ФАКУЛТЕТ ЗА ДИПЛОМАТИЈУ И БЕЗБЈЕДНОСТ

ОСНОВНЕ АКАДЕМСКЕ СТУДИЈЕ

Предмет:
ОСНОВИ ПРАВА СА УСТАВНИМ ПРАВОМ

СОЦИЈАЛИСТИЧКА И ПОСТСОЦИЈАЛИСТИЧКА
УСТАВНОСТ

СЕМИНАРСКИ РАД

АУТОР:
ДИМИТРИЈЕ ВУКОВИЋ, 108/2017

Београд, 2017
 ФАКУЛТЕТ ЗА ДИПЛОМАТИЈУ И БЕЗБЈЕДНОСТ
ОСНОВНЕ АКАДЕМСКЕ СТУДИЈЕ

Предмет:
ОСНОВИ ПРАВА СА УСТАВНИМ ПРАВОМ

СОЦИЈАЛИСТИЧКА И ПОСТСОЦИЈАЛИСТИЧКА
УСТАВНОСТ

СЕМИНАРСКИ РАД

МЕНТОР: АУТОР:
Проф. др СЛОБОДАН СИМОВИЋ ДИМИТРИЈЕ ВУКОВИЋ, 108/2017

Београд, 2017
 САДРЖАЈ

1. УВОД ................................................................................................................... 1

2. СОЦИЈАЛИСТИЧКА И ПОСТСОЦИЈАЛИСТИЧКА УСТАВНОСТ ................. 4

2.1. Кинеска уставност ....................................................................................... 4

2.2. Совјетска уставност ..................................................................................... 6

2.3. Постсоцијалистичка уставност ................................................................... 9

2.4. Заједничке карактеристике новонасталих устава ................................... 11

3. ЗАКЉУЧАК ...................................................................................................... 12

4. ЛИТЕРАТУРА ................................................................................................... 14

i
 1. УВОД

Појам устав (constitutio) употребљавали су још антички филозофи Платон и

Аристотел, али не да би означили одређени правни акт, него када описују укупно
уређење државица - полиса. У средњем вијеку црква и поједине вјерске
заједнице уставом називају највиши акт којим се успоставља њихова унутрашња
организација, међутим тек ће просветитељи и либерални филозофи (заслужни
за припрему буржоаских револуција) почети употребљавати појам устава да би
означили највиши правни акт којим се успостављају и гарантују људске слободе
и права, прописују структура и овлаштења органа државне власти и што је
посебно важно забрањује државној власти да задире у аутономну сферу људских
права.

Устав је наважнији и највиши правни акт једне земље, доноси се према

посебном поступку, а често и од посебног органа, у неким земљама је устав
једини извор уставног права, а сви други прописи морају бити у складу с њим. Он
се и различито зове у појединим земљама нпр. у Њемачкој - Темељни закон, у
Шведској - један од најважнијих аката (посто немају јединствен устав) зове се
Инструмент владања. Устав у формалном смислу најчешће представља један
правни акт, али неријетко се дешава да се уставна материја уређује и већим
бројем аката који се не зову устав, али су донесени по посебном поступку и имају
јачу правну снагу од закона. Сви они изражавају устав у материјалном смислу.

У сложеним државама као што је федерација постоје двије врсте устава -

устав савезне дрзаве и устав федералних јединица. У том случају оба устава су
акти највише правне снаге али у оквиру надлежности савезне државе тј.
федералних јединица. Устави федералних јединица морају бити у складу са
савезним уставом што представља нешто нижи обим аутономије федералних
јединица. Због тога уставни и правни системи сложених држава имају бројне
специфичности.

1
 За више од два вијека развоја уставности у свијету донесен је велики број
устава. У науци се врше бројне класификације устава. Обично се устави
класификују: према начину доношења, према поступку њихове промјене, према
форми уставног акта, према карактеру уређења које се успоставља уставом и
према бројним другим елементима.

Тако да постоје:

- писани и неписани устави - ова подјела се успоставља према критерију

форме у којој је изражен устав.
- крути и меки устави - ова подјела се врши према поступку по коме се
доносе односно мијењају устави.
- народни устави, устави пактови и октројисани устави - ова
класификација се врши према органу који је донио устав.
- кодификовани и некодификовани устави - ова класификација се врши
према томе да ли су у једном акту садржане све уставне одредбе, у том
случају је ријеч о кодификованом уставу, или су оне садржане у више аката
када је ријеч о некодификованом уставу.
- реални, декларативни и фиктивни устави - ова класификација се врши
према степену стварне примјене устава.

Постоје и друге класификације устава: према облику владавине

(републикански и монархијски устави), према државном уређењу (устави
унитарних и сложених држава), према политичком режиму (демократски и
недемократски устави).

Претеча модерне уставности је Повеља «magna carta libetatum» из 1215.

године којом је енглеско племство ограничило власт краља, осигуравајући своја
права укључујући права на побуну када се владар није придржавао својих
обавеза.

Развој уставне владавине може се посматрати кроз три фазе:

 У првој фази, од првог писаног устава до I свјетског рата грађанска

класа и њена филозофија створиле су идеју конституционализма тј.
уставне владавине, а то је облик државног уређења гдје свака па и

2
 највиша власт ограничена уставом и правом, гдје су грађани ти који
бирају оне који су на власти, они се не покоравају појединцу, његовој
субјективној вољи него уставу и законима који су израз објективне
опште воље. То је тзв. Суверенитет народа. Принцип уставне
владавине се не може остварити без устава који представља интересе
друштвене заједнице, а уједно ограничава јавну власт како се не би
злоупотријебила. Носиоци ове идеје су: Hugo Grocius (18. вијек), John
Lock, Ruso и други који су носиоци идеје буржоаске револуције
 Друга фаза развоја уставности покрива период између два свјетска
рата. У овом раздобљу Русија, након октобарске револуције ствара
нови тип социјалистичке уставности којим се укида приватно
власништво, а успоставља државно, привредном руководи држава,
долази до јединства власти и дикатутуре пролетеријата,
једнопартијског политичког система. Њемачка, Италија, Шпанија
успостављају фашистички режим и уставност је у кризи јер ови режими
отворено укидају уставе или их мијењају својим фашистичким
законима. Укинут је изборни систем, а уведен принцип именовања,
влада једна национал-социјалистичка партија, намјештеним
плебисцитима лажно се прибавља подршка народа чиме су негиране
елементарне гаранције људских слобода и права.
 Савремене тенденције у развоју уставне владавине од II свјетског рата
до данас су трећа фаза развоја уставности. Уставност је изражене
кроз уставност западних демократија и пропасти социјализма и
уставности земаља трећег свијета. Западне демократије усвајају
традицију либерално-демократских устава и додатно уносе нове
елементе солидаризма јер се шири обим људских права и слобода,
већа је улога државе у тржишним односима тј. самом економском
животу. Тако је већина држава уз појам «правна» додала и појам
«социјална».

У погледу блоковске подјеле након Другог свјетског рата проширила се

социјалистичка уставност. Падом стаљинизма неке социјалистичке земље
прихватају демократску грађанску традицију. (Југославија која је од 1953. уставно
3
раскрстила са стаљинизмом, уводе се појмови друштвена својина,
самоуправљање, локална самоуправа и снажнија федерација). Ипак
социјализам се није дуго задржао већ је почетком 90-тих година доживио слом
јер није пружао друштвену стабилност и развој, након тога је већина земаља
прихватила основне принципе савременог конституционализма и донијела своје
уставе.

2. СОЦИЈАЛИСТИЧКА И ПОСТСОЦИЈАЛИСТИЧКА УСТАВНОСТ

2.1. Кинеска уставност

Кина је најмногољуднија држава свијета са изузетно разноликом етничком

структуром.

Кинеска народна република је социјалистичка земља народне демократске

диктатуре на основу руководства радничке класе и савеза радника и сељака.
Социјалистички поредак је основни поредак Народне републике Кине.

Кина је независност стекла 221. године п.н.е. за вриеме династије Чин (Кин).

12. фебруара 1912. године уведено је републиканско уређење када је

Народна партија – Куоминтанг, на челу са Сун Јат Сеном са власти збацила
последњег кинеског цара династије Чинг.

1. октобра 1949. – послије оружане револуције под вођством Комунистичке

партије и њеног лидера Мао Це Тунга и грађанског рата са Куоминтангом,
проглашена је Народна Република Кина.

Уочи оснивања Народне републике Кине издат је заједнички програм о

кинеском народном политичком и консутативном савјету, то јест програм о
кинеском народном демократском јединственом фронту који је истовремено
играо улогу привременог Устава. «Заједнички програм » је усвојен на засиједању
првог пленума кинеског народног политичког консутативног савјета и издат је
29.септембра 1949. године. Он је, у ствари, изграо улогу привременог Устава
прије 1954. године када је издат Устав Народне републике Кине.

4
 Послије онснивања Народне републике Кине 1. октобра 1949. године, Кина
је израдила и издала четири Устава Народне републике Кине : 1954. 1975, 1978
и 1982. години.

Први Устав Кине послије другог свјетског рата, донијет 1954.године,

квалификовао је Кину као народно-демократску творевину. Највиши органи
власти су били: Национални народни конгрес као једнодомно законодавно
тијело, Стални комитет Националног народног конгреса као колективни шеф
државе, Предједник Републике и Државни савјет (влада).

Устав из 1974.године, настао у вријеме “културне револуције ”био је врхунац

култне владавине Мао Це Тунга. Карактеристика овог Устава била је његова
“обимност”, јер је садржавао свега 30 чланова који су били претежно изреке,
мисли и пароле Мао Це Тунга. Овај Устав је квалификовао Кину као
социјалистичку државу диктатуре прелетаријата, којом руководи радничка класа
преко своје авангарде, Комунистичке партије и, низом уставних одредаба, довео
је до чврсте повезаности партије и државе, као и јаком подређивању државних
органа Комунистичкој партији.

Године 1978., послије смрти Мао Це Тунга, донешен је устав сличан

претходном, додуше, двоструко дужи, који је покушао да учврсти уставну
позицију Националног народног конгреса.

Четврти Устав НР Кине , који је и данас важећи, донешен је 4. Децембра

1982.године. Има 138 чланова и предтавља основ развоја модерне Кине.Настао
је након дубоких промјена и заокрета, институционализацијом,
демократизацијом, економском либерализацијом и отварањем Кине послије
“културне револуције”. Овим Уставом Кина постаје држава народно-демократске
диктатуре коју предлаже радничка класа, без помињања Комунистичке партије.
Истиче се принцип уставности и законитости. Уводе се три облика својине:
цијелог народа, колективна својина и својина грађана. Новина овог Устава је и
да се, поред Националног народног конгреса као највишег законодавног органа,
његовог Сталног комитета и Државног савјета, Предсједника Републике, уводи
нова институција Централна војна комисија, која руководи оружаним снагама

5
земље. Овај Устав је донио и значајнију пажњу слободама и правима грађана
( лична, политичка и социјално економска права).

На крају, може се закључити:

 Једна од последњих реликата класичне државе диктатуре

пролетаријата;
 Комунистичка партија – основна полуга власти;
 Огромни људски и природни потенцијали;
 Дисциплинована радна снага – велики потенцијал;
 Спорна и још актуелна питања остваривања права и слобода човјека
и грађанина у НР Кини;
 Спорно питање Тајвана;
 Отворено питање статуса Тибета;
 Значајнији помаци у економској либерализацији, али на друштвеном и
политичком плану још преостаје много тога да се уради.

2.2. Совјетска уставност

Први уставни правни акт у историји једне социјалистичке државе донијет

је1918.године, у јеку револуционарних превирања, Устав Руске социјалистичке
федеративне Совјетске Републике ( РСФСР, “Лењински устав”).У овом Уставу
иза социјалистичке уставности се налази борбени политички радикализам,
ослоњен на руску интерпретацију марксистичког учења о непомирљивој борби
класа, као основној покретачкој снази друштва, класном карактеру државног
поретка и његовом одумирању у бескласном комунистичком друштву.
Успоставља се диктатура пролетаријата умјесто суверености народа и правне
једнакости грађана. Уводе се права трудбеника и других дјелова радног народа
умјесто права човјека и грађанина. Умјесто политичког и економског плурализма
проводи се монопол власти политичке групације која заступа комунистичку
идеологију, доминацију државне својине итд.

6
 Сва власт припадала је совјетима радничких, сељачких и војничких депутата.
Совјети су били основни облик организаицје власти (градски, сеоски, срески,
губернијиски и обласни).

Најважнији органи власти: Свесавезни конгрес совјета, Централни извршни

комитет, Савет народних комесара. Овим Уставом уведен је Демократски
централизам, правило да је после расправе и дискусије о неком питању, једном
донијета одлука обавезујућа за све појединце и органе, па и за оне који са том
одлуком нису били сагласни. Диктатура пролетаријата – основни циљ
организације власти, а као централни стожер совјетске уставности (мада само
декларативно) одређен је радни човек.

Године 1922. установљене су 4 совјетске републике (Русија, Бјелорусија,

Украјина и Закавкаска Совјетска Република) које су склопиле договор којим је
формиран Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР).

Треба још нагласити да је прије доношења овог Устава донешена серија

аката познатих као “Октобарски декрети” ( нпр. Декларација о правима радног и
експлоатисаног народа). Овај Устав важио је, наравно, само за подручје Русије,
јер је СССР образован 1922.године.

Оно што је још значјно нагласити је да су политичка права била

рестриктивна, да је одузето бирачко парво грађанима који су проглашени
експлоататорима, а обзиром да је власт организована примјеном принципа
јединства власти, законодавна и извршна власт су концентрисане у рукама
совјета.Како је функцију колективног шефа државе обављао Совјет народних
комесара, а њега је као и остале органе власти постављала Комунистичка
партија, јасно је да се радило о једнопартијској држави.

Први Устав СССР донијет је 1924. године и био је сличне концепције као
Устав из 1918. И њиме су потврђени основни принципи уређења совјетске
државе и друштва.

Ипак, ново уставно решење донијело је и неке промјене. Неке од најважнијих

новина које је предвиђао Устав СССР из 1924. године биле су: федерално
државно уређење, право народа на самоопредељење, право на отцјепљење,

7
аутономне републике и аутономне области – политичко-територијалне јединице
унутар савезних република. Ипак, и тада су у највишем правном акту изостала
нека поглавља о правима и слободама грађана. Остала је уједињујућа и
доминантна улога Комунистичке партије, а најважнији органи власти: Свесавезни
конгрес совјета, Централни извршни комитет (Совјет уније и Совјет
Националности), Савјет народних комесара и Президијум СССР-а.

Други Устав из 1936.године (“Стаљинов устав”) донио је радикалне новине

у односу на дотадашња уставна рјешења. Иако номинално предвиђа изразито
демократска рјешења за устројство СССР, парадоксално је да је овакав документ
представљао основу једне од најсуровијих аутократских режима које је свијет
упознао – стаљинистичке диктатуре.

Формално, најважнији органи власти били су: Врховни совјет (Савезни совјет
и Совјет националности), Президијум Врховног совјета СССР-а, Савјет народних
комесара. И даље није постојало слободно парво кретања из земље и сл. Судска
независност се није ни формално предвиђала.

Следећи Устав донешен је 1977. године. Настао у склопу дестаљинизације

и демократизације совјетског друштва. Базира се на теорији општенародне
државе. СССР је “социјалистичка општенародна држава која изражава вољу и
интересе радничке класе, сељаштва и интелигенције, свих нација и народности
земље”.

СССР је имао 15 савезних република, 20 аутономних република, 8

аутономних области и 10 аутономних округа. Као главни принципи односа између
савезних држава прокламовани су: равноправност, сувереност.

Главни елементи политичког система су:

 Совјети – и даље основни облик организације власти;

 Комунистичка партија СССР-а - главна полуга власти;
 Систем друштвених организација (синдикати, омладинске, борачке
организације, организације жена и др.);
 Пресудна улога државе;

8
  Социјалистичка својина (државна, кооперативна и својина друштвених
опрганизација)

Најважнији органи власти су: Врховни совјет СССР-а Савезни совјет и Совјет
националности).

Президијум Врховног совјета, Министарски савјет. Највећу фактичку моћ је

имао Президијум и због тог што је његов предсједник био и Генерални секретар
Комунистичке партије. Министарски савјет, односно влада имала је карактер
највишег извршног и наредбодавног органа државне власти. Правосудни систем
чинили су судови, арбитраже и јавно тужилаштво.

Иако је овај Устав више пута мијењан и допуњаван и покушано је са

реформом Система (перестројка), то није зауставило, већ поспјешило
пропадање СССР-а.

2.3. Постсоцијалистичка уставност

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог вијека је дошло

до социјализма и социјалистичке уставности. Комунистичку идеју, која је до тада
била доминантна, замијенила је национална. Многе државе су престале да
постоје у својим ранијим државотворним облицима и код новонасталих држава,
одбацивање социјализма је значило и враћање либерално демократској
уставности у духу националне традиције.Тако су многе државе донијеле нове
уставе ( Чешка, Словачка, Руска федерација…), а неке су вратилиле важност из
ранијих периода ( Летонија).

Као примјер новог Устава може се навести Устав Руске федерације из

1993.године.

Устав РФ донијет је 12. децембра 1993. То је оригинална мјешавина уставних

рјешења низа демократских земаља (САД, Фанцуске, Велике Британије,
Швајцарске и др.)

Руска федераија је демократска, мултиетничка, вишепартијска,

федеративна република састављена од 21 републике чланице, са мјешовитим
9
својинским системом и уставно загарантованим широким спектром људских
права и слобода.

По организацији власти ријеч је о комбинацији подјеле и јединства власти, са

наглашеном улогом предсједника Руске Федерације.

Надлежности федерације су бројне:

Усвајање и измјене Устава РФ и федералних закона, као и контрола њиховог

спровођења; Заштита федералне структуре и територије РФ; Нормирање и
заштита права и слобода човјека и грађанина, држављанство РФ, нормирање и
заштита права и слобода националних мањина; Успостављање система
федералних законодавних, извршних и судских органа, начина њихове
организације и функционисања, стварање органа федералних држава; Заштита
федералне државне својине и управљање њоме; Основе политике федералног
државног економског, еколошког, социјалног, културног и националног развоја;
Успостављање и заштита јединственог тржишта и скупа економских и
финансијских закона и прописа; Спољна политка, међународни уговори, питања
рата и мира, међународни економски односи; Безбједност и одбрана, индустрија
нуклеарног и војног наоружања; Царинска и пореска политика; Заштита човјекове
околине; Организација специјализованих служби националног значаја; Енергија,
транспорт, информације и телекомуникације, космичка истраживања и ракетни
систем; Одређивање државних граница и промјена статута федералних
јединица; Организација правосудних органа и права федерације у случају
несклада са републичким прописима; Одликовања федерације и федералне
јавне функције.

Законодавна власт: Федерална скупштина (парламент) – представнички и

законодавни орган-Дводомна структура: Савјет федерације и Државна дума.

Извршна ввласт РФ је подијељена између предсједника и владе.

Судство РФ: Уставни суд РФ (19 судија), Врховни суд РФ, Врховни
арбитражни суд РФ. Судови РФ делују независно и искључиво на бази Устава
(чињеница да председнике и судије поставља и смењује председник републике,
уз сагласност Думе, ипак је ограничавајући фактор).

10
2.4. Заједничке карактеристике новонасталих устава

 Уставно дефинисање државе обавезно садржава ознаку демократска,

правна, суверена и нигдје се није рестаурисала монархија;
 Широка скала права и слобода;
 Економско уређење се заснива на слободном дјеловању законитости
тржишта, а приватна својина се проглашава неповредивом и једнаком
са осталим облицима јавне својине. Дају се гаранције за пласман
капитала из иностранства, врши се приватизација државне својине,
итд.
 Политички плурализам значи да се поред мијењања службених назива
држава и симбола уводи вишепартијски систем.
 Увођење референдума.
 Напушта се принцип јединства власти и инстистира се на подјели
власти, што значи увођење парламетарног модела или евентуално
полупресједничког. У систему гдје је непосредно биран од грађана
предсједник републике није носилац само репезентативних и
протоколарних функција, већ располаже веома снажним
овлашћењима. Поред шефа државе и извршна власт је знатно
ојачана. Овлашћења која је влада изгубила на рачун предсједника
државе, њој је компензирана на штету парламента. То се види из
отежаног опозива владе, ријетким случајевима интерпелације,
посланичког питања и слично.
 Правна држава је главно објележје свих посткомунистичких држава и
посебно се гарантује судска независност. Судска власт је везана
једино за Устав и закон и статус судије обезђује начело сталности.
Институционализује се и судска контрола уставности стварањем
Уставног суда.

11
 3. ЗАКЉУЧАК

Развој уставне владавине може се посматрати кроз три фазе (прва - до I

свјетског рата; друга - између два свјетска рата; трећа фаза - од II свјетског рата
до данас).

Појава социјалистичког друштва .је од епохалног значаја не само за саму

историју , за друштвене односе и праксу, већ и за људску мисао.

На основу тога људска мисао има нове проблеме, а ни стари се не могу

постављати на исти начин.

У овим околностима манифестује се потреба проучавања политичког

система социјализма и то у разним облицима и смјеровима.

Потреба проучавања социјализма истиче се тим више што се послије

другог свјетског рата јавља и низ нових социјалистичких земаља .

Ова чињеница нужно доводи до спознаје да ће специфичности појединих

земаља увјетовати међу њима. и извјесне разлике, што значи да свака
социјалистичка земља намеће потребе посебног проучавања.

Први уставни правни акт у историји једне социјалистичке државе донијет је

1918. године - Устав Руске социјалистичке федеративне Совјетске Републике
(РСФСР, “Лењински устав”).

Први Устав СССР донијет је 1924. године и био је сличне концепције као
Устав из 1918. И њиме су потврђени основни принципи уређења совјетске
државе и друштва.

Други Устав из 1936.године (“Стаљинов устав”) донио је радикалне новине у

односу на дотадашња уставна рјешења.

Трећи Устав донешен је 1977. године. Настао у склопу дестаљинизације и

демократизације совјетског друштва. Базира се на теорији општенародне
државе.

12
 Послије оснивања Народне републике Кине 1. октобра 1949. године, Кина је
израдила и издала четири Устава Народне републике Кине : 1954. 1975, 1978 и
1982. години.

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог вијека је дошло

до социјализма и социјалистичке уставности. Комунистичку идеју, која је до тада
била доминантна, замијенила је национална. Многе државе су престале да
постоје у својим ранијим државотворним облицима и код новонасталих држава,
одбацивање социјализма је значило и враћање либерално демократској
уставности у духу националне традиције. Тако су многе државе донијеле нове
уставе ( Чешка, Словачка, Руска федерација…), а неке су вратилиле важност из
ранијих периода ( Летонија).

13
 4. ЛИТЕРАТУРА

Ђорђевић Ј., Уставно право, Савремена администрација Београд, Београд,

(1972)

Марковић, Р., Уставно право, Правни факултет Универзитета у Београду,

Београд, (2016)

Павић, Р. (1964). Политички системи социјалистичких земаља. Политичка

мисао : часопис за политологију, 1(2), 209-217.

Симовић, С., Основи права са уставним правом, Факултет за дипломатију и

безбедност, Београд, (2017)

14