Psenica PDF

Strne žitarice – (Ratarsko-povrtarski priručnik) - dio prvi
Prof. dr Jovan Todorović, prof. dr Ilija Komljenović
Klasifikacija ratarskih useva

Njivska proizvodnja čini danas osnovu u ishrani ljudi, stoke, a daje i sirovine za raznovrsnu industrijsku
proizvodnju. Proizvodi ratarskih useva služe kao baza, krmna osnova stoci, i putem nje se pretvaraju u veće i
bogatije organske materije koje koristi čovek.
Kao osnova prehrambene i preraĎivačke industrije služe sirovine koje se dobijaju od njivske proizvodnje.
Zapravo, bez proizvodnje ratarskih useva, teško bi se mogao zamisliti život na zemlji.
Ratarski usevi ili biljne vrste kojima im pripadaju, mogu se klasifikovati u manji ili veći broj grupa,
zavisno od toga koje se obeležje uzima kao osnova ili načelo za podelu. U svim klasifikacijama uzimana su u obzir
tri pokazatelja: način upotrebe, botanička pripadnost i način gajenja.
Đorđević (1961) je podelio njivske biljke na grupe prema načinu upotrebe.
Shema podele ratarskih useva prema Đorđeviću (1961)
U koncepciji ove knjige, kao osnovno načelo klasifikacije prihvaćen je kriterijum upotrebne vrednosti
gajenih biljaka. Podela je izvršena na četiri grupe:
I - Ţita – zrnene skrobne biljke

1. Strna ili prava žita, tipična žita (žita I grupe), (pšenica, raž, ječam i ovas).
2. Prosolika žita i heljda (žita II grupe),(kukuruz, proso, pirinač, heljda).
II - Zrnene mahunjače:
1. Variva i lupine.
2. Zrnene mahunjače za kombinovano iskorištavanje (soja i arašid).
III - Biljke za tehničku preradu:

1. Uljane biljke.
2.Biljke za proizvodnju vlakna (predive – tekstilne).
3.Biljke za proizvodnju skroba i šećera.
4.Biljke za proizvodnju kaučuka.
5.Lekovito-aromatične i začinske biljke.
6.Ostale tehničke vrste (hmelj i duvan).
IV - Biljke za proizvodnju stočne hrane (pićne biljke):

1.Korenasto-krtolaste
2.Mahunarke i klasaste trave
3.Ostale biljke za stočnu hranu
U SAD, naučnici vrše klasifikaciju ratarskih useva prema botaničkoj pripadnosti, agronomskoj i prema
specijalnoj nameni. Prema botaničkoj pripadnosti, ratarski usevi većinom pripadaju dvema familijama: Poaceae
(familija trava) i Fabaceae (familija leguminoza-leptirnjača).
Podela po odlikama (varijeteti) zasniva se na boji klasa, zrna, a one se dalje dele na sorte, koje
predstavljaju objekt proučavanja i sredstvo proizvodnje. U botanici je osnovna sistematska jedinica vrsta, a u
1
ratarstvu je najniža sistematska jedinica sorta. Do danas, pojam sorte nije potpuno odreĎen. Đorđević (1961)
definiše sortu kao grupu individua koje pripadaju jednoj istoj vrsti, a po nekim osobinama liče jedna na
drugu.
Sorte obično nose ime mesta, kraja ili ustanove gde su proizvedene, broj pod kojim su zavedene ili neki
drugi naziv (npr. Somborka, Novosadska rana – 5, itd). One se mogu klasifikovati na razne načine, po postanku
(primitivne, selekcionisane), po poreklu (domaće i strane), zatim univerzalne, specijalizovane, ustaljene,
neustaljene itd. Danas se sorte dele i po produktivnosti na slabo, srednje i visokoproduktivne odnosno
visokoprinosne.
U ovoj knjizi ćemo se držati klasifikacije ratarskih useva po ĐorĎeviću, s tim što biljke za proizvodnju
kaučuka nećemo obraĎivati. TakoĎe nećemo obraĎivati ni grupu biljaka za proizvodnju stočne hrane, pošto se one
obraĎuju u posebno predmetu “Krmno bilje” ili “Proizvodnja krmnog bilja”.
Ţita - zrneno skrobne biljke

U ovu grupu spadaju sledeće ratarske biljke: grupa strnih ţita - pšenica (Triticum sp), raţ (Secale
cereale), ječam (Hordeum sativum), ovas –zob (Avena sativa); grupa prosolikih ţita -kukuruz (Zea mais),
proso (Panicum sp.), sirak (Andropogon sorghum, sin. Sorghum halepense), pirinač (Oryza sativa) , heljda
(Polygonum fagopyrum, sin. Fagopyrum esculentum).
Sva žita osim heljde (familija Polygonaceae), pripadaju familiji Poaceae.
Kao što je u tekstu vidljivo, žita se dele na prava i prosolika. Razlike izmeĎu pravih i prosolikih po
morfološkim i biološkim osobinama i načinu gajenje prikazane su u sledećoj tabeli.
Tabelarni prikaza razlika između pravih i prosolikih žita

Razlike u morfološkim, biološkim osobinama i načinu gajenja
Prava ţita Prosolika ţita
Klijaju s većim brojem korenčića: pšenica i ovas sa 3,
Klijaju samo s jednim korenčićem
raž sa 4 a ječam 5-8 korenčića
Cvast je klas ili metlica (ovas) Cvast je metlica i klip (klip -ženska cvast kod kukuruza)
Gornji cvetovi klasića neplodni ili redukovani Donji cvetovi u metlici neplodni.
Stablo (slama) šuplja. Stablo ispunjena sa srži.
Stablo ima manji broj internodija sa jako izraženim
Veći broj internodija a nodusi nisu izraženi
kolencima (nodusima)
List je po pravilu manji. List je veći (krupniji).
Zrno ima s trbušne strane izraženu brazdicu a kod nekih
Nemaju brazdicu ni bradicu
i bradicu na vrhu zrna.
Postoje jare i ozime forme. Postoje samo jare forme.
Biljke su dugog dana sa manjim zahtevima prema Biljke su kratkog dana s većim zahtevima prema toploti
toploti i svetlosti. i svetlosti.
Zahtevaju više vlage (imaju veći transpiracioni Imaju manje zahteve prema vlazi (manji transpiracioni
koeficijent) koeficijent) i otpornije su na sušu (osim riže).
Otporne su na niske (negativne) temperature Neotporna su na niske (negativne)temperature
Brže se razvijaju od klijanja do bokorenja. Sporije klijaju i niču.
Zahtevaju manju količinu vlage za klijanje Zahtevaju više vlage za klijanje
Imaju manje zahteve prema toploti od klijanja pa do Imaju već zahteve prema toploti od klijanja do kraja
kraja vegetacije vegetacije
Usevi su guste setve Većina pripadaju grupi okopavina
2
Prava ili strna ţita

Pšenica
(Triticum sp. L.)
Sinonimi: šenica, zrno, pšeno, žito.
Naziv “pšenica” je zajednički u svim slovenskim jezicima s malim razlikama, što ukazuje na gajenje
pšenice u pradomovini Slovena.
Nazivi na ostalim važnijim svetskim jezicima su: engleski -wheat; francuski -le froment, le blé; nemački-
weizen, italijanski - il frumento, il grano; španski - el trigo.
U našem narodu, pored književnog i stručnog naziva – pšenica, kaže se još šenica, žito. Naziv žito je
udomaćen u onim krajevima gde se pšenica dugo koristila kao isključivo hlebno žito, što je slučaj s ostalim žitima
(raži i kukuruz) u rejonima gde su se koristili ili se koriste kao glavna hlebna žita.
Pšenica (Triticum spp) – (naslikao W. Müller)
3
Opšti značaj pšenice

Pšenica se pre svega koristi kao hlebna biljka. Preko 70 % stanovništva na zemljinoj kugli hrani se
pšeničnim hlebom. Pšenični hleb je visoko kaloričan (9.000 J), s visokim sadržajem belančevina 16 - 17 %, ugljenih
hidrata do 78 %, masti 1 - 1,5 %. Najvažniji pokazatelj kvaliteta pšenice predstavlja količina i kvalitet belančevina u
zrnu. Kao meĎunarodni standard sadržaja belančevina u zrnu je 13.5%. MeĎutim, sadržaj belančevina se znatno
menja u zavisnosti od rejona gajenja (klimata, zemljišta) i Ďubrenja. Pšenica gajena na istoku i jugu ima veći sadržaj
belančevina od one na zapadnim i severnim rejonima. Kvalitet belančevina pšeničnog hleba je veoma visok pri
čemu značaj imaju količina i kvalitet lepka (belančevinasta masa koja se izdvaja pri ispiranju testa vodom). U sastav
lepka ulaze uglavnom belančevinaste materije – glijadin i glutenin. Pšenični hleb sadrži jedinjenja kalcijuma,
fosfora i gvožĎa, kao i kompleks B vitamina.
Pšenica je veoma značajna u mlinskoj industriji, industriji hleba, keksa, pivarskoj, farmaceutskoj i u
industriji dekstrina, a nus proizvod - slama služi kao prostirka, zatim za izradu predmeta različite upotrebne
vrednosti u domaćinstvu. Mekinje kao sporedni proizvod koriste se kao koncentrovana stočna hrana, a u novije
vreme da popravlja kvalitet hleba.
Pšenica, kao najvažniji artikal u meĎunarodnoj trgovini, uslovila je razvoj saobraćaja i saobraćajnih
objekata. Ima i strategijsku važnost, jer je često u istoriji služila kao jedan od elemenata pritiska jedne države na
drugu posebno pa je takvu ulogu zadržala i do danas.
Proizvodnja pšenice u svetu

Glavni centri proizvodnje pšenice su Evropa, Okeanija, Južna Amerika i Afrika a po ukupnoj proizvodnji
posle Evrope slede Azija, zemlje bivšeg SSSR-a, Severna Amerika, Južna Amerika. Po prosečnim prinosima na
prvom mestu je Evropa, zatim Severna Amerika.
Proizvodnja pšenice po pojedinim u svetu u 2002. godini ( izvor podataka -USDA)

Zemlja Površine (ha) Prinos (t/ha) Proizvodnja (u t)
SAD 19 270 000 2.38 45 890 000
Francuska 5 220 000 7.47 39 000 000
Velika Britanija 2 020 000 8.19 16 500 000
Nemačka 3 000 000 7.00 21 000 000
Kanada 8 900 000 1.73 15 400 000
Australija 10 800 000 1.39 15 000 000
Argentina 6 000 000 2.33 14 000 000
Kina 24 500 000 3.76 92 000 000
Ukrajina 6 800 000 3.09 21 000 000
Rusija 25 700 000 1.87 48 000 000
Kazakstana 11 000 000 1.09 12 000 000
Istočna Evropa 9 640 000 3.15 30 400 000
Iran 6 200 000 1.69 10 500 000
Egipat 1 010 000 6.20 6 250 000
Maroko 2 600 000 1.27 3 300 000
Brazil 2 000 000 1.85 3 700 000
Indija 26 200 000 2.75 72 000 000
Pakistan 8 300 000 2.35 19 500 000
Ostali 35 020 000 2.49 87 120 000
Svet (ukupno) 214 180 000 2.67 572 560 000
Geografska rasprostranjenost pšenice

Pšenica je euritopna biljka, što znači da ima veliki areal rasprostranjenosti. Euritopnost je jako izražena
zahvaljujući njenoj prirodi, zatim njenom polimorfizmu jer ima veliki broj vrsta, varijeteta i sorti a sve se dele na
ozime i jare. Zahvaljujući polimorfizmu, ona je rasprostranjena gotovo u celom svetu, ali se oblasti gajenja ozimih i
jarih formi ne poklapaju.
4
Ozima pšenica za svoj razvoj zahteva blage uslove, umerene zime. Stoga se ona najbolje gaji u umerenom
pojasu, i to izmeĎu 30-500 severne geografske širine. To je optimalni rejon za uspevanje ove biljke. Severno i južno
od ove granice nalazi se njezin anektički rejon. To znači da se ona može gajiti nešto severnije (do 60 0 severne
geografske širine i južnije do 160 severne geografske širine severne polulopte) ali sa slabijim uspehom.
Jara pšenica je malo zastupljena u optimalnim rejonima gajenja ozime pšenice. Ona se gaji uglavnom u
surovim ekološkim uslovima. Razlog je u tome, što jara pšenica ima kratak vegetacioni period i što bolje podnosi
sušu i visoke temperature od ozime pšenice. Zbog toga se ona gaji u većoj meri na severu zemljine kugle i u suvim
kontinentalnim oblastima. Krajnja granica gajenja jare pšenice je na 67 0 severne geografske širine (Norveška), a na
južnoj zemljinoj polulopti se gaji do krajnjih granica Australije, Južne Amerike i Afrike.
Areal rasprostranjenosti pšenice
U pogledu nadmorske visine, gaji se i do 4.000 m (Azija), a kod nas i u Evropi uspeva na 1.100 m n.v.
Da bi smo bolje razumeli zašto pored ostalog postoje razlike u rasprostranjenosti izmeĎu ozime i jare
forme pšenice, dat ćemo kratki opis njihovih morfoloških, bioloških razlika i razlika u načinu gajenja.
Ozima pšenica daje veće prosečne prinose od jare pšenice od čega proizlazi njezin opšti značaj. Pored toga,
ozima pšenica daje i stabilnije prinose.
Ozima pšenica se seje u jesen a prezimljuje u fazi od klijanaca do bokorenja, dok se jara seje rano u
proleće. Ozima pšenica jače bokori i ima duži vegetacioni period od jare. Ozima je znatno otpornija na niske
temperature i ima duži stadijum jarovizacije. MeĎutim, jara pšenica je znatno otpornija na sušu kao i na visoke
temperature a ima i kvalitetnije zrno i brašno.
Poreklo pšenice
Pšenica vodi poreklo iz starog sveta, prvenstveno iz Azije i južnih delova Evrope odakle je proširena na
druge kontinente. Ona je jedna od najstarijih useva. Postoje razne teorije o poreklu pšenice, ali su Vavilov i
Flaksbergerger dali najprecizniju lokaciju njezinog porekla. Mesta porekla pšenice nazvali su ishodnim centrima.
Ishodni centri pšenice

Vrste pšenice nastale u ishodnom centru
R.b Ishodni centar
Forma pšenice Naziv pšenice
Meka pšenica Triticum vulgare Host.
1 Jugozapadna Azija
Patuljasta pšenica Triticum compactum
Tvrda pšenica Triticum durum Def.
2. Etiopija (Abisinija)
Poljska pšenica Triticum polonisum L.
Srednja Azija Divlji jednozrnac Triticum monococcoides L.
3. (Sirija, Palestina i
Divlji dvozrnac Triticum dicoccoides Körn
Jermenija)
Mala Azija i južni Divlji jednozrnac Triticum monococcoides L.
4.
Balkan Gajeni jednozrnac Triticum monococcum L.
5
Sistematika pšenice
Pšenica pripada redu Poales, familiji Poaceae (trave), podfamiliji Pooideae (klasaste trave), rodu
Triticum. Prvu klasifikaciju dao je Line u delu Species plantarum. Kasnije su izraĎene i druge klasifikacije:
Körnicke (1885), Flaksberger (1935) a Žukovskij (1957) je dopunio Flaksbergerovu klasifikaciju i najzad MacKey
(1965). Kod nas je prihvaćena dopunjena Flaksbergerova klasifikacija po Žukovskom.
Klasifikacija pšenice po Flaksbergeru sa dopunom Žukovskog

Grupa pšenice
Forma Diploidne Tetraploidne Heksaploidne
n=7 / 2n=14 n=14 / 2n=28 n=24 / 2n=42
Triticum turgidum L.
T. durum Des f. T. vulgare Host.
Gajene golozrne forme Nema T. polonicum L. T. compactum Host.
T. persicum Vav. T. sphaerococum Perc.
T. abysinicum Jacub.
T. dicocum Schübl. T. spelta L. (krupnik)
Gajene plevičaste forme T. monococum
T. timopheevi Zhuk. T.macha Dek.et
T. spontanicum Link.
T. dicoccoides Körn
(divlji dvozrnac)
Divlje forme (divlji dvozrnac) Nema
T. aegilopoides Bal.
(divlji jednozrnac)
T. araraticum Jakubz.
T. turanicum Jakubz.
Oktoploidna grupa T. paleocolchicum Men.
Dopuna po Žukovskom T. vavilovi Jakubz.
n=28/ 2n=56 T. earthlicum Nevski
T. amplissi folium Zhuk.
T. fungicidum Zhuk
T. agropyrotriticum Cicin
Dopuna po Jevtiću Nema Nema
(višegodišnja pšenica)
Za proizvodnju hrane od inetersa su samo nekoliko vrsta pšenice a to su obična ili meka pšenica
(Triticum vulgare) sa svoje dve forme - ozime i jare, zatim tvrda pšenica (Triticum durum) koja je uglavnom za
od manjeg značaja (služi kao poboljšivač hlebnog brašna), te krupnici (Triticum spelta) koji se u nekim delovima
sveta, pa i kod nas još gaje.
Dakle, za nas najveći značaj ima meka pšenica (Triticum vulgare Host., sin. Triticum sativum Lam.), pa
ćemo iz toga razloga ukratko opisati karakteristike ove vrste.
Ova vrsta ima kožaste pleve dužine kao plevice ili nešto kraće. Lice klasa je šire od bočne strane ili je
ravna njoj. Klas je osjat ili bez osja. Osje se razilazi i obično je kraće od klasa. Klas je rastresti ili srednje zbijen,
vretenastog ili prizmatičnog, kadkada i sveričnog oblika. Stablo je ispod klasa šuplje vrlo retko ispunjeno. Zrno je
izduženo, u poprečnom preseku okruglo i u različitim stepenu staklavo i brašnavo.
Morfološke osobine pšenice

Korenov sistem pšenice je žiličast a njegova glavna masa se nalazi u oraničnom sloju do 30cm dubine.
Manji dio žila prodire dublje 1.5 -2 m pa čak i više. Ukoliko je oranični sloj dublji s povoljnim fizičkim osobinama
zemljišta, koren se jače razvija i prodire dublje.
Kod pšenice se razlikuju dve vrste korenova – primarni i sekundarni. Primarni (klicini korenčići)
pojavljuju se u vreme klijanja i nicanja. Pšenica klije njačešće sa 3-5 primarnih korenčića, a može biti i više. Kod
jarih sorti broj primarnih korenčića je oko tri. Na krajevima mnogobrojnih ogranaka primarnih i sekundarnih
korenova nalaze se korenove dlačice, koje se nalaze na dužini 0.1- 1.5 cm od kraja korena i pri rastu one prate vrh
korena.
6
Građa biljke pšenice Korenove dlačice
Obrazovanje i rast korenova pšenice zavisi od odreĎenih uslova (temperatura, vlažnost zemljišta, aeracije,
zbijenosti zemljišta, Ďubrenja i svetlosti). Najpovoljnija temperatura za uvećanje korenove mase pšenice je oko
200C. Ako je temperatura oko 100C, tada ima manji broj korenova ali su krupniji, beli i zdravi. A ako se
temperatura poveća oko 400C, korenovi postaju tanki kao nit.
Smatra se da je optimalna vlažnost za rast korenova pšenice u poljskim uslovima u granicama 60-70% od
poljskog vodnog kapaciteta. Povećanje na 80-90% vlažnosti, negativno utiče na rast korena. Pri tome je bitan
dovoljan pristup vazduha korenju, odnosno najbolji odnos izmeĎu vode i vazduha je 75 : 25.
Na razviće korenovog sistema pšenice veliku ulogu ima prisustvo hranjivih elemenata u zemljištu kao i
odnos pojedinih elemenata ishrane. Ravnoteža izmeĎu korena i nadzemnog dela pšenice se pri tome ne sme
poremetiti. Naime, velika količina azota uvećava rast nadzemnog dela više nego rast korena. To je slučaj kada je
nepravilan odnos izmeĎu azota i ostalih hranjivih elemenata, jer tada količina korenja opada.
Delovi stabljike Primarna i sekundarna stablo pšenice
Zbijenost oraničnog sloja zemljišta ima uticaj na rast korenovog sistema a naročito na njegovo prodiranje
dublje. Najpovoljnije zemljišta za razvoj korenovog sistema kada mu je zapreminska masa prividna od 1,1 do 1,25
g/cm3 (Bondarenko, 1959) a granica razvoja korenovog sistema je kod zapreminske mase 1,6 g/cm 3 (Maljanov,
1597).
Svetlost se na razvoj korenovog sistema pšenice ispoljava kroz nadzemni deo biljke. Kada ima dovoljno
svetlosti i CO2, povećava se rast korenovog sistema a suprotnom slučaju, rast korenja se zadržva ili se potpuno
zaustavlja.
Stablo pšenice je kao kod ostalih trava cilindrična, člankovita, sastavljena iz kolenaca (nodi) i 5-6
članaka (indernodi). Na vršnom članku izbija cvast – klas. Stablo je zeleno. Donji članak je kraći od susednog
gornjeg, a srednji po dužini približno predstavlja aritmetičku sredinu susedna dva, izuzev vršnog, koji je znatno duži
od ostalih i čini čak 30-40% od dužine stabla.
Stablo je uglavnom šupljo, izuzev kod nekih vrsta čiji je vršni članak ispod klasa ispunjen parenhimskim
tkivom. Pšenica ima osobinu da se bokori (busa), odnosno da stvara nove izdanke (stabla), te se razlikuje
primarno i sekundarno ili bočno stablo. Oni izbijaju iz čvora bokorenja (busanja). Sekundarna stabla imaju
7
svoje korenove, te se bokor može izdeliti na samostalne vlati (stabla). Stablo pšenice je relativno čvrsto
zahvaljujući specifičnoj anatomskoj graĎi.
List pšenice sačinjavaju list rukavac (usmina, vagina) i liska (lamina). Lisni rukavac obuhvata stabljiku i
pričvršćen je za nju lisnim kolencem koje se nalaze na stablovom kolencu.
Građa lista pšenice Lisni rukavac pšenice
Na lisnom rukavcu se javljaju izrasline u obliku dva roščića (auriculae) i u vidu jazička (ligulae). Po
obliku ligule i auricule mogu se razlikovati vrste pšenice pa čak i sote. Kod pšenice su roščići (auriculae) srednje
razvijeni sa dlačicama i srednje razvijenim jezičkom. Liska je duga, linearne graĎe, sa izraženim srednjim nervom.
Broj listova na stablu odgovara broju članaka. U pšenice su najrazvijeniji gornji i srednji listovi.
Cvetovi su skupljeni u cvast-klas. Klas se sastoji iz vretena koje je člankovito (u cik-cak) i vešecvetnih
klasića, koji su smešteni na vrhu članka po jedan klasić. Klas po graĎi može biti rastresit ili zbijen, što zavisi od
vrste, odnosno sorte. Klasić se sastoji od dve pleve i nekoliko cvetova (2-7). Cvetovi su postavljeni na vrlo kratkim
i tankim vretencima. Svaki cvet se sastoji od dve plevice (lemma i palea), i dve plevičice (lodiculae), tri prašnika i
jednog tučka sa dva perasta žiga. U osjatih formi na spoljnoj plevici izbija osje pri čemu su najduže kod srednjih
klasića. U formi bez osja (šišulje) nalaze se izraštaji u vidu zubaca. Plevice štite prašnike i tučak, a kasnije zrno u
formiranju od nepovoljnih uticaja spoljne sredine.
Delovi klasića pšenice -1. pleva, 2-spoljna plevica, 3-unutrašnja plevica, 4. prašnici, 5. žig; B)-Tučak (žig) sa
plodnicim, C) – Cvet pšenice, D) –Shema klasnog vretena i shema cveta pšenice (desno)
Plevice su nežnije graĎe od pleve, a po obliku se razlikuju jedna od druge - gornja plevica (palea superior)
ima dva nerva sa bočnim posvrnućem unutar i donja plevica (palea inferior) , koja se naginje prema plevi i u vidu je
čunića.
IzmeĎu pleva i plevica u sredini cveta nalazi se tučak. On se sastoji od plodnika i dvoperog žiga. Pera žiga
su do cvetanja priljubljena, a pri cvetanju se razdvajaju. Okruženi su sa 3 prašnika.
IzmeĎu spoljašne plevice i plodnika, neposredno uz plevicu, nalaze se dve male, tanke, bezbojne opne sa
dugim rescima po ivicama. To su plevičice (lodiculae). U vreme cvetanja lodikule bubre pri čemu razdvajaju u
stranu plevice i otkrivaju prašnike i tučak cveta. Kasnije njihovo bubrenje slabi, razdvojene plevice se skupljaju a
unutrašnji delovi cveta se ponovo zatvaraju.
Zrno pšenice koje je ujedno i plod, naziva se još krupa, pšeno (caryopsis). Ono može biti različite
krupnoće, oblika i boje, zavisno od vrste i sorte. Na preseku zrno može imti staklavu ili brašnavu graĎu.
Masa 1000 zrna varira u granicama 20-50 g, a u našim uslovima najčešće oko 40 g. Hektolitarska masa se
nalazi u širokom rasponu od 60 do 84 kg. Po spoljašnjem izgledu zrno može biti golo i plevičasto.
Prema anatomskoj (unutrašnjoj) graĎi zrno pšenice se sastoji od tri glavna dela: omotača, endosperma i
klice. Na omotaču zrna razlikuje se spoljašnji deo koji predstavlja omotač ploda (perikarp). On se sastoji iz dva
sloja. Ispod njega se nalaze dva sloja omotača semena (perisperm) ili semenjača.
8
Presek zrna pšenice Građa klasića pšenice
Klica (embrio) je najmanji i biološki najvažniji deo zrna. Njena težina iznosi 1.5-3% ukupne težine zrna.
Klica u sebi sadrži začete sve buduće organe biljke. Ona se sastoji od klicinog štitića (scutelum), klicine stabljike
(plumula), klicinog listića (coleoptila) i klicinog korenčića (radicula). Klicin štitić se nalazi neposredno uz
endosperm, a uloga mu je da snabdeva klicu hranu pri klijanju. Klicin listić štiti klicino stabaoce prilikom nicanja.
Endosperm je najveći deo zrna pšenice (oko 86%) od ukupne težine zrna. U njemu su smeštene zalihe
hranljivih materija za ishranu klice pri klijanju i nicanju. Sloj endosperma, kojeg sačinjavaju ćelije sa zadebljalim
zidovima ispunjenih sadržajem tamnožute boje naziva se aleuronski sloj. On je bogat belančevinama (bez
glutenina). Ulje u aleuronskom sloju ima zaštitnu ulogu od vlage. U središnjem delu endosperma se nalaze skrobna
zrnca različitog oblika i veličine.
Proces klijanja pšenice
Hemijski sastav i kvalitet zrna pšenice

Voda se nalazi u granicama 10-14%, sadržaj vode iznad 15% je nepovoljan, jer se zrno teško čuva (kvari
se). Sadržaj masti u zrnu je 1.5-2%, i to najvećim delom u klici. Pri složenoj meljavi klica se odvaja pa se brašno
može duže čuvati da se ne užegne.
Hemijski sastav zrna pšenice odlikuje se sledećim prosečnim pokazateljima.
9
Hemijski sastav zrna pšenice (podaci više autora)

Autor Voda Proteini Masti Ugljenihidrati Celuloza Pepeo
Jonard P.et.al 13.0 12.4 1.9 69.1 1.9 1.7
Volf 14.4 13.0 1.5 66.4 3.0 1.7
Hlynka J. 10.0 13.2 1.9 69.0 2.9 1.8
Gerard 13.6 16.8 2.0 63.8 2.2 1.8
Nostovskij 10.2 17.5 2.0 65.8 2.5 2.0
Celuloza se nalazi u omotaču ploda i semena sa udelom od 2-3%. Sadržaj celuloze je veći kod pšenice
gajene u vlažnim krajevima i kod sitnozrnih sorti.
Ugljeni hidrati ili bezazotne ekstraktivne materije se nalaze glavnom u endospermu (64-69%). Skrob je
glavni sastojak ovih materija. Ostale materije su tršćani šećer, maltoza a ima ih oko 10%.
Pepeo (mineralne materije) se nalaze u količini od 1.7-2.0%, a zastupljene su uglavnom u omotaču zrna.
Ove materije čine fosfor (50%), kalijum (20-30%), kalcijum, magnezijum, silicijum, gvožĎe.
Proteini su u zrnu pšenice zastupljeni u znatno širim granicama nego što je rezultatatima navedenih autora
prikazano. Sadržaj proteina zavisi od mnogo faktora, vrste i sorte pšenice, klimatskih uslova, tipa zemljišta i
njegovih fizičko-hemijskih osobina. Ozime pšenice imaju manje proteina od jare, meka manje od tvrde, brašnjave
manje od staklave. Pšenice gajene u vlažnom klimatu imaju manje proteina od onih gajenih u suvom klimatu.
Sadržaj proteina pšenica gajenih u našim krajevima kreće se u rasponu od 13 do 15% što zavisi od područja gajenja,
agrotehnike i godine gajenja.
U zrnu pšenice nalaze se uglavnom sledeće četiri vrste proteina: albumin, globulin, glijadin i glutenin.
Najviše ih je u perifernom sloju zrna (aleuronski sloj) a manje u središnjem delu odnosno endospermu. Albumin
se rastvara u vodi, globulin se rastvara u rastvoru kuhinjske soli. Proteini koje se ne rastvaraju u vodi čine tzv.,
lepak i sastavljen je od glijadina i glutenina. Glutenin ima osobine elastičnosti i rastvorljivosti dok se glijadin
slabo rasteže, a prilikom sušenja postaje tvrd i prozračan. Od količinskog odnosa glutenina i glijadina i njihovih
kvaliteta, zavisi i kvalitet lepka. Ako je lepak kvalitetan, donosno rastegljiv i elastičan, omogućava dobijanje dobrog
testa i poroznog hleba. Odnos glutenina i glijadina treba da bude 1:1.
U pogledu aminokiselinskog sastava, pšenično zrno je bogato svim esencijalnim aminokiselinama,
naročito glutaminskom kiselinom i lizinom (bogatije od svih žita osim raži koji ima istu količinu lizina).
Albumini i globulini su bogatiji sa sadržajem lizina četiri puta, triptofana tri puta i metionina dva puta od
frakcije belančevina koji obrazuju lepak. MeĎutim, sadržaj albumina i globulina u zrnu je mali od 10 do 15%,
(Jevtić, 1992).
Vitamini se najviše nalaze u klici, a manje u drugim delovim zrna, a to su B 1, B2, E. K, PP.
Biološke osobine pšenice

Ozima i jara pšenica se razlikuju po vremenu setve jer to njihove biološke osobine zahtevaju. Mnogo je
sorata počevši od ozimih, poluozimih (fakultativnih) i jarih koje imaju posebne zahteve pema uslovima spoljne
sredine i ukoliko ti uslovi nisu ispunjeni, pšenica neće dati plod. Naime, ozime sorte pšenice u stadijumu
jarovizacije traže snižene temperature (od 0 do 100C) u toku 10-35 dana. Ako ti uslovi nisu ispunjeni, ona se ne
može razvijati niti doneti stablo, klas i plod. Jare pšenice meĎutim, posejane rano u proleće razviće se normalno i
doneće plod, jer ima manje zahteve za sniženim temperaturama u stadijumu jarovizacije (5-100C u toku 7-12 dana).
U zrnu pšenice klica (embrio) se nalazi u latentnom stanju, što znači da su u normalnim uslovima čuvanja
zrna životne funkcije svedene na minimum. Da bi počeo intenzivan život biljke, odnosno da bi seme klijalo,
potrebni su odgovarajući uslovi: odgovarajuća vlažnost, toplota i pristup vazduha. U svom životnom ciklusu biljke
prolaze kroz sledeće razvojne faze, kao što su:
Klijanje i nicanje. – Pšenica može klijati i na temperaturi od 10C ali proces teče sporo. Optimalna
temperatura klijanja je 15 – 200 C a maksimalna 350C. proizvodni optimum za klijanje je 6-120C uz uslov da seme
upije 45 - 50 % vode od svoje težine. Pri optimalnim uslovima tempeature i vlage, zrno za 2-3 dana nabubri kada je
spremno za klijanje. U nabubrelom zrnu počinju složeni biohemijski procesi u smislu aktiviranja fermenata koji
izazivaju razlaganje skroba, proteina i masti na prostije oblike koje klica usvaja u toku svog rasta. Prvo se
pojavljuje klicin korenčić, a zatim klicino stabaoce. Kod pšenice izbije 3-5 primarnih klicinih korenčića a nekad i
više. Klicino stabaoce počinje da raste odmah posle izbijanja klicinih korenčića. Ono je zaštićeno klicinim listićem
koji ima oblik klice. Kada se stabaoce pojavi na površini zemlje, klicin listić se otvori i iz njega izbije prvi pravi list.
Tada nastupa nicanje. Pri porastu ka površini zemljišta klicino stabaoce stvara kolenca, iz kojih će se kasnije razviti
sekunarni korenovi.
10
Primarni korenčići Nicanje pšenice
Dužina perioda od setve do nicanja u zavisnosti je od temperature, vlažnosti zemljišta i dubini setve. Da bi
klijanca probio debljinu zemljišta od 1 cm, potrebna mu je suma temperatura od 10 do 12 0C. Dužina perioda od
setve do nicanja izražava se sumom srednjih dnevnih temperatura a može se izračunati po sledećoj formuli:
t 0
 50 10n 20
0
- gde je Σt =suma srednjih dnevnih temperatura, n= dubina setve, 50= suma srednje dnevnih temperatura
do početka klijanja, 10= suma srednjih dnevnih temperatura za 1 cm sloja zemljišta kroz koji prolazi klijanac, 20=
suma srednjih dnevnih temperatura potrebnih da klijanac izraste 2-3 cm nad zemljom. Na osnovu toga, može se
odrediti broj dana od setve do nicanja, ako se zna da za klijanje temperaturna suma treba da bude 50-600C,a za svaki
centimetar sloja zemljišta (koji klijanac treba da proĎe do površine) suma srednjih dnevnih temperatura treba da
iznosi 10-220C. za to izračunavanje, koristi se sledeća formula:
50  10 n  20
X
t
-gde je t = srednje dnevna temperatura, a ostale veličine objašnjene su u prethodnoj formuli. Navest ćemo jedan
primer. Ako je dubina setve iznosila 4 cm (n), a srednja dnevna temperatura (t) iznosila je 90C, tada će broj dana od
setve i nicanja iznositi:
50  10  4  20
X   12.2 dana
9
Sa kasnijom setvom se vreme od setve do nicanja produžava, ali ukupna suma aktivnih srednjih dnevnih
temperatura skoro ostaje ista. U svim ostalim uslovima suma aktivnih temperatura za period setva-nicanje iznosi u
proseku oko 1200C.
Ukorenjavanje nije drugo do porast i razviće žila i žilica korenovog sistema. Korenovi pšenice u prvo
vreme rastu brže od nadzemnog dela, naročito pri optimalnoj vlažnosti zemljišta, koji se može postići
navodnjavanjem.
U fazi nicanja formira se primarni koren koji, isključivo u početku, snabdeva mladu biljku vodom i
hranom. U daljem razvoju biljke počinje razvoj sekundarnog korena iz čvora bokorenja, koji formira u fazi tri
stalna lista. Primarni koreni rastu više u dubinu i ostaju do kraja života biljke. Sekundarni korenovi se nazivaju još
stabljikini korenovi a razvijaju se iz čvora bokorenja. Produktivnost biljke je veća što je jače razvije korenov sistem.
Najveći deo korenovog sistema pšenice formira se u oraničnom sloju. Količina korenja u dubljim
slojevima zavisi od načina obrade i Ďubrenja, te stanja vlage u zemljištu. Isto tako, značajan uticaj imaju aeracija i
temperatura zemljišta.
11
Shema ukorenjivanja pšenice
Bokorenje (busanje) predstavlja poseban način podzemnog grananja stabla i stvaranja izdanaka koji
obrazuju biljke pšenice iz čvora bokorenja ili čvora busanja. On se razvija ispod površine zemlje, i to na jednom
kolenu koji je najbliži do površine zemlje, mada se može stvoriti i više čvorova. Čvor bokorenja se formira posle
pojave prvog lista, a u fazi 3 lista je već potpuno formiran. U čvoru bokorenja smešteni su svi delovi buduće
biljke. Pri optimalnoj vlažnosti i temperaturi od 15 do17 0 C bokorenje nastupa 14 - 15 dana nakon nicanja. Pri
nižim temperaturama, bokorenje se usporava, a ako temperatura padne ispod 6 0C, bokorenje i ukorenjevanje
prestaje. Isto tako, ono se prekida kada temperatura preĎe 20 0C. Često svi izdanci koje se obrazuju u procesu
bokorenja ne daju stabla s klasovima, te stoga razlikujemo opšte ili ukupno bokorenje a to je ukupni broj izdanaka
po jednoj biljci, i produktivno bokorenje koje je broj izdanaka po jednoj biljci koji imaju klas. Broj izdanaka po
jednoj biljci može biti veoma velik, ali broj produktivnih stabala iznosi 2-3, što zavisi od sorte i uslova bokorenja, a
naročito od dubine setve i gustine biljaka.
Bokor pšenice
Vlatanje ili porast u stabljiku (kolenčenje). Stablo se sa kratkim člancima (internodijima) formira još u
periodu bokorenja. Članci su tada vrlo mali a njihova dužina ne prelazi prečnik stabljike. Pri završetku bokorenja,
članci počinju da se izdužuju, pa se stablo pojavljuje na površini zemljišta. Od tada biljka prelazi u novu fazu
razvoja - vlatanje.
Početak vlatanja treba smatrati onda, kada se unutar lisnog rukavca glavne stabljike moţe napipati
stabljikino kolence (nodi). Stablo pšenice obično ima pet članaka. Dužina prvog članka je neznatna a iznosi 3-4
12
cm. MeĎutim, pri povoljnoj vlažnosti, povećanoj temperaturi dužina prvog članka može iznositi i 10 cm. Svaki
sledeći članak je duži od donjeg a kraći od gornjeg. Po dužini je približno ravan aritmetičkoj sredini susednih
članaka. Stablo pšenice se izdužuje i posle klasanja, što se uglavnom odnosi na izduživanje poslednjeg članka.
Dužina tog članka je najveća i iznosi oko 30% a kadkad i više od celokupne dužine stabljike. Jako izduživanje
prvog i drugog članka je nepovoljno jer upozorava na mogućnost poleganja pšenice. U periodu vlatanja nadzemni
deo jako uvećava svoju masu, a naročito se povećava lisna za pet i više puta u odnosu na površinu u punom
bokorenju. Istodobno se narušava odnos izmeĎu površine korenja u korist površine lista. Dok u periodu bokorenja
odnos površine lista prema aktivno upijajućoj površini korena iznosi 1 :75 , u vlatanju iznosi 1 : 35 , pa se faza
vlatanja smatra kritičnom fazom na nedostatak vlage (Jevtić, 1992). Faza vlatanja kod ranih sorti traje 19 - 45 dana,
a kod kasnih 20-45 dana, u zavisnosti od vremena setve i vremenskih uslova u toku vegetacije. Dužina ovog perioda
znatno utiče i na stvaranje elemenata prinosa, jer u ovoj fazi protiču IV, V, VI i VII etapa organogeneze, koje su
presudne za broja klasaka, cvetova i njihovu fertilnost. Za normalan prolaz ove faze potrebni su optimalna vlažnost,
optimalna mineralna ishrana i temperatura najmanje od 150 C. Ovoj fenološkoj fazi prethode unutrašnje promene
vezane za formiranje generativnih organa, a to su stadijum jarovizacije i svetlosni stadiju. Stadijumi jarovizacije
ozime pšenice prolaze na temperaturama od 0 do 10 0C, a svetlosni stadijum pri uslovima od 14 i više časova
osvetljenosti u toku dana. Na taj se način omogućava pšenici da preĎe iz vegetativne u generativnu fazu razvoja.
Klasanje je fenofaza u kojoj klas izlazi iz lisnog rukavca. MeĎutim, formiranje klasa počinje vrlo rano, u
početku bokorenja. Kod ozimih sorti pšenice, formiranje elemenata klasa (vreteno klasa, klasići a na klasićima
cvetovi) počenje rano u proleće kada se završi stadijum jarovizacije. Tada su veoma važni uslovi spoljašnje sredine,
jer od ovih zavisi veličina klasa, broj klasića u broj cvetova u klasićima. U klasu se mogu formirati 22-44 klasića
(VI etapa organogeneze), od kojih samo 14-18 mogu biti razvijena ako u to vreme uslovi sredine ne budu potpuno
povoljni. TakoĎe se u klasićima može formirati 4-5, pa čak i 7 cvetova (V etapa organogeneze), ali će ostati
razvijena samo 1-3, a kadkad i manje. Na nedovoljno plodnim zemljištima, klas ne dostiže normalnu veličinu, sa
manjim brojem njegovih elemenata.
Višak azota uvećava veličinu klasa i broj cvetova, mada se produžava formiranje klasa. Dovoljna količina
fosfora ubrzava navedeni proces, obezbeĎuje bolje formiranje prašnika i plodnika što znači da smanjuje sterilnost na
najmanju moguću meru. Nasuprot tome, nedostatak fosfora u to vreme ( naročito u VI, VII, VIII i IX etapi
organogeneze) dovodi do sterilnosti.
Cvetanje nastupa odmah posle klasanja, a manifestuje se rasprskavanjem pojedinih prašnih kesica i
oprašivanjem posle čega prašnici izlaze izvan cveta. Ovakav način cvetanja obezbeĎuje samooplodnju, stoga je
pšenica samooplodna biljka. Pšenici u doba cvetanja najviše odgovara umereno toplo vreme i umerena vlažnost,
kada su noćne temperature od 110C, a dnevne do 250C, a najviše 300C. Pšenica njintenzivnije cveta od 9-14 časova.
Cvetanje počinje od sredine klasa. U jednom klasu cvetanje traje 3-5 dana, a u celom polju 6-7 dana.
Cvetanje pšenice
Oplodnja, formiranje, nalivanje i sazrevanje zrna. U povoljnim uslovima oprašivanja (6-12
časova) dolazi do oplodnje, a odmah zatim počinje razvoj klice, endosperma i omotača i kao rezultat toga obrazuje
se zrno. S procesom formiranja klice, endosperma i omotača ide i nakupljanje suvih materija kao što su jedinjenja
pepela, ugljenih hidrata, proteina, masti i ostalog. Ugljeni hidrati su predstavljeni pre svega u formi skroba.
Formiranje zrna protiče od oplodnje do mlečnog stanja. Na kraju etape, zrno dostiže konačnu dužinu,
ali je još neispunjeno. Zrno je još zeleno i sadrži od 65 do 80% vode. Dužina ove faze traje 20 dana.
13
Etape zrenja zrna pšenice
Nalivanje zrna počinje početkom mlečnost stanja do početka voštane zrelosti. U vreme nalivanja
intenzivno se povećava težina suve materije zrna. Na kraju faze zrno dostiže svoju maksimalnu masu. Zrno se
razvija u širinu i debljinu te potpuno gubi zelenu boju. Ova etapa se završava kada sadržaj vode u zrnu padne na
40%. U procesu nalivanja, zrno prolazi kroz dva stanja– mlečno i testasto stanje. U mlečnom stanju zrno postiže
svoju potpunu dužinu, po boji je zeleno, konzistencija sadržaja zrna je žitko mlečna, a klica postaje primetna. Biljke
u to vreme imaju svoju zelenu boju, ali počinju da žute i odumiru donji listovi. U stanju testa, zrno je puno,
sjajno, s leĎne strane žućkasto a konzistencija endosperma testasta ili sirasta. Pri pritisku, sadržaj semena izlazi iz
omotača. Zelena boja je sačuvana po brazdici i u zoni klice. Biljke u to vreme postaju sve žuće, mada zelenu boju
sačuvaju još vršni listovi kao i članci stablo i pleve. Dužina nalivanja zrna traje 16-22dana.
Faza voštane zrelosti traje 6-8 dana a ponekad i više. Ova faza se deli na tri perioda: početak, sredinu i
kraj. Početak voštane zrelosti se odlikuje gubljenjem zelene boje zrna, zrno se lako reže noktom a pri pritisku se
ne istiskuje sadržaj iz omotača. Sredina voštane zrelosti ima sledeća obeležja: endosperm je beo, brašnast ili
staklast ali se još može rezati noktom. Vlažnost zrna je 35-25%. Kraj voštane zrelosti je stanje blisko punoj
zrelosti, ali se i razlikuje od nje. Biljke na kraju voštane zrelosti postaju žute, listovi odumiru, zrno se ne reže
noktom ali ostaje trag nokta. Veličina i boja zrna su slični zrnu u punoj zrelosti. Vlažnost zrna je 21-24%. Dužina
voštane zrelosti je vrlo podložna kolebanjima, pa se u sušnim i toplim uslovima ona može skratiti na 3-4 dana, dok
se u vlažnim uslovima i vlažnim rejonima može produžiti na 20 i više dana. Prirast suve materije se u ovoj fazi
prekida i to onda kada vlaga zrna dostigne vrednost 40-36%.
Puna zrelost se deli na dva perioda, a to su početak pune zrelosti i puna zrelost. Zrno u početku pune
zrelosti sadrži 20-13% vode, tvrdo je. Puna zrelost nastupa pri vlazi od 17-16%, koja može da se smanji na 15-14%,
pa čak do 11% u zavisnosti od vremenskih uslova.
Pored navedenih faza zrenja zrna pšenice, postoji i fiziološka zrelost. To je stanje zrelosti pšenice, kada
zrno ima sposobnost normalne reprodukcije. Fiziološka zrelost zavisno od tipa i sorte pšenice, nastupa od mlečnog
stanja do pune zrelosti.
Etape organogeneze generativnih organa pšenice

Svaka etapa organogeneze se odlikuje odreĎenom morfologijom generativnih organa, kao kompleksom
koji uslovljavaju rast i razviće organa u toj etapi.
Početne etape organogeneze su (I,II i III) vezane za prve stadijume razvića, odnosno za stadijume
jarovizacije i svetlosni stadijum. Do završetka stadiuma jarovizacije, pšenica formira samo vegetatvinu masu. U tom
stadijum prolaze fenofaze klijanja, nicanja, ukorenjavanja i bokorenja. U svetlosnom stadijumu nastupa generativna
faza koja se odlikuje diferenciranjem konusa rasta na segmente (začeci članaka klasa). Dalji razvoj i formiranje
klasića nastupa tek po prelazu svetlosnog stadijuma.
Postoji 12 etapa organogeneze (Kuperman, 1982). Karakteristike pojedinih faza, prikazani su u sledećoj
tabeli.
Etape organogeneze kod pšenice
Etape organogeneze Opis etapa organogeneze
I etapa Nediferencirani konus rasta
Ubrzano diferenciranje začetaka kolenaca stabljike i članaka,
II etapa
te začetaka lisnih rukavaca
III etapa Izduživanje konusa rasta. To je već generativna faza.
IV etapa Formiranja zečetaka klasića u klasu.
Vetapa Početka formiranja elemenata klasića i cvetova
VI etapa Formiranje prašnika i tučka
VII etapa Izduživanje članaka vretena klasa i porast osja.
VIII etapa Klasanje
14
IX etapa Cvetanje
X etapa Oplodnja i formiranje zigota
XI etapa Formiranje klice i endosperma
XII etapa Sazrevanje
Еetape organogeneze kod pšenice Konus rasta klasa pšemice

u IV etapi organogeneze
Pojedine etape su vezane za prolaz kroz odreĎene fenofaze, posebno IV i V etapa, koje se poklapaju sa
fenološkom fazom vlatanja.
Uslovi uspevanja
Pšenica se gaji u vrlo različitim klimatskim uslovima, zahvaljujući biološkim osobinama i sposobnostima
prilagoĎavanja. Ona se uglavnom gaji u rejonima umerene temperature pod semihumidnim i semiaridnim uslovima.
Najvažniji klimatski rejoni pšenice su Evropa (područje Mediterana, Panonska nizija i dunavski bazen), južni delovi
bivšeg SSSR-a, severozapadna Indija, istočno-centralni deo Kine, pojedinačni delovi Severne Amerike (prerijski
rejon), Argentina (pampasi) i jugoistočna Australija.
Potrebe pšenice prema vodi

Najveći prinos i kvalitet pšenice postiže se u rejonima sa ukupnim godišnjim količinama padavina od 650
do 750 mm, pod uslovom da su padavine u toku godine relativno dobro rasporeĎene. Na našem području količina
godišnjih padavina se nalazi u okviru ovih granica, ali je njihov raspored nepovoljniji. MeĎutim, nizom
agrotehničkih mera (pravilnom dubinom oranja, predsetvenom pripremom) moguće je obezbediti bolju
snabdevenost biljaka pšenice vlagom, kao i racionalnije korišćenje vode u toku vegetacije, te predsetvenim
navodnjavanjem ili nakon setve, zatim neposredno pred vlatanje i u fazi nalivanja zrna. Može se smatrati da je
obezbeĎenost biljaka vlagom uglavnom dovoljna ako je ceo horizont kroz koji prodire korenov sistem dovoljno
prokvašen (1.5-2.5 m dubine).
U toku svog razvoja, pšenica zahteva odreĎenu količinu vode u zemljištu. Klijanje se prekida kada sadržaj
vode u zemljištu padne ispod 30% od punog vodnog kapaciteta. Ako je nedostatak vlage u zemljištu na kraju
bokorenja, kada se završava formiranje klasaka, to će se odraziti na smanjenje dužine klasa i broja klasića u klasu.
Nedostatak vlage u fazi vlatanja je kritična ne samo usled znatnije potrošnje vode od strane biljaka pšenice, što se
može smatrati apsolutnim ili stvarnim nedostatkom, već zbog toga što se u ovoj fazi remeti odnos izmeĎu lisne
površine i aktivno upijajuće površine korena (Jevtić, 1992). Naime, usled brzog razvoja lisne površine u fazi
vlatanja, odnos površine lista i prema aktivnoj površini korena se smanjuje, pa je to jedan od razloga što je faza
vlatanja, kritična u pogledu potreba pšenice za vodom. (Jevtić, 1992).
15
Nedostatak vlage u zemljištu u vreme klasanja i cvetanja još više uvećava broj neplodnih klasića, ponekad
neplodnost može iznositi i 100%.
Prema tome, kritični period pšenice za vlagom su:
a) period setve i nicanja,
b) period vlatanja,
c) period klasanja i nalivanja zrna.
U globalu rečeno, optimalna vlažnost zemljišta za pšenicu koleba se u proseku oko 80-85% od poljskog
vodnog kapacitet u fazi klasanja, 65-70% u fazi bokorenja, 65-70% u fazi nalivanja zrna, ako je relativna vlaga
vazduha povoljna.
Odnos pšenice prema temperaturi
Visokim temperaturama u vegetaciji pšenice smatraju se vrednosti u granicama od 25 do 30 0C.
Temperature iznad 300C se smatraju visokim. Visoke i veoma visoke temperature vazduha su štetne za pšenicu.
Veoma visoka temperatura iznad 400C u prisustvu suvih vetrova narušava kod biljaka fotosintezu, usporava im rast,
a može izazvati uginuće biljaka. S obzirom da su visoke temperature vezane uz vrlo nisku relativnu vlažnost
vazduha, koji ima isto tako negativan uticaj na oplodnju. Ako su visoke temperature u fazi formiranja i nalivanja
zrna, dovodi do slabe ispunjenosti zrna, njegove šturosti i prevremenog sazrevanja. To se tada naziva prisilna
zrioba.
Kada se govori o dejstvu niskih temperatura na biljku pšenice, uvek se misli na temperaturu vazduha
iznad površine zemljišta. Sve današnje sorte pšenice imaju izvesnu zadovoljavajući otpornost na niske temperature.
MeĎutim, postoji veća opasnost ugibanja biljaka pšenice usled golomrazice, odnosno kada zemljište ili usev nije
pokriven snežnim pokrivačem. Golomrazica izvlači iz zemljište mlade biljčice pšenice, prekida kontakt korenčića
zemljišta, biljka izmrzne i ugiba. Ako je usev pokriven snežnim pokrivačem ta opasnost ne postoji jer temperature
ispod snežnog pokrivača mogu da budu 10-150C veće nego temperature iznad njega. Postoje slučajevi ugibanja
ozime pšenice, čak veoma otpornih sorti pa čak pri manjim mrazevima. Stoga, za uspešno prezimljavanje pšenice,
treba obezbediti pravovremenu setvu i odgovarajuća mineralnu ishranu, koje će im omogućiti nesmetano kalenje i
takav razvoj da u stadijumu jarovizacije proĎu zimu.
Otpornost prema mrazu i kaljenja biljaka počinje još u jesen, kada se u noćnim časovima postepeno
snižava temperatura vazduha. Proces kaljenja u tom periodu odlikuje se znatnim povećanjem sadržaja šećera u
listovima a naročito u čvoru bokorenja ozime pšenice. Kod ozime pšenice nakupljaju se pre svega disaharidi
(saharoza) i monosaharidi (glukoza). Mehanizam ove pojave sastoji se u tome, da se u toku dana kada su
temperature vazduha pozitivne vrši fotosinteza, a u noćnim uslovima kada je temperatura znatno niža, usporava se
disanje i rast, što dovodi do nakupljanja šećera. Nakupljeni šećer znatno snižava tačku mržnjenja. Osim toga, u
procesu kalenja, protiče hidroliza disaharida, što omogućava povećanje osmotskog pritiska ćelije a u vezi s tim i
otpornost prema mrazevima. Posle nakupljanja rezervnih materija pri prelazu na tamperature ispod 00C, koja
odreĎuje stepen prve faze kalenja, pšenica lako izdržava temperaturu od -10 do -120C.
Druga faza kalenja počinje pri temperaturama od -2 do -70C. U ovoj fazi kalenja, dolazi do
obezvodnjavanja ćelija u listovima i čvoru bokorenja uz povećanje suve materije. Tada se i otpornost prema mrazu
povećava. Neke sorte pšenice mogu tada da podnesu temperature od -15 do -200C.
Odnos pšenice prema zemljištu

Pšenici najviše odgovaraju plodna, duboka i umereno vlažna zemljišta, blage reakcije (černozem, livadske
crnice, plodnije gajnjače,crvenice, krečne smonice i aluvijumi bez domašaja vode). Na ostalim (anormalnim)
zemljištima se uz mere popravke, unošenja odgovarajućih vrsta i količina Ďubriva,moguće je dobiti visoke prinose,
izuzev peskovitih i skeletoidnih zemljišta.
Odnos pšenice prema mineralnoj ishrani

Već u prvim danima života biljke pšenice počinju da usvajaju hranljive materije iz zemljišta. Veliki je broj
hranjljivih elemenata koje biljke uzimaju korenovim sistemom iz zemljišta. Ustanovljeno je da ih ima oko 15, a to
su najvećim delom silicijum, azot, kalijum, fosfor, kalcijum i magnezijum, a za normalan rast i razviće potrebni su
još gvožĎe i sumpor, a neophodni su i mikroelementi (Zn, Ni, Mn, B, Cu, Co i dr).
Pravilna ishrana azotom važna je u toku celog života biljke. Ona je naročito značajna u formiranju
klasa i diferencijaciji klasića u klasu odnosno, u fazi bokorenja i vlatanju, tj., u III, IV i V etapi organogeneze.
Pored toga, ishrana azotom je važna u fazi klasanja i nalivanja zrna. Ako je u svim ovim fazama obezbeĎena
dovoljna količina azota uz pravilan odnos sa ostalim hranjivim elementima, onda su obezbeĎene osnovne
16
komponente prinosa (broj klasova, broj zrna u klasu i masa 1000 zrna). Ako nema dovoljno azota, list pšenice žuti,
zatim propada, stabljike su tanke, bokorenje slabo, list je uzak. Ni prevelika količina azota nije dobra, jer utiče na
produženje vegetacije, a osim toga produžava internodije (posebno prvi i drugi) te dolazi do poleganja pšenice.
Fosfor ima takoĎe veliki značaj na prinos pšenice. On utiče na razvoj korenovog sistema i bokorenje, na
aktivnije usvajanje azota, skraćivanje vegetacije, povećanje otpornosti prema niskim temperaturama i nepovoljnim
uslovima u doba nalivanja i sazrevanja zrna. Najveće potrebe za fosforom su u toku prvih 4 do 5 nedelja, zatim u
vreme formiranja prašnika i tučka (do VI etape organogeneze). Kasnije, intenzitet potreba se stalno smanjuje i pri
kraju vegetacije se svodi na minimalne vrednosti.
Usled nedostatka fosfora, biljke pšenice imaju slabe stabljike, zakasnelo bokorenje, sitne klasove i
karakteristično sitno, plavkasto-zeleno lišće sa crvenkastim tačkama koje se javljaju i na stabljici.
Premda pšenica prinosom iznosi dosta kalijuma, njegov značaj u ishrani je u poreĎenju sa azotom i
fosforom, nešto manji. Nedostatak kalijuma zadržava porast biljaka, osetljivije su na klimatske ekstreme, smanjuje
kvalitet zrna. Tempo usvajanja kalijuma je sličan kao kod azota, dakle do kraja razvića ali uglavnom do faze
cvatnje.
Kalcijum je neophodan element u toku celog života biljke. Nedostatak kalcijuma utiče na nedovoljnu
razvijenost korenovog sistema. MeĎutim, nedostatak kalcijuma je izuzetna pojava, a uloga mu je posredna jer utiče
na reakciju zemljišnog rastvora, a preko ovog na mikrobiološku aktivnost zemljišta.
U pogledu pH sredine, najveći prinos pšenice se dobije pri neutralnoj reakciji zemljišta (pH=7.0), mada je
ona tolerantna na izvesna manja odstupanja od te pH vrednosti.
Za normalan rast i razvoj pšenice, potrebno je u hranljivoj sredini obezbediti pristupačnost gvoţđa,
mangana i sumpora, koji se u zemljištu nalaze u nedovoljnim količinama, iako je nedostatak ostalih
mikroelemenat reĎa pojava.
Tehnologija proizvodnje pšenice

U prethodnim izlaganjima, date su biološke osobine biljke pšenice, koje pored ostalog, čine osnovu za
pravilnu, savremenu intenzivnu tehnologiju proizvodnje. U poglavlju o agrotehnici proizvodnje ćemo na osnovu
dosadašnjih naučnih saznanja o biologiji pšenice, i tehničkih i drugih mogućnosti, dati principe agrotehnike ovog
useva, kako bi u svim rejonima u nas mogla poslužiti studentima i stručnjacima kao priručnik.
Izbor sorte
Pravilan izbor sorte za odreĎeni rejon daje odgovarajuću sigurnost u proizvodnji, jer neuspesi u proizvodnji
često nastaju zbog nepravilno odabranog sortimenta, nepravilne procentualne zastupljenosti sorti, kao i zbog
nepoznavanja specifičnosti u gajenju pojedinih sorti.
Kod nas se u proizvodnji nalaze uglavnom visokorodne domaće sorte. One se u pogledu ozimosti mogu
svrstati u tri grupe: slabe, srednje i dobre ozimosti. Naše sorte imaju uglavnom zadovoljavajuću otpornost na zimu
i mrazeve u našim agroekološkim uslovima. Neke od njih imaju vrlo visoku otpornost na mrazeve (npr. partizanka).
Najraširenije sorte kod nas u proizvodnji su: “Partizanka”, “NS rana-2”, “Balkan”, ”Jugoslavija”,
“Zvezda”, “Žitnica”, “Duga”, “Somborka”, “Lasta”, “Evropa”, “Jelica”, “Rodna”, “Jednota”, “Partizanka
niska”, “Tanjugovka”, “Francuska”, “Italija”, “Pobeda”, “NS rana-5”, “Proteinka”, “Danica” itd.
Dinamičnost u promeni sortimenta je znatna i utoliko veća ukoliko je intenzitet proizvodnje viši, ali zato
treba istaći neke principe važne za izbor sorte, a to su:
1.Sorta mora odgovarati agroekološkim uslovima u kojima će dati najbolje rezultate.

2.Sorta mora odgovarati intenzitetu proizvodnje (agrotehnici).
3.Na gazdinstvu treba sejati najmanje 2 do 3 sorte sa različitim biološkim i kvalitetnim osobinama.
Plodored
Pravilan plodored ima značajnu ulogu u proizvodnji pšenice. Nju treba obavezno gajiti u višepoljnom
plodoredu u kojem, pored pšenice, učestvuju i višegodišnje trave, jednogodišnje i višegodišnje leguminoze i
okopavine. Prilikom sastavljanja plodoreda, treba voditi računa o pravilnom odnosu izmeĎu grupa useva, kako bi se
pšenici a i drugim usevima omogućio odgovarajući sled odnosno povoljan predusev. Da bi se to ostvarilo, potreban
je sledeći odnos grupa useva: 1/3 ţita, 1/3 industrijske i povrtne biljke i 1/3 krmnih biljaka. U intenzivnoj
proizvodnji pšenice, na plodored se gleda nešto slobodnije, stoga se ne teži za stvaranjem krute sheme plodoreda,
ipak se mora voditi računa o plodosmeni, odnosno predusevu, imajući u vidu principe koje su navedeni.
17
Povoljni predusevi trebaju da su različite biljne vrste i da omogućavaju pravovremenu obradu zemljišta za
pšenicu. Kod nas se pšenica gaji najčešće u dvopoljnom plodoredu sa kukuruzom, pa ne postoji mogućnost većeg
izbora plodoreda za pšenicu, premda se u izvesnom procentu kao predusev pojavljuju i drugi usevi (šećerna repa,
grašak, suncokret, soja itd). Kukuruz kao predusev za pšenicu može biti dobar, prosečan i ili loš, već prema tome
da li se radi o ranom, srednje ili kasnom hibridu. Pored toga pšenica i kukuruz imaju zajedničke bolesti kao što je
fuzarium.
Ostali predusevi u proseku čine oko 22% od svih površina zasejanih pšenicom. Jednogodišnje leguminoze
(pasulj, soja i grašak) su odlični predusevi jer se rano uklanjaju, pa postoji dovoljno vremena za obradu i pripremu
zemljišta za setvu pšenice. Osim toga, zemljište obogaćuju azotom, a površina je ostaje relativno čista od korova.
Višegodišnje leguminoze kao predusev, u uslovima suvog ratarenja mogu izazvati isušivanje zemljišta, te se može
dovesti u pitanje nicanje pšenice. Zato je potrebno ove useve ranije razorati (sredina avgusta), i primeniti
predsetveno ili navodnjavanje posle setve ako je to moguće. Konoplja je dobar predusev, samo se ne sme kasniti sa
osnovnom obradom, već to učiniti odmah posle žetve konoplje. Šećerna repa se smatra jednim od boljih preduseva,
ali se ona takoĎer mora blagovremeno izvaditi, da bi se izvršila pravovremena obrada zemljišta i setva pšenice.
Zato se preporučuje da se gaji rani-šećernati i srednje rani tip a nikako kasni tip šećerne repe.
U poslednje vreme se pšenica gaji u kratkotrajnoj monoprodukciji (ponovljena setva) bez većih posledica,
najčešće dve godine, ali ne duže. To zahteva znatnija ulaganja naročito u pogledu zaštite, iako su i tada prinosi
nestabilni s odreĎenim padom prinosa pšenice gajenoj u plodoredu.
Obrada zemljišta za pšenicu

Osnovnoj obradi zemljišta za pšenicu mora se posvetiti dužna pažnja. Obrada zemljišta za pšenicu se
obavlja u jesen posle skidanja preuseva. Ako je to kukuruz, žetveni ostaci se usitnjavaju (tarupiraju), i odmah se ore
na predviĎenu dubinu. Pšenica dobro reaguje na duboku obradu, kao i na produžno delovanje duboke obrade.
Obrada ne može biti po odreĎenom šablonu, nego zavisi od tipa zemljišta, agroekoloških uslova i sorte. Intenzivne
sorte zahtevaju i intenzivnu agrotehniku.
U godinama sa više padavina na černozemu se ore pliće, a Ďubrenje je jače. Posle ranih preduseva potrebno
je izvršiti dvofaznu obradu i prvo plitko oranje ili tanjiranje na 10 - 15 cm, s ciljem čuvanja vlage i zaoravanja
biljnih ostataka, a drugo oranje uz primenu mineralnih Ďubriva izvodi se dublje na 20 - 30 cm, zavisno od tipa
zemljišta. Ukoliko kao predusev imamo kukuruz i slične kulture, prethodno je nužno usitniti žetvene ostatke
(kukuruzovinu) i odmah orati na punu dubinu. Nakon višegodišnjih leguminoza za pšenicu su neophodna dva
oranja: prvo se izvodi plitko, a drugo do 25 cm dubine.
Predsetvena priprema zemljišta ima za cilj da se stvori rastresit površinski sloj za nesmetano klijanje
semena i nicanje, te dalji pravilan razvoj mladih biljaka. U optimalnim uslovima, ako je zemljište rastresito i
dovoljno slegnuto, manji je broj potrebnih operacija dopunske obrade, pa se može izvesti samo drljanje. MeĎutim
ako je oranje izvedeno znatno ranije, zemljište se sabija, pojavljuju se korovi, onda se u predsetvenoj obradi
zemljišta moraju koristiti plošni kultivatori, tanjirače i setvospremači. Ako je u vreme predsetvene pripreme
zemljišta suša, ona se treba obaviti u jednom potezu. Tada su najbolji agregati sastavljeni od pluga sa mrvilicom i
setvospremači.
U svakom slučaju zemljište za setvu treba dobro pripremiti kombinujući priključna oruĎa uz što manje
gaženje pogonskom mehanizacijom. Tek posle kvalitetne predsetvene pripreme zemljišta, može se početi sa setvom
pšenice.
Đubrenje za pšenicu
Primena mineralnih Ďubriva za pšenicu je dosta složena. Pri tome treba odrediti količinu hranjiva, odnos
izmeĎu najvažnijih hranjiva, na koji način i u koje vreme se rasporeĎuje hranjiva. Posebnu pažnju treba posvetiti
Ďubrenju u toku vegetacije, dakle prihranjivanju.
Količina hranjiva za ishranu pšenice se mogu odrediti na osnovu iskustvenih metoda, ali je preciznije ako
se količine mineralnih Ďubriva odrede se na osnovu agrohemijskih analiza zemljišta, odnosno količina hraniva
potrebnih za ostvarenje željenog prinosa. Ako znamo da za proizvodnju 1000 kg/ha zrna i odgovarajuće količine
slame je potrebno u proseku 25 kg azota, 13 kg P 2O5 i 22 kg K2O, pa se ukupna količina NPK Ďubriva (hraniva)
potrebnih za odreĎeni prinos dobija množenjem planiranog prinosa i potrebama u hranivima. Ta količina hranjiva
se koriguje mogućnošću zemljišta da bez Ďubrenja daje odeĎeni prinos, zatim naknadnim dejstvom hranjiva datim
pod predusev i, najzad koeficijentom iskorištavanja hranjiva, tako da se dobiju orentacione količine mineralnih
hraniva. Odnos izmeĎu NPK hranjiva je veoma važan. U našim ekološkim uslovima proizvodnje količina pojedinih
makroelemenata kreće se u ovom rasponu: 60 - 140 kg/ha N; 60 - 120 kg/ha P2O5 i 60 - 100 kg/ha K2O, što daje
odnos 1 : 0,6 : 0,3 - 0,6 , tako da se sva količina fosfornih i kalijumovih i oko 1/2 azotnih Ďubriva primenjuju u
osnovnoj odnosno dopunskoj obradi, a ostatak azota u prihranjivanju. Za unošenje pod osnovnu i predsetvenu
18
obradu zemljišta, najčešće se koriste kompleksna Ďubriva (formulacije sa naglašenim fosforom i kalijumom), a za
prihrnjivanje se koriste urea, KAN i kalcijum nitrat. U cilju balansiranja odnosa NPK pod osnovnu obradu se koristi
urea, naročito ako se zaoravaju žetveni ostaci.
Prihranjivanje se zasniva na sledećem: a) potreba biljaka za intenzivnijom ishranom pojedinim
hranljivim elementima; b) izbegavanju štetnog dejstva azota u velikim koncetracijama; c) u sprečavanju
ispiranja azota. Suvišak azota u zemljišnom rastvor može delovati štetno u ranim fazama rasta i razvića,
izazivajući neravnomeran razvoj pojedinih organa pšenice u smislu jačeg razvoja nadzemnog dela pšenice u odnosu
na koren.
O prihranjivanju postoje veoma raznolika gledišta, jer su različite prilike i sortni sastavi. Gledišta se
razilaze u pogledu vremena i broja prihranjivanja. U Italiji smatraju da treba prihranjivati isključivo azotom i to u
toku zime do pčetka proleća (italijanska metoda). Po francuskoj metodi, treba prihranjivati samo azotom u
odreĎenim fenološkim fazama – bokorenju, vlatanju i klasanju, a po austrijskoj varijanti francuske metode pored
azota treba dodavat fosfor u vlatanju, a kalijum u klasanju. Po ruskoj metodi, treba prihranjivati sa sva tri hranjiva
elementa (NPK) po fazama razvića i etapama organogeneze i to onim elementima koji su neophodni za odreĎenu
fazu razvoja.
U našim agroekološkim uslovima prihranjivanje treba obaviti odmah pri izlasku iz zime (jugoslovenska
metoda), što je biološki opravdano, zatim u početku vlatanja, a ponekad je potrebno vršiti i korekciono
prihranjivanje. Pri prihranjivanju primenom traktora, odnosno rasipača treba nastojati da se odabere vreme kada su
štete najmanje i koristiti sistem stalnih tragova. Na većim površinama, prihranjivanje se obavlja avionom i reĎe
helikopterom.
Prihranjivanje pšenice
Setva pšenice
U vezi sa setvom potrebno je voditi računa o izboru sorte, izboru i primeni semena, vremenu setve, količini
semana za setvu, načinu i dubini setve.
Izbor sorte. – Važno je odabrati visokorodnu sortu koja daje stabilan prinos, pored toga, da je otporna na
poleganje, izmrzavanje, sušu i bolesti. Veliki broj visoko prinosnih sorata pšenice, meĎu kojima ima i takvih čiji
genetski potencijal prelazi 11 t/ha, pruža mogućnost pravilnog izbora sorata prilagoĎenih uslovima gajenja u
pojedinim užim agrekološkim područjima. Sve priznate sorte ne nalaze se u proizvodnji, s obzirom da stalno dolaze
nove, bolje, a neke koje su priznate nikad se nisu ni širile u proizvodnji. Da bi se od odreĎene sorte dobili
maksimalni efekti proizvoĎači moraju znati sve njene karakteristike (potencijal rodnosti, otpornost na niske
temperature, poleganje i bolesti, kvalitet brašna i hleba, zahtevi sorte u pogledu gustine setve, količine potrebnih
hranjiva itd). Na gazdinstvima osim toga, treba odabrati nekoliko sorti koje se razlikuju po vremenu setve i
sazrevanja i to zbog organizacijsko-tehničkih razloga jer to gazdinstvu osigurava stabilniji ukupan prinos.
Izbor i priprema semena za setvu. – Seme mora biti sortno čisto i poznate reprodukcije, bez bioloških
i mehaničkih primesa, ujednačene krupnoće i mase. Bolje je krupnije seme jer ima bolju klijavost i energiju klijanja.
Ono treba da potiče od reprodukcije što bliže eliti premda se kod nas koristi seme prve ili najdalje druge
reprodukcije. Seme mora biti dezinfikovane protiv biljnih bolesti prašivima na bazi žive. Zakonom su propisani
standardi kvaliteta semena koji se moraju ispoštovati. Po tim standardima, najmanja čistoća kod prve klase treba da
iznosi 98%, a 95% kod druge klase. Živih primesa ne sme biti više od 0.5%, a najmanja klijavost za prvu klasu 95%
a za drugu klasu 90%. Sadržaj vlage treba da iznosi najviše 15%.
19
Vreme setve treba podesiti tako da biljke uĎu u zimu u odreĎenoj kondiciji, odreĎenoj etapi
organogeneze, koja je preduslov najboljeg i najsigurnijeg prezimljavanja. Biljke treba da uĎu u zimu dovoljno
prekaljene i u stadijumu jarovizacije, odnosno u I i II etapi organogeneze. Fenološka faza tako razvijenih biljaka je
bokorenje. Ako se pšenica suviše rano poseje, tada one u zimu uĎu svetlosnom stadijumu zbog čega gubi otpornost
na mraz. Kako nije dobro da se pšenica poseje rano zbog navedenih razloga, tako i kasna setva nije dobra, jer
nedovoljno razvijene biljke propadaju zbog zime, a u proleće preživele biljke brže prolaze stadijume razvića i etape
organogeneze, usled čega ne uspevaju formirati u potrebnoj meri elemente produkcije.
Prilikom utvrĎivanja optimalnog roka setve, u obzir se uzimaju vremenske prilike, tip zemljišta i njegova
vlažnost, kvalitet osnovne i predsetvene obrade, predusev i drugi parametri. Na lakšim i siromašnijim zemljištima
setvu treba vršiti ranije nego na strukturnim i dovoljno vlažnim zemljištima. Ako se predviĎa napad nekog štetnika
(bauljar, hesenska mušica) ili bolesti (fuzarium) setvu treba pomeriti nekoliko dana kasnije od predviĎenog
optimalnog roka.
Na osnovu brojnih ogleda sa velikim brojem sorata mogu se definisati sledeći rokovi setve pšenice za
umereno-kontinentalno područje naše zemlje:
I rok setve ……………. 01. - 10. oktobra

II rok setve……………. 11. - 20. oktobra
III rok setve ………….. 21. - 31. oktobra
IV rok setve ………….. 01. - 10. novembra
V rok setve …………… 11. - 20. novembra
U vremenu setve od 20.IX do 01.X u agroekološkim uslovima Lijevče polja postignuti su izvanredni
rezultati sa sortama Jugoslavija, Skopljanka i Bosanka (Todorović, 1980 i 1985).
Rok setve umnogome je uslovljen i predusevom. U velikom broju slučajeva, kada je predusev kasno skinut
sa table (kasni hibrid kukuruza), na “nedozrelom” oranju obavlja se setva po sistemu “ori-pripremaj-sej” kako bi
zadovoljili optimalne rokove.
Količina semena mora biti takva da obezbedi optimalan broj klasova, a zavisi od otpornosti sorte prema
poleganju, intenziteta bokorenja, načina setve, razmaka izmeĎu redova, vremena setve i kvaliteta predsetvene
pripreme u vreme setve.
Za setvu visokorodnih sorti, otpornih prema poleganju a koje se slabije bokore, upotrebljava se veća
količina semena. Isto to važi za sorte koje su manje otporne na poleganje semena.
Za njih treba obezbediti 600-700 klasova /m2, što se postiže setvom sa 600-700 klijavih zrna/m2. Sorte
koje su srednje otporne prema poleganju seju se sa 500 klijavih zrna/m2 .
Ako se meĎuredni razmak pšenice smanjuje, odnosno smanjuje vegetacioni prostor jedne biljke,, količina
semena se povećava i obratno. Pri kasnijoj setvi od optimalnih rokova, količina semena se povećava za 0.5% za
svaki dan zakašnjenja. TakoĎer, ako je predsetvena priprema zemljišta bila loša, količina semena se povećava za
10%.
Načinom setve i razmakom redova težimo da rasporedimo biljke tako da imaju najbolji hranljivi
prostor, odnosno oblik vegetacionog prostora, pri čemu ne dolazi do konkurencije unutar vrste. Biljke tada pravilno
iskorištavaju svetlost, vodu i mineralne hranive materije. U današnjoj proizvodnji pšenice u svetu i u nas, postoji
više načina setve: uskoreda (6-8 cm red od reda ili 10-12 cm red od reda), u pantljike, trake, na bankovima,
kućice itd. Kod nas se primenjuje uskoredna setva , na razmak 6-8 cm, ali mnogo ne zaostaje razmak 10-12 cm red
od reda. S obzirom da se za setvu u redove na razmak 6-8 cm, zemljište treba idealno pripremiti, osim toga
potrebno je i više semena, prednost se daje uskorednoj setvi na razmak redova od 10-12 cm.
S obzirom da se sve više u tehnologiju pšenice uvodi sistem stalnih tragova (tehnološke trake), tako treba
podesiti setvu. To se postiže zatvaranjem po dva ulagača semena sa meĎusobnim razmakom od 150 cm. Razmak
izmeĎu tehnoloških traka treba da je onoliki koliki je radni zahvat rasipača, odnosno prskalice, (obično je to 16-
18m). Uvratine se naknadno zasejavaju i na njima po sredini treba ostaviti tehnološku traku.
20
Setva pšenice
Dubina setve treba da stvori povoljne uslove za brzo ujednačeno klijanje, nicanje, formiranje čvora
bokorenja na odreĎenoj dubini i njegovo čuvanje, normlaln razvoj korenovog sistema (naročito sekundarnog),
normalan tok bokorenja i uopšte razvoj biljke. Na dubinu setve utiče niz faktora kao što su tip i vlažnost zemljišta,
pripreme zemljišta za setvu, vreme setve, toplotne osobine zemljišta itd. Mora se voditi računa, da setva ne bude
preplitka, jer se tada ogoljava čvor busanja što može dovesti do uginuća biljke usled niskih temperatura. Ako je
preduboka, naročito na teškim i zbijenim zemljištima, klicino stabaoce neće imati dovoljno snage da izbije na
površinu, što može dovesti do iscrpljivanja biljke i konačno do uginuća.
Na lakim zemljištima (npr. peskušama) pšenica se seje nešto dublje, jer takvo zemljište ne predstavlja
prepreku za nicanje biljaka, dok na težim zemljišta se treba sejati pliće. Na suvim zemljištima seje se dublje a pliće
na vlažnim. Vreme setve takoĎe utiče na dubinu setve, pa ako se kasni sa setvom, treba sejati nešto dublje zbog
čuvanja čvora bokorenja ali se opet mora voditi računa o fizičkom stanju zemljišta i njegovoj vlažnosti.
U našim agroekološkim uslovima, pšenica se seje na dubinu 4-5 cm, dok se u nešto vlažnijim područjima i
na zbijenim zemljištima seje na dubinu 3-4 cm.
U sledećoj tabeli prikazana sortna agrotehnika nekih sorata pšenice.
Sortna agrotehnika pšenice

R.br Rok setve Broj klijavih Broj niklih Orjentaciona Broj
Sorta
. semena/m2 biljaka/m2 količina N kg/ha prihranjivanja
1. Partizanka 1-15. X 500-550 400-450 90 I (II)
2. NS rana-2 10-25. X 550-600 450-550 120 I+II
3. Balkan 1-10. X 450-500 400-450 100-120 I+II
4. Jugoslavija 1-20. X 500-550 400-450 90-120 I (II)
5. Zvezda 1-20. X 500-550 400-450 140-160 I+II
6. Žitnica 1-20. X 550-600 450-550 120-140 I+II
7. Partizanka niska 1-20. X 500-550 450-500 120-140 I+II
8. Somborka 10-25. X 550-600 500-550 140-160 I+II
9. Duga 10-20. X 550-600 500-550 140-160 I+II
10. Lasta 1-20. X 450-550 400-500 90-120 I
11. Jednota 1-20. X 550-600 450-550 130-150 I+II
12. Rodna 5-25. X 500-550 450-500 100-140 I+II
13. Tanjugovka 1-20. X 500-550 450-500 130-150 I+II
14. Evropa 5-25. X 450-550 400-500 90 I
15. Francuska 5-25. X 450-550 400-500 90 I
16. Italija 5-25. X 450-550 400-500 90-120 I (II)
17. Jelica 10-25. X 500-600 450-550 130-150 I+II
18. Crvenkapa 1-20. X 550-600 500-550 130-150 I+II
19. Nova rana 10-25. X 550-600 500-550 130-150 I+II
20. Sremska 1-25. X 450-550 400-500 120-140 I (II)
21. Studena 1-20. X 550-600 450-550 120-140 I+II
22. Rana niska 10-30. X 600-650 550-600 140-160 I+II
23. Vukovarka 5-25. X 550-600 500-550 130-150 II
24. Rumenka 1-20. X 550-600 500-550 130-150 II
25. Proteinka 1-20. X 500-550 450-500 120-140 I (II)
21
26. Danica 5-25. X 500-550 450-500 120-140 II

27. Pobeda 1-20. X 500-550 450-500 120-140 I (II)
28. Nova jadranka 5-25. X 550-600 500-550 130-150 II
29. NS rana-5 10-30. X 500-550 450-500 130-140 I (II)
Nega useva pšenice

Nega useva pšenice se deli na jesensku, zimsku i prolećnu.
Jesenka nega pšenice se uglavnom sastoji u valjanju posle setve pod uslovom da je seme posejano u
suvo zemljište. Posle toga se može preći lakom branom. Ako se pojave korovi, površina se poprska odgovarajućim
herbicidima.
Zimska nega se sastoji od sprečavanja izmrzavanja usled jakog mraza u rejonima gde padne malo
snega i sa jakim golomrazicama pri temperaturi od -150C. Mere nege u tom slučaju se sastoje od setve otpornih
sorti, od Ďubrenja dobro izbalansiranim NPK hranjivima i od setve u optimalnim rokovima i potrebnu dubinu.
Sprečavanje uginuća biljaka usled suvišne vode obavlja se odvoĎenjem suvišne vode u kanale recepijente i
sistematizacijom zemljišta. Poseban problem je ugušivanje biljaka usled ledene kore koja može biti leţeća i viseća.
Leţeća kora se formira na površinskom delu snežnog pokrivača, a izmeĎu zemljišta i viseće kora se nalazi debeo
sloj snega. Ukoliko se temperatura ispod leda poveća, biljke započinju rast, tada troše šećer i iscrpljuju se. U tom
slučaju se koriste teški zvezdasti valjci da se razbije ledena kora, čime se omogućuje brzo zamrzavanje zemljišta, a
biljke usporavaju životne aktivnosti. Ležeća kora se u nas javlja vrlo retko, a ako se ona formira ostaje duže vreme
pa se biljke mogu ugušiti zbog nedostatka kiseonika. Ona nastaje ako se vlažno zemljišta naglo zamrzne, pa se na
površinskom sloju zemljišta stvori ledene kora koja sprečava pristup kiseonika biljkama. Protiv ležeća kore se
upotrebljavaju sva sredstva koja ubrzavaju njeno topljenje (treset, zgoreli stajnjak, ugljena prašina i količini od 1t/ha
ili kalcijumcijanamid u količini 100-200 kg/ha.
Prolećna nega se sastoji od valjanja, drljanja, suzbijanja korova, štetnih insekata ,bolesti, navodnjavanja i
prihranjivanja.
Valjanjem se rano u proleće sprečava čupanje biljaka iz zemljišta koja nastaje usled podlubljivanja
(sriježi) površinskog sloja zemljišta pod uticajem zimskih mrazeva. Mere zaštite se sastoje od valjanja glatkim
valjcima, da se spreči sušenje i izumiranje žila i žilica kao i čvora busanja. Posle valjanja, usev treba prodrljati
lakom drljačom. Drljanjem se razbija pokorica, meša izumrlo lišće i mineralna Ďubriva sa zemljom posle
prihrnjivanja. Ova mera potiče na jače bokorenje neizbokorenih biljaka ili useva u celini, zatim se proreĎuje suviše
bujan usev čime se sprečava poleganje. Navodnjavanje pšenice se vrši u dva navrta, prvi put pred osnovnu ili
predsetvenu obradu sa 300-600 mm vode, a drugo ukoliko je potrebno, u početku vlatanja sa 30-60 mm vode.
Razvoj korenovog sistema sa i bez navodnjavanja
Suzbijanje korova se vrši u različito vreme: a) posle setve a pre nicanja protiv travnih korova
(Alopecurus pratensis, Phleum pratense, Agrostis alba) i niza širokolisnih (dikotilednoskih) korova (Matricaria
spp., Veronica arvensis i dr) gde su aktivne materije preparata - nebiron, nitrofen, linuron, trifluraline., b) pre setve
sa triallate protiv gore navedenih korova i c) posle nicanja protiv svih vrsta korova, i to u periodu od nicanja do
vlatanja, pretežno u bokorenju sa preparatima na bazi sledećih aktivnih supstanci -2.4 D., MCPA, MCPP,
metoxuron, garloprop, cambio, mustang, optica combi, dinoterbe i kao i njihovim kombinacijama, protiv Gallium
22
apparine, Gallium verum, Apera spica venti, Papaver rhoeas, Polygonum convolvulus i dr. Sa početkom vlatanja,
prekida se primena herbicida, jer oni mogu izazvati znatna oštećenja klasa.
Suzbijanje bolesti. – Najčešće bolesti kod pšenice su Ophiobolus graminis, Fusarium nivale, Tilletia
tritici, Erysiphae graminis, Septoria nodorum, Pythium spp., Helmithosporium sativum, Piccina graminis i dr.
Protiv bolesti koje napadaju zrno, tretiranje se vrši preparatima na bazi organski vezane žive.
Ophiobolus graminis Fusarium sp.
Erysiphe graminis Septoria tritici
Puccinia graminis
To rade ustanove koje se bave i doradom semena. Protiv bolesti koje napadaju osnovu bokora, listove i
klasove koriste se preparati pod trgovačkim nazivom artea, folicur impact C, bavistin Fl, derosal -50, alto combi -
20, duett, bumper-25, bayleton WP-25, tilt 250 EC itd, . Protiv pepelnice koriste se preparat archer, punch, mirage
45-Ec, folicur, saporol, flamenco, sportak, duett s jednim ili dva tretiranja od 3 do 17 kg/ha.
Suzbijanje glodara vrši se mehaničkim i hemisjkim putem - postavljanjem zatrovanih mamaka ili
direktnim trovanjem legla sa otrovima na bazi forata, fosfora, cink-sulfida. Najvažnij štetni glodari su poljski miš
(Apodemus agrarius) i hrčak (Cricetus cricetus).
23
Apodemus agrarius (poljski miš) Cricetus cricetus (hrčak)
Suzbijanje štetnih insekta kao što su žitni bauljar (Zabrus tenebrodides), žitni balac ili žitna pijavica
(Lema melanopa), žitna stenica (Eurigaster austriaca, E. maura, E. integriceps) i ostali kao što su žitna osa,
švedska mušica, hesenska mušica, žitni trips, žitni buvač). Suzbijaju se insekticidima, preventivno ili u vreme
napada. Preventivno se suzbijaju rasturanjem preparata po celoj površini pojedinačno, mineralnim Ďubrivima ili sa
semenom unošenjem u površinski sloj zemljišta. Primena u vreme napada se vrši prskanjem napadnutog useva.
Preparati su decis EC, galation, monitor, dopterex protiv žitne stenice, geolin, hlopirofos protiv žitnog bauljara,
karate, lindan, pirimor, futocit, bancol protiv leme itd.
Lema menelopa Eurigaster sp. (original) Zabrus tenebroides
Suzbijanje nematoda se vrši izborom zdravog semena i pravilnim plodoredom. Najpoznatija nematoda
pšenice je Anguina tritici, koja nanosi štetu semenu.
Anguina tritici (oštećenje zrna i ciste nematode)
Poleganje pšenice i mere borbe protiv poleganja. – Usev pšenice poleže usled različitih uzroka.
Ovo se manifestuje tako što biljke manje ili više padnu – polegnu po zemlji. Obično pšenica poleže izmeĎu klasanja
i zrenja, reĎe ranije. Postoji dva tipa poleganja, stablovo i reĎe korensko. Korensko poleganje se susreće u
24
rejonima sa velikom količinom padavina u fazama vlatanja i klasanja, i takoĎe ako se navodnjava sa velikim
količinama vode. Kao rezultat toga,pod teretom nadzemnog dela biljke, dolazi do rastezanja, pomeranja i kidanja
korena pa biljka pada (poleže). Stablovo poleganje se karakteriše krivljenjem donjih članaka, najčešće drugog, ako
rezultat preopterećenosti od obilnog vlaženja ili od jakih vetrova. Poleganja može nastupiti i zbog drugih faktora
kao što je preterano Ďubrenje naročito azota, gljivičnih oboljenja itd. Mere protiv poleganja su preventivne i
direktne. U preventivne mere ulaze izbor otporne sorte na poleganje, izbor dobrog semena, dobra, pravovremena i
kvalitetna obrada i priprema zemljišta, pravovremena setva, odnos NPK Ďubriva. Od direktnih mera su tretiranje
inhibitorima rasta, drljanje i valjanje.
Ţetva pšenice
Pod pojmom žetva pšenice ne podrazumeva se samo kosidba već i vršidba. Ona može biti jednofazna,
dvofazna i višefazna. Jednofazna žetva se obavlja kombajnima. Ukoliko na gazdinstvu postoji sušara, žetva počinje
kada je vlažnost zrna 33-30% (voštana zrelost). Ukoliko nema sušare, pristupa se žetvi pšenice u punoj zriobi, tj.
kada vlažnost zrna padne ispod 22-22%. Pri jednofaznoj žetvi su gubici zrna najmanji. Jednofazna ţetva bi se u
pravilu trebala završiti za 5-8 dana ukoliko to dopuste vremenske prilike. Dvofazna ţetva se sastoji od
kosidbe pšenice na 20-30 cm visine. Takva pšenica se ostavlja da se prosuši u otkosima, zatim se vrše kombajnom.
Ovde su najmanji gubici zrna, a postoje odreĎene prednosti:
1. pšenica se kosi sa visokom vlažnošću zrna, čime se sačuva ukupni biološki prinos useva;
2. gubici su svedeni na manju meru;
3. dvofaznom žetvom se utroši mnogo manje energije po jedinici površine, pogotovo ako se bilansu doda energija
utrošena za sušenje zrna do vlažnosti od 15 %;
4. kvalitet zrna iz dvofazne žetve je izuzetan - imaju tamniju boju, dobru staklavost, visoku hektolitarsku masu,
dobru meljivost i dobre pekarske osobine.
Višefazna ţetva sastoji se od niza radova, kosidbe (srpom, kosom ili kosačicom), formiranje snopova,
slaganje u krstine, utovar i prevoz u ekonomsko dvorište i najzad vršidba. Zbog velikog broja operacija, nastaju veći
gubici zrna (15-20 %).
Žetva pšenice vučenim kombajnom
Žetvom kao agrotehničkom operacijom ne može se povećati biološki prinos, ali se zato može puno
izgubiti, ako se sa žetvom zakasni ili se ne obavi pravilno podešavanje mehanizacije.
Naši najveći proizvoĎači žetvu obavljaju jednofazno - kombajnom, a u brdsko-planinskim područjima
dvofazno (samovezač - vršalica ili kombajn).
U SAD i zemljama bivšeg SSSR na preko 80 % površina žetva se obavlja dvofazno. Pšenica se prvo
pokosi kosačicama velikog učinka pri sadržaju vlage u zrnu 35 - 25 %. Kosidba se obavlja i noću i danju. Kada
vlaga spadne ispod 25 % prelazi se na žetvu kombajnima, pri čemu se zrno suši u sušarama. Pokošena pšenica
ostaje u otkosima 4 - 5 dana, naknadno se suši i vlaga pada 13 - 15 %, da bi se potom kombajnima sa pick-up
ureĎajima obavila druga faza žetve. Prednosti dvofaznog načina žetve su:
Sve su ovo dobri razlozi da i naši proizvoĎači pšenice ozbiljno razmisle o prednostima dvofaznog načina
žetve pšenice. MeĎutim, kombajniranje treba početi kako smo već rekli, kad vlaga zrna padne ispod 20 - 22 % a
završiti pre nego što vlaga padne na 13 %. Razlog tome jeste smanjenje ukupne mase, pošto u punoj zrelosti dolazi
do ispiranja (izluživanja), smanjenja prinosa i povećanja rastura.
Da bi se količina vlažnog zrna pšenice prevela na količinu suvog, sa 13 % vlage, koristi se sledeća formula:
25
100  V
KS   Kv
100 13
- Ks = količina suvog zrna sa 13 % vlage,
- V = vlaga zrna pšenice izmerena u uzorku i
- Kv = količina vlažnog zrna pšenice
Žetva pšenice samohodnim kombajnom
Po završetku žetve poželjno je sumirati rezultate po parcelama, predusevima, sortama, načinu osnovne
obrade, vremenu setve, vrstama i količinama mineralnog Ďubriva, merama zaštite useva. Svrha ovakve analize je
otkrivane propusta u tehnološkom postupku, što ima veliki značaj za proizvodnju u narednim godinama.
26

Psenica PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Psenica PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Strne žitarice – (Ratarsko-povrtarski priručnik) - dio prvi

Prof. dr Jovan Todorović, prof. dr Ilija Komljenović

Klasifikacija ratarskih useva

Shema podele ratarskih useva prema Đorđeviću (1961)

I - Ţita – zrnene skrobne biljke

III - Biljke za tehničku preradu:

IV - Biljke za proizvodnju stočne hrane (pićne biljke):

Ţita - zrneno skrobne biljke

Tabelarni prikaza razlika između pravih i prosolikih žita

Prava ili strna ţita

Pšenica (Triticum spp) – (naslikao W. Müller)

Opšti značaj pšenice

Proizvodnja pšenice u svetu

Proizvodnja pšenice po pojedinim u svetu u 2002. godini ( izvor podataka -USDA)

Geografska rasprostranjenost pšenice

Areal rasprostranjenosti pšenice

Ishodni centri pšenice

Klasifikacija pšenice po Flaksbergeru sa dopunom Žukovskog

Morfološke osobine pšenice

Građa biljke pšenice Korenove dlačice

Delovi stabljike Primarna i sekundarna stablo pšenice

Građa lista pšenice Lisni rukavac pšenice

Presek zrna pšenice Građa klasića pšenice

Proces klijanja pšenice

Hemijski sastav i kvalitet zrna pšenice

Hemijski sastav zrna pšenice (podaci više autora)

Biološke osobine pšenice

Primarni korenčići Nicanje pšenice

Shema ukorenjivanja pšenice

Etape zrenja zrna pšenice

Etape organogeneze generativnih organa pšenice

Еetape organogeneze kod pšenice Konus rasta klasa pšemice

Potrebe pšenice prema vodi

Odnos pšenice prema zemljištu

Odnos pšenice prema mineralnoj ishrani

Tehnologija proizvodnje pšenice

1.Sorta mora odgovarati agroekološkim uslovima u kojima će dati najbolje rezultate.

Obrada zemljišta za pšenicu

I rok setve ……………. 01. - 10. oktobra

Sortna agrotehnika pšenice

26. Danica 5-25. X 500-550 450-500 120-140 II

Nega useva pšenice

Razvoj korenovog sistema sa i bez navodnjavanja

Ophiobolus graminis Fusarium sp.

Erysiphe graminis Septoria tritici

Apodemus agrarius (poljski miš) Cricetus cricetus (hrčak)

Lema menelopa Eurigaster sp. (original) Zabrus tenebroides

Anguina tritici (oštećenje zrna i ciste nematode)

Žetva pšenice vučenim kombajnom

Žetva pšenice samohodnim kombajnom

You might also like