Prof. dr Miroslav Stanojević, dipl. inž. maš.

Prof. dr Stojan Simić, dipl. inž. maš.

Prof. dr Dejan Radić, dipl. inž. maš.
Prof. dr Aleksandar Jovović, dipl. inž. maš.

PRIMENA GASOVA U TRETMANU VODA

I izdanje

Mašinski fakultet,
Istočno Sarajevo
2013.
 2

Miroslav Stanojević, redovni profesor, Univerzitet u Beogradu - Mašinski fakultet

Stojan Simić, zamenik tehničkog direktora za proizvodnju i investicije,
Rafinerija ulja a.d. Modriča
vanredni profesor, Mašinski fakultet u Istočnom Sarajevu
Dejan Radić, vanredni profesor, Univerzitet u Beogradu - Mašinski fakultet
Aleksandar Jovović, redovni profesor, Univerzitet u Beogradu - Mašinski fakultet

Recenzenti
Prof. dr Dušan Golubović, dipl. inž. maš.
Doc. dr Hristina Stevanović Čarapina, dipl. inž. tehn.

Izdavač
Univerzitet u Istočnom Sarajevu
Mašinski fakultet
Vuka Karadžića 30, 71213 Istočno Sarajevo

Odobreno za štampu odlukom Naučno-nastavnog veća Mašinskog fakulteta

Univerziteta u Istočnom Sarajevu broj 311/13 od 31.05.2013. godine

Glavni i odgovorni urednik

Prof. dr Dušan Golubović

Tehnički urednik

Slog

Korice i skener

Priprema i štampa

Tiraž
400 primeraka

Štampanje završeno u junu 2013. godine

 3

Predgovor

U prirodi postoje dovoljne količine vode za potrebe savremenog

čovečanstva. Većina vode koja se nalazi u prirodi nije zadovoljavajućeg
kvaliteta, pa se pre upotrebe mora tretirati adekvatnim postupkom. U cilju
pripreme vode za piće, potrebe privrede i proizvodnih delatnosti, i
tretmana otpadnih voda različitog porekla (komunalne, industrijske, iz
poljoprivredne proizvodnje) koriste se različiti mehanički, fizičko-
hemijski, hemijski i biološki postupci.
U procesima za tretman otpadnih voda i pripremi vode za različite
namene sve više se koriste tehnički gasovi kiseonik, ozon i ugljen-
dioksid. Osim sa ekološkog, primena tehničkih gasova je opravdana i sa
ekonomskog aspekta jer se smanjuju troškovi obrade vode.
Na osnovu angažovanja autora knjige u istraživanjima koja su
poslužila za izradu dve magistarske teze i jedne doktorske disertacije
obavljeno je više ispitivanja tehničkih karakteristika sistema za aeraciju
voda sa različitim tipovima distributera vazduha. U knjizi je prezentiran
deo rezultata ovih istraživanja koji mogu imati praktičnu primenu.
Deo materijala prikazan u ovoj knjizi objavljen je u knjizi “Aeracija
otpadnih voda“ 2006. godine. U ovoj knjizi pored problematike aeracije
primenom vazduha-kiseonika obrađena je i primena drugih tehničkih
gasova odnosno ozona i ugljen-dioksida u različitim procesima u okviru
tehnologije obrade vode.
Kako je domaća literatura iz ove oblasti oskudna, nadamo se da će
ova knjiga biti od pomoći stručnjacima koji rade na poslovima
projektovanja i eksploatacije postrojenja za obradu voda kao i studentima
različitih fakulteta u čijim nastavnim programima je zastupljena.
Veliku zahvalnost dugujemo recenzentima koji su nizom korisnih
sugestija doprineli da knjiga dobije konačnu formu.
Unapred se zahvaljujemo na svim konstruktivnim primedbama i
sugestijama koje ćemo uzeti u obzir i ugraditi u eventualno buduće
izdanje ili proširenje ove knjige.

Juni 2013. godine Autori

 4

SADRŽAJ
Uvod.................................................................... 7
1. Primena vazduha u procesima prečišćavanja
otpadnih voda...................................................... 9
1.1. Flotacija.............................................................. 9
1.2. Egalizacija........................................................... 11
1.3. Separacija peska (peskolovi)............................... 12
1.4. Separacija masti i ulja......................................... 14
1.5. Prethodna aeracija............................................... 14
1.6. Biološka aerobna obrada.................................... 15
1.6.1. Tretman u lagunama........................................... 15
1.6.2. Biološka filtracija............................................... 19
1.6.3. Proces sa aktivnim muljem................................. 21
1.6.3.1. Bioaeracioni bazeni............................................ 25
1.6.3.2. Bioreaktori.......................................................... 28
Literatura............................................................ 31
2. Primena aeracije u procesima biološke obrade
otpadnih voda..................................................... 33
2.1. Sistemi za aeraciju u odnosu na način uvođenja
vazduha............................................................... 34
2.1.1. Dubinska ili aeracija pod pritiskom.................... 35
2.1.2. Površinska ili mehanička aeracija....................... 36
2.1.3. Kombinovana aeracija........................................ 37
2.2. Sistemi aeracije u odnosu na tip procesa............ 39
2.3. Sistemi aeracije sa tehničkim kiseonikom.......... 46
2.4. Osnovni pokazatelji procesa aeracije otpadnih
voda.................................................................... 47
Literatura............................................................ 48
3. Fizičko-hemijske osnove primene kiseonika u
procesima prečišćavanja otpadnih voda............. 50
3.1. Rastvorljivost kiseonika u vodi.......................... 50
3.2. Zapreminski koeficijent transporta kiseonika..... 58
Literatura............................................................ 62
4. Uređaji i oprema za aeraciju………….............. 64
4.1. Gravitacioni aeratori........................................... 65
4.2. Sprej aeratori....................................................... 65
4.3. Mehanički aeratori.............................................. 69
4.3.1. Mehanički površinski aeratori............................ 66
4.3.2. Potopljeni turbinski aeratori............................... 70
4.4. Aeratori sa uduvavanjem vazduha..................... 72
4.4.1. Statički aeratori-distributeri vazduha.................. 72
4.4.2. Dinamički aeratori.............................................. 74
 5

Literatura............................................................ 80
5. Konstrukcije i karakteristike distributera
vazduha............................................................... 82
5.1. Osnovne konstrukcione karakteristike
distributera vazduha............................................ 82
5.2. Materijali za izradu distributera vazduha za finu
aeraciju........................................................ 83
5.2.1. Keramika............................................................ 83
5.2.2. Porozna plastika.................................................. 84
5.2.3. Elastomeri........................................................... 85
5.3. Tipovi distributera vazduha................................ 85
5.3.1. Pločasti distributeri vazduha............................... 86
5.3.2. Cevni distributeri vazduha.................................. 92
5.3.3. Distributeri vazduha u obliku kupole (pečurke). 94
5.3.4. Distributeri vazduha u obliku diska.................... 95
5.4. Tehničke karakteristike distributera vazduha..... 104
5.5. Način i mesto postavljanja distributera
vazduha............................................................... 111
5.6. Uticaj konstrukcionih karakteristika aeracionih
sistema na parametre procesa aeracije................ 113
5.7. Postupak proračuna sistema za aeraciju
(distribuciju vazduha)......................................... 121
5.8. Upravljanje količinom vazduha u sistemima za
aeraciju................................................................ 124
Literatura............................................................ 126
6. Primeri postrojenja za tretman otpadnih voda u
kojima se primenjuje aeracija……………...... 130
6.1. Tretman otpadnih voda u hemijskoj industriji.... 130
6.2. Tretman otpadnih voda u rafinerijama............... 134
6.3. Tretman otpadnih voda u industriji za
proizvodnju biohemijskih agenasa..................... 140
6.4. Tretman otpadnih voda u industriji papira......... 143
6.5. Tretman otpadnih voda iz postrojenja za
preradu ostataka mesne industrije....................... 147
6.6. Tretman otpadnih voda iz industrije za obradu
mleka.................................................................. 151
6.7. Tretman otpadnih voda u pivarskoj industriji..... 154
Literatura…….................................................... 157
7. Primena ozona u tretmanu voda.......................... 158
7.1. Opšte o ozonu..................................................... 158
7.2. Oksidacija ozonom............................................. 159
7.3. Efekti upotrebe ozona......................................... 160
7.4. Oblast primene ozona......................................... 162
 6

7.4.1. Tretman otpadne vode........................................ 162

7.4.2. Tretman vode za piće.......................................... 162
7.5. Tehnika uvođenja ozona u vodu......................... 164
7.5.1. Barbotažni distributeri gasa................................ 164
7.5.2. Injektori.............................................................. 166
7.5.3. Turbinske mešalice............................................. 167
7.6. Tehnološki proces proizvodnje ozona................ 168
7.7. Postupak proračuna sistema za ozonizaciju........ 175
7.7.1. Određivanje ukupne potrošnje ozona i
potrebnog broja ozon generatora......................... 175
7.7.2. Određivanje potrošnje kiseonika......................... 176
7.7.3. Određivanje kapaciteta rezervoara za
skladištenje tečnog kiseonika.............................. 177
7.7.4. Izbor isparivača................................................... 177
7.7.5. Proračun cevovoda gasovite faze kiseonika
(cevovod iza isparivača) ..................................... 178
7.7.6. Primer proračuna sistema za ozonizaciju u
postrojenju za tretman vode za piće ................... 179
Literatura............................................................ 182
8. Primena ugljen-dioksida u tretmanu voda ......... 184
8.1. Opšte o ugljen-dioksidu...................................... 184
8.2. Neutralizacija alkalnih otpadnih voda
primenom ugljen-dioksida.................................. 185
8.3. Ostale primene ugljen-dioksida u tretmanu
voda..................................................................... 193
Literatura 194
Korišćeni termini, skraćenice, i oznake.............. 195
Prilozi 201
Prilog 1. Uređaj za merenje koncentracije
rastvorenog kiseonika u vodi proizvođač
ENDRESS+HAUSER........................................ 201
Prilog 2. Uređaj za merenje koncentracije
rastvorenog kiseonika u vodi HANNA
INSTRUMENTS 9142....................................... 207
 7

UVOD

Sa razvojem industrije opasnost od zagađenja biva sve veća, pa

zaštita čovekove životne i radne sredine u poslednje vreme dobija sve više
na značaju. Površinske i podzemne vode su jedan od najviše ugroženih
resursa. Zato se pripremi vode za piće i postupcima obrade komunalnih i
industrijskih otpadnih voda mora posvetiti posebna pažnja.
Postupci i operacije koje se koriste pri tretmanu otpadnih voda i
pripremi vode za piće kontinuirano se usavršavaju u cilju dobijanja
zahtevanog kvaliteta vode, a ujedno i smanjenja troškova procesa obrade
vode. U postupcima pripreme vode za piće koriste se sledeće osnovne
operacije: mešanje, aeracija, koagulacija i flokulacija, taloženje
(sedimentacija), filtracija i dezinfekcija.
Pomoćne operacije koje se koriste u pripremi vode za piće su:
oksidacija, sorpcija, flotacija, odstranjivanje gvožđa i mangana,
odstranjivanje amonijaka, omekšavanje i stabilizacija vode.
Tretman otpadne vode obuhvata niz operacija i postupaka kojima se
iz vode uklanjaju, suspendovane i rastvorene supstancije, odnosno sve
komponente koje menjaju svojstva vode. Izbor procesa i tehnologije
prečišćavanja zavisi od porekla i karakteristika otpadne vode, kao i
stepena prečišćavanja koji je potrebno postići.
Procesi prečišćavanja otpadnih voda mogu se svrstati u nekoliko
osnovnih grupa:
- mehaničko prečišćavanje,
- fizičko-hemijsko prečišćavanje,
- biološko prečišćavanje.
U zavisnosti od sastava otpadne vode i željenog kvaliteta prečišćene vode
najčešće se vrši kombinovanje procesa iz navedenih grupa.
Kod prečišćavanja otpadnih voda, koriste se sledeći osnovni
procesi: mehaničko izdvajanje nerastvorenih materijala, taloženje
nerastvorenih materijala, koagulacija i flokulacija koloidnih supstancija,
biofiltracija sa imobilisanom mikroflorom, biološka aerobna obrada sa
aktivnim muljem, biološka anaerobna obrada, taloženje sa hemijskim
sredstvima i dezinfekcija prečišćene vode.
Za navedene osnovne procese koriste se pojedine pomoćne
operacije: mešanje i aeracija, flotacija (separacija masti i ulja), filtracija i
dr.
U postupcima za obradu vode za piće, pripremi procesne vode i
prečišćavanju otpadnih voda različitog porekla, sve veću primenu imaju
tehnički gasovi: kiseonik, ozon i ugljen-dioksid. Ovi gasovi podstiču
 8

prirodne procese prečišćavanja i ne stvaraju štetne komponente, odnosno

ne zagađuju životnu sredinu. Mnoge industrijske otpadne vode su
alkalnog karaktera i ne smeju se ispuštati u recipijent, dok im se ne snizi
pH vrednost do dozvoljenih granica. Alkalne otpadne vode sa visokom
koncentracijom teških metala i kalcijuma uspešno se tretiraju ugljen-
dioksidom. U pripremi vode za piće, ozon vrši dezinfekciju i oksidaciju
najrezistentnijih organskih supstancija, čineći ih neškodljivim. Sličnu
funkciju ima i u visokoopterećenim otpadnim i procesnim vodama. Ovi se
gasovi koriste za osnovne ili pomoćne operacije koje predstavljaju deo
tehnološkog postupka obrade vode.
Operacija u obradi voda kojom se gasovita faza (vazduh, kiseonik) i
voda dovode u kontakt u cilju ostvarivanja što intenzivnijeg prenosa
gasova naziva se aeracija. Aeracija se primenjuje kako u obradi otpadnih
voda, tako i u obradi prirodnih voda i pripremi vode za piće.
Uređaji pomoću kojih se vrši uvođenje gasova u vodu nazivaju se
aeratori. Postoje različita konstrukciona rešenja aeratora. Najširu primenu
imaju uređaji kroz koje se vrši uduvavanje komprimovanog vazduha u
vodu tzv. distributeri, zatim mehanički aeratori za površinsku i dubinsku
aeraciju, a u novije vreme su sve više u upotrebi kombinacije rešenja za
mešanje i uduvavanje. Prilikom izbora aeracionog sistema potrebno je
poznavati sledeće: fizičke, hemijske i biološke karakteristike vode,
količinu vode koju treba aerisati i količinu gasa koju treba uneti u vodu.
Na tržištu postoji velika ponuda različitih tipova uređaja za aeraciju
za koje proizvođači definišu određene parametre koji se odnose na
kapacitete, dimenzije, otpore strujanju, efikasnost transporta gasa,
sklonost zaprljanju i slično. Ovi parametri su osnova za izbor
odgovarajućeg tipa aeratora, kao i izbor prateće opreme koja obuhvata
postrojenje za proizvodnju i pripremu gasa, sistem cevovoda, zapornu i
regulacionu armaturu i dr. Pored prethodno pomenutih parametara kod
izbora i odluke u korist jednog ili drugog tipa uređaja, odlučuju još i
parametri kao što su investicioni troškovi, pouzdanost u radu, učestanost
kvarova i popravki, širenje (uzroci) buke i troškovi održavanja.
 9

1. PRIMENA VAZDUHA U PROCESIMA

PREČIŠĆAVANJA OTPADNIH VODA

U zavisnosti od vrste otpadne vode koju treba prečistiti, količine i

karakteristika vode, zahtevanog stepena prečišćavanja, vrste i kvaliteta
vode recipijenta određuje se postupak prečišćavanje otpadne vode.
Obrada otpadnih voda najčešće se izvodi u više faza kombinacijom
operacija i postupaka radi što efikasnijeg uklanjanja komponenata
prisutnih u vodi. Na slici 1.1 prikazan je primer tehnološke šeme
postrojenja kod koga se obrada otpadnih voda odvija u više faza.

Slika 1.1 Tehnološka šema obrade otpadnih voda

U pojedinim fazama obrade otpadnih voda neophodno je dovođenje

vazduha, odnosno kiseonika za šta se koriste uređaji za aeraciju. Procesi
obrade otpadnih voda kod kojih se dovodi vazduh su: flotacija,
egalizacija, separacija masti i ulja, prethodna aeracija, biološka filtracija,
biološka obrada sa aktivnim muljem, biološka obrada u lagunama, i dr.

1.1. Flotacija

U procesu flotacije u tok otpadne vode uvode se mehurovi vazduha.

U prisustvu površinski aktivnih jedinjenja dolazi do ”spajanja”
suspendovanih organskih i neorganskih supstancija (kapi emulgovanog
ulja, deterdženata i dr.) sa mehurovima vazduha. Formirane flokule
isplivavaju na površinu i vrši se njihovo uklanjanje mehaničkim putem. U
procesu flotacije dolazi do smanjenja organskog opterećenja otpadne
vode, delimično i zbog reakcije rastvorenog vazduha sa organskim
 10

polutantima. U poslednje vreme ovaj postupak se sve više primenjuje u

prečišćavanju industrijskih otpadnih voda iz: rafinerijskih postrojenja,
petrohemije, industrije papira i celuloze, prehrambene industruje, itd.
Takođe, koristi se i za zgušnjavanje mulja nastalog prilikom obrade
otpadnih voda.
Flotacija u nekim slučajevima može zameniti taloženje. Materijal
izdvojen sa površine postupkom flotacije ima 2 do 3 puta manji sadržaj
vlage nego materijal izdvojen postupkom taloženja. Postupak flotacije se
sastoji u tome da se u otpadnu vodu uvodi vazduh do trenutka njenog
zasićenja. Iz bazena gde se voda nalazi pod pritiskom, transportuje se na
dno otvorenog flotatora gde ekspandira i oslobađa mehurove vazduha koji
se dižu prema površini. Mehurovi se “spajaju” sa suspendovanim
česticama i smanjujući im gustinu nose ih na površinu vode. Isplivali mulj
se uklanja sa površine, a izbistrena voda ispušta pri dnu flotatora. U
zavisnosti od načina uvođenja vazduha u otpadnu vodu razlikuju se
sledeći postupci flotacije:
- flotacija vazduhom pod atmosferskim pritiskom,
- flotacija rastvorenim vazduhom,
- vakuumska flotacija.
Kod postupka flotacije vazduhom pod atmosferskim pritiskom vrši
se uvođenje vazduha u otpadnu vodu pomoću distributera pri čemu se
formiraju fini mehurovi. Potrošnja vazduha najčešće iznosi 0,2 m3 po 1
m3 vode pri čemu je vreme zadržavanja vode oko 35 minuta.
Kod postupka flotacije rastvorenim vazduhom vrši se rastvaranje
vazduha u vodi pod povišenim pritiskom pri čemu se dobijaju vrlo fini
mehurovi vazduha po čitavoj zapremini vode. U tabeli 1.1 su dati efekti
obrade nekih otpadnih voda flotacijom pod pritiskom.

Tabela 1.1 Efekti obrade industrijskih otpadnih voda flotacijom pod

pritiskom [1]
Koncentracija
BPK5 u
suspendovanih Ostvarena Ostvarena
sirovoj
Proces komponenata u redukcija redukcija
vodi
sirovoj vodi ,%, ,%,
,mg/L,
,mg/L,
Prerada mesa 1400 85,6 1225 67,3
Proizvodnja hartije 1180 97,5 210 62,6
Proizvodnja ribljeg
890 94,8 3048 91,6
ulja
Konzerviranje voća
1350 80,0 790 66,0
i povrća
Proizvodnja sapuna 392 91,5 309 91,6
 11

Proces flotacije je uspešniji ukoliko je veća ukupna površina

kontakta između mehurova vazduha i čestica koje se flotiraju.
Obično se pri flotaciji koriste razne hemikalije u cilju povećanja
adhezije prilikom prijanjanja ili sorpcije mehurova vazduha od strane
suspendovanih čestica ili flokula. Za pospešivanje u procesu flotacije
najčešće se koriste polimeri, aluminijum, gvožđe-hlorid, i dr.
Flotacija se koristi za prečišćavanje otpadnih voda koje sadrže
stabilne emulzije, a aeracija za prečišćavanje voda koje sadrže fino
dispergovane kapi ulja. Procesu flotacije obično prethode koagulacija i
flokulacija. Prosečna efikasnost jednog flotacionog uređaja iznosi:
- izdvajanje ulja, od 85 do 95 %,
- izdvajanje suspendovanih komponenata, od 70 do 75 %, i
- smanjenje hemijski potrebne količine kiseonika, od 65 do 85 %.
Jedan od karakterističnih parametara flotacionog uređaja je radna
temperatura. Sa porastom temperature smanjuje se udeo rastvorenog
kiseonika, a time i efikasnost flotacionog uređaja.

1.2. Egalizacija

Egalizacija (izjednačavanje, balansiranje) se koristi u cilju

smanjenja varijacija u protoku i sastavu otpadne vode. Ove varijacije se
javljaju zbog dnevnih kolebanja komunalnih otpadnih voda, cikličnih
industrijskih procesa, kao i zbog voda koje nastaju usled atmosferskih
padavina. Postrojenja za obradu otpadnih voda rade optimalno kada su
protok i zagađenje otpadne vode relativno konstantni. U tom slučaju neki
od vitalnih delova postrojenja kao što je aeracioni bazen, sistem za
snabdevanje kiseonikom i taložnici mogu biti manjih dimenzija da bi se
smanjili investicioni troškovi.
Egalizacija se uglavnom koristi kod prečišćavanja industrijskih
otpadnih voda zbog toga što se u mnogim industrijama koriste šaržni
procesi proizvodnje. Međutim, egalizacija je nekad potrebna i kod velikih
gradskih sistema za prečišćavanje otpadnih voda.
Otpadne vode koje sadrže toksične ili inhibitorske supstancije treba
podvrgnuti egalizaciji pre biološkog tretmana. Ako je moguće parametre
procesa egalizacije treba utvrditi eksperimentalnim ispitivanjima ili
uzimajući u obzir prave rezultate sa postrojenja, da bi se odredila
tolerancija varijacija za svaki dati proces koji se razmatra.
Egalizacioni bazeni se postavljaju u liniji ili izvan linije tretmana
otpadne vode. Kod bazena koji je u liniji, sva voda ide kroz egalizacioni
bazen i iza njega odlazi sa konstantnim tokom. Bazeni koji su izvan linije
primaju samo protok koji je izvan graničnih vrednosti kao i koncentracije
zagađujućih komponenata koje su iznad prosečnih i ispuštaju ih u slučaju
kada su ulazni tok ili koncentracije ispod prosečnih vrednosti.
 12

U egalizacionom bazenu je potrebno obezbediti dobro mešanje kako

bi se postiglo izjednačavanje sastava ili koncentracije polutanata, a ujedno
sprečilo taloženje suspendovanih komponenata. Ako se mešanje
potpomogne aeracijom postići će se smanjenje zagađenosti otpadne vode
na ulazu u egalizacioni bazen.
Mešanje u egalizacionom bazenu se vrši [1]:
- raspodelom ulaznog toka i postavljanjem pregrada,
- mešanjem pomoću turbinskih mešalica,
- difuzionom ili aeracijom pod pritiskom,
- površinskom ili mehaničkom aeracijom (mešači).
Najčešće se koriste uronjeni mešači ili površinski aeratori koji troše
od 0,004 do 0,008 kW/m3 energije za mešanje i sprečavanje taloženja
suspendovanih komponenata. Za održavanje aerobnih uslova potrebno je
unositi od 0,10 do 0,15 m3 vazduha u minuti po 1 m3 otpadne vode u
bazenu. Primenjen tip površinskog aeratora definiše minimalnu dubinu
vode u bazenu koja se najčešće kreće u granicama od 1,5 do 2,0 m.
Zapremina ispod ovog minimalnog nivoa ne ulazi u efektivnu zapreminu
za izjednačavanje protoka.

1.3. Separacija peska (peskolovi)

U prečišćavanju otpadnih voda peskolovi se koriste za uklanjanje

peska, šljunka i drugih sličnih materijala. Uloga peskolova je da se spreči
taloženje ovih materijala u kanalima i cevovodima, da se zaštite pumpe i
ostali uređaji od habanja, kao i da se rasterete procesi koji slede. Materijal
koji se taloži je uglavnom neorganskog porekla tako da se lako izdvaja iz
vode i ne zahteva dodatnu obradu pre odlaganja.
Peskolovi funkcionišu na principu smirivanja vode da bi se
omogućilo taloženje čestica peska koje voda nosi. Danas se projektuju i
koriste kompleksni bazeni sa mehanizovanim uklanjanjem peska, sa
uređajima za aeraciju i izdvajanje masti i ulja.
Prema načinu kretanja otpadne vode peskolovi mogu biti:
- horizontalni sa pravolinijskim tokom vode,
- horizontalni sa kružnim tokom vode,
- aerisani horizontalnog i radijalnog oblika,
- aerisani sa kružnim tokom.
Aerisani peskolovi se primenjuju kada treba ostvariti najpotpunije
razdvajanje primesa po veličini. Vazduh pospešuje kružno strujanje vode
u peskolovu i time povećava efekat taloženja (slika 1.2).
 13

Slika 1.2 Aerisani peskolov (poprečni presek)

Kod horizontalnih aerisanih peskolova se uz jedan zid na rastojanju

od 45 do 60 mm od dna postavljaju distributeri vazduha odgovarajućeg
tipa.
Prilikom projektovanja aerisanih peskolova preporučuje se:
- brzina kretanja vode od 0,08 do 0,12 m/s,
- odnos širine prema dubini od 1 do 1,5,
- ukupna dubina od 0,7 do 3,5 m,
- hidraulička brzina taloženja peska 18 mm/s,
- intenzitet aeracije od 3 do 5 m3/(m2·h).
Danas se često koriste i aerisani peskolovi sa kružnim tokom vode.
Za ovaj tip peskolova preporučuje se:
- zapremina aerisane zone od 25 do 170 m3,
- intenzitet aeracije od 3,3 do 3,6 m3/(m2·h),
- širina zone aeracije od 1,25 do 3 m,
- prečnik zone taloženja od 4 do 6 m,
- prečnik peskolova od 6,5 do 12 m.
Peskolovi se čiste uglavnom mehanički pomoću različitih
hidromehaničkih uređaja kao što su skreperi za zgrtanje taloga i različite
vrste pumpi za izvlačenje kao što su hidroelevatori, air-lift pumpe, pužni
transporteri i slično.
 14

1.4. Separacija masti i ulja

Masnoće prisutne u otpadnoj vodi stvaraju poteškoće kod procesa

prečišćavanja vode, posebno kod procesa aeracije pri biološkoj obradi
vode. Zbog toga se separator masnoća postavlja kod većine postrojenja za
prečišćavanje voda jer se u svim otpadnim vodama nalaze masti i ulja u
većem ili manjem obimu.
Separatori masti i ulja su u obliku bazena kod kojih se na dnu
uduvava vazduh radi flotacije masnih čestica i sprečavanja taloženja
ostalih čestica. Odstranjivanje izdvojenih masnoća sa površine se vrši
pomoću specijalnih zgrtača (strugača).
Za veća postrojenja za prečišćavanje voda grade se zajednički
bazeni-peskolovi, prethodna aeracija i separatori masnoća. Vreme
zadržavanja otpadne vode u separatoru je obično oko 3 minuta. Na slici
1.3 dat je šematski prikaz separatora masti i ulja.

Pokretni oluci za sakupljanje ulja

Otvarac za Prethodna raspodela
izolaciju

Odvod
Dovod

Podeoni kanal
Ka pumpi
za mulj

Korita za mulj

Slika 1.3 Šematski prikaz uređaja za odstranjivanje ulja i masnoća u podužnom

pravcu dve komore u nizu [2]

1.5. Prethodna aeracija

Prethodna aeracija otpadnih voda primenjuje se samostalno ili u

kombinaciji sa peskolovom, odnosno separatorom masti i ulja i to:
- da pospeši uklanjanje čvrstih suspendovanih komponenata u
retencionim bazenima i da utiče na ravnomernije opterećenje
bioaeracionih bazena,
- da pomogne uklanjanje masti i ulja iz otpadne vode,
- da osveži otpadnu vodu, naročito leti, i
- da redukuje biohemijski potrebnu količinu kiseonika.
Prethodna aeracija se sastoji od uvođenja vazduha u otpadnu vodu u
trajanju od 20 do 30 minuta. To se postiže ili uduvavanjem vazduha ili uz
pomoć mehaničkih aeratora.
Proces separacije potpomaže flokulacija lakših suspendovanih
čvrstih komponenata u veće, što omogućava brže taloženje. Aeracija
 15

potpomaže separaciju masti i ulja, kao i stvaranje aerobnog stanja u vodi

čime se obezbeđuju povoljni uslovi za proces prečišćavanja.

1.6. Biološka aerobna obrada

Aerobni biološki postupci zauzimaju veoma značajno mesto u

tehnologiji obrade otpadnih voda, pre svega zbog značaja razlaganja
organskih jedinjenja kao najvećih zagađivača čovekove životne i radne
sredine.
Tehnologije biološkog prečišćvanja otpadnih voda primenjuju se u
hemijskoj, prehrambenoj (prerada mesa, proizvodnja mleka, šećera, piva i
dr.), farmaceutskoj i drugim industrijama kao i u obradi komunalnih
otpadnih voda koja sledi posle mehaničko–fizičkog tretmana. U ovim
primenama biološko prečišćavanje obično predstavlja drugi stepen
prerade otpadnih voda. U pojedinim slučajevima, otpadne vode se
obrađuju kombinovanim biološkim metodama, tj. postupkom sa aktivnim
muljem i lagunama za aeraciju, koji su pogodni i za teško razgradljive
sastojke.
Za aerobne biološke procese neophodno je obezbediti dovoljno
kiseonika i dovoljno efikasan kontakt kiseonika, organskih komponenata i
mikroorganizama.
Biološki procesi prečišćavanja otpadnih voda, koji se odvijaju u
prisustvu kiseonika dele se na:
- procese u jezerima i lagunama,
- procese biološke filtracije, i
- procese sa aktivnim muljem.

1.6.1. Tretman u lagunama

Postupci prečišćavanja u lagunama su bliski postupcima koji se

odvijaju u prirodnim vodenim sistemima. Lagune se najčešće izrađuju u
vidu plitkih prostornih bazena iskopanih u zemlji tako da spadaju u
jeftinija tehnička rešenja. Osnovni nedostatak je potreba za velikom
površinom. Uz biološke procese u lagunama se istovremeno odvija i
taloženje i isplivavanje u vodi prisutnih supstancija. U zavisnosti od
organskog opterećenja, dubine vode u laguni i klimatskih uslova,
razgradnja organskih supstancija se odvija putem aerobnih ili anaerobnih
procesa uz fotosintezu algi (slika 1.4).
 16

Slika 1.4 Biohemijski procesi u lagunama [1]

U zavisnosti od procesa koji se odvijaju u njima lagune se dele na:

- aerobne (prirodna aeracija),
- fakultativne (aerobno-anaerobne), i
- aerisane.
Na slici 1.5 je prikazan primer jedne višestepene (kombinovane)
lagune.

Slika 1.5 Šema kombinovane lagune

Zbog niskih investicionih i pogonskih troškova lagune su pogodne

za manja naselja, ali se dosta koriste i za industrijske otpadne vode koje
su biološki razgradljive. Takođe, se koristite i u kombinaciji sa drugim
procesima prečišćavanja otpadnih voda. Efikasnost laguna je promenljiva
i zavisi od vremenskih prilika tokom godine.

Aerobne lagune

U aerobnim lagunama se koristi kiseonik iz procesa fotosinteze

zelenih algi i vodenih biljaka. Lagune su plitke i u njima se voda zadržava
 17

relativno malo vremena. Da bi se vršila kontrola suspendovanih

komponenata u efluentu potrebno je vršiti uklanjanje algi.
Biološki procesi obrade otpadnih voda u aerobnim lagunama
primenjuju se u područjima sa pogodnim klimatskim uslovima.

Fakultativne lagune

Najrašireniji tip lagune za stabilizaciju zagađenja je fakultativna

laguna, takođe poznata kao oksidaciona laguna sa osnovnom
karakteristikom aerobne površinske zone sa gradijentom prema
anaerobnoj zoni na dnu.
Kiseonik se obezbeđuje fotosintezom i kontaktom između površine
vode i vazduha. Aerobni mikroorganizmi vrše stabilizaciju (razgradnju)
organskog zagađenja i nusprodukata iz anaerobnih procesa u dubljim
slojevima. Ispust iz lagune je postavljen nešto ispod površine, kako bi se
prisustvo algi u efluentu smanjilo na minimum uz održavanje potrebnog
sadržaja rastvorenog kiseonika.

Aerisane lagune

Aerisane lagune predstavljaju sisteme prečišćavanja otpadnih voda

aktivnim muljem sa niskim opterećenjem mase mulja, sa ili bez
recirkulacije aktivnog mulja i produženom aeracijom.
Najčešće se koriste za prečišćavanje komunalnih i biološki visoko
opterećenih industrijskih otpadnih voda.
Pre uvođenja u aerisanu lagunu vrši se grubo mehaničko
prečišćavanje vode prolaskom kroz grubu rešetku, taložnik za pesak i
separator masti i ulja (po potrebi).
Aerisane lagune su bazeni, najčešće iskopani u zemlji, dubine oko 4
m. Aeracija otpadne vode vrši se primenom mehaničkih aeratora ili
sistemom za uduvavanje vazduha (distributeri vazduha). Pored unošenja
dovoljne količine kiseonika, aeracioni sistem ima zadatak da održava
aktivni mulj u suspenziji.
Recirkulacija mulja vrši se pomoću mamut-pumpi koje evakuišu
mulj iz levka na nizvodnom kraju, i šalju ga na uzvodni kraj aerisane
lagune.
Nakon prolaska kroz aerisanu lagunu, otpadna voda ulazi u taložnu
lagunu, koja je nešto plića (dubine oko 2 m), i ne raspolaže sistemom za
aeraciju otpadne vode. Taložne lagune se takođe najčešće izvode kao
bazeni iskopani u zemlji. Iz taložne lagune izbistrena otpadna voda se
ispušta u recipijent.
Radi zaštite okolnog tla od isticanja vode potrebno je vršiti
postavljanje nepropusnih obloga oko zidova laguna.
 18

Tipične vrednosti za projektovanje sistema sa aerisanim lagunama

za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda date su u tabeli 1.2.

Tabela 1.2 Podaci za projektovanje sistema sa aerisanim lagunama [3]

Veličina Jedinica Vrednost
Zapreminsko opterećenje kgBPK5/(m3·dan) 0,02 ÷ 0,06
Aerisana
Potrošnja kiseonika kg/kgBPK5 1,5
laguna
Potrebna površina lagune m2/ES* 1,0 ÷ 1,5
Vreme zadržavanja vode dan oko 1
Taložna
Količina svežeg mulja L/(ES·god) 20 ÷ 70
laguna
Količina osušenog mulja L/(ES·god) 10 ÷ 40
*
ES – ekvivalentni stanovnik

Na slici 1.6 data je principijelna šema sistema aeracije laguna sa

uvođenjem vazduha kroz potopljene perforirane cevi.

Uže za
vadenje
i spuštanje
distrubutera
vazduha Zglobna veza

Cevi za dovod vazduha

Distributer vazduha
(Porozne cevi)

Slika 1.6 Detalj veze distributera sa sistemom za dovod vazduha [3]

Aerobna jezera

Aerobna jezera su plitki otvoreni zemljani bazeni velike površine u

kojima se prečišćavanje otpadne vode odvija kao proces prirodnog
 19

prečišćavanja, uz minimalnu regulaciju. Neophodna količina kiseonika za

prečišćavanje otpadne vode dobija se metabolizmom algi (zbog
optimalnih uslova za fotosintezu-voda mora da bude u plitkom sloju od 1
do 1,5 m), a dodatna količina kiseonika obezbeđuje se difuzijom
atmosferskog kiseonika kroz površinu vode. Bakterije koje razgrađuju
otpadne materije produkuju komponente neophodne za rast algi. Ne
računajući alge ostala mikroflora je u osnovi ista sa mikroflorom slabo
opterećenih postupaka sa aktivnim muljem. Vreme zadržavanja otpadne
vode u aerobnim jezerima je dugo, obično ne manje od 90 dana, odnosno
organsko opterećenje je veoma malo i limitirano je količinom kiseonika
unetog iz atmosfere i proizvedenog fotosintezom algi.

1.6.2. Biološka filtracija

Biofiltri su takvi uređaji kod kojih su mikroorganizmi, koji

učestvuju u procesu biorazgradnje organskih jedinjenja, vezani za
površinu nekog čvrstog materijala na kojoj formiraju tanki sloj u vidu
biofilma. Biofiltri treba da su tako konstruisani da omogućavaju
zadovoljavajuće odstranjivanje, odnosno destrukciju, organskih jedinjenja
(polutanata) iz vode. Konstrukcija biofiltra treba da je takva da
omogućava [2]:
- da bakterije, neophodne za procese biorazgradnje, budu vezane za
nosač biofiltra (površinu čvrstog materijala),
- da voda, odnosno organska jedinjenja u njoj, imaju efikasan kontakt
sa biofiltrom,
- da rast biofilma mora biti kontrolisan da ne bi došlo do začepljenja
sa biomasom i poremećaja hidrauličnog režima rada biofiltra, i
- da se obezbedi snabdevanje sa kiseonikom potrebnim za proces
degradacije organskih jedinjenja (polutanata) u vodi koja se tretira.
U praksi se kao nosači bakterija najčešće koriste kamen, drvo i
plastika. Korišćeni materijal mora obezbediti dobro vezivanje bakterija na
njegovu površinu, jer ukoliko to nije slučaj doći će do ispiranja bakterija
sa vodom, odnosno do pogoršanja ili onemogućavanja rada biofiltra.
Neophodan je dobar kontakt vode i površine biofiltra, odnosno kontakt
organskih jedinjenja (polutanata) i mikroorganizama (i kiseonika).
S obzirom na princip rada biofiltri se mogu svrstati u dve osnovne
grupe:
- statički,
- pokretni (sa filtarskim slojem na ispunama u fluidizovanom stanju
ili na pokretnim diskovima).
Kod statičkih biofiltara ne dolazi do kretanja filtarskog materijala,
odnosno preko filtarskog materijala se propušta voda koja se tretira (slika
1.7). U pokretnim biofiltrima ostvaruje se kretanje filtarskog sloja čime se
 20

obezbeđuje veoma dobar kontakt sa otpadnom vodom. U ovu grupu

spadaju i biofiltri u vidu diskova koji rotiraju (slika 1.8). U toku rotacije
diska obezbeđen je naizmeničan kontakt filtarskog sloja sa vazduhom i
vodom.

Ispuna

Zidovi
Raspršivac
Nosac vode
ispune
Influent Efluent

Slika 1.7 Presek kapajućeg filtra sa ispunom od kamena

Slika 1.8 Šema procesa sa rotacionim biološkim kontaktorima

U zavisnosti od hidrauličkog i organskog opterećenja razlikuju se

sledeći tipovi biofiltara:
1) Slabo opterećeni - niskoučinski; pogodni su za manja postrojenja,
imaju stepen uklanjanja BPK5 oko 95 %, sa nitrifikacijom i skoro
potpunom stabilizacijom mulja;
2) Jako opterećeni - visokoučinski kod kojih organska jedinjenja u
mulju nisu stabilizovana, stepen uklanjanja BPK5 je od 70 do 90 %,
u cilju održavanja potrebne brzine vode u ispuni primenjuje se
recirkulacija vode;
 21

3) Kule; visine od 5 do 20 m, koriste se za delimično prečišćavanje

organski visoko opterećenih industrijskih otpadnih voda, kao prva
faza prečišćavanja u višestepenom postrojenju.
Za adekvatan rad biofiltra veoma je važno da se obezbedi dobra
aeracija, odnosno dovoljna količina kiseonika. Ta količina treba da je
veća od stehiometrijske potrebe za oksidacijom organskih jedinjenja.
Osim toga, potrebno je pratiti rast biomase na biofilmu i njeno
odstranjivanje kako ne bi došlo do problema u radu.
Efikasnost i kapacitet prečišćavanja u biofiltrima zavisi od
hidrauličkog i organskog opterećenja sistema, pH vrednosti sredine,
temperature vode, sadržaja kiseonika i vrste ispune, zatim od
koncentracije zagađujućih komponenata u otpadnoj vodi, kao i debljine
sloja mikroorganizama u nosaču filtra.

1.6.3. Proces sa aktivnim muljem

Biološki proces prečišćavanja otpadnih voda sa aktivnim muljem je

sekundarni proces prečišćavanja u cilju uklanjanja organskih i koloidnih
supstancija iz otpadne vode. Koristi se posle primarnog taloženja pri
kome se izdvaja najveći deo suspendovanih komponenata. Aktivni mulj
se nalazi u lebdećem stanju i sastoji se iz mikroorganizama, rastvorenih
organskih i neorganskih supstancija kao i suspendovanih i koloidnih
komponenata iz otpadne vode. Proces, u kome se koristi aktivni mulj, je
aerobni biološki proces u kome se mikroorganizmi u prisustvu kiseonika
u određenim uslovima sredine (pH i temperatura), hrane organskim
jedinjenja, oslobađajući ugljen-dioksid u vodu i pri tome se razmnožavaju
i rastu. Posledica takve aktivnosti mikroorganizama je povećanje
koloidnih i rastvorenih organskih supstancija u obliku manje ili više
stabilizovanog mulja, koji je kao takav mnogo manje opasan po čovekovu
životnu i radnu sredinu i pogodan za dalji tretman. Efikasnost rada
postrojenja sa aktivnim muljem zavisi od sposobnosti mikroorganizama
da razgrade organska jedinjenja iz otpadne vode i da se grupišu u
pahuljice (flokule) i talože u sekundarnom taložniku. Mulj se taloži u
sekundarnom taložniku i pri tome je moguće da se zajedno s njim istalože
i biološki teško razgradljive i otrovne komponente. U bioaeracionom
bazenu je potrebno održavati određen odnos između nove količine
organskih jedinjenja koja treba razgraditi i mase mikroorganizama koji
vrše prečišćavanje. Taj odnos zavisi od vrste otpadne vode, željenog
stepena prečišćavanja, usvojene tehnologije prečišćavanja i karakteristika
samog aktivnog mulja. Da bi se opisani odnos postigao i održao
neophodno je da se jedan deo istaloženog aktivnog mulja iz sekundarnog
taložnika neprekidno šalje na početak procesa (recirkulisani, tj. povratni
 22

mulj), dok se preostali deo aktivnog mulja odvodi na dalji tretman (višak
mulja).
Mikroorganizmi se generalno sastoje od 70 do 90 % organske i 10
do 30 % neorganske supstancije. Sastav aktivnog mulja, tj. biomase se
predstavlja sledećim hemijskim bruto formulama [4]:
C5H7NO2 - prema Huveru (Hoover) i Porgesu (Porges), i
C7H11NO3 - prema Halmersu (Halmers).
Neorganska frakcija aktivnog mulja se sastoji iz oksida fosfora,
kalijuma, natrijuma i drugih metala (P2O5, K2O, N2O, MgO, CaO, SO3,
Fe2O3 i dr.).
Na slici 1.9 je prikazana šema konvencionalnog postrojenja za
prečišćavanje otpadnih voda sa aktivnim muljem.

Slika 1.9 Konvencionalni sistem sa aktivnim muljem: 1 - ulaz otpadne voda,

2 - bioaeracioni bazen, 3 - aeracija, 4 - sekundarni (naknadni) taložnik,
5 - recirkulacija aktivnog mulja, 6 - višak aktivnog mulja,
7 - prečišćena voda

Osnovni elementi konvencionalnog postrojenja sa aktivnim muljem

su:
- bioaeracioni bazen ili više povezanih bazena sa vremenom
zadržavanja otpadne vode od 0,5 do 24 časa,
- uređaj za dovod vazduha, tj. kiseonika (u bioaeracioni bazen se
uvodi atmosferski vazduh ili tehnički kiseonik),
- sekundarni taložnik,
- uređaji za sakupljanje mulja sa dna taložnika (grebači) i njegovo
recirkulisanje u bioaeracioni bazen,
- uređaji za uklanjanjen viška mulja.
Za odvijanje procesa sa aktivnim muljem neophodno je obezbediti
odgovarajuću količinu kiseonika, dovoljan broj živih mikroorganizama,
dobar kontakt mikroorganizama, organskih jedinjenja i kiseonika. Da bi
se to ostvarilo vrši se više operacija u toku procesa:
- mešanje aktivnog mulja sa otpadnom vodom koja se prečišćava,
- aeracija mešavine u bioaeracionom bazenu,
 23

- odvajanje aktivnog mulja iz mešavine u sekundarnom taložniku,

- vraćanje odgovarajuće količine aktivnog mulja (povratni mulj) u
bioaeracioni bazen, i
- odstranjivanje i odlaganje viška aktivnog mulja.
Povratni mulj se dodaje otpadnoj vodi ispred bioaeracionog bazena,
a dobrim mešanjem u bazenu se ostvaruje zadovoljavajući kontakt faza.
Količina vode sa povratnim muljem se obično kreće od 10 do 50 %, a u
zavisnosti od procesa koji se koristi.
Prema kriterijumu organskog opterećenja aktivnog mulja sistemi se
dele na:
- visoko opterećene,
- konvencionalno opterećene, i
- nisko opterećene (produžena aeracija, stabilizacija mulja, potpuno
prečišćavanje).

Visoko opterećeni sistemi

Visoko opterećeni sistemi prečišćavanja se primenjuju kada se želi

postići visok efekat rada postrojenja uz relativno loš kvalitet efluenta.
Opterećenje mase mulja se kreće u intervalu od 0,5 do 5
kgBPK5/(kgSM⋅dan), a vreme trajanja aeracije je 1 do 3 h. Efluent sadrži
visoke koncentracije aktivnog mulja koji se nalazi u aktivnoj fazi rasta.
Recirkulacija mulja iznosi oko 10 % količine efluenta.

Konvencionalno opterećeni sistemi

Najviše se upotrebljavaju za prečišćavanje komunalnih otpadnih

voda. Opterećenje aktivnog mulja se kreće od 0,2 do 0,5
kgBPK5/(kgSM⋅dan), sa vremenom zadržavanja otpadne vode u
bioaeracionom bazenu od 4 do 8 h. Koncentracija aktivnog mulja se
održava u granicama od 1,5 do 3 kg/m3. Konvencionalno opterećeni
sistemi mogu biti sa delimičnim ili sa potpunim mešanjem.

Nisko opterećeni sistemi

Nisko opterećeni sistemi se primenjuju za obradu malih količina

otpadnih voda. Pri tome se uvek koristi bioaeracioni bazen sa potpunim
mešanjem, a recirkulacija mulja obično iznosi 100 % od količine influenta
(r=1). Opterećenje mulja je malo i iznosi oko 0,05 kgBPK5/(kgSM⋅dan)
što uz dugo vreme zadržavanja mulja (20 do 30 h) uslovljava da
mikroorganizmi budu u fazi endogene respiracije.
Prema broju stepeni prečišćavanja sistemi sa aktivnim muljem
mogu biti jednostepeni, dvostepeni i trostepeni.
 24

Jednostepeno prečišćavanje

U ovom slučaju se prečišćavanje odvija u jednom stepenu, sa istim

tipom aktivnog mulja i pri tome se vrši samo razgradnja organskih
jedinjenja. Eventualno može doći i do delimične nitrifikacije i
defosfatizacije u bioaeracionom bazenu i pri tome se azotna i fosforna
jedinjenja koriste kao izvor hrane manjoj populaciji mikroorganizama.

Dvostepeno prečišćavanje

Kod ovih sistema se u prvom stepenu razgrađuju organska

jedinjenja, a u drugom se stvaraju uslovi za rast nitrifikacionih
organizama koji vrše nitrifikaciju (slika 1.10). Svaki stepen se sastoji od
bioaeracionog bazena i sekundarnog taložnika.
Nedostaci ovih sistema su:
- nastajanje veće količine otpadnog mulja, i
- povećani troškovi usled potrebe za većim brojem taložnika.

Slika 1.10 Dvostepeni sistem (razgradnja organskih jedinjenja i nitrifikacija)

Trostepeno prečišćavanje

U ovom slučaju pored faze razgradnje organskih jedinjenja i

nitrifikacije vrši se i denitrifikacija u posebnom bioaeracionom bazenu,
što je vrlo pogodno za totalno uklanjanje azota iz otpadne vode. U
procesu denitrifikacije nitrati reaguju sa biomasom iz aktivnog mulja pri
čemu se oslobađa ugljen-dioksid, koji se lako desorbuje iz vode. Posle
svakog od tri stepena nalazi se taložnik gde se vrši izbistravanje vode, dok
se u samim bazenima održavaju potrebni uslovi za te procese (pH
vrednost, hemijski reagensi, temperatura i koncentracija rastvorenog
kiseonika). Ovaj način je pogodan za prečišćavanje industrijskih otpadnih
voda.
 25

1.6.3.1. Bioaeracioni bazeni

Bioaeracioni bazen predstavlja jedan od najvažnijih delova

postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i njegovo projektovanje kao i
funkcionalnost i efikasnost zavise od mnogih parametara.
Na osnovu kriterijuma mešanja otpadne vode bioaeracioni bazeni
mogu da budu sa delimičnim ili sa potpunim mešanjem otpadne vode
(slika 1.11).

Slika 1.11 Šematski prikaz bioaeracionog bazena: a) sa klipnim kretanjem

otpadne vode, b) sa potpunim mešanjem

Bioaeracioni bazeni sa delimičnim mešanjem

U bioaeracioni bazen sa delimičnim mešanjem otpadna voda i

povratni mulj se uvode na početak bazena i aerišu istim intenzitetom duž
celog toka. Odnos organskog opterećenja mulja i potrošnja kiseonika
opadaju od ulaza prema izlazu otpadne vode. Opadanjem ovih parametara
menja se i struktura mikroorganizama, pa samim tim i efikasnost
transporta kiseonika duž bazena nije jednolika (slika 1.12). Tok
prečišćavanja, pa i kvalitet prečišćene vode je promenljiv. Bazen može
imati više odvojenih vertikalnih ili horizontalnih delova kroz koje otpadna
voda protiče serijski ili u više prolaza. Sistem sa delimičnim mešanjem je
vrlo osetljiv na promene kvantitativnih i kvalitativnih karakteristika
otpadnih voda, a naročito na pojavu toksičnih supstancija. Ne preporučuje
se za tretman industrijskih otpadnih voda.
 26

Slika 1.12 Efikasnost transporta kiseonika duž bioaeracionog bazena sa klipnim

strujanjem [3]

Bioaeracioni bazeni sa potpunim mešanjem

Kod potpunog mešanja, otpadna voda i aktivni mulj se uvode u

bioaeracioni bazen na nekoliko mesta ili se pak vrši intenzivno mešanje
otpadne vode pomoću turbinskih mešalica, tako da se postiže potpuno
mešanje otpadne vode i muljne smeše. Na taj način se omogućava
zapreminska ravnomernost osnovnih tehnoloških parametara, kao što su:
koncentracija mulja (3000 do 5000 mg/L), potrošnja kiseonika, organsko
opterećenje mulja, mikrobiološka aktivnost, koncentracija preostalog
zagađenja, itd. Aktivni mulj je mnogo manje osetljiv na udarna
opterećenja i toksične supstancije. Zato je ovaj sistem najpogodniji za
prečišćavanje industrijskih otpadnih voda.
Osnovni parametri procesa aeracije su:
- vreme zadržavanja otpadne vode (τh),
- potreba za kiseonikom,
- stepen recirkulacije mulja,
- količina proizvedenog mulja,
- količina viška mulja,
- indeks mulja,
- vreme zadržavanja mulja (τm),
- opterećenje mase mulja (RSM),
- zapreminsko opterećenje bioaeracionog bazena (Rv).
Prilikom biološkog tretmana u bioaeracionom bazenu potrebno je
poznavati sledeće karakteristike otpadne vode:
- protok,
- biohemijski potrebnu količinu kiseonika (BPK5),
- koncentraciju suspendovanih komponenata,
- temperaturu vode,
- toksičnost,
- sadržaj azota,
- sadržaj deterdženata,
 27

- sadržaj masti i ulja.

Projektovanje bioaeracionog bazena se sastoji iz sledećih koraka:
a) određivanje karakteristika otpadne vode
- prosečni protok,
- biohemijski potrebna količina kiseonika (BPK5),
- sadržaj azota,
- koncentracija suve mase aktivnog mulja (cSM),
b) određivanje ekstremnih letnjih i zimskih temperatura,
c) definisanje željene efikasnosti prečišćavanja,
d) određivanje opterećenja mase mulja (RSM),
e) usvajanje odgovarajućeg vremena zadržavanja mulja (τm) i vremena
zadržavanja otpadne vode (τh),
f) određivanje produkcije mulja u funkciji od vremena zadržavanja
mulja, koncentracije suve mase aktivnog mulja i ćelijske produkcije
za zimske i letnje uslove,
g) određivanje potrebne količine kiseonika za zimske i letnje uslove,
h) određivanje količine recirkulisanog mulja i viška mulja, da bi se
postiglo odgovarajuće vreme trajanja tretmana,
i) određivanje organskog opterećenja bioaeracionog bazena i njegove
zapremine,
j) izbor odgovarajućeg aeracionog sistema.
Osnovni parametri za projektovanje procesa prečišćavanja sa
aktivnim muljem se izračunavaju pomoću sledećih izraza:

1. Opterećenje mase mulja

( BPK5 )d kgBPK 5
RSM = , , (1.1)
mSM kgSM ⋅ dan
gde su:
(BPK5)d ,kgBPK5/dan, - dnevna količina organskog
zagađenja,
mSM ,kgSM, - masa suve supstancije
aktivnog mulja.

2. Zapreminsko opterećenje bioaeracionog bazena

RV = cSM ⋅ RSM ,kgBPK5/(m3⋅dan), (1.2)
gde je:
cSM ,kgSM/m3, - koncentracija suve mase aktivnog
mulja.

3. Zapremina bioaeracionog bazena

( BPK5 )d
V= , m3 . (1.3)
RV
 28

4. Vreme zadržavanja vode u bioaeracionom bazenu

V
τ= ,h, (1.4)
Qul
gde je:
Qul ,m3/h, - protok vode na ulazu u bioaeracioni bazen.

5. Vreme zadržavanja mulja u bioaeracionom bazenu

V ⋅ cMB
τm = ,h, (1.5)
QMR ⋅ cMR − Qul ⋅ cul
gde su:
cMB ,kg/m3, - koncentracija mulja u bioaeracionom
bazenu,
3
QMR ,m /h, - protok u recirkulaciji,
cMR ,kg/m3, - koncentracija mulja u recirkulaciji,
cul ,kg/m3, - koncentracija zagađujućih komponenata
u influentu.

6. Stepen recirkulacije mulja

cMB
re = ,% . (1.6)
cMR − cMB

Vrednosti opterećenja mase mulja i zapreminskog opterećenja

bioaeracionog bazena su date u tabeli 1.3.

Tabela 1.3 Karakteristične vrednosti opterećenja mase mulja i zapreminskog

opterećenja bioaeracionog bazena [3]
Intenzitet opterećenja
vrlo slabo
Jedinica
jako srednje slabo (produžena
aeracija)
Opterećenje kgBPK 5 veće od manje od
mase mulja, 0,2 ÷ 0,5 0,07 ÷ 0,2
kgSM ⋅ dan 0,5 0,07
(RSM)
Zapreminsko
opterećenje kgBPK 5 veće od manje od
0,6 ÷ 1,5 0,35 ÷ 0,6
bioaeracionog m3 ⋅ dan 1,5 0,35
bazena, (RV)

1.6.3.2. Bioreaktori

Bioreaktori su zatvorene posude kod kojih se princip rada zasniva

na aeraciji otpadne vode i aktivnog mulja. Visina vodenog stuba u ovim
reaktorima iznosi od 12 do 25 m. Izrađuju se od čeličnih materijala koji se
 29

oblažu plastičnim prevlakama ili nekim drugim zaštitnim premazima.

Sekundarni taložnik može činiti celinu sa bioreaktorom ili biti odvojen od
njega. Na slici 1.13 je prikazana šema bioreaktora tipa "Bayer" kod koga
je taložnik odvojen.
Postupak sa aktivnim muljem u visokom bioreaktoru se razvio pre
svega za obradu industrijskih, odnosno teže razgradljivih otpadnih voda.
U Evropi su ovaj postupak uporedo razvili veliki hemijski kompleksi
"Bayer" i "Hoechst".

Slika 1.13 Bioreaktor tipa "Bayer": 1 - otpadna voda, 2 - aerator-mlaznica,

3 - odušak, 4 - hidrociklon, 5 - pumpa, 6 - dovod vazduha, 7 - taložnik, 8 - preliv
taložnika, 9 - višak mulja

Otpadna voda i komprimovani vazduh se uvode istovremeno na dno

reaktora pomoću specijalnih aeratora-mlaznica. Odlika ovih specijalno
konstruisanih mlaznica sa dvofaznim tokom je da kinetičku energiju
intenzivnog mlaza tečnosti pri energetski povoljnim uslovima koriste za
fino dispergovanje mehurova vazduha u tečnost. Formirani sitni mehurovi
se kreću sporo kroz visoki vodeni stub povećavajući vreme zadržavanja
pri čemu se ostvaruje efikasno unošenje kiseonika. Da bi se postigao
optimalan rad mlaznica neophodno je usaglasiti protok vazduha i protok
tečnosti. Iskustveni podaci ukazuju da se kod mlaznica pljosnatog oblika
postiže maksimalno unošenje kiseonika od 3,2 kg/kWh, pri visini
vodenog stuba od 15 m. Aktivni mulj i voda se održavaju u suspenziji
mešanjem koje se ostvaruje ubacivanjem mehurova vazduha pomoću
mlaznica. Otpadni gasovi iz bioreaktora se ispuštaju kroz odušak koji se
nalazi na vrhu reaktora. Nakon potrebnog vremena zadržavanja, voda i
mulj se preko hidrociklona odvode u taložnik u kome se vrši razdvajanje
faza. Prečišćena voda se ispušta preko preliva taložnika, a istaloženi mulj
se vraća u bioreaktor pomoću pumpe. Višak mulja se obrađuje i odlaže na
za to predviđeno mesto.
 30

Na slici 1.14 prikazan je presek mlaznice tipa "Bayer", proizvedene

od polipropilena, otporne na koroziju i stvaranje naslaga (kamenca). Ove
mlaznice se ugrađuju obično u grupama. Grupu čine četiri mlaznice.
Slobodan mlaz je usmeren prema dnu reaktora pod uglom od 45o. Time se
sprečava taloženje čvrstih čestica na dnu reaktora. Rastojanje mlaznice od
dna reaktora je 0,75 do 1 m. Jedna grupa mlaznica se postavlja na svakih
8 do 10 m2 poprečnog preseka reaktora. Prečnik mlaznice za vodu je 8
mm, a prečnik komore za mešanje mlaznice je 14 mm.

Vazduh

Voda d d1

Slika 1.14 Poprečni presek mlaznice tipa "Bayer" [4]

Biološko prečišćavanje u visokom bioreaktoru po tehnologiji koju

su razvili i koriste koncerni "Bayer" i "Hoechst" ima niz prednosti u
odnosu na klasičnu biološku obradu sa aktivnim muljem i to:
- bolje iskorišćenje unešenog kiseonika iz vazduha i do 85 %, zbog
veće visine vodenog stuba, što znači da je potrebno uneti svega 1/5
do 1/7 od količine vazduha koji se unosi površinskim aeratorima
kod klasičnih aeracionih bazena sa aktivnim muljem,
- sprečava se zagađenje životne sredine sa neprijatnim mirisima i
opasnim bakterijama,
- iskorišćeni vazduh i otpadni gasovi mogu se prečišćavati, što je kod
klasičnih bazena veoma skupo i često neizvodljivo,
- može se menjati visina vodenog stuba što znači da je znatno
elastičniji od klasičnih bioaeracionih bazena,
- zauzima manji prostor zbog gradnje u visinu,
- bioreaktori se grade od čeličnog lima koji je znatno otporniji na
promene spoljnje temperature što nije slučaj kod betonskih bazena
koji pucaju i postaju vodopropusni.
 31

Za ilustraciju prednosti procesa obrade u visokom bioreaktoru u

odnosu na klasični proces obrade sa aktivnim muljem u bioaeracionom
bazenu, dati su uporedni pokazatelji u tabeli 1.4.

Tabela 1.4 Uporedni pregled karakterističnih parametara kod procesa sa

aktivnim muljem u bioreaktoru i bioaeracionom bazenu [1]
Bioaeracioni
Parametar Jedinica Bioreaktor
bazen
3
Zapremina m 21000 21000
Visina vodenog stuba m 17 ÷ 24 4
površinski
Aeracija - injektori
aeratori
Energetska efikasnost transporta
kg/kWh 2,7 ÷ 3,0 1,5
kiseonika
3
Potrošnja vazduha m /h 10800 70300
Udeo kiseonika u otpadnom gasu % 5÷8 19 ÷ 20
Iskorišćenje kiseonika % 60 ÷ 85 5 ÷ 10
2
Površina taloženja m 1640 2460
Površina potrebnog prostora m2 11000 50000

Zbog svoje fleksibilnosti tehnologija obrade sa aktivnim muljem u

visokom bioreaktoru ima široke mogućnosti primene u praksi pri obradi
otpadnih voda hemijske, petrohemijske i prehrambene industrije. Veoma
uspešno se primenjuju za uklanjanje amonijaka u obradi rafinerijskih
otpadnih voda.

Literatura

[1] Simičić, H.: Procesi obrade otpadnih voda, Eko-Zeleni, Tuzla, 2002.
[2] Đuković, J., B. Đukić, D. Lazić, M. Marsenić: Tehnologija vode,
Beograd, 2000.
[3] Ljubisavljević, D., A. Đukić, B. Babić: Prečišćavanje otpadnih voda,
Građevinski fakultet, Beograd, 1995.
[4] Kuburović, M., M. Stanojević: Biotehnologija–procesi i oprema,
SMEITS, Beograd, 1997.
[5] Kuburović, M., A. Petrov: Zaštita životne sredine, SMEITS i
Mašinski fakultet, Beograd, 1994.
[6] Savić, V., O. Kovač, S. Sokolović, O. Nikolić i dr.: Obrada
iskorištenih ulja i emulzija, IKOS, Zenica, 1991.
[7] Degremont, G.: Tehnika prečišćavanja vode, Prevod sa francuskog,
Građevinska knjiga, Beograd, 1976.
 32

[8] Baras, J., L. Knežić, M. Blagojević, M. Mitrović: Obrada otpadnih

voda, I deo, Fizička i hemijska obrada, Savez hemičara i tehnologa
Srbije, Beograd, 1979.
[9] Bogner, M. i dr.: Termotehničar, tom 2, Poglavlje – Zaštita životne
sredine, Interklima – grafika, Vrnjačka Banja, SMEITS, Beograd,
2004.
 33

2. PRIMENA AERACIJE U PROCESIMA

BIOLOŠKE OBRADE OTPADNIH VODA

U biološkoj obradi otpadnih voda aeracija je operacija u kojoj se

gasovita faza, obično vazduh ili kiseonik, dovodi u kontakt sa otpadnom
vodom preko odgovarajućeg sistema za distribuciju, a u cilju
obogaćivanja otpadne vode kiseonikom i ostvarivanja što efikasnijeg
procesa prečišćavanja.
U cilju održavanja aerobnih uslova postoji potreba za stalnim
unošenjem kiseonika u otpadnu vodu (minimalno 1 do 2 g/m3). Kiseonik
se u otpadnoj vodi rastvara i koristi za održavanje životnog ciklusa
mikroorganizama. Uobičajeno je unošenje kiseonika preko vazduha,
mada je moguće i unošenje tehničkog kiseonika. Rastvoreni kiseonik se u
procesu prečišćavanja koristi za:
- razgradnju organskih supstancija,
- procese sinteze biomase,
- endogenu respiraciju, i
- nitrifikaciju.
Izbor sistema za aeraciju je veoma kompleksno pitanje, jer je
potrebno da kapacitet unošenja kiseonika u otpadnu vodu odgovara
potrošnji kiseonika, koja se definiše na osnovu odabranog tipa procesa i
organskog opterećenja otpadne vode.
Aeracija je operacija u obradi voda kojom se gasovita faza, obično
vazduh ili kiseonik, i voda dovode u kontakt u cilju ostvarivanja što
intenzivnijeg prenosa gasova. Pri obradi prirodnih voda aeracija se koristi
za:
- uklanjanje pojedinih rastvorenih neorganskih supstancija (npr.
gvožđa i mangana) oksidacijom, zatim taloženjem, i
- uklanjanje nepoželjnih rastvorenih gasova koji su nosioci ukusa i
mirisa (H2S, NH3), ili supstancija koje poskupljuju obradu (H2S,
CO2).
Bilo da se vrši obrada komunalnih ili industrijskih otpadnih voda
proces aeracije ima veoma široku primenu za:
- prethodnu aeraciju otpadnih voda naročito u slučaju nedostatka
rastvorenog kiseonika ili u slučaju velikog sadržaja sulfida u
otpadnoj vodi u cilju efikasnije biološke obrade i taloženja,
- flotaciju, tj. za uklanjanje masti i ulja, nekih čvrstih dispergovanih
supstancija i za zgušnjavanje mulja, i
- biološku obradu otpadnih voda, čime se obezbeđuje neophodan
kiseonik za metaboličke potrebe mikroorganizama koji se hrane
 34

organskim zagađujućim komponentama i endogenu respiraciju

mikroorganizama u otpadnoj vodi.
Sistemi za aeraciju kod postrojenja sa aktivnim muljem treba da
ispune sledeće uslove:
- unošenje odgovarajuće količine kiseonika pri čemu treba da postoji
mogućnost regulacije unosa kiseonika u zavisnosti od opterećenja
mase mulja,
- održavanje potrebnog sadržaja kiseonika u bioaeracionom bazenu,
od 1 do 2 g/m3, kroz intenzivno mešanje suspenzije voda-mulj i
ravnomernu raspodelu unetog kiseonika po zapremini
bioaeracionog bazena,
- visoku turbulenciju i brzinu od minimalno 15 cm/s u dnu
bioaeracionog bazena kod lakih muljeva, a do 30 cm/s kod teških
muljeva, radi izbegavanja taloženja flokula,
- veliku pogonsku sigurnost, bez začepljivanja pora i otvora kod
aeracije pod pritiskom, bez hvatanja vlaknastih materijala na
lopaticama i kanalima kod turbina kao i neosetljivosti aeracionog
sistema u slučaju sleganja terena i objekata, kod mamut rotora, i
- malu potrošnju energije u odnosu na količinu unetog kiseonika, tj.
visok učinak aeratora.
Pravilnim izborom procesa i opreme za aeraciju (snabdevanje
kiseonikom bakterijskih kultura u bazenu sa aktivnim muljem)
obezbeđuju se optimalni uslovi rada, kao i niži eksploatacioni troškovi
postrojenja za biološko prečišćavanje otpadnih voda u celini.

2.1. Sistemi za aeraciju u odnosu na način uvođenja vazduha

Za uvođenje vazduha u bioaeracioni bazen koristi se dubinska ili

aeracija pod pritiskom i površinska ili mehanička aeracija, i kombinacija
ova dva postupka tzv. kombinovana aeracija. Na slici 2.1 prikazani su
sistemi za aeraciju vazduhom.

a b c
Slika 2.1 Sistemi za aeraciju: a - dubinska aeracija, b - površinska aeracija,
c - kombinovana aeracija [1]
 35

2.1.1. Dubinska ili aeracija pod pritiskom

Dubinska aeracija se izvodi u dubokim bioaeracionim bazenima, u

kojima se uz pomoć distributera, koji su postavljeni na dnu bazena, uvodi
vazduh pod pritiskom koji obogaćuje vodu kiseonikom i vrši njeno
mešanje (slika 2.2). Dimenzije mehurova zavise od prečnika otvora na
distributerima koji su za sitne mehurove prečnika do 3 mm, a za krupne
iznad 6 mm. Prednosti dubinske aeracije se ogledaju u sledećem [2]:
- postiže se sigurnost u radu, posebno zimi,
- vreme aeracije iznosi od 6 do 8 h,
- dobra regulacija procesa sa mogućnošću uštede energije, i
- količina unesenog vazduha (kiseonika) se reguliše zavisno od
opterećenja vode organskim komponentama (BPK).
Osnovni problemi kod ovoga sistema su moguća začepljenja otvora
na distributerima od čvrstih čestica prisutnih u vodi ili nastalog aktivnog
mulja.

Slika 2.2 Bioaeracioni bazen sa dubinskom aeracijom: 1 - dovod

komprimovanog vazduha, 2 - distributeri vazduha, 3 - bioaeracioni bazen [2]

Efikasnost aeracije kod dubinskih aeratora zavisi od više faktora:

konstrukcionog rešenja i rasporeda distributera, geometrije bioaeracionog
bazena i sastava vode koja se prečišćava. Distributeri vazduha se izrađuju
od različitih materijala kao što su nerđajući čelik, keramika, porozna
plastika, termoplastični materijali, elastomeri i drugi.
 36

2.1.2. Površinska ili mehanička aeracija

Kod površinske aeracije najčešće se koriste centrifugalni turbinski

aeratori, koji na osnovu kretanja propelera mešaju vodu čime se
omogućava kontakt vode sa vazduhom (kiseonikom) i istovremeno
mešanje vode. Kod aeracije uz pomoć mehaničkih turbina unošenje
kiseonika u vodu zavisi od oblika i prečnika turbine, periferne brzine i
dubine uranjanja turbine, kao i sastava otpadne vode. Povećanjem broja
okretaja turbine povećava se dovod kiseonika. Na slikama 2.3 i 2.4
prikazana su konstrukciona rešenja površinskih aeratora.
Za ostvarivanje dobre aeracije važan je oblik bazena za aeraciju.
Široki i plitki bazeni su povoljniji tako da odnos širine prema dubini treba
da je 4:1, uz dubinu bazena koja je obično veća od 2 m.

2
3

Slika 2.3 Aeraciona turbina montirana na most: 1 – motor, 2 – reduktor,

3 – turbina [2]

1
2

3 4
5

6 6

Slika 2.4 Konstrukcija plivajuće aeracione turbine: 1 - motor, 2 - reduktor,

3 - tronožac, 4 - uvodni deo, 5 - turbina, 6 - plovci [2]
 37

2.1.3. Kombinovana aeracija

Kao što je već prethodno navedeno kombinacija dubinske i

površinske aeracije naziva se kombinovana aeracija (slika 2.1c). Kod
ovog aeracionog sistema vrši se istovremeno mehaničko mešanje i
uvođenje vazduha u otpadnu vodu. Mehanički aeratori su vertikalni
turbinski aeratori sa ravnim lopaticama, koji se postavljaju na određenu
dubinu bioaeracionog bazena. Na dno bioaeracionog bazena se prema
odgovarajućem rasporedu postavljaju distributeri vazduha. Mehanički
aeratori se postavljaju iznad distributera vazduha tako da se mogu
nesmetano formirati mehurovi vazduha, koji se do distributera dovodi uz
pomoć kompresora niskog pritiska. U pogledu efikasnosti obogaćivanja
otpadne vode kiseonikom aeracioni bazeni kružnog oblika predstavljaju
povoljnije konstrukciono rešenje u odnosu na bazene kvadratnog ili
pravougaonog oblika.
Postoje rešenja kombinovane aeracije sa jednim uređajem koji ima i
funkciju mešanja i uvođenja vazduha.

2.2. Sistemi aeracije u odnosu na tip procesa

U zavisnosti od tipa procesa prečišćavanja sa aktivnim muljem

postoje sledeći sistemi sa primenom aeracije:
- aeracija i recirkulacija,
- kontaktna stabilizacija (biosorpcija, regeneracija mulja),
- Krausov (Kraus) proces,
- stepenasto dodavanje otpadne vode,
- stepenasto dodavanje vazduha,
- sistemi sa potpunim mešanjem,
- produžena aeracija,
- sistemi sa dubokim šahtom.

Aeracija i recirkulacija

Aeracija i recirkulacija mulja je najviše korišćeni postupak sa

aktivnim muljem, koji se može primenjivati skoro u svim sistemima.
Stepen recirkulacije zavisi od modifikacije sistema.

Kontaktna stabilizacija (biosorpcija, regeneracija mulja)

Otpadna voda se uvodi u kontaktni bazen, gde se zajedno sa muljem

iz stabilizacionog bazena aeriše u vremenu od 30 do 60 minuta (slika 2.5).
U ovoj fazi dolazi do spajanje koloidnih i suspendovanih komponenata iz
otpadne vode sa pahuljicama stabilizovanog mulja. Mulj se zatim taloži u
 38

sekundarnom taložniku i odvodi u stabilizacioni bazen, gde se u toku

aeracije (od 3 do 6 h) vrši razgradnja adsorbovanih organskih jedinjenja.
Vreme zadržavanja mulja u stabilizacionom bazenu je obično duplo duže
nego u kontaknom bazenu.

Slika 2.5 Šema sistema sa kontaknom stabilizacijom aktivnog mulja

Zbog odvojene stabilizacije aktivnog mulja, potrebna zapremina

aeracionih bazena je za oko 50 % manja u odnosu na zapreminu kod
konvencionalnih postrojenja.
Kontaktni postupak je veoma efikasan za prečišćavanje komunalnih
otpadnih voda, sa većim udelom organskog zagađenja u obliku fino
suspendovanih i koloidnih čestica. Za prečišćavanje industrijskih
otpadnih voda, sa većim udelom rastvorenih polutanata, ovaj postupak je
manje efikasan.

Krausov (Kraus) proces

Kod Krausovog postupka unapređen je konvencionalni postupak sa

aktivnim muljem tako što se mešavina prevrele tečnosti iz anaerobnog
digestora i malog dela povratnog mulja izlaže aeraciji u odvojenom
bazenu za aeraciju (slika 2.6). Jedan deo povratnog aktivnog mulja
zaobilazi odvojeni bazen za aeraciju i direktno odlazi u aeracioni bazen u
kojem se meša sa otpadnom vodom.
Ovaj proces zahteva mnogo rastvorenog kiseonika. Proces je
primenjiv za otpadne vode sa niskom koncentracijom azota.
 39

Slika 2.6 Šema Krausovog procesa sa aktivnim muljem [3]

Stepenasto dodavanje otpadne vode

U ovom postupku se otpadna voda dodaje na više mesta duž

aeracionog bazena sa klipnim strujanjem, a povratni mulj se vraća na
početak aeracionog bazena. Organsko opterećenje je raspoređeno duž
bazena čime se izbegavaju veliki lokalni zahtevi za kiseonikom koji se
mogu sresti kod konvencionalnog postrojenja. Ovaj proces vodi ka
kraćem vremenu zadržavanja i nižoj koncentraciji aktivnog mulja u
mešavini sa otpadnom vodom. Postupak sa stepenastim dodavanjem
otpadne vode može trajati dvostruko manje vremena nego konvencionalni
postupak, a sa istim stepenom efikasnosti. Troškovi izgradnje i potreban
prostor za ovaj postupak su manji u odnosu na konvencionalni, dok su
pogonski troškovi za oba postupka približno isti. Šema postupka
prečišćavanja sa stepenastim dodavanjem otpadne vode je prikazana na
slici 2.7.
 40

Slika 2.7 Šeme postupaka prečićavanja sa stepenastim dodavanjem otpadne

vode [3]

Stepenasto dodavanje vazduha

Ovim postupkom se problem promene potrošnje kiseonika duž

bazena rešava dodavanjem više vazduha u delu bazena gde je influent
(otpadna voda) u odnosu na deo bazena gde je efluent (prečišćena voda).
Ovo se postiže promenom rastojanja između distributera za uvođenje
vazduha. Šema procesa je prikazana na slici 2.8.
Najbolje rezultate daje usmeravanje od 55 do 75 % od ukupno
dovedene količine kiseonika na prvu polovinu bazena. Prednosti ove vrste
 41

aeracije su obezbeđivanje bolje kontrole rada, smanjivanje pogonskih

troškova i sprečavanje nitrifikacije ako je potrebno [3].

Slika 2.8 Šema sistema stepenastog dodavanja vazduha

Postrojenja sa potpunim mešanjem

Novina kod ovog postrojenja je što strujanje u aeracionom bazenu

nije klipno, kod kojeg se sve čestice koje uđu na jednom mestu u bazen
zadržavaju u njemu približno isto vreme. Za ovaj proces je karakteristično
da se i influent i povratni mulj jednoliko raspoređuju po celom
aeracionom bazenu tako da su u svakom trenutku i u svakom delu bazena
za aeraciju potpuno isti uslovi (koncentracija hranjivih materija,
koncentracija aktivnog mulja, sastav biocenoze aktivnog mulja).
Pažljivim izborom opreme za aeraciju i mešanje obezbeđuje se, ako ne
potpuno, onda vrlo intenzivno mešanje. Potrebe za kiseonikom po celoj
zapremini bazena su iste (slika 2.9). Oblik bazena nema uticaja.
Ovo je naročito povoljno za mala postrojenja, gde se javljaju udarna
opterećenja, kao i za postrojenja gde na preradu dolaze industrijske
otpadne vode. Stepen efikasnosti procesa sa potpunim mešanjem je visok
i može da se poredi sa efikasnošću konvencionalnog postrojenja [3].
 42

Slika 2.9 Postrojenje sa potpunim mešanjem i potrošnja kiseonika u aeracionom

bazenu [3]

Produžena aeracija

Produžena aeracija je proces sa aktivnim muljem koji radi u režimu

niskog organskog opterećenja aktivnog mulja i niskog zapreminskog
opterećenja bioaeracionog bazena. Zbog toga su u njemu najintenzivniji
procesi endogene respiracije mikroorganizama i spore oksidacije
organskih jedinjenja. Kod ovih postrojenja nema primarnog taložnika, a
sav mulj se stabilizuje u bioaeracionom bazenu. Vreme zadržavanja
otpadne vode i vreme zadržavanja mulja je duže nego kod ostalih procesa
sa aktivnim muljem. Kod sistema sa produženom aeracijom često se mulj
ispušta sa izbistrenom vodom, a ako se želi odvajanje mulja radi dalje
obrade neophodno je predvideti taložnik.
Postupak sa produženom aeracijom se koristi za obradu manjih
količina otpadnih voda, na primer kod manjih naselja udaljenih od
centralnog postrojenja za obradu otpadnih voda, izolovanih fabrika,
institucija i slično.
Na slici 2.10 prikazane su dve varijante postupka sa produženom
aeracijom:
- prvom varijantom se postiže efikasnost procesa od 75 do 85 %,
- drugom varijantom se postiže veća efikasnost procesa.
 43

Slika 2.10 Šeme sistema produžene aeracije

U grupu postrojenja sa produženom aeracijom spadaju:

- oksidacioni jarkovi, i
- Karusel postrojenja.

Oksidacioni jarkovi

Oksidacioni jarak je pogodan postupak zbog visoke efikasnosti

uklanjanja BPK5 (85 – 95 %) i jednostavnog rada. Moguća je pojava
nitrifikacije u sistemu. Ovo je fleksibilan proces i upotrebljava se kad je
na raspolaganju veliki prostor. Ipak, površinski aeratori se u toku zimskih
meseci mogu zalediti pa u kritičnim područjima treba obezbediti grejanje.
Tokom hladnog vremena mora se sprečiti pad efikasnosti, mehaničko
oštećenje i opasnost po radnike.
Šematski prikaz procesa prečišćavanja otpadnih voda u
oksidacionom jarku dat je na slici 2.11.
 44

Slika 2.11 Šema procesa prečišćavanja otpadnih voda u oksidacionom

jarku [3]

Karusel postrojenja

Kod Karusel postrojenja koja rade po principu oksidacionih jarkova

izmenjen je način aeracije primenom turbinskih aeratora što je omogućilo
veću dubinu bazena (i do 5 m) čime je otklonjen glavni nedostatak
oksidacionih jarkova uslovljen korišćenjem površinskih aeratora. Na slici
2.12 prikazana je šema tokova u Karusel postrojenju.

OSNOVA odvod u dovod malog

taložnik dela sirove vode

zona 2
pregradni zid
dovod
zona 1 vode

povratni
klipno strujanje potpuno zona mulj
mešanje aeracije
PRESEK aerator

Slika 2.12 Šema postrojenja karusel [4]

 45

Sistemi sa dubokim šahtom

Duboki šaht je jedna varijacija procesa sa aktivnim muljem.

Razvijen je u Engleskoj i upotrebljava se na mestima gde su cene
zemljišta visoke. Tako je postrojenja tipa duboki šaht najviše u Japanu, a
primena u SAD i Kanadi je u ekspanziji.
Duboki šaht se sastoji od vertikalnog šahta dubine od 120 do 150 m
koji kao aeracioni sistem koristi U-cev (slika 2.13). Šaht zamenjuje
primarni taložnik i aeracioni bazen. Duboki šaht je prstenaste forme: u
sredini šahta, koji je obložen čeličnom školjkom, koncentrično je
postavljena jedna cev. Kroz tu cev se otpadna voda, povratni aktivni mulj
i vazduh usmeravaju nadole, a onda se podižu kroz prsten oko cevi. Ovo
je postrojenje sa klipnim strujanjem.
Zahtevi za kiseonikom se kreću u granicama od 25 do 60 mg/L,
prenos kiseonika je veći što je viši pritisak postignut u šahtu. Temperatura
u šahtu tokom godine je približno konstantna što omogućava primenu
ovog postrojenja u svim klimatskim uslovima.
Prednosti dubokog šahta su: niske pogonske i radne investicije, mali
zahtevi u pogledu zauzimanja zemljišta i dobro podnošenje visokih
organskih opterećenja.

Slika 2.13 Šema sistema dubokog šahta [3]

 46

2.3. Sistemi aeracije sa tehničkim kiseonikom

Aktivni mulj se umesto kiseonikom iz vazduha, može snabdevati

čistim (tehničkim) kiseonikom, pri čemu je pri istom pritisku rastvaranje
kiseonika u vodi pet puta intenzivnije. U vodu se uvodi gasna faza
kiseonika pri nadpritisku od 500 Pa i održava se njena koncentracija od 6
do 10 mg/L. Na ovaj način se postiže visoka aktivnost biomase, bolje
taloženje i ugušćivanje mulja, kao i kraće vreme zadržavanja otpadne
vode. Nizak indeks mulja, pa prema tome i visoka koncentracija aktivnog
mulja, omogućavaju smanjenje zapremine bioaeracionog bazena uz
održavanje istog opterećenja mase mulja. Količina viška mulja je manja
nego kod sistema sa vazduhom. Postrojenje se obično sastoji od više
pokrivenih komora u kojima se održava konstantan pritisak kiseonika.
Raspodela kiseonika po zapremini vode se vrši pomoću propelernih
mešalica ili aeracionih turbina (slika 2.14). Visoka koncentracija
kiseonika omogućava biološki tretman zagađenih i koncentrovanih
otpadnih voda.

Slika 2.14 Šema sistema aeracije aktivnog mulja tehničkim kiseonikom

U odnosu na klasični sistem aeracije vazduhom sistemi sa

tehničkim kiseonikom imaju sledeće prednosti [5]:
- manja ulaganja u građevinske objekte,
- ušteda u prostoru,
- veća efikasnost transporta kiseonika,
- manji troškovi eksploatacije (ušteda energije),
- mogućnost bolje regulacije i praćenja sistema aeracije,
- bolje taloženje mulja.
Nedostaci sistema sa tehničkim kiseonikom u odnosu na sistem sa
vazduhom su:
 47

- visoka cena kiseonika,

- manja površina kontakta gasne i tečne faze,
- potreba za kvalifikovanijom radnom snagom,
- potreba održavanja dobre zaptivenosti komora i striktnog
pridržavanja mera zaštite na radu.
Primena sistema sa tehničkim kiseonikom je česta u slučajevima
nakon rekonstrukcije postojećih sistema za prečišćaćavanje veoma
zagađenih industrijskih otpadnih voda.
Sistemi sa tehničkim kiseonikom se danas koriste uglavnom u SAD,
Belgiji i Engleskoj i to kada su u pitanju jako zagađene otpadne vode i
kada je ograničen prostor za smeštaj postrojenja.
U tabeli 2.1 su dati projektni parametri procesa aeracije sistema sa
tehničkim kiseonikom.

Tabela 2.1 Projektni parametri sistema aeracije sa tehničkim kiseonikom

Tipična
Parametar Oznaka Jedinica
vrednost
Zapreminsko opterećenje
RV kgBPK5/(m3·dan) 2,4 ÷ 4,0
bioaeracionog bazena
Koncentracija suve mase
cSM kg/m3 4,0 ÷ 8,0
aktivnog mulja
Opterećenje mase mulja RSM kgBPK5/(kgSM·dan) 0,5 ÷ 1,0
Vreme zadržavanja τh h 1,5 ÷ 2,0
otpadne vode
Stepen recirkulacije mulja re % 25 ÷ 100
Faktor prenosa kiseonika r kgO2/ kgBPK5 0,85 ÷ 1,35
Vreme zadržavanja mulja τm dan 1,5 ÷ 5,5

2.4. Osnovni pokazatelji procesa aeracije otpadnih voda

Za biološko prečišćavanje otpadnih voda u bioaeracionim bazenima

sa aktivnim muljem, polazeći od podataka o protoku i sastavu otpadne
vode i potrebnom sastavu prečišćene vode, vrši se izbor tipa procesa i
aeracionog sistema kao i načina aeracije [6].
Karakteristični parametri procesa za različite aeracione sisteme su:
- kapacitet unošenja kiseonika, kg/h,
- opterećenje bioaeracionog bazena organskim supstancijama
svedeno na jedinicu zapremine bazena, kgBPK5/(m3·dan),
- opterećenje aktivnog mulja, tj. odnos organskih supstancija i suve
mase mulja, kgBPK5/(kgSM·dan),
- trajanje procesa aeracije, h,
 48

- količina mulja koja se recirkuliše iz sekundarnog taložnika u

bioaeracioni bazen, %, i
- efekat sniženja biohemijski potrebne količine kiseonika, %.
Prilikom dimenzionisanja aeracionih sistema bitno je da stvarni
kapacitet unošenja kiseonika bude veći ili jednak stvarnoj potrebi za
kiseonikom u određenoj fazi procesa obrade otpadnih voda. Potrošnja
kiseonika se definiše na osnovu izraza [4]:
r ⋅ ( BPK5 )d kg
RO2 = , , (2.1)
24 h
gde su:
r ,kgO2/kgBPK5, - faktor prenosa kiseonika,
(BPK5)d ,kgBPK5/dan, - dnevna količina organskog zagađenja.
.
Za odabrani tip procesa sa aktivnim muljem dobija se preporučena
vrednost faktora prenosa kiseonika (r), dok se dnevno organsko
opterećenje otpadne vode (BPK5)d dobija na osnovu podataka o
organskom opterećenju otpadne vode (BPK5) i protoku vode. U tabeli 2.2
prikazane su uobičajene vrednosti faktora prenosa kiseonika za
konvencionalna postrojenja sa aktivnim muljem za vrednost BPK5 na
izlazu od 20 do 30 mg/L.

Tabela 2.2 Vrednosti faktora prenosa kiseonika [4]

Tip prečišćavanja
produžena konvencionalno
nitrifikacija
aeracija postrojenje
Faktor prenosa
kiseonika 2,5 2,5 1,5 ÷ 2,0
,kgO2/kgBPK5,

Za uvođenje određene količine vazduha u bioaeracioni bazen, kao i

za mešanje celokupne suspenzije u bazenu, čime se sprečava preveliko
taloženje mulja i homogenizuje mešavina neophodno je poznavati
tehničke karakteristike uređaja za aeraciju.

Literatura

[1] Kuburović, M., M. Stanojević: Biotehnologija – procesi i oprema,

SMEITS, Beograd, 1997.
[2] Jahić, M. B.: Prečišćavanje zagađenih voda, Naučno-obrazovni
institut za uređenje voda, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1990.
[3] Shundar, L: Water and Wastewater Calculations Manual, Mc Graw-
Hill Companies Inc., United States of America, 2001.
 49

[4] Ljubisavljević, D., A. Đukić, B. Babić: Prečišćavanje otpadnih voda,

Građevinski fakultet, Beograd, 1995.
[5] Sekizava, T., K. Fujie, H. Kubota, T. Kasakura, A. Mizuno: Air
Diffuser Performance in Activated Sludge Aeration Tanks, Journal
Water Pollution Control Federation, Washington, Vol. 57, No. 1
(1985), pp. 53-59.
[6] White, J. B.: Wastewater engineering, Edvard Arnold, London,
1987.
[7] Pavlović, D.: Aeracioni sistemi na postrojenjima za prečišćavanje
otpadnih voda aktivnim muljem, Udruženje za tehnologiju vode,
Beograd, 1979.
[8] Baras, J., Lj. Mojović, M. Jovanović, M. Matković: Studija
opravdanosti razvoja primene kiseonika u biološkom prečišćavanju
otpadnih voda, Tehnološko-metalurški fakultet, Beograd, 1987.
[9] Bolton, R. L., L. Klein.: Sewage treatment basic principles and
trends, Butterworths, London, 1971.
[10] Baras, J., L. Knežić: Obrada otpadnih voda, II deo, Biološka obrada,
Savez hemičara i tehnologo Srbije, Beograd, 1979.
 50

3. FIZIČKO-HEMIJSKE OSNOVE PRIMENE

KISEONIKA U PROCESIMA PREČIŠĆAVANJA
OTPADNIH VODA

3.1. Rastvorljivost kiseonika u vodi

Prema Henrijevom (Henry) zakonu rastvorljivost kiseonika u vodi

je pri konstantnoj temperaturi proporcionalna parcijalnom pritisku
kiseonika u vazduhu prema izrazu:

p = Ha ⋅ x ,Pa, (3.1)
gde su:
x ,kmolO2/kmol(O2+L), - molski udeo rastvorenog
kiseonika u vodi,
Ha ,Pa⋅kmol(O2+L)/kmolO2, - Henrijeva konstanta.

Vrednosti Henrijeve konstante za kiseonik pri različitim

temperaturama vode date su u tabeli 3.1, a pri različitim parcijalnim
pritiscima kiseonika u tabeli 3.2.

Tabela 3.1 Konstanta Henrija u zavisnosti od temperature vode [1]

Temperatura Ha ּ◌10-9 Temperatura Ha ּ◌10-9
vode, tL , Pa ⋅ kmol ( O2 + L ) , vode, tL , Pa ⋅ kmol ( O2 + L ) ,
o o
, C, kmolO2 , C, kmolO2
0 2,58 40 5,42
5 2,95 45 5,70
10 3,31 50 5,96
15 3,69 60 6,37
20 4,06 70 6,72
25 4,45 80 6,96
30 4,81 90 7,08
35 5,14 100 7,10

Pogonska sila pri transportu kiseonika iz jedne u drugu fazu je

razlika ravnotežne koncentracije i stvarne koncentracije kiseonika u vodi.
Što je sistem dalje od ravnotežnog stanja transport kiseonika u vodu je
intenzivniji.
 51

Tabela 3.2 Konstanta Henrija za kiseonik pri različitim parcijalnim

pritiscima kiseonika [1]
Parcijalni pritisak O2 Ha ּ◌10-9, Pa ⋅ kmol(O 2 + L ) ,
,Pa, kmolO2

23,0 oC 25,9 oC
106656 - 4,85
119988 4,64 -
266640 4,65 4,86
399960 4,66 4,89
533280 4,74 4,94
666600 4,79 4,99
799920 4,86 5,05
933240 4,94 5,12
1085580 5,05 -
1093224 - 5,23

U tabeli 3.3 prikazane su vrednosti ravnotežne zapreminske masene

koncentracije kiseonika u hemijski čistoj vodi u zavisnosti od temperature
vode pri konstantnom pritisku pn = 101,3 kPa i masenom udelu kiseonika
u vazduhu, g = 0,232 kg/kg a odgovarajući dijagram je prikazan na slici
3.1.

Tabela 3.3 Ravnotežne zapreminske masene koncentracije kiseonika u čistoj

vodi pri konstantnom pritisku pn = 101,3 kPa i g = 0,232 kg/kg u zavisnosti
od temperature vode (tL)
tL cn∗ tL cn∗
o o
, C, ,mg/L, , C, ,mg/L,
0 14,6 22 8,7
2 13,8 24 8,4
4 13,1 26 8,1
6 12,5 28 7,8
8 11,8 30 7,5
10 11,3 32 7,3
12 10,8 34 7,1
14 10,3 36 6,8
16 9,9 38 6,6
18 9,5 40 6,4
20 9,1
 52

Slika 3.1 Zavisnost ravnotežne zapreminske masene koncentracije kiseonika u

čistoj vodi od temperature vode pri konstantnom pritisku pn = 101,3 kPa i
g = 0,232 kg/kg

Zavisnost ravnotežne zapreminske masene koncentracije kiseonika

u vodi od temperature može se na osnovu vrednosti datih u tabeli 3.3
odrediti na osnovu interpolacionog polinoma trećeg stepena, koji glasi:

cn* = A ⋅10−5 ⋅ t L3 + B ⋅ t L2 + C ⋅ t L + D ,mg/L, (3.2)

gde su:
tL ,oC, - temperatura vode,
A = − 5 ⋅10−5 ,
B = + 6,8 ⋅10−3 ,
C = − 3,885 ⋅10−1 ,
D = + 14,568 .
Vrednosti date u tabeli 3.3 se odnose na čistu vodu, dok su u
stvarnim uslovima ravnotežne zapreminske masene koncentracije
kiseonika u vodi manje zbog prisustva masti, ulja, hlorida u rastvorenom
stanju i dr.
Zavisnost ravnotežne zapreminske masene koncentracije kiseonika
u vodi od temperature vode i koncentracije hlorida u vodi, tj. nadmorske
visine pri konstantnom pritisku pn = 101,3 kPa i g = 0,232 kg/kg je
prikazana u tabelama 3.4 i 3.5, odnosno na slikama 3.2 i 3.3.
 53

Tabela 3.4 Zavisnost ravnotežne zapreminske masene koncentracije kiseonika

u vodi c*,mg/L, od temperature vode i koncentracije hlorida u vodi pri
pn = 101,3 kPa i g = 0,232 kg/kg [2]
Hloridi ,g/kg,
tL
0 5,0 10,0 15,0 20,0 25,0
,oC, *
Ravnotežna koncentracija O2 u vodi, c ,mg/L,
0 14,62 13,73 12,89 12,10 11,35 10,66
2 13,83 13,00 12,22 11,48 10,79 10,14
4 13,11 12,33 11,61 10,92 10,27 9,66
6 12,45 11,73 11,05 10,40 9,80 9,23
8 11,84 11,17 10,53 9,93 9,36 8,83
10 11,29 10,66 10,06 9,49 8,96 8,45
12 10,78 10,18 9,62 9,09 8,59 8,11
14 10,31 9,75 9,22 8,72 8,24 7,79
16 9,87 9,34 8,84 8,37 7,92 7,50
18 9,47 8,97 8,50 8,05 7,62 7,22
20 9,09 8,62 8,17 7,75 7,35 6,96
22 8,74 8,30 7,87 7,47 7,09 6,72
24 8,42 8,00 7,59 7,21 6,84 6,50
26 8,11 7,71 7,33 6,96 6,61 6,28
28 7,83 7,44 7,08 6,73 6,40 6,08
30 7,56 7,19 6,84 6,51 6,20 5,90
32 7,30 6,96 6,62 6,31 6,00 5,72
34 7,06 6,73 6,41 6,11 5,82 5,55
36 6,84 6,52 6,21 5,92 5,65 5,38
38 6,62 6,32 6,02 5,75 5,48 5,23
40 6,41 6,12 5,84 5,58 5,32 5,08
42 6,21 5,93 5,67 5,41 5,17 4,93
44 6,02 5,75 5,50 5,25 5,02 4,79
46 5,83 5,58 5,33 5,10 4,87 4,66
48 5,65 5,41 5,17 4,95 4,73 4,52
50 5,48 5,24 5,02 4,80 4,59 4,39
 54

Slika 3.2 Zavisnost ravnotežne zapreminske masene koncentracije kiseonika u

vodi od temperature vode i koncentracije hlorida pri
pn = 101,3 kPa i g = 0,232 kg/kg

Tabela 3.5 Zavisnost ravnotežne zapreminske masene koncentracije kiseonika u

vodi c*,mg/L, od temperature vode i nadmorske visine pri pn = 101,3 kPa i
g = 0,232 kg/kg [2]
Nadmorska visina ,m,
tL
0 305 610 914 1219 1524 1829
,oC, *
Ravnotežna koncentracija O2 u vodi, c ,mg/L,
0 14,6 14,1 13,6 13,2 12,7 12,3 11,8
2 13,8 13,3 12,9 12,4 12 11,6 11,2
4 13,1 12,7 12,2 11,9 11,4 11 10,6
6 12,4 12 11,6 11,2 10,8 10,4 10,1
8 11,8 11,4 11 10,6 10,3 9,9 9,6
10 11,3 10,9 10,5 10,2 9,8 9,5 9,2
12 10,8 10,4 10,1 9,7 9,4 9,1 8,8
14 10,3 9,9 9,6 9,3 9 8,7 8,3
16 9,9 9,7 9,2 8,9 8,6 8,3 8
18 9,5 9,2 8,7 8,6 8,3 8 7,7
20 9,1 8,8 8,5 8,2 7,9 7,7 7,4
22 8,7 8,4 8,1 7,8 7,7 7,3 7,1
24 8,4 8,1 7,8 7,6 7,3 7,1 6,8
26 8,1 7,8 7,6 7,3 7 6,8 6,6
28 7,8 7,5 7,3 7 6,8 6,6 6,3
30 7,5 7,2 7 6,8 6,5 6,3 6,1
32 7,3 7,1 6,8 6,6 6,4 6,1 5,9
34 7,1 6,9 6,6 6,4 6,2 6 5,8
36 6,8 6,6 6,3 6,1 5,9 5,7 5,5
38 6,6 6,4 6,2 5,9 5,7 5,6 5,4
40 6,4 6,2 6 5,8 5,6 5,4 5,2
 55

Slika 3.3 Zavisnosti ravnotežne zapreminske masene koncentracije kiseonika u

vodi od temperature vode i nadmorske visine pri pn = 101,3 kPa i
g = 0,232 kg/kg

Zavisnost ravnotežne zapreminske masene koncentracije kiseonika

u vodi od temperature vode bez prisustva amonijaka i ugljen-dioksida u
vodi pri pn = 101,3 kPa i g = 0,232 kg/kg je prikazana u tabeli 3.6 i na
slici 3.4.

Slika 3.4 Zavisnost ravnotežne zapreminske masene koncentracije kiseonika u

vodi od temperature vode bez prisustva amonijaka i ugljen-dioksida pri
pn = 101,3 kPa i g = 0,232 kg/kg
 56

Tabela 3.6 Zavisnost ravnotežne zapreminske masene koncentracije kiseonika u

vodi c*,mg/L, od temperature vode bez prisustva amonijaka i ugljen-dioksida
pri pn = 101,3 kPa i g = 0,232 kg/kg [3]
tL c* ρO 2 c*
,oC , , cm 3 / dm 3 , , kg / m 3 , , mg / L,
0 10,19 1,4277 14,55
2 9,64 1,4173 13,66
4 9,14 1,4071 12,86
6 8,68 1,3970 12,13
8 8,26 1,3871 11,46
10 7,87 1,3773 10,84
12 7,52 1,3676 10,28
14 7,19 1,3581 9,76
15 7,04 1,3533 9,53
16 6,89 1,3487 9,29
18 6,61 1,3394 8,85
20 6,36 1,3302 8,46
21 6,23 1,3257 8,26
22 6,11 1,3212 8,07
23 6,00 1,3168 7,90
24 5,89 1,3123 7,73
25 5,78 1,3079 7,56
26 5,67 1,3036 7,39
27 5,56 1,2992 7,22
28 5,46 1,2949 7,07
29 5,36 1,2906 6,92
30 5,26 1,2863 6,77

3.2. Zapreminski koeficijent transporta kiseonika

Ukupni koeficijent prenosa kiseonika sa strane vode zavisi od

koeficijenta transporta kiseonika u vodi i koeficijenta transporta kiseonika
u vazduhu i izražava se sledećim izrazom [4]:
1 1 1
= + , (3.3)
K L k L Hared ⋅ kG
gde su:
K L ,kmol/(m2·s·ΔC), - koeficijent prenosa kiseonika sa strane
vode,
k L ,kmol/(m2·s·ΔC), - koeficijent transporta kiseonika u vodi,
 57

kG ,kmol/(m2·s·Δp), - koeficijent transporta kiseonika u

vazduhu,
Hared ,Pa·m3/kmol, - redukovana Henrijeva (Henry) konstanta,
prema izrazu
Ha ⋅ x Pa ⋅ m3
Hared = , , (3.4)
Ct kmol
gde je:
Ct ,kmol/m3, - zapreminska molska koncentracija kiseonika u vodi.

Koeficijent prenosa kiseonika sa strane vazduha, KG, takođe zavisi

od koeficijenta transporta kiseonika u vodi i koeficijenta transporta
kiseonika u vazduhu, što se izražava sledećim izrazom [4]:
1 1 Hared
= + (3.5)
K G kG kL
gde je:
KG ,kmol/(m2·s·Δp), - koeficijent prenosa kiseonika sa strane
vazduha.

Odnos koeficijenata transporta supstancije u tečnoj i gasnoj fazi se,

u zavisnosti od tipa uređaja za aeraciju, kreće u sledećim granicama [4]:
kL Pa ⋅ m3
= 0,1 ÷ 0,5 , . (3.6)
kG kmol

Na osnovu prethodno navedenog i s obzirom da je redukovana

Henrijeva konstanta za kiseonik reda veličine 108 (Pa·m3/kmol) sledi da
su otpori transportu supstancije u gasu zanemarljivi, pa je ukupni
koeficijent prenosa kiseonika sa strane vode (KL) približno jednak
koeficijentu transporta kiseonika kroz vodu (kL):
K L ≈ kL . (3.7)
Zapreminski koeficijent transporta kiseonika (kL·a) je parametar
pomoću koga se određuje intenzitet transporta kiseonika u vodi, tj. brzina
postizanja ravnotežnog stanja.
Zapreminski koeficijent transporta kiseonika se dobija kao proizvod
koeficijenta transporta kiseonika u vodi i specifične površine kontakta
vazduha i vode u procesu aeracije [5]:
1
kv = k L ⋅ a , , (3.8)
s
gde je:
a , m 2 / m 3 , - specifična površina kontakta vazduha i vode.
 58

Pri prenosu kiseonika u vodi zapreminski koeficijent prenosa

kiseonika (KL·a) je približno jednak zapreminskom koeficijentu transporta
kiseonika u vodi (kL·a), pa se otpori prenosu kiseonika iz gasne u tečnu
fazu svode na otpore transportu kiseonika u tečnoj fazi. Zato se kod
većine praktičnih problema iz oblasti aeracije otpadnih voda, određivanje
zapreminskog koeficijenta prenosa kiseonika svodi na određivanje
zapreminskog koeficijenta transporta kiseonika u tečnoj fazi.
Zapreminski koeficijent transporta kiseonika se može odrediti
pomoću brojnih korelacija koje su nastale na osnovu eksperimentalnih
istraživanja, Higbijeve (Higby) penetracione teorije, fizičko-hemijskih
modela, teorije sličnosti i bezdimenzione analize ili njihovom
međusobnom kombinacijom. Izrazi, za određivanje kL·a, koji se navode
važe za slučaj aeracije kada se uvođenje vazduha u otpadnu vodu vrši
pomoću distributera vazduha.

Izrazi za određivanje kLa

a) Prema Higbijevoj penetracionoj teoriji koeficijent transporta

supstancije zavisi od koeficijenta molekularne difuzije kiseonika u vodi
DAB i vremena izlaganja tečnog graničnog sloja vazduhu, τ i to prema
sledećem izrazu [6]:
DAB m
kL = 2 ⋅ , , (3.9)
π ⋅τ s
gde su:
DAB ,m2/s - koeficijent molekularne difuzije kiseonika u vodi,
τ ,s, - vreme izlaganja tečnog graničnog sloja vazduhu
(vreme kontakta mehura i tečnosti).

Vreme izlaganja tečnog graničnog sloja vazduhu određuje se prema

izrazu [5]:
d
τ = b ,s, (3.10)
vr
gde su:
db ,m, - prečnik mehura vazduha,
vr ,m/s, - relativna brzina mehura u odnosu na vodu.

Relativna brzina mehura u aeracionom bazenu se određuje prema

izrazu [7]:
v v m
vr = G − L , , (3.11)
εG 1 − εG s
gde su:
 59

vG ,m/s, - brzina vazduha svedena na poprečni presek bazena,

vL ,m/s, - brzina vode svedena na poprečni presek bazena,
ε G ,m3 G/m3(G+L), - zapreminski udeo vazduha u sistemu
vazduh-voda.

Brzina vazduha se određuje prema izrazu:

V m
vG = G , , (3.12)
A s
gde su:
VG ,m3/s, - protok vazduha,
A ,m2, - površina poprečnog preseka bazena.

Brzina vode se određuje prema izrazu:

Q m
vL = , , (3.13)
A s
gde je:
Q ,m3/s, - protok vode.

Za slučaj šaržnog režima rada površinska brzina tečnosti je jednaka

nuli, pa se izraz za relativnu brzinu mehura može napisati u obliku:
v m
vr = G , . (3.14)
εG s

Empirijska formula za određivanje zapreminskog udela vazduha u

mešavini vazduh-voda (Joshi & Sharma) je [7]:
vG m3G
εG = , 3 . (3.15)
0,3 + 2 ⋅ vG m (G + L)

Specifična površina kontakta gasne i tečne faze se određuje na

sledeći način [8]:
6 ⋅ εG m2
a= , 3. (3.16)
db m

Zapreminski koeficijent transporta kiseonika se dobija kao što je

već rečeno množenjem koeficijenta transporta kiseonika, (kL) i specifične
površine kontakta, (a) i to:
DAB 6 ⋅ ε G 1
kLa = kL ⋅ a = 2 ⋅ ⋅ , . (3.17)
π ⋅τ d b s
 60

b) Pomoću bezdimenzione analize zapreminski koeficijent transporta

kiseonika se određuje na sledeći način [9]:
Sh ⋅ C ⋅ D 6 ⋅ εG 1
k L ⋅ a = L L AB ⋅ , , (3.18)
db db s
gde je:
ShL , - , - Šervudov (Sherwood) broj za tečnost.

c) Kudenkova (Khudenko) formula za određivanje zapreminskog

koeficijenta transporta kiseonika u otpadnoj vodi glasi [8]:
0,18
⎛ h ⎞ ⎛F⎞ ⎛v ⎞ 1
k L ⋅ a = 0,041 ⋅ α ⋅ ⎜ 0,67 ⎟ ⋅ ⎜ ⎟ ⋅ ⎜ G ⎟ , , (3.19)
d
⎝ b ⎠ ⎝ D ⎠ ⎝ h ⎠ s
gde su:
α , - , - relativni stepen prenosa kiseonika u otpadnoj vodi,
h ,m, - visina vodenog stuba iznad distributera vazduha,
F ,m, - karakteristična dimenzija distributera vazduha,
D ,m, - prečnik.

d) Kalderbankova (Calderbank) formula za određivanje kL ima sledeći

oblik [8]:
0, 42 ⎛ μ ⋅ g ⎞ m
k L = 0,5 ⎜ L ⎟ , , (3.20)
ScL ⎝ ρ L ⎠ s
gde su:
μL
ScL = - Šmitov (Schmidt) broj za tečnost,
ρ L ⋅ DAB
μ L ,Pa·s, - koeficijent dinamičke viskoznosti tečnosti,
ρ L ,kg/m3, - gustina tečnosti,
g ,m/s2 , - ubrzanje sile Zemljine teže.

e) Kavasova (Kawase) formula za određivanje koeficijenta transporta

kiseonika [8]:
DAB vG ⋅ g m
kL = 2 ⋅ , . (3.21)
π μL s

f) Formula Akite i Jošide (Akita & Joshida) za određivanje

koeficijenta transporta kiseonika [4]:
m
k L = 0,5 ⋅ g 5 / 8 ⋅ DAB ⋅ ρ L3/ 8 ⋅ σ L−3/ 8 ⋅ d b1/ 2 , , (3.22)
s
gde je:
 61

σ L ,N/m, - površinski napon tečnosti.

g) Temperaturska korekcija zapreminskog koeficijenta transporta

kiseonika koji se određuje pri stvarnim uslovima može se izrčunati na
osnovu sledećeg izraza [10]:

( k L ⋅ a )t = ( k L ⋅ a )t ⋅ θ ( t −t )
1 2
1 2
(3.23)

Zapreminski koeficijent transporta kiseonika pri standardnim

uslovima tL = 20 oC se na osnovu izraza (3.23) izračunava na sledeći
način [10]:
( kL ⋅ a ) 1
( k L ⋅ a )s = tL −20 tL , , (3.24)
θ s
gde su:
1
( k L ⋅ a )t , , - zapreminski koeficijent transporta kiseonika pri
L
s
stvarnim uslovima,
tL , o C , - stvarna temperatura vode,
θ , - , - temperaturski korekcioni faktor.

U tabeli 3.7 su date vrednosti za temperaturski korekcioni faktor

kod različitih bioloških postupaka obrade otpadnih voda.

Tabela 3.7 Vrednosti temperaturskog korekcionog faktora [11]

Postupak Temperaturski korekcioni faktor
obrade
Opseg Tipična vrednost
Aktivni mulj 1,00 ÷ 1,04 1,02
Aerisane lagune 1,04 ÷ 1,12 1,08
Biološki filtri 1,02 ÷ 1,14 1,08

Postupak određivanja zapreminskog koeficijenta transporta

kiseonika za čistu vodu je jednostavniji, nego kada je u pitanju otpadna
voda. Prilikom određivanja zapreminskog koeficijenta transporta
kiseonika za otpadnu vodu bilo da je u pitanju industrijska ili komunalna
u obzir se obavezno moraju uzeti odgovarajući korekcioni faktori.
Zapreminski koeficijent transporta kiseonika za otpadnu vodu
odgovarajućih karakteristika može se pratiti na realnom postrojenju ili na
posebno projektovanoj eksperimentalnoj instalaciji. Poređenje
zapreminskih koeficijenata transporta kiseonika dobijenih na
postrojenjima, čak i u slučaju kada je u pitanju ista vrsta opreme, je
otežano pre svega zbog različitog stepena zaprljanosti distributera
 62

vazduha i karakteristika otpadne vode kao i različitih procesnih

parametara aeracionih sistema. I pored toga moguće je, na osnovu
ispitivanja efikasnosti aeracionih sistema na brojnim postrojenjima, doći
do određenih zaključaka vezanih za orjentacionu vrednost relativnog
stepena prenosa kiseonika za otpadnu vodu u odnosu na čistu vodu ( α -
faktor) i ostalih parametara aeracije. To je od posebnog značaja za
projektovanje novih postrojenja za tretman otpadnih voda. Veliki problem
za projektante predstavlja činjenica da svakodnevno na tržište izlaze novi
modeli distributera vazduha i prateće opreme, dok se sa druge strane
raspolaže velikim brojem empirijskih podataka vezanih za distributere
vazduha i opremu koji su od ranije u upotrebi kao i eksperimentalno
određenih vrednosti α -faktora.

Literatura

[1] Pery, H. J.: Chemical Engineer's Handbook, Mc Graw Hill Book

Company, New York, 1976.
[2] *** Standardne metode za ispitivanje higijenske ispravnosti,
Savezni zavod za zdravstvenu zaštitu, Voda za piće, NIP-Privredni
pregled, Beograd, 1990.
[3] Grupa autora: Hemijsko tehnološki priručnik, Knjiga I-hemijski i
fizički podaci i veličine, Rad, Beograd, 1987.
[4] Montgomery, J.: Water Principles and Design, John Wiley & Sons,
1985.
[5] Wagner, M., J. Pöpel: Surface Active Agents and Their Influence on
Oxygen Transfer, Water Science and Technology, 1996., 34 (3-4),
pp. 249-256.
[6] Degremont, G.: Water Treatment Handbook, 5th Edition,
Degremont, 1979.
[7] Sekizava, T., K. Fujie, H. Kubota, T. Kasakura, A. Mizuno: Air
Diffuser Performance in Activated Sludge Aeration Tanks, Journal
Water Pollution Control Federation, Washington, Vol. 57, No. 1
(1985), pp. 53-59.
[8] Dudley, J.: Mass transfer in bubble columns: A corparison of
correlations, Water Research, Volume 29, Issue 4, April 1995, Pages
1129-1138.
[9] Treybal, R. E.: Mass-Transfer Operations, Mc Graw Hill Book
Company, New York, 1981.
 63

[10] Mc Whirter, R. J., J. C. Hutter: Improved Oxygen Mass Transfer

Modeling For Diffused/Subsurface Aeration Systems, Deparment of
Chemical Engineering, The Pennsylvania State University Park, PA
16802, AIChE Journal, 1989., Volume 35, Issue 9, Pages 1527-
1534.
[11] Ljubisavljević, D., A. Đukić, B. Babić: Prečišćavanje otpadnih voda,
Građevinski fakultet, Beograd, 1995.
[12] Bogner, M., B. Jaćimović: Problemi iz difuzionih operacija, Naučna
knjiga, Beograd, 1989.
 64

4. UREĐAJI I OPREMA ZA AERACIJU

Kod postrojenja za obradu otpadnih voda primenjuje se raznovrsna

hidromehanička oprema: pumpe, mešalice, oprema za aeraciju, oprema za
obradu mulja, i dr. Postoji veliki broj proizvođača ove opreme koji
razvijaju nova rešenja i uključuju primenu novih materijala. Prilikom
izrade glavnih projekata postrojenja potrebno je pribaviti tehničku
dokumentaciju opreme kako bi na objektima bilo omogućeno pravilno
postavljanje i montiranje izabrane opreme.
Kod izbora opreme za aeraciju potrebno je voditi računa o uslovima
eksploatacije na postrojenju. Za slučaj aeracije sa uduvavanjem vazduha
potrebna količina vazduha se obezbeđuje kompresorima niskog pritiska-
duvaljkama. Kapacitet i potreban broj kompresora se određuje na osnovu
tehnološkog proračuna. Kompresori se smeštaju u posebnu zgradu
(kompresorsku stanicu). Iz kompresorske stanice sistemom cevovoda
vazduh se dovodi do uređaja za uduvavanje vazduha u vodu (distributera
vazduha) koji su postavljeni po određenom rasporedu na dnu aeracionog
bazena, ili na određenoj visini od dna.
Prilikom izbora tipa i potrebnog broja mehaničkih aeratora potrebno
je poznavati dimenzije radnog (obrtnog) kola aeratora, broj obrtaja i
dubinu uranjanja radnog kola. Od mehaničkih aeratora najčešće su u
upotrebi površinske mešalice-turbine koje se oslanjaju na odgovarajuće
mostove iznad bazena ili su opremljene plovcima kao plivajući aeratori
koji se primenjuju kod aerisanih laguna.
Takođe, treba napomenuti da se primenjuju i mehanički aeratori
specijalnih konstrukcija samostalno ili u kombinaciji sa uduvavanjem
vazduha.
Osnovni zadatak aeracionih sistema (aeratora) je da obezbede
dovoljnu količinu vazduha koji je neophodan za procese prečišćavanja
vode. Uspešnost procesa aeracije kod prečišćavanja otpadne vode zavisi
od tipa i konstrukcije aeratora. Veoma važno je izvršiti pravilan izbor
aeratora da bi se postigao što manji utrošak energije.
Kod procesa u bioaeracionim bazenima i primene dubinske aeracije
potrebno je obezbediti od 0,02 do 0,03 m3/(min·m3) vazduha. Za unos
kiseonika kod površinske aeracije uređaji zahtevaju količinu energije od
13 do 26 kW/m3 bioaeracionog bazena, da bi se ostvarilo potpuno
 65

mešanje ta vrednost se poveća i do deset puta. Proizvođači opreme obično

u katalozima daju efikasnost uređaja kao i kapacitet unosa kiseonika za
čistu vodu pri standardnim uslovima (atmosferski pritisak pn = 101,3 kPa,
temperatura vode 20 oC, početna koncentracija rastvorenog kiseonika u
vodi nula). U odnosu na konstrukciona rešenja aeratori se mogu podeliti
na:
- gravitacione aerator,
- sprej aeratore,
- mehaničke aeratore,
- aeratore sa uduvavanjem vazduha-distributere vazduha.

4.1. Gravitacioni aeratori

U gravitacione aeratore spadaju kaskade, nagnute ravni i kontaktne

kule. Primenjuju se uglavnom kod prečišćavanja vode za piće. Primeri
upotrebe gravitacionih aeratora-kontaktnih kula kod prečišćavanja
otpadnih voda su biofiltri i "striping kule" za uklanjanje amonijaka. Na
slici 4.1 prikazani su neki tipovi gravitacionih aeratora.

Dovodni kanal Dovodni kanal

Odvodni kanal Odvodni kanal

Kaskade

Perforirana
dovodna cev
Perforirana cev
za dovod vode
Perforirani
podovi
Perforirana cev
za dovod vazduha
Odvod
Odvod

Slika 4.1 Gravitacioni aeratori [1]

4.2. Sprej aeratori

Kod sprej aeratora voda se raspršuje u vidu finih kapi u vazduhu

stvarajući veliku međupovršinu između vazduha i vode, neophodnu za
prenos kiseonika. Sprej aeratori se koriste samo kod prečišćavanja vode
za piće.
 66

4.3. Mehanički aeratori

U novije vreme mehanički aeratori imaju sve veću primenu u obradi

otpadnih voda. Ranije su se primenjivali samo kod manjih postrojenja,
dok se danas koriste u manjim, kao i u postrojenjima sa aktivnim muljem
i aerisanim lagunama većih razmera gde se tretiraju bilo komunalne bilo
industrijske otpadne vode.
Mehanički aeratori stvaraju veliku kontaktnu površinu između vode
i vazduha, i prouzrokuju veliku turbulenciju da bi se omogućio prenos
vazduha. Intenzivnim mešanjem vode obezbeđuje se kontakt cele mase
vode sa vazduhom na površini bazena. Treba razlikovati sledeće vrste
mehaničkih aeratora:
- mehanički površinski aeratori,
- potopljeni turbinski aeratori.

4.3.1. Mehanički površinski aeratori

Mehanički površinski aeratori se dele na dve osnovne grupe. To su

aeratori sa vertikalnom osovinom (sporohodni radijalno-protočni,
brzohodni aksijalno-protočni) i aeratori sa horizontalnom osovinom
(četkasti rotori, mamut rotori, i dr.). Koriste se za različite oblike
bioaeracionih bazena, a naročito su u upotrebi za velike bazene i velike
protoke. Površinski aeratori su naročito osetljivi na dubinu potapanja
pogonskog vratila, jer od toga zavisi koliki će biti otpor vode i koliko će
tečnosti stupiti u kontakt sa vazduhom.
Sporohodni radijalno-protočni površinski aeratori obezbeđuju
visoku efikasnost transporta kiseonika i oni rade u opsegu broja obrtaja od
20 do 100 min-1. Zbog ovako malih brzina koristi se obavezno zupčasti
reduktor i on je upravo najkritičniji uređaj u sistemu. Pogon se ostvaruje
elektromotorima snage do 110 kW. Energetska efikasnost prenosa
kiseonika se kreće u granicama od 2 do 2,4 kg/kWh [2]. Najprostija
konstrukcija ovih aeratora je sa turbinom koja se kreće uz samu površinu
tečnosti. Podešavanjem potopljenosti lopatica reguliše se i efikasnost
unošenja kiseonika. Prečnik lopatica se kreće i do 3,6 m.
Brzohodni aksijalno-protočni aeratori se najviše primenjuju za
stabilizaciju mulja, jer bi velika brzina u drugim slučajevima primene
izazvala teškoće u taloženju flokula aktivnog mulja. Efikasnost prenosa
kiseonika zavisi od geometrije bazena. Koriste se motori snage do 95 kW.
Horizontalni četkasti aeratori se sastoje od osovine na kojoj je
postavljeno mnoštvo četki u obliku lopatica, koje pri svom obrtnom
kretanju podižu izvesne količine vode koja se meša sa okolnim
vazduhom. Što je rotor potopljeniji, efikasnost aeracije je veća, ali je sa
druge strane potreban pogonski motor veće snage, tako da nije celishodno
 67

dublje potapanje rotora. Maksimalna dužina jednog rotora je 7,5 m.

Pomoću dva rotora sa jednim motorom i reduktorom može se aerisati
otpadna voda u bazenu čija je širina 15 m. Energetska efikasnost
transporta kiseonika je u granicama od 1,2 do 2,4 kg/kWh [3].
Na slici 4.2 je dat izgled plutajućeg površinskog aeratora sa tri
plovka koji se oslanja na odgovarajuće mostove iznad bazena u kome se
vrši aeracija.

Slika 4.2 Plutajući površinski aerator

Mehanički površinski aerator tipa "UNOX"

Površinski aerator tipa "UNOX" predstavlja u stvari pumpnu ili

usisnu mešalicu male specifične brzine koja je učvršćena na vertikalnoj
čeličnoj osovini u visini vrlo bliskoj površini tečnosti u aeracionom
bazenu. Bazen je opremljen vertikalnim protiv vrtložnim pregradama
(razbijačima mlaza) koje imaju ulogu da eliminišu rotacioni tok, tj.
stvaranje vrtloga (slika 4.3).
U toku rada, tečnost se usisava u aerator a zatim prazni u obliku
tečnog spreja nazvanog "kišobran". Sveže aerisana tečnost u "kišobranu"
i na površini se meša sa glavnim preostalim delom tečnosti i tako deluje
kao "faktor" prenosa kiseonika transportujući ga iz gasne faze iznad
tečnosti kroz površinu u tečnost. Na ovaj način postiže se dobro mešanje
kao i prenos mase kiseonika. Zadovoljavajuća turbulencija tečnosti
ostvaruje se efikasnom recirkulacijom ili sudaranjem "kišobrana" tečnog
spreja sa površinom tečnosti, i u manjoj meri sa induktivnim usisnim
efektom ispod turbine. Najbolji rezultati se postižu kada je "kišobran"
prečnika 50 do 60 % od širine bazena. Ukoliko je prečnik "kišobrana"
znatno veći može doći do smanjenja cirkulacije tečnosti u bazenu,
pogotovo u dubljim slojevima.
 68

Slika 4.3 Šematski prikaz površinskog aeratora tipa "UNOX" [4]

Uopšte, brzina rastvaranja kiseonika kod sistema površinskih

aeratora je kontrolisana zapreminom pumpane ili cirkulisane tečnosti kroz
zonu površine aeracije, nivoom površinske turbulencije uspostavljene od
strane aeratora i veličinom kontaktne površine gas-tečnost.
"UNOX" uređaji za mehaničku površinsku aeraciju podeljeni su
prema brzini obrtanja njihovih pumpnih propelera u dve osnovne grupe:
- visokobrzinski direktno pogonski aerator,
- niskobrzinski površinski aerator.
Visokobrzinski direktno pogonski aeratori se uglavnom vrlo malo
koriste kod tretmana otpadnih voda zbog male efikasnosti prenosa
kiseonika.
Niskobrzinski površinski aeratori konstrukciono su rešeni ili kao
turbinski propeleri otvorenog tipa ili kao pumpni propeleri zatvorenog
tipa. Pomoću površinskog pumpnog aeratora sa turbinama ostvaruje se
efikasno uvođenje kiseonika u vodu. Ovaj tip aeratora prikazan je na slici
4.4. Izrađuje se od smole poliestera pojačane fiberglasom i postavlja na
vertikalnu čeličnu osovinu. Aerator može biti potopljen do različitih nivoa
u aerisanu tečnost. Potrebna snaga i kapacitet rastvaranja kiseonika su
funkcije operacione brzine i relativne potopljenosti propelera turbine.

Slika 4.4 Površinski aerator tipa "UNOX" [4]

 69

Jedno konstrukciono rešenje mehaničkog površinskog aeratora

otvorenog tipa sastoji se od turbinske mešalice sa lopaticama u obliku
listova nagnutim pod uglom od 45o i odnosa širine i prečnika 1:6.
Lopatice su nagnute napred tako da propeler gura tečnost svojom
rotacijom. Funkcionišući na granici faza gas-tečnost, ova turbina se
ponaša kao radijalno protočno postrojenje.
Snaga vuče površinskog turbinskog aeratora sa nagnutim listovima
(α= 45o ) je nestabilna. Kao posledica toga, njegov mlaz tečnosti ima
pulsirajući karakter što ograničava hidrauličku efikasnost. Prednosti
propelera otvorenog tipa su prosta konstrukcija, a samim tim i relativno
niska cena.
I pored navedenih karakteristika površinskog aeratora u pogledu
efikasnosti prenosa mase kiseonika uz pomoć recirkulacionog mlaza u
obliku "kišobrana", dešava se, a naročito u slučaju otpadnih voda sa nižim
površinskim naponom (u prisustvu površinski aktivnih supstancija), da je
turbulencija na dnu nezadovoljavajuća. U takvim slučajevima pribegava
se uvođenju dodatnog propelera za mešanje na dnu. Ovi tzv. "mešači dna"
se dele na više pumpajuće mešače dna i na niže pumpajuće mešače dna,
pri čemu je na niže pumpajućim propeler više u upotrebi zbog veće
efikasnosti.

Mamut rotori

Od površinskih aeratora sa horizontalnom osovinom najveću

primenu imaju mamut rotori. Mamut rotori su prečnika do 1 m, smešteni
su u bazenima sličnim oksidacionim jarkovima ali mnogo većim, sa
kosim uglovima i centralnim pregradnim zidom.
Na slici 4.5 prikazan je način postavljanja mamut rotora u
aeracionom bazenu sa pregradnim zidom koji obezbeđuje neprekidnu
cirkulaciju mešavine otpadne vode i aktivnog mulja.

Slika 4.5 Mamut rotor [5]

 70

Mamut rotori, smešteni između spoljašnjeg i pregradnog zida,

ostvaruju neprekidnu cirkulaciju mešavine otpadne vode i aktivnog mulja
(slika 4.6).

Slika 4.6 Aeracioni bazen sa dva mamut rotora

4.3.2. Potopljeni turbinski aeratori

Potopljeni turbinski aeratori se sastoje od motor-reduktora, vratila,

jednog ili više propelera, postavljenih po dubini aeracionog bazena, i
instalacije za dovod vazduha. Postoje radijalno i aksijalno protočni
aeratori. Kod aksijalnih aeratora turbina se kreće na dole i vazduh se širi
po dnu bazena, dok se kod radijalnih vazduh naglo meša sa tečnošću i
potiskuje je na stranu pomoću lopatica. Brzina obrtanja zavisi od oblika
turbine i ulaznog protoka tečnosti i obično se kreće u granicama od 37 do
100 min-1. Potopljena turbina ima veliku primenu kod sistema u kojima se
zahteva simultanost aeracije i mešanja (nitrifikacija i denitrifikacija).
Koriste se elektromotori snage do 110 kW. Kod ovog tipa aeratora
prečnik propelera turbine iznosi od 0,1 do 0,2 prečnika bazena u kome se
vrši aeracija vode. Efikasnost unosa kiseonika putem turbinske aeracije
iznosi od 0,96 do 1,76 kg/kWh.
Obično se nedaleko od zida bazena postavljaju vertikalne pregrade,
tzv. razbijači mlaza koji imaju zadatak da eliminišu nastajanje vrtloga i
pomognu da se ostvari dobro mešanje u svim delovima bazena. U
bazenima kružnog oblika su dovoljna četiri razbijača mlaza, koji su jedan
u odnosu na drugi postavljeni pod uglom od 90o . Kod bazena kvadratnog
oblika obično se postavljaju dva razbijača mlaza na suprotne zidove, dok
kod pravougaonih bazena nema potrebe za njihovim postavljanjem.
Na slici 4.7 je dat izgled plutajućeg potopljenog aeratora sa dva
plovka.
 71

Slika 4.7 Plutajući potopljeni aerator

Potopljeni turbinski aerator tipa "UNOX"

"UNOX" potopljeni turbinski aerator ima određenih inovacija, kao i

prednosti u odnosu na konvencionalni potopljeni turbinski aerator. Oba
konstrukciona rešenja su prikazana na slici 4.8. Konvencionalni
potopljeni aerator koji koristi vazduh sastoji se od rotacione turbine sa
ravnim lopaticama koja je postavljena iznad distributera vazduha
odgovarajućeg tipa. Vazduh pod pritiskom uduvava se kroz distributer,
međutim, kao što je prikazano na slici 4.8b mehurovi vazduha koji izlaze
iz distributera su relativno veliki tako da nisu pogodni za efikasnu
aeraciju. Da bi se efikasnost prenosa kiseonika povećala, mehurovi se
usitnjavaju i raspršuju uz pomoć turbine sa ravnim lopaticama. Dakle, kod
konvencionalnih potopljenih turbinskih sistema osnovna funkcija turbine
je proizvodnja sitnijih mehurova.

Slika 4.8 Turbinski aeracioni sistemi: a - "UNOX" potopljeni turbinski aerator,

b - konvencionalni turbinski aerator [4]
 72

Na slici 4.8a prikazan je "UNOX" potopljeni turbinski aerator koji

se razlikuje od konvencionalnog pre svega u konstrukciji same mešalice.
"UNOX" sistem koristi mešalice koje su postavljene na zajedničkoj
osovini iznad uređaja za raspršivanje vazduha. Aeracioni bazen je
zatvoren, a u bazenu su postavljene sa obe strane pregrade koje
sprečavaju povratno mešanje i pojavu vrtloga. Konstrukciono rešenje
mešanja i aeracije primenjeno kod "UNOX" potopljenog aeratora
omogućava produkciju finih mehurova, njihovu dobru disperziju i
distribuciju kroz celu zapreminu bazena, a time ravnomeran i dobar
prenos mase kiseonika u tečnost. Takođe se ostvaruje i zadovoljavajuće
mešanje tečnosti, kao i prisutnih čvrstih ili suspendovanih čestica u njoj.
Ovo se sve postiže sa manjim utroškom energije, u poređenju sa
konvencionalnim sistemom što je uslovljeno manjom zapreminom
uduvavanog vazduha i većom pogonskom silom za prenos kiseonika u
tečnost [4].

4.4. Aeratori sa uduvavanjem vazduha

Postoji veliki broj tipova konstrukcija aeratora sa uduvavanjem

vazduha koje se mogu grupisati na sledeći način:
- statički aeratori (distributeri vazduha u obliku ploča, cevi, diskova
ili kupola);
- dinamički aeratori (venturi, mlazni i dr.).

4.4.1. Statički aeratori - distributeri vazduha

Kod ove vrste aeratora, strujanje vazduha se obezbeđuje pomoću

kompresora niskog pritiska (duvaljki) ili centrifugalnih ventilatora, a
odgovarajućim cevovodima se dovodi do distributera. Pomoću njih se vrši
dispergovanje mehurova vazduha po zapremini vode koja se nalazi u
aeracionom bazenu. Napor strujnih mašina zavisi od karakteristika
cevovoda (trenje i lokalni otpori), distributera vazduha, konfiguracije
aeracionog bazena i visine stuba vode iznad distributera vazduha. Pri
tome je potrebno poznavati jedinični pad pritiska po distributeru vazduha
i uzeti u obzir visinu stuba tečnosti iznad distributera vazduha. Brzine
vazduha od 10 do 20 cm/s se preporučuju za određivanje optimalnih
prečnika cevi. Preporuka je da se predimenzioniše prečnik cevovoda za
dovod vazduha, zbog mogućnosti povećanja kapaciteta unošenja
kiseonika u pojedinim procesima, kao i nadgradnje sistema za
prečišćavanje otpadne vode.
Distributeri vazduha se ugrađuju na dovodne cevi za vazduh na dnu
aeracionog bazena po određenom rasporedu. Gustina njihovog slaganja
 73

direktno zavisi od zahtevanog efekta prečišćavanja, odnosno potrebe za

kiseonikom u pojedinim delovima aeracionog bazena.
Faktori koji utiču na efikasnost transporta kiseonika u otpadnoj vodi
su:
- veličina mehurova (fini, srednji i grubi),
- protok vazduha kroz distributer vazduha,
- položaj i raspored distributera vazduha,
- sastav i brzina strujanja otpadne vode,
- konfiguracija bazena, i dr.
Transport kiseonika predstavlja složen proces prenosa supstancije
kroz graničnu površinu između vazduha i otpadne vode. Povećanje
veličine mehurova dovodi do smanjenja kontaktne površine i do
smanjenja efikasnosti procesa transporta kiseonika, pa shodno tome treba
nastojati da distributeri vazduha proizvode mehurove što manjeg
prečnika. Distributeri vazduha se proizvode u obliku ploče, cevi, diska ili
kupole (slike 4.9 i 4.10), a materijali od kojih se izrađuju su keramika,
porozna plastika i elastomeri.
Detaljniji prikaz uređaja (distributera) za uvođenje vazduha u vodu
dat je u poglavlju 5.

Slika 4.9 Cevni porozni distributer vazduha (proizvođač "EKOLOGIX")

 74

Slika 4.10 Distributer vazduha u obliku diska

(proizvođač "EKOLOGIX")

Distributeri vazduha imaju široku primenu i mogu se koristiti skoro

u svakom procesu gde je potrebno uvoditi vazduh (ili gas) u tečnost.
Distributeri imaju najširu primenu u prečišćavanju otpadnih voda
aktivnim muljem, zatim za prethodnu aeraciju otpadnih voda kao i za
procese prečišćavanja u aeracionim lagunama. U današnje vreme najčešće
su u upotrebi distributeri u obliku diska (membranski ili keramički).

4.4.2. Dinamički aeratori

U novije vreme se pri prečišćavanju otpadnih voda sve više koriste

različite konstrukcije dinamičkih aeratora kod kojih je zastupljen
ejektorski, injektorski ili venturi način rada. Pomoću ovih tipova aeratora
otpadnoj vodi se dodaju vazduh, tehnički kiseonik, ozon i druga sredstva
koja se koriste u tehnologiji prečišćavanja.

Venturi aeratori

Venturi aerator (slika 4.11) predstavlja specijalno konstrukciono

rešenje koje se koristi za uvođenje vazduha u otpadnu vodu u slučaju
dubinske ili aeracije pod pritiskom. On pomoću pumpe proteruje vodu
kroz horizontalno postavljenu cev promenljivog prečnika i na mestu
njenog suženja-gde se javljaju veće brzine proticanja i pad pritiska-
usisava vazduh kroz vertikalnu cev.
 75

Slika 4.11 Venturi aerator

Da bi se ujednačila koncentracija rastvorenog kiseonika, ovakvo

ubacivanje vazduha u vodu zahteva dodatno mešanje. To se ostvaruje uz
pomoć različitih vrsta mešača (slike 4.12 i 4.13).

Slika 4.12 Mešači (“ABS Pumps”)

Slika 4.13 Uređaj za dodatno mešanje tipa hipomiks ("ABS Pumps")

Mlazni - injektorski aeratori

Ovi aeratori su injektorskog tipa i u njima se vrši mešanje vazduha i

vode unutar komore za mešanje mlaznika, a zatim se ta mešavina ubacuje
u aeracioni bazen. Mešavina se kreće velikom brzinom i tako izaziva
 76

intenzivno mešanje tečnosti i vazduha u aeracionom bazenu. Injektorski

aeratori se mogu upotrebljavati kod bazena kvadratnog, pravougaonog i
kružnog oblika. Najčešće pumpa zahvata deo otpadne vode i potiskuje je
velikom brzinom kroz mlaznicu usmerenu prema površini vode pod
uglom, pri čemu se stvara podpritisak u komori za mešanje. Na taj način
mlaz sa sobom povlači vazduh povećavajući kontaktnu površinu između
vazduha i tečnosti stvarajući veliku turbulenciju unutar aeracionog
bazena.

Mlazni - ejektorski aeratori

Ejektorski aeratori za pogon koriste energiju ulaznih fluida. Fluid sa

većim pritiskom naziva se pogonski, a sa manjim usisavani. Sastavni
delovi ejektorskih aeratora su: mlaznica sa priključkom za pogonski fluid,
usisna komora sa priključkom za usisavani fluid i difuzor sa priključkom
za pražnjenje. Pogonski fluid (voda ili vazduh) prolaskom kroz mlaznicu
najveći deo svoje pritisne energije preobražava u kinetičku (brzinsku)
energiju, tako da u usisnu komoru ulazi sa velikom brzinom. U usisnoj
komori čestice pogonskog fluida dolaze u kontakt sa česticama
usisavanog fluida (voda ili vazduh), sudaraju se i mešaju sa njima,
povlače ih sa sobom i pri tome formiraju potpuno homogenu mešavinu
koja struji prema difuzoru. Na putu kroz difuzor usled širenja strujnog
prostora brzina mešavine opada, a pritisak raste (kinetička energija prelazi
u pritisnu) i na izlazu dostiže vrednost koji je veći od usisnog, a manji od
potisnog pritiska.
Ejektorski aeratori se mogu upotrebljavati za kontinualne i šaržne
procese aeracije kod bazena kvadratnog, pravougaonog i kružnog oblika.
U kontinualnim procesima tečnost se uvodi preko jednog ili više redno
postavljenih ejektora. U šaržnom procesu aeracija se izvodi u
cirkulacionom, kružnom, kretanju sa odgovarajućim brojem prolaza kroz
ejektor kojim se omogućava potpuno zasićenje vode. Voda iz aeratora
koja u sebi sadrži i deo usisanog i nerastvorenog vazduha, uvodi se u
bazen kroz distributere vazduha postavljene prema odgovarajućem
rasporedu. Na ovaj način se postiže efikasnije mešanje i brže zasićenje
vode kiseonikom u svim delovima aeracionog bazena.
Na slici 4.14 su prikazani karakteristični primeri dubinske aeracije
pomoću ejektorskih aeratora.
 77

Vazduh Vazduh

otpadna voda

a) b)

c) d)

Slika 4.14 Šema sistema aeracije sa ejektorskim aeratorima: a - šaržna aeracija,

b - aeracija u jednom prolazu, c - kombinovana aeracija, d - kombinovana
aeracija

Glavne karakteristike ejektorskih aeratora su:

- velika aktivna površina kontakta između pogonskog i usisavanog
fluida,
- brzina rastvaranja kiseonika je velika zbog turbulentnog strujanja
mešavine,
- imaju jednostavnu konstrukciju, malu masu i male dimenzije,
- mogu pored vazduha u isto vreme usisavati i druge gasne, tečne ili
praškaste materijale,
- nemaju pokretne delove pa ne zahtevaju podmazivanje i
održavanje,
 78

- imaju stabilan, miran i bešuman rad,

- montaža je jednostavna, laka i brza (mogu se montirati u svim
položajima),
- imaju dug vek trajanja,
- cena im je relativno niska,
- može se jednostavno i potpuno automatizovati celokupan proces
aeracije.
Materijali od kojih se izrađuju ejektorski aeratori su: metali,
nemeteli, plastika, i dr.

Mlazni aerator za dubinsku aeraciju ("ABS Pumps")

Proizvođač opreme za tretman voda "ABS Pumps" (Švedska) je

razvio specijalno konstrukciono rešenje koje se koristi za uvođenje
vazduha u otpadnu vodu. Ovo konstrukciono rešenje u suštini predstavlja
mlazni aerator koji se postavlja na odgovarajuću dubinu u vodu koja se
aeriše. Mlazni aerator proizvođača "ABS Pumps" (tip TA), čiji je izgled
dat na slici 4.15, je jedinstvena celina koju čine motor, duvaljka, pumpa i
mešalica. U toku aeracije svi ovi elementi su potopljeni u vodu.

Slika 4.15 Izgled i način rada mlaznog aeratora za dubinsku aeraciju [6]

Mlazni aerator za dubinsku aeraciju proizvođača "ABS Pumps" se

sastoji od radnog kola (rotor sa lopaticama) koje je direktno povezano sa
vratilom motora, statora i usisne vertikalne cevi za dovod vazduha na
čijem se vrhu nalazi rešetka.
Radno kolo se okreće unutar statora pri čemu se stvara vakuum i
automatski usisava vazduh kroz cev za dovod vazduha, čiji je otvor iznad
nivoa vode. U isto vreme voda uvučena u radno kolo, potpuno se meša sa
vazduhom i zrakasto ispušta kroz žljebove statora. Na ovaj način se
formiraju fini (sitni) mehurovi vazduha.
 79

Aeratori ovakvog konstrukcionog rešenja se jednostavno postavljaju

(montiraju), održavaju i premeštaju. Mogu se podizati i spuštati što znači
da su ovi aeratori pokretni uređaji. Prilikom kontrole rada i održavanja
ovih uređaja nije potrebno pražnjenje bazena u kome se vrši aeracija.
Dovod vazduha ostvaruje svaki aerator sam za sebe bez centralnog
agregata (duvaljke) i jedinstvenog cevovoda.
Na slici 4.16 i u tabeli 4.1 dat je prečnik površine koja se aeriše u
zavisnosti od tipa aeratora.

Slika 4.16 Radni domet aeratora [6]

Tabela 4.1 Radni prečnik aeracione površine za pojedine tipove aeratora [6]
Prečnik direktne Maksimalni prečnik za standardnu
aeracije primenu
Tip aeratora
(zona A)-DA (aeracija i mešanje - zona B)-DB
,m, ,m,
76 TA 2,2 6
151 TA 2,3 6
301 TA 2,7 8
601 TA 4,0 1
901 TA 4,3 11
1200 TA 5,0 12
1800 TA 5,5 14
2400 TA 6,0 16
 80

Zavisnost kapaciteta unošenja kiseonika u otpadnu vodu od dubine

uronjenosti, za pojedine tipove aeratora, pri standardnim uslovima
ispitivanja (temperatura vode 20 oC, atmosferski pritisak 1,013 bar), data
je na slici 4.17.

Slika 4.17 Standardni kapacitet unošenja kiseonika u zavisnosti od dubine

uronjenosti aeratora u vodu mereno na sredini zone direktne aeracije [6]

Literatura

[1] Gaćeša, S., M. Klašnja: Tehnologija vode i otpadnih voda,

Jugoslovensko udruženje pivara, Beograd, 1994.
[2] *** Operation in Chemical Engineering, Ullmann, Encyclopedia,
Vol. B1, 1976.
[3] *** Wastewater Treatment Plant Design, A joint Commitee of the
American Society of Civiln Engineers and Water Pollution Control
Federation, New York, 1976.
 81

[4] Baras, J., i dr.: Studija opravdanosti razvoja uređaja i sistema za

oksigenizaciju prirodnih voda, otpadnih voda i ribnjaka,
Tehnološko-metalurški fakultet, Beograd, 1989.
[5] Ljubisavljević, D., A. Đukić, B. Babić: Prečišćavanje otpadnih voda,
Građevinski fakultet, Beograd, 1995.
[6] *** Submersible Aerator TA, Katalog proizvodnog programa, ABS
Pumps, Švedska, 1999.
[7] Perry, R., D. Green: Perry's Engineer's Handbook, 6th Edition, Mc
Graw Hill, 1985.
[8] Grbavčić, Ž.: Disperzni sistemi, Tehnološko-metalurški fakultet,
Beograd, 1995.
[9] Henry, G. J., W. G. Heinke: Environmental Science and
Engineering, Prentice-Hall, New Jersey, USA, 1996.
 82

5. KONSTRUKCIJE I KARAKTERISTIKE
DISTRIBUTERA VAZDUHA

Kod postupka aeracije u kome se vrši uduvavanje vazduha najčešće

se koriste kompresori niskog pritiska (duvaljke) pomoću kojih se vazduh
dovodi do distributera. Distributeri vazduha mogu biti u obliku cevi,
ploča ili diskova, a materijali od kojih se izrađuju su keramika, plastika ili
razne vrste elastomera. Distributeri vazduha se najčešće ugrađuju na dnu
aeracionog bazena po određenom rasporedu. Broj distributera vazduha i
njihov raspored direktno zavise od zahtevanog efekta prečišćavanja,
odnosno potreba za kiseonikom u pojedinim delovima aeracionog bazena.
Pomoću njih se vrši dispergovanje mehurova vazduha po zapremini
suspenzije. Bez obzira na različite veličine, oblik i konstrukcione
materijale od kojih se izrađuju distributeri vazduha se u zavisnosti od
veličine mehurova koje proizvode dele na:
- distributere vazduha za finu aeraciju-prečnik mehurova manji od 3
mm,
- distributere vazduha za srednju aeraciju-prečnik mehurova od 3 do
6 mm,
- distributere vazduha za grubu aeraciju-prečnik mehurova od 6 do10
mm.
Pokazalo se da distributeri vazduha koji proizvode mehurove
manjih prečnika imaju veću efikasnost transporta kiseonika.
Kod distributera vazduha većih prečnika (od 6 do 10 mm) prilikom
kretanja mehurova kroz vodu dolazi do njihovog cepanja na sitnije
mehurove. Za ovaj tip uređaja veličina mehura ne zavisi od protoka
vazduha kroz distributer sve dok ne dođe do promene intenziteta mešanja.
Sa povećanjem protoka vazduha dolazi do porasta intenziteta mešanja što
dovodi do cepanja krupnih mehurova na mehurove manjih prečnika. Na
ovaj način se objašnjava eventualni porast efikasnosti transporta kiseonika
sa povećanjem protoka vazduha u sistemima aeracije sa krupnim
mehurovima.

5.1. Osnovne konstrukcione karakteristike distributera vazduha

Osnovne konstrukcione karakteristike distributera vazduha, od kojih

u mnogome zavisi i njihova efikasnost su:
- oblik i dimenzije,
- materijal,
 83

- masa,
- poroznost,
- raspored perforacije,
- otpornost na uticaj sredine,
- fizičke karakteristike (tvrdoća, zatezna čvrstoća, modul elastičnosti,
otpornost na habanje i puzanje, itd.),
- ravnomernost pora po površini.
Svaka od pomenutih karakteristika je predmet posebnog istraživanja, a
sve u cilju dobijanja optimalnih tehničko-eksploatacionih karakteristika
distributera vazduha.

5.2. Materijali za izradu distributera vazduha za finu aeraciju

Osnovne vrste materijala koji se koriste za izradu poroznog dela

distributera vazduha za finu aeraciju su:
- keramika,
- porozna plastika, i
- materijali za izradu perforiranih membrana (elastomeri i PVC).

5.2.1. Keramika

Keramika je najstariji i najviše zastupljen porozni materijal za

izradu distributera vazduha koji se primenjuju za finu aeraciju. Keramički
elementi se sastoje iz mineralnih čestica pravilnog ili nepravilnog oblika
koje su pomoću odgovarajućeg vezivnog sredstva spojene. Završna
obrada keramičkih elemenata vrši se zagrevanjem u pećima do
odgovarajućih temperatura. Poroznost keramičkih elemenata zavisi od
veličine i oblika mineralnih čestica, vrste vezivnog sredstva i tehnologije
spajanja. Keramički elementi se izrađuju od aluminijumoksida,
silicijumoksida i aluminijumsilikata. Keramički materijali na bazi
silicijuma su manje osetljivi na zaprljanje, tj. lakše se čiste od elemenata
na bazi aluminijuma i to pre svega zbog pravilnih oblika mineralnih
čestica usled čega se stvara manji otpor prolasku vazduha. Sa druge strane
elementi na bazi aluminijuma su otporniji na trenje i habanje, a i njihova
čvrstoća je veća od odgovarajućih elemenata na bazi silicijuma. Zato su
keramički elementi na bazi silicijuma za iste procesne parametre većih
dimenzija (debljina) od aluminijumskih. Iako se pri eksploataciji javljaju
problemi sa zaprljanjem keramički distributeri vazduha su postali
standard za uređaje za finu aeraciju i nove vrste distributera vazduha koji
se po pravilu upoređuju sa njima.
 84

5.2.2. Porozna plastika

Porozni plastični materijali se takođe koriste pri izradi distributera

vazduha za finu aeraciju. Proizvode se sa različitim veličinama pora, pa
se od njih mogu izrađivati distributeri vazduha različitih poroznosti.
Prednosti porozne plastike u odnosu na keramiku su sledeće:
- jednostavnija proizvodnja,
- manja masa što je čini pogodnom za ugradnju kod visećih
konstrukcija cevnog razvoda i distributera vazduha,
- veća trajnost i isplativost,
- veća otpornost na lom.
Lošije osobine u odnosu na keramiku su:
- manja čvrstoća,
- manja otpornost na uvijanje,
- manja otpornost na uticaj sredine.
Porozna plastika se po kriterijumu krutosti i sastava deli na krutu
poroznu plastiku i savitljivu poroznu plastiku.

Kruta porozna plastika

Najčešće korišćeni materijali od krute porozne plastike su sledeći

termoplastični materijali:
- polietilen visoke gustine (HDPE),
- stiren-akrilonitril (SAN).
Polietilen visoke gustine (HDPE) je u poređenju sa ostalim
materijalima jeftin, jednostavan za izradu, vrlo otporan na deformacije, a
moguće je i dobijanje vrlo sitnih pora. Distributeri vazduha od polietilena
visoke tvrdoće se proizvode izvlačenjem u specijalno konstruisanim
ekstruderima. Najčešće se izrađuju kao višeslojni i to obično iz dva sloja
debljine 3 i 6 mm. Pri tome je spoljni sloj manje porozan, usled čega je
zaprljanje vazdušne strane distributera neznatno, a time i olakšano
održavanje. HDPE ima malu gustinu 560 kg/m3, inertnu strukturu i veliku
otpornost na lom čak i pri niskim temperaturama što ovaj materijal čini
najviše korišćenim poroznim plastičnim materijalom.
Stiren-akrilonitril (SAN) ima neznatno veću gustinu od HDPE.
Prisustvo stirena ga čini krutim, tako da je osetljiv na lom prilikom
eventualnog ispuštanja čak i na sobnim temperaturama.
Distributeri vazduha od krute porozne plastike su se često
ugrađivali u postrojenja u ranim osamdesetim godinama prošlog veka, ali
u poslednje vreme su sve manje popularni. Distributeri vazduha od stiren-
akrilonitrila se više praktično ne proizvode zbog velike krtosti iako su se
pri radu u aeracionim bazenima dobro pokazali. Sa druge strane
distributeri vazduha od polietilena visoke gustine su sve manje u upotrebi
 85

i to zbog problema zaprljanja sa strane otpadne vode, što ima za posledicu

neravnomernu raspodelu vazduha po jedinici površine aeracionog bazena,
kao i zbog nekonkurentnosti u ceni u odnosu na ostale distributere
vazduha za finu aeraciju.

Savitljiva porozna plastika

Savitljiva porozna plastika je materijal koji se dobija izvlačenjem, a

sastoji se od polietilena visoke tvrdoće i gume. Radi se o mekom
fleksibilnom materijalu koji se pri normalnom radnom pritisku ne
deformiše, dok se pri povišenim pritiscima deformiše, pri čemu su
moguće i plastične deformacije. Prilikom elastičnih deformacija savitljive
porozne plastike dolazi do povećanja pora i samim tim produvavanja
nečistoća iz pora distributera vazduha. Ova pojava se pozitivno odražava
na efikasnost transporta kiseonika iz vazduha u otpadnu vodu.
Polivinil-hlorid (PVC) se koristi kao materijal za izradu perforiranih
membrana za membranske distributere vazduha. U osnovnoj strukturi
materijala nalaze se specijalni aditivi koji čine perforirane membrane od
PVC otpornim na štetno dejstvo biofilma u bioaeracionim bazenima i
poboljšavaju njegove fizičko-hemijske osobine.

5.2.3. Elastomeri

Najčešće korišćen elastomer za izradu membrana za membranske

distributere vazduha je etilen-propilen-dimer (EPDM). Osnovnom
materijalu se obično dodaju odgovarajući aditivi u cilju poboljšanja
fizičko-hemijskih karakteristika. Distributeri vazduha od ovih materijala
izrađuju se u obliku membrana i razlikuju se od distributera izrađenih od
porozne plastike i keramike po tome što se otvori za prolaz vazduha
dobijaju perforacijom mehaničkim putem, tj. probijanjem tankih listova
materijala na presama pomoću specijalnih alata. Prvobitne membrane su
izrađivane od najrazličitijih materijala kao što su plastika i sintetičko
platno. Efikasnost transporta kiseonika kod prvobitnih membrana je bila
vrlo visoka, ali je zato problem zaprljanja bio izuzetno izražen.

5.3. Tipovi distributera vazduha

Konstrukciona rešenja distributera vazduha mogu biti različita tako

da se mogu podeliti u nekoliko osnovnih grupa u odnosu na oblik:
- pločasti distributeri vazduha,
- cevni distributeri vazduha,
- distributeri vazduha u obliku kupole (pečurke), i
- distributeri vazduha u obliku diska.
 86

Deo distributera koji služi za prolaz vazduha i formiranje mehurova

izrađuje se od različitih materijala (poglavlje 5.2).

5.3.1. Pločasti distributeri vazduha

Ovaj tip distributera vazduha je u upotrebi još od dvadesetih godina

prošlog veka, a kao osnovni materijal za njegovu izradu koristi se
keramika. Keramički distributeri vazduha se ugrađuju ili na cevnu mrežu
za razvod vazduha po dnu aeracionog bazena ili u sam pod aeracionog
bazena pri čemu je cevna mreža ugrađena u beton. Ovakve konstrukcije
se i pored visoke efikasnosti prenosa kiseonika i dugog veka trajanje
danas retko primenjuju zbog problema pri postizanju ravnomerne
raspodele vazduha, nemogućnosti zamene distributera vazduha koji su
ugrađeni u beton i teškoćama prilikom eventualne nadgradnje postojećih
sistema.
Novija generacija pločastih distributera vazduha se proizvodi od
keramike i porozne plastike. Uobičajena debljina pločastih distributera
vazduha od keramike je 19 mm, a od porozne plastike 6 mm. U oba
slučaja standardne dimenzije ploča su 30 x 61 cm, odnosno 30 x 122 cm,
a ploče se postavljaju iznad komore za vazduh koja se izrađuje od
akrilonitril-butadien-stirena (ABS). Donja strana pločastih distributera
vazduha se puni betonom zbog stabilnosti. Ploče od porozne plastike
(HDPE) se pomoću rama od nerđajućeg čelika pričvršćuju za betonsku
podlogu.
Na slici 5.1 je prikazan tipični pločasti distributer vazduha od
keramike ili porozne plastike.
4
5
6

2 3 8
1

10 9

Slika 5.1 Tipični pločasti distributer vazduha od keramike ili porozne plastike:
1 - uška, 2 - ploča od keramike ili HDPE, 3 - držač ploče, 4 - priključak za
vazduh (PVC), 5 - priključak za crevo, 6 - obujmica za crevo, 7 - crevo za dovod
vazduha, 8 - anker, 9 - komora za vazduh, 10 - dno od betona [1]
 87

Vazduh se dovodi u svaki od pločastih distributera vazduha preko

gumenog creva, koje se povezuje sa glavnom dovodnom cevi. Otvor za
prolaz vazduha na samom priključku se specijalno obrađuje tako da
omogućava dobru raspodelu vazduha.

Pločasti membranski distributer vazduha ("HAFI")

Od strane proizvođača "HAFI-Engineering" (Nemačka) razvijeni su

pločasti membranski distributeri vazduha za finu aeraciju pod nazivom
"HAFI". Aeracioni sistem se izvodi sa pločastim (panelnim)
distributerima vazduha koji se postavljaju po dnu bazena u kome se vrši
aeracija i za njegovo dno se učvršćuju pomoću zasebnih pločica koje su
od nerđajućeg čelika.
Ovi distributeri vazduha su membranske ploče od specijalnog
plastičnog materijala, laserski perforiranog i smeštenog u okvir od
nerđajućeg čelika. Dovod vazduha se ostvaruje pomoću savitljivih
polietilenskih (PE) cevi. Tek po dovođenju vazduha pod pritiskom,
membrana se naduvava, otvori se šire i kroz njih prolazi vazduh u vidu
veoma finih, sitnih mehurova.
Na slici 5.2 prikazan je način funkcionisanja "HAFI" pločastih
distributera vazduha. Kada se aeracioni panel napuni vazduhom preko
linije za dovod (1), stvara se vazdušni jastuk između donje ploče (2) i
elastične membrane (3). Širenjem membrane otvaraju se prorezi i stvaraju
se mehurovi vazduha koji se polako kreću naviše kroz vodu.
Aeracioni paneli "HAFI" su izrađeni od čelika otpornog na
koroziju. Membrana je zaptivena na donjoj ploči pomoću spoljašnjih
traka. Dovođenje vazduha se vrši preko integrisane armature. Aeracioni
paneli su pričvršćeni za dno bazena u kome se vrši aeracija. Na ovaj način
se sprečava formiranje mrtvih zona u aeracionom bazenu, odnosno
postiže dobra rastvorljivost kiseonika u vodi.

Slika 5.2 Šematski prikaz funkcionisanja panelnih (pločastih) distributera

vazduha: 1 - linija za dovod, 2 - donja ploča, 3 - elastična membrana [2]
 88

Oblik i dimenzije panelnog distributera vazduha su dati na slici 5.3,

odnosno u tabeli 5.1.

Slika 5.3 Oblik i dimenzije panelnog distributera vazduha [2]

Tabela 5.1 Tipovi panela i njihove karakteristike [2]

Površina za Zapreminski protok
Tip Dužina Masa
aeraciju vazduha
panela ,mm, ,kg,
,m2, ,m3/h,
T2 2005 0,290 5,3 36
T2,5 2005 0,363 6,6 45
T3 3005 0,435 7,9 54
T3,5 3505 0,508 9,2 60
T4 4005 0,580 10,5 72

Karakteristike panelnog membranskog distributera su:

- visok kvalitet izrade,
- jednostavna konstrukcija,
- maksimalna efikasnost unošenja vazduha, odnosno rastvorljivosti
kiseonika u vodi,
- velika vrednost relativnog stepena prenosa kiseonika u vodi (α-
faktora) kako prilikom unosa u čistu, tako i u zagađenu otpadnu
vodu,
- rad bez začepljenja,
- veliki opseg prilikom unošenja vazduha,
- rad sa kraćim ili dužim prekidima bez problema,
- jednostavna montaža,
- malo mehaničkih delova,
- može se koristiti u svim objektima za difuzionu aeraciju,
- potrebna mala snaga duvaljki–kompresora,
- mali troškovi ugradnje, eksploatacije i održavanja,
- lako se prilagođava promenljivim pogonskim uslovima,
- nema troškova čišćenja.
 89

Na slici 5.4 prikazani su različiti načini postavljanja i povezivanja

aeracionih panela na dnu aeracionog bazena kako bi se obezbedilo što
efikasnije obogaćivanje vode kiseonikom.

a) b) c)

Slika 5.4 Načini postavljanja i snabdevanja vazduhom grupe panelnih

distributera vazduha: a - horizontalno povezivanje, b - vertikalno povezivanje,
c - centralno povezivanje [2]

Pločasti membranski distributer vazduha ("OXYFLEX")

Pločasti (panelni) membranski distributeri vazduha proizvođača

"OXYFLEX" (Nemačka) koriste se u različitim aeracionim sistemima u
savremenim postrojenjima za tretman otpadnih voda. "OXYFLEX" u
svom proizvodnom programu ima panelne membranske distributere koji
se izrađuju od različitih materijala (gume, savitljive plastike, i dr.).
Sledeći dugotrajno iskustvo u tehnologiji gume, "OXYFLEX"
membranski difuzioni sistemi su optimizirani u smislu kvaliteta
membrana koji uključuju primenu najsavremenijih perforacijskih sistema.
Kvalitet gume se potvrđuje više od dvadeset godina u postrojenjima za
biološku obradu otpadnih voda sa aktivnim muljem. Otpornosti na
kidanje, elastičnost, otpornost na hemikalije i ozon omogućavaju
dugotrajnu upotrebu.
Panelni membranski distributer vazduha "OXYFLEX MF 650"
sastoji se od metalne ploče preko koje je postavljena EPDM membrana sa
finim perforacijama. Zaštitna ploča je napravljena od stakla ojačanog
vlaknima polipropilena (PP). Dvodelni okvir od stakla oblikovan je u
obliku integralnih rebara, ojačanih vlaknima polipropilena, sa postoljem
gde se nalazi priključak sa navojem za montiranje.
Ovi distributeri vazduha se izrađuju sa krupnom, srednjom i finom
perforacijom. Preporučene vrednosti protoka vazduha u zavisnosti od
veličine perforacija su date u tabeli 5.2 [3].
 90

Tabela 5.2 Karakteristike membranskog distributera vazduha tipa

"OXYFLEX MF 650"
Veličina Jedinica Perforacija

krupna srednja fina

Protok vazduha
(pri 0 °C i 1,013 bar)
- maksimalni m3/h 18 15 12
- prosečni m3/h 15 12 10
Dimenzije
- dužina mm 660
- širina mm 160
Aeraciona površina distributera m2 0,1
Masa kg 1,5
Minimalni razmak između
mm 220
centara distributera

Membranski distributer vazduha "OXYFLEX" tip MF 650 G sa

adapterom od 1" se montira na kružni deo plastične ili čelične cevi.
Na slici 5.5 je dat izgled membranskog distributera vazduha
"OXYFLEX" tip MF 650 B, koji se koristi u slučaju kada se vazduh
dovodi kroz kanale kvadratnog ili pravougaonog oblika.

Slika 5.5 Panelni membranski distributer vazduha "OXYFLEX MF 650B" [3]

Glavne karakteristike membranskih distributera vazduha

"OXYFLEX MF 650" su:
 91

- mala veličina mehurova pri čemu se dobija velika vrednost

transporta kiseonika,
- mogućnost preciznog regulisanja efikasnog snabdevanja
kiseonikom,
- mali pad pritiska što ima za efekat uštedu energije,
- veliki opseg protoka vazduha od 0 do 15 m3/h,
- nije moguće prodiranje vode u sistem tokom startovanja ili kada
sistem ne radi,
- nema začepljenja muljem,
- ne dolazi do korzije kada se koriste materijali MDPE i PP,
- velika površina za aeraciju–približno 0,1 m2.
Najvažniji pokazatelj rada distributera je potrošnja energije da bi se
obezbedila zahtevana količina kiseonika u otpadnoj vodi koja se obrađuje,
što je glavni parametar ekonomske opravdanosti postrojenja.
Na slici 5.6 je prikazana tipična zavisnost specifičnog kapaciteta
unošenja kiseonika od površine za aeraciju distributera vazduha, a na slici
5.7 je prikazana tipična zavisnost pada pritiska po jednom distributeru
vazduha u funkciji protoka vazduha.

Slika 5.6 Specifični kapacitet unošenja kiseonika za panelni membranski

distributer vazduha "OXYFLEX MF 650" u funkciji broja distributera po m2 [3]
 92

Slika 5.7 Dijagram zavisnosti pada pritiska kroz panelni membranski distributer
od protoka vazduha "OXYFLEX MF 650" [3]

5.3.2. Cevni distributeri vazduha

Cevni distributeri vazduha za finu aeraciju su veoma dugo u

upotrebi. Deo distributera koji služi za prolaz vazduha i formiranje
mehurova izrađuje se od različitih materijala, tj. od keramike
(aluminijum-oksida), SAN polimera, krute porozne plastike (HDPE) i u
poslednje vreme od perforiranih membrana i savitljive porozne plastike,
dok se noseći i ostali konstrukcioni delovi izrađuju od nerđajućeg čelika,
PVC i drugih materijala.
Dimenzije cevnih distributera vazduha (dužina, spoljni prečnik i
debljina) su prikazani u tabeli 5.3.

Tabela 5.3 Dimenzije cevnih distributera vazduha

Materijal Dimenzije
dužina spoljni prečnik debljina
,cm, ,mm, ,mm,
Keramika 51 ÷ 61 64 ÷ 76 9,5 ÷ 12,7
Perforirane membrane 51 ÷ 61 64 ÷ 76 0,6 ÷ 2,5
Kruta porozna plastika 51 ÷ 61 64 ÷ 76 6,4
Savitljiva porozna plastika 51 ÷ 91 25 3
SAN polimeri 51 ÷ 61 64 ÷ 76 15
 93

Cevni distributeri vazduha od keramike i krute porozne plastike

imaju iste konstrukcione elemente. Sastoje se iz centralnog štapa,
prednjeg i zadnjeg poklopca, priključka za vazduh sa mlaznicom i
vezivnih delova. Na slici 5.8 je prikazan tipični cevni distributer vazduha
od keramike ili porozne plastike [1].

Slika 5.8 Tipični cevni distributer vazduha od keramike ili krute porozne
plastike: 1 - priključak za vazduh, 2 - prednji poklopac, 3 - porozni deo
distributera, 4 - centralni vezni štap, 5 - zadnji poklopac, 6 - zaptivač,
7 - navrtka sa podloškom

Kod keramičkih cevnih distributera vazduha vezni elementi se zbog

većeg opterećenja izrađuju od nerđajućeg čelika, dok se u slučaju porozne
plastike izrađuju od polivinil-hlorida (PVC) ili polipropilena (PP).
Membrana se za noseću konstrukciju vezuje obujmicama.
Na slici 5.9 je prikazan tipični cevni distributer vazduha od
perforiranih membrana.

5 4 3

1 2

Slika 5.9 Tipični cevni distributer vazduha od perforirane membrane:

1 - perforirana membrana, 2 - noseća konstrukcija membrane, 3 - obujmica,
4 - priključak sa navojem, 5 - cev za dovod vazduha

Cevni distributeri vazduha od savitljive porozne plastike imaju

samo jednu obujmicu za pričvršćivanje poroznog dela na noseću cev i to
sa prednje strane. Sa zadnje strane nalazi se takođe deo od savitljive
porozne plastike koji je urađen izjedna sa cilindričnim delom. Da bi se
izbegao povratni tok vode kroz distributer vazduha u instalaciju često se
 94

na zadnji kraj noseće cevi ugrađuje gumeni nepovratni ventil. Noseća cev
se izrađuje ili od nerđajućeg čelika ili od plastičnih materijala ojačanih
staklenim vlaknima. Tipični cevni distributer vazduha od savitljive
porozne plastike je prikazan na slici 5.10.

1 2 5

3 4

Slika 5.10 Tipični cevni distributer vazduha od savitljive porozne plastike:

1 - priključak za vazduh, 2 - obujmica, 3 - noseća cev, 4 - savitljiva porozna
plastika, 5 - nepovratni ventil [1]

Protok vazduha je obično od 0,5 do 2,4 L/s po jednom cevnom

distributeru vazduha od savitljive porozne plastike. Zbog konstrukcije
ovih distributera veoma je teško postići ravnomerno strujanje vazduha
kroz celokupnu cilindričnu površinu distributera. U ulaznom priključku
kao i kod ostalih tipova distributera vazduha može biti ugrađena
prigušnica, najčešće prečnika 13 mm koja ima funkciju da poboljša
kvalitet raspodele vazduha.

5.3.3. Distributeri vazduha u obliku kupole (pečurke)

Distributeri vazduha u obliku kupole su u upotrebi već sedamdeset

godina. Sastoje se od keramičkog diska čije su ivice povijene nadole i
naležu preko gumenog zaptivača na noseću konstrukciju od PVC ili
čelika. U poslednje vreme se izrađuju od aluminijum-oksida. Kupola se
spaja sa nosećom konstrukcijom pomoću srednjeg zavrtnja koji se
izrađuje od bronze, tvrde plastike ili nerđajućeg čelika. Prilikom ugradnje
treba voditi računa da se ne preoptereti vezni zavrtanj, jer u suprotnom
dolazi do njegovog loma, tj. distributer vazduha se onesposobljava. Vrlo
često se u sklopu noseće konstrukcije pečurke nalazi odgovarajuća
spojnica za vezu sa dovodnom cevi ili se noseće konstrukcije pečurke po
narudžbi fabrički izrađuju u sklopu sa cevima. Na taj način se olakšava
montaža distributera vazduha u obliku kupole na licu mesta.
Uobičajene dimenzije distributera vazduha u obliku kupole su:
- prečnik 180 mm,
- visina 38 mm,
- debljina keramike 15 mm.
 95

Na slici 5.11 je prikazan tipični distributer vazduha u obliku kupole.

1
2
3

4
5
6
7
8
9
10

Slika 5.11 Tipični distributer vazduha u obliku kupole: 1 - zavrtanj,

2 - podloška, 3 - zaptivač od sintetičke gume, 4 - keramička kupola, 5 - zaptivač
od sintetičke gume, 6 - noseća konstrukcija, 7 - obujmica, 8 - dovodna cev,
9 - cevni oslonac, 10 - betonska podloga

Protok vazduha je obično od 0,24 do 1,2 L/s po jednom distributeru

vazduha u obliku kupole. Kriva promene pada pritiska kroz distributere
vazduha od keramike u zavisnosti od protoka vazduha je skoro
horizontalna (prava linija), tj. pad pritiska je vrlo slabo zavisan od
protoka. Za promene poroznosti keramike od ±10 % protok se može
povećati do 200 % pri identičnom padu pritiska. Zbog bolje raspodele
vazduha kontrolne prigušnice se ugrađuju u svaki distributer vazduha.
Time se povećava pad pritiska i podešava protok vazduha. Prečnik
prigušnice je obično 5 mm.

5.3.4. Distributeri vazduha u obliku diska

Distributeri vazduha u obliku diska su u upotrebi poslednjih trideset

godina. Porozna površina u obliku diska je ravna ili približno ravna.
Razlikuju se po veličini, obliku, načinu ugradnje i tipu materijala.
Izrađuju se od keramike, porozne plastike i perforiranih membrana.
Distributeri vazduha od keramike i porozne plastike su veoma slični
po konstrukciji. Sastoje se od diska od keramike ili porozne plastike,
odgovarajuće noseće konstrukcije i steznog prstena sa zaptivačem.
Uobičajene dimenzije diska su:
- prečnik 180 do 240 mm,
- debljina 130 do 190 mm.
 96

Noseća konstrukcija se najčešće izrađuje od PVC-a. Ona se

pričvršćuje na cev ili trajno fabrički lepljenjem ili zavarivanjem ili preko
odgovarajućih steznih elemenata. Na slici 5.12 je prikazan tipični
distributer vazduha u obliku diska od keramike.
1
2

4
5

Slika 5.12 Tipični distributer vazduha u obliku diska od keramike: 1 - keramički

disk, 2 - gumeni zaptivač, 3 - stezni prsten, 4 - noseća konstrukcija, 5 - kontrolna
prigušnica, 6 - dovodna cev za vazduh [1]

U okviru distributera vazduha u obliku diska nalazi se i prigušnica i

to na donjem kraju noseće konstrukcije koja ima funkciju da reguliše
protok vazduha, a samim tim i pad pritiska.
Na slici 5.13 je prikazan tipični distributer vazduha u obliku diska
od porozne plastike.
1
2

4
5
6
7

Slika 5.13 Tipični distributer vazduha u obliku diska od porozne plastike:

1 - disk od porozne plastike, 2 - gumeni zaptivač, 3 - stezni prsten, 4 - noseća
konstrukcija, 5 - kontrolna prigušnica, 6 - stezna obujmica, 7 - dovodna cev za
vazduh [1]
 97

Protok vazduha je obično od 0,2 do 1,4 L/s po jednom distributeru

vazduha u obliku diska od keramike ili porozne plastike. Kod distributera
vazduha sa manjim prečnikom diska (d = 180 mm) jedinični protok je od
0,24 do 0,9 L/s, dok je kod distributera sa većim prečnikom diska (d =
220÷240 mm) od 0,26 do 1,4 L/s. Manji protoci vazduha se ne
preporučuju zbog pojave neravnomerne raspodele vazduha po površini
diska. Kod primene protoka vazduha većih od 0,9 L/s na dovodu vazduha
se ugrađuju prigušnice.
Distributeri vazduha u obliku diska od perforiranih membrana se
vrlo često koriste na postrojenjima za preradu otpadnih voda. Razlikuju se
po obliku i dimenzijama membrana. Membrane imaju veliki broj proreza
koji se prave pomoću specijalnih alata na odgovarajućim presama.
Membrane su najčešće konveksne mada mogu da budu i ravne. Noseća
konstrukcija membrana se izrađuje od različitih termoplastičnih materijala
kao što su poliamid, PVC i polipropilen. Membrana se obično pričvršćuje
na noseću konstrukciju pomoću steznog prstena. Prilikom protoka
vazduha ugib membrane se kreće od 6 do 64 mm u zavisnosti od tipa
membrane. Maksimalni protok vazduha je ograničen maksimalnom
elastičnom deformacijom membrane. Zbog toga se kod nekih tipova ovih
distributera ugrađuju graničnici hoda membrane. Vazduh se na membranu
dovodi kroz jedan ili više centralnih otvora na nosećoj konstrukciji. Pri
tome središnji deo membrane koji naleže na te otvore nije perforiran i
zato pri prestanku dotoka vazduha membrana dejstvuje kao nepovratni
ventil, tj. ne dopušta vodi da uđe u sistem za vazduh. Na slici 5.14 je
prikazan tipični distributer vazduha u obliku diska od perforirane
membrane.

1
2

3
4
5

Slika 5.14 Tipični distributer vazduha u obliku diska od perforirane membrane:

1 - perforirana membrana, 2 - stezni prsten, 3 - noseća konstrukcija,
4 – prigušnica, 5 - priključak sa navojem ½", 6 - dovodna cev za vazduh
 98

U instalaciji za dovod vazduha potrebno je postići odgovarajući

nadpritisak da bi se savladala sila naleganja membrane na telo distributera
vazduha i hidrostatički pritisak otpadne vode. Membrana se elastično
deformiše i odvaja od tela, dok se prorezi otvaraju zavisno od pritiska, tj.
pomeraja membrane. Na taj način fini i srednji mehurovi vazduha dolaze
u kontakt sa otpadnom vodom. Čim pritisak u dovodnoj instalaciji za
vazduh opadne ispod karakteristične vrednosti, membrana se vraća u
prvobitni položaj, tj. naleže na telo distributera vazduha. Na taj način se
onemogućava prodor prljavštine iz otpadne vode u instalaciju za vazduh i
zaprljanje distributera vazduha. Membranski distributeri vazduha se
koriste u velikoj meri i zbog veće efikasnosti transporta kiseonika i
energetske efikasnosti od ostalih tipova distributera vazduha.

Distributer vazduha u obliku diska sa membranom ("ROEFLEX")

Proizvođač distributera vazduha "ROEDIGER" (Nemačka) je

razvio membranske distributera vazduha u obliku diska pod nazivom
"ROEFLEX", koji su jednostavne i robusne konstrukcije. Ovaj distributer
vazduha se sastoji od jednog konveksnog diska preko koga je navučena
elastična membrana sa velikim brojem proreza. Ona je navučena na disk i
dodatno osigurana jednim prstenom koji obuhvata ivicu diska. Zbog
konveksnog ispupčenja diska membrana se, pri dovodu vazduha, malo
podigne i prorezi na membrani se toliko prošire da vazduh u finim
mlazevima izlazi napolje. Nikakvi graničnici, niti opruge za
ograničavanje podizanja membrane, nisu potrebni. Optimalni prečnik
mehura je oko 2 mm. Mehurovi manjeg prečnika mogu dovesti do
neželjenih efekata.
Ovaj tip membranskog distributera se može koristiti pri visokim
opterećenjima gde protok vazduha iznosi od 2 do 10 m3/h. Variranjem
širine proreza na membrani od 1:5 protok vazduha se može menjati u
odnosu na potrebnu količinu kiseonika.
Posle prekida dovoda vazduha usled pritiska vodenog stuba
membrana čvrsto naleže na disk i zahvaljujući duplom zaptivaču voda ne
može da prodre u distributer i instalaciju za dovod vazduha. Tako se
pojedini delovi aeracione mreže mogu staviti van upotrebe.
Prednosti "ROEFLEX" membranskih distributera vazduha su:
- pritisak vazduha može da opadne, a da voda ne prodre u cevovod za
dovod vazduha niti u distributer zbog duplog zaptivanja,
- otpornost na zagađujuće komponente koje se nalaze u otpadnoj
vodi,
 99

- korišćenje plastičnih materijala, disk se izrađuje od termoplasta

armiranih staklenim vlaknima, a membrana od EPDM, stezni prsten
membrane takođe je od plastike,
- fleksibilnost protoka vazduha, varijacije protoka vazduha u odnosu
1:5, u svim uslovima ekonomičan rad,
- dve različite veličine proreza, uski prorezi sa protokom vazduha od
2 do 10 m3/h za visoko opterećene uređaje, i široki prorezi sa
protokom vazduha od 1 do 5 m3/h za slabo opterećene uređaje,
- jednostavna montaža, pričvršćivanje navrtanjem distributera
direktno na cevi za dovod vazduha koje su izrađene od plastike i
legiranog čelika, mogućnost postavljanja modula od plastike sa po
tri distributera na svakoj strani cevi za dovod vazduha,
- jednostavna zamena membrane, membrana se menja bez alata i bez
demontaže diska,
- neznatan pad pritiska, tačnim podešavanjem oblika, prednaprezanja
i izborom materijala dobija se najbolja ekonomičnost u radu (slike
5.15 i 5.16),
- optimalna veličina mehura, srednja veličina mehura vazduha iznosi
2 mm,
- dobra rastvorljivost kiseonika, količina rastvorenog kiseonika zavisi
od dubine uronjenosti distributera, protoka vazduha i gustine
postavljanja distributera vazduha (slika 5.15),
- u čistoj vodi pri uduvavanju vazduha na 4 m dubine vrednost
energetske efikasnosti transporta kiseonika je veća od 4,5 kg/kWh,
u praktičnoj primeni, pri aeraciji otpadnih voda, vrednosti
energetske efikasnosti transporta kiseonika su oko 3 kg/kWh,
- neznatni investicioni i pogonski troškovi.
Na dijagramu (slika 5.15) je prikazana zavisnost specifičnog
kapaciteta unošenja kiseonika od protoka vazduha i gustine postavljanja
distributera vazduha, a na dijagramu (slika 5.16) je prikazana zavisnost
pada pritiska od protoka vazduha i vrste distributera.
 100

Slika 5.15 Zavisnost specifičnog kapaciteta unošenja kiseonika od protoka

vazduha i gustine postavljanja distributera vazduha [4]

Slika 5.16 Zavisnost pada pritiska usled otpora distributera vazduha od protoka
vazduha i vrste distributera [4]

Raspored distributera vazduha za aeraciju treba da obezbedi

ravnomerno pokrivanje zapremine bazena za aeraciju, adekvatno mešanje
i održavanje suspendovanih komponenti u suspenziji, ukoliko nije
predviđena mešalica.
Preporuke proizvođača "ROEDIGER" za raspoređivanje
distributera vazduha u cilju uređenja površine za aeraciju date su na slici
5.17.
 101

Kondenzacioni
lonac Kondenzacioni
lonac

Kondenzacioni
lonac
Dovod vazduha

Kondenzacioni
lonac

Slika 5.17 Neke od mogućnosti za raspored distributera vazduha u bazenu za

aeraciju [4]
 102

Nedostatak ovog sistema za distribuciju vazduha jeste neophodnost

postavljanja uređaja za odstranjivanje kondenzovane vode iz sistema.
Predlog je postavljanje kondenzacionog lonca, mada se taj problem može
rešiti i na neki drugi način.

Distributeri u obliku diska ("SANITAIRE")

Na slici 5.18 prikazana su dva tipa distributera vazduha u obliku

diska za finu aeraciju proizvođača "SANITAIRE" (SAD).

5.18 Distributer vazduha za finu aeraciju "SANITAIRE":

a - keramički disk; b - membranski disk [5]

Jedna od mogućnosti za raspored distributera vazduha proizvođača

"SANITAIRE" na dnu bazena za aeraciju je predstavljena na slici 5.19.
 103

Slika 5.19 Raspored distributera vazduha "SANITAIRE" na dnu bazena za

aeraciju [5]

Pad pritiska je veoma važna karakteristika u izboru, procenjivanju i

praćenju distributera vazduha sa finim mehurovima. Kod distributera
vazduha "SANITAIRE" omogućeno je praćenje promene pritiska u
karakterističnom distributeru, a i indirektno merenje protoka vazduha
kroz distributer (slika 5.20).

Slika 5.20 Zavisnost pada pritiska vazduha kod distributera sa diskom od

keramike od protoka vazduha: 1 - nov, 2 - servisiran [5]
 104

U zavisnosti od vrste i sastava otpadne vode eksperimentalno je

određen relativni stepen prenosa kiseonika u otpadnoj vodi (α-faktor). U
bazenima sa potpunim mešanjem za slučaj aeracije sa finim mehurovima
vrednost α-faktora se kreće od 0,4 do 0,7. Najčešće vrednost, α-faktora se
kreće u opsegu od 0,5 do 0,6 i ove vrednosti se mogu upotrebljavati sa
velikom sigurnošću kod komunalnih otpadnih voda. Kod bazena
zatvorenog tipa pri aeraciji sa finim mehurovima vrednost α-faktora je
manja na mestu uvođenja vode u bazen, dok prema izlazu ta vrednost
raste. Kod uskih i dugih aeracionih bazena ili kod bazena sa više prolaza
uočeno je da se javljaju velike vrednosti gradijenta α-faktora u otpadnoj
vodi.
Relativni stepen zasićenja otpadne vode kiseonikom (β) je kod
aeracione opreme "SANITAIRE" blizak jedinici i kreće se u intervalu od
0,95 do 0,99.
Uticaj temperature otpadnih voda u oblasti od 10 do 30 oC definiše
se preko izraza θ (t L − 20 ) , pri čemu je vrednost korekcionog faktora θ
obično 1,024. Treba imati u vidu da za temperaturu vode od 20 oC
vrednost navedenog izraza iznosi 1.

5.4. Tehničke karakteristike distributera vazduha

Određivanje tehničkih karakteristika distributera vazduha zahteva

veliki broj ispitivanja na laboratorijskim instalacijama kao i na realnim
postrojenjima. U katalozima proizvođača distributera vazduha daju se
podaci o pojedinim tehničkih karakteristikama, zasnovanim na
ispitivanjima u određenim uslovima. Pri pomenutim ispitivanjima dolazi
do variranja velikog broja parametara aeracije i to: protoka vazduha,
karakteristika distributera vazduha, rasporeda distributera, dimenzija
aeracionog bazena, itd. Ispitivanja se vrše radi dobijanja stvarnih
vrednosti tehničkih karakteristika distributera na realnim postrojenjima ili
se pak rezultati dobijeni u laboratoriji koriguju odgovarajućim
koeficijentima. Ti koeficijenti su karakteristični za svaku vrstu otpadnih
voda i nastali su brojnim istraživanjima na realnim postrojenjima za
prečišćavanje otpadnih voda.
U katalozima proizvođača najčešće se nalaze standardne tehničke
karakteristike distributera vazduha. One se dobijaju na osnovu
standardnog zapreminskog koeficijenta transporta kiseonika (kL ּ◌a)s, koji
se određuje eksperimentalno na laboratorijskim instalacijama. Na osnovu
tih podataka projektant postrojenja za obradu otpadnih voda usvaja
određen tip distributera vazduha, pri čemu se vodi računa da stvarni
kapacitet unošenja kiseonika bude veći ili jednak stvarnoj potrebi za
kiseonikom u određenom delu procesa obrade otpadnih voda [6].
 105

Osnovne tehničke karakteristike koje definišu efikasnost rada

aeratora sa uduvavanjem vazduha (distributera vazduha) su:
- standardni kapacitet unošenja kiseonika OC ,kg/h,

- stvarni kapacitet unošenja kiseonika OC' ,kg/h,

- specifični kapacitet unošenja kiseonika OCh ,g/(m3⋅m),

- standardna efikasnost transporta kiseonika E ,%,

- stvarna efikasnost transporta kiseonika E' ,%,

- standardna energetska efikasnost transporta Ee ,kg/kWh,

kiseonika

- stvarna energetska efikasnost transporta Ee' ,kg/kWh,

kiseonika

- pad pritiska po jednom distributeru vazduha Δ pd ,Pa.

Pri tome su standardni kapacitet unošenja kiseonika, standardna

efikasnost transporta kiseonika i standardna energetska efikasnost
transporta kiseonika definisani isključivo za čistu vodu pri standardnim
uslovima ispitivanja. Standardni uslovi ispitivanja su:
- ispitivana tečnost - čista voda,
- početna vrednost zapreminske masene koncentracije rastvorenog
kiseonika u vodi, co = 0 ,mg/L,
- temperatura vode, tL = 20 ,oC.
Kapacitet unošenja kiseonika se definiše preko standardnog
kapaciteta unošenja kiseonika (OC) i stvarnog kapaciteta unošenja
kiseonika (OC′). Standardni kapacitet unošenja kiseonika je definisan za
čistu vodu pri standardnim uslovima, a stvarni za otpadnu vodu pri
radnim uslovima.

Standardni kapacitet unošenja kiseonika (OC)

Standardni kapacitet unošenja kiseonika definisan je izrazom [1]:

OC = ( k L a ) s ⋅ c*s ⋅ VL ,kg/h, (5.1)

gde su:
(kLa)s ,1/h, - standardni zapreminski koeficijent transporta
kiseonika (korigovan na temperaturu od 20 oC),
 106

cs∗ ,kg/m3, - ravnotežna zapreminska masena koncentracija

kiseonika u čistoj vodi pri standardnim uslovima
(pn=101,3 kPa, tL=20 oC), cs∗ = 9,17 ⋅ 10−3 kg/m3,
VL ,m3, - zapremina vode.

Stvarni kapacitet unošenja kisenika (OC')

Stvarni kapacitet unošenja kiseonika (OC') treba da odgovara

potrošnji kiseonika (izraz 2.1), odnosno:
OC ' ≈ RO 2 . (5.2)

Stvarni kapacitet unošenja kiseonika se dobija množenjem

standardnog kapaciteta unošenja kiseonika odgovarajućim korekcionim
faktorima, kojima se standardni uslovi ispitivanja svode na radne uslove.
β ⋅ ch* − co kg
⋅θ ( L
t − 20 )
OC ' = α ⋅ OC ⋅ *
, , (5.3)
c s h
gde su:
α , - , - relativni stepen prenosa kiseonika u otpadnoj vodi,
α = 0,8 ÷ 0,94,
β , - , - relativni stepen zasićenja otpadne vode kiseonikom,
β = 0,90 ÷ 0,97,
θ , - , - temperaturski korekcioni faktor,
c*h ,mg/L, - ravnotežna zapreminska masena koncentracija
rasvorenog kiseonika u čistoj vodi pri stvarnim uslovima,
korigovana u odnosu na visinu stuba tečnosti iznad
distributera vazduha i molski udeo kiseonika u vazduhu,
co ,mg/L, - početna zapreminska masena koncentracija
rasvorenog kiseonika u vodi,
o
tL , C , - temperatura vode.
Koeficijenti α i β se određuju ispitivanjem na realnim postrojenjima za
svaku vrstu otpadne vode i tehnološki proces prečišćavanja.
Relativni stepen prenosa kiseonika (α) tzv. α-faktor predstavlja
odnos zapreminskog koeficijenta transporta kiseonika u otpadnoj vodi i
standardnog zapreminskog koeficijenta transporta kiseonika u čistoj vodi.
Relativni stepen prenosa kiseonika (α) zavisi od svih tehničko-
tehnoloških parametara rada realnog postrojenja za biološku obradu
otpadnih voda i kao takvog ga je veoma teško odrediti. Najčešće se na
osnovu velikog broja eksperimentalnih ispitivanja na postrojenjima
sličnog tipa i kapaciteta dobijaju intervali vrednosti α-faktora. U praksi,
pri projektovanju sistema za prečišćavanje, projektanti koriste srednje
 107

vrednosti iz datih intervala. Vrednost α-faktora kod bioaeracionih bazena

sa potpunim mešanjem se kreće u intervalu od 0,8 do 0,94 [7].
Kod bioaeracionih bazena sa nepotpunim mešanjem, plitkih bazena
sa nedovoljnim unošenjem kiseonika ili pak sa visokim sadržajem
površinski aktivnih supstancija u otpadnoj vodi vrednosti α-faktora mogu
da budu veoma niske, što utiče na efikasnost procesa prečišćavanja.
Relativni stepen zasićenja otpadne vode kiseonikom β je blizak
jedinici i kreće se u intervalu od 0,90 do 0,97 [7].
Što je efikasnije prečišćavanje otpadnih voda to su vrednosti α i β
bliži jedinici, tj. vrednostima pri standardnim uslovima ispitivanja.
Ravnotežna zapreminska masena koncentracija rastvorenog
kiseonika u čistoj vodi pri stvarnim uslovima, korigovana u odnosu na
visinu stuba tečnosti iznad distributera vazduha se izračunava na sledeći
način [8]:
⎡ ρ ⋅g ⎤ mg
ch* = cs* ⋅ ⎢1 + L ⋅ ( H − h )⎥ , , (5.4)
⎣ pn ⎦ L
gde su:
ρL ,kg/m3, - gustina vode,
H ,m, - ukupna visina vodenog stuba,
h ,m, - visina vodenog stuba od dna bazena do distributera.

Specifični kapacitet unošenja kiseonika (OCh)

Specifični kapacitet unošenja kiseonika određuje se prema izrazu

[1]:

1000 ⋅ OC g
OCh = , , (5.5)
⎛ . ⎞ m ⋅m
3

⎜VG ⎟ ⋅ H
⎝ ⎠n

gde je:
⎛V. ⎞ ,m3/h, - zapreminski protok vazduha pri standardnim uslovima
⎜ G⎟
⎝ ⎠n
(pn=101,3 kPa, tL=20 oC).

Na slici 5.21 je prikazana tipična zavisnost specifinog kapaciteta

unošenja kiseonika od protoka vazduha, za različite visine vodenog stuba.
 108

Slika 5.21 Specifični kapacitet unošenja kiseonika u funkciji protoka vazduha [9]

Standardna efikasnost transporta kiseonika (E)

Standardna efikasnost transporta kiseonika se izražava u procentima
i definisana je odnosom standardnog kapaciteta unošenja kiseonika i
ukupnog protoka kiseonika koji se dovodi uređajem za aeraciju, odnosno
[10]:

OC OC
E= = ⋅100 ,%, (5.6)
.
⎛ ⎞
.
G O2 ⎜ V G ⎟ ⋅ ρG ⋅ gO2
⎝ ⎠n
gde su:
.
G O2 ,kg/h , - maseni protok kiseonika koji ulazi u vodu sistemom
aeracije,
ρG ,kg/m , - gustina vazduha pri standardnim uslovima (tG=20 oC),
3

gO 2 ,kg/kg, - maseni udeo kiseonika u vazduhu, gO2 = 0,232 kg/kg.

Na slici 5.22 je prikazana tipična zavisnost standardne efikasnosti

transporta kiseonika od specifičnog protoka vazduha (protok sveden na
jedinicu površine aeracionog bazena).
 109

Slika 5.22 Standardna efikasnost transporta kiseonika u funkciji specifičnog

protoka vazduha [2, 9]

Stvarna efikasnost transporta kiseonika (E')

Stvarna efikasnost transporta kiseonika se kao i standardna

efikasnost transporta kiseonika izražava u procentima i predstavlja odnos
stvarnog kapaciteta unpšenja kiseonika i ukupnog protoka kiseonika koji
se dovodi uređajem za aeraciju:

OC ' OC '
E' = = ⋅100 ,%. (5.7)
.
⎛. ⎞
G O2 ⎜ V G ⎟ ⋅ ρG ⋅ gO2
⎝ ⎠n

Standardna energetska efikasnost transporta kiseonika (Ee)

Standardna energetska efikasnost transporta kiseonika predstavlja

odnos standardnog kapaciteta unošenja kiseonika i angažovane snage
potrebne za pogon uređaja za aeraciju, odnosno:
OC kg
Ee = , , (5.8)
∑ Pii
kWh

gde je:

∑P
i
i ,kW, - zbir angažovane snage svih elektromotora (za pogon

aeratora, pumpe, duvaljke itd.).

 110

Na slici 5.23 date su standardne energetske efikasnosti transporta

kiseonika u zavisnosti od zapreminskog protoka vazduha za četiri različita
distributera vazduha.

Slika 5.23 Standardna energetska efikasnost transporta kiseonika u funkciji

protoka vazduha za četiri različita tipa distributera: 1 - "HAFI" panelni
distributer, 2 – cevni membranski distributer (tip A), 3 – keramički distributer u
obliku kupole, 4 - cevni membranski distributer (tip B) [2]

Stvarna energetska efikasnost transporta kiseonika (Ee')

Pored standardne definiše se i stvarna energetska efikasnost

transporta kiseonika koja predstavlja odnos stvarnog kapaciteta unošenja
kiseonika i angažovane snage potrebne za pogon uređaja za aeraciju,
odnosno:
OC ' kg
Ee' = , , (5.9)
∑ Pi
i
kWh

Pad pritiska kroz distributer vazduha

Za izbor kompresorskog postrojenja i celog sistema za dovod

vazduha (kiseonika) za aeraciju bitan pokazatelj je i pad pritiska (Δpd)
koji se ostvaruje na jednom distributeru vazduha. Proizvođači distributera
ovaj parametar najčešće daju u obliku dijagrama, pri čemu se pad pritiska
povećava sa povećanjem protoka ulazne struje vazduha.
Na slici 5.24 je prikazana tipična zavisnost pada pritiska po jednom
membranskom distributeru vazduha u zavisnosti od protoka vazduha.
 111

Slika 5.24 Dijagram zavisnosti pada pritiska kroz distributer vazduha od

protoka vazduha [11]

5.5. Način i mesto postavljanja distributera vazduha

Izbor mesta postavljanja i tipa distributera je od ogromnog značaja

za uspešno ostvarivanje postupka prečišćavanja otpadnih voda.
Postoje određeni kriterijumi koji se odnose na način i mesto
postavljanja distributera u aeracionom bazenu. Distributeri se mogu
postavljati po čitavoj površini dna aeracionog bazena, samo na jednoj
njegovoj strani ili na određenoj visini od dna. Raspored distributera mora
biti takav da se obezbedi potrebna količina kiseonika u svim delovima
aeracionog bazena. Veoma često se veći broj uronjenih distributera
vazduha postavlja na ulaznom delu bazena zbog većih potreba za
kiseonikom u ovoj zoni (slika 5.25).
 112

Slika 5.25 Mogućnosti i načini postavljanja distributera vazduha

po dužini aeracionog bazena [5]

Ostvarena efikasnost transporta kiseonika, odnosno koliko će biti

vreme kontakta tečne i gasovite faze zavisi od dubine uronjenosti
distributera i brzine strujanja vazduha.
Komparativna analiza za različita postrojenja u kojima se vrši
aeracija pokazala je da ostvareni prenos kiseonika u različitim
postrojenjima u mnogome zavisi od mesta postavljanja distributera, tj. na
kojoj su dubini postavljeni, koliki je prostor između distributera, a takođe
i od geometrije bazena, broja postavljenih distributera kao i protoka
vazduha. Prikaz rezultata ispitivanja efikasnosti transporta kiseonika u
zavisnosti od mesta postavljanja za određeni tip distributera dat je u tabeli
5.4.
 113

Tabela 5.4 Rezultati ispitivanja efikasnosti distributera vazduha postavljenih na

različitim lokacijama u bazenu [12]
Širina Protok vazduha
Dubina Efikasnost
Lokacija Tip bazena
,m, ,m3/m, ,m3/min, ,%,
,m,
Distributeri
postavljeni na porozni 0,38 0,22 9,7
7,2 3,8
nosač duž cevni 1,14 0,22 11,5
zida
Distributeri
postavljeni na
0,76 0,22 12
obe strane porozni
7,2 3,7 1,52 0,22 12,8
nosača u cevni
1,90 0,28 12,5
blizini zida
bazena
Distributeri
postavljeni na
obe strane porozni
7,2 3,7 1,52 0,22 14
nosača u cevni
blizini oba
zida bazena
Distributeri
postavljeni na
porozni
obe strane 7,2 3,7 6,80 0,22 16
cevni
višestrukog
nosača

Ispitivanja efikasnosti transporta kiseonika kod drugog tipa

distributera vazduha sa perforacijama su pokazala da efikasnost opada sa
smanjenjem dubine uronjenosti distributera.

5.6. Uticaj konstrukcionih karakteristika aeracionih sistema na

parametre procesa aeracije

Poželjno je da se pre ulaska u projektovanje i građenje objekata za

prečišćavanje otpadnih voda izvrši analiza i poređenje aeracionih sistema
sa aspekta efikasnosti, energetske efikasnosti i kapaciteta unošenja
kiseonika pa da se tek onda uz razmatranje ostalih relevantnih faktora
izvrši višekriterijumska optimizacija i dođe do izbora odgovarajućeg
rešenja. Korišćenjem eksperimentalnih instalacija i pilot postrojenja
moguće je ispitivanje karakteristika elemenata opreme ili procesa
uzimanjem u obzir uticajnih parametara procesa prečišćavanja kao što su
u slučaju distributera vazduha: temperatura vode, temperatura vazduha,
protok vazduha, protok vode, raspored i gustina distributera vazduha,
visina tečnosti iznad njih, sadržaj toksičnih supstancija, sastav otpadne
 114

vode, turbulencija vode, veličina mehurova, sadržaj površinski aktivnih

supstancija, itd. Rezultati eksperimentalnih ispitivanja omogućavaju izbor
što efikasnijeg i ekonomičnijeg aeracionog sistema postrojenja za
prečišćavanje otpadnih voda.
Prikaz jedne eksperimentalne instalacije za ispitivanje tehničkih
karakteristika distributera vazduha dat je na slici 5.26. Na ovoj instalaciji
vršena su ispitivanja više tipova distributera vazduha:
- distributera vazduha u obliku perforirane cevi (slika 5.27),
- keramičkog cevnog distributera vazduha (slika 5.28), i
- membranskog distributera vazduha u obliku diska (slika 5.29).

Slika 5.26 Šema eksperimentalne instalacije: 1 - kompresor niskog pritiska

(duvaljka); 2 - ventil na cevi za dovod vazduha; 3 - ventil za rasterećenje;
4 - regulator protoka vazduha; 5 - merna prigušnica; 6 - kolona sa pripadajućim
priključcima i armaturom; 7 - distributer vazduha; 8 - dovod vode;
9 - priključak za uzimanje uzoraka; 10 - mešalica (pogon elektromotor);
11 - razbijači mlaza (metalne letve) [6, 13]

Distributer vazduha u obliku perforirane cevi sastoji se od

perforirane čelične cevi nazivnog prečnika 15 mm na kojoj se nalaze 104
otvora od kojih je svaki prečnika 3 mm.
 115

Slika 5.27 Izgled distributera vazduha u obliku perforirane cevi: 1 - T-račva;

2 - perforirana cev; 3 - čep

Izgled keramičkog cevnog distributera vazduha je dat na slici 5.28.

Ovaj distributer u obliku cevi napravljen je od keramičkog poroznog
materijala. Priključak na dovodnu cev za vazduh se ostvaruje pomoću
poliamidnog creva sa obujmicom (sa strane distributera) i priključkom sa
navojem (sa strane instalacije).

Slika 5.28 Izgled keramičkog cevnog distributera vazduha:1 - telo (porozna

keramika); 2 - centralna šipka (čelik); 3 - prednja glava (PVC); 4 - zadnja glava
(PVC); 5 - zaptivač (guma); 6 - priključak za dovod vazduha; 7 - navrtka sa
podloškom; 8 - oslonac

Membranski distributer vazduha u obliku diska ima membranu

napravljenu od elastomera (EPDM) perforiranu prorezima dužine 2 mm
po celoj površini (slika 5.29).
 116

310
1
2

18
3

10
R 1/2" 4
5

Slika 5.29 Izgled membranskog distributera vazduha u obliku diska:

1 - perforirana membrana (EPDM); 2 - stezni prsten (PVC); 3 - telo distributera
(PVC); 4 - prigušnica za vazduh; 5 - priključak sa navojem

Ispitivanja su obuhvatala uvođenje vazduha kroz navedene tipove

distributera u kolonu koja je prethodno napunjena čistom vodom i koja
nije sadržala rastvoreni kiseonik. U toku ispitivanja u koloni nije bila
postavljena mešalica.
Rezultati eksperimentalnih ispitivanja tehničkih karakteristika
distributera vazduha su prikazani na slici 5.30.

Slika 5.30 Tehničke karakteristike distributera vazduha: a) zavisnost

standardnog zapreminskog koeficijenta transporta kiseonika od protoka
vazduha, b) zavisnost standardnog kapaciteta unošenja kiseonika od protoka
vazduha, c) zavisnost standardne efikasnosti transporta kiseonika od protoka
vazduha, d) zavisnost standardne energetske efikasnosti transporta kiseonika od
protoka vazduha [6]
 117

Eksperimentalna ispitivanja su pokazala da pri istim vrednostima

protoka vazduha najveću efikasnost transporta kiseonika ima membranski
distributer vazduha u obliku diska, za njim sledi keramički cevni
distributer i na kraju distributer vazduha u obliku perforirane cevi. To
ukazuje na činjenicu da bi se upotreba membranskih distributera vazduha
u obliku diska više isplatila, pre svega sa aspekta uštede energije i
kvalitetnijeg prečišćavanja otpadnih voda.
Na eksperimentalnoj instalaciji prikazane konstrukcije (slika 5.26)
sa postavljenim uređajem za mehaničko mešanje vršena su ispitivanja
aeracije rafinerijskih otpadnih voda za dva slučaja:
- aeracija sa uvođenjem vazduha pomoću distributera, i
- aeracija sa istovremenim uvođenjem vazduha pomoću distributera i
mehaničkim mešanjem otpadne vode.
Za slučaj aeracije sa uvođenjem vazduha korišćen je membranski
distributer vazduha u obliku diska čiji je izgled dat na slici 5.29, a za
slučaj aeracije sa istovremenim uvođenjem vazduha i mehaničkim
mešanjem pored distributera korišćena je i mešalica koju pokreće
elektromotor. Prilikom aeracije sa istovremenim uvođenjem vazduha i
mehaničkim mešanjem korišćene su metalne letve, tj. razbijači mlaza koji
potpomažu mešanje.
Aerisana rafinerijska otpadna voda je bila žuto-smeđe boje sa
posebno izraženim flokulama (pahuljama) masti i ulja koje su plivale po
njoj. Sadržaj masti i ulja u tretiranoj otpadnoj vodi je iznosio od 10 do 17
mg/L.
Na slici 5.31 su prikazane zavisnosti tehničkih karakteristika
distributera od protoka vazduha za oba aeraciona sistema za slučaj
ispitivanja aeracije otpadnih voda iz rafinerije ulja.
 118

a) b)

c) d)

Slika 5.31 Tehničke karakteristike ispitivanih aeracionih sistema u zavisnosti od

protoka vazduha: a) stvarni kapacitet unošenja kiseonika, b) specifični kapacitet
unošenja kiseonika, c) stvarna efikasnost transporta kiseonika, d) stvarna
energetska efikasnost transporta kiseonika [13]

Prisustvo zagađujućih komponenata (masti i ulja) u vodi, dovelo je

do smanjenja vrednosti zapreminskog koeficijenta transporta kiseonika
kao i ostalih tehničkih karakteristika aeracionih sistema.
Za slučaj aeracije sa uvođenjem vazduha (pomoću membranskog
distributera u obliku diska) vrednost količine rastvorenog kiseonika u
ispitivanoj otpadnoj vodi je 60 do 65 % u odnosu na količinu koja bi se
rastvorila u čistoj vodi pri istim uslovima, dok se kod procesa sa
istovremenim mešanjem i uvođenjem vazduha u otpadnoj vodi rastvori 50
do 55 % kiseonika. Vremenski period zasićenja otpadne vode kiseonikom
pri aeraciji sa istovremenim mehaničkim mešanjem i uvođenjem vazduha
je za 10 do 15 % kraći nego kod aeracije sa uvođenjem vazduha bez
mehaničkog mešanja. Kraći vremenski period do postizanja zasićenja
 119

kiseonikom otpadne vode u slučaju primene aeracije sa mehaničkim

mešanjem je razumljiv s obzirom na manju količinu kiseonika koji se
rastvori pri istom protoku gasa kroz aerator što je posledica
homogenizacije suspenzije (zaprljanja) po celoj zapremini.
Na slikama 5.32 i 5.33 prikazane su zavisnosti tehničkih
karakteristika sistema aeracije pri varijaciji protoka vazduha od 2 do 10
m3/h, sadržaju ulja u vodi od 0 do 10 mg/L i visini vodenog stuba 1 i 2 m.

6,0 30

5,5

5,0 25

4,5

4,0 20

3,5
(kLa)s, 1/h

OC', g/h
3,0 15

2,5

2,0 10

1,5

1,0 5

0,5

0,0 0
0 2 4 6 8 10 12 0 2 4 6 8 10 12
(VG )n , m3/h (VG )n , m3/h

udeo ulja 5 mg/l - vodeni stub 1m udeo ulja 10 mg/l - vodeni stub 1m udeo ulja 5 mg/l - vodeni stub 1m udeo ulja 10 mg/l - vodeni stub 1m
udeo ulja 5 mg/l - vodeni stub 2m udeo ulja 10 mg/l - vodeni stub 2m udeo ulja 5 mg/l - vodeni stub 2m udeo ulja 10 mg/l - vodeni stub 2m

a) b)
1,6 30

1,4
25

1,2

20
1,0
Ee', g/kWh
E', %

0,8 15

0,6
10

0,4

5
0,2

0,0 0
0 2 4 6 8 10 12 0 2 4 6 8 10 12

(VG )n , m3/h (VG )n , m3/h

udeo ulja 5 mg/l - vodeni stub 1m udeo ulja 10 mg/l - vodeni stub 1m udeo ulja 5 mg/l - vodeni stub 1m udeo ulja 10 mg/l - vodeni stub 1m
udeo ulja 5 mg/l - vodeni stub 2m udeo ulja 10 mg/l - vodeni stub 2m udeo ulja 5 mg/l - vodeni stub 2m udeo ulja 10 mg/l - vodeni stub 2m

c) d)

Slika 5.32 Tehničke karakteristike ispitivanih aeracionih sistema u zavisnosti od

protoka vazduha za različite visine vodenog stuba: a) zapreminski koeficijent
transporta kiseonika pri stvarnim uslovima, b) stvarni kapacitet unošenja
kiseonika, c) stvarna efikasnost transporta kiseonika, d) stvarna energetska
efikasnost transporta kiseonika [14]
 120

6,0 30

5,5

5,0 25

4,5

4,0 20

3,5
(kL a)s, 1/h

OC', g/h
3,0 15

2,5

2,0 10

1,5

1,0 5

0,5

0,0 0
0 2 4 6 8 10 12 0 2 4 6 8 10 12
(VG )n , m3/h (VG )n , m3/h

udeo ulja u vodi 0 mg/l udeo ulja u vodi 5 mg/l udeo ulja u vodi 0 mg/l udeo ulja u vodi 5 mg/l
udeo ulja u vodi 10 mg/l udeo ulja u vodi 10 mg/l

a) b)
1,6 40

1,4 35

1,2 30

1,0 25
Ee', g/kWh
E', %

0,8 20

0,6 15

0,4 10

0,2 5

0,0 0
0 2 4 6 8 10 12 0 2 4 6 8 10 12
(VG )n , m3/h (VG )n , m3/h

udeo ulja u vodi 0 mg/l udeo ulja u vodi 5 mg/l udeo ulja u vodi 0 mg/l udeo ulja u vodi 5 mg/l
udeo ulja u vodi 10 mg/l udeo ulja u vodi 10 mg/l

c) d)

Slika 5.33 Tehničke karakteristike ispitivanih aeracionih sistema u zavisnosti od

protoka vazduha pri različitim zapreminskim masenim koncentracijama ulja u
vodi: a) zapreminski koeficijent transporta kiseonika pri standardnim uslovima,
b) stvarni kapacitet unošenja kiseonika, c) stvarna efikasnost transporta
kiseonika, d) stvarna energetska efikasnost transporta kiseonika [14]

Ispitivanja su pokazala da se pri varijaciju pojedinih procesnih

parametara aeracije može obezbediti potrebna koncentracija rastvorenog
kiseonika u vodi uz minimalnu potrošnju energije. Prisustvo ulja u vodi
od 5 mg/L dovodi do smanjenja koncentracije rastvorenog kiseonika za
10 do 15 % u odnosu na čistu vodu, dok prisustvo ulja u vodi od 10 mg/L
 121

dovodi do smanjenja koncentracije rastvorenog kiseonika za 20 do 25 % u

odnosu na čistu vodu.
Takođe, ispitivanja su pokazala da je pri istim vrednostima protoka
vazduha najveća efikasnost transporta kiseonika za prisustvo ulja u vodi
od 5 mg/L i visini stuba tečnosti od 2 m, zatim za prisustvo ulja u vodi od
10 mg/L i visini stuba tečnosti od 2 m odnosno za prisustvo ulja u vodi od
5 mg/L i visini stuba tečnosti od 1 m i na kraju za prisustvo ulja u vodi od
10 mg/L i visini stuba tečnosti od 1 m.
Za visinu vodenog stuba od 1 m vremenski period zasićenja vode
kiseonikom je 25 do 40 % kraći nego kod aeracije pri visini vodenog
stuba od 2 m, kada je ista koncentracija ulja u vodi.
Tehnički pokazatelji procesa aeracije posmatrano za obe visine
vodenog stuba i različite protoke vazduha pri zapreminskoj masenoj
koncentraciji ulja u vodi od 5 mg/L su lošiji za 10 do 25 %, a pri
koncentraciji ulja od 10 mg/L za 30 do 50 % u onosu na tehničke
pokazatelje pri aeraciji čiste vode.

5.7. Postupak proračuna sistema za aeraciju (distribuciju vazduha)

Za proračun sistema za aeraciju (distribuciju vazduha) potrebni su

sledeći polazni podaci:
- vrsta procesa,
- oblik i dimenzije bazena za aeraciju,
- usvojeni sistem aeracije,
- protok vode koja se tretira (m3/h),
- organsko opterećenje vode izraženo preko BPK5 u mg/L,
- ukupno organsko opterećenje bazena za aeraciju izraženo preko
BPK5 u kg/dan.

Postupak proračuna

Za slučaj obrade otpadnih voda u bioaeracionom bazenu sa

korišćenjem aktivnog mulja postoji više varijanti aeracije.
Na primer kod sistema sa skraćenom aeracijom (varijanta stepenaste
aeracije) potreba za kiseonikom je najveća na početku bioaeracionog
bazena, a najmanja na izlaznom delu. Da bi se smanjila potrošnja
vazduha, tj. da bi se obezbedila ekonomičnost procesa, dovod vazduha
treba povećati na ulazu u bazen, a u ostalim delovima bazena smanjiti
(slika 5.34).
 122

Slika 5.34 Šema aerobne biološke obrade otpadnih voda sa aktivnim

muljem i primenom sistema skraćene aeracije

Da bi se vrednost BPK5 smanjila na 20 mg/L i za sadržaj kiseonika u

bazenu od 2 mg/L, teoretski potrebna količina kiseonika iznosi 1,43
kgO2/kgBPK5 ali se pri projektovanju uzima 2 kgO2/kgBPK5 [15]. Ova
vrednost predstavlja potrebnu količinu kiseonika za održavanje aerobnih
uslova u bioaeracionom bazenu.
Usvaja se da je potrebna količina kiseonika:
(OC)B = 2 kgO2/kgBPK5 .
Dnevna potrebna količina kiseonika za oksidaciju organskog
opterećenja:
G O2 = ( OC ) B ⋅ ( OO ) BB ,kgO2/dan, (5.10)
gde je:
(OO)BB ,kgBPK5/dan, - ukupno organsko opterećenje
bioaeracionog bazena.
Zapreminski protok vazduha za aeraciju je:
VO m3
VG = 2 , , (5.11)
a dan
gde su:
a ,m3/m3, - zapreminski udeo kiseonika u vazduhu,
G O2 m 3

VO2 = , , - zapreminski protok kiseonika,
ρO2 dan
gde je:
ρO = 1, 429 ,kg/m3, - gustina kiseonika (pri 0 oC i 1,013 bar).
2

Dalje se vrši izbor tipa distributera za koji se dobijaju potrebne

tehničke karakteristike od strane proizvođača.
Najčešće su za distributere vazduha raspoloživi sledeći tehnički
pokazatelji:
- materijal izrade,
- veličina mehurova,
- dimenzije,
- minimalni razmak između distributera,
- aeraciona površina,
 123

- protok vazduha kroz distributer.

Na osnovu određenog ukupnog protoka vazduha i odabranog tipa
distributera određuje se potreban broj distributera prema izrazu:
V
n= G , (5.12)
Vd
gde je:
Vd ,m3/h, - protok vazduha kroz distributer.
Sistem za dovod vazduha sastoji se iz glavne cevi koja se u bazenu
račva na deonice na kojima se postavljaju distributeri vazduha prema
preporukama. Primer šeme dovoda vazduha i rasporeda distributera dat je
na slici 5.35.

Slika 5.35 Izgled instalacije za dovod vazduha: 1 – kompresor (duvaljka),

2 – bioaeracioni bazen, 3 – distributer vazduha, 4 – cev za dovod vazduha

Ukupni pad pritiska koji kompresor (duvaljka) treba da savlada je:

Δp = ∑ Δpt + ∑ Δpξ +Δpd + ρ L ⋅ g ⋅ H ,Pa, (5.13)

i i
gde su:
∑ Δp
i
t ,Pa, - pad pritiska usled trenja u cevovodu,

∑ Δpξ
i
,Pa, - pad pritiska usled lokalnih otpora,

Δpd ,Pa, - pad pritiska kroz distributer vazduha,

ρ L ⋅ g ⋅ H ,Pa, - pad pritiska usled geodezijske visine.
 124

Na osnovu potrebne količine vazduha i proračunatog pada pritiska

vrši se izbor odgovarajućeg kompresora.

5.8. Upravljanje količinom vazduha u sistemima za aeraciju

Koncentracija rastvorenog kiseonika u bioaeracionom bazenu je

veličina na osnovu koje se upravlja procesom aeracije. Aeratorima treba
uneti toliko vazduha (kiseonika) u otpadnu vodu koliko je potrebno da se
održi željena koncentracija rastvorenog kiseonika u bioaeracionom
bazenu.
Osnovni zadatak upravljanja procesom aeracije je da se obezbedi
potrebna koncentracija rastvorenog kiseonika uz minimalnu potrošnju
energije za dovod vazduha u bioaeracioni bazen. Automatskim
upravljanjem procesom aeracije se reguliše količina vazduha pomoću
računara ili kontrolera da bi se zadovoljili promenljivi zahtevi za
kiseonikom i održala potrebna koncentracija rastvorenog kiseonika u
vodi. Osnovne karakteristike automatskog upravljanja aeracijom su
obezbeđivanje celokupnosti i neprekidnosti procesa, povećanje
pouzdanosti procesa i smanjenje pogonskih troškova.

Ručno upravljanje procesom aeracije

Ručno upravljanje procesom aeracije se obično vrši kada je

konstantan protok vazduha, koji se dovodi u bioaeracioni bazen i kada u
toku biološkog tretmana ne varira potrebna koncentracija rastvorenog
kiseonika u vodi. U sistemima za biološku obradu otpadnih voda kod
kojih se promene dešavaju jednom ili dva puta dnevno, odnosno nedeljno
ili sezonski primenjuje se ručno upravljanje procesom aeracije. U tom
slučaju protok vazduha se podesi tako da su zadovoljene i najintenzivnije
potrebe za kiseonikom u narednom periodu. Na ovaj način se nepotrebno
troši energija, jer se tokom trajanja procesa veći deo vremena obezbeđuje
više kiseonika nego što je potrebno. U praksi kod velikog broja
postrojenja za biološki tretman otpadnih voda ne dolazi do promene
režima rada, pa se koristi ručno upravljanje procesom aeracije. U
postrojenjima za biološki tretman otpadnih voda kod kojih se ručnom
regulacijom ne može održavati zahtevana koncentracija rastvorenog
kiseonika u odgovarajućem vremenskom periodu i određenim delovima
aeracionog bazena neophodna je primena automatske regulacije.
 125

Automatsko upravljanje procesom aeracije

Automatsko upravljanje sadržajem rastvorenog kiseonika u vodi je

jedini način u praksi da se zadovolje zahtevi za kiseonikom, a ujedno
smanji potrošnja energije i umanji broj problema koji nastaje pri aeracji.
Količina energije potrebna za proces aeracije iznosi 50 do 90 % od
ukupno zahtevane energije za biološki tretman vode, tako da se primenom
automatskog upravljanja može ostvariti znatna ušteda energije. Kod
postrojenja za tretman otpadnih voda potreba za količinom vazduha koji
se uvodi u vodu nije konstantna, već obično varira. Ručno regulisanje
procesa aeracije može da zadovolji neka manja variranja zahteva za
rastvorenim kiseonikom, ali u većini slučajeva te varijacije su veoma
velike tako da ručna regulacija ne daje željene rezultate. U odnosu na
ručnu regulaciju automatskom regulacijom rastvorenog kiseonika u vodi
se može uštedeti 25 do 40 % energije.
Zavisnost koncentracije rastvorenog kiseonika u otpadnoj vodi od
načina upravljanja procesom aeracije data je na slici 5.36.

Slika 5.36 Koncentracija rastvorenog kiseonika u otpadnoj vodi u slučaju

ručnog i automatskog upravljanja procesom aeracije [1]

Poređenje potrošnje energije pri ručnom i automatskom upravljanju

procesom uvođenja vazduha u otpadnu vodu pomoću distributera vazduha je
prikazano na slici 5.37.
 126

Slika 5.37 Poređenje potrošnje energije pri ručnom i automatskom upravljanju

procesom aeracije [1]

Pri naglom povećanju protoka vazduha kroz otvore distributera

efikasnost transporta kiseonika opada i smanjuje se efikasnost procesa
aeracije zbog porasta pada pritiska kroz distributer vazduha. Dakle,
potrebno je postepeno smanjivati protok vazduha da bi se zadovoljili
zahtevi za kiseonikom, a u cilju održanja maksimalne efikasnosti
transporta kiseonika u toku procesa aeracije.

Literatura

[1] *** Fine Pore Aeration Systems, U. S. Environmental Protection

Agency, Cincinnati, 1989., <http://www.epa.gov>
[2] *** HAFIENGINEERING, Environmental Technology, Waste
Water, Aeration Panels, Nemačka, 1996.
[3] *** OXYFLEX, Membrane Diffusers, Katalog proizvodnog
programa, Belüftungstechnik, Nemačka, 1998.
[4] *** ROEFLEX-Membranbelüfter, Katalog proizvodnog programa,
ROEDIGER Analagenbau-GmbH, D-63450 Hanau.
 127

[5] *** Diffused aeration design guide, Katalog proizvodnog programa,

Water pollution control corporation, Sanitaire, Milwaukee, 1999.
[6] Šijaković, D.: Određivanje efikasnosti distributera vazduha za
aeraciju u uređajima za biološku obradu otpadnih voda, Magistarski
rad, Mašinski fakultet, Beograd, 2000.
[7] White, J.: Wastewater Engineering, Edward Arnold Ltd, Hill Street,
London, 1978.
[8] Sekizava, T., K. Fujie, H. Kubota, T. Kasakura, A. Mizuno: Air
Diffuser Performance in Activated Sludge Aeration Tanks, Journal
Water Pollution Control Federation, Washington, Vol. 57, No. 1
(1985), pp. 53-59.
[9] *** MESNER, Plattenbelufter, Katalog proizvodnog programa.
[10] Wagner, M., J. Pöpel: Oxygen transfer and aeration Efficiency-
Influence of Diffuser submergence, Diffuser Density and Blower
Type, water Quality International IAWQ 19th Biennial International
Conference, Vancouver, Canada, Vol. 38 (1998), pp. 1-6.
[11] *** Environmental Engineering, Gerard Kiely, Mc Graw-Hill, 1996.
[12] Baras, J., i dr.: Studija opravdanosti razvoja uređaja i sistema za
oksigenizaciju prirodnih voda, otpadnih voda i ribnjaka,
Tehnološko-metalurški fakultet, Beograd, 1989.
[13] Simić, S.: Definisanje procesnih parametara aeracije otpadnih voda
iz pogona za regeneraciju korišćenih ulja u rafineriji ulja,
Magistarski rad, Mašinski fakultet, Beograd, 2003.
[14] Simić, S.: Uticaj rešenja sistema aeracije na efikasnost procesa pri
biološkoj obradi rafinerijskih otpadnih voda, Doktorska disertacija,
Mašinski fakultet, Beograd, 2007.
[15] Emde, W. D.: Savremena primjena procesa sa aktivnim muljem u
kondicioniranju otpadnih voda naselja i industrije, Građevinski
fakultet, Sarajevo, 1973.
[16] Ashley, K., K. Hall, D. Mavinic: Factors influencing oxygen transfer
in fine pore diffused aeration, University of British Columbia, Water
Research, Vancouver, 1991.
[17] Hwang, H., M. Senstrom: Evaluation of fine-bubble alpha factors in
near full-scale equipment, Journal WPCF, Volume 57, Number 12,
1985., pp. 1142-1151.
[18] Stanojević, M., D. Radić: Pokazatelji rada aeratora u postrojenjima
za biološku obradu otpadnih voda, Međunarodna konferencija,
 128

Otpadne vode, komunalni čvrsti otpad i opasan otpad, Kopaonik, 23-

26.05.2000., str. 123-128.
[19] Stanojević, M., S. Simić, D. Radić: Određivanje tehničkih
karakteristika aeracionih sistema pri aeraciji otpadnih voda iz
rafinerije ulja, Procesing, Beograd, 02-04.2004., str. 181-184.
[20] Simić, S., Ž. Đurđević: Pokazatelji učinka procesa aeracije u
zavisnosti od konstrukcionih karakteristika distributera vazduha,
ELECTRA III; Herceg Novi, 07-11.06.2004., str. 427-431.
[21] Stanojevic, M., D. Radic, S. Simic: Determining the technical
characteristics of the aeration systems for oil rafinery's waste water
treatment, 16th International Congress of Chemical and Process
Engineering, CHISA 2004., Praha, Czech Republic, 22–26.08.2004.
[22] Pavlovic, M., M. Stanojevic, M. Sevaljevic, S. Simic: Influence of
the waste oil concentration in water on the efficiency of the aeration
process in refinery wastewater treatment, Strojniški vestnik-Journal
of Mechanical Engineering 54 (2008)10, pp. 675-684.
[23] Sevaljevic, M., M. Stanojevic, S. Simic, M. Pavlovic:
Thermodynamic study of the aeration kinetic in treatment of refinery
waste water in bio-aeration tanks, proof 1, Desalination 248 (2009),
pp. 941-960.
[24] Simić, S.: Tehničko-tehnološki aspekti primene vazduha i tehničkog
kiseonika kod aeracije otpadnih voda, Međunarodna naučno-stručna
konferencija o sistemu upravljanja zaštitom životne sredine u
elektroprivredi i međusobno zavisnim kompanijama, ELECTRA V,
Divčibare, 10-14.11.2008., str. 168-171.
[25] Simić, S.: Uticaj procesnih parametara na vrijednost zapreminskog
koeficijenta transporta kiseonika pri aeraciji otpadnih voda, Šesta
međunarodna naučno-stručna konferencija o zaštiti životne sredine u
elektroprivredi, ELECTRA VI, Zlatibor, 06-10.12.2010., str. 192-
198.
[26] Stanojevic, M., A. Jovovic, D. Radic, M. Pavlovic: Oxygen Transfer
Effciency of the Aeration process in Refinery Waste Water
Treatment, Revista de Chimie (Bucuresti), (2008), Vol. 59, No. 2,
pp. 220-224.
[27] Simić, S., S. Vujić, O. Kovač: Uticaj visine vodenog stuba na
efikasnost procesa aeracije, Međunarodna konferencija, Otpadne
vode, komunalni čvrsti otpad i opasan otpad, Subotica, 29.03-
01.04.2010., str. 90-94.
 129

[28] Simić, S.: Značaj izbora procesnih parametara aeracije u cilju

poboljšanja energetske efikasnosti postrojenja za biološki tretman
otpadnih voda, Međunarodna konferencija, Termoenergetika i
održivi razvoj, TENOR 2011., Ugljevik, 14-16.09.2011., str. 252-
261.
[29] Simić, S., S. Vujić: Uticajni parametri na efikasnost transporta
kiseonika pri procesu dubinske aeracije otpadnih voda, Reciklažne
tehnologije i održivi razvoj, VI SRTOR, Soko Banja, 18-
21.09.2011., str. 481-487.
[30] Bogner, M., D. Vuković: Problemi iz mehaničkih i hidromehaničkih
operacija, Mašinski fakultet, Beograd, 1991.
[31] Šašić, M.: Transport fluida i čvrstih materijala cevima, Naučna
knjiga, Beograd, 1990.
[32] Sevaljevic, M., S. Simic, P. Sevaljevic: Thermodynamic diagnostic
of electrons densities in gas bubbles in aerated saturated refinery
waste water, DESWATER-Desalination and Water Treatment, 42,
1-3 (2012), pp. 144-154.
 130

6. PRIMERI POSTROJENJA ZA TRETMAN

OTPADNIH VODA U KOJIMA SE PRIMENJUJE
AERACIJA

Pokazalo se da biološki postupci imaju široku primenu kod obrade

gradskih (komunalnih) i industrijskih otpadnih voda. U ovim primenama
biološka obrada obično predstavlja drugi stepen obrade. Naročito kod
obrade industrijskih otpadnih voda posebna pažnja je usmerena ka
odstranjivanju specifičnih komponenata iz vode, kao što su fenoli,
ugljovodonici i halogena organska jedinjenja. Prema tome BPK5 i HPK
više nisu jedini pokazatelji efikasnosti sistema za tretman otpadnih voda.
Kroz nekoliko primera iz različitih industrijskih oblasti prikazani su
postupci prečišćavanja otpadnih voda pri čemu je posebna pažnja
usmerena na biološke postupke, kao što je obrada aktivnim muljem u
bazenima za aeraciju koja daje dobre rezultate i kod komponenata koje je
teško ukloniti.

6.1. Tretman otpadnih voda u hemijskoj industriji

Hemijska industrija "Wacker" u Burghauzenu (Burghausen) u

Nemačkoj je tipično hemijsko postrojenje koje uglavnom proizvodi
organske supstancije, kao što su aldehidi, estri, sirćetna kiselina, halogeni
ugljovodonici, plastični materijali (PVC-polivinilhlorid i PVA-
polivinilalkohol) i organska jedinjenja silicijuma. Pored toga postoji
znatna proizvodnja silicijuma visoke čistoće za industriju
poluprovodnika.
Proizvodni procesi različitih hemijskih materijala obuhvataju čitavu
grupu tehničkih neorganskih i organskih sinteza. Zastupljeni su kako
kontinualni tako i šaržni tehnološki procesi. S obzirom na moguće
zagađenje vode, posebno važni procesi su: elektroliza natrijum-hlorida,
sinteza organskih jedinjenja silicijuma, dobijanje hloro-ugljovodonika
(trihloretilen, tetrahloretilen) i sinteza PVC i PVA.

Prečišćavanje otpadnih voda

Postrojenje za obradu otpadne vode se snabdeva dvokanalnim

sistemom za sakupljanje otpadne vode iz proizvodnje. U jednom kanalu je
neorganski, a u drugom organski tok zagađene vode. Protok vode sa
dominantnim organskim zagađenjem iznosi oko 830 m3/h, a karakteristike
na nivou godišnjeg proseka su:
 131

- suspendovane čvrste komponente 55 mg/L;

- pH vrednost 4,5;
- BPK5 943 mg/L;
- HPK 1516 mg/L;
- EOH 10,7 mg/L.
Specifični zagađivači koji se mogu pojaviti su acetati, aldehidi,
alkoholi, organska jedinjenja silicijuma i hloro-ugljovodonici kratkog
lanca.
Velika koncentracija toksičnih i drugih komponenata koje se teško
izdvajaju u nekim tokovima organske otpadne vode zahteva primenu
specifičnih tehnika prethodne obrade, koje uključuju i fizičke i hemijske
metode. Među ovim metodama su:
- obrada jonskom izmenom otpadne vode koja sadrži bakar,
- prečišćavanje otpadne vode iz proizvodnje hlorisanih ugljovodonika
vodenom parom,
- obrada ekstrakcijom “kisele vode” iz sinteze organskih jedinjenja,
- obrada sa adsorpcionom smolom otpadne vode koja sadrži hlorisane
ugljovodonike,
- detoksifikacija otpadne vode iz proizvodnje pesticida,
- centrifugiranje efluenta iz različitih uređaja za proizvodnju
plastičnih materijala u cilju uklanjanja fino dispergovanih čestica.
Zbog velikog sadržaja komponenata koje se sporo talože i
inhibitorskih ili toksičnih komponenata, otpadna voda iz proizvodnje
PVC (250 m3/h) se obrađuje u postrojenju za flokulaciju i neutralizaciju
pre biološke obrade. Ovaj proces rezultuje smanjenjem sadržaja čvrstih
čestica od 1000 do 1200 mg/L na 25 do 30 mg/L. Kao sredstvo za
flokulaciju se koristi gvožđe(II)-hlorid. Kada se sakupe svi tokovi
organski zagađene otpadne vode, ona se podvrgava dodatnoj prethodnoj
obradi koja se sastoji iz sledećih faza:
- neutralizacija,
- peskolov sa sitima,
- protočni bazen za mešanje.
Neutralizaciona sredstva (hlorovodonična kiselina, natrijum
hidroksid, kreč) se dodaju u bazen za mešanje zapremine 17 m3. U cilju
otklanjanja grubih materijala i peska, otpadna voda se prvo propušta kroz
ručno grubo sito, a zatim kroz kružni peskolov. Konačno, efluent iz
peskolova prelazi na kružno sito sa samočišćenjem i otvorima od 10 mm.
Protočni bazen za mešanje izjednačava sve razlike i uklanja čestice
koje se brzo talože. On ima korisnu zapreminu od 2400 m3 i podeljen je u
šest uzdužnih komora. Specifični protok je 1 m3/(m2⋅h). Zavisno od
hidrauličkog opterećenja, vreme mešanja iznosi do 6 h. Za povećanje
intenziteta mešanja koristi se i aeracija. Nataloženi mulj se uklanja
grebačem mulja sa sopstvenim pogonom koji uklanja i plivajući mulj.
 132

Postrojenje sa dnevnim BPK5 opterećenjem od 20 tona i ulaznim

protokom otpadne vode od 830 m3/h pušteno je u rad 1976. godine. Ono
se u osnovi sastoji od postrojenja sa aktivnim muljem velikog opterećenja
praćeno aeracionom lagunom (slika 6.1).

Slika 6.1 Šema toka biološke obrade otpadne vode u “Wacker” industriji:
1 - neutralizacioni bazen, 2 - bazen za mešanje, 3 - bioaeracioni bazen,
4 - degasifikacija, 5 - taložnik, 6 - aerisano oksidaciono jezero,
7 - rezervoar za mulj, 8 - povratni mulj

Projektni parametri postrojenja sa aktivnim muljem imaju sledeće

vrednosti:
- ukupna korisna zapremina aeracionog bazena
(dva bazena) 4400 m3,
- dubina bazena za aeraciju 4,4 m,
- vreme zadržavanja vode u bazenu 3 h,
- potrošnja kiseonika 1,35 kg/kg,
- BPK5 zapreminskog opterećenja 4,5 kg/(m3⋅dan),
- BPK5 muljnog opterećenja od 0,6 do 0,8 kg/(kg⋅dan).
Aeracija se ostvaruje pomoću šest turbinskih agregata (tipa BSK) sa
kapacitetom od 1140 kg/h i specifičnom snagom mešanja od 120 W/m3.
Dubina prodiranja i količina unesenog kiseonika preko površinskih
aeratora mogu biti automatski regulisani preko vertikalno podesivih brana
i merača udela rastvorenog kiseonika.
Pošto je otpadna voda siromašna sa neorganskim hranjivim
supstancijama, moraju se dodati jedinjenja fosfora i azota. Nedostatak
kalcijuma se nadoknađuje dodavanjem kreča. Taloženje mulja se odvija u
četiri pravougaona bazena ukupne zapremine 3000 m3 sa maksimalnim
dotokom od 830 m3/h. Hidraulički parametri za taloženje su sledeći:
- vreme zadržavanja 3,6 h,
- specifični zapreminski protok 0,6 m3/(m2⋅h),
- specifično opterećenje čvrstim komponentama 0,9 kg/(m2⋅h),
- kapacitet prelivne brane 13,9 m3/(m⋅h),
- odnos povratnog mulja 100 %.
 133

Uklanjanje mulja iz horizontalno spiralnih bazena se vrši grebačima

mulja. Aerisani rezervoar za mulj 700 m3 povećava sigurnost procesa. On
omogućava skladištenje mulja i održavanje njegove biološke aktivnosti.
Prilikom porasta koncentracije aktivnog mulja u bioaeracionom bazenu
kao i promene količine inhibitorskih ili toksičnih supstancija neophodno
je zaustaviti postrojenje pa ga ponovo pokrenuti za šta se koristi
prilagođeni aktivni mulj iz aerisanog rezervoara.
Posle obrade aktivnim muljem, organska otpadna voda se obrađuje
u drugom koraku biološke obrade u aerisanoj laguni. Za razliku od
uobičajene konstrukcije, aerisana laguna za obradu otpadne vode u fabrici
“Wacker” se satoji od tri odvojena jezera, jednog za aeraciju i dva za
taloženje. Uređaj radi bez recirkulacionog mulja i služi uglavnom za
smanjivanje preostalog BPK5 i koncentracije teško razgradljivih
komponenata. Projektni parametri ovog uređaja su sledeći:
jezero za aeraciju jezero za taloženje
- korisna zapremina 5800 m3 2 × 2600 m3
- vreme zadržavanja 7,7 h 6,9 h
3
- BPK5 zapreminskog opterećenja 0,1 kg/(m ⋅dan) -
- specifična snaga 20 W/m3 -.
Aeracija i mešanje se vrši sa dve plivajuće turbine tipa BSK sa
dovodom kiseonika od 180 kg/h. Voda se u dva jezera za taloženje
distribuira kroz više kanala u cilju održavanja ravnomernog hidrauličkog
opterećenja.

Kvalitet efluenta i iskustvo sa radom postrojenja

Na osnovu iskustva sa radom postrojenja, došlo se do sledećih

konstatacija:
1. Postrojenje je u velikoj meri ispunilo očekivanu efikasnost
prečišćavanja. Zakonski zahtevi sa posebnim naglaskom na kvalitet
efluenta (BPK5 manje od 50 mg/L, HPK manje od 150 mg/L) se mogu
ispoštovati, bar što se tiče BPK5. Vrednost HPK obično varira od 150 do
400 mg/L. U tabeli 6.1 je prikazana efikasnost biološke obrade opisanog
postrojenja.

Tabela 6.1 Prosečan sastav i osobine influenta i efluenta biološkog

postrojenja za tretman otpadne vode industrije "Wacker" [1]
Naziv Influent Efluent
,mg/L, ,mg/L,
Čvrste komponente 55 64
HPK 1516 269
BPK5 943 46
Hloro–ugljovodonici 10,7 -
Freon–ekstraktibilne supstancije 2,7 1,8
 134

Sa prosečnim iskorišćenjem hidrauličkog kapaciteta od 78 %, prva

biološka faza postrojenja pokazuje efikasnost eliminacije od 90,9 % BPK5
i 77,7 % HPK. Druga biološka faza postiže dodatnu efikasnost eliminacije
od 47,1 % BPK5 i 27,8 % HPK, tako da je ukupna efikasnost 95,2 %
BPK5 i 82,5 % HPK.
2. Kvarovi postrojenja se uglavnom mogu pripisati uticaju toksičnih
komponenata, posebno teških metala, kao što je bakar. Štetne efekte
izazivaju i poremećaji protoka otpadne vode iz postrojenja PVC.
Aparati za automatsko merenje i regulisanje (u kombinaciji sa
kompjuterskim monitoringom) kontrolišu proces od ulaska otpadne vode
u postrojenje do njenog ispuštanja u vodeni tok.
Izlazni mulj iz biološke faze se obrađuje dodavanjem katjonskih
polielektrolita, sušenjem na presama do mase suve supstancije od 10 % i
spaljivanjem u ložištima sa fluidizovanim slojem pri temperaturi od 800
o
C.

6.2. Tretman otpadnih voda u rafinerijama

Rafinerija "ESSO AG" u Ingolštatu (Ingolstadt) u Nemačkoj

proizvodi benzin, dizel gorivo, lož ulje i emulzije bitumena. Glavni
proizvodni procesi koji se odvijaju u postrojenju su: atmosferska
destilacija sirovina, vakuum destilacija sa proizvodnjom bitumena,
katalitički kreking, katalitički reforming, katalitčko odsumporavanje
međuproizvoda frakcione destilacije (na primer nerafinisani benzin) i
izdvajanje sumpora-proces Klaus (Claus).
Usled pomenutih proizvodnih procesa, otpadna voda iz ovog
postrojenja sadrži primarne zagađivače:
a) Organskog porekla
- alifatični, aromatični i olefinski ugljovodonici (ulja),
- fenoli,
- tiofenoli,
- merkaptani,
- alkilamini,
b) Neorganskog porekla
- sumpor-vodonik i njegove soli,
- amonijačna jedinjenja (ili amonijak),
- hloridi,
- cijanidi.
Organski zagađivači u rafinerijskim otpadnim vodama koji su
identifikovani i izmereni pomoću GC/MS (gasna hromatografija i masena
spektrometrija) u studijama sprovedenim u šest nemačkih rafinerija,
prikazani su u tabeli 6.2.
 135

Tabela 6.2 Opsezi koncentracije pojedinih ugljovodonika i

fenola u influentu i efluentu iz postrojenja za biološku
obradu voda u šest nemačkih rafinerija [1]
Koncentracija
, μg / L ,
Influent Efluent
min. max. min. max.
benzen 1,0 6300 0,03 8
toluen 1,4 6200 0,03 4
o-ksilen 1,0 1500 0,2 41
C3-fenil 0,3 450 0,05 40
C4-fenil 1,6 188 0,03 18
hidrinden (indan) 1,8 127 0,05 9
naftalen 1,1 191 0,06 9
1-metilnaftalen 0,2 332 0,06 19
fenantren 0,4 117 0,02 1,2
metilfenantren 0,6 72 0,06 4
n-C10H22 2,7 445 0,04 9
n-C11H24 1,0 571 0,03 14
n-C12H26 2,5 645 0,03 17
n-C13H28 1,0 336 0,05 18
n-C14H30 0,8 374 0,03 8
i-C14H30 1,2 274 0,03 7
n-C15H32 1,4 1054 0,04 5
i-C15H32 1,3 643 0,02 15
n-C16H34 1,6 272 0,03 4
i-C16H34 1,9 199 0,1 5
n-C19H40 1,2 740 0,07 6
n-C24H50 1,4 257 0,02 3
fenol 100 10000 0,1 5
o-krezol 200 30000 0,3 0,8
m-krezol 100 15000 0,5 1
3,4-dimetilfenol 20 4000 0,5 0,2
2,4-dimetilfenol 50 10000 0,2 0,7
2,6-dimetilfenol 20 2000 * 0,9
etilfenol 100 400 0,2 1,5
3,5-dimetilfenol 200 13000 * 0,7
izopropilfenol 80 4000 * 2
*
količina se ne može izmeriti

Otpadne vode iz postrojenja se sakupljaju u tri odvojena kanala u

zavisnosti od sastava, potrebnog postupka prečišćavanja i dalje upotrebe:
- otpadne vode sa sadržajem ulja i niskim procentom soli, otpadne
vode iz drugih procesa i otpadne vode iz procesa taloženja (74
m3/h), ove vode se uopšteno nazivaju "industrijska otpadna voda",
 136

- hemijski zagađene otpadne vode sa visokim procentom soli (33

m3/h),
- sanitarne otpadne vode (13 m3/h).
Industrijske otpadne vode (obuhvataju otpadne vode iz procesa
taloženja) i deo prečišćene hemijski zagađene otpadne vode se spajaju u
sistem za otpadnu vodu sa visokim procentom soli. Ove vode su
uglavnom zagađene ugljovodonicima.
Kondenzati iz atmosferskih i vakuum destilacija, kao i procesi
desumporizacije i katalitičkog krekinga, su izvori glavnih frakcija
hemijski zagađene vode. Pored ugljovodonika, ona sadrži fenole,
merkaptane, sulfate i amonijačna jedinjenja kao najveće zagađivače. Tok
otpadne vode protoka 28 m3/h se koristi umesto sveže vode u procesu
destilacije sirove nafte i zatim ispušta u sistem za hemijski zagađenu
otpadnu vodu.
Prečišćavanje otpadnih voda
Obrada otpadne vode u rafineriji "ESSO AG" je zasnovana na
razdvajanju tokova sa niskim i visokim procentom soli, u kombinaciji sa
povratnom vodom sa niskim procentom soli, što zahteva dva odvojena
sistema za prethodni tretman, kao i dva odvojena biološka tretmana
otpadne vode (slika 6.2).

Slika 6.2 Uprošćena šema toka obrade otpadnih voda u rafineriji

"ESSO AG" [1]
 137

Prva faza prečišćavanja otpadne vode sa niskim udelom soli (74

3
m /h) je trodelni peskolov u kome se voda zadržava od 1 do 2 h. U
periodu suvih vremenskih prilika, on može poslužiti i kao taložnik koji
prethodi odvajanju ulja.
Spiralna pumpa transportuje otpadnu vodu iz peskolova do dve
komore sa paralelnim pločastim pregradama u kojima se zadržava 1,6 h.
Posle uklanjanja mulja, otpadna voda se transportuje do rezervoara za
homogenizaciju zapremine 11500 m3 gde ostaje oko 100 h.
Sledeća faza procesa odvija se u jedinicama za flotaciju i
flokulaciju. Zapremina bazena za flokulaciju iznosi 30 m3 i u njemu se
voda zadržava 0,4 h, dok se u bazenu za flotaciju zapremine 120 m3
zadržava 1,6 h.
Prethodno prečišćena industrijska otpadna voda se meša sa
sanitarnom otpadnom vodom i odvodi u postrojenje za obradu vode sa
niskim udelom soli pomoću aktivnog mulja.
Hemijski zagađena otpadna voda se prevashodno sastoji od
kondenzata pare. Deo toka od 13 m3/h se podvrgava delimičnom
prečišćavanju parom. Pri temperaturi od 130 do 150 oC i pritisku od 5 bar,
prečisti se 85 % amonijačnih i 99 % sumpornih jedinjenja (sumpor-
vodonik i merkaptani). Korišćenje ovako prečišćene vode, zajedno sa
nepričišćenom otpadnom vodom bogatom sumporom protoka 28 m3/h u
postrojenju za elektrostatičku desalinizaciju sirove nafte, potpuno
zadovoljava potrebe ovog postrojenja za svežom vodom.
Zbog svojih osobina rastvorljivosti neke komponente otpadne vode,
kao što je sumpor-vodonik, prelaze u fazu ulja i izdvajaju se rafinacijom
(npr. elementarni sumpor). U isto vreme voda se obogaćuje solju iz sirove
nafte. Posle električne desalinizacije, ova voda odlazi u rezervoar za
homogenizaciju gde ostaje oko 60 h i gde se eliminiše jedan deo ulja.
Dalji postupak prethodnog prečišćavanja ove otpadne vode se
sprovodi flokulacijom i flotacijom kao što je opisano u slučaju otpadne
vode sa niskim udelom soli. Ova voda se tretira oko 0,54 h u bazenu za
flokulaciju zapremine 20 m3, dok se u bazenu za flotaciju zapremine 68
m3 zadržava 1,8 h.
Posle prethodnog tretmana otpadna voda sa visokim udelom soli
još uvek sadrži 5 mg/L ulja i dalje se obrađuje u postrojenju sa aktivnim
muljem.
Biološko prečišćavanje otpadne vode i sa niskim i sa visokim
udelom soli je namenjeno za degradaciju ili uklanjanje rastvorenih i
emulgovanih zagađivača, posebno ugljovodonika, fenola i organskih
jedinjenja sumpora. Aeracijom se uklanjaju lako isparljive komponente iz
vode.
 138

Biološko prečišćavanje vode sa niskim udelom soli se vrši u

bioaeracionom bazenu i taložniku sa sledećim projektnim parametrima:
a) bioaeracioni bazen
- korisna zapremina 225 m3,
- BPK5 425 kg/dan,
- vreme trajanja aeracije 2,6 h,
- BPK5 zapreminskog opterećenja 1,9 kg/(m3⋅dan),
- BPK5 muljnog opterećenja 0,6 kg/(kg⋅dan),
- zapreminsko opterećenje muljem 0,1 kg/(m3⋅ dan) (max.),
- odnos povratnog mulja 100 %,
b) taložnik
- korisna zapremina 210 m3,
- vreme zadržavanja 2,4 h,
- specifični zapreminski protok 0,82 m3/(m2⋅h).
Aeracija i mešanje vode se ostvaruje površinskim aeratorima
(sistema "Gyrox") postavljenim na mostove. Njihov teorijski kapacitet je
1100 kg/dan.
Specijalna pojava je dodavanje neorganskog agensa za flokulaciju u
bioaeracioni bazen tako da oksidi aluminijuma i gvožđa nastali
istovremenim taloženjem vezuju preostala ulja. Sumpor-vodonik se
vezuje kao gvožđe(II)–sulfid. Pošto je rafinerijska otpadna voda
siromašna fosfatima u bioaeracioni bazen se dodaje natrijumhidrofosfat
koncentracije 5 g/m3.
Nataloženi mulj se sakuplja grebačima i transportuje do ugušćivača
mulja.
Efluent iz postrojenja za biološku obradu (85 m3/h) vodi se do
rezervoara za skladištenje (7000 m3). Veći deo ovog efluenta (80 m3/h) se
kombinuje sa 30 m3/h dekarbonizovane sveže vode i šalje u uređaj
("ciklator") koji poboljšava kvalitet otpadne vode sa niskim udelom soli
tako da se ona može koristiti za hlađenje.
Jedinica za flokulaciju i taloženje je sledećih projektnih
karakteristika:
- korisna zapremina 53,4 m3,
- vreme trajanja reakcije 15 min,
- brzina taloženja 3 m/h (max.).
Taloženje i flokulacija u uređaju "ciklator" se postiže dodavanjem
polielektrolita i neorganskog agensa za flokulaciju. Izbistrena voda se
hloriše i koristi u recirkulacionom sistemu za hlađenje. Sa ukupnim
vremenom zadržavanja od približno 20 h, kula za hlađenje sa prinudnom
cirkulacijom se ponaša kao dodatni stepen biološke obrade u kojoj se
delimično uklanjaju teško razgradljive komponente. Međutim, efekte
specifične degradacije je teško kvalitetno odrediti zbog visokog stepena
uparavanja. U cilju sprečavanja rasta mikro i makroorganizama, voda se u
 139

kružnom sistemu hlađenja podvrgava hlorisanju dva puta dnevno. Drugi

biocidi osim hlora se koriste u specijalnim situacijama.
Posle prečišćavanja i delimične ponovne upotrebe otpadna voda sa
niskim udelom soli ima izlazni protok od 50 m3/h. Ona se meša sa
biološki prečišćenom otpadnom vodom sa visokim udelom soli i ispušta u
rečni tok.
Biološko prečišćavanje otpadne vode sa visokim udelom soli je
sledećih projektnih parametra:
a) bioaeracioni bazen
- korisna zapremina 225 m3,
- influent 36 m3/h,
- BPK5 173 kg/dan,
- vreme trajanja aeracije 6,25 h,
- BPK5 zapreminskog opterećenja 0,77 kg/(m3⋅ dan),
- BPK5 muljnog opterećenja 0,28 kg/(kg⋅ dan),
- zapreminsko opterećenje muljem 0,1 kg/(m3⋅ dan),
- kapacitet oksigenizacije 1100 kg/dan,
b) taložnik
- korisna zapremina 210 m3,
- vreme zadržavanja 5,8 h,
- specifični zapreminski protok 0,3 m3/(m2⋅h).
Ako je neophodno, u ovom uređaju se može vršiti istovremeno i
taloženje. Uvođenje kiseonika i mešanje vode u bioaeracionom bazenu se
ostvaruje sa tri povšinska "Gyrox" aeratora.
Efluent iz postrojenja sa aktivnim muljem se vodi u aeracionu
lagunu koja služi za smanjivanje količine zagađujućih ostataka teških za
razgradnju. Na osnovu dosadašnjeg iskustva, procesu degradacije
doprinose i heterotrofni i autotrofni mikroorganizmi. Projektni parametri
lagune su:
- korisna zapremina 2200 m3,
- površina 1054 m2,
- dubina 2 m,
- vreme zadržavanja vode 63 h,
- BPK5 zapreminskog opterećenja od 0,02 do 0,04 kg/(m3⋅ dan).
U cilju osiguravanja koncentracije kiseonika od 2 do 3 mg/L, u
lagunu se mogu postaviti dva plivajuća površinska aeratora koji mogu da
povećaju količinu kiseonika za 100 kg/dan.
Efluent se zajedno sa ostalom prečišćenom vodom ispušta u rečni
tok sa ukupnim protokom od 95 m3/h. Stoga specifična količina vode koja
se prečisti u postrojenju iznosi 157 L/t sirove nafte.
 140

Kvalitet efluenta i iskustva sa radom postrojenja

Efekat prečišćavanja i kvalitet efluenta u postrojenju predstavljen je

podacima prikazanim u tabeli 6.3.

Tabela 6.3 Prosečni sastav i osobine influenta i efluenta kao i parametri

efikasnosti postrojenja za biološku obradu otpadne vode rafinerije
"ESSO AG" [1]
Influent u
Degradacija ili
postrojenju Ukupni efluent
eliminacija
sa aktivnim muljem ,mg/L,
,%,
,mg/L,
Čvrste
komponente koje 50 ÷ 100 16 79
se mogu filtrirati
pH 7,2 ÷ 7,8 7,4 -
BPK5 150 ÷ 200 4 98
HPK 203 70 66
Ugljovodonici 5 ÷ 10 1,1 85
Fenoli 5 ÷ 10 0,09 99
Sulfidi 1÷2 * -
Merkaptani 1÷2 * -
Cijanidi 0,5 ÷ 1 * -
Hloridi 1000 ÷ 1600 1000 ÷ 1600 0
* količina se ne može izmeriti
Može se zaključiti da biološki tretman otpadne vode rezultuje
značajnim smanjenjem ili eliminacijom tipičnih zagađivača rafinerijske
otpadne vode, kao što su ugljovodonici, fenoli i jedinjenja sumpora.
Prečišćena otpadna voda se može ispustiti u površinski tok bez rizika.

6.3. Tretman otpadnih voda u industriji za proizvodnju biohemijskih

agenasa

Fabrika "Boehringer" u Pencbergu (Penzberg) u Nemačkoj se bavi

izdvajanjem biohemijskih agenasa iz biljnih, životinjskih i mikrobioloških
materijala koji služe kao sirovina, tj. početni materijali za proizvodnju
lekova i dijagnostičkih sredstava u farmaceutskoj industriji.

Prečišćavanje otpadnih voda

Tok i sastav otpadne vode su uglavnom određeni polaznim

sirovinama koje se koriste u postrojenju. To su uglavnom potpuno
 141

biološki rastvorljivi materijali koji se u različitim koracima ekstrahuju

rastvorima kao što su aceton i alkohol. Iskorišćenje početnih materijala je
uglavnom ispod 1 %, pa se može pretpostaviti da se oni ponovo
pojavljuju u vidu čvrstog ili tečnog otpada.
Važan aspekt otpadne vode je da se ovi zagađivači lako razgrađuju
uz pomoć mikroorganizama i u biti su netoksični. Međutim, ovaj proces
rezultuje neizmerno velikom potrebom za kiseonikom.
U okviru postrojenja za tretman otpadne vode postoje tri odvojena
toka otpadne vode za proizvodnu, sanitarnu i otpadnu vodu iz procesa
taloženja. Za tokove otpadne vode data su opterećenja i BPK5 u tabeli
6.4.

Tabela 6.4 Projektni parametri uređaja za obradu otpadne

vode u fabrici "Boehringer" [1]
Vodeni tok BPK5
3
,m /dan, ,kg/dan,
Otpadna voda iz proizvodnje 310 1019
Sanitarna otpadna voda 50 15
Ostale otpadne vode 40 16
Ukupno 400 1050

Prosečna vrednost BPK5 otpadne vode je 2620 mg/L. Značajni

zagađivači su proteini i produkti njihove razgradnje, kao što su masti i
ostaci organskih zagađivača. Uz tipične uslove rada postrojenja prosečni
godišnji protok otpadne vode je 388 m3/dan, BPK5 577 kg/dan, HPK 808
kg/dan, opterećenje azotom 28 kg/dan i opterećenje fosforom 18 kg/dan.
Nastale otpadne vode se sakupljaju i tretiraju u bazenu za
neutralizaciju. Obzirom da zapremina bazena iznosi 1000 m3 on se koristi
i za homogenizaciju tretirane vode nakon biološkog postupka obrade.
Prosečno vreme zadržavanja vode u neutralizacionom bazenu iznosi od 3
do 4 dana. Kada je potrebno, neutralizacija se vrši hlorovodoničnom
kiselinom ili natrijum-hidroksidom.
Neutralizovana otpadna voda se skuplja u međurezervoaru koji se
nalazi u okviru uređaja za neutralizaciju odakle se jedan deo odvodi na
biološku obradu. Prosečno vreme zadržavanja je 25 h. Zbog niske
koncentracije čvrstih komponenata koje se mogu istaložiti u otpadnoj
vodi posle neutralizacije i zadržavanja u međurezervoaru, ne sprovodi se
nikakva dodatna mehanička prethodna obrada.
Sanitarna otpadna voda se sakuplja u odvojenom sistemu sa
prethodnom mehaničkom obradom na sitima.
Zahvaljujući velikom sadržaju lako razgradljivih organskih
komponenata i odnosu BPK5 i HPK 1:1,4 ova otpadna voda je posebno
pogodna za biološku obradu. Obrada se sprovodi u postrojenju sa
aktivnim muljem sa trostepenom kaskadom, koje takođe obezbeđuje i
 142

nitrifikaciju i denitrifikaciju. Jezero za otpadnu vodu se koristi za dodatni

tretman. Bazen sa aktivnim muljem je radi formiranja kaskada podeljen u
odnosu 2:1:1. U prvom stepenu se obavlja razgradnja organskih jedinjenja
i nitrifikacija. U drugom stepenu se u cilju postizanja denitrifikacije,
održavaju aerobni uslovi. Poslednji kaskadni stepen se intenzivno aeriše i
održava koncentracija kiseonika u vodi od 6 do 7 mg/L.
Aeracioni bazen sa aktivnim muljem je ukupne korisne zapremine
od 1520 m3 sa sledećim projektnim parametrima:
- vreme zadržavanja 2,5 dana,
- BPK5 zapreminskog opterećenja 0,69 kg/(m3⋅dan),
- BPK5 muljnog opterećenja 0,12 kg /(kg⋅dan),
- koncentracija mulja 6 kg/m3,
- opterećenje mase mulja 2,4 kg/kg,
- specifična snaga 58 W/m3.
Distributeri vazduha marke "ABS Pumpen" i "Frings" postavljeni su
na dno bioaeracionog bazena i koriste se za aeraciju i mešanje vode.
Istovremeno se postiže i taloženje fosfora dodavanjem kalcijum-
hidroksida (gašeni kreč).
Projektni parametri kružnog bazena za sekundarno prečišćavanje
otpadne vode (bistrenje) su:
- korisna zapremina 475 m3,
- vreme zadržavanja 8,7 h,
- specifični zapreminski protok 0,31 m3/(m2⋅ h),
- muljno zapreminsko opterećenje 372 L/(m2⋅ h),
- kapacitet prelivne brane 0,93 m3 /(m⋅h),
- indeks mulja 200 mL/g (max.).
Pre ispuštanja u površinski tok obrađena otpadna voda protiče kroz
jezero sledećih projektnih parametrima:
- korisna zapremina 1050 m3,
- dubina 2 m,
- vreme zadržavanja 30 h.
Ovo jezero se ne aeriše. Zahvaljujući razvoju algi (relativno visoka
temperatura, ostaci azota i jedinjenja fosfora kao hrana) prosečna
koncentracija kiseonika u ovom bazenu (jezeru) je od 5 do 8 mg/L. Nema
nikakve dalje razgradnje preostalih organskih komponenata. Jezero služi
samo kao bazen za homogenizaciju.

Kvalitet efluenta i iskustvo sa radom postrojenja

Sa prosečnim godišnjim BPK5 zapreminskog i muljnog opterećenja

od 0,4 kg/(m3⋅dan), odnosno 0,09 kg/(kg⋅dan) postižu se vrednosti date u
tabeli 6.5.
 143

Tabela 6.5 Sastav i osobine efluenta kao i vrednosti parametra efikasnosti

postrojenja za biološku obradu otpadne vode u fabrici "Boehringer"
Jedinica BPK5 HPK P (fosfor) N (azot)
Koncentracija u
mg/L 4 58 12,5 13,4
efluentu
Eliminacija % 99,7 97,1 61,4 81,9

Zbog veoma lake razgradnje organskih komponenata iz otpadne

vode, javlja se značajno smanjenje HPK i BPK5. Stoga ispuštanje
obrađene otpadne vode u neki tok manjeg protoka ne predstavlja nikakav
problem, pogotovo što se količina neorganskih zagađivača značajno
smanjuje nitrifikacijom, denitrifikacijom i taloženjem fosfora.
Izlazni mulj iz biološkog stepena obrade, koji nastaje u količini od
0,6 kg suve mase po 1 kg eliminisanog BPK5, ima nizak procenat teških
metala. On se može koristiti u poljoprivredi nakon aerobne stabilizacije i
dodavanja amonijum-sulfata i otpada iz proizvodnje dikalijumfosfata.

6.4. Tretman otpadnih voda u industriji papira

Fabrika za proizvodnju papira "MD Papierfabriken Mill" u

Pratlingu (Prattling) u Nemačkoj je počela sa radom 1982. godine i
proizvodi dnevno 370 t lakog presvučenog papira.
Postrojenje koristi sledeće početne materijale: 1/3 mehanički
izbeljene pulpe od drveta (iz sopstvene proizvodnje), 1/3 izbeljene
sulfatne pulpe (iz drugog izvora), 1/3 pigmenata i agenasa za presvlačenje
(kaolin, disperzije sintetičke smole). Dodatni materijali su aluminijum-
sulfat, polimerna amino, imino i amido jedinjenja.

Prečišćavanje otpadnih voda

Potrebe za svežom vodom, kao i količine dobijene otpadne vode,

modernih fabrika za proizvodnju papira su značajno smanjene
uspostavljanjem recirkulacionog toka obrađene otpadne vode. Na primer
u posmatranom postrojenju količina nastale otpadne vode je od 12 do 14
m3/t. Voda se koristi višestruko, i to za pranje, čišćenje i kao procesna
voda, pre ispuštanja u postrojenje za obradu otpadne vode. Vrednost
važnih parametara otpadne vode, koji su korišćeni pri projektovanju
postrojenja za njenu obradu, su dati u tabeli 6.6. Stvarne vrednosti
izmerene u toku rada postrojenja su prikazane radi poređenja.
Ukupni tok otpadne vode uključuje 50 m3/h vode upotrebljene za
prečišćavanje dimnih gasova. Voda je uglavnom zagađena neorganskim
komponentama, ima visoku temperaturu i povišeni sadržaj soli.
Veći deo organskih zagađivača otpadne vode iz fabrika za
proizvodnju papira čine šećeri, organske kiseline, jedinjenja lignina i
 144

pomoćne hemikalije (sintetičke smole). Sa izuzetkom jedinjenja lignina,

organska jedinjenja ekstrahovana iz drveta se mogu smatrati lako
biorazgradljivim.

Tabela 6.6 Projektni parametri i prosečne vrednosti izmerene u toku rada

postrojenja za obradu otpadne vode u "MD Papierfabriken Mill"
Projektna Prosečna vrednost u
Jedinica
vrednost toku rada (1984. god.)
Protok otpadne vode m3/h 270 204
Filtrabilne čvrste
mg/L 530 1000 ÷ 3000
komponente
BPK5 mg/L 265 123
HPK mg/L 620 350
Sulfati - 350 -

Otpadna voda sa beskonačne trakaste mašine za papir sa

pregradama se sprovodi do disk-filtara koji izdvajaju vlakna koja se mogu
ponovo upotrebiti. Filtrat se može ponovo upotrebiti u razne svrhe, na
primer kao raspršena voda na mašinama za papir, za suspendovanje pulpe
ili za proizvodnju mehaničke drvne pulpe. Samo izlazna voda sa disk-
filtra se podvrgava mehaničkoj i biološkoj obradi. Dodatna otpadna voda
se dobija iz mašine za presvlačenje i iz pripremne mašine za presvlačenje.
Preliv sa disk-filtra se sakuplja u bazenu zapremine 600 m3 i onda
šalje u međurezervoar od 115 m3, zajedno sa otpadnom vodom iz procesa
presvlačenja (slika 6.3). Mešalica obezbeđuje potpuno mešanje i sprečava
taloženje suspendovanih čvrstih komponenata. Vreme zadržavanja
otpadne vode u međurezervoaru iznosi 0,4 h. Neutralizacija otpadne vode
kalijum-hidroksidom (gašeni kreč) se sprovodi u dodatnom bazenu
zapremine 45 m3 sa vremenom zadržavanja od oko 10 minuta. Agensi za
flokulaciju, kao što je aluminijum-sulfat, takođe mogu biti dodati u ovom
bazenu. Fizičko-hemijska obrada otpadne vode se odvija u
kombinovanom uređaju za flokulaciju i taloženje u turbocirkulatoru, koji
radi na principu kontaktne metode sa muljem. Uređaj ima sledeće
projektne parametre:
- korisna zapremina 800 m3,
- prečnik 6 m,
- specifični zapreminski protok 1,46 m3/(m2⋅h).
 145

Slika 6.3 Šema toka obrade otpadne vode u industriji papira "MD
Papierfabriken Mill": 1 - influent, 2 - homogenizacija, 3 - neutralizacija,
4 - hemijska flokulacija, 5 - bioaeracioni bazen, 6 - taložnik, 7 - zgušnjivač
mulja, 8 - rezervoar za skladištenje mulja

Turbocirkulator je podeljen na unutrašnji reaktor, gde turbina meša

otpadnu vodu sa flokulantom i povratnim muljem, i spoljašnji bazen za
taloženje, koji poseduje rotirajući grebač mulja. Zahvaljujući odličnom
mešanju mulja, on može da prihvati veliki broj različitih polutanata.
Dispergovane i koloidne komponente otpadne vode se adsorbuju
flokulama (pahuljama) aluminijum-oksida ili se koloidni sistemi hemijski
destabilizuju promenom elektrokinetičkog potencijala.
Završna biološka obrada otpadne vode se sprovodi u bioaeracionom
bazenu sa aktivnim muljem koji ima oblik slova "U". Projektni parametri
jednostepenog postrojenja su:
- korisna zapremmina 2000 m3,
- vreme zadržavanja 7,4 h,
- dubina 7 m,
- BPK5 zapreminskog opterećenja 1,0 kg/(m3⋅ dan),
- BPK5 muljnog opterećenja 0,25 kg/(kg⋅ dan),
- opterećenje mase mulja 1,7 kg/kg,
- odnos povratnog mulja 100 %.
U cilju smanjenja emisije i minimalizacije opasnosti od začepljenja
vlaknastim materijalima, primenjen je novi sistem aeracije (Dipair) koji se
zasniva na uvođenju velikih mehurova vazduha na velikoj dubini bazena.
Za bazen dubine 7 m, sistem za aeraciju je projektovan da postiže
iskorišćenost kiseonika od 18 %.
Usled visoke temperature otpadne vode, koja se javlja zbog
recirkulacije vode u proizvodnji papira, temperatura u bazenu sa aktivnim
muljem je uvek od 30 do 35 oC.
Zbog malog udela jedinjenja fosfora i azota u otpadnoj vodi iz
postrojenja za proizvodnju papira u toku biološke obrade se dobija
fosforna kiselina i urea. Odnos BPK5, azota (N) i fosfora (P) je 100:50:1.
 146

Koncentracija aktivnog mulja se održava na 3 kg/m3, a koncentracija

kiseonika na 2 mg/L. Za sekundarno prečišćavanje se koristi kružni bazen
sledećih projektnih parametara:
- korisna zapremina 1855 m3,
- prečnik 16 m,
- dubina 4 m,
- vreme zadržavanja 6,9 h,
- specifični zapreminski protok 0,5 m3/(m2⋅ h),
- muljno zapreminsko opterećenje 200 L /(m2⋅h),
- kapacitet prelivne brane 3,3 m3/(m⋅h).
Uklanjanje mulja se vrši usisnim pumpama. Dobijena količina
mulja je 0,5 kg suve mase po 1 kg eliminisanog BPK5, odnosno oko 1000
kg suve mase na dan, što odgovara količini od 125 m3/dan vlažnog mulja.
Posle koncentrisanja u ugušćivaču mulja korisne zapremine 133 m3,
izlazni mulj se suši na presi sa sitima zajedno sa sirovim muljem iz
turbocirkulatora. Osušeni mulj se spaljuje sa korom omorike iz
proizvodnje mehaničke drvne pulpe.

Kvalitet efluenta i iskustvo sa radom postrojenja

Stvarno opterećenje otpadne vode polutantima je znatno manje nego

što je pretpostavljeno pri projektovanju postrojenja (tabela 6.6). Sa
prosečnim vremenom zadržavanja u bioaeracionom bazenu od 8,3 h,
BPK5 zapreminskog opterećenja od 0,28 kg/(m3·dan) i BPK5 muljnog
opterećenja od 0,12 kg/kgdan, postrojenje za obradu otpadne vode je
1984. godine postiglo kvalitet efluenta sledećih srednjih vrednosti:
- sadržaj čvrstih taložnih komponenata manji od 0,3 mL/L,
- BPK5 4,9 mg/L,
- HPK 52 mg/L.
Ovi podaci odgovaraju veoma visokoj eliminaciji BPK5 (98,2 %) i
HPK (85 %). Muljni indeks je prilično nizak (82 mL/g) iako se u mulju
nalaze vlaknaste bakterije.
Celokupno postrojenje za obradu otpadne vode radi veoma efikasno
i proizvodi efluent kvaliteta znatno višeg od zakonskih zahteva, stoga nije
potrebno korišćenje nikakve dodatne tehnologije.

6.5. Tretman otpadnih voda iz postrojenja za preradu ostataka

mesne industrije

Postrojenje u Oberdingu (Oberding) u Nemačkoj prerađuje tela

životinja ili njihove delove, otpatke od klanja (perje, iznutrice, čekinje,
itd.). Zavisno od početnog materijala dobijaju se proizvodi od mesa,
kostiju, krvi, čekinja ili perja, kao i mast.
 147

Postrojenje za preradu ostataka iz mesne industrije koristi "suvi"

postupak proizvodnje. Kod ovog postupka se suši mešavina mesa i masti
koja ostaje posle sterilizacije pre odvajanja masti. Sterilizacija se vrši u
dva kotla sa sitastim košarama kapaciteta po 8 t.
U cilju poboljšanja kvaliteta masti, u toku sterilizacije se dodaje
sumporna kiselina. Posle kuvanja (sterilizacije), materijal se suši u
kontinualnim sušarama i oslobađa od masti u pužastim presama.

Prečišćavanje otpadnih voda

Nakon dekompresije u kotlovima i u toku sušenja mešavine mesa i

masti dobijaju se kondenzati u količini od 0,6 m3/t sirovog materijala.
Voda koja služi za ispiranje skladišnih bunkera i postrojenja za klanje, se
takođe propušta kroz kotlove za sterilizaciju i doprinosi ovoj količini
kondenzata. Ostale vode koje služe za ispiranje, recimo iz proizvodnih
hala, se sakupljaju u količini od 0,18 m3/t.
Mala količina visoko zagađene vode nastaje u skruberu za
prečišćavanje vazduha iz procesa.
Vrsta otpadne vode u postrojenju i njihove količine su prikazane u
tabeli 6.7. Kao dodatak ovim količinama, postrojenje koristi 240 m3/h
vode za hlađenje za tri površinska kondenzatora.

Tabela 6.7 Vrste i količina otpadnih voda u postrojenju

za preradu ostataka mesne industrije u Oberdingu
Specifična Nedeljna
Vrsta otpadne vode proizvodnja proizvodnja
,m3/t, ,m3/ned.,
Kondenzati 0,61 231,8
Voda iz procesa ispiranja 0,18 68,4
Sanitarna otpadna voda - 10
Otpadna voda iz procesa
- 2,1
prečišćavanja vazduha
Voda dobijena odmuljivanjem - 3,5

Najveći doprinos ukupnoj otpadnoj vodi u smislu količine i sastava

daju kondenzati formirani tokom sterilizacije i sušenja. Količina
kondenzata dobijena u toku sušenja je četiri puta veća od one koja se
dobije tokom sterilizacije. Otpadna voda iz postrojenja za preradu
ostataka iz mesne industrije sadrži visoku koncentraciju isparljivih
organskih komponenata (merkaptana, amina, organskih kiselina, itd.).
Prosečna vrednost BPK5 je 7000 mg/L, a HPK oko 9200 mg/L. Posebno
vredne pažnje su neobično visoke vrednosti amonijuma (amonijum-grupa
NH4), što postavlja visoke zahteve pred uređaje za prečišćavanje otpadne
 148

vode, pogotovo što je otpadna voda iz postrojenja za preradu ostataka iz

mesne industrije siromašna hranjivim komponentama i elementima u
tragovima (P, Ca i Mg).
Sastav otpadne vode, uopšteno gledano, najviše zavisi od stanja
životinjskog materijala koji se prerađuje. Pogotovo leti, materijal može
biti u poodmaklom stanju raspadanja i mogu se očekivati čak i veće
vrednosti zagađenja od prethodno izloženih. Kvalitet sirove otpadne vode
se može opisati parametrima navedenim u tabeli 6.8.
Mora se uzeti u obzir da se u postrojenju dodaje mala količina
vode za razblaživanje da bi se održao protok sirove otpadne vode u
intervalu od 1,9 do 2,1 m3/h.

Tabela 6.8 Kvalitet sirove otpadne vode i efluenta iz postrojenja za obradu

otpadne vode u postrojenju za preradu ostataka iz mesne industrije
Oberding
Sirova Efluent iz
Jedinica otpadna postrojenja za
voda obradu
Protok otpadne vode mg/L 1,9 ÷ 2,1 1,9 ÷ 2,1
pH vrednost - 5,3 ÷ 8,9 7,2 ÷ 7,6
Specifična μ S/cm 2,8 ÷ 6,1 3,1 ÷ 4,5
elektroprovodljivost
Hloridi mg/L 11 ÷ 390 60 ÷ 480
Filtrabilne čvrste komponente mg/L 160 ÷ 580 manje od 0,1**
BPK5 mg/L 1800 ÷ 7400 25 ÷ 40
HPK mg/L 2400 ÷ 9600 200 ÷ 300
TOC mg/L 1180 ÷ 3400 90 ÷ 130
Masti mg/L 115 ÷ 300 1 ÷ 25
Organske kiseline* mg/L 1500 ÷ 4000 90 ÷ 300
Organski azot mg/L 61 ÷ 350 7 ÷ 15
Amonijum–azot mg/L 230 ÷ 1120 270 ÷ 700
H2S mg/L 0 ÷ 20 0
Ukupni fosfor mg/L 1,6 ÷ 5,3 0,2 ÷ 0,9
Ortofosfat mg/L 1,0 ÷ 5,0 0,1 ÷ 1,0
Čvrste komponente (kao
mg/L 35,6 ÷ 125 89 ÷ 195
CaCO3)
Alkalnost mmol/L 30 ÷ 70 43 ÷ 60
* sirćetna, propionska, buterna, valerijanska i kapronska kiselina određena
gasnom hromatografijom
** čvrste komponente koje se mogu istaložiti
 149

Otpadna voda se prethodno obrađuje u dvokomornom odvajaču

masti površine 4,8 m2 i korisne zapremine 4 m3. Njegov glavni zadatak je
otklanjanje masti iz kondenzovane pare. Vreme zadržavanja
nehomogenizovane otpadne vode je oko 55 minuta. Pre nego što otpadna
voda stigne do postrojenja za biološku obradu, vrši se njena
homogenizacija u međurezervoaru korisne zapremine od 95 m3,
opremljenom turbinskom mešalicom snage od 1,5 kW. U ovoj fazi se
dodaje i rastvor hranjivih komponenata i elemenata u tragovima (P, Ca i
Mg).
Otpadna voda se biološki obrađuje u postrojenju sa aktivnim
muljem sa aeracijom. Za potrebe prečišćavanja, pre faze sa aktivnim
muljem se nalazi bazen za denitrifikaciju, tako da 70 % otpadne vode
ulazi u aerobni, a 30 % u anaerobni deo (slika 6.4). U aerobnom delu,
biološka degradacija se odvija u dvostepenoj kaskadi sa hermetičkim
poklopcem. Kaskada ima sledeće projektne parametre:
- korisna zapremina 134 m3,
- maksimalno opterećenje sirove otpadne
vode 51 m3/dan ili 2,13 m3/h,
- maksimalno opterećenje sirove otpadne
vode (70 %) 35,7 m3/dan ili 1,5 m3/h,
- BPK5 125 kg/dan,
- tečna mešavina suspendovanih čvrstih
komponenata 6,7 kg/m3,
- BPK5 muljnog opterećenja 0,14 kg/(kg⋅dan),
- BPK5 zapreminskog opterećenja 0,9 kg/(m3⋅dan),
- odnos povratnog ulja 100 %,
- kapacitet aeratora 30,7 kg/h.

Slika 6.4 Šema postrojenja za biološku obradu otpadne vode u mesnoj

industriji u Oberdingu: 1 - influent (sirova otpadna voda), 2 - odvajač
masti, 3 - bazen za homogenizaciju, 4 - anaerobna obrada, 5,6 - prva i druga
kaskada aerobne obrade, 7 - taložnik, 8 - efluent, 9 - izlazni mulj
 150

Postupak aeracije korišćen pri obradi otpadne vode u ovom

postrojenju ima sledeće prednosti:
- uvedenim kiseonikom u otpadnu vodu se postiže mnogo veća
efikasnost aeracije nego kod konvencionalnih postupaka (odnos 90
% prema 10 %),
- količina izlaznog mulja je mala,
- pošto su bazeni za aeraciju pokriveni, okolina nije izložena
neprijatnim mirisima iz postrojenja,
- zapremina bazena sa aktivnim muljem je mala.
Oko 30 % sirove otpadne vode se direktno uvodi u kompaktni
bazen bez kiseonika zapremine 38 m3. Protok recirkulisane vode nakon
aerobne obrade, u anaerobni kompaktni bazen je oko pet puta veći od
protoka influenta u bazen za aeraciju. Zadatak aerobne faze je oksidacija
amonijuma do nitrata i nitrita, koji se onda denitrifikuju u anaerobnoj fazi.
Poboljšanje efikasnosti procesa se postiže dodavanjem oko 30 % sirove
otpadne vode kao izvora ugljenika. Ne primenjuje se nikakav postupak
obrade efluenta između bazena bez kiseonika i aerobne faze. Kompaktni
bazen ima sledeće projektne parametre:
- korisna zapremina 38 m3,
- maksimalno opterećenje sirove
otpadnen vode (30 %) 15,3m3/dan ili 0,64m3/h,
- BPK5 sirove otpadne vode 53,6 kg/dan,
- BPK5 efluenta iz aerobne faze 0,9 kg/dan,
- suspendovane čvrste komponente 6,7 kg/m3,
- BPK5 zapreminskog opterećenja 1,4 kg/(m3⋅dan),
- BPK5 muljnog opterećenja 0,21 kg/(kg⋅dan).

Sekundarna obrada se obavlja u "Dortmund" bazenu sa centralnim

uvođenjem vode i vertikalnom separacijom mulja i vode. Karakteristike
bazena su sledeće:
- korisna zapremina 18,1 m3,
- površina 11,3 m2,
- specifični zapreminski protok 0,18 m3/(m2⋅h),
- vreme zadržavanja 8,5 h.
Dobijeni izlazni mulj (maksimalna količina 1,8 m3/dan) se bez
ikakve naknade obrade koristi kao kompost na poljoprivrednim
površinama.
 151

6.6. Tretman otpadnih voda iz industrije za obradu mleka

Fabrika "Allgaüer Emmentalerwerk" u Kimratšofenu

(Kimratshofen) u Nemačkoj se bavi proizvodnjom mlečnih proizvoda,
prvenstveno sira i butera.

Prečišćavanje otpadnih voda

Otpadna voda i otpad iz procesa koji se odvija u ovom postrojenju

nastaju na sledećim mestima:
1. Prijem mleka, prethodna obrada i hlađenje
- voda za ispiranje cisterni i prijemnih rezervoara, od mleka i
surutke,
- voda za ispiranje cevi, kontejnera i mašina; cevi kojima teče
mleko ili mlečni proizvodi se čiste četiri puta dnevno,
- voda za pranje podova,
- odvojeni mulj iz cenrifugalnih separatora,
- voda za hlađenje.
2. Proizvodnja butera
- voda za ispiranje mašina,
- voda za pranje podova.
3. Proizvodnja sira
- surutka sa tabli za sir,
- voda za pranje tkanina i kalupa za sir,
- iscurela voda iz procesa soljenja sira, ta voda se menja jednom
godišnje,
- voda za pranje podova,
- voda za hlađenje iz procesa rashlađivanja surutke.
4. Kotlarnica
- otpadna voda iz pripreme napojne vode za kotao,
- otpadna voda iz procesa čišćenja kotla.
5. Sanitarna otpadna voda.
Zapreminski protok procesnih otpadnih voda čitavog postrojenja je
oko 150 m3/dan, a vode za hlađenje i sanitarne otpadne vode oko od 400
m3/dan. Kvalitet otpadne vode je prevashodno određen prisustvom
sastojaka mleka i surutke (proteini, laktoza i mlečna mast), kiselina i
alkalija iz procesa čišćenja cevi i tenzida (površinski aktivni agensi) iz
procesa pranja podova. Pored toga, može biti velikih varijacija u količini
otpadne vode i koncentraciji polutanata. Na ulazu u postrojenje za obradu
otpadne vode vrednost BPK5 prosečno iznosi 1200 mg/L, a HPK približno
2000 mg/L. Čvrste komponente koje se mogu taložiti su prisutne u
opsegu od 1 do 40 mg/L. Otpadna voda je u blagoj meri kisela, međutim,
 152

ona može povremeno dostići ekstremne vrednosti u kiseloj ili alkalnoj

oblasti.
Za obradu u postrojenju otpadne vode se sakupljaju u dva odvojena
sistema. Procesna i sanitarna otpadna voda se nakon prethodnog tretmana
podvrgavaju biološkom postupku obrade. Voda za hlađenje i prethodno
obrađena voda korišćena za pranje vozila se sakupljaju u zasebnom
sistemu kanala. Posle hlađenja, ove vode se ispuštaju u prijemni tok bez
dodatne obrade.
Prethodnu obradu otpadne vode obuhvataju sledeći sistemi:
- hvatač mulja (radne zapremine 4 m3),
- bazen za prethodno čišćenje (bistrenje) influenta sa ugrađenim
sitom (radne zapremine 15 m3),
- trokomorni septički rezervoar za mehaničku prethodnu obradu
sanitarne otpadne vode,
- uređaj za neutralizaciju otpadne vode iz laboratorije i kotlarnice.
Biološka obrada otpadne vode se sprovodi u jednostepenom procesu
sa aktivnim muljem za slabo zagađenu otpadnu vodu. Dva bazena sa
površinskim aeratorima i pojedinačnom radnom zapreminom od 217,5 m3
se paralelno snabdevaju otpadnom vodom. Ostali projektni parametri su:
- zapreminski protok otpadne vode 150 m3/dan,
- BPK5 180 kg/dan,
- suspendovane čvrste komponente 5 kg/m3,
- BPK5 muljnog opterećenja 0,08 kg/(m3⋅dan),
- BPK5 zapreminskog opterećenja 0,4 kg /(m3⋅dan).
U cilju poboljšanja osobina taloženja mulja u bioaeracione bazene
se dodaje kreč. Ovo rezultuje prosečnim muljnim indeksom od 120 do
170 mg/L.
Sekundarno prečišćavanje (bistrenje) se provodi u dva paralelna
bazena za taloženje ukupne radne zapremine 216 m3 i površine 100 m2.
Voda teče horizontalno kroz ove sekundarne prečistače sa specifičnim
zapreminskim protokom od 0,06 m3/h. Dodatni uređaji za obradu mulja
su:
- aerobni muljni digestor (korisne zapremine 120 m3),
- rezervoar za skladištenje mulja iz primarnog taložnika,
- rezervoar za skladištenje digestovanog mulja.
Zbog klimatskih uslova bioaeracioni bazeni i sekundarni prečistači
su smešteni u zatvorenom prostoru u čijem sklopu su kontrolna zgrada i
pumpna stanica. Digestovani mulj se dobija u količini od 3000 m3
godišnje i distribuira se na poljoprivredno zemljište.
 153

Kvalitet efluenta i iskustvo sa radom postrojenja

Efluent iz postrojenja za obradu otpadne vode ima sledeće

karakteristike:
- BPK5 25 mg/L,
- HPK 150 mg/L,
- čvrste komponente koje se mogu taložiti 0,3 mg/L,
- vrednost pH od 6,5 do 8,5.
Prosečna vrednost BPK5 je oko 15 mg/L, dok je odgovarajuća
vrednost HPK od 60 do 90 mg/L. Ovo pokazuje da je efikasnost
eliminacije BPK5 oko 99 %, a HPK oko 96 %.
Opšta je preporuka da uređaji za obradu otpadne vode u
postrojenjima za preradu mleka rade sa BPK5 muljnog opterećenja 0,05
kg/(kg⋅dan). Maksimalno ova vrednost može iznositi 0,08 kg/(kg⋅dan).
Ipak, uređaje treba projektovati za niže nivoe opterećenja. Za BPK5
zapreminskog opterećenja preporučena je normalna vrednost od 0,1 do
0,2 kg/(m3⋅dan), kao i maksimalna do 0,3 kg/(m3⋅dan). Shodno tome
posmatrano postrojenje radi sa gornjim preporučenim vrednostima. S
druge strane, vrednosti projektnih parametara sekundarnih prečistača su
znatno veće od potrebnih.
Dobri rezultati koji se postižu uprkos stalnom radu u gornjim
granicama opterećenja ilustruju prilagodljivost izabrane metode biološke
obrade otpadnoj vodi iz procesa prerade mleka. Na smanjenje efikasnosti
biološke obrade utiču sledeći faktori:
- dosta promenljiva koncentracija organskih i neorganskih jedinjenja,
- dosta promenljiv protok otpadne vode,
- vrste i koncentracije ugljenih hidrata i organskih kiselina, koji
pospešuju rast vlaknastih organizama.
Postrojenje sa aktivnim muljem odgovarajuće veličine može da
savlada značajne promene koncentracija polutanata i zapremine otpadne
vode, tako da sa pravilnim održavanjem ovo postrojenje daje veoma
dobre rezultate u pogledu degradacije polutanata. Dodavanje kreča, što se
praktikuje u posmatranom postrojenju, daje pozitivne efekte na taložne
osobine mulja.

6.7. Tretman otpadnih voda u pivarskoj industriji

Pivara "Will Bräu" u Nemačkoj pored proizvodnje piva proizvodi i

bezalkoholna pića. Radi pet dana nedeljno i proizvodi dnevno u proseku
oko 80 hiljada litara piva.
Pivara nema sopstveni uređaj za pripremanje slada, međutim, ima
postrojenje sa uređajem za bistrenje i vrtložnim taložnikom (virpulom).
 154

Proizvodni proces u pivari počinje mlevenjem slada i njegovim mešanjem

sa vodom.

Prečišćavanje otpadnih voda

Ukupna količina otpadne vode koja nastaje u pivari obuhvata

otpadnu vodu iz proizvodnje, vodu korišćenu za hlađenje i otpadnu vodu
iz procesa taloženja. Otpadna voda iz proizvodnje obuhvata:
- otpadnu vodu iz filtracione posude (poslednja količina vode dodata
utrošenom hmelju),
- isceđenu vodu,
- vodu od pranja flaša i buradi,
- vodu od čišćenja pivare, fermentacione prostorije i iz skladišnih
prostorija,
- otpadnu vodu iz procesa čišćenja kotlova,
- sanitarnu otpadnu vodu.
Prosečan zapreminski protok otpadne vode je 500 m3/dan, što
odgovara količini od šest litara otpadne vode po jednom litru
proizvedenog piva. Ovde nije uključena voda za hlađenje i otpadna voda
iz procesa taloženja. Voda za hlađenje zahteva obradu, jer je sadržaj
karbonata u napojnoj vodi veoma nizak. Zahvaljujući recirkulaciji vode za
hlađenje, koncentracija hlorida ne prelazi vrednost od 500 mg/L.
Nakon nekoliko analiza sastava sirove otpadne vode došlo se do
sledećih prosečnih vrednosti:
- HPK 1600 mg/L;
- BPK5 1000 mg/L;
- pH vrednost 8,5 (5 ÷ 14);
- BPK5 opterećenje 500 kg/dan;
- HPK : BPK5 1,6;
- BPK5 po litru piva 6 g.
Pošto je proizvodnja piva šaržni proces, efluenti sa pojedinih mesta
za sakupljanje se jako razlikuju. To rezultuje snažnim fluktuacijama pH
vrednosti ukupne otpadne vode. Alkalna otpadna voda potiče uglavnom iz
procesa pranja flaša i buradi, budući da je otpadna voda koja sadrži
ostatke piva i kvasca tipično kisela.
Većina organskog opterećenja nastaje uglavnom zbog rastvorenih
komponenata, kao što su proteini, ugljeni hidrati i sredstva za
dezinfekciju. Koncentracije čvrstih komponenata koje se mogu taložiti u
sirovoj otpadnoj vodi su zanemarljive.
U pivari se otpadne vode sakupljaju u dva odvojena kanalizaciona
sistema. Otpadna voda iz proizvodnje i sanitarna otpadna voda se
sakupljaju u jednom sistemu i sprovode do jednostepenog uređaja za
 155

obradu sa aktivnim muljem. Voda za hlađenje i otpadna voda iz procesa

taloženja se ispuštaju direktno u prijemnu vodu bez ikakve dalje obrade.
Otpadna voda iz procesa pranja flaša i buradi se propušta kroz sito
koje uklanja ostatke polomljenog stakla i papirnih etiketa. Sjedinjena
otpadna voda iz proizvodnje prolazi kroz separator ulja pre nego što
stigne do postrojenja za biološku obradu. Nije potrebna nikakva dodatna
mehanička prethodna obrada, pošto sirova otpadna voda sadrži
zanemarljivo malu količinu čvrstih komponenata koje se mogu taložiti.
Otpadna voda iz proizvodnje se obrađuje u jednostepenom uređaju
sa aktivnim muljem koji se sastoji od jednog međurezervoara za
homogenizaciju i bioaeracionog bazena (slika 6.5). Aerobna stabilizacija
mulja se sprovodi odvojeno.
Neophodnost međurezervoara potiče usled šaržne proizvodnje
otpadne vode sa značajnim varijacijama u protoku i sastavu. Na ovaj
način se postiglo da se čitava količina otpadne vode proizvede u periodu
od 10 do 12 h datog radnog dana, a da se postrojenje za obradu
ravnomerno snabdeva otpadnom vodom čak i vikendom. U cilju
smanjenja troškova za gradnju odvojenog međurezervoara, amortizacija
promene protoka i sastava otpadne vode se ostvaruje u bazenu u kome se
vrši aeracija. Ubacivanje kiseonika se vrši pomoću dva plivajuća "Gyrox"
površinska aeratora. Površinski aeratori se mogu iskoristiti za mešanje i
poboljšanje cirkulacije vode.

Slika 6.5 Šema toka obrade otpadne vode u industriji piva "Will Bräu" u
Nemačkoj: 1 - sito, 2 - hvatač mulja, 3 - kombinovani rezervoar za
homogenizaciju i aeraciju, 4 - taložnik, 5 - ugušćivač mulja, 6 - oksidacioni
rezervoar, 7 - pumpna stanica
 156

Postrojenje za obradu otpadne vode je dimenzionisano za

maksimalnu proizvodnju piva od 120000 L/dan. Ovo postrojenje se bazira
na sledećim projektnim parametrima kombinovanog rezervoara (bazen za
homogenizaciju i bioaeracioni bazen):
- radna zapremina 1500 m3,
- zapremina dela za aeraciju oko 1000 m3,
- zapreminski protok otpadne vode 1500 m3/dan,
- prosečna vrednost BPK5 880 mg/L,
- BPK5 opterećenje 1320 kg/dan.
Obzirom da se stvarne vrednosti razlikuju od projektovanih, mogu
se izračunati sledeća opterećenja:
- BPK5 zapreminskog opterećenja 0,5 kg/(m3·dan),
- BPK5 muljnog opterećenja 0,16 kg/(kg·dan),
- specifična proizvodnja izlaznog mulja 0,3 ÷ 0,5 kg/kg,
- indeks mulja 180 mL/g.
Sekundarni prečistač je pravougaoni bazen sa pokretnim pločastim
grebačima mulja. Bazen ima sledeće projektne parametre:
- korisna zapremina 225 m3,
- površina 150 m2,
- specifični zapreminski protok 0,14 m3/(m2⋅h),
- vreme zadržavanja oko 11 h.
Izlazni mulj se uklanja pumpama postavljenim na pokretne mostove
i transportuje do jame za sakupljanje mulja locirane na vrhu zida bazena.
Odatle se prepumpava nazad do bazena sa aktivnim muljem ili u
ugušćvač mulja zapremine 86 m3. Posle provedena četiri dana u
zgušnjivaču, mulj ima sadržaj čvrstih komponenata od 3 do 4 %. Mutni
površinski sloj se pomoću pumpe transportuje u bazen s aktivnim muljem.
Mulj se posle ugušćivanja aerobno stabilizuje u aeracionom rezervoaru
koji je opremljen "Gyrox" površinskim aeratorom. Rezervoar, zapremine
105 m3, je projektovan za opterećenje (suvim) čvrstim komponentama od
4 kg/(m3⋅dan). Vreme zadržavanja je od 9 do 11 h. Nakon stabilizacije,
mulj se ispumpava i cedi, a zatim se transportuje radi sušenja u slojevima
na otvorenom.

Kvalitet efluenta i iskustvo sa radom postrojenja

Efluent iz postrojenja za prečišćavanje otpadne vode ima sledeće

karakteristike:
- HPK od 50 do 70 mg/L;
- BPK5 od 5 do 20 mg/L;
- čvrste komponente koje se mogu taložiti manje od 0,1 mg/L;
- pH vrednost od 7,5 do 8,0;
 157

- hloridi 40 mg/L;
- amonijum-N od 0,4 do 2 mg/L;
- ortofosfat-P od 0,2 do 8 mg/L.

Postrojenje za obradu otpadne vode radi uspešno. Kada pH vrednost

padne, vrši se dodavanje kreča sirovoj otpadnoj vodi. Na ovaj način se
poboljšava taloženje aktivnog mulja koji je jako lagan kod ove vrste
otpadnih voda i ima tendenciju isplivavanja u sekundarnom taložniku.
Niska gustina mulja nastaje usled prisustva ugljenih hidrata, proteina i
organskih kiselina u otpadnoj vodi. Formiranje ovakvog mulja se može
sprečiti povećanjem odnosa azot (N) i BPK5. Teškoće se uglavnom
pojavljuju kada otpadna voda dugo vremena ima povišenu pH vrednost.
Zimi, niska temperatura vode u kombinovanom rezervoaru za
homogenizaciju i aeraciju predstavlja izvestan problem.
Danas se postrojenja za obradu otpadne vode u pivarskoj industriji
projektuju za nešto niže vrednosti BPK5 muljnog opterećenja (manje od
0,1 kg/kg) od vrednosti izračunatih za opisano postrojenje. U današnje
vreme ne treba očekivati značajan napredak u preventivnim
tehnologijama, tako da će glavni akcenat biti stavljen na mere u okviru
postrojenja koje mogu smanjiti količinu i zagađenje otpadne vode. Jedini
metod koji treba uzeti u obzir je anaerobna prethodna obrada u gasnom
reaktoru (digestoru). Do sada, u takvim reaktorima je postignuto
smanjenje HPK od 75 % i dobijanje gasa sa sadržajem metana od 65 %.

Literatura

[1] Rehm, H. J., G. Reed, W. Schonborn: Biotehnology, Volume 8,

Microbial Degradation, VCH Verlagsgesellschaft mbH, Weinheim,
1986.
 158

7. PRIMENA OZONA U TRETMANU VODA

7.1. Opšte o ozonu

Ozon je nepostojan gas, svetlo plave boje, karakterističnog mirisa

koji se u prirodi javlja pražnjenjem atmosferskog elektriciteta i iz
kiseonika pri apsorpciji ultraljubičastog zračenja talasne dužine λ<242
nm. Teži je od vazduha, specifičnog je mirisa i izuzetno je toksičan pri
koncentracijama većim od 0,02 mg/L vazduha. Osnovna fizička svojstva
ozona data su u tabeli 7.1.

Tabela 7.1 Osnovna fizička svojstva ozona [1]

Naziv Oznaka Jedinica Vrednost
Molekulska masa M kg/kmol 48
Gustina gasne faze
ρg kg/m3 2,143
(pri t = 0 oC i p = 1,013 bar)
Gustina tečne faze
(pri t = -112 oC) 1358
(pri t = -183 oC) ρt kg/m3 1571
(pri t = -195,4 oC) 1614
Gustina čvrste faze
ρč kg/m3 1738
(pri t = -195 oC)
Gasna konstanta R J/(kg⋅K) 173,4
o
Specifični toplotni kapacitet (pri t = 20 C i Cp 0,78
p = 1,013 bar) J/(kg⋅K)
Cv 0,61
Odnos toplotnih kapaciteta k - 1,29
Kritične veličine stanja
Temperatura tkr o
C -12,1
Pritisak pkr bar 53,3
Gustina ρkr kg/m3 437
Zapremina vkr m3/mol 1,47⋅10-4
Temperatura topljenja (mržnjenja) pri o
tt C -192,7
atmosferskom pritisku
Temperatura ključanja pri atmosferskom o
tk C -112
pritisku
 159

7.2. Oksidacija ozonom

Oksidacija je hemijska reakcija pri kojoj element ili jon povećava

svoju pozitivnu valencu, dajući elektrone oksidacionom sredstvu.
Oksidirati znači izmeniti supstanciju hemijskom reakcijom sa
kiseonikom, kao što je sagorevanje ili korozija.
Jedno od najvažnijih svojstava ozona je njegova velika oksidaciona
sposobnost. Treći atom ozona, tzv. “nestabilni” atom, ima jaku tendenciju
da se odvaja i pridodaje drugim supstancijama, pri čemu se molekul
ozona vraća u oblik kiseonika. Kada se ozonizovani vazduh dovede u
kontakt sa vodom, odvijaju se sledeći procesi:
- transfer mase ozona iz gasne faze u vodu (apsorpcija),
- transport mase “volatilnih” organskih jedinjenja iz vode u gasnu
fazu (desorpcija), hemijske reakcije ozona sa organskim i
neorganskim supstancijama,
- dekompozicija ozona u vodi,
- reakcija slobodnih radikala koji su nastali kao produkt
dekompozicije ozona.
Mehanizam uklanjanja organskih zagađenja iz vode je sledeći:
- fizička desorpcija,
- hemijska oksidacija molekulima ozona (direktna oksidacija),
- hemijska oksidacija slobodnim radikalima (indirektna oksidacija).
Direktna oksidacija molekulima ozona je relativno spora u poređenju sa
oksidacijom slobodnim radikalima, iako se proces odvija u uslovima
visoke koncentracije ozona. Sa druge strane, reakcija sa slobodnim
radikalima je veoma brza, mada je njihova koncentracija niska.
U kiseloj sredini, direktna oksidacija molekularnim ozonom je od
primarnog značaja. Direktne reakcije ozona sa rastvorenim organskim
jedinjenjima su reakcije prvog reda u funkciji koncentracije ozona. Brzina
hemijskih reakcija je kontrolisana prenosom mase ozona iz gasne u tečnu
fazu. Tokom desetominutne ozonizacije dolazi do značajne oksidacije
onih organskih jedinjenja koja imaju visoke vrednosti reakcionih
konstanti (fenol, ksilol, hlorofenol, naftalin, dihloretilen, stiren, salicilna
kiselina i dr.). Neka jedinjenja se uobičajeno oksidišu mehanizmom
direktne reakcije, kao što je slučaj sa jedinjenjima koja imaju aromatične
duple veze.
U uslovima gde dolazi do dekompozicije ozona i stvaranja
hidroksilnih radikala, kao što su visoka pH vrednost, visoka temperatura,
izloženost ultravioletnom zračenju ili dodavanjem vodonik peroksida
(H2O2), indirektna oksidacija počinje da dominira. Za alifatična jedinjenja
karakteristična je indirektna oksidacija. Prisustvo slobodnih radikala je
značajno za destrukciju većine složenih teško razgradljivih organskih
jedinjenja, koja imaju niske vrednosti reakcionih konstanti (nitrobenzen,
 160

dihlorbenzen, trihlorbenzen, hlorobenzen, benzen, toluen, nitrifenol,

tetrahloretilen, trihloretilen, propilamin, butilamin, metanol, etanol,
propanol, oktanol, butanol, formaldehid, ugljentetrahlorid, hloroform,
bromoform, aceton, glukoza i dr.).
Formiranje slobodnih radikala prilikom dodavanja vodonik
peroksida (H2O2) odvija se po sledećem mehanizmu [2]:
O3+H2O2→OH+O2H+O2 (7.1)
OH+O3→O2H+O2 (7.2)
O2H+O3→OH+O2 (7.3)

Nastali slobodni hidroksilni radikali su čak jače oksidaciono

sredstvo od ozona i sposobni su da razlože teško razgradljiva jedinjenja
do ugljen-dioksida i vode. Mnogi molekuli i jedinjenja su otporni na
dejstvo ozona, ali se razgrađuju u procesu sa slobodnim hidroksilnim
radikalima.

7.3. Efekti upotrebe ozona

Ozon karakterišu izuzetno visoka oksidaciona svojstva, koja su

znatno veća u odnosu na hlor (od 10 do 100 puta) i druga oksidaciona
sredstva. Hemijski je nestabilan pa se nakon oksidacije prirodnim putem
vrlo brzo raspada i od njega ponovo nastaje kiseonik. Zato se ozon ne
skladišti, već se proizvodi neposredno pred korišćenje. Upotreba ozona u
tretmanu voda može da ima različito delovanje:
- uništavanje bakterija (dezinfekcija),
- dezaktiviranje virusa,
- oksidacija rastvorenog gvožđa i mangana,
- razlaganje organski vezanog mangana,
- uklanjanje algi,
- uklanjanje boja,
- uklanjanje ukusa i mirisa,
- oksidacija organskih komponenata (fenola, deterdženata, pesticida i
dr.),
- mikroflokulacija rastvorenih organskih komponenata,
- oksidacija neorganskih komponenata (cijanida, sulfida, nitrata i dr.),
- uklanjanje mutnoće i suspendovanih čvrstih komponenata,
- predtretman za biološki proces (na pesku, antracitu ili granulisanom
aktivnom uglju i dr.).
U tabeli 7.2 dati su podaci o tipičnim dozama ozona prema vrsti
primene.
 161

Tabela 7.2 Tipične doze ozona

Red. Doza ozona
Primena
broj ,mg/L,
1. primarna dezinfekcija 0,5 ÷ 2,0
2. uklanjanje ukusa i mirisa 1,5 ÷ 2,5
3. uklanjanje boja 1,5 ÷ 4,0
4. uklanjanje gvožđa i mangana 0,5 ÷ 4,0
5. oksidacija organskih komponenata 1,0 ÷ 8,0

Doza ozona neophodna za dezinfekciju vode varira u zavisnosti od

temperature, pH i prisustva organskih supstancija u vodi. Uticaj
temperature na efikasnost dejstva ozona u pogledu uklanjanja virusa,
bakterija i spora je veoma značajan. Sa porastom temperature smanjuje se
efikasnost dejstva, pa je zbog toga pri višim temperaturama potrebna veća
doza ozona za postizanje odgovarajućeg reziduala.
Uticaj pH na efikasnost uklanjanja virusa, bakterija i spora nije
značajan u opsegu 6 do 8. Pri većim vrednostima pH povećava se
rastvorljivost ozona i destrukcija rezidualnog ozona.
Da bi ozon efikasno delovao u pogledu potpunog uklanjanja virusa,
bakterija i spora, potrebno je najpre zadovoljiti zahtev za ozonom u
pogledu uklanjanja organskih jedinjenja. Višak rezidualnog ozona može
se postići tek pošto se prethodno dovede dovoljna količina ozona za
potpunu hemijsku oksidaciju. Smatra se da je za potpuno dezinfekciono
dejstvo ozona dovoljno postići rezidualni ozon u vodi od 4 mg/L i
održavati ga naknadnim uvođenjem ozona u trajanju od 4 minuta.
Širenje primene ozona pokazalo je određene prednosti u odnosu na
procese u kojima se koriste različite hemikalije. Prednosti koje su se
pokazale u primeni ozona sastoje se u sledećem: nema hemijskih uticaja,
nema nusprodukata u vodi za piće, eksploatacioni troškovi su niži nego sa
upotrebom hemikalija, smanjuje se iritiranje kože i izazivanje alergija koji
nastaju dejstvom hlora i hlorinata, eliminišu se rizici i opasnosti vezane za
skladištenje hemikalija, korozija metalnih površina se kontroliše preko
nerastvorljivog filma metalnog oksida.
Razvoj primene ozona uticao je i na razvoj tehnologije i uređaja za
proizvodnju ozona (generatora ozona). Proizvodnja ove opreme je
najvećim delom vezana za visoko razvijene zemlje kao što su SAD,
Francuska i Nemačka.
Razvoj tehnologije proizvodnje ozona doveo je do unapređenja u
pogledu uštede energije i prostora. Pored toga, ostvareno je poboljšanje u
pogledu povećanja koncentracije ozona. Tako se u generatorima ozona u
kojima se za dobijanje ozona koristi vazduh postigla masena
koncentracija ozona od 3 %, a u generatorima koji koriste kiseonik od 6
 162

do 18 %. Porast koncentracije ozona uticao je i na povećanje iskorišćenja

ozona u tretmanu vode i uštede u potrošnji ozona.
Primenom kiseonika kao polazne sirovine za proizvodnju ozona u
odnosu na primenu vazduha ostvarena su poboljšanja u pogledu: porasta
koncentracije ozona, sniženja specifične potrošnje energije generatora
ozona, povećanja kapaciteta i dr. Problemi u radu generatora ozona koji
koristi vazduh, a koji su posledica složenosti tehnološkog postuka
pripreme vazduha su u slučaju primene kiseonika eliminisani. Usled
nestabilnosti ozona u vodi postoji mogućnost razvoja mikroorganizama u
distributivnom sistemu vodosnabdevanja, što se sprečava završnom
dezinfekcijom malom dozom hlora na kraju procesa prečišćavanja. Hlor
se može dodavati bez mogućnosti stvaranja neželjenih produkata, s
obzirom na prethodnu oksidaciju organskih jedinjenja ozonom.

7.4. Oblasti primene ozona

Primena ozona pored prečišćavanja voda prisutna je u raznim

oblastima u prehrambenoj industriji, hemijskoj industriji i dr.

7.4.1. Tretman otpadne vode

Ozon se koristi u tretmanu komunalnih i industrijskih otpadnih voda

radi dezodorizacije, dekolorizacije, detoksifikacije i ostvarivanja
dezinfekcionih efekata. Može se veoma efikasno koristi u obradi
primarnog mulja iz komunalnih otpadnih voda u pogledu stabilizacije,
dehidratacije i moguće dalje upotrebe obrađenog mulja.

7.4.2. Tretman vode za piće

U tretmanu vode za piće, ozon se koristi radi ostvarivanja

dezinfekcionih efekata čime se redukuje potreba za hlorom. Oksidacionim
delovanjem ozona, rastvoreni mangan i gvožđe se prevode u nerastvoreni
oblik koji se lako uklanja filtracijom. Ozonizacijom se ostvaruje
dekolorizacija i uticaj na poboljšanje ukusa.
Tipično mesto za uvođenje ozona u postrojenjima za tretman vode
za piće je na ulazu ispred flokulacije (predozonizacija) i posle
sedimentacije (glavna ozonizacija).

Predozonizacija

Predozonizacija se vrši primenom male doze ozona ispred

flokulacije, najčešće korišćenjem viška ozona iz glavne ozonizacije, koji
bi se inače morao katalitički ili termički razgraditi pre ispuštanja u
 163

atmosferu. Jedan od najznačajnijih efekata predozonizacije je

koagulaciono dejstvo. Ozon nije pravi koagulant jer ne utiče na električni
naboj koloida u vodi. Međutim, ozon razara organski deo koloida i
prevodi ga u rastvoren oblik. Na taj način smanjuje se ukupan broj čestica
u koloidnom obliku, pa je potrebna 10 do 30 % manja doza
koagulacionog sredstva. Pri specifičnim uslovima kada voda sadrži
komplekse koji vezuju organska jedinjenja za gvožđe i mangan, ozon
može da otpočne koagulacioni proces razaranjem ovih kompleksa, pri
čemu se oksidišu oslobođeni metalni joni. Ozon poboljšava flokulaciju
organskih koloidnih komponenata, kao što je slučaj kod jako obojene
vode koja sadrži huminsku kiselinu. Uticaj predozonizacije na prekursore
stvaranja trihalometana (THM) manifestuje se povećanim stepenom
redukcije potencijala stvaranja trihalometana u fazi procesa bistrenja. U
fazi predozonizacije poboljšava se kasnije biološko prečišćavanje tako što
ozon deluje na organske supstancije razbijajući velike molekule i od
biološki nerazgradljivih stvara biološki razgradljive supstancije. Na taj
način, povećava se kapacitet uklanjanja organskih supstancija na filtrima i
smanjuje doza ozona u glavnoj ozonizaciji. Predozonizacijom se takođe
povećava efikasnost procesa bistrenja u pogledu uklanjanja
suspendovanih komponenata i mutnoće.
Primenjene doze ozona u predozonizaciji se najčešće kreću od 0,5
do 1 mg/L, ali mogu dostići i 1,5 mg/L u zavisnosti od karakteristika
vode. Visoke doze ozona pre flokulacije mogu izazvati negativne efekte,
kao što su rastvorljivost organskih jedinjenja, konverzija mangana u
permanganate i slično. Dozu ozona treba regulisati tako da veličina
rezidualnog ozona ne bude veća od 0,1 mg/L. Minimalno vreme kontakta
sa vodom treba približno da iznosi 2 minuta.

Glavna ozonizacija

Glavna ozonizacija posle faze bistrenja je ekonomski opravdana

ukoliko se posle bistrenja dobija voda niske mutnoće i niske koncentracije
suspendovanih komponenata. U ovoj fazi vrši se oksidacija velikog broja
neorganskih (sulfidi, nitriti, hloridi i dr.) i organskih jedinjenja (fenoli,
deterdženti, pesticidi, policiklični ugljovodonici i dr.), kao i dezinfekcija
vode (uklanjanje bakterija, virusa i spora).
Glavna ozonizacija ispred filtara sa dvoslojnom ispunom značajno
povećava njihovu efikasnost, jer se vrši delimična nitrifikacija amonijaka,
a deo biorazgradljivih organskih jedinjenja uklanja se biološkom
razgradnjom. Kao rezultat dobija se voda boljeg kvaliteta i značajno se
poboljšava efikasnost kasnijih faza procesa. Ukoliko se ispred dvoslojnih
filtara vrši sekundarna flokulacija, javlja se sličan efekat kao u fazi
predozonizacije, a vreme rada filtara sa dvoslojnom ispunom se značajno
 164

produžava. Ako su posle dvoslojnih filtara primenjeni filtri sa

granulisanim aktivnim ugljem, preostale organske komponente uklanjaju
se adsorpcijom i daljom biorazgradnjom.
Ukoliko voda posle sedimentacije sadrži veću koncentraciju
suspendovanih komponenata, glavna ozonizacija se primenjuje posle
filtara sa dvoslojnom ispunom, jer je radi bolje efikasnosti ozona potrebno
prethodno filtracijom ukloniti suspendovane komponente. Usled lošijeg
kvaliteta filtrata posle dvoslojnih filtara i efekta mikroflokulacije zbog
primene ozona, javlja se negativan uticaj na ekonomičnost rada filtara sa
granulisanim aktivnim ugljem u poređenju sa prethodnim slučajem.
Sprega dejstva glavne ozonizacije sa filtrom sa granulisanim
aktivnim ugljem od naročitog je značaja u procesu prečišćavanja. Usled
samorazgradnje ozona na putu do filtara sa granulisanim aktivnim ugljem
dolazi do obogaćivanja vode kiseonikom, što u odsustvu hlora potpomaže
razvoj bakterija u filtrima i time pospešuje biološki proces uklanjanja
amonijaka i biorazgradljivih organskih supstancija. Poboljšanje
performansi filtara sa granulisanim aktivnim ugljem zahvaljujući sprezi sa
ozonizacijom ostvaruje se na dva načina:
- uklanjanje biorazgradljivih neadsorptivnih jedinjenja, što povećava
ukupnu efikasnost procesa,
- uklanjanje biorazgradljivih adsorptivnih jedinjenja, čime se
značajno produžava vreme rada filtra.

Postozonizacija

Postozonizacija se kod pripreme vode za piće uglavnom koristi za

uklanjanje vegetativnih bakterija (Cryptosporidium ociste, i dr.),
oksidaciju organskih supstancija i dr.

7.5. Tehnika uvođenja ozona u vodu

Kontakt između ozona i vode se ostvaruje na više načina od kojih se

najpoznatiji izvode pomoću:
- barbotažnih distributera gasa,
- injektora, i
- turbinskih mešalica.

7.5.1. Barbotažni distributeri gasa

Ova metoda je pogodna zbog velike brzine transporta ozona, visoke

fleksibilnosti, jednostavnosti procesa, bez pokretnih je delova i nema
dodatne potrošnje energije kao kod druge dve metode.
 165

Na slici 7.1 prikazane su trostepene komore za ozonizaciju vode i

to: komora sa suprotnosmernim tokom faza (gas i voda teku u suprotnim
smerovima), komora sa istosmernim tokom faza (gas i voda teku u istom
smeru) i komora sa kombinovanim tokom faza (gas i voda najpre teku
suprotnosmerno pa istosmerno i tako naizmenično). Broj stupnjeva može
da varira. Obično je taj broj od 2 do 6 za dezinfekciju ozonom. Najčešće
se koriste 3 komore za izvođenje ovog kontakta.

Slika 7.1 Komore za tretman ozonom: a - komora sa suprotnosmernim tokom

faza, b - komora sa kombinovanim tokom faza, c - komora sa istosmernim tokom
faza [2]

Na slici 7.2 prikazana je komora sa suprotnosmernim tokom faza u

sklopu sistema za prečišćavanje vode.
 166

Slika 7.2 Komora sa suprotnosmernim tokom faza u sklopu sistema za

prečišćavanje vode [2]

7.5.2. Injektori

Ozon se uvodi u tok vode pod negativnim pritiskom (vakuumom),

koji se stvara u venturijevoj cevi.
Na slici 7.3 su prikazana dva načina uvođenja ozona u vodeni tok.
Uvođenjem ozona u bočni tok vrši se mešanje sa delom vode, a zatim se
vrši uvođenje u glavni vodeni tok, čime se povećava disperzija ozona u
vodi.

Slika 7.3 Načini uvođenja ozona u vodeni tok [2]

 167

7.5.3. Turbinske mešalice

Turbinske mešalice se koriste za snabdevanje vode ozonom i

mešanje ozona i vode u komori. Na slici 7.4 prikazan je način uvođenja
ozona u vodu pomoću turbinske mešalice. Kod ovog konstrukcionog
rešenja elektromotor je postavljen iznad komore i na taj način je
omogućen relativno jednostavan pristup prilikom održavanja. Ostali deo
konstrukcije se nalazi u vodi.

Slika 7.4 Komora za tretman ozonom sa turbinskom mešalicom [2]

Efikasnost prenosa ozona kod sistema sa turbinskim mešalicama, u

nekim slučajevima, može biti veća od 90 %. Međutim, energija potrebna
da se ovo postigne iznosi 4,85 do 5,95 kWh/kg prenesenog ozona.
Dubina komora za ozonizaciju sa turbinskim mešalicama se kreće
od 1,8 do 4,6 m, a dispergovana površina varira od 0,46 do 1,40 m2. Kao i
kod injektovanja ozona u vodeni tok, tako i kod sistema sa turbinskim
mešalicama može se desiti da vreme kontakta ozona i vode nije dovoljno
da bi se zadovoljili dezinfekcioni zahtevi pa je potrebno obezbediti
dodatnu zapreminu za kontakt.
 168

7.6. Tehnološki proces proizvodnje ozona

Razvoj primene ozona uticao je i na usavršavanje procesa za

proizvodnju ozona. Tako se od glomaznih postrojenja u kojima se kao
sirovina koristio vazduh danas prelazi na postrojenja u kojima se koristi
kiseonik.
Ozon se formira kombinovanjem atoma kiseonika sa molekulom
kiseonika:
3O2 R 2O3 (7.4)
Ova reakcija je povratna i endotermna pa zahteva značajan utrošak
energije.
Ozon može da se proizvede na nekoliko načina, mada je metoda
koronarnog pražnjenja najznačajnija za industrijsku proizvodnju ozona.
Koronarno pražnjenje je šematski prikazano na slici 7.5. Sastoji se u
prolaženju gasa bogatog kiseonikom kroz dve elektrode odvojene
dielektrikom i prolazom za gas. Napon je priključen na elektrode
prouzrokujući tok elektrona između elektroda. Stvara se jako električno
polje koje prouzrokuje disocijaciju (razdvajanje) kiseonikovog molekula
da bi se formirao ozon.

Slika 7.5 Šematski prikaz generatora ozona [2]

Treba voditi računa da se izbegne stvaranje električnog luka koji

može da prouzrokuje razaranje elektroda i nastanak azotovih para. Ovo
može da se spreči korišćenjem suvog vazduha i zaštitom jedne ili obe
elektrode sa staklenim dielektrikom.
Na slici 7.6 dat je šematski prikaz cilindrične elektrode sa staklenim
dielektrikom.
 169

Slika 7.6 Šematski prikaz cilindrične elektrode

Napon između elektroda je u opsegu 8 do 15 kV. Postoje tri tipa

generatora: niskofrekventni (50 ÷ 100 Hz), srednjefrekventni (100 ÷ 1000
Hz) i visokofrekventni (preko 1000 Hz).
U tabeli 7.3 dat je uporedni prikaz karakteristika za sva tri tipa
generatora.

Tabela 7.3 Prikaz poređenja pojedinih karakteristika nisko, srednje i

visokofrekventnih ozon generatora
Karakteristična Tip ozon generatora
veličina niskofrekventni srednjefrekventni visokofrekventni
stepen sofisticiranosti
nizak visok visok
ugrađene opreme
potrebna količina
rashladne 4,2 ÷ 8,4 4,2 ÷ 12,5 2,1 ÷ 8,4
vode, dm3/kgO3,
uobičajeni dnevni
manji od 227 do 907,2 do 907,2
kapacitet, kgO3/dan,
masena koncentracija
ozona:
% u vazduhu 0,5 ÷ 1,5 1,0 ÷ 2,5 1,0 ÷ 2,5
% u kiseoniku 2,0 ÷ 5,0 2,0 ÷ 12,0 2,0 ÷ 12,0
optimalna
proizvodnja 60 ÷ 75 90 ÷ 95 90 ÷ 95
ozona, %,
potrebna pogonska
snaga, kWh/kgO3,
napajanje vazduhom 17,6 ÷ 26,45
napajanje kiseonikom 8,8 ÷ 13,2
 170

Pri frekvenci od 50 Hz/s, proizvodnja ozona po kvadratnom metru u

zoni pražnjenja je reda 14 mg/s, tj. (50 g/h) a utrošena snaga je 1 kW. Ova
proizvodnja je udvostručena pri frekvenci od 500 Hz/s, što je značajno za
velike instalacije.
Od 85 do 95 % električne energije koja se utroši u koronarnom
pražnjenju kod ozon generatora predstavlja toplotu, pa je potrebno da se
obezbedi efikasno odvođenje suvišne toplote. S tim u vezi proizvodnja
ozona opada sa porastom temperature. Elektrode se moraju čuvati pri što
je moguće nižoj temperaturi što se postiže hlađenjem pomoću vode koja
cirkuliše, sa uljem ili freonom, vazduhom ili samo vodom.
Koncentracija ozona u ozoniranom vazduhu je u proseku 5 do 10
g/m3. Količina proizvedenog ozona i koncentracija se regulišu
podešavanjem protoka napojnog gasa i nivoa snage električne energije
koja se koristi za pražnjenje.
Na slici 7.7 prikazan je princip kontrole proizvodnje ozona.

Slika 7.7 Princip kontrole proizvodnje ozona [3]

Radna tačka generatora za proizvodnju ozona definisana je

potrebnom količinom i koncentracijom ozona. Nalazi se u preseku krive
koja definiše količinu napojnog gasa i krive nivoa snage električne
energije. Proces proizvodnje ozona se reguliše pomoću dva parametra koji
se kontinuirano prate, a to su protok napojnog gasa i koncentracija ozona.
Uređaji za proizvodnju ozona nazivaju se ozon generatori-
ozonizatori. Na efiksnost rada ovih uređaja u značajnoj meri utiče radna
temperatura, pa jedan deo toplote treba stalno da se odvodi iz prostora za
 171

pražnjenje. Ozon generatori se najčešće projektuju sa horizontalnim

plaštom i cevima specijalne konstrukcije u cilju optimizacije procesa
odvođenja toplote. Radna temperatura procesa ozonizacije se reguliše
količinom i temperaturom dovedene rashladne vode.
Danas se za proizvodnju ozona koristi savremena visoko
automatizovana oprema koja je pouzdana u radu i relativno jednostavna
za održavanje.
Kao sirovina za proizvodnju ozona koristi se vazduh, vazduh
obogaćen kiseonikom ili kiseonik. Princip rada oba uređaja je sličan, s tim
što je konstrukcija ozon generatora koji proizvodi ozon iz vazduha nešto
složenija jer mora da sadrži opremu za pripremu vazduha pre uvođenja u
dielektrične cevi. Priprema se sastoji u prečišćavanju i sušenju vazduha
kako ne bi došlo do oštećenja cevi, odnosno smanjivanja njihovog učinka.
Za ozon generatore koji proizvode ozon iz kiseonika potrebno je
obezbediti čist (tehnički) kiseonik. Proces proizvodnje kod ovog tipa ozon
generatora je pouzdaniji i efikasniji, a koncentracija ozona u izlaznom
gasu veća. Danas se za proizvodnju ozona kao sirovina koristi čisti
kiseonik, osim na mestima gde je njegovo obezbeđenje otežano (udaljen
proizvođač, otežan pristup dostavnog vozila i dr.), pa se u tim slučajevima
koriste ozon generatori na vazduh.
Na slici 7.8 data je tehnološka šema postrojenja za proizvodnju i
pripremu ozona.

Slika 7.8 Tehnološka šema postrojenja za proizvodnju i primenu ozona [4]

Postrojenje za proizvodnju ozona sastoji se iz dve celine:

- ozon generatora gde se proizvodi ozon,
 172

- jedinice za snabdevanje električnom energijom koja obezbeđuje

struju visokog napona sa konvertorom frekvencije od 1 do 1000 Hz
koja je potrebna za izazivanje električnog pražnjenja.
Ozon iz ozon generatora se sistemom cevovoda uvodi u komore za
ozonizaciju vode. Sva oprema sa kojom dolazi ozon u kontakt mora biti
izrađena od nerđajućeg čelika ili specijalnih materijala izuzetno otpornih
na koroziju.
Iako se procesom ozonizacije teži da sav ozon odreaguje sa vodom
u komori za ozonizaciju, ipak određena količina ovog gasa dospe u
atmosferu. U tu svrhu se koristi posebna oprema koja vrši destrukciju
nerastvorenog ozona iznad vode u komori za ozonizaciju. Za destrukciju
ozona najčešće se koriste katalitički i termalni destruktori.
Ozon generatori koji kao polaznu sirovinu koriste kiseonik nemaju
opremu za pripremu vazduha, pa im je rad mnogo sigurniji i skoro da u
toku rada nema kvarova.
U tabeli 7.4 su dati pokazatelji procesa proizvodnje ozona
primenom vazduha ili kiseonika.

Tabela 7.4 Pokazatelji procesa proizvodnje ozona primenom vazduha

ili kiseonika
Polazna sirovina Vazduh Kiseonik
* maseni udeo ozona, podaci podaci proizvođača:
yO3 ,%, proizvođača: 4 ÷ 6 (stari tipovi ozon
1 ÷ 3, (max. 5) generatora),
8 ÷ 16 (novi tipovi
ozon generatora)
masena koncentracija 0,010 ÷ 0,031 0,042 ÷ 0,063
ozona, YO3 , kg/kg , (max. 0,053) (stari tipovi ozon
odnosno: generatora)
kg O3
, , 0,087 ÷ 0,191
kg vazduha (novi tipovi ozon
kg O3 generatora)
ili , ,
kg O 2
zapreminska masena 13,0 ÷ 39,3 57,7 ÷ 87,1 (stari tipovi
koncentracija ozona, cO3 (max. 66,0) ozon generatora),
,g/m3,
odnosno: 117,0 ÷ 240,6 (novi tipovi
ozon generatora)
g O3
, ,
m ( vazduha + O 2 )
3

g O3
ili , 3 ,
m ( O 2 + O3 )
 173

specifična potrošnja 20 (za maseni udeo 10 (za maseni udeo ozona

električne energije ozona od 3 %) od 6 %)
,kWh/kg,
instalacija za pripremu - kompleksna: - jednostavna:
polazne sirovine agregat za gasifikaciona stanica
(vazduha ili kiseonika) potiskivanje tečnog kiseonika;
vazduha i sušač - jednostavno
koji radi održavanje;
naizmenično; - manje kontrolne
- kompleksno opreme.
održavanje;
- više kontrolnih
aparata.
nepoželjni sporedni vlaga i azot stvaraju nema
proizvodi u struji gasa HNO3 što uzrokuje
kroz ozon generator koroziju elektroda i
generatora
veličina i masa generatora manje dimenzije i masa za
isti kapacitet
destruktor ozona manja količina otpadnog
gasa do 75 %,
manja potrošnja energije
* maseni udeo ozona u mešavini sa vazduhom (ili kiseonikom) na izlazu iz ozon
generatora

Masena koncentracija ozona, YO3 je:

m O3 kg kg O3 kg O3
YO3 = , , odnosno: , , ili , ,
(
m O2 kg ) iz
kg vazduha kg O 2
gde su:
m O2( ) iz
,kg/h, - maseni protok kiseonika u mešavini na izlazu iz ozon
generatora,
m O3 ,kg/h, - maseni protok ozona u mešavini na izlazu iz ozon
generatora,
Zapreminska masena koncentracija ozona, c O3 je:
m O3 g g O3
cO3 = , 3 , odnosno: , 3 , ili
m O3
+
m O2
iz
( m ) m ( vazduha + O2 )
ρO3 ρO2
g O3
, ,
m ( O 2 + O3 )
3

gde su:
ρO2 , kg/m3, - gustina kiseonika,
 174

ρO3 , kg/m3, - gustina ozona.

Primena kiseonika ima niz prednosti u odnosu na vazduh:

- specifična potrošnja električne energije je oko 50 % manja,
- postiže se viša koncentracija ozona što omogućava bolje efekte
ozonizacije,
- generator ozona je manjih gabarita,
- instalacije za pripremu gasa pre ulaza u ozon generator su daleko
jednostavnije što znači i jednostavnije održavanje,
- nema korozije u generatoru što je kod primene vazduha veliki
problem zbog prisustva vlage i azota,
- manja je potrošnja energije u destruktoru ozona jer je manja ukupna
količina otpadnog gasa.
Zavisnost specifične potrošnje električne energije od koncentracije
ozona za slučaj proizvodnje ozona iz vazduha odnosno kiseonika data je
na slici 7.9.

maseni udeo ozona, %

Slika 7.9 Zavisnost specifične potrošnje energije, po kg ozona od masenog udela

ozona pri proizvodnji ozona iz vazduha i kiseonika [5]

Ozon generatori koji proizvode ozon iz vazduha koriste gotovo dva

puta više električne energije u odnosu na ozon generatore za čiju je
proizvodnju polazna sirovina kiseonik. Oprema za proizvodnju ozona iz
 175

vazduha je znatno složenija i skuplja od opreme za proizvodnju ozona

kada je polazna sirovina kiseonik. Primenom ozon generatora kod kojih
se kao polazna sirovina koristi kiseonik u odnosu na ozon generatore kod
kojih je polazna sirovina vazduh postiže se:
- neuporedivo manje zaustavljanje kompletnog procesa ozonizacije
zbog kvarova i aktivnosti na redovnom održavanju opreme,
- pouzdaniji rad opreme,
- manji troškovi procesa proizvodnje i održavanja opreme,
- smanjenje broja izvršilaca niže kvalifikacione strukture,
- znatno manji inicijalni trošak, i dr.

7.7. Postupak proračuna sistema za ozonizaciju

Za proračun sistema za ozonizaciju potrebni su sledeći polazni

podaci:
- kapacitet postrojenja za tretman vode VH 2O (m3/h),

( ) (g/m3),
- specifična potrošnja ozona mO3
s
- maseni udeo ozona u mešavini sa kiseonikom na izlazu iz ozon
generatora yO3 (%),
- kapacitet jednog ozon generatora m O3 ( ) OG
(kg/h).
Potrošnja kiseonika se definiše u zavisnosti od predviđene
proizvodnje ozona.

7.7.1. Određivanje ukupne potrošnje ozona i potrebnog broja ozon

generatora

Ukupna potrošnja ozona za tretman vode u postrojenju određenog

kapaciteta data je izrazom:
kg
( )
m O3 = mO3 ⋅ 10 -3 ⋅ VH 2O ,
s h
, (7.5)
gde su:
( )
mO3 , g/m3, - specifična potrošnja ozona,
s

VH 2O ,m3/h, - protok vode (kapacitet postrojenja za tretman vode).

Potreban broj ozon generatora (n) dobija se na osnovu ukupne
potrošnje ozona i poznatog kapaciteta jednog ozon generatora:
m O3
n= . (7.6)
( )
m O3
OG
 176

Kod određivanja ukupnog potrebnog broja ozon generatora dodaje

se i jedan rezervni koji se uvodi u pogon u slučajevima kvara ili remonta
drugih.

7.7.2. Određivanje potrošnje kiseonika

Potrošnja kiseonika se određuje na osnovu parametara rada ozon

generatora tj. masenog udela ozona u mešavini sa kiseonikom na izlazu iz
ozon generatora kao i ukupne potrošnje ozona u procesu tretmana vode.
Maseni udeo ozona na izlazu iz ozon generatora se određuje prema
sledećem izrazu:
m O3
yO3 = ⋅ 100 , % , (7.7)
( )
m O2 + m O3
iz

gde je:
( )
m O2
iz
,kg/h, - maseni protok kiseonika u mešavini na izlazu iz ozon
generatora.
Ukupna potrošnja kiseonika je:
( )
m O2 = m O2 + m O3 ,
iz
kg
h
. (7.8)
Za određeni tip ozon generatora poznata je vrednost za maseni udeo
ozona u mešavini sa kiseonikom na izlazu iz ozon generatora yO3 (%).
Tako se iz izraza 7.7 i 7.8 dobija da je ukupna potrošnja (maseni protok)
kiseonika:
m O kg
m O2 = 3 ⋅ 100 , . (7.9)
yO3 h
Ukupan zapreminski protok kiseonika (pri normalnim uslovima) je:
m O m3
VO2 = 2 , , (7.10)
ρO2 h
Potrošnja kiseonika za jedan ozon generator:
m O kg
(m O2 )OG = 2 , , (7.11)
n h
Zapreminski protok kiseonika (pri normalnim uslovima) za jedan
ozon generator:
VO m3
( )
VO2
OG
= 2 ,
n h
, (7.12)
Specifična potrošnja kiseonika za proizvodnju ozona je:
m O kg
( )
mO2 = 2 , ,
s m O3 kg
(7.13)
 177

odnosno:
(m ) m3
( )
VO2
s
=
O2

ρO2
s
,
kg
, (7.14)

7.7.3. Određivanje kapaciteta rezervoara za skladištenje tečnog

kiseonika

Na osnovu dobijenih podataka za potrošnju kiseonika definiše se

potrebna oprema za skladištenje i transport kiseonika do ozon generatora.
Najčešće se vrši skladištenje tečnog kiseonika u rezervoarima
odakle se preko isparivačke stanice dobija gasoviti kiseonik koji se
cevovodom transportuje do ozon generatora.
Vreme potrošnje jednog punjenja rezervoara definisano je izrazom:
mO2
τuk = ,dan, (7.15)
m O2 ⋅ τ
gde su:
kg
m O2 , , - ukupna potrošnja (maseni protok) kiseonika,
h
h
τ, , - vreme rada instalacije,
dan
mO2 , kg, - masa punjenja tečnog kiseonika u rezervoarima.
Uzimajući u obzir sledeće podatake: najveću masu punjenja
( )
rezerevoara kiseonikom mO2 , vreme rada instalacije ( τ ) , gustinu
tečnog kiseonika u rezervoaru pri pritisku od 6 bara (ρ) i efektivnu
zapreminu rezervoara (V), usvaja se vreme trajanja potrošnje jednog
punjenja rezervoara.
Na osnovu najveće mase punjenja kiseonikom rezerevoara i ukupne
potrošnje kiseonika određuje se trajanje potrošnje jednog punjenja:
mO
τuk = 2 , h , (7.16)
m O2
Koristeći izraz (7.16) vrši se provera da li izabrani rezervoar
zadovoljava definisanu potrošnju.

7.7.4. Izbor isparivača

Broj isparivača se određuje na osnovu potrošnje gasovitog

kiseonika, radnog pritiska i temperature okolnog vazduha pomoću
sledećeg izraza:
 178

VO2
N= ,-, (7.17)
Vn ⋅ K f ⋅ K t ⋅ K p
gde su:
VO2 m 3 - zapreminski protok kiseonika,
, ,
h
Vn m 3 - nominalni kapacitet jednog atmosferskog
, , isparivača,
h
Kf ,- , - faktor za fluid (za kiseonik) prema
dokumentaciji proizvođača,
Kt , - , - faktor temperature,
Kp , - , - faktor pritiska.
Faktor temperature zavisi od godišnjeg doba i iznosi za:
- zimske uslove (tmin,sr = 0 oC) Kt = 0,8
- letnje uslove (tmin,sr = 15 oC) Kt = 0,95.
Potrošnja kiseonika, takođe, zavisi od sezone odnosno godišnjeg
doba. Proračun potrebnog broja isparivača vrši se za letnje i zimske
uslove rada pri čemu se usvaja potrošnja kiseonika uvećana za 10 % u
odnosu na nominalnu.

7.7.5. Proračun cevovoda gasovite faze kiseonika (cevovod iza

isparivača)

Za proračun cevovoda gasovite faze kiseonika potrebni su sledeći

polazni podaci:
- zapreminski protok kiseonika (pri normalnim uslovima) (VO2 ) ,
- dozvoljena brzina strujanja kiseonika ( vdoz ) ,
- radna temperatura (Trad),
- temperatura pri normalnim uslovima (Tn),
- minimalni radni pritisak (pmin),
- atmosferski pritisak pri normalnim uslovima (pn).

Stvarni protok kiseonika se određuje prema sledećem izrazu:

p T m3
(VO2 )stv = n ⋅ rad ⋅ VO2 , , (7.18)
pr Tn h
gde su:
pn ,Pa, - pritisak pri normalnim uslovima,
p r = p min + p n , Pa, - najmanji radni pritisak (apsolutni),
Trad ,K, - radna temperatura,
Tn ,K, - temperatura pri normalnim uslovima.
 179

Unutrašnji prečnik cevi se određuje pomoću sledećeg izraza:

4 ⋅ (VO2 )stv
du = 1000 ⋅ , mm , (7.19)
3600 ⋅ π ⋅ vdoz

Na osnovu izračunate vrednosti unutrašnjeg prečnika usvaja se

nazivni prečnik cevovoda.

Stvarni unutrašnji prečnik cevi se određuje prema izrazu:

(d u ) stv = 2 ⋅ d s − s , mm , (7.20)
gde su:
ds ,mm, - proračunski spoljašnji prečnik cevi,
s ,mm, - debljina zida (stenke) cevi.
Stvarna veličina poprečnog preseka cevi određuje se pomoću
sledećeg izraza:
((du )stv ⋅10-3 )2 ⋅ π
A= , m2 , (7.21)
4
Provera stvarne brzine strujanja u cevi vrši se pomoću izraza:
(VO2 ) stv m
v st = , , (7.22)
A s

Nakon toga, vrši se provera debljine zida cevi izložene unutrašnjem

ili spoljašnjem pritisku za šta su potrebni sledeći podaci: proračunski
pritisak, proračunska temperatura, proračun čvrstoće prema
odgovarajućem standardu za usvojeni materijal, spoljašnji prečnik
cilindričnog omotača i dr.

7.7.6. Primer proračuna sistema za ozonizaciju u postrojenju za

tretman vode za piće

Za potrebe prečišćavanja vode za piće na postrojenju kapaciteta


VH 2O = 5400 m3/h, koristi se postupak ozonizacije pri čemu je specifična
( ) = 3,7 g/m3. Šema postrojenja za ozonizaciju koje
potrošnja ozona mO3
s
obuhvata proizvodnju i primenu ozona prikazana je na slici 7.10.
Maseni udeo ozona u mešavini sa kiseonikom na izlazu iz ozon
( )
generatora je yO3 = 11 %, a kapacitet jednog ozon generatora m O3 = 10
OG
kg/h.
 180

Slika 7.10 Šema postrojenja za ozonizaciju vode za piće: 1 – rezervoar tečnog

kiseonika, 2 – atmosferski isparivač kiseonika, 3 – uređaj za dogrevanje
gasovitog kiseonika, 4 – ozon generator, 5 – dovod vode za hlađenje, 6 – odvod
vode za hlađenje, 7 – sistem za distribuciju ozona u vodu, 8 – bazen za
ozonizaciju vode, 9 – dovod vode u bazen za ozonizaciju, 10 – odvod vode iz
bazena za ozonizaciju, 11 – eliminator kapi, 12 – destruktor rezidualnog ozona

Određivanje potrošnje ozona i kiseonika

 
Ukupna potrošnja ozona za tretman vode u postrojenju je:
kg
( )
m O3 = mO3 ⋅10-3 ⋅ VH 2O = 3,7·10-3·5400 = 18,9
s h
. (7.23)
Potreban broj ozon generatora je:
m O3 18,9
n= = =1,89 (7.24)
( )
m O3 OG
10
Usvaja se n = 2. Dodaje se i jedan rezervni tako da je ukupan broj
tri ozon generatora kapaciteta po 10 kg/h.
Prema određenoj potrošnji ozona i poznatoj vrednosti masenog
udela ozona u mešavini sa kiseonikom na izlazu iz ozon generatora
yO3 (%), za određeni tip ozon generatora, određuje se ukupna potrošnja
kiseonika:
m O 18,9 kg
m O2 = 3 ⋅100= =171,82 . (7.25)
yO3 11 h
Ukupan zapreminski protok kiseonika (pri normalnim uslovima) je:
m O 171,82 m3
VO2 = 2 = = 120,24 . (7.26)
ρO2 1,429 h
Potrošnja kiseonika za jedan ozon generator je:
 181

m O2
171,82 kg
(m O2 )OG = = =85,91 . (7.27)
n 2 h
Zapreminski protok kiseonika za jedan ozon generator:
VO 120,74 m3
( )
VO2
OG
= 2=
n 2
=60,37
h
. (7.28)
Specifična potrošnja kiseonika za proizvodnju ozona je:
m O 171,82 kg
( )
mO2 = 2 =
s m O3 18,9
=9,09
kg
, (7.29)

odnosno:
(m ) 9,09 m3
(V )
O2 s
=
O2

ρO2
s
=
1,429
=6,36
kg
. (7.30)

Određivanje kapaciteta rezervoara za skladištenje tečnog kiseonika

Za potrošnju kiseonika koja je određena proračunom odgovarajući

način snabdevanja je iz rezervoara tečnog kiseonika preko isparivačke
stanice gde se dobija gasoviti kiseonik koji se cevovodom transportuje do
ozon generatora.
Za izračunatu ukupnu potrošnju kiseonika m O2 = 171,82 kg/h,
usvojeno vreme potrošnje jednog punjenja rezervoara τ uk = 7 dan i vreme
rada instalacije τ = 24 h/dan dobija se ukupna masa punjenja tečnog
kiseonika u rezervoarima:
mO2 = τuk ⋅ m O2 ⋅ τ = 7×171,82×24=28865,76 kg. (7.31)
Za skladištenje tečnog kiseonika odabran je rezervoar nazivnog
kapaciteta 30 m3.
Gustina tečnog kiseonika u rezervoaru (na p = 6 bar m.) je ρ = 1025
kg/m3.
Masa tečnog kiseonika u rezervoaru je:
mO2 = V ⋅ ρ = 30×1025=30750 kg. (7.32)
Uzimajući u obzir sledeće podatake: najveću masu punjenja
( )
rezerevoara kiseonikom mO2 , vreme rada instalacije ( τ ), gustinu tečnog
kiseonika u rezervoaru pri pritisku od 6 bara (ρ) i efektivnu zapreminu
rezervoara (V), dobija se stvarno vreme potrošnje jednog punjenja
rezervoara.
Ukupno vreme potrošnje jednog punjenja rezervoara je:
m 30750
τ uk = = =7,45 dan. (7.33)
m O2 ⋅ τ 171,82×24
 182

Prevoz tečnog kiseonika se vrši specijalnim drumskim vozilima

(autocisternama) od proizvođača do cisterne za skladištenje na lokaciji
potrošnje. Autocisterna je kapacitet do 22 t tečnog kiseonika.
Prema definisanoj potrošnji kiseonika i kapacitetu skladišnog
rezervoara potrebno je obezbediti na svakih 6 dana jednu autocisternu sa
21 t tečnog kiseonika.
Dinamika snabdevanja zavisi i od trenutne potrošnje ozona koja
zavisi i od godišnjeg doba.

Izbor isparivača

Za usvojeni nominalni kapacitet jednog isparivača Vn = 100 m3/h,

potrošnju gasovitog kiseonika V = 120,24 m3/h određuje se potreban
O2

broj isparivača:

- za letnje uslove rada

1,1 ⋅ VO2 120,24
N= = =1,9176 (7.34)
V ⋅ K ⋅ K ⋅ K
n f t p 100×1×0,95×0,66
gde su:
K f =1 ,-, - faktor za fluid (za kiseonik) prema
dokumentaciji proizvođača,
K t = 0,95 , - , - faktor temperature za letnje uslove
tmin,sr = 15 oC,
K p = 0,66 , - , - faktor pritiska, usvojeno za radni pritisak
od 10 bar m.
Usvaja se potrošnja kiseonika uvećana za 10 % u odnosu na
nominalnu.
Potrošnja ozona zavisi od sezone odnosno godišnjeg doba i manja je
za zimske uslove rada. Prema tome je i potrošnja kiseonika u zimskim
uslovima dosta niža pa se potreban kapacitet isparivača određuje u odnosu
na letnje uslove rada. Potreban broj isparivača je N = 2 sa ukupnim
nominalnim kapacitetom 200 m3/h.

Literatura

[1] Kozić, Đ., B. Vasiljević, V. Bekavac: Priručnik za termodinamiku,

Mašinski fakultet, Beograd, 1995.
[2] ∗∗∗ EPA Guidance Manual Alternative Disinfectans and Oxidants,
Washington, 1999.
[3] Skejović, S.: Primjena ozona u tretmanu pitkih voda, Voda i mi,
Broj 52, 2007., str. 13-23.
 183

[4] ∗∗∗ Ozon water treatment technologies, Wedeco Environmental

Technologies Edition, February, 2002.
[5] Bogner, M, i dr.: Termotehničar, tom 2, Poglavlje-Zaštita životne
sredine, Interklima-grafika, VrnjačkaBanja, SMEITS, Beograd,
2004.
[6] Hirotsuji, J., Y. Kawaai, T. Tamura: Advanced ozone water
treatment technology, R&D Progres report.
[7] ∗∗∗ RGF Products, Ozone water treatment sistem information.
[8] Kožinov, B. F., I. V. Kožinov: Ozonirovanie vodi, Stroizdat, Moskva,
1974.
[9] ∗∗∗ Ekspertiza o stanju postojeće opreme za ozoniranje vode na
postrojenju Makiš, Institut za vodoprivredu Jaroslav Černi, Beograd,
1995.
[10] Stanković, I.: Analiza barbotažnih sistema za ozonizaciju i aeraciju
pri prečišćavanju voda, Doktorska disertacija, Tehnološko-
metalurški fakultet, Beograd, 1983.
[11] ∗∗∗ Glavni projekat rekonstrukcije i dogradnje PPV “Jaroš” u
Somboru, Institut za vodoprivredu Jaroslav Černi, Beograd, 2009.
[12] ∗∗∗ Tehnoekonomska analiza uređaja za proizvodnju ozona u JKP
Beogradski vodovod i kanalizacija, Mašinski fakultet, Beograd,
2000.
 184

8. PRIMENA UGLJEN-DIOKSIDA U TRETMANU

VODA

8.1. Opšte o ugljen-dioksidu

Ugljen-dioksid (CO2) je gas bez boje i mirisa, teži od vazduha,

postojan pri standardnim uslovima. Osnovna fizičko-hemijska svojstva
ugljen-dioksida data su u tabeli 8.1.

Tabela 8.1 Osnovna fizičko-hemijska svojstva ugljen-dioksida

Naziv Oznaka Jedinica Vrednost
Molekulska masa M kg/kmol 44
Gustina gasne faze
ρg kg/m3 1,976
(pri t = 0 oC i p = 1,013 bar)
Gustina tečne faze (pri t = - 50 oC) ρt kg/m3 1155
Relativna gustina gasne faze ρrg kg/m3 1,52
Relativna gustina tečne faze ρrt kg/m3 820
Gasna konstanta R J/(kg⋅K) 189
o
Specifični toplotni kapacitet (pri t = 20 C Cp 0,85
i p = 1,013 bar) J/(kg⋅K)
Cv 0,66
Odnos toplotnih kapaciteta k - 1,28
Kritične veličine stanja
o
Temperatura tkr C 31,1
Pritisak pkr bar 73,9
Gustina ρkr kg/m3 460
Temperatura topljenja (mržnjenja) pri o
tt C -56,6
atmosferskom pritisku
Temperatura ključanja pri atmosferskom o
tk C -78,5
pritisku
Pritisak pare (pri t = 20 oC) p bar 57,3
Rastvorljivost u vodi c mg/L 2000

Primena ugljen-dioksida u tretmanu alkalnih otpadnih voda sa

visokom koncentracijom teških metala i kalcijuma je sve zastupljenija.
Ugljen-dioksid nalazi primenu u pripemi vode za piće. Na ovaj način
 185

mineralne kiseline bivaju zamenjene gasom koji je ekološki u potpunosti

prihvatljiv. Primenom ovog gasa podstiču se prirodni procesi
prečišćavanja i ne stvaraju štetne komponente, odnosno ne zagađuje se
životna sredina. Osim toga, tretman vode ugljen-dioksidom predstavlja
relativno jednostavno i ekonomično rešenje.

8.2. Neutralizacija alkalnih otpadnih voda primenom ugljen-dioksida

Ugljen-dioksid se može primeniti za neutralizaciju alkalnih

otpadnih voda u sledećim oblastima, kao što su: industrija pića, mlekare i
mesna industrija, pekarska i konditorska industrija, metalurgija,
proizvodnja stakla, hemijska industrija, industrija papira i celuloze,
kožarska i tekstilna industrija, praone veša i farbare, proizvodnja cementa
i betona, procesi galvanizacije, elektrane i toplane. Uglavnom, postoje
dve vrste alkalnih otpadnih voda; na bazi kalcijum-hidroksida (Ca(OH)2) i
natrijum-hidroksida (NaOH). Na bazi kalcijum-hidroksida su otpadne
vode nastale pri proizvodnji svežeg betona i betonske galanterije, kao i
otpadne vode sa gradilišta (izgradnja brana, tunela i sl.). Alkalne otpadne
vode na bazi natrijum-hidroksida potiču iz hemijskih čistiona, procesnih
laboratorija, hemijskih postrojenja, kotlovske otpadne vode, otpadne vode
od farbanja odeće i otpadne vode od pranja flaša pri proizvodnji
bezalkoholnih i alkoholnih pića.
Otpadne vode pre biološkog tretmana i ispuštanja u kanalizaciju ili
recipijent moraju imati pH vrednost u granicama propisanim zakonskom
regulativom. U tabeli 8.2 date su granične vrednosti pH pri kojima se
nesmetano mogu odvijati metabolički procesi pojedinih
mikroorganizama, odnosno organizama u vodi.

Tabela 8.2 Granične vrednosti pH vode potrebne za odvijanje metaboločkih

procesa mikroorganizama i organizama
Anaerobni Ostali
Aktivni mulj Ribe
mulj organizmi
pH vrednost
5,0 6,8 4,5 ÷ 5,0 4,0 ÷ 6,0
(min.)
pH vrednost
9,5 8,0 9,0 ÷ 10,8 9,0 ÷ 11,0
(max.)

Za neutralizaciju alkalnih otpadnih voda tradicionalno su korišćene

jake mineralne kiseline, kao što su: hlorovodonična, sumporna i azotna
kiselina. Alkalne otpadne vode mogu se uspešno neutralizovati sa ugljen-
dioksidom. Ugljen-dioksid pri reakciji sa vodom stvara ugljenu kiselinu, a
zatim disosuje na bikarbonat i karbonat sve dok se ne uspostavi
ravnotežno stanje. Proces neutralizacije alkalnih otpadnih voda čine tri
reverzibilne reakcije:
 186

CO 2 + H 2 O R H 2 CO3 (8.1)
H 2 CO3 R H + + HCO3- (8.2)
HCO3- R H + + CO32- (8.3)

Slobodni joni vodonika proizvedeni uvođenjem ugljen-dioksida u

alkalnu otpadnu vodu reaguju sa hidroksidima prisutnim u vodi, pri čemu
se smanjuje pH vrednost vode prema jednačini:

H + + OH - R H 2 O (8.4)

Ravnotežno stanje se stvara hemijskim reakcijama, pri čemu

bikarbonat deluje kao pufer. Zbog toga pH vrednost vode ne može biti
niža od 5, čime se praktično isključuje mogućnost prekišeljavanja vode.
U odnosu na mineralne kiseline, prednosti primene ugljen-dioksida
za neutralizaciju alkalnih otpadnih voda su sledeće:
- rastvara se u vodi i formira blagu ugljenu kiselinu koja je manje
štetna i agresivna od mineralne kiseline,
- ne dolazi do povećanja koncentracije soli u vodi (hloridi, sulfati i
dr.),
- nema prekišeljavanja u slučaju predoziranja jer se ugljen-dioksid u
alkalnoj otpadnoj vodi ponaša kao prirodni pufer,
- ne izaziva koroziju na opremi i instalacijama,
- bezbedno i jednostavno rukovanje (ne razblažuje se pre upotrebe,
sistem doziranja je automatski regulisan, i dr.),
- primenom ugljen-dioksida može se pH vrednost vode preciznije
pratiti jer postepeno opada,
- niži su investicioni troškovi sistema sa ugljen-dioksidom u odnosu
na ekvivalentni sistem sa mineralnim kiselinama,
- konstrukcija sistema sa ugljen-dioksidom je relativno jednostavna,
pouzdanost u radu visoka, a troškovi održavanja opreme minimalni,
- sistemi sa ugljen-dioksidom su fleksibilni-mogu se relativno
jednostavno modifikovati na postojeća postrojenja i skladišne
rezervoare,
- ugljen-dioksid je prihvatljiv sa tehnološkog, ekonomskog i
ekološkog aspekta, i dr.
Kriva neutralizacije alkalnih otpadnih voda primenom ugljen-
dioksida i mineralnih kiselina prikazana je na slici 8.1.
 187

Slika 8.1 Kriva neutralizacije sa ugljen-dioksidom i mineralnim kiselinama

Skoro sav ugljen-dioksid prisutan u vodi nalazi se u formi

rastvorenog gasa. Jedna manja količina ugljen-dioksida se pretvara u
ugljenu kiselinu, prema reakciji:

CO 2 + H 2 O R H 2 CO3 (8.5)

Pri visokim pH vrednostima, ugljena kiselina otpušta dva protona

koji potom učestvuju u procesu neutralizacije. Međutim, pri pH vrednosti
nižoj od 9 otpušta se samo jedan proton. Kod neutralizacije sa ugljen-
dioksidom postoje tri prepoznatljive faze, gde prva faza počinje pri
vrednosti pH vode većoj od 11,8. Prva faza se odvija prema hemijskoj
reakciji:

H 2 CO3 + 2NaOH R Na 2 CO3 + 2H 2 O (8.6)

U ovoj fazi preovladavaju karbonati (CO32- ). Kada je pH vrednost u

opsegu od 8,3 do 11,8 odvija se druga faza prema hemijskoj reakciji:

H 2 CO3 + Na 2 CO3 R 2NaHCO3 (8.7)

Količina karbonata (HCO32- ) se povećava sa padom vrednosti pH. U

trećoj fazi (vrednost pH manja od 8,3), količina rastvorenog ugljen-
dioksida raste, a kriva neutralizacije nastavlja da pada. Pri pH = 5 sav
ugljen-dioksid je fizički rastvoren u vodi. S obzirom na zakonske norme i
zahtevani kvalitet vode treća faza obično i ne započne jer je potrebna
vrednost pH viša u odnosu na vrednost koja je u ovoj fazi. Kod alkalnih
otpadnih voda gde je vrednost pH iznad 12, ugljen-dioksid je izuzetno
 188

efikasno sredstvo za neutralizaciju jer dolazi do nastajanja karbonata kao

primarnog jona. Pri ovim vrednostima pH vode 1 kg rastvorenog ugljen-
dioksida ekvivalentan je količini od 2,2 kg koncentrovane 100 %-tne
sumporne kiseline. Efikasnost ugljen-dioksida kao sredstva za
neutralizaciju se smanjuje kako se pH vode približava vrednosti od 8,3.
Ako se pH vrednost od 8,3 uzme kao relevantna, tada je količina od
približno 1,1 kg sumporne kiseline ekvivalentna 1 kg ugljen-dioksida
rastvorenog u vodi. Kada se formira bikarbonat efikasnost ugljen-dioksida
se još smanjuje. Uporedni prikaz potrošnje ugljen-dioksida i mineralnih
kiselina pri neutralizaciji alkalnih otpadnih voda prikazan je na slici 8.2.

Slika 8.2 Uporedni prikaz potrošnje ugljen-dioksida i mineralnih kiselina:

1 - 100 %-tna sumporna kiselina, 2 - ugljen-dioksid, 3 - 36 %-tna
hlorovodonična kiselina [1]

Regulacija pH alkalnih otpadnih voda sa ugljen-dioksidom

podrazumeva postojanje:
- rezervoara za ugljen-dioksid,
- cevovoda za transport ugljen-dioksida do mesta injektiranja u vodu,
- opreme za injektiranje ugljen-dioksida u vodu,
- panela za kontrolu (elektro i pneumatski) i doziranje,
- mesta gde se vrši regulacija (cev, mali bazen i dr.).
Za određivanje potrebne količine ugljen-dioksida za proces
neutralizacije vode najčešće je u primeni jednostavna klasična regulacija
ili regulacija pomoću modularno proporcionalnog kontrolnog sistema koji
koristi pH vode kao signal za regulaciju protoka ugljen-dioksida. U cilju
podešavanja pH vrednosti vode određivanje potrebne količine ugljen-
dioksida najčešće se vrši:
 189

- manuelnom regulacijom pH vrednosti vode,

- automatskom regulacijom pH vrednosti vode,
- regulacijom protoka CO2 na osnovu utvrđene količine CO2 po litru
vode, i dr.
Na slici 8.3 prikazan je sistem za direktno uvođenje ugljen-dioksida
u vodu sa automatskom regulacijom pH vrednosti vode.

Slika 8.3 Direktno uvođenje ugljen-dioksida u vodu sa automatskom regulacijom

pH vrednosti vode [2]

Za neutralizaciju alkalnih otpadnih voda najčešće se koriste sledeća

konstrukciona rešenja sistema sa ugljen-dioksidom:
- uvođenje i rastvaranje ugljen-dioksida kroz mikro pore creva
izrađenih od elastičnih sintetičkih materijala,
- uvođenje i rastvaranje ugljen-dioksida pomoću kružnog reaktora, i
- uvođenje i rastvaranje ugljen-dioksida pomoću uređaja sa
kuglastom mlaznicom postavljenom direktno na cev.
Sistem za uvođenje i rastvaranje ugljen-dioksida u vodi, kroz mikro
pore creva izrađenih od elastičnih sintetičkih materijala karakteriše:
 190

- visoka efikasnost rastvaranja ugljen-dioksida po celoj zapremini

vode koja se neutralizira,
- pouzdanost u radu,
- univerzalna primena,
- jednostavna montaža,
- minimalni zahtevi u pogledu zauzimanja prostora,
- mali troškovi ugradnje, eksploatacije i održavanja,
- dug vek trajanja, i dr.
Na slici 8.4 je prikazana šema sistem za uvođenje i rastvaranje
ugljen-dioksida kroz mikro pore creva izrađenih od elastičnog sintetičkog
materijala.

Slika 8.4 Sistem za uvođenje i rastvaranje ugljen-dioksida kroz mikro pore creva
od elastičnog sintetičkog materijala [3]

Za uvođenje i rastvaranje ugljen-dioksida u otpadnoj vodi,

primenjuje se sistem sa kružnim reaktorom. U zavisnosti od vrste
primene, reaktor se može montirati u glavni ili zaobilazni tok (by pass).
Potrebna količina ugljen-dioksida koja se dodaje, automatski se reguliše
pH elektrodom. Sistem za uvođenje i rastvaranje ugljen-dioksida pomoću
kružnog reaktora prikazan je na slici 8.5.
 191

Slika 8.5 Sistem za uvođenje i rastvaranje ugljen-dioksida pomoću kružnog

reaktora [3]

Za niže vrednosti pritiska i temperature primenjuju se reaktori

izrađeni od plastičnih materijala, a za više vrednosti reaktori od
nerđajućeg čelika. U tabeli 8.3 su prikazani tipovi i karakteristike kružnih
plastičnih reaktora za uvođenje i rastvaranje ugljen-dioksida u vodi
proizvođača “Linde Gas”.

Slika 8.3 Tipovi kružnih plastičnih reaktora i njihove karakteristike

*
Tip reaktora Protok vode Maksimalni radni Maksimalni
3 o
,m /h, pritisak pri 45 C protok CO2 pri 20
o
,bar, C
,kg/h,
LS-3 3÷4 6 25
LS-10 10 ÷ 12 6 100
LS-25 25 ÷ 30 6 250
LS-50 50 ÷ 60 3,3 275
*
teorijska vrednost CO2 potrebna za rastvaranje u vodi

U donosu na sistem za uvođenje i rastvaranje ugljen-dioksida u vodi, kroz

mikro pore creva kod sistema sa kružnim reaktorom postoji potreba za
dodatnom energijom. Za neutralizaciju alkalnih otpadnih voda primenjuju
se sistemi sa uvođenjem i rastvaranjem ugljen-dioksida pomoću uređaja
sa kuglastom mlaznicom postavljenom direktno na cev. U ovom slučaju
cev služi kao reaktor (slika 8.6).
 192

Slika 8.6 Sistem za uvođenje i rastvaranje ugljen-dioksida pomoću uređaja sa

kuglastom mlaznicom postavljenom direktno na cev

Karakteristike ovog sistema su slične ili iste kao karakteristike

sistema za uvođenje i rastvaranje ugljen-dioksida u vodi, kroz mikro pore
creva izrađenih od elastičnih sintetičkih materijala. Ugljen-dioksid se
može ubrizgavati u vodu u gasovitom ili direktno u tečnom stanju u
slučaju kada se zahteva veliki protok. Za unošenje i rastvaranje ugljen-
dioksida postoji relativno veliki izbor injekcionih tehnologija:
- cevni reaktor sa statičkim mešačem (za injektiranje tečnog CO2),
- cevni reaktor sa višestrukim petljama (za injektiranje tečnog CO2),
- gasno-tečne injekcione mlaznice,
- distributeri za gas različitih konstrukcionih rešenja,
- uronjeni aeratori,
- Venturi sistemi,
- šmrkovi, i dr.

8.3. Ostale primene ugljen-dioksida u tretmanu voda

Osim za neutralizaciju alkalnih otpadnih voda ugljen-dioksid je

našao primenu pri obradi i pripremi vode za piće, bezalkoholnih gaziranih
napitaka, kotlovske napojne vode u energetskim postrojenjima, bazenima
za kupanje i dr. Ugljen-dioksid se primenjuje prilikom pripreme vode za
piće u područjima gde se nalaze izvori koji imaju izuzetno meku vodu sa
niskom karbonatnom tvrdoćom. Voda sa niskom karbonatnom tvrdoćom
je potencijalno korozivna i izaziva koroziju cevovoda i opreme u kojima
se nalazi. Da bi se povećala karbonatna tvrdoća vode za piće koristi se
krečno mleko koje se dodaje sa ugljen-dioksidom u kalcijum hidrogen-
karbonat koji se rastvara u vodi pri čemu se povećava njena karbonatna
 193

tvrdoća. U odnosu na primenu za neutralizaciju alkalnih otpadnih voda,

kod obrade i pripreme vode za piće zahteva se viši stepen čistoće ugljen-
dioksida. Da bi se postigao dobar efekat karbonizacije, potrebno je
obezbediti optimalno uvođenje i dobro mešanje ugljen-dioksida u vodi. U
oblastima sa tvrdom vodom u cevovodnim sistemima dolazi do stvaranja
naslaga kamenca i smanjenja prečnika cevi. Ovo ima za posledicu
smanjenje protoka vode kroz cevovod, pa je neophodno izvršiti uklanjanje
kamenca sa zidova cevi ili zamenu cevovoda. Da bi se potpuno ili
delimično sprečile ove pojave neophodno je izvršiti omekšavanje vode
pre upotrebe. Omekšavanje tvrde vode sa visokom pH vrednosti vrši se
postupkom rekarbonizacije. Da bi se poboljšala efikasnost i smanjilo
vreme trajanja procesa omekšavanja vode pri procesu rekarbonizacije
koristi se ugljen-dioksid. Na slici 8.7 prikazan je sistem uvođenja i
regulacije ugljen-dioksida kod pripreme sirove vode za kotlovska
postrojenja.

Slika 8.7 Regulacija pH vrednosti vode pomoću ugljen-dioksida kod kule za

hlađenje vode

S obzirom da je ugljen-dioksid ekološki izuzetno prihvatljiv, našao

je primenu pri regulaciji pH vrednosti vode u bazenima za kupanje. U
njima je pH vode jedan od najvažnijih pokazatelja kvaliteta vode i treba
da iznosi oko 7,5. Primenom ugljen-dioksida za regulaciju pH vode u
bazenima za kupanje zamenjuje se hlorovodonična kiselina i smanjuje
upotreba hlora.
 194

Literatura

[1] ∗∗∗ http://www.BOC_Carbon_Dioxide_for_Water.pdf

[2] ∗∗∗ http://www.ph.control.com/index.php/direct-CO2-gas-inection.htlm
[3] ∗∗∗ http://www.lindeus.com/en/innovations/water-treatment/index.html
∗∗∗
[4] Gasovi u tretmanu vode, Linde Gas Srbija a.d. Bečej, Prospektno-
tehnička dokumentacija.
 195

KORIŠĆENI TERMINI, SKRAĆENICE I OZNAKE

Rečnik stručnih termina

operacija u obradi voda gde se gasovita faza, obično

vazduh ili kiseonik, dovodi u kontakt sa otpadnom
aeracija vodom pomoću odgovarajućeg sistema za distribuciju,
a u cilju obogaćivanja otpadne vode kiseonikom i
ostvarivanja što efikasnijeg procesa prečišćavanja
uređaj pomoću koga se vrši uvođenje vazduha u vodu
aerator
u cilju obogaćivanja vode kiseonikom
bazen sa pratećom opremom u kome se odvija proces
aeracioni bazen
aeracije čiste ili otpadne vode
predstavlja ukupnu količinu kiseonika koji se
aeracioni odnos
transportuje kroz vodu u aeracionom bazenu
aerobni proces proces koji se odvija u prisustvu vazduha (kiseonika)
veliki i plitki zemljani bazen u kome se prečišćavanje
aerobno jezero otpadne vode odvija kao proces prirodnog
prečišćavanja, uz minimalnu regulaciju
nalazi se u lebdećem stanju i sastoji se od
mikroorganizama, rastvorenih organskih i
aktivni mulj
neorganskih supstancija kao i suspendovanih i
koloidnih komponenata iz otpadne vode
bazen sa pratećom opremom u kome se odvija
bioaeracioni bazen prečišćavanje otpadne vode biološkim postupkom uz
primenu procesa aeracije
uređaj kod koga su mikroorganizmi, koji učestvuju u
procesu biorazgradnje organskih supstancija, vezani
biofiltar
za površinu nekog čvrstog materijala formirajući na
njemu tanki sloj u vidu biofilma
posuda sa pratećom merno–regulacionom opremom
gde se odvija obrada otpadne vode nekim od bioloških
bioreaktor
postupaka (obično aktivni mulj) uz primenu procesa
aeracije
uređaj pomoću koga se vrši uduvavanje
distributer vazduha komprimovanog vazduha ili tehničkog kiseonika u
vodu u vidu mehurova
efluent prečišćena otpadna voda
postupak u kome se smanjuju varijacije u protoku i
egalizacija
sastavu otpadne vode
definše zagađenje neke otpadne vode u pogledu
sadržaja BPK5 u odnosu na uobičajene vrednosti za
ekvivalentni broj
komunalne otpadne vode koje se daju u jedinicama
stanovnika (ES)
BPK5 po stanovniku i danu, na taj način se opterećenja
industrijskih otpadnih voda izražavaju odgovarajućim
 196

ekvivalentnim brojem stanovnika kao i za komunalne

otpadne vode
operacija u obradi otpadnih voda gde se mehurovi
vazduha uvode u tok otpadne vode radi izdvajanja
flotacija
suspendovanih organskih i neorganskih komponenata
(npr. kapi emulgovanog ulja, deterdženata i slično)
flotator sistem u kome se vrši flotacija otpadne vode
otpadna voda odgovarajućeg sastava koja se
influent
podvrgava postupku prečišćavanja
istaloženi deo mulja (mL/L) podeljen sa
indeks mulja
koncentracijom čvrstih čestica
plitki bazeni iskopani u zemlji kod kojih su postupci
lagune prečišćavanja otpadne vode bliski postupcima koji se
odvijaju u prirodnim vodenim sistemima
odnos povratnog fizička velična koja predstavlja odnos influenta i
mulja povratnog mulja izražen u procentima
proces proizvodnje ozona iz vazduha ili kiseonika i
ozonizacija
uvođenje u vodu u cilju obrade vode
ozon generator postrojenje u kojem se vrši proizvodnja ozona
masa kiseonika potrebna za degradaciju jednog kg
potrošnja kiseonika
BPK5
fizička veličina kojom se definiše količina unešenog
specifični kapacitet kiseonika u vodu, čija vrednost zavisi od vrednosti
unošenja kiseonika standardnog kapaciteta unošenja kiseonika,
zapreminskog protoka vazduha i visine stuba tečnosti
fizička veličina koja se izražava u procentima,
standardna
definisana odnosom standardnog kapaciteta unošenja
efikasnost transporta
kiseonika i ukupnog protoka kiseonika koji se dovodi
kiseonika
uređajem za aeraciju
fizička veličina kod procesa aeracije pri standardnim
standardna
uslovima, predstavlja odnos standardnog kapaciteta
energetskaefikasnost
unošenja kiseonika i angažovane snage potrebne za
transporta kiseonika
pogon uređaja za aeraciju
fizička veličina za slučaj aeracije pri standardnim
uslovima ispitivanja, čija vrednost zavisi od vrednosti
standardni kapacitet
zapreminskog koeficijenta transporta kiseonika,
unošenja kiseonika
ravnotežne zapreminske masene koncentracije
kiseonika i količine vode koja se aeriše
fizička veličina koja se izražava u procentima,
stvarna efikasnost definisana odnosom stvarnog kapaciteta unošenja
transporta kiseonika kiseonika i ukupnog protoka kiseonika koji se dovodi
uređajem za aeraciju
fizička veličina kod procesa aeracije pri radnim
stvarna energetska
uslovima, predstavlja odnos stvarnog kapaciteta
efikasnost transporta
unošenja kiseonika i angažovane snage potrebne za
kiseonika
pogon uređaja za aeraciju
stvarni kapacitet fizička veličina koja predstavlja proizvod standardnog
 197

unošenja kiseonika kapaciteta unošenja kiseonika i odgovarajućih

korekcionih faktora, kojima se standardni uslovi
svode na radne
fizička veličina koja se dobija kao proizvod
koeficijenta transporta kiseonika u tečnoj fazi i
zapreminski
specifične površine kontakta gasne i tečne faze u
koeficijent
procesu aeracije, to je parametar pomoću koga se
transporta kiseonika
određuje intenzitet transporta kiseonika u vodi, tj.
brzina postizanja ravnotežnog stanja

Skraćenice

BPK5 mg/L biohemijski potrebna količina kiseonika za oksidaciju

organskih supstancija heterotrofnim mikroorganizmima
u aerobnim uslovima u trajanju od pet dana pri
temperaturi od 20 oC
EOH mg/L ekstraktibilna halogena jedinjenja
HPK mg/L hemijski potrebna količina kiseonika
TOC mg/L ukupni organski ugljenik
ABS akrilonitril – butadien – stiren
EPDM etilen – propilen – dimer
HDPE polivinil visoke tvrdoće
PE polietilen
PP polipropilen
PVA polivinil – alkohol
PVC polivinil – hlorid
SAN stiren – akrilonitril
THM trihalometan

Spisak oznaka

I. Veličine
Oznaka Jedinica Naziv veličine
A m2 površina poprečnog preseka
a m2/m3 specifična površina kontakta vode i vazduha
a m3/m3 zapreminski udeo kiseonika u vazduhu
α - relativni stepen prenosa kiseonika u otpadnoj
vodi
β - relativni stepen zasićenja otpadne vode
(BPK5)d kg BPK5/dan dnevna količina organskog zagađenja
Ct kmol/m3 zapreminska molska koncentracija kiseonika
u vodi
C* kmol/m3 zapreminska molska koncentracija kiseonika
u vodi (na granici faza, moguća rastvorljivost)
cMB kg/m3 koncentracija mulja u bioaeracionom bazenu
cMR kg/m3 koncentracija mulja u recirkulaciji
cSM kg/m3 koncentracija suve mase aktivnog mulja
 198

c mg/L zapreminska masena koncentracija kiseonika

u vodi
c* mg/L ravnotežna zapreminska masena
koncentracija rastvorenog kiseonika u vodi
ravnotežna zapreminska masena
koncentracija rastvorenog kiseonika u čistoj
ch* mg/L vodi pri standardnim uslovima, korigovana u
odnosu na visinu stuba tečnosti iznad
distributera vazduha i molski udeo kiseonika
u vazduhu
cn∗ mg/L ravnotežna zapreminska masena
koncentracija kiseonika u vodi pri
konstantnom pritisku
cs* mg/L ravnotežna zapreminska masena
koncentracija kiseonika u vodi
co mg/L početna zapreminska masena koncentracija
kiseonika u vodi
C O3 g/m3(O2+O3) zapreminska masena koncentracija ozona
cul mg/L zapreminska masena koncentracija
zagađujućih komponenata u otpadnoj vodi
(influentu)
D, d m prečnik
DAB m2/s koeficijent molekularne difuzije
Δp Pa pad pritiska
E % standardna efikasnost transporta kiseonika
E' % stvarna efikasnost transporta kiseonika
Ee kg/kWh standardna energetska efikasnost transporta
kiseonika
Ee' kg/kWh stvarna energetska efikasnost transporta
kiseonika
εG m3/m3(G+L) zapreminski udeo vazduha u sistemu vazduh
voda
ηe - koeficijent iskorišćenja snage
F m karakteristična dimenzija distributera vazduha
g m/s2 ubrzanje sile Zemljine teže
g kg/kg maseni udeo kiseonika u vazduhu
G kg/h maseni protok
H, h m visina vodenog stuba
kmol(O2 + L)
Ha Pa ⋅ Henrijeva (Henry) konstanta
kmolO2
YO3 kg/kg, % masena koncentracija ozona na izlazu iz ozon
generatora
x kmol O2/ molski udeo rastvorenog kiseonika u vodi
kmol(O2+L)
y kmol/kmol molski udeo kiseonika u vazduhu
 199

yO3 kg O2/kg(O2+O3),
maseni udeo ozona u mešavini sa kiseonikom
%
KG kmol/m2·s· Δ p koeficijent prenosa kiseonika sa strane
vazduha
KL kmol/m2·s· Δ C koeficijent prenosa kiseonika sa strane vode
kG kmol/m2·s· Δ p koeficijent transporta kiseonika u vazduhu
kL kmol/m2·s· Δ C koeficijent transporta kiseonika u vodi
kLa 1/s zapreminski koeficijent transporta kisonika
Q m3/s zapreminski protok
QMR m3/s protok u recirkulaciji
.
mO2 kg/h potrošnja kiseonika (maseni protok kiseonika)
. maseni protok kiseonika na izlazu iz ozon
(mO2 )iz kg/h
generatora
(mO2 ) S m3/kg O3 specifična potrošnja kiseonika za proizvodnju
ozona
(mO3 ) s g/m3 vode specifična potrošnja ozona
mSM kgSM masa suve supstancije aktivnog mulja
.
mO3 kg/h ukupna potrošnja ozona (maseni protok)
μ Pa·s koeficijent dinamičke viskoznosti
Ni - broj isparivača
n - broj distributera, broj ozon generatora
OC kg/h standardni kapacitet unošenja kiseonika
OC' kg/h stvarni kapacitet unošenja kiseonika
OCh g O2/(m3·m) specifični kapacitet unošenja kiseonika
(OC)B kg O2/kg BPK5 potrebna količina kiseonika za održavanje
aerobnih uslova u bioaeracionom bazenu
(OO)BB kg BPK5/dan ukupno organsko opterećenje bioaeracionog
bazena
P kW snaga
p Pa parcijalni pritisak kiseonika u vazduhu
pr Pa najmanji radni pritisak (apsolutni)
pmin Pa minimalni radni pritisak
pn bar pritisak pri normalnim uslovima (atmosferski
pritisak)
r kg O2/kg BPK5 faktor prenosa kiseonika
re % udeo recirkulisanog mulja
RO2 kg/h stvarna potreba za kiseonikom
RSM kg BPK5/ opterećenje mase mulja
(kg SM·dan)
Rv kg BPK5/ zapreminsko opterećenje bioaeracionog
(m3·dan) bazena
ρ kg/m3 gustina
 200

s mm debljina zida
Sc - Šmitov (Schmidt) broj
Sh - Šervudov (Sherwood) broj
σ N/m površinski napon
T K apsolutna temperatura
o
t C temperatura
τ h, s vreme
θ - temperaturski korekcioni faktor
V m3 zapremina
V m3/s zapreminski protok
Vn m3/h nominalni kapacitet jednog atmosferskog
isparivača
. potrošnja kiseonika (zapreminski protok
V O2 m3/h
kiseonika)
(VO2 ) s specifična potrošnja kiseonika za proizvodnju
m3/kg O3
ozona
v m/s brzina

Indeksi
b mehur
d distributer vazduha
d dnevno
doz dozvoljeno
G gasovita faza (vazduh)
h hidrauličko
inst instalisano
L tečna faza (voda)
let letnji uslovi
m mulj
min minimalno
r radno
r relativno
rad radno
red redukovano
s standardni uslovi
s spoljašnji
u unutrašnji
uk ukupno
ul ulazno
zim zimski uslovi
ξ lokalni otpori u cevovodu
0 početno (nulto)
' stvarna vrednost
 201

PRILOZI
PRILOG 1. Uređaj za merenje koncentracije rastvorenog kiseonika u
vodi proizvođača ENDRESS+HAUSER

Princip rada uređaja E&H 905 - S

Metod određivanja koncentracije rastvorenog kiseonika jon-

selektivnom elektrodom spada u standardne metode za ispitivanje
higijenske ispravnosti vode. Elektrodni senzorski sistem je
potenciometrijski. On se zasniva na stvaranju električnog potencijala
između elektroda. U ravnotežnim uslovima merena veličina, tj.
koncentracija rastvorenog kiseonika je srazmerna struji, tj. potencijalu
između elektroda. Elektrode, tj. katoda i anoda se proizvode od
plemenitih metala (zlato, srebro) i uronjene su u elektrolit koji se zadržava
u sistemu pomoću membrane. Metal se postavlja na temenu membrana.
Pošto su katoda i anoda napravljene od različitih metala između njih
postoji odgovarajući potencijal, odvija se redukcija kiseonika na površini
katode do hidroksilnog jona (OH-). Na taj način se stvara električna struja
koja je direktno proporcionalna količini kiseonikovih molekula koji
stignu na katodu. Elektronski merač elektrodnog sistema za rastvoreni
kiseonik se kalibriše prema uputstvu proizvođača, a za odgovarajući
nadpritisak (nadmorsku visinu). Osetljivost sistema za merenje, tj. odziv
zavisi od dinamike reakcije na međupovršini elektrodni sistem–uzorak.
Brzina fluida koji je predmet ispitivanja treba da bude veća od minimalne
koju propisuje proizvođač.
Potenciometrijski metod merenja rastvorenog kiseonika je
preporučljiv kako za određivanje rastvorenog kiseonika u laboratorijskim
uslovima tako i za kontinualno registrovnje koncentracije rastvorenog
kiseonika u prirodnim vodama, procesnim vodama, biološkim procesima,
tj. za kontinualno praćenje sadržaja rastvorenog kiseonika. Ovaj metod je
primenljiv za vode koje sadrže suspendovane ili rastvorene supstancije,
kao i supstancije koje ometaju proces merenja kod drugih metoda kao što
su sulfiti, tiosulfati, oksidujući joni metala, hipohloriti, i dr. Zbog
mogoćnosti primene na različite vrste vode i za procesne i laboratorijske
uslove rada merni uređaji koji rade na bazi potenciometrijskog
određivanja koncentracije rastvorenog kiseonika su vrlo često u upotrebi.

Tehničke karakteristike

Osnovne komercijalno–tehničke karakteristike uređaja za merenje

koncentracije rastvorenog kiseonika su:
 202

- Proizvođač: ENDRESS + HAUSER,

- Tip: 905-S,
- Odziv merača: 90 % vrednosti posle 30 s pri t = 20 oC,
99 % vrednosti posle 80 s pri t = 20 oC,
- Debljina membrane: 25 μm,
- Maksimalno dozvoljeni pritisak: 10 bar.
Merni uređaj se sastoji iz sledećih delova:
- merni instrument sa digitalnim pokazivanjem (U = 220 V),
- merna sonda sa pripadajućim kablom (l = 7 m),
- nosač sonde.
Na slici P1.1 su prikazani osnovni elementi uređaja za merenje
koncentracije rastvorenog kiseonika.

Slika P1.1 Osnovni elementi uređaja za merenje koncentracije

rastvorenog kiseonika: 1 - elektronski instrument, 2 - sonda sa kablom,
3 - nosač sonde

U sklopu sonde nalaze se tri elektrode. Kod uobičajenih mernih

sondi sistem rada je baziran na dvema elektrodama dok je kod merne
sonde 905-S zastupljen sistem sa katodom i anodom koja se sastoji iz dve
elektrode, radne i referentne. Referentna elektroda ima funkciju da
reguliše potencijal katode i ona je nezavisna od signalne struje. Signalna
struja koja se javlja kao rezultat razlike potencijala između elektroda teče
 203

od katode koja se nalazi na vrhu sonde do anode. Potencijal anode se

kontroliše pomoću potencijalno-statičkog regulacionog kola na taj način
što samo signal koji se generiše na katodi može doći do anode. Rezultat
ovakvog sistema je povećana tačnost i pouzdanost merenja. Elektrode se
nalaze u odgovarajućem kućištu koje obavezno mora da bude napunjeno
elektrolitom.
Funkcionalnost uređaja za merenje zavisi najviše od fizičkog stanja
elektroda i elektrolita u mernoj sondi. U zavisnosti od karakteristika
elektrolita potrebno je posle izvesnog vremena vršiti zamenu istog, a sve
radi ispravnog funkcionisanja uređaja za merenje rastvorenog kiseonika.
U slučaju da rok upotrebe elektrolita istekne može doći do pojave
neželjenih hemijskih reakcija koje mogu oštetiti elektrode, dok u slučaju
oštećenja membrane može doći kako do neželjenih hemijskih reakcija
tako i do isticanja elektrolita iz sonde. Isto tako potrebno je pri zameni
elektrolita izvršiti čišćenje elektroda odgovarajućim rastvorom. Zbog
svega navedenog je vrlo bitno obratiti pažnju na stanje elektroda,
elektrolita i membrane na vrhu sonde. Na slici P1.2 je prikazana sonda
E&H 905-S sa svojim osnovnim delovima.

Slika P1.2 Prikaz sonde E&H 905-S: 1 - telo sonde sa integrisanim

elektronskim sistemom, 2 - katoda (zlatna), 3 - radna anoda (srebrna),
4 - referentna anoda (srebrna), 5 - membrana, 6 - elektrolit, 7 - nosač
membrane, 8 - zaštitni poklopac, 9 - priključak za nosač sonde, 10 - kabl za vezu
sa instrumentom
 204

Sam instrument ima u ogovarajućem memorijskom modulu

ubačenu tabelu zavisnosti ravnotežnih koncentracija kiseonika u vodi od
temperature.

Kalibracija instrumenta

Ručna kalibracija

- Merna sonda se očisti i osuši;

- Sonda se poveže sa elektronskim instrumentom, a sam instrument
se priključi na napajanje od 220 V;
- Izmeri se temperatura vazduha u okolini merne sonde pri tome
vodeći računa da sonda i termometar ne budu pod direktnim
uticajem sunčeve svetlosti;
- Sačeka se 20 minuta da bi se merna sonda adaptirala na okolnu
temperaturu;
- Iz tabele P1.1 se očitava vrednost ravnotežne zapreminske masene
koncentracije kiseonika u vodi za izmerenu temperaturu okolnog
vazduha;
- Iz tabele iz prospekta proizvođača sonde se očitava vrednost
korekcionog faktora pritiska u zavisnosti od nadmorske visine;
- Izračuna se kalibraciona vrednost prema sledećem izrazu:
ccal = cn* ⋅ CP
gde je:
CP , - , - korekcioni faktor pritiska (tabela P1.2).
- Pomoću kalibracionog potenciometra se podešava vrednost masene
koncentracije rastvorenog kiseonika na izračunatu vrednost preko
izraza P1.1.
- Merna sonda se postavlja u tečnost koja se ispituje.

Tabela P1.1 Ravnotežne koncentracije kiseonika u čistoj vodi, u

zavisnosti od temperature pri atmosferskom pritisku od 1013 mbar
t cn* t cn* t cn* t cn*
,°C, ,°C, ,°C, ,°C,
,mg/L, ,mg/L, ,mg/L, ,mg/L,
0 14,64 10,5 11,12 21 8,90 31,5 7,36
0,5 14,43 11 10,99 21,5 8,82 32 7,30
1 14,23 11,5 10,87 22 8,73 32,5 7,24
1,5 14,03 12 10,75 22,5 8,65 33 7,18
2 13,83 12,5 10,63 23 8,57 33,5 7,12
2,5 13,64 13 10,51 23,5 8,49 34 7,06
3 13,45 13,5 10,39 24 8,41 34,5 7,00
3,5 13,27 14 10,28 24,5 8,33 35 6,94
4 13,09 14,5 10,17 25 8,25 35,5 6,89
4,5 12,92 15 10,06 25,5 8,18 36 6,83
 205

5 12,75 15,5 9,95 26 8,11 36,5 6,78

5,5 12,58 16 9,85 26,5 8,03 37 6,72
6 12,42 16,5 9,74 27 7,96 37,5 6,67
6,5 12,26 17 9,64 27,5 7,89 38 6,61
7 12,11 17,5 9,54 28 7,82 38,5 6,56
7,5 11,96 18 9,45 28,5 7,75 39 6,51
8 11,81 18,5 9,35 29 7,69 39,5 6,46
8,5 11,67 19 9,26 29,5 7,62 40 6,41
9 11,53 19,5 9,17 30 7,55 40,5 6,36
9,5 11,39 20 9,08 30,5 7,49
10 11,25 20,5 8,99 31 7,42

Tabela P1.2 Korekcioni faktor CP u zavisnosti od nadmorske visine

Nadmorska Nadmorska Nadmorska Nadmorska
visina
CP ,
visina,
CP , visina
CP , visina
CP ,
,m, - ,m, - ,m, - ,m, -
20 0,998 420 0,952 820 0,909 1440 0,845
40 0,995 440 0,950 840 0,907 1480 0,841
60 0,993 460 0,948 860 0,904 1520 0,837
80 0,991 480 0,946 880 0,902 1560 0,834
100 0,988 500 0,943 900 0,900 1600 0,830
120 0,986 520 0,941 920 0,898 1700 0,820
140 0,984 540 0,939 940 0,896 1800 0,810
160 0,981 560 0,937 960 0,894 1900 0,801
180 0,979 580 0,935 980 0,892 2000 0,792
200 0,977 600 0,932 1000 0,890
220 0,975 620 0,930 1040 0,886
240 0,972 640 0,928 1080 0,882
260 0,970 660 0,926 1120 0,877
280 0,968 680 0,924 1160 0,873
300 0,966 700 0,922 1200 0,869
320 0,963 720 0,919 1240 0,865
340 0,961 740 0,917 1280 0,861
360 0,959 760 0,915 1320 0,857
380 0,957 780 0,913 1360 0,853
400 0,954 800 0,911 1400 0,849

Primer izračunavanja

Izmerena temperatura: 18 oC,

Nadmorska visina: 500 m.

............................
Za izrmerenu temperaturu 18 oC vrednost ravnotežne masene
koncentracije kiseonika u čistoj vodi iznosi cn* = 9, 45 mg/L (tabela
P1.1).
 206

Korekcioni faktor za nadmorsku visinu 500 m iznosi Cp = 0,94

(tabela P1.2).
Zamenom brojnih vrednosti u izrazu (P1.1) dobija se:

ccal = cn* ⋅ CP = 9, 45 ⋅ 0,94 = 8,88 mg/L.

Zatim se vrši podešavanje kalibracione vrednosti masene

koncentracije kiseonika na 8,88 mg/L pomoću potenciometra.

Automatska kalibracija

- Merna sonda se očisti i osuši;

- Sonda se poveže sa elektronskim instrumentom, a sam instrument
se priključi na napajanje od 220 V;
- Sačeka se 20 minuta na adaptaciju merne sonde na okolnu
temperaturu;
- Pritisne se dugme za kalibraciju na instrumentu i očita kalibraciona
vrednost;
- Otpusti se dugme za kalibraciju i pomoću kalibracionog
potenciometra podešava vrednost koncentracije rastvorenog
kiseonika na očitanu vrednost;
- Merna sonda se stavlja u tečnost koja se ispituje.
Elektronski uređaj za merenje sadržaja rastvorenog kiseonika ima
osobinu temperaturske samokompenzacije, što znači da se vrednosti
koncentracije zasićenja vode kiseonikom menjaju sa promenom
temperature u okolini instrumenta, čime je problem uticaja promene
temperature na tačnost merenja prevaziđen.
 207

PRILOG 2. Uređaj za merenje koncentracije rastvorenog kiseonika u

vodi HANNA INSTRUMENTS 9142

Princip rada uređaja HI 9142

Ovaj uređaj služi za merenje koncentracije rastvorenog kiseonika u

vodi za piće, otpadnim vodama, vodi koja se koristi za uzgoj ribe, i dr.
Koncentracija kiseonika koja se određuje izražava se u mg/L. Merni
uređaj je smešten u grubu vodootpornu kutiju za maksimalnu zaštitu na
terenu kao i u laboratoriji. Sonda za registrovanje rastvorljivosti kiseonika
ima membranu prekrivenu polarografskim senzorima, koja je smeštena u
termistoru u kome se još vrši kompenzacija temperature. Tanka propusna
membrana obezbeđuje izolaciju senzorskih elemenata od testiranog
rastvora, ali dopušta ulazak kiseonika. Kada je napon doveden senzoru,
kiseonik koji prolazi kroz membranu uzrokuje strujanje omogućavajući
određivanje koncentracije kiseonika.
Nakon kalibracije mernog uređaja i uklanjanja zaštitnog poklopca
vrši se uranjanje vrha sonde u uzorak koji se testira. Neophodno je da se i
senzor za kompenzaciju temperature takođe uroni u analizirani uzorak. Za
tačno merenje rastvorljivosti kiseonika zahteva se minimalna brzina
strujanja vode od 0,3 m/s. Na ovaj način se omogućava da se kiseonik
koji se zadržava ispred površine membrane konstantno dopunjava. Strujni
tok obezbeđuje adekvatnu cirkulaciju. Potrebno je proveriti da li je brzina
vode zadovoljavajuća i sačekati da se vrednost očitavanja na pokazivaču
stabilizuje. Ako je očitavanje na pokazivaču stabilno, merenje je ispravno,
ukoliko vrednost očitavanja raste, brzina strujanja vode nije odgovarajuća.
Tokom merenja na terenu, ovi uslovi se mogu simulirati ručno
manipulišući sondom. Precizna očitavanja nisu moguća dok tečnost
miruje. Tokom laboratorijskih merenja, koristi se magnetni merač da bi
osigurao određenu brzinu tečnosti koja se preporučuje. U ovom slučaju
greška tokom difuzije kiseonika prisutnog u vazduhu koji se nalazi u
rastvoru je svedena na minimum. U svakom slučaju vreme potrebno za
postizanje termičke ravnoteže između sonde i uzorka mora biti
omogućeno (nekoliko minuta za razliku temperature od nekoliko stepeni).
Ako uzorak sadrži soli ili ako se merenje izvodi na različitoj
nadmorskoj visini u odnosu na nivo mora, očitane vrednosti se moraju
korigovati, uzimajući u obzir manji stepen rastvorljivosti kiseonika.

Tehničke karakteristike uređaja HI 9142

Osnovne komercijalno–tehničke karakteristike uređaja za merenje

koncentracije rastvorenog kiseonika su:
 208

- Proizvođač: HANNA INSTRUMENTS,

- Tip: HI 9142,
- Merni opseg: od 0,0 do 19,9 mg/L,
- Tačnost: ± 1,5 % od pune skale,
- Podela instrumenta: 0,1 mg/L,
- Kompenzacija temperature: automatska od 0 do 30 oC,
- Sonda: HI 76407/4 polarografska sa 4 metra kabla.
Na slici P2.1 su prikazani osnovni elementi uređaja za merenje
koncentracije rastvorenog kiseonika.

Slika P2.1 Osnovni elementi uređaja za merenje koncentracije rastvorenog

kiseonika: 1 - prostor za baterije, 2 - konektor, 3 - ekran od tečnog kristala,
4 - dugme za uključivanje (ON/OFF), 5 - dugme za kalibraciju,
6 - kalibracioni zavrtanj, 7 - kalibracioni zavrtanj za podešavanje nule

Telo sonde za merenje koncentracije rastvorenog kiseonika je

napravljeno od ojačane plastike čime joj je maksimalno produžen vek
trajanja. Temperaturni senzor termistora obezbeđuje kompenzaciju
temperature pri merenju testiranog uzorka. Preporučuje se da zaštitni
poklopac bude postavljen na sondu kada ona nije u upotrebi kako bi se
zaštitila od oštećenja i prljavštine.
 209

U cilju ostvarivanja tačnog i stabilnog merenja neophodno je da je

površina membrane savršeno pripremljena. Ova polupropusna membrana
izoluje elemente senzora od okruženja, ali dopušta kiseoniku da uđe u nju.
Ukoliko se uoči bilo kakva zaprljanost membrane treba je pažljivo oprati
destilovanom ili dejonizovanom vodom. Ako postoji neka nepravilnost ili
je vidljivo neko oštećenje membrana se mora zameniti. Na slici P2.2 je
prikazana sonda HI 76407/4 sa svojim osnovnim delovima.

Slika P2.2 Prikaz sonde HI 76407/4: 1 - sonda, 2 - zaštitni poklopac,

3 - vodootporni kabl za vezu sa instrumentom, 4 - polipropilensko telo
sonde, 5 - senzor temperature, 6 - O-ring prsten, 7 - anoda od srebro-hlorida,
8 - katoda od platine (senzor), 9 - teflonska propusna membrana,
10 - poklopac membrane
Kalibracija instrumenta HI 9142
- uključiti instrument pritiskom na ON/OFF dugme,
- za tačnu kalibraciju, preporučuje se da se sačeka najmanje 15
minuta kako bi se osiguralo precizno podešavanje sonde,
- ukloniti zaštitni poklopac sa sonde za merenje rastvorljivosti
kiseonika.

Nulta kalibracija

- uroniti sondu u HI 7040 rastvor za podešavanje nule i lagano je

pomerati 2 do 3 minuta,
 210

- sačekati 2 minuta da se vrednost na ekranu ustali kako bi se moglo

početi sa očitavanjem,
- zavrtnjem za nultu kalibraciju podesiti vrednost koncentracije
rastvorenog kiseonika na "0.0".

Radna kalibracija

- oprati sondu čistom vodom radi uklanjanja svih ostataka nultog

rastvora HI 7040,
- osušiti sondu i sačekati nekoliko minuta da se očitavanje na ekranu
ustali,
- držati pritisnutim dugme za kalibraciju,
- podesiti kalibracioni zavrtanj na gornjem delu instrumenta tako da
vrednost očitavanja na ekranu bude "100 %" u periodu dok se drži
pritisnuto dugme za kalibraciju,
- otpustiti dugme za kalibraciju nakon čega će se na ekranu pojaviti
brojna vrednost koncentracije rastvorenog kiseonika u mg/L.
Nulta kalibracija mernog uređaja HI 9142 je veoma stabilna, stoga
je ova procedura neophodna samo kada se menja sonda, dok se za radnu
kalibraciju preporučuje ponavljanje procedure jednom sedmično.