www.pescanik.

net

Urednice:
Svetlana Lukić i Svetlana Vuković

Naslovna strana i prelom:

Slaviša Savić Ideaman
Urednice: Svetlana Lukić i Svetlana Vuković
Korektura: Miloš Ćirić i Jelena Džombić
Prelom: Selena Danilović Miladinović
Dizajn korica: Slaviša Savić
Čigoja štampa, Beograd
Tiraž: 500
ISBN 978-86-86391-26-1
Peščanik, 2011.

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-92

БОАРОВ, Димитрије, 1946-

Debele knjige i debele mačke / Dimitrije
Boarov. - Beograd : Peščanik, 2011 (Beograd :
Čigoja štampa). - 375 str. ; 21 cm

Tiraž 500. - Str. 9-16: Knjiga osmeha i

nezaborava / Mijat Lakićević. - Napomene uz
tekst. - Registar.

ISBN 978-86-86391-26-1

COBISS.SR-ID 186274572
 Dimitrije Boarov

Debele knjige i
debele mačke
4
SADRŽAJ

Mijat Lakićević – Knjiga osmeha i nezaborava 9

VREME UŽIVANJA 17
Uz debelu knjigu 20
Red vožnje 22
Zavodnik 25
Prehlada 27
Atletika 29
Enciklopedija 32
Kupujem limuzinu 36
Kauč 38
Veslanje 40
Šah iz novina 43
Osnivanje stranke 45
Šetnja 48
Que passa la casa 50
Majstori 52
Septembar 55
Geografske karte 58
Heksenšus 60
Kabinet 63
Pozorje 66
Jahta 69
U gipsu 71
Varadin 74
Biografije 76
Sneg 79
Megamarket 82
Metražna književnost 84
Dunav 88

5
PORTRETI 91
Ilarion Ruvarac – glad za izdajnicima 94
Mihailo Polit-Desančić – zaboravljeni vojvođanski velikan 97
Jaša Tomić – pitanje hleba i nacionalne zobnice 100
Vasa Stajić – srdito otporan i uporan 106
Bogdan Dunđerski – misterija testamenta 111
Endre Bajči-Žilinski – Memorandum o novosadskoj raciji 1942. 115
Josip Broz Tito – nostalgija očajnika 119
Ante Marković – do reforme i natrag 124
Dragan Marić – prvoborac tranzicije 132
Kosta Mihailović – gospodar mrtvih potraživanja 140
Dragoslav Avramović – prošlo vreme poštenog novca 147
Dragan Veselinov – vojvođanski musketar 154
Dragan Tomić – događanje naroda ili fašizma 162
Radoje Kontić – Konte od Ničega 169
Zoran Đinđić – prvi premijer posle socijalizma 176
Mlađan Dinkić – mladić koji požuruje Srbiju 184
Nenad Čanak – bucmasti Ahilej 189
Borka Vučić – Miloševićeva blagajnica 193
Miroslav Mišković – alfa i omega Delte 198
Milan Beko – biznis iz senke 208
Miodrag Kostić – gospodin Pedeset odsto 214
Milton Fridman (1912-2006) – gvozdeni lekar inflacije 220
Miodrag Savićević – menadžer iz socijalizma 222
Filip Cepter – trakorijanum prodavca lonaca 230
Radovan Jelašić – nesigurni čuvar sigurnog novca 238
Mirko Cvetković – uporni i realistični poslovođa 245

PRIKAZI 251
U potrazi za optimizmom 254
Majstorstvo ironičnog osporavanja 256
Zveket prošlosti ili budućnosti 259
Finansiranje rata ili rat za novac 266
Gradovi plemići 272
Vojvodina Vojvođanima 274

6
Trilogija o srpskoj buržoaziji 277
Zlatna urna Jugoslavije 281
Slom sveta po ljudskom planu 288
Naftno tržište je ukroćeno 294
Usamljeni ministar 300
Promenljiva sreća kuće privrednika 307
Uspon i pad vojvođanskog kapitala 310
Poslednji voz za Evropu 313
Aristokratičnost regionalizma 316
Privilegovani nevoljnici 320
Kako je upropašćena Vojvodina 323
Vojvođansko bankarstvo je bilo evropsko 327
Sedam decenija od ukidanja američke prohibicije 331
Usamljeni zapadnjak 338
Politička saga o Vojvodini 341
Prolegomena za modernizaciju 349
Ono što nije trebalo ni započinjati 352
Vojvođanska ćutnja 356
Vojvodina stara 359

Index imena 363

7
Dimitrije Boarov

8
Debele knjige i debele mačke

Knjiga osmeha i nezaborava

Mijat Lakićević

Naslov ovog predgovora pao mi je na pamet već posle nekoliko

stranica knjige neobičnog i intrigantnog naziva kojom nas je obra-
dovao Dimitrije Mita Boarov. Počnete da čitate, a neki osmeh vam
se neosetno navuče na lice i ostaje još izvesno vreme i pošto knjigu
odložite.

S druge strane, to je knjiga (pod)sećanja. Prava mala istorijska

čitanka. Dok je čitate, u pamćenje vam se vraćaju dobro poznati
ljudi i događaji, ali još češće dolaze i oni o kojima niste ništa ili ste
znali vrlo malo, ponekad i zbog toga što su neki drugi ljudi, koji
su zauzeli nacionalno (o)sećanje, uspeli da ih gurnu u zaborav.
Podseća nas, dakle, ova knjiga na to koliko zaborav može da bude
opasan, a sećanje, čak i kad je bolno, spasonosno.

Knjiga Debele knjige i debele mačke u stvari je izbor iz prethodno

objavljenih (i u dva slučaja neobjavljenih) tekstova, ukupno ih
ima 73, u raznim novinama. Najviše u nedeljniku Vreme, za koji
je Boarov u poslednjih dvadesetak godina najviše bio vezan, ali i u
desetak drugih novina: Nedeljnoj Našoj Borbi, beogradskom dnev-
nom listu Danas, kao i u istoimenom zagrebačkom nedeljniku (do-

9
duše samo jedan tekst, iz 1990); zatim u više vojvođanskih, tačnije

Dimitrije Boarov
novosadskih dnevnika i magazina (Dnevnik, Vojvodina, Građanski
list, Nezavisni, Bulevar); tu su onda po jedan tekst objavljen u za-
grebačkom Privrednom vjesniku, i publikaciji na engleskom jeziku
Balkan Crisis Report, te konačno tekst pisan za sarajevsku Mladu
Bosnu (neobjavljen).

Zbornik obuhvata razdoblje od gotovo četvrt veka: prvi tekst u

njemu objavljen je (davne!) 1987. godine, 11. maja, u novosadskom
Dnevniku. Reč je o prikazu knjige eseja svetskog velikana ekonom-
ske nauke, Džona Majnarda Kejnza, koji, očigledno ne slučajno,
počinje (tada, ali i danas važećim) citatom: „Vladin program je
pogrešan, ali je i prepun gluposti“. Poslednji tekst u knjizi, takođe
prikaz, objavljen je 6. juna prošle godine, opet u Dnevniku, i opet
ne slučajno. Radi se o sabranim delima istaknutog vojvođanskog
intelektualca, Lazara Vrkatića. U prikazu pod više nego simbolič-
nim naslovom „Vojvođanska ćutnja“, govori se o (vekovnoj) borbi
za politički subjektivitet Vojvodine i nerazumevanju te borbe i
„Srba prečana“, tj. Vojvođana uopšte, u Srbiji.

Knjiga je podeljena na tri dela. Radovi u prvom odeljku, Vreme uži-

vanja, obuhvataju deceniju i po (8. mart 1993 – 10. jul 2008). Drugi
deo, Porterti, prostire se na 18 godina; od 3. aprila 1990. (tekst objav-
ljen u zagrebačkom Danasu, „Dragan Marić – prvoborac tranzici-
je“), dok na kraju te galerije stoje lik i delo, u tom trenutku upravo
imenovanog premijera Srbije, Mirka Cvetkovića (3. jul 2008). Treći
deo, Prikazi, već je pomenut.

U prvom delu Boarov uglavnom govori o sebi, u drugom delu – o

drugima, a u trećem – o trećima. To jest, u prvom delu iznosi de-
talje iz svog ličnog života, u drugom slika ljude (na jedan ili drugi
način) značajne za Srbiju u poslednjih 150 godina (mada pretežno
od devedesetih naovamo); u trećem delu govori o onome što su
napisali drugi autori.

Vreme uživanja zapravo je – da parafraziram jedan međunaslov iz

knjige – Dimitrije Boarov njim samim. Tu iz prve ruke saznajemo

10
Debele knjige i debele mačke zanimljivosti iz njegovog ličnog života: gde je živeo, s kim se dru-
žio, kako je provodio vreme, gde je išao i čime se bavio; kakve su
mu (bile) preokupacije. Time je Boarov znatno olakšao posao svo-
jim biografima – a, da se opet poslužim jednim njegovim izrazom,
tvrd vam stojim da će ih biti – koji neće morati da idu po prašnjavim
arhivama i prekopavaju po starim novinama, nego će lepo uzeti
ovu knjigu i – eto ga Mita, kao na dlanu.

U stvari, i kad piše o sebi, o događajima iz sopstvenog života, Boarov

najviše piše o nečem, ili nekom, drugom. On lično, tu mu više dođe
kao „inicijalna kapisla“, povod da se mnogo više nego o sebi, kaže
o drugim ljudima i događajima. Zato su te pričice pune rukavaca i
meandara što čini uzbudljivijim i bogatijim njihov glavni tok.

Recimo, kad piše o svojoj pasiji, geografskim kartama, na prvi

pogled jednoj krajnje bizarnoj stvari, Boarov će tu, onako usput,
pomenuti da postoje Vernerova, Apijanova, Merkatorova (nema
veze sa slovenačkim trgovačkim lancem – provereno) i Delilova
„projekcija“, i da se njemu „najviše sviđaju“ Apijanove karte, „one
gde su šume obeležene malim drvećem, a planine manjim i većim
brojem nacrtanih brežuljčića“.

Ili, u tekstu prozaičnog naziva Prehlada, u sred teme o kijavici, nje-

nim manama, ali i nekim skrivenim dobrim stranama, o tome kako
se prema bolesniku ophode u „staroj, građanskoj“ a kako u „savre-
menoj, skorojevićskoj“ porodici i slično, odjednom ćete naići na pra-
vi mali traktat – o cenama. To jest, o zamrzavanju cena. Zaslužuje da
bude citirano: „Baš u danu kada do vas dopire vest da je Vlada Srbije
’pokrenula akciju vraćanja cena’, dokoni zbog zapušenog nosa,
možete, poput mene, nabasati na tekst koji ste objavili tačno pre 11
godina (9. januara 1984), a povodom jednog od zamrzavanja cena.“
(Život je čudo, što bi rekao Kusturica: „komedijant slučaj“ uredio je
da baš u vreme pisanja ovog predgovora – maj 2011 – Vlada Srbije na-
javljuje „maksimiranje cena“ nekih osnovnih životnih namirnica.)

Ima li profanije i dosadnije stvari nego što je vozni red? Ali, na

muci se poznaju junaci – kakvo zanimljivo štivo se može ispresti

11
oko jednog običnog reda vožnje, uverićete se tek kad pročitate ovu

Dimitrije Boarov
knjigu.

Kad piše o drugima, Boarov nesebično iz njih izvlači najbolje. Čak

i kad se bavi onima o kojima ne misli ništa dobro, tu nema gorčine
ni žestine, to je hladna, ali ne i surova analiza; tu nema likovanja
zbog toga što je razotkrio i porazio „protivnika“, jedino rezignacije
što je sve to bilo tako kako je bilo i sada se, eto, pokazuje. S druge
strane, Boarov neće kriti simpatije prema pojedinim ličnostima,
ali neće ni dopustiti da ga one ponesu i zavedu. Boarov naprosto
bira i ređa one bitne činjenice, stavlja na tasove tegove i tegiće, pa
kako se kome zalomi. Taj princip važi za svakoga, počev od – da
nabrojimo samo neke iz te bogate i šarenolike galerije – nezabo-
ravnog Zorana Đinđića, preko i danas aktuelnih (pored već pome-
nutog Cvetkovića) Mlađana Dinkića, Miroslava Miškovića i Milana
Beka, ili, pak, (manje-više) zaboravljenih Dragoslava Avramovića,
Ante Markovića, Borke Vučić, Koste Mihailovića, (čak i) Radovana
Jelašića, do, konačno, „likova“ koji su praktično potpuno iščezli iz
naših sećanja, iako su pre samo 10-15 godina zauzimali komandne
pozicije u vlasti i znatno uticali (činjenjem ili nečinjenjem) na živo-
te hiljada ljudi, kao što su Dragan (NIS, ne SIMPO) Tomić i Radoje
Kontić.

Naravno, linija razgraničenja između pojedinih delova knjige nije

oštra. Prirodno je da autor poput Boarova ne mari mnogo za žan-
rovske granice, pa će tako, recimo, bez pardona, kad daje prikaz
knjige Ejn Rand Kapitalizam nepoznati ideal – pod (znakovitim)
naslovom „Slom sveta po ljudskom planu“ – kako sâm priznaje,
manje pisati o knjizi, a više izložiti svoje „osnovne poglede na dela
ekonomskih klasika“.

Budući da su pisani za novine, svi ovi tekstovi imaju neki kon-

kretan povod: u prigodnom datumu, nedavnom događaju ili tek
objavljenoj knjizi. I to je verovatno doprinelo da Boarovljevo delo
poprimi karakter, kao što je na početku napomenuto, svojevrsne
„istorijske svaštare“ ili, možda još bolje, „malog istorijskog bede-

12
Debele knjige i debele mačke kera“. Povest se kod Boarova, međutim, nikad ne poteže prošlosti
radi, nego je uvek u manje ili više tesnoj vezi sa savremenošću, sa
aktuelnim ljudima i događajima.

To se pokazuje već kod prvog teksta („Uz debelu knjigu“), u kome

se navodi detalj iz ratnih memoara Davida Lojda Džordža, pred-
sednika britanske vlade u vreme Prvog svetskog rata. Detalj u kome
se Lojd Džordž priseća kako je u jednoj bici, „za četiri meseca i za
pet milja blata“, poginulo ili ranjeno 650.000 Britanaca i Nemaca.
U vreme kada je objavljen ovaj tekst, ratne 1993. godine, to je naj-
manje bila samo jedna gola istorijska činjenica.

Ili, u tekstu pod neobaveznim nazivom „Šetnja“ (5. april 2001)

dobijate jedan podatak sa istorijsko-filozofskom poukom. Naime,
opominje Boarov, „3. aprila 1941. godine, kada je mađarski regent
Mikloš Horti doneo odluku da se pridruži Hitlerovom napadu na
Jugoslaviju, predsednik vlade grof Pal Teleki je izvršio samoubis-
tvo. U oproštajnom pismu napisao je: 'Mađarska je pogazila reč
o večnom prijateljstvu sa Jugoslavijom iz kukavičluka. Stali smo
na stranu nitkova, bićemo lešinari – najprljavija nacija. Nisam to
sprečio, kriv sam!'“

U svoj toj raznolikosti tema, jedna se ipak izdvaja i dominira.

Vojvodina. Njeni ljudi i institucije. Onima koji poznaju (za jednog
neprekidno aktivnog novinara neočekivano) plodan publicistički
rad Dimitrija Boarova to neće predstavljati iznenađenje – pomeni-
mo ovde samo još pre desetak godina objavljenu Političku istoriju
Vojvodine – ali je zanimljivo da i ovde, u jednoj tematski tako široko
postavljenoj knjizi, to izbija i ne da se sakriti. Ako je takve namere
kod Boarova uopšte i bilo.

On svoju pažnju usmerava na one ličnosti i događaje koji su u ofici-

jelnom sećanju skrajnuti i zanemareni, kao što su Ilarion Ruvarac,
Vasa Stajić, Mihail Polit Desančić, Endre Bajči-Žilinski... Mogli bi
se tu ubrojati čak i jedan Bogdan Dunđerski ili Jaša Tomić, iako se
o njima zna nešto više, ali, u stvari, površno i uglavnom pogreš-
no. Tako ćemo, recimo, saznati (jedan detalj koji vrlo malo ljudi

13
zna, a koji tako mnogo kazuje) da „kada je potkraj 1918. godine

Dimitrije Boarov
28 delegata Narodnog vijeća iz Zagreba došlo u Beograd da ’stvori
Jugoslaviju’ i formira prvu vladu nove države, regent Aleksandar
Karađorđević Ujedinitelj nije u audijenciju primio samo jednog od
njih – Vasu Stajića“. Zašto je, pita (se) Boarov, „baš Stajić, koji je
bio najpošteniji i najgorljiviji srpski nacionalista prvog reda, čovek
visoke kulture i ugleda, bio tako lako politički ekskomuniciran kod
najviše moći u Beogradu nakon ondašnjeg ’oslobođenja i ujedinje-
nja’“. Zato što, uslediće odgovor, „nije mislio da bečki centralizam
treba samo zameniti beogradskim, zato što je bio za politiku unu-
trašnjeg nacionalnog sporazuma i za socijalnu pravdu, i zato što je
smatrao da kurs kulturne akcije ima prioritet“.

Saznaćemo još iz ove knjige sijaset vrlo bitnih činjenica iz politič-

ke, ali posebno ekonomske istorije Vojvodine. Recimo, da su Novi
Sad, Sombor i Subotica, od austrougarske carice Marije Terezije još
u 18. veku dobili status slobodnih (kraljevskih) gradova. Ili, da je
„prva doista srpska bankarska ustanova, osnovana od Srba, bila
Novosadska štedionica“, utemeljena 1864. godine.

Da ne idemo previše u detalje, čitalac će kroz ovu knjigu doći

do saznanja o kulturnoj i privrednoj, ali i političko-pravnoj, pa i
filozofskoj osnovi vojvođanske posebnosti, vojvođanskog regio-
nalizma (naročito kroz „Aristokratičnost regionalizma“, prikaz
knjige Slobodana Beljanskog). Ukratko – do saznanja o istorijskim
korenima „autonomaštva“. I biće mu onda jasnije otkud dolazi i šta
čini to specifično osećanje sveta i života, vojvođanski duh, koji do
izražaja najviše dolazi u „vremenu uživanja“, ali kojim ova knjiga
cela odiše, od čega je zapravo sazdana.

Druga velika tema ove knjige jeste – liberalizam. Očita je sklo-

nost Dimitrija Boarova ka liberalnim idejama i ljudima. To se vidi
u Portretima (Ruvarac, Polit Desančić, Ante Marković, Đinđić,
Dragan Veselinov) i Prikazima (Ejn Rand, Marko Nikezić, Latinka
Perović, Mirko Tepavac), ali i u Vremenu uživanja (recimo, u onoj
već pominjanoj sekvenci o zamrzavanju cena).

14
Debele knjige i debele mačke O stilu se obično nešto kaže u dve-tri rečenice, pri kraju predgovora
i sličnih propratnih priloga. Ova knjiga zaslužuje da ovog puta bude
drugačije. Izvanredan stil kojim je pisana ova knjiga jeste proizvod
onog maločas spomenutog specifičnog vojvođanskog duha. Ne radi
se samo o tome da Boarov savršeno vlada rečenicom, nego o tome
da ta rečenica u sebi nosi neku (imanentnu, valjda vojvođansku)
ležernost i nepretencioznost, često (samo)ironiju, prosto – otklon
od sebe same. Knjiga obiluje izvanrednim slikama kao što je recimo
ova (koja otkriva tajnu prirodu Boarovljevu): „veslanje je jedan od
najlepših sportova zbog toga što malo ko, ko nije sedeo u čamcu,
može zamisliti kako je tiho nad vodom u rano letnje jutro i kako
tada miriše Dunav u senovitom, zelenom kanalu Šodroša“. Naći
ćete u njoj pregršt pravih malih stilskih bravura, kao kad, govoreći o
Nenadu Čanku, Draganu Veselinovu i Miletu Isakovu, Boarov upo-
trebi parabolu o „tri vojvođanska musketara“ ili o „vojvođanskim
Marksu, Engelsu i Lenjinu“. Ili kad kaže da mu se nešto „nažalost
posrećilo“ ili kad nekoga – čitalac će se već setiti koga – opisuje kao
„heroja veličanstvene nemačke osrednjosti“.

Ali ume Boarov da napravi i ono što se kaže „dribling na petopar-

cu“, nešto što možda nema neku svrhu, ali razgaljuje i ulepšava
život. Kao krunski dokaz neka posluži sledeći pasus: „Nedavno
sam po povoljnoj ceni u antikvarnici kupio jedanaest tomova Vojne
enciklopedije, koja je u Beogradu izdata 1958. godine – i kada sam
tih 30 kila kunsdruka jedva dovukao kući, na uobičajeno ženino pi-
tanje – ’da li si ti normalan?’, odsečno sam odgovorio: ’Ima u njima
dobrih geografskih i istorijskih mapa!’“.

„Najteže je pisati lako“, jedna je od mojih omiljenih profesionalnih

izreka. Kod Boarova prosto iritira ta „nepodnošljiva lakoća pisa-
nja“, da opet, kao u naslovu ovog teksta, parafraziramo slavnog
Čeha. I kratkoća. Dužina tekstova bila je, naravno, diktirana njiho-
vom namenom, tj. dobijenim, po pravilu nedovoljnim novinskim
prostorom. To je pisca nagonilo da filozofske misli sažima u polu
rečenice, knjizi dalo dinamiku i ubrzalo joj ritam, a čitaoca una-
pred oslobodilo obaveze da „prati radnju“. Nego može slobodno

15
da skače s početka na kraj knjige (ili obrnuto), pa odatle u sredinu

Dimitrije Boarov
i, uopšte, da po „materiji“ švrlja kako mu je volja. Kao kod Pavića,
samo lakše i zanimljivije.

Ipak, pri tome treba paziti, zarad sopstvenog dobra, da se sa libe-

ralizmom ne pretera. Jer, ova knjiga je – što je opet i u nekoj vezi
s naslovom – kao („debela voda“) Dunav. Teče sporo, ali poseduje
masu koju nije lako savladati; zato ima smisla čitati je isključivo
natenane. Nikad ne znate iza koje će vas reči, kao iza dunavske
okuke, sačekati neki veleobrt, neočekivani prizor.

Ta prijatna neizvesnost, laka intriga, obuzima čitaoca već od naziva

knjige. Otkud taj naslov: Debele knjige i debele mačke? Za knjige
je, doduše, jasno, ali za mačke...? Trebalo mi je malo vremena (i
elektronske komunikacije) da utvrdim da to dolazi od malo slo-
bodnijeg ili našem jeziku primerenijeg prevoda engleskog izraza
„big cats“, koji se upotrebljava za važne ljude, „macane“, što bi mi
rekli.

Na kraju, s obzirom da su svi napisi u ovoj knjizi objavljeni u no-

vinama, ona će nesumnjivo predstavljati veliki doprinos povratku
ugleda i časti novinarskoj profesiji. Mada bi možda mnogi rekli da
ti tekstovi ne spadaju u novinarstvo, bar ne u strogom smislu te
reči, nego pre u publicistiku, ja ću ipak ostati pri stavu da oni jesu
sastavni deo novinarstva, makar u onom njegovom širem smislu.
Uostalom, šta fali širini. Tome nas uči ova knjiga.

Beograd, maj 2011.

16
 17
VREME UŽIVANJA
Debele knjige i debele mačke
Dimitrije Boarov

18
Debele knjige i debele mačke

Vreme uživanja, kao pomalo otkačenu rubriku, u nedeljnik Vreme

uneo je Lazar Stojanović, prvi urednik kulturne rubrike lista. Sećam
se, u prvom broju Vremena, ona se bavila „umetnošću“ uživanja u
čaju. Start takve rubrike bio je obrazložen, opet koliko pamćenje
služi, potrebom da se rehabilituju „građanske vrednosti“ Srbije, u
danima kada je njom divljao raspomamljeni nacionalizam, to jest
populizam najprizemnije i najagresivnije vrste.

Dugo u redakciji nikome nije ni padalo na pamet da jednom „fah

novinaru“ privrednog profila, kakav sam bio, ponudi da napiše
tekst za tu rubriku, a nije to padalo na pamet ni meni. Tek posle
nekoliko godina, kada se Vreme uživanja već afirmisalo kao ru-
brika i smestilo na poslednju stranu našeg nedeljnika, Dragoljub
Žarković, tada već glavni urednik Vremena (počeo je u ovom listu
kao urednik unutrašnje rubrike) ponudio mi je da se i ja okušam
na toj zahtevnoj stranici – gde se ozbiljnost pristupa ne može graditi
na navodnoj ozbiljnosti teme. Kad sam napisao prvu takvu rubri-
ku, posle su mi s vremena na vreme poručivali i druge, mada ih ja
nisam pisao s lakoćom.

Naime, iako se na prvi pogled taj novinarski zadatak, pisanje

Vremena uživanja, može shvatiti kao neka vrsta zabavnog odmora

19
od trivijalnosti tema kojima se inače bavite, to zapravo nije tačno.

Dimitrije Boarov
Jer, ova rubrika od vas traži da ogolite pred publikom ne samo vaša
lična interesovanja i hobije, nego i da doista otkrijete svoj lični život-
ni i intelektualni kredo. A to je uvek opasno.

Uz debelu knjigu
Baš pre neki dan, uvređen što su svi članovi moje familije jednoglas-
no ocenili da su moji prihodi smešni i nedovoljni za običan život,
te da su se svi drugi već odlično snašli sa piljarnicama i devizama,
vlašću i radikalima, benzinom i deterdžentima – demonstrativno
sam napustio porodično zasedanje sa jedanaestom i dvanaestom
knjigom sabranih dela Slobodana Jovanovića, pod zajedničkim
naslovom Iz istorije i književnosti (BIGZ, Jugoslavijapublik, SKZ –
Beograd, 1991). Sa 923 stranice u desnoj i 887 stranica u levoj ruci
odmah sam povratio ravnotežu. Možda su ove dve Jovanovićeve
knjige isuviše zanimljive u odnosu na svoju debljinu, jer su po
svojoj prirodi „salatare“. Tu su vam i Karađorđe, i knez Miloš, Pašić
i Apis, Skerlić i Nedić, Gledston, Makijaveli, Bizmark, Gambeta,
Ataturk. Sve je tu, a Srbija se vidi kao na dlanu – juče, danas, pa i
sutra. Sve što se događa, već se dogodilo i opet će se dogoditi. Kako
je Slobodan Jovanović sve stigao da pročita, pa zapiše i dobro razu-
me? Usuđujem se samo da primetim kako mi se čini da nije potpu-
no razumeo Rusoa i njegovo Poreklo nejednakosti. Zanimljivo – da
mudrujem još tren – nije se Jovanović zapleo oko privatne svojine
kao prapočetka socijalne nejednakosti, već baš oko divnog Žan-
Žakovog poklika „Ljudi se rađaju slobodni“, poklika iz polovine 18.
veka. A samo slobodni su jednaki i samo slobodni mogu zaključiti
„društveni ugovor“. Kakav li će ugovor u Njujorku zaključiti naši
jugo-magarci?

U mom revolucionarnom životu debele knjige su imale mnoge

značajne funkcije. Recimo, kad sam skupljao marke, u Staljinova

20
Debele knjige i debele mačke Pitanja lenjinizma (Kultura, 1946), 607 stranica, divan kožni po-
vez, najpre sam stavljao poštanske portrete kralja Aleksandra, cara
Franje ili Leopolda, skinute sa starih porodičnih razglednica, a
zatim bih ih presovao uz pomoć Petit Laroussa, Dedijerovog dnev-
nika i Hegelove Dijalektike.

Hegelova Dijalektika, koju je 1939. godine izdao čuveni Geca Kon

u famoznoj ediciji Karijatide, sa izuzetnim intelektualnim vodičem
dr Dušanom Nedeljkovićem, jedna je od retkih debelih knjiga (941
strana) kroz koju nikad nisam uspeo da prođem, a pokušao sam
nekoliko puta. Kadgod mi se učini da već sve znam i sve razumem,
uzmem tu knjigu u ruke da se otreznim. To je kao kad se nađete
ispod užeta na koje nemate snage da se popnete. Jednostavno, to je
iznad vaših mogućnosti.

Da se vratimo veselijim stvarima. Debele knjige su u mojoj poro-

dici odigrale još niz važnih uloga. Jednom se na kanabetu slomila
noga, no, srećom, zamenili smo je Umetničkim blagom Jugoslavije,
Moskovskim godinama 1956-58. Veljka Mićunovića, Biblijom, a za
poslednji sloj – kako je pokazala velika libela – najbolje je pasovala
zbirka Krležinih političkih eseja Deset krvavih godina u izdanju
Zore iz Zagreba. Knjiga koju ponovo proživljavamo.

Mnogo toga sam naučio iz debelih knjiga, ali me poslednjih meseci

najviše proganja priča iz Ratnih memoara Davida Lojda Džordža,
drugi tom (831 strana), u izdanju već pomenutog Gece Kona, 1938.
godine. To je priča o bici na izbočini fronta kod Pašandela u Flandriji
1917. godine, pri kraju Prvog svetskog rata. Otmeni komandant bri-
tanskih trupa u Evropi ser Daglas Hejg smislio je da krajem jula,
posle 16 dana artiljerijske pripreme i 5 miliona ispaljenih granata,
ispravi frontovsku izbočinu u dubini od oko 25 milja, te da zauzme
greben Pašandel-Staden i železničku prugu Ruger-Tuuru. Posle
četiri meseca krvavih borbi, Hejg je uz 400.000 mrtvih ili teško
ranjenih Britanaca i 250.000 pobijenih Nemaca, prodro najdalje 5
milja, sada u sopstvenu izbočinu na frontu, za koju je rečeno da će
se odmah napustiti u slučaju nemačkog protivnapada.

21
Kada sam pre nekoliko godina u ovoj priči Lojda Džordža proči-

Dimitrije Boarov
tao kako je 650.000 ljudi završilo u blatu Flandrije za nekoliko
pedalja teritorije bez ikakvog značaja, zapazio sam i jedan detalj:
glavnokomandujući ser Daglas Hejg nikad nije obišao ovo užasno
bojište, nije ga, sem na kartama, video ni kroz teleskop. A Lojd
Džordž, kao predsednik britanske vlade, nije uspeo da ga smeni do
kraja rata, čak ni kad je shvatio da su vesti o navodnim pobedama
kod Pašandela koje su stizale u London – lažne. Za četiri meseca,
650.000 mrtvih i ranjenih na obe strane, za pet milja blata, to mi je,
eto, ostalo u sećanju iz jedne debele knjige.

Vreme, 8. februar 1993.

Red vožnje
„Red vožnje? Ma kakav red vožnje u ovoj situaciji!“, kaže mi
kondukter zabezeknut i samim pitanjem: „Zašto ovaj ekspres za
Varšavu dvadeset minuta stoji u Staroj Pazovi, kad po redu vožnje
već treba da je u Budimpešti na čuvenoj Keleti stanici (istočnoj).“

Ja, istina, putujem samo do Novog Sada, ali sam opet namerno
ušao u kola za Varšavu, jer se nadam da jednom neću sići tamo
gde večito silazim, da ću jednom produžiti makar do Praga, gde
bih uhvatio presedanje za Berlin i Oslo, da bih odande preko
Štokholma, Helsinkija, Petersburga, Moskve, Ulan Udea, mogao
sići u Pekingu, da se kroz sedam dana u 19 i 37 ukrcam u noćni
ekspres za Kanton. Malroov Kanton, možda.

Velikim putovanjima kroz red vožnje naučio sam se još u gimnaziji.

Međunarodni deo bio je prava poslastica. Recimo, postaviš sebi cilj
da proveriš kako železnicom stići u Lisabon. Da li je bolje preko
Minhena i Pariza ili preko Milana. Još da sam imao kompletan
evropski red vožnje, a ne onaj JDŽ – skraćeni pregled. Jer direk-
tne linije nisu zanimljive. A kod evropskih železnica kombinacije

22
Debele knjige i debele mačke umnožava fantastična okolnost da uvek brzo imaš neku vezu. Ne
moraš ceo dan da sediš u Lapovu.

Moj pokojni otac nikad nije bio bez reda vožnje pod rukom – kad
smo putovali na more. U svakom trenutku znao je da li ulazimo u
Sunju ili Kostajnicu, koliko kasnimo, da li vozovođa nadoknađu-
je zakašnjenje ili i dalje kasni, u kojoj stanici imamo tri ili osam
minuta za juriš do česme sa svežom vodom, gde se ukrštamo sa
prioritetnom kompozicijom. Uz njega sam naučio da na mapi pru-
ga nađem broj našeg pravca, da tako nađem pregled polazaka na
našoj pruzi, da na tom pregledu uočim kilometražu, da čitam na-
pomene o vrsti voza (putnički, brzi, ubrzani, ekspresni – a mnogo
kasnije pojavili su se poslovni, „inter siti“ i ostali specijalni vozovi).
Jedino nikad nisam shvatio deo o tarifama. Moj otac je i to znao,
pa se ponekad u diskusiji sa nekim obrazovanijim kondukterom od
njega mogao čuti i zanimljiv stav o nelogičnostima popusta K-15,
to jest nelogičnosti da se on ukida kad dvaput ideš istom prugom, a
na to si prinuđen redom vožnje. Ne, nije moj otac bio sitničav, već
temeljan. Ako u redu vožnje piše to i to, on je to znao. A znao je i
zašto ovde ništa nije po redu vožnje.

Otac Andreasa Sama, Eduard Sam, bio je mnogo drugačiji. U najlep-

šoj i najtužnijoj knjizi Danila Kiša Bašta, pepeo, sto puta sam proči-
tao natuknice o životnom delu gospodina Sama – Novom (trećem)
ponovljenom i proširenom izdanju Reda vožnje autobuskog, brod-
skog, železničkog i avionskog saobraćaja (izdanje Engl and comp,
Novi Sad, štamparija Đorđa Ivkovića). Eduard Sam, koji je, po
bankrotstvu, život nastavio kao železnički službenik u Šidu, svoje
kapitalno delo od osam stotina stranica započeo je pitanjem: „Kako
otputovati u Nikaragvu?“ Kiš svedoči da je on „započevši svoj red
vožnje, bivao malo-pomalo intoksiran imenima zemalja i gradova, i
tako se u njegovoj svesti, uprkos vrlo utilitarnoj i praktičnoj name-
ni da spoji mora i kontinente, javlja zamamna, halucinantna ideja
da za taj i takav mojsijevski posao nije dovoljno samo povući crtu
između dva udaljena grada i staviti sat polaska i sat dolaska voza ili
lađe. Odjednom je iskrsla pred njim masa nerešivih pitanja...“

23
Čitao sam i ja redove letenja, proučavao kod Topalinog oca i brodske

Dimitrije Boarov
linije, ali nama iz Vojvodine nema boljeg prevoza od „ajzlibana“.
Jer ko od nas nije, poput Kiša, nekada, u hladnoj jutarnjoj pomrčini
ušao „u prvu klasu, gde blista kobaltna svetlost acetilenskih lampi
i seo na sedišta od zelenog pliša na kojima raste minijaturna gusta
engleska trava“. U stvari, dok je bilo benzina, naša deca se nisu
vozila vozom. Moj sin je imao čak deset godina kad je prvi put
prošao kroz Čortanovački tunel.

Mada čitamo o željezničkoj renesansi u Evropi, možda je vreme

Orijent-ekspresa, Simplon-ekspresa zauvek prošlo. Hoćemo li se
opet voziti Dioklecijanom ili Matošem? Pa to je bilo fantastično!
Vinkovci-Zagreb za samo sat i četrdesetpet minuta. Sada razmiš-
ljam o Brzim prugama Srbije, sedeći u Staroj Pazovi u vozu koji ne
može da krene. Niko ne zna zašto, niko ne pregleda karte, nikome
ništa nije neobično. Jer, ovde nema reda vožnje.

Nedavno u Rumi, pustoš na stanici kroz koju je dnevno prolazilo

186 vozova. Narod se skupio, karte jeftine. Razglas objavljuje da je
danas motornjak za Beograd u 14 i 25 „izostao“. Pa nije voz đak da
„izostane“. Sledeći dolazi posle 16 časova. Tri vagona i lokomotiva
deluju tako umorno, kao da su stigli iz Kalkute, a ne iz Šida, tride-
set kilometara od Rume. Narod se nabija, primaju čak i u poštanski
vagon, ali nekoliko putnika ne može da se popne. Neko viče „Jebo
vas Minić!“ Vozovođa, na kraju, preostale uzima u lokomotivu.
Prisećam se Indije i ljudi koji sede na krovovima kompozicije.

Moj profesor književnosti iz gimnazije priča mi da je od Kosijerića

putovao sedeći na papučici vagona i klimajući nogama nad kvrgavim
pragovima. „Narod po Srbiji još maše vozovima“, kaže mi, i dodaje da
je za njega lokomotiva i danas pravo čudo. No, u Pazovi, radost kre-
tanja tako je oskudna. Otpravnik vozova sa crvenom kapom puši na
dužnosti. Ej, kad bi ga video neki K und K železnički nadinspektor!

Postavljam u dokolici sebi pitanje – može li gospodin Minić, „sko-

jevac“ iz Valjeva i sekretar SPS-a, čovek koji nogom otvara vrata
kabineta predsednika Republike i sefova svih banaka u Srbiji – da

24
Debele knjige i debele mačke organizuje železnički saobraćaj na dve pruge u ovoj državi – i od-
mah ga odbacujem kao besmisleno. Taj čovek, prvo, ne zna šta je
to svetinja reda vožnje i zašto vozovi u Evropi ne polaze oko 5 ili 10
sati, već u 5 sati i 7 minuta i 10 sati i 23 minuta.

Vreme, 4. oktobar 1993.

Zavodnik
Maj je na izmaku, a vi ni ovoga puta niste osvojili srce nijedne žene.
Ne očajavajte, vi još možete postati zavodnik, za razliku od mnogih
drugih koji to već jesu i kojima je mnogo teže nego vama. Pravi
zavodnici i nisu lepotani i besprekorni heroji, a u takve ne smemo
ubrojati ni posednike mnogobrojnih ženskih skalpova koji su ih
pribavili slavom, novcem ili kakvom moći. Nećete, valjda, zažaliti
što vas nisu „dodirnule oči neke žene“ kojoj ste odobrili kredit iz
primarne emisije, jeftino ustupili zejtin iz državnih rezervi, kojoj
ste preko reda izvukli devizni ulog kod Dafine, kojoj ste abolirali
krivicu u demonstracijama ili doturili zelene bonove za setvu?
Istina, ima tu nečega, nije njima bilo loše „u dugim noćima“, dok
smo mi treći put u jednom jedinom veku tukli Nemce. No, slast
zavođenja veća je kad su i teškoće veće.

Pravi zavodnik je, zapravo, uvek s nekom manom. Ričard Treći je

bio grbav, Bajron je bio ćopav, Puškin napola crnac, a Crnjanski u
celini Srbin. Ni ovde nije potrebno preterivanje, ne morate biti sve
to u isto vreme. Da biste postali veliki zavodnik ne morate imati ni
naročite fizičke predispozicije, niti vam je potreban aparat velikih
dimenzija. Znam čoveka kome je udruženje za zaštitu žena umesto
„oružnog lista“ na jedvite jade izdalo „kuražni list“, sa obavezom
da ga pre upotrebe obavezno pokaže. On je uveren da svoje uspehe
duguje svojoj hiperdimenzionalnosti. Nije, siromah, svestan da
time umanjuje vaučer svoga iskustva, jer ono nije šire primenljivo.

25
U zavođenju je najvažnija priprema. Kundera dobro primećuje da

Dimitrije Boarov
nije toliko teško zavesti devojku, koliko je teško poznavati dovoljno
devojaka koje još nismo zaveli. On otuda preporučuje „onima koji
gledaju u budućnost“ da obezbede što širi krug „registrovanih i
kontaktiranih žena“. Dajte, osvrnite se malo oko sebe, ne gledajte
samo u nacionalne radnice na televiziji. Ako je jedan Žan Žak Ruso
mogao da se zaljubi u sobaricu (Terezu Lavaser), osmotrite i vi malo
bolje kasirku u samoposluzi. Možda je pre bekstva iz Rogatice taj-
no pisala poeziju, a noću sanjala divlje veprove u salonu Simplon-
ekspresa. Za prilaz ne brinite, dobar je svaki. Nije neophodno da joj
odmah kažete: „Santa Persida della salute“.

Pre nego što se sklupčate pod raskošna pazuha komšinice, dužni

smo da vam skrenemo pažnju na rizike i opasnosti koje prate
sudbinu svakog zavodnika. Eto, kad je Puškin u Odesi zaveo ženu
komandanta grada, ovaj mu se osvetio tako što ga je postavio u
komisiju za uništavanje skakavaca u okolini. A kasnije je prošao još
gore. On, za kojim je plakalo toliko lepotica, postao je rogonja, pa
su ga čak proglasili za „pomoćnika velikog majstora Ordena rogo-
nje“. U dvoboju, ubio ga je ženin ljubavnik D' Antes, usvojenik ho-
landskog ambasadora u Petrogradu. Dok je Onore Balzak, nezasiti
erotoman, umirao na krevetu od mahagonija, žena njegovog života
grofica Elina Hanska ubijala je vreme u susednoj sobi zabavljajući
se sa ljubavnikom.

Iz ova dva slučaja treba izvući bar dva zaključka – izbegavajte dvo-
boje i krevet od mahagonija.

Vreme, 23. maj 1994.

26
Debele knjige i debele mačke Prehlada
Ma kako prehlada može biti neugodna, ona istovremeno ovde
predstavlja vrlo popularnu zimsku čaroliju, rašireniju od skijanja.
Kijavica, grip, angina, bronhitis ili kakvo zapaljenjce pluća, kad
malo zađete u godine, pa više nije otmeno da išta progurate „na no-
gama“, pružaju vam odličnu priliku da se na desetak dana vratite
kući i izolujete od spoljnog sveta, da se posvetite sebi.

To kratkotrajno bekstvo pod jorgan, iz surovosti svakodnevnice u

kojoj ste toliko malo voljeni, toliko nezaslužno nezapaženi i toliko
arogantno potcenjeni, omogućava vam obično nešto pažnje ukuća-
na, a desi se i da žena vašeg života primeti da joj nedostaju vaši
odlasci na pijacu, u banku, kod majstora po pokvarene pegle, u po-
liciju po neophodne formulare. U nekim kućama čak vam donose
šerbet i pileću supicu u krevet, čiste vam čaršave od mrva i zasipaju
vas pomorandžama, limunadama i sitno seckanim belim lukom.

U drugim, naprednijim porodicama prevaziđeni su ti sladunjavi ma-

lograđanski običaji, manje vam smetaju da se vratite sebi, pa kad im
onako balavi, zakašljani, zabrekli i prokisli izađete na oči, posmatraju
vas kao šugavo pseto, podsećaju vas da u civilizovanom svetu, gde se
diploma nešto ceni, svako ima svoju sobu, između ostalog i zbog toga
da ne bi na sve strane širio viruse, a posebno opominju da je sve to
zbog previše cigareta i nerada kao noseće karakteristike novinarskog
zanata. U tim naprednijim sredinama, slatko bolovanje suženo je na
dražesna prepodneva, kad se svi raziđu iz kuće, pa do mile volje mo-
žete igrati šah sa kompjuterom, a da vas niko ne krivi da ste poludeli.

Zapravo, čim prođe prvi udar bolesti, kada, mada smoždeni i slabi,
malo pogledate oko sebe i utvrdite da ste najzad gospodar situacije
unutar četiri zida, pružaju vam se mnogobrojne mogućnosti za
putovanje u sopstvenu prošlost, kao „čoveku koji već ima sjajnu
budućnost iza sebe“. Možete najzad ponovo pokušati da sredite
svoj orman sa dedinim gradonačelničkim pečatom, medaljom sa
Solunskog fronta (Dobrovoljačka divizija), akcijama Bečejske piva-

27
re i Agrarne banke i pozivnicom za otvaranje spomen obeležja na

Dimitrije Boarov
raciju 1942. u kojoj je deda Mita nastradao sa skoro celom porodi-
com. Beše to jednog mnogo hladnijeg januara kada su led na Tisi
morali razbijati sekirama, dok su ljude ubijali maljevima.

Tu su naravno i porodični albumi, koje bi najzad trebalo srediti. Još

niste zalepili slike iz Kupara, Slanog, Igrana, Mimica, Prižbe, Vela
Luke, a sva ta jadranska mestašca već su otplovila na drugu stranu
zemaljske kugle. Možda ćete doživeti da ponovo vidite Rijeku, Zadar,
Split ili Dubrovnik, verovatno ćete ih ugledati makar na nekom
filmskom snimku, ali onih trideset kuća u Drašnicama, ne verujem.
Onako iscrpljeni od temperature, možete se na trenutak baciti u nos-
talgiju, ali je još suviše rano da shvatite da „ća je bilo, tega više ni“.

Uostalom, ima i gorih stvari od uspomena. Evo, u tom ormanu su

i patrljci vašeg pismenog stvaralaštva, kopija svakog desetog teksta
koji ste ispisali. Prvi utisak je da ste nekad pisali mnogo bolje, jer ste
čitali mnogo više, putovali daleko dalje, razmišljali duboko o poplavi
trivijalnosti, na kojoj je mnogo kasnije doplovio i građanski rat.

Problem je u tome što su upoređenja nivoa pisanja, sada i nekada,

sasvim moguća, jer u Jugoslaviji su ekonomske teme uvek iste. Baš
u danu kada do vas dopire vest da je Vlada Srbije „pokrenula akciju
vraćanja cena“, dokoni zbog zapušenog nosa, možete, poput mene,
nabasati na tekst koji ste objavili tačno pre 11 godina (9. januara
1984), a povodom jednog od zamrzavanja cena. U tom tekstu citira
se Pjanićeva rečenica da su „cene pojave bogate informacijama i
indikator aspiracija društva“, te da nasilna državna intervencija
u cene unosi „odnose arbitrernosti i pristrasnosti“, što uvek vodi
teškim posledicama. Navodi se, takođe, Okenova generalna opas-
ka da se „nevidljiva ruka tržišta“ sve više zamenjuje „nevidljivim
rukovanjem“ posle administrativnog ugovaranja cena, te da se „u
socijalizmu rukovodi pomoću cena“. Još kad bih mogao da pro-
nađem pet-šest tekstova koje sam svake treće ili četvrte godine pi-
sao o „vraćanju cena“ kao patološkom obliku prikrivanja inflatorne
politike, mogao bih produžiti bolovanje.

28
Debele knjige i debele mačke U potrazi za papirima koji bi vam i danas dobro došli, naići ćete
na gomilu drugih, koje je odavno trebalo baciti. Evo i tragova afere
povodom jednog TV priloga o državnom udaru kralja Aleksandra
6. januara 1929. godine, gde ste koncipirali političku odbranu od
optužbi da ste ocrnili jadnog Ujedinitelja. Čudo da ni monarhistički
opredeljene političke stranke još ne traže da se ovaj datum svečano
obeležava. Pa ni pokreti za Jugoslaviju. A kralj zabranio sve nacije,
jedini čovek koji je zabranio Srbe, s ove strane Drine.

No, kako kaže Malaparte, „zašto da se s mržnjom osvrćemo na

prošlost, kad ni sadašnjost nije bolja, a budućnost nam već preti“.
U Tehnici državnog udara on nam nudi sjajnu galeriju likova; tu su
Cezar, Katilina, Sula, Luj Bonaparta, Primo de Rivera, Pilsudski,
Trocki, Musolini. Hitler je karikatura Musolinija, piše nesrećni Kurčo
Malaparte 1930. godine.Taj sjajni intelektualni avanturista, „miro-
ljubiv, s izvesnim ukusom za prisilne metode“, je li mogao naslutiti
kuda će sve stići heroj veličanstvene nemačke osrednjosti.

Vreme, 11. januar 1995.

Atletika
Ako imate jaku potrebu da bar zakratko sklonite misli od ovog našeg
tragičnog nereda i napustite televizijske vesti u kojima samo laži
uspevaju da nadmaše nesreću – gledajte atletiku. Gledajte direktne
televizijske prenose sa svetskog prvenstva u atletici iz Geteborga,
a uskoro će i miting u Cirihu. Tamo ćete videti da radost i pravda u
suštini uvek pobeđuju.

Baš kako svaka enciklopedija već u prvoj rečenici naglašava – da je

atletika „individualni sport“, tako ju je najbolje i pratiti sam, sa ča-
robnom televizijskom kutijom u debeloj hladovini. Naravno, ovo važi
samo za neizlečive konformiste i nepokretne voajere, a ovde retko
srećem drugačije. Ali, ako ste već neizlečivo umorni i mrzovoljni,

29
učinite nešto da vam to lakše padne – gledajte atletiku, da vidite šta

Dimitrije Boarov
sve ljudi mogu kad se pod nepristrasnim okom boga Kronosa takmiče
ko će „brže, dalje i više“ (i ne opterećujte se istorijom i mitovima, jer
ćete pronaći da je bog vremena pojeo svu svoju decu, da ga neko ne
bi smenio sa vlasti, ali je ipak Zevs umakao, pa oca posle i potukao).

Već odavno je primećeno da je atletika kraljica svih sportova upra-

vo zato što stavlja na probu elementarne moći čoveka. U takvom
iskušavanju malo mogu da pomognu bilo kakva lukavstva takozva-
ne ljudske pameti. Atletika je skoro potpuno lišena taktičkih podva-
la, potkupljivih sudija, prljavih trikova, niskih udaraca i nekažnjene
grubosti – što sve prati mnoge druge sportove.

Ima i u atletici neke taktike, ali nema tog trusta atletskih mozgova
koji bi, na primer, danas smislio taktiku za bilo kog čoveka na sve-
tu, da ovaj nadmaši Majkla Džonsona u trci na 400 metara. Taj je
pobedio u poslednjih 40 ili 50 trka u kojima je učestvovao i noge su
mu toliko brze da mu je uvek glavni problem – kako da ne padne na
leđa kad mu one odmaknu napred ka cilju, a telo zaostane.

Neki kažu da je atletika dosadna zbog toga što favoriti uglavnom

uvek pobeđuju. Pripadam onima koji atletiku manje doživljavaju
kao borbu među takmacima, a više kao bitku sa vremenom, dalji-
nom i visinom. Zbog toga mi nikad ne smeta što jači pobeđuju sla-
bije i uvek se nadam da će neko pomeriti „rezultat svih vremena“.
U prilog ovoj tezi ide i činjenica da se čak i u ovom našem pokvare-
nom svetu u atletici uvek navija za, a nikad protiv, što jednostavno
znači da se uvek poštuje onaj ko može više.

Uostalom, nije tačno da su favoriti uzurpirali atletiku i da večito

pobeđuju. Evo u Geteborgu legendarni Karl Luis i nije izašao na
stazu, a Linford Kristi je bio tek šesti u sprintu na 100 metara. Na
drugoj strani, ko je od običnih posmatrača atletskih zbivanja do
ove godine uopšte i čuo za Džonatana Edvardsa, koji je ove godine
tri puta obarao svetski rekord u troskoku, čak dva puta u finalnom
takmičenju u Geteborgu. Zamislite, u tri skoka 18 metara i 29 santi-
metara. Uzmite onaj krojački santimetar iz „singerice“, koju je vaša

30
Debele knjige i debele mačke žena donela u miraz, i izmerite negde razdaljinu od 18 metara, pa
ćete shvatiti koliko je atletika nemoguća, a čovek svemoćan.

Čak i neki ljubitelji atletike smatraju da je ona zanimljiva samo kad

se baca, skače i trči do 3.000 metara. Ja sam među onima koji ne
dižu slušalicu ni dok se na TV ekranu trči 10.000 metara. Gledam
te ljude netremice svih pola sata, mada znam da će se trka odlučiti
u poslednjem krugu, jer sam jednostavno fasciniran njihovom sna-
gom volje. Bez obzira i na višegodišnje treninge, svaka trka dugo-
prugaša je neka vrsta samomučenja, jer, po mom mišljenju, homo
sapiens je, kao i svi drugi živi stvorovi, rođen kao lenština (lepše
bi bilo reći, svako je ekonomičan). Dugoprugaši su, po meni, ljudi
dostojni svakog poštovanja, jer svakog trenutka moraju cediti iz
sebe svaki atom snage. A ima i neke božije pravde u tome što ljudi
iz nekih od najsiromašnijih afričkih zemalja po pravilu pobeđuju
na dugim prugama. Kako je samo onaj omaleni Gabrselasije iz
Etiopije, posle 9 i po kilometara trčanja, finiširao u trci na 10.000
metara. Kad bi ga čovek osmotrio van staze – šaka jada. A eno ga
sa već drugim mercedesom sa svetskih prvenstava, a bez vozačke
dozvole. Čudo od izdržljivosti.

Mladi gospodin Gabrselasije delimično opovrgava i raširenu tezu da

uspeh u atletici zavisi isključivo od razvijenosti medicine. Istina je
da nema više famoznih „Istočnih Nemica“ koje su harale atletskim
stazama dok je bilo Berlinskog zida, u čijoj su senci čini se obavljani
i neki (al)hemijski radovi na živim ljudima, da bi oni mogli biti brži
i jači. Istina je da su obelodanjene i mnoge doping afere (setimo se
samo nesrećnog sprintera Ben Džonsona). No, izgleda isto tako da
je Svetska atletska federacija među svim sportskim federacijama za-
uzela najstrožiji odnos prema upotrebi stimulativnih sredstava, pa
je takvih afera sve manje. A ima nekog vraga i u tome što na dužim
stazama obično pobeđuju oni koji su pobegli iz zemalja bede.

Jedan iz čitave kolone takvih ljudi, Kenijac Vilson Kipketer, uverlji-

vi pobednik na 800 metara u Geteborgu, ući će u atletsku istoriju i
kao čovek koji je napokon obesmislio sve pokušaje da se i atletika

31
proizvede u područje međudržavnog i međunacionalnog nadme-

Dimitrije Boarov
tanja. On je jednostavno privremeno postao državljanin Danske,
pa se sa njenim „nacionalnim amblemom na grudima“, kako to
vole patetično da kažu sportski komentatori, popeo na pobedničko
postolje, da pozdravi dansku zastavu i odsluša dansku državnu
himnu, a sa njenim barjakom u ruci je i protrčao pobednički krug.
Čini mi se da je u tom trenutku završena priča o trkaču koji „brani
nacionalne boje“, „bori se za naš državni grb“, „smatra nacionalni
dres za svetinju“, kome je „naša reprezentacija iznad svega“ itd.

Razmislite, ima li usamljenijeg čoveka na svetu od maratonca na

40. kilometru koji u belini ispred očiju verovatno vidi samo glad za
pobedom nad nemogućim (i eventualno, neki crni mercedes).

Vreme, 10. avgust 1995.

Enciklopedija
U vašar svetskog sveznanja prvi put sam uronio još pre bukvara,
kada me je mati jednom povela na posao u Srpsko narodno po-
zorište, u kome je bila sekretar drame. Odmah iz njene kancelarije,
kroz ofucana tapacirana vrata, ulazilo se u pozorišnu biblioteku
nakrcanu knjigama. One su zakrilile čak i prozore, pa me je skoro
uplašila pojava starog gospodina Ðurice Davidovca, kada se on,
kao iz kakvog Bergmanovog filma, sa svojim piskavim glasom, i
deformisanim stasom patuljka, pojavio iz sumraka, srećan što je
neko zabasao u njegovo carstvo. Carstvo enciklopedija. Njih je po-
sebno cenio. Nijedne ukrštene reči nisu mu se otele.

Kada me je procenio, smestio me je za ogromni pisaći sto i iz jedne

vitrine, u kojoj su stameno bili postrojeni tomovi Novog ilustrova-
nog Larusa, Velikog Brokhausa i (verovatno) četrnaestog izdanja
Britanske enciklopedije, izvadio je knjigu u kojoj su na desetak
stranica bili objavljeni crteži i fotosi ratnih lađa. Od tog trenutka,

32
Debele knjige i debele mačke pa narednih desetak godina, u mom prašnjavom Novom Sadu,
proučavao sam ratne brodove i znao sve o bitkama na moru, od one
kod Salamine do Midvejskih ostrva. Znao sam tada razlike između
bojnog broda i krstaša, lakih i teških krstarica, fregata i razarača,
torpiljera, minolovaca i minopolagača. Znao sam kakve je topove
imao „Graf Špe“, a kakve „Princ od Velsa“ (je li tako beše), brzinu u
čvorovima, bruto deplasmane i borbene i manevarske sposobnosti
svih legendarnih plovila, itd. I zavoleo sam enciklopedije, poput
gospodina Davidovca.

Naravno da je taj živahni, okrugli starčić, bio enciklopedijska

ličnost, to sam odmah naslutio. Tek mnogo godina kasnije, u
studiji dr Dušana Popova, Srpska štampa u Vojvodini 1918-1941,
našao sam da je Ðurica Davidovac 1922. godine bio prvi urednik
tek osnovane sportske rubrike nekad čuvene Miletićeve Zastave.
Radio je to, istina, u skromnim ondašnjim okvirima, honorarno,
jer je po profesiji bio „privatni činovnik“, pošto ga je Prvi svetski
rat omeo u studijama primenjene umetnosti u Pešti. Kad su posle
Drugog svetskog rata došli partizani, gospodin Davidovac (budući
da je bio iz čuvene novosadske porodice iz najvišeg sloja) dobio je
skromno mesto inspicijenta, a kasnije i bibliotekara u SNP, dok je
spomenuti kolega dr Popov počeo novinarstvo u sportskoj rubrici
u Dnevniku.

No, enciklopedijska nit naše priče nastavlja se upravo sa dr

Dušanom Popovim. On je sada čuven po tome što je praktično sam
već ispisao četiri toma prave pravcate Enciklopedije Novog Sada
(stigao je do odrednica VAR po azbučnom redosledu) i planira da
poslednji, verovatno 22. tom objavi u osvitu 21. veka, kada će na
blizu 10.000 stranica obraditi samo glavne stvari o našoj varoši. Ako
imate sreću kao ja, da ste na B, u ovoj simpatičnoj enciklopediji već
možete nešto pročitati o sebi, o svome ocu, o svome gimnazijskom
profesoru fiskulture, čika Vasi Boriševu i mnogim drugim ljudima
koje srećete po ulicama Novog Sada. Dr Popov je, inače, bio u gru-
pi ljudi koja je pre desetak godina inicirala pisanje enciklopedije
Vojvodine, što je u Beogradu rđavo primljeno, kao neki pokušaj

33
„zaokruženja državnosti Vojvodine“. Kasnije, u svojstvu sekretara

Dimitrije Boarov
Matice srpske, dr Popov je pred Skupštinom Srbije izneo inicijati-
vu da se donese zakon o enciklopediji Srbije – pa je dobio veliki
aplauz, ali već pet-šest godina na tome je ostalo.

Nekakva srpska odbojnost prema enciklopedijama koje bi se pravi-

le van Beograda vidi se i po tome što članovi SANU nisu dali saglas-
nost ideji da se unutar Matice srpske, koja već 15-20 godina radi
Srpski biografski rečnik, oformi Leksikografsko bio-bibliografsko
odeljenje. Već je postalo opšte mesto mišljenje pojedinih srpskih
akademika da Srbi više ne mogu dozvoliti da se o njima pišu en-
ciklopedije u Zagrebu. Tačno je da je najobimnije jugoslovenske
enciklopedije izdavao Leksikografski zavod u Zagrebu (kasnije
Zavod „Miroslav Krleža“), a tačno je i da je za vreme Pavelićeve
Endehazije u tom gradu, u pet tomova, objavljen početak Hrvatske
enciklopedije. Nije, međutim, dokazano da je u toj Pavelićevoj
enciklopediji neki ustaša pisao odrednice o srpskim pravoslavnim
velikodostojnicima, koje su i danas najbolji izvor podataka o tim
ljudima. Nekakvim ustaškim ekskluzivizmom, samo zbog Zagreba
i 1943. godine, ne može se objasniti ni činjenica da je, na primer,
Karađorđev vojvoda Petar Todorović Dobrnjac, u Hrvatskoj enciklo-
pediji (obrađena su, na oko 4000 stranica, samo 4 slova, od A do
D), dobio 15, a u potonjoj Prosvetinoj enciklopediji objavljenoj
u Beogradu, 12 redova. Jednostavno, prave enciklopedije pišu
stručnjaci.

Tek je u Zagrebu, 1925. godine, Stanoje Stanojević, autor naše naj-

bolje Narodne enciklopedije srpsko-hrvatske-slovenačke, našao
izdavača, mada je prethodno u Beogradu, objavljujući godinama,
redovno na po stotinak stranica, svoj enciklopedijski rad, dokazao
svoje znanje i temeljnost. Pa eto, da primetimo, i taj, neosporno
najbolji srpski leksikograf je – Novosađanin. Njegov otac, lekar
dr Laza Stanojević izabran je čak, jednoglasno, 1887. godine za
predsednika Matice srpske. No, nije se svideo ugarskim carskim
vlastima. Uvek dosta elastični, kad je reč o visokoj vlasti, Matičari
su „uvukli rogove“, pa mesto gospon Laze, nešto kasnije, za

34
Debele knjige i debele mačke predsednika su izabrali Miloša Dimitrijevića (koji je dobio visoki
agreman).

U stvari, koren loze novosadskih enciklopedista zasadio je svakako

Vasa Stajić, objavljujući još pre 50-60 godina četiri toma novosadskih
biografija i tri toma građe za kulturnu, privrednu i političku istoriju
Novog Sada. Stajić je imao izvanredan enciklopedistički nerv i nije
u Arhivi Novosadskog magistrata tragao samo za plemićima, veli-
kodostojnicima, nacionalnim zaslužnicima i književnicima, već i
za drugačijim ljudima. Možda je doista za kulturnu istoriju Novog
Sada (iz te knjige je uzimamo), dragocenija ova pričica iz 1813.
godine, nego neka velika prosvetna deklaracija:

„Uhapšen u Petrovaradinskoj tvrđavi, poslan je magistratu na

suđenje kontribuenat Jefta Gajin. Od slavnog haramije Kuzmana
Ugodića koji je u tvrđavi visio obešen, ukrao je nogu, i to je Gajina
učinilo sumnjivim da je bio jatak Ugodića. On je međutim tvrdio
da od detinjstva pati zbog padavice. Išao je u manastir Jazak na
molitvu, i onde mu je neka žena rekla da će se od nevolje svoje
osloboditi, ako nabavi nogu obešenog čoveka i spali je a pepeo od
nje popije u vodi. Noga je, veli, već bila trula i sama od sebe pala,
a on je samo digao, nije otsekao. Kad je to ustanovljeno, magistrat
ga je pustio na slobodu, našav da više zaslužuje sažaljenje, nego li
kaznu“.

Možda će junaci ovog „postmodernog“ događaja, kontribuenat

Gajin i haramija Ugodić, ući jedino u Kišovu Enciklopediju mrtvih,
u kojoj smo svi i u kojoj je sve zapisano, ali Vasa Stajić je priču ipak
izvadio iz Arhive, jer je dobro znao tajnu svakog enciklopediste – da
za istoriju treba zapisati sve što se razvija između ludila i vešala.

Vreme, 20. januar 1996.

35
Kupujem limuzinu

Dimitrije Boarov
Još pre pet-šest godina jedan prijatelj, koga sam nakratko provo-
zao, rekao mi je da je krajnje vreme da kupim novi auto. Nisam bio
protivan ovoj njegovoj nepokolebljivoj oceni.

Doista, moj Reno-4 GTL odavno je zaslužio zamenu, jer još 1987.
sam ga, po jednom kišnom danu, uz razne peripetije na Putu brat-
stva i jedinstva, doterao kući iz Novog Mesta. Moja auto-vlasnička
karijera je dotad bila uzlazna, mada ne nešto naročito uzlazna.
Prvo sam 1974. kupio Zastavu-850, pa sam već 1980. imao običan
Reno-4, da ga kasnije zamenim onim luksuznijim – GTL (istina,
nikad nisam saznao šta tačno znači ta skraćenica). Već pet-šest
godina je taj moj poslednji auto u dosta slaboj kondiciji, za gre-
janje ga ne pitajte, a registracije obavlja moj spretni majstor – uz
ne baš sasvim legalnu saradnju sa svojim prijateljima u servisima
ovlašćenim za tehničke preglede. Ovo ti je poslednji put, kaže mi
dobronamerno majstor i dodaje: „Ne čekaj pobedu demokratije,
pridruži se levici i kupi novi auto“.

Kupovanje novog auta je za mene vrlo zabavno – jer već odavno ne

postoji rizik da ću se zatrčati i kupiti nešto pogrešno. Dakle, lišen
bilo kakvog rizika da ću loše potrošiti neke pare, ulazim opušteno
u svaki salon automobila u kojem me već nisu zapamtili. Opušteno,
ali ipak uz svoje zrele godine i uz sve stameniju pojavu – moram
da namaknem i ozbiljan izraz lica kako bih namamio prodavca
na razgovor. Ne volim bez stručnog vodiča da sedam u sve te li-
muzine, zakrivljujem glavu u zamišljenim krivinama, isprobavam
digitalno nameštanje sedišta, prozora i retrovizora, procenjujem
kako menjač klizi u pet-šest brzina, raspitujem se o bezbednosnim
napravama i jastucima. Volim da me prodavac zapazi, pa da ga
pitam za mišljenje o vešanju, kočnicama, cilindrima, ubrzanjima
i pratećoj opremi. Oko tih pitanja sam oprezan, jer, iako imam dva
mašinca među rođacima, nisam se baš potrudio da se obavestim
koja je razlika, na primer, između doboš i disk kočnica (ako to nisu
sinonimi). Kad ga preslišam o glavnim karakteristikama limuzine

36
Debele knjige i debele mačke i pokažem mu izvesno nezadovoljstvo kombinacijom performansi
– ponekad me poneki auto-džambas pogrešno proceni i odvede do
neke ozbiljnije sprave. E, tu je već za nekoliko sekundi start brži od
stotke, a i stabilnost iznad 200 kilometara na sat je mnogo veća. Da,
to bi već došlo u obzir, progunđam značajno.

Ne izbegavam ni razgovore o ceni i o uslovima plaćanja – na tom

terenu mi ne nedostaje samopouzdanje, jer slučajno sam takozvani
ekonomski novinar već trideset godina. Sklon sam u poslednje vre-
me da priznam prodavcima da su cene povoljne. Nekad je carina
za tu kategoriju automobila, u kojoj sada važno sedim, bila i do
40.000 maraka, a sada – zbog precenjenog službenog kursa dinara,
manja od 10.000. Pa i osnovne cene i porezi su manji nego ranije,
tako da ispada dobro što nisam pazario pre pet-šest godina. Ima
među prodavcima automobila pravih finansijskih virtuoza, daju mi
razne savete, govore o olakšicama, spominju razne konstrukcije za
izbegavanje poreza i taksi – samo ne kažu ništa o kreditima koji su
uobičajeni u ostalih 200 zemalja na planeti. No, ipak, kad ih čovek
sluša čini mu se da će jednom doista uspeti da kupi novi auto.

Kad god izađem iz salona automobila dođe mi žao što sam opet
odložio posao, zato što akumulacija u ovoj zemlji nije ravnomerno
raspoređena. Jednom mi je bilo i nelagodno, jer sam odmah naba-
sao na kolonu ljudi koji su čekali da u radnju stigne zejtin. Pomislio
sam – dok ja pet-šest godina kupujem auto, drugi ljudi se muče
po redovima. Mene inače „robni fetiš“ nije potpuno obuzeo. Kad
stignem kući razmišljam kako mi se život nije „postvario“ i kako na
dohvat ruke imam silu knjigu sa hiljadama prekrasnih duhovnih
vrednosti u koricama, u kojima mogu da uživam do mile volje.

Ipak, đavo „potrošačkog društva“ ne spava (mada je osuđen i u

Memorandumu SANU). Kad god sednem u moj stari auto, uvek se
setim kako je Henri Ford navodno rekao da je najbolji auto – nov
auto. Zato na pijace polovnjaka i ne idem, tim pre što sam dobio
uvredljive vesti o ceni koju bih mogao dobiti za mog „malog diva“
iz Novog Mesta. A računao sam da bi mi to bio početni kapital u

37
razigravanju finansijske konstrukcije za kupovinu neke nove maši-

Dimitrije Boarov
ne kakva bi priličila gospodinu moga formata.

Vreme, 19. novembar 1999.

Kauč
Nekada davno, kad sam se svakog proleća mučio da na vreme re-
zervišem dobru sobu za letovanje na Rabu, Mljetu ili u Dubrovniku,
imao sam dosta problema da bližnjima moralno obrazložim sklo-
nost spavanju i izležavanju, naročito posle ručka. Sada, u ovim
istorijskim vremenima, kada je već najavljeno osnivanje Četvrte
internacionale, to jest Beogradske kominterne sa predstavnicima
120 potlačenih zemalja sveta, smislio sam teoriju bežanja od stvar-
nosti, pa se sa više moralnog opravdanja držim onog Šekspirovog:
Spavati, spavati, spavati...

Kako sam sada lišen grižnje savesti što popodne slabo doprinosim
razvoju samoupravnih odnosa i što sam zapeo pri kraju prve knjige
Marksovog Kapitala, moju intelektualnu znatiželju sve više okuplja
i pitanje kvaliteta kaučeva, otomana i kreveta na kojima plovim u
uvek zamamne prostore sna, čuvajući živce za vreme kada i u Srbiji
pobedi demokratija i kada i na ove prostore ponovo grune strani
kapital. Ranije tom pitanju nisam posvećivao nikakvu pažnju i ba-
cao sam se na svaku horizontalnu plohu koja mi je ličila na krevet
ne vodeći računa o emotivnim, zdravstvenim ili nekim drugim
posledicima koje slab kvalitet ležaja može naneti mojoj tananoj
novinarskoj duši i mome veslačkom telu. Isto tako sam i ustajao,
posle nesvesti lišene bilo kakvih sanjarija, zaboravljajući istog trena
osobene karakteristike svih tih često džombavih kaučeva, troseda
ili jogi madraca koje sam pod sobom bezdušno tlačio.

Istina, kad sam bio sasvim mali za mene je bio fascinantan događaj
kada je tapetar, izvesni uglađeni čika Vasa iz Srpskog narodnog

38
Debele knjige i debele mačke pozorišta, „pretresao“ naše kaučeve. Nisam se odvajao od nogara
na kojima je on skalpelom otvarao izmučene otomane, vadio iz
njih prašnjavu morsku travu, uklanjao požutele i iskidane uzice,
pa zatim razrađivao naherene federe da ponovo dobiju standardnu
uspravnost. Najviše me je impresionirala veština s kojom je ponovo
zavezivao tu lelujavu konstrukciju opruga sa debelim kanapom koji
je mirisao na kudelju. U toj mreži čvorova video sam kosmološku
geometriju lišenu svake improvizacije i labavosti. Čika Vasa je bio
majstor starog kova, radio je polako i odlučno, a kada bi zavezao tu
čudotvornu mrežu nad savladanim čeličnim žicama nudio mi je da
je isprobam skokom iz zaleta. Zatim smo polagali uglavnom staru
morsku travu, baš tih meseci se nova teško nabavljala. Dok sam mu
ja pomagao, gutajući prašinu svojim otpornim bačkim plućima, on
mi je pričao zgode iz pozorišnog života i kako je pravio krevete
od novina i tutkala (onda mu nisam verovao). Zatim je dolazilo
kuckanje stotine ekserčića sa širokim glavama, da bi se postava,
a zatim novi plavi mebl štof čvrsto zategli preko iznenada ponovo
naraslog kauča. Kad su kaučevi osvanuli obnovljeni u punom sjaju
i kada sam prvu noć legao na nešto tako novo, osetio sam miris
svakodnevnog porodičnog prosperiteta.

Kasnije sam, kao što sam već naglasio, smatrao potpuno normal-
nim što je „Jogi stigao“ – tako je valjda glasila reklama za novi
„slovenački madrac“ u kome je čelične federe zamenila elastična
plastična unutrašnja konstrukcija. I mislio sam da je napredak kod
ležanja sasvim obična stvar. Pri tome ni do danas nisam razumeo
„politizaciju“ te reklame – pa nisam razumeo zašto je jedan moj
vickasti komšija pojavu Miloševića na srpskoj glavnoj sceni proko-
mentarisao tim rečima: „Jogi je stigao!“

I danas vidim da se nude razni novi ležajevi. Nekadašnje holi-

vudsko čudo, vodeni krevet stigao je i kod nas, pa sam ga probao
nedavno u radnji – ništa naročito bez Merlinke. Vidim da se sada
reklamiraju i neki „američki madraci“ – ali me cena nekako odbija,
pa nisam hteo da ga opipam ni svojom stručnom rukom. Uopšte
uzev, vidim da cela srpska nacija sada spava svojim dubokim snom

39
na užasno lošim kaučevima na rasklapanje. Jedom sam u gostima

Dimitrije Boarov
spavao na tom čudu sa nekim gvozdenim makazama, koje dobro
funkcionišu, pa na vas odjednom iskoči ogromni ležaj za dvoje. Ali
loš ležaj, sa koga stalno nekamo klizite i stalno ste ukezečeni zbog
slabe federacije. Zato se valjda mladi naraštaj i vraća starim tvrdim
kaučevima na preklapanje. Evo, pre neki dan mi je novi podstanar,
mladi inženjer, uslovio zakup nabavkom takvog kauča. Odveo me
je na Najlon pijacu u Novom Sadu gde takvih novih kaučeva ima
dosta, po prihvatljivim cenama. Kupili smo jedan žuti, sa dosta
čvrstine i širine, unajmili tricikl jednog preduzimljivog Cige, seli
gore na kauč i ponosno krenuli u treći milenijum.

Vreme, 6. april 2000.

Veslanje
Kadgod hoću da osetim stari dah Dunava, pomešan sa onom čud-
nom mešavinom mirisa katrana, laka i drveta, koja uvek ide uz
čamce, drvene splavove i obalne hangare – odem u Danubius, ves-
lački klub koji su gimnazisti i mlada gospoda Novog Sada osnovali
još 1889. godine. Tu negde, kada je sve bilo pomalo drugačije nego
danas, ali ne mnogo drugačije – počela je i završila se moja sportska
veslačka karijera (pre 35 godina) u četvercu sa kormilarom.

Odmah da kažem, u takmičarskom smislu nismo napravili ništa,

jedino je Vanja, kasnije, kada smo mi ostali odustali, bio prvak dr-
žave i reprezentativac, veslao je na Bledu, u Luganu, itd. Zajednički,
u četvercu, mi smo dogurali do Palića, bili prvi na vojvođanskom
prvenstvu, ali odmah i diskvalifikovani, jer je naš mladi kormilar
(bila mu je to prva trka) pogrešno shvatio sudije iz pratećeg čamca,
pa je mnogo zasekao stazu (startovali smo na drugoj, a bili ubedlji-
vo prvi – na četvrtoj stazi). No, nije mi žao što nismo postali neki
asovi, za tako nešto u veslanju je potrebno neverovatno mnogo

40
Debele knjige i debele mačke muke, nadčovečanske upornosti i fanatične posvećenosti pobedi.
Sve su to osobine koje su me, srećom, nadaleko zaobilazile.

Iz tog sporta, za razliku od nekih drugih, na primer, iz novinarskog

– otišao sam taman na vreme. Napustio sam veslanje ne zbog toga
što mi je bilo previše teško da svakog jutra ustajem u pola šest,
odlazim na jednosatni trening, vraćam se kući na doručak, jurim u
školu, zatim i popodne u šest odlazim na trening, trčim pet kilome-
tara, veslam deset, a zatim dižem tegove (tonu ili dve najmanje, iz
više puta, naravno), te da se oko devet izgladneo vraćam kući, je-
dem pola frižidera i padam odmah u krevet, te spavam bez snova.

Napustio sam veslanje nekako gotovo prirodno, kada sam procenio

da se na velikom novosadskom korzou dešavaju ipak zanimljivi-
je stvari, kad smo počeli da filozofiramo na gelenderima ispred
Banovine, kad smo otkrili kako je lepo ljuštiti preferans uz muziku
sa Radio Luksemburga (on je tada bio popularniji nego što su da-
nas Slobodna Evropa, Dojče vele, BBC ili Glas Amerike). Pa ipak,
iako sam ga napustio bez žaljenja, veslanju dugujem mnogo, pa i
danas smatram da je ono korisnije od tenisa, klavira, baleta i časova
engleskog – zajedno (što je samo znak mojih neizlečivo nazadnih
shvatanja).

Sećam se, kad smo prvi put došli u Danubius i kada su nas utovarili
u veliku galiju sa 12 vesala, pomislio sam da odmah odustanem –
jer mi se činilo da ću već posle dva tri zaveslaja ispustiti dušu. Tako
je, u stvari, bilo stalno naredne tri godine – takmičarsko veslanje je
čisti, esencijalni napor, napor na napor. To je prva dobra osobina
ovog teškog sporta. Svaki zaveslaj moraš povući punom snagom,
inače nemaš šanse. Pa kada ti se posle hiljadu metara čini da više
nemaš ni trunke snage, čuješ da moramo dići broj zaveslaja sa 36
na preko 40 u minutu. Kako si posle srećan što si to nekako uspeo,
a ostao živ.

Druga dobra osobina veslanja je u tome što ti se uvek čini da te

ostali vuku kada ti je najteže. Zbog toga se u posadi stvori nešto
drugačiji duh zajedničke sudbine od običnog drugarstva. Zbliži vas

41
zajednička muka. Na moje drugove je, istina, taj četverac ostavio

Dimitrije Boarov
dubljeg traga nego na mene. Jedan ima četvoro dece, drugi se ženio
četiri puta, treći ima četiri preduzeća – a ja sam jedna od mnogih
žrtava narodne izreke „uzdaj se u se i u svoje kljuse“.

Treća dobra osobina veslanja je što dobro naučiš da mrziš auto-

ritete, to jest trenera. Sada mogu reći da nas je treniralo nekoliko
izvrsnih ljudi i dobrih stručnjaka – no, pošto su oni smatrali da
od nas treba da naprave pre svega ljude, normalno je da smo im
pružali otpor. Problem sa svakim trenerom je u tome što od tebe
traži više od onoga što možeš. Onaj ko nikada nije cedio svoje
telo do kidanja, neće nikad razumeti bes koji morate osetiti prema
komandama, podstrekavanju, podvikivanju, psovanju, pa i prema
oskudnim pohvalama koje dobijate kada nešto postignete. U stvari,
naučite da idete do kraja svoje snage, a da vas hvala ne zanima, već
samo osećaj da ste i to izdržali.

Evo i četvrte dobre osobine veslanja. Nekako steknete neko ludo

zdravlje koje možete da arčite nekoliko narednih decenija. Istina,
hoće ponekad da vas uhvati neki grip ili išijas ili da se polomite
u nekoj saobraćajnoj nesreći, ali to se događa i šahistima. No, na
psihijatriji, bar u Novom Sadu, veslača ima samo među lekarima.

Nadasve, veslanje je jedan od najlepših sportova zbog toga što malo

ko ko nije sedeo u čamcu, može zamisliti kako je tiho nad vodom
u rano letnje jutro i kako tada miriše Dunav u senovitom, zelenom
kanalu Šodroša.

Vreme, 15. jul 2000.

42
Debele knjige i debele mačke Šah iz novina
Pre pet-šest godina sa jedne terase na Paliću primetim (danas već
pokojnog) Branka Čolanovića, nekadašnjeg uspešnog guvernera
NBJ, kako na jednom kiosku kupuje nekoliko državnih novina i
kako ih posle brzog prelistavanja odmah baca u kantu za smeće.
Kad je prišao, požali nam se kako ni danas ni u jednim novinama
nema nijedne šah partije. „Ništa drugo me više i ne zanima“, reče
nam ovaj poznati monetarni stručnjak.

Ja sam Čolanovića u tom društvu najbolje razumeo. I po mom

mišljenju, šah iz novina pruža vam veliko zadovoljstvo, mogao
bih reći čak i veće nego šahovska partija sa nekim komšijom ili
prijateljem, na klupi u parku, za kafanskim stolom ili u redakciji,
sa kibicerima iznad glave koji večito nešto dobacuju. Jer, šah iz
novina ima sve elemente jednog idealnog simulakruma borbe,
rata, strategije, kreacije, destrukcije, romana sa srećnim krajem.
Pa i politike i izbora, ako hoćete da budem aktuelan, mada to nije
ono G 8 – G 17 plus. Sedite kod kuće, gledate kako su razmeštene
izborne figure i čekate da celu stvar odigrate po novinama, kada se
sve okonča.

Neki kažu da je suština šaha apsolutno drugačija, da je ona u direk-

tnoj borbi dve ličnosti i dve drvene armije nad tablom sa 64 polja,
te da se bez publike nikad ne može osetiti prava draž pobede u
ovoj drevnoj igri. Oni koji zastupaju to stanovište ističu da šah bez
konkretnog živog protivnika, koga možete merkati, kome možete
pretiti, sa kojim možete voditi raznovrsne psihološke dvoboje,
koga možete mrzeti dok stoji bolje ili mu se podsmevati dok mu
rasturate poziciju – nije ono pravo. To jest, oni zapravo kažu da
takozvani „kafanski šah“, koga mi svi zapravo igramo, predstavlja
samu njegovu „socijalnu suštinu“, a koja, kao i kod svake igre, ima
funkciju preživljavanja bez rizika.

Ja ne delim to stanovište, jer šah smatram suviše krvoločnom dis-

ciplinom u kojoj se posle svakog poraza suviše jasno suočavate

43
sa svojim manama. Uzmimo pojednostavljeno sled užasa koji vas

Dimitrije Boarov
može snaći ako sebi postavite pitanje zašto niste svetski prvak u
šahu. Prvo, ne možete se žaliti da su pravila šaha komplikovana – jer
ona se u osnovi mogu ispisati u dvadesetak redova. Drugo, nikako
ne možete reći da niste mogli uspeti zato što vam tata i mama nisu
podarili brze noge, jake ruke, visinu ili težinu, ili bilo kakvu fizič-
ku predispoziciju na koju sami niste mogli da utičete – a koja vas
„objektivno“ sprečava da se razvijete u svetskog šahistu. Treće, ne
možete naći ni ekonomsko opravdanje što vam šahovska karijera
nije blistava, jer šahovske figure se mogu napraviti i od starog hleba,
a u krajnjoj liniji nikakav fizički instrumentarijum vam za šah i nije
potreban (on se može igrati i na slepo). Četvrto, ne pomaže vam ni
izgovor da ste iz „malog nacionalnog grmena“ i da ne znate svetske
jezike pa niste mogli da se dokažete na svetskoj razini. Jezik šaha je
svetski i dosta je jednostavan. Peto, nikako se ne možete izgovoriti
da niste mogli krenuti u šah, jer on ne donosi novac za život, a vi ste
odgovorni za ishranu porodice. Naprotiv, svetski šah donosi dobar
novac, pa je, na primer, svetski prvak za bekstvo iz građanskog rata
u Jermeniji ladno iznajmio avion, za sebe i širu familiju. Da skratim,
nema nikakvog izgovora za činjenicu da niste na rang listi prvih
100 miliona na svetu u šahu ili da niste svetski šampion, sem onog
jednostavnog – da od vas ima mnogo, ili bar jedan pametniji. U tom
smislu je šah deprimirajući – date sve od sebe, a vidite da je to tako
malo, gotovo ništa, naspram onog drugog.

Zato je šah iz novina pravo zadovoljstvo. Čim ostanete sami u sobi

i ugasite radio i televiziju – sa kojih se kao iz neke srednjovekovne
ludnice stalno čuju podivljali krici vodećih političara i umašćenih
poslaničkih pretendenata, koji urliču o nekakvim pobedama,
prosperitetu, odbrani države i nacije, kuće i porodice, dok je sve
u ovoj državi u potpunom rasulu, neredu i smradu, kao u nekom
džinovskom azijskom klozetu – ako nađete neku šah partiju u no-
vinama, možete se uključiti u bar jedan svetski događaj vrhunskog
nivoa. Odmah znate i da ćete pobediti, da će igra biti na visokom
nivou, i da nećete razočarati publiku. Naravno, ako su novine tačno
prenele pregled partije.

44
Debele knjige i debele mačke Nažalost, većina urednika novina, a tu ni Vreme nije bolje, mrzi ša-
hovske rubrike, a voli pisma čitalaca, u kojima vam časom pronađu
da ste u dve ključne reči nekog teksta napravili samo dve teške
omaške pravopisne i faktičke naravi – kao što se dogodilo meni sa
„Danubijusom 1889“, što je trebalo napisati „Danubius 1885“.

Vreme, 7. septembar 2000.

Osnivanje stranke
Vidim ovih dana oglas na televiziji da neka nova socijalistička
stranka poziva građane da dođu po „vrednosnu pošiljku“ i pone-
su ličnu kartu da se usput potpišu pod izbornu listu te partije.
Zaključujem – ovi su sasvim uprostili postupak kupovanja narod-
ne podrške i nije ih sramota. Očigledno je reč o momcima koji
su pronikli u suštinu ovdašnje politike. Možda u tom porivu koji
pokreće neke ljude da osnuju organizaciju koja će napokon izvesti
ovaj narod na pravi put ima i nečeg uzvišenog – što mi sa strane ne
uočavamo i ne razumemo, pošto nas ne muče svenarodne nevolje
ili smo jednostavno bez dovoljno energije, pa nam se čini da ne
možemo pomoći u toliko odgovornim i teškim poduhvatima. Ili ne
znamo kako se to radi?

Istina, jednom sam, pre sedam godina, sasvim iz blizine gledao

kako se osniva nova politička stranka – u svojstvu honorarca. Bila je
to ona hiperinflaciona 1993. godina, u jesen, kada su nam plate pale
na nekoliko nemačkih maraka mesečno. U tom trenutku pozvao
me je jedan dosta uspešan novosadski preduzetnik da se uključim
u političku stranku koju je nameran hitno da osnuje. Kako je bila
reč o čoveku koga sam slabo poznavao (pa nisam mogao „srpski“
da mu odgovorim) – izrazim zahvalnost što mi je učinio tu ponudu
i objasnim mu da mislim da je prošlo vreme kada su novinari mogli
biti partijski aktivisti, itd. Dakle, kažem mu da sam prinuđen da

45
odbijem njegov laskavi predlog i upitam ga, usput, koje će osnovne

Dimitrije Boarov
političke orijentacije biti njegova stranka.

Moj sagovornik se počeše po glavi, pa reče da je upravo o tome hteo

sa mnom da se prokonsultuje – jer „novinari svašta znaju“. Pošto
je već našao jednog sposobnog potpredsednika buduće stranke,
inače vojvođanskog Mađara, on bi hteo neku stranku građanske,
a ne nacionalne orijentacije. No, ako već ne mogu da uđem u ini-
cijativni odbor za osnivanje te stranke, da li bih se prihvatio nekog
savetničkog posla – on bi to pristojno honorisao. Tu sam se već za-
interesovao – pa sam ga upitao šta bi taj posao podrazumevao. On
mi za početak predloži, ni manje ni više, nego da napišem program
nove stranke.

Do tog trenutka pisao sam doista svašta – ali program jedne stranke
zaista nikada. Čak sam na jednoj vojnoj vežbi imao zadatak da kao
pripadnik „plavih“ napišem preteće „okupatorske proglase“ koje bi
snage „narodnog otpora“ (dakle „crveni“) noću cepale sa zidova i
taraba. Pomagali su mi (ili ja njima) današnji glavni urednik NIN-a
i budući direktor RTS-a – ali se stvar rđavo završila kada se naš džip
direktno sudario sa oklopnim transporterom, a moji drugovi zavr-
šili u bolnici (meni ništa). Pisao sam i deci svojih rođaka i prijatelja
maturske i seminarske radove – i to iz raznih oblasti, od geografije
do psihologije („daj, molim te, stvar je hitna, a vama novinarima je
to lako“ – a vraga je lako). Pisao sam u vojsci žalbu jednom kaplaru
koji je bio kažnjen zbog „samovoljnog udaljavanja“ – to jest noćio
je kod neke devojke u obližnjem selu. Osnovna teza mi je bila da
je čovek imao časne namere, ali je kapetan iscepao tu žalbu pred
celim strojem i umalo da i ja nastradam (jer je desetar, u trenutku
slabosti, priznao da sam je ja pisao, zarad ključa od oficirskog klo-
zeta). Pomagao sam nekim zaljubljenim, a nepismenim drugovima
da napišu nadahnuto ljubavno pismo, itd. Rečju, pisao sam svašta,
ali stranački program do trenutka o kome vam pričam – nikada.
Ipak, kad mi je osnivač stranke nabacio iznos mogućeg honorara,
prihvatim pogodbu oberučke, iako je rok za izradu ideologije i stra-
tegije nove partije bio sasvim kratak – do sutra.

46
Debele knjige i debele mačke Nabavim brzo nekoliko programa srpskih stranaka „demokratske
orijentacije“, sednem za pisaću mašinu (predkompjutersko vre-
me) i krenem redom – preambula, pa dalje. Sloboda, demokratija,
tržište, obnova, budućnost, itd. Vidim ide mi, pa napravim nešto
duži program od onih na koje sam se ugledao. Da mi poslodavac ne
kaže da sam otaljao posao. Doista, kada sam mu odneo taj program
„načisto“ otkucan bio je sasvim zadovoljan – no nisam siguran da
ga je pročitao. Stranka je, ubrzo, osnovana sa dosta muke, jer se
nije bio okupio dovoljan broj „osnivača“, tako da smo mi, koji smo
se tu zatekli „po prirodi posla“, imali muke da savladamo ranije
poručeno posluženje.

Osnivač stranke, da ovu priču privedemo kraju, imao je problema

i oko prikupljanja potpisa za svoju kandidaturu za izbore, pa ga je
ulazak u „izbornu koaliciju“ sa jačim strankama građanske i demo-
kratske orijentacije (da bi se našao na njihovom spisku) – mnogo
koštao (kako mi se opravdavao, kad mi nije isplatio dogovoreni
honorar, već mnogo manji) – a narodni poslanik nije postao. Taj
čovek, koji na žalost nije više među živima, nije imao hrabrosti da
dâ oglas da će svaki potpis platiti „vrednosnom pošiljkom“ – a to bi
ga izašlo jeftinije od spomenute koalicije.

Ja, inače, smatram da neuspeh te stranke nije bio programske

naravi. Čak bih rekao da je ona imala program skoro isto toliko
dobar koliko i ovih 18 stranaka koje su pod firmom DOS-a sada
tako uverljivo pokupile narodnu volju.

Vreme, 7. decembar 2000.

47
Šetnja

Dimitrije Boarov
Posle svakog „istorijskog događaja“ preporučujem duge šetnje.
Tako u poslednjih 13 godina čuvam svoje i tuđe živce. Zato sam i
protekli, zanimljivi vikend, kada su vadili Miloševića iz Užičke 11,
uglavnom proveo šećkajući pitomim ulicama Novog Sada. Bilo je
dosta pusto, narod zaseo kraj televizora, da vidi šta će biti, da li će
neko da pogine baš pred njihovim očima i hoće li nekada omiljeni
Vođa iz svoje tvrđave izaći sa lisicama na rukama. Bar je tako u
američkim filmovima.

Svako je ovde, na ovom lepom Balkanskom poluostrvu, znao da

neće gledati nekakav samurajski završetak ove sapunske opere.
Mada se kod nas, uz gusle i rakiju, često priča o časti i dostojanstvu
– niko nije sklon anahronim demonstracijama ljudske čvrstine, pa
se to ne očekuje ni od nacionalnih vođa. Kod naših komšija Mađara,
da ne potežem Japance, stvar je nešto drugačija. Na primer, 3.
aprila 1941. godine, kada je mađarski regent Mikloš Horti doneo
odluku da se pridruži Hitlerovom napadu na Jugoslaviju, predsed-
nik vlade grof Pal Teleki je izvršio samoubistvo. U oproštajnom
pismu napisao je: „Mađarska je pogazila reč o večnom prijatelj-
stvu sa Jugoslavijom iz kukavičluka. Stali smo na stranu nitkova,
bićemo lešinari – najprljavija nacija. Nisam to sprečio, kriv sam!“
Tako se ubio ovaj aristokrata bizarnih političkih nazora. Donosio je
antisemitske zakone, ali mu se nisu sviđali fašisti. No, datu reč nije
mogao da preživi, iako je bila reč samo o jednom diplomatskom
međudržavnom ugovoru koji je potpisao. Kod nas takvo shvatanje
časti baš nije rašireno. Uostalom, Srbi slabo stoje i sa aristokrati-
jom, zbog nesrećenih istorijskih okolnosti i slobodarskog duha.

No, da se vratimo šetnji. Za mene je prava šetnja kad hodaš sam.

Samo se tako može obezbediti puna koncentracija i puna posveće-
nost lutanju. I važno je, ne žuriti. Čim vidite da neko Dunavskim
kejom hoda brzo, jasno vam je da je reč o nekom infarktašu ili še-
ćerašu. Ti ljudi su pod posebnim pritiskom i oni hodaju radi života.
Ja hodam da mi prođe vreme. Zato volim duge šetnje.

48
Debele knjige i debele mačke Nekada, kada sam bio nešto mlađi, smatrao sam da je hodanje bez
cilja besmisleno rasipanje energije. Naročito sam bio alergičan na
duge šetnje, pošto sam vojsku služio u 141. pešadijskom puku JNA
u Zagrebu, u društvu puškomitraljeza. Bože, što je bila teška ta
gvožđušina – naročito prvih desetak kilometara. Mada svi tvrde da
je služba u brdskoj pešadiji još mnogo gora, moje je mišljenje da
je ona poljska, gde sam ja bio, najdosadnija i najteža – pošto je
na ravnom krajolik uvek isti. Naročito kada vam se na pedesetom
kilometru zamagli pred očima.

Srećom, nisam se poslednjih trideset godina, pored svih proteklih

ratova, laćao oružja i nisam bio prinuđen da usiljeno marširam, pa
sada dugo šetam, iako nemam psa, ni nekog drugog društva. Moj
otac je, takođe, bio pristalica hodanja. No, on nije izlazio, nego je
hodao po sobi, pa je mati jednom rekla da će zbog toga poludeti. To
mu je ostalo iz zatvora. Mada je o tome vrlo malo pričao, jednom
mi je objasnio da mu je tokom prvih pet godina čamovanja, koje je
proveo u samici dugoj samo dva i po metra, upravo hodanje spaslo
zdravlje. Razvio je bio tehniku okreta toliko, da je gotovo imao
iluziju da je u pokretu bez ikakvog zastoja. Ja obično okrećem kod
Futoške pijace, čim bacim pogled na ovu svetinju tržišne privrede.
Onda ima više varijanti. Ili nazad istim Bulevarom oslobođenja, ili
spletom uličica kroz Rotkvariju. U ovoj drugoj varijanti zavirujem
u osvetljene prozore, da vidim da li je TV prenos nekog istorijskog
događaja završen. Uglavnom vidim sirotinjski nameštaj. Otac po-
rodice u poluležećem položaju na kauču, okolo deca – a televizor
radi li radi.

Iako se iz hobija bavim istorijom i mada sam novinarski radnik

svih ovih poslednjih 13 godina, kada su navodno istorijski događaji
sustizali jedan drugi, ne mogu da se pohvalim da su se oni buk-
valno odigravali pred mojim očima. Na primer, kada se raspadao
SK Jugoslavije na 13. kongresu, tokom prva dva dana sam potrošio
sve pare od dnevnica, pa sam morao da se vratim u Novi Sad pre
čuvenog odlaska Slovenaca iz Sava centra. Moram da priznam da
sam i 5. oktobra 2000. godine prilegao posle ručka da dremnem,

49
a kada sam se probudio video sam na televiziji da gori Savezna

Dimitrije Boarov
skupština i zaključio da je demokratija pobedila. Tako, već sasvim
navikao da se istorija događa bez mene, jer iz nekog razloga nisam
ni kreator istorije, a, nažalost, hronično ni direktni svedok, mada
se bavim (tobože uzbudljivom) novinarskom profesijom, dočekao
sam i ovaj „poslednji čin“ Miloševićeve ere, između 30. marta i 1.
aprila, uglavnom šećkajući. I najmanje me je proganjalo pitanje
šta će se dogoditi u Užičkoj 11 i hoće li Milošević i družina „lasno
poginuti“ braneći svoje patriotske ideje – već sam najviše saučes-
tvovao u tegobama svojih kolega, koji su 36 sati dreždali što pred
Rezidencijom, što na Topčiderskoj zvezdi, što pred Palatom prav-
de. Novinarstvo se vraća izvornim vrednostima – to jest, dobrim
nogama. Zato ja stalno šetam.

Vreme, 5. april 2001.

Que passa la casa

Pišući prošle sedmice jedan mučan tekst o manipulacijama sa sta-
rim jugoslovenskim dugovima u Londonskom klubu, u trenutku
kada sam prošao kroz prašumu podataka, imena stranih firmi i
domaćih mešetara i kada sam to nekako sročio u članak koji nije
lako čitati – pomislio sam da na kraju, radi zabave čitalaca, u entre
fille izvučem jedan mali kalambur, koji mi je („genijalno“) pao na
pamet kad sam primetio da je izvesna tršćanska grupa La Casa
svojevremeno kupila 45 miliona dolara nominale jugoslovenskog
duga na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti – pa me je ime
te firme varljivo podsetilo na ime kafeterije preko puta Narodne
banke Srbije, u ulici kralja Petra, za koju sam uvrteo da se upravo
isto tako zove – La Casa.

Sat, dva pošto sam tekst poslao iz Novog Sada, gde „daleko od
razuzdane gomile“ živim već 53 godine, odmah posle ručka, bri-

50
Debele knjige i debele mačke sanja sudova i prepuštanja fijesti – uhvatila me je izvesna nesigur-
nost – da li se ta kafeterija doista zove La Casa? Uplašio sam se da
se, na primer, ne zove La maison, kao jedna krčma podno Sremske
Kamenice, te da će moj kalambur otići u prazno. Na trenutak sam
oprezno pomislio da sam moguće u nekoj La Casi možda sedeo
na nekom drugom mestu u Beogradu, pa sam je sada podsvesno
„nasilno“ prebacio na mesto koje bi odgovaralo mojoj „vickastoj“
zamisli (sada čujem da La Casa doista postoji u Beogradu, ali ne
tamo gde je to meni bilo potrebno). Ili mi se u podsvest ušunjala
novosadska (La) Casablanka koja je preko puta Trandafilkinog
Ženskog konvikta, pa je sada sanjam u jednoj monetarnoj priči?

Zbog svega toga sam iz svog novosadskog stana nazvao kolege

iz redakcije Vremena u Beogradu i zamolio ih da provere da li se
kafeterija preko puta Narodne banke Srbije doista zove La Casa.
Oni su to i učinili i došli su do informacije da se ona zapravo zove
Que passa, pa su jednostavno, ne javljajući mi ništa, valjda da me
ne probude, u mom entre filleu zamenili La Casa sa Que passa (i
u naslovu, naravno). No, tršćanska grupa La Casa se ne zove Que
passa – a nijedna grupa Que passa, koliko je zasad poznato, nije
trgovala jugoslovenskim obligacijama – pa ni vlasnik te kafeterije
preko puta Narodne banke ne može ni u jednoj aluzivnoj igrariji biti
nabeđen da je sklon da svoju tablu premesti i na drugu stranu ulice
– na trezore naše centralne banke. Jednostavno, umesto kalambura
za zabavu čitalaca, dobili smo budalaštinu koju je nemoguće suvis-
lo objasniti – a pošto sam se pod tu budalaštinu ja potpisao, lično i
iskreno se izvinjavam vlasniku Que passa, tršćanskoj grupi La Casa
i čitaocima.

Neki mladi, savesni novinar verovatno bi debelo odbolovao ovu

budalastu nesreću, no, pošto sam u proteklih 30 godina novinar-
skog rada već mnogo puta bio u sličnim nezgodama i ispadao idiot
pred očima jako mnogo sveta, najčešće sopstvenom, a ponekad i
tuđom nesmotrenošću – rešio sam da ni ovoga puta ne svisnem od
sekiracije, mada je uvek lakše podneti tuđe, nego svoje sopstvene
gluposti. Tešim se i time da je novinarski posao infantilan već po

51
samoj svojoj prirodi – jer se u načelu ozbiljno bavi toliko nesavr-

Dimitrije Boarov
šenim stvarima kao što su ljudski postupci i njihove ideje – pa bi
u tom svetlu bilo sasvim pretenciozno žderati se zbog iskazane
sopstvene neozbiljnosti. Uostalom, eto nove zgode sa kojom će se
zabavljati moje kolege – i već zamišljam kako će me, kada dođem u
Beograd i sednem na piće kod La Case, neko od njih upitati: „Que
passa stari moj?“

Vreme, 15. decembar 2001.

Majstori
Ako nekim slučajem shvatite da je samo naizgled najjeftinije biti
„sam svoj majstor“ kad su u pitanju samo naizgled jednostavni zah-
vati – poput krečenja stana, farbanja drvenarije, reparacije kauča i
rekonstrukcije kupatila, postavlja se važno pitanje – pitanje izbora
majstora. To je mnogo ozbiljnije pitanje od, na primer, svake gla-
sačke odluke na političkim izborima – na kojima nema šanse da ne
pogrešite. Kod izbora majstora vi ste u položaju kadrovika, pa se
uvek uveravate kako ni tim moćnim ljudima nije uvek zabavno – jer
nije uvek lako naći pravog čoveka za određeni posao, tim pre što
su prošla ona stara socijalistička vremena kada je već uspeh bio i
naći nekog vodoinstalatera, električara, molera ili stolara, koji je
spreman da nešto zaradi, kad mu prođe radno vreme u fabrici ili
zadrugi. Danas je izbor daleko širi, ali je problem u tome što je
pravih majstora za klasične zanate sve manje.

Kad je reč o majstorima koji treba da vam urade nešto što treba da
vam doista olakša i ulepša svakodnevnicu – „kadrovska odluka“ je
veoma bitna, jer može da vam se desi da natrčite na nekog koji će
vam upropastiti nerve i tekući život čak mnogo više od porodice ili
svih nacionalnih pesnika zajedno. Problem je u tome što vam se
može dogoditi da angažovani majstor krene posao pa nestane na

52
Debele knjige i debele mačke neodređeno vreme, da u pola posla ponovo otvara pitanje već od-
ređenog honorara, da traži previše konverzacije, da insistira da mu
nabavljate doručak s kojim nikad nije zadovoljan, da mu svakih pola
sata treba donositi pivo, da je sklon da ošljari u poslu, a da pri tome
još stalno insistira na komplimentima i večito ogovara svoje prethod-
nike, arhitekte i konstruktore, da krade nabavljeni materijal i da, što
je inače najgore, zapravo ne zna da uradi ono čega se prihvatio.

Pri izboru majstora najčešće sam bio srećne ruke, pa se otuda

usuđujem da čitaocima ponudim nekoliko saveta. Istina, preskočiću
neke vanserijske slučajeve, poput onog koji sam imao sreće da do-
živim pre desetak godina – prilikom poslednjeg farbanja drvenarije.
Naime, tada sam uspeo da angažujem jednog sjajnog gluvonemog
molera koji ne znam kada je i šta doručkovao, a ni vodu nije pio
tokom čitavog dana. Taj neobični čovek dolazio je u ranu zoru,
hvatao četku i ritmički mumlajući nešto sebi u bradu radio po či-
tav dan – ne obraćajući pažnju na domaćina. Posle sam saznao da
mu je sin bio na nekom od naših krvavih ratišta (odakle se vratio
obogaljen), da mu je žena teško bolesna i nepokretna, a takođe
gluvonema, da mu desetogodišnja ćerka vodi celu komunikaciju sa
strogim državnim i zlobnim komšijskim okruženjem, da ga ganjaju
razne administracije i inspekcije, da živi u teškoj oskudici i da ga
prate mnoge životne nesreće. Mislim da mi on sam to nikad ne bi
rekao, čak i da je mogao da govori.

To je bio majstor koji je ogroman posao obavio za bagatelni honorar,

koji sam, postiđen, morao lično da uvećam u okviru, opet, svojih
skromnih mogućnosti. No, to je doista retkost – da nađete majstora
kome faktički ne možete prenositi raznovrsne dodatne zahteve za
posebnu obradu nekog predmeta i preko koga niste prinuđeni da
slušate „priče iz naroda“, pogotovu ovog našeg, koji je o svemu
obavešten, koji sve zna i razume i koji o svakom svetskom pitanju
ima nepokolebljiv stav.

Kad je reč o savetima za izbor majstora, jedan veoma bitan, na ža-

lost, primenljiv je uglavnom samo u Vojvodini, a ne i u celoj Srbiji ili

53
Crnoj Gori – jer uglavnom samo u toj pokrajini možete sve majstore

Dimitrije Boarov
deliti na majstore-Mađare i one sa kojima ćete najverovatnije imati
problema. U stvari, ako majstor ima mađarsko, rusinsko ili slovačko
ime – odmah ga uzimajte, jer se tako šanse da pogrešite bitno sma-
njuju. Mada i sam spadam u teoretičare izvanredne domišljatosti,
visprenosti, kreativnosti, lepote i dostojanstva dinarskog tipa „našeg
čoveka“ i mada sam pri tome još i tvrdi protivnik fašisoidnih ideja
o kolektivnim osobinama pojedinih nacija – moram da priznam da
prilikom izbora majstora pravim izvesnu devijaciju oko tog načelnog
stava. Jer, nekim slučajem, obično su majstori koji u detinjstvu nisu
pili „zdravu planinsku vodu“ iz našeg prelepog krajolika, ispadali
nekako prilježniji poslu, imali profesionalniji odnos prema ugovo-
renoj obavezi i urednije se odnosili prema mestu akcije.

Ne treba suviše da se oslanjate na informacije o formalnom „obra-

zovanju“ majstora koga angažujete – jer i sami znate kakav je bio
naš obrazovni sistem, dok nije reformisan veronaukom. Neke
izvanredno dobre molerske, vodoinstalaterske ili stolarske radove,
kod mene ili kod mojih pijatelja, izveli su diplomirani fizičari, prav-
nici, mašinski inženjeri, politolozi, istoričari, pa čak i jedan, neka-
dašnji, ideolog i izvršni sekretar jednog visokog komiteta. Najčešće
u tim slučajevima nije bila reč o pogrešno izabranoj profesiji, već
o siromaštvu i malim platama u glavnoj službi. Ja smatram da je
odluka nekog čoveka da se prihvati i nekog fizičkog, majstorskog
posla, posle radnog vremena na nekom bedno plaćenom „intelek-
tualnom zanimanju“, već jedan znak moralne odvažnosti i lične
odgovornosti prema životnim izazovima – i sklon sam da verujem
da su takvi ljudi najčešće dobri u svakom poslu.

U stvari, kad bolje razmislim, izbor majstora i nije toliko važan i

većina naših majstora i nisu loši, ako vi sami niste zakeralo i ako im
niste stalno za vratom. Moj slučaj je negde na sredini – ne mešam
se u tuđ posao, ali volim satima da gledam kad neko drugi nešto
vešto radi i kada iza njegovog posla nešto zablista, poput lepo
oblepljenog kupatila sa sjajnim pločicama. U mom novinarskom
zanatu – toga nema.

54
Debele knjige i debele mačke Uzgred, mešajući lopatom malter u tesnom hodniku moga stana,
jedan od mojih majstora je izjavio da je onaj koji je izmislio meša-
licu za beton zaslužio Nobelovu nagradu.

Vreme, 28. maj 2002.

Septembar
Svako ko se drži onog slogana „ceo život za godinu dana“, mogao
bi kada zađe u pedesete reći – sada sam u septembru. Naravno, ako
mu se umire oko sedamdesete. Dakle, ako ste u pedesetim i ako ste
pri tome lepi, berićetni i blagi, onda ste u septembru, koji se, na
žalost, baš primiče kraju.

No, ako ste uspeli da odolite brigama oko ustavne povelje, koje su
toliko mučile saveznu birokratsku mašinu, i ako ste se odavno reši-
li za koga ćete glasati na ovim predsedničkim izborima u Srbiji – i
ovaj septembar vam je mogao biti prekrasan – sa kosim suncem u
svežim jutrima, sa nešto plahe kiše u noćima u kojima se dobro
spava (što je u septembru možda i najvažnije).

Naime, u septembru ste se po pravilu već rešili gnjavaže s letova-

njem ili ste već preboleli okolnost da i ovoga puta niste videli more.
U ovom mesecu već ste savladali letnje iluzije da su vam prihodi
sada u nešto boljem skladu sa izdacima, a lavina dolazećih troško-
va naprosto vas tera da udarite brigu na veselje. Nije bilo mora i
planine, deca i studenti kreću na besplatno školovanje, nakupilo
se neplaćenih računa, sporadični prihodi još sporadičniji, ogreva
više na televiziji nego na stovarištima, struja skupa, ali, na drugoj
strani, tu je gomila zimnice koju ste već pažljivo poslagali po orma-
nima. Zar nije i ministar trgovine nedavno na pijaci ustvrdio da
je ove godine paprika jeftina i crvena, a baš vi ste je možda dobili
još jeftinije. Među malo stvari koje mi se dopadaju u mojoj jedinoj
domovini, a što smatram da predstavlja našu „komparativnu pred-

55
nost“ prema, na primer, Boliviji i većini drugih domovina, to je da

Dimitrije Boarov
nam cela zemlja u septembru miriše na pečenu papriku.

Ima u septembru i drugih lepih događaja. Oni koji imaju vinograd,

a ne moraju lično da ga obrađuju, posebno uživaju u septembru
kad su berbe grožđa i to je verovatno najlepša radna svetkovina
još od paganskog doba. Istina, srećem neke prijatelje posle berbe
grožđa koji mi se žale na teške, sedmodnevne glavobolje, mada je
reč o ljudima koje nikad nisam ni video mimo kafane, tako da ne
znam ni koje su visine. To je od previše starog belog i crnog vina (a
te dve vrste smatram ponajboljim), a ne od mladog vina ili šire.

S tim u vezi čujem da je i ove godine bilo veoma lepo na grožđe

balu u Sremskim Karlovcima i na Brankovom Stražilovu (proči-
tajte ponovo „Stražilovo“ Miloša Crnjanskog) – pa sam se i ove
godine zarekao da to veselje sledeći put neću propustiti, mada me
još od gimnazije stalno muči sećanje na neugodnu okolnost da
sam upravo tamo, na prigodnom vašaru, izgubio jedan Darvil sat
na ruletu.

Septembar u Beogradu i Novom Sadu, pa i u ostalim našim varoši-

ma ne mogu da pokvare ni okasneli radovi po ulicama, pa ne možeš
nigde proći kud si naumio. Jer, ima i drugih staza osim trotoara.
Preporučujem šetnje kroz Frušku Goru, gde „lisje već odavno žuti
i dole veće pada“, kažu od kiselih kiša, ali baš u septembru nekako
ima najlepše boje. Ove godine nisam stigao to da proverim, mada
mi je Fruška na dohvat ruke i mada sam je nekoliko puta čežnjivo
posmatrao iz ligištula kraj vikendice koju je izgradio moj pokojni
otac. U tu vikendicu svakog septembra odnosim višak knjiga koji
mi se nakupi u stanu – pa sam tamo baš smestio i Žan-Pol Bledovu
monografiju o Francu Josifu.

Spominjem ovog vladara samo zbog toga što sam iz te knjige zapam-
tio da je on svake od 70 godina, koliko je vladao, baš u septembru
uvek odlazio na vojne manevre koje mu je u lepim brdovitim kra-
jevima priređivala čuvena carska vojska koja za tih 70 godina nije
ostvarila praktično nijednu vojnu pobedu – ali su njeni oficiri bili

56
Debele knjige i debele mačke lepo obučeni. Uopšte uzev, bio je zanimljiv car Franja Josif – svih
sedam decenija vladavine kao zakleti konzervativac bio je prinuđen
da stalno popušta liberalima – a kad im je potpuno popustio i uveo
opšte pravo glasa, Habsburška imperija se ubrzo raspala.

A kakva je bio antisrpska, odnosno antihrvatska zloća vidi se i

po tome što je još kao mladić pored maternjeg nemačkog naučio
i francuski, talijanski, mađarski, češki i poljski jezik – dakle sve
jezike u upotrebi u svojoj carevini, osim našeg (tu je sličan našem
pretendentu). A kako je bilo teško živeti pod Francom Jozefom
lako ilustruje činjenica da je i njegovo svečano ustoličenje na presto
počelo još u 8 sati ujutro (ej, 8 sati ujutro) u Olmoucu, 2. decembra
1848. godine.

Dodajmo još da septembar ima i svoje užasne katastrofe, poput one

njujorške prošle godine ili one palestinske od pre dvadeset godina
(posle koje je stvorena teroristička organizacja „Crni septembar“,
a posle nje i ona grčka). Pa ipak, sve to ne može da uzdrma sep-
tembarsku smirenost, koju većini ljudi valjda nameće olakšanje što
su proleće i leto već prošli. Ako ipak niste smireni, odslušajte onu
čuvenu stvar – „Pariz u septembru“ (mora da postoji takva pesma),
a ako vam ni to ne pomogne, pokušajte sa onom slatkom pesmi-
com – „To je samo mesec od papira“, a svejedno je da li je imate u
izvođenju Net King Kola ili Ele Ficdžerald.

Vreme, 26. septembar 2002.

57
Geografske karte

Dimitrije Boarov
Nedavno sam po povoljnoj ceni u antikvarnici kupio jedanaest to-
mova Vojne enciklopedije, koja je u Beogradu izdata 1958. godine – i
kada sam tih 30 kila kunsdruka jedva dovukao kući, na uobičajeno
ženino pitanje – „da li si ti normalan?“, odsečno sam odgovorio:
„Ima u njima dobrih geografskih i istorijskih mapa!“. Jer, mojima
je poznato da obožavam sve vrste karti – od ratnih do klimatskih,
od gradskih do nautičarskih – i zbog toga imam obećanje da će
mi biti dozvoljeno, čim dođem do neke sopstvene radne sobe, da
njene zidove „obložim“ mapama. Nekako, to je bar moj osećaj, kad
uđete kod nekog lica iza čijih leđa je neka velika geografska karta
– odmah znate da je reč o ozbiljnom javnom posleniku koji se, na
neki način, svojim poslom bavi na strateški način.

Moji motivi, istina, nisu od takvog društvenog značaja i pre bih ih mogao
objasniti neutaženom žeđi za putovanjima ili stalnom potrebom da se
što bolje orijentišem u zanimljvim događajima, u kojima po pravilu
ne učestvujem. Mogao bih ovim hipotezama, nategnuto, dodati i
jednu gotovo podsvesnu potrebu da na svet gledam sa visine, pa me
otuda privlače svi tlocrti. I ne pravim pitanje oko toga je li korišćena
Vernerova, Apijanova, Merkatorova ili Delilova projekcija.

Lično mi se najviše sviđaju Apijanove karte, a to su one gde su

šume obeležene malim drvećem, a planine manjim ili većim bro-
jem nacrtanih brežuljčića. Uzgred, moram da primetim da su Srbi
i u kartografiji užasno kasnili za svetom, pa je ing Bugarski prvu
kartu Srbije „nacionalne izrade“ nacrtao tek 1845. godine, dakle –
1700 godina posle Ptolomejeve karte sveta.

Pošto u stanu, dakle, nemam gde da proširim velike karte sveta,

kontinenata i šire i uže otadžbine, u svojim ličnim, dokoličarskim
proučavanjima oslanjam se na geografske atlase i karte manjeg for-
mata. Otkako mi je tetka Vlasta uzajmila jedan sjajni Bertelsmanov
atlas, u stanju sam da moguća (a možda i buduća) putovanja
pripremim veoma temeljno i ne može mi se dogoditi da pomešam

58
Debele knjige i debele mačke Povlen sa Maljenom, što je moguće kod naših suviše nepreciznih
mapa (pa voziš preko neke planine, a ni ne znaš šta prelaziš).

Naravno, kada su karte u pitanju, nikada ne možeš sve imati.

Sećam se, na primer, da sam se mučio prilikom čitanja Hakslijevog
Kontrapunkta ili Darelovog Aleksandrijskog kvarteta, jer i dan da-
nas nemam gradske planove Londona i famozne, prastare varoši na
ušću Nila, dok sam neku Ladlamovu špijunsku konfekciju čija se
radnja odvijala između Filhelm štrase u Berlinu i Avenije Mon Blan
u Ženevi pratio sa lakoćom, jer su se zapleti odvijali takoreći pod
mojim prstima na gradskim kartama.

Tu pasiju posmatranja prostora i šematski ilustrovanih događaja na

zemljinoj plohi stekao sam još u osnovnoj školi, valjda još preko
prvog udžbenika istorije, kada sam od stranice do stranice mogao
sa zadovoljstvom da pratim kako se širila Nemanjićka župani-
ja – sve do Dušanovog carstva od Dunava do Epira i Tesalije. Tek
kasnije sam shvatio da ljubav za istorijske političke karte može biti
veoma opasna kod onih kojima je mozak stao još u osnovnoj školi,
dok im je, suprotno tome, „vlasna moć“ narasla do viška oklopnih
divizija. Pogotovu ako su dočuli za onu staru nemačku izreku da
„geografija daje oči istoriji“ – koju je Bonaparta kasnije preveo u
čuvenu rečenicu: „Politika jedne države je u njenoj geografiji“.

Moglo bi se to, gledajući ove naše „ustavne poveljaše“, reći i (naiz-

gled) obrnuto – kad jedna država nema geografiju, nema ni politiku.
No, neko će reći da je na raspolaganju ostala „humana geografija“,
kako se danas naziva mitska podloga za borbu za „etničke terito-
rije“, koju prate bubnjevi neke „patuljaste geopolitike“ – a koja je
toliko omiljena po našim akademijama i kafanama.

Među malobrojnim tekstovima objavljenim na našem jeziku, koji na

precizan način objašnjavaju evropsku povest interakcije geografije,
to jest mapa, sa milionima sitnih ljudskih sudbina, mogao bih da pre-
poručim tekst Imrea Paskea „Morfologija Srednje Evrope“, koji je pre-
veden sa mađarskog i objavljen u novosadskom časopisu Habitus, još
1999. godine. Kao u nekoj sjajnoj šahovskoj minijaturi, Paske će vam

59
na svega četrdesetak stranica sažeti vekovnu hroniku raznovrsnih ob-

Dimitrije Boarov
lika „geografskog determinizma“, to jest međuuslovljavanja geografi-
je, politike i istorije i, ako ga dobro budete razumeli, istovremeno će
vam razbiti iluziju da je u tom međuuslovljavanju bilo šta bilo čvrsto i
doista neizbežno. A iza mnogih „reinterpretacija“ geografskih celina,
dodajem ja, ti prostori su ostajali posuti leševima.

I dok čitate taj tekst, prateći osnovne ideje čuvenih geografa i/ili
geopolitikologa (od Monteskjea, Himlija, Partša, De La Blaša, De
Martona, Krečmera, Telekija, Burdijea, Nalkovskog, Romera – sve
do Pjera Žorža ili Mišela Fušea) – teško se možete oteti utisku da je
sa etničkom geopolitikom napokon u Evropi završeno, da je ta geo-
politika prva žrtva globalizacije – jednostavno, da je klasična evrop-
ska interna geopolitika, srećom, konačno mrtva. Sada je glavna geo-
logija – i jedino su važne satelitski snimljene geološke karte.

To naravno ne znači da treba zaklopiti sve atlase i urolnovati sve

šarene karte sa milionima prekrasnih toponima, jer ako imate do-
bru mapu, još nije kasno da krenete na put preko najviših prevoja
Kilimandžara.

Vreme, 18. novembar 2002.

Heksenšus
Doskora sam veoma zavideo prijateljima koje je s vremena na vre-
me hvatao neki heksenšus u krstima, pošto sam smatrao da svi ti
razni išijasi, pomereni ili olabavljeni diskusi u leđima koji izazivaju
delimično ili potpuno „ukočenje“ predstavljaju skupinu plemenitih
bolesti koje daju izvesnu dostojanstvenu crtu gospodi u najboljim
godinama. Naime, reč je o tegobama koje (najčešće) džentlmeni-
ma daju sjajan izgovor za izbegavanje plebejskih fizičkih poslova,
a manje više ih ne ometaju u bogatoj intelektualnoj aktivnosti i
dubinskoj samoretrospekciji. Dok su se ti moji prijatelji, zbog izne-

60
Debele knjige i debele mačke nadnog heksenšusa, nalazili bar za izvesno vreme u centru pažnje
i nežne brige svojih porodica i saradnica, povlačili se u tišinu svojih
biblioteka i ostavljali sve obaveze na stranu – meni, nikad ništa, pa
sam večito vuglio kofere ili mreže sa velikim pijačnim pazarom,
pomerao ormane ili zadizao kaučeve, gurao komšijske automobile
koji neće da upale, izvlačio televizore ili veš mašine do majstora i
učestvovao u svim selidbama svojih drugova i suseda.

No, kada dovoljno dugo pripadate „defetističkoj inteligenciji“ sa

„misionarskim ambicijama“, koja „tvrdokorno odbija da prizna de-
mokratski potencijal srpskom društvu nakon demokratske revoluci-
je od 5. oktobra i komično tvrdi kako se tada zapravo ništa suštinski
nije dogodilo“ (nije Lenjin, nego Slobodan Antonić), sve u agresiv-
noj borbi za vlast i znamenja „poglavica“, pod vidom borbe protiv
nacionalizma, a u stvari sa pozicija marksističkog elitizma i na leđi-
ma svetskog imperijalizma i globalizma, onda će i vas bog nagraditi
nekim heksenšusom, što se upravo i meni nažalost posrećilo.

I mene ovih dana zadesi ta otmena boljka i sada, gle čuda, eks-
presno menjam stanovište glede njene poželjnosti, ali razlozi nisu
ideološke, već životinjske naravi. Naime, mi plebejci sa „lavljim
srcem“, lako podnosimo odsustvo intelektualnog uspeha, porodič-
ne pažnje i društvenog priznanja, zarad fizičke spremnosti da se
„stigne i utekne i na strašnom mestu postoji“.

Jeste da vam heksenšus, prilikom svakog pokreta, na lice navlači

otmeni izraz melanholičnog bola, kakav Đinđić sa lakoćom postiže
prilikom poslednjih govora o dvostrukim aršinima Saveta bezbed-
nosti na Kosovu i u Republici Srpskoj, (a da o tom čuvenom izrazu
kod Koštunice, kad god se spomene žalosna sudbina pravnih ins-
titucija i demokratskih pravila u današnjoj Srbiji – i ne govorim)
– ali moja nedovoljno negovana duša ne vidi vajde od tog izraza.
Jednostavno, ne umem da iz heksenšusa izvučem ono što mi se
čini da drugi izvlače, a i (jedva) hodam – bez gore spomenutog dos-
tojanstva, nekako ukezečen, iskikećen, naheren i zakovrnut (istina,
unapred, valjda prema Evropi). Mislim da mi je bilo lakše kada sam

61
polomio desetak rebara u nekoj saobraćajki, nego sada kada ne

Dimitrije Boarov
vidim razloga zašto me je uvek pouzdano telo izneverilo iz nekog
unutrašnjeg razloga. U stvari, ti nevidljivi „unutrašnji neprijatelji“,
tek sada shvatam, mogu čudo da naprave i da vas „ukoče“ baš onda
kada morate biti spremni na maksimalne reformske napore.

Stalno sebi postavljam pitanje zašto me je „steglo“ baš sada kada

nisam ozebao, kada nisam ništa teško vuglio, kada nisam činio nagle
pokrete ili dobio neki iznenadni udarac. Teško mi je da prihvatim da
je „ukočenje“ mogao izazvati nekakav psihički stres, pošto spadam u
onu veliku grupu naših dosta primitivnih ljudi koji i inače ne veruju
u moć svesti nad materijalnom stvarnošću. Kad pogledam vesti koje
sam uočio u danu kada me je „uhvatilo u krstima“ (dosta nisko),
jedino što bi u tom smislu došlo u obzir bila bi informacija da su vođi
Udruženja industrijalaca, na čelu sa g. Karićem, potpisali sporazum
sa srpskim sindikatima, koje su predstavljali g.g. Smiljanić i Čanak –
u kome su i radnicima u privatnim preduzećima čak priznata osnov-
na ljudska prava, pa i pravo na štrajk. No, ovaj „istorijski sporazum“
mogao je kod mene izazvati samo „pozitivan stres“ (pošto i sam ra-
dim u firmi u privatnom vlasništvu), pa sa indignacijom odbacujem
svaku teoriju o povezanosti psihe i leđa u mom slučaju.

Kad bolje razmislim, sumnjiva je i teza da je heksenšus samo bolest

gospode, jer nije „Bolanog Dojčina“ ispevao nekakav akademik,
nego verovatno neki narodni pevač koji je patio od heksenšusa, pa
je svog junaka uvio u platno „od bedara, do vitih rebara“ da mu se
„kosti ne razminu“.

Moj doktor za leđa i kum, dr Srđan Soldatović (s kojim sam, inače,

proveo osam godina u istoj klupi u osnovnoj školi i gimnaziji) stal-
no mi prebacuje što ne vežbam trbušnjake koji kičmu drže u „feder
poziciji“ što sprečava većinu kičmenih tegoba (slobodno prevodim
njegova objašnjenja na sopstvenu terminologiju). Ispada da je vaša
kičma tim više izložena rizicima – što je uspravnija. Eto najzad
objašnjenja moga heksenšusa. Odmah mi je lakše.

Vreme, 14. februar 2003.

62
Debele knjige i debele mačke Kabinet
Pre neki dan sam obeležio 35. godišnjicu novinarskog rada.
Povređen što se te značajne obljetnice baš niko nije setio – na
svečani ručak nisam pozvao nikog, pa sam sam samcit otišao na
riblju čorbu u jednu zgodnu kolibu iza Oficirske plaže, podno
Petrovaradina. Do prigodnog pozdravnog govora nije došlo, jer se
manifestacija nije odužila.

Svodeći tom prilikom negativnu stranu svog profesionalnog bilansa

shvatio sam da sam svašta u životu postigao, ali se nikad nisam
uzdigao do sopstvenog radnog kabineta sa sekretaricom, a baš to
sam uvek želeo. I nije to baš neki veliki neuspeh, tešim ja sebe,
jer sam večito radio u novinarstvu, a u Srbiji malo ko i od glavnih
urednika ima svoju sopstvenu kancelariju, a novinari po pravilu
sede jedno drugom na glavi.

Glede kabineta, istina, počeo sam dobro, jer sam još potkraj 1968.
godine, bio postavljen za v. d. glavnog i odgovornog urednika
Indexa, studentskog lista Novosadskog univerziteta (gde sam nasle-
dio mog starog druga Stevu Nikšića, koji me je nešto ranije ubacio
u tu redakciju, uprkos ogorčenom otporu celog tadašnjeg student-
skog rukovodstva). No, teško bi se tu moglo govoriti o nekakvom
radnom kabinetu, jer je u to burno vreme „studentskih gibanja”, u
toj kancelariji po ceo dan zazjavalo pet šest mojih saboraca za „iz-
vorni Marksov kurs”, koji je bio načas pokušao da napusti ondašnji
režim. Počevši novinarsku karijeru praktično odmah kao glodur,
posle sam pretežno nazadovao – pa do nekog kabineta nikad nisam
ni stigao. A nekako mi je to bila želja – jer od rođenja ni kod kuće
nikad nisam imao svoju sobu, mada sam bio jedinac.

Neki obožavaoci Miloševića kasnije su moje zalaganje za auto-

nomiju Vojvodine objašnjavali „pohlepom za nekim kabinetom u
Banovini”. Ni sami nisu verovali u tu objedu – pa i ne znaju koliko
su bili u pravu. No, pohlepa je jedno, a moje realne mogućnosti su
druga stvar – pa sam već bio potpuno digao ruke od eventualnog

63
kabineta u Banovini, jer sam nekako nespreman da se izložim na-

Dimitrije Boarov
rodnoj volji na izborima, a još sam nespremniji da u ovoj krajnje
ozbiljnoj situaciji uzmem na svoja nejaka pleća istorijsku odgovor-
nost za sudbinu ma i neodvojivog dela Srbije, to jest Vojvodine –
iako je to, dakako, daleko manje odgovorno od onoga što nose naši
celodržavni lideri u Beogradu.

Stari gospodin slučaj je, međutim, namestio da mi se umalo ta želja

ostvari. Naime, pošto je meni i koleginici Mileni Putnik zapalo da
napišemo jednu knjigu o najnovijoj istoriji Novog Sada (fin de siec-
le na Dunavu), šef Čankovog kabineta, moj stari prijatelj Nikola
Nikolić (opet jedan bivši glavni urednik studentskog Indexa) po-
nudi nam da se na dva meseca uselimo u prazan potpredsednički
kabinet na spratu onog prekrasnog zdanja Skupštine Vojvodine
– te da tamo intervjuišemo junake naše buduće knjige. Šele, to je
nadimak g. Nikolića, nas odmah i odvede i useli u taj prekrasni
kabinet – sve prostrano, plafon visoko, terasa idealna za proleće
(od televizora, istina, neko ukrao daljinski).

Fasciniran činjenicom da sam se bez ikakvih zasluga uselio, bar na

dva meseca, u kabinet u Banovini – odmah sam tu dobru vest raz-
glasio prijateljima. Samo jedan me je obzirno upozorio: pazi da ti
se ne svidi, dok su se drugi više interesovali da li preko sekretarice
imam prava da poručujem besplatno piće (da, naravno).

No, ne lezi vraže, kada sam posle tri-četiri dana navratio u taj
dodeljeni mi kabinet pojavio se izvesni dečko, Saša Pašić, znam
ga odnegde, da mi kaže da nije zgodno da se novinari smeste u
taj prostor, jer on kao vođa poslaničke grupe (valjda DOS-a, dru-
gih tamo i nema) mora taj kabinet da ima spreman za aktivnost
poslanika Skupštine Vojvodine. Čim sam ga pogledao setio sam
se da sam se u svom dugom novinarskom životu već nagledao na
hiljade takvih političkih pacova i da se oko svake nove vlasti, kao
muve na govno, brzo sjate tipovi koji munjevito uočavaju da je od-
brana zone sopstvene birokratske odgovornosti preduslov svakog
političkog uspona i sjajne karijere. A bitka oko veličine kabineta,

64
Debele knjige i debele mačke na našim prostorima, nije samo izlizana metafora – nego sama
suština stvari.

U magnovenju, kao neki idiot zatečen da krade tuđe, pokušao

sam da odbranim taj kabinet jednim trikom – pa sam mu rekao da
smo taj prostor dobili, jer bi bilo neprilično da jednog Đinđića ili
Koštunicu intervjuišemo u nekom ćumezu. No, dečko je bio pame-
tan i brzo shvatio koliko sam ja niže od spomenutih nacionalnih
svetinja, pa je nastavio da gunđa kako poslanici nemaju gde da
rade (tu me preseče), a koleginicu Putnik je kasnije gotovo izgrdio
što se trpamo tu gde nam nije mesto.

Posle nekoliko dana, kada sam konačno razumeo da smo zapravo

izbačeni iz kabineta u Banovini, moj analitički duh je selektovao
tri mogućnosti: 1. da odem tamo, zgrabim Sašu za gušu i bacim
ga kroz prozor (dramski trenutak za takav gest, međutim, bio je
prošao); 2. da svrnem kod nekog malo visočijeg vojvođanskog po-
litičara i da ga priupitam da li sam ja neko i nešto u Vojvodini posle
svih ovih godina (krajnje rizično, jer neko može da počne i da me
brani ili, još gore, da shvatim da ja u Vojvodini stvarno nisam niko
i ništa); ili da priznam poraz i povučem se iz Banovine. Ovoga puta
sam priznao poraz i povukao se iz Banovine. Čini me se konač-
no. Uostalom, koji će mi andrak kabinet, kad sam Banovinu već
izgubio?

5. mart 2003.
(Ovaj tekst nisam poslao redakciji.)

65
Pozorje

Dimitrije Boarov
Čujem da je u nedelju zbog nevremena i kiše otkazana Pandurova
predstava Hazarski rečnik (po Pavićevom romanu), koja se na
ovogodišnjem 48. Sterijinom pozorju igra na otvorenom, na novo-
sadskom Štrandu na obali Dunava. Obuhvata me zluradi smešak
i pada mi na pamet Matićeva pesmica: „Nemoj doći u nedelju, u
nedelju Dunav teče!“1 Jer, tu sjajnu predstavu već sam uspeo, na
istom mestu, da odgledam dan ranije, u subotu. Jednom i meni
nešto da se posreći, a ne samo drugima.

Neki kažu da je i u subotu bilo hladno na improvizovanim tribina-

ma, da je „pesak vremena“ koji curi sa svevišnje konzole iznad po-
prišta ove dramatizacije, zbog vetra sa Dunava, zasipao oči i jednog
dela gledališta, te da je predstava perfekcionistički hladna, mada
je na dnevnom redu „tajna nestanka jednog naroda“. No, ja volim
baš takve „hladne predstave“ i baš takve tajanstvene, nerazjašnjene
nestanke.

Istina, moja ljubav za teatar počela je sa predstavama sa više nacio-

nalne topline. Naime, pozorište sam zavoleo još dok je moja mati,
pre pola veka, bila sekretar Drame Srpskog narodnog pozorišta.
Pošto joj je često zapadalo nekakvo dežurstvo uz predstavu, rano
1 Na ovaj citat je u Vremenu od 19. juna 2003, pod naslovom: Rastko, a ne Dušan,
objavljena ispravka:
Pošto u prošlom broju nije ispravljena (nije ni uočena?) trostruka greška u jednom
navodu, rešila sam da vam se obratim. Na početku teksta D. Boarov kaže: “... pada mi
na pamet Matićeva pesmica: “Nemoj doći u nedelju, u nedelju Dunav teče!”
1. Ne verujem da postoji ičija, pa, dakle, ni Matićeva pesmica u navedenom ili sličnom
obliku.
2. Postoji jedan stih na koji D. Boarov verovatno misli. Nije ga napisao Dušan Matić,
već Rastko Petrović. (Videti Rastkovu pesmu Putnik, posvećenu Stanislavu Vinaveru.)
3. Taj, deseti stih Rastkove pesme nije tačno naveden. On, zapravo, glasi: „Ko ti reče,
prijatelju, da ću doći u nedelju, u nedelju Dunav teče!”
Dobar novinar poput D. Boarova treba uvek (dakle, i kad se okušava u nekoj vrsti
književnog štiva) da čuva skrupuloznost u navođenju. Pogotovo što svačije sećanje
„meša karte”: stih postaje pesmica, Dušan Rastko, a veseli Stanislav se, možda, u grobu
pita: ne navode li se odskora stihovi pesnika prema njegovoj Najnovijoj pantologiji
srpske i jugoslovenske pelengirike, drugo, dopunjeno i zaslađeno izdanje iz 1938?
Milena Novičić, elektronskom poštom

66
Debele knjige i debele mačke je počela da me vodi u pozorište, još dok nisam imao duge pan-
talone (zbog toga je, uoči tih mojih tadašnjih večernjih izlazaka,
glavni problem bio – kako izribati jako zacrnjena kolena). Mislim
da sam u to vreme najmanje 30 puta gledao jednu verziju Hajduk
Stanka, sačinjenu na podlozi čuvenog romana Janka Veselinovića,
a naslovnu rolu je igrao Đoka Jelisić, dok je izdajnika Lazara igrao
Bata Životić.

U stvari, nisam bio oduševljen prvim, „ideološkim“ delom, kada

usled turskog terora dolazi do patriotske diferencijacije u Crnoj
Bari (sic), na „poturice“ i nacionalno napredne porodice iz kojih se
ide u hajduke – ali sam bio fasciniran drugim činom, kada radnja
prelazi u šumu i kada sevnu jatagani i zapucaju ostraguše.

Čak sam u to vreme pomišljao da se bacim u glumce – ali je moju

dramsku karijeru zaustavila jedna nesrećna „podela uloga“. Naime,
za novu, recimo 1956. godinu, moj učitelj, čovek starog kova, od-
lučio je da se pripremi razredna priredba – pa je ranije podelio šta
će ko učiti da odigra u kakvom skeču i kakav kostim treba da mu
sašiju kod kuće. Išlo se redom, pa je neko dobio da bude Toplica
Milan, neko Kosančić Ivan, a kada su prošli svi poželjni likovi,
uključujući Pinkija i Savu Kovačevića – meni je na kraju dopalo da
budem deda Mraz, pa su me obukli u okrajke neke stare crvene
plišane zavese i natakli mi bradu od njenih froncli. Bio sam duboko
razočaran i ogorčen.

No, uprkos tome, posle boksa i fudbala, pozorište je postalo moja

najomiljenija umetnost, pa sam možda i zbog toga večito letovao
u Dubrovniku, te na Lovrijencu gledao nekoliko Hamleta i jednog
sjajnog Magbeta, a najviše mi je u sećanju ostala Parova verzija
hodajućeg Krležinog Areteja.

Ipak, moram ovde da priznam da nisam baš ljubitelj eksperimen-

tisanja sa gledaocima, koje je ovde u Srbiju, posle nekoliko Bitefa,
mislim, prvi uveo Ljubiša Ristić. Po toj teoriji, komformizirane pos-
matrače (a ja sam upravo takav) treba izmestiti iz udobnih fotelja
klasičnih pozorišnih sala i baciti u vrtlog samog dramskog doživlja-

67
ja. Posle smo videli kuda to vodi (ne mislim samo na Šećeranu).

Dimitrije Boarov
Imam, naime, utisak da se naša Druga Jugoslavija počela raspadati
zapravo baš onda kada je moj nekadašnji komšija, sjajni scenograf
Mića Tabački, u jednom trenu, srušio baroknu fasadu jedne „kuće
iluzija“, u finalu jedne Ristićeve postavke u mariborskom gledališ-
ču – da bi „novi svet“ mogao da udahne slobodu. Tim povodom
čak sam se odvažio da na Okruglom stolu kritike na Sterijinom
pozorju, na koji sam iz nekog razloga bio zalutao, prvi i poslednji
put uzmem reč i napadnem Ristića sa dogmatskih pozicija. Bilo je
kasno, narod je već uzimao stvari u svoje ruke, pa je klanica mogla
da počne.

No, nije baš tačno da sam večito bio pozorišni analfabeta i pro-
vincijski festivalski konzument, koji je uvek za nekoliko koraka
iza „novih tendencija“. Ili onaj koji ne zna da prepozna događaj
sezone. Gledao sam još onu čuvenu prvu postavku Čekajući Godoa
u Beogradu, koja je ostala neprevaziđena (sve dok prošle godine
nisu ovde došli neki novi Slovenci). Gledao sam i onog poznatog
Spajićevog Kiklopa (po Marinkoviću) na novosadskom sajmištu,
kada se pred Josipom Brozom „raspolutila“ ličnost balkanskog
inteligenta, pa Krležino furiozno Kraljevo (HNK), pa Ožalošćenu
porodicu i mušku postavku Dunda Maroja (JDP) Mate Miloševića,
pa Divo meso Stefanovskog i niz Mijačevih velikih predstava na
„prašnjave“ Sterijine i Nušićeve teme, i uvek sam u takvim prilika-
ma znao da sam upravo video koliko je očaravajuća i opasna „igra
sa duhom vremena“ (kako je to jednom, na kraju 19. veka, napisao
šef srpskih naprednjaka, poslednji gospodin srpske politike, Milan
Piroćanac).

Vreme, 5. jun 2003.

68
Debele knjige i debele mačke Jahta
Uprkos obilju televizijskih programa koje mogu da gledam zahva-
ljujući zgodnoj okolnosti da je u Novom Sadu već pet-šest godina
veoma razvijena kablovska TV mreža, kadgod sam sam pred te-
levizorom – samo lovim specijalizovane emisije i TV stanice koje
prikazuju novosti u gradnji jahti. To je fantazija – spolja ne izgle-
daju veće od kakvog malo nabudženijeg glisera, a unutra kuhinje,
saloni, spavaće sobe i kupatila – i sve u njima tako vešto složeno.

Istina, neke od jahti-lepotica koje prikazuju te reportaže, već na

prvi pogled osvajaju pažnju lakiranim žutim palubama, nekim pre-
krasnim instrumentima uokvirenim sjajnim mesingom, patetičnim
kormilima, novim novcatim užadima i jedrima neuobičajenih, pa
i komičnih, kruškastih oblika, koja se dižu na dugmiće. Neke od
tih velikih jedrilica u sportskoj verziji, takođe, gledam preko nekih
TV stanica pri velikim prekookeanskim regatama, ali me taj smer
upotrebe luksuznih plovila manje zanima, jer vidim da je posada tu
stalno u pokretu, pa se više grčevito drže na ogradi i čak po bokovi-
ma korita, nego što stižu da se opuste u ligištulu nasred palube.

Na žalost, iako sam nekada davno čitavo jedno leto čitao samo po-
morske romane (Kapetan Hornblouer i slične stvari) i knjige o ve-
likim ratnim operacijama na moru, od Salamine, preko Trafalgara
do Midveja, a nešto kasnije se hrvao i sa Tojnbijevim poglavljem
od nekoliko stotina stranica u njegovoj čuvenoj svetskoj istoriji, u
kojem on objašnjava vezu između razvoja pobedničkih sila i tehno-
loških inovacija kod jedara – nikada nisam pohvatao te brodarske
pojmove i još uvek ne znam nazive ni glavnih oblika jedara. I da
vam priznam, ni danas baš ne znam tačnu razliku između korvete
i fregate, a na pučini teško pravim razliku između dampera i tan-
kera, a toliko sam vremena proveo čitajući o njihovim borbenim,
plovidbenim i ekonomskim karakteristikama. No, razlike između
različitih lađi i njihovih uređaja za mene i nisu bitne, jer me svi
ti plovidbeni pojmovi naprosto oduševljavaju. Uvek gledam svaku
lađu kao čudo i pitam se: „Šta je Srbin izmislio?“

69
Više me ne zanimaju dramatične priče o sudbini brodova (sećate

Dimitrije Boarov
li se onog sumornog Travenovog Mrtvačkog broda ili onog filma
pod nazivom Brod koji je umro od stida, koji je sav snimljen po
užasnom nevremenu), već baš suprotno – te slatke reportaže o fan-
tastično brzim jahtama. Baš sam skoro video jednu malecku jahtu
sa dva motora, koji bi po snazi mogli pokrenuti krstaricu, a reporter
naglašava da je njen šarm baš u tom „višku snage“, te da tu marku
luksuznih plovila karakteriše to da talas koji podižu motori mora
biti viši od prove. I doista, pokazaše kako se munjevito kreće ta
mala ploveća aždaja, a kada se kamera okrenula nazad – ne vidiš
ništa sem visoko podignute pene. Istina, spomenuli su i da opisano
čudo troši nekoliko stotina litara goriva na sat, ali, razmišljam ja, ko
ima za jahtu ima i za gorivo.

Ne mogu reći da čeznem da steknem neku takvu jahtu, jer shvatam

da bi to tražilo suviše temeljne promene u mojim životnim navi-
kama. Čak bih mogao reći da je neobično da ne osećam ni neku
naročitu žal što nemam i nikad nisam imao čak ni čamac, mada
sam odrastao na Dunavu. Nisam nikad ni pokušao da steknem
neku jedrilicu ili bar trabakul, iako sam bio veslač u mladosti – i
uprkos tome što spadam u relativno malu grupu državljana Srbije i
Crne Gore koji su u tuđem kanuu prošli plovidbu na vesla od Beča
do Novog Sada. Jednostavno, obožavam jahte, uprkos tome što
praktično nikad ni na jednoj nisam plovio, a nažalost ni prenoćio.

Jedan moj prijatelj je drugačiji i on je bukvalno sam sagradio či-

tavu jahtu sa koritom od betona – režući na papiru, poput pravog
brodograditelja, delove te lađe u stvarnoj veličini u tesnoj spavaćoj
sobi (pa je zbog toga sa ženom mesecima spavao na kuhinjskom
kauču). Nisam sticajem okolnosti plovio na tom brodiću, ali mi je
Vanja više puta uverljivo opisivao zadovoljstva i opasnosti koje je
na njemu doživljavao. E, taj moj drug me je jednom čak zamolio da
preko novina opalim po Đeliću što je udario velik porez na plovila
duža od, na primer (ne sećam se tačno), šest ili devet metara. Nije
zbog mene, već zbog nepravde, reče mi on. Pa kako nije zbog tebe,
upitam ja? Pa tako što sam ja svoj brod od deset metara već odavno

70
Debele knjige i debele mačke prijavio kao čamac od pet metara – odgovori mi on. Pokazao sam
razumevanje za njegovu načelnost, ali taj tekst još nisam napisao.

Dakle, pitaće se neko, ako baš nisam navro da dođem do neke jahte
i ako ne osećam neku naročitu zavist što se drugi voze jahtama, a
ja samo gledam, zašto o tome uopšte pišem. Zato što je o svemu
drugom sve već napisano.

Vreme, 24. oktobar 2003.

U gipsu
Posle 36 godina gotovo neprestanog pisanja, većina novinara nađe
već neki način da bar na izvesno vreme odmori svoje pomodrele
prste – neki dobiju neku ministarsku fotelju, drugi se sklone u neku
ambasadu ili kabinet, trećima zapadne neka udobna stipendija za
inostranstvo, četvrti osnuju „piar” agenciju, peti se priklone nekom
poslovnom dvoru, itd. Samo sam ja te sreće, da sam zarad profe-
sionalnog predaha bio primoran da metnem nogu u gips, te da se
tako, sa dodatnim zdravstvenim komplikacijama, sklonim sa jav-
nog poprišta – evo, već skoro četiri meseca. I to baš u vreme kada
je Srbiji, a pogotovo Vojvodini – bilo najteže, posle „prvih stvarno
demokratskih izbora”.

U gips od pete do prepone nisam dospeo baveći se nekim od eks-

tremnih sportova ili tokom nekakve rekreacije (poput pokojnog
premijera); ovoga puta nisam se slupao ni u autu, niti sam se neo-
prezno našao na putu kakvom veselom kamiondžiji ili mašinovođi;
nisam pao ni sa onog famoznog, unikatnog Karićevog bicikla sa
27 brzina, brilijantima i disk kočnicama, koji je oslikan srpskom
zastavom i motivima Pećke patrijaršije, a koji je današnji predsed-
nički kandidat, još početkom februara, dobio na poklon iz Rusije;
tu nogu nisu mi, hvala bogu, zbog nedovoljnog patriotizma ones-
posobili ni neki tajanstveni pripadnici Crvene ruke, niti sam nas-

71
tradao u nekoj demokratskoj raspravi sa predstavnicima većinske

Dimitrije Boarov
narodne volje, s kojima sam već dugo u hroničnom akademskom
sukobu oko nekih ustavnih pitanja; nisam nagazio ni na neku ka-
setnu bombu zaostalu od NATO udara ili svenacionalne proslave
nekog sportskog uspeha državne reprezentacije (kojih je, srećom
po naše gradove, sve manje i manje); jednostavno, otkinuo sam
jedan važan mišić na levoj nozi (Leva, leva, leva ...) u po bela dana
nasred ravne Vojvodine, na jednoj maloj tociljarki koju je tridesetak
metara od moga stana prikrio tanak sloj snega, a na koju sam bezaz-
leno stupio zanesen brigama oko formiranja nove otadžbinske vla-
de, 30. januara. A đavo je namestio ugao pada, raspored težine i sve
ostalo – pa mišić puče, a ja ostadoh na ledini.

Kada sam prevezen u novosadsku Pokrajinsku bolnicu i kada mi

je lekar saopštio da moram na operaciju, bio sam zapanjen da se
to baš meni moglo dogoditi, meni koji sam večito bio kadar „stići i
uteći”. Nikakvu utehu mi nije pružila njegova napomena da je isti
slučaj imao, nama dobro poznati, pretposlednji američki predsed-
nik Bil Klinton. Neću ovde prepričavati kako su tu okolnost kasnije
neukusno razrađivali moji drugovi, kojima sam neoprezno spome-
nuo ovu nesrećnu analogiju.

Uzgred, tek tokom bolovanja o kojem pričam, shvatio sam zašto su

bolesnici toliko dosadni, zašto u razgovoru sem njihove bolesti ne-
maju drugih tema i zašto se bolovi nekom drugom ne mogu uverlji-
vo opisati. Našavši se prvi put u gipsu u poslednjih 58 godina otkrio
sam i užas onesposobljenosti za hiljadu položaja i pokreta koje do-
sada nisam znao da cenim – od spavanja na stomaku do dubokog,
kreativnog razmišljanja na WC šolji, itd, da vam ne pričam sve po
redu. Još samo da spomenem da godinama nisam znao da ljudi
sa štakama u dve ruke ne mogu isprazniti pepeljaru, niti prineti
krevetu čašu vode iz kuhinje, kao što sam tri decenije bagatelisao i
činjenicu da lift u mojoj zgradi ne staje na mom prvom spratu (pa je
zbog tih 12 stepenica svaki moj odlazak u bolnicu zahtevao okup-
ljanje pomoćnog ljudstva, kao da je u pitanju priprema desanta na
Normandiju).

72
Debele knjige i debele mačke Tokom protekla tri i po meseca, što u bolnici, što kod kuće na
krevetu, došao sam do još nekih mudrih saznanja, a ovde mogu
spomenuti samo nekoliko. Prvo je da se morate osvrnuti oko sebe i
uočiti da u bolnici (a valjda i u životu) ima i daleko težih slučajeva i
da ima ljudi koji su u stanju sve to da izdrže, ne pitajući se: zašto?

Tokom dugih bolničkih večeri, slušajući priče ljudi bez nogu ili
ruku, onih na kolicima ili onih potpuno nepokretnih, uočio sam još
jednu gotovo neverovatnu stvar: da su naši ljudi krajnje otvoreni
prema slučajnim poznanicima i gotovo svi sigurni da su uspeli u
životu. Jedan je za proteklih trideset godina sazidao ovde kuću i
za sebe i za ćerku, treći ima u oboru čak pet svinja i dve krave,
četvrti je zajedno sa ženom dogurao do državne penzije, peti je u
svojoj kući u stepenice ugradio i flourescentne mačje oči, itd. Neko
zakeralo moglo bi zaključiti da ove priče o našim uspelim životima
samo podsećaju iz kakve bede se ovde u proteklih sto godina kreta-
lo, kad su nam životni bilansi toliko očajno skromni.

Istina, bilo je i onih koje uprava bolnice nije u stanju da pošalje

kući, jer nikog svog nemaju ili niko od njihovih nije u stanju da
im obezbedi negu ili su im najbliži dovoljno uticajni da mogu da
ih jeftino smeste da žive po bolnicama i banjama. No, i ti ljudi su
najlepše pričali o svojoj nekadašnjoj svakodnevnici (ujutro kafa
i rakija, preko dana samoupravljanje, vinjak i meze, uveče Mija i
Čkalja na televiziji).

Uprkos ovih (i hiljadu drugih) mudrih saznanja koje možete steći

dok ste u gipsu, ipak ne preporučujem ovu vrstu imobilizacije i
zaštite od novih tranzicionih povreda. Naime, posle bolnog miro-
vanja, još je bolnije – pokrenuti se.

Vreme, 26. april 2004.

73
Varadin

Dimitrije Boarov
Već dugo nisam bio na Petrovaradinskoj tvrđavi, koja kao nekakva
stara kotva Novog Sada već stotinama godina sprečava Dunav da
moju varoš odnese u Crno more. Evo baš danas rešavam da se ponovo
popnem na bedeme ovog „Dunavskog Gibraltara”, jer je to svakom
od nas jedina prilika da sa njenog „kamenog rba” pogleda Novi Sad
„sa visine”. U stvari, kad je dan vedar, kao ovaj današnji, sa Varadina
se vidi pola Evrope i ceo Balkan. Ova masivna tvrđava sagrađena
od crvene cigle (krajem 17. i početkom 18. veka), već dugo je jedi-
na „tačka uporišta” svih nas koji živimo u prašnjavoj vojvođanskoj
prestonici. Jedan moj prijatelj kaže da uvek kada se vrati sa nekog
dužeg puta ode na Dunav da pogleda da li je Sahat kula još uvek
na vrhu Tvrđave – i tek kada ugleda taj „veliki sat” siguran je da se
vratio kući. Ovaj belo okrečeni zvonik sa satom, mimo svih gradskih
formalnih odluka, postao je (u Sosirovom smislu) znak Novog Sada.
Možda i zbog toga što velika skazaljka pokazuje sate, a mala minute
– da bi lađari sa reke prvo videli ono što je važnije.

Odnos Novosađana prema Petrovaradinskoj tvrđavi (Varadinum

Petri) tokom vekova bio je ambivalentan – to jest sadržavao je
mešavinu strahopoštovanja, podozrenja, interesa i ponosa – jer
ona je bila impresivna slika evropske katoličke sile, pod čijim se
zidinama pravoslavci nisu smeli nastanjivati, ali i garnizon koji je
Bačku štitio od turskih armija, a kojim su ponekad komandovali i
srpski generali i oficiri u službi habzburškog dvora. Na neki način,
taj respekt prema Varadinu oseća se i po tome što je u epskoj narod-
noj pesmi u njegovim kazamatima tamnovao čak i Marko Kraljević.
Ta legenda se učvrstila kada je u toj tvrđavi bio interniran i sam
srpski vožd Karađorđe, posle sloma ustanka, a nastavila sve do
priče (obeležene mermernom tablom) da je u njoj bio zatvoren i
austrijski narednik Josip Broz Tito (u stvari, bio je priveden nekoli-
ko dana, jer se bez ausvajsa udaljio od svoje jedinice).

Mene je, međutim, posebno zaintrigirala jedna pričica koju je ob-

javio Vasa Stajić o događaju iz 1813. godine o haramiji Kuzmanu

74
Debele knjige i debele mačke Ugodiću koji je dugo visio na varadinskim vešalima, a koji sam već
odavno opisao u ovoj istoj rubrici Vremena.

Ova bizarna pričica sa Varadinske tvrđave, kada je Ugodiću sa

vešala ukradena noga, a koju je Stajić stavio u kontekst praznove-
rica koje su vladale među starim Novosađanima, zaintrigirala me
je pre svega zato što sam uvrteo da nam već samo isticanje vešala
na Varadinskoj tvrđavi u toj epizodi, skreće pažnju na jednostavnu
činjenicu da današnja pitoma „Đava“, kako je naziva novosadska
mladež, nije oduvek bila samo poprište Egzita, igranki i šetnji,
ljubavnih zagrljaja i noćnih terevenki – nego, upravo suprotno,
da je ona bila poprište jednog najčešće surovog reda stvari, kakav
uvek karakteriše veliko zabačeno vojničko stecište na rubu uvek
nesigurnog Balkana (jer i ova priča, na neki način, pokazuje da
su vešala glavna vertikala svake vojske i državne sile). No, više od
te načelne ocene, mene je kopkala sudbina spomenutog harami-
je Kuzmana Ugodića i naprosto mi je bilo neobično da do naših
dana nije ostala neka legenda o ovom liku – legenda o nekakvom
borcu za prava naroda, bundžiji i hajdučkom slobodaru. Mislio
sam, eto i nama Vojvođanima naš Starac Vujadin ili barem Robin
Hud.

Kasnije sam kod Slavka Gavrilovića (Vojvodina i Srbija u vreme

Prvog ustanka, 1974) otkrio da je Kuzmana Ugodića – zvanog „Crni
Kuzman“, sa još 15 njegovih razbojnika, koji su, u vreme srpske
buržoaske revolucije 1804. godine, arčili uglavnom po Sremu, a
potom bežali preko Save i Dunava pod skut srpskih vojvoda (i za
to pokriće, sigurno, plaćali debeli reket) austrijskim vojnim vlasti-
ma izručio sâm Karađorđe, 1809. godine, u vreme kada je tražio
protektorat Beča nad Srbijom (Meternih, lično, otklonio je taj pred-
log). Naime, spomenuto izručenje razbojnika, koje je ondašnja
„međunarodna zajednica“ dugo tražila od Karađorđa, izvršeno je
u znak dobre volje i pod potrebom da se ustaničkoj Srbiji „ukinu
sankcije“ koje im je nametnuo austrijski dvor, te da se ona i vojno
zaštiti, kada se u srpskom vođstvu videlo da od Rusa nema vajde, a
da se Turci vraćaju. Tako je, iz „geopolitičkih razloga“, naš Kuzman

75
omastio konopac na Varadinu, a potom ostao i bez noge, jer je Jefta

Dimitrije Boarov
Gajin patio od padavice.

Dakle, odoh po sunčanom danu na bedeme Varadina, da vidim šta

ima doista novog u Evropi i na Balkanu.

Vreme, 26. oktobar 2004.

Biografije
„To mu je dobro za biografiju“, kaže mi jedan prijatelj povodom
dvodnevnog apsa u koji je ovih dana bio dopao Vladan Batić, ex
ministar pravde Srbije. Ovaj iskaz naslanja se na rašireno uverenje
da u Srbiji i ne možeš postati ministar ako te prethodni „nenarod-
ni režim“ nije stavljao na robiju – a koje je naša istorija dopunila
pravilom da ako nisi pre ministrovanja omirisao zatvor, onda ti
on sigurno sleduje posle odlaska sa visoke funkcije. Naravno, za
biografiju je bolje pre, nego posle.

Danas, kada su u vrhu političke scene Srbije uglavnom ljudi sa

„tankim biografijama“, to jest oni među kojima je malo čak i onih
koji bi se mogli podičiti izbacivanjem iz profesorskih kabineta, po-
jačanom seksualnom ili kafanskom aktivnošću ili sitnom kockom,
možda političarima doista dobro dođe i neki kratki istražni zatvor
– da bi se pojačao utisak da su spremni na veliko žrtvovanje zarad
svojih uverenja. Srbija, međutim, slabo pamti i mnogo uzbudljivije
biografije svojih odličnika i javnih poslenika.

Upravo zato volim biografije, da znam o poznatim ljudima i ono što

drugi neće da pamte. Zbog toga sam srećan što je nedavno, napokon,
odštampan i prvi tom Srpskog biografskog rečnika, koji se (po ideji
pokojnog Aleksandra Foriškovića) u Matici srpskoj, u Novom Sadu,
počeo pripremati još pre više od 30 godina, a koji obuhvata opise ži-
vota onih ličnosti koje su glavninu svog delovanja od javnog značaja

76
Debele knjige i debele mačke ostvarile do 1945. godine. Obuhvaćeni su ne samo Srbi, već i ličnosti
iz drugih nacija, one koje su „svojim kreativnim, ali i razornim učin-
kom uticale na tokove srpske istorije“ (kako piše u predgovoru).

Pošto su u ovom prvom tomu SBR Matice srpske zasad publikova-

ne samo ličnosti pod A i B, i to one koje su postale poznate još pre
60 godina, povodom Batićevog slučaja mogao sam da konstatujem
samo to da se u srpskoj istoriji već spominje jedan Batić Mirković,
vlastelin i bosanski knez, koji je umro oko 1420. godine.

No, kako sam već bio kod slova B, a to je draž listanja biografskih reč-
nika, pronašao sam, na primer, jednu neverovatnu srpsku biografiju,
Dubrovčanina Anselma Bandurovića (1671-1743), pod nesrećnom
klasifikacijom: starinar, vizantinolog i numizmatičar. Ovaj čovek, čija
se porodica doselila u grad podno Srđa iz Čepikuća, zaredio se u be-
nediktinski red, pa je u arhivu Propagande u Rimu pronašao i prepi-
sao izveštaj Mata Gundulića iz 1674. godine o položaju pravoslavnog
življa u Srbiji. Kasnije će se kao profesor iz Pize obreti u Parizu, u
manastiru St-Germain des Pres, pa će ubrzo postati i miljenik čuve-
nog Luja XIV i njegovog brata Filipa Orleanskog, a ispovednik kraljice
majke. Potom postaje počasni član pariske Akademije, jer je publiko-
vao voluminozna dela – Conspectus operum sancti Nicephori (1705)
i Imperium Orientale u dva dela (1711), a među numizmatičare je,
valjda, smešten zato što je napisao i delo Numismata Imperatorum
Romanorum (1718) i posvetio ga svom prijatelju Filipu Orleanskom, u
čijem raskošnom dvorcu je proveo i poslednje dane života. Priznaćete
da znate mnoge primere iz naše istorije da su se neki ljudi iz nekih
„čepikuća“ propeli do ovdašnjih dvorova ili vila na Dedinju, ali da je
jedan Srbin (istina, one druge vere) stigao do Versaja i Kralja Sunca,
to verovatno niste znali (mada je logično).

Još je jedna dobra stvar kod biografskog rečnika MS. Pored svih
naših partizana, čije su biografije poslednjih pola veka prenošene
u svim našim leksikografskim publikacijama, sada su čitaocima
dostupne i biografije brojnih četničkih oficira. Tako su, na primer,
u ovoj knjizi jedan do drugog: potpukovnik Slavko Bjelajac (1905-

77
1965), četnički komandant 1. korpusa Jugoslovenske vojske u

Dimitrije Boarov
otadžbini (1942) i narodni heroj general-pukovnik Stanko Bjelajac
(1912-2001), koji je tokom rata bio i komandant 7. banijske udarne
divizije, koja se istakla u bitkama na Neretvi i Sutjesci.

No, nije se otišlo u neku novu krajnost, pa je biografska odrednica o

Josipu Brozu Titu zauzela čitavih šest (i jače) stranica SRB MS. Za ni-
jansu manje dobio je grof Đorđe Branković (1645-1711), koji je ranije
bio zapostavljan u našim udžbenicima istorije, iako je (po skromnom
mišljenju pisca ovih redova, ali i ozbiljnijih istraživača) stvarni rodo-
načelnik ideje nove, takozvane moderne Srbije (koja je prvo konsti-
tuisana kao ideja Srpske Vojvodine). Reč je, inače, o čoveku sa doista
uzbudljivom biografijom, koji je u malo godina, dok je bio na slobodi,
stigao da bude i lažni potomak srpskog despota Đorđa II Brankovića,
i erdeljski otpravnik poslova na Porti (za vreme kneza Apafija), pa
zatim mađarski, ruski i austrijski špijun. Oči u oči razgovarao je ne
samo sa sultanima, nego i sa poljskim kraljem Jovanom Kazimirom,
ruskim carem Aleksijem Mihajlovićem i austrijskim carem Leopoldom
I. Napisao je znamenite Hronike (neku vrstu „kreativne istorije“ srp-
skog i ostalih balkanskih naroda) na 2.680 strana (rukopis je do danas
neobjavljen i leži u arhivi Karlovačke mitropolije). Taj Branković pro-
veo je u austrijskom zatočeništvu poslednju 21 godinu svoga života.

Jedan drugi Branković – Laza, klasifikuje se u SBR jednostavno:

razbojnik. Delovao je u rodnim Pavlovcima u Sremu krajem 18.
veka. Na primer, aprila 1797. godine, njegova četa ojačana dru-
žinom harambaše Luke Stojčina opljačkala je deo fruškogorskih
manastira, sela Prnjavor i Rakovac, a zatim su se okomili na Inđiju
gde su opljačkali trgovca Marka Šupljajskog, a potom oteli i ubili
kaplara Krstonošića, jer za njega nisu dobili 1000 forinti otkupa.
Gospodin razbojnik Laza Branković ubijen je u rodnom mestu iste
godine, nakon potere koja je trajala 12 dana i u kojoj je učestvovalo
7000 županijskih podanika i 3500 graničara.

Na žalost, nisu svi poznati Brankovići iz srpske istorije našli mesto u

prvom tomu Srpskog biografskog rečnika Matice srpske. Tako u nje-

78
Debele knjige i debele mačke mu nema Vuka Brankovića, našeg glavnog „nacionalnog izdajnika”.
Nema ga, iako sve druge ekciklopedije na srpskom jeziku tvrde da
je reč o istorijskoj ličnosti, pa, na primer, Politikina verzije Britanike
kaže da je bio zet kneza Lazara, da je učestvovao u boju na Kosovu
i da nema dokaza da je bio krivac za srpski poraz – ali neko je već
morao preuzeti odgovornost zlosrećnog presvetlog kneza.

Priređivači rečnika kažu da ćemo o Vuku Brankoviću čitati kada

dođu do slova V, jer se, navodno, drže pravila da je kod plemenite
loze važnije ime od prezimena. Možda su se tog pravila držali i
izdavači naše Britanike, pa pesnika Matiju Bećkovića nalazimo
pod slovom M. Istina, neki drugi pesnici su, kao na primer Blejk i
Bodler, u istom izdanju svrstani po prezimenu.

Vreme, 6. oktobar 2005.

Sneg
Pao prvi sneg ove godine. Stradun se zabeleo u Dubrovniku, a u
Novom Sadu – skoro ništa. Sinoć, tek malo svetlih rojeva pahulja
naspram tamnog neba.

„Sima se sa sestrom sanka po snegu“, mislim da je pisalo, pre sto

godina, u mojoj čitanci ispod velikog i malog slova S i uspele ilus-
tracije sa koje su zračili radost i pokret. Sećam se da su sanke na tom
crtežu imale one zaobljene letve napred, šalovi dečaka i devojčice
su vijorili oko njihovih nasmejanih glava, a okolo su bile nacrtane
neproporcionalno velike pahuljice različitih kristalnih struktura.
Kad je moj sin krenuo u školu mislim da je koncepcija bukvara
bila nešto izmenjena, ali nisam u to siguran. Sećam se samo da su
odmah učili skupove i nejednakosti, te da sam se mučio da shva-
tim binarni jezik brojeva i njihovo neobično sabiranje, kako bih
pomogao izradu domaćeg zadatka. A toliko puta sam se, pre toga,
hvalio u kući da sam nekada bio sjajan matematičar.

79
Kad sam ja kretao u školu i sâm sam voleo sneg i bio sam fasciniran

Dimitrije Boarov
svake jeseni kada bih ujutro prvi put kroz prozor video da je za-
belelo. Prva radost je bilo čišćenje snega. Na Podbari, predgrađu
gde sam odrastao, ceo kvart je ujutro odzvanjao od lupe drvenih
lopata, jer se iznad snega svaki glas širi oštrije i dalje. Tada su,
naravno, i snegovi bili veći, pa se od sklonjenih nameta sa uskih
prolaza pored kuća nije videla ni druga strana ulice. Moja baka
Teza, a zvao sam je majkica, ujutro me je oblačila u stotinu gaća
i džempera i držala slovo kako ne moram da se „ulopam“ još pre
škole i kako ne moram svakog dana da izgubim neku rukavicu. A
bile su to one štrikane rukavice samo sa palcem, sa nekom šarom
na nadlanici – loše za hvatanje, a odlične za grudvanje.

Mnogo godina kasnije moj sin je počeo životnu školu tako što su mu
prvog dana zimovanja pokraj Mrkonjić Grada ukrali sjajne adidas
rukavice za skijanje, od veštačke kože, koje je samo na dva minuta
bio ostavio na radijatoru ispred toaleta. Otišao sam sutradan na
pijacu u toj turobnoj varošici, ali na njoj nisam našao rukavice sa
palcem – no sam kupio jedno zvono za kravu i jedan kalapač, oba
ručne izrade. Kada sam se vratio u Novi Sad, neki drugovi su me
grdili što tamo nisam kupio kosu – jer su mrkonjićki kovači čuveni
po njihovoj proizvodnji. (Taj motel u kome su zimovala novosad-
ska deca, 1985. godine, prepoznao sam na TV snimku negde 1993.
godine – bio je to video izveštaj sa nekih od mnogih neuspelih pre-
govora o primirju između srpske i bosanske zaraćene strane).

Tako sam i ja išao pet-šest puta na skijanje, ali sam bio kranje
malerozan – nikad snega, pa nikad i nisam naučio da se skijam.
Još prvi put kada sam išao na zimovanje, bio sam gimnazijalac,
kada smo stigli na Mavrovo, bilo je užasno hladno, ali snega nije
bilo. Naš profesor je našao jednu zaklonjenu uvalu sa nečim što je
više bilo led nego sneg, i već prvog dana sam iskrenuo zglavak na
nozi, pa sam ostajao sâm u nekim radničkim barakama, gde smo
bili smešteni, dok su ostali veselo odlazili na skijanje. Kada me je
noga malo prošla, mada hramljući, odlazio sam na drugu stranu,
na padine Koraba, srećan što mogu da se pentram bez letava na

80
Debele knjige i debele mačke nogama ili na leđima i da se sunčam na doista stravičnim stenama
ove zadivljujuće planine. Za lepog dana, u daljini se videla Šara,
kao bela pregrada neba. Tamo je bilo snega.

U mom životu snega je bilo dovoljno kad nije trebalo. Dok sam
bio u vojsci, mom pešadijskom puku zalomio se teren baš u de-
cembru. Dan kada su nas kamioni istovarili negde u blizini Slunja
bio je sunčan, topao i prekrasan. Uveče smo legli ispod razapetih
šatorskih krila na naramke paprati – desetorica, jedan uz drugog.
No, već ujutro je pao sneg, a neko je imao tri ćebeta, a neko ni-
jedno. Tada sam shvatio šta znači „život na otvorenom“, kad si
tokom dana mokar, a noću stegne mraz, pa ne smeš da se izuješ, jer
posle ne možeš da se obuješ, kad se čizme zamrznu. Kao najstariji
u odeljenju (imao sam čak 27 godina), ubeđivao sam ostale da ne
ležu na ledenu zemlju, ali oni su pokraj vatre spavali „po hajdučki“,
pa je većina završila u bolnici sa teškim zapaljenjem bubrega. Ja
sam prečučao deset dana, pa sam se u kasarnu vratio „zdraviji nego
ikad“.

Najgore je prošao jedan naš dečko koji je, mada rođen u Francuskoj,
došao da služi vojsku u otadžbini. Svima nama kojima je „naše
zemlje“ bilo preko glave, jer smo je imali svaki dan, taj dečak je
bio smešan, sa svojom prevelikom savesnošću, a na njega smo
bili i ogorčeni, jer je jureći kao bez glave u „uzbrdnom jurišu“ u
vrtačama kvario „liniju napada“ – pa nas je komandir stalno vraćao
na tu vežbu. Pokušao sam da mu objasnim da nije trenutak da se
„mre za krst časni i slobodu zlatnu“, ali nije vredelo. Taj dečak iz
Šombura je na tom snegu kraj Slunja zaradio tešku upalu pluća
i svega ostalog. Posle dugog lečenja otpušten je iz vojske gotovo
kao invalid. Sneg je upropastio njegovu čežnju za (nacionalnim)
identitetom.

Vreme, 1. decembar 2005.

81
Megamarket

Dimitrije Boarov
Nekako baš usred ustavne kampanje, u Novom Sadu je otvoren i
drugi veliki megamarket, pa sam se uputio tamo, ne da kupujem, već
da se nađem u narodu. Naime, ako živite povučeno u nekom gradu,
najbolje možete naslutiti šta narod trenutno misli i šta najviše traži,
ako obiđete neku pijacu ili megamarket – kako se sada naziva ono
„nešto“ između pokrivene pijace i organizovanog vašara. Odmah
da kažem da mi ni ovoga puta nije uspelo da saznam šta narod
misli, ali sam uživao u izobilju ponuđene robe, ne naročito visokog
kvaliteta – ali upadljivo niskih cena.

Da sam nekim slučajem poneo nešto novca, verovatno bih kupio

kilu viršli, plastičnu gondolu za auto i šatorsku nadstrešnicu (svega
2.300 dinara), samo zato što su te stvari, za moj pojam, u tom mega-
marketu veoma jeftine – iako od viršli mnogo više volim kobasice,
iako već odavno nisam išao na put sa mnogo prtljaga, a ne vidim ni
zašta bi mi služila šatorska nadstrešnica, kad roštilj nikada nisam
pekao ni po suncu, ni po ladu.

U stvari, kako ne volim nikakvu suvu specijalizaciju, oduvek sam

i u trgovini najviše voleo takozvane radnje sa mešovitom robom.
Valjda to vučem iz detinjstva kada su sve radnje u mom predgrađu,
a i kod rodbine po selima, bile takve. Baš sinoć, čitajući ogromnu,
trotomnu knjigu (sa ukupno 2692 stranice) memoarskih zapisa
Dušana Popovića (sina prvog bana Dunavske banovine, partizana,
novinara, ambasadora koji je govorio šest-sedam svetskih jezika,
člana Izvršnog komiteta CK SKJ i PK SKV, šefa novosadskih komu-
nista u vreme vojvođanske cestne afere, čoveka koji je izmislio
Sterijino pozorje i aktive radnika komunista – iz kojih su izrasli
„bacači jogurta“) našao sam i njegov opis tih nekadašnjih seoskih
bolti po Vojvodini: „U njima se moglo kupiti bibera, lorbera, naj-
kvirca, smokava, kafe, šećera, bombona raznih vrsta, roštića, sa-
puna za pranje i mirisavog za devojke, belila za mladu ženskadiju,
rakije, ruma i rasopčina, sirćeta i esencije, sode i masti, kanapa,
like i kučine, kenjadže, kandžija i bičalja, ponekad i limuna, suvog

82
Debele knjige i debele mačke grožđa i svega što seljačkom narodu treba za svakodnevne prilike i
za svečane dane kao što su svečari i veliki sveci, svatovi, krštenja,
zabijačke... Sve te radnje imale su svoj naročit miris, koji često
ošamuti kad stupiš u njih.“

E, baš ta poslednja Popovićeva rečenica, o jakoj mešavini mirisa

koji bi vas zapahnuo kad ste ulazili u te stare prodavnice-svaštare,
aktivirala mi je sećanje na radnje iz detinjstva – pred kojima sam,
ne jednom, pre pedeset godina slat da „držim red“, jer se proneo
glas da će, po odluci najvišeg narodnog rukovodstva, baš u nju stići
brašno ili zejtin. Mnogo kasnije, pod svetskim sankcijama, radije
sam tu robu nabavljao od švercera. Ne volim red ni kod zubara, a
nekmoli pred trgovinom.

U stvari, u (gore opisanoj) seoskoj radnji u Pećincima, svoju

uspešnu trgovačku karijeru bio je započeo i moj pokojni tast. On
mi je objasnio da je tajna njegovog uspeha bila u tome da mušteriji
nikad nije rekao: nema i ne može. Tako mu je jednom prilikom
jedan kupac rekao da će kupiti tubu platna, ako mu do sutra od tog
platna mogu biti sašivene košulje. Tast je rekao da to nije nikakav
problem. A bio je. Moja sjajna tašta, kada se udavala iz bogatog,
bačkog Đurđeva u bedne, siromašne Pećince, donela je u miraz,
između ostalog, i šivaću mašinu, ali do spomenute porudžbine
nikada nije sašila nijednu mušku košulju. No, njoj se nikada ništa
nije otelo, pa je rašila jednu staru košulju, po šnitovima iskrojila
celu tubu, a zatim celu noć šila naručene košulje i smišljala kako
će svemoćnog i sposobnog trgovca Stevu zadaviti golim rukama,
čim završi posao.

Moj tast mi je ispričao i kratku priču o komunističkoj nacionalizaciji

njegove radnje u Rumi, u ime naroda. Ušla su dva udbaša sa nekim
papirom, pročitali rešenje i rekli mu da uzme lične stvari i napusti
narodnu imovinu. Uzeo je drveni metar, makaze i šešir i izšetao u
vedar dan. Pitao sam ga je li zapamtio te ljude. „Ma jesam, rekao
mi je – kasnije sam jednom ispod ruke čak odobrio neki kredit bez
žiranata, da kupi kauč na rasklapanje. Nije ga do kraja ni otplatio“.

83
Moj tast, inače, kao potonji poslovođa u društvenom trgovačkom

Dimitrije Boarov
preduzeću, nikad nije imao greške ni kod jednog inventara – jer je
stalno inventarisao sam, kad se raziđe osoblje, skoro svaku noć.

Što se mene tiče, moram da priznam da nisam za trgovca, jer kad-

god inventarišem karijeru i imovinu, vidim da sam stalno u gu-
bicima. Tešim se onom sjajnom rečenicom koju je Meša Selimović
pronašao u Kuranu: da je svaki čovjek uvijek na gubitku.

Vreme, 2. novembar 2006.

Metražna književnost
Pre nekoliko sedmica dobio sam sabrana dela Jaše Tomića u 25
tomova, u izdanju Prometeja, a „pod pokroviteljstvom Grada
Novog Sada“, to jest njegove radikalske uprave, i već ovo što sam
do sada stigao da pročitam i prelistam učvršćuje me u uverenju da
se radi o našem najznačajnijem izdavačkom poduhvatu 2007. go-
dine. Reč je o grandioznom aktu demistifikacije jednog od ključnih
rodonačelnika radikalsko-narodnjačke ideologije među Srbima.
Naime, ako se to i nije htelo, ipak se postiglo – jer celokupno delo
„srpskog Diogena“ uopšte nije bilo potrebno „aktuelizirati“, to jest
objašnjavati današnjem čitaocu, pošto je gotovo sve (osim antikle-
rikalizma) od onoga što je čika Jaša pisao i govorio na prelazu iz
19. u 20. vek – i danas živo na srpskoj političkoj sceni, da življe ne
može biti.

Mada po voluminoznosti daleko zaostaje iza dosada objavljenih

100 knjiga dr Vojislava Šešelja, ovo delo je daleko značajnije u
dva pravca. Prvo, Jaša Tomić na mnogo temeljniji i talentovaniji
način od današnjih njegovih naslednika-pigmeja podastire građu
za istraživanje korena i smisla narodnjačkog shvatanja sveta među
Srbima, a njegovo delo nam u celini osvetljava genij prostačke filozo-
fije našeg provincijalnog nacionalnog kosmosa. Drugo, ovo izdanje

84
Debele knjige i debele mačke političke i književne „arheologije“, ne samo da ima otrežnjavajući
racio, nego daje i pristojan doprinos takozvanoj „metražnoj“ ili
„regalnoj književnosti“ – koja je zapravo i jedna od bitnih značajki
narodnjačkog kulturološkog terora nad Srbijom, evo već dva veka.

Naizgled, fenomen „metražne“ ili „regalne“ književnosti, dakle

fenomen kupovine knjiga „na metar“ da bi se popunili regali u
dnevnoj sobi ili ličnom poslovnom kabinetu, deluje jednostavno.
Tobože, njegova suština je u tome da knjige u nizu, pogotovu ako
su lepo ukoričene i skladno kontriraju bukovoj ili trešnjevoj boji
iverice od koje je skrojen regal koji pokriva zidove – daju ne samo
toplinu sobi, nego i dodaju važnosti i ozbiljnosti domaćina. Meni se,
međutim, čini da je ta naša veoma raširena pojava, ipak složenija,
jer ju je nemoguće potpuno odvojiti od autora i naslova te „deko-
rativne književnosti“ u određenom društvenom trenutku. Dakle ta
„ukrasna književnost“ ne samo da govori o društvenoj modi, nego
govori i o mnogo drugih stvari, pa je zato smatram dostojnom jedne
kompleksnije analize (za kakvu ovde nema prostora).

Jeste da su važni boja i kvalitet koričenja knjiga; jeste da tu po

pravilu dominiraju izdanja sabranih dela u istoj kolornoj nijansi
ili nizovi podjednako kožno, platneno, kartonski ili mekano plas-
tificirano opremljenih knjiga izdatih u nekakvoj ediciji; jeste da
je lepše ako veći formati zahvataju donje, visočije police (koje se
produžavaju do televizijskog aparata i dividija), a sitniji formati
popunjavaju one tešnje, gornje police; ali pri svemu tome, verujem
da je indikativan i izbor autora i naslova. Ne zato što kupac tih
knjiga mnogo zna o tome šta se krije iza njihovih korica, već zato
što on, ili prodavac koji mu ih je uvalio, u krajnjoj konsekvenci,
po pravilu nepogrešivo pogađa aktuelni politički i društveni rejting
vodećih ideja u nacionalnoj zajednici i spreman je da ih sledi, „zlu
ne trebalo“.

Uostalom, mogućnost neke teže greške kod nas je smanjena i ta-

kozvanom izdavačkom politikom vodećih kuća, jer naši izdavači,
to jest kreatori mode određenih autora i njihovih knjiga, gotovo

85
po pravilu nisu daleko od potrošačkog ukusa svojih mušterija „na

Dimitrije Boarov
metar“. Oni znaju „šta ide“ u datom trenutku, to jest šta je socijalno
konkurentno, istorijski primereno, društveno dominantno, sistem-
ski opravdano – rečju, oni obično znaju šta će izazvati ključne
ambijentalne aplauze, zanimljiva varoška ogovaranja, a ponekad
čak i dvorsku promidžbu, pa takvu robu i nude platežno jačim
mušterijama, onima sa dužim i višim regalima, sa kojima u suštini
dele osnovne ciljeve i isti ideološki horizont. Sve je tu zapravo pove-
zano i usklađeno, jer je reč o transparentnom, praktično bukvalno
marketinškom poduhvatu, zapravo o intelektualnom „izlogu“ u
najprometnijoj prostoriji, čija je izložbena funkcija klasična – da
prikaže, privuče i fascinira goste, partnere i prolaznike. U stvari,
da legitimiše željeni i poželjni ideal izlagača, da stvori utisak o
njegovoj solidnoj utemeljenosti u date društvene vrednosti, da ga
preporuči zbog lojalnosti aktuelnom političkom trendu i intelek-
tualnom ukusu, da ga prikaže trajnijim i verodostojnijim u inače
obično marginalnom, provincijalnom, nesigurnom, promenljivom,
ali uvek bednom okruženju.

I kupce „metražne književnosti“ možemo podeliti po raznovrsnim

kriterijumima – što po kupovnoj snazi, što po položaju na
društvenoj lestvici, što po domaćim i međunarodnim referencama,
što po izlagačkim ambicijama, itd. Meni su najmanje zanimljivi oni
najprimitivniji koji osnovne intelektualne informacije sakupljaju i
osvežavaju preko ukrštenih reči, televizijskih kvizova i slikovnih,
tematskih enciklopedija – pa se u knjižari obično lako odlučuju za
red Puškina, Njegoša i Šekspira, red Tolstoja, Dostojevskog, Balzaka
i Dikensa, i tako redom, sve do Jakovljevićevih i Ćosićevih epskih
romana i Ekmečićevih esejističkih „klanja i oranja“. Dakle, najmanje
su zanimljivi oni koji su rafove polica u svojim primajućim prosto-
rijama, na primer, posle Drugog svetskog rata i nakon dolaska ju-
goslovenskih komunista na vlast popunjavali knjigama Staljinovih
i Titovih govora i partizanskim divizijskim monografijama, a danas
su prešli na „kosovski ciklus“ ili na pesme, govore i misli Matije
Bećkovića, našeg „najskupljeg savremenika“.

86
Debele knjige i debele mačke Po mom mišljenju, izbor „regalne književnosti“ tih najprimitivnijih
ljudi nam malo može reći o tome šta je zapravo bilo ispod prve kore
pukog rasporeda društvene moći. Jer ne treba zaboraviti, u tom du-
gom razdoblju, kod takozvanih poluinteligenata, dobro su išli i sa-
brani tomovi Krleže, Andrića i Lalića, Dostojevskog, Kafke i Kamija,
pa čak su zavidnu prodaju imale i filozofske biblioteke – okvir se kre-
tao od Platona i Aristotela, do Kanta i Hegela, uglavnom ne dalje (to
jest bliže). Istina, kasnije će se u to društvo nekako probiti Sartr i sve
ono što je mirisalo na egzistencijalizam – ali to je već bilo u vezi sa
crnim rolkama Žilijet Greko i francuskim filmskim „crnim talasom“.
Ti ljudi koji su kupovali knjige koje neće čitati, verovatno su bili
zahvaćeni nekom vrstom virusa „modernizacije Srbije“ i otvaranja
SFRJ prema svetu, ali su nacionalne snage krajem 20. veka sve vratile
na svoje staro mesto. Barbarogenije (u konstatinovićevskom smislu
pojma) vaskrsnuo je i vratio stvari pod kontrolu. Na police regala
vratili su se popovi, akademici i istoričari.

„Regalna književnost“ po pravilu deluje svojim masivnim prisus-

tvom, ali to nije obavezno. Evo jednog primera kome sam nepos-
redni svedok. Negde posle 5. oktobra 2000. godine, dobijem
novinarski zadatak da čitaocima Vremena predstavim Božidara
Đelića, za koga je bilo najavljeno da će biti Đinđićev finansijski
ministar. Otkrijem da zasad sedi u Labusovom predsoblju, to jest
u zemunskom krilu Palate federacije, u prostoru koji je nekada
davno zahvatao Kardeljev kabinet. Čim sam tamo stigao, hoteći da
se pokažem obavešten, upitam Božu da li zna u čijoj kancelariji
sedi, a on mi, kao iz topa, odgovori da naravno zna, to jest da sedi
u birou nekadašnjeg Miloševićevog portparola Gorana Matića – i
pokazuje mi jednu jedinu knjigu u dugačkom regalu, koju je tu
„nasledio“. Ustanem i pogledam – bila je to knjiga sa stenogrami-
ma sa famoznog Brionskog plenuma 1964. godine, kada se Tito
obračunao sa dotadašnjom vodećom postavom Udbe, u kojoj su
dominirali Srbi.

I šta je tu zanimljivo, pitaće neko? Pa zanimljivo je to da se danas

u to „zemunsko krilo“ useljava Jočićevo Ministarstvo unutrašnjih

87
poslova Srbije. Eto, knjiga iz regala ponekad ima i proročku snagu,

Dimitrije Boarov
valjda zato što nikad nije pročitana.

Vreme, 27. decembar 2007.

Dunav
Moram ovih dana otići na Dunav da se pokvasim i da se „osvetim“
u njegovoj sivoj vodi. Naime, mi iz stare garde Novog Sada makar
jednom godišnje moramo se potopiti u ovu „svetu reku“, poput
Indusa koji hodočaste na Gang. Neverovatno, ali prošle godine to
nisam učinio, možda mi je zato Bata Pežo pre neki dan, onako us-
put, rekao da „kada me vidi, shvata da je mladost izlečiva“.

Ako bih rekao da sam odrastao na Dunavu, to ne bi bila potpuna

istina. Jer, najranije detinjstvo proveo sam na Podbari, čuvenom
predgrađu Novog Sada, u poslednjoj kući Čarnojevićeve ulice. Tu
je gotovo bio kraj Novog Sada, jer naše dvorište je gledalo na staro
igralište FK Slavije i dolmu starog kanala, koji se, preko nedale-
kog Šlajza (prevodnice), ulivao u Dunav, na mestu koje se zvalo
„Kod krvi“. Tako da smo se mi Podbarci više kupali na kanalu, na
Šlajzu ili u bari, punoj lokvanja i palacki, kraj Rajine šume (gde su
partizani posle rata streljali narodne izdajnike), nego na samom
Dunavu. Istina, išli smo na pecanje do same reke, pa se sećam da
sam jednog plavnog proleća, sa pokojnim drugom Radetom (za-
jedno smo imali 16 godina), prvi put isplovio na ribarskom čamcu
njegovog dede, u maticu reke. Čitav dan veslanja nam je trebalo
da se nekako vratimo 200-300 metara uzvodno, do deda Mitine
ribarske kolibe, toliko je voda bila brza.

Kada sam krenuo u gimnaziju, sa Srđom, Ivicom i Vanjom počeo

sam da treniram veslanje u četvercu sa kormilarom. Tada sam bolje
upoznao Dunav uzvodno od grada. Veslali smo ili do Mačkovog
spruda ili po mirnom Šodrošu, kada je u njemu bilo dovoljno vode.

88
Debele knjige i debele mačke Skoro svakog 1. maja otvarali smo sezonu kupanja na splavu našeg
kluba, Danubiusa 1885.

Najpotpuniji doživljaj najveće evropske reke (ako izuzmemo rusku

Volgu) imao sam kada je pokojni Uča organizovao ferijalnu ekipu
sa kojom smo učestvovali na Dunavskoj regati od Beča do Novog
Sada. Imali smo četiri kanua i jedan ribarski čamac sa malim mo-
torom koji je Duško Ninkov iz nekog razloga krstio „Paja Paje“.
Srđa i ja, mada smo imali veslačko iskustvo, do trenutka kada smo
se u Beču otisnuli na podivljalu reku, nikad nismo bili u kanuu,
a svaki čamac ima svoje bubice. Dunav je tamo izvanredno brz i
regulisan zagatima koji idu i do sredine matice, čas s leve, čas s
desne obale. Ne znam kako zbog toga nismo doživeli havariju još
na samom startu Regate. No brzo smo se prilagodili životu u kanuu,
u kome smo provodili i po 15 sati dnevno, jer su neke deonice bile
prilično duge. Uostalom, dobro se sećam našeg reda vožnje od pre
50 godina: Beč – Bratislava – Komarno – Estergon – Budimpešta –
Pakš – Baja – Apatin – Novi Sad. Jednom me je neko sa neke Resave
pitao da li sam ikad preplivao moćni Dunav, pa sam odgovorio:
„Uzduž, ne popreko!“

Dunav je, inače, najlepši na našem delu, jer je, bar u severnom
toku, uglavnom regulisan i održavan, to jest stešnjen u osnovno
korito, dok se kod nas razliva kroz mnoge rukavce i lenjo zaobilazi
prekrasne, blatnjave ade. Tako da možeš uživati kao što su uživali
Tom Sojer i Haklberi Fin na Misisipiju – dok te komarci ne pojedu.
Inače, na Regati o kojoj pričam, čini mi se da smo bili glavne zvezde,
u koloniji od 100-200 čamaca Čehinja, Slovakinja, Poljakinja, jer
smo se u Beču uniformisali u farmerke Super Rifle.

Kasnije smo se preselili na Liman, u samu blizinu čuvenog novo-

sadskog Štranda. Moji roditelji nisu baš ludovali za kupanjem, pa
nismo imali iznajmljenu kabinu na Štrandu, ali sam ja leti tamo bio
svaki dan. Još od jutra, kada je pesak ladnjikav, a reka resko čista.
Istina, pre podne smo obično više ljuštili preferans i igrali „nožni
tenis“, nego što smo se kupali. U stvari, obično sam i odlazio sa

89
Štranda u rano popodne, kada krene navala radnih ljudi i građana.

Dimitrije Boarov
Nekako se, tada, krilo od novih generacija da su tokom poznate
Racije 1942. godine, na tom Štrandu mađarski vojnici ubili tri
hiljade ljudi i gurnuli ih pod led (moji su tokom te Racije stradali
na Tisi, u Bečeju). Štrand je danas i kupalište, i šetalište, i vašar – i
danju i noću. Zato više volim „divlje plaže“.

Dunav je jako važan za nas Bačvane, jer nas koliko-toliko štiti od

Sremaca. No, ne možeš ti to zaustaviti. Jedan od Sremaca koje smo
u Novom Sadu svi voleli bio je i nedavno preminuli pesnik i piska-
ralo Red Sudarski, koji je, kadgod se snuždi, a to je obično bilo u
dubokoj noći, odlazio na Dunav da ga preplivava. To je bilo u vezi
sa ocem, koga je rano izgubio.

Moram, dakle, uskoro otići na Dunav, da se rashladim u njegovim

mutnim virovima, da među zubima osetim njegov slatkast pesak,
da sperem, sa one svoje remboovske unutrašnje palube, prašinu
vruće i dosadne svakodnevnice.

Vreme, 10. jul 2008.

90
 91
PORTRETI
Debele knjige i debele mačke
Dimitrije Boarov

92
Debele knjige i debele mačke

Mada sam se školovao u vreme dominacije Marksovog „istorijskog

materijalizma“, ili, bolje reći – u vreme onakvog istorijskog materi-
jalizma kako su ga razumeli jugoslovenski komunisti i pisci naših
udžbenika – da sve, uprošćeno rečeno, opredeljuje „razvoj proizvod-
nih snaga“, uvek sam držao da su „vodeće ideje“ lansirali konkretni
ljudi u svojim konkretnim ličnim romanima. Neću time da kažem
da sam ikada smatrao da se svi društveni procesi mogu „perso-
nalizovati“, jer ne može gotovo nijedan, ali hoću da kažem da su
mene oduvek zanimale one ličnosti čije su ideje i život neodvojivi od
istorijskih procesa i tekućih društvenih zbivanja.

U tom smislu ja smatram da su i novinarski portreti dragoceni jav-

nosti i da čak predstavljaju poseban novinarski žanr. I to veoma zah-
tevan novinarski žanr. Pišući i sâm knjigu o dr Lazi Pačuu (Dr Laza
Paču, legenda srpskih finansija, Beograd, 2008) ili portrete starih
srpskih ministara finansija (koje sam objavio u knjizi Apostoli srp-
skih finansija, Beograd, 1998) uverio sam se da su mi često pojedini
novinarski zapisi o ličnostima kojima sam se bavio – više pomo-
gli da shvatim neke bitne stvari o junaku svoje monografije, nego,
ponekad, i čitave potonje studije.

93
Zbog toga sam često pisao novinarske portrete, a deo tih portreta

Dimitrije Boarov
ovde nudim čitaocu. Reč je, inače, o novinarski rizičnom žanru,
ako mu se pristupa ozbiljno. Naime, najčešće morate da pišete
o ličnostima koje lično niste upoznali, čak i ako su savremenici.
A kada se oslanjate samo na sekundarne izvore i tuđe napise –
mogućnost pogrešnog doimanja nekog čoveka veoma se uvećava,
jer novinar uvek piše bez dovoljno pravih informacija.

Znači, kada kažem da nisam siguran da li sam, portretišući neke

likove sa naše aktuelne javne scene, uvek bio tačan i pravedan (ma
šta to značilo) – to ne znači da se izvinjavam ili da odustajem od
bilo kog svog teksta. Samo upozoravam da su, naravno, portreti koji
slede onakvi kako sam ja video i oslikao ljude koji su na ovaj ili onaj
način istrčali u javnu arenu, pa moraju da trpe i tuđe poglede.

Ilarion Ruvarac – glad za izdajnicima

U trenutku kada je jezik politike u Srbiji „podivljao“, pa se politički
konkurenti već kompariraju sa šumskim zverima ili se opisuju, neš-
to blaže – kao špijuni i udvarači međunarodnih svinja, i u vreme
kad se širenje laži u ime naroda čini gotovo legitimnim, i kada se
ideološka diferencijacija simplificira na relaciju patrioti ili izdajnici,
mnogima se čini da toga nikad ranije nije bilo. Na žalost – jeste.

Mit o izdaji kao uzroku svake nesreće srpskog naroda, kao logična
druga strana medalje mita o njegovoj nebeskoj, imperijalnoj priro-
di, veoma je star, a temelji su mu konstruisani u okviru kosovskog
mita i na osnovu srpsko-crnogorske legende o istrazi poturica „na
Badnje veče, okolo 1702“. Na ta dva ugaona kamena mita o izdaji,
koja je navodno uvek kočila pošteni srpski narod da se vine do
moći i gospodstva, prvi je odvažno udario čuveni kaluđer-istorik
Ilarion Ruvarac, još krajem 19. veka, što je još za njegova života
izazvalo čitavu buru negodovanja. O tim prvim velikim svađama

94
Debele knjige i debele mačke u srpskoj javnosti, koje su izbile povodom narušavanja mitova o
izdaji, još pre dve decenije precizno je pisao i dr Kosta Milutinović
(pa ćemo se ovde pomoći s nekoliko članaka o odnosima Ruvarca i
Jaše Tomića, koji su sakupljeni u Matičinu knjigu njegovih studija,
koja je objavljena 1986. godine).

Prvi veliki skandal Ruvarac je izazvao kada je u novosadskom

Stražilovu (1887-1888) u nastavcima objavio studiju O knezu
Lazaru, u kojoj je jednostavno raspršio narodna predanja o izdaji
Vuka Brankovića i u kojoj je dokazao da nema relevantnih istorij-
skih zapisa o postojanju Miloša Obilića, Jug Bogdana i njegovih
Jugovića, i tako dalje i tako redom. Iz svega toga je, naravno,
proizišao i zaključak da nije bilo čuvene Kneževe večere na čijem
dnevnom redu je bilo famozno srpsko pitanje: ko je vjera, a ko je
nevjera?

Ovaj udar na „narodnu tradiciju“ i na narodne pesme jako je zabo-

leo starog radikala i demagoga Jašu Tomića i on je u više navrata
pisao čitave feljtone i brošure protiv Ruvarca. Tako Tomić odrešito
tvrdi: „Mi priznajemo da u našim pesmama ima dosta uvećanog i
ulepšanog, ali krupnih, sasvim izmišljenih istorijskih stvari teško
da ima“. Tomiću strašno smeta što je Ruvarac „hteo da sruši rodo-
ljubivu istoriju“ kojoj je prvo rodoljublje, pa posle istina, pa kad
se u tome prebacio, stvorio je „nerodoljubivi istorijski pravac“. Za
Tomića je malo što je Ruvarac „sve čitao, skoro sve pamtio i skoro
sve znao“, jer smatra da je to „bila samo sila koja klade valja, sila
koja je preskočila realnost“. Njega posebno provocira što je Ruvarac
ismevao „istorijsko pesništvo“ i što je navodno hteo da pokaže „da
naš narod nije ništa i nema ništa“. Nasuprot tome, Tomić smatra da
je prirodno što je omladina srpska „pevala istoriju, pevala politiku,
pevala ekonomiju i da je mogla da peva hemiju, ona bi je pevala“
sve da bi „oduševila narod“.

Ne znajući kako drugačije da ocrni Ruvarca zbog surove istorijske

kritičnosti, Tomić ga je uporedio sa Šopenhauerom. „Onako je mo-
gao pisati samo Šopenhauer o Nemcima, ali on nije bio ni realni

95
istorik, niti uopšte istorik“, vajka se Tomić i ponovo se vraća na prob-

Dimitrije Boarov
lem „ukidanja izdajništva“ Vuka Brankovića, pa kaže: „I zar ima
pravo Ruvarac kad veruje da bi narod mogao ovako ogrešiti dušu i
ocrniti nevina čoveka i udariti tešku kletvu na njega? Ne, to narod
ne radi. Da takvo što ima u kakvom izvoru, što ga je pojedinac pi-
sao, moglo bi se i posumnjati. Pojedinci hoće iz zlobe, mržnje i da
ocrne, narod neće. Vi možete kadgod naći naivnu narodnu skasku
i pesmu. Ali ono glavno ima uvek istinske podloge. Narod nikad ne
gradi od junaka kukavicu, niti od kukavice junaka. Nije taj Vuk bio
slavan, nit mogao biti slavan, kad ga je narod žigosao kao izdajicu“
(Kritika Ruvarčeve škole, Novi Sad, 1908).

Ilarion Ruvarac je gotovo svakom svojom raspravom izazivao sab-

lazan ondašnjih patriota i rodoljuba, pa je tako bilo i kada se prih-
vatio crnogorske istorije i u Brankovom kolu (1897-1898) objavio
„Montenegrinu, priloške za istoriju Crne Gore“. Opet se jedan od
ključnih skandala zapleo oko Ruvarčeve tvrdnje da nema istorijskih
izvora koji potvrđuju da je doista na početku 18. veka bilo famozne
„istrage poturica“, te navodne crnogorske Bartolomejske noći u kojoj
su pobijeni nacionalni izdajnici. Ipak, osporavajući Njegoševo „istorij-
sko sobitije pri svršetku 17. veka“, Ruvarac smotreno iznosi hipotezu
da je tog sobitija ipak bilo, ali ne pri kraju veka, već nekad ranije.

No, bez obzira na taj smotreni hipotetični ustupak, da je nečega

možda ranije bilo, u vremenu iz koga nisu sačuvani istorijski iz-
vori, na Ruvarca se opet sručilo drvlje i kamenje. Jaša Tomić je
kasnije, tek posle Ruvarčeve smrti, gotovo likovao: „Eto vidite, to
je ta – nerodoljubiva istorija! Kad to čitate, izlazi vam pred oči ona
tupa, blesasta radost, koju oseća pisac nad satrvenim narodnim
idealima. Ta porušena je ne samo slavna prošlost Crne Gore, nego
i sve ono, što su o tome pevali najveći srpski pesnici“. U finalu
svoje analize Jaša Tomić napada Ilariona Ruvarca da „on ne vidi
ono što je veliko i glavno, već se hvata za najmanje sitnice. Njegov
pogled ne može da gleda u daljinu. Da je drukčije, on bi pored
ovako ogromnog poznavanja činjenica napisao istoriju, ali on na to
nije ni pomišljao“.

96
Debele knjige i debele mačke Tvrdi utemeljivač srpske kritičke istoriografske škole, Ilarion
Ruvarac nije se mnogo obzirao na primedbe takve vrste, a kad se
obzirao nije štedeo pogrda na račun „praznoglavaca i sujemudre-
nih neznalica“. Ovaj čovek koji se godinama bavio teškim poslom
trežnjenja srpskog naroda i razbijanjem njegovih političkih iluzija,
još 1888. godine je napisao: „Ja se nisam ni do sada obzirao, pa
se neću ni sada obzirati na množinu i na ono što množina želi i
priželjkuje, ili što je njoj mrsko i od čega se odvraća ona, već ću i u
tom pogledu ići svojim putem...“

Vojvodina, 13. januar 2000.

Mihailo Polit-Desančić – zaboravljeni vojvođanski

velikan
Da Advokatska komora Vojvodine nije na nedavnoj godišnjoj
skupštini (24. juna) u svoj zvaničan dnevni red uvrstila poseban
prigodni govor dr Željka Fajfrića o advokatu, narodnom poslaniku,
političaru i žurnalisti MihaiIu Politu-Desančiću i da njen Glasnik
ovih dana nije objavio nekoliko izvoda iz Politovih čuvenih beseda
(u odbranu Svetozara Miletića pred Krivičnim sudom u Budimu
1878. godine i povodom Aponjijevog školskog zakona od 1907),
osamdeseta godišnjica od smrti jedne od najkrupnijih političkih
ličnosti Vojvodine i Novog Sada protekla bi u potpunom muku.

Iako je neosporno bio jedan od najučenijih, najuglednijih i najpis-

menijih Srba 19. veka, koji je tokom čitavih pet decenija javnog
delovanja (od 1868. do 1918. godine) dosledno štitio dostojanstvo
srpske narodnosti u Ugarskoj, negovao ideje o srpsko-hrvatskom
političkom savezništvu i uporno branio pravo Srbije i Srba, kao i
ostalih balkanskih naroda, da u raspletu „Istočnog pitanja“ budu
akteri stvaranja nove državno-pravne konfiguracije Balkana na
razvalinama Turske imperije (a ne da služe samo kao monete sa

97
potkusurivanje interesa velikih sila) – niko se Polita-Desančića nije

Dimitrije Boarov
setio ni u Beogradu, pa ni u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Istina, povodom ove Politove godišnjice nije se ničim oglasila ni

Matica srpska u Novom Sadu, a bar u njoj ima toliko materijala o
jednom od njenih najuglednijih nekadašnjih članova. U rafovima
Biblioteke Matice srpske ima mnogo prvih izdanja Politovih mno-
gobrojnih knjiga, tu su i izvrsne studije o Politu-Desančiću nedav-
no preminulog dr Koste Milutinovića – no, zasad nema bar neke
skromne izložbe o velikom Vojvođanu, a takve izložbe o drugim
našim i tuđim velikanima smenjuju se stalno već nekoliko godina.
Pa ni Srpsko narodno pozorište nikako da se oglasi o čoveku koji
je podržao njegovo osnivanje i još pre više od 100 godina tražio na
Ugarskom saboru novac za opstanak tog pozorišta.

Nije se, na žalost, godišnjice Politove smrti setilo ni naše Nezavisno

društvo novinara Vojvodine (da ono državno društvo za režimske
novinare i ne spominjemo), mada je on, pored svega, bio i jedan
od najboljih i najčuvenijih vojvođanskih publicista i novinara. Bio
je jedan od pokretača, a zatim i vlasnik novosadskog Branika, čes-
to je pisao u Zastavi, Srbskom dnevniku, Narodu, a više decenija
bio je i stalni dopisnik nemačkih i austrijskih listova (Allgemeine
Augsburger Zeitung, Ost und West, Cotta, Unsere Zeit itd).

Mada je na neki način jedan od rodonačelnika čuvene Srpske slobo-

doumne narodne stranke i dugo godina prvi saradnik njenog vođe
Svetozara Miletića, zatim osnivač i lider Srpske narodne liberalne
stranke (od 1887), pa i jedan od idejnih pokretača Samostalnih
demokrata u Vojvodini (sa tom strujom njegovi ljudi napustili su
Veliko narodno veće Vojvodine posle stvaranja Kraljevine SHS 1918),
Polita-Desančića se nije setila nijedna današnja politička stranka u
Pokrajini. Kao da se stalni ringišpil vaskolike politike doista vrti samo
oko Miloševićevog dvora i pratećeg opozicionog serkla „kod Zorana i
Vuka“ i da Vojvodina nema dubljih korena i starijeg pamćenja.

U pristupu ideji Vojvodine kod Mihaila Polita-Desančića ima nijansi

i razlika, koje su se javljale paralelno sa razvojem političkih prilika

98
Debele knjige i debele mačke i koje su bile u zavisnosti od tekuće političke taktike, ali praktično
od prvog velikog političkog istupa (govora na Hrvatskom saboru
1861) on je uporno iznosio stanovište o potrebi konstituisanja srp-
ske političke autonomije u Vojvodini i povezanosti tog pitanja sa
priznanjem autonomnih prava narodnosti u Ugarskoj.

U prvoj fazi, kada su vojvođanski Srbi, posle Bahovog apsolutiz-

ma, bili razočarani u „Vojvodstvo Srbije i Tamiški Banat“ koje je
improvizovao bečki dvor (sa službenim nemačkim jezikom u toj
pokrajini, na primer) i kada su očekivali da bi im savezništvo sa
žilavim mađarskim nacionalizmom (afirmisanim 1848) odgovara-
lo, Polit kaže da Srbi treba da napuste antimađarske antipatije, te
ističe: „Autonomija županija, koja u po nečemu dostiže suverenitet
švajcarskih kantona, bujan život u kongregacijama i varoškim mu-
nicipijama, daju Ugarskoj takav jedan svojstven oblik, da se znatno
razlikuje od ostalih delova Austrije“. No, ovaj indirektni laskavi po-
ziv Mađarima da unutrašnju nacionalnu šarolikost iskoriste protiv
Beča i u kome ih Polit još upozorava da se „ne ogreše“ o interese
narodnosti, jer je to „životno pitanje za Ugarsku“, nije imao rezulta-
ta. Politov stav da u jednoj državi kao što je Ugarska, u kojoj Mađari
čine jedva jednu trećinu celokupnog stanovništva, ravnopravnost
narodnosti ne može biti shvaćena kao ravnopravnost državljana
Mađarske, već „da svaka narodnost svoje nacionalno biće mani-
festuje kao jedinstvenu ličnost, a to se može samo putem narodne
uprave u dotičnoj pokrajini“ – bio je posle Austrougarske nagodbe
1867. definitivno odbačen.

Dugo je kasnije Polit-Desančić pokušavao da promoviše jedan kom-

promisni predlog u vezi sa Vojvodinom – predlažući da se kakva-
takva autonomija stvori preko reorganizacije županija (spajanjem
Bačke i Torontalske županije, na primer), takve preko koje bi se u
pojedinim županijama okupila većina pojedinih narodnosti. No, sve
te ideje su odbačene pod izgovorom da skrivaju separatizam, te da
bi „već samo ime Vojvodina značilo povredu integriteta Mađarske“
(Deak, Etveš), itd. Polit na jednom mestu kaže da „izgleda da ras-
parčavanje Ugarske Mađarima lebdi pred očima kao neka avet“.

99
Ako se na kraju ove kratke zabeleške vratimo na okolnost da se

Dimitrije Boarov
stalno iz naše istorije potiskuje i zaboravlja Mihajlo Polit-Desančić,
na to pitanje ima više odgovora. Održavanje pamćenja na Polita
nije odgovaralo nekadašnjim srpskim radikalima, pošto je on stal-
no bio na suprotnoj strani od Jaše Tomića. Kasnije, to nije odgova-
ralo ni komunistima, pošto je Polit stalno bio protiv levičarenja, pa
je čak u pogrdnom kontekstu proglašen i konzervativcem. Zašto,
međutim, taj veliki liberal i demokratski opredeljen političar, sa
jasnim legalističkim, proevropskim opredeljenjem ni danas nikom
ne odgovara? Valjda zato što se i u Vojvodini sve ideje ljuljaju u
kolevkama radikala i komunista.

Vojvodina, 5. avgust 2000.

Jaša Tomić – pitanje hleba i nacionalne zobnice

Možda i nesvesno, i novosadski radikali su se, nedavnim otkri-
vanjem spomenika Jaši Tomiću u Dunavskoj ulici u Novom Sadu,
uključili u revalorizaciju korena protivrečnog vojvođanskog identi-
teta. U tom smislu Tomić je gotovo paradigmatičan primer, bolje reći
jednostavniji i jasniji od, na izvestan način takođe kontroverznih
ličnosti poput Đorđa Brankovića, Arsenija Čarnojevića, Stefana i
Đorđa Stratimirovića, Josifa Rajačića, Svetozara Miletića, Mihaila
Polit-Desančića, Blaška Rajića, Tihomira Ostojića, Vase Stajića,
Joce Laloševića, Dude Boškovića i drugih. Valjda će Vojvodina,
posle spomenika Miletiću i Tomiću, smoći pameti i novca da se na
isti način oduži svim svojim svojim starim političkim velikanima –
da ih napokon potonjim generacijama ostavimo kao vojvođansku
„bronzanu stražu”.

U stvari, povodom jednog skulptorski hladnog i promašenog spo-

menika (po držanju, taj gvozdeni Jaša više liči na Ahtisarija nego
na sebe), prvo se otvorila vruća polemika na pogrešnu temu – tre-
ba li Tomićev spomenik Novom Sadu: kad je nožem ubio Mišu

100
Debele knjige i debele mačke Dimitrijevića, kad je bio strasni nacional-socijalista i prikriveni
antisemita i kad je olako, bez ikakvih uslova, 1918. „sajedinio”
Vojvodinu sa Srbijom, govoreći da treba „prvo srpsku košulju
obući, a tek potom jugoslovenski kaput”? No, to u suštini dnevno-
političko pitanje – imaju li današnji radikali prava da svojataju Jašu
Tomića, brzo je otvorilo ono bitnije, ali složenije pitanje – šta je
doista istina o Jaši Tomiću i kako okarakterisati njegovo nesporno
značajno mesto u istoriji Vojvodine?

„Jaša Tomić je bio snažna, slojevita, vrlo aktivna i kontraverzna

ličnost”, reći će njegov najbolji biograf, Laza Rakić (u monogra-
fiji iz 1986. godine). Po Rakićevim rečima, Jašu Tomića je krasila
„izuzetna energija, netolerantnost suprotnog mišljenja, robusna
i neobuzdana snaga, prekost i bezobzirnost“, ali zbog toga što
sama stranka, mada prilično moderno organizovana za svoje doba,
„nije imala efikasan transmisioni aparat za nasilno sprovođenje
isključive volje svoga šefa, on se nije mogao nametnuti i ponašati
kao diktator“. No, kao darovit govornik i publicista, impozantnog
fizičkog izgleda, imao je moć veoma sugestivnog i demagoškog
uticaja na neuku seljačku masu i nesrećne malograđane, koje je
morila neutešna sadašnjost, pa su rado primali njegova obećanja
lepše budućnosti. Čak i njegov savremenik, liberal Milan Petrović,
piše da taj čovek „nije umeo zauzimati hladan stav, on je umeo
voleti i mrzeti, a što je najvažnije: bio je fanatik svojih uverenja“. A
da je bio krupna politička figura, to mu je priznavao i u njegovom
vremenu najljući politički protivnik, Mihailo Polit-Desančić, koji je
napisao: „Iako je u jednoj ruci držao nož i opsenarstvo, a u drugoj
teror i zobnicu, prolazio je pobedonosno kroz narod i osvojio goto-
vo sve slojeve njegove”.

Jakov Tomić, rođen 23. oktobra u Vršcu 1856, u braku imućnog

trgovca i zemljovlasnika Nikole i Sofije (rođene Pavlović-Kordin),
školovao se u rodnom gradu, pa u Temišvaru i Kečkemetu. Zatim
je, još pre studija, bio dobrovoljac u Bosanskohercegovačkom
ustanku 1875, a potom je studirao medicinu, filozofiju, istoriju i
geografiju u Beču i Pragu. Kao i mnoge druge školovane mladiće

101
Vojvodine toga doba, u vreme Ujedinjene omladine srpske prvo ga

Dimitrije Boarov
je fascinirala ličnost Svetozara Markovića, pa je u politiku ušao kao
socijalistički opredeljen pripadnik Nove omladine.

Njegov prvi susret sa Svetozarom Miletićem ispao je nesrećno, mada

je Jaša uvek isticao da Miletićev nacionalni program prihvata „od
korica do korica”, ali želi da mu doda ekonomske ciljeve. Naime,
na novosadskom zboru Slobodoumne narodne stranke sam Miletić
je sa skupa bukvalno oterao svog budućeg zeta Tomića, kada je
ovaj pokušao da pokrene „pitanje hleba”, to jest kada je predložio
da se nacionalnom programu doda ekonomska i socijalna dimenzi-
ja. Tada će već Polit-Desančić, držeći stranu Miletiću, zauzeti stav:
„Teško narodu gde se proletarijat dočepa vlasti!” Ipak, ispostaviće
se da je Jaša Tomić bolje osetio fuzionu snagu nacionalizma i so-
cijalizma, što će dati novi polet srpskim snagama u Habzburškoj
monarhiji, kada stara Miletićeva stranka bude dospela u krizu.

Naime, kada je poslednji pokušaj razrešenja krize, 7. aprila 1887. na

konferenciji u Sentomašu, potpuno propao, jer je skup raspušten
zbog „svađe i larme” i pre nego što je počeo, obe unutrašnje struje,
Politova i Tomićeva hitaju u Novi Sad – da osnuju nove političke
stranke. Politova će kasnije biti poznata kao Liberalna, a Tomićeva
kao Radikalna stranka. Već i sama okolnost da je Polit-Desančić
na osnivačkom zboru svoje stranke, 1. maja 1887, okupio samo
stotinak pristalica, a da je nedelju dana kasnije, 8. maja 1887, u
zgradi Srpskog narodnog pozorišta Jaša Tomić vodio skup od 1000
sledbenika i osnovao „Celokupnu srpsku narodnu slobodoumnu
stranku” (ona će se tek 1891. preimenovati u Srpsku narodnu radi-
kalnu stranku) – pokazala je međusobni odnos snaga. No, nijedna
od tih stranaka, sve do 1902, neće uspeti da uđe ni u ugarski, ni u
hrvatski sabor.

Kako su već prilikom osnivanja Liberalne i Radikalne stranke

njihova glasila Branik i Zastava proglašena za zvanične organe
ovih partija – u Vojvodini se razvio i fenomen beskrupuloznog
„medijskog rata”. Tim pre što su glavni urednici tih listova, Miša

102
Debele knjige i debele mačke Dimitrijević i Jaša Tomić (koji formalno nikad i nije bio predsed-
nik stranke, mada je uvek bio nesporni lider radikala), bili glavni
kreatori dve oštro suprotstavljene politike. Jašin violentni karak-
ter bio je jedan od ključnih uzroka i tragedije koja se dogodila na
(opet za Vojvodinu fatalan) Tucin dan 1889, kada je on, na staroj
novosadskoj željezničkoj stanici, sa nekoliko udaraca nožem, ubio
Mišu Dimitrijevića. Ovo teško ubistvo sa krupnim političkim posle-
dicama neposredno je bilo motivisano zloupotrebom jednog devo-
jačkog pisma Milice Miletić, Jašine supruge i Svetozarove ćerke,
koju je načinio Dimitrijevićev Branik. Milica je u tom pismu svom
nekadašnjem vereniku Branku Petroviću obećala da će, ukoliko se
venčaju, u nasledstvo dobiti Zastavu, „u vlasništvo i na uredništvo,
a Branik je, dokopavši se tog pisma, naznačio njegov sadržaj i pri-
metio da se iz njega „najbolje vidi kako se dolazilo do uredništva
Zastave i po koju cenu” (jasno aludirajući na samog Jašu Tomića).

Prilikom suđenja u Novom Sadu, februara 1890, zastupnik porodice

Dimitrijević, advokat Milan Ćirić insistirao je da je ubistvo počinjeno
iz niskih političkih pobuda, a Tomića je predstavio kao „preprede-
nog, zakorelog zločinca“ opasnog po društvo i poredak, ubeđenog
socijalistu, komunistu i nihilistu koji „svojim idejama beše gotov...
po svaku cenu prokrčiti put, pa ma i ubilačkim nožem.“

Da bi potkrepio ove svoje neosnovane tvrdnje, Ćirić je citirao

Tomićevu brošuru „Političko stanje Srba u Ugarskoj“, gde je Jaša
napisao: „Oni koji proizvode lebac, nemaju danas leba, oni koji
proizvode odelo, idu izdrtani, oni koji grade drugima kuće, žive
po čatrljama. Da onaj koji danas najviše radi, ima danas najmanje,
to je neoboriva, očigledna istina, i ta jedina istina je dovoljna za
svakog poštenog čoveka, pa da se baci kamenom na ovo današnje
društvo, da mu postane najljući protivnik.“

Državni tužilac nije prihvatio tezu o čisto političkom karakteru

ubistva (mada je optuženog tretirao kao socijalistu), no nije ostao
ni samo na teškoj povredi časti kao glavnom njegovom motivu,
pa je Tomić prvostepeno osuđen na doživotnu robiju, a istu kaz-

103
nu novosadski sud je odredio i pri ponovljenom procesu. Tek je

Dimitrije Boarov
Kasacioni sud u Budimpešti smanjio kaznu na šest godina robije i
nju je Tomić izdržao u celosti.

Jaša Tomić doista nije bio pravi socijalista. Marksovo delo slabo je
znao, a čini se da ga nije ni razumeo. Socijalizaciju krupne privat-
ne svojine nije načelno odbijao, ali je tvrdio da je ta socijalizacija
opasna za narodnost, jer bi Srbe „dvostruko osiromašila“, pošto
bi ostali bez narodno-crkvene imovine, a osiromašila bi ih i kao
pojedince. Smatrao je da (revolucije) oružane pobune „ne donose
ništa, a ugušuju se u krvi“.

Da je suština Tomićeve socijalne retorike samo demagoška, vide-

lo se najbolje kada je Srpska radikalna stranka prvi put osvojila
većinu na izborima za narodno-crkveni sabor 1902. i kada je od-
mah pokušala da preuzme kontrolu nad najvećim delom crkvene
ekonomije. U svim svojim „autonomnim programima“, Srpska
radikalna stranka Jaše Tomića praktično je ignorisala „episkopalni
karakter“ SPC i isticala demokratsko načelo srpske narodno-crkve-
ne autonomije – da ona znači „zakonom ujamčeno pravo narodu
srpskom da sam sebi u okviru državnih organa, preko narodno-crk-
venog sabora svoga, potpuno samostalno gradi zakone i po njima
upravlja“ (radikali su tražili autonomnu zakonodavnu i izvršnu
vlast, reklo bi se danas). Suština radikalskog predloga je bila da
se, takozvanom Manastirskom uredbom, crkvena zemlja daje u
zakup putem javne dražbe, u celini ili u parcelama, i da se svi pri-
hodi unose u fond odgovarajuće eparhije, iz koga bi se delile plate
manastirskom bratstvu i namirivale državne i autonomne dažbine.
Do tada je zemlja, navodno jeftino, „ispod ruke“ davana u zakup
veleposednicima (Dunđerski, koji je u zakupu na 12 godina imao
2.000 jutara manastirske zemlje, samo na razlici između ugovorene
i realne zakupnine zaradio je 1.340.000 kruna), a glavnu dobit su
„reketirale“ crkvene starešine.

Radikali su 1906. takođe napali i dotadašnje gazdovanje novčanim

kapitalom narodnih fondova, pa su primetili da se on ne kamati i

104
Debele knjige i debele mačke da je polovina tog kapitala uložena u Centralni kreditni zavod u
Novom Sadu, koji je bio pod upravom liberala i njihovog važnog
finansijera Laze Dunđerskog (fiškalat narodnih fondova vodio je
decenijama Polit-Desančić, čak i u vreme kada je lično žestoko
ratovao sa patrijarhom Anđelićem, to jest osporavao njegov izbor).
Napali su i prodaju zemljišta Beočinskog manastira (30 jutara
„beočinske kaje“ za samo 100.000 forinti) 1895. „jevrejskoj firmi“
Redlih-Orenštajn-Špicer (unosnu parnicu protiv ove prodaje dobili
su da vode formalni predsednik Radikalne stranke, advokat Đura
Krasojević i jedan od lidera stranke, Žarko Miladinović).

Kao i većina drugih političkih odluka o ekonomiji, i priča sa

Manastirskom uredbom nema lep kraj, mada su radikali tvrdili da
su već u prvoj godini primene ostvarili dodatan prihod od 270.000
kruna. Zakup zemlje nije pojeftinio, nego je u proseku poskupeo
– i opet su na dražbama pobeđivali veleposednici i nesrbi, a ne
sitni seljaci. Škole su i dalje propadale, profesori gimnazije i pre-
parandije u Karlovcima i Somboru nisu dobili obećano povećanje
plata. Povoljan zakup davan je „po radikalnoj liniji“, a i učitelji su
raspoređivani tako. Budžet autonomije stavljen je u depozit radi-
kalskih, a ne najboljih banaka, itd. Radikali su zbog toga izgubili
popularnost u seljačkim masama i izgubili izbore 1910. godine.

U krajnjoj konsekvenci, neizvršena obećanja sa Manastirskom

uredbom došla su glave ne samo radikalima, koji su katastrofalno
prošli na izborima za sabor 1910, nego je ova uredba delimično
doprinela i definitivnom ukidanju narodno-crkvene autonomije
1912 – i to na zahtev samog vođstva Karlovačke mitropolije. Tomić
je tim povodom u peštanskom Mađarorsagu objavio članak sa te-
zom da je Beč kaznio Srbe zato što neće da budu „prut u njegovim
rukama“ (protiv Mađara), te je dodao da je propalo sve zbog čega
su Srbi lili krv po bojištima Evrope i da je sada „cela autonomija u
plamenu“.

O ulozi Jaše Tomića prilikom ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom

1918. i ovih dana je mnogo rečeno, mada se preteralo sa njegovim

105
navodno poslušničkim stavom prema srpskoj vladi. Kao strasni srp-

Dimitrije Boarov
ski nacionalista logično je što je nametnuo bezuslovno povezivanje
sa Srbijom, ali će ubrzo i sam shvatiti da je lepše srbovati, nego sa
srbijanskom političkom elitom deliti vlast i novčanik. Pred smrt,
1922. godine, poslednji njegov politički komentar koji je objavio
u Zastavi bio je posvećen poslednjim rečima iz Očenaša: „Izbavi
nas od lukavog“. U njemu Jaša kaže: „Bog je dao ljudima pameti i
snage, da se ne mole još hiljadu godina da ih izbavi „od lukavog“,
upravo zato da se jedared i sami izbave – od lukavih“ (Pašić mu nije
došao na sahranu).

Građanski list, 18. novembar 2006.

Vasa Stajić – srdito otporan i uporan

Kada je potkraj 1918. godine 28 delegata Narodnog vijeća iz Zagreba
došlo u Beograd da „stvori Jugoslaviju“ i formira prvu vladu nove
države, regent Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj nije u audijen-
ciju primio samo jednog od njih – Vasu Stajića.

Zašto je tu ekskluzivnu nemilost doživeo baš Vasa Stajić, kada se

slobodno može reći da je među svim ostalima „prečanima“ koji su
bili lepo primljeni u srpskom Dvoru u tom istorijskom času – upravo
on bio dokazano najiskreniji i najhrabriji srpski nacionalni radnik
preko Save i Dunava. Otkud taj gest netrpeljivosti, kada ga je regent
Aleksandar bio i lično upoznao još 1912. godine kao poverenika
srpske Narodne odbrane za Vojvodinu, koji je svoje đake prepa-
randiste iz Sombora upisivao u ovu srpsku nacionalnu i državnu
organizaciju (koja ih je čak obučavala za gađanje pištoljem). Pri
tome je imao i toliko drskosti da jula 1914. godine vojvođanske ma-
turante, iz Austro-Ugarske javno povede na ekskurziju na Kosovo –
na vidovdanske svečanosti. Zašto je surovo odbačen upravo on koji
je prethodno godinama lutao Vojvodinom, Bosnom, Hrvatskom

106
Debele knjige i debele mačke i Dalmacijom šireći ideju „narodnog ujedinjenja“, u vremenima
kada je ta ideja u Habzburškoj monarhiji krivično gonjena i kada
je zbog nje već bio osuđen na šest meseci zatvora (a kada je počeo
Prvi svetski rat, toj kazni je dodato još 9 godina robije). Zašto je,
dakle, baš Stajić, koji je bio najpošteniji i najgorljiviji srpski na-
cionalista prvog reda, čovek visoke kulture i ugleda, bio tako lako
politički ekskomuniciran kod najviše moći u Beogradu, nakon
ondašnjeg „oslobođenja i ujedinjenja“? Zato što je u danima pred
ujedinjenje Vojvodine sa Srbijom, novembra 1914. godine, kada se
raspravljalo o tome da li da to bude učinjeno preko Narodnog vijeća
ili direktnom akcijom, rekao da za njega „mišljenje zvanične Srbije
nije merodavno, nego misao narodnog jedinstva, jer vlade dolaze
i prolaze, a ta misao ostaje“. Zato što nije mislio da bečki centrali-
zam treba samo zameniti beogradskim. Zato što je bio za politiku
unutrašnjeg nacionalnog sporazuma i za socijalnu pravdu, i zato
što je smatrao da kurs kulturne akcije ima prioritet.

Da je sve to rekao neko od tadašnjih plaćenih srpskih patriota i

agenata iz K und K Monarhije ili neko od zagriženih hrvatskih
nacionalista, slovenačkih klerikalaca ili podmitljivih bosanskih be-
gova, koji su se odreda našli na usluzi novoj vlasti – to je moglo biti
oprošteno i bivalo je opraštano. Kada je to rekao jedan od vodećih
vojvođanskih Srba, Vasa Stajić, koji je za južnoslovensku državu iz
sebe samog otkinuo najviše mesa, koji je za narodno ujedinjenje
uložio sopstvena pluća – to nije moglo biti oprošteno. A Vasa Stajić
nikad i nije tražio taj oproštaj.

Kao „nepraktični političar“, kako je za sebe sam rekao, tada se od

Novog Srbina (lista koji je pokrenuo 1912) okrenuo Novoj Vojvodini
(časopisu koji je pokrenuo 1922). Zatim je pokušao nešto da učini
sa Maticom srpskom (bio je njen sekretar 1920-1922. i predsednik
1935-1936. i 1947), ali ju je, razočaran njenom inercijom i njenom
provincijalnošću, brzo napuštao. Nikada nije ćutao i uvek je imao
kuraži da se javno odupre fašističkim navalama (protiv ORJUNE,
1922). Svaki pokušaj jugoslovenske kulturne akcije je prihvatao,
odazivao se svakoj inicijativi omladine, čak i kada je ona dolazila

107
iz skrivenih komunističkih krugova (OMPOK, 1938) – ali uza sve to

Dimitrije Boarov
bio je i ostao usamljenik zadubljen u arhive Novosadskog magistra-
ta (objavio je pet tomova Novosadskih biografija, građu za kulturnu
i političku istoriju Novog Sada, monografije o Svetozaru Miletiću i
Jovanu Jovanoviću Zmaju, kao i niz prevoda). Čak ni vojvođanski
komunisti, koji su ga pred kraj života, 1944. godine, iz Sremskih
Karlovaca prebacili na slobodnu sremsku teritoriju i izabrali u po-
krajinsko političko rukovodstvo – nisu uspeli mnogo da ga iskoriste
– možda ga je samo brza smrt lišila svađe i sa tada „najnovijom
vlašću“ (zato ni oni koji su, u potonje vojvođansko autonomaško
vreme, stanovali u senovitoj ulici Vase Stajića u Novom Sadu – nisu
o ovom velikanu održali nijedan ozbiljni naučni simpozijum).

U suštini, priča o Stajiću je priča o intelektualcu sa misijom u sva-

kom organizovanom političkom pokretu – ti pokreti ili propadaju
ili pobeđuju, ali je „nezavisna glava“ uvek na gubitku. Otuda Stajić,
koji je večito težio tome da politički pokrene omladinu (zvali su
ga i srpskim Sokratom), nikad i nije odgovarao nijednoj političkoj
stranci, pa, čini se, ni Demokratskoj stranci – čiji je prethodnik (sa
braćom Jakšić, Veljkom Petrovićem, Petrom Konjovićem i drugima)
i bio na tlu današnje Vojvodine.

Zbog svega toga, moguće je, i delo Vase Stajića nije dovoljno is-
traženo. Od dosadašnjih pokušaja, najznačajnija je Spomenica
Vase Stajića (koja je izdata povodom njegovog 60. rođendana 1938.
godine, a za koju su priloge dali Isidora Sekulić, Žarko Vasiljević,
Jovan Popović, Petar Konjović, Milan Grol, Josip Smodlaka, Mladen
Leskovac, Veljko Petrović i drugi ugledni intelektualci ondašnje
Jugoslavije), kao i „nacrt za studiju“ o Vasi Stajiću Živana Milisavca
(izdat 1949).

Kad se prelistaju ovi izvori, nameće se utisak da je ta istorijska

skrajnutost Vase Stajića delimično posledica okolnosti da je on, u
osnovi, bio liberal zadojen iluzijom da se mora stvoriti „novi čo-
vek“, „avtonomna ličnost“ – i zato je njegova glavna krilatica bila
„Rad, a ne dokolica“. Međutim, liberali u Srbiji gotovo da nemaju

108
Debele knjige i debele mačke potomaka, a ta parola ni onda, a ni sada – nije imala, niti ima prođe
na našoj pijaci. Uostalom, i sama činjenica da je Stajić u mladim
danima najviše bio fasciniran Jovanom Skerlićem i da je sa njim
bio u kontaktu sve do Skerlićeve smrti, na neki način upućuje na
zaključak o njegovom ličnom idejnom horizontu. Uostalom, i Stajić
je u mladosti mnogo vremena „izgubio“ proučavajući socijaliste – i
nije mu zbog toga bilo žao. Sam je tako napisao.

Na svečanoj akademiji koja je povodom obeležavanja 60. godiš-

njice od smrti Vase Stajića upriličena u Skupštini Vojvodine u
Novom Sadu, protekle subote, 11. maja, dr Jovan Komšić je u svom
prigodnom govoru postavio pitanje: šta danas možemo naučiti od
Vase Stajića? Odgovarajući sâm na to pitanje, Komšić je, s pravom,
Stajićev istorijski angažman stavio u kontekst koncepcije „evropske
Vojvodine“ i bitke za razrešenje međunacionalnih netrpeljivosti i
tenzija na humanoj, kulturnoj osnovi.

Dr Jovan Komšić kao primer ističe da je Stajić ostao „lekovit“ po

čuvenom pozivu na borbu protiv „patriotske laži“. Naime, na molbu
Mladena Leskovca da sarađuje u časopisu vojvođanskih studenata u
Beogradu, Stajić pozitivno odgovara, uz samo jedan uslov: „Da svo-
jim radom, dok sam ja s vama, ne propagišete šovinizam koji je tako
ugodan plašt za korupciju koja nas guši; da ne govorite omladini da
je za naš narodni opstanak potrebna laž, nepravda, nemoral (time
je pun naš današnji život). Jednom rečju, da ne negujete patriotsku
laž.” Zatim Komšić u svom predavanju, nakon primera Stajićeve
borbe protiv mađarskih nacionalističkih i šovinističkih pritisaka na
narodnosti u celini, pa i na pomađarivanje Srba, citira dokaze da
se on nije libio da se suprotstavi nacionalnom šovinizmu i u sop-
stvenoj naciji, u izmenjenim istorijskim uslovima, 1920. godine.

Tada Vasa Stajić piše: „Šta to znači: Srpska Vojvodina. Da li to

znači Banat, Bačka i naša Baranja bez Nemaca, bez Mađara, bez
Bunjevaca, Šokaca, Slovaka i banatskih Hrvata, bez Rumuna?...
Vojvodina će, prema tome, biti konačno naša, ne od dana pot-
pisivanja mira u Velikom Trianonu, nego od onoga dana kad mi

109
prezremo sve preživele nacionalističke fraze, kad nađemo način da

Dimitrije Boarov
zadovoljimo raznorodno stanovništvo Vojvodine, kad mu prestane-
mo sugerisati protivdržavno i razorno stanovište prema Jugoslaviji,
kad mu ostavimo mogućnost poistovećivanja s Evropom, a ne sa
Balkanom, kad mu u prvom poistovećivanju budemo mi prednjači-
li. A taj veliki zadatak naš toliko otežavaju šovinisti koji viču kako
je priroda jača od ljudi, životinja u čoveku jača od humanističke
mu misli, pa traži da Nesrbima bude u našoj kući gore no što je
nama bilo u Mađara, traže građanski rat, traže i opet gadne borbe
narodnosne, nekulturne, nemoralne, kojih bi nam već moglo biti
dosta.”

Mada „apostol Vojvodine”, Stajić ne štedi ni vojvođansku elitu pa

ističe: „Najveći nedostatak Vojvodine osećam u tome što su pale u
zaborav slobodarske njene tradicije... Ponosite se time što su prob-
lemi mnogonarodne Vojvodine teži od ostalih naših problema, što
je za njihovo rešavanje potreban širi vidokrug, staloženija pamet,
mirniji tempo, širi zamah i duži dah. Naročito se vaspitajte za veću
borbenost. Jovan Cvijić koji je dobro poznavao Srbiju, govorio nam
je da će u novom sklopu države Vojvodina dobiti ono što bude
umela sebi da otme.”

Iako je i obeležavanje ove obletnice Vase Stajića prošlo nezapaženo

u našoj štampi (oćel bit vlade il neće), ime tog visokog, suvonja-
vog čoveka, možda će na magičan način nastaviti nešto da zrači i
novim generacijama u Vojvodini, najviše zbog jednog neverovatno
čvrstog moralnog integriteta koji je imao i zbog svima neprijatne
istinoljubivosti s kojom nije taktizirao. To je lucidno primetila uvek
precizna Isidora Sekulić, pa je napisala da je Vasa Stajić bio privr-
žen istini „kako to samo može čovek urođeno siromašan, srdito
otporan i uporan.”

Danas, 16. maj 2007.

110
Debele knjige i debele mačke Bogdan Dunđerski – misterija testamenta
Suočivši se sa činjenicom da Bečej, mada okružen najplodnijom
zemljom u Evropi i mada još pre 150 godina nadaleko slavan po
žitnoj luci na ušću Franc Jozefovog kanala u Tisu, ni dan danas
nema ozbiljniju poljoprivrednu školu, spretni predsednik opštine
Endre Husak nedavno se dosetio da za osnivanje ovakve škole
aktivira i testament čuvenog „velikog posednika starobečejskog i
srbobranskog“, testament Bogdana Dunđerskog.

Gospodin Husak se, naime, setio da je ovaj ugledni pripadnik „sta-

leža Dunđerskih“ (kako ih je nazvao Ljubiša Nikolin), verovatno
najpoznatije srpske porodice u Vojvodini u drugoj polovini 19. i
prvoj polovini 20. veka, u svom legatu Matici srpskoj u Novom Sadu
naložio da njegova Zaklada ima u Bečeju da osnuje Akademiju za
poljoprivrednu nastavu. Da bi se cela stvar pokrenula, biće potreb-
no da se za ideju založe i organi Matice srpske, ali se pri tome otvara
i pitanje denacionalizacije matičine Zadužbine Dunđerskog.

Zasad je cela „velika novinska priča“ o tome da će navodno Matica

srpska po osnovu testamenta iz 1940. uskoro „preuzeti skoro ceo
Poljoprivredni kombinat Bečej“ (u stvari oko 300 jutara plodne
crnice), zajedno sa hotelom Fantast, koji zauzima nekadašnji dvo-
rac na salašu Bogdana Dunđerskog, pored nekada čuvene konjske
ergele i 12 jutara vinograda – tek vešta novinarska atrakcija, jer ni
inače još niko od državnih faktora u Srbiji nema hrabrosti da doista
krene u rasplitanje bilo kog krupnog „svojinskog pitanja“, nakon
pola veka socijalizma i kolektivizma. A rasplitanje bi, na primer,
moglo skromno krenuti bar od jedne poljoprivredne škole.

Ipak, prva zgodna posledica dosetljivosti bečejskog gradonačelnika

je u tome što se ponovo baca svetlo na jednog značajnog, a neobič-
nog čoveka koji je na dosta nesrećan politički način povezivao Srbe
i Mađare i koji je više puta menjao svoju „poslednju volju“ – skoro
paralelno sa promenom volje i raspoloženja Srba u Vojvodini prema
nacionalnoj i državnoj matici u Beogradu. Reč je o još jednom zna-
menitom Srbinu koji je svojevremeno proglašen odrodom i izdajni-

111
kom, pa je čak posmrtno, početkom 1946. godine, suđen kao ratni

Dimitrije Boarov
zločinac, verovatno najviše zbog toga da bi se pravno jednostavnije
konfiskovalo njegovo veliko imanje. I sama Matica srpska imala je
svojevremeno neprilika što je 1943. godine prihvatila legat Bogdana
Dunđerskog, pa je novosadska Slobodna Vojvodina početkom 1944.
godine pisala da „nama nije potrebna Matica koja će u red svojih do-
brotvora upisivati i takve odvratne mađarone i izdajnike“ i naglašava-
la da „nećemo zaboraviti Aleksandru Moču i njegovim doglavnicima
iz Matičine krnje uprave što su za dvanaest Dunđerskovih srebrnjaka
ukaljali svetlo ime Matice Srpske upisujući ovog ovejanog izdajnika
srpstva i Hortijevog poslanika u red Matičinih dobrotvora.“

Dr Aleksandar Kasaš sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu smatra

da bi istorijska struka morala revidirati i ublažiti takvu laičku ocenu
o Bogdanu Dunđerskom. Ovaj istraživač, koji je nedavno doktori-
rao studijom Mađari u Vojvodini 1941-1946, i koji će uskoro objaviti
i rad o testamentu Bogdana Dunđerskog, kaže da je ovaj zagonetni
bogataš proglašen za mađarona i izdajnika pre svega zbog toga što
je bio poslanik na Ugarskom saboru od 1910, pa sve do 1918. i što
je neposredno nakon zloglasne racije, januara 1942, tokom koje
su mađarske okupacione snage u Šajkaškoj, Novom Sadu i Bečeju
ubile blizu 4.000 ljudi, uglavnom Srba i Jevreja, prihvatio mesto
senatora u gornjem domu Parlamenta u Budimpešti.

Ne ulazeći ovom prilikom u sve okolnosti pod kojima se Dunđerski

(pored dr Milana L. Popovića i episkopa bačkog Irineja Ćirića) pri-
hvatio da bude srpski poslanik u mađarskom parlamentu i tokom
Prvog i usred Drugog svetskog rata (nakon najtežih dana za Srbe u
Bačkoj), spomenimo da mu je 1946. na demonstracionom suđenju
među glavne otežavajuće okolnosti upisano to što je neposredno
posle racije bio u delegaciji „viđenijih Srba“ koja je u Šajkaškoj smi-
rivala ogorčenje zbog krvoprolića, okrivljujući komuniste da su ga
izazvali svojim „akcijama i lažima“, kao i to što je 1942. potpisao ta-
kozvanu Rezoluciju bačkih Srba, u kojoj se „srpsko javno mnjenje“
poziva da „krivce poznate pod imenom partizani“ ne pomaže nego
po dužnosti preda vlastima. U stvari, kaže dr Kasaš, pri razmatranju

112
Debele knjige i debele mačke ovih poteza Bogdana Dunđerskog treba imati u vidu niz konkretnih
istorijskih okolnosti, a pre svega takozvanu „politiku klackalice“ (i
prema Srbima) Kalaijeve vlade, koja je zamenila Bardošijevu vladu
kompromitovanu racijom. Uzgred, da je mađarski premijer Mikloš
Kalai i sâm pokušao da ublaži posledice genocidne racije pod nje-
govim prethodnikom, kako pred evropskom javnošću, tako i među
Srbima u Bačkoj, pokazuje i javno udvaranje „srpskoj individual-
nosti“. On čak naglašava da „Srbin nije tip za asimilovanje i po
svojoj verskoj i istorijskoj određenosti prirodno je da se nigde i ne
meša, niti utiče na formiranje drugih naroda“, te u tom smislu kaže
da „ljudska granična linija Mađara i Srba konačno je baš ta indivi-
dualnost koja treba da probudi pravednu pažnju države, ukoliko
želi da stvori mirno zajedničko življenje među svojim ravnoprav-
nim građanima.“ Možda je ostareli Dunđerski (1942. je imao već 80
godina) doista mislio da u najgore vreme samo realistično radi na
pomirenju dva komšijska naroda jakih nacionalnih strasti.

Da je i sam Bogdan Dunđerski na neki svoj način bio euforični srp-

ski nacionalista, moguće da kazuje činjenica da je još 10. novembra
1918, kada je srpska vojska tek ušla u Stari Bečej i kada još nije bila
održana Velika skupština na kojoj se Vojvodina direktno „sajedini-
la“ sa Srbijom (25. novembra), napisao svoj prvi testament u kome
je svu svoju imovinu namenio „Zadužbini Bogdana Dunđerskog
u korist prosvete pravoslavnih Srba u srpskoj pravoslavnoj mitro-
poliji Sremsko Karlovačkoj.“ U ovom testamentu on ne spominje
poljoprivrednu akademiju, ali određuje da od prihoda iz njegovog
legata po dva „pravoslavna Srbina“ treba da idu na evropske škole
da (postdiplomski) usavršavaju bogosloviju, medicinu, politehniku
(jedan arhitekturu, drugi mašinstvo), filozofiju, „nauku o Srbima“
(književnost), slikarstvo, poljoprivrednu struku i „privredno maj-
storsku struku“. Po ovoj naredbi legatara, na usavršavanje treba
poslati i „dve akademski obrazovane pravoslavne Srpkinje ma koje
struke“. Za te stipendije u vreme stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i
Slovenaca, Bogdan Dunđerski je mislio da (mortis causa) namenju-
je dovoljan izvor prihoda, jer je tada imao 1274 katastarskih jutara
prvoklasne zemlje i veliku drugu imovinu.

113
Ubrzo je bio duboko razočaran, jer ga je zakačila agrarna refor-

Dimitrije Boarov
ma kralja Aleksandra Karađorđevića. Mada, kako sam piše, nije
pripadao tuđinskoj gospodi kojoj su posedi davani kao „nagrada
za usluge vlastodršcima“ i kod kojih je „agrarna reforma na svom
mestu, da se narodu vrati ono što mu je nasilno oduzeto“, njemu
je pak oduzeto „skupo plaćeno i poštenim trudom stečeno imanje“
na kojem su „radnici bezbrižno i zadovoljno živeli te materijalno
napredovali zacelo mnogo bolje, nego ovi novi neuki i neradni po-
sednici koji su brže bolje u bezcenje prodavali svoju zemlju tuđinu
i tako na eklatantan način osujetili sam cilj Agrarne reforme.“ Tom
reformom oduzeto mu je (u dva navrata, 1919. i 1932) doista mno-
go, blizu 1000 jutara odlične zemlje. Toliko je bio ogorčen da više
nije prelazio Savu i Dunav ka jugu, te toj činjenici zahvaljujemo što
je za istoriju ostalo toliko mnogo pisama slikaru Urošu Prediću,
jednom od retkih ali veoma, veoma prisnih prijatelja našeg junaka,
inače večitog neženje.

Kako nije bio zadovoljan reakcijom Srpske pravoslavne crkve na

prvi testament i pošto se, verovatno, bio razočarao u „sajedinje-
nje“, on se više puta odlučuje na izmenu prvog testamenta, da ga
1940. potpuno promeni i za univerzalnog naslednika odredi Maticu
srpsku iz Novog Sada, da bi „ovaj pravoslavni srpski narod kako
duhovno tako i materijalno potpomogao u krajevima Vojvodine.“
Sada, kao što smo već rekli na početku ove priče, piše u testamentu:
„Ja želim i naređujem da Matica Srpska na mojem imanju (salašu)
u Staro Bečejskom hataru osnuje Akademiju za poljoprivrednu
nastavu...“ (on lično od škole je imao upravo samo bečku poljo-
privrednu školu).

Tome još dodaje da slušaoci ove Akademije „mogu biti samo Srbi
pravoslavne vere rodom iz Vojvodine (Banata, Bačke, Srema i
Baranje“ te treba da se „iskažu da su sinovi siromašnih roditelja,
neporočnog, religioznog i moralnog vladanja, telesno i duševno
potpuno zdravi.“ Još zahteva da i nastavnici ove Akademije moraju
biti Srbi pravoslavne vere i da moraju stalno stanovati na njegovom
salašu, te u kolegijumu voditi ekonomiju Zaklade.

114
Debele knjige i debele mačke Kada je potpisao ovaj testament Bogdan Dunđerski je u imetku
imao dve kuće u Bečeju (sa oko 600 kvadratnih metara), salaš sa
dvorcem i nizom ekonomskih zgrada i oko 340 jutara obradive
zemlje, kao i veliki broj vrednosnih papira na nekoliko banaka
u vrednosti od oko dva i po miliona dinara. U trenutku smrti, 1.
novembra 1943, pokretna imovina Dunđerskog procenjena je na
327.157 penga, a na imanju je bilo 27 konja (9 već potpuno slepih),
14 krava, 8 teladi, 4 vola, 220 svinja itd. Predstavnici Matice srpske
su prihvatili legat i odmah ušli u posed. Zatim je došla nacionali-
zacija i legat je zaboravljen. Hoće li oživeti posle pola veka? Onako
kako stalno oživljava sećanje na Bogdana Dunđerskog, za koga sta-
ri Bečejci znaju da je bio namćorast čovek, koji je isplatio majstore
i prekinuo dovršetak gradnje svoga dvorca, kada su mu rekli da
svaka nova kuća traži žrtvu u porodici. A on nije imao drugog u
porodici, bio je sam sa svojih „dvanaest srebrnjaka“.

Naša Nedeljna Borba, 12-13. april 1997.

Endre Bajči-Žilinski – Memorandum o novosadskoj

raciji 1942.
Protekle sedmice, 21. januara, u Novom Sadu su, po rđavom, ali sada
već uhodanom običaju, na keju kraj Dunava održane dve odvojene
komemoracije povodom 58 godina od krvave racije 1942. godine,
kada su mađarske vojne, žandarmerijske i snage takozvane narodne
straže ubile 1.246 stanovnika grada. Prvo su predstavnici Izvršnog
veća Vojvodine, Vojske SRJ, SUBNOR-a, socijalista i komunista odr-
žali svoju komemoraciju, a kasnije su parastos žrtvama služili srpski
i jevrejski sveštenici, u pratnji verskih horova Sveti Georgije i Hašira.
Skromniji pomeni održani su i u Žablju, Čurugu i Starom Bečeju.

U toku januarskih pokolja u Potisju i u Novom Sadu je 1942. stra-

dalo blizu 4.000 nedužnih Srba i Jevreja, a ovaj smišljeni pogrom

115
neuverljivo je obrazložen kao zakonita odmazda za nekoliko

Dimitrije Boarov
mađarskih žandarma i vojnika, koji su početkom januara stradali
tokom borbe sa Šajkaškim partizanskim odredom na salašu Gavre
Pustajića u Žabaljskom ritu. Taj jezivi masakr dosta je detaljno
analiziran u istoriografiji, ali je široj javnosti malo poznato da je
povodom njega stari mađarski kontrarevolucionar i plemić Endre
Bajči-Žilinski, još dok su masovne egzekucije trajale, napisao ne-
koliko protestnih pisama i čuveni memorandum upućen samom
Miklošu Hortiju, regentu Kraljevine Mađarske. Ovaj memoran-
dum je ponukao novosadskog istoričara dr Aleksandra Kasaša da
otpočne i rad na posebnoj monografiji o Bajči-Žilinskom, po čijem
je imenu tek nedavno nazvana jedna ulica u Novom Sadu, upravo
zbog spomenutog časnog protesta zbog pokolja u Vojvodini.

Reč je o fascinantnoj, mada kontroverznoj ličnosti, koja je izuzetno

cenila srpski narod, mada je plemićku titulu stekla tokom Prvog
svetskog rata u kome se Bajči-Žilinski tukao upravo protiv Vojske
Srbije, kaže dr Kasaš i upućuje nas na njegova sećanja, desetak go-
dina posle tog rata, kada je napisao: „Mi smo naučili da cenimo i po-
štujemo hrabrog srpskog neprijatelja, koji nas je u svemu dostojan...
Taj će narod ponovo stati na svoje noge i opet će, po bilo koju cenu,
izvojevati sebi slobodu, i tada nam neće biti u interesu da se zaslep-
ljeni divljom mržnjom nađu nasuprot jedan drugom dva čestita i
jedan na drugog upućena naroda, mađarski i srpski.“ Bajči-Žilinski
će kasnije kao veliki antikomunista i nacionalista postati antisemita
i rasista, ali će istovremeno dosledno i gotovo fanatično pokazivati
i svoju germanofobičnost, čak i u vremenu kada je Mađarska pri-
stupila Trojnom paktu. Zbog pronemačke Hortijeve politike, Bajči-
Žilinski se odrekao plemićke titule. Zbog antinemačke politike, no
najviše zbog zahteva da se mađarski zločinci kazne „vešalom ili
zrnom“ zbog pogroma u Bačkoj, kao i zbog ulaska u Oslobodilački
odbor mađarskog nacionalnog ustanka 1944, u koji je ušao na poziv
komunista, a u vreme kada su se ti zločinci iz Nemačke vratili na
vlast u Mađarskoj, Endre Bajči Žilinski će biti uhapšen i obešen.
Očevici ove egzekucije kažu da je pre pogubljenja rekao da u sva-
kom narodu ima podlaca, ali da ceo narod ne može biti nepošten.

116
Debele knjige i debele mačke Kao poslanik mađarskog parlamenta, Bajči-Žilinski nije protestovao
samo povodom racija 1942, već se suprotstavljao načinu mađarske
okupacije Južne zemlje (Bačke) od samog početka, od 11. aprila
1941. Za tu okupaciju, koju je ocenio preuranjenom, kaže da je
karakteriše „krvavi niz protivzakonitosti, gaženja zakona i nečo-
večnosti“. Posebno je osuđivao „putujući preki vojni sud“ iza koga
su ostajali mnogi povešani Srbi i za koji kaže da ga „nije mogao
izmisliti mađarski mozak“. On je ubeđen da postupci tog putujućeg
prekog vojnog suda predstavljaju „jedno pogrešno svećenje i name-
ru zastrašivanja“, „a ovo zastrašivanje nije psihološki baš najbolji
metod prema odlučnom, više strasnom, prema tome smrtno ogor-
čenom i veštački trovanom i progonjenom srpskom narodu“.

Ograđujući se da ne raspolaže tačnim brojem žrtava masakra u

Šajkaškoj i Novom Sadu januara 1942, a on je smatrao da ih je
bilo oko 10.000, Bajči-Žilinski piše Hortiju da, iako su te brojke
preterane, one „ne menjaju ništa od činjenice da se u Mađarskoj
odigralo, bez sudske presude, masovno klanje sa punom odgovor-
nošću vojnika i žandarma, odnosno honvedskih i žandarmerijskih
oficira“, te da „ovaj nitkovluk“ ništa ne može da opravda. Pri tome
on za raciju kaže da je „strahovita greška i takav potres mađarskog
pravnog poretka i tako opasna pojava građanskog rata, protiv čega
mora svaki čestit Mađar da digne glas.“

Nakon što je u ovom memorandumu dosta detaljno opisao počinje-

ne strahote u Žablju, Čurugu, Gospođincima, Sentivanu (Šajkašu)
i Novom Sadu, a o tome su ga informisali njegovi novosadski poz-
nanici i prijatelji Milan L. Popović, episkop Irinej Ćirić i neki drugi
ljudi, Bajči-Žilinski kao stari mađarski nacionalista ističe: „Koliko
ja znam, za ovih hiljadu godina nije u Mađarskoj bilo zvaničnog
pogroma koji bi pokrenuli ili na kome bi sarađivali državni fakto-
ri... Otvoreni zvanični pogrom bez podizanja optužbe i sa isklju-
čivanjem odbrane, masovno ubijanje velikog stila može istorija u
Mađarskoj da zabeleži januara 1942. i to na večitu sramotu mađar-
stva, nacije, mađarske pravne države, mađarskog duha, čovečnosti
i na hrišćansko nadahnuće svetostevanskog evropejstva.“

117
Ono što je posebno značajno istaći, Bajči-Žilinski u svom memo-

Dimitrije Boarov
randumu ne ostaje samo na pukom protestu i bučnim vapajima,
nego zahteva i osudu zločina u Bačkoj: „Neko mora da bude od-
govoran za ove neiskazane gnusobe i sramote, neko mora da snosi
odgovornost za šajkaški i novosadski pogrom obavljen inicijativom,
odobrenjem i saradnjom vojske, štaviše, mnogi moraju da odgova-
raju, neki politički a neki krivično.“ Na političku odgovornost on
poziva ministra predsednika i vladu, a zatim traži široko krivično
ispitivanje od samog vrha, jer „prvo se mora uništiti glavni aranžer,
pa tek onda oni sitni sadisti“. Kao pravnik i poznati advokat, Bajči-
Žilinski pokazuje tada da dobro razume problem teške „uspostave
pravnog poretka“ nakon ovih zločina, pa kaže: „Ovaj pogrom na-
čeo je čast mađarskog naroda i države, njegov i međunarodni ugled
i hiljadugodišnji moralni kapital, pa prema tome strahovito snažna
i nemilosrdna mora da bude i kazna... Svako ulepšavanje i svako
premazivanje biće samo prepreka velikom cilju: potpunoj kazni,
potpunom vraćanju pravnog poretka i najpotpunijem mogućem
zadovoljenju... to traži od nas služba večnoj i čovečanskoj pravdi i
možemo reći zapovest naše hrišćanske vere, to traži od nas u ovim
strašnim događajima okrnjena čast našeg naroda pred nama sami-
ma kao i pred očima celoga sveta.“

Dalekovido gledajući, kao iskusan političar, Bajči-Žilinski se pita „da

li mađarska vlada pomišlja na to kakva će biti sudbina nevinih Mađara
u Južnim krajevima, ako bi ipak zapadne sile i sovjetska Rusija (u šta
on otvoreno ne sumnja) pobedile u ovom svetskom ratu.“ U tom smis-
lu on poentira da „glasovi o svakakvim nečoveštvima dopiru do neba
i ne mogu ostati bez osvete“, te dodaje da se postavlja pitanje „da li
će ove grehe kajati Mađarska i njen regent s vladom i punom snagom
mađarskih zakona, ili će to učiniti drugi i to višestruko, bilo po straš-
nom zakonu krvne osvete, bilo posle rešavanja za zelenim stolom
kada se bude diktirao mir i pobednik, ali tada već okajanje neće biti s
pravim krivcima, nego s našim dragim i nesrećnim narodom.“

Čak i tadašnji mađarski poredak je pod pritiskom demokratske jav-

nosti bio prinuđen da u jednom (kasnije se ispostavilo farsičnom)

118
Debele knjige i debele mačke procesu za raciju u Bačkoj osudi Ferenca Feketehalmi-Cajdnera,
Jožefa Grašija, Lasla Deaka i Martona Zeldija, kojima je kasnije
omogućeno da pobegnu u Nemačku. Posle državnog udara mađar-
skih fašista 1944, oni su se vratili na visoke položaje, pa su kažnjeni
tek posle kraja Drugog svetskog rata. No, pre toga oni su obesili
Endrea Bajči-Žilinskog.

Bez namere da se prilikom podsećanja na odvažni gest ovog časnog

mađarskog političara 1942. nameću nasilne paralele, ipak se mora
primetiti da u Srbiji, a ni u drugim ex-yu državama, tokom građan-
skog rata koji nikako konačno da se smiri, nije bilo čoveka koji
je sa toliko ažurne moralne skrupuloznosti i sa toliko dalekovide
političke mudrosti progovorio o zločinima i nitkovima iz redova
sopstvene nacije i upozorio na odgovornost najviše državne faktore
zemlje u kojoj se našao.

Vojvodina, 27. januar 2000.

Josip Broz Tito – nostalgija očajnika

Na dvadesetu godišnjicu smrti Josipa Broza, predsednika Druge
Jugoslavije i poluvekovnog šefa jugoslovenskih boljševika, kao da
ponovo eskalira neka zatomljena nostalgija za Titovim dobom, a
o samom Starom sada se na sve strane bivše jugoslovenske fede-
racije snimaju benevolentne ludačke komedije – gotovo kao izraz
naknadne prisnosti sa komunističkim svecem koji je ovde nekada
prosipao tajanstvenu, ali i svirepu moć modernizacije, zapaćene u
hladnim katakombama svetske Kominterne. Narod hrli da gleda te
filmove, pa makar „Maršal“ dolazio iz Hrvatske, što je verovatno i
znak da je priča sa novim sopstvenim nacionalnim vođama i Titovim
neuspelim mutantima – završena. Ne potcenjujući nijednu hipote-
zu uvek maštovitih politikologa, socijalnih psihologa i takozvanih
fenomenologa, na pitanje zašto je „bravar bio bolji“ (kako glasi već
čuveni grafit sa beogradskih zidova), prvo (sasvim marksistički)

119
treba postaviti pitanje ne postoji li kakva ekonomska podloga ovoj

Dimitrije Boarov
nostalgiji za Titovim vremenom, koja se širi na muku većine srpskih
starih i novih nacionalista, a koji su ovog „velikog Hrvata“ stalno
krivili za navodnu propast i istorijsko zaostajanje Srbije.

S tim u vezi, ima neke velike istorijske ironije u činjenici da u se-

damstogodišnjoj srpskoj nacionalnoj povesti nema razdoblja većeg
i dužeg prosperiteta Srbije od Titovog doba. Govorimo o istorijskoj
ironiji, zato što je taj hrvatsko-slovenački mešanac i (poreklom i
obrazovanjem) apsolutni autsajder iz zagorskog Kumrovca, za
Srbe i Srbiju, kad su neoborivi ekonomski pokazatelji u pitanju,
izgleda učinio više nego svi Nemanjići, Obrenovići i Karađorđevići
zajedno.

U četiri decenije Titove aspolutne vladavine Jugoslavijom, Srbija

se nalazila u državi koja je zabeležila skoro neprekidnu četrdese-
togodišnju stopu prosečnog godišnjeg rasta društvenog proizvoda
od 6,8 odsto (u račun je uzeto razdoblje između 1946. i 1986, iako
je Tito umro 1980, ali bi se moglo reći da je „njegovo doba“ po-
trajalo upravo do 1987). Posle tog dugog razdoblja neprestanog,
ponekad i gotovo skokovitog prosperiteta (prosečna godišnja stopa
rasta između 1956. i 1965. bila je fantastičnih 9,5 odsto), kada
se Srbija pod Miloševićem navodno vratila sebi i svojoj tradiciji,
svojim nacionalnim ciljevima i svome vođi, svome dostojanstvu i
svojoj pameti, društveni proizvod je u narednih 13 godina – imao
prosečnu stopu pada od oko 5,5 odsto (kad bi se uzela u račun i
katastrofalna prošla godina NATO bombardovanja, prosek bi pao
još niže). Na kraju prošlog milenijuma, u odnosu na posttitovsku
kulminaciju prosperiteta (1986), društveni proizvod SRJ bio je za
57 odsto manji, a u odnosu na godinu Titove smrti (1980), nivo je
bio manji za 54 odsto.

Jednostavno, kada su prošla „Brozna vremena“, kako su Titovo

razdoblje nazivali ogorčeni srpski nacionalisti, došla su mnogo
groznija vremena. Možda je, kako neki kažu, i za taj naknadni
srpski ekonomski strmoglav kriv Josip Broz, ali bi u tom slučaju

120
Debele knjige i debele mačke trebalo naći i onog ko je zaslužan zato što je u njegovom dobu
ostvaren toliko dug i toliko dinamičan razvoj – i u Srbiji.

Teorija da je pod Titom bio stvoren jedan iluzoran, parazitski pri-

vredni sistem, koji je prosperirao na poklonima i kreditima Zapada
– verovatno je potpuno tačna (govori se o pomoći između 100 i 150
milijardi dolara). Tito je u velikoj meri vodio zemlju kao lično pre-
duzeće, a spolja gledano, na fasadi tog uglavnom uvek istog sistema
jednovlašća, u početku smo imali tablu „narodne demokratije“, pa
„diktature proletarijata“, pa parolu „fabrike radnicima“, pa koncept
„samoupravljanja u jednoj zemlji“, zatim „dogovornu ekonomiju“ i
na kraju „permanentne reforme“ i „tržišni socijalizam“. No, iza tog
Titovog „političkog kapitalizma“ (privilegije i grabež veoma masiv-
ne nelegitimisane političke elite – kako taj moderan termin definiše
Josip Županov), to jest posle tog iluzornog kvazi plansko-tržišnog i
tobože efikasnog i samo naizgled pravednog ekonomskog sistema,
ostali su i autoputevi, elektrificirane pruge, aerodromi, gradovi i
stanovi, milioni kilometara kanalizacije, vodovoda, milioni auto-
mobila itd. Ostalo je i nešto industrijske civilizacije, stotine hiljada
obrazovanih ljudi, nešto kulturne infrastrukture i još uvek mnogo
svetske znatiželje mlade generacije.

Kad nešto što je na bilo koji način uspevalo – traje pola veka, isto-
rija vas nikada ne pita zašto ste nešto radili teorijski i koncepcijski
pogrešno, već kako ste uspeli da ljudi tolike godine, iz godine u
godinu – žive sve bolje. Kroz petsto godina – srpska privredna isto-
rija će iz tog jednostavnog razloga slaviti Titovo ekonomsko doba, a
deca će učiti da je posle njega došao Milošević – i sve upropastio.

Zabadava su neki naši ekonomisti još pre mnogo godina (Aleksandar

Bajt, Marjan Korošić, Ljubomir Madžar i drugi) dokazali da se
u Titovo doba zemlja mogla razvijati i brže, pokazujući primere
Grčke, Portugala i Turske – u Srbiji će se ipak pamtiti činjenica da je
ona pod Brozom imala burniji napredak nego ikada ranije u svojoj
istoriji. To pamćenje neće potisnuti ni okolnost da danas izranjaju
podaci koji pokazuju da je relativni odnos naše privrede i našeg

121
standarda prema najrazvijenijim zemljama bio nešto manje pobolj-

Dimitrije Boarov
šan između 1939. i 1980. godine nego što se to nama činilo – sve dok
ga posle Tita, sa Miloševićem, nismo potpuno pokvarili. Na primer,
prema podacima koje navodi Dragomir S. Zlatanović (Formiranje
ekonomskih cena i dispariteti u privredi Jugoslavije 1939-1996,
Beograd, 1999), SAD su 1939. imale društveni proizvod, prema ku-
povnoj snazi, od 480 (ondašnjih) dolara per capita, a iste godine taj
proizvod je u Grčkoj bio 68 dolara, a u Jugoslaviji 76 dolara. Dakle,
Jugosloveni su bili bogatiji i vredniji od Grka, a 6,3 puta siromaš-
niji od Amerikanaca. U godini Titove smrti, 1980, Jugosloveni su
imali po glavi 3.670 dolara kupovne snage društvenog proizvoda,
a Grci su već bili bogatiji, sa 4.567 dolara. Prema Amerikancima i
njihovih 11.804 dolara te godine, Jugosloveni su samo prepolovili
zaostajanje, pa su stvarali i trošili 3,2 puta manje dobara po glavi
stanovnika. Danas smo prema razvijenom svetu beznadežno za-
ostali – i imamo trideset puta manji društveni proizvod po glavi
stanovnika od SAD i jedanaest puta manji od Grka. Ljudi, da li je
to moguće – da se za poslednjih desetak godina toliko upropaste
inače veliki, ali ipak nedovoljni ekonomski rezultati poluvekovnog
Titovog doba u Srbiji.

Najlakše je ponuditi objašnjenje zašto se po naraslim gradovima

Srbije najviše širi nostalgija za Titovim vremenom. On je zapravo
najbolje razumeo onu čuvenu Marksovu pohvalu kapitalizmu iz
Manifesta komunističke partije (1848), koji mu je u veliku zaslugu
upisao to što je „milione ljudi izvukao iz idiotizma života na selu“.
Kad je Tito došao na vlast 1944, zatekao je 75 odsto stanovništva
na selu, a kada je sklopio oči pola veka kasnije, skoro 75 odsto ljudi
je već sedelo po gradovima, slušalo Lepu Lukić i jelo „leba bez mo-
tike“. Taj proces dinamične „urbanizacije“ spojen sa svim drugim
vidovima „socijalističke modernizacije“, to jest „demokratizacije
luksuza“ (što je izraz Vladana Desnice), lako objašnjava to što su
nam gradovi poprostačeni i što i danas, u najvećoj nezaposlenosti,
niko neće na njivu da kopa kukuruz. Svi ti sveži varošani, razni
interesenti i kolonisti, partizanski rođaci, borci za nove društve-
ne odnose, stradalnici od kulaka, od strane eksploatacije i ratnog

122
Debele knjige i debele mačke fašizma, uz rad školovani i ubrzano kvalifikovani pošteni intelek-
tualci, mesni aktivisti i rezervne starešine – a svi zajedno poslušni
rentijeri ponizne plebiscitarne lojalnosti Titovoj vlasti i veštini da
negde u belom svetu iskamči pare – sada su u velikom strahu od
toga da ih svetska „američka (kapitalistička) hegemonija“ i bez-
dušna „ekonomska (NATO) globalizacija“ ne vrate u surovi pejzaž
naših toliko opevanih „prirodnih lepota“, gde je glad vekovima bila
domaća životinja. Sada kada se ispostavilo da je Milošević omanuo,
Tito i vreme njegovog svetskog „nesvrstanog trijumfalizma“ deluju
im kao ponovljiva bajka. Sa Titom su i oni bili „apsolutno suvereni“,
„teritorijalno integrisani“, „cenjeni od svetskih sila“ i tako dalje, a
sada bi se trebalo vratiti na nivo svetske „sirotinje raje“.

Nostalgiju za Titom oseća i veliki deo „jugonostalgičara“, jer je

svima njima jasno (uprkos Ćosićevim i drugim nacionalističkim
konstrukcijama) da je on doista bio za Jugoslaviju, koja je trebalo
da „jača sve moćnija“. To što je postepeno doista federalizovao u
početku samo nominalno federalnu jugoslovensku državu, samo
pokazuje da je bio političar koji je znao šta se može silom, a šta
se mora milom – i koliko je krhka vaga na kojoj se mere među-
nacionalni odnosi u šarenoj zajednici naroda i konfesija – željnih
afirmacije, slobode, i, ako je moguće, makar balkanske hegemoni-
je. No, za te nacionalne frustracije Tito nije imao efikasnog leka,
jer su njegov politički habitus i režim koji je stvorio, bili u suštini
potpuno protivni ideologiji liberalizma i bespoštedne konkurencije
„individualnih napora“. Tito je „brinuo“ za „radne ljude i građane“,
za „radničku klasu i seljake“, za „narode i narodnosti“ – svako je
bio organizovan, niko nije bio nezbrinut, niko sam sa svoje dve
šake. A kad se o svima vodi briga, demokratija i nije potrebna, a o
nacionalnim interesima vode brigu „republičke i pokrajinske biro-
kratije“ koje samo narušavaju opšte jedinstvo.

Igrajući tako i sam na muziku „patrijarhalnog kolektivizma“, te na

bratstvo i jednakost naroda, a ne pojedinaca, ni Tito nije mogao da
skuva čvršće jugoslovensko lepilo po idejama individualnog inte-
resa, građanskih prava, širokog tržišta, krupnog kapitala i konku-

123
rencije – pošto u tom „nehumanom“, ali „samo efikasnom“ sistemu

Dimitrije Boarov
ne samo da neko dobija, već neko nešto i gubi, naročito ako ne trči
dovoljno brzo. Jer, on je bio apostol sistema u kome je posle „raz-
vlašćivanja buržuja i kulaka“ – svi trebalo stalno da dobijaju, po
nekoj zasluzi čak nešto više od onih drugih koji su ranije imali više
sreće sa ličnom političkom biografijom ili nacionalnom istorijom.

Naravno, sve ovo što smo ovde nabacali oko mogućih razloga vaskr-
savanja nostalgije za Titovim vremenom u Srbiji ima težinu najviše
u vezi sa aktuelnim slomom Miloševićeve koncepcije „kontinuiteta“
(„I posle Tita Tito“). No, stvar nije u tome da se nadzida i učvrsti neki
drugi „doživotni predsednik“ ili da se nađe novi izvršilac Titovih ra-
dova većeg formata od ovih provincijskih odlikaša, već da se napuste
potrošene ideje i da se otpuste šefovi bankrotiranih poduhvata.

Vreme, 11. maj 2000.

Ante Marković – do reforme i natrag

Ako se već svi slažu u tome da je srpski lider Slobodan Milošević
prvi shvatio da je „Broz mrtav”, jugoslovenski lider Ante Marković
sa puno prava može tražiti da mu se prizna da je prvi shvatio da
je socijalizam u sutonu. Ovaj stari komunista i partizan mogao
bi lako prihvatiti ono što mu se već prebacuje – da je bio grobar
jugoslovenskog socijalizma i da je Jugoslaviju otvorio Zapadu.
Značaj strateške Markovićeve orijentacije da ide na koncept „otvo-
rene privrede” i da, kako je to rekao još prilikom iznošenja svog
programa kao kandidat za naslednika Branka Mikulića, početkom
februara 1989, ne uvodi svetsko tržište u Jugoslaviju, već da stvara
sistem koji će od nje načiniti deo svetskog tržišta – tek će istorija
valorizovati. Reč je, čini se, o orijentaciji od ogromnog značaja koju
samo mogu usporiti, a verovatno ne i zaustaviti srpski, hrvatski ili
slovenački populisti, nacionalističke, socijalističke, suverenističke
– a u suštini provincijalne ideologije.

124
Debele knjige i debele mačke Već na početku, kada je govorio o „novom socijalizmu”, Marković
zapravo i nije govorio o njemu, već o tržištu i političkoj demokra-
tiji, a čitavu seriju svojih prvih nastupa uvek je započinjao dale-
kovidim upozorenjem da se „socijalistički lager” ruši. Posle prvih
reformskih akcija (nakon stupanja na dužnost 16. marta 1989) i
svojih prvih 100 dana, Marković je u Skupštini Jugoslavije rekao
da „transformacija socijalističkih sistema u ekonomski efikasne i
političko demokratske sisteme nije nimalo jednostavan i prost pro-
ces – on izaziva mnoge kontroverze, stranputice i lutanja.”

Nije se plašio. Nije se plašio da prvi Jugoslovenima kaže da je Titova

era prošla, da moramo brzo trčati. „Dugoročnost krize u kojoj se
nalazimo, nesposobnost da i mi riješimo svoje unutrašnje proble-
me i suprotnosti razvoja, sve ono što se događalo i što se događa
u socijalističkom svijetu, ne samo da su nas u mnogo čemu stavili
na marginu svjetskih kretanja, nego istovremeno, mi više nijesmo
onaj most između dva svijeta, kao što smi bili ili smo smatrali da
jesmo” (14. jun 1989). Ante Marković je od tada sve do današnjeg
dana činio sve da nas vrati u svet, da nam brzinom ekonomskih i
političkih reformi vrati atraktivnost u svetskim relacijama, da otvo-
ri Jugoslaviju i za to plati neizbežnu cenu. Danas ga zbog toga u
Srbiji nazivaju šefom „satelitske vlade”, „američkim špijunom”, a
u zapadnim republikama ga vide kao čoveka koji se kiti tuđim per-
jem (Milan Kučan), ili ga osećaju kao zapreku hrvatskoj afirmaciji
u svetu.

Ima neke istine u tome da Marković nije počeo od nule, da mu je

prethodna vlada ostavila u nasleđe Osnove privredne reforme koje
je sačinila Mikulićeva reformska komisija, da je arogantno sve za-
kone, koje je u modernom duhu sačinio Oskar Kovač, posle malih
prepravki proglasio svojim početkom reforme (a naročito zaokret u
spoljnoekonomskim tokovima – što mu Kovač nikad neće oprostiti).
Ipak, reč je o kritičarima koji ne vide mnogo bitniju stvar, zagledani
u paragrafe s kojima su hteli da stvore „realnu ekonomiju” i „kon-
trolisanu reformu” – oni ne vide da je Marković mnogo značajniji
po onome što je porušio i oslobodio, nego po onome što je od njih

125
uzimao i sam gradio. Trebalo je imati „kolosalnu drskost” da se jed-

Dimitrije Boarov
nom suludom deregulacijom i liberalizacijom krene u seču prašu-
me socijalističkog zakonodavstva i dogovorne ekonomije. Samo
promenama zakona o ekonomskim odnosima sa inostranstvom
„poseklo” se oko 70 odsto podzakonskih akata. Vrlo brzo, za sto
dana, liberalizovano je 65 odsto (danas 97 odsto) uvoza i 85 odsto
cena. Liberalizovano je korišćenje deviza – da devizne rezerve od-
mah skoče sa 2 na 4 milijarde dolara. Pokazao je Marković, odmah,
da nema iluzija o društvenoj svojini i da „ona preduzeća koja nisu
u stanju da sebe saniraju i da posluju, treba da izađu na tržište i
traže rješenja, a ne da stalno traže izlaz u štampanju novog novca
u kovnici Narodne banke Jugoslavije, što beskonačno povećava in-
flaciju, na račun svih i svakoga”. To danas izgleda normalno, ali ne
treba zaboraviti da su u to vreme Miloševićevi komunisti još grmeli
o „dominaciji društvene svojine” i pokušavali da u njenu zaštitu
upregnu sve jugoslovenske „subjektivne snage”.

Osma sednica: Prvi veliki unutrašnji spor Ante Marković je imao

upravo sa tadašnjim i sadašnjim srpskim rukovodstvom, koje je
bilo u punoj političkoj ekspanziji, a vladina reformska politika pre-
tila je da pokvari raspoloženje srpskih narodnih masa, kojima je,
posle Osme sednice, pored nacionalne afirmacije „olako obećan”
i bolji život. Srpsko rukovodstvo je od Markovića zatražilo dve
međusobno suprotne stvari: da i dalje štampa pare za nenaplativi
izvoz u Sovjetski savez i da istovremeno zaustavi inflaciju, jer je
narod gunđao protiv skupoće, a njihova vlast je „narodna”. Bližila
se žetva i prvi put su u igru ubačeni seljaci – da ruše Markovića. Te
bliske, ali u istorijskom smislu beskrajno daleke 1989, još je posto-
jao Centralni komitet komunista Jugoslavije, pa je na 25. sednici
31. jula Ante Marković prvi put govorio o blokadi reforme. On će
tada reći ono što i danas ponavlja: „Ja sam osobno bio svjestan, i to
sam nagovestio, da će u određenom vremenskom periodu doći do
kohezije i do savezništva između dogmatskih, svih konzervativnih
i ultralijevih snaga, što se i događa u borbi protiv promjena u koje
smo ulazili”. Nije možda ni slutio da je to tek početak bitke koja još
traje i koja će ga možda stajati položaja.

126
Debele knjige i debele mačke Spor sa Jovićem: A već tada je bio blokiran budžet, bile su blo-
kirane mere za ukidanje kliringa (preko kojeg je za samo četiri
i po meseca emitovano 3,5 puta više novca od ukupne novčane
mase u zemlji), tražilo se odlaganje ukidanja jugo-menice kao
surogata plaćanja. Već tada je društvena svojina „emitovala“ plate
bez pokrića, a poljoprivreda je počela jadikovanje zbog toga što
je država napušta. Na toj sednici u javnost je izbio i potonji stalni
spor na relaciji Ante Marković – Borisav Jović (koji je još pri izboru
Markovića za šefa vlade bio njegov protivkandidat). Tada je Jović
rekao da Savezno izvršno veće treba ozbiljno da se zamisli u vezi
sa problemima koji nastaju po radničku klasu i po čitavo društvo u
vezi sa tempom rasta inflacije. To lupanje Markovića po glavi – da
zaustavi inflaciju – trajaće sve dok on ne usvoji antiinflacioni pro-
gram, pa će preći u kritiku zbog toga što je taj program bolan.

Činjenica je, doista, da će Markovićev polet i porast dinamizma

celog društva, a naročito početak talasa uspona privatnika u
našoj ekonomiji, pratiti snažno ubrzanje inflacije, koja je u prvim
jesenjim mesecima 1989. počela uveliko da preskače i 50 odsto me-
sečno. Svi su bežali od dinara, a Marković je na tom bekstvu gradio
devizne rezerve zemlje – računajući da će one dati materijalnu
podlogu za novi ciklus zaduživanja u inostranstvu. Uprkos „otva-
ranju“ Jugoslavije, pregovori sa MMF-om su stajali u mestu skoro
godinu dana, pošto je prethodni premijer (Mikulić) bio „kažnjen“
od spoljnih kreditora zbog vrludanja u politici, ali i od Skupštine
SFRJ – kad je napokon nevoljno od nje zatražio podršku „američkoj
politici“. Marković tada kreće u Ameriku da tamo u nekoliko dana
udari temelje vrlo dobrim pozicijama kod Buša i Bejkera, koji traju
do današnjeg dana. Napadi na njega već tada dobijaju histeričnu
notu, u čemu Politika ekspres dobija batinašku ulogu. Komisija za
privrednu reformu Slobodana Miloševića svoju kampanju dovodi
do kulminacije – predlogom antiinflacionog programa sa zamrza-
vanjem cena i kursa dinara, ali selektivnim i fleksibilnim (kasnije
će Oskar Kovač reći da je imitiran izraelski Brunov model u kojem,
navodno, kurs nije zamrznut, a jeste bio – i korigovan je samo onda
kada je trebalo da sljušti narasle plate).

127
Ulaz u ring politike: Naizgled paradoksalnu situaciju – u kojoj

Dimitrije Boarov
paralelno sa snažnim promenama u ekonomskim shvatanjima u
sistemu raste i politička i ekonomska kriza, što je bio najbolji znak
da reforma nije puka retorika – pogoršava početak finalne faze
međurepubličkog rata. Jedan bokser iz Kosovskog božura i jedna
policijska službenica, dospela do mesta predsednice Socijalističkog
saveza, tada ulaze u istoriju. Izvesni Bogdan Kecman organizuje
pohod na Ljubljanu, da se Slovencima prikaže snaga „istine o
Kosovu“, a izvesna Radmila Anđelković na Dan republike čita
Miloševićevu objavu ekonomskog rata Sloveniji. Od tog trenutka
Marković počinje ne samo bitku za ekonomski spas Jugoslavije,
nego i za održanje federacije uopšte. Bitka još traje, a federacija je
već propala.

Tada Ante Marković kreće sa dve svoje velike inicijative kojih se drži
već skoro godinu i po dana, a one su u poziciji „ni sebi ni svome“.
Pošto brzo utvrđuje da federalna vlada nema snage da interveniše
među zavađenim republikama, on kreće sa ustavnim amandmani-
ma koji bi u finalu trebalo da obezbede da njegov kabinet, nakon
saveznih izbora, postane prava vlada sa punim legitimitetom. Ova
akcija kasnije će ga terati da učini i niz drugih poteza, sve do osni-
vanja sopstvene stranke. Ništa još nije postigao, mada je Skupština
SFRJ usvojila te ustavne amandmane. Plan jačanja savezne vlade
dočekan je na nož u Sloveniji i Hrvatskoj, ali i u Srbiji, u kojoj je u
pojedinim amandmanima otkrivena namera da se menja „društve-
no uređenje“.

Antiinflacioni grč: Druga velika inicijativa pokrenuta je čuvenim

antiinflacionim programom, koji je Ante Marković promovisao 18.
decembra 1989. Pošto se uoči stvaranja ovog programa u Jugoslaviji
pojavio Džefri Saks, mladi američki „gasitelj“ inflacije u Boliviji (na
poziv Janeza Drnovšeka), mnogi smatraju da je on, a ne Marković,
autor ovog programa (opet ti prokleti Ameri!). Pa ipak, Marković je,
a ne Saks, autor glavnog slogana programa – „konvertibilni dinar“.

Kao što je već dobro poznato, taj antiinflacioni program bio je oslo-
njen na konvertibilni dinar (sa pravom građana da slobodno kupu-

128
Debele knjige i debele mačke ju devize), kurs dinara fiksiran za nemačku marku (sedam prema
jedan), čvrstu monetarnu politiku, uravnotežen budžet, slobodno
formiranje kamata i cena (osim u infrastrukturi), šestomesečno
zamrzavanje ličnih dohodaka, sanaciju banaka i javne potrošnje
(sa emisijom obveznica), posebnu sanaciju nerazvijenih regiona,
socijalne programe i denominaciju dinara.

Ovaj program dočekan je „na nož“ u Srbiji, jer srpska vlast već nije
znala kako da obuzda narod koji je zasipala lažnim obećanjima, ne
menjajući model vlasti koji se zasniva na konceptu „Srbija jedno
preduzeće“ (a spremala se i za neke veće nacionalne zadatke).
U poslednjih desetak dana te godine dogodilo se ono isto što se
dogodilo uoči ruske kolektivizacije krajem tridesetih godina ovoga
veka. Poklano je i pojedeno sve živo.

Samo u tih desetak dana cene su skočile za 40 odsto, a plate u Srbiji

povećane su za 44 odsto (kasnije su se u punoj meri pridružili i svi
ostali). Pri svemu tome, štamparija dinara je u prvim mesecima
1990. nastavila da radi punom parom. Pa ipak, došlo je do smiri-
vanja inflacije i gotovo neverovatnog porasta deviznih rezervi zem-
lje. Jugosloveni su odjednom od „radnih ljudi i građana“ postali
potrošači, popularnost „jedinog čoveka koji se smeje na Balkanu“
fantastično je porasla, u zemlji je broj privatnih preduzeća ubrzo
dosegao neverovatnu brojku od 60.000 firmi, ljudi su počeli da se
okreću oko sebe, da shvataju šta mogu zaraditi. Kasnije će Marković
reći da su ovaj plan i ova atmosfera mogli reformu izvesti „uz naj-
nižu socijalnu cenu“. Verovatno nije u pravu, naša boljka je mnogo
duboka i bez muke i gladi se i ne može izlečiti.

Naravno, antiinflacioni grč zaustavio je proizvodnju, jer Marković

nije uspeo da obezbedi sredstva i čvrsta obećanja (federalne ob-
veznice) za sanaciju ogromnih fiktiva i dubioza, a pogotovu nije
uspeo da dobije političku saglasnost i potrebnu finansijsku stro-
gost i disciplinu za likvidaciju glavnih inflacionih žarišta. U isto
vreme, paralelno sa slomom inflacije, počela se raspadati i federa-
cija. Slovenija, pa Hrvatska – koje su po strukturi svojih privreda
bolje koristile permanentnu inflaciju – odjednom su u Markoviću

129
otkrile centralističke, vlastodržačke sklonosti, a slovenačka štam-

Dimitrije Boarov
pa ga je optužila da nudi „miloševićevstvo bez Miloševića“. Bila
je to i godina prvih pluralističkih izbora, a slovenačko i hrvatsko
proleće bilo je u znaku straha od Srbije i Beograda, gde je sedeo
Marković. Potreba za napuštanjem socijalizma (naročito onog
Miloševićevog) prikazana je kao potreba napuštanja Jugoslavije,
pa i Markovićeve.

Vrhunac samopouzdanja: Kritično mesto Markovićeve ere je

leto 1990. Iscurelo je šest meseci zamrznutih plata i zamrznutog
kursa. Plate su „odletele“ u vis, a cene porasle za oko 80 odsto,
pa je trebalo menjati kurs dinara. Ali, s druge strane, devizne re-
zerve su narasle na blizu 9 milijardi dolara (8,7 milijardi), pa je
Marković mogao da kaže da ih je uvećao za blizu 6 milijardi dolara.
Predsednik Marković je, istina, u svom ekspozeu rekao da je „so-
cijalni mir možda prividan i da nema sumnje da nam tek predstoje
problemi kad budemo dublje zašli u promjene koje će zahtjevati
drukčije odnose između činilaca proizvodnje i neizbežnu raciona-
lizaciju državnih i društvenih institucija u cjelini našeg društva.“
Ali, on je tada bio na vrhuncu slave i samopouzdanja – činilo mu
se da može odmah dalje u promenu svojinske baze društva – bez
čega i nema stvarne transformacije produkcionog odnosa. Nije se
usudio da pokuša nešto sasvim radikalno, a ne bi ni mogao. Nije
se usudio da Jugoslovenima besplatno podeli ono što je ostalo od
jugoslovenskog kapitala.

Stara pesma: Marković tada oseća da mora da krene na društvenu

svojinu. Zato predlaže proces „rekapitulacije“, na taj način da se
omogući radnicima kupovina određenog dela društvene svojine,
da radnici postanu deoničari uz popust (najviše do 60 odsto).
Te radničke deonice imale bi „interni karakter“. Samopouzdani
predsednik mislio je da se vešto dosetio kako će jednim udarcem
ubiti više muva. Deonice bi se davale umesto plata, pa bi to pokrilo
potrebu njihovog zaustavljanja da bi se oporavili obrtni fondovi
privrede. S druge strane, javio bi se vlasnički motiv kod zaposlenih,
a mešovite firme bi bile daleko otpornije na političke pritiske na-

130
Debele knjige i debele mačke ciokratija. Privatizacija bi pospešila bitku za tržište, pa bi oslabile
separatističke tendencije. Plan nije uspeo iz mnogo razloga.

Stručnjaci već raspredaju o tome gde je bila greška. Da li u tome što

je kurs dinara postao destimulativan, pa su zaustavljene devizne
rezerve i uz to oborena proizvodnja? Da li zbog toga što se nisu
ostvarila očekivanja o nekakvom brzom prodoru stranog kapitala u
našu ekonomiju, posebno u banke? Da li zbog toga što su nacional-
ne vrhuške sprečile privatizaciju da ne bi ostale bez vlasti? Možda
je problem bio u tome što privreda, a naročito poljoprivreda, nisu
mogle izdržati monetarne restrikcije u tako kratkom roku i bez
sanacionih sredstava. Možda i zbog toga što je vlasništvo (koje je
bilo na vidiku) bilo zamišljeno kao „interno“, pa zbog toga tržište
kapitala nije proradilo, mada ga je sam Marković pompezno otvo-
rio? A možda je sve propalo zbog toga što je Marković mislio (i sad
to izjavljuje) da u jednoj zemlji mogu egzistirati različiti društveni
sistemi: oni koji su navodno napustili socijalizam, oni koji hoće da
ga napuste i oni koji bi nekako da ga ne napuste? Sve su to pitanja
na koja se tek traže ozbiljni odgovori.

Markovićev plan ovoga puta je dočekan „na nož“, bolje reći na sve
nacionalne noževe. Iz Srbije su zapevali staru pesmu o tome kako
se radnicima umesto plata nude deonice, a spremali su se i za nove
izbore, pa je trebalo opet potkupljivati narod. Iz Hrvatske je ovoga
puta došao tihi, ali glavni udar. Zakon o platama je jednostavno
suspendovan (trebalo je častiti za izbornu pobedu), a privatizacija
je jednostavno zaustavljena „kroatizacijom nacionalne svojine“.
Slovenci su već bili na izlaznim vratima Jugoslavije.

Osećajući da se formira međurepublička koalicija koja će ga srušiti

„iza zatvorenih vrata“, Marković prvo najavljuje političku koaliciju
u svom programu, a zatim na Kozari poziva narod u svoju stranku
– Savez reformskih snaga Jugoslavije. Računa na savezne izbore
i mandat svih Jugoslovena. Milošević, koji je ubrzano pretvorio
svoje komuniste u socijaliste i koga očekuje teška bitka sa srpskim
nacionalistima – to dočekuje kao specijalni udarac koji će mu

131
oduzeti umerenije Srbe i porušiti njegovu viziju Jugoslavije, kad

Dimitrije Boarov
odu ili budu oterani Slovenci i Hrvati. Počinje neviđena politička
kampanja protiv Savezne vlade i Markovića lično. Politička kriza
se pojačava. Milošević mora da ubrza sve poteze, ekonomija nikog
više ne zanima.

Spuštanje mraka: Sve ostalo je u još svežem sećanju. Međure-

publički rat dospeva do faze zatvaranja svih prema drugima, kreću
takse i porezi na robu i imovinu „neprijateljskih republika“, da bi
na kraju 1990. bilo napokon sahranjeno i poverenje u dinar kao
jugoslovensku valutu, pošto Srbija uzima pravo na divlju emisiju
novca, kako bi izfinansirala pobedu socijalista. Poslednja faza je u
toku – plenidba „tuđe“ imovine. Privreda srlja u katastrofu, na čelo
optužnice stavlja se Markovićev koncept otvorene privrede, pod
geslom „nije za nas svetsko tržište i ne možemo mi da se trkamo
sa svetom“. Mrak balkanske provincije polako se spušta na jugo-
slovensku krčmu.

Vreme, 22. april 1991.

Dragan Marić – prvoborac tranzicije

Ko je ispalio „prvu pušku“ jugoslovenske ekonomske reforme i
pokrenuo lavinu „istorijskog prevrata“? Ko će kao „mali veliki čo-
vek“ ući u jugoslovensku istoriju kao prvi, legendarni, neposredni
proizvođač epohalnog zaokreta od „monopolnog birokratskog
socijalizma“ ka neoliberalističkom konceptu društva lične šanse i
odgovornosti? Možda je zanimljivo požuriti sa odgovorom na ovo
pitanje, dok istoriju ne počnu da pišu veliki pobednici.

Ko je, dakle, Žikica Jovanović-Španac naše privredne reforme?

Čovek je, naravno, iz Valjeva, kao i njegov slavni predhodnik, i
zove se Dragan Marić. To ime treba zapamtiti, mada još nije sasvim
izvesno da li će njegova puška opaliti, jer se „žandari“ još ne preda-

132
Debele knjige i debele mačke ju. Dragan Marić ima u džepu porudžbinu milion Jugoslovena za
jeftine televizore, video rekordere i „hi-fi“ uređaje. Savezni inspek-
tor, u ime očajne domaće elektronske industrije i zavidne uvozne
trgovine, od Marića traži ateste o kvalitetu aparata, garancije o
roku njihovog trajanja i dokaze o obezbeđenosti servisne mreže
– sve ono što nikad nije funkcionisalo kod mnogobrojnog drugog
„državnog uvoza“. Narod i dalje navija za svog Dragana Marića
verujući da će on uspeti da nadvlada saveznog zaštitnika skupih
državnih monopola, jer Markovićev čovek u ovom slučaju samo
simulira zaštitu potrošača. Ime Dragana Marića otuda već sada
treba zapamtiti. Ako je Fikret Abdić bio poslednji veliki majstor
i veliki mučenik „distribucione ekonomije“, Dragan Marić je prvi
junak rada na promeni svega postojećeg.

Šta je uradio Dragan Marić sedeći zimus u valjevskoj kafani, koja

se sa tipičnom srpskom nonšalancijom zove Hotel Grand. Marić
je ogromni „idejni rad“ gomile jugoslovenskih socijalističkih komi-
sija (Krajgerove, Vrhovčeve, Planinčeve, Mikulićeve, Miloševićeve
i Markovićeve) sproveo sa reči na delo. On je uz pomoć jednog
telefona i jednog omanjeg gospodina iz Singapura zaključio posao
o uvozu milion jedinica televizora i drugih elektronskih „igračaka“,
pa se tako pojavila mogućnost da „kao beba zvečku“ razbije četr-
desetogodišnji sveti monopol naše domaće elektronske industrije i
naše omiljene spoljne trgovine (službe koja je bila i ostala poprište
zabave bivših, sadašnjih i budućih „udbaša“, tj. tajnog društva
„crne i bele ruke“, koje je brinulo o svim vitalnim i unosnim poslo-
vima avant-garde).

Onoga trenutka kada je (jesenas) Ante Marković kroz Skupštinu

Jugoslavije uspeo da progura novi zakon o spoljnotrgovinskom
poslovanju, Dragan Marić je to shvatio ozbiljno i došao na ideju da
radničku klasu Jugoslavije, umesto pasuljem, krompirom i francus-
ki obrađenim svinjskim polutkama, snabde luksuzom iz uvoza,
po bezmalo 50 odsto nižim cenama, i još na šest rata, „Francuska
veza“ sa polutkama ovde je u tome što je Marić u nedostatku bolje
mreže za distribuciju ove robe iskoristio sindikat, organizaciju ko-

133
joj je ceo posao dobrodošao da demostrira napredak i tek dobijenu

Dimitrije Boarov
samostalnost.

Kao svaka dobra ideja, Marićeva ideja je jednostavna kao

„Kolumbovo jaje“, a da bi se kandidovala za istoriju bilo je potreb-
no da pogodi veliko skladište socijalnog eksploziva – da izvan svih
očekivanja i iznad uhodane logike odjekne sa svojih fantastičnih
milion porudžbina. Taj fantastični odziv na „valjevsku ideju“,
preko svih političkih i republičkih granica naše lepe Jugoslavije,
obelodanio je sramotne profite i sramotnu inerciju paradržavne
spoljne trgovine, a od Marića stvorio Sinđelića privatnog „predu-
zetničkog ustanka“.

Kao što je već jasno, Marić nije razmišljao o tome koliko bi njego-
vom akcijom bila pogođena srpska elektronska industrija u Nišu i
Beogradu, kao i ona u mnogim našim „silikonskim kotlinama“ u
Banja Luci, Zagrebu, Kranju i Velenju, a naročito je malo brige po-
kazao za arogantnu „kompleksnost interesa“, o čemu već godina-
ma vode računa naše spoljnotrgovinske kuće, kao reprezentativne
filijale državnih i nacionalnih razvojnih ciljeva (a koje se, kad je
reč o trgovini, uglavnom bave zelenašenjem). Već i sama činjenica
da se uvoz privatne naravi, uprkos značajnim carinskim taksama, i
danas, posle svih Antinih liberalizacija i deregulacija, toliko isplati
(o čemu poslednjih dana uverljivo govori upoređenje cena iz naših
robnih kuća i fri šopova, i onih iz Minhena), pokazuje do čega nas
je dovelo konzerviranje primitivizma i privilegija spoljne trgovine.

Srećom, tu se, čim je to postalo moguće, pojavio Marić iz Valjeva,

da dokaže da duh inicijative nije mrtav ni na našim meridijanima
i da je biznis strašno jednostavna stvar, dok se između preduzet-
nika i potrošača ne smesti država i njen tobožnji zaštitni aparat.
Ako Marić zaradi samo po jedan jedini dolar na svakom televizoru
(kad odbije sve troškove za iznajmljivanje dve sobe u spomenutoj
kafani i nadnice onih nekoliko drugara i devojaka koje je na brzinu
pokupio sa obližnjeg korzoa, kad je shvatio da ga traže milioni),
eto mu prvog velemajstorskog bala za svetske poslove. Sudeći pre-

134
Debele knjige i debele mačke ma „račanovskoj skromnosti“ koju je pokazao pred televizijskim
kamerama, Marić ne zaboravlja da se nalazi na divljoj teritoriji, na
kojoj pare i zarada nikad nisu izvesni ni sigurni, mada su ugovori
i prve uplate u džepu. U njegovu hrabrost i dovitljivost ne treba,
međutim, sumnjati. Samo oni koji su spremni da toliko odjednom
dobiju, znaju to junački i da izgube. C’est la vie je već odavno
odomaćena uzrečica u Valjevu.

Tu upravo dolazimo na teren međunarodne komparativne analize.

Šta, naime, povezuje, a šta razlikuje Dragana Marića i Bernara
Arnoa), agresivnog mladog industrijalca koji u Parizu kormilari
kompanijom Agaš (Agache)? Dotični Arno potrošio je više od 50
miliona dolara na oživljavanje i profitno usavršavanje modne kuće
Kristian Lakroa, a mnogi smatraju da s tim parama treba jednostav-
no da se pozdravi. Sada je sve bacio na promociju svog prvog otme-
nog parfema, kojeg je, valjda kao poslednju šansu, nazvao C’est la
vie. Pre nekoliko sedmica kuća Lakroa (to jest Arno), zakupila je
Operu Komik i tout le mond u Parizu – da priredi najskuplju i najras-
košniju promociju jednog parfema, parfema C’est la vie. I kakve tu
ima veze Marić, kad tamo nije viđen i kad za razliku od Arnoa, sem
svog dugog balkanskog vremena, u svoj posao nije uložio nikakav
kapital?

Naizgled, ako ne odolimo metaforama, jedina sličnost između

Marića i Arnoa je u tome što su svoj životni kredo – c’est la vie,
promovisali u ambijentu opere komik. Slično je, međutim, to što se
Marić odlučuje na rizik fantastične zarade, kao što se Arno izlaže
riziku fantastičnog gubitka. A različito je to isto, što Marić počinje
sa „c’est la vie“, a Arno možda završava sa C’est la vie. Za razliku od
Marića, a to od njega pravi kandidata za statuu „neznanog predu-
zetnika“, svaki drugi vaspitanik antitržišnog socijalističkog egalita-
rizma obustavio bi upis kupaca, čim bi osetio da navala prevazilazi,
ne njegove „kadrovske potencijale“, već potencijal izdržljivosti
ideološke čaršije, kroz koju je četrdeset godina bio primoran da
šeta svoju jedinu sudbinu. Marić, međutim, dokazuje da je kadar
„i na strašnu mestu postojati“, pa je tako zorno pokazao da je ta-

135
kozvani „privatni sektor“ počeo ozbiljnije da shvata Markovićeve

Dimitrije Boarov
reforme i zakone, ozbiljnije od njegovih inspektora.

Više očigledno nisu u modi stalno razočarani ljudi, jedino raspolo-

ženi da rezignirano recituju poznati Drainčev stih: „Glad mi je bes-
krajna, a ruke večno prazne... Hteo bih sve, a ništa nemam“. Glad
za milionima preživela je četiri decenije egalitarizma. Stereotip da
se do bajoslovnog života u društvu kolektivnog odlučivanja, rada,
odgovornosti i siromaštva može doći samo po „neumskoj formu-
li“ očigledno se raspao. Ljudi koji su spremni da napune i ruke,
a ne samo nacionalno srce, napravili su širom zemlje pravi juriš
na opštinske kancelarije u kojima se sada samo prijavljuje „lična
delatnost“. To je zasad prvi veliki rezultat Markovićevog obračuna
sa starim socijalističkim sistemom i prvo veliko „prestruktuiranje“
jugoslovenske privrede. Kad će to, i jako jednostavno i strašno
komplikovano, preduzetništvo prodreti u takozvana društvena pre-
duzeća? Znamo li još uopšte šta je preduzetnik, mada je taj termin
(entrepreneur) još daleke 1775. godine prvi put upotrebio francuski
ekonomista Kantijon.

Ni svetska teorija još nije sve razbistrila oko pojma i funkcije predu-
zetnika. Kako primećuje dr Fuada Stanković, u nedavno objavljenoj
knjizi Preduzetnička ekonomija, preduzetništvo nije fenomen koji
se može čvrsto i jednom za svagda definisati – što nije ni nužno,
ali je veoma bitno da postoji sistemsko okruženje koje podstiče na
poslovnu inovativnost i kreativnost.

Ocem preduzetništva, inače, smatra se austrijski ekonomist i ame-

rički profesor Jozef Šumpeter i on ga vezuje za inovativnost i od-
lučivanje, a ne za vlasništvo. „Za preduzetništvo je bitno liderstvo“,
kaže on, smatrajući da je preduzetnik onaj koji snosi rizik odluke,
a ne rizik svojine (naš ekonomista Ljubomir Madžar, u polemici sa
Aleksandrom Bajtom, dosta vešto dokazuje suprotno – da Magelan
nije bio preduzetnik, već Karlo V koji je finansirao njegov put oko
sveta). Šumpeterova teorija ide zapravo linijom Veblenovog stava
da je za ekonomsku istoriju veoma važan momenat u kojem dolazi

136
Debele knjige i debele mačke do razdvajanja vlasničke i preduzetničke funkcije, kada „kapetani
industrije“ preuzimaju komande umesto „odsutnih vlasnika“. Za
taj posao oni dobijaju „nadnicu za upravljanje (Marshall)“ ili „ren-
tu za sposobnost (Mangoldt)“.

Šta je zadatak preduzetnika? Preduzetnik je jednostavno neko

ko postiže uspeh izbegavanjem neefikasnosti (Leibenstein).
On se specijalizuje za preuzimanje odluka o alokaciji resursa
(Casson), a za takvu odluku nije dovoljno da jednostavno raspo-
laže marginalističkim kalkulacijama baziranim na informacijama
koje nudi sistem cena. Tu započinje njegovo razlikovanje prema
menadžmentu (Baumol), koji obuhvata uglavnom samo profesio-
nalnu i rutinsku aplikaciju poslovnih i proizvodnih procesa. I da
završimo ovu sasvim stručnu šetnju kroz abecedu preduzetništva
(kroz koju nas vodi dr Fuada Stanković) suštinskim rezultatom
preduzetništva. Svaki preduzetnik, osim najlošijeg, na dugi rok
ostvaruje profitnu stopu „višu od zbira kamatne stope i količnika
preduzetničke transferne zarade i fungirajućeg kapitala“. Koga
mrzi da se udubljuje u ove precizne definicije, treba jednostavno
podsetiti da su preduzetnici oni ljudi koji imaju unosan odgovor
na pitanje: šta da se radi?

Kod nas je dugo na pitanje šta da se radi, pravo na odgovor, zapra-

vo, jedino imala Partija, iako je ceo smisao samoupravljanja bio
u tome da se aktivira kreativni potencijal svakog čoveka. Problem
je, izgleda, bio upravo u tome što su teorijski svi imali pravo da
odlučuju o svemu, pa niko osim partijskih funkcionera nije ni o
čemu odlučivao. Poznata je ocena da smo u ekonomsku krizu
zapravo došli onog trenutka kada je došlo do krize odlučivanja,
mada slučaj Čaušesku pokazuje da tu ocenu treba uzeti s mnogo
rezervi. Do istog haosa očigledno se dolazi kada je za sve odluke
nadležan samo jedan jedini „preduzetnik“, sa srebrnim vijugama u
glavi. Preduzetništvo očigledno ne postoji bez tržišta i demokratije,
njega jednostavno nema bez neizvesnosti, jer relativna učestalost
prošlih događaja ne može da se koristi u vrednovanju budućih mo-
gućnosti „kazino ekonomije“ (Knight). Okolo naokolo, ne može

137
svako biti preduzetnik, kao što se, na primer, svako može prijaviti

Dimitrije Boarov
na hrvatske izbore.

Valjda jedini naš list koji se redovno bavi tajnom koju u sebi treba
da nosi svaki uspešni preduzetnik, Privredni vjesnik iz Zagreba,
nedavno podseća na knjigu koju je još pre šezdeset godina napi-
sao Napoleon Hil, knjigu koja nosi naslov Misli i bogati se. Ovaj
publicista, očigledno opterećen imenom koje mu je kum nadenuo
(Napoleon Brdo), tvrdi da svaki projekat mora imati lidera, pokre-
tača – jer tržište nije medij na kome se može plutati. Zanimljivo je
da Hil posebno ističe da taj pokretač mora biti spreman da bude
nepopularan, odnosno da mora biti sposoban da bude osamljen. U
tom smislu on svima preporučuje da provere da li njiihov kanidat za
lidera ima dominirajuću suprugu. Ako je ima, bolje je da uzmu nju.

Zanimljivo je ovde navesti i poduži spisak vrlina i mana kako ih,

kad je reč o liderima, klasifikuje Napoleon Hil. Poželjne osobine
lidera su: hrabrost, samokontrola, pravednost, konačnost odluke,
konačnost planova, navika da radi više nego što je plaćen, ugod-
nost ličnosti, razumevanje i simpatičnost, gospodarenje detaljem,
spremnost na preuzimanje pune odgovornosti i kooperativnost.
Deset razloga promašaja vođe su: nesposobnost, promene detalja,
nespremnost na usluge, očekivanje da se plati znanje umesto onog
što se napravi tim znanjem, strah od konkurencije pristaša, nedos-
tatak imaginacije, sebičnost, zlovoljnost, nelojalnost, naglašavanje
sopstvenog autoriteta i naglašavanje titule.

Postoji, naravno, na hiljade ovakvih spiskova koje koriste kompju-

teri firmi koje su se specijalizovale za „lov na ljudske glave“. Jedna
od najnovijih studija (Amerikanaca Kouzesa i Posnera) donosi go-
tovo neverovatan redosled poželjnih osobina, neverovatan za naše
shvatanje tržišnog preduzetnika. Na ovoj listi na prvom mestu je
poštenje, pa tek potom sposobnost, dalekovidost i inspirativnost (a
zatim sve ostalo). Istina, poštenje u Americi nije kao kod nas sino-
nim za skromnost i siromaštvo – već se više povezuje sa osećajem
poverenja u određenu ličnost.

138
Debele knjige i debele mačke Slična istraživanja dobro su odmakla i u nekim našim preduzećima
(Pliva, Iskra), ali problem afirmacije preduzetništva kod nas je uvek
problem ekonomskog sistema. U suštini, i pored svih promena koje
je Markovićeva vlada izvela u zakonodavstvu, ostao je u društvenim
preduzećima problem jačanja „osamljenosti“ našeg preduzetnika,
problem „personalizacije uspeha i neuspeha“. Zato se ovde toliko
i insistira na imenu Dragana Marića. Njegove lične osobine biće
zanimljive tek ako uspe da se izbori sa gomilom inspektora koji od
njega čak traže ateste o stepenu jonizacije okoline kod električnih
kutija koje uvozi i prodaje po bagatelnoj ceni.

Samo uspeh ulepšava junake u operi komik, ispravlja grbave,

uvećava male, itd, da krajnje komotno parafraziramo Šekspira. Ako
Dragan Marić ne uspe da razbije čvrsti monopol domaće industrije
i spoljne i unutrašnje trgovine ili se pokaže da se možda doista radi
o suviše jeftinoj robi, koja neće opravdati ni najmanju cenu, ostaje
nam da miris poraza pokrijemo parfemom C’est la vie.

Zagrebački tjednik Danas, 3. april 1990.

post scriptum: Dragan Marić će kasnije ostvariti gotovo neverovat-

nu „poslovnu biografiju“, krcatu mutnim, megalomanskim vrato-
lomijama. Prvo je preuzeo propali portfelj jedne firme koja je orga-
nizovala „lutrijsku kupovinu automobila“ po modelu piramidalne
banke i zavadio se sa oštećenima od kojih je naplatio „članarinu“.
Zatim se baca u raznovrsne trgovačke aranžmane, od cementa i
tekstila do malina – pa prelazi u beogradski hotel Hajat, vozi Rols
rojs. Dovodi u Beograd nekog navodnog Rotšilda, 1993, i povezuje
ga kao spasioca Srbije sa Miloševićevim ministrima (Rotšildi izdaju
saopštenje da sa ovim igrokazom nemaju ništa). Kasnije, u nekom
poslu sa JAT-om gubi milion dolara i posle sudskog spora, koji je iz-
gubio 2004, štrajkuje glađu 80 dana sedeći pred Skupštinom Srbije,
a 21. maja 2009. upada u zgradu Predsedništva Srbije sa dve ručne
bombe i traži da predsednik Tadić obezbedi da mu se vrate pare
koje mu je JAT uzeo. Ispalo je da je sudbina Marića slična sudbini
tranzicije u Srbiji.

139
Kosta Mihailović – gospodar mrtvih potraživanja

Dimitrije Boarov
Malo je reći da je akademik Kosta Mihailović pravi čovek za
naslednu parnicu koja je otvorena nad još vrućim truplom SFR
Jugoslavije. Baveći se čitavog svog naučnog veka međuregional-
nim ekonomskim odnosima, on je odavno postao obuzet tezom
da Srbija ekonomski zaostaje u Jugoslaviji, da su njenu industri-
jalizaciju zaustavile Slovenija i Hrvatska još 1918. godine, da su
razvijenije regije nekadašnje zajedničke države „teritorijalizovale
akumulaciju“ i eksploatisale siromašnije krajeve preko „neekvi-
valentne razmene“, posebno na relaciji poljoprivreda-industrija,
te da su srpski interesi stalno bili potiskivani. I napokon, kada su
svi ti koji su u odnosu na Srbiju imali neuporedivo više koristi od
Jugoslavije, otišli glavom bez obzira iz zajedničke države (stav o
masovnom secesionizmu), akademik Kosta Mihailović se našao
u prilici da svoje naučne nazore pretoči u konkretna potraživa-
nja. Kad Srbija nije od Jugoslavije dobila ono što je po akademiku
Mihailoviću trebalo da dobije dok je ova bila živa, onda bar nešto
od toga što joj je uskraćeno treba da zahvati iz nasledne mase.

Zapravo, kad bi ispalo da je Srbija nakon građanskog rata i ras-

pada Jugoslavije (teza Badinterove komisije) zahvatila veću
imovinu od one koja bi joj po nekom svetskom kriterijumu pri-
padala, istovremeno bi se srušilo i vrhovno političko i stručno
načelo akademika Mihailovića – da je južnoslovenska državna
zajednica bila od štete po srpske nacionalne interese. To jest da je
Jugoslavija izneverila srpske nade i ograničila srpske ekonomske
opcije.

Tako se ova parnica o ekonomskom nasleđu SFRJ, u kojoj samo

na prvi pogled svaki građanin SR Jugoslavije ima prirodni interes
da Mihailovićev tim podvali konkurentima i izvuče što više zlata,
deviza, potraživanja i svake druge pokretne i nepokretne imovi-
ne iz porušene zajedničke kuće, hipotetički iskazuje i kao lična
drama jednog uticajnog i upornog ideologa srpskog „kolektivnog
interesa“. Ako izgubi državnu parnicu, akademik Mihailović će

140
Debele knjige i debele mačke naknadno izgubiti i sve svoje mnogobrojne političke i ideološke
parnice koje je smatrao da je dobio. Izgubiće sve.

Naravno, cela konstrukcija pozicije SRJ u narečenom sporu, koju

je izgradio i utvrdio akademik Kosta Mihailović, mogla bi se i pre
međunarodne arbitraže osporavati i okvalifikovati kao slaba i ne-
adekvatna – i to je okolnost koja domaću raspravu o ovom držav-
nom pitanju čini i potrebnom i logičnom.

Da bi se stavio znak pitanja na navodnu krivicu Jugoslavije za zle-

hudu ekonomsku sudbinu Srbije, spomenuto osporavanje moglo
bi čak početi s generalnom raspravom o samoj poziciji države u
ekonomiji i pitanjem jesu li uspešnije bile one države koje su vodile
„politiku ravnomernog regionalnog razvoja“ ili one koje su se drža-
le liberalnih načela? Zatim, evo i praktičnijeg pitanja – da li se neko
danas u svetu doista može uveriti da je zajednički kapital onaj koji
je ostvaren „zajedničkim finansiranjem“, a da za raspodelu tog ka-
pitala apsolutno nije bitno ko je koliko doprineo tom zajedničkom
finansiranju? Tu je i ono već staro pitanje – da li se može govoriti
o secesiji kad iz jedne zajednice beže četiri člana na četiri strane,
a samo dva „ostaju“ u nekoj novoj ustavnoj zajednici, ili to više
liči na potpuni razlaz, to jest raspad? Onaj ko se ne bi plašio da će
tako pomoći konkurente za pare, čak bi mogao pitati – kakav je to
nacionalni interes srpskog naroda da i dalje trpi preostale, nimalo
naivne, međunarodne sankcije – samo zato da bi njegova politička
superstruktura sačuvala neke „kiparske obligacije“ itd. Problem je
čini se u tome što je državna pozicija u sporu o ekonomskoj suk-
cesiji građena na idejama akademika Koste Mihailovića, pa zato
njegov intelektualni portret i naučna i politička biografija izazivaju
toliko pažnje.

Kad čitalac danas počne da prelistava i stare i nove članke akademi-

ka Mihailovića, nameće mu se utisak o jednoj dugogodišnjoj dosled-
nosti koja je apsolutno lišena svake samoupitanosti. Doslednost se
ogleda pre svega u tome da se ne odstupi ni od jednog ideološkog
obrasca kojeg su u Srbiji promovisali, još polovinom 19. veka,

141
srpski radikali, na spoju socijalne pravde, države i nacije. Gotovo

Dimitrije Boarov
je neverovatno, na primer, da čovek koji je prepoznao „dramu
Vojvodine“ i izračunao da je preko dispariteta cena u Jugoslaviji
iz poljoprivrede u industriju, između 1952. i 1966, preliveno oko 5
milijardi dolara, nije nikad postavio pitanje samog smisla državnog
dirižizma i planiranja, centralizma i jedinstva, već je samo tražio da
se smer razvojne politike okrene u drugom pravcu.

Zar nije neobično, da idemo dalje, da je čovek, koji je godinama

istraživao kako su ulaganja po stanovniku u Srbiji manja nego u
Sloveniji i Hrvatskoj, i za 4,7 odsto niža od jugoslovenskog proseka
(između 1952. i 1987), tako ogorčeno napadao privrednu reformu iz
1965. okrivljujući je da je insistiranjem na tržištu „temeljno razorila
planiranje“ i bila „paravan za delovanje separatizma“. Umesto da
poučen „izrabljivanjem Srbije“ i na podlozi dokaza o „efikasnijem
investiranju u Srbiji“ zatraži nešto suprotno, da svako gleda svoja
posla i živi od svoga rada.

U stvari, u toj dalekoj neuspeloj reformi, akademika Mihailovića

posebno je zabolelo to što je „etika solidarnosti i socijalne pravde
zamenjena duhom posesivnog individualizma i apologijom grup-
nog interesa“ (Memorandum SANU). Kao strateški promašaj te
reforme označio je i „očekivanje da će porast ličnog dohotka bez
preduzimanja drugih mera biti snažan pokretač rasta produktiv-
nosti i proizvodnje po uzoru na razvijene zemlje“. Tada je primetio
da „širim slojevima nedostaje jasna svest o smislu angažovanja i
samožrtvovanja za opšte društvene ciljeve“, da bi kroz osam go-
dina, kada je građanski rat raselio, a hiperinflacija pauperizovala
milione Srba, kao „gost Tanjuga“, 29. marta 1994. izjavio da je
„jedna od naših velikih šansi pre svega rešenost naroda da podnese
teškoće.“

Ta konstanta Mihailovićevog ideološkog pogleda, da pojedincima,

građanima ne treba podeliti pare (to jest ličnu potrošnju ostaviti
njihovom individualnom izboru), već da država treba da određuje
prioritet (nacionalnih) potreba, u suštini potpuno degradira njego-

142
Debele knjige i debele mačke vu navodnu dugogodišnju borbu sa zagovornicima „nacionalnih
ekonomija“ u ex-Jugoslaviji. Upravo je on, koji je tvrdio da „re-
publička ekonomija kao ideologija osigurava i opravdava političku
dominaciju naciokratije u sopstvenoj sredini“, na kraju utemeljio
koncept „nacionalne ekonomije Srba“, koju sada vidimo kao eko-
nomsku pustoš na svim stranama ove siromašne SR Jugoslavije.
Stalno je govorio o „jedinstvenom jugoslovenskom tržištu“, ali mu
nije odgovorao nijedan savezni premijer i nijedna savezna politika.
Antu Markovića je krivio da je otvaranjem države udario na intere-
se Srbije. Tražio je da se donese zakon o zaštiti države od premijera
Milana Panića (da sve ono što on prihvati kao državnu obavezu
mora da ratifikuje SPS parlament).

Kada je počeo finiš ratne hiperinflacije, ogradio se od sprovodni-

ka njegovog i Jovićevog antiinflacionog plana iz leta 1993, jer su
oni samo izveli „kontrolu cena“, ali nisu „zamrznuli zarade“, pa
su navodno utvrđivanjem „minimalne zarade“ najviše podstakli
inflaciju. Gotovo senilno, on je tada tražio da se plate vežu za
produktivnost rada i „da se ne stavlja poklopac na kipući lonac“.
A molim vas, o kakvoj se produktivnosti rada u leto 1993. moglo
uopšte govoriti i zar upravo plan Mihailović-Jović nije bio pokušaj
poklapanja kipućeg lonca – sa maksimiranjem cena, zamrzavanjem
zarada i „utvrđivanjem kamata“ itd. Dok je situacija tražila nešto
mnogo radikalnije.

Razišao se relativno brzo i sa čovekom koga je uveo u srpsku poli-

tiku (posle dugogodišnjeg izbivanja na strani), sa dr Dragoslavom
Avramovićem, koji je kasnije uspeo da nametne bar radikalnije
antiinflaciono rešenje – kad se više nije imalo kuda. Te ovogodišnje
afere i uloge akademika Mihailovića u njoj, svi se dobro sećaju.
Spor je počeo kada je guverner Avramović počeo da predlaže poli-
tiku raspodele oslonjenu na ekonomski liberalizam, a do potpunog
raskida je došlo kada se usudio da dirne u domen raspodele jugo-
slovenskog nasleđa, u kojem je zajedno sa raznim materijalnim bi-
lansima pohranjen i bilans životnog stvaralaštva akademika Koste
Mihailovića.

143
Neko će reći da danas nema smisla zavirivati u spomenar bes-

Dimitrije Boarov
mislenih jugo-svađa i mrtvih ideja. Problem je u tome što su one
ostale „vodeće“, što su ideje akademika Mihailovića praktično
ostvarene i nazad se ne može. Eto, sada imamo srpskog lidera
kakvog je on godinama priželjkivao. Srpskim individuama nisu
podeljene pare da ih troše mimo nacionalnih ciljeva, već upra-
vo suprotno – oteto im je sve. Planiranje je potpuno u rukama
Centralnog koordinacionog tima i predsedničke kancelarije. Srbija
može totalno samostalno da vodi razvojnu politiku – i ne samo da
niko u to neće da se meša, već svi sa svojim kapitalom beže što
dalje. I tako dalje.

Ostala je nerešena samo međunarodna parnica o nasleđu neka-

dašnje zajedničke južnoslovenske države. Zato je tamo isturen
akademik Kosta Mihailović, da pazi da se slučajno ne ispostavi da
je Srbija u toj Jugoslaviji brže napredovala nego kad je bila sama,
da je od nje imala i hasne i pomoći.

Akademik Mihailović njim samim

Na godišnje odmore i turistička putovanja u inostranstvo sve se
češće ide zbog prestiža. Prisustvo potrošačkog društva se prepoznaje
i po tome što je čitava društvena atmosfera zasićena komercijalnim
filmovima, modnim revijama, detaljnim obaveštenjima u štampi
o svim vrstama modnih i drugih noviteta koji nemaju značaja sa
stanovišta upotrebnih vrednosti, prisustvom šunda i malograđan-
skog senzacionalizma. Reklama se ni po čemu ne razlikuje od one
u kapitalističkim zemljama. Sve to ukazuje da uticaj potrošačkog
društva ima široku osnovu, da se potrošačka atmosfera uzima kao
prirodna, bez kritičke distance. Sistem potreba i način njihovog za-
dovoljenja ne ostavlja nikakvu sumnju da će se daljim povećanjem
dohotka stanovništva ojačati uticaj potrošačkog društva, ako se
nesmetano nastave sadašnje tendencije. (1981)

Sa svim rezervama koje se moraju imati prema državi kao arbitru

u određivanju prioriteta potreba, njena uloga se ne da potpuno

144
Debele knjige i debele mačke isključiti, niti bi to uvek bilo oportuno i moguće. Njena uloga bi
bila najprikladnija kao realizatora prioriteta potreba opredeljenog
u demokratskoj debati. No i u slučaju da nisu tako postavljeni prio-
riteti, država ne može biti pasivan posmatrač događaja, niti stajati
skrštenih ruku u uslovima kada drugi akteri, a često i inostranstvo,
utiču na formiranje potreba. Država ne mora uvek loše interpretira-
ti potrebe. Ona čak to može dobro činiti, ukoliko se na državnom
kormilu nađe ekipa koja je u stanju da prepozna istinske potrebe
naroda i da privredne tokove usmeri u pravcu njihovog zadovolje-
nja. (1981)

Za razliku od nekih drugih republika, Srbija nikad nije mogla

steći političke lidere prvoga reda. Ispalo je da su srpski političari
koji su potencijalno mogli postati lideri i postaviti pitanje nacional-
nog položaja Srbije kvalifikovani kao konzervativci, kao oponenti
progresivnih kretanja. Pri tome se naravno ne kaže da Srbija nije
mogla imati inicijativu, da se uvek nalazila u položaju da joj se na-
meću rešenja iz drugih sredina, odgovaralo to njoj ili ne... Između
fenomena liderstva i kretanja privrede postoji iznenađujuće visok
stepen korelacije... Lidera se neće odreći nijedna republika. Oni su
realan kapital. Zbog toga je normalno što će „deficitarne“ republike
u liderima težiti da ih steknu i time uspostave ravnotežu. (pisano
1972, objavljeno 1990)

Relativno ekonomsko zaostajanje Srbije dobija naročito u težini

zbog toga što se nije događalo samo u posleratnom periodu. Ta
tendencija traje punih sedam decenija... Postavlja se pitanje kako
je moguće da pojedini delovi zemlje doživljavaju istu sudbinu u
uslovima privatne svojine, tržišne, liberalne privrede i bez politike
regionalnog razvoja kao u uslovima dominacije društvene svojine,
planiranja i regionalne politike koja ravnomeran razvoj postavlja
kao glavni cilj. Odgovor na ovo pitanje je jednostavniji nego što
se pretpostavlja. Glavni uzročnici produbljavanja jaza pre i posle
rata bili su teritorijalizacija akumulacije i neekvivalentna razmena
podržavana carinskom zaštitom. Razlika je samo u tome što se te-
ritorijalizacija akumulacije u najrazvijenijim delovima Jugoslavije

145
vršila spontano, odlukama kapitalističkih preduzetnika. Iako

Dimitrije Boarov
centralizovana i mobilna, akumulacija je u prve dve decenije posle
rata uglavnom ostajala tamo gde se formira, dok je insistiranje na
decentralizaciji upravo računalo da se isto postigne automatski...
Prema tome, društvena svojina i centralizovana akumulacija nisu
iskorišćeni za teritorijalno razvijeniji raspored investicija. (1990)

Strahujem od one osobine Srba, koju je dobro uočio Stevan Sremac,

da kada hoće da budu objektivni, oni prihvataju mišljenje i argu-
mente svojih protivnika. Preuzimanjem krivice za jedan građanski
rat na tuđoj teritoriji u kome ne učestvuje, značilo bi za Srbiju po-
litičko samoubistvo sa nesagledivim posledicama u budućnosti. To
bi, naravno dopuštalo da se pokrene pitanje ratne štete, koja je i
kao sama ideja apsurdna u bilo kom građanskom ratu. A što se
tiče onoga šta nas sve očekuje, sve je moguće u uslovima narušene
ravnoteže, u vremenu kada se afirmisao princip koliko sile, toliko
i prava. (1992)

Akademik Mihailović – biografski podaci

Akademik dr Kosta Mihailović rođen je 1. marta 1917. godine
u Šapcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Pravnom
fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. Tokom okupacije bio
je hapšen 1943, a 1944. postao je član SKOJ-a. Od 1949. prvo je
istraživač u Ekonomskom institutu NR Srbije, a potom i dugogo-
dišnji direktor ove institucije. Stručno se usavršavao u SAD, Japanu
i Indiji. Nagrađen je Sedmojulskom nagradom 1963, za radove o
regionalnom razvoju. Za redovnog profesora Ekonomskog fakulte-
ta u Beogradu izabran je 1965.

U Srpsku akademiju nauka primljen je krajem 1983, a pristupnu be-

sedu pod naslovom „Ekonomski položaj Srba u Jugoslaviji“ održao
je 10. maja 1984. godine. Već 1985. izabran u Odbor za pripremu
Memoranduma o aktuelnim društvenim pitanjima, čiji rad je preki-
nut 1986, pa tekst ovog dokumenta, koji je imao dalekosežan poli-
tički odjek, nije ozvaničen. Od 1988. je član Komisije za privrednu

146
Debele knjige i debele mačke reformu Predsedništva Srbije (Zajam za preporod Srbije), a potom
postaje i savetnik šefa Komisije i predsednika Srbije Slobodana
Miloševića. Posle izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji, od 1992.
godine šef je delegacije SRJ u Grupi za sukcesiju Međunarodne
konferencije o bivšoj Jugoslaviji, koja je sada pripojena Kancelariji
visokog predstavnika međunarodne zajednice za Jugoslaviju Karla
Bilta.

Važnije knjige i studije: Proizvodne snage NR Srbije, Otkup poljo-

privrednih proizvoda u NR Srbiji, Razvoj i životni standard regiona
Jugoslavije (sa E. Berković), Nerazvijena područja Jugoslavije,
Regionalni razvoj socijalističkih zemalja, Rasprave o razvoju jugo-
slovenske privrede, Ekonomska stvarnost Jugoslavije, regionalna
stvarnost Jugoslavije, Memorandum SANU – odgovori na kritike
(sa V. Krestićem).

Naša Nedeljna Borba, 14-15. septembar 1996.

Dragoslav Avramović – prošlo vreme poštenog

novca
Guverner dr Dragoslav Avramović razišao se sa režimom Slobodana
Miloševića časno i napustio vlast poštenog obraza, što je malo
kome do sada uspelo. Mada je ovog trenutka rano za procenu svih
njegovih zasluga za narod ove zemlje, već sada se može sa sigur-
nošću reći da je on u našu ekonomsku istoriju otišao „na sunčanu
stranu ulice“ i da je ovde uradio veoma mnogo. Izvukao je državu
iz monetarne katastrofe i ponovo naučio narod da razlikuje realni
novac od njegovog falsifikata.

I ovdašnje političke vođe naučile su od Avramovića dosta, mada ne

i dovoljno. I oni najprimitivniji i najarogantniji mogli su se defini-
tivno uveriti koliko je nacionalna moneta važna greda u armaturi
jednog društva, jer deda Avram sigurno ne bi stekao toliki ugled u

147
narodu da nije shvaćen kao spasilac jedne od osnovnih vrednosti

Dimitrije Boarov
državne zajednice, kao spasilac vrednosti novca.

Verovatno je da se njegove inovatorske stručne zasluge unekoliko

preuveličavaju, jer on nije ekonomskoj teoriji doprineo nekom kar-
dinalnom koncepcijom u domenu makro-ekonomske politike. Suvi
teoretičari će reći da je on jednostavno po Fridmanovom receptu
zaustavio štampariju novca, te novi novac štampao samo sa po-
krićem u devizama (model deviznog veća). No, pogrešno je zbog
toga umanjivati Avramovićevu veličinu, jer on je u mnogo čemu
uspeo u jednoj sredini koja je propala mnogo dublje nego Izrael, u
vreme kada ga je spasavao Majkl Bruno, pa moguće i Bolivija, kada
ju je šok terapijom lečio Džefri Saks. Nije slučajno da je njegov
novi dinar ličio na ruski zlatni červonjec iz 1922. godine, a nje-
gov program rekonstrukcije novca podsećao na emisionu politiku
Lenjinovog ministra Sokoljnikova, jer je ovdašnja katastrofa posle
„srpske nacionalne revolucije“ najviše ličila na ekonomsku propast
koju je izazvala boljševička revolucija. Sam guverner Avramović
bio je zadovoljan što mu je podvig omogućio gospodin slučaj. „To
je fantastično, sa stručne tačke gledišta imam neverovatnu sreću da
sam dobio zadatak da sasečem jednu nezamislivu inflaciju“, iskre-
no je piscu ovih redova rekao sam guverner Avramović. On je taj
stručni zadatak izveo majstorski, sa značajnim stručnim inovacija-
ma, i, što je najvažnije, suprotno svojim prethodnim uverenjima i
suprotno socijalističkom konzervativizmu svojih ovdašnjih kolega
i prijatelja. Deda Avram je u svojoj 75. godini života dobio taj ne-
verovatni zadatak i bio je u stanju ne samo da menja stvari, već da
menja i svoje poglede.

Naime, samo ekonomista generacijski i teorijski blizak krugu pisa-

ca ekonomskog dela Memoranduma SANU (Kosta Mihailović, Ivan
Maksimović, Miloš Macura), a takav je bio Dragoslav Avramović
kada se vratio iz belog sveta, posle tri decenije službovanja u vrhu
Svetske banke u Vašingtonu i u ženevskim ekonomskim komisija-
ma UN, mogao je srpskog ratobornog lidera Slobodana Miloševića,
krajem 1993. godine, uverljivo ubediti da je vrag odneo šalu i da se

148
Debele knjige i debele mačke dinar mora spasavati radikalnom monetarnom terapijom. Baš zbog
toga što je i sam Avramović prethodno učestvovao u „uzaludnom
neimarstvu“ srpskih državnih ekonomskih saveta (pod premijerom
dr Radomanom Božovićem, kod mr Nikole Šainovića), koji su ras-
predali besmislene priče o „ofanzivnoj razvojnoj politici“ uprkos
svim spoljnim i unutrašnjim uslovima, pa i u uslovima svetske blo-
kade i građanskog rata u SFRJ, Milošević mu je mogao poverovati –
dok nije promenio mišljenje. Dakle, prva je Avramovićeva zasluga
to što je bio u stanju da se sâm menja i odvažno ponudi projekat
monetarne rekonstrukcije potpuno suprotan svemu onome što je
i on sâm, pod uticajem akademika Mihailovića, do tada trunio o
maltretiranju Srbije unutar Jugoslavije, o lošim namerama Ante
Markovića, o iskorišćavanju srpskih bogatstava u režiji Slovenaca,
o potrebi zaštite srpske primarne industrije i poljoprivrede, o aro-
ganciji MMF-a i neprimerenosti vašingtonskih monetarnih recepa-
ta, te o obaranju inflacije putem povećanja proizvodnje, a ne putem
restrikcija potrošnje. Sve to je „super deka“ u trenutku otklonio u
stranu kao iskecan šešir, kada je shvatio o čemu se ovde radi. A o
čemu se i šta se radilo?

Po mnogo čemu, hiperinflacija u Miloševićevoj Jugoslaviji ući će

u svetsku istoriju i u fakultetske udžbenike ekonomije na celoj
planeti. Od 21. decembra 1992. do 21. decembra 1993. godine
(tako naša statistika prati cene), cene na malo su u SRJ povećane
za 352.088.324.829.858 odsto. Poslednji mesečni rast cena u 1993.
godini iznosio je 178.000 odsto. Međutim, taj za 352 biliona odsto
uvećani nivo cena do 21. decembra 1993, u poslednjih deset dana
meseca dodatno je uvećan za oko milion odsto. Mr Mlađan Dinkić je
izračunao da je nova 1994. godina osvanula sa dnevnom inlfacijom
od 62 odsto, da su cene rasle 2 odsto na sat i da je u januaru te go-
dine mesečni tempo obezvređivanja novca prevazilazio 313 miliona
odsto. Jedan kovani dinar, koji se pojavio 1. januara 1994. godine,
vredeo je toliko malo da je neko izračunao da je za jednu jedinu
nemačku marku trebalo natovariti dinarske kovanice u 46 šlepera
nosivosti od 10 tona. Dr Nebojša Savić je kasnije našu inflaciju
stavio na drugo mesto u svetskoj istoriji (iza one mađarske, 1946),

149
ali s obzirom da je ona trajala praktično neprekidno 25 meseci, sa

Dimitrije Boarov
prosečnom mesečnom stopom rasta cena od 615,9 odsto, ona je
ipak najgrandioznija operacija uništavanja nacionalnog novca svih
vremena. Takvu inflacionu aždaju iznedrili su Milošević, Bulatović,
Ðukanović, Kontić, Šainović, Zebić – oni isti koji su sada otpustili
guvernera Avramovića. A on je takvu hiperinflaciju zaustavio 24.
januara 1994, praktično u jednom jedinom danu.

Da se samo ukratko podsetimo – dr Avramović je zaustavio štam-

panje starog dinara, objavio da se novi „super dinar“ emituje samo
na podlozi deviza, po garantovanom kursu 1 dinar : 1 nemačka
marka i da svaki imalac nove banknote može to da proveri na šal-
teru banke, te dinarsku novčanicu zameni za devize. Glavni trik se
sastojao u tome što on nije ukinuo stari novac, ali nije uspostavio
most između starog i novog dinara, pa su svi stari gresi ostali da
plutaju sa starim novčanicama (koje su, za divno čudo, takođe
odmah stabilizovale vrednost, čim je prestalo njihovo štampanje,
na oko 12 miliona dinara adekvatnih novoj novčanoj jedinici).
Novost u ovoj kontrainflacionoj operaciji, sa stručnog gledišta, bila
je i to što je novi novac puštan u promet preko potrošača državnih
budžeta, a povlačen u korist države takođe preko budžeta, pošto
je objavljeno da se porezi moraju plaćati samo novim dinarima.
Puštajući nove pare u opticaj preko penzija i činovničkih plata, on
je vešto zaobišao mašineriju famozne Službe društvenog knjigo-
vodstva i njene kanale „žiralnog novca“ koji se štampao „potezom
pera“. U ceo posao dr Avramović je ušao sa oko 100 miliona dolara
u džepu, a kasnije se hvalio da ni to nije potrošio, pošto su devizne
rezerve umesto da u početku padaju, odmah počele da rastu.

Američki pragmatičan, brzo je batalio sopstveni pisani Program

monetarne rekonstrukcije i revitalizacije privrede, koji nikad nije
ni objavio. Sam je govorio da je napisao samo prvih osam strana,
a najverovatnije ostalih osam stotina – nije ni pročitao („izglad-
neli“ ekonomisti koji su ga pisali za honorar u markama, u njega
su ubacili sve što su našli po svojim fiokama, čak i neke radove o
ekološkim problemima na Kosovu). Dobro je razumeo da se kod

150
Debele knjige i debele mačke čoveka koga je pogazio tramvaj, a tako smo svi mi, i cela država, iz-
gledali početkom 1994, ne leče odmah i modrice, već se održavaju
samo najvitalniji organi. Razumljivo je što nije odmah sve pokušao
da promeni u zemlji u kojoj se sve mora menjati. Birao je uvek
samo ono što je najurgentnije. Nažalost, ovde je svojinski nered
već odavno vrlo urgentno pitanje. Kada je, međutim, krajem prošle
godine procenio da se bez privatizacije dalje ne može, naleteo je na
gospođu predsednikovicu dr Mirjanu Marković i njene ofucane le-
vičare. Tu je počeo proces njegove smene, koji je uspešno okončan
ovih dana.

Dr Avramović je, mora mu se priznati, bar na kratko, uspeo da stvo-

ri nepristrasnu meru vrednosti, kakva je svaki tvrd novac, u sredini
koja je uvek manje cenila težaštvo od junačenja. Mada se na ovim
meridijanima, sa mnogo tobože obrazovanih ljudi, na hegelijansko
-marksističkoj bazi, uobičajilo pravilo da se sve društvene pojave
posmatraju „u totalitetu“, „u složenoj dijalektičkoj strukturi“, „u
jedinstvu protivrečja baze i nadgradnje“, „u vezi sa pomeranjima
u razvoju sredstava za proizvodnju“, valja ovde usvojiti praktični
anglosaksonski metod uprošćavanja uzročno-posledičnih veza,
pa i Avramove zasluge i eventualne zablude povezati jednostavno
sa njegovom ličnošću. Jer, ma koliko se ko trudio da dokaže da
bi se, na primer, Amerika iz Velike krize 1929. godine izvukla i
bez Ruzvelta, ovaj nije slučajno u istoriju ušao kao čovek koji je
posle ekonomske katastrofe nanovo podelio karte, kao čovek „nju
dila“. Sa istorijom nema rasprave. I nema istoričara, uključujući
čak i Arnolda Tojnbija, koji je uspeo da dokaže da ličnosti nisu
bile veoma važne, makar koliko da je pronalazak nekog jedra bio
odlučujući za stvaranje svetskog tržišta.

Ako nam je naša ekonomska istorija bliža, da navedemo i naše

primere. Ne vredi danas u istorijskoj građi pronalaziti čvrste argu-
mente da je dr Mihailo Vujić pokrio leteće dugove i sredio finansije
kraljevine Aleksandra Obrenovića, te da je tome odlučan doprinos
dao i zakon o budžetu Milovana Milovanovića 1903. godine, kad
je u istorijskom pamćenju Srba kao spasilac i utemeljivač zlatnog

151
dinara ostao dr Laza Paču. S razlogom, jer mada su dr Vujić i

Dimitrije Boarov
Milovanović doneli „sistemska rešenja“, dr Laza Paču je znao kako
da u njihovo ostvarenje uloži veliki moralni autoritet (pričalo se
da neće da na zajam dâ pare ni samom kralju, što je samo jedna
poluistina). I dr Dragoslav Avramović, baš zato što se brzo raširio
glas da ima veliku deviznu penziju i da mu položaj ne treba da
bi se nakrao (što je ovde naprosto postalo ministarsko pravo), od
samog starta novog dinara, u njegov kredibilitet je ulagao gotovo
gandijevsko poštenje i ponašanje (kako je lepo i tačno primetio
kolega Milan Milošević).

Ima mišljenja da se Avramović u svojoj politici držao samo prostih,

trivijalnih mera, koje su naravno delovale, jer je sve bilo otišlo
dođavola. To je samo delimično tačno. Uostalom, upravo je sâm
Avramović u jednom intervjuu rekao da je ekonomija jednostavna
nauka i da je ne treba mistifikovati. Njegovi slogani: „ne sme se
narušavati načelo jedne cene“, „sa cenama nema igranja“, „sve
je u cenama“, „cena države je preterana“, itd, samo naizgled su
trivijalni, a zapravo kriju aksiome tržišne ekonomije, aksiome koje
ovdašnji politički šarlatani, socrealistični i mafijaški bankari, treće-
razredni sociolozi i kupci ili otimači akademskih i menadžerskih
diploma – još nisu stvarno razumeli.

Ta maestralna jednostavnost, koju je uneo ne samo u monetarnu po-

litiku, nego i u promociju novog novca, takođe mu se moraju upisati
kao velika zasluga. Paradoksalno je za jednog starca reći da je prvi u
ovaj prostor napokon uveo moderan način komuniciranja s javnošću.
Sve dok ga nisu zabranili na televiziji, on je virtuozno u propagandi
svoga dinara koristio direktan jezik interesa, jezik koji svako razume.
U televizijskim nastupima na startu programa, nije gubio nerve čak
ni kada je antiinflaciona operacija počela da se sudara sa pukom
nesposobnošću Miloševićevog državnog aparata da sprovede bilo
kakvu akciju, pa čak ni onu koja je uslov njegovog opstanka.

U prvoj fazi lansirao je samo takozvane pozitivne informacije,

širio je pozitivnu energiju. Odmah je govorio o budućnosti i od-

152
Debele knjige i debele mačke mah ubeđivao i sebe i druge da je stvar osuđena na uspeh. Kad je
poslednjih meseci shvatio da birokratska satrapija plete mrežu oko
njega i pokušava da ga izoluje od odlučivanja, te da pod njegovim
likom planira da izdaje falsifikovani novac, ne bi li ponovo izbegla
promene, otvorio je novinarima teška vrata Narodne banke, pa je
u nezavisnu štampu pokuljala smrdljiva reka odavno prikrivanih
mahinacija, lagarija, podmetačina, korupcije i sve druge bede jed-
ne neograničene i u suštini neozbiljne, ali sebične političke moći.
Delujući starački naivno, pokušao je da sa tom bratijom izađe na
kraj domišljatošću. Svi oni koji smatraju da ga je hvatala i uhvatila
senilnost, ljuto su se prevarili. Taktizirao je dosta vešto i tačno je
osetio koji njegovi saradnici u stvari rade za one druge i rade nešto
drugo. Sve to mu nije pomoglo, jer takvih je u Narodnoj banci su-
više. Protiv gole sile u „institucijama političkog sistema“, široka po-
pularnost i lični integritet nisu mu mogli biti od pomoći. Naprotiv,
kad je počeo da otvara „Kiparski dosije“, dirnuo je najbolniju tačku
najviše superstrukture. Čim je počeo da se interesuje za „novčanu
odstupnicu“ socijalističkog vođstva, definitivno je procenjeno da je
preterao i da se mora hitno maknuti.

Osvetilo mu se to što je socijalizam i njegov tip vladavine decenija-

ma uglavnom pratio čitajući novine u Vašingtonu. Godilo mu je kad
su ga u svetskim institucijama držali za inteligentnog levičara. Kaže
da ga je ideja socijalne pravde privukla još pre šest decenija, kada
ga je u Ohridu, gde mu je otac bio učitelj, pa predsednik opštine,
od siromašnih drugova bilo sramota da nosi nove lepe pantalone,
kada su oni išli u zakrpama. No, ideja socijalne pravde ovdašnji
režim ne muči mnogo. Tek ovde je Avramović, kako sam kaže,
shvatio da bez socijal-demokratskog kapitalizma nema ničega. Jer
neki Tomići sa levice sada „žive bolje od Vol strita“. Onaj iz Simpa
ima privatnog kelnera, privatnog podrumara.

Slučaj sa seljacima i otkupom pšenice, 1994. godine, što je inače bila

prva velika proba njegovog programa, pokazao je da Avramović dobro
zna da je pola ekonomije psihologija. U šta seljak jedino može vero-
vati? Naravno, samo u „suvo zlato“. I on je pričao o zlatu i zlatnicima.

153
Ovoga proleća, kada su ga pritisli da štampa pare, navodno za proleć-

Dimitrije Boarov
nu setvu, relansirao je pitanjem: „Gde su pare od izvezene pšenice,
koja je budzašto otkupljena, a skupo prodata?“ Tako je na svoju stra-
nu dobio seljake, mada im nije dao pare. A i oni su već znali da sve
pare koje država navodno odobrava seljacima, završe kod državnih
hohštaplera. On im je pokazao da se ne libi da to kaže javno.

Dve godine je jedna nacionalna ekonomija – nerazvijena i siro-

mašna, od sveta blokirana, od političke mafije iskorišćavana,
staromodno podržavljena i podruštvljena, finansijski iscrpljena i
devizno prezadužena, tehnološki prevaziđena, tržišno zaturena,
saobraćajno i energetski neopremljena, primitivno vođena i olako
građena, inertna i zapuštena, prljava i preteška – imala jedan relativ-
no solidan i uglavnom pošten novac, pod zaštitnim znakom deda
Avrama. Sada kada je on otišao, ostali smo sami, na čelu sa jednom
potrošenom, propalom političkom garniturom, oslonjenom na po-
liciju i mafiju. Izgleda da i sami moramo nešto preduzeti.

Vreme, 17. maj 1996.

Dragan Veselinov – vojvođanski musketar

Tri vojvođanska musketara, dr Dragan Veselinov, Nenad Čanak i
Mile Isakov, osnovali su Koaliciju Vojvodina tek nekoliko sedmica
uoči proteklih saveznih izbora, verovatno i sami ne verujući da
će odmah postati glavno iznenađenje izbornih rezultata – sa dva
osvojena mandata za Veće građana sa tek tri prijavljene liste kandi-
data. Vojvodini je posle novog velikog razočarenja u „jedinstvenu
Srbiju“ – krenulo, a oni ne samo da su postigli skromni izborni cilj
„da je bitno da se pokaže da Vojvodine ima i da je sve drugo, sem
autonomije, za Vojvođane koješta“, nego su odjednom, i beograd-
skoj socijalističkoj vlasti i srbijanskoj opoziciji, dokazali da onaj ko
ne razume regionalizam, onaj ko ne razume Vojvodinu, Kosovo i
Sandžak, ne može razumeti ni Srbiju, ni Jugoslaviju, ni Evropu.

154
Debele knjige i debele mačke Kada su, razočarani u koaliciju Zajedno koja arogantno sa njima
nije htela ni da razgovara, naprasno osnovali Koaliciju Vojvodina,
„vojvođanski Marks, Engels i Lenjin“ su naišli na podozrenje i u
samom Novom Sadu. Članovi nepolitičkog Vojvođanskog kluba
(koji su ideju Vojvodine čuvali sve ove teške godine, prkoseći
raspojasanoj galami i preziru srpskog nacionalizma) zamerili su
im što nisu okupili sve autohtone vojvođanske političke grupe,
stari vojvođanski političari osetili su se odbačeni, dok tradicio-
nalna vojvođanska građanska elita već odavno u ovoj drskoj trojci
ne vidi dovoljno ljudske i moralne solidnosti. Niko im međutim nije
mogao prigovoriti da nemaju dovoljno hrabrosti i da nisu dovoljno
Vojvođani – pa su im sigurno i oni koji u njih nemaju poverenja dali
glasove – „jer sve ostalo je koješta“.

A samo politički slepci nisu videli da će sve ono što je od „jogurt

revolucije“ 1988. godine ovde sejano – početi napokon da raste.
Osetili su to i ljudi na vlasti, pa su čak i SPS, JUL i Nova demokratija
pokušali da zapevaju novu pesmu, te je oficijelni izborni slogan
grupacije „Slobodan Milošević“ na ovom terenu začudo bio „Za
Vojvodinu koju volim“. Put od mržnje do ljubavi, međutim, bio je
posut sa suviše političkog gangsteraja najniže vrste, pa je Koalicija
Vojvodina sa svojom parolom „Tačku na pljačku“ iznenada pokaza-
la da Vojvođani sve mogu da izdrže, ali ništa ne mogu da zaborave.
Jedino taj zaokret nisu mogli da shvate lideri koalicije Zajedno,
pa je Vuk Drašković na mitingu u Novom Sadu iz džepa izvadio
„pogrešan govor“ (valjda namenjen „Južnoj pruzi“), u kome je
najavljivao nove Kolubarske bitke i nudio opljačkanoj i poniženoj
Vojvodini „duhovnu autonomiju“. U stvari, nije se tu dogodila zabu-
na u govoru – već je napokon puklo nešto bitno u „srpsko-srpskom
dijalogu“. Vojvođanska ideja je krenula napred kada je dr Dragan
Veselinov shvatio da treba prihvatiti izazov i krenuti sa tezom da
je autonomija Vojvodine ponovo doista prvenstveno „srpsko pita-
nje“ i da se sa srpskom zastavom treba boriti za autonomiju, mada
„Vojvodina nije moguća ni kao mađarska, ni kao slovačka, ni kao
srpska. Vojvodina je moguća samo kao građanska“.

155
Dr Dragan Veselinov je u stvari prvi imao smelosti da vojvođansku

Dimitrije Boarov
autonomističku ideju razdvoji od onog dela beogradske opozicije
koja se proglasila čuvarem srpskog političkog centra, da udari na
nacionalističku podlogu i vlasti i cele opozicije u Srbiji i da baš
stranke okupljene u koaliciju Zajedno, zvučnom pamfletskom
retorikom, pre ovih izbora proglasi poraženima još od 1990, zas-
tarelim, potrošenim u ratu: „Čak ni rat nije bio prilika opoziciji da
socijalističkoj vlasti pruži kolektivni otpor. Na tom finalnom pita-
nju alternativnog suprotstavljanja vlastima, beogradska opozicija
je pretrpela totalni poraz i predstavljala je intelektualnu komoru
socijalističkih ešalona. Jedino se trgnuo Srpski pokret obnove, no
opet sa nacionalističkog stanovišta – da Srbi, kao zbirni politički
entitet, mogu iznuditi preraspodelu zagraničnih teritorija pregovo-
rima. Ni on nije odbacio primarnost redistribucije zemljišta. I mada
je pozitivni slom Vuka Draškovića iz 1989. u 1993. najveći rezultat
opozicije, to je premalo za krivicu koju ona nosi“ (Naša borba od
30. avgusta ove godine).

U nekakvom ideološkom smislu, mada su Veselinov, Čanak i

Isakov po mnogo čemu slični (po brzoj pameti, opakoj a duho-
vitoj domišljatosti i tečnoj leporekosti), dr Dragan Veselinov je u
Koaliciji Vojvodina najpoznatija ličnost – pre svega zbog toga što
je on, uprkos mladih godina, u poslednje dve decenije u jugoslo-
venskom političkom životu u nekoliko navrata bio u samom centru
prelomnih događaja.

Možda je prejako izreći ocenu, (ali je nije teško braniti), da je tekst

dr Dragana Veselinova „Ekonomsko-filozofske osnove dogovorne
ekonomije“ (objavljen u Ekonomskoj politici, 9. i 16. maja 1983)
jedan od najznačajnijih članaka objavljenih tokom socijalističke
istorije Jugoslavije, moguće značajan isto toliko koliko su bili
značajni Đilasovi tekstovi o „novoj klasi“ u Borbi, početkom pe-
desetih godina. Pre svega, dr Veselinov je tada lansirao sada već
čuvenu sintagmu o „dogovornoj ekonomiji“, koja je već samom
svojom čudesnom preciznošću, kasnije će se ispostaviti, bila ubi-
tačna za čitavu koncepciju samoupravljanja, to jest bila fatalna

156
Debele knjige i debele mačke za ekonomski koncept jugoslovenskog puta u socijalizam. Već u
prvom pasusu ovog čuvenog članka, dr Veselinov dijagnosticira (i
odbacuje) čitav socijalistički samoupravni sistem: „Doktrinarno,
i u praksi najrasprostranjenije jezgro politike udruživanja rada i
sredstava (materijalnih i finansijskih resursa) u jugoslovenskoj
privredi, pretežno se sastoji u naučnom verovanju svojih zastup-
nika da se robna proizvodnja i sledstveno tome raspodela faktora
proizvodnje i sredstava za ličnu potrošnju, kao i novac kao mera
vrednosti – mogu zamenjivati dogovorima i sporazumima kao
obliku uspostavljanja ekonomije ex ante, odnosno racionalističkim
optimizmom“. Zatim dr Veselinov rafalno udara u sam centar
ondašnjeg ideološkog sistema: „Dogovorna ekonomija je samo
epistemološki pokušaj polarnog suprotstavljanja delimičnom
agnosticizmu i nemoći analitičke svesti u tržišnoj ekonomiji da
unapred dozna i obrazuje privredne optimalitete... Ona je pseudo
-racionalistička i kulturološka filozofija nove socijalističke nade
koja retorički operiše terminologijom marksističke političke eko-
nomije, ali je iz nje odstranila njeno materijalističko jezgro. Stoga
je njen prirodni razvojni put hipertrofija nominalnog socijalizma
u privredi, zasnovanog na cepelinski naduvanom ekonomskom,
političkom i pravnom sistemu, praćenom parkinsonovskom ad-
ministracijom – perverzijom prividno pobedničkog racionalizma.
Troškovi i potrošnja takve privrede rastu sa kvadratom fantazije da
se razumom, nezavisno od tržišne prakse, unapred, mogu odrediti
realni kriterijumi efikasnosti i sama ta efikasnost.“

Neko ko se sada zainteresuje za ovaj dalekovidi tekst, naći će u nje-

mu i delove koji su napisani u odbranu nekog navodno efikasnog
robnog socijalizma i samoupravljanja u ambijentu tržišne privre-
de – ali to je bio toliko mali „dug vremenu“, naspram „kreativne
destrukcije“ koju je taj tekst realno raširio.

Dr Dragan Veselinov se nešto kasnije našao u grupi mladih ko-

munističkih intelektualaca (Vladimir Gligorov, Žarko Puhovski,
Bogomir Kovač i drugi) koji će, posle povratka sa „oksfordskih i
harvardskih“ stručnih usavršavanja, dokusuriti glavne ideje so-

157
cijalističkog projekta i praktično (ako ne uvek i izričito) kod nas

Dimitrije Boarov
obnoviti duh ekonomskog liberalizma (koji je na kraju na global-
nom planu oduvao Berlinski zid), ali i na vreme upozoriti da će
spoj levičarskih fantazija i vrućeg nacionalističkog populizma koji
ekonomski razaraju zemlju – razbiti federalnu Jugoslaviju. „Zbog
ekonomske dezintegracije nama objektivno preti državna dezinte-
gracija... Kada ekonomija propada, onda se politika štiti zahvata-
jući ambicije i strah svih. Ona onda napušta i teoriju klasne borbe i
klasnih odnosa. Ona izlazi iz tog okvira i traži onu reč i one navod-
ne odnose preko kojih uspešno može da brani izvestan region. Ona
tada pronalazi naciju i upotrebljava je radi održavanja postojeće
situacije. A to može da odvede u rasizam, to može da odvede u
mržnju i u toliko zatrovanu Jugoslaviju, da bi se naši preci čudili
kako je to moguće, uprkos svih njihovih ideja i ambicija“, rekao je
dr Veselinov u intervjuu Borbi 2-3. avgusta 1986.

U još jednom napisu u Ekonomskoj politici (8. septembra 1986.)

koji je imao dosta odjeka, a koje je objavljen pod naslovom „Između
stare i nove vlasti (NN: partija)”, on dosta dvosmisleno upozorava
Savez komunista da se nalazi na raskrsnici, da ga njegova krutost
i monopolna ideološka prisila vodi u propast, pa postavlja pitanje
„nije li egzistencija one partije koja svojom vlašću želi da otkloni
podelu vlasti sa svim drugim partijama putem opšteg programa
razvoja, dužna da bude već i samo zbog toga sto puta elastičnija
organizacija nego što jeste, kako bi mogla manevarskom snagom te
aspirante u sebi da slomi?“

Kao sin dosta istaknutog komunističkog funkcionera (njegov otac,

Slavko Veselinov je u vreme jednogodišnjih mandata bio i predsed-
nik Pokrajinskog komiteta SK Vojvodine), on je dobro video da „ta-
kva državna dezintegracija konačno može da ugrozi jugoslovensku
ideju, a u krajnjoj liniji ugrožava ona i ideju socijalizma“. Bilo je
to dosta dvosmisleno upozorenje komunistima Beograda i Novog
Sada, koji su se već bočili oko prevlasti. No ni Veselinov nije tada
video da njima i nije stalo do socijalizma, već do nečeg drugog.

158
Debele knjige i debele mačke Naravno da se dr Dragan Veselinov, već oprobani polemičar i pisac
uglavnom kratkih, ali kitnjastih eseja, kad je došlo stani-pani, svr-
stao uz vojvođansku, očevinsku stvar – mada je ona bila zbrisana
mitingaškom „antibirokratskom revolucijom“. Tada se pokazalo da
se on ne plaši da se pridruži manjima, slabijima. O tome svedo-
či čitava knjiga napisa koju je objavio pod trifoovskim naslovom
„Stotinu udaraca“ (Sarajevo, 1991!).

Ne samo poreklo, već verovatno i dugogodišnje proučavanje agro-

ekonomskih tema, uputili su dr Dragana Veselinova na Vojvodinu
i seljake. Uostalom i doktorirao je na te teme, pa je kasnije tezu
objavio kao knjigu pod naslovom Suton seljaštva. U toj knjizi
učinio je dosta koncesija političkoj modi, na primer, prihvatio je
„podruštvljavanje seljaka“ i zadruge kao „seljački samospas“, pa
je kasnije morao da se koriguje i napiše da konzervativci socija-
lizma „ne mogu da shvate da je seljak po sebi društven i da ne
podleže nikakvoj politici integracije van robne ekonomije, a da je
sam koncept podruštvljavanja filozofski nejasan i da se u misiji
agrarne politike često brzopleto tumači kao poziv na političku kon-
trolu seljaka“ (EP, 4. februar 1985). Svi oblici kolektivizacije, pa
valjda i „podruštvljavanja“, nalaze se na još jačem udaru Dragana
Veselinova u kratkom napisu „Trikovi“ (3. juna 1985): „Upotrebili
mi silu ili ne, nacionalizovali mi zemlju ili ublaženo doneli samo
maksimum, oterali mi seljake u zadruge ili im dekretom države pok-
lonili anti-seljačku verziju zadruge – cilj, krupno kolektivno gaz-
dinstvo seljaka (Lenjin), nećemo ostvariti. Takva ideja poljoprivre-
de može sto godina da bude trudna i da se nikad ne porodi“, „jer je
u seljaštvu naseljen „duh ekonomije“, sa kojim se očigledno muče
sistemi van ekonomije robne privrede“.

Kad je došlo vreme političkog pluralizma, dr Dragan Veselinov je

osnovao Narodnu seljačku stranku i na prvim političkim demon-
stracijama pridružio se Vuku Draškoviću i ostalima. No, mučio je
muku s članstvom, više je voleo da ide u lov, na panele u inostran-
stvo i u dobre restorane – nego da pešači kroz vojvođanske šorove,
pa ga „velike vođe“ srpske opozicije nisu mnogo cenile. A ni on njih

159
nije cenio. Tek kada se udružio sa Čankom i Isakovim, uspeli su da

Dimitrije Boarov
u dobro odabranom trenutku shvate da „ime Vojvodina više vuče
od svih organizacija i svih imena“. Zato su ostvarili iznenađujuće
dobar izborni rezultat.

Dragan Veselinov njim samim

Beogradska opozicija je pseudoistorijska. Na izborima ona nema
šta mnogo da traži, jer i dalje stoji na prvobitnom programu iz
1989. godine. Tada je antisocijalnom projekcijom želela da sruši ko-
muniste svodeći pitanje prevrata na problem centralizacije vlasti u
Srbiji i transformacije granica u korist navodnog srpskog prostora...
Gde je nacionalistički program smisao vlasti, parlament je fasada.
Beogradska opozicija, bilo da je u parlamentu, bilo da je izvan
njega, potučena je... Formalna i istorijska propast beogradske opo-
zicije dogodila se odmah, 1990, na prvim izborima sa Skupštinu
Republike Srbije.“ (30. avgust 1996)

Radovaćemo se ako bilo koja opoziciona grupa savlada socijaliste

na izborima, čak i uz pomoć Koštunice koji je neprijatelj Vojvodine,
koji je ne razume i ne voli. Ja ću se lično radovati ako koalicija
Zajedno savlada socijaliste, mada znam da će se odmah iza toga
otvoriti politički haos u Srbiji. Otvoriće se pitanje kako da se uredi
politički sistem u Srbiji. Srbijanci ne mogu da urede Srbiju, oni ne
razumeju da je Srbija od Vranja do Drine. I moj drug Vuk to ne
razume, verovatno zato što je Hercegovac, pa bi hteo da je Srbija
od Vranja do Trebinja ili možda i dalje. To je nemoguće. Ja ću se
ipak radovati ako koalicija Zajedno pobedi socijaliste, ali znam da
pitanje Srbije nije tim rešeno. Pitanje Srbije se ne može rešiti ako se
pitanje Kosova ne reši, i ako se Vojvodina ne katapultira u Evropu.
Srbijanci nemaju drugog puta do preko Vojvodine u Evropu.“
(4. oktobar 1996)

Propadanje intelektualne srži srpskog nacionalizma započinje sa

njegovom kulturnom propašću; sa dosadom koja nas obuzima od
beskrajnog ponavljanja sakatog stereotipa o srpskom istorijskom

160
Debele knjige i debele mačke biću. Taj stereotip je bio nametnut kako bi se zamenila svest o
istinitoj propasti socijalističke ekonomije lažnom svesti o obnovi
države pomoću unitarističke uprave nad slepljenim ljudima u na-
cionalnom kolektivu. Nacionalizam je politički provizorijum, a ne
neophodni predah između suočavanja sa socijalizmom i napuštanja
socijalizma. U stvari, ako bi nacionalizam trebalo da bude predah
za sakupljanje snaga za razlaz sa socijalizmom, onda je on uludo
zamišljen, jer brže propada od socijalizma. (21. januar 1991)

Kada partija „naučno“ zamisli samoupravni ekonomski sistem,

tada u njemu gube egzistencijalni smisao sve one savremene katego-
rije privrede koje se opiru konstrukciji: društvena svojina, raspodela
funkcija i izmišljena strukturi odnosa OOUR-a do SOUR-a, dogovor-
na ekonomija između ponude i tražnje, kampanjsko udruživanje
na fantasmagoriji univerzalnog dohodovnog obračuna, raspodela
prema radu od 1:4, imenovanje direktora svetskih kompanija u ma-
lim opštinskim skupštinama itd... Partija najedanput startuje protiv
mase tehnokrata, birokrata, liberala, menadžera, kolebljivaca svih
vrsta, kolektivne svojine, zadruge, ekonomskih funkcija nosilaca
odlučivanja, salaša i seljačkog gazdinstva – protiv svega onog što
izvan granica Jugoslavije de facto ne ometa ekonomiju, već je oblik
njenog unapređenja. (1986)

Jugoslavija pati od istovremenog preobilja investicionog kapitala i

žeđi za investicijama. Preobilje je dalo visoku stopu inflacije, a žeđ
visoku kamatnu stopu. Profesionalno, više volim vitku liniju ka-
matne stope nego debele noge inflacije. No, pitanje nije kako prići
liniji umesto zapremini, već kako prevariti obe bez osvete. (1984)

Dragan Veselinov – biografija

Dragan Veselinov je rođen u Barandi, Opovo, 3. maja 1950. Završio
prvo gimnaziju „Uroš Predić“ u Pančevu, pa Fakultet političkih nauka
u Beogradu 1973. godine. Doktorirao 1979. godine na Ekonomskom
fakultetu sa tezom: Sitno parcijalno vlasništvo u agrarnoj repro-
dukciji Jugoslavije. Za profesora Univerziteta u Beogradu izabran

161
1992. U inostranstvu se usavršavao: Moskva (1984), Rim (1985),

Dimitrije Boarov
Vašington (1989), Oksford (1989), Minhen (1991), London (1993),
SAD (1995). Važnije knjige i studije: Agrarno pitanje u Jugoslaviji
(1981), Sumrak seljaštva (1987), Stotinu udaraca (1991).

Naša Nedeljna Borba, 9-10. novembar 1996.

Dragan Tomić – događanje naroda ili fašizma

Mora da je „generalni gradonačelnik Srbije“ opasno uklještio sta-
rog lisca Dragana Tomića, kad je naizgled „dobroćudni Gering“
ovdašnje vlasti bio prinuđen da praktično sam, iz cele socijalističke
nomenklature, u toku permanentnih lokalnih izbora dva puta
izađe pred javnost i brutalno napadne stotine hiljada ljudi koji ovih
dana demonstriraju protiv „pljačke izbornih rezultata“ i optuži ih
da su u službi „fašističkih grupacija i fašističke idelogije“. Ništa
ironičnije od toga da je upravo jedan od organizatora „događanja
naroda“ 1988. godine i domaćin famoznog prvog „Mitinga brat-
stva i jedinstva na Ušću“ krajem te godine, sa navodno milion i
po učesnika, sada prinuđen da akutne masovne narodne proteste
osuđuje kao fašizoidne „rušilačke i nasilne demonstracije“. On, koji
je bio jedan od zapaženih govornika na navodno spontanom mitin-
gu koji je nastao kada je početkom 1989. godine ondašnji rektor
Beogradskog univerziteta Slobodan Unković izveo studente pred
Skupštinu SFRJ, da bi Milošević parirao štrajku albanskih rudara
u Starom trgu i prvom pluralističkom zboru u Cankarjevom domu
u Ljubljani, sada govori o „političkoj manipulaciji decom“. Šta je,
dakle, primoralo ovog, navodno lukavog, političara da odgovori na
zahtev svog poslodavca i isprsi se u javnosti kao „antifašista“, kad
su svi ostali junaci SPS propagande „nikom poniknuli“?

Najmanje uverljivo deluje objašnjenje da je on to morao da učini

zato što je u svojstvu predsednika Skupštine Srbije i raspisao lokalne
izbore. Da se strogo držao tog svojstva predsednika Skupštine svih

162
Debele knjige i debele mačke građana Srbije, ne bi neposredno pre izbora, u Nišu, tako „prozir-
no i prozračno“ navijao za glasanje za kandidate SPS-a i Udružene
levice. Isto toliko neubedljivo je i objašnjenje da se prihvatio su-
koba sa narodom zato što mu je navodno Milošević obećao da će
ga iduće godine odrediti za naslednika na položaju predsednika
Srbije. Pošto priča o tom obećanju kruži samo po naftaškim krugo-
vima, verovatno ju je u promet pustio sâm Tomić. S druge strane,
čak i ako je kombinacija s Tomićem, kao naslednikom na mestu
predsednika Srbije, gazdi bila u glavi, politička logika bi nalagala
da ga ne troši u ovom prljavom, nepopularnom poslu. Ako mu je,
nasuprot tome, Milošević na ovaj način poručio da se ničemu tak-
vom ne nada, Tomić mu se bar potajno osvetio onom rečenicom:
„Setite se samo dolaska Hitlera na vlast, isti scenario.“

Čak i ova teorija o političkoj potrošenosti Tomića i definitivnoj ne-

milosti kod gospođe Milošević-Marković, šefice JUL-a, ne objašnja-
va potpuno elan s kojim je on odradio možda poslednji postavljeni
politički zadatak. Oni koji znaju da su politički žrtvovani obično
se s manje maštovitosti zaleću na stampedo narodnog nezado-
voljstva. Uostalom, Milošević je već mnogo puta pokazao da onima
kojih se odriče ne pruža nikakvu šansu za patetičan odlazak, pa
ni poltronima kojima je okružen – ne daje užitak samožrtvovanja
za voljenog vođu. Istina, među njegovim poltronima, Tomić je bio
nešto posebno i vanserijsko. Njegov osnovni kvalitet je i bio u tome
što nikad nije imao svoga, već samo Slobodanovog mišljenja.

Među poslovnim ljudima, koji se po prirodi stvari ne bave poli-

tičkim iluzijama i koji dobro znaju da je „danas i ovde“ socijalistička
politika pre svega unosan biznis, već je raširena pretpostavka da
se i u Tomićevom slučaju Milošević poslužio klasičnom ucenom.
Ili kakva buduća kompromitujuća finansijska „afera Tomić“ ili
„poslednja odbrana“ režima – pa biraj. S čim bi mogao biti uce-
njen ovaj promućurni „drugi čovek od gume“ u vrhu Srbije (kako
su Tomića duhovito prozvali mangupi iz Vremena, kada je nakon
Lilića postao drugi šef parlamenta koji je potekao iz Rekorda – fa-
brike gume)? Naravno, za hipotezu se nude mnogi sivi poslovi oko

163
nafte koje je on „u nacionalnom interesu“ preduzimao preko svog

Dimitrije Boarov
Jugopetrola. U ovoj firmi mnogi znaju da Tomić u vreme sankcija
gotovo nije krio da naveliko uvozi benzin i dizel po ceni od 700
dolara za tonu, mada su u to vreme i „najnespretniji“ veletrgovci
tu robu u Rumuniji plaćali maksimalno 550 dolara po toni, dok
je njena normalna cena u toj zemlji bila 220 dolara za tonu. Niko
naravno nije pitao kojim to „rumunima“ Tomić plaća tri puta veću
cenu od normalne, jer su mehanizam „pranja novca“ ovde savla-
dale i priučene daktilografkinje po spoljnotrgovinskim firmama. U
stvari, na jednoj strani, znalo se veoma dobro da je to uobičajeni
način s kojim je Milošević stvarao „operatibilne državne rezerve
u inostranstvu“, a na drugoj, niko nije mogao da ne zapazi da je
Željko Ražnatović-Arkan već drugi po redu Orden Obilića dodelio
nikom drugom nego Draganu Tomiću (o čemu je oficijelno izves-
tila i oficijelna državna televizija Srbije). Kako Tomić nikad nije
viđen na nekom ratištu sa šlemom na glavi – može se zaključiti da
je „junaštvo“ pokazao na nekom snabdevačkom ili finansijskom
bojnom polju. Da li je pri ovim „nacionalnim poslovima“ i lično
zahvatio kakvu „patriotsku proviziju“, pitanje je koje nije ukusno
postaviti, pre nego što se eventualno pojave neke „osnovane sum-
nje“ kod našeg nezavisnog sudstva. Jedino što je vidljivo je to da
je uvoz derivata toliko dobro bio uhodan, da je nastavljen i nakon
suspenzije sankcija, novembra 1995. godine (onda kada se otvo-
rila i mogućnost racionalnijeg uvoza sirove nafte), te da je Tomić
za ovaj posao uzeo za „direktora spoljne trgovine“ ranijeg šefa
ugostiteljstva u Jugopetrolu – da bi ga ubrzo zatim postavio za šefa
novootvorene filijale u Londonu (filijale koju je naprasno osnovao
ne informišući prethodno nikog u matičnoj NIS kompaniji).

Za priču o eventualnoj neotpornosti Dragana Tomića na novac, nije

dovoljno pozvati se na stalno gunđanje Zorana Todorovića-Kundaka,
njegovog sekretara još iz vremena gradskog Socijalističkog saveza
u Beogradu, da je navodno ovaj ovde uzeo 10, onde 20 miliona do-
lara, jer reč je o njegovom neskrivenom dugogodišnjem političkom
i karijerističkom konkurentu. Gospodin Kundak, toliko blizak levoj
strani Miloševićevog dvora, istisnuo je Tomića sa predsedničkog

164
Debele knjige i debele mačke mesta u GK SSRN, a potom je pokušao i da ga smeni sa direktor-
skog mesta u Jugopetrolu. U taj pokušaj, nekako sa strane, ubacio
se svojevremeno i srpski premijer dr Radoman Božović, koji je,
priča se, naterao predsednika NIS-a Milana Đakovića da napiše
premeštaj Tomiću. Kad je ovaj taj papir dobio i shvatio da je on
bez decidiranog parafa „glavnog kadrovika Srbije“, zatvorio se u
kancelariju i čekao da nevreme prođe – i prošlo je.

Niko ne zna zašto je Slobodan Milošević naftaša Dragana Tomića,

negde krajem 1993. godine, vratio u visoku političku igru – i koliko
je to našeg junaka koštalo. Cinici su, prilikom poznatog „tajnovitog
izbora“ Tomića za predsednika Narodne skupštine Srbije, početkom
1994. godine (kada je opozicija pravila čitavu istragu o tome ko je
socijalistima poklonio tri presudna glasa za izbor) procenili da ga
je za to mesto kvalifikovala samo proverena odbojnost prema više-
partijskom sistemu. U legendu je ušlo da je on na ovde već spome-
nutom „milionskom mitingu“ studenata i građana početkom marta
1989. godine, sa stepenica Skupštine Jugoslavije uzviknuo: „Neki
kažu da ste vi za višepartijski sistem, a ja znam da niste!“, na šta
je gomila odgovorila: „Nismo!“. Ova legenda, kao i svaka legenda –
pogađa suštinu, ali nije potpuno verna događajima. Tačno je da je
Tomić činjenicu da je u ono vreme osnovan Savez samostalnih soci-
jaldemokrata (ili tako nekako), koji je na svom mitingu u Ljubljani
stavio primedbe na Miloševićevu politiku na Kosovu, iskoristio da
se na dotičnom mitingu u Beogradu požali Predsedništvu SFRJ
na „neustavni višepartizam“. Posle tog „Mitinga jugoslovenstva“,
3. marta 1989, on je na sednici Predsedništva GK SSRN Beograda
rekao: „Oko mitinga u Ljubljani mora da se raščisti još jedno. Na
delu smo videli kako funkcioniše „novi“ politički sistem u Sloveniji.
Ako su nam potrebne opozicione partije da raspravljamo o razvoju
budućnosti, kvalitetu socijalizma, to je jedna stvar, ali ako su one
odmah za antisrpsku platformu, za jedinstvenu podršku separatiz-
mima, onda je taj koncept kratkog daha.“

To je dakle vreme kada je Dragan Tomić, radeći predano za

Slobodana Miloševića, širio tezu da su politička demokratija i više-

165
partizam smišljeni za borbu protiv Srbije i socijalizma, da je zala-

Dimitrije Boarov
ganje za ljudska prava antisrpsko mešanje u vanredno stanje na
Kosovu, da je osuda vaninstitucionalnog pritiska na jugoslovenske
državne organe direktno uperena protiv Jugoslavije, bratstva i je-
dinstva, itd.

U stvari, Dragan Tomić nije kreator nijedne od tih parola, zato je i

bio pogodan za njihovo širenje, kao što će biti, kasnije, pogodan
i za širenje drugačijih, pa i suprotnih teza. Još u vreme poznate
Osme sednice CK SKS, 1987. godine, pokazao je veštinu političkog
kameleonstva i veliko političko strpljenje – čekao je da vidi ko će
pobediti, pa da se pridruži, što mu mnogi Miloševićevi jurišnici
nikad nisu oprostili. Taj nedostatak stida kad menja stav, perma-
nentna samokontrola, mekoća glasa, skupa odela i stalan izraz
ozbiljnosti – učinili su ga pogodnim i za zamišljeno razdoblje „civi-
lizovane, stabilne SPS vlasti, politike mira i munjevitog napretka“.
No, odjednom, posle gradske katastrofe na izborima ovih dana,
Tomićev šef je izgubio kontrolu i samokontrolu, pa je i on sâm
morao odjednom da shvati da fašizam demonstrira Beogradom, da
se Beogradu „dogodio fašizam“.

U trenutku kada ovaj tekst kreće u štampu, Dragan Tomić je formal-

no još predsednik Narodne skupštine Srbije, mada je, čini se, „iz-
gubio bazu“. U protekli ponedeljak uveče, naprasno je do daljnjeg
odložio zasedanje Skupštine Srbije – „iz dobro poznatih razloga“.
Verovatno ni on sam ne zna šta će smisliti Slobodan Milošević, ni
šta će on morati da izjavi kad se treći put povodom izbora, kao
neshvaćeni „antifašista“, bude pojavio na televiziji i pred narodom.
On je sigurno spreman na sve varijante – samo da ga svemoćni pos-
lodavac nakon toga pusti da ode na Pikadili.

166
Debele knjige i debele mačke Dragan Tomić njim samim
Srpski narod je dugo ćutao, a mnogi nisu razumeli tu opomenu. Sada
je narod progovorio, a mnogi ne razumeju njegov govor. Dragi prija-
telji istine i pravde, mnogo je namernog neshvatanja i namernog ne-
razumevanja, ali mi više nemamo vremena za objašnjavanje onoga
što je bezbroj puta dokazano kao istina. Mora li narod koji je tokom
vekova toliko mnogo uložio u slobodu da i dalje gleda svoja raskuće-
na ognjišta? Koliko puta mi treba da se borimo za Kosovo? Ni srpski,
ni crnogorski, ni bilo koji drugi narod ne sme više da bude iseljavan
ni proganjan. Ovo mora biti vreme sveopšteg napretka... Vreme je za
one korake koji će nas izvesti iz velike društvene, moralne, privredne i
političke krize. Ako danas ne preduzmemo te poduhvate, sutra bi nas
neminovno i neumitno stigla istorijska kazna. (Na Mitingu bratstva i
jedinstva na Ušću, 19. novembra 1988)

Tražimo od Predsedništva Jugoslavije da se odmah izjasni o formiranju

opozicionih partija i da preduzme državne mere protiv ove protivustav-
ne situacije, koja je postala otpor vođenju politike i sprovođenje politike
protiv Jugoslavije. Tražimo od Predsedništva SFRJ imena organizatora
novembarskih demonstracija na Kosovu i organizatora štrajka rudara
u Starom trgu i hapšenje kolovođa. Tražimo da se naši zahtevi ispune
odmah i da nas o tome rukovodstvo izvesti. (Na Mitingu jugoslovenstva
pred Skupštinom SFRJ, 28. februara 1989)

Milošević je smatrao da moja mirnoća i stabilnost mogu da pogoduju

okolnostima u kojima se traži model političke saradnje i sporazum...
Milošević je očito procenio da sam po karakteru pogodna ličnost za
traženje kompromisa jer nisam svađalački tip; ja nikad ne omalo-
važavam i ne idem na ličnost. (Posle izbora za predsednika Narodne
skupštine Srbije, 4. februara 1994)

Dalji razvoj lokalne samouprave zahteva donošenje novih zakonskih

rešenja koja bi na osnovu dosadašnjih iskustava proširila prava
jedinicama lokalne samouprave – opštinama i gradovima i ojačala
njihovu materijalnu samostalnost. Na ovaj način bi se pooštrila odgo-
vornost organa vlasti na svim nivoima i obezbedila potpuna javnost
rada. (Na Trećem kongresu SPS, 2. marta 1996)

167
NIS je, zajedno sa elektroprivredom i poljoprivredom, bio stub stabil-

Dimitrije Boarov
nosti naše zemlje i mi smo, može se reći, izdržali teško breme sankcija
zahvaljujući osloncu na ta tri stuba. (19. jun 1996)

Očuvana privreda i socijalni mir najbolji su dokaz da je aktuelna

vlast uspela sve da učini da to ostvari... Narod koji ima priliku da
posmatra i vidi činjenice, znaće kako treba da se opredeli... Uspeh na
izborima pokazaće da ono što je SPS učinila nije uzaludno i da nas
takva politika vraća u Evropu, gde nam je i mesto i gde smo se uvek
radom dokazivali. (Otvaranje radova na železničkom čvoru u Nišu,
13. septembra 1996)

Imali smo i imamo idealan ambijent za učvršćivanje demokratije i

stabilizaciju političkih odnosa u društvu... Da se radi o stabilnom
društvu potvrđuje činjenica da su ovo redovni izbori zakazani u za-
konski predviđenom roku. (RTV Politika, 23. novembar 1996)

Kruna svega toga jeste poziv gospođe Drašković, koja je visoki funkcio-
ner koalicije Zajedno, na teror, na terorizam, na puške, na kamenje...
To nisu mirne demonstracije, kako su ih organizatori predstavljali. To
su rušilačke, nasilne demonstracije, sa svim odlikama profašističkih
grupacija i ideologija. Fašistička ideologija se nikad nije zadovolja-
vala demokratskim procesom, demokratskim izborima, već je uvek
nasilno dolazila na vlast. Prema tome, situacija je savršeno jasna.
(RTS, 1. decembar 1996)

Dragan Tomić – biografija

Dragan Tomić se rodio 1936. godine u Beogradu, u kojem se i ško-
lovao. Nakon što je diplomirao na Tehnološkom fakultetu, zaposlio
se 1962. godine u Rekordu u Rakovici. U toj firmi prošao je lestvicu
od pripravnika do generalnog direktora. Političku karijeru počeo
je kao odbornik u Rakovici i delegat u Skupštini Srbije, da 1986.
godine postane predsednik Gradske konferencije SSRN Beograda. U
tom svojstvu pomaže učvršćenje Slobodana Miloševića na vlasti i
organizuje poznati miting na Ušću novembra 1988. godine. Naredne

168
Debele knjige i debele mačke godine prelazi u Jugopetrol, prvo za v. d, a zatim za punopravnog ge-
neralnog direktora. U Narodnoj skupštini Srbije prvo je šef SPS-ove
poslaničke grupe, a od februara 1994. je predsednik ove skupštine.
Predsednik je upravnog odbora RTV Politika (od 1993) i predsednik
Saveza inženjera i tehničara Jugoslavije. Oženjen je i ima dve ćerke.

Naša Nedeljna Borba, 7-8. decembar 1996.

Radoje Kontić – Konte od Ničega

Vest da je „fasadni predsednik“ SRJ Zoran Lilić, 15. februara progla-
sio za mandatara nove Savezne vlade starog „fasadnog premijera“
dr Radoja Kontića, makar koliko da je očekivana – ipak je veoma
značajna. Ona znači, u najkraćem, svojevrsnu potvrdu glasina da
sudbina SR Jugoslavije još nije jasna i da se Slobodan Milošević još
nije odlučio da li da uprkos svemu ostane šef Srbije ili da se seli
na saveznu funkciju (ili da se seli nekuda daleko). U stvari, nai-
menovanje toliko kompromitovane ličnosti, kakav je stari premijer
dr Radoje Kontić, za sastavljača i nove Savezne vlade, ne može se
shvatiti drugačije nego kao potez odlaganja definitivne odluke o
sudbini „moderne federacije“. Ili se, možda, mora shvatiti kao od-
luka kojom je sudbina SRJ „zapečaćena“.

Koliko je reč o ponižavajućem produžavanju agonije Savezne vla-

de, vidi se i po tome da se čak ni Lilić nije odvažio da prilikom
obrazloženja izbora novog mandatara gukne neku lepu reč u korist
dr Kontića, mada je spominjući „naredne četiri godine“ providno
pokušao da prikrije provizornost ovog imenovanja. Istina, i pre
četiri godine (8. februara 1993), ništa o Kontićevim vrlinama nije,
čak ni u kurtoaznoj formi, rekao ni Dobrica Ćosić, ondašnji pred-
sednik SRJ, kada je bio prinuđen da ga odredi za naslednika netom
otpuštenom premijeru Milanu Paniću. Ćosić je tada sa žaljenjem
konstatovao da njegova ideja o koncentracionoj „vladi demokrat-
skog jedinstva“ nije prošla, pa valjda zato, sa ehom te izjave u

169
ušima, dr Kontić sada, u prvoj izjavi u svojstvu novog mandatara,

Dimitrije Boarov
kaže da će „pokušati da ponudi takav program za koji će pokazati
interes i veliki broj poslanika iz opozicionih stranaka“. Te stranke,
zasad, kao da apsolutno ignorišu i samo Kontićevo imenovanje.

To što izbor dr Kontića za novog-starog saveznog premijera nije za-

vredeo nikakav ozbiljniji komentar iz opozicije – može se tumačiti
na više načina, ali u svakoj varijanti, bagatelišući muk indicira utisak
da ni ona nije složna oko jugoslovenskog pitanja. Bolje reći, utisak
je da ni opozicija ne veruje u budućnost SR Jugoslavije. A dr Radoje
Kontić je upravo idealan premijer za državu bez budućnosti.

Kada je pre četiri godine (2. marta 1992) dr Radoje Kontić pred
poslanicima oba doma Savezne skupštine održao svoj „programski
govor“, za glavne zadatke svog kabineta proglasio je „povratak
naše zemlje u međunarodnu zajednicu, njen privredni oporavak,
stabilizaciju ekonomskih i finansijskih tokova, obaranje inflacije,
izgradnju tržišne privrede sa preciznim ekonomskim funkcijama
države i izgradnju moderne, demokratske, pravne i socijalne drža-
ve SRJ“. Pošto u međuvremenu od svega toga nije postigao ništa,
neće morati pisati novi „programski govor“, već može pročitati taj
stari, kada uskoro ponovo izađe kao novi premijer pred novi sastav
saveznog parlamenta.

Mada SRJ nije tokom Kontićevog mandata rešila nijedan temeljni

problem, nije precizno reći da on nije ništa učinio. Neko neobavešten
o stvarnom rasporedu političke moći u SRJ mogao bi čak reći: „Taj
je bio jači od Drugog svetskog rata!“ Jer, tokom najveće kataklizme
20. veka, društveni proizvod u zemljama Zapadne Evrope opao je
za 4 godine za 20 odsto, a tokom delovanja Kontićevog kabineta
društveni proizvod SRJ je smanjen dvostruko više. Onog trenutka
kada je dr Radoje Kontić ustoličen u fotelju saveznog premijera –
hiperinflacija je krenula da se zahuktava velikom brzinom. Nema,
na primer, u svetskoj ekonomskoj istoriji nekog predsednika vlade
koji je poput dr Kontića u samom obrazloženju svog prvog držav-
nog budžeta za 1993. godinu najavio da će se 35,8 odsto deficita

170
Debele knjige i debele mačke pokrivati iz štamparije nacionalnog novca. Usred sankcija je stalno
pričao o oporavku proizvodnje, usred inflacije je govorio da će ban-
ke vojskom naterati da smanje kamate, „programski cilj“ mu je bio
da sistemom „prijava novih cena“ inflaciju smanji na tempo „ispod
50 odsto mesečno“(?), itd.

Ovaj inženjer tehnologije, „teški metalac“ iz Nikšićke željezare,

godinama je bio član raznih ranijih socijalističkih vlada, pa je
ekonomsku polupismenost trebalo da isproba u izvanredno teškim
uslovima svetskih sankcija, a da pri tome nije uopšte bio gazda u
državi. U početku se junačio i pokušavao da se prikaže kao stvarni
autor ekonomske politike koju je potpisivao – mada mu je na sa-
mom startu odbijen „interventni zakon“ s kojim je mislio da dobije
vanredna ovlašćenja od Beograda i Podgorice, i mada je posle god-
inama plutao u moru kompromisa različitih centara odlučivanja. A
„ketmanovski“ je govorio nešto drugo: „Niko, nikada nije mi uslov-
ljavao premijersku funkciju bilo kakvim neprincipijelnim kompro-
misom ili bilo kakvim ustupkom. Uostalom, ne bih dozvolio čak
ni takav pokušaj. To bi bilo ispod nivoa mog digniteta.“ (izjavio je
kolegi Ćulibrku 21. novembra 1993).

Dr Kontić je čak počesto bio flagrantno neobavešten iz tih cen-

tara o najbitnijim stvarima. U tom smislu čuven je slučaj koji se
dogodio prilikom pooštravanja svetskih sankcija, to jest donošenja
Rezolucije 820 Saveta bezbednosti UN (17. aprila 1993). Pet dana
posle usvajanja odluke o „hermetičkom zatvaranju SRJ“, izlazili su
u novinama i dalje njegovi intervjui i izjave u kojima je govorio o
„spremnosti“ privrede i Savezne vlade za ukidanje sankcija, o tome
da se „naziru znaci kompromisa“ oko Bosne, itd. Tek nedelju dana
kasnije se osvestio i suprotstavio mišljenjima da Rezolucija 820 ne
predstavlja ništa novo – ocenom da je to „stravično zavaravanje“.
Međutim, i dalje je nastavio da priča o srpskim nacionalnim cilje-
vima u RSK i RS, o SRJ kao državi isključivog kontinuiteta sa SFRJ,
o potrebi jačanja vojske da bi se otklonile spoljne pretnje. Ipak, pri-
znao je da pod dodatnim sankcijama nema privrednog oporavka, ali
mu je to poslužilo ne za zaustavljanje inflacije, nego za prepuštanje

171
stihiji: „Savezna vlada je apsolutno van mogućnosti da upravlja eko-

Dimitrije Boarov
nomskom politikom“ (3. jul 1993). Ostavku nije podneo.

U stvari, stalno je tokom 1993. donosio neke pakete mera ekonom-

ske politike, u junu, avgustu, novembru – a posle svakog njego-
vog poteza inflacija je ponovo eskalirala. U suštini, oko dr Radoja
Kontića, kao i oko drugih šaltera državne politike na kojima su de-
ljene raznovrsne privilegije, dozvole, kvote, prava – stvorio se krug
politički podobnih profitera i špekulanata. Ni Radoje čini se nije
odoleo tome da se lično ispomogne. Tako je prošle godine u javnost
izbila afera u kojoj je glavnu ulogu dobila Mara Kontić , premijerova
supruga, koja ne samo da je dobila pravo da skupo proda federal-
ni stan, a jeftino kupi vilu na Dedinju , nego je navodno postala i
značajan posrednik (preko porodične privatne firme) – pri uvozu
lekova. Ta priča zgodno se naslonila na okolnost da je dr Kontić
stalno pisao Savetu bezbednosti u Njujork i tražio dozvole za hu-
manitarni uvoz lekova, te protestovao što se odande traži da neka
nezavisna agencija kontroliše promet lekova i druge humanitarne
robe. Uostalom, o ličnom poštenju dr Kontića prestalo se govoriti
još od pojave one čuvene fotografije dobro zagrejanog premijera u
zagrljaju sa Dafinom, fotografije koju i danas na svaki protest izno-
se stare devizne štediše. (Glavni koordinatori ove gospođe nisu se
sa njom slikali, pa je tako o Miloševićevoj brizi za njeno poslovanje
morala da prozbori sama „srpska majka“.)

U takvom okruženju i sa takvim interesom u inflacionoj stihiji,

dr Kontić je sa velikom rezervom dočekao predlog dr Dragoslava
Avramovića za „šok terapiju“. Još prvih dana 1994. godine (pre 24.
januara, kada je startovao čvrsti dinar), dr Kontić i njegova ekipa
smišljali su neki svoj antiinflacioni program, kovali neki svoj novi
dinar, planirali za 1994. realni porast društvenog proizvoda za 5 od-
sto i pokušavali da sačuvaju „kontrolu uzroka inflacije“. Promenili
su mišljenje onog trenutka kada je „veliki vođa“ srpskog naroda
shvatio da je država ostala bez prihoda, kada je on otpuhnuo dim
iz cigarilosa i odobrio „Avramov plan“ (pa su tek 31. januara usvoji-
li ekonomsku politiku za 1994). Promenili su mišljenje i ostali u

172
Debele knjige i debele mačke foteljama, mada je iza njih ostala pustoš inflacije od 320 miliona
odsto. I ne samo da su ostali na položajima, i Kontić i Šainović,
nego su uskoro krenuli unaokolo i počeli da se hvale uspešnim za-
ustavljanjem monetarnog haosa nezabeleženog u svetskoj istoriji.

Nikakva istraga o hiperinflacionoj katastrofi, koja je mogla biti

izbegnuta (uprkos ratu i sankcijama), nikad nije sprovedena. Sam
dr Radoje Kontić je uzroke te hiperinflacije lakonski objasnio pri-
likom posete Timočkoj krajini, krajem marta 1994, kada je rekao
da program stabiliziacije nije ranije mogao biti preduzet, jer „nije
postojala jedinstvena ekonomska, monetarna i devizna politika
na nivou federacije“, jer ranije nisu bili obezbeđeni „preduslovi
za tako ozbiljan projekat“, jer su se „republike sporo odricale
pojedinih ingerencija koje su na sebe preuzele da bi opravdano
zaštitile sopstvene interese u toku raspada bivše Jugoslavije“, jer
je monetarna vlast bila „skoncentrisana u nizu centara iz kojih se
emitovao novac“, jer iz emisije nije popunjavan samo budžet nego
su se „rešavala i mnoga druga socijalna i ekonomska pitanja“, te
zato što je „nedostajala centralna kontrolna funkcija“.

Kao jedan od bosova „lobija socijalističkih direktora“ i (naravno)

državne birokratije, stalno je bio uporište otpora Avramovićevom
programu. Iza leđa deda Avramu prodavao je državne obveznice da
pokrije budžetski deficit, manipulisao saveznim robnim rezervama,
oklevao s liberalizacijom carinske politike, rastezao sistemske za-
kone, dočekao potpuno nespreman suspenziju svetskih sankcija i u
saradnji sa Šainovićem i Zebićem pazio da Avramović ne ode „pre-
daleko“. Kad je Milošević, aprila i maja 1996, osetio da dr Avramović
suviše ozbiljno shvata svoj posao i da ga mora smeniti, kabinet dr
Radoja Kontića je spremno odigrao ulogu egzekutora. Pritisnut, valj-
da, uputstvima iz Podgorice, dr Kontić nije tim povodom davao javne
izjave, ali je pod niz sramnih poteza junački poturio lični obraz.

Ima niz znakova da je popularni Raja svoju ponižavajuće „praznu

karijeru“ u visokoj politici (Konte od Ničega, kako ga je nazvao
jedan sunarodnik) podnosio uz pomoć konjaka i viskija. Šešelj

173
je prilikom postavljanja pitanja poverenja njegovoj vladi, u jesen

Dimitrije Boarov
1995, nudio 1000 maraka onome ko je Kontića video treznog.
Kolega Đukić je u knjizi On, ona i mi, zabeležio epizodu u kojoj je
premijer sa dva ministra slistio flašu konjaka od muke i osećaja sti-
da zbog primedbi svojih sinova na nemoć koju pokazuje na visokoj
funkciji. To sve nije bitno za našu priču (ko je Čerčilu zamerao što
se ne odvaja od cigare i čaše), u kojoj su mnogi trezni akteri vodili
„pijanu nacionalnu politiku“. Spominjemo ove glasine samo zbog
toga da zaokružimo opis mandatara nove Savezne vlade koji bi, po
kriterijumima glavne jugoslovenske kadrovske kuvarice, Mirjane
Marković, trebalo da okupi „mlade, energične i stručne“ ministre.
Jednostavno, reč je o tome da su i Podgorica i Beograd odlučili da
odluku o novom premijeru odlože – verovatno iz suprotnih razloga.
Dr Radoje Kontić nije pri tome imao snage da se tome odupre – već
će svoju tragikomičnu ulogu morati da odigra do kraja. Pitanje je da
li je baš toliko zgrešio, da toliko bude kažnjen.

Radoje Kontić njim samim

Ova godina je u svakom pogledu prelomna i godina raspleta krize.
Ona može označiti put ka normalizaciji i mirnijim uslovima, ali
može označiti i takav sled događaja u političkom, ekonomskom i
socijalnom smislu, što bi pretilo da svojom snagom i stihijom sruši
već uspostavljene demokratske osnovne institucije. Zbog toga osnov-
ni zadatak vlade u takvoj situaciji je da svojim ukupnim merama
pokuša kanalisati i kontrolisati te tokove i usmeravati ih saglasno
već iznetim strateškim opredeljenjima. (2. mart 1992)

Po mišljenju Savezne vlade, energičan antiinflacioni program iz ar-

senala „šok terapije“ ili srodnih modela, predstavljao bi u postojećim
uslovima avanturu, bez obzira što mnogi elementi stanja – kao što su
visoko monopolizovano tržište, hiperinflacija, trka kurseva, kamata
i plata, haotična situacija u monetarno-finansijskoj sferi i drugo –
upućuju na osnovanost i takvih poduhvata. Međutim, Savezna vlada
ostaje na terenu realističkih poduhvata, koji kroz kontinuirane po-

174
Debele knjige i debele mačke teze ekonomske politike stišavaju i obuzdavaju sadašnju eskalaciju
inflacije, kontrolisanjem njenih uzroka. (29. mart 1993)

Za mjesec dana održao sam sa predsjednicima republičkih vlada se-

dam sastanaka, bez obzira na to što smatram da samostalno vodim
politiku. Od mene potiču prijedlozi, a njih pitam da li imaju protiv. Mi
možemo tada da se razjašnjavamo da li sam pogodio zajednički interes
Crne Gore i Srbije, a ne da li sam samostalan. Za to sam da se svakog
dana razjašnjavamo, a ne da na ono što nude republike kažem – Amin.
I kad se razjasnimo, odluka je uvijek jednoglasna. Prema tome, nije
riječ o usaglašavanju. Na kraju ipak ja odlučujem. (25. april 1993)

To je meni moj prijatelj Dobrica Ćosić rekao: Radoje, budite sigurni

da ni Vi ni ja nećemo u biti u istoriji osuđeni zbog onoga što smo
činili, nego zbog onoga što nismo činili. (2. jul 1993)

Jugoslovenski stabilizacioni program prvi je od petnaestak anti-

inflacionih programa u svetu koji se uspešno realizuje bez ikakve
inostrane pomoći i podrške. To se doživljava kao način začuđujućeg
savladavanja međunarodnih sankcija i nesporne mudrosti jedne
konzistentne politike, ali i kao snalažljivost, upornost i dostojan-
stvo celog naroda. Uspešnost programa u potpunosti je obesmislila
međunarodne sankcije prema našoj zemlji, pokazala svu njihovu
apsurdnost i kontraproduktivnost. (13. maj 1994)

Imam u vidu da će programska opredeljenja nove vlade na unu-

trašnjem planu biti svestrane reforme na privrednom i ekonomskom
planu, izgradnja pravne države, demokratizacija, a na spoljnom
– reintegracija u međunarodnu zajednicu i poštovanje Dejtonskog
sporazuma. (15. februar 1997)

Radoje Kontić – biografija

Novi-stari mandatar za sastav Savezne vlade dr Radoje Kontić
rođen je 7. jula 1937. godine u Starševini kod Nikšića. Po nacio-
nalnosti je Crnogorac. Diplomirao je na Tehnološkom fakultetu i

175
doktorirao. U Nikšićkoj željezari je dospeo do položaja pomoćnika

Dimitrije Boarov
glavnog direktora za tehnološke i komercijalne poslove. Od 1978.
do 1981. bio je član SIV-a kod Bjedića. Od 1984. do 1986. je potpred-
sednik Izvršnog veća Skupštine Crne Gore, a zatim ponovo član
Mikulićevog Saveznog izvršnog veća. Potom je šef delegacije Crne
Gore u Veću republika i pokrajina Skupštine SFRJ. Od jula 1992.
bio je potpredsednik Panićeve vlade, a od marta 1993. je predsed-
nik Savezne vlade SRJ.

Naša Nedeljna Borba, 23-24. februar 1997.

Zoran Đinđić – prvi premijer posle socijalizma

Ima nečeg paradoksalnog u tome što će u ekonomsku istoriju Srbije
Zoran Đinđić ući pre svega po tome što je konačno i neuzastavljivo
pogurao ključni tranzicioni proces – privatizaciju društvene i držav-
ne svojine.

Kroz sto godina pisaće se, verovatno, da je Zoran Đinđić bio orga-
nizator rušenja poluvekovnog komunističkog sistema i reanimator
privatne ekonomije u Srbiji, to jest da je on ponovo privatizovao
našu privredu. Iako je odrastao u komunističkoj, oficirskoj poro-
dici, a ne u nekom građanskom okruženju u kome je fetiš svojine
tradicionalan. Iako je u svet politike ušao kao radikalni anarhi-
stičko obojeni studentski lider svetski burne 1968. godine, koja je
uzdrmala svetski kapitalizam. Iako je kao filozof stasao na idejama
mladog Marksa i na pokušajima evropske levice da na nasleđu tih
ideja revalorizuje marksistička shvatanja individualne slobode, u
vreme neizlečive istorijske krize „socijalističkog kolektivizma”.
Iako je kao pragmatični političar i kao zagovornik „socijalne
pravde”, još 1994. bio i formalni predlagač revizije (praktičnog
poništenja) prvog privatizacionog ciklusa koji je u Srbiji izveden
u inflaciono vreme (1993-94), na podlozi „identifikacije i nomi-

176
Debele knjige i debele mačke nacije” društvene svojine u „društveni kapital” (prema projektu
premijera Ante Markovića) – što je u većem delu tadašnje opozi-
cije doživljeno kao „autogol” Demokratske stranke i kao Đinđićev
neočekivani „politički poklon” Miloševiću, koji je preko te revizije
sebi povratio punu vlasničku kontrolu nad privredom Srbije. Iako
je u razdoblju između 5. oktobra 2000. i formiranja DOS-ove Vlade
Srbije, u proleće 2001, ne on, nego ministar privrede „prelazne
republičke vlade” dr Oskar Kovač, preko „podsticanja” ubrzane in-
sajderske privatizacije, po Miloševićevom privatizacionom zakonu
iz 1997. godine (u stvari zakonu koji su sastavili Đunić i Beko), još
pre nego što je donet „Đinđićev zakon o privatizaciji” – „obavio”
više od pola privatizacije društvene svojine u Srbiji, i to u najboljim
preduzećima.

Uprkos svih ovih činjenica, kao i okolnosti da je čitav ekonomski

program DOS-a (u kome je privatizacija jedna od okosnica celog
tranzicionog programa) zapravo sačinila grupa eksperata okup-
ljena u (tada) nevladinu ekspertsku organizaciju G-17 plus (pod
vođstvom Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića), a da je sam novi
zakon o privatizaciji (usvojen juna 2001) sačinila, obrazlagala i
počela da sprovodi grupa oko ministra za privredu i privatizaciju
Aleksandra Vlahovića – dakle, uprkos svemu tome, Zoran Đinđić se
mora u modernu privrednu istoriju Srbije ubeležiti kao ključna lič-
nost otpočinjanja „temeljnog ekonomskog zaokreta”, u zemlji koja
je prethodno zdušno i gotovo konsensualno, od samog svog (re)
osnivanja, puna dva veka, prihvatala i odobravala strategiju „ko-
lektivne svojine i državne skrbi”, pod eufemizmom „nacionalnog
interesa i narodne sabornosti i solidarnosti”. Zašto se ta zasluga
mora pripisati Zoranu Đinđiću, kada je on sam najčešće izbegavao
da izgovori i skromnu sintagmu da je potrebno da se u Srbiji stvori
„narodni kapitalizam” i kada je svoju političku stranku stalno us-
meravao u pravcu evropske socijaldemokratije?

Zato što privatizacija nije mogla dobiti svoje istorijsko ubrzanje da

za nju odgovornost nije preuzeo sam Zoran Đinđić, svojim forma-
tom, svojom energijom, svojim svetskim imidžom. U toj odgovor-

177
nosti malo ko je i među DOS-ovim liderima hteo da participira, a i

Dimitrije Boarov
stari i novi politički centri više su gledali kako da na načelnoj kritici
tekućeg procesa privatizacije uhvate koji laki politički poen, nego
što su bili voljni da se pridruže „razbijanju” iluzija o značaju držav-
ne svojine u razvoju i jačanju Srbije u vremenima koja dolaze. Pri
tome su se, iza zavese, zdušno trudili da sebi i svojima obezbede
najunosnije akvizicije ili bar da spreče da do takvih akvizicija dođu
njihovi politički konkurenti sa svojim sponzorima.

Ima neke nesrećne ironije u tome što je Đinđić, kada je postao

premijer, za ključne lične saradnike u poslovima oko privatizacije,
dakle u najozbiljnijim tranzicijskim operacijama, izabrao dve lič-
nosti koje do tog trenutka nisu imale nikakav kredibilitet u Srbiji,
a do danas su ga potpuno izgubile. Iz Miškovićeve Delte dobio je
mlađanog Nemanju Kolesara (za šefa premijerskog kabineta), a
odnekuda je za njegovog savetnika za privredu i bezbednost (?)
stigao Zoran Janjušević. Kako je Janjušević dobio ovo mesto, to ni
CIA ni KGB zajedno možda ne znaju. Jedino logično objašnjenje za
ova dva kadrovska rešenja može se naći u tome da je Đinđić tražio
samo bezobzirne i bespogovorne izvršioce za posao za koji je znao
da se nikako ne može završiti bez prljavština, nameštaljki, podme-
tačina, ogovaranja, uslovljavanja, natezanja i svega drugog što ide
uz krupne novčane transfere. Kasnije će upravo ova dva Đinđićeva
saradnika, logično, postati meta njegovih političkih konkurenata,
a afera sa pranjem novca i navodnim podmićivanjem u slučaju
„nameštanja” tendera za prodaju cementare u Novom Popovcu
švajcarskom Holcimu, konačno će srušiti i Živkovićevu vladu.

Druga nepovoljna okolnost za Đinđićevo prelamanje privatizacije

u Srbiji bila je u tome što je u prethodnom opozicionom razdoblju
DS dobijala finansijsku i savetničku potporu od nekoliko ljudi koji
su uspeli da se obogate još u Miloševićevo vreme – pa su, po prirodi
stvari, očekivali da „izvade štetu” u procesu privatizacije, nakon
pobede projekta u koga su položili deo svojih investicija. Među
tim ličnostima, primerice, treba spomenuti Dragoljuba Markovića,
vlasnika Krmivoprodukta, i Miodraga Kostića, osnivača poznatog

178
Debele knjige i debele mačke MK komerca. Voljno ili nevoljno, Đinđić im je to dozvolio, pa je
Marković ubrzo postao vlasnik desetak firmi na liniji stočne hrane
i mesa, a Kostić je nekom neverovatnom kombinacijom, na javnom
tenderu došao do tri šećerane u Vojvodini, a svaku je platio po 3
evra (prošle godine je preprodao 51 odsto vlasništva u tim šećera-
nama nemačkom Nord cukeru za basnoslovnu cenu – u odnosu na
ono što je u njih uložio). Slično su prošli i drugi „ulagači u demo-
kratiju”, od Milorada Miškovića, pa nadalje.

Treća neugodna okolnost za konačnu legalizaciju privatizacije u

Srbiji bila je u tome što je po novom zakonu o privatizaciji, koji
je trebalo da je prikaže kao (napokon) transparentnu, racionalnu
i pravednu, to jest drugačiju od privatizacije po Miloševićevom
zakonu – ključni čovek tog tranzicijskog posla postao ministar
Aleksandar Vlahović – koji je na tu funkciju došao iz tadašnjeg
Dilojt i Tuša – dakle upravo iz firme koja je u dotadašnjim privati-
zacionim akcijama starog režima bila ključna konsultantska kuća,
pa je i personalno dala i prethodne „zakonodavce”. No, Vlahović
je uspeo da javnosti dokaže da je samostalna ličnost i da nije puka
marioneta firme u kojoj je zamrzao „partnerski odnos” – do te mere
da se do dan danas nije razvila neka krupnija priča o tome da je on
nešto presudno namestio Dilojtu.

Tom spisku krupnih nezgoda za start „Đinđićeve privatizacije“

treba priključiti i okolnost da se brzo shvatilo da prva verzija novog
zakona o privatizaciji, koji je početno pravljen sa idejom da se veći
deo srpskih preduzeća proda strancima (jer u Srbiji je bilo dovoljno
samo „prljavog kapitala”) – nije naišla na očekivani odaziv spolj-
nih investitora. To se videlo već krajem 2001, prilikom prodaje tri
srpske cementare sa ukupnim kapacitetom proizvodnje od oko tri
miliona tona cementa godišnje – za koje je posle tendera obeća-
no: 140 miliona dolara za 70 odsto kapitala preduzeća, 56 miliona
dolara za pokriće ranijih obaveza ovih cementara i 146 miliona
dolara za ulaganja u narednih pet godina (rekonstrukcije i socijalni
programi).

179
Shvativši da vremena za oklevanje nema i da se privatizacija mora

Dimitrije Boarov
hitno ubrzati, pa zbog toga i „pojeftiniti“, Đinđić je pokušao da je po-
krene ad hoc sporazumima sa krupnim stranim investitorima. Tako
je 2002. on naprasno rešio teško pitanje budućnosti Smederevske
železare (sa 9.000 zaposlenih) u sporazumu sa firmom US Stil
Košice. Đinđić je tada prihvatio naizgled nemoguće teške uslove:
da država preuzme na sebe otplatu 1,7 milijardi dolara starih dugo-
va, da železara ode u stečaj a da se ne namire krupni poverioci iz
Nemačke, da se broj zaposlenih smanji na 6.500 radnika, a da US
Stil dobije sva prava rukovođenja i raspolaganja za svega 25 milio-
na dolara, itd. Ova operacija, za koju je Đinđić direktno preuzeo
odgovornost prisustvujući, zajedno sa američkim amabasadorom
Montgomerijem, potpisivanju Pisma o namerama (8. marta), na
prvi pogled delovala je kao skandalozna, a kasnije će se ispostaviti
kao jedno od najpametnijih rešenja svih proteklih 5 tranzicijskih
godina (jer je veliki deo preuzetih dugova otpisan sporazumom sa
Pariskim klubom; jer je nova kompanija US Stil Smederevo brzo
obnovila proizvodnju i počela da plaća dobavljače; jer je ta firma
brzo postala najveći izvoznik iz Srbije; jer je ona odmah skinuta sa
budžetskih dotacija, itd).

Ipak, privatizacija se nije mogla ubrzati samo ovakvim, volšebnim

potezima. Zbog toga su Đinđić i Vlahović što voljno, što nevoljno,
bili prinuđeni da brzo koriguju zakonski okvir privatizacije. Tako
su u leto 2002, izmenama Zakona o preduzećima odvezali sebi ruke
za prodaju ranijih „obračunskih“ akcija na društveni kapital – pa su
učinili atraktivnim i trgovinu „manjinskim paketima akcija“ iz svog
Akcijskog fonda (koji je prethodno napunio dr Kovač, spomenu-
tim „bekstvom u privatizaciju” socijalističkih direktora). Zatim je
Vlahović sa vodećim domaćim bankama potpisao Protokol o sa-
radnji u finansiranju privatizacije, preko koga je postignuto da oni
u koga Vlada i te banke veruju – mogu da kupuju društvene firme
i „na veresiju“. I najzad, 1. avgusta 2002, Vlada Srbije je drastično
promenila i Uredbu o proceni vrednosti i aukcijskoj privatizaciji
preduzeća, s čime je, pojednostavljeno rečeno, praktično prepolo-
vila inače naduvane knjigovodstvene vrednosti društvenih firmi, a

180
Debele knjige i debele mačke na drugoj strani omogućila i da takozvana „početna cena“ na auk-
cijama može da padne i na deseti deo knjigovodstvene vrednosti
kapitala. Sve to je pratila politička kampanja nazvana „Privatizacija
1000 preduzeća u 2002. godini”.

Preko spomenutih poteza, Đinđićeva Vlada je gotovo odustala od

teorije da privatizacija (putem državne prodaje) treba pre svega da
unese u zemlju „svež kapital“ iz sveta ili dovede „ugledne strateške
partnere iz inostranstva“ – nego je požurila da društvenim predu-
zećima bar nametne nove, individualizovane vlasnike, te da tako
jednim udarcem postigne dva cilja – aktivira novu građansku šted-
nju u bankama Srbije i pokrene proizvodnju u zamrlim preduzeći-
ma u kolektivnom (odnosno ničijem i svačijem) vlasništvu.

Dakle, većina tada preduzetih mera bila je usmerena ka motivi-

sanju domaćih preduzetnika da preuzmu u vlasništvo posrnule
društvene firme – čak i ako nemaju dovoljno novca ili kad imaju
samo novac sumnjivog porekla. Ministar Vlahović je eksplicitno
izjavio da se poreklo kapitala koji se bude angažovao u privatizaciji
neće ispitivati. Tako je omogućeno da zainteresovani ulagač može
kupiti društveno preduzeće i za 10 odsto knjigovodstvene vred-
nosti, za tu kupovinu može dobiti povoljan kredit, ili angažovati i
svoj neoprani novac, a čim otplati 45 odsto cene – može preduzeće
dalje prodavati.

Ovi potezi su dali značajan impuls brzini privatizacije. Istina, tokom

te 2002. godine nije baš prodato 1000, nego blizu 200 preduzeća u
okviru prodaje 70 odsto kapitala (12 putem tendera, a 184 putem
aukcija), a kod još 44 preduzeća prodati su manjinski paketi deoni-
ca iz republičkog Akcijskog fonda. Ostvareni su i prilično značajni
finansijski efekti. Te godine ukupno je od prodaje prihodovano
oko 350 miliona evra, a novi vlasnici su se uz to obavezali da će u
preuzeta preduzeća investirati još 300 miliona evra.

Mnogo krupniji efekti ovog velikog manevra u privatizaciji biće

postignuti tek 2003, kada je ostvaren državni prihod od oko mili-
jardu evra od prodaje društvene svojine. Početkom decembra 2003,

181
obeležena je i prodaja hiljaditog preduzeća, a ukupno je za dve

Dimitrije Boarov
i po godine ubrzane privatizacije pod Đinđićevom premijerskom
palicom ostvaren prihod za državni budžet od 1,3 milijardi evra.
Ulagači su obećali i investicije u kupljene fabrike od 700 miliona
evra, a za socijalne programe još 280 miliona evra. Iako se tada,
i posle dve godine privatizacije, u Srbiji ukupno oko 55 odsto ka-
pitala i dalje nalazilo u državnoj i društvenoj svojini – odmah je
zavladalo mišljenje da je privatizacija tek 2003. postala nepovratan
proces i da ga nikakve političke snage više ne mogu zaustaviti ili
poništiti, jer je bilo privatizovano 65 odsto takozvanog realnog
sektora privrede.

Možda je upravo taj „proboj privatizacije” tokom 2003, koji naravno

uvek prate i krupne nepravde, snažni društveni lomovi, finansijske
afere i politički poremećaji – u suštini i izazvao raspisivanje prev-
remenih parlamentarnih izbora u Srbiji 28. decembra. Ubrzana
privatizacija tokom 2003, međutim, ne samo da je direktno pro-
menila odnose u ravni ekonomskog odlučivanja u Srbiji, nego je
i indirektno otvorila prostor za druge reformske pokušaje, jer su
narasli privatizacioni prihodi dali značajan doprinos konsolidaciji
državnog budžeta, bez znatnijeg povećanja fiskalnog pritiska na
tekuću proizvodnju.

Svi drugi Đinđićevi pokušaji da na brzinu „promeni Srbiju” već

danas su pod upitnikom i može se prognozirati da neće biti dugog
daha (pored onih koji su se već ispostavili kao promašaji) – ali ono
što je promenjeno u njenoj „svojinskoj bazi” sa velikom sigurnošću
se može okarakterisati kao trajno, to jest kao ono što će ostati posle
premijera dr Zorana Đinđića – kao podloga budućnosti demokrat-
ske Srbije.

182
Debele knjige i debele mačke Šta danas rade Đinđićevi ministri
Koliko je u Srbiji i danas neizlečeno jednom uspostavljeno poli-
tičko neprijateljstvo, vidi se i po radnim biografijama ministara iz
Đinđićeve vlade, nakon što su ostali bez funkcija, posle njegovog
ubistva i pada Živkovićeve vlade krajem 2003, jer je malo ko od tih
ljudi iskorišćen za odgovorne poslove u društvenoj infrastrukturi.

Potpredsednici Đinđićeve vlade (dakle njen politički deo) uglav-

nom su nastavili da se bave politikom i prethodnim poslovima, ali
pretežno bez javnih funkcija. Dušan Mihajlović vodi stara predu-
zeća, a njegov glavni poslovni ortak Slobodan Radulović je ostao
bez direktorske funkcije (i bez većinskog vlasništva) u C marketu.
Jožef Kasa je i dalje predsednik SVM-a i šef filijale Agro banke u
Subotici. Nebojša Čović je postao predsednik SDP-a i pokušava da
stekne većinsko vlasništvo u FMP-u, fabrici u kojoj je dugo godina
bio direktor. Žarko Korać je utopio svoj SDU u Demokratsku stran-
ku, na čijoj listi je izabran za poslanika u Skupštini Srbije. Miodrag
Isakov je pre neki dan dobio agreman iz Tel Aviva, pa tamo odlazi
za našeg ambasadora.

Nekadašnji ministar pravde Vladan Batić vratio se advokaturi, a sa

svojom DHSS politički je aktivan u blizini Liberalno-demokratske
partije Čede Jovanovića. Ministarka za socijalna pitanja
Gordana Matković je poslanica DS. Ministar trgovine Slobodan
Milosavljević je predsednik Privredne komore Srbije. Ministar za
rad Dragan Milovanović rukovodi sindikatom koji je sam ranije
osnovao. Ministar zdravlja Tomica Milosavljević je jedini ostao
ministar i u Koštunicinoj vladi, u istom resoru. Ministar za obra-
zovanje Gaša Knežević je narodni poslanik DS-a i profesor na
Pravnom fakultetu u Beogradu. Ministri saobraćaja i građevinar-
stva Rašeta-Vukosavljević i Šumarac su se vratili ranijim firmama
i poslovima.

Ministri iz takozvanog ekspertskog dela Đinđićeve vlade posvetili

su se, uglavnom, finansijskim poslovima. Božidar Đelić je postao
šef Kredit agrikol banke za Istočnu Evropu. Goran Pitić je predsed-
nik UO Sosiete ženeral banke u Beogradu. Aleksandar Vlahović je

183
narodni poslanik DS-a i vodi posebnu konsultantsku firmu. Kori

Dimitrije Boarov
Udovički je osnovala Fond za razvoj ekonomske nauke i urednik
je njegovog glasila QM (Kvartalni monitor ekonomskih trendova i
politika u Srbiji).

Vreme, 16. mart 2006.

Mlađan Dinkić – mladić koji požuruje Srbiju

Bez obzira što će mnogi posle Mitinga za promene 19. avgusta u
Beogradu reći – eto još jedne neuspele akcije za obaranje Miloševića,
mlađani koordinator Grupe 17 nezavisnih jugoslovenskih ekonomis-
ta Mlađan Dinkić neće biti taj koji je nešto izgubio, iako je on potpi-
sao inicijativu za sazivanje tog mitinga. Trenutni neuspeh zahteva da
se odmah formiraju „prelazne vlade eksperata“ u Srbiji, koji je povod
Mitingu za promene, mogao bi se knjižiti opozicionim političkim
strankama, kojima već deset godina uvek nešto smeta u borbi za
uklanjanje Miloševića i koje nisu uspele da ga maknu ni na izbo-
rima usred hiperinflacije krajem 1993, ali nikako jednom mladom
ekonomisti (sa svega 35 godina) kakav je Dinkić, čija je ideja o eks-
pertskim vladama dobila u poratnoj usijanoj atmosferi neverovatno
veliki odjek kod Srpske pravoslavne crkve, u srpskoj demokratskoj
javnosti, pa čak i u širim slojevima stanovništva. Tu ideju je Dinkić
marketinški vešto (18. jula) upakovao u naziv „Pakt za stabilnost
Srbije“, kao parafrazu poznatog Pakta za stabilnost Balkana – koji je
Zapad instalirao u Sarajevu – sa naznakom da će obnovljenu Srbiju,
bez Miloševića na čelu – čekati do kraja ove godine.

Eventualni dobar odjek ovog mitinga, na drugoj strani, potisnuo bi

Miloševića i njegovu socijalističko-nacionalističku koaliciju u još
dublju defanzivu, pa bi se prekinula više godina trenirana praksa
da režim stalno otvara nove političke teme i krize, a opozicija kaska
za vlašću i stalno se izjašnjava o pitanjima u kojima su socijalisti,
komunisti i radikali u startu dobili nenadoknadivu prednost. Ako

184
Debele knjige i debele mačke srpska opozicija posle Mitinga za promene dobije „taktičku inicija-
tivu“, to će sigurno biti zasluga Mlađana Dinkića – koji je svoje ime
u javnosti Jugoslavije i stekao, ne po nekim kapitalnim otkrićima ili
temeljnim analizama i predlozima, već po iznenađujućim akcijama
koje su imale veliku prodornost u medijima – zato što su po svojoj
suštini uvek bile više političke, nego stručno-ekonomske.

Uostalom, Grupa 17, dakle grupa 17 jugoslovenskih ekonomista

koja ne zastupa interese bilo koje državne i paradržavne institucije
ili neke organizovane političke organizacije, a koja je formirana
potkraj 1996. godine, i sama ističe da su ekonomski problemi Srbije
prisno povezani sa njenom anahronom strukturom autoritarne
vlasti i sa istrošenim političkim koncepcijama srpske političke eli-
te. U svom ekonomskom programu reformi u Srbiji i SRJ, koji je
objavljen početkom 1997, Grupa 17 iznosi stav da u ovim političkim
okvirima i sa ovom vladajućom političkom elitom ne može biti eko-
nomskog oporavka. U ovom programu se jednostavno konstatuje
da „radikalna instucionalna reforma nije moguća bez istovremene
jednako radikalne političke reforme“, a tome se dodaje i pogled na
glavni uzrok tekuće krize: „Nesmenjivost vlasti duboki je uzročnik
političkog voluntarizma i njene posvemašnje neodgovornosti.“

Kad je reč o Miloševićevoj upravljačkoj eliti u društvu i privredi,

ocena Grupe 17 je apsolutno nedvosmislena: „Oni su u neku ruku
postali zaštitni znak za splet prevaziđenih socijalističkih ideja i
institucija; ukoliko se oni ne uklone, niko – niti na domaćoj niti
na međunarodnoj pozornici – neće ovaj veliki preokret moći da
percipira kao doista ozbiljnu, trajnu i nepovratnu promenu. Njihov
odlazak biće najveći, a verovatno i jedini, pozitivan doprinos sve-
opštem privrednom, društvenom i narodnom preporodu.“

Ovi citati iz Programa G 17, koji je pre skoro tri godine potpisao
Mlađan Dinkić, čine apsurdnim današnje primedbe nekih opozici-
onih stranaka (SPO, DSS) da „Pakt o stabilnosti Srbije” ne govori o
smeni Miloševića, već, navodno, upravo suprotno, polazi od pret-
postavke da Politički ugovor o obrazovanju prelazne vlade Srbije

185
potpišu i neki poslanici vladajućih stranaka kako bi spomenuti Pakt

Dimitrije Boarov
dobio i od njih 66 potrebnih glasova u Skupštini Srbije. Dinkić na
takve primedbe sada odgovara naizgled ciničnom tezom da je „cilj
da vlast sama raspiše svoje samoraspuštanje”. U stvari, on polazi
od normalne pretpostavke da se bez parlamentarnih izbora vlast
prelaznoj vladi ne može dati bez saglasnosti vladajuće Miloševićeve
koalicije, to jest da je ideja prelazne vlade moguća samo ako ta vlast
hoće da prihvati šansu da ode na miran način, bez velike socijalne
eksplozije koju će teško moći izbeći na zimu.

U tekućim javnim natezanjima Mlađan Dinkić, opreznosti radi, a

sigurno i zbog mira unutar Grupe 17 (u kojoj ima različitih pogle-
da na ovo političko eksponiranje nestranačke grupe ekonomista),
ističe da on nije prvi autor Pakta o stabilnosti koji je sastavljen u
Vrnjačkoj Banji, već da je samo mogućoj prelaznoj vladi ponudio
ekonomski program G 17, jer, kako kaže, „nismo ponudili naš pro-
gram vlasti niti ćemo to učiniti, jer ona nema kredibilitet da ga spro-
vede”. Ima u tome istine, jer se čuje da je među autorima inicijative
o prelaznoj vladi, koja računa na pomoć vrha Srpske pravoslavne
crkve – i književnik Dušan Kovačević, koji, opet, ima dobre veze i
sa tradicionalnim nacionalistima u književnim krugovima Srbije.
Dinkića i Kovačevića povezuje privatni izdavač Predrag Marković,
prvi čovek ugledne izdavačke kuće Stubovi kulture (koja je, izvor-
no, nastala u okrilju nezavisnog beogradskog nedeljnika Vreme).
Naime, Marković je preko svoje kuće objavio četiri od ukupno pet
izdanja sada već čuvene Dinkićeve knjige Velika pljačka naroda
– ekonomija destrukcije, koja ga je i izbacila u javnu orbitu i pre-
poručila za koordinatora Grupe 17, a koja je objavljena početkom
1995. godine.

Ekonomija destrukcije je knjiga u kojoj je Dinkić, ne robujući su-

vom naučnom stilu, pa i ne pazeći suviše na naučnu metodologiju,
opisao genezu hiperinflacije (od preko 4 kvadriliona procenata na
godišnjem nivou) koju je Milošević proizveo u Jugoslaviji 1993.
godine. U samom uvodu, on će čitaoca upozoriti da „hiperinfla-
cija nije elementarna nepogoda, niti božja volja, a najčešće ni

186
Debele knjige i debele mačke ekonomska nužnost” te da „nju mogu bilo gde, u bilo koje doba,
povodeći se za sopstvenim sebičnim interesima, a izjašnjavajući
se u ime naroda, inicirati ljudi koju imaju mogućnost i ne prezaju
da zloupotrebe monetarnu i političku vlast”. Kasnije u ovoj knjizi,
Dinkić uopšte ne koristi samo aluzije na odgovornost Miloševića
za ekonomsku katastrofu – nego o tome govori i direktno i kon-
kretno. Ova knjiga jednog asistenta Ekonomskog fakulteta u
Beogradu, sigurno prepuna nedorečenosti, nedovoljno dokazanih
teza i često nesigurnih svedočenja – ipak je predstavljala senzaci-
ju. Čak i oni stručnjaci koji smatraju da Dinkić zapravo ne razume
makroekonomske probleme, nisu autoru osporili ogromnu hra-
brost da uđe u suštinu jugoslovenske ekonomske krize. U stvari, i
prijatelji i protivnici ove knjige zavideli su Dinkiću na odvažnosti
da kaže sve ono što bi oni znali bolje da dokažu – ali to nisu
smeli da učine. U pripremi te knjige, mladom kolegi sa fakulteta
pomogli su svojim savetima najviše ugledni jugoslovenski profe-
sori ekonomije dr Ljubomir Madžar i dr Stojan Babić, kao i Mihail
Arandarenko. Tu se, zapravo, počela formirati Grupa 17. Dinkiću,
Madžaru i Arandarenku će se kasnije pridružiti i Srboljub Antić,
Aleksandar Denda, Mirosinka Dinkić (mati Mlađana Dinkića,
poznati ekonomista), Dragor Hiber, Aleksandra Jovanović, Milan
Kovačević, Miroljub Labus, Jasna Matić, Branko Milovanović,
Jelica Minić, Branko Radulović, Milko Štimac, Dušan Vujović,
Veselin Vukotić i drugi.

Ovi stručnjaci potpisali su se i na knjigu Završni račun, publikaciju

o ekonomskim posledicama NATO bombardovanja SRJ (koju su
takođe izdali Stubovi kulture). Ova publikacija, koja se munjevito
pojavila samo nekoliko sedmica posle prestanka NATO kampanje,
sa procenom ukupne ekonomske štete od 29,6 milijardi dolara to-
kom 78 dana vazdušnih udara, ima sve atribute i Dinkićevog javnog
angažmana. Pre svega tu je brzina reagovanja i smisao za „globalni
horizont” poratnog ekonomskog problema. Ona istovremeno štiti
Dinkića i Grupu 17 od primedbi da su nepatriote i da se drže parole
„što gore to bolje”, samo da bi naudili Miloševiću – po cenu patnje
srpskog građanstva.

187
Profesor dr Ljubomir Madžar, profesor dr Veselin Vukotić i Milan

Dimitrije Boarov
Kovačević su najstariji i moguće najugledniji ljudi iz G 17. Dr Madžar,
sa ogromnim stručnim opusom o makroekonomskim problemima,
verovatno jedan od vodećih jugoslovenskih ekonomista liberalne
orijentacije već dve decenije, čovek koji je podržavao prve reforme
Ante Markovića i kraće vreme bio i ministar u vladi Milana Panića,
sigurno je glavni mentor Mlađana Dinkića. Dr Veselin Vukotić je
jedan od pionira privatizacije u Jugoslaviji, a bio je i član poznate
savezne vlade Ante Markovića. On je sada profesor u Podgorici i je-
dan od vodećih ljudi reformskog kursa Đukanovićeve ekipe u Crnoj
Gori, a posebno je zanimljiv u ovoj priči, jer je on i glavni pisac
ekonomskog dela crnogorske platforme za redefinisanje odnosa u
jugoslovenskoj federaciji. S jedne strane, to Grupi 17 daje dodat-
nu političku težinu u Jugoslaviji, a u drugu ruku, to Miloševiću
signalizira opasnost da je moguće i deo Dinkićevih inicijativa u
Srbiji podstaknut iz Đukanovićevog kruga. Milan Kovačević, sada
samostalni investicioni konsultant, ima veliko iskustvo u međuna-
rodnim poslovima pošto je još pre više decenija bio šef nekoliko
korporacija za ulaganja u nekadašnju SFRJ, a na svojevrstan način
spaja Grupu 17 i sa preduzetnicima i ljudima izvan univerzitetskog
akademskog kruga.

Sva tri spomenuta doajena Grupe 17 ne izjašnjavaju se javno

i konkretnije o Mitingu za promene, a ne mešaju se mnogo ni u
peripetije koje koordinator Grupe Mlađan Dinkić ima oko prelazne
vlade. Istina, Dinkić oko svega toga poslednjih dana pokazuje dosta
hladnokrvnosti, mada je u početku bilo uočljivo da ne demantuje
glasove da bi pored poznatog spasioca dinara od hiperinflacije, ex-
guvernera Dragoslava Avramovića – i on sam mogao biti premijer
te ekspertske vlade. Po tome su mnogi zaključili da je „čovek bu-
dućnosti“ u Srbiji pogrešno zaključio da je ta budućnost već došla.

Balkan Crisis Report, 15. avgust 1999.

188
Debele knjige i debele mačke Nenad Čanak – bucmasti Ahilej
Oni koji su prisustvovali istorijskom povratku Vojvodine u svoju
sopstvenu Skupštinu, 23. oktobra 2000. godine, kažu da se pred
Banovinom našla grupica nekih demonstranata koja je, izgleda,
nešto protestovala protiv Nenada Čanka, kada je on u tamnom
odelu došao da ga predstavnici narodne volje izaberu za predsed-
nika vojvođanskog parlamenta. Svi koji pamte početak protekle
decenije, odmah su se setili kako je sam Čanak, sa svojom malom
grupicom saboraca, gotovo na isti način, nekada manifestovao za
Vojvodinu, a protiv Miloševića – u ono hladno vreme kada se sav
narod zaklinjao u vođu „probuđene Srbije“ i kada su Čanka okruži-
vali samo javni prezir, opšte nipodaštavanje i beskrupulozne pret-
nje. Čanak se tada bio prerano iskrcao u vojvođanski „zaliv svinja“,
u kome su onda vladali famozni aljkavko Bracika Kertes i družina
ambicioznih arivista tankog imanja i porekla – ali nije odustao,
mada je bio bačen u prašnjavo more vojvođanske provincijalnosti,
tradicionalne malovaroške snishodljivosti prema vlasti i svečarskog
srbovanja. Za ove nove demonstrante – nisam siguran od kakvog
su materijala i hoće li izdržati dok Čanku ne vide leđa (pošto uvek
promašim „istorijske događaje“, kao svaki dobar novinar, pa ljude
nisam ni video).

Nije, međutim, velika šteta što ovu malu epizodu nije zabeležila
„oslobođena štampa“, jer bi se javnosti tako nametnula samo jed-
na otrcana priča o nekakvom fatalnom „zatvorenom političkom
krugu“, i zato što bi se ova mala dramaturška doskočica suviše
providno uklopila u već otpočetu kampanju osporavanja lika i dela
Nenada Čanka – sada kada je došao na vrh i ostao sam. Sam u tami
– pošto je demokratska vlast svoju vladavinu započela bukvalno
u mraku, kada nas osvetljavaju i greju samo „lepe perspektive“ i
„mnogobrojni svetski pozivi na saradnju“ (ko će sve stići da obiđe
sve te svetske metropole u kojima treba „razvijati“ dobre odnose).

Nisam, naime, pristalica teorije po kojoj su neki ljudi dobri za

jednu fazu borbe, a neki drugi za neku drugu fazu – pa tako i ne

189
mislim da je za fazu „kabinetskog rada“ za Vojvodinu sada bilo

Dimitrije Boarov
bolje izabrati nekog obrazovanijeg, temeljnijeg, pedantnijeg,
odmerenijeg, solidnijeg, poštenijeg i vrednijeg čoveka, koji bi od
Koštunice tražio manje – ali bi to tražio stručno i savesno, sa isto
toliko pravne akribije, koliko se ovaj trudi da pokaže, pa bi imao
veće šanse za uspeh. Preciznije rečeno, još je daleko do temeljnog
rada za Vojvodinu, pa je još najvažnije samo zaurlavati kako bi se
nekako skrenula domaća i svetska pažnja na vojvođansko pitanje.
U tom smislu Čanak je daleko bolje rešenje od čitave ekipe koju
su on i njegov „veliki koalicioni partner“ Zoran Đinđić okupili u
Izvršnom veću Skupštine Vojvodine. Ne dele svi moje mišljenje, pa
neki inače odmereni ljudi već govore da se bolja vojvođanska vlada
mogla sastaviti u svakom zoološkom vrtu, a drugi već izmišljaju vi-
ceve na račun „avnojevske vlade“ sa šest potpredsednika (ko će im
najamiti sekretarica i automobila). Ti vojvođanski ministri zapravo
nisu krivi što malo o njima znamo, a ono malo što znamo bolje da
ne znamo.

U krajnjoj liniji, ima pravde u tome što je Nenad Čanak ušao u naj-
veći kabinet u Banovini. U proteklih deset godina on je najupornije
zagovarao politički subjektivitet Vojvodine i teško se može naći
neko ko je zbog toga bio izložen većim pritiscima i neprilikama. On
je najčešće prvi i najbučnije u Vojvodini kritikovao ratnu politiku
Miloševića, napadao obespravljivanje i pljačkanje Pokrajine, ulazio
u teške svađe sa režimskim političarima i njihovim trabantima u
navodno opozicionim strankama braneći „samobitnost“ Vojvodine,
a često je imao i sporove sa doista opozicionim, ali nacionalno
obojenim strankama u Srbiji – zbog radikalizacije vojvođanskog
pitanja („Vojvodina-republika“). Čanak je i najodlučnije pretio
„internacionalizacijom“ vojvođanske stvari i najotvorenije je kon-
taktirao sa političarima sa Zapada, ne plašeći se da će biti diskva-
lifikovan kao „strani plaćenik“, jer su mu se pare koje je odande
dobijao uvek činile suviše sitnim naspram potreba jedne siromašne
stranke i opasnosti kojoj se lično izlagao – što na mitinzima, što
na motorbiciklima (na jednom je, valjda bežeći od straha, proletos
završio u jendeku, sa izlomljenim kukovima). Rečju, Nenad Čanak

190
Debele knjige i debele mačke je tokom čitave decenije javno i odsečno govorio sve ono što je
većina Vojvođana mislila – a nije smela da kaže.

Ipak, valja odmah primetiti da se Čanak tokom proteklih godina, a i

u ovim poslednjim danima (baš posle pobede na izborima), razišao
sa većinom svojih kolega u vojvođanskim strankama, pa i sa bliskim
političkim (i ne samo političkim) prijateljima, što upućuje na zak-
ljučak da, u najmanju ruku, teško sarađuje sa mogućim političkim
konkurentima na vojvođanskoj sceni i da se lakše sporazumeva
sa onima kojima je načelo političke trgovine „po realnim cenama“
vrhovni nazor. To nije osobina koja se sama po sebi u političkom
pluralizmu može oceniti kao loša. Međutim, već u ovih nekoliko
sedmica, kada je Čanak tražio podršku Đinđića i Kase za izbor na
mesto predsednika Skupštine APV – i kada je više puta ponovio da
„zamrzava“ svoj politički program glede sudbine Vojvodine („dok
se demokratija ne stabilizuje“ – a onda će biti kasno), rađa se sum-
nja da je zarad lične promocije spreman da plati veoma mnogo, pa
i da otkine ne samo „funtu mesa“ sa programa svoje stranke, samo
da bi dobio vodeći položaj u Vojvodini i da bi otplatio svoje, inače
mnogobrojne (moguće i ne samo političke) dugove.

Gde se nalazi peta ovog bucmastog vojvođanskog Ahileja nije lako

tačno proceniti. To što neki kažu da je i u mladosti, kada je svirao
rok, u mladićkoj siledžijskoj šmiri više lajao nego ujedao, izgleda
da je bilo jasno i Miloševićevoj „udbi“, pa nije za demokratiju odse-
deo neku robiju ni kada je „najmoćnijem mediokritetu“ i šampionu
primitivne balkanske osrednjosti – pretio vešanjem o banderu uko-
liko se na izborima ogreši o narodnu volju. Ipak, malo je verovatno
da će u nekoj međustranačkoj kombinatorici definitivno popustiti
na račun Vojvodine, samo da bi ostao u igri. Suviše je bistar da ne
zna da je zanimljiv samo dok iza njega stoji nešto od one teške
Vojvodine, koja nikad ništa nije dobila lako i koja je uvek morala
sve da odradi sa velikom mukom.

Njegov glavni problem u narednom „zimskom razdoblju“, kada

bude i po funkciji oficijelni čuvar Vojvodine – to je što nikad nije

191
stigao ništa ozbiljno da prouči u knjigama o Vojvodini i što nikad

Dimitrije Boarov
nije uspeo tačno da shvati zašto je Vojvodini potrebna autonomija.
Sada je legao na beogradsku rudu, koju nikad nije krasio nedos-
tatak promućurnosti, pa je nanovo razvezao priču o „autonomiji
novčanika“ (kako se izrazio Žika Berisavljević) – što već sutra, u
nekoj tržišnoj ekonomiji i liberalnom ekonomskom sistemu, može
biti priča bez argumentacije. Zaneo ga je uspeh briljantnog slogana
koji je smislio pre nekoliko godina – Tačku na pljačku! No, ne lezi
vraže, sve se menja, pa se menjaju i mode u ekonomskoj ideologiji,
a naročito u praksi. Šta će Čanak reći sutra, kada tamo neki Dinkić
bude rekao – eto vam vaša poljoprivreda, dižite cene i prodajte šta
hoćete i gde hoćete, a za kredite i finansijsku podršku – eto vam
Roterdam? Dugoročno, i to bi bilo bolje za Vojvodinu, ali ne onu sa
ovih šest potpredsednika i „vladom stranačkih aktivista“.

Čanak je više puta dokazao da je spreman da „pogine“ za narod-

nosti (ne zaboravimo da je na severu Bačke još u vreme rata u
Bosni govorio na zborovima „vojnih begunaca“ među vojvođan-
skim Mađarima), ali dosada nije pokazao da ima živaca, znanja
i strpljenja da shvati čitav problem oko njihovog ustavnopravnog
situiranja i da uza sve to smesti nacionalne interese srpske elite u
Vojvodini (ma šta to značilo). On lično pokazao je suviše aroganci-
je i u ovoj stvari, u kojoj „politička računaljka“ sa doživotnim gra-
donačelnikom najvećeg mađarskog sela slabo pomaže. A njegova
stranka ni posle deset godina nije iznedrila nekog pismenijeg ideo-
loga „socijaldemokratskog“ usmerenja. Nije ni mogla, jer Čanak i
nije imao stranku, nego „ligu sledbenika“. To se videlo i prilikom
nekadašnjeg pokušaja neke grupice u LSV da Čanka pozove na od-
govornost zbog navodnog kršenja statuta stranke (da li ga je nekad
i pročitao?), kada je izjavio da nikad nije čuo da „apostoli mogu
smeniti Hrista“.

Šta bi, dakle, trebalo očekivati od Nenada Čanka na visokoj stolici

u Skupštini Vojvodine. Prvo bi trebalo da se ne raskomoti previše,
jer „narod je uvek samo narod“ (kako je govorio Volter) i uvek
ima mangupa koji su spremni da zasole njegovu volju i protiv naj-

192
Debele knjige i debele mačke zaslužnijih i najdičnijih heroja. Sirotinja je, inače, najosetljivija na
bahatost i razmetljivost s novcem i obično nema razumevanja za
pravilo da – iza svakog uspešnog političara stoji organizovani kapi-
tal. Drugo je, da se dobro pazi u procesu ubrzane izmene prijatelja.
Od onih starih samo su gori oni koji tek dolaze raširenih ruku. A
što se tiče Vojvodine – ona će već pobediti, sa njim ili bez njega.

Vojvodina, 29. novembar 2000.

Borka Vučić – Miloševićeva blagajnica

Kad jedna politička stranka u svojoj kratkoj poslaničkoj listi nađe
mesta za damu u veoma, veoma poznim godinama, damu koja je
čak starija i od Dragoljuba Mićunovića – a upravo je to sa Borkom
Vučić u protekli ponedeljak, u ponoć, pred sam istek zakonskog
roka za predaju te poslaničke liste, učinila Socijalistička partija
Srbije – onda to nije samo znak zahvalnosti i pijeteta prema nekoj
zaslužnoj ličnosti, nego se sigurno radi i o političkom potezu od
širih političkih potreba i pretenzija.

Jer, da je samo reč o očekivano kratkom, protokolarnom predse-

davanju prvom sednicom novog saziva Narodne skupštine Srbije
posle januarskih izbora, samo dok se ne izabere novi, punopravni
predsednik te skupštine, ne bi bilo toliko manevrisanja oko toga
koja će stranka u redovima svojih poslanika pronaći onog najstari-
jeg. Očigledno je da priča o ovoga puta „dugom mandatu“ tog „naj-
starijeg predsedavajućeg“ nije lišena verovatnoće i smisla. On bi
mogao predsedavati Narodnom skupštinom sve dok se eventualno
ne sklopi neka većinska kombinacija među strankama koje su ušle
u parlament, iz koje bi zajedno sa novim predsednikom skupštine
izronili i obrisi neke nove Vlade Srbije, ili čak do raspisivanja novih
prevremenih izbora kroz tri meseca, ako se ne sastavi većina ni za
jednu kadrovsku kombinaciju.

193
A tokom tri naredna meseca, ne daj bože, mogu se dogoditi veoma

Dimitrije Boarov
važni i krupni događaji u Srbiji. Može se, na primer, u nedostatku
saglasnosti oko nove vlade, sama Narodna skupština proglasiti za
neku vrstu Narodnog konventa, dakle zakonodavnog organa koji
istovremeno uzima i izvršnu vlast u svoje ruke, kad se te vlasti već
javno odriče Koštuničina „tehnička vlada“. Ili, da nastavimo sa špe-
kulacijama, upravo tom predsedavajućem skupštine može zapasti
osetljiva uloga da nadzire sporovođenje nekog velikog političkog
dila unutar Srbije – da, na primer, gospođa Vučić bude ta koja će
primiti ostavku predsednika države, da bi se napokon pokrenuo iz-
bor punopravnog novog predsednika skupštine, odnosno, odmah i
vršioca dužnosti predsednika države, a koji bi potom trebalo da od-
obri mandat starom predsedniku države, da oformi novu vladu kao
premijer, dok bi ta vlada, opet, kasnije podržala starog premijera
za novog predsednika, i tako dalje, i tako redom. Sve je, navodno,
moguće u maštovitoj srpskoj demokratiji i u onakvom legalizmu
kako ga zamišlja mali Đokica.

Možda je odluka SPS-a da za predsedavajuću, u okviru bioloških

pravila Narodne skupštine Srbije, izgura Borku Vučić, u toj stranci
motivisana i nekim drugim krupnim razlozima. Na primer, možda
podmlađeno rukovodstvo sa Dačićem na ćelu, koje je ovu stranku
zadržalo u Narodnoj skupštini uprkos tome što je na izbore izašlo
bez Miloševićeve slike, ipak hoće da pokaže da joj verna ostaje i
jedna od najstarijih i najpouzdanijih Miloševićevih saradnica i
blagajnica. U stvari, možda je poenta upravo u ovom poslednjem,
da Dačić i drugovi guraju u državni vrh (makar na tri meseca)
Miloševićevu blagajnicu, iz nekih golih, probitačnih razloga, pošto
se stalno razvlače priče da je „blago pokojnog cara“ još sakriveno na
nekom ostrvu, te da se ono bez Borkinih šifara i bankarskih veština
i ne može iskopati i staviti u funkciju borbe za socijalnu pravdu i
jednakost. Ova luda pretpostavka, da je penzionerka Borka Vučić
zapravo izvađena iz kofera, kako bi se njenoj stručnosti dodalo i
političkog autoriteta, koji bi bio dovoljan za dovršenje licencnih
operacija, koje su unosno započete, a nespretno prekinute, zbog
nesloge u policijskim strukturama – ipak deluje suviše sumorno,

194
Debele knjige i debele mačke čak i za one koji nemaju visoko mišljenje o srpskoj političkoj eliti.

Ako sve te priče i špekulacije, u ovom trenutku (utorak veče, kada

se još ne zna ni to da li će se sutra uopšte sastati Narodna skupština
i hoće li njom kratko ili dugo predsedavati baš najstarija poslanica
SPS-a) – gurnemo u stranu, ipak je prilika da se podsetimo lika i dela
gospođe Borke Vučić. U toj priči kao izvor nameću se njena autobio-
grafska kazivanja sakupljena u knjigu Bankarstvo izbor ili sudbina.
Koliko je taj izvor, na žalost, trivijalan i prazan u suštinskom smislu
dokazuje i jedan detalj: to je valjda jedina autobiografija na svetu u
kojoj nije zapisan datum rođenja njenog autora. Ako je i reč o jednoj
dami, ta nehajnost prema osnovnim činjenicama je preterana, ne
samo kada su u pitanju datumi, nego i kada je reč o svemu ostalom.

Jer, čitalac iz blizu 300 stranica njene autobiografske priče lako

može uočiti da je Borka Vučić pre bila savesni bankarski činovnik,
nego bankar u suštinskom smislu te reči. Naime, jasno se vidi da
ona nikada nije pitala svoje nalogodavce zašto je za nešto potrebno
obezbediti novac i da li taj zajam odabrani i posrećeni dužnik može
vratiti – ona je samo bila savršeno posvećena tim uvek neupitnim
zadacima koje je dobijala. Zato su se banke u kojima je radila
Borka Vučić urušile gotovo same od sebe, sa 5-6 milijardi dolara
nenaplativih potraživanja, zato su iza njih ostale ekonomske ruše-
vine širom Srbije, to jest na stotine nesrećnih preduzeća i njihovih
radnika koji ni do današnjeg dana ne mogu da shvate šta je to bilo
trulo u njihovim firmama i zašto je sve do temelja srušio prvi vetar
tranzicije. Hajde što to ne mogu da shvate ojađeni radnici, ali čini se
da propast velikih državnih banaka ni do danas ne može da shvati
ni sama Borka Vučić, jer ona ne prihvata da je ona stara komunis-
tička država, koja je bila u stanju da „socijalizuje gubitke“ putem
„narodne demokratije“ realno krepala i da je ne mogu vaspostaviti
nikakvi novi narodnjaci. Kao što ni ona, ali i mnogi drugi, ne mogu
da shvate da je gašenje velikih državnih banaka bilo neminovno,
jer se morala ukloniti glavna poluga moći onih struktura koje su
Srbiju gurale u izolaciju i beskonačnu birokratsku redistribuciju –
pa su Srbi danas jedan od najsiromašnijih evropskih naroda.

195
Ono što je najgore, ona je ipak spremna da ponovo pokuša, pa

Dimitrije Boarov
je već izjavila i povodom mogućeg „predsedavanja“ Narodnom
skupštinom: „Čast mi je što sam na izbornoj listi SPS-a i spremna
sam da mnogobrojnim funkcijama koje sam obavljala dodam i onu
poslaničku. Ako propisi kažu da najstariji poslanik predsedava
skupštinom, neću bežati ni od te obaveze” (Večernje novosti, 7.
februara 2007). Doista, za biografiju same Borke Vučić bilo bi lepo
da joj se doda još jedna funkcija – jer je cela njena profesionalna
karijera, započeta, naravno, po kabinetima komandanata finansij-
skog sistema Titove Jugoslavije, a nastavljena pod Miloševićevim
skutom – samo „kontinuitet funkcija“. Ni na jednom mestu u
svojoj biografiji Borka Vučić ne iskače iz stereotipa „bankarskog
socijalističkog realizma“. Ona se ne pita ni otkud šteta za Srbiju
od svetskih sankcija u visini od blizu 100 milijardi dolara, ni zašto
nas je NATO bombardovanje koštalo 10 milijardi dolara štete i još
50 milijardi dolara izgubljene dobiti – mada pedantno izračunava
te štete i izgubljene dobiti. Kod nje nikad nema lične nedoumice,
ona nije odbila nijedno naređenje, niti kaže da je nešto što joj je na-
loženo smatrala pogrešnim (zar tako nečeg nema i kod bedinerki).
Milošević je, na primer, po njenim rečima upoznao međunarodno
bankarstvo još pre nego što mu je ona savetovala da nauči 1.000
osnovnih bankarskih izraza na engleskom, itd. Bajke jedne uspeš-
ne bake.

Posle 5. oktobra i Borka Vučić je dobro prošla, mada ju je, doista,

iz banke jurila grupa loše obučenih, nespretnih, a moguće i sa-
mozvanih „dobrovoljaca demokratije i kriznih štabova“. Možda
ju je na kraju Dinkić oterao iz Beogradske banke uz pomoć nekog
„falsifikovanog“ dokumenta, koji navodno nije potpisao izgubljeni
dotadašnji guverner Dušan Vlatković – ali neko je to morao da učini,
da 5. oktobar ne bi ispao lakrdija „kontinuiteta demokratskog siste-
ma i odbrane izbornih rezultata“ (valjda je neko među milion ljudi,
paleći jugoslovenski parlament, imao na umu i neki diskontinuitet).
Da li je doista u tim prelomnim danima „sklonila neke tajne papire“
(odnosno putokaz za pare sa famoznog Kipra, gde je bila isturena za
vreme svetskih sankcija protiv SRJ), to još niko ozbiljan nije pokušao

196
Debele knjige i debele mačke da utvrdi, to jest ako je utvrdio – nije smatrao da je o tome potrebno
da izvesti javnost. Sama Borka Vučić se hvali da je promet BB COBU,
of-šor firme Beogradske banke na Kipru dosegao godišnji iznos od 6
milijardi dolara – i da je tamo sve bilo u redu, čak i kada se poslovalo
sa gotovinom koja je stizala iz Srbije, te da nije bilo privatnih računa
sa kojih su pare išle dalje (do Tadžikistana, na primer).

Posle 5. oktobra, istina, Borka Vučić je pozivana i na neka suđenja. Na

primer, u Okružnom sudu u Beogradu je bila optužena za zaključenje
štetnog ugovora, čime je Beogradska banka navodno bila oštećena za
više od milion evra. U optužnici je bilo navedeno da je Borka Vučić
sklopila štetan ugovor između Jubmes banke, koju je predstavljala, i
Socijalističke partije Srbije. Tim ugovorom je 9.220 kvadrata poslov-
nog prostora Banke u Palati Ušće zamenjeno za dvostruko manju
kvadraturu. Borka Vučić spominjana je i u, kasnije prigušenoj, aferi
sa preduzećem za gazdovanje diplomatskim stanovima.

No, sve su to sitnice naspram poslova koje je Borka Vučić, dâ se

naslutiti, obavljala po nalogu samog Miloševića, a koje je kasnije,
izgleda, zaboravila. Tako je, na primer, 2003. godine (prema Politici
od 27. septembra 2003), bila prinuđena da u Prvom opštinskom
sudu u Beogradu dâ izjavu po zahtevu jedne italijanske parla-
mentarne komisije – a u aferi oko eventualnog podmićivanja
prilikom prodaje srpskog Telekoma 1997. Prema tadašnjoj izjavi
Enrika Nana, poslanika italijanskog parlamenta, Vučićeva je tom
prilikom potvrdila da je privatizacija Telekoma finansijski podržala
vladavinu Slobodana Miloševića. No, iako je tokom saslušanja po-
jasnila način prodaje dela Telekoma, ona nije mogla da se priseti
iznosa od 480 miliona nemačkih maraka koji su, kako je rekao
poslanik Frančesko Ćireli, isplaćeni nekim firmama. Borka Vučić
pri tom nije mogla da se seti ni svog boravka u Rimu, samo dva
dana posle potpisivanja sporazuma. No, u Srbiji od zaboravnosti
ne pati samo Borka Vučić.

Vreme, 15. februar 2007.

197
Miroslav Mišković – alfa i omega Delte

Dimitrije Boarov
Miroslav Mišković, prvi čovek poznatog Delta holdinga u Beogradu,
koji je po oceni jednog varšavskog lista lično „težak“ oko 1,5 mili-
jarde evra, ponovo je pod lupom pažnje slovenačkih i srpskih me-
dija – jer se razglasilo da se našao u srpsko-hrvatsko-slovenačkom
društvu poslovnih ljudi koji su namerili da međusobno „izmešaju“
svojinu nad tri velika, domicilna trgovačka maloprodajna lanca na
Balkanu – te se tako, svaki u svom dvorištu, odupru najavljenoj
najezdi trgovačkih giganata iz velikih zapadnoevropskih država na
naše Poluostrvo.

Ta velika afera koja se stvorila oko slovenačke trgovačke kuće

Merkator, to jest oko planiranog investiranja Delte u ovu firmu,
posebnu draž u velikoj srpskoj brbljaonici ima u tome što se sam
Mišković i ovoga puta ne oglašava nikakvim izjavama i intervjuima.
Kao i kada je napuštao Miloševićevu srpsku vladu 1991. godine, kao
i kada je finansirao julovce Mirjane Marković polovinom devedese-
tih godina, kao i kada je pružio finansijsku podršku Đinđićevom
DOS-u 2000. godine, kao i kada ga je kidnapovao Zemunski klan
2001. godine.

Za svih proteklih 15-16 godina, koliko se nalazi na glavnoj privred-

noj sceni Srbije, ako sećanje dobro služi, samo jednom je učestvo-
vao u TV dvoboju (protiv Živka Pregla, potpredsednika Savezne
vlade Ante Markovića, na RTS-u 1990), dao je jedan ili dva „servi-
rana intervjua“ beogradskom Nedeljnom Telegrafu i dva-tri puta
se oglasio kratkim javnim govorima na rođendanima svoje kom-
panije. A oni koji ga poznaju, pri tome, tvrde da uopšte nije ćutljiv
čovek. Ta ćutnja, koja toliko odjekuje, može se objasniti na mnogo
načina – ali ovde treba izneti bar dve hipoteze: ili su mu poslovi i
planovi takvi da o njima nikad nije zgodno pričati, ili mu iskustvo
govori da radi u zemlji u kojoj je javnost loš saveznik, a izvrstan
neprijatelj. Da pokušamo, ipak, da skiciramo njegov bar „poslovni
profil“, ne „po živom modelu“, nego po poslovnim akcijama koje
je preduzimao.

198
Debele knjige i debele mačke Miroslav Mišković je rođen u Kruševcu 1945. godine. Nakon što
je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, radio je u
deviznom sektoru Jugobanke u rodnom gradu. Odatle je nakratko
prešao u Trajal, a potom u komšijsku Hemijsku industriju Župa, u
kojoj je ubrzo izabran za generalnog direktora (1982). Kao dobar
Srbin i komunista, a pri tome i uspešan privrednik, 1989. godine
je dobio prestižnu jugoslovensku Avnojevu nagradu. Sve su to bili
argumenti koji su Radmilu Anđelković, čuvenu „Radu Lambadu“,
kadrovika Socijalističkog saveza Srbije, ponukali da Miškovića pred-
loži, tada već svemoćnom, Slobodanu Miloševiću za republičkog
premijera, to jest za predsednika Izvršnog veća Skupštine SR Srbije.
Ovaj se, međutim, već bio odlučio za dr Stanka Radmilovića, pa su
Miroslav Mišković i Duško Mihajlović samo pro forma, radi „javne
rasprave o više kandidata“ bili konkurenti za ovu visoku funkciju,
da bi kasnije (5. decembra 1989) bili izabrani za potpredsednike
RIV-a (istu titulu u tom organu imali su i Momčilo Trajković, dr
Živadin Stefanović i Filip Grujić).

Na Miškovićevo razočarenje, brzo se ispostavilo da je biti direktor

jedne socijalističke firme (u kojoj se već bio navikao da nijedna
vrata ne mora sam da otvara) mnogo moćnija, unosnija i efikasnija
funkcija od položaja jednog potpredsednika zaduženog za „brz
oporavak“ srpske industrije – koji tada nije mogao da naređuje, već
samo da ubeđuje svoje stare kolege na terenu šta treba da rade „u
javnom interesu“, i sanja šta je po volji, a šta nije glavnom poli-
tičkom gazdi. Svedoci tvrde da se pretenciozni Mišković već kroz
nekoliko meseci „zasitio“ visokog državnog položaja i shvatio da
se našao na poziciji koja ne obećava brz uspeh, već mučno hrvanje
za truplo SFRJ – tim pre što je odmah prokužio i da se njegova
shvatanja o procesu privatizacije srpske privrede – većini oko njega
čine „preuranjenim“. Otaljavao je svoju funkciju još sedam-osam
meseci, ne radeći politički gotovo ništa, jer tada Miloševiću nije bilo
zgodno da mu se sopstvena vlada raspada usred jugoslovenskog
raspada. Odustao je od trke za novu vladu koja je formirana posle
prvih višestranačkih izbora (11. februara 1991), kada je premijerski
položaj zauzeo dr Dragutin Zelenović.

199
 Dimitrije Boarov
Navodno, nije ni pokušao da se vrati u tadašnju „društvenu priv-
redu“ nego je iznajmio sobu u hotelu Slavija u Beogradu i odmah
osnovao uvozno-izvoznu firmu Delta M (dvostruko eM – Miroslav
Mišković). Treba pri tome imati u vidu da je iz vremena direk-
torovanja Župom, koja je bila uspešna jer je praktično samo na-
mešavala hemikalije iz uvoza, dobro znao da uvozničke firme iz
Slovenije dobro zarađuju i u Srbiji, snabdevajući njenu industriju
uvoznim repromaterijalom – pa mu je tadašnji, prvi ekonomski rat
sa Slovenijom, otvorio mogućnost da kao uvoznik „supstituiše“
raznovrsnu robu koju su ovde prethodno isporučivale ljubljanske
i firme iz drugih republika (a kasnije da okolo-naokolo uzima i
njihovu robu). Ipak, neki njegovi poznanici kažu da je razdoblje
„uhodavanja“ privatnih poslova tokom 1991. godine nazvao svojim
„najtežim danima“, jer je u početku navodno radio potpuno sam,
ponekad i bez sekretarice.

No, kako je imao dosta direktorskih i političkih veza i iskustva u

spoljnotrgovinskim i deviznim operacijama, kao i u poslovanju sa
bankama, ti „teški dani“ izgleda da su trajali veoma kratko, jer je
veoma brzo stekao „prvi milion maraka“, navodno „više na tuđu
glupost, nego na sopstvenu pamet“, kako je jednom rekao. Pre će
biti da je tajna njegovog munjevitog uspeha bila u jednom drugom
poslovnom kredu, koje je, navodno, jednom priznao: nijedan posao
ne raditi sa privatnim srpskim sektorom, nego sa direktorima pre-
duzeća u društvenoj svojini, koji se mogu „servisirati“ u okviru za
„nijansu“ povišene cene aranžmana (što se više nego opravdavalo
spoljnim sankcijama). U stvari, mehanizam ekspresnog bogaćenja u
Srbiji 1991-1994. godine zasnivao se na jednostavnim operacijama u
kojima se „otkupljivala“ izvozna roba putem jeftinih kredita državnih
banaka i centralne banke ili proizvodila u ortakluku sa sopstvenim
„deviznim repromaterijalom“, a profit se delio prema diktatu onoga
koji je omogućio proizvodnju, ili su se uvozna roba i devizni prihod
prodavali za „čvrstu valutu“ po „komercijalnom kursu“, itd.

Kada je stvorio prve veće pare, uspeo je ne samo da se iz Slavije

preseli u stan koji je predhodno napustio sam Milošević, nego i

200
Debele knjige i debele mačke da uđe u spisak tada poverljivih i „podobnih“ biznismena, koji su
stekli i privilegiju da sve te operacije „zaokruže“ i dobiju dozvolu
da sami sebi osnuju poslovnu banku. Tako je dozvolu za rad stekla
i Delta banka, po kapitalnom cenzusu od 2-3 miliona evra, a takve
dozvole za bankarsko poslovanje, u postupku preprodaje, posled-
njih godina, kalkulišu se u ceni transakcija i sa stotinak miliona
evra (samo je Đelić, sa Meridijan bankom, prošao jeftinije). Delta
banka se relativno lako afirmisala u zemlji, a brzo je konstituisala,
kao i mnoge tadašnje srpske „privatne banke“, i svoju filijalu u
Moskvi – pa je „vežbanje tranzicije“ moglo da počne.

Mišković tada, kao i Karići i još desetak okretnih „pionira novog

srpskog kapitalizma“, kreće u izgradnju „poslovne imperije“ širokog
spektra (svi su bili opsednuti prethodnim uspesima Genexa i Inexa,
pa su pokušali da ih zamene). Logika ove imperije je da treba raditi
sve što donosi brz profit, pa Mišković tokom narednih godina kreće
u sve i svašta – trgovinu sportskom opremom, osniva osiguravajuće
preduzeće, kupuje preduzeće za proizvodnju bicikala, fabriku deter-
dženata, mineralnog đubriva, maloprodajni lanac trgovina, a kasnije
će postati i ekskluzivni uvoznik i zastupnik proizvoda marke Fijat,
Lančija, Alfa Romeo, Nivea, Mulineks, Ferero, Najk, Spido, Eskada,
Meks, itd. No, za razliku od većine skorojevića u biznisu, on pokazuje
da zna da posluje u svim uslovima, a ne samo u ratnim vremenima.

Iako je, kako mnogi tvrde, Mišković uvek plaćao „caru carevo“ i
mada svojevremeno nije izbegavao ni ugušujući zagrljaj „finansij-
skog političkog krila“ Miloševićevog fronta (JUL-a), krajem prošlo-
ga veka, ima indicija da je, kada je za to došlo vreme, počeo potiho,
uglavnom indirektno, da investira i u „demokratske snage“. Tako je
5. oktobar 2000. godine, stiče se utisak, dočekao spremniji od veći-
ne drugih ljudi sličnih poslovnih uspona, tim pre što je precizno
pogodio da će prvi vodeći čovek „novog sistema“ biti Zoran Đinđić,
a njegova Demokratska stranka okosnica nove vlasti.

Istina, uprkos svemu tome, Mišković će se naći na onom famoznom

spisku „ekstraprofitera“ iz Miloševićevog vremena, koji je premijer

201
Đinđić iz raznih razloga selektivno koristio u naplati vanrednog,

Dimitrije Boarov
naknadnog poreza, pa će i on platiti nešto novoj vlasti i po tom
osnovu, ali će ga mimoići krupniji pritisak kakav je bio krenuo
u pravcu Karića. Tim pre što je verovatno bio dobro obavešten o
Vladinim nedoumicama šta da radi sa privrednom elitom koju je
zatekla, jer je, moguće čak i na njegovu preporuku, šef Đinđićevog
kabineta postao Nemanja Kolesar, mladić koji je zanat počeo da
peče baš u Delti. Iz te činjenice, međutim, ne bi trebalo izvlačiti
neke baš debele zaključke, jer, na primer, kako je svojevremeno
čuo iz dobro obaveštenih izvora pisac ovih redova, premijer Đinđić
u jednoj kombinaciji za privatizaciju naftne privrede u Srbiji, nije
prihvatio da nosilac projekta bude Delta banka (što su predlagali
stranci), nego je nudio da to bude Komercijalna banka. Slično je
bilo i kada se Mišković ponudio da kupi jedne ovdašnje novine i
stavi ih na raspolaganje Vladinom, a ne Predsednikovom uticaju
– Đinđić to nije primio, itd. Ergo, stiče se utisak da na toj relaciji
Mišković-Đinđić, prvi nije bio suviše navalentan, a drugi ne samo
da se nije osećao suviše zaduženim, nego je s vremena na vreme
„molio“ Miškovića da priskoči svojim novcem nekim poslovnim
operacijama vladinih agencija – kada je budžet bivao u škripcu.
Takve molbe, to je Mišković znao, nikad se ne odbijaju.

Mnogo kasnije, Mišković će se ipak požaliti na razdoblje „provera-

vanja“ njegovog poslovanja na prelazu iz starog u novi sistem, pa
će reći: „Zar se samo dobri kontrolišu? Zašto neko ne kontroliše
firme koje su u prethodnom periodu otišle u stečaj, u likvidaciju?
Šta je sa onima koji su imali sve uslove da dobro posluju, a loše su
poslovali? To stvara utisak da je u Srbiji dobar – loš. Jer, ako neko
dobro radi „tu mora da se nešto krije”.”

Taman se Mišković potpuno stabilizovao nakon promena 2000.

godine, kada ga je početkom 2001. stigla nevolja u režiji domaće
mafije, kada je Zemunski klan uzeo u svoje ruke i za svoj račun
naknadnu preraspodelu dobiti iz vremena prethodnog režima.
To je već poznata priča o kidnapovanju na Novom Beogradu (u 8
ujutro, 9. aprila 2001), koje se po njega srećno završilo u narednih

202
Debele knjige i debele mačke 16 sati, jer je Narodna banka Jugoslavije istog dana (prema Politici
od 4. jula 2004) elektronskim putem uplatila 7 miliona nemačkih
maraka otkupnine na anonimni račun jedne švajcarske banke, pa
je on pušten posle ponoći, negde u centru Beograda. Kasnije je
oprezno izjavio da su otmičari prema njemu korektno postupali, ali
da ne može da ih prepozna. Ubrzo će otmičari (Dušan Spasojević i
kompanija), kao što je poznato, biti uhapšeni u Francuskoj – ali će
„u nedostatku dokaza” biti pušteni na slobodu. To je još jedna afera
koja služi na sramotu srpskom pravosuđu i tadašnjoj vlasti.

Ipak, kada se posmatra finansijski uspon Delte holdinga, može se

zapaziti da se tek u vremenu „posle Miloševića“ ona probila u sam
vrh privrede Srbije (druga je po snazi, po mnogim pokazateljima),
a u vrtoglavom usponu posebno je značajno razdoblje posle 2002.
godine. Tako je za poslednje četiri godine Mišković kupio Pekabetu,
Sunce, Juhor, PZP Beograd, Autokomandu, Podunavlje, Bazar,
Seme, Obuću, poljoprivredna dobra Napredak, Jedinstvo, Sombor,
a suvlasnik je i PIK-a Bečej i još niza drugih firmi. U Vojvodini je
već, sa kupljenih ili zakupljenih oko 20.000 hektara zemlje, na ni-
vou najvećih veleposednika. Uostalom, kompanija koja ove godine
predviđa investicije od 264 miliona evra, a već zapošljava blizu
16.000 radnika – sigurno zaslužuje svaki respekt.

Kada je Mišković, međutim, prošle godine počeo da ulazi i u

domen građevinarstva, pa krenuo i u avio saobraćaj, Velimir Ilić,
ministar za kapitalne investicije u Koštuničinoj Vladi Srbije, upravo
na televiziji Braće Karić (s kojima se Mišković porodično „orodio”
udajući ćerku Ivanu za Gorana Karića, sina Sretena Karića), po-
kazao je da je izgubio živce, pa je u jednom grubom monologu
zatražio od Miškovića „da malo prikoči” i da se ne meša u sve (pri
tome je, u svom prostačkom stilu, vređao maleni Miškovićev stas).
Ovaj ispad, na ovom mestu, naveo je sve posmatrače na zaključak
da Karićev lobi nema više Miškovićevu finansijsku potporu.

U stvari, kada je nakon DOS-ove vlade na čelo Srbije izbila

Koštuničina koalicija, stalno se merkalo kako će se sada postaviti

203
Mišković, koji se prethodno prilično približio sada već opozicionoj

Dimitrije Boarov
Demokratskoj stranci. Početkom 2005. godine on se, sa izvesnom
kritičkom notom, na skupu dobavljača Maksija, Pekabete i Tempa
(3. februara 2005), obratio toj najnovijoj vlasti: ”Pozivam Vladu
Srbije da u saradnji sa privrednicima što pre započne rešavanja
najkrupnijih ekonomskih problema, kao i medije da se više bave
ekonomskim temama. Jedino stvaranjem dobre klime za uspešno
privređivanje možemo ojačati našu ekonomiju, a bez jake i uspeš-
ne ekonomije nema ni podizanja životnog standarda stanovništva
niti rešenja najvažnijih političkih pitanja. Pre 15 godina, prema
ekonomskim pokazateljima, Hrvatska je bila 20 odsto uspešnija od
Srbije, a Slovenija 55 odsto. Danas je Hrvatska dva puta, a Slovenija
čak tri i po puta ispred nas. To su alarmantni podaci, ali nisam pri-
metio da su se zbog toga zabrinuli oni koji o tome treba da brinu.”

U ovom govoru on je rekao i nešto što će se tek nešto kasnije,

kada krenu priče o ulasku Delte holdinga u vlasništvo slovenačkog
Merkatora, potpuno razumeti: „Konkurentske firme iz našeg
okruženja nesmetano kupuju u Srbiji i prave nove investicije, a
mi, u pokušaju da učinimo to isto kod njih, nailazimo na skrivene
prepreke i opstrukcije koje zbog politike tih zemalja nije moguće
savladati”. Podsećajući na Deltine neuspele pokušaje, od pre neko-
liko godina, da dobije lokaciju u Ljubljani za izgradnju Maksi su-
permarketa, Mišković je još dodao da, učestvujući na slovenačkoj
berzi, srpska preduzeća i dalje mogu kupiti minimalne procente
kapitala neke njihove firme, ali da je potpuno preuzimanje prak-
tično nemoguće.

Treba imati u vidu da je ovaj javni nastup Miroslava Miškovića

usledio nakon, za strategiju Delta holdinga, možda najindikativnije
odluke o prodaji Delta banke italijanskoj Inteza banci. Bez obzira
na naizgled fantastičnu cenu koja je postignuta u ovoj transak-
ciji (277,5 miliona evra za 75 odsto vlasništva plus opcija za još
100 miliona evra za potpuno vlasništvo) – svi su se upitali zašto
Mišković prodaje svoju banku upravo u vreme kada mnoge strane
banke pokušavaju da uđu na srpsko tržište (kasnije će prodati i

204
Debele knjige i debele mačke Delta osiguranje, takođe Italijanima – jer to obično ide u paketu sa
bankom).

Mišković je to objasnio sledećim rečima: „Prodajom banke svetski

poznatom partneru omogućili smo Delta banci da uđe u sistem
jedne od najpoznatijih banaka u Evropi, što joj omogućava lider-
sku poziciju, a Srbiji pruža priliku da dobije jednu veliku svetsku
banku koja će poslovati po svetskim standardima. Doneti takvu
odluku nije bilo lako, ali bili smo svesni da Delta banka ne može
da se nosi ravnopravno sa velikim svetskim bankama koje donose
dugoročne izvore kreditiranja. Osim toga, za nas je ovo bila prilika
da obezbedimo novac koji ćemo uložiti u dalji razvoj Delta holdin-
ga, odnosno u izgradnju liderske pozicije ove kompanije u oblasti
trgovine i proizvodnje hrane. Naš cilj je da dalje širimo mrežu tri
brenda – Maksi, Pekabete i Tempa, a prioritet su tržišta Hrvatske
i Slovenije, a zatim i tržišta BiH, Crne Gore i Makedonije, i da se
više nego do sada uključimo u razvoj poljoprivrede i prehrambene
industrije.”

Dakle, sve je upućivalo na zaključak da kad govori o pravcu svojih

ulaganja prema Sloveniji i Hrvatskoj – on misli ozbiljno. Tako je
i shvaćen u Ljubljani, pa je jedan tamošnji list odmah izračunao
da kapital koji je Mišković dobio od Italijana vredi koliko osam
Fruktala, tri Perutnine Ptuj i jedna i po Podravka. Tim povodom,
možda najpribližnije špekulacije o stvarnim namerama vodećih
trgovaca Srbije, Slovenije i Hrvatske iznesene su u hrvatskoj štampi
početkom ove godine. Tamo je izneto da je već tokom prethodne je-
seni postignut dogovor Delte, Konzuma (deo Agrokora) i Merkatora
o „udruživanju” u zajedničku kompaniju. U tom dogovoru je
navodno koncipirano da će one kompanije iz ovog trougla, čija
procenjena vrednost ne bude odgovarajuće visine (trećine) u novi
„balkanski holding” uneti nedostajuću novčanu vrednost, ali da će
u zajedničko preduzeće ući samo onaj deo njihovog vlasništva koji
je u rukama samih vlasnika koji učestvuju u pregovorima (Ivice
Todorića, Miroslava Miškovića i Igora Bavčara).

205
No, najzanimljiviji deo ove špekulacije je onaj da bi svaka od čla-

Dimitrije Boarov
nica novostvorenog holdinga „pokrivala svoju teritoriju“, a to bi,
navodno, značilo da bi deo Merkatora koji posluje na srpskom
tržištu prešao u sastav Delte, a isto bi bilo i s Konzumovim trgo-
vačkim centrom, čiju je gradnju Agrokor započeo u Beogradu – a
sve to bi Delta platila investiranjem likvidnih sredstava u vlasništvo
Merkatora i Agrokora. U stvari, ono što je zanimljivo u ovoj špe-
kulaciji – to je lansiranje teze da Mišković ulaže u slovenačku i
hrvatsku kompaniju – samo da bi preuzeo njihove poslove u Srbiji,
to jest da bi kod kuće ostvario monopol u maloprodaji.

Kasnije će se, na onom vidljivom planu, ispostaviti da je Todorić

trenutno ispao iz kombinacije, a da Delta holding u Sloveniji i dalje
nailazi na zasad nepremostive političke prepreke, jer je značajan
deo akcija Merkatora van Ljubljanske berze, u posedu Istrabenza i
Pivovarne Laško, a taj posed im je omogućio upravo aktuelni slove-
nački premijer Janez Janša – koji se ne usuđuje da ih dalje pokriva
u najnovijim planovima sa Miškovićem.

Mišković, međutim, ne odustaje od svojih planova, koje je „proši-

rio” i u svom tradicionalnom javnom istupu za dan firme, počet-
kom februara ove godine. Naime, on je ovom prilikom rekao da mu
je plan da u naredne tri godine osvoji okolna tržišta – Makedonije,
BiH i Crne Gore, a potom su mu cilj proboji u Sloveniju, Rumuniju,
Bugarsku, Mađarsku i Moldaviju. U ovogodišnjem govoru izneo
je i nekoliko opaski koje su imale veoma širok odjek u javnosti.
Tako je kritičarima stalne ekspanzije (Velji Iliću) uputio poruku da
„u Delti ne mogu da stoje, jer ko stoji pada”, te da je za dolazak
stranih velikih kompanija na naše tržište, to jest za dolazak velikih
investicija „potrebno drugačije ponašanje naših radnika, koje je
samoupravljanje razmazilo, a pare neće dolaziti tamo gde se skoro
svakodnevno štrajkuje i gde se blokiraju putevi.” Istom prilikom on
je zamerio srpskim političarima što su napravili dve velike čistke
direktora, u vreme Miloševića i tokom vladavine DOS-a, te da „vla-
de ne mogu stvarati svoje privrednike”. U stvari, Mišković stalno
varira svoju najčuveniju izjavu: „Bilo bi dobro da u Srbiji postoji

206
Debele knjige i debele mačke Bil Gejts, ali mi takvog nemamo. Takvi smo kakvi smo, ali bolje od
nas nemate.”

Sam Miroslav Mišković, međutim, ne može se u suštini požaliti

gotovo ni na jednu vlast pod kojom je radio, pa ni na poslednju. Na
primer, premijer Vojislav Koštunica lično je prošle godine posredo-
vao prilikom transakcija oko okončanja privatizacije trgovinskog
lanca C marketa, koji je godinama vodio Slobodan Radulović. Na
kraju je Mišković dobio i ovu firmu, a Radulović, prema pisanju do-
maćih tabloida, otkaz, jer je navodno u njegovim radnjama nađeno
mnogo prezervativa kojima je istekao rok. Koštunica je nedavno,
čak, pre nego što će otputovati na samit premijera u Bukurešt (koji
je održan 6. aprila), gde se zida balkanska zona slobodne trgovine
(Ceftoslavija), primio Miškovića i Beka i indirektno podržao njihova
nastojanja u regionu (znači i u Sloveniji), ističući načelo slobodnog
investiranja u svim državama, po principu reciprociteta.

I ministar finansija Mlađan Dinkić je pokazao gotovo preteranu

blagonaklonost prema Miškoviću mnogo puta (a Delta banku nije
dirao ni kada je bio guverner), pa je još prošle godine CORD-u rekao:
„Što se Miškovića tiče, on spada u preduzetnike koji će nadživeti
svaku vladu i kao ugledan biznismen ima dobre odnose sa svim
strankama koje se zalažu za ekonomski prosperitet. Mišković ni-
kada nije zvao Ministarstvo finansija, a siguran sam ni Koštunicu,
da traži da se nešto specijalno učini za njegovu firmu” (Danas od 7.
jula 2005). Ovog proleća Dinkić je, ne znajući više kako da narod
uveri da Vlada nešto pokušava protiv inflacije, na brzinu krenuo
s pričom da su trgovačke marže prevelike (aludirajući na mono-
pole), ali mu ta neuspela kampanja nije smetala da u aferi oko
Merkatora, eksplicitno podrži Miškovića, procenjujući, možda, da
se njegova nastojanja u Sloveniji kod nas razumeju kao ispoljavanje
„ekonomskog patriotizma”. Ispada da, kad je patriotizam u pitanju,
previsoke marže nisu bitne.

Citirane izjave naših aktuelnih državnih funkcionera mogu se tu-

mačiti i analizirati na mnogo načina, ali jedno je sigurno – posle

207
uklanjanja Bogoljuba Karića, nije na redu Miroslav Mišković, pa

Dimitrije Boarov
se ni njegovo planirano „bekstvo kapitala” iz siromašne Srbije u
bogatu Sloveniju, ne može smeštati u politički kontekst, nego se
mora posmatrati u matrici interesa jedne kompanije koja se širi, da
bi opstala, i jednog dinamičnog i ambicioznog poslovnog čoveka,
koji u stvari zna da kapital nema domovine.

Vreme, 13. april 2006.

Milan Beko – biznis iz senke

Reče mi jedan obično dobro obavešteni čoek, kako su se nekad na-
zivali insajderi, da su jednom prilikom, u jednoj zemlji, u jednom
visokom društvu, u jednoj meani, jednog pitali šta bi prvo uradio
kada bi nekim čudom stekao jednu milijardu, te da je taj smesta od-
govorio: pozvao bih Milana Beka, da preproda, naplati, premesti,
sačuva, uloži i ćuti.

Ima li ova nepouzdana pričica ikakve veze sa vestima da Miroslav

Mišković, prvi Srbin među dolarskim milijarderima na listi ame-
ričkog časopisa Forbs, sve češće radi u ortakluku sa Milanom
Bekom, te da je, navodno, upravo za njega osnovao i prvi investi-
cioni fond u Srbiji, Delta plus, čim se za legalizaciju mešetarenja
otvorila zakonska mogućnost? Možda i nema, ali čak i ako je izašla
iz mašte, ona lepo odslikava već raširenu legendu o Beku kao
najsposobnijem srpskom mešetaru, koji se u tom poslu dokazao i
prilikom Miloševićeve prodaje srpske telefonije (1998), i prilikom
privatizacije srpskih mlekara (2003-2005), i prilikom spektaku-
larne trgovine deonicama aranđelovačkog Knjaz Miloša (2005), i
prilikom privatizacije beogradskih Večernjih novosti (2006), i prili-
kom preuzimanja C marketa (2005-2006), a možda i u nizu drugih
privatizacionih akvizicija, a mi to ne znamo, niti je predviđeno da
saznamo.

208
Debele knjige i debele mačke Direktan povod za najnoviji veliki publicitet koji je usmeren ka
Miškoviću i Beku dao je pre desetak dana bivši direktor C marketa,
Slobodan Radulović, koji se danas tretira kao lice u bekstvu u istrazi
o takozvanoj Stečajnoj mafiji, a koji je u pismenoj odbrani dostavlje-
noj Specijalnom sudu napisao da je predsednik Vlade Srbije Vojislav
Koštunica omogućio Miroslavu Miškoviću da njegova kompanija
Delta M postane vlasnik C marketa uz posredovanje Milana Beka.

Naime, Radulovićevi advokati predali su Sudu, početkom marta,

njegovu pismenu izjavu u kojoj se navodi da su Mišković i Beko,
koji je sa njim nastupao u postupku preuzimanja C marketa, na toj
kupovini direktno zaradili više od 150 miliona evra, a indirektno
više od 300 miliona evra. Radulović ovu tezu podupire tvrdnjom
da se Srbija u ovom slučaju odrekla 42,6 miliona evra društvenog
kapitala u C marketu u korist Miškovića i Beka, i postavlja pitanje
zašto je njima dvojici omogućeno da prisvoje 12,8 miliona evra koji
pripadaju radnicima C marketa.

Iz Politike (od 10. marta) preuzećemo još jedan citat iz spomenutog

Radulovićevog pisma, koji, kao i većina ostalih, ima i samokritičku,
bolje reći „samooptužujuću dimenziju”, što verovatno ima funkciju
povećanja kredibilnosti osnovnih tvrdnji: „Kada je Primer Ce pos-
tao većinski vlasnik Ce-marketa za Miškovića, Beka i predsednika
Vlade Srbije postajem potpuno nepoželjna osoba (piše Radulović),
pošto sam već obavio sve poslove koji su bili u njihovom interesu i
počinje neviđena hajka protiv mene, kako bi me eliminisali da bu-
dem učesnik realizacije dogovora iz Memoranduma o razumevanju
koji je potpisan 19. avgusta 2005. godine pod direktnim pokrovi-
teljstvom Koštunice. Potpisanim Memorandumom dogovorena je
nova vlasnička struktura Ce-marketa, samostalno nastupanje ovog
preduzeća najmanje dve godine, pod kojim uslovima, po kojoj
ceni, kako i ko može postati većinski vlasnik Ce-marketa nakon
isteka dve godine, kao i to da ću ja rukovoditi Ce-marketom i birati
menadžment za naredne dve godine” (spomenuti Memorandum o
„razumevanju” navodno su potpisali Koštunica, Radulović, Đunić,
Mišković i Beko).

209
O čvrstini Radulovićevih tvrdnji, očigledno datih sa velike razda-

Dimitrije Boarov
ljine, odlučiće Specijalni sud (nadajmo se, ne kroz četiri godine),
pa nam ostaje da o njima trenutno sudimo oprezno, u nedostatku
nekakvog demantija spomenutih lica. Ono što, međutim, deluje
doista verovatno, jeste vest o učesnicima spomenutog sastanka o
sudbini C marketa (koja je blagovremeno objavljena u beogradskoj
štampi), a za našu priču je tu najzanimljivije da je tog dana Milan
Beko na izvestan način „legalizovan“ kao ovlašćeni mešetar u ve-
likim operacijama preuzimanja u Srbiji. Pri tome, čitalac Vremena
treba da ima na umu da naziv mešetar ovde ne koristimo u nekadaš-
njem pogrdnom, staroradikalskom ili komunističkom smislu, već
zato što je reč o retko zgodnom terminu koji na srpskom jeziku
označava posrednika u kupovini i prodaji, obično na berzi – kako
taj termin objašnjava ugledni šestotomni Rečnik srpskohrvatskog
književnog jezika Matice srpske i Matice hrvatske, izdat 1967.
godine. Istina, i u njega je prodrla senka podozrenja prema meše-
tarenju, pa se za ovaj glagol kaže da se u prenosnom smislu koristi
kao „unošenje zbrke”, ali se precizira da je to najčešće kada se
mešetarenje obavlja preko „doušavanja”.

Ne znamo za doušavanje, ali moguće da Milan Beko bar u nečemu

zadovoljava stereotipnu srpsku predstavu o velikom novčanom
mešetaru, koja se nekad slagala sa likovima cincara, masona,
tajnih agenata i ćutljivih odlikaša, ali je u međuvremenu nešto
modernizovana. Po najnovijoj verziji te stare predstave, foto robot
našeg novčanog mešetara mogao bi u karikaturi da izgleda ovako:
cincarsko prezime, a crnogorsko poreklo (rođen u Herceg Novom
1961); školovan za neki zanat koji nema veze sa glavnim zanima-
njem (Saobraćajni fakultet u Beogradu); prvi posao u vezi sa pri-
kupljanjem, širenjem i preradom informacija, to jest ili „udba” ili
„marketing”, a najbolje i jedno i drugo (karijeru počeo u privatnoj
promotivnoj firmi Spektra grup u Beogradu, u kojoj je brzo postao
direktor marketinga, a kasnije i vlasnik celog preduzeća, u kompa-
niji sa poznatom svetskom firmom Ogilvi end Mejdžer); oslonac
ne na javne političke stranke, nego na tajne službe i kumovske
veze sa visokim zvaničnicima (to ne znamo, ali je neobično da je

210
Debele knjige i debele mačke sa 36 godina, 1996. godine, odjednom lansiran za „vanstranačkog”
saveznog ministra bez portfelja i da je navodno istovremeno bio
kum Zorana Đinđića i dobar prijatelj „kuma” Miloševićevih tajnih
službi Jovice Stanišića); početak prikupljanja kapitala u trgovini
(početkom devedesetih godina osniva trgovačku firmu DiBek);
blagovremeni uspon u vrh vlasti i bavljenje nacionalnim poslovima
od najvećeg poverenja i tajnosti (kao republički ministar za priva-
tizaciju učestvuje u prodaji Telekoma za oko milijardu dolara – i
to u najdelikatnijoj fazi, kada treba preuzeti pare i platiti nužne
provizije, a glavnicu doneti političkom gazdi); paralelni rad na jav-
nim poslovima sa unapređenjem privatnih interesa (preko svoje of
šor firme Medtrejd i njenih ovdašnjih filijala postepeno ovladava
velikom spoljnotrgovinskom firmom Rapid i njenom reprezenta-
tivnom zgradom u centru Beograda); prihvatanje odgovornosti za
nepopularne, ali nužne političke operacije centra vlasti (odabran je
za funkciju ministra-promotera Miloševićevog zakona o svojinskoj
transformaciji, to jest privatizaciji); odlazak u specijalne misije
tamo gde je najteže (jula 1998. godine postavljen je za predsednika
UO kragujevačke Zastave, kada je postalo belodano da je problem
srpskog Detroita nerešiv); brzo napuštanje mesta neuspeha (po-
vratak iz Kragujevca iz bombardovanjem razrušene Fabrike auto-
mobila na mesto ministra za privredu u vladi SRJ) i priključivanje
večito najjačoj stranci u svakom sistemu, stranci novca (posle 5.
oktobra 2000).

Oni koji bolje poznaju Milana Beka, celu ovu nategnutu priču
interpretiraju nešto drugačije. Naime, oni smatraju da je Milana
Beka Miloševiću preporučio Danko Đunić, koji je, mada tadašnji
direktor Ekonomskog instituta u Beogradu i predstavnik konsul-
tantske kuće Dilojt i Tuš, dobro razumeo šta Milošević traži i da
se u onome što sledi Srbiji ništa naročito ne može očekivati od
akademski obrazovanih ekonomista. U slučaju Beka, Đunić kao
da je znao onu čuvenu definiciju ekonomiste koju je 1976. godine
nagradio časopis Nju stejtsmen: „Ekonomist je stanovnik zemlje
maglovitih tlapnji; bezopasan akademski sluga čije teorije i zakoni
nisu drugo nego dašci vetra nasuprot onoj anarhiji banditizma,

211
pohlepe i korpucije koja vlada u novčanom poslovanju stvarnog

Dimitrije Boarov
sveta”.

Kada su posle 5. oktobra 2000. neki od naših vodećih akademskih

ekonomista pokušali da formiraju „ekspertske vlade”, pa su uspeli
samo da stvore „ekspertske timove” u vladi, oni su razmišljali da iz
samog sastava zatečene Savezne skupštine, valjda kao „eksperta za
miloševićevsko vreme” preuzmu i Milana Beka u svoju ekipu – ali
su izazvali sablazan kod svojih saboraca opšte političke orijentaci-
je, tada prilično osetljivih i na moralnu dimenziju svoje političke
pobede nad Miloševićem. U stvari, neki protivnici DOS-a su tvrdili
da je ideju promocije Beka posle 5. oktobra, kao „našeg čoveka u
Miloševićevim redovima” gurao Vladimir Beba Popović, koji je, po
toj priči, preuzeo vlasništvo nad gore spomenutom Spektrom od
Milana Beka, od koga je i inače mnogo toga naučio.

Naš junak zbog toga vraća skupštinski mandat koji je zadobio

na listi JUL-a, napušta zemlju i smešta se negde između Milana i
Azurne obale. No, on će se ovdašnjim demokratskim ekspertima
otuda brzo vratiti, a ponegde i pojaviti, ali sa druge strane stola.
Naime, ona druga, „novčana koalicija”, izgleda, prihvatila ga je bez
ikakvog propitivanja u vreme kada se famozna DOS-ova Komisija
za istraživanje zloupotreba u privredi mučila kako da sudski ospori
njegovo učešće u vlasništvu nad Rapidom (jer, navodno, privati-
zaciju nije platio) i kako da mu naplati porez na ekstraprofit od
1,1 miliona nemačkih maraka. Kao da su za privatizaciju doista
potrebne sopstvene pare (a ne znanje i poverenje banaka) i kao
da u tržišnom klanju nešto stvarno predstavlja ekstra profit (pre se
može tražiti prljav, nego prevelik profit).

U stvari, glavom i bradom Beko se prvo pojavio kao čovek FPP

Balkan limitida, odnosno luksemburškog Investicionog fonda
Vorldfajn, koji su u igri oko Knjaz Miloša nadigrali Vladu Srbije i
posvađali je sa Komisijom za hartije od vrednosti. Kasnije se ispos-
tavilo da je Beko i izvršni direktor Investicionog fonda Salford, pa
se raširio glas da je upravo on vodio čitavu operaciju privatizacije

212
Debele knjige i debele mačke srpskog mlekarstva, koje sada posluje pod upravom grupe Dunav
hrana. Spomenuti Vorldfajn inače je 2005. godine sa oko 40 milio-
na evra bankarske garancije krenuo i u preuzimanje Luke Beograd.
Krajem proleća te godine Beko je, navodno, „dovršio” i privatizaciju
beogradskog Rapida, otkupljujući preko firme Erma preostalih 48
odsto vlasništva koje je ostalo u „društvenim rukama” (za manje
od milion evra, u obveznicama stare devizne štednje).

Beko se sa Miškovićevim imenom prvi put povezuje preko

Graneksporta, gde navodno kupuje skromno vlasničko učešće (3
odsto), neposredno na sopstveno ime. Tada i počinje, u leto 2006.
godine, nova kampanja prozivanja i jednog i drugog. Naročito posle
famoznog sastanka grupe zainteresovanih za uspostavljanje pune
privatne kontrole nad trgovačkim lancem C marketa, sa premijerom
Vojislavom Koštunicom (19. avgusta), a kome su, navodno, pored
tadašnjeg direktora Slobodana Radulovića prisustvovali i Miroslav
Mišković i Milan Beko. Naime, tada Vladan Batić, koji za svog
trogodišnjeg mandata kao ministar pravosuđa nije učinio ništa za
ispitivanje Kiparskog dosijea Srbije, na konferenciji za novinare,
najavljuje da će Specijalnom tužilaštvu podneti spisak osumnjiče-
nih za krađu državnih para i njihovo odnošenje na Kipar, a da će za
„zaštićene svedoke” predložiti Borku Vučić, Miroslava Miškovića i
Milana Beka.

Mišković i Beko navodno su krajem prošle godine zajednički preu-

zeli i beogradske Večernje novosti. Istina, nije utvrđeno da su aus-
trijske kompanije Trimaks i Ardos koje su stekle kontrolni paket u
Večernjim novostima „povezana lica”, ali je glavni urednik, Manjo
Vukotić, međutim, saopštio da su njegov list zapravo preuzeli srp-
ski investitori.

Ceo ovaj pokušaj da se bar postavi osnova i uokviri ram za portret

Milana Beka, učinjen je sa osećajem da naša javnost još ne razume
da su načela stvaranja kapitala na tržištu, unosne preprodaje, jefti-
nog preuzimanja, špekulativnog investiranja, itd, legitimna načela
tržišne ekonomije, te da problem zapravo nikad nije kod onih koji

213
su se obogatili držeći se pravila da je sve dozvoljeno što nije za-

Dimitrije Boarov
branjeno – već da je, obično, glavni problem u (samoupravnom)
dogovaranju i sporazumevanju tih igrača sa državnim faktorima,
trgovačkim sudovima i narodnim poslanicima – na štetu slabijih u
utakmici.

Vreme, 22. mart 2007.

Miodrag Kostić – gospodin Pedeset odsto

Pri kraju jednosatne emisije na prvom programu državne televizi-
je (RTS), u udarnom večernjem terminu prošlog četvrtka, jedini
gost, Miodrag Kostić, vlasnik novosadske kompanije MK Komerc
(MK Commerce) i nekrunisani „srpski kralj šećera“ – na pitanje
jednog gledaoca: kako se brzo obogatiti, odgovorio je skromno. On
je rekao da se bogati već 20 godina i da sve to vreme radi i 10-12
sati dnevno. Pre toga je sve vreme odbacivao tvrdnje Otpora da je
njegova kompanija umešana u bilo kakve nezakonite špekulacije u
trgovini šećerom sa Evropskom unijom, koje su eventualno izazva-
le poznatu suspenziju beneficija pri izvozu na to tržište.

Pošto Miodrag Kostić ovom prilikom nije precizno odgovorio na

pitanje kako se obogatio, ovde ćemo pokušati da skiciramo jednu
brzometnu analizu veličine i brzine njegovog bogaćenja, koristeći
se samo podacima koje je sam ponudio javnosti. Uzmimo, na
primer, Kostićevu izjavu novosadskom Dnevniku (29. juna ove
godine), kada je rekao da „po zapadnim kriterijumima, da je MK u
Evropi ili SAD, vrednost kompanije iznosi oko milijardu dolara“, a
„kod nas, realno vredi oko 150 miliona dolara“.

Prvo treba primetiti da je ova izjava prilično neprecizna, pošto

je i data onako usput, u jednom gotovo neobaveznom razgovo-
ru za rubriku Klinč. U tom smislu je i ova analiza hipotetična i
neobavezna i pravi se uz određene uslovne pretpostavke. Naime,

214
Debele knjige i debele mačke pretpostavićemo da se Kostić gornjom procenom od „oko mili-
jardu dolara“ poslužio kao svaki naš domaćin koji voli da se po-
malo preterano pohvali svojim imetkom, to jest svojim uspehom
– pa ćemo „američko-evropsku vrednost“ izbaciti iz ove analize
(uzgred, Kostić je verovatno u ovu vrednost ukalkulisao vrednost
šećerana u SAD i EU, pa svoje tri šećerane, koje je kupio po 3 evra,
verovatno nije u tom kalkulusu cenio po toj ceni). Zatim, pret-
postavićemo da Kostić, kao diplomirani ekonomista, refleksno
zna da tačno odvagne akutnu tržišnu (prinosnu) vrednost jedne
kompanije, koja se danas pretežno bavi šećerom, kada o njoj u
domaćim medijima iz nekog razloga ima preko 600 negativno
konotiranih napisa i kada je na snazi gore spomenuta suspenzija
beneficiranog izvoza u EU – refleksno, pošto njene akcije nisu na
berzi.

Zatim, poći ćemo od pretpostavke da Kostić, takođe, zna da vred-

nost jedne kompanije uključuje, na negativnoj strani, i njene dugo-
ve – pa ćemo zapravo njegovu izjavu shvatiti kao da je rekao da je
kapital MK Komerca danas 150 miliona dolara, to jest, taj kapital
ćemo tretirati kao neto imovinu. Ukoliko je Kostić zaboravio ko-
liko je njegov MK Komerc dužan domaćim i eventualno stranim
bankama, pa taj iznos nije „odbio“ od cene, onda on pravi onu istu
grešku koju čine njegovi kritičari koji ga optužuju da je vojvođan-
ske šećerane kupio za tepsiju ribe.

Pošto ne raspolažemo tačnim podatkom sa koliko je kapitala star-

tovao sam MK Komerc (formalno je to bilo verovatno oko 5000 do-
lara), već se samo prisećamo jedne njegove stare izjave, da je 1983.
godine u privatnom biznisu startovao sa novcem koji je stekao
prodajom svog dvosobnog stana u Vrbasu – moramo uprostiti naš
pristup, pa poći od (sigurno netačne, ali indikativne) hipoteze da
je on u posao ušao sa oko 20.000 dolara (koliko je možda dobio za
spomenuti stan). Dakle, uz svu silu ograda i ne uzimajući u obzir
Kostićevu ne malu današnju ličnu imovinu (koju on, valjda, nije
uračunao u vrednost MK Komerca) uspostavićemo krajnje uproš-
ćeno dve vrednosne tačke: 20.000 i 150.000.000 miliona dolara.

215
Dakle, postavljamo hipotezu da je za 20 godina Kostić svoj kapital

Dimitrije Boarov
uvećao sa 20.000 na 150.000.000 miliona dolara.

Kad pođemo od tih cifara, koristeći „novinarsku matematiku“,

dolazimo prvo do prosečne godišnje stope rasta Kostićevog kapi-
tala u MK Komercu od preko 50 odsto, tačnije – 54 odsto. Svaka
čast! Ako odbacimo ekstremne brzine bogaćenja kakve su krasile
braću Daltone i sličnu bratiju, Kostićev uspeh je zavidan i u među-
narodnim i u istorijskim koordinatama, jer, kako on sam kaže u
spomenutom intervjuu, nije se nikad bavio „alkoholom, naftom,
drogom, oružjem, cigaretama... ničim što je akcizna roba“. Pošto u
nastavku citirane rečenice eksplicitno kaže da je „sve što je zaradio,
zaradio na trgovini poljoprivrednim proizvodima“, odbacujemo i
slučajeve Rotšilda (nafta i banke, dakle rudna renta na prirodna
bogatstva i zelenašenje) ili Gejtsa (jedna vrsta tehnološke rente).
Kostić uostalom, sam kaže, kako smo gore citirali, da je stopu rasta
kapitala ostvario na poljoprivrednim proizvodima, dakle klasičnoj
robi čija cena na svetskom tržištu (pa, moglo bi se reći i na do-
maćem) u poslednjih dvadeset godina praktično nije rasla, nego je
uglavnom padala. Jednostavno, nije Kostić trgovao „informatičkom
revolucijom“ i nije se mešao u robu s kojom radi naša mafija, dok je
očigledno da nije bio ni neki važan akter novčanih tržišta, a zasad
nije poznat ni kao virtuoz u operacijama sa vrednosnim papirima
(iako je odigrao nekoliko atraktivnih privatizacionih operacija). Pa
kako je onda tokom dve decenije ostvario prosečnu godišnju stopu
rasta kapitala od 54 odsto?

Pitanje je intrigantno tim više što se Kostić u više navrata žalio

zbog objeda da je „blizak vlastima“, te da je svoje bogatstvo ste-
kao rentirajući svoja politička poznanstva (takve biznismene je dr
Danko Cvijetičanin nazvao „blizmismenima“). On je čak nekoliko
puta ustvrdio da bi naša država trebalo da podrži uspešne srpske
biznismene, umesto što dozvoljava da ih javnost „valja po blatu“ –
što bi moglo da znači da Kostić nije zadovoljan svojom pozicijom
prema državi i onim političarima koje je ranije zadužio, a koji sada
presudno utiču na formiranje javnog mnjenja.

216
Debele knjige i debele mačke Miodrag Kostić je, na prvi pogled, svoj kapital doista stekao „upr-
kos“ tome što se opozicionim strankama Miloševićevom režimu
približavao praktično još od 1993. godine, kada je bio među osni-
vačima Građanske stranke Vojvodine (koja je bila kratkog veka,
trajala je tek dva-tri meseca), a koja nije uspela da ostvari nikakav
uspeh na izborima, mada su njeni kandidati bili na listama tadaš-
nje Mićunovićeve DS, dakle u koaliciji čiju su kampanju morali
da podrže znatnim dotacijama. Polovinom devedesetih godina,
međutim, bio je bolje sreće, jer se zbližio sa sada već Đinđićevom
Demokratskom strankom i sa Nenadom Čankom, liderom Lige
socijaldemokrata Vojvodine (pa je između 1996. i 2000. godine
čak bio i direktor DS, postao Čankov venčani kum, a da pašenoga
Opačića i njegovu „zemunsku struju“ ovde ne mešamo). Ta bliskost
omogućila mu je da u gradskoj vlasti u Novom Sadu dobije sigurnu
bazu.

Pošto se približio opozicionim strankama pod Miloševićem, doista

je teško objasniti kako je MK Komerc, ipak, i u to vreme dobijao
spoljnotrgovinske dozvole za šećer, dakle robu koja je (suprotno
činjenici da je Srbija imala 15 šećerana) stalno nedostajala u našim
prodavnicama – gotovo čitavu deceniju? Ta neobjašnjiva okolnost
da smo tokom Miloševićevog režima gotovo stalno bili u redovima
za kilu šećera, sigurno je povoljno uticala na Kostićeve poslove, ali
ostaje misterija kako je on u tim poslovima opstao, pored sve sile
sličnih biznismena koji su bili nahrupili u stranku predsednikove
supruge.

Istina, Kostić se u Novom Sadu, devedesetih, nije krio kada je ru-

čavao i sa Jovicom Stanišićem, šefom Miloševićeve tajne policije i
Miloradom Vučelićem, ideologom Miloševićevog propagandno-za-
bavnog aparata, dok se istovremeno nije krio ni kada je večeravao
sa Zoranom Đinđićem ili Nenadom Čankom. Vojvođanski reformis-
ti, koji sada preko Kostićevih leđa ratuju sa Čankovom strankom,
čak iznose hipotezu da je on sve vreme bio i drugar sa nekadašnjim
srpskim premijerom Radovanom Božovićem i idu čak dotle da tvrde
da je Kostiću „softver“ stalno obezbeđivao upravo dr Božović, koji

217
je, dakako, bio pri vrhu (ekonomske) vlasti u Miloševićevo doba

Dimitrije Boarov
i koji je bio mnogo bolji student ekonomije od Kostića. Povodom
ovih poznanstava sa obe političke strane u Srbiji postavlja se pitanje
nije li junak ove priče u stvari bio jedan od onih ljudi, kakvi postoje
u svim državama i u svim političkim prilikama, preko koga su išli
uobičajeni kontakti između pozicije i opozicije (takvi kontakti pos-
toje i u najgorim režimima, jer jednostavno – akteri su prinuđeni da
nekako pregovaraju, čak i kada su u stalnom ratu)?

No, čak i ako bi ova neverovatna hipoteza bila tačna – ta okolnost,

sama po sebi, ipak ne bi mogla potpuno da objasni briljantni
poslovni uspeh Miodraga Kostića. Na jednoj strani, treba uočiti
činjenicu da je Kostić Dnevniku upadljivo naglasio da je još 1996.
godine imao promet od 108 miliona maraka, dakle još pre nego što
se zbližio sa Đinđićem, što bi uz normalnu profitnu stopu od oko
10 odsto moglo da znači da je te godine imao čistu zaradu od oko
5 miliona dolara. Na drugoj strani, treba imati u vidu da je u ne-
kim razdobljima doista bio šikaniran, pa mu je na početku NATO
bombardovanja čak uzapćena sva roba sa zaliha u Novom Sadu
(nadamo se da je posle 5. oktobra za tu štetu dobio kompenzaciju).
Ipak, sve je to, i pri kraju Miloševićeve vladavine, bilo još dosta
daleko od imovine od 150 miliona dolara, koju danas spominje.

U trgovini sa šećerom tokom DOS-ove demokratske vlasti, prema

podacima koji su dostavljeni Vladi Srbije do kraja juna, ne može
mu se dokazati da je zaradio pare koje bi bile presudne za dosti-
zanje 150 miliona dolara kapitala. Prema tom izvoru, tokom 2001,
2002. i 2003. godine, MK Komerc je uvezao ukupno 59.727 tona
rafinisanog šećera (u čemu 10.384 tona šećera od trske), a izvezao
47.485 tona šećera (sve od repe). Fakturna vrednost uvezenih ko-
ličina ukupno je iznosila 28,6 miliona dolara, ali Kostić tvrdi da je
nakon distribucije tog šećera na domaćem tržištu, na tom uvozu
zarađivao samo oko 50 evra po toni, što bi moglo da znači da je na
tim poslovima ukupno zaradio blizu 3 miliona evra ili nešto više od
3 miliona američkih dolara.

218
Debele knjige i debele mačke U istom razdoblju, MK Komerc je (prema podacima dostavljenim
Vladi) izvezao 47.485 tona šećera (pri čemu čak 32.955 ove godine,
što upućuje na zaključak da je u šećeranama koje je jeftino kupio,
pored dugova i previše radne snage, ipak zatekao i neke zalihe).
Pošto ne znamo po kojoj je ceni kupovao ovaj šećer (ili, koliko će
ga na kraju izaći onaj šećer koji je pronašao kod otkupljenih šeće-
rana), u proceni zarade koju je ostvario ovim izvozom moramo se
osloniti na procene. Recimo da ga je izvezeni šećer ovde koštao
oko 500 dolara za tonu, a da je uspevao da na tržištu EU ostvari 700
dolara za tonu – ispada da je na ovim poslovima trenutno (ne znači
dugoročno) zaradio tokom tri godine još oko 9,5 miliona dolara.

Dakle, po ovoj amaterskoj računici, na trgovini šećerom Miodrag

Kostić je u poslednje tri godine navodno zaradio (izvozom i uvo-
zom) oko 12,5 miliona dolara ili prosečno oko 4,5 miliona godiš-
nje. Eto još jednog razloga da posumnjamo da je Kostić „sve što je
zaradio, zaradio od trgovine poljoprivrednim proizvodima“, mada
ne treba podceniti ni njegove transakcije sa žitaricama, brašnom i
drugim prehrambenim artiklima. Jer, čak i da je svih tih 20 godina
zarađivao u proseku oko 5 miliona dolara godišnje – stigli bi smo
samo do 100 miliona dolara kapitala.

Gde je sigurno greška u ovoj improvizovanoj računaljki. Prvo je mo-

guće da je Kostić startovao sa mnogo više svog, a naročito tuđeg nov-
ca, i da je stalno uspevao da dobija povoljne kredite i garancije (a za
to, pored mogućnosti za dobijanje uvozno-izvoznih dozvola, najviše
služe političke veze u našim uslovima). Zatim, treba imati u vidu da
je stalna inflacija proteklih 20 godina, koja je kulminirala hiperin-
flacijom 1993. godine, sigurno stalno devalvirala Kostićeve obaveze
prema bankama i drugim kreditorima – te da je on, za razliku od svih
nas ostalih, stalno dobijao na inflaciji, pa je logično što se učlanio u
Udruženje koje nije bilo zadovoljno Dinkićevim fiksnim deviznim
kursom. I na kraju, mada je to trebalo da kažemo na početku, vero-
vatno je i najniža vrednost MK Komerca, s kojom se pohvalio njegov
vlasnik, a koju smo ovde uzeli u račun – ipak malo preterana, mada
je činjenica da je Miodrag Kostić bogat čovek – nesporna.

219
Kako danas stvari stoje, za to nesporno bogatstvo, po prirodi stvari

Dimitrije Boarov
(u svim zemljama na svetu), on će biti kažnjen društvom uvek
nesigurnih političara, gomilom telohranitelja, novom mladom že-
nom, ali i stalnim javnim ogovaranjima, pa je smešno, čak gotovo
sumnjivo – što mu sve to toliko smeta.

Vreme, 7. avgust 2003.

Milton Fridman (1912 - 2006) – gvozdeni lekar

inflacije
Američki nobelovac, ekonomista Milton Fridman, umro je u
Njujorku 20. novembra, u 94. godini. Na vest o Fridmanovoj smrti,
američki predsednik Džordž Buš rekao je da su SAD izgubile jednog
od najvećih građana. “Milton Fridman bio je revolucionarni mislilac
i izvanredni ekonomista, čiji je rad pomogao da napreduju ljudsko
dostojanstvo i ljudske slobode”, izjavio je američki predsednik.

Bušova formulacija o “revolucionarnom misliocu” je prilično

kontroverzna, mada sadrži zrno istine. Naime, Fridman je tokom
dugog života češće kvalifikovan kao “liberalni konzervativac” ili
“neoliberal”, a ne kao “revolucionar”. Ipak, u njegovoj monetaris-
tičkoj pobuni, na Čikaškom univerzitetu (gde je predavao između
1946. i 1983), protiv duge vladavine kenzijanizma, od Velike krize
1929. godine do kraja Kenedijeve ere i sedamdesetih godina 20.
veka, doista je bilo nečeg (kontra)revolucionarnog. Ta pobuna je
bila temeljna. On će, na primer, u svom životnom delu Monetarna
istorija SAD 1867-1960 (koje je napisao u saradnji sa Anom Švarc),
reći: “Kenzijanska ortodoksija, koja je dominirala ekonomijom
tridesetih godina, pogrešna je. Nije samo malo, nego potpuno, iz
temelja pogrešna”. U stvari, on je bio radikalno protiv kenzijanske
ideje da je obaveza države i njene vlade da upravlja ekonomijom,
zbog slabosti privatnog preduzetništva i cikličnih kriza – te da u tom

220
Debele knjige i debele mačke smislu barata sa budžetskim prioritetima (deficitima). Rezultati
državnih intervencija su efemerni, smatra Fridman, a destabilizaci-
ja, to jest inflacija je posledica vladine voluntarne kontrole ponude
novca.

U tom smislu, najčuvenija Fridmanova rečenica je: “Inflacija je

uvek i na svakom mestu monetarni fenomen”. On je smatrao da
su i Veliku (deflacionu) krizu 1929. izazvali neadekvatni potezi
Federalnih rezervi (američke monetarne vlasti), a da su one isto
tako odgovorne i za inflaciju (zbog koje je Nikson bio prinuđen da
otkači dolar od bretonvudskih institucija i prepusti ga plivanju na
svetskim finansijskim berzama). Fridman kaže da se Federalne re-
zerve neodgovorno kreću čas napred čas natrag, puštajući u opticaj
previše novca i izazivajući inflaciju, a zatim iznenada smanjujući
opticaj novca, što guši ekonomiju i uzrokuje recesiju”. Zbog toga je
Fridman izgradio novu kvantnu teoriju novca, koja je (prema Kosti
Josifidisu) zasnovana na tezi da promene nominalne ponude novca
uzrokuju ekvivalentne promene nivoa cena, ali ne utiču na output
i zaposlenost.

Kada je “mali ćelavi profesor, zlobna lica i zajedljiva jezika” (kako

ga opisuje Viljem Grejder), savladao primedbe da je “beznadežno
zastareo” (zalažući se za slobodno tržište Adama Smita) i da je
“čovek koji sabljom napada bojni brod” (što mu je spočitnuo Pol
Samjuelson) i kada se na početku dvomandatne vladavine Ronalda
Regana nametnuo kao vodeći državni savetnik – njegovi monetaris
-tički recepti postali su srž neoliberalne filozofije vodećih zemalja
sveta (tačerizam, reganizam). O opsednutosti Fridmana poveza-
nošću ekonomije i slobode mogli su se uveriti i naši čitaoci kada
je (Novi Sad, 1996) objavljena i njegova knjiga (koju je napisao sa
suprugom Rouz) Sloboda izbora, lični stav.

I kasnije, kada se smatra da je Fridman, polovinom osamdesetih,

doživeo poraz, i kada je čuveni američki guverner Pol Voker, u
znatnoj meri napustio njegove ideje i politiku, koju je i sam sprovo-
dio sa punom bezobzirnošću, neke od njegovih temeljnih postavki

221
nastavile su da žive kao aksiomi savremene ekonomske politike.

Dimitrije Boarov
Svi potonji čudotvorni krotitelji inflacije, Saks, Braun – sve do
našeg deda Avrama – držali su se njegovog osnovnog saveta: kada
imate veliku inflaciju, zaključajte centralnu banku, a devizni kurs
prepustite tržištu.

Glavnu kontroverzu Fridmanove ekonomske filozofije čini se da je

najbolje opisao Henri Voliš, koji je rekao da za monetariste nisu
bitni ni investicioni bumovi, ni navala na kupovinu kuća, ni naftni
šokovi, samo treba osigurati ravnomerni i predvidiv rast novca, “jer
će tržište svakog naučiti kako da se tome prilagodi – oni koji imaju
pravo, napredovaće, oni koji greše biće kažnjeni”. Na to Voliš kaže:
“Ako prihvatite to, na kraju će vam ostati samo oni koji su pametni
i uspešni, a svi ostali bit će upropašteni!”

Vreme, 23. novembar 2006.

Miodrag Savićević – menadžer iz socijalizma

Malo je reći da je prošlonedeljno hapšenje doskorašnjeg ruko-
vodećeg tima najčuvenije srpske spoljnotrgovinske i turističke
kompanije, beogradskog Genexa, na čelu sa njenim nekadašnjim,
u dva navrata, dugogodišnjim glavnim menadžerom Miodragom
Savićevićem, zbog sumnje na krupne zloupotrebe položaja, izazvalo
pravi šok u ovdašnjoj javnosti (obično slabo upućenoj u finansijske
operacije srpske privredne i političke elite). Tim pre što je ta vest
zapravo istovremeno i objava konačne sahrane i privatizacije sada
oronule državne firme, a nekada najčuvenije srpske kompanije u
vreme socijalističke Jugoslavije, koja je bila ponos i dika srpskog
preduzetništva, jer je sama imala godišnji promet od oko 6 milijardi
dolara (što je oko nivoa današnjeg celog srpskog izvoza).

Legendarni Miki Savićević i njegovi saradnici, kao što je već pozna-

to, privedeni su 3. oktobra na policijsku istragu pod sumnjom da su

222
Debele knjige i debele mačke tokom 2004. godine protivzakonito i navodno budzašto, bez tendera
prodali (odnosno iznajmili na 99 godina) najatraktivniji plac u imovi-
ni Genexa na Novom Beogradu od 1,2 hektara (onaj između Hajata,
Delte i Kontinentala) i tako oštetili državni budžet, to jest društvenu
imovinu firme za 20 miliona evra (tome je pridodato još nekoliko
drugih sumnji). Naime, kako stoji u policijskoj prijavi, oni su taj plac
tokom 2004. godine, slobodnom pogodbom ustupili konzorcijumu
Neimar - V, Kemoimpeks i Irva investicije (koje po nekim papirima
personalizuju Boro Vuković, Đorđe Nicović i Siniša Nikolić, nekada-
šnji šef beogradske Direkcije za građevinsko zemljište) u zamenu za
samo 1000 kvadratnih metara poslovnog prostora, a taj konzorcijum
sada na njemu gradi 25.000 kvadrata, što znači da su za svoj plac
dobili manje od 4 odsto vrednosti buduće građevine – dok se na
tržištu uobičajeno dobija i mnogo više od 20 odsto. Kasnije su, posle
smene Savićevića krajem 2005. godine, čak i tih 1000 kvadrata pro-
dati istom konzorcijumu za 1,7 miliona evra, a smatra se da oni već
vrede 2,5 miliona evra (za ovu transakciju se posebno tereti Vladimir
Gajić, Savićevićev naslednik na mestu generalnog direktora Genexa).
Ovom kratkom podsećanju na poslednje senzacionalno hapšenje u
Beogradu dodajmo ovde da je Miodrag Savićević sutradan (4. okto-
bra) prebačen u Vojnomedicinsku akademiju zbog srčanih tegoba, a
lekari kažu da je njegovo stanje stabilno.

Ne ulazeći zasad dublje u okolnosti ovog slučaja, valja odmah

primetiti nekoliko upadljivih pitanja koja se odmah postavljaju.
Pre svega se nameće utisak da se sa odlukom o hapšenju ruko-
vodećeg tima Genexa otezalo gotovo tri godine, jer je nemoguće
pretpostaviti da o gore spomenutoj krupnoj poslovnoj operaciji nije
pravovremeno bila obaveštena gotovo cela Vlada Srbije, a i vođstva
glavnih političkih stranaka. Ova okolnost otvorila je niz špekulacija
na temu: „zašto baš sada“ i „u čijem interesu“? To jest, hapšenje je
odmah smešteno u kontekst procesa uspostavljanja novog odnosa
snaga u političkoj eliti Srbije, posle januarskih izbora, a uoči pis-
menog sporazuma (od 6. oktobra) o raspodeli funkcija u javnim i
državnim preduzećima, pošto su Savićević i njegovi osumnjičeni
saradnici vodili Genex pod patronatom oslabelog Draškovićevog

223
SPO-a. Tome se dodaju priče da novi ministar za privredu Mlađan

Dimitrije Boarov
Dinkić sada čisti prostor za ubrzanu rasprodaju ogromne Genexove
imovine (koja se trenutno ceni na samo 200 miliona evra), a tome
se priključuju i interesi, sada već „dežurnog krivca“ za sve velike
finansijske transakcije u Srbiji, Miroslava Miškovića (koji je ranije
već jeftino pazario plac za Deltu na istoj lokaciji).

Aktuelnim „političkim analizama“ procesuiranja ovog finansijskog

slučaja treba dodati i sumorno pitanje kako to da se ugled jednog toli-
ko čuvenog i iskusnog menadžera, kakav je bio je Miodrag Savićević,
potapa u pepeo jedne oronule državne kompanije, kakva je danas
Genexova kuća, baš na blatu jednog građevinskog placa? Savićević
je bar video sveta i bio u poziciji (on je još formalno i predsednik
Upravnog odbora kragujevačke Zastave) da vidi da u modernoj eko-
nomiji postoje mnogobrojni sofisticirani, gotovo neuhvatljivi, metodi
za obavljanje svrsishodnih finansijskih poduhvata za koje se proceni
da nije zgodno da se izvode pred licem naroda – pa deluje čudno da
mu je greh pronađen baš na jednom prostom poslu sa nekretninama
usred Beograda (iza koga uvek ostaje mnogo katastarskih papira).

U stvari, ovaj slučaj nam daje povod da se vratimo na tipičnu sto-

riju o „usponu i padu“ jednog velikog preduzetnika i jedne velike
kompanije, kako bi možda došli do nekih zaključaka o uzrocima
Savićevićevih neuspeha poslednjih godina i konačnom krahu mita
o Genexu, kao nekadašnjoj „udarnoj pesnici“ srpske ekonomije –
kompaniji koja je, sasvim u duhu ovde popularnog organicističkog
shvatanja nacije i države, toliko dobro harmonizovala moć i novac
(kao „udbaško“ preduzeće i najveći „zelenaš“ SFRJ) – da se probila
u svetinje srpskog nacionalnog marketinga, to jest stala u red Crkve
i Akademije, Zvezde i Politike.

Dakle, hajde ukratko da pokušamo da ispitamo kako se nekada

proslavio Miodrag Savićević (rođeni Beograđanin) i kako je danas,
sa 72 godine života, dopao zatvora, mada je zajedno sa uhapšenim
Gajićem, i član Krunskog saveta, i član kluba Privrednik iz famozne
Šekspirove ulice (ima li jačih leđa)?

224
Debele knjige i debele mačke Prvo treba reći da je današnji Genex osnovan kao Generalexport
daleke 1952. godine, kada je 19 radnika malog uvozno-izvoznog
preduzeća (prozaičnijeg naslova) Morava prekomandovano u
firmu za kojom se potreba otvorila kada je Titova Jugoslavija, pla-
šeći se Staljinovog pritiska, počela da razvija odnose sa Zapadom.
Pošto su poslovi ove firme pretpostavljali odlazak na rad na svet-
liju stranu „gvozdene zavese“ i prihode od kojih se može živeti
u bogatim gradovima, kadrovsku politiku u ovoj firmi monopo-
lizovali su poverljivi pripadanici Uprave za državnu bezbednost,
a oni građanski trgovci koji su znali posao i strane jezike, pa su
bili neophodni, slati su u inostranstvo bez porodica, kako se ne bi
odmetnuli (pošto neki nisu odoleli, razbijene su neke porodice).
Prvi veliki direktor Genexa brzo je postao Vlada Višnjić, čovek sa
partizanskom biografijom i samopouzdanjem (drugar čuvenog
Slobodana Penezića-Krcuna), a i sa čvrstom rukom i dobrim nju-
hom za poslove.

Višnjić je prilično brzo raširio spoljnotrgovinsku (a delom i oba-

veštajnu) mrežu na 60 punktova u svetu i otkrio da se i u trgovini
sa Sovjetskim savezom mogu postići veliki profiti putem trampe
i reeksporta robe zapadnih kompanija, koje za takve poslove sa
Moskvom nisu imale javnu podršku u domicilnim državama, a
imale su je u poslovanju sa Beogradom. Imajući jaku političku
podršku u srcu centralizovane komunističke države, Višnjić je pr-
vih godina gotovo monopolizovao uvoz nafte i sirovina iz SSSR-a i
izvoz naše lake industrije i poljoprivrede (koji je obilato finansirala
Narodna banka SFRJ). Pri tome je Genex dobro iskoristio tadašnje
mogućnosti delimične prodaje deviza i za svoj račun, pa je preko
„šticovanja“ deviza, a i putem kreditiranja industrije, multipliko-
vao svoje spoljne prilive na domaćem jugoslovenskom tržištu.
Uočivši da se naše cipele i tekstil u Moskvi mogu povoljno menjati
i za putničke avione, on je uskoro oformio i flotu Aviogenexa, pa
je nastavljajući tim kursom ova firma postala i velika turistička
kuća koja je izgradila i značajne hotelske kapacitete u Beogradu
(Interkontinental) i na Kopaoniku (Sunčani vrhovi).

225
Zanimljivo je pri tome primetiti da se sam Višnjić plašio leta avi-

Dimitrije Boarov
onom, pa nikako nije koristio privilegiju da, obilazeći Genexove
punktove u svetu, živi na visokoj nozi i vidi ceo svet. Ovde je najvi-
še vremena provodio u lovu, brinući kako da izgradi fudbalski sta-
dion omiljenoj Zvezdi. I izgradio ga je Genexovim novcem, mada
je sam Tito gunđao zbog podizanja novog igrališta na nekoliko
koraka od već postojećeg stadiona JNA. Višnjić, međutim, kao sta-
ri „udbaš“ nije dugo mogao ostati na čelu Genexa posle famoznog
Brionskog plenuma i političke kampanje za decentralizaciju koja
je početkom sedamdesetih godina prošloga veka krenula iz drugih
jugoslovenskih centara. Genexov uspeh je, naime, iskorišćen za
borbu protiv „otuđenih centara finansijske moći – beogradskih
banaka i reeksportera“ (Genexa i Inexa), koja se kasnije, širom
SFRJ produbila u borbu protiv „tehnomenadžerske birokratizacije
i liberalizma“ širom zemlje. Višnjić je 1973. prinuđen na ostavku,
pa se otvorio prostor za Miodraga Savićevića, koji je predhodno
osam godina radio u državnom aparatu, a u Genex se vratio 1970.
godine.

Dakle, istine radi, treba primetiti da je Savićević na čelo Genexa

došao kada je on već bio privredni gigant, a na vodeće mesto je,
naravno, postavljen uz podršku politike (a sigurno i uz saglasnost
Službi; tako je uvek bilo u profitabilnim spoljnim poslovima). Neki
kažu da je tu presudno bilo to što je prethodno bio šef kabineta
Miloša Minića, koji je bio na pobedničkoj strani u Titovom obra-
čunu sa srpskim liberalima, dok drugi tvrde da je zapao za oko
Kiri Gligorovu, tada jakom zagovorniku privrednih reformi. Za
našu priču je važnije od tih špekulacija – da je uspeo da nastavi put
uspeha Genexa i posle slanja Višnjića u penziju.

Miki Savićević je, a to je njegova najveća zasluga, vodeću pozi-

ciju Genexa u jugoslovenskoj spoljnoj trgovini uspeo da zadrži
uprokos „decentralizaciji“ spoljne trgovine krajem sedamdesetih
godina, kada su u Hrvatskoj deo njegovih poslova preuzele Astra
i Brodokomerc, u Sloveniji Emona, u Vojvodini Agrovojvodina, a i
u Beogradu je dobio druge jake konkurente (Inex, kasnije Progres,

226
Debele knjige i debele mačke itd). Savićević je u svoj tim tada okupio niz sposobnih ljudi, od
kojih će neki postati vodeći srpski biznismeni poznati i dan danas
(Pavke Pavlović, Zoran Drakulić i drugi). On je izgradio neboder
koji se sada zove Zapadna kapija Beograda i sa čijeg se krova, za
starih vedrih dana videlo dole, ne samo do Zagreba i Ljubljane
nego i mnogo dalje i visočije. Njegovi ambiciozni poduhvati kul-
minirali su projektom Yugo Amerika, kada je u nekoliko godina
u SAD prodato oko 150.000 šumadijskih automobila (ali se mora
primetiti da je ova operacija brzo postala preskupa, a ostavila je i
ogromne dugove koji su dobrim poznavaocima mogli ukazati na
signale buduće stagnacije i prezaduženosti Genexa).

Savićević je, dakle, 1989. godine dogurao Genex do toga da je držao

preko 10 odsto cele jugoslovenske spoljne trgovine i blizu 30 odsto
srpskog izvoza i uvoza. U firmi je oko 6000 zaposlenih dobijalo
za tadašnje prilike basnoslovne plate, komfor poslovanja bio je
svetski – rečju, Genex je bio „država u državi“, kako su ga opisivali
novinari. Međutim, gotovo istovremeno, a možda i međuuslovlje-
no, krajem osamdesetih godina 20. veka u Srbiji je na vlast došao
Slobodan Milošević sa svojom politikom „nacionalnog dostojanstva
i švedskog standarda za sve“. Počeo je raspad SSSR-a i SFRJ-e, pa su
već 1989. uvedene evropske sankcije prema Srbiji (svetske će doći
kroz dve godine). To su osnovna četiri apokaliptička razloga za do-
lazeću propast Genexa (najverovatnije i povezana). Jednostavno, u
tren oka su izgubljeni ruski poslovi i turistički promet, a unutrašnje
tržište se drastično suzilo. Otkazano je stotinak unosnih ugovora
o zastupanju stranih firmi na domaćem tržištu, pogotovu kada
je Miloševićev prijatelj Zečević nametnuo srpskoj pošti francuski
Alkatel za dugoročnog partnera, dok je Savićevićeva firma zastupa-
la nemački Simens. Uz to, Milošević je počeo da sakuplja sav živi
srpski kapital pod svoju ruku „narodnim zajmom za preporod“. I tu
je Genex izazvao sumnju, jer, mada je okupljao bogate zaposlene,
a i kao preduzeće bio s mnogo novca, Savićević u njemu nije uspeo
(i nije hteo?) da obezbedi „upis“ više od polovine „dobrovoljnog“
zajma koji je bio razrezan ovoj firmi.

227
Zanimljivo je primetiti da posle Osme sednice (1987) Milošević

Dimitrije Boarov
nije žurio da skloni Savićevića sa najvažnijeg mesta srpske pri-
vrede (onoliko koliko je žurio da se dočepa medija, na primer),
mada je prirodno pretpostaviti da ga je morao smatrati čovekom iz
Stambolićevog kruga. To oklevanje možda je navelo Savićevića da
pomisli da bi mogao da opstane na položaju. U tom pravcu je preko
dugog intervjua beogradskom NIN-u podržao bojkot slovenačke
robe u Srbiji i poslao nekoliko poruka lojalnosti novom srpskom
vođi. No, onda mu je Radoš Smiljković, tadašnji šef gradskog komi-
teta u Beogradu, doneo „svilen gajtan“, pa je posle tog razgovora,
navodno zbog šoka i srčanih smetnji odmah prebačen u bolnicu
– odakle je 1990. i poslao svoju ostavku.

Na njegovo mesto bio je postavljen Andrija Dozet koji će uskoro, na

sastanku sa Genexovim predstavnicima u inostranstvu, koji je odr-
žan na brodu za razgledanje Lenjingrada (!?) praktično „raspustiti“
Genex. Pošto tim ljudima ništa nije mogao da garantuje i obezbedi,
praktično ih je uputio da dotadašnje poslove u ime Genexa, počnu
da rade u svoje ime. Oni su razumeli poruku i listom su promenili
table na svojim kancelarijama, pa je rođena velika grupa naših pri-
vatnih spoljnotrgovinskih firmi u inostranstvu. Neki od tih ljudi su
kasnije uspeli u poslu. Sam Genex počeo je nezadrživo da propada.
Posle Dozeta koji nije radio na njegovom spasavanju gotovo ništa,
jedino je nešto pokušao dr Radoman Božović, koji je za direktora
posrnule firme došao deset dana nakon početka bombardovanja.
Božovićeva ideja je bila jednostavna: ogromne dugove Genexa
skoncentrisati u ljušturu starog preduzeća sa desetak zaposlenih,
a ostalih 1.600 radnika i nešto zdraviji hotelski deo firme i svu
imovinu firme odvojiti u novo preduzeće Internešenel GC (Tu
ideju će kasnije braniti i institucionalno dovršiti sam Savićević).
Zamrzavanje dugova i odmrzavanje poslova doneli su, navodno
priliv od 50 miliona nemačkih maraka.

Ako se vratimo Savićeviću, videćemo da je, kada se zalečio, osnovao

privatne firme u Švajcarskoj i Rusiji, ali o poslovanju tih preduzeća
ne znamo gotovo ništa. Neki poznavaoci evropskih trgovačkih pri-

228
Debele knjige i debele mačke lika čak tvrde da se Miki Savićević u Švajcarskoj morao brzo uveriti
kakva je razlika između trgovanja po svetu sa podrškom države i
politike iza sebe, u jednoj gigantskoj kompaniji koja je dobro uho-
dana, i poslovanja na „tvrdom tržištu“, sa ograničenim resursima
i malobrojnom kadrovskom ekipom, a bez unosnih „državnih
poslova“.

Možda je i to jedan od razloga što nije napustio srpsku političku sce-

nu. Prvo se pridružio reformskim snagama Ante Markovića, zatim
DEPOS-u, a kasnije je bio ključni finansijer Batićeve DHSS stranke,
sa čije liste je i postao savezni poslanik nakon izbora 2000.

Veliki povratak na čelo Genexa, koji je Savićeviću obezbedilo

prethodno opoziciono angažovanje, može se analizirati na razne
načine, ali se može pretpostaviti da je stari menadžer shvatio da se
stara slava i veličina u veletrgovini ne može povratiti, ali je, možda,
računao da će obnoviti bar turističku liniju i vratiti sjaj hotelima.
(Nije uspelo, jer Geneks ipak nije feniks, mada je iz njegovog
pepela uzletelo mnogo visokoletačica). Neki opet smatraju da je
bio dobro upućen da se od imovine (nekretnina) Genexa može još
dugo dobro živeti, ako se ne žuri sa „konačnim rešenjem“. Ta hipo-
teza oslanja se na Savićevo nervozno suzbijanje svih dosadašnjih
projekata privatizacije Genexa.

Vreme, 11. oktobar 2007.

229
Filip Cepter – traktorijanum prodavca lonaca

Dimitrije Boarov
Posle prilično duge pauze poznati biznismen Filip Cepter se,
početkom protekle nedelje, ponovo našao na prvim stranicama
srpskih novina. Naravno, ne kao zaludni kandidat na izborima
za predsednika Srbije, mada je i takvu kandidaturu nekada najav-
ljivao, nego kao najjači potencijalni kupac beogradske Industrije
motora i traktora (IMT). Na tenderu za kupovinu 94,5 odsto kapi-
tala ove odavno posrnule firme, konzorcijum Cepterove švajcarske
kompanije Houm, art end servisis i slovenačkog proizvođača poljo-
privredne mehanizacije Strojna industrija, ponudio je 121,1 milion
evra za cenu kapitala preduzeća i 10,27 miliona evra za investicije
u narednih pet godina. Drugoplasirani ponuđač, takođe zanimljivi
srpski biznismen Goran Novaković (nekadašnji ministar energe-
tike) sa svojim fondom Meridijan, zaostao je u ovoj trci za desetak
miliona evra.

U suštini, na ovom tenderu takmaci se nisu borili za sada već

slabašnu fabriku sa oko 1.100 zaposlenih i godišnjom proizvod-
njom od samo 500 traktora, koja je duže od decenije u gubicima i
pod finansijskom blokadom, pa je i prošlu godinu završila sa minu-
som od preko 25 miliona evra, nego su najviše konkurisali za (po-
tencijalni) građevinski prostor od oko 35 hektara, na veoma atrak-
tivnoj lokaciji, preko puta Miškovićevog Delta sitija, na Novom
Beogradu, u produžetku Bulevara Zorana Đinđića – koji postaje
glavna poslovna arterija srpske prestonice.

No, da bi ovaj plac IMT-a postao unosna građevinska parcela, treba

prethodno „izmestiti“ fabriku traktora, to jest dobiti od lokalnih
vlasti papire za preinačenje namene ovog prostora. Zbog otezanja
tih „pregovora“ o preimenovanju namene građevinskog prostora,
verovatno je, pre neku godinu, i propao prvi tender za prodaju
IMT-a, jer se na njemu niko nije pojavio, mada su kvaliteti spome-
nute lokacije i tada bili poznati. Sada su, moguće, svi oni koji indi-
rektno odlučuju o putevima naše privatizacije, namireni potrebnim
projekcijama i planovima (a možda i onim što obično uz to spada),

230
Debele knjige i debele mačke pa će Cepter sa Slovencima moći fabriku da izmesti (verovatno) u
Dobanovce, gde IMT takođe ima 9 hektara poslovnog zemljišta, a
da na Novom Beogradu pokrene izgradnju kakvog ekskluzivnog
poslovno-stambenog kompleksa, to jest nekog Traktorijanuma (da
zlobno parafraziramo ime projekta Cepterove supruge Madlene,
koja je renovirala staro zemunsko pozorište i skromno ga krstila u
Madlenijanum).

Cepter, uzgred, ima iskustva sa placevima promenjene namene,

jer je on, u kompaniji sa svojim starim partnerom Miodragom
Kostićem, pre nekoliko godina u Novom Sadu izgradio stambeno
naselje Lipov gaj na delu sportskog centra Vujadin Boškov. Istina,
mada zamišljeno kao ekskluzivno „ograđeno“ naselje za novosad-
sku elitu, ono se nije moglo naročito povoljno prodati, jer niti je
gradnja bila vrhunska, niti je lokacija posebno atraktivna, niti je
Novi Sad imao dovoljno platežno sposobne elite koja je mogla sebi
priuštiti skupe stanove, mada su oni nuđeni u domišljatoj kom-
binaciji sa Cepterovim životnim osiguranjem (tada se još bavio
i tim poslom, dok ga nije prodao Austrijancima). Ne verujemo,
otuda, da su Cepter i Kostić na Lipovom gaju naročito zaradili,
iako je u to naselje prebacio svoju adresu i sam Nenad Čanak, tada
još predsednik Skupštine Vojvodine – u jedan velik prizemni stan,
ali konfekcijskog kvaliteta. Ipak, Cepter se svom snagom u Srbiji
okrenuo upravo izgradnji poslovnog i stambenog prostora. Još
pre tri godine je najavio: „Planiramo da tokom 2006. investiramo
izgradnju više od 250.000 kvadrata poslovnog i stambenog pros-
tora u Srbiji, najviše u Beogradu. Najveći centar, površine 120.000
kvadratnih metara, biće podignut iznad hotela Slavija.” Naravno,
svi ti planovi do sada nisu ostvareni, ali je smer poslova jasan.

Zanimljivo je primetiti da je naša vodeća štampa, odmah po ob-

javljivanju redosleda takmaca na tenderu za prodaju IMT-a, mimo
dosadašnjeg običaja, konkurente kvalifikovala kao „tajkune“ i da
je odmah publici objasnila da nije reč o nekakvom spasavanju i
obnavljanju domaće proizvodnje traktora – nego o špekulaciji sa
dragocenim potencijalnim građevinskim prostorom. Ostao je, ta-

231
kođe, protivrečan utisak i o funkciji naglašenog isticanja okolnosti

Dimitrije Boarov
da je prodat plac praktično naspram Miškovićevog Delta sitija. Jer,
ostala je nedoumica da li se, u Vladi bliskim novinama, seiri zbog
toga što će Mišković možda dobiti jednog snažnog konkurenta u
neposrednom komšiluku ili se sugerira aluzija da je i sam Filip
Cepter napokon postao deo „Miškovićevog klana“.

Tako, na primer, beogradska Politika u jednom naslovu ističe

„Cepter siti umesto traktorgrada“, a u drugom podnaslovu naglaša-
va da je Filip Cepter „nezvanično pazario desetine srpskih predu-
zeća, iako se nikada zvanično nije pojavljivao kao kupac“. Naime,
iz ovog podnaslova sledi: ako se sam Cepter nikad nije pojavljivao
kao kupac u Agenciji za privatizaciju Srbije, zašto nekada njegov
direktor iz Cepter internešenela Mirko Rašić, koji se u njegovo ime
pojavljivao na aukcijama kao „ovlašćeno lice“, to ponekad ne bi
uradio i za nekog njegovog tajnog partnera, kome nije zgodno da
dalje širi svoje nekretnine i poslovni prostor po Novom Beogradu?
Po teoriji zavere, dakle, sve je i uvek moguće među tajkunima – oni
koji su notorno bliski mogu delovati jedan protiv drugog, a oni koji
su po javnoj pretpostavci „investicioni konkurenti“ mogu ponegde
biti i u dosluhu.

Ako ovu publicitetsku zamešateljnu špekulaciju uprostimo i oceni-

mo, možemo primetiti da Filip Cepter i Miroslav Mišković do sada
u Srbiji nisu ništa krupnije radili baš zajednički, ali nije široko poz-
nato ni da su negde bili baš žestoki konkurenti – iako su se obojica
oprobali u nekim delatnostima na relativno uskom prostoru, „imi-
tirajući jedan drugog“. Na primer, i Mišković, pa potom i Cepter,
osnivali su i banke i osiguravajuće kuće, ali su ih obojica prodali
stranim, jačim firmama, posle prvih znakova da na ta tržišta stiže
jaka spoljna konkurencija. Cepter je kontrolu nad istoimenom ban-
kom prodao mađarskoj OTP banci, a istoimeno osiguranje Uniki.

Ipak, jedna od okolnosti koja ih na neki način doista povezuje, ali

samo kod onih sa jačim pamćenjem, je podrška koju su davali dr
Zoranu Đinđiću, i pri kraju njegove opozicione delatnosti (krajem

232
Debele knjige i debele mačke Miloševićeve vladavine) i na startu rada DOS-ove Vlade Srbije.
Uostalom, oni su u Đinđićevo okruženje izgleda „delegirali“ dva
njegova najneposrednija saradnika – Cepter Zorana Janjuševića, a
Mišković Nemanju Kolesara. No, razlike između ova dva krupna
preduzetnika su veće od spomenutih sličnosti.

U psihološkom smislu, Cepter i Mišković su doista konkurenti, ali

treba primetiti da je Cepterovo bogatstvo poljski list Vaprost, koji se
ovde proslavio sačinjavanjem rang lista bogataša u zemljama u tran-
ziciji, jesenas procenio gotovo tri puta većim od Miškovićevog, to
jest ono je procenjeno na 4,4 milijarde dolara. Još jedna stvar govori
u prilog teze da je Filip Cepter ipak „teži“ od navodnog šampiona
srpskog biznisa, Miroslava Miškovića. To je pre svega činjenica da
je on „prvu milijardu“ (nemačkih maraka) ostvario na svetskom
tržištu i čini se bez političkih privilegija, a ne u obično „zatvorenoj
Srbiji“ gde su se njegovi današnji takmaci bogatili uz podršku vlasti.
Pri tome, Filip Cepter je to ostvario oslanjajući se u svojim počecima
na industrijsku proizvodnju, što je obično napornije nego u spoljnoj
trgovini i finansijskim uslugama, naročito kada je reč o naizgled
toliko trivijalnoj proizvodnji kakva je ona u kojoj se liferuju lonci i
šerpe, makako sami ti lonci i šerpe bili navodno „sofisticirani“.

Možda i zbog toga što se njegove firme nalaze širom sveta Filip
Cepter se u još jednoj stvari apsolutno razlikuje od Miroslava
Miškovića – on se izjašnjava protiv bilo kakvog „ekonomskog pa-
triotizma“. Na primer, u jednom intervjuu on direktno kaže: „Neki
domaći ekonomski krugovi utiču na državu da zaštiti domaću
privredu tako što će ona ostati u rukama srpskih subjekata. Taj
ekonomski patriotizam je, naravno, ostatak dirigovane privrede.
On je još i gori od toga, jer će te iste patriote sutra da prodaju kup-
ljena preduzeća ne pitajući da li su novi kupci stranci ili Srbi. S
druge strane, vidljiv je pritisak da se stranim kompanijama otvore
vrata. A kad to dvoje uporedo egzistira, znači da je privredna at-
mosfera u Srbiji diktirana frazama kojima se odgovara na pitanje
kojim pravcem bi trebalo ići. U društvu o tim pitanjima ne postoji
ni konsenzus ni čvrsta volja.”

233
Iako se u Srbiji Cepteru priznaje finansijski uspeh (naravno, manji

Dimitrije Boarov
od onoga koji sam sebi pripisuje), njegova poslovna biografija se i
dalje stavlja pod sumnju. Mnogi smatraju da ni posle toliko godina
nije baš sve razjašnjeno u „razvojnom putu“ Filipa Ceptera, a oni
analitičari, koji smatraju da se u tranzicionim zemljama niko ne
može obogatiti bez pomoći „nadležnih unutrašnjih i vojnih službi“,
ne odustaju lako od teze da je i naš junak svojevremeno trgovao
širom sveta (ili bar davao kišobran svoje firme za takvu trgovinu)
ne samo metalnim loncima, nego i nečim „gvozdenijim“. Istina,
Cepter je praktično dobio sva dosadašnja suđenja protiv onih koji
su ga sumnjičili za mutne poslove u domenu trgovine oružjem, pa
se tako može reći da je na sudu u SAD pobedio i kod nas dosta po-
znatu Međunarodnu kriznu grupu na čelu sa Džejmsom Lajonom
– koji za takve sumnje nije Sudu dao dobre dokaze.

Sam Filip Cepter je u više navrata, pa i novinarima koji su se gotovo

suviše specijalizovali za domen poslova tajnih vojnih i političkih
službi, eksplicitno ustvrdio: „Ne vladam Srbijom, ne trgujem oruž-
jem, ne poznajem Legiju!“. On je uz to ustvrdio da su loše glasine
o njemu uglavnom širili Đinđićevi oponenti: „Priču da oružjem
snabdevam islamske teroriste najgrlatije su prenosili kumovi Vuk
Drašković i Vojislav Šešelj. Samo što nikako nisu mogli da se dogo-
vore za koga „švercujem“: za Alžirce, Palestince, Albance… Tad mi
nije padalo na pamet da njihov poljuljani politički rejting podižem
time što ću ih tužiti za klevetu. Računao sam da nije važno šta se
kaže, već ko to govori. Tako je i bilo. Sad je na delu izmišljotina da
Filip Zepter finansira skrivanje i obezbeđenje haških optuženika
Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića.”

Optužbe da je i Cepter deo mreže koja je, navodno, sa premijerom

Đinđićem kontrolisala sve nelegalne poslove u Srbiji, pa se zbog
sukoba dugoročnih interesa odlučila da ga likvidira, Filip Cepter
je demantovao doista uverljivo, podastirući dokaze o ličnom prija-
teljstvu i bliskosti koju je sa Đinđićem imao i zbog koje je, po nje-
govom mišljenju, kasnije, kao „kolateralna šteta“ i bio u nemilosti
svih njegovih političkih konkurenata. U jednom intervjuu on kaže:

234
Debele knjige i debele mačke „Noć uoči Zoranove pogibije proveli smo zajedno, u porodičnom
druženju. Bili smo dva i po sata sami. Taj razgovor je bio neka vrsta
opraštanja. Ja sam poslednji čovek koji ga je privatno video živog.
Zoran je imao problema s nogom. Žalio se na bolove. Delovao je
sumorno. Pričao mi je da kao premijer okreće kormilo Srbije, ali da
nema osećaj da ga taj brod sluša.”

Iz činjenice da je podržavao Đinđića, Cepter je još 2005. izveo i

zaključak o tome zbog čega je toliko bio pod pritiskom u Srbiji:
„Izložen sam političkim i medijskim napadima u Srbiji od kako
sam, još pre 5. oktobra 2000, u političkim krugovima deklarisan
kao prijatelj Zorana Đinđića i pristalica njegove politike. Priznajem
da sam bio veliki prijatelj sa Zoranom, koga sam upoznao još 1977.
godine. Tajio sam da sam vlasnik firme Zepter international i da
sam pristalica Đinđićeve politike promena – sve do 1997. Tada sam
prvi put javno podržao DS i njenog lidera, da bih se suprotstavio
diktaturi i politici beznađa tada vladajuće stranke. Tog trena sam
postao meta onih, i u vlasti, ali i u opoziciji, koji se godinama bore
da na svaki način diskredituju Zorana Đinđića i njegovo političko
delovanje. Ja sam kolatelarna šteta tog političkog obračuna sa
Zoranom i DS, jer su mi neosnovano pripisivana sva zla ovog sveta,
kao da sam đavo. Nikad nisam kažnjavan, čak ni za saobraćajni
prekršaj, jer ga nikad nisam počinio. Moju kompaniju čini više
od 120 firmi sa 120.000 zaposlenih u 40 država sveta – i nikad mi
niko ništa nije prebacio. Samo se u Srbiji, po narudžbini protivnika
Zorana Đinđića, neprestano tajno istražuje ko je Filip Cepter – odak-
le mi novac, koga plaćam, koga podržavam, šta radim… I stalno se
izmišlja da sam akter ove ili one političke afere.“

Na uobičajena novinarska propitivanja, da li se na loncima i šerpama

doista može zaraditi veliki novac, Cepter je uvek slično odgovarao:
„Na posuđu sam zaradio prvu milijardu maraka. Stekao sam je brže
od Bila Gejtsa. Oni koji misle da je nemoguće zaraditi milijarde na
posuđu time dokazuju da nemaju ni veliko znanje, ni veliku inteli-
genciju. Milijarde se mogu zaraditi i na proizvodnji čačkalica, pertli
ili kondoma, pa zašto ne bi i na proizvodnji posuđa... Sve moje fir-

235
me posluju u mnogo uređenijim zemljama nego što je Srbija. Pranje

Dimitrije Boarov
novca i utaja poreza su u pravno i tržišno uređenim zemljama ne
samo nemogući, već i veoma kažnjivi. Nijedna moja firma, nigde u
svetu, nije osumnjičena za bilo kakav finansijski prekršaj. O tome
brinu mnogo kompetentnije i efikasnije finansijske i pravne institu-
cije nego što su naše, ali sam ovde i dalje krajnje sumnjiva ličnost.”

Da li se u međuvremenu, od ubistva Đinđića do danas, nešto pro-

menilo u tretmanu samog Filipa Ceptera u javnosti Srbije i da li je
on u vrhu naše aktuelne političke elite stekao neke nove prijatelje
ili neprijatelje, teško je proceniti. Ako se pogledaju njegove dosa-
dašnje akvizicije (ukupno upola manje od ove poslednje), nemo-
guće je naslutiti ko mu od moćnih u Srbiji tera vodu na vodenicu.
U Đinđićevo vreme nije kupio gotovo ništa, osim Brodogradilišta
Beograd (13 miliona evra). Bolji poznavaoci kažu da je bio i blizu
kupovine Soko Štarka i kruševačkog Rubina, ali su ti poslovi pokva-
reni pred samu završnicu. Od krupnijih završenih akvizicija valja
spomenuti Centrotekstil 18,9 miliona evra), Jugometal, Jugocentar
i Kulturu u Beogradu i još neke sitnije firme po Srbiji. Sve zajedno,
zahvaljujući Cepteru, u Srbiju je do prošle sedmice ušlo oko 50-60
miliona evra. Dakle, relativno malo naspram oglašenih 4,4 milijar-
de dolara imovine i godišnjeg prometa od preko milijardu evra.

U javnom životu Srbije Filip Cepter nije imao mnogo uspeha. Najviša
njegova dosadašnja javna funkcija bila je funkcija predsednika
Olimpijskog komiteta – ali je ona kratko potrajala, jer se brzo sudario
sa „koalicijom” raznovrsnih političkih i finansijskih interesa, koja je
od njega očekivala pare – a ne vođstvo. Već posle nekoliko meseci
obnašanja ove visoke dužnosti, Ćurković, Zećević, Manojlović i
drugovi našli su načina da ga se otarase. U to vreme dalo se naslutiti
da mu se učinilo da je Srbija idealna zemlja za predsednikovanje,
jer svako novi mogao bi za nju učiniti daleko više od prethodnika.
Međutim, bio je svestan da se za to nisu stekli svi uslovi.

Povodom ličnih političkih planova Filip Cepter je pre dve godine izjavio:
„Moja jedina ambicija vezana je za politiku, mada smatram da danas

236
Debele knjige i debele mačke za to u Srbiji nema uslova. Uz to, nemam dobre veze u srpskoj politici,
iako mnogi misle drugačije. Naši političari, kad dođu na vlast, postaju
veliki kao papa i nikog oko sebe ne vide. Iz vlasti me niko ne zove. Žao
mi je, jer koliko vidim, mnogi od njih nemaju ni dovoljno znanja, ni
iskustva, niti umeju da postignu politički konsenzus oko promena, da
stvore jaku, funkcionalnu i stabilnu Srbiju. Bilo kog političara da upi-
tate šta je njegova strategija – bolji život u Srbiji, Srbija u Evropi ili veća
zaposlenost i bolja privreda – umesto odgovora dobićete samo floskule
i priče. Nijedan politički lider i stranka nisu u stanju da promene stanje
u Srbiji, jer ne znaju kako, a i da znaju – ne čine ništa.”

Između Dubice i Monaka

Filip Cepter rođen je kao Milan Janković, 23. novembra 1950. u
Velikom Gradištu. Pravim imenom, Milan, danas ga zovu majka,
brat, supruga i prisni prijatelji. Osnovnu i srednju školu završio je
u Bosanskoj Dubici, a Ekonomski fakultet u Beogradu. Tečno govori
engleski i nemački, a služi se francuskim i italijanskim jezikom.
Osnivač je i predsednik kompanije Zepter international. U Beogradu
živi sa suprugom Madlenom i kćerkom Emom, u vili na Dedinju. U
Monte Karlu ima vilu koja je nekad pripadala Napoleonu Bonaparti.

O svom partizanskom poreklu i članstvu u SKJ on jednostavno kaže:

„Moj pokojni otac nije bio oficir JNA, kako mnogi misle. Izašao je
iz NOR kao oficir, ali se potom bavio privrednim poslovima. Pre
rata je završio Trgovačku akademiju i jedno vreme je, na primer,
bio direktor u Žitoprometu u Velikom Gradištu. Istina je da sam
1968. godine, kad sam bio u trećem razredu gimnazije u Bosanskoj
Dubici, onda kad su Rusi napali Čehe, zajedno s drugovima i dru-
garicama primljen u Savez komunista. Nikad nisam bio na bilo
kom partijskom sastanku. Pošto sam 1979. napustio Jugoslaviju,
nisam se nikad ni bavio politikom u našoj zemlji.”

Vreme, 24. januar 2008.

237
Radovan Jelašić – nesigurni čuvar sigurnog novca

Dimitrije Boarov
Najteže pitanje na nekom imaginarnom ekonomskom kvizu
glasilo bi otprilike ovako: „Da li postoji država u kojoj se guverner
centralne banke stalno drži na roštilju političke neizvesnosti i u
kojoj se stalno traži razlog za njegovu smenu ili stavljanje pod
starateljski nadzor – mada je u toj državi inflacija u stalnom padu,
dok potrošnja i proizvodnja rastu; mada je u njoj devizni kurs na-
cionalne valute gotovo stabilan, dok su devizne rezerve u stalnom
porastu; te najzad, mada su u toj državi cene banaka i bankarskih
akcija u rapidnom skoku, a zaduženje građana u tim bankama se
udvostručuje godinu za godinom?“ Odgovor na to teško pitanje bi,
naravno, bio: „Da, ipak postoji i takva neobična država – i ta država
je Srbija, a taj guverner je Radovan Jelašić.“

Nova-stara zavrzlama oko opstanka Radovana Jelašića na

funkciji guvernera Narodne banke Srbije javnosti se prikazala
na prošlonedeljnoj sednici Odbora za finansije Skupštine Srbije
(8. juna), na koju nisu došli svi članovi vladajuće koalicije, pa je
opozicija, bez ikakvog obrazloženja, većinom glasova odbila inici-
jativu da se dosadašnji guverner ponovo izabere na tu funkciju sa
mandatom (po važećem zakonu) od pet godina. Brzo se ispostavilo
da odsustvo nekih poslanika vladajuće koalicije na spomenutom
sastanku nije bilo slučajno, jer je i Suzana Grubješić, poslanica iz
redova stranke G-17 (na čijoj je kadrovskoj listi Jelašić), odmah
izjavila da procedura izbora guvernera i ne treba da krene pre nego
što se rasprave izmene Zakona o NBS. Nekoliko dana potom (11.
juna u Inđiji), ovu izjavu je objasnio Mlađan Dinkić, predsednik
G-17, iznoseći tvrdnju da se o izboru Jelašića za guvernera neće
sada glasati u Skupštini Srbije, te da će on svoj posao obavljati do
kraja mandata (nesto manje od 2 godine), a da će u međuvremenu
biti izmenjen Zakon o NBS, po kome će se ponovo formirati Savet
guvernera NBS.

Dinkićeva izjava se može razumeti samo u kontekstu koalicionog

dogovora o formiranju nove vlade Srbije – koji, na žalost, nije prika-

238
Debele knjige i debele mačke zan javnosti. Prema novom Ustavu Srbije, koji je srećom prikazan
javnosti, takva „interpretacija“ izbora guvernera jednostavno nije
moguća, jer se u njemu doslovno kaže da će Skupština, sprovodeći
novi ustav, na prvoj sednici posle parlamentarnih izbora „birati“
guvernera NBS. Možda će se, međutim, naći neka pravna kon-
strukcija koja bi vladajućoj većini u Skupštini dala alibi da nekako
pravno legalizuje očigledan politički kompromis o Jelašićevoj
sudbini u naredne dve godine. Pošto je Dinkićeva izjava prilično
uopštena, rano je i za pitanje zašto je dogovoren i povratak na in-
stituciju Saveta guvernera. Zasad bi se samo ironično moglo reći da
partije koje su sklopile koaliciju na nivou vlade, čini se, koaliciono
hoće da vode i monetarnu politiku – uprkos tome što se listom
izjašnjavaju za učvršćivanje nezavisne pozicije centralne banke i
u našem sistemu, a neke čak podržavaju i koncepciju „neutralne
funkcije novca“.

Dakle, moglo bi se pretpostaviti da zasad „mutna rezervisanost“

prema reizboru Jelašića za guvernera NBS na pun novi mandat od 5
godina ima pre svega neke sistemske, a možda i lične razloge. Ako,
ipak, kao neozbiljnu, odbacimo teoriju po kojoj se Demokratska
stranka sada „revanšira“ Jelašiću (odnosno stranci G-17 plus) što
je nakon prethodnih izbora, 2004. godine prihvatio da zameni
Kori Udovički na guvernerskom mestu, onda verovatno padaju i
drugi „lični razlozi“ zbog kojih se potkopava njegova trenutna
pozicija. Uostalom, Jelašić se i afirmisao baš za vreme Đinđićeve,
prve demokratske vlade nakon Miloševića. O tim vremenima, sam
Radovan Jelašić, za Vreme sada kaže:

„Kada sam 12. oktobra, na poziv Mlađana Dinkića, došao u Beograd

(bez znanja moje supruge, kojoj se nisam usudio da priznam šta
smeram), pa se vratio u Frankfurt da uzmem neplaćeni godišnji
odmor, i kada sam već 16. oktobra ušao u posao u Narodnoj banci
(prvo kao faktički, a kroz dva meseca i kao legalni viceguverner),
na papiru je tada bankarski sistem u Srbiji izgledao jači i stabilniji
nego ijedan u zemljama u tranziciji. Bilansne sume su bile impre-
sivne, adekvatnost kapitala je navodno bila savršena, itd. No, već

239
i same bankarske reklame, u kojima se isticalo da depozitari čak

Dimitrije Boarov
uvek mogu računati na gotovinu u tim bankama (!?) upućivale su
na zaključak da se iza tih lepih fasada kriju ogromni problemi u
likvidnosti i solventnosti. Spoljni dugovi se nisu vraćali, a dužnici
prema kojima su banke imale ogromna potraživanja su faktički
bili odavno mrtvi, bankroti – a da to niko nije objavljivao, čak ni
verovao.

Posle temeljnih analiza bili smo prinuđeni da zatvorimo dve trećine

zatečenog bankarskog sektora, što pre toga nije videla ne samo
Srbija nego ni Evropa. To smo morali da učinimo iz jednog jako
prostog razloga: poverenje prema bankama apsolutno nije posto-
jalo, pa nije bilo ni šta da se čuva i spasava od bankarskih firmi, ni
po kojoj ceni. A drugo, država nije imala para da krpi zjapeće rupe
u bilansima tih banaka. Znači niti je bilo razloga, niti je bilo para
za spasavanje mrtvaca i zato smo jednostavno zatvorili te banke i
stvarali praktično novi bankarski sistem. Mnogo nam je pomogla
okolnost što je naišla promena nemačkih maraka u evre – jer smo
tokom te operacije uspeli da značajan deo menjajućeg novca (blizu
4 milijarde dolara) zadržimo u sistemu.

Ako pogledate danas bilansnu sumu banaka u Srbiji videćete da je

ona duplirana u odnosu na onu iz 2000, broj zaposlenih se povećao
za 30 odsto, a plate bankara su povećane za dvadeset-trideset puta.
Cele prošle godine se građanima odobravala mesečna suma novih
kredita veća od ukupne sume svih potraživanja prema građanima
koje su srpske banke imale u svojim bilansima 2000. godine. A
uprkos svemu tome nas još poneko naziva „grobarima“ bankarskog
sektora u Srbiji.“

Ako posle ovog podužeg citata nastavimo našu priču, pa među

trenutnim političkim temama pokušamo da pronađemo „sistem-
ske razloge“ za aktuelno slabljenje Jelašićeve pozicije – među tim
temama pre svega se nameće pitanje ovogodišnjeg budžeta. No i
na tom planu teško je pronaći izvorište „izvesnog nepoverenja“
prema aktuelnom guverneru. Jer, Jelašićevi stavovi o budžetskoj

240
Debele knjige i debele mačke potrošnji su stavovi kojih se drže guverneri svih centralnih banaka
u svetu – a te stavove su poslednjih sedmica gotovo eksplicitno,
bar na rečima, uvažili i Božidar Đelić, potpedsednik Vlade Srbije
zadužen za ekonomsku politiku, i Mirko Cvetković, ministar fi-
nansija. Druga je stvar što nasuprot toj retorici, svi ministri u vladi,
izgleda, još više uvažavaju okolnost da je zapravo i 2007. godina
„izborna godina“, pa se očigledno priprema još jedan „predizborni
budžet“, od kojih se svakom guverneru u svetu diže kosa na glavi,
a verovatno se diže i našem guverneru. U stvari, možda je najbolje
da ovde citiramo spomenute stavove guvernera Jelašića, koje
nam je izneo odgovarajući na naše načelno „teorijsko pitanje“ o
ovogodišnjem budžetu:

„Naši političari su, hvala bogu, bili pametni pa su koncipirajući

zakon o centralnoj banci kopirali rešenja iz svih okolnih zemalja u
tranziciji, ali i zakon o evropskoj centralnoj banci. Oni su zato kao
glavni zadatak Narodne banke utvrdili – „postići i održati stabilnost
cena“. Naravno da to nije lako postići u zemlji u kojoj imate ogromnu
fiskalnu dominaciju, pa će, recimo, budžet ove godine rasporediti
blizu 600 milijardi dinara. Antiinflacionu kontrolu je teško obez-
bediti, ako je monetarna politika „plitka“ kao kod nas. Mi smo, eto,
tokom protekle godine povlačili iz opticaja na finansijskom tržištu
oko 150 milijardi dinara, da bi parirali negativnim inflatornim im-
plikacijama ogromnog, četiri puta masivnijeg budžeta. Zbog toga je
potrebno da naš fiskus bude veoma odgovoran i restriktivan.

Država u celini (vlada, lokalne samouprave, itd) je krajem prošle

godine držala u bankama 15 milijardi dinara, a sada u bankarskom
sistemu drži 30 milijardi dinara. Dakle, šta se dešava ovog proleća.
Ti državni subjekti polažu viškove para u banke, a onda smo mi iz
NBS prinuđeni da tim bankama nudimo atraktivne hartije od vred-
nosti, da bi sterilisali viškove državnog novca i suzbili inflatorna
očekivanja, a na te hartije moramo da plaćamo atraktivnu kamatu
od 9,5 odsto. Sa stanovišta makroekonomske logike taj krug nema
smisla. Jednostavno, nama je potreban restriktivan budžet, kako ne
bi samo na NBS pao teret antiinflatornog povlačenja viškova novca.

241
Zatim, ja nisam čuo nijednog političara iz stranaka sada vladajuće

Dimitrije Boarov
koalicije koji nije priznao da su sada plate u javnom sektoru suviše
poskočile. Ali to nije dovoljno, što se uočava jedna lako vidljiva
činjenica – valjalo bi i nešto preduzeti. A ništa se realno ne pre-
duzima, mada neki s vremena na vreme kritikuju to što je masa tih
plata otišla predaleko.

Mi smo uz velike napore, uprkos toj tendenciji, uspeli ovog proleća

da spustimo inflaciju na nivo koji nije zabeležen još od 1963. go-
dine. To nismo postigli „štimovanjem“ kursa – jer, samo da nave-
dem primer, u maju ove godine je devizni promet između banaka
bio po veličini isti kao taj promet tokom cele 2005. godine, a mi
praktično nijednom nismo intervenisali (osim ona famozna dva
dana kada je Nikolić bio predsednik Skupštine), a devizni kurs je,
ipak, gotovo mirovao.

Našem uspehu u dužem proteklom razdoblju su doprinele još dve

okolnosti. Prvo, u prva tri kvartala prošle godine budžet je bio do-
ista restriktivan (uticaj MMF-a), a drugo – bez obzira što se stalno
katastrofično galamilo o sudbini dinara, ljudi su stekli poverenje
u naš bankarski sistem i centralnu banku, pa nije bilo haotičnih
baratanja sa novcem.

Istina, zapažam još jedan fenomen – ova normalna situacija sa nis-

kom inflacijom, sada se doživljava kao nenormalna, ekscesna. Svi,
na primer, smatraju da je abnormalno da dinar i danas vredi kao što
je vredeo pre godinu dana. Naime, još uvek, kada pitate običnog
čoveka hoćeš li da cene miruju i da ti plata ne raste ili hoćeš da ti
plata poraste za 5 odsto po cenu porasta cena za 10 odsto, verujem
da bi se većina odlučila za drugu soluciju (računajući da će negde,
u nekoj zabačenoj radnji naći šećer po starim cenama). Ja to vidim i
u NBS gde plate prvi put posle mnogo decenija za pola godine nisu
porasle ni za jedan posto. Ljudima to ne prija, svi su navikli da plata
stalno raste, a da se inflacija grdi kao nama podmetnuta pojava.“

Tragajući za razlozima svojevrsnog snebivanja vodeće političke

koalicije u Srbiji da odmah dâ pun petogodišnji mandat inače

242
Debele knjige i debele mačke uspešnom guverneru Radovanu Jelašiću dolazimo i do grupe
hipoteza o mogućoj opreznosti naših uvek ksenofobičnih političara
prema čoveku koje se u ovdašnjoj javnosti doživljava kao čovek
koji se suviše dobro razume sa svetskim finansijskim centralama u
Vašingtonu (MMF-om i Svetskom bankom). U tom smislu možda
se tako shvata i njegovo nedvosmisleno izjašnjavanje za novi
aranžman sa MMF-om, o čemu sam Jelašić za Vreme kaže:

„Ja mislim da ima nekoliko razloga zbog kojih bi Srbija trebalo da uđe
u novi aranžman sa Međunrodnim monetarnim fondom. Prvo i možda
najvažnije je to da bi taj programski aranžman obezbedio jedan visok
stepen transparentnosti naše ekonomske politike. To znači, kad se
počinje taj program na nekoliko stranica se zapisuje šta vlada hoće
da postigne tim programom, u kom vremenskom razdoblju, u kojim
realnim sektorima (uključujući javna preduzeća, subvencije, politiku
stečajeva, privatizaciju), sa kakvom poreskom politikom, u kakvom
finansijskom sektoru, itd. Znači, svi oni koji posluju ovde i koji to
gledaju sa strane, preko ovog programa znaju sa čime (i kada) mogu da
računaju u određenom vremenskom periodu u pogledu poteza vlade.

Na primer, ako se u takvom programu zabeleži da će se neki

državni privredni sistem privatizovati u jednoj fazi do 25 odsto
vlasništva, to se uzima kao pouzdana činjenica – a ne, kao što je
sada slučaj, da se o stepenu privatizacije takvog sistema licitira
od danas do sutra. Jednostavno, svi zainteresovani akteri, od in-
vestitora do sindikata, kada postoji aranžman sa MMF-om, dosta
pouzdano mogu da procene šta ih čeka i na šta mogu računati. Još
jednostavnije rečeno, eknomska politika vlade postaje jasna i teže
se povija pod tekućim političkim naletima i vetrovima. Sa druge
strane, ta transparentnost, to jest veća pouzdanost ekonomske
politike povećavaju rejting države, njen ugled – sve ono što itekako
utiče na priliv kapitala.

Pogledajte samo šta se događalo poslednjih pet-šest godina i

videćete da je sve ono što je bio program Srbije dogovoren sa MMF-
om, efikasno dolazilo na dnevni red naše Skupštine, a i vodeći

243
funkcioneri i političari su uvek pronalazili vreme da se pozabave

Dimitrije Boarov
pitanjima kojima je isticao rok. Pojednostavljeno, političke diskusi-
je su vođene o načinu rešavanja problema, a manje su korišćena za
politički marketing i mudrovanja usmerena na udvaranje biračkom
telu. Znači, sporazum sa MMF-om pre svega omogućava transpa-
rentnost i efikasnost u sprovođenju nužnih reformi.

I unutar vlade, kada deluje sporazum sa MMF-om, oni koji su

odgovorni za reforme i za privrednu politiku lakše nameću goruće
teme, to jest teme od egzistencijalne važnosti za građanstvo. Tada
nije moguća ovogodišnja situacija, kada dan danas, 10. juna, niko
ne zna šta će do kraja godine biti sa javnim preduzećima, kako će,
u kojoj meri i na koji način one ući u proces privatizacije, šta će biti
sa ostatkom banaka, osiguravajućih društava i drugih finansijskih
kuća u državnom vlasništvu, i tako redom?

Veoma je bitan još jedan razlog. Pre nego što se i otvore pregovori
sa MMF-om, mi sami moramo napisati šta hoćemo i kako ćemo to
postići. A tada nam eksperti MMF-a kažu šta oni misle o tome kuda
doista vode navedeni ciljevi i kažu nam šta smatraju da se može
postići ovim ili onim merama. Jer oni neće da odobre dogovor, koji
tebi služi kao neki garantni list po svetu da imaš podršku MMF-a,
ako smatraju da su ciljevi neostvarivi ili su pogrešna sredstva za
ostvarivanje prihvatljivih ciljeva. I kada ne znaš šta želiš ili ne znaš
kako da postigneš šta želiš, pomoć MMF-a je dobrodošla, jer oni ima-
ju ogromna svetska iskustva. Uostalom, mi težimo Evropskoj uniji
i sada obnavljamo pregovore o pridruživanju i stabilizaciji, a veliki
deo ekonomskih odnosa sa EU se uvek definiše preko MMF-a. Evo,
tokom 2003, 2004, 2005. godine imali smo aranžamn sa MMF-om i
u pregovorima sa EU o finansijskoj podršci uvek smo dobijali nalog
da određene tačke jednostavno preuzmemo iz tog aranžmana sa
MMF-om, te je makroekonomska pomoć pristizala kontinuirano.“

Kad se sve sabere, teško je reći da smo u ovom „portretisanju“

guvernera Jelašića uspeli da prikažemo baš sve nijanse njegove
profesionalne ličnosti. U kompletiranju slike možda bi pomogla

244
Debele knjige i debele mačke podsećanja da je i Jelašić poslednjih godina prošao kroz šibu tab-
loidno-policijskog rešetanja. Na primer, u detalje je javno pretresan
kredit koji je od svoje banke dobio za kupovinu skupe kuće na
Dedinju. Špekulisalo se puno i o njegovoj eventualnoj glavnoj ulozi
u „Aferi kofer“, kada su u stanu njegovog viceguvernera zatečeni
vodeći srpski socijalisti sa koferom u kome je bilo 100.000 evra u
kešu. Nazivan je lopovom za govornicom Skupštine Srbije, jer je
bio težak na dozvolama za nove banke ili za kupovinu nekih od
opskurnih banaka u stečaju, itd.

Sve to možda utiče na opreznost onih koji sada odlučuju o guver-

nerskoj funkciji, ali verovatno nije presudno. Pre će biti da su ipak
u pitanju razlike oko monetarne politike ili možda urođena alergija
najmoćnijih ljudi Srbije prema nezavisnim „centrima moći“ koji
se uz to, po prirodi finansijske globalizacije, povezuju sa svetskim
finansijskim policajcima, MMF-om i Svetskom bankom.

Vreme, 14. jun 2007.

Mirko Cvetković – uporni i realistični poslovođa

Posle jedne „političke minijature” unutar sopstvene stranke,
predsednik Srbije Boris Tadić je u protekli petak uveče (27. juna),
preko svoje pres službe, saopštio da je za mandatara Vlade Srbije
izabrao Mirka Cvetkovića, koji je u dosadašnjoj Vladi Srbije bio
ministar finansija. Pošto je gotovo ceo sastav buduće vlade, koju
treba da izglasa nova skupštinska većina na čelu sa Demokratskom
strankom i Socijalističkom partijom Srbije, prethodno već procurio
u javnost – odlukom o ličnosti premijera praktično je zaokružen
proces dogovaranja o novoj reprezentaciji izvršne vlasti koja bi u
narednim godinama trebalo, pre svega, da ekonomski konsoliduje
državu i vrati je na put tranzicije, kako bi se i Srbija mogla pripremiti
za ulazak u Evropsku uniju.

245
Ova personalna odluka, mada ne predstavlja nikakvo iznenađenje,

Dimitrije Boarov
jer je Cvetković još pre majskih izbora indirektno najavljen kao
kandidat za budućeg premijera (u jednom Tadićevom televizijskom
intervjuu), ipak je doneta zanimljivom političkom tehnologijom.
Tadić je, prvo, od svoje stranke dobio ovlašćenje da se sam odluči
za ime novog mandatara, ali je, verovatno, osećao da stranačkom
rukovodstvu sve više smeta što za istaknuta mesta sve češće bira
ljude iz svog kabineta ili one koji samo njemu lično i, dakako,
poslovnim krugovima koji ga podržavaju, mogu zahvaliti visoku
promociju. Tako se može predpostaviti, da je još izbor Cvetkovića
za ministra finansija, maja prošle godine, izazvao unutarstranačke
rezerve. Da bi se te rezerve otklonile, morao je biti pušten glas da je
Tadićev favorit za premijera Vuk Jeremić, koji je za stranačka shva-
tanja već napredovao prebrzo i koji se, kao kakav odlikaš, suviše
revnosno bavi očajno dosadnim kosovskim spoljnopolitičkim rebu-
som. U takvoj situaciji, stranački prvaci su ponudili kao alternativu
Bojana Pajtića, predsednika Izvršnog veća Vojvodine i čoveka sa
najviše uspeha u rukovodstvu DS. Po starom političkom pravilu
da se svaki sukob oko dve ličnosti, najelegantnije rešava trećom –
otvoren je bezbolan prolaz za Mirka Cvetkovića.

Ova minijatura se može ispričati i „drugim rečima”. Na primer,

može se poći od sada već čuvene Linekerove izjave da je fudbal za-
nimljiva igra koju svi vole da igraju, a u kojoj na kraju uvek pobede
Nemci. Parafrazirajući tu izjavu, sada bi se moglo reći da Srbija po-
novo postaje normalna zemlja, jer se na njenu glavnu scenu vraća
pravilo da je politika zanimljiva i dramatična igra u kojoj u Srbiji svi
vole da učestvuju, a u kojoj na kraju uvek pobede poslovni krugovi.
Jer, Mirko Cvetković je sigurno izbor poslovnih krugova Srbije.

Opozicione stranke to verovatno razumeju, ali, dakako, primedbe

na Cvetkovića ne formulišu baš otvoreno kontra i sopstvenim finan-
sijerima, nego izražavaju bojazan da Tadić ovim naimenovanjem
zapravo sam postaje i premijer – to jest da on bira neafirmisanu,
poslušnu, ćutljivu, neambicioznu i politički „tanku ličnost”, kako
bi instalirao predsednički sistem u Srbiji. Bolji poznavaoci novog

246
Debele knjige i debele mačke mandatara, međutim, tvrde da će se većina u tom pogledu prevariti
– kada je u pitanju Mirko Cvetković, možda i sam Tadić.

Na primer, sada se u kuloarima raširio glas da Mirko Cvetković i

sam početak karijere na najvišim državnim poslovima duguje
pokroviteljstvu nekadašnjeg ministra za privredu i privatizaciju
u Đinđićevoj vladi – Aleksandru Vlahoviću. Kada se, međutim,
stvari pogledaju bliže i sa više poznavanja – videćemo da je počet-
kom devedestih godina prošloga veka u Ekonomskom institutu u
Beogradu Aca Vlahović zapravo bio asistent Mirku Cvetkoviću i da
je tada smatrao da je njegov stručni mentor zapravo „patrijarh kon-
sultantskih poslova” u Srbiji. Zar je otuda čudno što ga je Vlahović
uzeo za svog zamenika ministra, a kasnije postavio i za direktora
Agencije za privatizaciju. Nikako ne potcenjujući Vlahovićeve
sposobnosti (naprotiv), ipak ovde dodajemo da je niz prozaičnih i
teških poslova koji su pratili mučne početke tranzicije u Srbiji više
obavljao Cvetković, nego njegov mlađi saradnik, ali na ministar-
skom položaju. Čak i ako je ova ocena preterana, u svakom slučaju
može se lako pretpostaviti da Mirko Cvetković nije pokvario odno-
se sa Vlahovićem i celim društvom iz Ekonomskog instituta (u koji
je Cvetković došao kada se u njega utopio Institut za ekonomiku
industrije) ni kada su napustili državnu službu 2004. godine. A
za taj Institut, podsetimo, uvek su radili oni koji su davali softver
svim srpskim vladama poslednjih nekoliko decenija (Đunić, Savić,
Cvijetičanin, Bajec, Labus, Pitić i drugi).

Sličnu reputaciju, da je konsultant broj 1. Srbije, Mirko Cvetković je

imao i u jednoj stručno doista jakoj ekipi beogradske konsultantske
kuće CES Mekon (u vlasništvu Zvonka Nikezića), sredinom devede-
setih godina, u kojoj je bio i jedan od naših najuglednijih makroeko-
nomista Pavle Petrović, a prethodno i Svetozar Rikanović, ministar
finansija u nekadašnjoj saveznoj Mikulićevoj vladi. U toj ekipi opet
je vodeći „mikroekonomista” bio Mirko Cvetković, a uz ovu dvojicu
stasala je ekipa ekonomista koja i danas dominira stručnom jav-
nošću – Boško Živković, Danica Popović, Dijana Dragutinović (sada
kandidat za Cvetkovićevog naslednika u Ministarstvu finansija),

247
Željko Bogetić, pa i, kao spoljni saradnik, Božidar Đelić, kao i neki

Dimitrije Boarov
drugi.

Zašto navodimo ove podatke? Da pokažemo da Mirko Cvetković

nije nepoznat prvoj ekonomskoj ligi Srbije, to jest da on sam veo-
ma dobro poznaje tu ligu i da pri tome, po raširenom mišljenju,
ima sposobnost da izabere ljude sa kojima će se konsultovati. A,
naravno, preko konsultantskih poslova, Cvetković je sigurno imao
prilike da se dobro upozna i sa vodećim igračima u srpskoj priv-
redi – i obrnuto, oni su imali prilike da se upoznaju sa njegovim
glavnim karakteristikama.

Jedan deo prvih kritika upućenih odluci da se Mirko Cvetković

izabere za novog premijera Srbije polazi od teze da on ima „psiho-
logiju izvršitelja tuđe volje” i da zapravo nema sopstvenu ekonom-
sku filozofiju. Pošto Cvetković očigledno nije „prolivan” čuvek (da
upotrebimo jedan stari izraz za političke brbljivce koji je voleo da
koristi nekadašnji ministar policije kralja Milana, dok se nisu za-
vadili, Genčić), utisak da je ćutljiv i stidljiv – produžio se u uverenje
da je povodljiv i da lako odstupa od svog mišljenja i svojih uverenja.
Oni koji su mu prijatelji tvrde suprotno, pa jedan čak kaže da upor-
nijeg i strpljivijeg pregovarača nije imao. Uglavnom, kaže naš izvor,
kogod je otišao od Cvetkovića smatrao je da je dobio šta je hteo, a
u stvari je uvek bilo po Mirkovom. Videćemo. Jer, jedno je bočiti se
oko racionalnih interesa, a drugo je usklađivati političke apetite.

Kad je reč o temeljnim ekonomskim pogledima jednostavno se

može primetiti da je Mirko Cvetković bio veoma prihvatljiv za
vrhove Svetske banke u Vašingtonu, pa je nakon konsultantskih
poslova za ovu firmu u Indiji, Pakistanu i Turskoj imao ponudu i
da se preseli u samu centralu Banke u Vašingtonu. Uostalom, ko je
ako ne Cvetković primio na svoja leđa famoznu „privatizaciju 88
firmi u Srbiji” što mnogi već čitavu godinu dana smatraju velikom
pljačkom Srbije. No, svako mora priznati da je na teške uvrede tog
tipa, već prvog dana useljavanja u kabinet ministra finansija, pre
godinu dana, odgovorio mirno i lakonski rečenicom da je reč o

248
Debele knjige i debele mačke ideološkoj kritici koja polazi od teze da je privatizacija sama po
sebi pljačka. Cvetković se očigledno nije odrekao svojih pogleda na
funkciju privatizacije – jer je pre desetak dana u intervjuu Politici
mirno nagovestio i nastavak privatizacije javnog sektora u Srbiji,
pa i EPS-a (što se doskora samo po sebi smatralo nacionalnom
izdajom).

Mirka Cvetkovića u narednom razdoblju čeka težak posao. Mnogi

smatraju da će najteže biti uskladiti socijalne ciljeve koje koalicionoj
vladi nameće penzionerska stranka, sa potrebom da se Srbija ko-
načno obračuna sa inflacionim žarištima i suzbije opštu potrošnju.
Cvetković je o tom problemu bio dosta neodređen u predizbornim
i postizbornim danima pa je rekao: „Razmatraćemo šire izmene
u penzionom sistemu. Moramo da sagledamo kompletno stanje u
penzionim fondovima i mislim da bi bilo fer da penzioneri dobiju
penziju koja se indeksira ne samo sa troškovima života, već i sa
rastom plata. Ima osnova da se nađe srednje rešenje, ali ne u ovoj
godini“. Dakle, to je taj njegov stil – ima rešenja, ali pod određenim
uslovima i ne odmah.

U intervjuu Politici (8. maja) o ekonomskom programu ZES-a

Cvetković je, između ostalog rekao: „Veća zaposlenost, brži razvoj
i bolji standard građana. Za to bi morao da se obezbedi dovoljan
dotok stranog kapitala i dovoljan rast društvenog proizvoda, da
bismo imali iz čega da dajemo podsticaje i subvencije i snižavamo
poreze. Da bismo mogli da ispunimo obećanja.

Napravili smo računicu. Ali neke od tih mera, kao što su podsti-
caji za veće zapošljavanje primenjivale bi se odmah, iz postojećih
stavki i nakon rebalansa budžeta koji se očekuje, a većina, koja
zahteva prethodne zakonske izmene, realizovala bi se iz budžeta
za narednu godinu.

DSS-ov program se u najvećoj meri, naizgled, poklapa sa našim.

Razlika je što mi smatramo da je glavna podrška ostvarenju tog
programa brzo približavanje Evropi, podizanje atraktivnosti tržišta,
strana ulaganja, a oni su ga bazirali na strategiji privrednog razvoja

249
koji je vlada usvojila, izbacujući pri tome glavni preduslov za nje-

Dimitrije Boarov
govu realizaciju – a to je ulazak u Evropu. Bez toga njihov program
je neostvariv. Nema materijalnu osnovu”.

Mirko Cvetković – biografija

Cvetković je rođen 1950. godine u Zaječaru, od oca Srboljuba i
majke Stane. U ovom gradu, koji je već iznedrio jednog srpskog
premijera, Nikolu Pašića, završio je osnovnu školu i gimnaziju, ali i
nižu muzičku školu za duvačke instrumente i klavir. Potom odlazi
u Beograd gde je završio Ekonomski fakultet, na kome je i doktori-
rao. Sa ženom Zoricom ima ćerku Olgu (diplomirani pravnik) i sina
Aleksandra (diplomirani ekonomista). Mirko ima i rođenu sestru
Ljiljanu, koja je, kao i on, završila ekonomiju i živi u Beogradu.

Počeo je da radi u Rudarskom institutu u Beogradu, gde je bio deset

godina. Potom prelazi u Ekonomski institut gde je radio oko šest
godina, da bi karijeru u narednih sedam godina nastavio u CES
Mecon-u. Od 1998-2001. godine radi kao savetnik za ekonomska
pitanja u Rudarskom institutu, a kasnije je kao konsultant za
Svetsku banku radio u Pakistanu, Indiji i Turskoj. Od januara 2001.
godine na mestu je zamenika ministra u Ministarstvu za privredu i
privatizaciju Vlade Srbije. Potom je 2003-2004. direktor Agencije za
privatizaciju. Bio je i specijalni savetnik u CEO Intercon Consalting/
CES Mecon (2005).

Vreme, 3. jul 2008.

250
 251
PRIKAZI
Debele knjige i debele mačke
Dimitrije Boarov

252
Debele knjige i debele mačke

Pošto smatram da novinarski prikazi nemaju obavezu da vrednuju

delo o kome pišu i da to vrednovanje temeljno obrazlažu, već imaju
skromniji zadatak, da čitaoca upozore šta sve ljudi pišu i šta su sve
pisali, gornji međunaslov ove knjige ne bi trebalo shvatiti doslovno
i preozbiljno. Tim pre što, po mom mišljenju, novinar ima prava da
se, prikazujući tuđe delo, tim delom i posluži za proturanje neke
aktuelne teme ili nekog svog pogleda na tu temu. Makar se to zvalo
„instrumentalizacijom“.

Zapravo, šta je novinarsko znanje – ako nije „tuđe znanje“ spako-

vano u novinski tekst. Zbog toga i nema novinarstva bez čitanja
knjiga, koje na celovitiji i temeljniji način, od tekuće poplave in-
formacija i priča za jedan dan, analiziraju ono što se događa ili se
događalo.

Ovde stavljam na uvid deo svojih novinarskih prikaza da bi čitalac

mogao da uoči ne samo šta sam čitao nego i šta sam „proturao“
pišući o tuđim knjigama (i o jednom filmu) u novinama. Možda
bi tih prikaza bilo i više, da kod nas u društvu, a čak i kod inteli-
gentnih urednika, nije raširena averzija prema knjizi, jer, navodno,
„koga to zanima“? Mene je zanimalo.

253
U potrazi za optimizmom

Dimitrije Boarov
Džon Majnard Kejnz, Eseji, Matica srpska, Novi Sad 1987.

„Vladin program je pogrešan, ali je i prepun gluposti... Ukidanje,

ograničenje, neaktivnost – to je geslo naše vlade... Ne smete ništa
preduzimati jer će te time samo potvrditi da ništa drugo ne možete
učiniti, to su parole krize i propasti – kukavičluk, ograničenost i
glupost vlade koja prestaje da postoji.“

Poštovani čitaoci nemojte se plašiti, gore navedeni citati nisu uzeti

iz nekih slovenačkih novina, iz stenograma kakve tribine naših
ekonomista ili plenuma nekog partijskog organa. Ovakvim srditim
rečima obraćao se vladi Britanske imperije 1929. godine Džon
Majnard Kejnz, džentlmen koji je svojim ekonomskim pogledima
obeležio čitavu epohu modernog kapitalizma. Nije, dakle, u pravu
predsednik naše Vlade kad poslednjih nekoliko istupanja uvek
počinje čuđenjem naspram kritika ekonomske politike za koju od-
govara i ogorčenjem zbog „negiranja svakog rezultata“. Kritikovali
su i druge.

Branko Mikulić je, međutim, u pravu kada primećuje „dosta uporno

stvaranje privida da neizbežno srljamo u totalno beznađe“. Možda
nije mislio na novinare, već na patetičnu rečenicu sa Sedmog ple-
numa CK SKJ „da su u krizi koncept, strategija, sredstva i konačno
sami subjekti socijalističke revolucije“. Došli smo, dakle, do kraja
sezone „osvežavajućeg pesimizma“, stvar je u tome da se sa nekim
čvršćim materijalom (nego što su to stara dokumenta) počne zi-
danje novog optimizma. I tu nam može pomoći Kejnz, rečenicama
koje su pisane usred najveće ekonomske krize dvadesetog veka,
one koja je počela 1929. godine: „Ništa nas ne sprečava da bude-
mo hrabri, da budemo otvoreni, da eksperimentišemo, krenemo
u akciju, isprobamo sve mogućnosti. Jer, na putu nam stoji samo
nekolicina stare gospode.”

Da pravo rešenje predstavlja aktivnost, hrabrost, preduzimljivost,

to je nekako osnovna poruka čitave knjige ekonomskih eseja
Džona Majnarda Kejnza, koju, sada već uplašenoj publici, ovih

254
Debele knjige i debele mačke dana nude udruženi izdavači – Matica srpska, Evropski centar za
mir i razvoj u Beogradu i CEKOS u Novom Sadu. Smisao ove knji-
ge naravno nije u tome da u ovom času neko u njoj pronađe lek
za krizu socijalizma. Takvo očekivanje moglo bi se osloniti samo
na raširenu tezu da su Kejnzovi recepti o „državnom uplitanju“ u
tržišne tokove spasli kapitalizam. Ako bi bi se prihvatila poslednja
teza, a čitala obrnuto – prihvatio bi se i dosta rasprostranjen stav
da se socijalizam može spasti samo „uvođenjem kapitalizma“ u
njegovu ekonomiju.

Kejnzova knjiga, dakle, ne pojavljuje se u ovom trenutku da bi nas

priređivači njegovih eseja (Negoslav Ostojić i Lazar Pejić) uputili
šta zapravo treba činiti – ali je prepuna starih dobrih saveta i jasnih
objašnjenja onoga što se zapravo i danas događa. Uzmimo samo
inflaciju za primer. Nijedna vlada, kaže on, neće priznati bankrot-
stvo dok joj je štamparija novca pri ruci. Ovaj ekonomista, koga
su monetaristi veoma kritikovali, i sam upozorava da je inflacija
metod oporezivanja koji može primeniti i najslabija vlada, jer je
to praktično porez koji se ne može izvrdati. Ali on se umesto poli-
tike obezvređivanja valute, kao oblika „lečenja posledica poraza“,
zalaže za stvarno oporezivanje, oporezivanje kapitala. Kejnz je u
svoje vreme dokazivao javnosti, s druge strane, da svako nasilno
precenjivanje sopstvene valute potiskuje nadnice nadole, jer izvoz-
na privreda samo tako može opstati na svetskom tržištu. Mi sad
radimo mešovito. Obezvređujemo dinar inflacijom, devalviramo ga
sa pozitivnom maržom od 5 odsto, vraćamo isplaćene lične dohot-
ke – i uza sve to štedimo.

Kako u takvoj situaciji početi gradnju novog optimizma? Zaokret

više nije moguće postići galamom – to sme već shvatili. Evo, mar-
tovski statistički skok godišnje inflacije na preko 100 odsto (105,9
odsto) nije iskorišćen za dramatično intonirane osude inflacije.
Bilo bi to krajnje licemerno, u trenutku kada se čitav projekat
saniranja Kosova, Crne Gore i Makedonije odvija za zelenim sto-
lom, iza koga ne stoji ni domaća ni strana realna akumulacija.
Optimizam se ne može graditi ni na činjenici da smo u proteklih

255
šest godina izdržali neto odliv kapitala iz Jugoslavije od 9 mili-

Dimitrije Boarov
jardi i 156 miliona dolara (samo prošle godine 3 milijarde i 393
miliona dolara), jer se takav odliv praktično više ne može izdrža-
ti. Na čemu onda graditi optimizam, ako, kako kaže Davor Savin,
održavanje spoljne likvidnosti i reprogramiranje stranih dugova
samo „omogućava zadržavanje sadašnjeg rasporeda proizvodnje
i zaposlenosti, odnosno zadržavanje proizvodnih faktora u stva-
ranju postojeće strukture privrede“.

Za optimizam ostaje samo sada već sazrela svest da se mora doista ići
u celovitu reformu, ka robnoj ekonomiji. Kejnz kaže da će „još neko
vreme pohlepa, zelenaštvo i porez biti naši bogovi, jer samo su oni u
stanju da nas iz tunela ekonomske nužnosti izvuku na svetlost dana“.
Po tome bi izgledalo da zaista idemo na reformu „unazad“. Nažalost,
to se uvek zaboravlja, nikada na našim prostorima prave robne eko-
nomije i nije bilo, i smešne su priče o nekakvoj predratnoj čvrstini i
konvertibilnosti dinara. Čvrsta valuta ne sadrži samo golo priznanje
siromaštva. Znanje i aktivnost mnogo više učvršćuju svaki novac.

Dnevnik, 11. maj 1987.

Majstorstvo ironičnog osporavanja

Uroš Dujšin, Teorija novog socijalizma J. K. Galbrajta, Globus,
Pravni fakultet Sveučilišta u Zagrebu, 1989.

Kad bi bilo koji bolji poznavalac dela Džona Keneta Galbrajta bio
upitan ko bi od jugoslovenskih ekonomsita mogao napisati najbolju
studiju o delu ovog našeg velikog savremenika i ekonomiste, koji
će se pre pamtiti po lucidnom i ironičnom osporavanju „konven-
cionalnih mudrosti” ekonomske nauke, nego po lansiranju kakve
nove škole ekonomskog promišljanja, verovatno bi svako od njih
za taj posao predložio Uroša Dujšina. Već sama ova pretpostavka,
da Dujšin, sa svojom već poznatom ironičnom distancom i majstor-
stvom uočavanja gibanja u savremenoj ekonomskoj teoriji i praksi,

256
Debele knjige i debele mačke koju godinama demonstrira i u kolumni u Privrednom vjesniku,
može najbolje našem čitateljstvu „rasklopiti” Galbrajtovu kritiku
savremene građanske ekonomske misli, usmerava pažnju na knji-
gu koja se „morala dogoditi” – Dujšinovu Teoriju novog socijalizma
J. K. Galbrajta.

Da bi se izbegli nesporazumi, valja odmah reći da Dujšin nije kre-

nuo putem „nadmetanja” sa duhovitim junakom svoje studije i nije
napravio knjigu svojih pogleda povodom J. K. Galbrajta (a i to bi
bilo zanimljivo da pokuša), već je ovoga puta pokazao da u skladu
sa punom naučnom disciplinom može ovog legendarnog ekonom-
skog svaštara pustiti da nam se iskaže „njim samim”.

Dujšin nije svoju knjigu krenuo „danom rođenja” J. K. Galbrajta,

već je čitaoca u svoju studiju uveo izvrsnim pregledom krize sav-
remene građanske ekonomske teorije i teorije ekonomske politike.
Krećući se suvereno kroz obilje ekonomske literature s kraja prošlog
tokom prve polovine ovoga veka, kroz sva mukotrpna i sjajna tra-
ganja za „opštom ravnotežom” kapitalističke ekonomije, Dujšin je
vešto oslikao intelektualni pejzaž i zbiljski ambijent u kojem je,
praktično na tlu kenzijanskog intervencionizma, izrastao i naučni
habitus J. K. Galbrajta. Više puta citirajući čuvenu Kejnzovu reče-
nicu da „teškoća nije u novim idejama, nego u napuštanju starih,
koje se, kod onih koji su odgojeni kao što je to bio najveći dio nas,
granaju u svaki kutak naših duhova”, Dujšin je pripremio teren i
za dosta diskretno uspostavljanje svoje kritičke pozicije prema J.
K. Galbrajtu. On u tom pravcu konstatuje da je i ovaj kritički eko-
nomist bez obzira na pokušaje da moralistički osudi konstelaciju
moći građanskog ekonomskog sistema, da konstruktivno osvetli
realne i nerealne konvergencije savremenog kapitalizma i socijaliz-
ma i da razjasni doprinos planiranja tržištu, te tržišta planiranju –
ipak ostao u okviru horizonta onih ekonomskih teorija kojima se
često duhovito podsmevao. Ali, ni to naravno nije malo.

Egzemplaran je u tom pravcu slučaj jedne od ključnih Galbrajtovih

knjiga, Imućno društvo. Tu on, naime, nabraja nerešive probleme

257
takvog društva, ne upuštajući se u rizik pretencioznog deljenja

Dimitrije Boarov
bespogovornih saveta za njihovo istorijsko prevladavanje. Među
takvim problemima je i inflacija, o kojoj ovde, u krokiju, valja reći
nekoliko reči, pre svega zbog aktuelnih „konotacija” i aktuelnih
sveznadara. Galbrajt tako decidirano tvrdi da se inflacija ne može
suzbiti povećanjem proizvodnje ili investicija, jer te mere izazivaju
dodatno povećanje tražnje. Pogrešno je po njemu i shvatanje da se
ona može kontrolisati stvaranjem dovoljnog stupnja neiskorišćenih
kapaciteta, jer se to kosi sa težnjom da se sigurnost obezbedi mak-
simalizacijom proizvodnje. Laičko je, kaže Galbrajt, i stanovište
da treba direktno intervenisati u proces stvaranja spirale nadnica i
cena, jer se to sukobljava sa alokativnom funkcijom cena i načelom
slobodnog preduzetništva. On se poigrava i sa verom u monetarnu
politiku kao sredstvom za kontrolu inflacije, pa tvrdi da ona i u
obliku promene kamatnih stopa i u obliku promene količine novca
u opticaju, ima tek sekundarno dejstvo na kretanje cena. Otuda
on kaže da je monetarna politika „grub, nepouzdan, diskrimina-
toran i ponešto opasan instrument ekonomske kontrole”. Galbrajt
je skeptičan i prema najsavremenijim teorijama „fine regulacije”
monetarne mase, koja je rođena u vreme Niksonovih pokušaja da
zaustavi inflaciju izazvanu Vijetnamskim ratom. On, potom, anali-
zira i sve loše posledice fiskalnog pristupa inflaciji, upozoravajući
da je lakše podsticati privredni oporavak putem budžetskog defici-
ta, nego gasiti inflaciju postizanjem budžetskog suficita. U ovom
obeshrabrujućem spisku neoportunih antiinflacionih pristupa,
Galbrajt nalazi mesto i za skromne mogućnosti kombinacije fiskal-
ne politike i kontrole cena i nadnica, jer se nad moguće prividne
rezultate nadvijaju krupne opasnosti koje donosi svako napuštanje
uputstava tržišta. Galbrajt tako, nakon svih ovih analiza, jednostav-
no zaključuje da je put za permanentnu inflaciju uvek otvoren i da
imućno društvo nema dobrog rešenja za ovaj problem.

Iako je Dujšin napisao knjigu o svetskom ekonomisti za koga se

smatra da je mnogo toga pogrešno predviđao i da njegove izvor-
ne ideje, pa i izvesna benevolentnost prema socijalizmu, danas
nisu produktivne, zapravo se radi o studiji daleko široj od priče o

258
Debele knjige i debele mačke pojedinim Galbrajtovim idejama. I sam Galbrajt, pa tako i Dujšin,
zapravo stalno govore o velikom kolopletu građanskih, i ne samo
građanskih ekonomskih teorija i ideja, pa ovu knjigu svakako treba
preporučiti čitaocu koga zanima moć i nemoć ekonomije u kojoj i
sami živimo.

Privredni vjesnik, 18. decembar 1989.

Zveket prošlosti ili budućnosti

Vilijam Grejder, Tajne hrama – Kako Federalne rezerve vode SAD,
Zagreb, 1990.

Kako su finansijska tržišta Jugoslavije ocenila „prolećnu ofanzi-

vu“ Ante Markovića? Odgovor na ovo pitanje bio bi presudan za
njegovu sudbinu, da smo doista zemlja novčane ekonomije i tržiš-
ne privrede. Pošto to još očigledno nismo u pravom smislu reči,
posle svake akcije Savezne vlade gleda se u nebo iznad glavnih
republičkih kancelarija – ne bi li se uočili znaci odobravanja ili
zlovolje.

Pa ipak, dva finansijska tržišta dosta jasno su reagovala na predlog

korigovanja politike Savezne vlade. Crno tržište deviza je posle
prvog znaka neverice, kad je marža preskakala novi kurs nemačke
marke za više od 30 odsto, stabilizovalo svoju stopu prekoračenja
na 20 odsto. Jugoslovensko tržište novca pokazalo je više nepo-
verenja. Samo četiri dana nakon Markovićevog ekspozea, a dru-
gog radnog dana nakon najave nove politike, na tržištu novca u
Beogradu, kamate na kratkoročne pozajmice do 10 dana porušile
su sve dotadašnje rekorde i popele se do godišnjeg nivoa od 68,65
odsto. Možda je i to posledica besmislenog straha svih republičkih
premijera da će, ako ne kažu svoj „program inflacije“, ona biti i
daleko viša. U stvari, uvek je obrnuto – njihova prognoza uzima se
kao minimalna, startna pozicija.

259
Mnogo značajniji znak da je reforma na kritičnoj tački vidi se po

Dimitrije Boarov
tome što se pitanje opstanka ili propasti Jugoslavije više ne postav-
lja kao „pitanje života ili smrti“ jugoslovenskih institucija vlasti,
već kao pitanje vrednosti jugoslovenskog novca i monopola na nje-
govo izdavanje. Jednostavno, većina ljudi primećuje da se sve više
u „mafijaškim pregovorima“ diljem Jugoslavije sve više razgovara o
Narodnoj banci Jugoslavije. A učesnici ovih pregovora, možda, kao
Molijerovi junaci, i ne znaju da učestvuju u već viđenim političkim
i teorijskim sporovima oko upotrebe novčane štamparije i definicije
novca uopšte. Srećom, o toj stvari ne znaju mnogo ni naši građani.
„Dobro je što naši ljudi ne razumeju naš bankarski i monetarni
sistem, jer da razumeju, mislim da bi revolucija bila već sutra ujut-
ro“. Ovu rečenicu nije izgovorio predsednik hrvatske vlade Josip
Manolić, već stari lisac automobilske industrije Henri Ford.

Josip Manolić verovatno malo toga zna o monetarnoj ekonomoiji,

ali zna, očigledno, dovoljno o jugoslovenskom socijalizmu, federa-
ciji i interesima „hrvatske demokratije“, pa po prastarim klišeima
svoga dugog političkog života i policijskog iskustva, nakon razgo-
vora sa premijerom Markovićem, ne trepnuvši izjavljuje da zbog
lopovluka i kriminala u monetarnoj politici i zbog selektivnog kre-
ditiranja koje je korišćeno za prelivanje novca u određene regije,
republike i grane „treba u emisionoj politici sredstva dijeliti prema
bruto-nacionalnom dohotku svake republike“, te da je „to najpra-
vedniji sistem, uključujući i otvoreno tržište novca i vrednosnih
papira“. Manolićeva shvatanja uloge novca i novčane politike se
zaokružuju zahtevom – „za primarnu emisiju koja bi bila u službi
razvoja, u funkciji kvalitetnijih papira“. Ovim stavom se čelnik
hrvatske vlade napokon jasno izjasnio ne samo kao saveznik srp-
skih, Radmilovićevih i Miloševićevih „novčanih pogleda“, već i kao
pristalica starih američkih populista iz Teksasa (naravno).

Svim našim političarima, u idealno pogođenom političkom i eko-

nomskom trenutku, Globus iz Zagreba, mimo Kviskoteke, poklanja
pun izdavački pogodak, Knjigu Vilijama Grejdera Tajne hrama –
Kako Federalne rezerve vode SAD, u preciznom i sočnom prevodu

260
Debele knjige i debele mačke Spomenke i Lasla Tota. Jednostavno, u ovoj knjizi koja se čita gotovo
lako, kao neki finansijski krimić, već su opisani svi „naši“ sporovi,
a pre nego što to objasnimo na konkretnim paralelama, moramo se
poslužiti Grejderovom ogradom: „Rat i politika nisu abnormalne
pojave u ljudskom društvu, nego samo u ekonomiji“.

Prva velika paralela između naše i američke finansijske istorije tera

nas da se vratimo na same početke procesa koji se završio konsti-
tuisanjem Federalnih rezervi SAD. Možda je i to znak da se naša
centralna emisiona ustanova, Narodna banka Jugoslavije, najpre
mora razoriti do temelja – da bi izgradili čvršću građevinu.

Elem, daleke 1889. godine, lekar i advokat Šarl W. Mekjun, poslovni

menadžer Teksas Kooperative, to jest velike novčane zadruge malih
farmera, kao samouki ekonomista izneo je plan po kome će sistem
federalnih skladišta žita biti baza za emisiju kredita i proizvodnju
„novca po pravoj ceni“, a ne po onoj bankarskoj, zelenaškoj. Ne
ulazeći u detalje, ovaj plan je počivao na populističkoj tezi da demo-
kratija zahteva demokratski novčani sistem – sistem koji rasprostire
ekonomsku moć na širokom planu – pa će „stvarnim ljudima biti bo-
lje, moć bogataša biće umanjena“. Kako kaže Grejder, u suštini, plan
je težio hrabroj redefiniciji novca – novac je ugovor sa budućnošću,
a ne obaveza prema prošlosti. Slobodno društvo takav ugovor može
sklopiti s budućnošću za sebe, na demokratski način, ne obazirući
se na zahteve starog kapitala nagomilanog u prošlim poduhvati-
ma. Zbog toga, nacionalna vlada može stvarati novac i investirati
ga s društvenim ciljem – zato što je ona krajnji jemac budućnosti.
Populisti su čak smatrali da novi novac može biti besplatan, ali ipak
vredan, jer bi ta vrednost poticala „od zajedničkog pristanka svih“.
Na žalost američkih populista, što će se verovatno dogoditi i svim
nastavljačima njihovih ideja u bici „zemaljskih i nebeskih“ stano-
višta o novcu, uvek pobeđuju oni koji smatraju da je novac suviše
ozbiljna stvar da bi se o njemu odlučivalo demokratski.

Nije, naravno, potrebno dokazivati da su sve naše mlade demo-

kratije, kad je u pitanju novac, u osnovi na populističkom stano-

261
vištu i groze se bilo kakvog „otuđenja“ emisionog centra moći. Pa

Dimitrije Boarov
i u Americi se to napada već skoro 80 godina, istina bezuspešno.
Zapravo, malo ko kod nas je i pokušao da shvati da je „suština
finansija, razmena kroz vreme – transakcija između prošlosti i bu-
dućnosti“. Zato je Jugoslavija valjda i bila i ostala toliko nestabilna,
pa se može očekivati da se i oni koji je pošalju u prošlost, istome
mogu nadati. Grejder čak duhovito upućuje na zaključak da se to
vreme između prošlosti i budućnosti i ne može premostiti bez ze-
lenašenja, mada je reč o „moralnom prestupu“ koji su podjednako
oštro osuđivali i katolici, i muslimani, i komunisti. Jer, zelenaš
prodaje vreme, koje pripada samo Bogu. Hrišćanstvo je ovaj greh
rešilo, kako kaže francuski istoričar Žak Le Gof, rođenjem čistilišta
– koje znači osvit bankarstva.

Drugo veliko iskustvo američke monetarne istorije, koje bi treba-

lo, zbog naših prilika, pomno proučiti, i koje je glavna tema ove
Grejderove knjige o FED-u, vidi se u lutanju emisione ustanove oko
odgovora na pitanje – kako putem novca uticati na cikluse realne
ekonomije i svakodnevno uspostavljati „granice demokratije“.
Autor nimalo ne veliča guvernere američke emisione ustanove i
objašnjava mnoge njihove dileme i neuspehe. Očigledno je prista-
lica stava koji je Niksonov šef FED-a Mekčizni Martin izrazio u dva
duhovita slogana. Prvo, štampari novca treba da imaju za cilj „da
se naginju protiv vetrova deflacije ili inflacije, ma u kom smeru oni
puhali“, što će reći kad je ekspanzija i preti inflacija glavna uloga
FED-a je „da odnese bovu s punčem, baš kad je zabava u punom
jeku“, a kad je recesija, obrnuto, kako je govorio njegov davni
prethodnik Bendžamin Strong: „da preplavi ulice s novcem“. Ovo
naizgled jednostavno pravilo, nije uopšte jednostavno primeniti iz
mnogo razloga, pa čak i onih prozaičnih. Tako već spomenuti pred-
sednik FED-a Martin u svojim sećanjima iskreno zapisuje: „Bože
moj, ovde sam kao novi predsednik FED-a i dajem sve od sebe, ja
nisam najpametniji na svetu, ali se jako trudim – a uopšte nemam
pojma kako se kontrolišu rezerve novca. A ipak svi misle da ja to
imam u malom prstu.“

262
Debele knjige i debele mačke Da li ćemo jednom čitati sećanja Miloševića ili Tuđmana, Zelenovića
ili Manolića, sa ovako iskrenim priznanjima – da su stvari na
Balkanu jednostavno propale zbog diktature primitivizma udruže-
ne sa nekompetencijom.

Umesto podsećanja na čuvenu krizu 1929. godine, na koju ova

Grejderova knjiga na izvestan način baca novo osvetljenje, podse-
tićemo na nekoliko komponenti prve i poslednje recesije koju su
uzrokovale Federalne rezerve – jer nam se čini da su one „paralel-
nije“ nekim današnjim jugoslovenskim dilemama.

Prva recesija za koju se smatra da ju je izazvala politika FED-a

počela je u proleće 1920. godine, kada je državni dug zbog finansi-
ranja Prvog svetskog rata narastao sa jedne na 27 milijardi dolara i
kada su cene počele rasti po stopi od 15 odsto. Tada su Federalne
rezerve, da preseku inflaciona očekivanja, podigle diskontnu stopu
sa 4 na 7 odsto i držale je tako visoko narednih 18 meseci. Šta se
dogodilo? Cene sirovina su pale za 50 odsto, a farmeri su sišli u
duboku finansijsku krizu. Opseg industrijske proizvodnje pao je
za 42 odsto, nezaposlenost se povećala pet puta, broj godišnjih
bankrotstava banaka povećan je sa oko 60 na 500. Kad su seljaci za
recesiju optužili FED, pod vođstvom Stronga, on se branio da nije
izdao „naređenje za deflaciju“, a dodao je i da nije bio u zemlji kada
je akcija počela.

Mada nije ušla u „veliku istoriju“, ova akcija je izvanredno uspela,

pa je naišlo skoro punih osam godina velikog privrednog elana –
sve do sloma 1929. Glavni finansijski ideolog tog vremena Endrju
Melon mislio je da je otkrio celu tajnu finansijske politike, pa je na
osnovu iskustva za 1921. predsedniku Huveru još 1930. šaptao u
uho: „Likvidirati radnu snagu, likvidirati obveznice, likvidirati far-
mere, likvidirati nekretnine. To će sistem očistiti od truleži. Ljudi će
više raditi, živeće moralnije. Vrednosti će se prilagoditi i poduzetni
ljudi će sakupiti ostatke od manje kompetentnih ljudi.“ Kriza koju
je 1929. godine otvorila ta logika, odvela je SAD u katastrofu – da je
odatle izvuče tek Nju dil Frenklina Ruzvelta.

263
Klatno je, dakle, suviše otišlo u jednu stranu. To isto se dogodilo i

Dimitrije Boarov
pri povratku na drugu. Mariner Ekles, Ruzveltov šef FED-a je pre
Kejnza i bez ikakve ozbiljne škole, tek sa iskustvom malog banka-
ra iz Utaha (koji je sa kamiona punog novca ispred svoje banke,
umirivao „juriš štediša“ na njene šaltere, a umirio ih je tako što je
obećao da će oni biti otvoreni dok i jedan čovek stoji u redu) lan-
sirao tezu o državi kao velikom potrošaču i potrebi preduzimanja
„velikih radova“. Ekles je čuven i po rečenici da senatori treba da
biraju: „Ili ćemo prihvatiti plan koji će rešiti problem nezaposle-
nosti u kapitalizmu, ili ćemo prihvatiti plan koji će delovati bez
kapitalizma“. Ta nova politika je izvukla SAD iz krize, ali oni koji
danas u našim republikama zagovaraju „nju dil“ ne bi trebalo da
preskoče i okolnost da su Ekles i Ruzvelt izvanredno centralizovali
američko emisiono bankarstvo i praktično šefove 12 banaka rezer-
vi raštrkanih po zemlji stavili pod vlast Upravnog odbora FED-a. U
isto vreme taj Odbor se osamostalio i prema politici – institucional-
no. Budući da su Ekles i Ruzvelt bili intimni prijatelji, ispočetka se
to nije videlo.

Najopširniji, a dobro obaveštenom čitaocu i najzanimljiviji deo

knjige Vilijama Grejdera odnosi se na „eru Pola Vokera“ u sveti-
lištu dolara. Ovom gvozdenom novčanom kancelaru pala je u udeo
velika uloga – da leči Ameriku, pa i čitav svet, od Ruzveltovih i
Kejnzovih uspeha koji su bili čitav svet ohrabrili na komandovanje
novčanim tokovima – što se sedamdesetih godina završilo stagflaci-
jom. Volker je u tom lečenju uspeo samo zbog toga što je napokon
„razdvojio“ politiku od novca. Zanimljivo je s tim u vezi spomenuti
samo dva detalja.

Predsednik SAD Džimi Karter, koji je pod pritiskom Vol strita za

šefa FED-a postavio Pola Volkera, da bi ga ovaj potom praktično
smenio sa položaja na potonjim izborima (zaoštravanjem politike
novca), do te mere nije shvatao značaj ovog svog naimenovanja –
da ga uopšte i ne spominje u svojim memoarima. Drugi detalj je
mnogo bitniji i verovatno će zabaviti sve one koji ozbiljno shvataju
govore naših vodećih političara i državnih šefova. Naime, kad se

264
Debele knjige i debele mačke napokon u Belu kuću uselio predsednik Regan, koga je moneta-
rizmu podučavao Milton Fridman, Volker je mogao slobodnije da
krene u „obuzdavanje“ novčane ekspanzije i da pusti kamatne
stope u orbitu. Pa ipak, sve je počelo govorom Vokera u Kanzasu,
kada je rekao da će stope rasta ponude novca reducirati iz godine u
godinu, dok inflacija ne bude istisnuta iz ekonomije. Šef FED-a je,
dakle obećao postupnost – a već narednog meseca sve je krenulo
naglo uzbrdo, punom brzinom, praktično u nekoliko dana. On se
posle branio da su „u prošlosti greške pravljene zbog politike prete-
rano lakog novca, u budućnosti, ako budemo grešili, biće pametno
da grešimo na liniji obuzdavanja“. Tako je 1981. godine počeo finiš
velikog svetskog obračuna sa inflacijom, u ime starog kapitala, za
račun informatičke revolucije, preko leđa svetskih dužnika, itd.

Pobedilo je tržište sa svojom svakodnevnom „destilacijom sukob-

ljenih mišljenja“. Kako lucidno primećuje Grejder, borba koju ljudi
s berze tako živo opisuju, ne vodi se toliko između suparničkih
firmi i finansijskih stručnjaka, koliko protiv samog tržišta. Nešto
slično, ali možda još inteligentnije, rekao je broker Dejvid Džons:
„U Vol stritu, bez obzira koliko ste veliki, berza vas učini pokornim.
Ako pogrešite, dobijate nogom u zadnjicu. Bez obzira ko ste. I to je
tako svakog dana u nedelji. Oni u Vašingtonu verovatno misle da
imaju neku kontrolu nad zbivanjima“. To je problem ne samo eko-
nomske politike, već i svake politike – s tržištem. Zato mi i nemamo
pravo tržište.

Stav, 24. mart 1991.

265
Finansiranje rata ili rat za novac

Dimitrije Boarov
Mlađan Dinkić, Ekonomija destrukcije, Beograd 1995.

Još od početka rata u Jugoslaviji 1991. godine, znatan broj eko-

nomista u Beogradu procenjivao je ekonomske uzroke raspada
SFRJ i zagovarao tezu da da su oni neopravdano potisnuti u drugi
plan, sakriveni iza eksplozije međunacionalne mržnje i nekakvih
strateških interesa i faktora, te da je jedan od glavnih razloga za
razbijanje ex-Jugoslavije bio pljačkaške naravi. No, iako je ovak-
vog prilaza uzrocima „velikog praska“ u Jugoslaviji bilo u raznim
napisima i istupima poznatih ekonomista, tek je jedan mladi asis-
tent Ekonomskog fakulteta u Beogradu, mr Mlađan Dinkić, takvu
teoriju pokušao dokumentovano da dokaže u celovitoj studiji.
Ovaj odvažni istraživač povezao je u celinu slom reforme Ante
Markovića 1990. godine, nelegalnu otimačinu za devizne rezerve
i novac SFRJ među nekadašnjim federalnim jedinicima uoči ras-
pada države, kriminalnu državnu pozadinu famoznih „privatnih
banaka“ u Beogradu koje su tokom 1991. i 1992. godine opljačkale
devizne rezerve stanovništva, hiperinflaciju u Srbiji i Crnoj Gori
tokom 1993. godine, pa i paradokse poznate Avramovićeve sta-
bilizacije dinara početkom 1994. godine i razloge njegovog pada
maja ove godine.

Kada se pojavilo prvo izdanje Dinkićeve knjige, početkom prošle

godine, poznati srpski ekonomista dr Ljubomir Madžar je napi-
sao: „Veoma jednostavno i efektno Dinkić je objasnio promene u
dinamici inflacije, razotkrio determinante i način kreiranja crnog
deviznog kursa i opisao naizgled fascinantan mehanizam funkcio-
nisanja paradržavnih banaka poput Jugoskandika i Dafiment ban-
ke. Između ostalog, posebno je impresivan njegov prikaz načina
na koji je država mobilisala i upotrebila skrivene devizne rezerve
stanovništva.“

Na drugoj strani, javno, Ekonomija destrukcije Mlađana Dinkića od

stručnjaka bliskih Miloševićevom štabu nikad nije napadnuta, već
je apsolutno ignorisana. Zanimljivo, zvanični propagandni aparat

266
Debele knjige i debele mačke Srbije, koji je vodio čitave hajke i protiv ljudi koji su tek kritički dir-
nuli u politiku vlasti – nikad nije pokrenut da bi se Dinkićevi navodi
opovrgli, a autor demonizovao kao nekakav nacionalni izdajnik.
Neko u vrhu vlasti u Beogradu procenio je da je najpametnije igno-
risati ovu „opasnu knjigu“ – jer, čini se da za njeno osporavanje i
nema dovoljno makar i najtanjih argumenata.

Istine radi, treba reći da i neki od nezavisnih, pa i opozicionih

stručnjaka, imaju rezerve prema Ekonomiji destrukcije, ali ni oni
ne izlaze na sredu sa kritikom „jer neće da pomažu Slobinom reži-
mu“ (kako se privatno izrazio jedan od takvih skeptika). U razgovo-
rima u kojima sagovornici insistiraju na diskreciji, takvi stručnjaci
kažu da su glavne mane Dinkićeve studije u tome što objektivno
nije mogla, pa nije ni uspela da rekonstruiše sve stvarne podatke o
„unutrašnjoj strani“ ekonomske propasti Srbije i što je bez dovoljno
eksplicitnih dokaza uspostavila tezu da je ta propast izvedena plan-
ski. Takvi kritičari kažu da Dinkić nije dovoljno uvažio okolnost
svetske ekonomske blokade i iznuđenost pojedinih državnih mera
zvaničnog Beograda, te da nije dovoljno vodio računa o tradicional-
noj aljkavosti srpske vlasti i stihiji koja je Srbiju i njen politički vrh
često, pa i poslednjih godina, vodila na stranputice.

Mada bi bilo dobro da čitalac u Bosni dobro prouči celu ovu za-
nimljivu knjigu Mlađana Dinkića (jer, đavo ne spava ni na obalama
Miljacke, a nije spavao ni na drugim stranama nekadašnje nam šire
domovine), za njega su svakako najinteresantniji detalji o neka-
dašnjoj grabeži oko zajedničkih deviznih rezervi, pa ćemo s tom
temom početi jednu kraću šetnju kroz ovu studiju, koristeći i staro
i novo izdanje.

Prema podacima koje navodi Dinkić, u avgustu 1990. godine, de-

vizne rezerve SFRJ su dostigle nivo od preko 10 milijardi dolara, a
onda su počele da se tope. Do jula 1991. godine, kada se konačno
i formalno raspala SFRJ, one su smanjene na oko 5,5 milijardi do-
lara. U trenutku raspada, smatra on, one su iznosile 4,5 milijardi
dolara, a oko 85 odsto od ovog iznosa (3,8 milijardi dolara) ostalo

267
je u posedu Srbije i Crne Gore. (Prema ovim podacima i tvrdnjama

Dimitrije Boarov
i pisac ovih redova ima određene rezerve).

Kako je došlo do topljenja državnih rezervi i grabeži federalnih jedi-

nica oko njih? Dinkić kaže da se tog posla prva prihvatila Slovenija,
čije su banke do dinara za otkup deviza dolazile nelegalnim ko-
rišćenjem obavezne rezerve i korišćenjem kredita za likvidnost
u većem iznosu no što je omogućavala podloga u vidu hartija od
vrednosti. Treći način u stvaranju dinara za otkup deviza iz zajed-
ničkih rezervi – emitovanje potpuno svežeg sivog novca, bez nekih
posebnih-formalno pravnih osnova, kasnije je preferirala Srbija.

Za dokaz ovih svojih tvrdnji Dinkić navodi podatke iz jeseni 1990.

godine. U poslednjem kvartalu te godine obaveznu rezervu u izno-
su znatno većem od dozvoljenih 10 odsto koristile su sledeće banke
u SFRJ: Beobanka (85 odsto), Jugobanka (69 odsto), PKB banka
(60 odsto), Montenegro banka Titograd (72 odsto), Privredna
banka Zagreb (53 odsto), Splitska banka (52 odsto), Mariborska
banka (68 odsto), Ljubljanska banka (55 odsto), Privredna banka
Sarajevo (61 odsto), A banka (36 odsto), Stopanska banka Skopje
(12 odsto). Sa druge strane, kredite za likvidnost bez pokrića u lik-
vidnim hartijama od vrednosti koristile su nelegalno Beogradska
banka (18,1 puta veći iznos od dozvoljenog), Jugobanka (6,6 puta),
jedna mešovita banka iz Vojvodine (18,1 puta), Osiječka banka (3,2
puta), Zadarska banka (1,7 puta), Gospodarska banka Ljubljana
(1,6 puta), Koparska banka i banka iz Murske Sobote (1,6 puta),
Komercijalna banka Skopje (1,5 puta) – dok su banke iz BiH i Crne
Gore poštovale propise u tom razdoblju.

Uz ove podatke, koji više indiciraju proces, nego što pokazuju pravi
obim nelegalnog kreiranja dinara za otkup deviza u SFRJ, Dinkić
je opisao i poznatu operaciju džinovskog upada Srbije u platni pro-
met ondašnje države. Kao što je poznato, tokom decembra 1990.
godine Narodna banka Srbije i Narodna banka Vojvodine emitovale
su posredstvom SDK i Republičkog ministarstva finansija iznos od
18,3 milijardi „sivih dinara“, to jest preko 2,6 milijardi DEM ili 1,5

268
Debele knjige i debele mačke milijardi dolara po tadašnjem kursu. Operacijom je rukovodila
gotovo celokupna tadašnja (delom i sadašnja) vodeća finansijska
garnitura vladajuće partije u Srbiji: pokojni Borislav Atanacković
(guverner NBS), Nikola Stanić (zamenik guvernera), Jovan Zebić
(republički ministar finansija), Mirko Milovanović (njegov za-
menik) i Dragoslav Jovanović (direktor SDK Srbije). Operacija je
tehnički izvedena jednostavno, operatori SDK su naprosto uknjižili
ova sredstva na račune pojedinih poslovnih banaka.

Kada je Mlađan Dinkić uveo u računicu ove, kao i druge podatke,

on je došao do sledećeg zaključka:

„Ukoliko svedemo bilans izvršene „sive emisije“ novca po repub-

likama u periodu oktobar 1990 - februar 1991. godine, dobijamo
sledeće stanje:

NB Slovenije – 1 milijarda dinara (143 miliona DEM)

NB Hrvatske – 1,7 milijardi dinara (243 miliona DEM)
NB Srbije (ukupno) – 21,7 milijardi dinara (3,1 milijardi DEM)
NB Crne Gore – 2,6 milijardi dinara (289 miliona DEM)
NB Makedonije i NB BiH koristile su u januaru neznatne iznose
„sivog novca“.

Upadi u monetarni sistem ocenjeni su u svetu kao neporeciv do-

kaz da federalni organi nisu u stanju da usmeravaju i kontrolišu
ekonomske procese, što je Jugoslaviji oduzelo kredibilitet u među-
narodnim finansijskim odnosima. Otkazano je 3,6 milijardi dolara
inostranih kredita koji su prethodno ugovoreni kao podrška spro-
vođenju jugoslovenske reforme u 1991. i 1992. godini. Nakon ovoga,
i najvećim optimistima je postalo jasno da reforma nema nikakve
šanse da preživi, kao uostalom ni zemlja u kojoj je sprovođena.“

Mlađan Dinkić postavlja i hipotezu da je još tada, dakle u vreme

raspada SFRJ, Srbija počela da sklanja državne rezerve na Kipar
i to posredstvom Slobodana Prohaske, nekadašnjeg direktora
Jugoaraba, prve srpske (Genexove) of-šor kompanije na ovom
pravoslavnom ostrvu. Po njegovoj proceni, od 3,8 milijardi dola-

269
ra kojih se SRJ domogla iz deviznih rezervi SFRJ, do kraja 1991.

Dimitrije Boarov
godine potrošeno je 960 miliona dolara, a do kraja 1992. godine
daljih 1,5 milijardi dolara. Nakon ovoga, smatra Dinkić, Saveznoj
Republici Jugoslaviji je preostalo još 1,3 milijardi dolara „starih“
deviznih rezervi koje su blokirane na računima u inostranstvu
uvođenjem svetskih sankcija Saveta bezbednosti UN krajem maja
1992. godine. Zanimljivo, on tvrdi da te pare nisu korišćene za na-
bavku naoružanja, jer po procenama na koje se poziva u razdoblju
između 1992-1994. godine SRJ je uvezla naoružanja za „svega“
1,5 milijardi dolara. On, u stvari, smatra da je za rat bilo dovoljno
svega, ali da je Srbija krenula u hiperinflaciju zbog toga što nije
drugačije mogla da pokrije javnu i zajedničku potrošnju od koje je
zavisio socijalni mir „u zaleđu“ jugoslovenskog rata.

Zanimljive su i Dinkićeve tvrdnje da je deo državnih rezervi SFRJ

bio korišćen i za otkup stranih dugova po veoma niskim cenama
koje su se formirale na sekundarnom novčanom tržištu – i to, u
toku rata, po pravilu dugova neke druge federalne jedinice. Počelo
je, navodno, zajedničkom akcijom, da bi se na ovaj način „razduži-
la“ država. Dinkić o tome kaže:

„Sve do raspada SFRJ sredinom 1991. godine, nije se vodilo računa

da li se otkupljuju dugovi ove ili one republike... ali nakon raspada,
sve se promenilo. Slovenci su počeli da otkupljuju samo dugove
slovenačkih preduzeća, čiji su garant bile slovenačke banke. Na
taj način, oni su otkupili 150 miliona dolara nominalne vrednosti
duga. S druge strane „investitore“ iz Srbije i Crne Gore nije previše
zanimala kupovina dugova poreklom iz SRJ. Zbog čega su ovim
račundžijama slovenački i hrvatski dugovi bili daleko privlačniji od
srpskih i crnogorskih?

Ukoliko je tačna Avramovićeva tvrdnja da je tokom 1992. i 1993.

godine u kupovinu slovenačkih i hrvatskih dugova uloženo 530
miliona dolara u kešu, a s obzirom na činjenicu da je njihova cena
u tom periodu iznosila 35-36 odsto nominalne vrednosti, onda je
potencijalni opseg cele transakcije dostigao iznos oko 1,5 milijardi

270
Debele knjige i debele mačke dolara. Dakle, ukoliko bi ikada došli u priliku da ovako preuzeta
kreditna potraživanja naplate po njihovoj nominalnoj vrednosti,
ovi „investitori“ bi zaradili ogroman novac.“

Kao neka vrsta ekonomskog istoričara koji događaje zapisuje i opisu-

je još dok oni traju Mlađan Dinkić je ušao u rizik da ga kasniji podaci
demantuju. Moguće je da se to upravo dogodi sa ovom „kiparskom
pričom“ o kojoj ni on izgleda nije uspeo da sazna ključne stvari.
Razumljivo, jer ni dr Dragoslav Avramović, na koga se on poziva,
dok je (čak) bio guverner Narodne banke SRJ – nije uspeo da dođe
do stvarnih podataka o kiparskim operacijama pri otkupu stranih
dugova. A kad je o tome počeo da traži podatke – smenjen je.

Evo, da povodom ovih dopuna Ekonomije destrukcije koju Dinkić

daje za četvrto izdanje postavimo samo nekoliko pitanja i primed-
bi. Je li Narodna banka dala keš 530 miliona dolara za te kiparske
transakcije ili je dala pare za otkup nominale spoljnog duga za
530 miliona dolara (dakle, dala je manje)? To je ostalo nejasno i
posle Avramovićevog propitivanja Borke Vučić, direktora filijale
Beogradske banke na Kipru, o tome gde se nalaze obligacije kad
nisu u sefu NBJ. Drugo, ako su tačne Vučićkine izjave da se bavila
otkupom stranog duga do polovine 1992. godine, onda je cena
jednog dolara tog duga bila veća od 35-36 centi; ako se tim poslom
bavila i tokom svetskih sankcija, onda je cena bila daleko manja
(ona spominje cenu od 15-20 centi za jedan dolar). Ima, naravno,
još nepoznanica oko tih poslova, koje čak nisu uspeli da osvetle ni
Slovenci koji su povodom rezervi Narodne banke SRJ deponovanih
na Kipru tamo podneli redovnu tužbu sudu.

No, ako ostavimo po strani ovu primedbu, da Mlađan Dinkić ipak

nije uspeo da pronađe neke podatke koje vrh vlasti u Beogradu
dobro krije, mora mu se priznati da je imao odvažnosti da javno
obznani da ta vlast nije prezala ni od sumnjivih poslova i transakci-
ja najširih međunarodnih razmera.

Kad se pogleda celina Ekonomije destrukcije, vidi se da je Dinkić

problem ekonomskog upropašćavanja Srbije i Crne Gore sagledao

271
kao celinu i da je, uglavnom dobro, uočio povezanost pljačke pre

Dimitrije Boarov
svega stanovništva Srbije, a zatim i svih ostalih ljudi u nekadašnjoj
SFRJ, sa jednom generalnom politikom koja je vođena tobože u
ime nacionalnih interesa Srba. A oni, kad budu svedeni svi bilansi,
i kao nacija i kao obični pripadnici te nacije – nisu u ovom ratu iz-
gubili manje od drugih nacija i pripadnika tih drugih nacija – mada
se trenutno čini da su ipak bolje prošli. To je verovatno glavna
vrednost Ekonomije destrukcije Mlađana Dinkića.

Mlada Bosna, 2. oktobar 1996, neobjavljeno.

Gradovi plemići
Slaven Bačić: Povelje slobodnih kraljevskih gradova Novog Sada,
Sombora i Subotice, Subotica 1995.

Već pri prvom pogledu nameće se utisak da je Slaven Bačić, objavlju-

jući prerađeno i dopunjeno izdanje svog magistarskog rada Povelje i
statuti slobodnih kraljevskih gradova u Bač-bodroškoj županiji (koji
je 1992. odbranio pred komisijom profesora: dr Dragoš Jeftić, dr
Dragoljub Popović i dr Ljubomirka Krkljuš) široj čitalačkoj publici
učinio uslugu i zadovoljstvo. Jer, mada se radi o ozbiljnom, stručnom
pravnom radu sa kompletnom naučnom aparaturom i dodatkom u
kome su štampani uporedni latinsko-srpskohrvatski tekstovi povelja
slobodnih kraljevskih gradova 18. veka u Vojvodini, običan čitalac
će u Bačićevoj knjizi moći pregledno da vidi svu zapetljanost hab-
sburškog feudalnog zakonodavstva i da shvati u kakvim prilikama
i sa kakvim ciljevima su Novi Sad, Sombor i Subotica, 1748, 1749.
i 1779. godine (respektivno) dobili (kupili) povelje carice Marije
Terezije u kojima im je odobren status slobodnih kraljevskih grado-
va. Najkraće, sticanje elibertacione povelje je tada značilo uzdignuće
u plemićki stalež i podređenost isključivo monarhu. A to je, dalje,
značilo i sticanje značajnih povlastica i regalnih prava, te punu auto-
nomnost u vršenju vlasti na sopstvenoj teritoriji.

272
Debele knjige i debele mačke Treba odmah primetiti da su spomenuta tri grada ovim eliberta-
cionim poveljama dobila prvi put službena imena. Petrovaradinski
šanac je zapravo tada dobio ime Neoplanta, koje su Srbi srećno pre-
veli na Novi Sad (mada ne zvuči loše ni tadašnji bugarski prevod
– Nova Loza, pa ni grčki, koji je glasio – Novi Život). Sombor je
jedini zadržao stari naziv. Nekadašnje trgovište Sent Marija je car-
skom poveljom nazvano Marija Tereziopolis, a reč je o današnjoj
Subotici. U Novom Sadu i Somboru su pravo građanstva, pored
rimokatolika i grkokatolika, mogli steći i pravoslavci (Graeci non
unitus), pošto su već u to vreme u ovim gradovima predstavljali
većinu građanstva. U Subotici, gde su 1779. godine pravoslavni
predstavljali tek osminu stanovništva (zato što su se iselili posle
ukidanja vojnog šanca 1743) u red građana, prema Povelji, mogli
su biti primani samo katolici. Ipak, čim su dobili slobodni status,
Subotičani su u spisak građana uvrstili i 38 Srba. Zanimljivo je ovde
napomenuti da su mimo povelje – građani Novog Sada i Sombora,
katolici i pravoslavci, sačinili posebne sporazume o paritetnom
učešću u lokalnoj vlasti.

U vrlo detaljnoj analizi povelja, Slaven Bačić precizno obrađuje odo-

brena statusna, državnopravna, stvarna, upravna, sudska, finansij-
ska i ostala prava vojvođanskih slobodnih kraljevskih gradova u 18.
veku, prava koja bi ovi gradovi i danas mogli poželeti.

Nezavisni, 10. januar 1996.

273
Vojvodina Vojvođanima

Dimitrije Boarov
Dr Ranko Končar, Opozicione partije i autonomija Vojvodine 1929-
1941, Agencija MIR, Novi Sad 1995.

Potvrđujući pravilo da je svaka dobra knjiga uvek aktuelna i da se

uvek pojavljuje u pravom trenutku, tako i knjiga dr Ranka Končara
Opozicione partije i autonomija Vojvodine 1929-1941, dolazi
u trenutku u kojem se upravo mnogo toga što ona objašnjava o
prilikama od pre više od šest decenija, sada čini toliko poznatim i
prepoznatljivim u tekućoj situaciji.

Junaci ove knjige spominju „politiku podvala“, upozoravaju da je

„način kako se sa Vojvodinom postupilo, kako se njome upravljalo
i kako se tamo gazdovalo tako strašan, da je on morao uroditi jed-
nim opštim, gorkim i dubokim razočarenjem i nezadovoljstvom,
koje se više samo rečima, samo obećanjima ili programima (za 21.
vek) ne da ublažiti i otkloniti“, da je „danas Vojvodina isceđeni
limun, upropaštena, razrivena, privredno dovedena do prosjačkog
štapa, a nacionalno vređana do srca i potpuno razočarana“, da je
„vojvođansko pitanje najteže, najdelikatnije i najopasnije“, vajkaju
se da su „Vojvođani samo dotle neko i nešto, dok mirno i ponizno
služe“, da je „ovim krajevima mnogo avanturista pravilo karijeru
služeći se plaštom nacionalizma“, da režim i mnogi drugi „posmat-
raju pripadnike manjina kao građane pod stalnom sumnjom“,
da „izgleda da neke vođe mađarske stranke smatraju pregovore i
moljakanje za komotnije nego borbu, zaboravljajući da se prava
bez borbe ne stiču“, da ovde čak i ljudi odani vlasti glasaju „sa ru-
menom stida na obrazu“, da je primetno „odsustvo vojvođanskog
patriotizma“, da „opozicija u Srbiji nije u ničemu složna, da nema
nikakvo izrađeno političko gledište i da se na ništa ne sprema i da
na ništa nije pripravna za slučaj promene režima“, da se ovde za
Vojvodinu zalažu „generali bez vojske“, da „novosadske punktacije
jesu izraz nekolicine ljudi koji sami sebe zastupaju, te iste ne zas-
lužuju, s obzirom na njihovu beznačajnost, ni posebnu kritiku“,
no da ipak „Srbijanci sada najviše reže na nas Srbe prečane zbog
ono malo Vojvodine i mi ćemo opet biti svemu krivi“, da bi nešto

274
Debele knjige i debele mačke korisno za Vojvodinu „bilo pametno da se donese, ali baš zbog
toga treba sumnjati da će do toga doći“, da je ovde „otpor stvarati i
sprovesti mnogo teže, jer za organizovanje nezadovoljstva koje je
tu, treba apostola, vremena i pune sloge onih koji vode“ a toga u
Vojvodini nema, da se za teške probleme Vojvodine nudi „politika
limunade“, da „po Vojvodini na visokim položajima vršljaju ljudi
koji je ne poznaju i ne vole, koji je ranije čak ni videli nisu“, da
se „Vojvodina nije pokazala otporna zlu“, da su vojvođanske poli-
tičke inicijative „samoodbrana vojvođanska“, da seljaka pritiskaju
velike kamate, niske cene poljoprivrednih proizvoda, pa pošto je
poljoprivreda nerentabilna i zemlja postaje jeftina, da je „žitni
režim“ identičan sa pljačkom, da „državni privilegisani sektor“ sve
monopoliše, od banaka do spoljne trgovine, da „brojke (o poreskim
teretima) bodu oči a džepovi zebu“, da „kad god je reč o Vojvodini
reč je o Jugoslaviji“.

No, ova istorijska studija dr Ranka Končara nije dobrodošla

samo zbog toga što već na osnovu fakata koji se u njoj spominju
možemo uočiti takozvane „pojave dugog trajanja“ ili što možemo
zapaziti da je udar jednog prevaziđenog velikosrpskog progra-
ma od pre nekoliko godina vratio vojvođansko državno pravno
pitanje na liniju Vidovdanskog ustava, a rasprave o autonomiji
spustio ispod razine onih koje su se vodile krajem dvadesetih i
početkom tridesetih godina ovoga veka. Ona je značajnija zbog
toga što se u komparaciji današnje situacije i one u razdoblju koje
Končar ovde obrađuje, bolje vidi da je pitanje Vojvodine jedno
zasebno pitanje, a ne nusprodukt nerešenog nacionalnog pitanja
u Kraljevini Jugoslaviji. Posle raspada Jugoslavije većini je napo-
kon jasno da pitanje Vojvodine nije izmišljotina hrvatskog sepa-
ratizma, da se zahtevi za stvarnom vojvođanskom autonomijom
ne mogu kvalifikovati kao rezultanta srpsko-hrvatskog pogađanja
i balansa. Istina, oni koji su iz učešća Samostalnih demokrata
Vojvodine u Seljačko demokratskoj koaliciji Mačeka i Pribićevića
izvlačili kvalifikaciju da su vojvođansko pitanje izmislili hrvatski
separatisti, da je autonomna Vojvodina motivisana „kidanjem
srpske nacije“ itd, sada tu vezu montiraju kao vezu sa albanskim

275
separatizmom, ali sa sve manje žara i uverljivosti. Oni koji su pro-

Dimitrije Boarov
tiv autonomije Vojvodine uvek će pokušati da dokažu da je ono
što mi tražimo izmislio neko drugi, ali ideja stvarne autonomije
Vojvodine sada se doista odvaja od svake ultranacionalne pod-
loge, pa ćemo možda doživeti da je i snage srpskog unitarizma
prihvate kao poslednje oružje protiv koncepcija nacionalnih au-
tonomija koje se sada kreiraju kod mađarskih partija u Pokrajini.
Istorijska i ekonomska dimenzija autonomnog pitanja izgleda da
predstavljaju izdržljivije grede autonomnosti, od nacionalnih za-
nosa. Eto i dobitnica NIN-ove nagrade Svetlana Velmar-Janković,
preko kneza Mihaila, podsmeva se i vojvođanskim Srbima zbog
uspaljenog nacionalizma, a pre 60 godina Joca Jovanović iznosi
mišljenje da Vojvođanima nije imponovao srbijanski demokrati-
zam svojom navodnom „neposrednošću, svežinom i istinom“. Ta
neposrednost, svežina i istina i taj demokratizam razbili su danas
Vojvodinu u param parčad. O tome treba da razmisle zaostali srp-
ski nacionalisti, ali i oni Mađari koji računaju da se mogu pogoditi
za sebe samo sa današnjim Dvorom.

A u ovoj Končarovoj knjizi se dobro vidi da je Duda Bošković, vođa

samostalnih demokrata, Mačeka i Pribićevića tretirao samo kao
političke saveznike i nije prezao da se od njih distancira i da se
na njih ljuti, kad mu se činilo da HSS gleda samo da reši hrvatsko
pitanje, dok su mu je Vojvodina i sudbina demokratije u Srbiji u
drugom planu.

Dok čitalac čita ovu knjigu teško se može oteti utisku da je čak i
u godinama nakon diktature kralja Aleksandra i zabrane svih
političkih partija na plemenskoj, teritorijalnoj osnovi, pa i praktične
zabrane svakog javnog političkog života – u vojvođanskoj politici, u
svim srpskim strankama, pa čak i među vodećim i uglednim radika-
lima, ovde u Vojvodini bilo više autonomnog političkog mišljenja i
kuraži nego što ga danas ima u strankama Srbije koje ovde računaju
na poverenje naroda. Pogledajte ko je sve potpisivao Somborsku i
Novosadsku rezoluciju, a ko danas izbegava da potpiše bilo kakav
direktniji autonomni zahtev. Samo su dvorske stranke i onda i

276
Debele knjige i debele mačke danas bile skoro iste, pa zvale se Jugoslovenska radikalno-seljačka
demokratija ili Jugoslovenska udružena levica – svejedno. Razlika
je samo u tome što su onda sedele s desne, a sada su navodno sa
leve strane vrhovne vlasti.

I na kraju, knjiga dr Ranka Končara, podseća nas da se naša nauka nije

potpuno odužila nekim veoma značajnim ličnostima iz vojvođanske
istorije. Končar se ovde u velikoj meri odužuje Joci Laloševiću, a
takođe i Dudi Boškoviću, Žarku Jakšiću, Milanu Kostiću, Janku
Bunjiku i drugima. Koliko je meni poznato, mi nemamo uopšte
dobrih monografija, čak ni o Stajiću, usudio bih se reći, a o ovim
ljudima koje Končar ovde spominje – nemamo nikakvih. Valjda će se
neko odvažiti da pokuša da te ljude i njihove ideje vrati u naše seća-
nje i politički život. Jer, mnogi od njih su elegantnije i kraće od nas
znali da formulišu vojvođanski politički program. Eto Janko Bunjik
je lakonski rekao: „Vojvodina Vojvodini, autonomna vlast i pare!“

Nezavisni, 30. mart 1996.

Trilogija o srpskoj buržoaziji

Ljubiša Nikolin, Stalež Dunđerskih, Novi Sad 1996.

Novosadski novinar Ljubiša Nikolin nedavno je okončao neobičnu

istraživačku avanturu kroz divlje istorijske pejzaže srpskog kapi-
talizma – objavio je treću, i kako kaže, poslednju knjigu priča iz
života vodećih porodica srpske buržoazije. Posle Čaršije (1994)
i Beogradske čaršije (1995), u kojima je objavio skice za mono-
grafije nekada najbogatijih porodica u Srbiji, sada je izdao Stalež
Dunđerskih, knjigu u kojoj su priče o najimućnijim porodicama
Novog Sada.

Gotovo neverovatno, ali on se suočio sa apsolutnim nedostatkom

bilo kakve naučne i istorijske građe o porodicama koje su na srp-
skim prostorima utemeljile veletrgovinu, industriju čelika, građe-

277
vinarstvo, modernu poljoprivredu i prehrambenu industriju, pro-

Dimitrije Boarov
izvodnju avionskih motora, bankarstvo i mnoge druge delatnosti
na kojima danas stoji kakva-takva ekonomska civilizacija na ovim
prostorima. Dok u SAD, na primer, imate niz knjiga o Rokfelerima,
Morganima, Vanderbiltima ili Fordovima, u Beogradu ćete teško naći
i najelementarnije podatke o Luki Ćeloviću, Vladi Mitiću, Bogoljubu
Šteriću, Dušanu Ðorđeviću, Svetoliku Jovanoviću-Čičku, Dragomiru
i Marku Leko, braći Gođevac, Dragomiru Rakiću, Tasi Stojadinoviću,
Milanu Tomiću, Kosti Božiću, Sekuli Zečeviću, Velji Vukićeviću ili
Antoniju Grujiću-Amerikancu. Malo je podataka Nikolin mogao da
nađe i u Novom Sadu o Dunđerskima, Popovićima, Adamovićima,
Milutinovićima, Tanurdžićima ili Raletićima. Ono što je sada o ovim
ljudima objavio Ljubiša Nikolin, tek je zanimljiva publicistička pro-
vokacija da se temeljnije ispitaju koreni ekonomskog uspona i pada
Srbije i uzroci duge civilizacijske regresije u Vojvodini.

Savremeni profesionalni istraživači naše ekonomske istorije,

prerano preminuli dr Lazar Pejić, dr Dragana Gnjatović, Ratomir
Ðunisijević i drugi – još nisu stigli da obrade ni sve osnovne idej-
ne i makroekonomske aspekte razvoja ekonomske misli i držav-
ne politike u nas, pa je istorija srpskog kapitalizma još potpuno
neobrađena. Osim nešto međuratnih radova Nedeljkovića, Jakšića,
Rozenberga, Mirkovića, Kosića i Kostića, te posleratnih studija
Dimitrija Ðorđevića, Nikole Petrovića, Bogumila Hrabaka i još ne-
kolicine, ni na ovom polju niko nema na šta da se osloni.

Postoji i teorija da u Srbiji i u Srba nekog ozbiljnog kapitalizma

nije ni bilo, pa da tako nije bilo ni konstituisane buržoazije. Pisac
ovih redova se seća da u njegovom razredu u gimnaziji niko 1962.
godine nije znao da profesorki Oliveri Kečić, kad je prvi put došla
u razred, odgovori na pitanje šta se smatra Srpskom buržoaskom
revolucijom. Kad nam je rekla da je to Prvi srpski ustanak 1804.
godine, to nam se učinilo gotovo smešnim, jer buržuje nismo za-
mišljali kao ljude koji sa kuburom za pojasom gone stada svinja na
peštanske i bečke vašare.

278
Debele knjige i debele mačke Neko će, zatim, reći da postoji velika razlika u formatu, na primer,
jednog Gođevca i jednog Krupa. No, zar razlika u „kvantitetu“
između Džingis kana i cara Dušana, Svetog Save i Martina Lutera,
Pašića i Bizmarka, Čarnojevića i Arpada – nije još veća, pa opet se s
razlogom ovde veličaju ovi naši, takvi koliki su, jer ni veće ni bolje
niti smo imali, niti smo zaslužili.

Uostalom, kad je o formatu reč, ne treba zaboraviti da je oko 1900.

godine jedan Lazar Dunđerski obrađivao 42.000 katastarskih jutara,
da je godišnje isporučivao 11.000 vagona hrane, preko sopstvene
flote trgovačkih brodarica, da je sazidao dve fabrike alkohola, dve
pivare, jednu uljaru, velike mlinove u Novom Sadu i Inđiji, da je bio
vlasnik fabrike tepiha u Bečkereku, da je bio jedan od glavnih akcio-
nara Srpske banke u Zagrebu i Centralnog kreditnog zavoda u Novom
Sadu, da je izgradio zgradu Srpskom narodnom pozorištu, a u Pešti
zavod za srpsku žensku omladinu Angelijanum. Nije se tada slučajno
pevalo: „Od Mohača, pa do Ade, to Dunđerski sve imade. Od Budima
do Mohola, Dunđerskog škripe kola. Ko Dunđerskog ne voli, nek u
očin izvoli!“ Čika Laza se u sticanju imanja držao uputstva svoga oca
Gedeona: „Kupimo našoj deci tepsiju, pa neka svake godine jedu giba-
nicu, tepsija će ostati!“ Deca su mu, kako koji, potrošila i tepsiju.

Možda se najkrupniji razlog za gotovo prezriv odnos koji kod nas

postoji prema ljudima koji su u istoriji Srba i Srbije bili na čelu
ekonomskog progresa i raspolagali krupnim parama, krije u tome
što je uspon kapitalizma ovde presekla komunistička revolucija
izvedena u zaleđu oslobodilačkog ustanka 1941-1945. godine. To
potvrđuje i ova trilogija o srpskoj buržoaziji Ljubiše Nikolina, jer
većina priča ima neveseo kraj – kad su s partizanima na gospodske
dveri zakucale konfiskacije, nacionalizacije, eksproprijacije i kada
je većina junaka ovih knjiga proglašena za saradnike okupatora,
ratne profitere, narodne neprijatelje, špekulante, sabotere, uzurpa-
tore i radničke krvopije.

Mada Nikolin uglavnom dokazuje da su te optužbe u ozbiljnom

smislu reči bile bez osnova, za neke junake svojih priča ipak priz-

279
naje da su doista bili „nepouzdani elementi“. Evo, na primer, u

Dimitrije Boarov
ovoj poslednjoj knjizi, Stalež Dunđerskih, on beleži da novosad-
skom trgovcu bombonama Danilu Teofanoviću ogorčene narodne
mase i njihov narodni sud nisu za olakšavajuću okolnost priznale
to što je još pre rata u jednoj kafani „na veliko zaprepašćenje pri-
sutnih veoma ružno pričao o Kralju i njegovoj kući“, zbog čega je
hapšen i zbog čega je u ondašnjoj štampi nazvan „jednim žalosnim
Srbinom“. Teofanoviću, čak, za olakšavajuću okolnost (možda i za
neku revolucionarnu manifestaciju) nije uzeta ni u Novom Sadu
poznata činjenica da je još 1927. godine napravio bombon na šta-
piću i zapakovao ga u papir sa Kraljevom slikom, iznad natpisa:
„Dva dinara za pola dinara“. A tada je jedan ondašnji rodoljub
uputio otvoreno pismo Stanoju Mihaldžiću, gradskom velikom
policijskom kapetanu, sa sledećim sadržajem:

„Vlasnik fabrike Plevna Danilo Teofanović pušta u promet kisele

bombone, pa pitamo: 1. Ima li dozvolu Umetničkog odeljenja da
koristi Kraljevu sliku na omotu? 2. Je li poznato nadležnima da upo-
treba Kraljeve slike na ovakvim bombonama ni u koliko ne može
služiti na čast Kraljevske kuće, jer deca, koja te bombone kupuju,
bacaju papiriće po ulici i slika se nogama gazi? Kako se slaže trgo-
vanje sa Kraljevom slikom i ružno i uvredljivo ponašanje vlasnika
fabrike tih bombona? 4. Hoće li policija onemogućiti zloupotrebu sa
Kraljevom slikom? (Politikini „Odjeci i reagovanja“ nisu od juče.)

Jedna od mogućih mana „trilogije“ Ljubiše Nikolina sigurno je u

tome što se u ovim pričama o srpskim buržujima uglavnom sta-
vio na njihovu stranu, pa se nije odvažio ni da dublje pronikne u
proces bogaćenja nekih od svojih junaka. Možda je i među njima
bilo secikesa i razbojnika, hohštaplera i velelopova, špekulanata i
parazita velikog stila. Evo danas, pred našim očima ponovo rastu
neke porodične imperije i već pokušavaju da nam objasne da su
svoje milione stekle mukotrpnim radom, a mi u to nismo sigurni.

Ipak, povratak oskudnim, ali ipak žilavim korenima srpskog

građanskog društva i njene elite, moguće da bi nas naučio nečemu

280
Debele knjige i debele mačke korisnom. Makar samo tome – da džinovskim koracima hodaju
samo mačori u čizmama.

Vreme, 15. jul 1996.

Zlatna urna Jugoslavije

Dr Rudolf Bićanić, Ekonomska podloga hrvatskog pitanja, Zagreb,
1938.

Omiljena tema svake balkanske nasledne parnice, podela zlata,

zagrejala je napokon i srce akademika Koste Mihailovića, šefa ju-
goslovenskog pregovaračkog tima za raspodelu imovine SFRJ – koji
je već izjavio da o zlatu koje je Kraljevina Srbija unela u južnoslo-
vensku državnu zajednicu 1918. godine – nema šta da se pregovara.
Pitanje zlata je napokon jedno pitanje oko koga i Srbija ima dobre
karte, a uz to, rasprava o imovini pokojne južnoslovenske države
pomera se na 1918. godinu – godinu njenog stvaranja, što akademi-
ku Mihailoviću, veteranu svih beskonačnih diskusija o tome kome
je Jugoslavija bila majka, a kome maćeha, pruža mogućnost da
aktivira svoja višedecenijska istraživanja koja su samo delimično
iskorišćena u Memorandumu SANU (1986) i u Odgovorima na kri-
tike Memoranduma (1995).

U stvari, bilo je samo pitanje vremena kada će se spor između poten-

cijalnih naslednica SFRJ sa 1990. ili 1991, pomeriti na 1918. godinu,
to jest na vreme stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Čim
je Memorandum o razumevanju ser Artura Votsa, Biltovog čoveka
za raspodelu nasleđa SFRJ, razaslat potencijalnim naslednicima (17.
jula), ispostavilo se da je ovaj posrednik, čini se, usvojio stanovište
predstavnika SRJ, da se može deliti samo ono što je zajednički stvo-
reno ili potrošeno – te da se „državna imovina koju su u Kraljevinu
Jugoslaviju unele Kraljevina Srbija, Kraljevina Crna Gora i delovi
Austro-Ugarske, ne uključuje u državnu imovinu SFRJ”.

281
Kad je reč o zlatu, ovaj stav za Srbiju ne zvuči loše. No, prema Gamsovoj

Dimitrije Boarov
definiciji imovine, na primer, ona pored potraživanja uključuje i dugo-
vanja, pa ćemo tek videti koliko ova „radna formulacija”, prema kojoj
su u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu i Skoplju već izrazili rezerve, doista
radi u korist SR Jugoslavije. To jest – koliko ona belodano pokazuje
da je oficijelna koncepcija SRJ o rešavanju imovinske sukscesije „u
paketu” u suštini suprotna interesima Beograda.

Jer, kad bi predstavnici SRJ prihvatili podelu državnog zlata SFRJ,

koje se nalazi pri bazelskoj Banci za međunarodno poravnanje, ne
vezujući to za maglovite i buduće svađe oko famoznog državnog
kontinuiteta, ostalih deviznih rezervi, portfelja državnih obligacija,
velikih saobraćajnih i privrednih investicija, ambasada, rezidencija
i Aleksandrovih i Titovih vila, aviona i brodova, kasarni, tenkova
i aviona, možda bi iscrpljena SRJ veoma brzo došla do nekoliko
stotina miliona dolara s kojima bi se moglo preživeti još nekoliko
meseci. Ili bi bar ostali konkurenti na nasleđe jednom došli u pasiv-
nu poziciju onoga koji nešto neće.

Izazov nije mali, jer ako je u Bazelu doista zlata u vrednosti od

oko 600 miliona dolara, to bi moglo da znači da je reč o zlatnom
kovčegu sa oko 50 tona zlata. Koliko u njemu ima starog srpskog
zlata?

Koliko je „srpskog zlata”?

Pošto iz apsolutno nerazumljivih razloga tim Koste Mihailovića ne
izlazi u javnost sa svojim proračunima i podacima, na elementarno
pitanje o kojoj količini starog „srpskog zlata” je reč u zajedničkim
zlatnim rezervama SFRJ, odgovor moramo potražiti u „prašnjavim
knjigama” koje su između dva svetska rata podgrevale nacionalis-
tičke strasti i zabavljale ondašnju političku i stručnu čaršiju, oko
pitanja ko je šta uneo u zajedničku državu.

U spomenici Narodna banka 1884-1934, koju je povodom pet

decenija ove „novčanične banke” tada izdao Zavod za izradu nov-
čanica u Topčideru, eksplicitno se ne navodi podatak o zlatnim
rezervama koje je emisiona ustanova Kraljevine Srbije nakon

282
Debele knjige i debele mačke prvog svetskog rata vratila u zemlju posle oslobođenja i ujedi-
njenja, kada je njen voz iz Marselja stigao u Beograd, uveče 15.
februara 1919. godine. No, u toj spomenici se navodi da je 31.
decembra 1918. godine ukupni novčani opticaj od 340,5 milio-
na dinara imao realnu podlogu od 87,29 odsto – u čemu je zlato
učestvovalo sa 18,72 odsto (srebro 4,57 odsto, devize i strani akre-
ditivi 64 odsto). Iz ovih podataka proizilazi da je Narodna banka
tada imala u rezervama oko 55,6 miliona dinara u zlatu. Zajedno
sa srebrom, metalno pokriće tadašnjeg dinara bi iznosilo oko 70
miliona zlatnih dinara.Valja ovde primetiti da se kasnije ispostavi-
lo da su spomenute „devize i strani akreditivi” (64 odsto podloge)
na osnovu kojih je Pašićeva vlada povećala opticaj dinara tokom
rata, bili po karakteru problematična potraživanja (od Francuske
vlade), pa ih je Narodna banka morala postepeno supstituisati
solidnijom metalnom podlogom.

Nešto drugačije, ali slične podatke iznosi dr Slavko Šećerov, u

to vreme istaknuti član Finansijskog odbora Narodne skupštine
Kraljevine SHS. Prema njegovim podacima, koje je štampao 1926.
godine u knjizi Naše finansije 1918-1925, u 1918. godini je u opti-
caju bilo 616,6 miliona dinara, sa 79,6 miliona dinara podloge u
kovanom srebru i zlatu i 217,6 miliona dinara u stranoj moneti i
potraživanjima.

Zanimljivo, poznati hrvatski ekonomista dr Rudolf Bićanić, koji

je po porudžbini Vladka Mačeka, vođe Hrvatske seljačke stranke,
1938. godine objavio političku brošuru Ekonomska podloga hrvat-
skog pitanja (knjigu s kojom akademik Kosta Mihailović polemiše
do današnjeg dana), u svoju računicu ne unosi gore spomenuti
podatak iz tabele dr Šećerova, već se vraća na 1914. godinu i uzima
cifru zlatne podloge Kraljevine Srbije u iznosu od 59,5 miliona zlat-
nih dinara. Pri tome, pokušavajući da napravi ceo „bilans zlata”,
on spominje da je Narodna banka, kao svojevrsni sukcesor Austro-
Ugarske emisione banke, nasledila i deo zlatne podloge krune,
državne valute ove ugašene imperije. Dr Bićanić tvrdi da je po tom
osnovu, između 1922. i 1925. godine, Narodna banka Kraljevine

283
SHS primila zlata za 30,18 miliona zlatnih kruna (plus 121.000

Dimitrije Boarov
dolara, oko 40.000 engleskih funti i 477.000 francuskih franaka, to
jest, plus 4 miliona zlatnih kruna u stranoj valuti). To bi, dakle, bilo
„prečansko zlato” u bazelskom kovčegu.

Postavlja se, naravno, pitanje kako današnjem čitaocu dočarati

šta znače gore spomenute cifre i o kojim „fizičkim količinama”
je reč u ovoj priči o zlatu koje je uneto u južnoslovensku državu
1918. godine. Pošto novinar nema pravo da poštuje „opasnosti”
koje se pred ovako zamršen posao nameću i savršeno obrazova-
nim ekspertima, autor ovih redova će se pomoći ilustracijama iz
jednog udžbenika dr Milorada Nedeljkovića iz 1921. godine (reč je
o vrlo pismenom i neobičnom stručnjaku koji je na početku ovog
veka bio levičar, a karijeru je završio kao ministar u Nedićevoj
kvinslinškoj vladi).

Dr Nedeljković, naime, tvrdi da je izražavanje bilo koje cene u

posleratnom dinaru nepouzdano, pa se drži „predratnih” zlatnih
dinara. Dakle, 1914. godine je kilogram zlata koštao 3.444,44
dinara. Ako sa ovom cenom podelimo, na primer, Bićanićevu
procenu o zlatnim rezervama Kraljevine Srbije iz iste godine, od
59,5 miliona dinara, doćićemo do procene da je reč o zlatnoj pod-
lozi teškoj preko 17 tona. Ako cepidlačimo, teorijski bi se mogla
izgraditi konstrukcija da je u ovoj količini i „makedonsko zlato”,
to jest zlato „južnih krajeva”. No, referentna godina raspodele
mogla bi se pomeriti i naniže, na kraj Balkanskih ratova, da se
utvrdi da teritorija današnje Makedonije u Kraljevinu Srbiju nije
unela nikakvo zlato itd.

Što se tiče „prečanskog zlata”, koje su ovi krajevi „uneli” u novo-

stvorenu južnoslovensku državu posle Prvog svetskog rata preko
Beča i Pešte, ono bi se teorijski moglo proceniti na oko 2,5 tone,
ukoliko se u račun uzme da je za 4 krune isplaćivan 1 srpski dinar,
koji je u međuvremenu, marta 1920. godine postao jugoslovenski,
a usput je izgubio vrednost za deset i više puta. Pošto dr Bićanić go-
vori o „zlatnim krunama”, moglo bi se po hrvatskom računu raditi

284
Debele knjige i debele mačke i drugačije, pa, po želji, uveličavati broj tona „prečanskog zlata”.
Naravno, pri tome bi se moralo ići i na razvrstavanje tog zlata po
„istorijskim pokrajinama”, te bi deo tog zlata zapao Vojvodini, deo
Sloveniji, a deo BiH.

Ako se u ovoj igri hipoteza odvojimo od zlata i imovinu koja je une-

ta u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine shvatimo šire,
tek tada izlazimo na široko polje mogućih svađa oko toga čiji je deo
te imovine posle raspada SFRJ, dakle 7 decenija kasnije, ostao na
tuđoj teritoriji.

Spomenuti dr Rudolf Bićanić već je 1938. godine pokušao da sačini

grubi bilans dugova i potraživanja koje su Srbija i „prečanski kra-
jevi” uneli u južnoslovensku državu. On je, na primer, izračunao
da je Srbija opteretila novu državu sa svojih 5.060 miliona dinara
starog duga i 15.300 miliona ratnog duga, dok je zbog ujedinjenja,
kao jedna od naslednica Austro-Ugarske od nje nasledila 1.353
miliona njenog državnog duga, a od „pokrajina” još 65,5 miliona
dinara njihovih javnih dugova. Kad je sve to sabrao, dr Bićanić je
konstatovao da je Srbija u novu državu unela 20.360 miliona di-
nara duga, a ostali krajevi tek 1.420 miliona duga. Nije isključeno
da neko tokom septembarskih razgovora o bazelskom zlatu poteg-
ne i ove podatke, kad već jugoslovenska strana poteže „paketno
rešenje”.

Trajnost ekonomskih svađa

Jednom pokrenute ekonomske svađe na međunacionalnoj osnovi
traju veoma dugo i akademik Kosta Mihailović nije u istrajavanju
na ovim temama usamljen. Poslednji povod za vraćanje na knjigu
dr Rudolfa Bićanića dao mu je, zapravo, Hrvatski antimemoran-
dum, kako je nazvan jedan dokument Hrvatskog narodnog vijeća
iz 1987. godine, u kome se koriste podaci dr Rudolfa Bićanića radi
osporavanja Memoranduma SANU. Zato akademik Mihailović u
Odgovorima na kritike Memoranduma SANU 1995. godine podseća
da je Bićanićeva knjiga još pre rata „naišla na dokumentovanu kri-
tiku beogradskih ekonomista, koja je obezvredila njegove nalaze”.

285
A pozivanje na Bićanićevu knjigu on nalazi i kod doskorašnjeg

Dimitrije Boarov
predsednika JAZU akademika Jakova Sirotkovića, u novijim istu-
panjima u Zagrebu.

Rečju, da zaustavimo ovu priču bez kraja i konca, i ovog leta neki
ljudi u Beogradu, Zagrebu i drugim metropolama pomno čitaju
stare prašnjave knjige o tome ko je koga eksploatisao u neka-
dašnjoj zajedničkoj državi i spremaju se za žestoku raspravu oko
nasleđa pokojne Jugoslavije. A bitka za zlato te države ima poseb-
nu draž, jer zlato je uvek bilo velika metafora imovine. Naročito
kod onih naroda i u onim državama koje su bile i ostale svetska
sirotinja.

Posle raspada-uvek inflacija

Kad smo uoči procesa podele imovine SFRJ kod pitanja šta je ko
uneo u Kraljevinu Jugoslaviju, valja podsetiti da je ondašnja porat-
na inflacija u velikoj meri nasleđena iz emisionog centra imperije u
raspadu, dakle iz Austro-Ugarske.

Prvi ministar finansija Kraljevine SHS dr Momčilo Ninčić, u svojoj

brošuri Naše valutno pitanje (Beograd, 1920) iznosi podatak da
je na dan 31. oktobra 1918. godine emisija austrougarskih kruna
iznela 31,5 milijardi kruna, a metalnog pokrića za te novčanice bilo
je tog dana tek 342 miliona kruna. Istovremeno, centralnoj banci
su vlade Austrije i Ugarske, po osnovu kratkoročnih pozajmica,
bile dužne 32,6 milijardi kruna, a po osnovu blagajničkih bonova
još 2,9 milijardi kruna. Toga dana kada se Monarhija praktično
zauvek raspala, celokupan ratni dug Austro-Ugarske iznosio je 101
milijardu kruna – što znači da je trećina ratnih troškova jednostav-
no pokrivena „štampom kruna”. I dinamika tog štampanja novih
kruna otkriva tempo propadanja K und K monarhije. Krajem 1916.
godine u opticaju je bilo 10,8 milijardi kruna, krajem 1917. godine
17,7 milijardi, a kroz godinu dana, kao što smo naveli, duplo više,
35,5 milijardi kruna.

U ovom kontekstu treba otuda posmatrati i ondašnji značaj srpskih

zlatnih rezervi. Istina, Beograd je brzo savladao veštinu štampanja

286
Debele knjige i debele mačke novca bez pokrića, pa je u odnosu na predratnu 1913. godinu, već
1925. godine dinara bilo više za 1523 odsto.

Ratna odiseja srpskog zlata

Čim je izbio rat, već 10. jula 1914. godine, tadašnji ministar fi-
nansija dr Laza Paču naredio je guverneru Narodne banke Srbije
Đorđu Vajfertu da evakuiše zlato i metalne rezerve u Kruševac.
Kad je došla Makenzijeva ofanziva 1915. Vlada je oklevala da zlato
evakuiše prugom prema Solunu, jer se plašila panike kad se raširi
glas da se pare odnose u inostranstvo, a zakonom je to bilo i za-
branjeno. Međutim, kad su Srbiju napali i Bugari 27. septembra, 1.
oktobra je krenula evakuacija tim pravcem. Voz sa zlatom je kroz
Vranje prošao samo nekoliko časova pre nego što su u grad ušle
bugarske snage. Da bi se poštovala odredba da Narodna banka ne
može napustiti državnu teritoriju, transport sa zlatom je odmah
iz Soluna upućen u Bitolj, ali je zaustavljen u grčkoj stanici Lerin.
Potom je vraćen u Solun gde je srpsko zlato čamilo u željezničkoj
kompoziciji sve do 6. decembra 1915, kada je ukrcano u francuski
torpiljer i odvezeno u Marselj. Deo vrednosti Narodne banke iz
filijale u Skoplju imao je posebne avanture. U Kačaničkom klancu
napali su ga Kačaci. Konvoj je kasnije preko San Đovani di Medua,
gde su ga bombardovali austrijski hidroplani, prebačen takođe u
Marselj.

Ratni guverner Narodne banke i čuvar srpskog zlata Đorđe Vajfert,

koji je taj položaj zauzimao između 1890. i 1902. godine, pa između
1912. i 1926, kada je proglašen za doživotnog počasnog guvernera,
čuvena je ličnost srpske ekonomske istorije. Industrijalac, graditelj
pivare na Topčiderskom brdu, koncesionar rudnika uglja u Kostolcu,
utemeljivač Borskog rudnika itd. Kao i svaki guverner često je mo-
rao da se brani od ministarskih zahteva za štampanjem para.

Krajem septembra 1922, Politika (broj 5184) je objavila napis

pod naslovom „Narodna banka neće više da štampa banke”, u
kome je navedeno da se Vajfert naljutio i odbio zahteve ministra
Kumanudija da poveća kontingent novčanica i da je odbio zahteve
za odobravanje kredita vojnom ministarstvu, te da je navodno rekao

287
da bi takvu finansijsku politiku, koja nije u stanju da prikupi realne

Dimitrije Boarov
prihode putem poreza, već pribegava zaduživanju kod Narodne
banke, „mogla da vodi svaka baba sa Dorćola i da onda nije potre-
ban ministar finansija”. Ipak, Vajfert nije bio suviše tvrdoglav i za
nekoliko godina je upetostručio količinu dinara u opticaju. Dinar je
relativno stabilizovan tek 6 godina posle svetskog rata.

Naša Nedeljna Borba, 31. avgust - 1. septembar 1996.

Slom sveta po ljudskom planu

Ejn Rand, Kapitalizam nepoznati ideal, Global, Novi Sad, 1996.2

Posle Velike krize 1929. i Ruzveltovog Nju dila u SAD i Šaštovih

Velikih radova u Hitlerovoj Nemačkoj, početkom tridesetih godi-
na, a pogotovo kada je Džon Majnard Kejnz objavio Opštu teoriju
zaposlenosti, kamate i novca, 1936. godine – činilo se da se i kapi-
talizam pridružio ideji ekonomskog dirižizma, makro planiranja i
državnog intervencionizma u privredi – koja je u svom totalnom
obliku već dominirala „prvom zemljom socijalizma“, Staljinovom
Rusijom. Izgledalo je u stvari da je nađen recept za kroćenje tako-
zvanog „divljeg tržišta“ zasnovanog na starom načelu ekonomskog
liberalizma „laissez faire-laissez passez“ (krilatici koju je u jednoj
polemici sa Kolberom formulisao lionski trgovac Ležondr, još
1680). Ta krilatica jednostavno znači da vlast treba da ostavi ljude
da rade, i da pusti da stvari teku same po sebi, a nju je teorijski raz-
vio i konzistentno zaokružio otac moderne ekonomije Adam Smit,
glazgovski „profesor logike i moralne filozofije“ u svom čuvenom
delu Istraživanja prirode i uzroka bogatstva naroda (1776).

Svet koji se stvarao na tim načelima tokom 19. veka postajao je

iz dana u dan ekonomski moćniji, ali nije bio savršen i nije bio
lišen povremenih dubokih kriza, pa su tokom tog veka i neki
2 Ovde se najmanje radi o prikazu knjige Ejn Rand, ali ovaj napis prilažem zbog toga
što implicite sadrži moje osnovne poglede na dela ekonomskih klasika.

288
Debele knjige i debele mačke od najboljih svetskih umova počeli da se bave (suprotno današ-
njim nazorima Nebojše Popova) „bespoštednom kritikom svega
postojećeg“. Jedan od tih ljudi, Karl Marks, pohvalio je zasluge
liberalnog kapitalizma, ali je ustvrdio da je slobodno tržište odig-
ralo svoju istorijsku ulogu, te da su se stekli objektivni uslovi
da se postepeno počne prelaziti na „svesno i plansko društveno
privređivanje“. U težnji da se odupremo „ekonomskoj stihiji“,
koja neracionalno rasipa resurse i koja navodno najviše odgovara
kapitalističkim monopolima, Marks nije bio ni prvi, ni poslednji.
Poziv razumnoj državi da se uplete u ekonomske poslove dao je
nešto pre njega, između ostalih, i Džon Stjuart Mil, koji je podrža-
vao načelo konkurencije, ali se zanosio državnom intervencijom
u raspodeli, kako bi se pravednije delilo ono što se zajednički
proizvede. Mila ovde izdvajamo jer je, pored Johana Raua, bio
najpopularniji i najuticajniji svetski ekonomista u Srbiji tokom
19. veka (što je, na žalost, ostavilo trajne posledice).

Uprkos svih tih kritika i političkih nastojanja, teorija liberalnog ka-

pitalizma dominirala je sve do Prvog svetskog rata. U ekonomsko
filozofskom smislu ona se oslanjala na teoriju opšte ekonomske rav-
noteže, a obrazlagana je marginalističkom analizom korisnosti. U
stvari, pretpostavku o takvom ekonomskom ponašanju privrednih
subjekata koja vodi ravnoteži dao je francuski „vulgarni ekonomis-
ta“ Žan Sej iznoseći tezu da svaka ponuda stvara vlastitu tražnju,
te da otuda nije moguća hiperprodukcija, jer „jednih proizvoda ima
previše, zato što je drugih premalo“, pa pošto se na tržištu svi pro-
davci pojavljuju i kao kupci, a svi kupci i kao prodavci, ravnoteža
se brzo uspostavlja jer višak ponude na jednoj strani se izravnava
sa manjkom tražnje na nekoj drugoj.

Ravnoteža je u širem društveno-ekonomskom smislu, kako to podrug-

ljivo primećuje Napoleoni (u svom pogledu na ekonomske teorije 20.
veka), bila „ona tačka posle koje nikome nije moglo biti bolje, a da
nekom drugom ne bude gore“. Ali tom ravnotežom nisu bili zadovolj-
ni veoma široki slojevi, pa su njihove vođe i ideolozi uglavnom tražili
način na koji će nekima nauditi, da onima kojima nije dobro, bude

289
bolje.To je bio komunistički, pa i fašistički smer traganja za svetom

Dimitrije Boarov
koji će biti uređen po ljudskom planu, po planu političke elite.

Takozvani građanski smer u potrazi za uzrokom ekonomskih i

socijalnih kriza išao je nešto drugačijim putem, ali lek je delimično
naličio onima koji su se rađali na levici i desnici, dakle na političkoj
periferiji razvijenog sveta. Više plana i države – to se i buržoaskim
intelektualcima učinilo kao jedino realno i moguće osiguranje
protiv rizika bezdušne slobodne konkurencije. Neki su bili više za
planiranje, neki su opet smatrali da država kao sudija na terenu
slobodne utakmice treba s vremena na vreme i da zaigra, kad tem-
po igre opadne do nepodnošljivog nivoa. Administrativni instru-
mentarijum za državno uplitanje u privredne tokove i razvoj već je
bio stvorio Prvi svetski rat. Kako je kasnije primetio Milvord, rat je
na državnim policama ostavio iskustvo ratne privrede sa kojeg je
samo trebalo otresti prašinu – kad je došlo do svetske krize. Kejnz,
koji je svoje velike studije počeo upravo analizom ratne privrede,
dalekovido je uočio da je „rat svima predočio mogućnosti potro-
šnje, a mnogima i uzaludnost uzdržavanja od potrošnje“. Počeo
se formirati budući inflacioni model koji je kasnije decenijama
držao svetsku ekonomiju pod stimulativnim dopingom. Bogati su
smatrali da će propasti ako se dalje ne bogate (dakle – ulagati ili
umreti, jer je Kejnz upozorio da „onaj koji nastoji štedeti, uništava
realan kapital“), a siromašni su odbijali da svojim radnim mesti-
ma i sniženjem svojih nadnica čuvaju „opštu ravnotežu“. Počela
je da se stvara sintagma „država blagostanja“, jer se činilo da od
srastanja države i privrede svi imaju koristi, da je svima bolje, a da
istovremeno nikom nije gore. Nužnost takvog puta naročito se na-
metnula kada je došlo do velikog ekonomskog sloma 1929. godine,
koji je počeo u Americi, koja je dotad bila zemlja najliberalnijeg
unutrašnjeg tržišnog sistema.

Zašto je došlo do krize i kako je ona doista prevladana – pitanje je

koje deluje dosta jednostavno, ali je istovremeno i pitanje na koje do
dana današnjeg nije dat odgovor s kojim bi bili saglasni bar najveći
ekonomski autoriteti. Evo kako, na primer, Uroš Dujšin (u Teoriji

290
Debele knjige i debele mačke novog socijalizma J. K. Galbrajta) nabraja različite ocene uzroka te
krize. Pozivajući se na Kindlbergera, on primećuje da je Fridman
uzrok sloma 1929. video u pogrešnoj američkoj monetarnoj poli-
tici, Samuelson u zbiru istorijskih koencidencija, Robins u nepoš-
tovanju pravila igre zlatnog standarda, Šumpeter u preklapanju
Kondratjevljevog pedesetogodišnjeg sa Jungovim devetogodišnjim
i Kičinovim kratkoročnim ciklusom, Kejnz u pogrešnoj nacional-
noj deflacionoj politici, Hansen u tendenciji sekularne stagnacije,
Svenilson u strukturnoj neravnoteži na svetskom tržištu, dok je
sam Kindlberger procenio da je osnovni uzrok Velike krize bio u
nedostatku vođstva u upravljanju mehanizmom međunarodnih
finansija.

Isto kako se ekonomisti razlikuju u dijagnozi, oni se u poslednje

vreme sve više razlikuju i u oceni kako je ona zalečena. Mada
Ruzvelt nije voleo Kejnza (navodno zato što je ovaj kritikovao
Vilsonovu vladu u kojoj je on prethodno bio ministar), godinama
je kao opšte mesto ekonomske istorije važilo mišljenje da je njegov
Nju dil bio grandiozna operacija kejnzijanske revolucije. Jer Kejnz
je navodno (prema Pijetru) u svojoj Generalnoj teoriji izneo „Poziv
na razmišljanje“ (u stvari poziv na investicije koje pokreću energiju
preduzetnika), „Poziv na akciju“ (u stvari poziv da se novac spoji
sa radom) i „Poziv na pravednost“ (u stvari poziv državi da se oseti
odgovornom za punu zaposlenost).

Najpopularnije mesto iz Kejnzove teorije bila je njegova tvrdnja o

korisnosti neproduktivnih izdataka kada dođe do depresije (to jest,
kada su mogućnosti rentabilnih investicija iscrpljene, a ne razma-
tra se politički prevrat) sa čuvenim primerom egipatskih piramida
– koje su obezbeđivale punu zaposlenost svim robovima faraona i
koje su navodno obezbedile prosperitet carstva na Nilu.

Taj deo njegove teorije zavoleli su svi potonji faraoni (ali Čaušeska
nije spasao Novi Bukurešt, dok našeg još spasava Novi Beograd). U
toj tezi i ideolozi „države blagostanja“ su našli zakačaljku za nepro-
duktivnu pomoć socijalno ugroženima i za niz drugih socijalnih

291
programa. Ratni proizvođači i dobošari su u ovoj tezi takođe do-

Dimitrije Boarov
bili ekonomski argument za otpočinjanje kakvog rata, ako pripreti
neka kriza. Ima čak mišljenja da je Hitler posle početnih uspeha
intervencionizma u Nemačkoj (gradnje autoputeva i vojne industri-
je na podlozi kreditne ekspanzije i gašenja političkih i sindikalnih
sloboda), morao da krene u još veću „neproduktivnu potrošnju“,
to jest u Drugi svetski rat, kako bi sprečio slom intervencionističke
ekonomske politike.

Ako se vratimo na Veliku krizu i Ameriku, treba primetiti da je

realno govoreći Kejnzov uticaj na Ruzvelta bio je beznačajan. On
je potrošnju povećao monetarnom ekspanzijom, a ne fiskalnom
preraspodelom i napuštanjem fetiša budžetske ravnoteže. Veliko
je pitanje koliko je izlasku iz američke krize doprinela i državna
gradnja velikih elektrana, regulacija industrijske i poljoprivredne
proizvodnje itd, a koliko devalvacija dolara i neke druge proza-
ične monetarne mere. Uostalom, možda je glavni posao obavila
Šumpeterova „kreativna destrukcija“, koja ne samo da je razorila
besperspektivne sektore već je raspršila i raširene iluzije o vrednos-
tima robe, nekretnina i depozita. Tržište se pokazalo kao krajnji
čuvar realnih vrednosti.

No, dok su stvari sa kejnzijanskim intervencionizmom išle dobro, a

to razdoblje je bogme potrajalo sve do potkraj sedamdesetih godi-
na 20. veka, njegove mane se nisu mnogo analizirale. Dva krupna
izuzetka su Hajek i Fridman. Oni su odavno dokazali da makro-
ekonomsko planiranje obično vodi u politički totalitarizam, a da
nedostatak političkih sloboda, dakle političko planiranje ili ono
„planiranje za slobodu“ (popularno u Kenedijevo doba) – obično
završi u ekonomskoj neefikasnosti.

Nije slučajno da je veliki obračun sa inflacionom krizom kao ne-

umoljivim pokazateljom ograničenosti filozofije intervencionizma
dobio ime po dva političara – tačerizam i reganomika. Jer, problem
je u krajnjoj konsekvenci bio politički. Na prvi pogled stvar izgleda
obrnuto. Tamo gde je o vrednostima uzela da brine brigu država,

292
Debele knjige i debele mačke obolelo je merilo vrednosti, oboleo je novac. Do tog trenutka prob-
lem se doima samo kao ekonomski. Politika počinje sa prividnim
lečenjem te bolesti, lečenjem koje je opasnije od nje same. Nadri
lečenje putem sve više intervencionizma zahteva sve veću discip-
linu naroda, sve dok „divlje tržište“ ne zameni „divlja država“ sa
„podivljalim vođom“ na čelu.

U kultnoj knjizi Ejn Rand Kapitalizam nepoznati ideal, politička

suština liberalnog kapitalizma, koja je srećom i zaustavila uspon
intervencionizma, jednostavno se objašnjava: „Da li je čovek su-
verena jedinka koja poseduje sopstvenu ličnost, rad i njegove pro-
izvode – ili je on vlasništvo plemena (države, društva, kolektiva)
koje može da raspolaže njime kako mu se prohte, te stoga može
određivati njegova uverenja, zacrtavati tok njegovog života, kon-
trolisati njegov rad i prisvajati proizvode tog rada? Da li čovek ima
prava da postoji sam za sebe – ili je rođen u ropstvu, kao zavistan
sluga koji neprekidno mora da otkupljuje svoj život služeći pleme-
nu, ali nikada ne uspeva da se u potpunosti oslobodi? To je prvo
pitanje na koje treba odgovoriti. Ostalo je praktičan deo i tiče se
posledica. Osnovno pitanje je samo: da li je čovek slobodan? Jedini
sistem u ljudskoj istoriji koji može na ovo da odgovori potvrdno
jeste kapitalizam.“

Naša Nedeljna Borba, 4-5. jul 1998.

293
Naftno tržište je ukroćeno33

Dimitrije Boarov
Jean Masseron, Petroleum economics, Paris, 1990.

Ima tome tek deset godina kada su kompjuteri Međunarodne

agencije za energiju (IEA) izračunali da će svetskom tržištu 2000.
godine dnevno nedostajati gotovo trideset miliona barela sirove
nafte (dakle, oko 4,77 miliona tona). No, ni međunarodni eks-
perti, ni kompjuteri doista nisu savršeni – evo ovih dana ukupna
tražnja za naftom od manje od 75 miliona barela dnevno ne samo
da je sasvim utoljena, već famozni svetski kartel proizvođača
nafte OPEK (koji okuplja 13 država), sa dnevnim isporukama od
29 miliona barela sirove nafte svetskom tržištu, muči muku da
pronađe kupce za svoju robu i da njegove članice međusobno do-
govore dalje smanjenje proizvodnje – sve da bi se tako zaustavio
sunovrat cena.

Bruka stručnjaka Međunarodne agencije za naftu, koja je toliko

katastrofalno omašila u desetogodišnjoj prognozi razvoja prilika
na tržištu svetske eksportne robe broj jedan, daje slobodu i piscu
ovih redova da ustvrdi da i svetske naftne drame, zajedno sa ve-
kom koji su obeležile, odlaze u istoriju. Jer, ako se već sutra, zbog
poplava koje ugrožavaju rad naftnih polja u Kini ili zbog neke ludo
jake zime ponovo pokrene stari mehanizam globalnih ekonomskih
i ratnih sukoba oko „crnog tečnog zlata“ – to će samo biti bruka
jednog novinara koji se suviše oslonio na utisak da je čitava priča o
svetskoj energetskoj krizi bila naduvana da bi se ostvarili neki stra-
teški politički interesi, te da sada kada su oni postignuti, više niko-
ga puno ne zanima „prljava tečnost koja gori“, a koja je u Babiloniji
još pre više od 2.000 godina fascinirala Aleksandra Makedonskog.
Uostalom, novinar mora da reskira i kada je nafta u pitanju, čak i
kada zna za onu poznatu podrugljivu Frankelovu izjavu o naftnoj
industriji da „oni koji je realno dobro znaju ne govore, a oni koji
govore ne poznaju je uopšte“.

3 Ovaj tekst pokazuje da ni autor ovih napisa nije uvek bio u pravu.

294
Debele knjige i debele mačke Kada je nafta, na primer, posle haotičnih prilika na tržištu koji
je izazvao embargo OPEK-a na izvoz petroleja u zemlje razvi-
jenog sveta – nakon četvrtog arapsko-izraelskog rata, oktobra
1973. godine – skočila na tada fantastičnu cenu od 11,75 dolara
za barel (dakle cenu četiri puta veću od one koja je važila samo
nekoliko meseci ranije), tu vest su svi svetski mediji tretirali kao
vest stoleća. Pre neki dan, kada je cena brent nafte na svetskom
tržištu pala na tih istih 11,75 dolara za barel, tu vest gotovo da
niko nije ni uočio, mada je reč o padu cene od blizu 30 odsto u
samo nekoliko meseci (a dugoročna tendencija opadanja cena
nafte počela je još 1986. godine). Da ste nekom stručnjaku 1973.
ili 1979. godine rekli da će barel sirove nafte kroz četvrt veka
koštati ovoliko koliko sada košta, on bi vas verovatno pogledao
sažaljivo. Ne bi nikom zbog toga trebalo zamerati, svet je živeo
u vremenu kada su iz Roterdama ponekad stizale vesti da je na
spot tržištu cena nafte dostizala i visinu od 50 dolara za barel.
Tu ublažavajuću okolnost, da niko nije bio u stanju da proceni
dugoročniji razvoj cena nafte, treba imati u vidu i kada se obe-
lodane i svi uslovi pod kojima su naši „naftni šeici“ još prošle
godine u raznovrsnim aranžmanima i barterima ugovarali uvoz
nafte po ceni od oko 25 dolara za barel („kineski aranžman“ od
pre dve godine predviđao je navodno cenu od 29 dolara za ba-
rel). Sada kada je cena toliko pala država je potpuno ostala bez
novaca, pa njeni miljenici nisu u stanju da stvore zalihe – što bi
verovatno bilo pametno.

Rokfeler i „Sedam sestara“

Iako, precizno govoreći, priča o svetskoj moći nafte počinje da
se plete još u drugoj polovini prošloga veka (kada je pukovnik
Drejk u Tejtsvilu u Pensilvaniji 1859. godine nabasao na izdašnu
žilu petroleja i počeo da je prodaje za 20 dolara po buretu) ona
ipak pripada 20. veku. Ima za to mnogo argumenata. Počnimo
najpre sa podacima. Evo, Žan Maseron, jedan od vodećih svetskih
poznavalaca naftnog tržišta, nije slučajno svoju studiju o eko-
nomiji tečnih ugljovodonika počeo tabelom u kojoj se navodi da
je 1900. godine svetska proizvodnja petroleja iznosila 21 milion

295
tona, 1950. godine 523 miliona tona, a 1989. godine proizvedeno

Dimitrije Boarov
je 3.119 miliona tona (dok se ove godine, prema Ekonomskoj po-
litici, očekivala proizvodnja od preko 4.352 miliona tona). Koliko
je u našem veku bio buran porast proizvodnje nafte jednostavno
pokazuje komparacija da je u njemu (do 1985. godine) proiz-
vodnja uglja porasla za 6 puta (sa 700 na 4.307 miliona tona),
proizvodnja čelika za 18 puta, a proizvodnja nafte za skoro 150
puta (do danas za 200 puta). Nafta je u ovom veku od nikakvog
doterala do 35 odsto učešća u svetskoj energetskoj potrošnji dok
atomska energija za pola tog istog veka još nije doterala do 1 odsto
energetske potrošnje.

Druga karakteristika koja naftu vezuje za protekli vek je u tome

što je tek u njemu ona postala globalna moć u rukama malobroj-
nih – a upravo je reč o karakteristici koju je potkraj našeg veka
izgubila. Jeste da su prve decenije ere nafte vezane za Džona
Rokfelera, mladog knjigovođu iz Klivlenda, koji je sa 26 godina
počeo krajem prošlog veka sav svoj mali kapital da ulaže u naftu i
transport nafte (putem železnice i naftovoda) i koji je 1870. godine
osnovao famoznu Standard ojl kompaniju. Tačno je i to da je još
u to vreme Markus Samjuel, sin londonskog trgovca koji je nešto
novca zaradio na uvozu kovčežića od školjki sa Dalekog istoka,
zajedno sa Rotšildima udario temelje Šelu kada je finansijski podr-
žao Nobelove sinove da koriste koncesije na naftne izvore podno
Kavkaza u carskoj Rusiji. No, rađanje sistema sedam sestara (o
čemu je Entoni Sampson napisao čitavu knjigu), to jest sedam svet-
skih kompanija koje su „vladale svetom“ više od pola veka, počelo
je tek sa 20. vekom. Naime, tek 1911. godine po presudi Vrhovnog
suda SAD, a po osnovu antimonopolskog zakona, Rokfeler je mo-
rao svoju kompaniju da „decentralizuje“ na pet firmi – Eso, Mobil,
Galf, Teksako i Sokal (Ševron). Ovih pet kompanija sa Šelom (kas-
nije Rojal Dač Šelom, posle podele akcija sa Holanđanima) i Britiš
petroleumom ubrzo su formirale famozni klub sedam sestara koji
je držao sve svetske naftne konce, postavljao i smenjivao šefove
država i plaćao većinu svetskih admirala i generala.

296
Debele knjige i debele mačke Poslednja među spomenutim sestrama, BP, otvorila je upravo na
uranku 20. veka i bliskoistočni rezervoar naftnih nalazišta, što
je tokom ovog stoleća od tog regiona napravilo svetski poligon
sukoba globalnih strateških interesa. Jedan pustolov, Vilijem
Noks D'Arsi, i jedan samouki geolog, Džordž Rejnolds su 1901.
godine kupili od teheranskog velikog vezira šezdesetogodišnju
koncesiju na istraživanje južne Persije za 20.000 funti u gotovini,
20.000 u akcijama i za 16 odsto učešća u profitu (tada stvorena
Anglo-iranska kompanija, koja je kasnije prekrštena u BP, je samo
između 1911. i 1950, za 530 miliona dolara koje je platila iranskoj
vladi izvukla čist profit od preko 4 milijarde dolara). Tek 26. maja
1908. godine u Masdiid-i-Sulejmanu Rejnolds je naišao na pravu
žicu, posle serije teških razočarenja i bukvalnih ratova sa lokalnim
plemenima. Bio je to, kako je pre 20 godina napisao Dušan Simić
(u publicističkoj knjižici Nafta – da li će zapaliti svet), početak
velikog petrolejskog rata koji će potrajati do naših dana. Sve dok
arapske zemlje, koje su preko OPEK-a pokušale da preuzmu moć
kluba sedam sestara, ne budu naterane da shvate da tu moć ne
mogu osvojiti i da svetski kapital vlada naftom, a ne nafta svet-
skim kapitalom.

Dimenzije nekadašnje moći sedam sestara ilustruje priča iz

Ostendea kada su se šefovi naftnih kompanija posle Prvog svetskog
rata sakupili da podele bliskoistočni naftni rezervoar, pod izgovo-
rom da pobedničke države treba da podele koncesije turske petro-
lejske kompanije na teritoriji nekadašnje Otomanske imperije, koju
je, eto, pojelo vreme. Pošto niko od prisutnih nije tačno znao gde
se sve prostirala propala imperija, tu se najveštiji i najobavešteniji
pokazao Jermenin Kalust Gulbekijan (osnivač pokojne kompani-
je, čije je nasledstvo deljeno), pa je on crvenom olovkom na karti
zaokružio Tursku, Siriju, Jordan, Irak, Saudijsku Arabiju, Kuvajt
i Bahrein. Po sporazumu Crvena linija, oko 47 odsto prostora je
pripalo britanskim kompanijama, 24 odsto francuskim, blizu 24
odsto američkim, a Gulbekijan je postao gospodin 5 odsto (što ga
je ubrzo učinilo jednim od najbogatijih ljudi sveta).

297
Takozvana globalna moć naftnih magnata prvi put je uzdrmana

Dimitrije Boarov
kada je Sovjetski savez (jedno vreme) postao najveći svetski proi-
zvođač nafte i kada je tu okolnost spretno počeo da koristi Enriko
Mateji, talijanski partizan koji je postao direktor državne naftne
kompanije ADJIP (sada je to ENI, kompanija koja se privatizuje).
U stvari, prvi Matejiev izazov bio je kada je arapskim državama
umesto tada ustaljene podele profita na lokalnu naftu po sistemu
fifti-fifti počeo da nudi tri četvrtine zarade. No, glavno njegovo
uporište u odbrani od pritiska kluba sedam sestara bilo je to što
je znatan deo italijanskih potreba počeo da podmiruje na osnovu
ugovora sa Moskvom. Prisustvo ruske nafte na svetskom tržištu, sa
mnogobrojnim globalnim reperkusijama, nije zaustavila ni pomalo
misteriozna smrt Mateija u avionskoj nesreći.

Za koga je radio „naftni šok“?

Oni koji smatraju da je već spomenuti naftni šok 1973. godine u
političkoj režiji OPEK-a (koji je tiho osnovan još 1960. godine u
Bagdadu!), ipak bio izveden uz podzemnu pomoć ili bar prećutnu
podršku spomenutog sestrinskog kluba i onog dela američke elite
koja je htela da „zaustavi“ Evropu i Japan, oslanjaju se na podatak
da su američke kompanije i 1974. godine ostvarile porast profita od
70 odsto (dakle, ništa manje nego mnogo više nego na primer 1970,
kada su sa ulaganjem od 1,5 milijarde dolara na Bliskom istoku,
odande izvukle profit od 1,2 milijarde). Ipak, Džordž Rizman (u
Politici protiv privrede, 1979) suprotstavio se toj teoriji pokuša-
vajući da dokaže da su američke naftne kompanije realno imale
daleko manju profitnu stopu od one za koju su bile optužene (naj-
uspešnije, tek 5 odsto), te da su navodno fantastičnu zaradu posle
naftnog šoka ostvarile na ranije stvorenim zalihama nafte, koje, po
prirodi stvari, treba „zanavljati“ po novim skupljim cenama (dakle,
na zalihama se ne zarađuje). Rizman je, u stvari, nabacio novu
veliku temu povodom embarga OPEK-a i nestašica nafte u SAD
(pa i širom sveta). On je ustvrdio da je Stejt department izazvao
nestašice nafte u Americi politikom kontrole cena i profita naftnih
kompanija. Doslovno Rizman piše: „Arapski kartel može da bude
uspešan samo zahvaljujući tome što američka vlada čini sve da

298
Debele knjige i debele mačke spreči konkurente arapskog kartela – američku naftnu industriju
– da ostvaruje više profite i da se proširuje“. Rizman, kao jedan
od fanatika kapitalističkog liberalizma, izveo je čitavu računicu po
kojoj bi obustava „politike uništenja naftnih kompanija“ i ukidanje
kontrole cena nafte u SAD pojeftinilo cenu petroleja na tržištu i
uništilo OPEK. Vreme koje je kasnije nastupilo kao da je potvrdilo
njegove navode.

Ako sada stvari pokušamo uopštiti, priključujući se na Rizmanove

računice i hipoteze, a pre svega na razvoj događaja poslednjih de-
setak godina – moglo bi se ustvrditi da je nafta krajem 20. veka
bila postala glavni instrument visokih državnih superstruktura u
globalnom nadmetanju i u kontroli sopstvenih i svetskih ekonom-
skih tokova i da je zbog toga stalno dolazilo do velikih poremećaja,
katastrofične propagande i mnogobrojnih političkih mitova sa mi-
risom benzina. Na primer, slom socijalizma, to jest Sovjetskog sa-
veza, se dosta logično može objasniti uz pomoć podataka o slomu
proizvodnje nafte u njemu (zbog iscrpljivanja evropskih nalazišta
i nedostatka moderne opreme za otvaranje novih u Sibiru, za koju
je trebalo na Zapadu dobiti 30-40 milijardi dolara). Slična teorija
o predstojećem krahu islamizma (među najvećim proizvođačima
nafte, čak i nearapske zemlje kakve su Indonezija i Nigerija – pretež-
no su islamske) mogla bi se zasnovati na poslednjim podacima o
sunovratu svetskih cena nafte – a sve je to, navodno, prirodni rezul-
tat činjenice da je Klinton shvatio da je uprkos svemu za poslovni
prosperitet sveta manje rizično da se bavi gospođicom Levinski
nego da se petlja s naftom i da će stvari krenuti mnogo bolje ako se
petrolejske transakcije vrate u ruke „momaka sa 5 odsto“.

Naša Nedeljna Borba, 22. avgust 1998.

299
Usamljeni ministar

Dimitrije Boarov
Mihailo Konstantinović: Politika sporazuma, Agencija MIR,
Novi Sad 1999.

Već samim svojim naslovom – Politika sporazuma – knjiga dnev-

ničkih beležaka 1939-1941. i londonskih beležaka 1944-1945.
godine Mihaila Konstantinovića provokativno korespondira sa
našim vremenom, kada srpsku političku elitu vodi ideja konfron-
tacije i ekskluzivnog provincijalnog izolacionizma. No, odmah
treba upozoriti da ta veza dnevničkih zapisa jednog profesora-
ministra i vodećeg pravnog eksperta Kraljevine Jugoslavije,
od nesumnjivog značaja za srpsku istoriju, nije jednostavna i
jednoznačna.

Stari Konstatinović pokazaće u svojim zapisima da jeste za „politiku

sporazumevanja“, ali samo do granica jedne državne ideje, samo do
nivoa celovite pravne koncepcije naglašeno centralno atributiranog
federalizma i samo do onih sporazuma koji se kreću u horizontu
pravnog kontinuiteta i legaliteta. Pojednostavljeno, onda kada je
trebalo spasavati Jugoslaviju politikom sporazuma između Srba i
Hrvata, on je svoje znanje stavio na raspolaganje politici. No, kada
su na red došli „sporazumi“ sa nacističkom (Trojni pakt) i komu-
nističkom ideologijom (Tito-Šubašić), Mihailo Konstantinović je
odbio takvo sporazumevanje i ostao na belegu svojih građanskih,
civilnih uverenja. I to bez mnogo uvijanja.

Valja još, pre svake priče o sadržaju ove zanimljive i važne knjige,
naglasiti da je dnevničke zabeleške Mihaila Konstantinovića prire-
dio njegov sin, naš znameniti književni istoričar i kritičar, pisac,
filozof i esejista Radomir Konstantinović, i to suprotno izričitoj volji
pokojnog oca (koji je u suštini glavni junak i njegovog neobičnog,
vanserijskog romana Dekartova smrt). Radomir je nepoštovanje
volje pokojnog oca Mihaila, u uvodnim napomenama obrazložio
tako što je rekao da ne može ove beleške da osudi, posle i njegove
smrti, na moguće zloupotrebe ili čak uništenje, pošto smatra da
one imaju izuzetan i višestruk značaj kao „nenamerno svedočenje“

300
Debele knjige i debele mačke o epohi koja „uprkos tome što je njegova Jugoslavija u krvi razore-
na, još nije stigla svome kraju“.

Ko je Mihailo Konstantinović: U osnovnim biografskim podaci-

ma objavljenim na početku knjige zapisano je da je rođen 10(23)
marta 1897. godine u Čačku, od oca Ilije, nadničara i majke Pave
(Ratković), te da je rodom iz Sandžaka, iz okoline Prijepolja. U
srpsku vojsku stupio je kao dobrovoljac odmah po izbijanju Prvog
svetskog rata, da bi se 1916. obreo u Srpskom univerzitetskom ba-
taljonu u Žozjeu u Francuskoj – gde je završio gimnaziju. Studije
prava započeo je u Lionu, ali ih je prekinuo da bi kao pripadnik
francuske vojske učestvovao u borbama na zapadnom frontu. Posle
završetka rata nastavio je studije i diplomirao u Lionu 1920. godine,
a na istom univerzitetu je i doktorirao 1923. godine. Akademsku
karijeru u Jugoslaviji počeo je na Pravnom fakultetu u Subotici
1924, na katedri građanskog i međunarodnog privatnog prava, a
1935. premešten je na Pravni fakultet u Beogradu.

U visoku politiku uveo ga je premijer Dragiša Cvetković 1939, kada

je trebalo sačiniti sporazum sa Hrvatima i makar privremeno pre-
urediti Kraljevinu Jugoslaviju po delimično federalističkom držav-
nom modelu. Ministar u „Vladi sporazuma“ postao je avgusta 1939,
a iz nje je istupio nakon pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom
paktu i uoči 27. marta i poznatog puča. Posle aprilske kapitulacije
1941. izbegao je u Egipat, potom prešao u Palestinu i Tursku gde
je prikupljao materijal o ratnim zločinima u Jugoslaviji. Na poziv
dr Ivana Šubašića prešao je juna 1944. u London, ali nije prihvatio
kombinaciju da stupi u Vladu Tito-Šubašić, eventualno kao minis-
tar spoljnih poslova ili kao ministar i ambasador u Vašingtonu ili
u nekom drugom ministarskom svojstvu. U zemlju se vratio 1945.
i ponovo se prihvatio naučnog rada na Pravnom fakultetu. U nizu
važnih stručnih poslova i značajnih zakonskih projekata (o braku,
odnosima roditelja i dece, o starateljstvu, o usvojenju, o zastarelosti
potraživanja i o nasleđivanju) poseban značaj ima njegova dosad
jedina knjiga Obligacije i ugovori, skica za zakonik o obligacija-
ma i ugovorima, iz 1969. godine. Jedna knjiga, ali ona po kojoj se

301
praktično sudilo čak i pre nego što je pretočena u zakonik, koji je i

Dimitrije Boarov
danas kod nas na snazi.

Sastavljanje i sprovođenje sporazuma Cvetković-Maček: Mihailo

Konstantinović se, sa kolegama profesorima Đorđem Tasićem i
Mihailom Ilićem, u pripremu sporazuma Cvetković-Maček (od 26.
avgusta 1939) neposredno uključio 26. marta 1939, na poziv tada-
šnjeg predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije Dragiše Cvetkovića.
U najkraćem, mada su Mihailo Konstantinović i drugovi pozvani
da se u veliki politički projekat svojevrsne nagodbe Srba i Hrvata u
predvečerje Drugog svetskog rata uključe kao nestranačke ličnosti
i samo kao pravni eksperti, oni su, a posebno sâm Konstantinović,
dali značajan doprinos toj „politici sporazuma“, nakon istorijskog
neuspeha „politike jedinstva“.

Konstantinović je već pri prvom razgovoru sa Cvetkovićem na-

pomenuo da „ne treba cepidlačiti na nadležnostima oblasti“, a
za svojevrsnu federalizaciju Jugoslavije predložio je generalno
načelo „opšte nadležnosti države“, jer je smatrao da samo ono
predstavlja čvrstu branu konfederalizaciji zemlje. Više puta će
Konstantinović, tokom pregovora o tekstu Sporazuma zapisati da
Hrvati „zamišljaju odnos banovine Hrvatske i države kao odnos
dve jednake vlasti koje se stalno sporazumevaju“. Taj njegov stav
o opštoj nadležnosti centralne vlasti (dakle nadležnosti oblasti
se konkretno izdvajaju, a ne da se za centralnu vlast nabrajaju
„preostala“ konkretna prava i domeni), jer nije bio na liniji inte-
resa Mačeka i njegovih ekperata iz HSS, nije dosledno sproveden,
već je uzeto srednje rešenje – nabrojane su i nadležnosti države i
nadležnosti banovine.

Kasnije će kao ministar zadužen za sprovođenje Sporazuma,

Mihailo Konstantinović stalno voditi borbu oko toga da li su
nadležnosti banovine ili države „isključive“ i stalno će zagova-
rati ona pravna rešenja koja vlast, građanska prava i ekonomi-
ju unutar zemlje ipak drže na okupu, makar pod simboličkim
znakom jedne kraljevske krune. Pri svemu ovome treba naglasiti
da je veoma brzo, uprkos doslednom otporu nizu njihovih ideja,

302
Debele knjige i debele mačke predloga, pa čak i pokušajima podmetanja pojedinih uredbi i
propisa, Konstantinović stekao veliki ugled kod vodećih Hrvata
onoga doba, kod Vlatka Mačeka, Juraja Šuteja, Ivana Šubašića i
drugih. Do te mere da su ga čak oni predlagali za ministra unu-
trašnjih dela pred sam Drugi svetski rat, nasuprot tome što ga je
fašistička štampa, kako u Italiji, tako i u Nemačkoj, stalno šikani-
rala kao protivnika centralnih sila, anglofila, tajnog simpatizera
Staljinovog Sovjetskog saveza, itd.

Inače, zanimljivo, glavni problem u sačinjavanju Sporazuma Srba

i Hrvata nije bila podela nadležnosti, već određivanje teritorije
Banovine Hrvatske. To teritorijalno razgraničenje mukotrpno je od-
ređeno – i to samo kao deo „privremenog sporazuma“, kakav je on
morao biti do neke legalne revizije oktroisanog Ustava Kraljevine
iz 1931. godine. Razgraničenje sa Banovinom Hrvatskom bilo je tim
više otežano, jer Cvetković i Knez Pavle nisu žurili i sa stvaranjem
drugih federalnih jedinica, što će Konstantinović stalno tražiti, i
kao pravni ekspert i kao potonji glavni ministar za sprovođenje
Sporazuma. Konstantinovića je posebno brinulo to što nije defini-
sana „srpska jedinica“, dok je, pored slovenačke, bio u suštini i za
bosansku, muslimansku „četvrtu pokrajinu“.

Već iz ovih nekoliko ilustracija čitalac može zaključiti koliko su

bile neopravdane optužbe koje je tradicionalna srpska politička
superstruktura (naročito iz starih radikalskih i redova nacionalis-
tičke desnice) upućivala Konstantinoviću – da je suviše popuštao
Hrvatima i da nije vodio računa o interesima Srba u jugoslovenskoj
kraljevini. Išli su kasnije čak dotle da su ga bez ikakvog osnova pro-
glasili Cincarom koji trguje tuđim nacionalnim bićem, a optuživali
su ga i kao masona, jer je i sama Jugoslavija smatrana „masonskom
tvorevinom“. Konstantinović je zvanično demantovao da je mason.
I zbog toga je, valjda, posebno gajio gotovo prijateljski odnos sa
uticajnim vladikom Nikolajem Velimirovićem.

Izjašnjavanje protiv Trojnog pakta: Isto onako kako je gotovo

„tvrdo“ na unutrašnjem planu sprovodio „politiku sporazuma“,

303
Mihailo Konstantinović je, sudeći prema njegovom dnevniku, bio

Dimitrije Boarov
protiv sporazumevanja sa Hitlerom i Musolinijem. U dramatičnim
martovskim danima 1941, on će više puta i samom Knezu Pavlu
Karađorđeviću izložiti stanovište protiv pakta sa silama osovine,
koje su taj pakt ultimativno tražile, obrazlažući to tezom da je „Pakt
simbol kapitulacije“, da je „nemoguće voditi dve nepopularne po-
litike: i spoljnu i unutarnju“, te da ne treba slušati „stare i umorne
generale“ koji tvrde da je otpor nemoguć, već da treba „da se čuje
i mišljenje i mlađih, koji su za otpor“, pa je u tom smeru pomenuo
ime generala Simovića, a kasnije organizovao i njegovu audijenci-
ju Dvoru mimo ministra vojnog. Taj isti general će mu se kasnije
u emigraciji odužiti tako što će potvrđivati stereotip o njegovom
navodnom neodlučnom držanju oko Pakta, a kad jednom prilikom
bude prozborio o stvarnim događajima iza zavese, taj general će
čak poručivati i njegovu likvidaciju. Konstantinović je, međutim,
do poslednjeg časa bio protiv Pakta, a kada je on potpisan dao je
ostavku, kod koje je napokon ostao posle izvesnog kolebanja koje
je izazvao združeni pritisak Dvora i Hrvata – da ne izlazi iz Vlade.

Londonske beleške 1944-1945: Jula 1944. godine pozvao je Ivan

Šubašić Mihaila Konstantinovića u London, računajući da će on
prihvatiti da uđe u vladu koja je trebalo da se formira na osnovu
sporazuma sa Titom. Naš junak ponovo se našao pred mogućnoš-
ću da učestvuje u jednoj „vladi sporazuma“, ovoga puta vladi
jednog „ideološkog sporazuma“. Mihailo Konstantinović u svo-
jim Londonskim beleškama već 5. jula, a u London je stigao dan
ranije, beleži: „Partizanski ciljevi borbe imaju moje simpatije. Za
mene se radi pre svega o obustavljanju građanskog rata. A to se
Sporazumom ne postiže. Bojim se da će se postići protivno... Po
Sporazumu vlada treba da izvrši predaju legitimiteta partizanima.
Ja sam optuživan da sam radio protiv Kralja i Srpstva, i to bez ikak-
vog razloga. Ne želim da mi se to ponovo prebaci.“

Ovoga stava Mihailo Konstantinović držaće se narednih meseci

veoma tvrdo i dosledno. Prema tome, ovaj čovek vrlo strogog shva-
tanja integriteta sopstvene ličnosti, mada je važio kao čovek spora-

304
Debele knjige i debele mačke zumevanja, nije prihvatao sporazume po svaku cenu – preciznije
rečeno, nije prihvatao sporazume na račun legaliteta, čak i kada su
mu društveni revolucionarni prevrati bili simpatični. Jer, on je bio
sin jednog siromašnog nadničara.

Odnos države i pokrajina

„Pretresli smo pitanja u vezi sa nameravanim sporazumom. Ja
sam predložio da se nove oblasti nazovu pokrajinama, da se ba-
novine ne ukidaju, već da se njihovim spajanjem na osnovu člana
116. Ustava obrazuju pokrajine. Na čelo pokrajine imao je doći
namesnik koga postavlja kralj. Tasić i Ilić su odbili ovaj predlog,
ali su ga posle prihvatili, pošto im se učinio namesnik neophodan
organ kontrole. Za pokrajine smo predvideli zakonodavnu, izvrš-
nu i sudsku vlast. Sabor treba da ima zakonodavnu vlast zajedno
sa kraljem.” (Dnevničke beleške Mihaila Konstantinovića, 2. april
1939)

Pitanje časti
„Nama su misli i neposredne namere Nemaca nepoznate, pa je
teško i doneti neki zaključak. Ali jedna stvar je van svake sumnje:
silazak Nemaca na jug preko Bugarske znači za nas smrtnu
opasnost, jer prirodna, najkraća i najbolja veza Nemačke i obala
Jegejskog mora vodi preko naše zemlje. Stoga ne možemo prista-
ti ni na kakav predlog koji će Nemcima dati Solun. Pošto budu
imali Solun oni će nas naprosto zadaviti. Za nas je bolje da nas
direktno napadnu nego da nas izolovane mrcvare. Jer čak i kad bi
naš kraj u oba slučaja bio isti, ne bi put bio isti. U slučaju napada
i otpora naša bi čast bila čitava, a to će značiti nešto u trenutku
likvidiranja ovoga rata.” (Iz Memoranduma M. Konstantinovića
13. februara 1941)

305
Pismo Šubašiću

Dimitrije Boarov
„Gospodine Pretsedniče,
Žalim što posle proučavanja materijala koji ste mi stavili na ras-
položenje nije mi moguće prihvatiti ponudu da stupim u vladu.
Jer, iako vlada može računati na potporu velikih savezni-
ka, bez čega se ne može preduzeti nikakva akcija na sređiva-
nju prilika u našoj zemlji, njen položaj je neodređen i nejasan,
što će znatno otežati njenu akciju. Rado ću na svaki drugi način
pomoći vaša nastojanja da se okonča međusobna borba u našoj
zemlji i da se sve jugoslovenske snage ujedine u borbi protiv
neprijatelja.
Moja pak želja je, kao što sam vam to ranije saopštio, da stu-
pim u neku boračku jedinicu, bilo savezničku bilo našu.
Molim vas g. Pretsedniče, da izvolite primiti uverenje mog poštova-
nja i odanosti. 6. jula 1944. London, Mihailo Konstantinović”

Razgovor o Kralju
„Bio sam na kraju strpljenja. Pali smo nisko kad se ovako može go-
voriti o ozbiljnim stvarima. Hteo sam se dići, ali je on još malo
produžio. Činilo mi se kao da mu je stalo do moje saglasnosti. Onda
sam mu rekao ovo: - Znači želi se da se od Kralja dobije saglasnost
da se ukloni. Setio sam se da ima jedan akt koji Kralj preduzima pri-
likom stupanja na presto i prilikom abdikacije. To je proklamacija.
Pošto Kralj prenosi kraljevsku vlast, gubi je delimično, moguće je
da se to uradi i proklamacijom. Nezgodno će vam biti zbog sličnosti
sa abdikacijom, ali je to mnogo ispravniji put nego član 116. ustava.
Šubašić je osetio moju ironiju, ali je dobro igrao. Rekao je odmah:
- Dobro bi bilo zaista da se zakon proprati proklamacijom.
- To je drugo, a ne ono što sam ja mislio.” (Londonske beleške
Mihaila Konstantinovića, 23. decembar 1944)

Vreme, 22. mart 1999.

306
Debele knjige i debele mačke Promenljiva sreća kuće privrednika
Nikola L. Gaćeša, Privredna komora Vojvodine (1919-1999),
Novi Sad 1999.

Ugledni novosadski istoričar Nikola L. Gaćeša, poznat u stručnoj

javnosti prevashodno po mnogim studijama iz agrarne istorije,
poduhvatio se složenog zadatka da povodom jubilarnih osam
decenija komorskih ustanova na tlu Vojvodine, sačini istoriju ovih
privrednih institucija, a da polje svog posmatranja ne proširi suviše
na ukupne ekonomske, pa i političke prilike koje su se u njima pre-
lamale tokom ovog dugog razdoblja. On je u svojoj knjizi Privredna
komora Vojvodine (1919-1999), u velikoj meri uspeo da pronađe
pravi odnos između analize unutrašnjeg razvoja i organizacije, na
jednoj, te osnovnog pregleda javne aktivnosti ovih specifičnih priv-
rednih asocijacija, na drugoj strani – mada čitaocu ostaje nezadovo-
ljena znatiželja da sazna nešto više o prvim časnicima vojvođanskih
komora, ili mu ova knjiga tek nameće ozbiljniji interes da sazna
više o nekim spoljnim državnim okolnostima koje su uticale na
njihov rad. Gaćeša je, međutim, uspeo da veoma pregledno pokaže
da su i vojvođanske privredne komore, kao i sve druge na našim
prostorima, bile pod znatnim uplivom državne politike, pa su tek
ponekad uspevale da više zastupaju interese privrednih subjekata,
a manje samo sprovode državnu ekonomsku i razvojnu politiku.

Spominjemo više takvih komora, jer Privredna komora Vojvodine

vuče korene iz više takvih ustanova sa tla naše pokrajine. U Gaćešinoj
knjizi posebno su obrađene hronike Trgovačko-industrijske i za-
natske komore u Novom Sadu (1919-1948), banatske Trgovačko-
industrijske i zanatske komore u Velikom Bečkereku (1920-1946),
Poljoprivredne komore Dunavske banovine (1938-1941), sistema
granskih komora (1945-1962), te Pokrajinske privredne komore
(1962-1974).

Najstarija komora koja je delovala i na teritoriji današnje Vojvodine

bila je Komora za trgovinu, industriju i zanatstvo u Temišvaru koja je
osnovana 26. marta 1850. godine. Da je u život bio sproveden carski

307
dekret da se i u Vojvodstvu Srbija i Tamiški Banat osnuje posebna

Dimitrije Boarov
komora, današnja Pokrajinska komora bi možda bila u prilici da slavi
stopedesetogodišnjicu (kao što će to uskoro moći da učine komore u
Ljubljani, Zagrebu i Osijeku). Ovako, prva vojvođanska komora mo-
rala je da sačeka stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918.
godine, u kojoj je Vojvodina po industrijskoj razvijenosti bila odmah
iza Slovenije. Gaćeša u tom smislu navodi podatke da je u tada stvo-
renoj južnoslovenskoj državi u proseku bilo 5.807 stanovnika na
jednu fabriku, u Sloveniji 2.073, a u Vojvodini 3.147. Ili, investirani
kapital u industriju u Jugoslaviji je po stanovniku iznosio 661 dinar,
u Sloveniji 1.338, a u Vojvodini 834 dinara. No, mnoge okolnosti
su sprečile vojvođansku privredu da zadrži tu poziciju u relativnoj
razvijenosti unutar Jugoslavije, a jedna (sigurno ne presudna) je
bila i ta što ovde nije bilo dogovora ni da se u novoj državi na tlu
Vojvodine oformi jedna jedinstvena privredna komora.

Ekonomski istoriograf Mijo Mirković je još 1928. godine pisao o

toj razjedinjenosti privrednih snaga, potencijala i institucija u
Vojvodini, te ga Gaćeša s razlogom citira veoma široko: „Vojvodina
nema jedinstveno stanovništvo, ni jedinstvenu upravu, ni jedan
centar. Pa šta onda ostaje kao tipičan reprezentant Vojvodine u
privrednom pogledu? Vojvodina nema svojih velikih novčanih za-
voda, ni srpskih, ni drugih... Čak ni industriji, kao najjačem motoru
ekonomskog napretka nije pošlo za rukom da obrazuje jedan velik,
jak, reprezentativan i uticajan savez industrijalaca, kao što imaju
Hrvatska i Slovenija. Mesto toga, Vojvodina ima tri slaba i neaktiv-
na saveza u Novom Sadu, Subotici i Velikom Bečkereku. Isto tako,
nisu Vojvođani u prvi mah posle ujedinjenja pokazali razumevanje
za stvaranje jedne velike i jake vojvođanske Privredne komore,
kakve opet postoje u Ljubljani i Zagrebu. Mesto toga, stvorene su
dve Komore (u Novom Sadu i Velikom Bečkereku) sa malom terito-
rijom, malim budžetom i duplim osobljem za iste poslove.”

Novosadska komora osnovana je kao Trgovačko-zanatska komora

1. februara 1919. godine u svečanoj sali Matice srpske. Prvi pred-
sednik je bio trgovac Ljuba Stefanović, potpredsedničko mesto je

308
Debele knjige i debele mačke zauzeo trgovac Kosta P. Mirosavljević (glavni inspirator osnivanja
Komore i potonji dugogodišnji predsednik), a drugi potpredsednik
je bio Sima Mašić, krojač. Ova komora ojačala je 1926. kada su joj
prišli i industrijalci, a najveću ulogu je imala kada je bila domaćin
Konferencije komora za trgovinu, industriju i zanatstvo Kraljevine
SHS (26. i 27. maja 1929. godine). U dosta načelnoj rezoluciji
ove konferencije ističe se „nužnost većeg napona produktivnih
energija”, ali se, indirektno, upućuju i kritike vlasti oko carinske
politike i tarifa, oko železničkih tarifa i njene nemoći da u sezoni
obezbedi dovoljno lokomotiva i vagona, oko pomorskog i rečnog
prevoza. Zanimljivo, neke načelne ocene, posle 70 godina, čuju se
ponovo i danas sa samog vrha vlasti: „Konferencija naglašava da
je naša poljoprivreda danas i da će ona još dugi period vremena
ostati osnova našeg privrednog života i da je jačanje poljoprivrede
i poljoprivrednika preduslov i garancija za pravilan razvitak naše
narodne privrede.“

Banatska komora osnovana je kada je veliki župan Torontalske

županije Slavko Županski pokušao da neke stvari Temišvarske ko-
more prenete u Veliki Bečkerek pošalje u Novi Sad. No, ogorčeni
Banaćani su pod predsedništvom poznatog advokata i političara
Emila Gavrile 8. januara 1920. godine održali zbor i odlučili da
sami osnuju svoju komoru (a podršku su ubrzo organizovali
na seriji zborova u Beloj Crkvi, Velikoj Kikindi, Vršcu i Pančevu
– i, što je bilo presudno, kod ministra spoljne trgovine Alberta
Kramera). Prvi predsednik ove komore je bio Đorđe Jovanović.
Trgovačko-zanatska komora u Velikom Bečkereku, sudeći bar
po onim stavovima koje citira Gaćeša, bila je odvažnija u kritici
vladajuće ekonomske politike. Tako ona 1922. godine ocenjuje da
„u poljoprivredi, najvažnijoj grani od koje živi 75% stanovništva,
nije učinjeno ničeg konstruktivnog”, da smo mi „udarili patent na
sistem posrednog poreza, dok se druge države drže zdravog siste-
ma u neposrednom oporezivanju”, da je „valutna politika lutala po
najvećem haosu, uvodila čas slobodnu, čas ograničenu, a više puta
potpuno vezanu trgovinu devizama i valutama, čiju je posledicu
uvek iskusila naša trgovina.”

309
Nikola L. Gaćeša je čitaoca dosta pregledno proveo i kroz dosta

Dimitrije Boarov
zamršen razvoj komorskog sistema posle Drugog svetskog rata da-
jući i najnužnija objašnjenja političkih okolnosti koje su uticale na
permanentno organizovanje i reorganizovanje Privredne komore
Vojvodine, koja se, na žalost, često bavila više sobom nego priv-
redom koju je trebalo da reprezentuje. Uostalom, i sama privreda
Vojvodine je pod pritiskom raznoraznih voluntarnih ideja socijali-
stičkih vođa bila često „organizovana i reorganizovana”, a praktič-
no nikad nije zabeležen slučaj da je njena pokrajinska asocijacija
stegla petlju da nešto učini u njenu odbranu.

Nezavisni, 8. oktobar 1999.

Uspon i pad vojvođanskog kapitala

Boris Kršev, Bankarstvo u Dunavskoj banovini, Prometej,
Novi Sad 1998.

Među knjigama koje se bave ekonomskom istorijom Vojvodine

najmanje je onih koje se bave istorijom finansijskog kapitala i sud-
binom bankarstva, pa je nedavno objavljena velika studija Borisa
Krševa Bankarstvo u Dunavskoj banovini (Prometej, 1998) popunila
jednu veliku prazninu u spoznaji osnovnih tokova koji su presudno
uticali na stvaranje onoga što se naziva identitet Vojvodine.

Malo je, naime, poznato da je prva doista bankarska srpska usta-

nova osnovana u Srba uopšte, bila Novosadska štedionica, koju
su 1864. godine stvorili novosadski trgovci na podsticaj vladike
Platona Atanackovića. Srbi su tada u finansijskom organizovanju
u Vojvodini pretekli i Mađare i Nemce. Uostalom, oni su do Prvog
svetskog rata i do prisajedinjenja Kraljevini SHS i osnovali najviše
novčanih zavoda u Vojvodini (86), ali je u njima koncentrisano
tek 21,7 odsto kapitala sa teritorije Bačke, Banata i Srema. Najjači
bankarski kapital ovde u tom razdoblju nije bio mađarski (u 70
banaka 31,7 odsto kapitala) nego nemački (59 banaka sa 41 odsto

310
Debele knjige i debele mačke vojvođanskog kapitala). To se naravno može objasniti činjenicom
da ovdašnji Mađari nisu imali toliku potrebu da se finansijski sa-
moorganizuju pored jakih peštanskih banaka. Prema oceni Borisa
Krševa, novčani zavodi u Bačkoj, Banatu i Sremu do početka 20.
veka poslovali su dosta uspešno, tako da je od ukupnog broja ba-
naka (230) svega 11 završilo u stečaju i likvidaciji. Poljoprivreda je
kreditirana putem hipotekarnih kredita, a zanatstvo i trgovina na
osnovu meničnog zajma, s tim da treba naglasiti da su uslovi kre-
dita ovdašnjih banaka bili povoljniji od onih koje su tražile velike
banke u Pešti i Beču. Uzgred, vodeća vojvođanska banka pre 1914.
godine bio je Centralni kreditni zavod d. d. u Novom Sadu, koga je
1890. osnovao Laza Dunđerski.

Prilikom stvaranja Kraljevine SHS srpski radikali su došli na ideju

da nacionalizuju sve banke u kojima ima stranog kapitala – ili
putem asimilacije aktive i pasive, ili putem postavljanja državnog
komesara na osnovu Zakona o postupanju sa imovinom neprija-
teljskih podanika od 5. juna 1919. godine. No, banke u vojvođan-
skim krajevima više od ove „nacionalizacije“ upropastila je ratna
inflacija austrijskih kruna, a potom i srpskih dinara, a naročito
zamena novca u novoj državi. Jer, ova radikalska nacionalizacija
je iscrpljena postavljanjem „nacionalnih ljudi“ u upravne odbore
banaka sa stranim kapitalom. Državni komesari su jedino bili
veoma skupi, pa su se, na primer, članovi Banatske Trgovinsko-
industrijske i zanatske komore iz Velikog Bečkereka 1927. godine
žalili Beogradu da su za 15 minuta prisustva tog komesara go-
dišnjoj skupštini njihove banke, morali da mu isplate dnevnicu
od 3.000 dinara.

Posle poratnih inflacionih godina u Kraljevini SHS je zavladala

deflaciona manija, a čežnja za stabilnim novcem kulminirala je
1931. godine, začudo tek posle velike deflacione Američke krize
1929, kada je u svetu Kejnz već demistifikovao neutralnost novca.
Zakonom o novcu, koji je donet na Vidovdan 1931. godine, uve-
den je dinar sa zlatnom podlogom (0,0265 gr zlata), i to uz pomoć
francuskog finansijskog kredita od 1.825 miliona dinara. Zanos

311
o dinaru kao najjačoj evropskoj valuti (u stvari, trećoj po veličini

Dimitrije Boarov
jedinice merene u zlatu) trajao je, međutim, samo 102 dana – a taj
zanos koštao je građane i privredu zemlje veoma mnogo (društveni
proizvod je više nego prepolovljen za samo nekoliko godina).

Šta se desilo? Samo nekoliko dana posle donošenja zakona o zlat-

nom dinaru pale su pod stečaj dve velike evropske banke – austrijska
Kreditanstalt banka i nemačka Danatbank, sa kojima je jugosloven-
sko, a posebno prečansko bankarstvo bilo prisno vezano. Brzo potom
je stigla vest da je američki predsednik H. Huver proglasio morato-
rijum na ratne reparacije Nemačke i Austrije (značajan devizni izvor
Kraljevine SHS), te da je Banka Engleske, upravo suprotno jugoslo-
venskoj centralnoj banci, napustila pravilo zlatnog pokrića funte.
Od jula do septembra 1931, na vest o ova četiri događaja, u velikoj
građanskoj panici, iz jugoslovenskog bankarskog sistema povučeno
je 2.100 miliona dinara štednje, a u inostranstvo prebačeno 300 milio-
na dinara deviznih sredstava. Već 7. oktobra zakonski propisi koji su
stvorili famozni dinar kao „najstabilniju evropsku valutu“ (legenda
koja se i danas rado spominje, poput viljušaka na dvoru Nemanjića),
morali su biti menjani, sa akcentom na snažne devizne restrikcije.

Država je, inače, tada odbacila zahtev banaka za moratorijumom

ili četiri dana sedmično „bankarskog praznika“ (otezanje isplata
zatvaranjem šaltera), a čak je i građanima omogućila da preko suda
veoma brzo dobijaju odluke o prinudnom izvršenju kad su u pita-
nju njihovi neisplaćeni ulozi i depoziti. No, ono što su dobile štediše
prema bankama, sručilo se na seljake koji su bili najveći bankarski
dužnici. Pritisnute s jedne strane, banke su energično krenule u
naplatu svojih potraživanja od seljaka. Tada je država donela i
Zakon o zaštiti zemljoradnika (19. aprila 1932), čime je zapravo
proglašen moratorijum na seljačke dugove. Bankama, koje su se
našle stisnute između odliva štednje i zabrane prinudne naplate od
seljaka, ovaj Zakon je obećao državnu pomoć, ali je istovremeno sa
zakonom doneta Uredba Vlade, istog dana (19. aprila 1932), kojom
se država lišila brige da tu pomoć doista obezbedi, postavljajući
raznorazne uslove za podršku.

312
Debele knjige i debele mačke Po uverljivoj oceni Borisa Krševa, ova i druge uredbe i zakoni
definitivno su upropastili privatno bankarstvo u Vojvodini, čak
deceniju pre nego što je ono nacionalizovano pod komunistima i
partizanima 1946. godine. Krajnji udarac koncesionom privatnom
bankarstvu na našem tržištu, do Drugog svetskog rata, izveden
je 14. septembra 1940. godine kada je Narodna banka Jugoslavije
nacionalizovana.

Nezavisni, 20. oktobar 1999.

Poslednji voz za Evropu

Nebojša Savić i Goran Pitić, Eurotranzicija, Ekonomski institut,
Beograd 1999.

Mada su Nebojša Savić i Goran Pitić pisanje zajedničke studije

Eurotranzicija, kako kažu, završili na dan kada je počela prva kon-
ferencija za obnovu Jugoistočne Evrope u Sarajevu (29. jula) i mada
su tek na kraj svojih razmatranja ubacili kao aneks tekst deklaracije
o proglašenju famoznog Pakta o stabilnosti – cela njihova knjiga
može se shvatiti kao „rečit pledoaje“ za priključivanje Jugoslavije
velikoj evropskoj jugoistočnoj inicijativi (da parafraziramo recen-
zenta Ljubomira Madžara).

Ova neverovatno „brza knjiga“, valja to odmah reći, vrlo kompeten-

tno i sveže tretira skoro bukvalno sve relevantne ekonomske proble-
me koji se danas vrte po medijima. Od ratne štete i modela poratne
obnove (sa podsećanjem na Maršalov plan), do trenutnih procesa
u zemljama u tranziciji, od Hankeovih, Frankelovih i Šulerovih
predloga oko novčanih institucija i eurizacije balkanskih novaca,
do preporuka za reformsku putanju Jugoslavije. Uz to, knjiga ima
i moderan način saopštavanja, to jest organizaciju sadržaja – pa se
doima gotovo i kao kakav priručnik o međunarodnim ekonomskim
institucijama, i kao bedeker relevantnih komparativnih ocena i
tabela, pa i kao sažeti katalog poslednjih svetskih i evropskih do-

313
kumenata o međudržavnim ekonomskim inicijativama (izdavači

Dimitrije Boarov
Ekonomski institut i Medija centar). Kao jedina krupnija zamerka,
ovoj knjizi bi se moglo uputiti samo pitanje – može li se o fun-
damentalnoj jugoslovenskoj krizi govoriti bez ikakve ozbiljnije
naznake o političkim uzrocima koji su je načinili toliko dubokom?

U obilju novih ocena i autorskih preporuka prvo treba primetiti

da su Savić i Pitić, (oslonjeni na analizu Ekonomskog instituta –
Privreda Jugoslavije posle rata) ponudili svojevrsnu „reviziju“
dosada dominantnih procena i ocena indirektne štete koje je u SRJ
izazvalo NATO bombardovanje. Prema procenama koje oni iznose,
pri izboru reformskog scenarija u Jugoslaviji ukupni gubici poten-
cijalnog društvenog proizvoda (GDP) bi do 2005. godine iznosili
22 milijarde dolara, a bez reformi i otvaranja države taj gubitak
bi se povećao na 26 milijardi dolara, no već 2001. godine SRJ bi
upala u dramatične probleme zbog devizne nelikvidnosti. Pri tome
se polazi od pretpostavke da se zemlja tek kroz šest godina može
vratiti na nivo društvenog produkta od prošle godine.

Izjašnjavajući se nedvosmisleno za varijantu otvaranja prema sve-

tu, Savić i Pitić analiziraju i pitanje ogromne zaduženosti SRJ, te
iznose proračune da će ukupni spoljni dug ove godine biti 6,3 puta
veći od godišnjeg izvoza, da bi za njegovo servisiranje po tekućim
propozicijama bilo potrebno odvojiti 44 odsto vrednosti izvoza i da
bi na kraju 1999. taj dug iznosio 94,1 odsto bruto produkta zemlje.
Iz tog razloga, autori procenjuju da bi međunarodna zajednica za
reformski scenario SRJ morala u dugom razdoblju omogućiti trans-
fer 2,5 - 3 milijarde dolara stranih investicija godišnje – jer, posle
deset godina u kojima je prosečna stopa bruto domaće štednje bila
oko 10 odsto, drugog izvora za ulaganja nema na vidiku. Pri tome,
samo za pokriće deficita u bilansu tekućih transakcija neophodno
je obezbediti oko 1,5 milijardi dolara, i to pod uslovom da se plaća-
ju samo konsolidacione kamate na reprogramirane zajmove. Inače,
u prvim godinama Jugoslaviji bi bila potrebna stopa investicija od
30 odsto, a i kasnije tek nešto niža, ona od 25 odsto GDP.

314
Debele knjige i debele mačke Za jugoslovensku stručnu javnost malo neobično, Savić i Pitić se
eksplicitno i bezuslovno opredeljuju i za punu eurizaciju jugoslo-
venske monete do 2002. godine, a čini se da prihvataju i ortodok-
san (dakle najtvrđi) model valutnog odbora u monetarnoj sferi.
U poglavlju koje posvećuju novčanoj oblasti autori vrlo precizno
i opširno opisuju „savremenu arhitekturu“ novčanih institucija i
daju obilje podataka i ilustracija o tokovima „dolarizacije“ (odnos-
no „markizacije“) mnogih valuta u svetu (od primera Mauricijusa
1844. do 19 zemalja koje danas i institucionalno koriste modele
deviznog veća). Zanimljivo je primetiti da se autori nisu usudili
da tabelu sa koeficijentima dolarizacije u zemljama jugoistočne
Evrope i zemljama u tranziciji dopune i nekim jugoslovenskim
koeficijentom, ističući, istina, da bi taj zvanični koeficijent trebalo
pored odnosa deviznih depozita prema ukupnoj novčanoj masi da
uključi i devize u stranim bankama i deviznu gotovinu koja se valja
unutar privrede. Proračunavanje našeg koeficijenta „markizacije“
bi bilo zanimljivo, da bi se mogli uporediti sa Hrvatskom (59,6),
Bugarskom (50,5), Slovenijom (38,5), Litvanijom (25,5), itd.

Nebojša Savić i Goran Pitić u svojoj skici scenarija ulaska SRJ u

Evropsku uniju navode tri faze. U prvoj fazi bi se uveo novi jugoslo-
venski konvertibilni dinar, koji bi bio emitovan u sistemu valutnog
odbora, a vezan za nemačku marku, to jest euro, u paritetu 1 pre-
ma 1 – i to bez ikakvog prostora za elastičnost emisione politike. U
drugoj fazi bi došla eurizacija domaće valute, a u trećoj bi se peglali
uslovi ulaska u Evropsku uniju.

Mada smo na samom početku ove blic šetnje kroz Eurotranziciju

Savića i Pitića napomenuli da je preterano uočljiv napor autora da
se klone tugaljivih, čisto političkih tema, to jest da o njima ne govo-
re na direktan način, oni su se u završnici studije ipak odvažili da
iznesu i neka svoja generalna opredeljenja – pod karakterističnim
naslovom – „Neizvestan ishod“. Oni prvo ističu da bi međunarodna
zajednica za problem Jugoistočne Evrope morala da nađe „veoma
kompleksna i nestandardna rešenja“, te da bi svaki pokušaj opo-
ravka ovog regiona bez uključivanja SR Jugoslavije bio osuđen na

315
neuspeh. U tom smislu upozoravaju da bi trebalo izbeći podelu ze-

Dimitrije Boarov
malja na Balkanu na „dobre“ i „loše“, naravno uz pretpostavku da
se u Jugoslaviji „mora izgrađivati demokratija i slobodno tržište“.
Savić i Pitić plediraju na svetske centre da u traganje za rešenjima
više uključe i same snage sa Jugoistoka. Najzad, oni veoma jasno
upozoravaju da „većina zemalja u regionu ima gorka iskustva sa
nekredibilnim političkim strukturama, pa šansu za realizaciju pro-
cesa tranzicije treba da dobiju nove liderske strukture oličene u
tehnokratskim strukturama u svim oblastima“.

Vreme, 26. oktobar 1999.

Aristokratičnost regionalizma
Slobodan Beljanski, Poetika prava – Politika filozofije, Izdavačka
knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci - Novi Sad 1999.

Malo ko je u onoj gomili sveta koja je, pod ikonom Slobodana

Miloševića i pod parolom borbe protiv „pokrajinskih feudalaca“,
pre jedanaest godina zgazila vojvođansku autonomiju – imao pojma
da maršira na jednu staru ideju, ideju o aristokratičnosti regiona-
lizma. I ti „pokrajinski feudalci“, to jest regionalni funkcioneri ko-
munističke organizacije, koji su navodno bili „od naroda omraženi
i odbačeni“ verovatno bi bili uvređeni da ih je neko podržao kao
„vojvođanske plemiće i aristokrate“, te da ih je hrabrio Tokvilovim
stavovima o starom režimu i revoluciji. Samo je đavolski jezik
spojio tu banalnu maspokovsku operaciju protiv jedne Vojvodine
(sic) sa starom smislenošću pojmova aristokratije, federalizma,
deobe suvereniteta i sekundarne vlasti. Ta okolnost, međutim, nije
promakla Slobodanu Beljanskom, autoru tek izašle zbirke eseja
Poetika prava – Politika filozofije (Izdavačka knjižarnica Zorana
Stojanovića, Sremski Karlovci - Novi Sad, 1999).

Ovaj pisac elegantnih pravnih, filozofskih i politoloških ogleda u

napisu „Tokvil i ideja o aristokratičnosti regionalizma“, na izvestan

316
Debele knjige i debele mačke način vraća priču o vojvođanskom pitanju u same njene pojmovne
fundamente, spretno odolevši mamcu nasilnih aktuelizacija i banalnih
analogija. No, reč je o doista starim, a vrućim današnjim dilemama.

Slobodan Beljanski u pristupu ideji aristokratičnosti regionalizma

polazi od ocene Deni de Ružmona da se sve države-nacije od svog
nastanka razvijaju „po monarhijskom obrascu, u bliskoj vezi sa
ratom, temelje se na dogmi suvereniteta, teže krajnje efikasnoj cen-
tralizaciji, uz uklanjanje lokalnih vlasti i građanskog života po pro-
vincijama, i nivelišu inteligenciju, znatiželju i ponašanje, uz pomoć
obaveznog obrazovanja, medija i tehnike“. Ta „kriminalna država-
nacija“ po De Ružmonu treba da nestane pošto je dotrajala, a u
Evropi su joj alternativa regioni, „čija je nužnost usađena u samom
čoveku, u iziskivanju slobode, bez koje nema odgovornosti“.

Jedan od izvora De Ružmonovog shvatanja Beljanski pronalazi kod

Aleksisa de Tokvila, koji u ovu priču uvodi komparaciju demokratije i
aristokratije (vraćajući se čak do Aristotela). Prema Tokvilu, u aristo-
kratijama je narod zaštićen od krajnosti despotizma zato što se uvek
nađu organizovane snage koje će im se odupreti, dok demokratija
bez pokrajinskih institucija nema nikakve zaštite od takvih sila. U
Americi je suverenitet Unije veštačko delo, dok je suverenitet njenih
članica prirodan, smatra Tokvil, ističući da je federativni sistem jed-
na od najmoćnijih kombinacija u prilog prosperiteta i slobode.

Beljanski u nastavku svoga ogleda opisuje dogmu suvereniteta

kao glavnu prepreku otvorenom društvu i podseća da je Slobodan
Jovanović u našoj pravnoj istoriji jedan od najgorljivijih zagovorni-
ka ove srbijanske opsesije. On pregnantno osporava dogmu suvere-
niteta koja, kao pojam vrhovne, neprenosive i sveobuhvatne vlasti
ne odgovara potrebama stvarnosti, a ipak konzumira i transformiše
stvarnost. U tom smislu on dodaje: „Vlast koja sa takvim atributima
realno ne postoji, ali zahteva da takvom bude priznata, računa sa
prividom kao primarnom motivacionom polugom i sa prinudom
kao primarnim kohezionim faktorom. Dogma suvereniteta je ne-
prekidno proširivanje moći veštački stvorenog objektiviteta države i

317
izraz nastojanja vlasti da se beskonačno održava, osujećujući prava

Dimitrije Boarov
i postupke pomoću kojih je nekada sama konstituisana i koje je, da
bi uopšte bila konstituisana, garantovala u vidu vlastitog projekta.“
(Tu Beljanski verovatno cilja na ono čuveno „Narod piše ustav“,
kada je Ratko Marković uz Miloševićevo koleno sastavljao Ustav
Srbije.) Kroz ovu dogmu, piše Beljanski, vlast nastoji da svoju po-
javnost predstavi kao imanentnu svrhu, a da ograničenja slobode
i pravde, koja se ne mogu ni pred kim drugim osim pred istom
vlašću prikazati i proveriti, preobrazi u vrlinu lažne, cirkularne
procedure.

Tokvil sve ovo povezuje i sa revolucionarnim obaranjem aristokrat-

skog pandana vrhovnoj vlasti, pa proniciljivo kaže: „Kad neki na-
rod u svom krilu uništava aristokratiju, on gotovo sam od sebe hrli
centralizaciji“. Izjašnjavajući se na Tokvilovom tragu i sam protiv
centralizma, Slobodan Beljanski (preciznije od mnogih današnjih
govornika koji ističu tezu da je Vojvodina – demokratsko pitanje)
podržava zahtev za vertikalnu podelu suvereniteta i upravnih ovlaš-
ćenja pod uslovom da „podela izražava posebnost kulture, uklju-
čujući nivo obrazovanja, vaspitanja i civilizacije, običaje i versku,
nacionalnu, političku i stalešku trpeljivost“, to jest ako ona „izra-
žava naročitost podneblja u geografskom, prirodnom i privrednom
smislu i ako izražava bar relativnu neantagonističnost interesa“.
Poenta kod Beljanskog je u oceni da „majorizacija spoljašnjih i za
region sudbinski nezainteresovanih činilaca i nemoć regiona da
prodre sa svojim interesom u centre odlučivanja, u krajnjoj liniji
vode političkom potčinjavanju i materijalnom iskorišćavanju“.

Beljanski ukrštanje sistemskih formi, u kojem se nedostaci demo-

kratije nadoknađuju kritičkom recepcijom aristokratije, nalazi i kod
Vebera, Mihelsa i Berđajeva, pa i kod Ničea – koji je demokratskom
pokretu pripisivao „srozavanje čoveka na srednju meru i unižavanje
njegovih vrednosti“. Naravno, Beljanski ne zaboravlja da i lokalne
elite mogu biti korumpirane od ideocentričnih i etnocentričnih dik-
tatura, te da naličje federalizma može biti rizik „servilnosti lokal-
nih elita pred centrima vlasti ili velikim nacijama“, koje „namirene

318
Debele knjige i debele mačke statusnim institucijama“ bez stvarnog sadržaja mogu više umrtviti
lokalnu vlast nego je doista približiti građanima.

U finalu svog ogleda, Slobodan Beljanski se nedvosmisleno izjašnja-

va u prilog ocene da je moderni koncept kontinentalne federacije,
zasnovane na savezu regiona, u osnovi aristokratskog nasleđa. Na
jednoj strani nacionalne države „sužavaju kulturni nivo na najpro-
stije oblike identiteta, svodeći ga na politički i nacionalni, a potom
poistovećujući politički sa nacionalnim, kreiraju mitomansku
svest i kolektivističke iluzije, podstiču nepoverenje i ksenofobiju,
u svakodnevno opštenje uvode fantomsku kategoriju patriotizma
kojom kriminalizuju svaki ideološki opozit, nomološke sadržaje
proglašavaju ontološkim, a kao slepi savezi bratstva u krvi, dok
stvarni savezi bratstva po vlasti, niti su istorijski i biološki istiniti,
niti mogu da očuvaju mir“. Na drugoj strani, regioni zasnovani na
principu građanstva i civilizacije, otvaraju put povratku humanim
vrednostima i postaju pokretači susreta kultura i razmene drugih
interesa i dobara. U svemu tome, aristokratski otpor torturi vrhov-
nog suvereniteta Beljanski oslanja na verovanje da dolazi „epoha
sporih koraka, čuvanja preostalih zaliha prirode, selektivnosti i
„nejednakosti“ zasnovanih ne samo na umeću, talentu i znanju,
nego na supremaciji onih koji su stekli ugled nepristrasnošću i
potvrdili se osećajem odgovornosti“.

U ovoj zbirci „eseja usamljene strogosti“ Slobodana Beljanskog,

čitalac će naći niz pokušaja da se pronikne u veoma širok krug
modernih pitanja, pri čemu autor nalazi glavne podsticaje kod
Dostojevskog, Kafke, Kamija, Šekspira, Laze Kostića, Koževa,
Popera i Dekarta. Već i sam izbor imena koja Beljanskog provociraju
na pisanje, pokazuje samopouzdanje s kojim on prihvata klasične
intelektualne izazove, da bi tretirao veoma savremene probleme
ljudske jedinke – moru pravne i moralne krivice, dotučenost isti-
nom i/ili dogmom, moć pravne iluzije i snagu nepristajanja.

Nezavisni, 5. novembar 1999.

319
Privilegovani nevoljnici

Dimitrije Boarov
J. H. Šviker, Politička istorija Srba u Ugarskoj, Matica srpska,
Gutenbergova galaksija, Novi Sad - Beograd 1998.

Mada je Johan Hajnrih Šviker još 1885. godine, pre svega zbog
svoje Političke istorije Srba u Ugarskoj, izabran za člana Srpskog
učenog društva u Beogradu, ovo njegovo glavno delo prevedeno
je na naš jezik tek pre nekoliko godina i tek ovih dana, u izdanju
Matice srpske, pojavilo se u novosadskim knjižarskim izlozima. Za
ediciju Gutenbergova galaksija, ovu staru studiju izvrsno je preveo
dr Tomislav Bekić, a za štampu ju je priredio najbolji poznavalac
18. i 19. veka na vojvođanskom tlu, akademik Slavko Gavrilović.

Na pretpostavljena pitanja otkud da se tek sada našoj čitalačkoj

publici daje na uvid delo koje je u Budimpešti još 1879. godine
objavio publicista, školski pisac i istoričar dr Šviker (rođen u Novoj
Bešenovi, u današnjem rumunskom delu Banata) i da li je ono od
značaja za naše poimanje prvih 100 godina života Srba u Vojvodini
posle Velike seobe – treba odmah odgovoriti da je reč o zanimljivoj
knjizi i da nikad nije kasno da se pristupi prevodu onih dela koja
mogu biti od interesa za poimanje vremena kada su konstituisane i
ukorenjene osnovne odrednice Vojvodine kao istorijske regije.

Iako je dr Šviker Nemac, koji je proveo svoj vek kao ugarski građa-
nin, pa se može sumnjičiti da ponekad u razmatranju srpskih prob-
lema nije potpuno razumevao sve nacionalne frustracije i emocije
Srba koji su izbegli na prostore Habsburške carevine i Ugarske
kraljevine – mora mu se priznati da je veoma nepristrasno uočavao
njihove političke dileme, podele i interese. Naročito je značajno to
što on piše svoju knjigu sa jednog „objektivnog stajališta“ (kako
sam ističe svoj cilj) posle Mađarske bune i srpsko-mađarskog rata
na tlu Vojvodine, a razmatra razdoblje između 1690. i 1792. godi-
ne, kada ni matična država Srba južno od Save i Dunava nije ni
postojala i kada su se uzroci srpsko-mađarskog raskola neuspešno
rasplitali pre svega u Beču. Uostalom, akademik Gavrilović mu u
uvodnim napomenama priznaje da je bio objektivan u tretiranju

320
Debele knjige i debele mačke politike habsburškog prestola prema Srbima (mada primećuje da
je previše insistirao na navodnoj naklonosti bečkih careva prema
njima), ali mu zamera da je moguće suviše bio pod uticajem po-
laznog stava mađarske istoriografije da su srpske privilegije bile
protivne ustavnom poretku Kraljevine Ugarske i da je u tom smislu
u analizi stalnih političkih sukoba između Srba i Mađara imao više
razumevanja za argumente ugarske strane.

U Švikerovoj studiji pažljivo je opisana i objašnjena čitava ma-

trica interesa koja se plela povodom srpskih verskih i fiskalnih
privilegija, političkih zahteva i gravamina (žalbi) u jednoj više-
nacionalnoj, pretežno katoličkoj monarhiji. Najpre, on objašnjava
različite pozicije koje su u političkom smislu imali ili tražili Srbi
doseljeni pod Čarnojevićem od onih koji su se pre ili kasnije sami
doseljavali u Ugarsku i Trojednu kraljevinu Slavoniju, Hrvatsku i
Dalmaciju. Zatim su tu razlike između Srba u Vojnoj granici i onih
koji su živeli u domenu Dvorske komore, prema onima koji su
živeli pod županijskom ugarskom vlašću i u slobodnim gradovi-
ma i distriktima sa posebnim pravnim statusom. Nisu nebitne ni
razlike unutar svakog od tih srpskih korpusa, razlike između crk-
vene hijerarhije, vojnika i vojnog plemstva, te trgovaca, građana i
seljaka – gde je obično jedna unutrašnja sila radila protiv druge ili
bar pokušavala da nešto dobije za sebe, ne vodeći uvek računa o
interesu svih. Reč je o feudalnoj raznolikosti statusa, sa fetišima
stečenih prava, vremenu kada su nacionalni kolektiviteti još bili
pretežno samo verski kolektiviteti, razdoblju nesigurnih granica
i stalne reorganizacije rastegljive državne teritorije, složenom
periodu uspostavljanja novog pravnog sistema, te istorijski veoma
komplikovane i nesigurne redistribucije moći na čitavom evrop-
skom kontinentu – što je sve zajedno imalo uticaja na položaj Srba
oko Dunava, Tise i Moriša.

Sa simpatijom i sa mnogo gotovo ljudskog razumevanja, Šviker

piše o često zloj sudbini došljaka koji su u Ugarskoj stalno shvatani
kao „tolerisani stranci“, u Beču uglavnom kao poželjni vojnici, ali
nepoželjni šizmatici, a u gornjim staleškim krugovima Hrvata često

321
doživljavani kao nezahvalni i nezasiti konkurenti i protivnici kato-

Dimitrije Boarov
ličanstva. Pri tome, Srbi su najčešće u Beču tretirani kao moneta
za potkusurivanje odnosa sa Peštom. Tako, na primer, predsednik
Ilirske dvorske deputacije grof Kolovrat jednom prilikom piše:
„Stvari ilirske nacije, od trenutka kada im je data carsko-kraljevska
zaštita, nisu drugačije posmatrane nego kao Austriaco politicum,
a sama ta nacija posmatrana je kao jedan Patrimonium Domus
Austriacae, a ne Regni Hungariae.“ Taj pristup, na drugoj strani,
značio je da su Srbi od Mađara stalno doživljavani kao opasan na-
cionalni korpus koji živi na teritoriji njihove države, a predstavlja
sredstvo dvorskog pritiska i faktor ugrožavanja njihovih državnih i
staleških interesa.

Današnji čitalac, koji malo zna o Habzburškoj monarhiji, moći će

u Švikerovoj studiji o Srbima mnogo da nauči i o bečkom dvoru i
prosvećenim carevima koji su doista bili šefovi država i koji su ne-
posredno rukovodili državnom administracijom. Naročito će moći
da primeti kako je sama carica Marija Terezija lično komentarisala,
proučavala i poručivala čitave elaborate, davala sugestije, vršila
korekcije i redakture na zvaničnim dokumentima i vodila računa
o naizgled sitnim državnim stvarima. Naravno, Šviker najviše prati
to kako je srpska stvar prolazila kroz složene procedure u samoj
dvorskoj administraciji i kako je često zavisila od profesionalne
kompetencije, pa i od osećanja dužnosti i pravičnosti šefova nad-
ležnih resora. U tom smeru on, na primer, posebno ističe Johana
Kristofa barona fon Bertenštajna, šefa Ilirske dvorske deputacije,
koji je moguće više učinio za Srbe u Ugarskoj od mnogih mitropo-
lita i razvikanih nacionalnih radnika.

Isto tako, prosečni naš čitalac, koji slabo poznaje istoriju Srpske
pravoslavne crkve, u Švikerovoj knjizi moći će da sazna kako je
srpsku stvar zastupao koji od karlovačkih patrijarha i mitropo-
lita – od Čarnojevića, Đakovića, Popovića, Petrovića, Jovanovića,
Nenadovića, Georgijevića, Jovanović Vidaka, Putnika sve do
Stefana Stratimirovića. Najčešće je Dvor uspevao da obezbedi izbor
na mesto najvišeg crkvenog dostojanstva onih ličnosti koje su mu

322
Debele knjige i debele mačke se činile podobne i lojalne, ali je većina od njih kasnije ipak žestoko
i tvrdokorno branila stečena prava, ponovo potezala gotovo izgub-
ljene privilegije i stalno zahtevala da se smanji pritisak na njihovu
pastvu.

U najkraćem, u Švikerovoj knjizi čitalac može pratiti i razvoj tadaš-

nje srpske dileme oko puta legalizacije svog položaja u Ugarskoj
ili načina učvršćivanja privilegovanog statusa kod Bečkog dvora
(što bi podrazumevalo zasebnu teritoriju i Vojvodinu). Malo je,
na primer, poznato da je veliki srpski dobrotvor i prvi zaštitnik
Matice srpske Sava Tekelija bio protivnik privilegijalnog statusa i
zagovornik akcije za dobijanje građanskih prava unutar Ugarske.
No, Srbi u Ugarskoj nikad nisu zakonski priznati kao nacionalni
kolektivitet.

Nezavisni, 19. novembar 1999.

Kako je upropašćena Vojvodina

Grupa 24, Dokument o Vojvodini između 1989. i 2000. godine,
Novi Sad, 2002.

Prvi put posle 1988. godine, to jest posle „jogurt revolucije”, u

Novom Sadu je 28. februara obeležena godišnjica usvajanja Ustava
Vojvodine iz 1974. godine. Preciznije rečeno, obeležavanje ove go-
dišnjice je inicirao Nenad Čanak, predsednik Skupštine Vojvodine
i lider Lige socijaldemokrata, pa su prigodne priredbe protekle uz
upadljivo ignorisanje svih drugih pokrajinskih funkcionera iz svih
drugih stranaka, članica DOS-a. Ostalo je ovim povodom nejasno
da li vojvođanski političari „beže“ – od Čanka ili od pitanja „konti-
nuiteta autonomije Vojvodine iz 1974. godine“. Ili i od jednog i od
drugog.

Otvarajući tog 28. februara prigodnu izložbu u Vojvođanskom

muzeju, pod naslovom Autonomija Vojvodine – istorijske osnove,

323
Nenad Čanak, predsednik Skupštine Vojvodine, skrenuo je pažnju

Dimitrije Boarov
na jednostavnu okolnost da je Vojvodini bilo neuporedivo bolje u
14 godina kada je imala stvarnu autonomiju (1974-1988), nego u
proteklih 14 godina (1988-2002) kada je praktično bila bez ikakve
autonomnosti.

Ta koincidencija, da se danas mogu upoređivati efekti 14 godina

sa i 14 godina bez autonomije, poslužila je kao osnova još jedne
skromne izložbe, otvorene istog dana u Klubu poslanika Skupštine
Vojvodine, pod karakterističnim sloganom 14 minus 14. Ključni
podatak, koji ilustruje koncept ove izložbe i razliku između go-
dina sa autonomijom i onih bez autonomije, nalazi se u tome da
je Vojvodina između 1974. i 1988. godine povećala nacionalni do-
hodak per capita sa 1000 na oko 3000 dolara, da bi tokom ponovo
uspostavljenog „jedinstva Srbije”, između 1988. i 2002. godine,
nacionalni dohodak pao na oko 1200 dolara per capita. Tu je još
niz uporednih pokazatelja. Na primer, prikazan je dijagram iz koga
se vidi da je u Vojvodini 1974. godine proizvedeno nešto više od
600.000 tona sirove nafte, da je godišnja proizvodnja do 1988. po-
rasla na oko 1,2 miliona tona, a da je potom, do prošle godine, opet
pala na oko 600.000 tona.

Najzanimljivija manifestacija, koja se sticajem okolnosti „uklopila”

u obeležavanje 24. godišnjice Ustava Vojvodine, bio je okrugli sto
posvećen katastrofalnim gubicima Vojvodine tokom Miloševićeve
ere i pitanjima njene dalje ekonomske strategije, a koji je organi-
zovao Forum V-21, nevladina organizacija koju je osnovao Boško
Krunić, jedan od nekadašnjih vodećih vojvođanskih političara, pre
Miloševićeve antibirokratske revolucije. U stvari, na ovom okrug-
lom stolu je promovisan Dokument o Vojvodini između 1989. i
2000. godine, u kome se uporedno pokazuju ekonomski gubici
Vojvodine i Srbije bez teritorija autonomnih pokrajina tokom
spomenutog razdoblja. To upoređenje pokazuje da je Milošević
dobrano upropastio takozvanu užu Srbiju, ali Vojvodinu još
mnogo više. Valja iz ove zbirke podataka, iskjučivo oslonjene
na oficijelne državne podatke (kako je u uvodnoj reči naglasio

324
Debele knjige i debele mačke Boško Petrov, jedan od autora ovog dokumenta) navesti osnovne
činjenice, ne samo da se ilustruje „neravnopravnost” Vojvodine
pri decenijskom pljačkanju, nego i da se podseti na teške gubitke i
same centralne Srbije, kojoj slabu utehu daje okolnost da je neko
prošao još gore.

Oslanjajući se na podatke Saveznog zavoda za statistiku, autori

Dokumenta o Vojvodini uočili su da je godišnji društveni proizvod
u pokrajini 1989. godine bio 6.095 miliona dolara, a 1999. tek 2.534
miliona dolara – te da je Vojvodina u tom razdoblju izgubila 27.679
miliona dolara društvenog proizvoda (u poređenju sa fiksiranim
društvenim proizvodom iz 1989). U istom razdoblju, godišnji druš-
tveni proizvod Srbije bez AP opao je sa 12.169 miliona dolara na 5.089
miliona dolara, a ukupno je centralno područje republike izgubilo
54.516 miliona dolara. Kad se, međutim, ovi gubici podele sa brojem
stanovnika vidi se da je svaki Vojvođanin u Miloševićevih 11 godina
izgubio 13.578 dolara (oko 15.641 evra ili oko 30.500 nemačkih ma-
raka), a svaki stanovnik centralne Srbije 10.642 dolara (oko 12.266
evra ili oko 23.920 maraka). Izgubili su, naravno, mnogo više i jedni
i drugi, jer ova računica polazi od zamrznutog stanja iz 1989. godine,
dakle polazi od pretpostavke „decenije bez razvoja”.

Eksperti V-21 izračunali su još da je u Miloševićevo vreme po

zaposlenom „nestalo” u Vojvodini imovine za 15.917 američkih
dolara, a društvenog kapitala za 10.530 dolara. Izračunato je i da
je iz dinarskog dela poslovnog potencijala vojvođanskih banaka
između 1989. i 1994. „nestalo” 86 odsto kratkoročnih sredstava, 98
odsto dugoročnih, 57 odsto fondova, itd. Zvuči paradoksalno, ali
prema zvaničnim državnim podacima novčana sredstva i krediti
stanovništvu u centralnoj Srbiji dva puta su veći nego u Vojvodini
(po podacima za 1995. i 1996).

Pošto je jedan od glavnih instrumenata neravnopravne pljačke

Vojvodine bio (gotovo prinudni) otkup poljoprivrednih proizvoda,
autori ovog pregleda podsećaju da je samo žitarica u pokrajini ot-
kupljeno oko sedam puta više nego na području centralne Srbije.

325
Izuzetno neravnopravni položaj Vojvodine u vreme Miloševićevog

Dimitrije Boarov
centralizma autori ove publikacije vide i u činjenici da je učešće
investicija u osnovna sredstva u društvenom proizvodu u Vojvodini
između 1991. i 1995. godine opalo sa oko 12 na oko 8,2 odsto, a u
Srbiji bez AP sa oko 23,4 na oko 16 odsto. Dvostruko manje inves-
ticije imale su za posledicu i to da je nezaposlenost u Vojvodini
između 1989. i 1995. godine povećana za 123 odsto, a u centralnoj
Srbiji za 24 odsto.

U ovom dokumentu daje se i tabela opština u Srbiji (bez Kosova)

po stepenu naplate poreza na dobit preduzeća, poreza na prihode
od samostalne delatnosti, poreza na prihode od poljoprivrede i
poreza na imovinu (prema podacima iz 2001. godine). Zanimljivo,
u prvih deset najdisciplinovanijih opština devet je iz Vojvodine, a
u ovaj vrh sa područja Srbije bez AP probio se na 9. mesto samo
Dimitrovgrad. Inače, najbolji je Apatin sa 93,67 odsto naplate, a
deseta je Kula sa 71,12 odsto naplate. No, i na listi od 10 najgorih
poreskih platiša vode dve vojvođanske opštine, Alibunar sa napla-
tom od samo 50,05 odsto i (inače privredno razvijena) Stara Pazova
sa 50,1 odsto naplate (neko je, u kuloaru, primetio da Rumuni i
Crnogorci mrze poreze čak više od Srba).

Iz ove zbirke podataka eksperata V-21 izdvojićemo još jedan po-

datak o Beogradu, za koga mnogi i današnji političari tvrde da je
često nepravedno krivljen za korisnika Miloševićevog i svakog
drugog centralizma. Prema podacima za 1999. godinu, komunalna
potrošnja Beograda iznosila je 3.222 miliona dinara, a potrošnja
svih ostalih u celoj Srbiji (uključujući i Kosovo) 5.867 miliona di-
nara. Na osnovu toga je izračunato da je glavni grad Srbije, sa 16
odsto stanovništva republike, te godine potrošio 53 odsto ukupnih
komunalnih troškova Srbije. Pa ako je i posle toga beda života u
Beogradu vidljiva golim okom – treba zamisliti kako je tek u osta-
lim mestima Srbije.

U kratkoj raspravi za okruglim stolom Foruma V-21 u Novom Sadu,

učesnici su upozorili da je stanje u Vojvodini i mnogo gore nego

326
Debele knjige i debele mačke što pokazuju zvanični podaci. Na primer, spomenuto je da je u
proteklih 14 godina samo preko depresiranih cena sirove nafte i pri-
rodnog gasa koji su proizvedeni u Vojvodini (razlika između cena
uvozne nafte i uvoznog gasa i priznate cene domaće nafte i gasa),
NIS oštećen za ukupno 380 miliona dolara, a da su u proteklih godi-
nu i po dana nove vlasti sve spoljne donacije za energetiku otišle u
EPS, a gotovo ništa u NIS, mada su postrojanja naftne kompanije
najviše nastradala tokom NATO bombardovanja.

Za ovim okruglim stolom bilo je upadljivo da su svi učesnici naglaša-

vali da oni ne zagovaraju nikakav separatizam i da o separatizmu u
Vojvodini najviše viču oni koji su je najviše opljačkali. Boško Krunić
je čak izjavio da ne očekuje da Vojvodina dobije „samostalnost iz
1974. godine”, već „punu autonomiju”, to jest „oblik autonomije
koji obezbeđuje prevashodno ono što se najgrublje može svesti na
raspolaganje sopstvenim dohotkom”.

Vreme, 8. mart 2002.

Vojvođansko bankarstvo je bilo evropsko

Istorija bankarstva u Vojvodini, grupa autora u redakciji dr Nikole
L. Gaćeše, Matica srpska, Vojvođanska banka, Novi Sad 2001.

Posle petogodišnjeg rada okončan je prvi zajednički istraživački

projekat Matice srpske i Vojvođanske banke, pa je svetlo dana
nedavno ugledala obimna Istorija bankarstva u Vojvodini (863
stranice), koju je sačinila grupa od 12 ekonomista, 11 istoričara i
dva pravnika pod vođstvom prof. dr Nikole L. Gaćeše i pod koordi-
nacijom akademika Slavka Gavrilovića, prof. dr Nenada Vunjaka i
mr Dušana Boškovića.

U autorski tim koji je izveo težak posao istraživanja novčanih

poslova na teritoriji današnje Vojvodine tokom čitava tri protekla
veka ušli su (prema azbučnom redosledu) Branko Bešlin, Milan

327
Borković, Dušan Bošković, Nenad Vunjak, Slavko Gavrilović, Nikola

Dimitrije Boarov
L. Gaćeša, Dragana Gnjatović, Stojan Dabić, Milan Drča, Zoltan
Đere, Đorđe Đukić, Periša Ivanović, Aleksandar Kasaš, Ranko
Končar, Ljubomirka Krkljuš, Boris Kršev, Dušanka Maksimović, Vuk
Ognjanović, Tibor Pal, Dragan Rađenović, Ana Rudić, Desanka Užar,
Slavko Carić, Marija Čolak-Mihalik i Biljana Šimunović-Bešlin.

Već iz same činjenice da je ovu knjigu sačinila toliko brojna ekipa

istraživača različitog iskustva, ugleda, pa i pogleda – proizilazi okol-
nost da ova Istorija bankarstva u Vojvodini ima izvesnih „uspona i
padova“ u analizi različitih istorijskih razdoblja – ali se oni, verovat-
no zahvaljujući Gaćešinoj redakturi, kreću u manjim oscilacijama
od onih koje su gotovo neizbežne u kolektivnim poslovima ovakve
vrste. Na kraju je stvoreno jedno izuzetno značajno delo kakvo
često nemaju ni razvijenije kulturne sredine i bogatije pokrajine i
države. Ako ova knjiga i ima nekih manjkavosti, ako kod pojedinih
autora i nije bilo dovoljno znanja, volje ili hrabrosti da se neke po-
jave koje su pratile vojvođansko bankarstvo zajedno sa političkom
sudbinom Vojvodine – nazovu pravim imenom i detaljnije osvetle
– ova knjiga se ipak mora nazvati kapitalnom, jer ona, naravno, ne
obuhvata samo puko opisivanje novčanih i generalnih privrednih
prilika na strogo omeđenoj teritoriji današnje Vojvodine – nego, sa
manje ili više uspeha, zalazi i u krupna ekonomska pitanja kako
Austrougarske monarhije, tako i južnoslovenske države od 1918.
godine sve do naših dana. Jednostavno, autori su se držali aksio-
matskog naučnog načela da se društvene pojave moraju istraživati
u relevantnom širem kontekstu uzroka i posledica, pa su pokazali
ne samo da je istorija bankarstva u Vojvodini imala izvesne speci-
fičnosti, nego da su novčane institucije i njihovi korisnici delili po-
litičku sudbinu ljudi na ovim prostorima, a ta sudbina je u velikoj
meri bila određena zlehudim rubnim, provincijskim položajem u
svim državama kojima je Vojvodina pripadala.

Tu udaljenost od državnih političkih centara i/ili centara novčanog

kapitala, nije određivala samo geografija, nego je tu udaljenost uspos-
tavljalo i političko ustrojstvo država koje su vladale u Vojvodini, s

328
Debele knjige i debele mačke tim što se čitalac ne može oteti utisku da je Pokrajina sa novčanim
tržištima na severu imala dvosmernu „modernizacijsku komuni-
kaciju“, a sa onim sa juga najčešće manje srećnu – jednosmernu,
odlivajuću. Valjda zbog toga što je Beograd, za razliku od Beča i
Pešte, vazda bio centar država siromašnih u kapitalu, a bogatih u
ambiciji da redistribucijom novčane akumulacije poprave položaj
svojih krajeva nerazvijenijih od Vojvodine i da koncentracijom eko-
nomske moći učvrste gotovo stalno nesiguran položaj sopstvene
političke superstrukture.

Naizgled izbegavajući da u govoru na promociji ove kapitalne

knjige u Matici srpskoj (12. februara ove godine) nešto opširnije
kaže o toj asimetričnoj „raspolućenosti“ vojvođanskog bankarstva,
do 1918. i posle 1918, recenzent dr Smiljana Đurović je nespretno
zažalila što „pre nastanka jugoslovenske države na jugoistoku
Evrope, vojvođanski prostor nema poželjnu interakciju sa balkan-
skim prostorom u tako važnoj oblasti moderne privrede kao što
je bankarstvo i protok kapitala, kao i izgradnja kapital odnosa, pa
se uočava izvestan izražen izolacionizam, čak i posle stvaranja
samostalne Srbije posle Berlinskog kongresa krajem 19. veka. Sva
monetarna interakcija i saobraćaj se odvijaju na relaciji vojvođanski
prostor – centralna Evropa.“

Autori knjige o kojoj govorimo ne snose, naravno, odgovornost

za nekoliko gluposti koje su se u citiranoj rečenici omakle profe-
sorki Đurović, a koje verovatno više potiču od njene „nacionalno
-patriotske“ i „ideološko-političke“ opredeljenosti, nego od nera-
zumevanja „kapital odnosa“ koji sama spominje. Naime, notorno
je da kapital „ne trpi granice“ i da se u „integrišućim procesima“
ne okreće prema nacionalnim emocijama i političkim željama,
nego prema resursima profita i upravo je u tome njegova „mo-
dernizacijska funkcija“, koju, opet, sama dr Đurović spominje.
Naravno da je Vojvodina bila okrenuta tržištima novca u Beču i
Pešti do 1918. godine, jer je prema istim centrima bila okrenuta i
siromašna Srbija, itd. Nelogično je upravo ono suprotno, to što je ta
okrenutost vojvođanskih novčanih institucija prema severu gotovo

329
nasilno prekidana posle ujedinjenja Vojvodine u južnoslovensku

Dimitrije Boarov
državu, a još više je ekonomski nelogično to što je Pokrajina bila
veoma slabo kreditirana iz centralizovanih državnih i paradržavnih
novčanih fondova u Beogradu gotovo čitavo naredno stoleće – jer
je politički i ekonomski kratkovido i sebično narušavan famozni
„kapital odnos“.

O toj sudbinskoj ekonomskoj prelomnici Vojvodine 1918. godine

govorio je na spomenutoj promociji Istorije vojvođanskog bankar-
stva i akademik Čedomir Popov. Osećajući valjda da u samoj knjizi
dr Dragana Gnjatović nije imala dovoljno odvažnosti da temeljni-
je obradi raznovrsna stajališta o zameni austrougarskih kruna u
novoproklamovane jugoslovenske dinare (koji su izjednačeni sa
srpskim dinarom) po kursu 4 krune za jedan dinar, 1921. godine
– akademik Popov je ovo delikatno pitanje obradio ocenom da
su „prema jednom dokumentu iz Slovenije neki stručnjaci tajno
procenili“ da je realni odnos kupovne moći srpskog dinara i aus-
trougarske krune jedan prema osam do deset, a da su istovremeno
svojim političarima preporučili da ipak zahtevaju al pari razmenu.

Zašto je ovo pitanje bilo delikatno i zašto se na njega vraća akademik

Popov? Zato što su mnogi „prečani“, a o tome je najviše pisao hrvat-
ski profesor Rudolf Bićanić, smatrali da je realan paritet između
srpskog dinara i austrougarske krune bio jedan prema dva – te da
je zamena novca bila grandiozna pljačka građana iz svih južno-
slovenskih krajeva nekadašnje Austro-Ugarske, te da je već na tom
valutnom pitanju „puklo“ oduševljenje za novu državu u mnogim
oštećenim krajevima (pa i u Vojvodini). Akademik Popov, „ničim
izazvan“, povodom ove knjige koja prećutkuje tu veliku raspravu,
iz nekog razloga osetio se obaveznim da se stavi u odbranu te ne-
kadašnje valutne odluke Vlade Kraljevine SHS, mada je ondašnji
predsednik te Vlade, demokrata Ljuba Davidović, neposredno
pošto je doneo tu odluku, kao predsedavajući sednice, rezignira-
no primetio: „Ovo je kraj Demokratske stranke!“ No, ne ulazeći
ovde ponovo u tu staru diskusiju, koja žulja nacionaliste sa svih
strana, valja primetiti da je obrada valutnog pitanja pri formiranju

330
Debele knjige i debele mačke južnoslovenske države očigledno zahtevala kompletniju obradu – s
obzirom na njen značaj i za Vojvodinu i njeno bankarstvo.

Navođenje ovog primera ne znači da se u Istoriji bankarstva

Vojvodine suviše oseća okolnost da je ona pretežno pisana za
Miloševićevog zapta. Naprotiv, većina priloga, bez sustezanja, iz
navedenih podataka izvode logične zaključke o podređenom po-
ložaju vojvođanskog bankarstva prema centrima kapitala i vlasti
u svim vremenima, a naročito u onim kada je jenjavala bila kakva
samouprava u najbližem vojvođanskom okruženju.

Na kraju, u ovom kratkom osvrtu na jednu doista značajnu publikaci-

ju, valja izneti utisak da je Istorija bankarstva u Vojvodini knjiga koju
ubuduće ne može zaobići nijedan istraživač koji se bude bavio ne
samo ekonomskom, nego i političkom istorijom Vojvodine, pa i Srbije i
Jugoslavije, ali da je reč i o knjizi koju uglavnom lako i bez muke može
pratiti i svaki drugi iole obrazovani čitalac – i to sa zanimanjem.

Bulevar, 1. april 2002.

Sedam decenija od ukidanja američke prohibicije

O prohibiciji, Behr, Bowen, LaGuardia, McWilliams, Thornton,
Wenburn

Kada su se pre tačno 70 godina, 6. decembra 1933. godine, otvorili

restorani, klubovi i hoteli u najvećim gradovima Amerike i ponovo
slobodno počeli da toče viski, pivo i šampanjac, posle čitavih 14 go-
dina čuvene prohibicije na alkoholna pića – videlo se da je propast
sveta i dalje u zakašnjenju, da se zapravo nije dogodilo ništa strašno
i da javni život posle sloma „suvog režima” nije postao mnogo
gori, to jest da je podjednako loš kao i dan ranije. U stvari, strogo
pravno gledajući, 6. decembra je stupio na snagu amandman 22. na
Američki ustav – koji je bio izglasan u Kongresu 20. februara 1933,
a ratifikovan do 5. decembra 1933, a kojim je ukinut amandman

331
18. s kojim je 1919. godine zabranjena proizvodnja, distribucija,

Dimitrije Boarov
transport, uvoz i izvoz alkoholnih pića.

Javljajući 7. decembra 1933. godine o tom događaju, beogradska

Politika, skrupulozno iznosi pretpostavku da je mirnom toku prvog
dana „povratka boga Baha u suvu Ameriku” značajan doprinos dala
i deklaracija predsednika Franklina Ruzvelta, u kojoj je istaknuto da
„početak ove individualne slobode ne treba da bude praćen odvrat-
nim incidentima kakvi su se događali pre uvođenja prohibicije”. Pri
tome je Ruzvelt posebno zamolio da se ponovo ne otvaraju „saloni”,
zbog kojih je 1893. godine i stvorena velika Prohibicionistička parti-
ja, Anti-Saloon League, koja je još 18. decembra 1917. godine uspela
da u američki ustav, kao Amandman 18, ugura zabranu proizvod-
nje, točenja i transporta alkoholnih pića – te da obezbedi da se taj
amandman ratifikuje tročetvrtinskom većinom saveznih država već
u narednih 13 meseci, 16. januara 1919. godine. Ta Liga iz Ohaja tvr-
dila je da će Ameriku uništiti okolnost da ima oko 100.000 „saluna”
ili po jedan na svakih 400 stanovnika (uključujući i decu).

U prevođenju na naš (srpski ili hrvatski ili srpskohrvatski) jezik

sa ovom prohibicionističkom ligom postoji problem, jer pravom
značenju ne odgovora ni „anti-birtijaška liga”, a ni „anti-salonska
liga”, pošto su kod nas birtije obično slabo opremljene kurvama,
a saloni, prema „narodnom mišljenju”, imaju višak umišljenos-
ti i manjak potencije. Dakle, spomenutoj Anti-Saloon League, pre-
ma našem jezičkom pojmovniku, najviše bi odgovarao izraz
„Antikuplerajska stranka”.

Mišljenje da je ovaj izraz gotovo adekvatan, možemo obrazlagati i

činjenicom da je ova Liga nastala kao svojevrstan spoj mnogo ranije,
još 1826. godine, ustanovljenog Američkog društva za umerenost i
Ženske hrišćanske unije za umerenost. Žene povezane u ovu Uniju
čvrsto su stale iza spomenutog američkog pokreta za umerenost
protenstantsko-evangelističke provenijencije, jer su alkohol videle
kao uništitelja familija i brakova. Naime, američke enciklopedije
objašnjavaju da bi u to vreme muškarci često trošili novac na al-

332
Debele knjige i debele mačke kohol (impresivna potrošnja od prosečno 27 litara pića per capita
godišnje, krajem 19. veka), ostavljajući žene bez žute banke koja
im je bila potrebna za odgajanje dece. I danas zvuči poznato, mada
neki savremeni sociopsiholozi stvar posmatraju nešto dublje i „za-
menjuju” uzrok i posledicu.

Činjenica da je američki antirakijski i antikuplerajski zakon donet

još 1917. godine i sama deluje ponešto nelogično, pa ispada da je
i ona posledica zamenjenih uzroka i posledica. Nekako bi bilo lo-
gičnije da je taj zakon donet posle Oktobarske revolucije u Rusiji
i posle američkog pridruživanja silama Antante u Prvom svetskom
ratu – kao svojevrstan izolacionistički i antikomunistički seksualno
kontrarevolucionarni odgovor puritanske Amerike na svetsko ta-
lasanje posle ratne klanice na Somi. Jer tamo gde se pije, rađa se
neutaživa seksualna težnja i kreće se u revolucionarne promene da
bi se postiglo nemoguće (jednakost i pravda) – a ima mnogo dokaza
(i u našoj Srbijici) da je glavna objeda prema komunistima bila da su
„opijeni budućnošću” i da su skloni da menjaju žene u svojim komu-
nama i da tako ne paze na porodicu kao stub građanskog društva,
to jest da razbijaju društvenu organizaciju zasnovanu na monosek-
sualnoj korporativnosti u okvirima bračnih kaveza. Pri tome, gore
spomenuta činjenica smeta čak i moralnim fašistima, pošto bi anti-
poročni zakon trebao biti posledica opšteg društvenog rasapa koji je
u Americi nastao posle Velikog kraha 24. listopada 1929. godine – a
ne kao predigra (ako ne i uzrok) Velike depresije, kako se naziva
svetski ekonomski slom između 1929. i 1933. godine.

Možda u okolnosti da je prohibicijski zakon, kao gigantski „nobl eks-

periment” (kako je ovaj “plemeniti okušaj“ nazvan u štampi tridese-
tih godina prošloga veka), donet još 1917. godine, dakle pre Velike
krize, treba uočiti prvi znak smrti liberalizma, koju Erik Hobsbaum
(čitati Doba ekstrema) smešta na kraj Prvog svetskog rata. Istina,
još je ikona američke državnosti i politički otac američkog liberaliz-
ma Abraham Linkoln rezignirano bio primetio da alkoholna pića
„koriste svi, a to ne priznaje niko”, pa se nešto slično može reći i za
liberale koji su vodili navodno „trezvenu” monetarnu politiku posle

333
zakona o prohibiciji – te tako ekonomski upropastili ceo svet, koji je

Dimitrije Boarov
tu propast morao da plati milionima leševa u Drugom svetskom ratu.
Samo ukratko pokušajmo da objasnimo i ovu poslednju tvrdnju.

Kada je posle decenije poratnog, „antiprohibicijskog” američkog

prosperiteta (samo se farmeri nisu bili oporavili od pada cena 1920)
džinovski mehur investicija u budućnost pukao “crnog četvrtka”
na Vol stritu 1929, jedan od uticajnih ljudi iz sistema Federalnih
rezervi, Džordž Noris, govorio je da se posledice „ekonomske
raskalašnosti” nisu mogle izbeći i da se ne mogu lečiti „jeftinim
novcem”, te da je dužnost centralne monetarne institucije „da
osigurava dodatna sredstva u doba poslovne ekspanzije, a povlači
ih u doba poslovne recesije” (teorija „stvarnog novca”). Tada je
i Endrju Melon, državni sekretar za finansije, rekao nešto slično
predsedniku Herbertu Huveru – da bi državna intervencija za izla-
zak iz depresije donela samo još više bankrota i nezaposlenosti,
te da otuda treba „likvidirati radnu snagu, likvidirati obveznice,
likvidirati farmere, likvidirati nekretnine – to će sistem očistiti od
truleži”, pa će „ljudi više raditi, živeti moralnije, a vrednosti će se
prilagoditi i preduzetni ljudi će sakupiti ostatke od manje kompe-
tentnih ljudi”. Zapazite ovde, osim onoga što zbunjuje nas koji smo
zagovornici današnje surove tranzicije, da bankari i ministri tada
na novac gledaju kao na opijat i da valjda zbog toga objašnjavaju
monetarne probleme moralističkim rečnikom. No, „monetarna
prohibicija” koja je u SAD između 1929. i 1933. godine smanjila
obim novca za trećinu, samo u jednom danu uništila je 7 milijardi
dolara bankarskih zajmova odobrenih finansijskim investitorima,
a ta „vakuum lavina” propasti kasnije se kao uragan proširila na
Ameriku i Evropu, pa su kao crne otrovne gljive na ekonomskom
zgarištu iznikle fašističke partije Musolinija i Hitlera i sve je krenulo
naopačke. Sve zbog morala, o čemu ovde pričamo priču povodom
70 godina od ukidanja prohibicije na piće u Americi 1933. godine.

Dakle, spomenuta Liga protiv pića i seksa u Americi, mada je nasta-

la na bogobojažljivoj ideologiji suzdržanosti (naizgled potrebnoj
liberalno-ekspanzivnoj industriji), ipak nije bila toliko politički

334
Debele knjige i debele mačke naivna, kako je pokušavala da se predstavi. Ona je za ubacivanje
svojih ideja i zabrana u američki ustav uspela da prikupi čak 35
miliona ondašnjih dolara (što je ravno današnjoj milijardi), u vre-
me kada su američki predsednički kandidati „kupovali” u svojim
kampanjama mesto nacionalnog vođe za sume manje od milion
dolara. Ona je među industrijalcima imala većinsku podršku, pa
je njen donator bio i čuveni Džon D. Rokfeler koji je smatrao da
„proizvodnja opada kada su ljudi usporeni zbog alkohola” (uzgred,
prohibicijski zakon je pao kada se Rokfeler distancirao od prohibi-
cije, a Pjer Di Pont je direktno javno osudio – što se baš nije svidelo
njegovim kolegama iz uprave Dženeral motorsa).

U početku, prohibicijski amandman 18. je davao efekta, potrošnja

alkohola je opala, kao i broj hapšenja zbog pijanstva, a cena ile-
galnog pića porasla je toliko da ga prosečan radnik nije mogao
priuštiti. Potrošnja alkohola u prvim godinama navodno je opala
za 30 odsto, a Američka asocijacija pivara priznala je da je potroš-
nja žestokih alkoholnih pića otišla dole za 50 odsto. Međutim, ova
statistika, pak, ne reflektuje rastuće nepokoravanje ovom zakonu,
koje je raslo i brže od zakonskih uspeha. „Snaga onih koji su zastu-
pali umerenost mogla se jedino meriti sa inventivnošću onih koji
su želeli da nastave da piju”, primećuju američki enciklopedisti.

Prisilna prohibicija pokazala se izuzetno teškom za sprovođenje.

Ilegalna proizvodnja i distribucija alkohola (bootlegging) postala je jako
raširena, a vlada nije imala ni sredstva ni želje da obezbeđuje svaku
granicu, jezero i reku u Americi – mada je kasnije povećala specijalizo-
vane službe protiv „sive ekonomije” u vezi sa alkoholom sa nekoliko
stotina na nekoliko hiljada zaposlenih agenata, carinika i graničara.
Zapravo, od 1919. do 1925. godine samo u Njujorku se namnožilo
između 30.000 i 100.000 klubova u kojima se mogao konzumirati ile-
galni alkohol. Nije to bilo ni prvi ni poslednji put u istoriji da je potreba
za opijanjem prevagnula nad načelnom potrebom za trezvenošću.

Ljudi su nalazili pametne načine da izbegnu pažnji „prohibicionih

agenata”. Nosili su tanke pljoske u džepovima, šuplje štapove, laž-

335
ne knjige i slično. I dok je prohibicija pogađala siromašne radnike,

Dimitrije Boarov
koji sebi ionako nisu mogli platiti žestoko piće, ni federalna ni
lokalna vlast nisu žurile da preduzmu baš sve za sprovođenje pro-
hibicionog amandmana koji je iste 1919. godine, 27. oktobra, dobio
podršku preko Volstidovog Akta (zakon je nazvan po kongresmenu
Endrjuu Volstidu iz Minesote, koji ga je i formalno predložio na
usvajanje). Pošto je po ovom zakonu bila regulisana proizvodnja
industrijskog alkohola, proizvodnja od 28 miliona galona u 1920.
godini, već do 1925. godine je bila porasla na 81 milion galona – što
upućuje na zaključak da je ova industrija imala i druge partnere –
one van hemijske industrije.

Najdrastičniji primer institucionalnog suprotstavljanja prisili u spro-

vođenju prohibicije bio je kada je država Merilend odbila da donese
bilo kakav akt koji bi omogućavao prisilnu primenu prohibicionog
zakona. A šta znači prisila kada su već u samom prohibicionom
zakonu fiksirane ne suviše stroge kazne za njegovo kršenje. Za ru-
tinsko kršenje zakona bila je predviđena globa između 500 i 1000
dolara ili zatvorska kazna ne kraća od 30 dana ni duža od godine
ili, što je bilo najveće – i globa i zatvor. U višestrukom povratu kaz-
na je bila nešto ozbiljnija, do 5 godina zatvora i novčana globa do
2.000 dolara. (Istina, pije se danas i u najstrožim muslimanskim
zemljama, mada su kazne drakonske). Sve to je trebalo da nadzire
Biro za unutrašnje prihode (poreze) državne blagajne čiji budžet je
startovao sa manje od 3, a završio na oko 15 miliona dolara godiš-
nje. Kasnije, od 1925. godine, na čelo čitave armije državnog Trezora
koja je formirana od raznih agenata, carinika i pogranične straže
bio je postavljen general Linkoln Endrjuz, koji je za svoje poslove
angažovao i pola policijskog Federalnog biroa. U toj koloni izrasli
su mnogi slavni policajci pa i oni „Nesalomivi” (o kojima su kasnije
snimljene razne televizijske serije).

Kazne, naravno, nisu uplašile ljude željne brze zarade, pa se odmah

po uvođenju prohibicije pojavio problem korupcije tog prisilnog
državnog aparata i s njim uvek povezani problem organizovanog
kriminala. Rečju, prohibicija je život u Americi učinila nasilnijim,

336
Debele knjige i debele mačke sa gotovo otvorenom i masovnom pobunom protiv zakona i novim
preduzetnicima koje je sa svojim udruženjima mafijaša predvodio
čuveni Alfonso Kapone (Scarface – lice sa ožiljkom). Tornton na-
vodi da su teška krivična dela za vreme prohibicije povećana za
561 odsto, jer je ona uništila mnoge legalne poslove i kreirala crno
tržište koje je ovde krasila velika brutalnost. A uza sve to, mnogi
drugi autori tvrde da je potrošnja alkoholnih pića, posle pada prvih
godina, počela da raste brže nego ikada ranije, mada je broj ljudi
koji je odsedao u Sing Singu i ostalim buvarama porastao za 1000
odsto.

U potonjim vremenima će Holivud napraviti silne pare na hiljadama

gangsterskih filmova iz vremena prohibicije i stvoriti kulturološke
obrasce kriminala koji će biti imitirani širom sveta – do dana da-
našnjeg. Znanje pisca ovih redova iz tih kulturnih zona je prilično
amatersko – ali se ipak usuđuje da kaže da je tako, na žalost, stvoren
mit koji će poslednjih godina više učiniti za formiranje tranzicijskih
heroja na istoku Evrope, od čitavih biblioteka liberalne tržišno-de-
mokratske literature. Spoj moći, glamura, kamašni, automobila sa
papučicama, krvi i mašinki, koji je promovisan filmovima o razboj-
nicima, ubicama i primitivcima koji su dilovali piće po Americi
dvadesetih godina dvadesetog veka – na svoj perverzan način ci-
vilizovaće i današnje secikese na ruševinama socijalizma i bar taj
deo ovih azijskih društava naučiti kako se vezuje kravata, češljaju
brkovi, čiste cipele, kupuju firme i političari, pere novac, okupljaju
intelektualci i prave zabave diplomatskog nivoa (istina, Kaponeova
kuća u South Prairie Avenue 7244 je prava šupa naspram ovih koje
kod nas grade njegovi sledbenici).

Kad danas preko interneta prozovete prohibiciju, na vas će se sruči-

ti gomila veoma sveže američke literature o vremenu prohibicije
(Behr, Bowen, LaGuardia, McWilliams, Thornton, Wenburn, itd),
pa je otuda veoma čudno da se fenomenima iz tog vremena malo
ko pozabavio ovde kod nas, mada je frapantno koliko je moguće
izvući gotovo direktnih, a pre svega gangsterskih, istorijskih ana-
logija sa Srbijom posle prohibitornih svetskih sankcija, državnog

337
raspada institucija u vreme Miloševića, (a i posle njega) i u vreme

Dimitrije Boarov
kolebanja između liberalnih načela i dirižizma.

Šta je napokon srušilo prohibiciju? Pre svega, ogromni budžetski

gubici države na porezima na alkoholna pića, koji su na godišnjem
nivou procenjivani na sume između 7 i 10 milijardi dolara (to je
postao prihod organizovanog kriminala). Praktični Ruzvelt koji je
počeo s kenzijanizmom i pre nego što je Džon Majnard Kejnz obja-
vio svoje čuveno delo (Opštu teoriju... 1936) morao je da u poreskoj
politici nađe protivtežu pojeftinjenju dolara (razdvojio ga je od zlata)
i podsticanju investicija (Novi dil). Budući da nije hteo da povećava
poreze, likvidirao je tadašnju sivu ekonomiju i vratio ljudima pravo
da piju legalno. Slavili su ga posle i ljudi skloni samouništenju i eko-
nomski istoričari, a gangsteri su se, po običaju, već nekako snašli.

Vreme, 12. decembar 2003.

Usamljeni zapadnjak
Marko Nikezić, Srpska krhka vertikala, priredila Latinka Perović,
Helsinški odbor, Beograd 2003.

Usred izborne kampanje u kojoj gotovo sve političke stranke, pa

i one koje same sebe kvalifikuju kao liberalne, pokušavaju da de-
monstriraju otpor „haškom“, a zapravo „zapadnom“ diktatu, pa
zbog toga na svoje izborne liste stavljaju i one koji su pred Haškim
tribunalom osumnjičeni kao počinioci ratnih zločina – pojavila
se knjiga govora jednog od retkih „zapadnjaka“ među srpskim
političarima, a pogotovu retkim među komunistima – knjiga go-
vora Marka Nikezića, predsednika Centralnog komiteta Saveza
komunista Srbije (između novembra 1968. i oktobra 1972). Reč je
o vodećem čoveku „srpskih liberala“, koje je Tito smenio sa vlasti
u trenutku kada je procenio da njihove koncepcije ugrožavaju „vo-
deću ulogu Partije“ u državi, pa i njegovu ličnu ulogu vrhovnog
arbitra u ključnim političkim pitanjima.

338
Debele knjige i debele mačke Zanimljivo je da priređivač ove knjige Nikezićevih političkih pogleda,
koja je izdata pod signifikantnim naslovom Srpska krhka vertikala, nje-
gova nekadašnja ključna saradnica i sekretar CK SKS dr Latinka Perović,
realistično uočava da je jedna od osnovnih karakteristika Nikezićevog
programa u suštini „prozapadna orijentacija“ u jednom sistemu u kome
su vodeći ljudi, Tito i Kardelj, nosili „moskovski pečat“.

Jednostavnije rečeno, pitanje pokušaja stvaranja „demokratskog

socijalizma“ u Jugoslaviji, a posebno u Srbiji, bilo je pitanje stvar-
nog obračuna sa snagama staljinizma, odnosno Kominforma sa
Istoka, tim pre što je tradicionalni srpski nacionalizam „lakše“
podnosio ruski komunizam nego zapadni individualizam – i toga
je Nikezić bio potpuno svestan. (Dr Perović u tom pogledu dodaje
da su u Srbiji gotovo uvek na vlasti bili „ili radikali ili komunisti“,
sa gotovo uvek potpunim monopolom.)

Nikezić, na primer, kaže da „dok postoji taj veliki ledeni breg, kakav
je Rusija, nema pravog kravljenja nigde, pa ni kod nas“ i ta rečenica
ima dalekosežno značenje, mada je izgovorena u kontekstu takozvane
teorije „ograničenog suvereniteta“ država „socijalističke zajednice“,
koja je lansirana iz Moskve i realno sprovođena više puta, od Berlina do
Varšave, i od Budimpešte do Praga. Istina, Nikezić nije sebe tako jedno-
stavno doživljavao kao prozapadnog čoveka, ali je, verovatno ironično,
rekao da je „mislio da su prozapadne formule – svetske formule“.

Srpski komunisti-liberali su u partijskim raspravama dalekovido

procenjivali osnovu na kojoj je moguć savez državnog socijalizma,
kao „ruske formule“, i srpskog nacionalizma, pa Nikezić kaže: „Ne
radi se, možda, ni o tome da bi svako od njih hteo da vidi Ruse u
ovoj zemlji. Ali bi hteo da ovom zemljom upravlja na ruski način.
Sa mnogima do tih ljudi mi smo mogli čak da budemo zajedno i
protiv IB, ali sad – posle demokratizacije, u ovoj fazi naše borbe
protiv Kominforma, pošto on izgleda još postoji, malo je teško, jer
to su domaći autokrati.“

Ta priča o „prozapadnim pogledima“ i etiketa „liberala“ vero-

vatno je uticala i na potonju okolnost da je uklanjanje Nikezića,

339
Perovićke, Tepavca, Todorovića, Stamenkovića i legendarnog Koče

Dimitrije Boarov
Popovića sa javne scene Srbije, izvedeno relativno glatko i, gotovo,
uz „razumevanje“ srpskih nacionalista, pa je Dobrica Ćosić u svo-
jim Piščevim zapisima procenio da je Nikezić „prolazna pojava“,
„nesposoban da razume egzistencijalni problem srpskog naroda“
– a kasnije, kada je Milošević praktično spojio stvari u neku vrstu
„pravoslavnog socijalizma“, Nikeziću je bilo zamereno što se ne
uključuje (a SANU je, nakon njegove smrti 1991, izbegla i da priredi
izložbu njegovih vajarskih radova, mada su se za nju založili aka-
demici Srejović i Protić).

No, Nikezić ne samo zbog bolesti i umora, već i zbog mnogo važ-
nijih stvari, nije mogao od Miloševića ni tražiti ni primiti nekakvu
rehabilitaciju. Uostalom, on je još 1969. godine proročki rekao:
„Imam utisak, uprošćeno govoreći, da su neki srpski nacionalisti,
ako već ne mogu da od federacije učine svoj instrument, instrument
svoje hegemonije, spremni na borbu protiv federacije u ime srpskih
prava, da postave srpsko pitanje i da čine sve što mogu da postave
Srbiju u opoziciju prema federaciji, kao republiku, i što je važnije,
Srbe kao naciju, „otvarajući“ time pitanje Bosne i Hercegovine i od-
ređena pitanja u odnosima sa Hrvatskom. Oni razgovoraju o tome
da put u Bosnu vodi preko Novog Sada. Kad razgovaraju o Matici
srpskoj, kažu da od toga treba napraviti jedan bastion srpstva“.

Knjiga Nikezićevih istupanja, kojima prethodi uvodna studija dr

Latinke Perović „Na tragu srpske liberalne tradicije, ko su i šta su bili
srpski liberali sedamdesetih godina 20. veka“ (u izdanju Helsinškog
odbora za ljudska prava u Srbiji), strpljivog čitaoca uvešće u go-
tovo sva i dalje „nerešena“ srpska pitanja, ali, što je neverovatno,
na mnogo promišljeniji i temeljniji način (slagali se s njim ili ne,
svejedno) od ovog koga pratimo u tekućoj izbornoj utakmici.

Dnevnik, 14. decembar 2003.

340
Debele knjige i debele mačke Politička saga o Vojvodini
Dušan Popović, Letopis o Vlaovićima, Agencija MIR,
Novi Sad 2006.

U Novom Sadu je, posle četvorogodišnjih priprema, javnosti pred-

stavljeno voluminozno memoarsko delo Dušana Popovića, Letopis
o Vlaovićima (u izdanju Agencije MIR). Kako autor, u tri ogromna
toma, na preko 2.600 stranica, kroz priču o sudbini tri značajne
vojvođanske porodice – Popovića, Petrovića i Kaćanskih, oslikava
ne samo političku sudbinu Vojvodine tokom 20. veka, nego i vrlo
otvoreno, a često i veoma oštro, gotovo brutalno, iznosi svoje ocene o
nizu naših istorijskih ličnosti i vodećih političara, od kralja Aleksandra
Karađorđevića i Josipa Broza, do Aleksandra Rankovića, Jovana
Veselinova, Dobrivoja Vidića, Stevana Doronjskog, Petra Stambolića,
Draže Markovića, Danila Kekića, Mirka Tepavca, Mirka Čanadanovića,
Boška Krunića, Ivana Stambolića, Slobodana Miloševića i mnogih
drugih – može se očekivati da će ovi dugi zapisi izazvati i žešće reak-
cije od onih koje obično prate memoarske knjige.

Recenzent knjiga, Ranko Končar, u uvodnoj napomeni ističe da

„premda svojim naslovom delo Popovića upućuje na porodičnu
hroniku ili letopis, izvesno je da ih strukturom i pristupom nadilazi
i da ima i svojstva svojevrsne istorije Vojvodine i Novog Sada, u kojoj
se prepliću različiti žanrovi – hroničarski, memoarski, publicistički,
literarni i istoriografski”.

Zapravo, ono što sigurno uvećava zanimljivost ovih Popovićevih

knjiga je činjenica da je on u svoje sopstvene memoarske zapise
bukvalno inkorporirao neobjavljena sećanja svog oca inž. Dake
Popovića (narodnog poslanika Skupštine SHS posle izbora 1927.
godine, ministra za agrarnu reformu u Korošecovoj vladi 1928-29.
godine, prvog, ali kratkotrajnog, bana Dunavske banovine, za koga
je postavljen 1929), strica prote Alimpija Popovića (koji je 1944.
bio izabran za prvog predsednika Narodnooslobodilačkog odbora
Novog Sada), brata od strica Vlade Popovića (prvaka i direktora
Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu), brata Gavre

341
Popovića (našeg predstavnika u Svetskoj banci u Vašingtonu i am-

Dimitrije Boarov
basadora SFRJ u Belgiji), kao i zeta inž. Nikole Petrovića (člana
SKOJ-a od 1930, međunarodnog komunističkog obaveštajca uoči
Drugog svetskog rata, člana Biroa Pokrajinskog komiteta KPJ za
Vojvodinu u tom ratu, člana šireg sastava Nacionalnog komiteta
oslobođenja Jugoslavije na Visu, ministra trgovine, pa spoljne trgo-
vine, pa elektroprivrede u Titovim prvim saveznim vladama – do
1948, a kasnije plodnog istoričara).

Bizarno je to što je Dušan Popović i sebi i svojim najbližima u ovim

knjigama promenio imena, pa sebe piše kao Damjana Vlaovića,
oca kao Avrama, strica kao Vasilija, brata od strica kao Teodora,
rođenog brata kao Gigu Vlaovića, a zeta kao Mladena Stamenića.
No, na drugoj strani, sva imena ljudi izvan porodice označava
autentično. To ponekad deluje zbunjujuće – kada on, na primer,
piše da se u stanu Mladena Stamenića, 1939. godine, Tito sastao sa
Mošom Pijade posle njegove četrnaestogodišnje robije (a reč je o
beogradskom stanu Nikole i Mare Petrović).

Pre nego što pokušamo, samo primerično, da ilustrujemo šta sve pos-
toji u ovim memoarima, valja da podsetimo da je njihov autor Dušan
Popović (rođen 1921), bio, a izgleda i ostao, jedan od najtvrdokornijih
komunista i „titoista” tokom cele aktivne političke karijere (kada
se u vrhu SKJ najviše oslanjao na podršku Stevana Doronjskog), a
takođe i jedan od najdoslednijih vojvođanskih „autonomaša”, pa je i
tzv. Miloševićevu Antibirokratsku revoluciju 1988. dočekao kao član
PK SKJ i bio smenjen zajedno sa celim tim Komitetom.

Kao sin jednog ministra, bana i senatora Kraljevine Jugoslavije,

Dušan Popović je pred Drugi svetski rat završio čuvenu, elitnu
Mušku gimnaziju Kralja Aleksandra I u Beogradu, kao pitomac
Doma Kralja Aleksandra I za učenike srednjih škola na Topčideru
(ove institucije osnovane su 1930). Bio je među najboljim đacima, pa
je lično od kralja Aleksandra za to dobio poklon, ali i primedbu što
ne planira da postane kraljev oficir, već graditelj. Potom, kao student
tehnike u Beogradu približava se komunističkoj omladini i učestvuje

342
Debele knjige i debele mačke sa bratom u demonstracijama ispred Manježa, 26. marta 1941, uoči
poznatog oficirskog puča i narodnih manifestacija 27. marta.

Na početku Drugog svetskog rata sklanja se od mađarske regrutaci-

je za vojsku u Budimpeštu (tamo se upisao na studije), a u Novom
Sadu potom obavlja kurirske poslove za komuniste, te nakon velike
novosadske provale 1944. godine, prelazi u ilegalnost i krije se u
Gospođincima i Đurđevu, gde ga je Daka Kekić primio u Partiju.
Cela druga knjiga njegovih memoara u suštini je pretežno hronika
otpora Bačke i Novog Sada mađarskoj okupaciji – sa užasnim žrtva-
ma. U Vojvodini je, kao malo gde u drugim istorijskim pokrajinama
Jugoslavije, izginulo i pogubljeno celo komunističko i skojevsko
rukovodstvo (Žarko Zrenjanin, Sonja Marinković, Radivoj Ćirpanov,
Đorđe Zličić, Toza Marković, Branko Bajić i drugi).

U novinarstvo je, posle oslobođenja 1945, ušao iz vojvođanskog

Agitpropa, kada je u Novom Sadu osnovao dopisništvo Tanjuga i
kada ga je Vladimir Dedijer uzeo za dopisnika beogradske Borbe,
tada glasila CK KPJ. Zatim pohađa ekskluzivni novinarski kurs Bože
Maslarića i Elija Fincija (zajedno sa Dobricom Ćosićem, koji je na
časove dolazio u gunju i opancima) u Višoj partijskoj školi Đuro
Đaković u Beogradu (u istoj zgradi u kojoj je prethodno bio kra-
ljev pitomac na Topčideru). Potom se ističe kao urednik Borbinih
specijalnih, prigodnih listova na radnim akcijama na pruzi Brčko-
Banovići i Šamac-Sarajevo, ali naročito se ističe na kulturnim tema-
ma i ogleda se u prikazima pozorišnih predstava i filmova.

Reputaciju ideološkog čistunca i poverljivog partijskog kulturtrege-

ra, Popović je dobio polovinom 1950. godine, kada su Književne
novine objavile njegov kritički osvrt na „Jeretičku priču” Branka
Ćopića. Istina, Dušan Popović sada piše da je tada bio prinuđen da u
svoj tekst ugradi i Đilasove najtvrđe ocene (ali da je uspeo da ublaži
oštricu osude prema Zuki Džumhuru, koji je tu priču ilustrovao).

U novinarskom smislu njegova karijera je bila veoma uspešna, pa

je posle rada u dopisništvima Borbe u Skoplju i Sarajevu, već 1951.
bio postavljen za dopisnika u Londonu. Odatle se 1953. vraća u

343
Novi Sad za upravnika Srpskog narodnog pozorišta. Krajem 1955.

Dimitrije Boarov
bio je jedan od ključnih inicijatora osnivanja Sterijinog pozorja
(utemeljenog 1956).

Za generalnog direktora Radio televizije Beograd i predsednika

Upravnog odbora Jugoslovenske radiotelevizije postavljen 1959.
godine (gde je zamenio Mirka Tepavca), a naredne godine postao
je i predsednik SNJ. U tom svojstvu počinje da ulazi u sam vrh par-
tijskih struktura Srbije i svedok je žestokih političkih obračuna u
Izvršnom komitetu CK SK Srbije oko sudbine pokrajinskih autono-
mija, kada se na čelu tog Komiteta nalazio Jovan Veselinov-Žarko,
a na čelu PK SKS za Vojvodinu Stevan Doronjski-Franja.

Spor između srpskog i vojvođanskog rukovodstva otvorio se u

punoj žestini 1961, prilikom priprema novih ustava SFRJ i Srbije
(usvojenih 1963). Miloš Minić je tada izneo ocenu da vojvođanski
stavovi o autonomiji – posebno da je autonomija kategorija savez-
nog Ustava – narušavaju suverenitet Republike Srbije, da kadrovi iz
Srbije zbog toga postavljaju pitanje suvereniteta Narodne Republike
Srbije, tako da pitanje autonomije otvara i pitanje međurepubličkih
odnosa.

Koliko je poznato piscu ovih redova, Popović u svojim memoa-

rima prvi put daje celovitu sliku tih sporova 1961-62 i integralan
tekst referata Stevana Doronjskog na sednici Sekretarijata PK za
Vojvodinu 31. maja 1962, kada je došlo do velikog rascepa i između
vodećih vojvođanskih komunista, a u kome on nije odstupio od
proautonomističke politike. Doronjski je smenjen 20. juna 1963,
putem „unapređenja” za potpredsednika Izvršnog veća Srbije (ali
će se kasnije vratiti u sam vrh SKJ). U tom trenutku Dušan Popović
je već bio postavljen za ambasadora Jugoslavije u Stokholmu, gde
je diplomatski kor impresionirao tečnom komunikacijom na sedam
svetskih jezika.

Knjiga sadrži i zanimljive Popovićeve beleške o razgovorima sa

Ivom Andrićem, koji je nakon dobijanja Nobelove nagrade za
književnost jedno vreme boravio u Švedskoj. Valjda braneći se od

344
Debele knjige i debele mačke tihe primedbe da ništa nije napisao u slavu jugoslovenske parti-
zanske revolucije, Andrić, na primer, tu kaže da je prvi roman o
Velikoj francuskoj revoluciji napisao Balzak – 50 godina kasnije.

Po povratku iz Švedske, Dušan Popović je sa pozicije predsednika

Prosvetno kulturnog veća Skupštine Vojvodine, krajem 1968. po-
krenuo pitanje osnivanja Televizije Novi Sad i njenog izdvajanja iz
RTV Beograd (RTV NS je osnovana 1973).

Početkom 1969. godine, na ideju Dušana Alimpića, dotadašnjeg

šefa Gradskog komiteta SK Novog Sada, a uz saglasnost Mirka
Tepavca, koji je bio na čelu PK SKV, Dušan Popović je izabran za
prvog čoveka novosadske partijske organizacije. Odmah se našao u
središtu vojvođanske verzije Cestne afere, to jest stavio se na čelo
političke grupe koja je osporila Istočnu varijantu gradnje autoputa
Beograd-Novi Sad (ovu koja je izgrađena) i zalagala se za Zapadnu
varijantu (koja bi išla obronkom Fruške gore). Više od građevinske,
to je bila velika politička rasprava, koja će se okončati 1972. ruše-
njem vojvođanskih „liberala” na čelu sa Mirkom Čanadanovićem
(Popović je bio direktno involviran i u akciju potkopavanja položaja
Mirka Tepavca kao ministra inostranih poslova).

Duško Popović, koji je partijskoj politici, čini se, prilazio gotovo

kao veri, u svojim memoarima i dalje brani maoističku ideju „akti-
va radnika komunista”, koja je lansirana 1972. godine, kada je Tito
pokušao da, preko ovih „klasno čistih” partijskih odreda, stavi pod
kontrolu sve pokušaje političkih reformi, koje bi razvodnile „vo-
deću ulogu SK”. Možda i zbog podsvesnog kompleksa što nije pote-
kao „iz radničke klase i napredne inteligencije” (nego je odrastao u
beloj sobi četvorospratnice u vlasništvu njegovog oca – a naspram
Banovine), on je bio jedan od glavnih zagovornika te ideje, pa je
u Novom Sadu osnovan prvi takav „radnički aktiv” u Jugoslaviji
(kasnije će radnici-komunisti bacati jogurt na Autonomiju).

Nakon Desetog kongresa SKJ, 1974. godine, Dušan Popović je na

poziv Staneta Dolanca ušao u sastav novog partijskog organa,
Izvršnog komiteta Predsedništva CK SKJ. Bio je zadužen pretežno

345
za međunarodnu partijsku saradnju, pa je imao prilike da razgo-

Dimitrije Boarov
vara sa mnogim čuvenim komunistima: Manserom, Ramosom,
Perezom, Kariljom, Ponomarjovom, Žoaom, Kunjalom, a kao svo-
jevrsni „partijski ambasador” SKJ kod Komunističke partije Italije u
Rimu, upoznao je njene lidere – Luiđi Longa i drugove. Popović je,
kasnije, jedan od rodonačelnika stalne tribine Socijalizam u svetu,
u Cavtatu (prvi skup je organizovan 1976), koja je bila službeni
odgovor Partije na Korčulansku letnju filozofsku školu.

Dušan Popović se 1978. godine vraća na funkciju u Vojvodini –

biran je za predsednika Pokrajinske konferencije SSRNV. Tada
postaje jedan od inicijatora osnivanja Vojvođanske akademije na-
uka i umetnosti (osnovana je 1980), a zatim predlaže i formiranje
redakcije Eciklopedije Vojvodine, u kojoj preuzima i ulogu glavnog
urednika.

Dušan Popović u trećem tomu svojih memoara vrlo iscrpno, doku-

mentovano, sa mnogo detalja i sa mnogo ličnih utisaka i žestokih
ocena opisuje stalne sporove između komunističkih rukovodstava
Srbije i Vojvodine, od 1977, pa celim tokom osamdesetih godina,
koji su završeni slomom pokrajinske autonomije, oktobra 1988.
godine (Plava knjiga 1977, Đurđevdanski sastanak CK SKS 1981,
Decembarska trodnevna sednica CK SKS 1981, Osamnaesta sedni-
ca CK SKS 1984, 19. sednica, 13. kongres SKJ 1986, Osma sednica
SKS 1987).

Glavna polazišna tačka Popovićevog stava u vojvođanskom ruko-

vodstvu o postavljanju u ovim svađama je da ne treba odstupati ni
milimetar od stečenih prava, pa se u tom smislu i u samom Novom
Sadu stalno razilazi sa pristalicama delimičnog popuštanja, radi
postizanja kompromisa. Evo kako on sam to objašnjava: „Razlika
između Krunića i mene je u tome što ja stojim na stanovištu da
ne smemo odstupati od Ustavom i Statutom utvrđenih odnosa sa
Srbijom, dok on odstupa verujući da je to politički celishodno. Ja
znam da politika odstupanja jača srbijansku agresivnost i pritiske,
a on misli da nas bez tog vrludanja Jugoslavija ne bi shvatila i da

346
Debele knjige i debele mačke bismo se izolovali. U takvoj proceni ima podršku nekoliko ključ-
nih ljudi u našem rukovodstvu i dosta široko rasprostranjenog
oportunizma”.

Daka Popović o položaju Vojvodine 1927. godine

„Vojvođani, bez razlike vere i narodnosti, traže ekonomsko i socijal-
no izjednačenje sa ostalim pokrajinama, traže izjednačenje zako-
nodavstva i vođenje ekonomske politike tako da ta politika ne ide na
štetu vojvođanske poljoprivrede, zanatstva, trgovine i industrije, a još
manje da Vojvodina i dalje osne predmet za politička potkusurivanja
raznih koalicija.
Ovo smatramo za svoju dužnost da iznesemo ovako jasno i prosto, jer
je krajnje vreme da se to jednom otvoreno i javno kaže; ovo zataškavati
i dalje znači turati glavu u pesak, znači zapušiti uši i ne čuti ono što se
danas sve češće čuje za stolovima gde se dva-tri Vojvođana slučaj-
no sastanu. Ukorenjeno je mišljenje u celoj našoj zemlji da je
Vojvodina – Hanan gde teče med i mleko. Malo se zna, međutim,
da uslovi za život u Vojvodini postaju iz dana u dan sve teži, iako
je Vojvodina jedna od onih naših pokrajina u kojoj se najviše radi i
proizvodi; još se manje zna da je današnja naša opšta kriza pogodila
najjače baš Vojvodinu, ovu našu najproduktivniju pokrajinu. Sve
ostale pokrajine pretrpele su manje potresa u novom državnom
sklopu od Vojvodine, koju su nesrazmerni porezi, agrarna reforma
i kolonizacija, poplave, kreditne neprilike i opštinski komesarijati
potpuno dotukli. Vojvodina je pod madžarskim režimom oprezno i
pametno eksploatisana, ali i podizana, dok je pod našim režimom
razrivana njena privredna snaga i, što je najžalosnije, to se i danas,
posle skoro deset godina zajedničkog nam života, još uvek nas-
tavlja.” (Izvod iz teksta Dake Popovića u novosadskom Radikalu,
od 11. avgusta 1927).

347
Nikola Petrović o odluci Politbiroa KPJ na Visu

Dimitrije Boarov
„Najvažnija dva pitanja o kojima se posle toga raspravljalo (na
sednici Politbiroa KPJ na Visu, 2. avgusta 1944, o. a.) bila su sazi-
vanje Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Vojvodine
i organizacija Ozne za Vojvodinu... Potrebno je imati u vidu da u
pripremama za Drugo zasedanje AVNOJ-a, održanog 29. i 30. no-
vembra u Jajcu, Vojvodina nije imala svoga predstavnika; Žarko
Zrenjanin i Toza Marković bili su mrtvi, a članovi Centralnog
komiteta KPJ iz Srbije Aleksandar Ranković, Moša Pijade i Sreten
Žujović, uz podršku Milovana Đilasa, bili su protiv toga da Vojvodina
bude jedna od federalnih jedinica Jugoslavije, mada je program-
skim opredeljenjima i načinom organizovanosti Komunističke
partije Jugoslavije taj položaj Vojvodini bio priznat pre rata.
Pod pritiskom relevantnih činjenica i rezultata oružane oslobodilačke
borbe naroda Vojvodine, odlukom Politbiroa na Visu od 2. avgusta
1944. godine korigovan je odnos prema Vojvodini izražen u odluka-
ma Drugog zasedanja AVNOJ-a, i Vojvodini je priznat status sedme
jedinice, autonomije u jugoslovenskoj federaciji” (sastanku su prisus-
tvovali Tito, Ranković, Kardelj, Đilas, Milutinović i Bakarić, o. a.)“

Dušan Popović o Rankoviću i Veselinovu

„Lukavi i surovi Ranković bio je zla kob Vojvodine. Sabotirao je i one-
mogućio sprovođenje odluka Politbiroa CK KPJ, donete početkom
avgusta 1944. godine na Visu, da se sazove skupština Antifašističkog
veća narodnog oslobođenja Vojvodine i na njoj Vojvodina konstituiše
kao federalna jedinica Jugoslavije u duhu politike Komunističke
partije Jugoslavije pred rat i u ratu (Pismo za Srbiju iz novembra
1936, Šesta pokrajinska konferencija KPJ za Vojvodinu septembra
1940, Savetovanje u Turiji juna 1942, odluke Tita, Vrhovnog štaba
i CK KPJ o stvaranju Glavnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i
partizanskih odreda Vojvodine, formiranje Šesnaeste vojvođanske
divizije i odluka o teritorijalnom razgraničenju Vojvodine jula
1943). Uz pomoć predratnog frakcionaša Veselinova koji je – pod
Rankovićevim pritiskom i ucenom – odstupio od politike CK KPJ
i Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu i revidirao je, Ranković

348
Debele knjige i debele mačke je režirao priključenje Vojvodine Srbiji na Velikoj antifašističkoj
narodnooslobodilačkoj skupštini Srbije novembra 1944. i iznudio
kapitulaciju na Sedmoj pokrajinskoj konferenciji KPJ za Vojvodinu
aprila 1945. u Novom Sadu. Da bi dobio pristanak Hrvatske na
priključenje Vojvodine Srbiji, predao je Hrvatskoj vojvođanske te-
ritorije Baranju i zapadni Srem. Posleratnom politikom otkupa po-
ljoprivrednih proizvoda organizovao je i sproveo masovni teror nad
seljaštvom u Vojvodini, uz parolu da su vojvođanski kulaci kičma
autonomaštva. Kada je u Jugoslaviji počeo proces demokratizacije
i decentralizacije socijalističkog društva, zakulisnim birokratsko-
etatističkim pritiscima i udarima sve je činio ne bi li Srbija konačno
progutala Vojvodinu (knjiga III, str. 423)“

Vreme, 7. decembar 2006.

Prolegomena za modernizaciju
Latinka Perović, Između anarhije i autokratije, Helsinški odbor,
Beograd 2007.

Baš u trenutku kada se Srbija, po ko zna koji put, nalazi u političkim

grčevima pred izazovima novog veka, pojavila se knjiga Latinke
Perović Između anarhije i autokratije (u izdanju Helsinškog odbora
u Beogradu), da nam, kroz sinergiju tridesetak eseja, koji su nas-
tajali tokom poslednjih 25 godina, ponudi jednu pomalo sumornu
dijagnozu o suštastvenoj prirodi problema ove države, koji samo
neupućenima izgledaju kao danas iskrsli, a u stvari su stari i traju
upravo zbog toga što nikad nije bilo dovoljno snage i pameti da se
tim problemima priđe racionalno i da se na najkrupnija razvojna
pitanja daju produktivni odgovori.

Naime, i ovog trenutka u Srbiji se zapravo ponovo raspravlja o

tome šta je to „dovršena Srbija“ sa „nedovršenom državom“, ali
se pri tome ne problematizuju stari odgovori na to veliko pitanje,
a oni zaludno spajaju nespojivo – uzorni ideal države sa evrop-

349
skom demokratijom, na jednoj, sa državom sa zavetnim ciljem

Dimitrije Boarov
ujedinjenja svih srpskih zemalja, na drugoj strani; ponovo se
razglaba i o takozvanom nacionalnom interesu i, navodno zbog
njega, zadržava jedna stara sistemska koncepcija u kojoj je država
apsorbovala (bolje bi bilo reći „pojela“) društvo; pokušava se
i sa oživljavanjem pitanja: kuda – na istok ili na zapad, pošto bi
vodeće snage istovremeno i na zapad, sa epskim nacionalizmom
i (korporativnim) kolektivizmom u staroj torbi, i na istok, ali sa
zapadnim novcem i ljudskim slobodama; ne prihvata se ni sâm ter-
min modernizacije Srbije (to jest, moderne Srbije), a nekmoli da se
taj proces napokon shvati kao osnovni egzistencijalni i građanski,
ali i državni interes; politički život se odvija u senci i pod pret-
njama velikog nasilja, jer, krvavi računi nikako da se svedu, a nove
odmazde se otvoreno najavljuju, pa se politički konkurenti sa-
tanizuju kao neprijatelji naroda; intelektualna, a zapravo politička
elita se razvrstala po predsobljima raznovrsnih centara realne
moći, a nezavisne ličnosti, gotovo kao neželjeni svedoci, guraju
se u osamljenost i zbog toga, s vremena na vreme, podvrgavaju
gromoglasnim kampanjama javnog prezira.

Celu tu srpsku istorijsku kontroverzu, Latinka Perović analizira

preciznim pogledom i nerazmetljivim rečima – ali istovremeno
slojevito i leporeko, pa zato i tačno, otvoreno i bez milosti. Ona
uverljivo dokazuje da su davno ukorenjeni stereotipi, koje je
izgradila, a i dalje pokušava da gradi, nekritička struja (recimo
suviše blago) u našoj istorijskoj nauci, zidani na rđavim temeljima
i da je zato ta iluzorna, pretenciozna građevina stalno i sklona
padu. Jedna od osovina tog (uzaludnog) neimarstva, na primer,
bilo je to što se u traganju za odgovorom na pitanje „kako se razvi-
jati a ostati koreno „svoj“, pa ne izneveriti zavetne ciljeve o jedin-
stvu naroda“, odgovor nalazio „u preuzimanju zapadnoevropskih
formi (političko udruživanje, liberalni zakoni, parlamentarizam),
ali ne i puta kojim se do njih došlo“. To ističe sama autorka u
predgovoru ove zbirke starih ogleda, od kojih nijedan nije zadržao
prvobitnu formu.

350
Debele knjige i debele mačke O osnovnim pravcima istorijskog razmišljanja i istraživanja
Latinke Perović (o srpskom društvu na prelazima vekova, XIX-
XXI, kako i glasi podnaslov knjige) govore već i sami naslovi
osnovnih delova ove zbirke ogleda: Država i društvo, okvir i
supstanca; Istok i zapad, kolektivizam i individualizam; Razvoj
realne srpske države u funkciji zamišljene svesrpske države;
Intelektualna elita: pod teretom ideja socijalne jednakosti i
narodnog jedinstva; i Nasilje kao konstanta: ideja o jakoj državi
sa slabim društvom. Autorka, to se odmah nameće kao utisak,
sebi uvek postavlja teške, to jest, najdelikatnije srpske teme, ne
libeći se da iznese i gorke ocene o istorijskim promašajima koji
su Srbiju u političkom smislu stalno ljuljali između anarhije i
autokratije, a u razvojnom i materijalnom smislu, konzervirali u
ludačko plehano bure bede i siromaštva.

Svaki čitalac ove knjige lako će uočiti da Latinku Perović posebno

privlače one krupne ličnosti iz istorije Srbije koje su imale petlje
i kuraži da se na glavnoj sceni odupru patrijarhalnoj inerciji, niz
koju je silovito, „nizvodno“, plovila narodnjačka struja u srpskoj
politici, a koja je svoje ideje uspešno nametala (a i dalje neupitno
nameće) kao vladajuće ideje Srbije. Te ličnosti su, pre ili kasnije,
upravo zbog svoje odvažne usamljenosti i jetkog otpora, bile
izložene svirepoj svenarodnoj osudi, medijskoj ekskomunikaciji,
orkestriranom šikaniranju, a ponekad i najvulgarnijem javnom
psovanju. U tom smislu upečatljivi su ogledi o Peri Todoroviću,
Milanu Piroćancu, Jovanu M. Žujoviću, Stojanu Novakoviću, Anici
Savić Rebac, Kseniji Atanasijević, pa i o Slobodanu Jovanoviću.

Uz izvesne rezerve i objašnjenja (za koja ovde nemamo prostora),

ovom spisku ličnosti koje Latinka Perović, na izvestan način,
„brani“ od površnih interpretacija i sebičnih instrumentalizacija,
mogao bi se čak dodati i sâm Svetozar Marković, koji je, upravo
vođen potrebom modernizacije (sic) bio rodonačelnik ideje nepo-
navljanja zapadnoevropskog puta i fatalne zavodljivosti koncepcije
„narodne države“, to jest utemeljivač ne samo radikalizma nego i
socijalizma u Srbiji. Iako je za Markovića, jednom drugom prilikom,

351
Latinka Perović rekla da je jedina naša istorijska veličina, pored

Dimitrije Boarov
Vuka Karadžića, čiji se značaj kod nas ne dovodi u pitanje, ona se
ne libi da ustvrdi da ni on sam nije u dovoljnoj meri „iz legende
preseljen u nauku“, makar koliko da je o njemu mnogo pisano. Ne
dirajući eksplicitno u tu legendu, Latinka Perović, međutim, veoma
otvoreno objašnjava kako su, prvo, Adam Bogosavljević i drugovi,
pa potom Nikola Pašić i radikali, upravo pod uticajem Svetozara
Markovića, u Narodnoj skupštini krajem 19. veka širili i otpor svim
pokušajima evropeizacije Srbije.

Vreme, 29. mart 2007.

Ono što nije trebalo ni započinjati

Mirko Tepavac, Države, državnici i stradalnici (1991-2008),
Službeni glasnik, Res publica, Beograd 2009.

Zbirka 69 kratkih političkih ogleda Mirka Tepavca, partizana, ko-

muniste i diplomate, koje je u protekle dve decenije objavio u beo-
gradskoj Republici, a koju su ovih dana pod zajedničkim naslovom
Države, državnici i stradalnici objavili Službeni glasnik i Res publi-
ka iz Beograda, jedna je od retkih knjiga koja se kod nas, sticajem
sumornih okolnosti, ali ne slučajno, pojavljuje baš u trenutku kada
svet obeležava famozni Pad berlinskog zida.

Mada izdavači to ne kažu, a moguće da i nisu ciljali, ova knjiga

zapravo za glavnu „jubilarnu temu“ ima Tepavčeva razmatranja o
tome: kako se Srbija opirala, a kako se i dalje stidljivo, ali i ogor-
čeno, opire slici koja se ukazala nakon pada „gvozdene zavese“,
kada se jedan veliki set ideoloških projekata, obrazlaganih idejama
ljudske slobode, socijalne jednakosti i komunističkog bratstva,
pokazao u svoj svojoj ružnoj nagosti, kao svet nasilja, nepravde i
neefikasnosti – i kada je trebalo započeti nešto novo. Ono što su
tada započeli Milošević i njegovi kompanjoni, ali i njihovi neposred-
ni protivnici u drugim jugoslovenskim nacionalnim centralama,

352
Debele knjige i debele mačke Tepavac blagovremeno naziva putem u haos, krvoproliće i beznađe.
To se i dogodilo.

Jednostavno, Mirko Tepavac od prvog do poslednjeg svoga članka

tokom čitavih poslednjih 18 godina nemilosrdno objašnjava da
koncepcija nametanja ekskluzivno nacionalnih država na prosto-
ru dotadašnje jugoslovenske države zakonito vodi u krvoprolića
i siromašenje, etnička ćišćenja i ratove, izolaciju i zaostajanje –
jer ta koncepcija nema odgovor na najznačajnije pitanje, to jest
demokratsko pitanje. Za njega floskule „prvo nacija, pa demo-
kratija“, „i nacija, i demokratija“, „i Kosovo, i Evropa“ u suštini
predstavljaju samo loše izgovore zakonito autoritarnih elita naci-
onalističkog ludila. Tepavac u tom pravcu gotovo mudrački ističe
logičnu šovinističku patologiju svakog isključivog nacionalistič-
kog opredeljenja, pa dodaje da je „šovinizam najnesitiji ljudožder
našega vremena“, te da je „nacionalizam totalitarnija ideja od bilo
koje isključive ideologije i religije“ (jer računa na rađanje, a ne
rasuđivanje).

Zato Mirko Tepavac nedvosmisleno, još 1991. godine, odbacuje pa-

rolu „Svi Srbi u jednoj državi“, to jest „Svi Srbi u proširenoj srpskoj
državi“, to jest u Velikoj Srbiji, i proročki upozorava da ona Srbe
u osvitu 21. veka vodi u nacionalnu katastrofu. Za njega svih ovih
godina nema dileme da „vlast u Srbiji ne zaslužuje kritiku zato što
nije uspela nego zato što je pogrešno htela“. Htela je da oružjem
i lažima ostvari veliki nacionalni projekat „srpskog jedinstva“, a
ne demokratije i napretka. Pri tome, u kritici nacionalnih mani-
pulacija i proizvodnje iluzija, Tepavac ne prašta ništa ni srpskoj
„nacionalnoj opoziciji“, koja se navodno suprotstavljala „metoda-
ma nacionalne obnove“, a ne samom cilju te obnove. On se, uz
to, ne libi ni da demistifikuje prezumpciju „narodne nevinosti“, a,
dakako, jasna mu je odgovornost i temeljnih srpskih društvenih
institucija.

Ono što je posebno značajno zapaziti, Tepavac ne ostaje u okvi-

rima komunističke kritike nacionalizma i ne beži od pokušaja da

353
odgovori na ključno pitanje: zašto je aktivirana nacionalistička

Dimitrije Boarov
euforija i zašto je imala toliko katastrofalnih uspeha. U tom smislu
veoma je zanimljiv njegov esej „Ipak, građanski rat“, u kome ističe
da je rat na tlu Jugoslavije bio nacionalni i verski rat „po oblicima
ispoljavanja“, ali da je u suštini ipak reč o građanskom ratu. Jer,
„zaraćene strane nisu pre svega različite nacije i religije, nego raz-
ličite društveno-ekonomske koncepcije“. U tom pravcu on gotovo
patetično kaže da je „srpsko nacionalno pitanje, u suštini, pitanje
emancipacije i razvoja“ i da „srpski građanski rat tek moraju da
dobiju probuđene snage nauke, kulture i prosperiteta“. U tom
nizu eksplicitnih ocena, Tepavac 1992. godine proročki naglašava:
„Demokratska Srbija ili fašizam u Srbiji – to je hamletovska dilema
naših dana“. Nažalost, ta dilema izgleda da nije još raščišćena, do
današnjeg dana.

Još najmanje dve Tepavčeve teme, kojima se često vraća, i dalje su

veoma aktuelne: odnos prema ratnim zločinima i Haškom tribuna-
lu, te pitanje Bosne i Hercegovine kao šifre za mogućnost, odnosno
navodnu nemogućnost tolerantnog i zajedničkog života različitih
etničkih zajednica.

Vrlo argumentovano, ali i ogorčeno, Tepavac dokazuje da su u juž-

noslovenskoj državi, a posebno u Bosni i Hercegovini pripadnici
različitih nacija živeli zajedno dok nije lansirana „početna, kapi-
talno pogrešna teza“ da „više ne mogu živeti zajedno posle svega
što se dogodilo“. „Prvo se, dakle, proizvede jedna užasavajuća
stvarnost, pa se ona cinično uzme kao dokaz za početnu tezu“,
kaže Tepavac i dodaje: „Svi mogu da žive sa svojim nasilnicima,
rušiteljima i profiterima, a ne mogu sa čestitim ljudima „tuđe“ vere
i krvi. Kraj čovečnosti ili početak svetle jednonacionalne buduć-
nosti“. I ovde on varira lajt motiv svojih razmatranja da nacionalna
država prvo ugrožava građanske slobode i da „nacionalne državice
čije teritorije je odredilo oružje i etnički očistilo nasilje, zadugo
neće biti ni miroljubive ni demokratske, kao, uostalom, ni matične
države koje su ih inspirisale“.

354
Debele knjige i debele mačke Veoma dosledno i kuražno, Mirko Tepavac u nizu napisa insisti-
ra na suđenjima za ratne zločine, u Hagu ili Beogradu svejedno,
jer drugačije „nikada nećemo znati istinu o sebi dok ne budemo
saznali sve što je u naše ime učinjeno drugima“. On kaže da će
ratovima suditi istorija, ali da ratnim zločincima moraju suditi
savremenici, jer „što se ne osudi na vreme, vrati se kao osveta u
nevreme“.

Svako ko ima snage da ponovo, sa Mirkom Tepavcem kao vodičem,

prođe kroz pakao političkog ludila Srbije u poslednjih 20 godina,
trebalo bi da uzme u ruke ovu knjigu, ne samo da se uveri da je bilo
časnih ljudi koji su govorili onda kada je sramota bilo ćutati, već i
da nauči kako treba posmatrati bitne stvari u „nacionalnoj politici“
iz kojih po pravilu uvek nastaju i one koje bismo da zaboravimo.
Pri tome, Mirko Tepavac ima neverovatno jasnu i lepu rečitost, koja
prirodno ide uz tačnost i otvorenost. Njegov stil je gust, ne razba-
cuje reči i ne preza od istine.

Na kraju treba primetiti da je i samo uporno prećutkivanje onoga

što je svojim intelektualnim i moralnim autoritetom u protekle
dve decenije, otkada govori isključivo u svoje ime, Mirko Tepavac
ponudio našoj javnosti, neki znak da Srbija zasad ne odustaje od
onoga „što nije ni trebalo započinjati“. Srećom, ceo taj pogrešni
projekat ipak se ruši sam od sebe – takva mu je građa.

Danas, 23. oktobar 2009.

355
Vojvođanska ćutnja

Dimitrije Boarov
Sabrana dela Lazara Vrkatića, Mediterran publishing i USSE,
Novi Sad 2009.

Pre nekoliko dana navršilo se tri godine otkako je u saobraćajnoj nes-

reći poginuo Lazar Vrkatić, jedan od najzanimljivijih vojvođanskih
intelektualaca poslednjih decenija. Na žalost, kao i prošle godine,
kada su njegovi prijatelji sa Fakulteta za pravne i poslovne studije u
Novom Sadu izdali Vrkatićeve sabrane spise u pet knjiga, godišnjica
njegove smrti ni ovoga puta nije provocirala javno podsećanje na
misaono nasleđe ovog „dvostrukog” doktora nauka – i filozofskih,
i pravnih. Ako nekako možemo razumeti, u trivijalnim prilikama
u kojima svako zazire od „nepraktičnih tema”, što u našim medi-
jima nema osvrta na Vrkatićeve filozofske knjige (Ontologijski stav
filozofije prava, Filozofska objava boga i Predavanja iz praktične
filozofije), onda se tim pre postavlja pitanje zašto nemaju odjeka
njegove zanimljive i nekonvencionalne političke studije (Pojam i
biće srpske nacije i O konzervativnim političkim idejama) – kad bar
politika na našoj javnoj pijaci ide kao alva.

U stvari, kod Vrkatićevih političkih knjiga problem je u tome što

on analizira najdelikatnije pitanje odnosa „konzervativne ideje”
prema „liberalnoj ideji” u našoj istoriji i na prostoru nastajuće „srp-
ske državnosti”, te problem „autoritarne arbitraže”. Arbitraže koja
poražava i jednu i drugu ideju kao „vodeće ideje”. I posle svega,
što on teritorizuje te ideje na prečansku Vojvodinu (sa, navodno,
liberalnim korenima) i Srbiju (koja se dosledno drži konzervativne
tradicije), a arbitar dakako stalno sedi u Beogradu.

Naravno da to „katastriranje ideja” Vrkatić ne bukvalizuje – ono mu

služi samo kao hipoteza za analizu istorijskih kontroverzi između
Srbije i prečanskih krajeva. Tačnije rečeno, suprotnosti interesa
koje su, uzgred budi rečeno, rasejale toliko uzaludnih leševa i
premestile silne kapitale, uz ogromne materijalne gubitke i toliko
nedovoljan razvojni napredak čak i kod onih koji su navodno uvek
bili na dobitku. Uostalom, on i u pojedinim „autonomaškim op-

356
Debele knjige i debele mačke sesijama” kod prečanskih Srba vidi odblesak konzervativne ideje,
koja za protivnika uvek bira sebi slične, pa se tako i može objasniti
tvrdokornost tih opsesija, koje ni raspojasani konzervativizam
„matične države” nije uspeo potpuno da zatre.

Lazar Vrkatić, međutim, ne nipodaštava konzervativnu ideju u

Srbiji i čak kaže da je ona izvukla srpski narod iz patrijarhalnosti,
ali upozorava na njenu antimodernu suštinu u kojoj dolazi do
srastanja nacije (naroda) i države u jedinstven i ekskluzivan „sub-
jektivitet” neotporan prema autoritarnosti, alergičan na tržište
i preduzetništvo, nesklon redu, radu, institucijama i zakonima,
surevnjiv na druge i drugačije. Sve to, po Vrkatićevom mišlje-
nju, nije odgovaralo i ne odgovara Vojvodini (pa nije odgovara-
lo ni drugim prečanskim, nacionalno mešovitim krajevima), u
kojoj se nacionalna svest održavala u konkurentnim uslovima i
u borbi sa etabliranim monopolom većinske nacije (u Austriji i
Ugarskoj), to jest, ta svest se kod vojvođanskih Srba oslanjala na
preduzetništvo koje je otimalo privilegije od stare (feudalne) poli-
tičke klase tučom, kompromisima, infiltracijom, pa i korupcijom
i krijumčarenjem.

Uprošćeno, a samo naizgled protivrečno, Srbi prečani (kako je to

formulisao još Mihailo Polit Desančić), odbacivali su identifikova-
nje države i nacije – i kada se „narodnost” ograničavala državnom
teritorijom (politička nacija) i kada se ona ograničavala samo
„srodstvom istog jezika i porekla” (plemenska nacija), jer bilo koje
stanovište da se odabere, „država nikad ne bi mogla postati prav-
nom državom”.

Vrkatić zatim otvoreno priča priču o vojvođanskoj frustraciji

prilikom ulaska i u prvu južnoslovensku državu (1918), gde
Vojvodina, zbog dominacije konzervativne ideje u Srbiji, gubi
svaki individualitet, odnosno ne dobija nikakav politički sub-
jektivitet. On se u tom kontekstu posebno žestoko obrušava na
okolnost da i u modernoj Srbiji „konzervativna ideja” zadržava
centralistički sistem, pod paravanom nacionalnih interesa (to

357
jest služi se nacionalizmom da održi svoju koncepciju države) i

Dimitrije Boarov
nastavlja pljačku Vojvodine.

A pri svemu tome, od Vojvodine se očekuje i da ćuti. Jer, onaj ko

nema politički subjektivitet, ni ne može govoriti. Možda Vrkatić
ima pravo, jer upravo smo svedoci žalosne „ćutnje Vojvodine”,
posle prošlogodišnjeg natezanja oko novog Statuta, koji joj je
navodno vratio autonomiju – ali joj očigledno nije vratio politički
subjektivitet.

Vojvođanski vodeći političari, sapeti u uske nadležnosti Pokrajine

i još uži manevarski prostor unutar vladajućih stranaka i vladajuće
koalicije, prinuđeni su da javno govore puke trivijalnosti, a kao da
im je zabranjeno da nešto guknu o regionalnoj politici, monetarnoj
politici, novom projektu zakona o državnoj imovini, tekućoj politi-
ci ekonomskih podsticaja i subvencija, itd. Samo terorom retorike
„stabilnosti i jedinstva države” može se objasniti to što vojvođanski
politički lideri ne traže javno ubrzanje restitucije nacionalizovane
imovine (Vojvođani su bili u tom pogledu najveće žrtve); to što ne
priznaju da ni pokrajinskim budžetom ne smeju autonomno da
gazduju (mada su izabrani kao predstavnici naroda u Pokrajini);
to što ćute da nemaju nikakve mogućnosti da pomognu seljacima
i poljoprivredi (mada je nadležni ministar iz Vojvodine); pa čak ne
smeju ni da se umešaju u kalambur oko predizborne bitke Dinkića
i Ljajića da se privuku glasovi pristalica regionalizacije Srbije, a da
im se ne obeća bilo kakva realna decentralizacija odlučivanja.

Dnevnik, 6. juna 2010.

358
Debele knjige i debele mačke Vojvodina stara
Povodom filma Kao rani mraz Đorđa Balaševića

Nije nikakvo čudo što je prošlonedeljna premijera filma Kao rani

mraz Đorđa Balaševića, priređena u Novom Sadu bez najozlog-
lašenijih Vojvođana, u našoj javnosti više propraćena prigodnim
intervjuima i reportažama, nego stručnim kritikama. Jer, to sme
da kaže čak i dole potpisani privredni novinar (koji je dobio kartu
za petu premijeru), debitantski film našeg omiljenog šansonjera
suviše je tanak da bi se mogao analizirati sa ovog ili onog estetskog
stanovišta.

Naime, od opštih sentimentalnih mesta ne može se sačiniti

umetničko delo, čak ni „ozbiljna melodrama“ (kako primećuje
kritičar Danasa). Kao što ranije, pokušavajući da filmuje čuvenu
Balaševićevu baladu o Vasi Ladačkom, Ljubiša Samardžić nije razu-
meo da taj junak nije vojvođanski Đerzelez Alija, tako ni sam njen
autor, laćajući se iste, svoje teme, nije mogao da shvati da je film
„industrija sukobljavanja“, a ne samo „montaža likovnih atrakcija“,
čak i kada se radi o komedijama i sapunskim operama.

Đole se (unapred) brani da i nije imao druge namere nego da popu-

ni nekakav „filmski porodični spomenar“, što valjda znači da je u
svom „privatnom filmu“ finansiranom „javnim sredstvima“ morao
da nađe uloge i ćerkama, i ženi i sinu, i komšijama i prijateljima
koji su naišli u Novi Sad – baš kada se snimalo. No, ima u tom
filmu ipak nešto što fascinira: to je ta, navodno, veličanstveno
mirna „Vojvodina stara“. Ona fascinira i samog Balaševića, koji je
„baroknu Vojvodinu“, poslednjih dvadesetak godina, svojim pre-
krasnim baladama i sačuvao od raznovrsnih nasrtaja i još temeljni-
jeg uništenja. Gotovo sâm.

A možda će „brend Vojvodina“ fascinirati i publiku u Srbiji, da

sada ne idemo šire (jer većina replika je „neprevodiva“)? To jest,
možda će ta široka i šarena slika jednog sjajnog močvarnog kraja
na obodu Panonije, u kome svako gleda svoja posla i tuđe žene, u

359
kome svako psuje na svom jeziku, a pokušava da razume i neki

Dimitrije Boarov
drugi, u kome se mešaju nacije i svilene bombone „za sve novce“,
iz koga se ide u sve ratove kad dođe „opšta mobilizacija“, ali svako
gleda da se nekako vrati kući – da bi se uja mogao ožderati što su
mu svi kuzeni posle rata ostali živi i zdravi, „a ožderao bi se i da
nisu – ali iz drugog razloga“.

U karikaturi, Balašević je to dobro razumeo, u nacionalno mešanoj

Vojvodini svi nacionalni programi su bili negde daleko i visoko, oni
su se načelno i kafanski podržavali, ali oni nisu bili prihvatani za
lokalnu upotrebu, jer, tu „kod nas su svi moji, a tamo preko reke
nikog svog nemam“. Taj „vojvođanski provincijalizam“, a ne neki
drugi, naizgled, mnogo je ljudskiji od provincijalne megalomanije
svih bezdušnih internacionalizama, od panslovenskog i pansrp-
skog, do proleterskog i „globalističkog“.

To nerešivo protivrečje između provincijalne toplote Vojvodine i

njene evropejske gladi za gospodstvom i zlatom, Balašević, od ba-
lade o Vasi Ladačkom, pa nadalje, pokušava da reši po modli kneza
Lazara, izjašnjavajući se protiv „carstva zemaljskog“ i „vladičanskih
dvora“, a za ljubav bez računice, onu koja granica i zaborava nema,
dok se u senjaku ne naiđe na neku drugu lepoticu, po mogućstvu
Ruskinju, „čije su imanje nekada obeležavali ne geometri, nego
kartografi“. Od karijere, tamo negde u velikom svetu (u Pešti ili
Beču, dokle vojvođansko oko najčešće dobacuje u pravcu „velikog
sveta“), lepša je naša boemija „čardabusa“ koji plovi kroz more
kukuruza, sa uvek uslužnim pedinterima koji pridržavaju sunco-
brane kad zvezda upeče, dok mi ljudski nazdravljamo na matineu.

Vojvodina se, dakle, u tom zamrznutom kaleidoskopu, stalno

osvežava od prašnjave i nacionalne vrućine na nekom velikom
šarenom štrandu, uz lenje reke, pecaljke, kotliće sa fiš paprikašem
i ladne špricere (ej, ko to ne voli, taj se nije imao rašta roditi).

Gotovo protestantska, „malograđanska vizija“, navodno izmišljena u

Vojvodini po ugledu na druge evropske nacije (Nemce i Mađare, pre
svega), večito je kod nas osuđivana i omalovažavana iz sredina koje su

360
Debele knjige i debele mačke za ideju nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja vekovima krvavile po
šumama i gorama naše zemlje ponosne. Ta „malograđanska“ čistota
belog veza i urednih „špeceraja“, sa mnogobrojnim i čarobnim fijo-
kicama sa keramičkim drškama u stamenim trgovačkim ormanima,
kod Balaševića se sada, zapravo, javlja kao jedina odbrana od onih
tek pristiglih u Vojvodinu, koji sada gunđaju što su bili loše sreće u
svojim časnim nastojanjima te su se posle svih gorkih iskustava našli
u sredini koja ne pokazuje mnogo volje da sa njima podeli plodove
poraza i koja od ispravnih i napaćenih nacionalnih boraca pokušava
da sakrije svoje sopstveno, navodno opasno, „razumevanje drugosti“
(kako se u nevladinom sektoru sada pomodno, ali rogobatno, naziva
„bratstvo i jedinstvo“ među komšijama).

Ukratko, naučeni da uz ladan burek i vruće pivo preziremo

malograđanštinu, nastavili smo da preziremo i Vojvodinu, čak i
sada kada je apsolutno naša, uprkos nekakvog Statuta i suprotnih
nastojanja zločestih autonomaša i separatista, koji bi da zadrže
svoje fotelje i vlast, umesto da prihvate naše fotelje i preko potrebno
jedinstvo. Možda će se ovakvo shvatanje u Srbiji promeniti po
sledećoj logici zaključivanja: Vojvodina je bila opasno provin-
cijalna i malograđanska, sve dok nismo belodano videli da je i
malograđanština mnogo bolja od varvarstva.

Bilo bi neverovatno zanimljivo kada bi ta, mnogo puta opisana,

vojvođanska licidarska sladunjavost „privatnog građanskog života“,
u kome se za lepu ženu lako menja vera, to jest crkva, fascinirala
i one koji još ne mogu da shvate da ni orgazam sa svojom nacijom
nije besplatan, ma kakve radosti pružao. To mnogo košta, a moraš
sâm platiti. U stvari, i oni, nacionalno preporođeni, ali osiromašeni
ljudi Srbije, gotovo intuitivno počinju da osećaju da se mirna i
bogata Evropa mora trenirati u Vojvodini, to jest u Vojvodini staroj,
kakva nikad nije postojala, ali bi bilo lepo da je postojala. Da bismo
mogli mirno živeti sa drugima i drugačijima.

Na kraju valja naglasiti da je kontinuirana parada fenomenalnog,

samorazarajućeg „lalinskog humora“ ono po čemu Đorđe Balašević

361
nije nikog izneverio u svom filmu. To je zapravo i glavna osobina

Dimitrije Boarov
„vojvođanskog duha“, ako je takav duh postojao i ako ga nisu
sahranili čuvari jedinstva nacije. Mada niko ne razume zašto se
Vojvodina, onakva kakve istina više nema, a kakvu bi morali da
izmišljamo svaki dan, ne prikazuje češće kao politički i civilizacij-
ski „brend Srbije“, ona će, možda, postepeno to i postati. U tom
pravcu propaganda Đorđa Balaševića je slikovita i dobrodošla.

Vreme, 29. april 2010.

362
Index imena

363
A Balzak, Onore de 26, 86, 345
Abdić, Fikret 133
Ahtisari, Marti 100
Aleksić, Milosav Mija 73
Alimpić, Dušan 345
Andrić, Ivo 87, 344
Anđelić, German 105
Anđelković, Radmila 128, 199
Antić, Srboljub 187
Antonić, Slobodan 61
Apafije, knez 78
Apijan, Filip 58
Aponji, Albert 97
Arandarenko, Mihail 187
Aristotel 87, 317
Arno, Bernar 135
Atanacković, Borislav 269
Atanacković, Platon 310
Atanasijević, Ksenija 351
Ataturk, Kemal paša 20
Avramović, Dragoslav 12, 143,
147-154, 172, 173, 188, 222,
266, 270, 271
B Blejk, Vilijam 79
Babić, Stojan 187
Bačić, Slaven 272, 273
Bah, Aleksander 99
Bajči-Žilinski, Endre 13, 115-
119
Bajec, Jurij 247
Bajić, Branko 343
Bajron, Džordž Gordon 25
Bajt, Aleksandar 121, 136
Balašević, Đorđe 359-362
364
Bandurović, Anselm 77
Bardoši, Laslo 113
Batić, Vladan 76, 77, 183, 213,
229
Baumol, Vilijam 137
Bavčar, Igor 205
Bećković, Matija 79, 86
Bejker, Džejms 127
Bekić, Tomislav 320
Beko, Milan 12, 177, 207-213
Beljanski, Slobodan 14, 316-319
Berđajev, Nikolaj 318
Bergman, Ingmar 32
Berisavljević, Žika 192
Berković, Eva 147
Bertenštajn, Johan Kristof 322
Bešlin, Branko 327
Bićanić, Rudolf 281-285, 330
Bilt, Karl 147, 281
Bizmark, Oto fon 20
Bjelajac, Slavko 77
Bjelajac, Stanko 77, 78
Bled, Žan-Pol 56
Boarov, Dimitrije 9-15, 66
Bodler, Šarl 79
Bogetić, Željko 248
Bogosavljević, Avram 352
Bonaparta, Luj 29, 59, 237
Borišev, Vasa 33
Borković, Milan 327
Bošković, Duda 100, 276, 277
Bošković, Dušan 327, 328
Božić, Kosta 278
Božović, Radoman 149, 165,
228
Božović, Radovan 217
Branković, II Đorđe 78, 100
Branković, Laza 78
Branković, Vuk 79, 95, 96
Bruno, Majkl 148
Bulatović, Momir 150
Bunjik, Janko 277
Burdije, Pjer 60
Buš, Džordž 127, 220
C Ćirić, Milan 103
Carić, Slavko 328
Cepter, Ema 237
Cepter, Filip (Janković, Milan)
230-237
Cepter, Madlena 231, 237
Cezar, Gaj Julije 29
Crnjanski, Miloš 25, 56
Cvetković, Aleksandar 250
Cvetković, Dragiša 301, 302
Cvetković, Mirko 10, 12, 241,
245-250
Cvetković, Olga 150
Cvetković, Srboljub 250
Cvetković, Stana 250
Cvetković, Zorica 250
Cvijetičanin, Danko 216, 247
Cvijić, Jovan 110
Č Dedijer, Vladimir 21, 343
Čanadanović, Mirko 341, 345
Čanak, Nenad 15, 62, 64, 154,
156, 160, 189-192, 217, 231,
323, 324
Čarnojević, Arsenije 100
Čaušesku, Nikolae 137, 291
Čerčil, Vinston 174
Čolak-Mihalik, Marija 328
Čolanović, Branko 43
Čović, Nebojša 183
Ć
Ćelović, Luka 278
Ćireli, Frančesko 197
Ćirić, Irinej 112, 117
Ćirpanov, Radivoj 343
Ćopić, Branko 343
Ćosić, Dobrica 86, 123, 169,
175, 340, 343
Ćulibrk, Milan 171
Ćurković, Ivan 236
D
Dabić, Stojan 328
Dačić, Ivica 194
d`Antes, Žorž-Šarl 26
Darel, Lorens 59
Davidovac, Đurica 32, 33
Davidović, Ljuba 330
De La Blaš, Vidal 60
De Marton, Emanuel 60
Deak, Ferenc 99
Deak, Laslo 119
Dekart, Rene 300, 319
Delil, Gijom 58
Denda, Aleksandar 187
365
Desnica, Vladan 122
Dikens, Čarls 86
Dimitrijević, Dragutin (Apis) 20
Dimitrijević, Miloš 35, 100, 102
Dinkić, Mirosinka 187
Dinkić, Mlađan 12, 149, 177,
184-188, 192, 196, 207, 219,
224, 238, 239, 266-272, 358
Dolanac, Stane 345
Doronjski, Stevan 341, 342, 344
Dostojevski, Fjodor 86, 87, 319
Dozet, Andrija 228
Dragutinović, Dijana 247
Drainac, Rade 136
Drakulić, Zoran 227
Drašković, Danica 168
Drašković, Vuk 98, 155, 156,
159, 160, 223, 234
Drča, Milan 328
Drnovšek, Janez 128
Dujšin, Uroš 256, 258, 259, 290
Dunđerski, Bogdan 13, 104,
111-115
Dunđerski, Gedeon 279
Dunđerski, Lazar 105, 279, 311
DŽ
Džons, Dejvid 265
Džonson, Ben 31
Džonson, Majkl 30
Džordž, Lojd David 13, 21, 22
Džumhur, Zuko 343
Đ Finci, Eli 343
Đaković, Milan 165
366
Đelić, Božidar 70, 87, 183, 201,
241, 248
Đere, Zoltan 328
Đerzelez, Alija 359
Đilas, Milovan 156, 343, 348
Đinđić, Zoran 12, 14, 61, 65, 87,
98, 176-183, 190, 191, 198, 201,
202, 211, 217, 218, 232, 234-
236, 239, 247
Đorđević, Dimitrije 278
Đorđević, Dušan 278
Đukanović, Milo 150, 188
Đukić, Đorđe 328
Đukić, Slavoljub 174
Đunić, Danko 177, 209, 211,
247
Đunisijević, Ratomir 278
Đurović, Smiljana 329
E
Edvards, Džonatan 30
Ejn, Rand 12, 14, 288, 293
Ekles, Mariner 264
Ekmečić, Milorad 86
Endrjuz, Linkoln 336
Engels, Fridrih 15, 155
Etveš, Jožef 99
F
Fajfrić, Željko 97
Feketehalmi-Cajdner, Ferenc
119
Ficdžerald, Ela 57
Ford, Henri 37, 260
Forišković, Aleksandar 76 H
Franc, Jozef 56, 57, 111 Hajek, Fridrih 292
Franja, Josif 21 Haklberi, Fin 89
Fridman, Milton 148, 220, 221, Haksli, Oldos 59
265, 291, 292 Hamlet 67
Fridman, Rouz 221 Hanska, Elina 26
Fuše, Mišel 60 Hegel, Georg Vilhelm Fridrih
21, 87
G Hejg, Daglas 21, 22
Gabrselasije, Hajle 31 Hiber, Dragor 187
Gaćeša, Nikola L. 307-310, 327, Hil, Napoleon 138
328 Himli, Hamza 60
Gajić, Vladimir 223, 224 Hitler, Adolf 13, 29, 48, 163,
Gajin, Jefta 35, 76 288, 292, 304, 334
Galbrajt, Džon Kenedi 256-259, Hobsbaum, Erik 333
291 Horti, Mikloš 13, 48, 112, 116,
Gambeta, Leon 20 117
Gavrilo, Emil 309 Hrabar, Bogumil 278
Gavrilović, Slavko 75, 320, 327, Hrebeljanović, knez Lazar 79,
328 95, 360
Gejts, Bil 207, 235 Hud, Robin 75
Gledston, Vilijam 20 Husak, Endre 111
Gligorov, Kiro 226 Huver, Herbert 263, 312, 334
Gligorov, Vladimir 157
Gnjatović, Dragana 278, 328, I
330 Ilić, Mihailo 302, 305
Graši, Jozef 119 Ilić, Velimir 203, 206
Grejder, Vilijam 221, 259-265 Isakov, Miodrag 15, 154, 156,
Greko, Žilijet 87 160, 183
Grol, Milan 108 Ivanović, Periša 328
Grubješić, Suzana 238 Ivković, Đorđe 23
Grujić, Antonije 278
Grujić, Filip 199 J
Gulbekijan, Kalust 297 Jakšić, Žarko 277
Gundulić, Mato 77 Janez, Janša 206

367
Janjušević, Zoran 178, 233
Jeftić, Dragoš 272
Jelašić, Radovan 12, 238-245
Jelisić, Đoka 67
Jeremić, Vuk 246
Jočić, Dragan 87
Josifidis, Kosta 221
Jovanović, Aleksandra 187
Jovanović, Čedomir 183
Jovanović, Dragoslav 269
Jovanović, Đorđe 309
Jovanović, Jovan Joca 276
Jovanović, Jovan Zmaj 108
Jovanović, Slobodan 20, 317,
351
Jovanović, Vidak 322
Jovanović, Žikica Španac 132
Jovanović-Čičak, Svetolik 278
Jović, Borisav 127, 143
Jugović, Jug Bogdan 95
K King Kol, Net 57
Kafka, Franc 87, 319
Kalai, Mikloš 113
Kami, Alber 87, 319
Kant, Imanuel 87
Kantijon, Rišar 136
Kapone, Alfonso 337
Karadžić, Radovan 234
Karadžić, Vuk 352
Karađorđe, Petrović Đorđe 20,
74, 75
Karađorđević, Aleksandar 14,
21, 29, 106, 114, 276, 282, 341,
342
368
Karađorđević, Pavle 303, 304
Kardelj, Edvard 87, 339, 348
Karić, Bogoljub 62, 71, 208
Karić, Goran 203
Karić, Sreten 203
Karter, Džimi 264
Kasa, Jožef 183, 191
Kasaš, Aleksandar 112, 113,
116, 328
Kason, Mark 137
Katilina, Lucije Sergije 29
Kazimir, Jovan 78
Kecman, Bogdan 128
Kečić, Olivera 278
Kejnz, Džon Majnard 10, 254-
256, 264, 288, 290, 311, 338
Kekić, Daka 343
Kekić, Danilo 341
Kenedi, Džon 220, 292
Kertes, Mihalj (Bracika) 189
Kindlberger, Čarls 291
Kipketer, Vilson 31
Kiš, Danilo 23, 35
Klinton, Bil 72, 299
Knežević, Gašo 183
Kolber, Ž.B. 288
Kolesar, Nemanja 178, 202, 233
Komšić, Jovan 109
Kon, Geca 21
Končar, Ranko 274, 275, 277,
328, 341
Konstantinović, Mihailo 300-
305
Konstantinović, Radomir 300
Kontić, Mara 172 L
Kontić, Radoje 12, 150, 169-175 Labus, Miroljub 87, 177, 188,
Konjović, Petar 108 247
Korać, Žarko 183 Ladlam, Robert 59
Korošić, Marjan 121 Lajon, Džejms 234
Kosančić, Ivan 67 Lakroa, Kristijan 135
Kostić, Laza 319 Lalić, Mihailo 87
Kostić, Milan 277 Lalošević, Joca 100, 277
Kostić, Miodrag 178, 214-219 Lavaser, Tereza 26
Koštunica, Vojislav 61, 65, 160, Le Gof, Žak 262
183, 190, 194, 203, 207, 209, Leko, Dragomir 278
213 Leko, Marko 278
Kouzes, Džim 138 Lenjin, Vladimir 15, 61, 148,
Kovač, Bogomir 157 155, 159
Kovač, Oskar 125, 127, 177, 180 Leopold I, 21, 78
Kovačević, Dušan 186 Leskovac, Mladen 108
Kovačević, Milan 187, 188 Levinski, Monika 299
Kovačević, Sava 67 Ležondr, Pjer Fransoa 288
Kožev, Aleksandar 319 Libenstajn, Harvi 137
Kraljević, Marko 73 Lilić, Zoran 163, 169
Kramer, Albert 309 Lineker, Gari 246
Krasojević, Đura 105 Linkoln, Abraham 333
Krestić, Vasilije 147 Longa, Luiđi 346
Kristi, Linford 30 Luis, Karl 30
Krkljuš, Ljubomirka 272, 328 Luj, XIV 77
Krleža, Miroslav 21, 67, 68, 87 Lukić, Lepa 122
Kronos 30 Ljajić, Rasim 358
Krstonošić, kaplar 78
Kršev, Boris 310, 313, 328 M
Krunić, Boško 324, 327, 341 Macura, Miloš 148
Kučan, Milan 125 Maček, Vladimir 275, 276, 283,
Kumanudi, Konstantin 287 302
Kundera, Milan 26 Madžar, Ljubomir 121, 136,
Kusturica, Emir 11 187, 188, 266, 313
Magbet 67

369
Magelan, Fernando 136
Makedonski, Aleksandar 294
Makijaveli, Nikolo 20
Maksimović, Dušanka 328
Maksimović, Ivan 148
Malaparte, Kurčo 29
Manojlović, Predrag 236
Manolić, Josip 260, 263
Marić, Dragan 10, 132-139
Marinković, Ranko 68
Marinković, Sonja 343
Marković, Ante 12, 14, 124-133,
139, 143, 149, 177, 188, 198,
229, 259, 260, 266
Marković, Dragoljub 178, 179
Marković, Draža 341
Marković, Mirjana 151, 163,
174, 198
Marković, Predrag 186
Marković, Ratko 318
Marković, Svetozar 102, 351
Marković, Toza 343, 348
Marks, Karl 15, 38, 63, 93, 104,
122, 155, 176, 289
Marlo, Andre 23
Maroje, Dundo 68
Maršal, Alfred 137
Maseron, Žan 294, 295
Maslarić, Boža 343
Mašić, Sima 309
Mateji, Enriko 298
Matić, Dušan 66
Matić, Goran 87
Matić, Jasna 187
Matković, Gordana 183
370
Mejkun, Šarl V. 261
Mekčizni, Martin 262
Melon, Endrju 263, 334
Merkator, Žerar 58
Meternih, Klemens Vencel fon
75
Mićunović, Dragoljub 193, 217
Mićunović, Veljko 21
Mihailović, Kosta 12, 140-148,
281, 282, 285
Mihajlović, Aleksij 78
Mihajlović, Dušan 183, 199
Mihaldžić, Stanoje 280
Mihels, Robert 318
Mijač, Dejan 68
Mikulić, Branko 124, 127, 176,
247, 254
Miladinović, Žarko 105
Milanović, Dafina 25, 172
Miletić, Milica 103
Miletić, Svetozar 97, 98, 100,
103, 108
Milisavac, Živan 108
Milosavljević, Slobodan 183
Milosavljević, Tomica 183
Milošević, Mata 68
Milošević, Milan 152
Milošević, Slobodan 39, 48, 50,
63, 87, 98, 120, 121, 123, 124,
126-128, 130, 131, 139, 147-150,
152, 155, 162, 164-169, 172,
173, 177-179, 184-191, 194, 196-
203, 206, 208, 211, 212, 217,
227, 228, 233, 239, 260, 263,
266, 316, 318, 324, 326, 331,
338, 340-342, 352
Milovanović, Branko 187
Milovanović, Dragan 183
Milovanović, Milovan 151, 152
Milovanović, Mirko 269
Milutinović, Kosta 95, 98
Minić, Jelica 187
Minić, Milomir 24
Minić, Miloš 226, 344
Mirković, Batić 77
Mirković, Mijo 308
Mirosavljević, Kosta P. 309
Mišković, Miroslav 12, 178,
179, 198-208, 213, 224, 230, 232
Mitić, Vlada 278
Mladić, Ratko 234
Moča, Aleksandar 112
Molijer, Žan Batist Poklen 260
Monro, Merilin Merlinka 39
Monteskje, Šarl 60
Montgomeri, Vilijam 180
Mraz, Deda 67
Musolini, Benito 29, 304, 334
N Ostojić, Tihomir 100
Najt, Frank 137
Nalkovski, Vaclav 60
Nan, Enrik 197
Nedeljković, Dušan 21
Nedeljković, Milorad 284
Nedić, Milan 20
Nicović, Đorđe 223
Niče, Fridrih 318
Nikezić, Marko 14, 338-340
Nikezić, Zvonko 247
Nikolić, Nikola Šele 64
Nikolić, Siniša 223
Nikolić, Tomislav 242
Nikolin, Ljubiša 111, 277-280
Nikson, Ričard 221, 258, 262
Nikšić, Stevan 63
Ninčić, Momčilo 286
Ninkov, Duško 89
Noks, Vilijem D’Arsi 297
Noris, Džordž 334
Novaković, Goran 230
Novaković, Stojan 351
Novičić, Milena 66
Njegoš, Petar Petrović 86, 96
O
Obilić, Miloš 95
Obrenović, Aleksandar 151
Obrenović, knez Miloš 20
Ognjanović, Vuk 328
Oken, Artur 29
Opačić, Nenad 217
Orleanski, Filip 77
Ostojić, Negoslav 255
P
Paču, Laza 93, 152, 287
Pajtić, Bojan 246
Pal, Tibor 328
Palkovljević, Boško Pinki 67
Pandur, Tomaž 66
Panić, Milan 143, 169, 176, 188
Paro, Georgij 67
Partš, Džozef 60
371
Paske, Imre 59
Pašić, Nikola 20, 106, 250, 283,
352
Pašić, Saša 64, 65
Pavelić, Ante 34
Pavić, Milorad 16, 66
Pavlović, Pavke 227
Pejić, Lazar 255, 278
Penezić, Slobodan Krcun 225
Perović, Latinka 14, 338-340,
349-352
Petrov, Boško 325
Petrović, Branko 103
Petrović, Mara 342
Petrović, Milan 101
Petrović, Miodrag Čkalja 73
Petrović, Nikola 278, 342, 348
Petrović, Pavle 247
Petrović, Rastko 66
Petrović, Veljko 108
Pijade, Moša 342, 348
Pilsudski, Jozef 29
Piroćanac, Milan 68, 351
Pitić, Goran 183, 247, 313-316
Pjer, Žorž 60
Platon 87
Polit-Desančić, Mihailo 13, 14,
97-100, 102, 105, 357
Pont, Pjer di 335
Poper, Karl 319
Popov, Čedomir 330
Popov, Dušan 33, 34
Popov, Nebojša 289
Popović, Alimpije 341
Popović, Daka 341, 347
372
Popović, Danica 247
Popović, Dragoljub 272
Popović, Dušan 82, 341-349
Popović, Gavra 341
Popović, Jovan 108
Popović, Koča 340
Popović, Milan L. 112, 117
Popović, Vlada 341
Popović, Vladimir Beba 212
Posner, Beri 138
Predić, Uroš 114
Pregl, Živko 198
Prohaska, Slobodan 269
Ptolomej, Klaudije 58
Puhovski, Žarko 157
Pustajić, Gavra 116
Puškin, Aleksandar 25, 26, 86
Putnik, Milena 64, 65
R
Radmilović, Stanko 199
Radulović, Branko 187
Radulović, Slobodan 183, 207,
209, 210, 213
Rađenović, Dragan 328
Rajačić, Josif 100
Rajić, Blaško 100
Rakić, Dragomir 278
Rakić, Laza 101
Ranković, Aleksandar 341, 348
Rašeta-Vukosavljević, Marija
183
Rašić, Mirko 232
Rau, Johan 289
Ražnatović, Željko Arkan 164
Regan, Ronald 221, 265
Rejnolds, Džordž 297
Ričard, III 25
Rikanović, Svetozar 247
Ristić, Ljubiša 67, 68
Rivera, Primo de 29
Rizman, Džordž 298
Robins, Lajonel 291
Rokfeler, Džon 295, 296, 335
Romer, Eugenius 60
Rudić, Ana 328
Ruso, Žan Žak 20, 26
Ruvarac, Ilarion 13, 14, 94-97
Ruzvelt, Frenklin Delano 151,
263, 264, 288, 291, 292, 332,
338
Ružmon, Deni de 317
S Staljin, Josif Visarionovič
Saks, Džefri 128, 148, 222
Sam, Andreas 23
Sam, Eduard 23
Samardžić, Ljubiša 359
Samjuel, Markus 296
Samjuelson, Pol 221, 291
Sampson, Entoni 296
Sartr, Žan-Pol 87
Savić, Nebojša 149, 313-316
Savićević, Miodrag 222-229
Savić-Rebac, Anica 351
Savin, Davor 256
Sej, Žan 289
Sekulić, Isidora 108, 110
Selimović, Meša 84
Simić, Dušan 297
Simović, Dušan (general) 304
Sinđelić, Stevan 134
Sirotković, Jakov 286
Skerlić, Jovan 20, 109
Smiljanić, Milenko 62
Smiljković, Radoš 228
Smit, Adam 221, 288
Smodlak, Josip 108
Sojer, Tom 89
Sokoljnikov, G.J. 148
Sokrat 108
Soldatović, Srđan 62
Sosir, Ferdinand de 73
Spajić, Kosta 68
Spasojević, Dušan 203
Sremac, Stevan 146
Stajić, Vasa 13, 14, 35, 74, 100,
106-110, 277
Džugašvili 20, 86, 225, 288, 303
Stambolić, Ivan 228, 341
Stambolić, Petar 341
Stanić, Nikola 269
Stanišić, Jovica 211, 217
Stanković, Fuada 136, 137
Stanojević, Laza 34
Stanojević, Stanoje 34
Stefanović, Ljuba 308
Stefanović, Živadin 199
Stefanovski, Goran 68
Stjuart-Mil, Džon 289
Stojadinović, Tasa 278
Stojanović, Lazar 19
Stojanović, Zoran 316
Stojčin, Luka 78
373
Stratimirović, Đorđe 100
Stratimirović, Stefan 100, 322
Strong, Bendžamin 262, 263
Sudarski, Red 90
Sula, Publije Kornelije 29
Š Tokvil, Aleksis de 316
Šainović, Nikola 149, 150, 173
Šećerov, Slavko 283
Šekspir, Vilijem 86, 139, 319
Šešelj, Vojislav 84, 173, 234
Šimunović-Bešlin, Biljana 328
Šopenhauer, Artur 95
Šterić, Bogoljub 278
Štimac, Milko 187
Šubašić, Ivan 301, 303, 304, 306
Šumarac, Dragoslav 183
Šumpeter, Jozef 136, 291, 292
Šupljajski, Marko 78
Šutej, Jurej 303
Švarc, Ana 220
Šviker, J. H. 320-323
T U
Tabački, Miodrag Mića 68
Tadić, Boris 139, 245
Tasić, Đorđe 302, 305
Tekelija, Sava 323
Teleki, Pal 13, 48, 60
Teofanović, Danilo 280
Tepavac, Mirko 14, 340, 341,
344, 345, 352-355
Tito, Josip Broz 68, 74, 78, 86,
119-125, 196, 225, 226, 282,
304, 338, 339, 341, 342, 345,
374
348
Todorić, Ivica 205, 206
Todorović Dobrnjac, Petar 34
Todorović, Pera 351
Todorović, Zoran Kundak 164
Tojnbi, Arnold 69, 151
Tolstoj, Lav 86
Tomić (Pavlović-Kordin), Sofija
101
Tomić, Dragan 12, 162-168
Tomić, Jakov 101
Tomić, Jaša 13, 84, 95, 100-106
Tomić, Milan 278
Tomić, Nikola 101
Toplica, Milan 67
Tot, Laslo 261
Tot, Spomenka 261
Trajković, Momčilo 199
Traven, B. 70
Trocki, Lav 29
Tuđman, Franjo 263
Udovički, Kori 184, 239
Ugodić, Kuzman 35, 73, 74, 75
Ulemek, Milorad Legija 234
Unković, Slobodan 162
Užar, Desanka 328
V
Vajfert, Đorđe 287
Vasiljević, Žarko 108
Veber, Maks 318
Veblen, Torsten 136
Velimirović, Nikolaj 303 Zečević, Miodrag 227, 236
Velmar-Janković, Svetlana 276 Zečević, Sekula 278
Verner, Johan 58 Zeldi, Marton 119
Veselinov Dragan 14, 15, 154- Zelenović, Dragutin 199, 263
161 Zevs 30
Veselinov, Jovan 341 Zlatanović, Dragomir S. 122
Veselinov, Slavko 158 Zličić, Đorđe 343
Veselinović, Janko 67 Zrenjanin, Žarko 343, 348
Veselinov-Žarko, Jovan 344
Vidić, Dobrivoj 341 Ž
Vinaver, Stanislav 66 Žarković, Dragoljub 19
Višnjić, Vlada 225 Živković, Boško 247
Vlahović, Aleksandar 177, 179- Živković, Zoran 178, 183
181, 183, 247 Životić, Bata 67
Vlatković, Dušan 196 Žujović, Jovan M. 351
Voker, Pol 221, 264, 265 Žujović, Sreten 348
Voliš, Henri 222 Županov, Josif 121
Volstid, Endrju 336 Županski, Slavko 309
Volter, Fransko Mari Arue 192
Vots, Artur 281
Vrkatić, Lazar 10, 356-358
Vučelić, Milorad 217
Vučić, Borka 12, 193-197, 213,
271
Vujić, Mihailo 151, 152
Vujadin, Starac 75
Vujović, Dušan 187
Vukićević, Velja 278
Vukotić, Manjo 213
Vukotić, Veselin 187, 188
Vuković, Boro 223
Vunjak, Nenad 327, 328

Z
Zebić, Jovan 150, 173, 269

375