаног паљења и
сагоријевања мањег или већег дијела смјеше и веома брзог ширења
пламеног таласа много већим брзинама него код нормалног сагоријевања
(више од брзине звука). Ово доводи до високих фреквенција осциловања
притиска у цилиндру које стварају оштар метални звук који подсјећа на
ударање чекићем у наковањ. Зато се ова појава назива лупање, куцање, а
често и погрешно: детонација.
Октански број је мјера за равномјерно сагоријевање бензина, способност
бензина да се одупре лупању током сагоријевања у комори мотора. За
испитивање октанског броја бензина у лабораторијским условима
развијене су двије методе. Једна даје истраживачки октански број (ИОБ), а
друга моторни октански број (МОБ). ИОБ одговара условима вожње код
малих брзина, а МОБ одговара условима великих брзина. За било који
узорак бензина, ИОБ је увијек већи од МОБ. Разлика између ова два броја
представља својство које се назива осјетљивост бензина.
С обзиром на то да се ИОБ и МОБ одређују у једноцилиндричним
лабораторијским моторима, они не могу у потпуности предвидјети
отпорност према неравномјерном сагоријевању (лупању) у
вишецилиндричним моторима који раде у широком подручју оптерећења.
За процјену понашања бензина у савременим моторима уведен је
једноставан израз (ИОБ+МОБ)/2, који се назива путни октански број (ПОБ)
или индекс отпорности према лупању. У неким земљама (САД, Бразил,
Канада), ова средња вриједност октанског броја се наводи на аутоматима
за точење горива, а у Европској унији је, као и у БиХ, на аутоматима за
точење моторних бензина наведена вриједност октанског броја по
истраживачкој методи (ИОБ).
Захтјеви за октанским бројем. Технички захтјев за октанским бројем
мотора дефинисан је као октански број референтног горива које
производи благо лупање под највећим брзинама и условима оптерећења.
Благи удари су малог интензитета и може да их чује само искусан и добро
обучен техничар. Када је мотор нов, његов захтјев за октанским бројем

Страна 60
 4. Производи нафте

одређен је конструкцијом мотора (на првом мјесту, степеном компресије),

али се у случају нагомиланог коксног талога на челу клипа може повећати.
Економичност потрошње горива се обично изражава као број литарa
бензина на 100 километара (L/100 km). Вожњом на путу није лако
утврдити како на економичност потрошње горива утиче састав бензина,
зато што је тешко контролисати многе друге факторе који могу утицати на
економичност потрошње горива. Тачније одређивање је могуће постићи
под контролисаним лабораторијским условима. Може се мјерити маса
или запремина бензина утрошена током циклуса, или се економичност
потрошње горива може израчунати из масеног удјела једињења угљеника
у издувним гасовима.
Фактори који утичу на економичност потрошње горива.
Економичност потрошње горива зависи од величине возила, његове масе,
аеродинамике, система за доток горива, конструкције мотора и врсте
преноса. Ови фактори су углавном непромјенљиви за одређено возило,
али ту је и велики број промјенљивих фактора: топлота сагоријевања
бензина, временски услови, употреба клима-уређаја, стање на путевима,
саобраћај, брзина и стил вожње. Такође, на економичност потрошње
горива утиче и механичко стање возила: подешеност рада мотора,
геометрија точкова, притисак у пнеуматицима итд. Многи од ових фактора
не зависе од бензина, а дају значајан допринос потрошњи горива. Такође,
по хладном времену, да би се покренуо и загријао мотор, потребна је
богатија смјеша ваздух-гориво, која ће допринијети већој потрошњи
горива.
Прегријавање и проблеми у раду мотора са топлим горивом јављају се
када се превише пара бензина накупи било гдје у систему за гориво –
пумпа за гориво, цјевоводи за транспорт горива, систем за убризгавање
горива (инјектори, а код старијих мотора карбуратор), што доводи до
смањења или прекида снабдијевања мотора горивом. Када је
снабдијевање горивом смањено, смјеша ваздух-гориво постаје превише
осиромашена горивом (превише ваздуха за дату количину горива), што
може довести до губитка снаге, неравномјерног рада мотора итд.
Лупање мотора је звук који се јавља при неправилном сагоријевању.
Нормално сагоријевањe у мотору са унутрашњим сагоријевањем покреће
варница са свјећице. Први пламен са мјеста прескока варнице на свјећици
путује кроз комору за сагоријевање брзо и глатко, све док се скоро сва
количина горивa не спали. Када је сагоријевањe неправилно, посљедњи
дио неспаљене смјеше се пали спонтано и сагоријева веома брзо,
изазивајући пораст притиска у цилиндру. Ово ствара карактеристично

Страна 61
Технологија прераде нафте

лупање. Повремени лаки удари не оштећују мотор, али тешка или

продужена лупања могу довести до:
- губитка снаге,
- прегријавања мотора,
- оштећења мотора.
Лупање се јавља када је октански број бензина нижи од захтијеваног
октанског броја за дату конструкцију мотора.
Остале појаве неправилног сагоријевања. Поред лупања, јављају се и
остале појаве неправилног сагоријевања, као што је површинско паљење
смјеше ваздух-гориво врућом тачком, умјесто варницом са свјећице,
Потенцијални извори паљења (вруће тачке) су: ужарене честице кокса у
комори за сагоријевање, оштре ивице на челу клипа или прегријане
електроде на свјећицама. Вруће тачке пале дио смјеше прије него што је
пројектом мотора предвиђено, односно прије појаве варнице на свјећици.
Ово доводи до губутка снаге мотора и прегријавања једног или више
клипова.

4.4. Гориво за дизел-моторе

Дизел-горива су течна угљоводонична горива, намијењена за погон
клипних дизел-мотора високог степена сабијања у којима се горива
смјеша пали спонтано у врућем сабијеном ваздуху. За разлику од
бензинских мотора, горива смјеша се код дизел-мотора припрема
директним убризгавањем горива у цилиндар мотора у такту сабијања.
Ради специфичности примјене дизел-горива, његове особине се битно
разликују од особина бензина. Дизел-горивима се погоне дизел-мотори
уграђени у друмска возила, разне пољопривредне, индустријске и
грађевинске машине и агрегате, бродове, жељезнице, те различита
борбена и неборбена средства војне технике.
Широка примјена дизел-горива оправдава се сљедећим предностима:
1) висока економичност, јер је специфична потрошња горива мања за
30–40% од потрошње еквивалентних бензинских мотора;
2) равномјернија расподјела горива, што се постиже убризгавањем
једнаке количине у сваки цилиндар помоћу пумпи високог
притиска, те је равномјерније оптерећење цилиндра и мирнији
рад мотора;
3) могућност употребе горива широког подручја дестилације и
квалитета, чиме се знатно проширило подручје искоришћења
нафте и могућност коришћења алтернативних горива;

Страна 62
 4. Производи нафте

4) сигурнији рад мотора, јер се гориво пали сабијеним врућим

ваздухом, те је непотребна посебна електрична инсталација,
(изузев одређених конструкција дизел-мотора). Електричне
инсталације су често узрок прекида рада Otto-мотора у условима
велике влажности атмосферског ваздуха;
5) нижа средња температура радног циклуса у поређењу са
бензинским мотором исте снаге, што омогућава боље хлађење
мотора;
6) боље „прихватање“ мотора, што омогућава постизање пуног
оптерећења након краћег загријавања;
7) дужи вијек мотора – правилном експлоатацијом и одржавањем
радни вијек дизел-мотора знатно је дужи од еквивалентног
бензинског мотора;
8) мања опасност од пожара због ниског напона пара и високе
температуре паљења дизел-горива.
Недостаци дизел-мотора:
1) већа маса по јединици снаге мотора;
2) сложенија конструкција, нарочито механизма за напајање и
убризгавање горива;
3) мањи бројеви обртаја него код бензинских мотора;
4) тешкоће при покретању мотора на ниским температурама због
кристализације парафинских угљоводоника у дизел-гориву.

4.4.1. Технички и експлоатациони захтјеви за примјену дизел-горива

Ради обезбјеђења нормалног, сигурног и економичног рада дизел-мотора
у свим условима експлоатације, као и што дужег вијека употребе, горива
за дизел-моторе морају задовољити сљедеће захтјеве:
1) зависно од захтјева мотора, гориво мора имати одговарајући
цетански број како би закашњење паљења било што мање и да би
се обезбиједило нормално и потпуно сагоријевање смјеше;
2) при убризгавању горива у цилиндар мотора, оно се мора добро
распршивати и испаравати;
3) гориво не смије садржавати механичке примјесе, воду, талоге
нити друге начистоће које би ометале нормално протицање. Нове
конструкције инјектора су веома осјетљиве на нечистоће у гориву.
Притисци убризгавања су све чешће преко 1500 bar, па чак и до
3000 bar.

Страна 63
Технологија прераде нафте

4) гориво мора бити течљиво у свим условима примјене тако да се

лагано и без застоја може дозирати у мотор;
5) гориво мора да има добре нискотемпературне особине и
одговарајућу вискозност;
6) гориво мора да сагоријева што потпуније и не смије да ствара
талоге у комори сагоријевања мотора, а производи сагоријевања
не смију дјеловати кородирајуће на материјале нити реаговати са
уљем за подмазивање;
7) гориво мора бити стабилно при складиштењу, транспорту и
употреби, односно мора бити што отпорније на оксидацију и
стварање талога;
8) гориво не смије изазивати корозију конструкционих материјала
резервоара и система за напајање мотора.

4.4.2. Хемијски састав дизел-горива

У дизел-горива намијењена најраспрострањенијој групи возила са
брзоходним моторима (путничка возила, аутобуси и камиони) спадају
фракције нафте које дестилишу у подручју од 180 °С до 370 °C. За
спороходне индустријске и бродске моторе, користе се тешки дестилати,
па чак и остаци дестилације нафте.
У дизел-горива намијењена најраспрострањенијој групи возила са
брзоходним моторима (путничка возила, аутобуси и камиони) спадају
фракције нафте које дестилишу у подручју од 180 °С до 370 °C. За
спороходне индустријске и бродске моторе, користе се тешки дестилати,
па чак и остаци дестилације нафте.
Према хемијском саставу, дизел-горива су сложене смјеше великог броја
различитих течних и растворених чврстих угљоводоника са C10 до C26 атома
у молекулу, те органских једињења са сумпором, азотом и кисеоником.
Основу дизел-горива чине молекули угљоводоника са C12 до C20 атома,
који највећим дијелом испаравају у границама од 220 °С до 350 °C.
У дизел-горивима, као и у осталим нафтним горивима, заступљене су све
четири групе угљоводоника (алкани, циклоалкани, алкени и аромати).
Алкани (парафини) равноланчане или слабо разгранате структуре имају
високе цетанске бројеве, високу топлотну моћ, високу температуру
филтрабилности и високу анилинску тачку. Разгранатошћу парафина
мијењају се наведене особине: филтрабилност се побољшава, а цетански
број опада.
Алкени (олефини) ланчане структуре са једном двоструком везом у
молекулу имају ниже цетанске бројеве од одговарајућих парафина. Са

Страна 64
 4. Производи нафте

порастом величине молекула олефина расту и цетански бројеви. Олефини

имају ниске топлотне моћи и ниску температуру филтрабилности.
Нафтени се састоје претежно од петочланих и шесточланих засићених
прстенова са више бочних краћих ланаца. Цетански бројеви су им знатно
нижи од одговарајућих нормалних парафина. Нафтени имају нижу:
топлотну моћ, анилинску тачку и филтрабилност.
Аромати се састоје од моноцикличних молекула типа бензена са више
краћих бочних алкилних ланаца. Због високе термичке стабилности,
продужавају интервал закашњења паљења. Аромати имају високу
топлотну моћ, ниску анилинску тачку и ниску филтрабилност.
Хемијски састав дизел-горива зависи од цетанског захтјева мотора. За
брзоходне моторе горива морају бити претежно парафинско-нафтенске
основе са повишеним цетанским бројевима, док је код горива за
спороходне моторе дозвољен већи садржај аромата и нижи цетански
бројеви.
Према потреби, дизел-горивима се додају адитиви: антиоксиданси,
депресанти, побољшивачи цетанског броја, антикорозиони адитиви,
адитиви за побољшање течљивости на ниским температурама и други
(поглавље 19).

4.4.3. Физичко-хемијске особине дизел-горива

Квалитет дизел-горива на тржишту ЕУ прописан је стандардом EN
590:2013, а БиХ је прихватила захтјеве овог стандарда у данас важећем
издању стандарда BAS EN 590:2014 (табела 4.4), које је преузео Институт
за стандарде БиХ BAS (www.bas.gov.ba).
У наведеном стандарду су, поред граничних вриједности кључних
параметара квалитета дизел-горива, прописане и методе испитивања свих
физичко-хемијских особиина. Од свих особина дизел-горива најважнији је
цетански број, односно склоност ка самозапаљењу (ЦБ). Склоност ка
самозапаљењу одређује и карактер сагоријевања горива у мотору и
најважнији је показатељ за оцјену погодности неког дизел-горива за
одређени мотор.
Цетански број је радна, договорна особина дизел-горива која се одређује
у посебном једноцилиндричном мотору. Склоност горива ка
самозапаљењу одређује се на основу кашњења у самозапаљењу
карактеристичних референтних угљоводоника. У ту сврху користе се два
угљоводоника супротних особина сагоријевања који служе као еталони, а
то су: хексадекан (нормални цетан), са цетанским бројем ЦБ=100, који има
изразиту склоност ка самозапаљењу и кратко кашњење паљења, и α-

Страна 65
Технологија прераде нафте

метилнафтален са ЦБ=0, који је стабилнији, слабо запаљив и има дуго

закашњење паљења.
Табела 4.4. Квалитет горива за дизел-моторе према стандарду
BAS EN 590:2014
Јед. Граничне вриједности
Карактеристике Методе испитивања
мјере најмање највише
BAS ISO 5165 (CFR)
Цетански број - 51,0
DIN 51773 (BASF)
Цетански индекс - 46,0 BAS EN ISO 4264
BAS EN ISO 3675
Густина на 15 °C kg/m3 820,0 845,0
BAS ISO 12185
Полициклични
ароматски % m/m 8,0 BAS EN 12916
угљоводоници
BAS EN ISO 20846
Садржај сумпора mg/kg 10,0 BAS EN ISO 20884
BAS EN ISO 13032
Садржај мангана mg/L 2 BAS EN ISO 16576
Тачка паљења °C > 55,0 BAS EN ISO 2719
Коксни остатак (на 10%
% m/m 0,30 BAS ISO 10370
остатка дестилације)
Садржај пепела % m/m 0,01 BAS ISO 6245
Садржај воде mg/kg 200,0 BAS ISO 12937
Укупна онечишћења mg/kg 24,0 BAS EN 12662
Корозија на Cu-траци
Оцјена Класа 1 BAS ISO 2160
(3 h на 50 °C)
Садржај метилестра
масних киселина % v/v 7 BAS EN ISO 14078
(МЕМК)
Оксидациона
20 25 BAS EN 15751
стабилност h
Мазивост, кориговани
пречник оштећења µm 460 BAS EN ISO 12156-1
усљед хабања на 60 °C
Вискозност
mm2/s 2,0 4,5 BAS EN ISO 3104
на 40 °C
Дестилација :
- на 250 °C % v/v <65
85 BAS EN ISO 3405
- на 350 °C % v/v
360 BAS EN ISO 3924
95% предестилисано °C
код
Тачка филтрабилности °C BAS EN 116
Љетњи квалитет
°C -5 BAS EN 116
(од 16.04. до 30.09)
Прелазни квалитет
°C -10 BAS EN 116
(март и октобар)
Зимски квалитет
°C -15 BAS EN 116
(од 15.11. до 28.02)

Страна 66
 4. Производи нафте

Смјеше са различитим односима нормалног цетана и α-метилнафталена

чине еталонска горива која покривају скалу цетанских бројева од 0 до 100.
Запремински проценат н-хексадекана (цетана) у овим еталонским
смјешама представља бројчану вриједност цетанског броја. Нпр. смјеша
састављена од 45% v/v н-хексадекана и 55% v/v -метилнафталена има
цетански број 45. Повећањем цетанског броја дизел-горива расте склоност
ка самозапаљењу, што значи да ће дизел-горива са већим вриједностима
цетанских бројева моћи да се користе за погон мотора који раде на већим
бројевима обртаја.
Цетански број дизел-горива одређује се у стандардним једноцилиндрич-
ним лабораторијским дизел-моторима, посебно опремљеним за ова
испитивања, код којих је могуће мијењати тренутак убризгавања горива и
степен компресије. У САД и Европи најчешће се користе мотори
произвођача CFR (метода ISO 51651), а у Европи је компанија BASF развила
методу одређивања цетанског броја (DIN 51773) за смјеше минералног
дизел-горива (произведеног из нафте) и биодизела (МЕМК). У Русији се
користи мотор ИТ9-3 (метода ГОСТ 3122, СЕВ 2877). Проблеми
одређивања цетанског броја за смјешу минералног дизел-горива и МЕМК,
јављају се усљед веће вискозности МЕМК, која проузрокује лошије
распршивање горива у мотору. Због тога се на инјекторима веома брзо
нагомилавају наслаге кокса.
Цетански број се одређује моторним методама, упоређивањем особина
запаљивости испитиваног дизел-горива са особинама одговарајуће
еталонске смјеше. За ово одређивање постоје три моторне методе:
1) метода закашњења самозапаљења,
2) метода критичног степена сабијања,
3) метода подударности самозапаљења.
У пракси се најчешће користи метода закашњења самозапаљења, а у
немогућности примјене неке од стандардних моторних метода користи се
рачунска стандардна метода (BAS EN ISO 4264), за израчунавање
цетанског индекса (CI), према једначини 4.2. Ова метода користи четири
физичка параметра квалитета дизел-горива. Три карактеристичне
температуре са криве дестилације, тј. температуре до којих предестилише
10%, 50% и 90% горива и густину на 15 °C.
CI = 45,2 + 0,0892 (0,131 + 0,901B)T50N + (0,0523 – 0,42B)T90N
(4.2.)
+ 0,00049(T210N – T290N) + 107B + 60B2
гдје су:
- T10N = T10 – 215;

Страна 67
Технологија прераде нафте

- T50N = T50 – 260;

- T90N = T90 – 310;
- T10 температура, °C до које предестилише 10% узорка;
- T50 температура, °C до које предестилише 50% узорка;
- T90 температура, °C до које предестилише 90% узорка;
- B=exp(-0,0035DN)-1;
- DN = D – 850;
- D густина на 15 °C, kg/m3.
Густина дизел-горива указује на хемијски састав и способност
запаљивости. Густина горива зависи од молекулске масе и структуре
угљоводоника. Густина расте од парафина преко нафтена до аромата, а
истим редом се смањује цетански број и цетански индекс горива.
Испарљивост дизел-горива. За оцјену квалитета дизел-горива значајно
мјесто заузима испарљивост. Поступком стандардне дестилације оцјењује
се испарљивост и одређује крива дестилације. Апаратура је иста као и за
одређивање дестилационих карактеристика моторних бензина, а поступак
се дјелимично разликује у вриједности температуре кондензатора (ISO
3405). За индустријска испитивања није потребно појединачно познавање
састојака горива и зато се фракционом дестилацијом одређује само
подручје дестилације. Просјечно подручје дестилације дизел-горива је од
180 °С до 360 °C.
Код дизел-мотора горивна смјеша настаје у комори сагоријевања мотора у
коју пумпа под одређеним притиском убризгава и распршује истовремено
цијели дестилациони опсег горива те испарљивост дизел-горива нема
значај који има испарљивост бензина. Али и код дизел-горива постоје
проблеми ако у случају веће испарљивости гориво брзо испари у комори,
због чега се смањује продорност млаза и не постиже идеално мијешање
са ваздухом.
Сразмјерно повећању испарљивости горива скраћује се период стварања
хомогене смјеше, тако да се у тренутку паљења у комори сагоријевања
налази већа количина гориве смјеше која брзо сагори и узрокује нагли
пораст притиска и „тврд“ рад мотора.
При употреби горива слабије испарљивости, капљице споро испаравају и
продужава се период стварања хомогене смјеше, што отежава паљење и
доводи до непотпуног сагоријевања и других непожељних посљедица.
Возне перформансе дизел-горива. Дизел-мотори имају велики број
карактеристика важних за укупуне перформансе, а њихов релативни
значај зависи од типа мотора и радних услова (камион, путнички

Страна 68
 4. Производи нафте

аутомобил, стационарни мотори, брод, итд.). На све перформансе мотора

утиче квалитет дизел-горива, а посебно на:
- лако покретање,
- развијену снагу,
- добру економичност горива,
- мало хабање (добра мазивост),
- рад на ниским температурама,
- дуг радни вијек филтера (оксидациону стабилност),
- ниску емисију,
- малу буку.
Покретање хладног мотора. Када се покреће хладан дизел-мотор
(хладни старт), топлота компресије је једини извор енергије доступан за
загријавање ваздуха, у комори за сагоријевање, на температури која ће
иницирати спонтано сагоријевање горива око 400 °C. Пошто су зидови
коморе за сагоријевање у почетку рада мотора на температури околине,
умјесто на радној температури, они хладе компримовани ваздух. А пошто
је број окретаја мотора (покретаног електромотором) нешто нижи него
радна брзина, компримовање је такође спорије, што даје више времена
да компримовани ваздух изгуби дио топлоте на зидовима коморе. Код
неких конструкција дизел-мотора са индиректним убризгавањем горива,
свјећица обезбјеђује додатни извор топлоте.
Гориво које лакше сагоријева захтијева мање обртаја да би мотор почео са
радом. Дакле, у истим условима, већи цетански број горива доприноси
лакшем покретању хладног мотора, а минимална вриједност цетанског
броја коју прописује стандард BAS EN 590 јесте 51. Чак и након што је
мотор почео са радом, температуре у комори за сагоријевање и даље
могу бити сувише ниске да би довеле до потпуног сагоријевања
убризганог горива. Резултат дјелимично сагорјелог горива јесте издувни
гас као магла, који садржи мале капљице горива. Ова појава траје кратко,
мање од минута, а на издуву из мотора види се као бијели дим. Дизел-
гориво са већим цетанским бројем обезбјеђује брже достизање радне
температуре, односно вријеме нерегуларног рада мотора је знатно краће.
Снага је одређена конструкцијом мотора и уз примјену горива које
испуњава важеће стандарде квалитета (у САД ASTM D975-16a, у EU EN
590:2013, у Србији SRPS EN 590:2014, у БиХ BAS EN 590:2014), пројектована
декларисана снага се нормално достиже. Међутим, ако је вискозност
горива изван опсега прописаног стандардима (у БиХ на 40 °C од 2,0 до 4,5
mm2/s), сагоријевање ће бити непотпуно, што резултује губитком снаге и
смањењем економичности горива.

Страна 69
Технологија прераде нафте

Бука произведена од стране дизел-мотора је комбинација буке настале

сагоријевањем и механичке буке. Особине горива могу утицати само на
буку насталу при сагоријевању. У дизел-мотору, гориво се спонтано пали
убрзо након убризгавања. Током овог задржавања, гориво испарава и
мијеша се са ваздухом у комори за сагоријевање. Сагоријевање изазива
брзо ослобађање топлоте и брз пораст притиска у комори за
сагоријевање. Брз пораст притиска је одговоран за дизел-ударе који су
веома чујни за неке дизел-моторе. Већи цетански број горива може
смањити ударе, и то скраћивањем времена кашњења паљења. Један од
начина смањења буке настале при сагоријевању и повећења ефикасности
мотора јесте узастопно убризгавање у неколико мањих дијелова од укупне
количине горива за један циклус. Ово рјешење доприноси и смањењу
емисије и бољем искоришћењу хемијске енергије горива.
Мазивост дизел-горива. Неки покретни дијелови пумпи и бризгаљке за
дизел-гориво се подмазују горивом. Да би се избјегло претјерано хабање,
гориво мора да има одређену минималну способност мазивости
(мазивост је способност смањења трења између чврстих површина које се
налазе у релативном кретању). Механизам подмазивања је комбинација
хидродинамичког и граничног подмазивања.
У хидродинамичком подмазивању, слој течности спречава контакт између
двију површина. За пумпе и бризгаљке дизел-горива, течност за
подмазивање је сâмо дизел-гориво, а вискозност горива је кључно
својство за подмазивање. Горива са вишим вискозностима омогућују боље
хидродинамичко подмазивање. Када високо оптерећење и/или мале
брзине истисну много течности која обезбјеђује хидродинамичко
подмазивање, наступа гранично подмазивање. У овим условима, мали
дијелови врхова неравнина двију површина долазе у директан контакт. На
овим мјестима граничног подмазивања, заштиту од хабања преузимају
адсорбовани молекули горива. Многа једињења из дизел-горива су добра
мазива у условима граничног подмазивања. То су углавном
хетероједињења кисеоника, сумпора и азота. Иако се ова једињења
налазе у ниским концентрацијама, она су добра мазива и штите од
хабања. Данашња дизел-горива, рафинисана водоником, садрже веома
ниске концентрације једињења са сумпором, азотом и кисеоником и
морају им се додавати адитиви за побољшање мазивости (поглавље 19).
Употреба горива недовољне мазивости (пречник хабања > 460 µm након
испитивања мазивости методом BAS EN ISO 12156-1) може да повећа
хабање пумпи за горива и инјектора и узрокује престанак рада мотора и
велику штету.

Страна 70
 4. Производи нафте

Чистоћа дизел-горива. Недовољна мазивост није једини узрок хабања у

системима дизел-мотора. Када је дизел-гориво запрљано неорганским,
абразивним честицама, може изазвати абразивно хабање система за
довод горива, цилиндра мотора и клипних прстенова. Инјектори горива
и ротационе пумпе за транспорт горива су нарочито подложни хабању
јер због високог притиска течности они захтијевају изузетно мале
толеранције између дијелова који се налазе у релативном кретању.
Стандард за дизел-гориво BAS EN 590 прописује највећу вриједност
пепела 100 mg/kg, а садржај механичких нечистоћа (методом
филтрирања) највише 24 mg/kg. Неорганске честице и метало-органска
једињења растворљива у уљу доприносе повећању садржаја пепела, а
само неорганске честице и кокс изазивају хабање.
Киселост дизел-горива. Органске киселине у дизел-гориву могу
изазвати корозионо хабање система за гориво. Данашња дизел-горива,
обрађена водоником, садрже веома ниске концентрације
хетероелемената, па тако и органских киселина.
Рад на ниским температурама. Дизел-горива и други средњи дестилати
садрже дуголанчане алкане, који очвршћавају већ на температурама
околине, које владају током зиме у хладнијим географским подручјима.
Настали мали кристали алкана се укрупњавају и нагомилавају на филтеру
за гориво и изазивају смањење, а затим прекид протока горива ка мотору.
Произвођачи аутомобила примјењују систем рециркулације једног дијела
горива између резервоара и бризгаљки, који има примарну улогу хлађења
бризгаљки, али и загријава гориво у резервоару. Возила намијењена за
рад на ниским температурама су обично опремљена гријачима за
резервоаре горива, а цјевоводи за транспорт горива и филтри су
термоизоловани. Рафинерије нафте имају на располагању више
технолошких рјешења за производњу дизел-горива са бољим
нискотемпературним особинама. Једно од првих рјешења било је
производња дизел-горива из нафте са нижим садржајем парафина, затим
разређивање дизел горива са фракцијама нижег подручаја дестилације
(керозин, тешки бензин), а данас хемијским процесима који се могу
подијелити у двије групе:
- процеси селективног крековања н-алкана,
- процеси изомеризације н-алкана.
Примјеном различитих технолошких рјешења, рафинерије производе
дизел-горива са добрим нискотемпературним особинама (температура
филтрабилности до -20 °C), али за нека географска подручја у зимској
сезони, потребно је тржишту испоручити дизел-гориво са још нижим
температурама течења и температурама филтрабилности (испод -30 °C)

Страна 71
Технологија прераде нафте

Данас све рафинерије нафте у Европи примјењују адитиве за снижење

температуре филтрабилности дизел-горива за зимску сезону (пог. 19).
Хемијска стабилност дизел-горива. Хемијски нестабилна дизел-горива
могу да формирају растворљиве или нерастворљиве органске честице и
талоге, који могу онемогућити проток горива кроз филтре, а на
млазницама убризгивача горива (инјекторима) створити наслаге.
Формирање талога и покретних честица догађа се током дужег периода
складиштења горива (државне, односно војне робне резерве) или током
рециркулације у систему за гориво, због загријавања горива.
Дизел-горива са ниским садржајем сумпора садрже мање оксидационо
нестабилних једињења, која су засићена у процесу обраде водоником, али
су истовремено одстрањени и природни инхибитори оксидације (нека
једињења сумпора). Зато се овим дизел-горивима морају додати мале
количине инхибитора оксидације, најчешће фенолног типа (поглавље 19).
Емисија. Емисија материја из транспортних средстава која загађују ваздух
значајно утиче на укупан квалитет ваздуха. Емисија чврстих честица,
азотних оксида (NOx), несагорјелих угљоводоника (HC) и угљен-моноксида
(CO), прописана је документима Европске комисије (715/2007/EC,
692/2008/EC, 595/2009/EC, 582/2011, 2016/427). У наведеним и бројним
другим документима ЕУ прописане су највише дозвољене вриједности
емисије наведених загађивача за све категорије моторних возила, а у овом
тренутку на снази су прописи EURO 6, који обавезују не само
произвођаче моторних возила, него и произвођаче горива и мазива за
моторна возила (http://ec.europa.eu/environment/air/transport/road.htm).
Дизел-мотори емитују чврсте честице континуирано и у идеалним
условима рада. Честице су најчешће малих димензија, а њихова
концентрација је сувише ниска да би биле видљиве. Међутим, видљиви
црни дим у издувним гасовима дизел-мотора указује на повећану емисију
чврстих честица, као посљедицу непотпуног сагоријевања. Систем за
убризгавање горива у мотор пројектован је тако да се не убризгава већа
количина горива него што може бити потрошено у реакцији са
расположивим кисеоником из компримованог ваздуха (ограничавање
дима). Према томе, појава дима у емисији из дизел-мотора указује на
нерегуларност рада цијелог система.
Одступања у карактеристикама дизел-горива у границама које прописују
стандарди квалитета (BAS EN 590) неће довести до недозвољеног нивоа
емисије. Међутим, горива са сувише високим цетанским бројем могу да
изазову димљење у појединим моторима. Сувише кратко одгађање
паљења узрокује да највећи дио убризганог горива сагори у првој фази

Страна 72
 4. Производи нафте

која је контролисана дифузијом, што може довести до веће емисије

чврстих честица.
Гориво може индиректно довести до непотпуног сагоријевања и појаве
дима у издуву, као посљедица погоршаног распршивања горива, због
наслага из горива на бризгаљкама (инјекторима):
- наслаге из горива се таложе на бризгаљкама и ометају проток
горива,
- коксни остатак или неорганске соли у гориву доводе до настајања
талога на бризгаљкама који спречавају стварање идеалног млаза
горива,
- прекомјерно загађење абразивима или органским киселинама у
гориву или недовољна мазивост горива изазвају абразионо или
корозионо хабање бризгаљки.

4.5. Битумен
Битумен је вискозна, неиспарљива течна или чврста материја, смеђе или
црне боје, водоотпоран је и добар адхезив. Чисти битумен је колоидна
дисперзија микроскопских честица асфалтена (дисперзна фаза) у уљу
(дисперзно средство). По хемијском саставу, битумен је смјеша
различитих угљоводоника са хетероелементима: кисеоника, сумпора и
азота. Угљоводоници садржани у битумену су кондензовани нафтенски и
ароматски прстенови с малим бројем бочних парафинских ланаца. Масени
удио угљеника износи 75%–85%, водоника 9%–10%, кисеоника 2%–8%,
сумпора 5%–7% и азота 0,1%–0,5%. Битумен је потпуно или дјелимично
растворљив у различитим органским растварачима. Растворени дијелови
битумена су малтени, а нерастворни асфалтени. Малтени су смјеша смола
и уља и представљају дисперзно средство. Физичка својства битумена
зависе, углавном, од степена дисперзије асфалтена у малтенима.
До почетка двадесетог вијека, налазишта природног асфалта су у
потпуности задовољавала потребе за битуменом, а данас је неопходно
користити битумен који је добијен оксидацијом остатака вакуум
дестилације и/или деасфалтизације.
Битумен из прераде нафте нема тако добре особине као природни асфалт
и није у истој мјери отпоран према атмосферским утицајима као природни
асфалт. Његове особине се знатно побољшавају продувавањем ваздуха
кроз загријану отопљену масу („дувани“ битумен), при чему се тешка уља
оксидују и полимеризују, а вискозност расте. Овим поступком настали
полимери су сложеног састава и отпорни на дјеловање киселина, база и
соли.

Страна 73
Технологија прераде нафте

Врсте битумена зависе од испарљивости уљних материја у битумену. Мала

количина испарљивих уљних материја чини битумен тврђим и кртијим. С
обзиром на вишенамјенску примјену битумена (изградња путева,
изолациони материјали), важно је да има добру љепљивост, односно
добру прионљивост уз камен, метал, дрво, папир и друге подлоге.
Љепљивост зависи од хемијског састава, вискозности, колоидног стања
битумена, као и од хемијског и физичког карактера подлоге. Код израде
изолационих материјала важна су термичка својства битумена –
специфична топлота и топлотна проводљивост.
Битумени се могу разврстати у четири групе:
- путни битумени,
- индустријски битумени,
- модификовани (полимерни) битумени,
- битуменске емулзије.

4.5.1. Производња битумена

Највећи дио битумена добија се из вакуум остатака дестилације нафте.
Остатак вакуум дестилације је битумен чија чврстоћа зависи од садржаја
тешких уљних дестилата. Осим вакуум остатка, сировине за битумен могу
бити асфалт који се добија процесом деасфалтизације растварачима,
тешко циклично уље и екстракт из процеса екстракције растварачима. Ако
се асфалт, тешко цикличко уље и екстракт мијешају са вакуум остатком,
добијеним из одговарајуће сировине, и оксидују ваздухом, добијају се
разне врсте битумена. Оксидовани битумен је тврђи и мање осјетљив на
промјену температуре него битумени добијени само мијешањем
појединих фракција. Оксидацијом битумена асфалтени се дјелимично
оксидују и стварају сложене структуре асфалтенских молекула реакцијама
полимеризације и кондензације.
Технолошки процес добијања битумена састоји се у континуалној
оксидацији вакуум остатка у реактору при температури од 250 °С до 270
°C. Оксидација се врши увођењем ваздуха помоћу компресора под
притиском и на температури од 60 °C. Дувањем ваздуха преко загријане
сировине, кисеоник из ваздуха оксидише незасићена једињења.
Оксидацију сировине прати издвајање топлоте реакције. За одржавање
топлотног режима у реактору предвиђена је могућност поновног
довођења дијела битумена у реактор (рефлукс). За бољу контролу
реакције и спречавање стварања експлозивне смјеше на врху реактора
уводи се водена пара. Из реактора се готов битумен одводи преко
хладњака у складиште. Водена пара, гасови и остали производи настали
оксидацијом са врха реактора одводе се, преко сепаратора, гдје се одвоји

Страна 74
 4. Производи нафте

течна фаза, на спаљивање у пећ.

Уређај за
оксидацију

Свјежа вода

Сировина

Пећ

Свјежи
ваздух

Мјешалица

Слика 4.3. Поједностављена технолошка шема производње битумена

4.5.2. Путни битумени

Путни битумени се примјењују код изградње путева и ауто-путева.
Класификација путних битумена врши се на основу два параметра
квалитета:
- вриједност пенетрације,
- тачка размекшавања.
Код производње путног битумена, удио вакуум остатка мора бити најмање
60%, а асфалта и екстракта највише до 20% сваког. Путни битумен 160/220
једини је битумен који се може добити без оксидације. Сви остали путни
битумени од 20/30 до 100/150 могу се произвести једино оксидацијом. За
производњу битумена најпогодније су нафте нафтенске и мијешане
основе. Из парафинске нафте, типа Либија, Алжир и Мославина, не може
се произвести битумен траженог квалитета. Најквалитетнији битумен се
производи из нафти типа: Boscan, Bachaquero, Lagotreco и Lagunillas
(Венецуела). Принос вакуум остатка, тј. битумена из тих нафти је од 27% до
61% m/m. Осим од ових нафти, квалитетан битумен се добија из нафти
Блиског истока (арабијска лагана, Ирак, Кувајт).

Страна 75
 Технологија прераде нафте

4.5.2.1. Класификација путних битумена

Класификација путних битумена прописана је стандардом EN 12591:2009.
Овај стандард прописује основне карактеристике путних битумена који су
погодни за примјену у изградњи и одржавању путева, авионских писта и
других асфалтираних површина. Стандард прописује и критеријуме за
оцјену усклађености и методе испитивања.
Табела 4.5. Класификација путних битумена према стандарду
EN 12591:2009
испитивања

Јединица
Особина

250/330
100/150

160/220

330/430

500/650

650/900
Метода

70/100
20/30

30/45

35/50

40/60

50/70

250 – 330
100–150

160–220
EN 1426

0,1 mm

70–100
20–30

30–45

35–50

40–60

50–70
Пенетрација

-
на 25 ᵒС
55–63

52–60

50–58

48–56

46–54

43–51

39–47

35–43

30–38
1427
EN

Тачка омекшавања
C

-
0

Отпорност на
12607-1
EN

стврдњавање
на 163 ᵒС

Задржана
≥ 55

≥ 53

≥ 53

≥ 50

≥ 50

≥ 46

≥ 43

≥ 37
%

пенетрација

Повећање тачке
омекшавања - ≤ ≤ ≤ ≤ ≤ ≤ ≤ ≤
0C 8 8 8 9 9 9 10 11 ≤
Оштрина 1
11 - - -
Повећање тачке 0
C ≤ ≤ ≤ ≤ ≤ ≤ ≤ ≤
омекшавања - 10 11 11 11 11 11 12 12
Оштрина 2

Промјена масе
≤ 0,5

≤ 0,5

≤ 0,5

≤ 0,5

≤ 0,5

≤ 0,8

≤ 0,8

≤ 1,0

≤ 1,0

≤ 1,0

≤ 1,5

≤ 1,5

(апсолутна
%

вриједност)
EN ISO

≥ 240

> 240

> 240

≥ 230

≥ 230

≥ 230

≥ 230

≥ 220

≥ 180

≥ 180
≥ 180

≥ 180
2592

Тачка паљења
C
0
12592

≥ 99,0

≥ 99,0

≥ 99,0

≥ 99,0
≥ 99,0

≥ 99,0

≥ 99,0

≥ 99,0

≥ 99,0

≥ 99,0

≥ 99,0

≥ 99,0
EN

Растворљивост
%

Страна 76
 4. Производи нафте

4.5.3. Индустријски битумени

Индустријски битумени производе се из вакуум остатка процесом
оксидације, тј. удувавањем ваздуха и уз додатак уљних компонената. Код
производње индустријских битумена, садржај битумена у смјеси мора
бити 60%–70%, а садржај уљних компонената 30%–40%. Уљне компоненте
се додају ради добијања одговарајуће пенетрације. Индустријски
битумени се користе у грађевинарству за изолацију, израду кровних
љепенки, импрегнацију, спољашњу заштиту од корозије водоводних и
других цјевовода, за производњу водоотпорних папира, користе се у
електроиндустрији, индустрији гуме, за израду премаза, маса за заливање
у грађевинарству, итд. Класификација и основне карактеристике
индустријских битумена приказане су у табели 4.6.
Табела 4.6. Класификација индустријских битумена
Тип битумена
75/30 85/25 85/40 95/30 100/25 115/15 125/30
Својства
Пенетрација
25–35 20–30 35–45 20–35 20–35 10–20 20–35
(0,1 mm)
Тачка
90– 100– 100– 120–
размекшавања 70–80 80–90 80–90
100 110 110 130
(°C)
Тачка лома (°C) -12 -10 -20 -15 -15 -10 -20
Тачка паљења
230 240 240 240 240 250 260
(°C)

Индустријски битумени су тврди (ниска вриједност пенетрације), имају

високу тачку размекшавања и ниску тачку лома, отпорни су на воду и
многе хемикалије.

4.5.4. Полимерима модификовани битумени

Код путних и индустријских битумена, додатком одговарајућих полимера,
могуће је побољшати нека својства, као што су: омекшавање код виших
температура, недовољна еластичност и друге механичке карактеристике.
Полимери не смију значајно повећати вискозност битуменске смјеше.
Хемијска компатибилност битумена и полимера мора бити
задовољавајућа како не би дошло до раздвајања фаза. Најбоље резултате
даје кополимер стирен-бутадиен-стирен (СБС) и зато се највише користи
за модификацију битумена. Кополимер СБС је термопластични полимер
добијен полимеризацијом у раствору стирена и бутадиена. Скоро све
полимер/битумен смјеше су двофазни системи. Густина полимера је
увијек нижа од густине битумена, тако да је полимерна фаза на врху, а

Страна 77
Технологија прераде нафте

битуменска на дну. Хемијски састав битумена игра важну улогу код

производње полимерног битумена. Нижи садржај ароматских једињења у
битумену (вакуум остатак из парафинске нафте) јесте узрок да се често не
могу добити трајно хомогене смјеше са СБС. Намјешавањем релативно
малих количина СБС-а у битумен, постиже се већа растезљивост и
проширује могућност примјене битумена. За постојаност хомогене
стабилне смјеше битумена и полимера веома је важна комбинација
компонената. Намјешавање полимера у битумен успорава и процес
старења битумена. Како је старење углавном оксидациони процес,
полимери са двостуком везом реагују са кисеоником. Они су инхибитори
оксидације битуменских компонената, јер штите осјетљиве битуменске
компоненте од оксидације. Стабилност смјеше битумена и полимера
зависи и од садржаја асфалтена. Да би колоидна структура битумена била
стабилна, асфалтени морају дјеловањем међумолекулских сила набубрити
у раствору ароматских и нафтенско-ароматичних угљоводоника. Ако
битумен садржи малу количину аромата, у смјеши битумен/полимер могу
се појавити три фазе: талог асфалтена на дну, битумен без асфалтена у
средини и честице полимера на врху. Због тога се код производње
полимерног битумена додаје ароматска компонента (ароматски екстракт)
или тешко циклично уље која ће омогућити хомогеност и стабилност
смјеше. То је нарочито важно код складиштења полимерног битумена, јер
због нестабилности може доћи до раздвајања фаза. Полимерни битумен
због тога не трпи временски дуго складиштење и дуг транспорт. Зато се,
обично, припрема у непосредној близини мјеста уградње производа.

4.5.5. Битуменске емулзије

Битуменска емулзија је мјешавина састављена од путног битумена, воде и
емулгујућег средства. Удио битумена је од 50%–60%. Емулзија је
дисперзија која се састоји од двије фазе које се иначе међусобно не
мијешају. Мале капљице битумена (дисперзне фазе) распршене су у води
(континуалној фази), а стабилност таквом систему даје трећа компонента –
емулгатор. Емулгатори су површински активне материје, а за припрему
битуменских емулзија користе се анјонске и катјонске површински
активне материје (ПАМ). Која врста ПАМ ће се користити зависи од састава
минералног агрегата за производњу асфалта. У случају примјене агрегата
који претежно садржи силикате чија површина је електронегативна,
примјењује се катјонски тип емулзије. Битуменске емулзије се сврставају
међу течне битумене јер су, за разлику од битумена, при температури
околине у течном стању. Користе се да би се смањила вискозност
битумена како би се могао употребљавати при нижим температурама.
Када се битуменска емулзија помијеша са минералним агрегатом, она се

Страна 78
 4. Производи нафте

раздваја (на битумен и воду). Капљице битумена везују се са површином

агрегата, при чему истискују воду која се налази између битумена и
агрегата и на тај начин се добија континуирани филм битумена на агрегату
или коловозу.
Примјена емулзија, осим у изградњи нових, заузима значајно мјесто и
приликом реконструкције старих путева и у поправкама асфалтних путева
нижег реда хладним поступком.
4.5.6. Знак „CE“ за битумене
Према стандарду EN 12591:2009, битумен припада групи производа за коју
је обавезна цертификација у Европској унији. „CE“ знак је скраћеница од
„Conformité européenne“ (engl. European Conformity) и представља ознаку
произвођача да је производ у складу са смјерницама ЕУ и одговарајућим
европским нормама на које се позивају смjернице.
Европска унија захтијева да производи који се стављају у промет на
тржишту ЕУ морају задовољити суштинске захтјеве за безбједношћу и
техничке захтјеве. Највећи број производа широке потрошње и многи
индустријски производи морају имати „CE“ знак. Тиме, произвођач
потврђује да његов производ испуњава све захтjеве дате у директивама
које се односе на тај производ, као и да је обављена процедура
оцjењивања усаглашености. Предности постојања „CE“ знака на производу
су сљедеће:
- Могуће слободно кретање робе на тржишту Европске уније. Земље
чланице не могу да забране, ограниче или ометају продају оваквих
производа, осим ако одредбе директива нису правилно
примијењене или постоји ризик који није обухваћен
примијењеним директивама.
- Нема додатних хемијских и других испитивања у земљама
чланицама ЕУ.
„CE“ знак на производ наноси произвођач или његов овлашћени
представник за територију Европске уније. Поред „CE“ знака, произвођач
издаје и EC изјаву о усаглашености (EC декларација). „CE“ знак се мора
налазити на самом производу. Ако то природа производа не дозвољава,
онда се ставља на оригинално паковање, натписну плочицу, као и на
пратећу документацију. Знак мора бити:
- jасно уочљив (нпр. постављен на полеђини или доњој страни
производа),
- читљив (минимална висина знака мора бити 5 mm),
- трајан (да се у нормалним условима не може уклонити без трага).

Страна 79
Технологија прераде нафте

Поступак постављања СЕ знака обухвата сљедеће фазе:

1. утврђивање која се директива односи на производ;
2. утврђивање процедуре за оцјењивање усаглашености;
3. утврђивање датума када директива ступа на снагу;
4. утврђивање листе хармонизованих стандарда за дати производ;
5. провјера од стране произвођача да ли је производ у складу са
суштинским захтјевима директиве;
6. утврђивање од стране произвођача да ли се захтијева оцјењивање
усаглашености од стране независне, треће стране;
7. припрема техничке документације;
8. припрема изјаве о усаглашености и потребне документације која то
доказује;
9. провјера да ли земља на чије се тржиште пласира производ има
неких додатних захтјева;
10. постављање „CE“ знака на производ и/или амбалажу и
документацију.

Страна 80