ʐʝʒʠʔʝʡʙʟʗʑʏ

ʗʞʝʖʜʏʸʔʙʟʝʖ
ʤʟʗʠʡʏȅʥʟʙʑʢ

Ȉʐˑˆ˔ˈˑ˕ˍ˓ˋ˅˃˖ˋ˔˕ˑ˓ˋˬˋˍ˓ˑˊ
ʗ˔˖˔˃ʤ˓ˋ˔˕˃
Ȉʖ˃ˬˈˇːˋ˙˃˯˖ˇˋˋ˒˓ˋ˓ˑˇˈ˔
ʐˑˆˑˏ˖ʗ˔˖˔˖ʤ˓ˋ˔˕˖ˆ˓˃ˇˋ
ʥ˓ˍ˅˖ˍ˃ˑˎˋ˕˖˓ˆˋˬ˔ˍ˖ˊ˃ˬˈˇːˋ˙˖
Ȉʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˃ˍ˃ˑˋˍˑː˃ʐ˖ˇ˖˱ˈˆ
ʥ˃˓˔˕˅˃ʐˑˉˋˬˈˆ
Ȉʸˈˇˋːˑ˖ˊ˃ˬˈˇːˋ˙ˋ˔˃ʤ˓ˋ˔˕ˑˏ
˒ˑˊː˃ˬˈˏˑʐˑˆ˃ʝ˙˃

ʓ̈̋˻̀ʤ̈̀̉̊̆˺˼̆̃˸˿˸̂Ȅ
˔˃˅˓ˈˏˈː˃˔˓˒˔ˍ˃˗˓ˈ˔ˍ˃Ǥ
ʞʟʏʑʝʠʚʏʑʜʗʙʏʡʗʤʗʖʗʠ͹
αω
ʝ˕ˍ˓ˋ˅ˈ˰ˈ Ȅ ʞˑ˛˕ˑ
˔˖ ʐˑˆ ˋ ˔˅ˈ˕ ˒ˑ˕˒˖ːˑ
ˇ˓˖ˆ˃˚ˋˬˋǡ˒˓ˋ˚ˈˏ˖ˬˈʐˑˆ
˔˕˅ˑ˓ˋˑ˚ˑ˅ˈˍ˃ˋ˔˅ˈ˕ǡ˚ˑ-
˅ˈˍːˈˏˑˉˈ˔˅ˑˬˋˏ˕˓˖-
ˇˑˏˋː˃˒ˑ˓ˑˏˇ˃ˇˑ˥ˈˇˑ
ʒˑ˔˒ˑˇ˃Ǥʡˑˊː˃˚ˋˇ˃˚ˑ-
˅ˈˍːˈˏˑˉˈˇ˃˄˖ˇˈ˄ˎˋ-
ˊ˖ʐˑˆ˃˒ˑ˔˅ˑˬˑˬˊ˃˔ˎ˖ˊˋǡ
ˬˈ˓ˍˑˎˋˍˑˆˑˇˇ˃˔ˈ˚ˑ-
˅ˈˍ ˕˓˖ˇˋǡ ː˃ ˍ˓˃ˬ˖ ˖ˏˋ-
˓ˈǤʠ˕ˑˆ˃ˬˈːˈˑ˒˘ˑˇːˑˇ˃
˔ˈʐˑˆ˒˓ˋ˄ˎˋˉˋː˃ˏ˃ǡˋ
ˇ˃ː˃ˏˇ˃˓˖ˬˈˋˊ˄˃˅˯ˈ˰ˈ
ˑˇ˔ˏ˓˕ˋǡˍˑˬˈːˈˏˑˉˈˏˑ
ˏˋ˔˃ˏˋ˒ˑ˔˕ˋ˱ˋǤʡ˃ˬ˒ˑ-
ˍ˓ˈ˕ ʐˑˆ˃ ˒˓ˈˏ˃ ˔˅ˈ˕˖ǡ
ˍˑˬˋ˒ˑ˚ˋ˰ˈ˔˕˅˃˓˃˰ˈˏǡ
ː˃˔˕˃˅˯˃ ˔ˈ ˍ˓ˑˊ ʠ˕˃-
˓ˋ ʖ˃˅ˈ˕ǡ ˍ˓ˑˊ ʤ˓ˋ˔˕ˑ-
˅ˑ ˑ˚ˑ˅ˈ˚ˈ˰ˈ ˋ ˍ˓ˑˊ
˒ˑ˔ˎ˃˰ˈʓ˖˘˃ʠ˅ˈ˕ˑˆǡˍˑˬˋ
ː˃˔˔˃˄ˋ˓˃ː˃ʚˋ˕˖˓ˆˋˬˋǡ
ː˃ˊˋ˅˃ˏˑ ˑ˕ˍ˓ˋ˅ˈ˰ˈˏ
ʐˑˉˋˬˋˏǤ ʝːˑ ˅˓˘˖ːˋ ˖
ʐ˖ˇ˖˱ˈˏ ˙˃˓˔˕˅˖ǡ ˍ˃ˇ˃
˱ˈˏˑʐˑˆ˃ˆˎˈˇ˃˕ˋǷˎˋ˙ˈˏ
˖ˎˋ˙ˈDzǤʢˑ˅ˑˏˍˑː˃˚ːˑˏ
ˑ˕ˍ˓ˋ˅ˈ˰˖ ˖˚ˈ˔˕˅˖ˬˈˏˑ
ˍ˓ˑˊʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˖ǡ˒˃ˏˑˉˈ-
ˏˑ˓ˈ˱ˋˇ˃˔ˈʐˑˆː˃ˏ˃ˑ˕-
ˍ˓ˋ˅˃ˎˋ˕˖˓ˆˋˬ˔ˍˋȄˍ˓ˑˊ
˔˃˄˓˃˰ˈː˃˓ˑˇ˃ǡ˥˃ˍˑː˃
ˋ˔˅ˈ˛˕ˈːˋˍ˃ˑˍˑˬˈˇːˑˆ
ˈ˒ˋ˔ˍˑ˒˃Ǥ
͡͠
ʐ̆˻̉˽̆̊̂̈̀˺˸̡̋̀̉̊̆̈̀̀̂̈̆˿ʗ̉̋̉˸ʤ̈̀̉̊˸
И поред тога што Бог није присутан међу људима по природи,
тј. физички, он се ипак откривао људима на разне начине. У Ст.
Завету се открива преко Аврама, преко старозаветних пророка
и праведника. У последње дане Бог је себе открио људима преко
свога Сина, који је постао човек. Исус Христос
је Бог, Син Божији, који је постао човек и који
је у себи открио Бога Оца људима. Зашто је ово
важно у контексту остварења личне заједнице
човека с Богом? Зар нисмо раније рекли да фи-
зичко одсуство Божије јесте услов за остварење
слободне заједнице човека с Њим, зато што
нам то физичко одсуство оставља слободу?
Како можемо помирити оно што смо раније
рекли о физичкој одсутности Бога и откривењу
Бога у Исусу Христу? У чему је за човека значај
откривења Божијег у Исусу Христу?
Откривење Божије је битно за човека и
остварење његове заједнице с Богом зато што
на тај начин Бог показује да заиста постоји.
Да се Бог није открио, раније преко староза-
ветних праведника, а у последње време преко
свога Сина, који је постао човек Исус Христос,
човек не би могао да оствари истинску личну
заједницу с њим. Бог би без откривења Божијег
био само идеја, фикција и човек не би могао
да буде личност. Јер, везујући се за идеје, за
фикције, тј. за оно што реално не постоји, човек
би престао да буде личност. Постао би болесно,
шизофрено биће. Јер, да бисте били личност
није довољно да нешто слободно волите, већ
је потребно да и вас неко други слободно воли.
Да не постоји Бог као личност, тада ни човек
не би постојао као личност. Откривење Божије,
које указује да Бог заиста постоји, апсолутно
 ʚʗʦʜʝʠʡʤʟʗʠʡʝʑʏ

је потребно да би човек имао реалну заједницу с њим и да би у

тој заједници био то што јесте: човек.
Већ смо нагласили да би свако откривење Бога по природи ʑ˃ˊːˈ˔ˈ˰ˈʒˑ˔˒ˑˇ˰ˈȄ˔˃˅˓ˈˏˈː˃
укинуло човекову слободу у односу с Њим и било би човеку ˔˓˒˔ˍ˃˗˓ˈ˔ˍ˃Ǥ
наметнуто. То, такође, значи да ако би човек изгубио слободу ʠ˅ˑˬˋˏ˅˃ˊːˈ˔ˈ˰ˈˏː˃ːˈ˄ˑǡʒˑ˔˒ˑˇ
у односу на Бога, као и Бог у односу на човека, не би било ни ʗ˔˖˔ʤ˓ˋ˔˕ˑ˔˖˅ˑˇˋ˯˖ˇ˔ˍ˖˒˓ˋ˓ˑˇ˖
˖ˉˋ˅ˑ˕ʠ˅ˈ˕ˈʡ˓ˑˬˋ˙ˈǤʝ˔ˋˏ˕ˑˆ˃ǡ
човека као личности, а самим тим ни Бог не би био важан за чо- ˕ˋˏ ˋ˔˕ˋˏ ˇˑˆ˃˥˃ˬˈˏ ˑˏˑˆ˖˱˃˅˃
века. У том случају би човек био ствар за Бога, а за ствари није ː˃ˏ˃˯˖ˇˋˏ˃ˑ˔˕˅˃˓ˈ˰ˈ˔ˎˑ˄ˑˇːˈ
важно да ли Бог постоји или не постоји. Зато се Бог открива, ˊ˃ˬˈˇːˋ˙ˈ˔˃ʐˑˆˑˏǤ

͡͡
ʞʟʏʑʝʠʚʏʑʜʗʙʏʡʗʤʗʖʗʠ͹
ʡˋǡˍˑˬˋ˓˃ˇˋː˃˔ˋ˔˒˖ːˋˇˑˏˑ˔˕˓ˑˬ
˔˒˃˔ˈ˰˃ǡˋˑːˑ˛˕ˑˬˈː˃ˊˈˏ˯ˋ˔ˬˈǦ
ˇˋːˋ˅˛ˋ˔˃ːˈ˄ˈ˔ˍˋˏǡ˅˃ˊːˈˑ˔ˋ˔ˈ
˖˔ˎ˃˅ˋǡʤ˓ˋ˔˕ˈʐˑˉˈː˃˛ǡːˋˍ˃ˍˑ
˔ˈːˈˑˇ˅˃ˬ˃ˬ˖˱ˋˑˇː˃˔ˋˍˎˋ˙˃ˑ˔ˋ
ˑːˋˏ˃ˍˑˬˋ˕ˈ˅ˑˎˈǣǷʸ˃˔˃ˏ˔˃˅˃ˏ˃
ˋːˋˍˑ˅˃ˏːˋ˛˕˃ːˈˏˑˉˈǨDz
ȋʥ˓ˍ˅ˈː˃˒ˈ˔ˏ˃˒˓˃ˊːˋˍ˃ʑ˃ˊːˈ˔ˈ˰˃
ʒˑ˔˒ˑˇ˰ˈˆȄʠ˒˃˔ˑ˅ˇ˃ː˃Ȍ
ʐˑˆ˔ˈˑ˕ˍ˓ˋ˅˃ˑ˯˖ˇˋˏ˃ː˃˓˃ˊːˈː˃˚ˋːˈǤʐˑˆ˄ˋ˄ˈˊˑ˕ˍ˓ˋ˅ˈ˰˃˄ˋˑ˔˃ˏˑˋˇˈˬ˃ǡ˃˚ˑ˅ˈˍ
ːˈ˄ˋˏˑˆ˃ˑˇ˃˄˖ˇˈˎˋ˚ːˑ˔˕Ǥʐˑˆ˔ˈːˈˑ˕ˍ˓ˋ˅˃˒ˑ˒˓ˋ˓ˑˇˋǡ˅ˈ˱ˍ˓ˑˊ˯˖ˇˈˍ˃ˑˎˋ˚ːˑ˔˕Ǥ
ʐˈˊ˔ˎˑ˄ˑˇˈǡ˕ˬǤ˄ˈˊ˖ˊˇˋˊ˃˰˃˚ˑ˅ˈˍ˃ˋˊː˃ˇ˒˓ˋ˓ˑˇˈǡːˈˏˑˆ˖˱ˈˬˈ˒ˑˊː˃˕ˋˆ˃ˍ˃ˑˎˋ˚ːˑ˔˕Ǥ
͢͡
како у Ст. Завету преко праведника, тако и у Новом преко Сина
Исуса Христа, на начин који не укида човекову слободу. Бог се
не открива по природи, већ кроз људе као личност. У Христу
се оваплотила личност Сина Божијег а не божанска природа.
Признати да постоји Бог Аврамов, Исаков, Јаковљев, као и Бог
и Отац Господа Исуса Христа, претпоставља човекову слободу.
Без слободе, тј. без уздизања човека изнад природе оних пре-
ко којих се открива Бог, апсолутно је немогуће познати га као
личност. Јер, и старозаветни праведници су били слаби људи,
као и ми, као што је и Исус Христос био човек и страдао је на
крсту. Видети у страдалном и распетом Исусу Христу Бога, тј.
Сина Божијег, није могуће мимо слободе и љубави према њему
као личности. На то нас упућују многи људи, тачније већина,
који су видели и живели са старозаветним пророцима, као и
са Исусом Христом, а опет нису у њима видели Бога и нису им
веровали, зато што су очекивали присуство Бога по природи, а
не као личности која је то што јесте — слободна љубав према
другом.
ʞ̆˼̉˽̊̀̉˽ǡ̈˸˿̄̀̉̃̀̀̆˼˻̆˺̆̈̀ǣ
Ȉ ʧ˕˃ˬˈˑ˕ˍ˓ˋ˅ˈ˰ˈʐˑˉˋˬˈǫ
Ȉ ʖ˃˛˕ˑˬˈːˈˑ˒˘ˑˇːˑˇ˃˔ˈʐˑˆ˒˓˅ˋˑ˕ˍ˓ˋˬˈ˯˖ˇˋˏ˃ǫ
Ȉ ʙ˃ˍˑ˔ˈʐˑˆˑ˕ˍ˓ˋ˅˃˖ʠ˕Ǥʖ˃˅ˈ˕˖ǡ˃ˍ˃ˍˑ˖ʜˑ˅ˑˏǫ
Ȉ ʓ˃ʐˑˆːˋˬˈ˔ˎˑ˄ˑˇ˃ːǡˇ˃ˎˋ˄ˋ˚ˑ˅ˈˍ˄ˋˑˎˋ˚ːˑ˔˕ǡ˕ˬǤ
˔ˎˑ˄ˑˇ˃ːǫ
Ȉ ʝ˄ˬ˃˔ːˋˍ˃ˍˑˏˑˉˈˏˑ˒ˑˏˋ˓ˋ˕ˋ˓˃ːˋˬ˖ˍˑː˔˕˃˕˃˙ˋˬ˖ˇ˃
ˬˈ˒ˑ˕˓ˈ˄ːˑˇ˃ʐˑˆ˄˖ˇˈˊ˃ː˃˔˗ˋˊˋ˚ˍˋˑˇ˔˖˕˃ːˇ˃˄ˋˆ˃
˒˓ˋˊː˃ˎˋˍ˃ˑˎˋ˚ːˑ˔˕ˋˑ˕ˍ˓ˋ˅ˈ˰ˈʐˑˆ˃˖ʗ˔˖˔˖ʤ˓ˋ˔˕˖Ǥ
 ʚʗʦʜʝʠʡʤʟʗʠʡʝʑʏ

ʝˇˑˆ˃˥˃ˬ˖ʑ˃ˊːˈ˔ˈ˰˃˅ˈˑˏ˃˖˒ˈ˚˃˕˯ˋ˅ˑ˖˔˅ˑˬˑˬͤͣǤʐˈ˔ˈˇˋ
ː˃ʑ˃ˊːˈ˔ˈ˰ˈʒˑ˔˒ˑˇ˃ˋʐˑˆ˃ˋʠ˒˃˔ˋ˕ˈ˯˃ː˃˛ˈˆ˃ʗ˔˖˔˃
ʤ˓ˋ˔˕˃ǡˆˑ˅ˑ˓ˋʠ˅Ǥʒ˓ˋˆˑ˓ˋˬˈʞ˃ˎ˃ˏ˃ȋ˅ˈˍȌǤʞ˓ˑ˚ˋ˕˃ˬ
˄ˈ˔ˈˇ˖ˋ˒˓ˑ˕˖ˏ˃˚ˋˬˈǤ

ʸ˖ˇˈˬ˙ˋ˔˖˒ˑʖ˃ˍˑː˖˒˓˃ˊːˑ˅˃ˎˋʞ˃˔˘˖ǡˑˇːˑ˔ːˑ˒˓ˈ-
ˎ˃ˊ˃ˍˋˊʔˆˋ˒˕˃˖ʞ˃ˎˈ˔˕ˋː˖Ǥʛˋ˒˓˃ˊː˖ˬˈˏˑˈ˅˃ː˥ˈˎ˔ˍ˖
ʞ˃˔˘˖ǡ˕ˬǤ˒˓ˈˎ˃ˊ˃ˍː˃˛ˈ˒˓ˋ˓ˑˇˈ˖ʤ˓ˋ˔˕˖ˋˊ˔ˏ˓˕ˋ˖
ˉˋ˅ˑ˕ǡˋˊ˒˓ˑ˒˃ˇ˯ˋ˅ˑ˔˕ˋ˖ːˈ˒˓ˑ˒˃ˇ˯ˋ˅ˑ˔˕Ǥʙˑˬ˃˄ˋ
˓ˈ˚ˏˑˆˎ˃ˇ˃ˋˊ˓˃ˊˋ˓˃ˊˎˋ˚ˋ˕ˑ˔˕˖˖ˊ˅ˋ˛ˈːˑ˔˕ˋˋˊˏˈ˥˖
ˑːˑˆ˃˛˕ˑˬˈ˔˕˃˓ˋˏˊ˃ˍˑːˑˇ˃˅˔˕˅ˑˏ˄ˋˎˑ˖˔˕˃ːˑ˅˯ˈːˑ
ˍ˃ˑ˔˅ˈ˕ˋ˰˃ˋ˒ˑ˅ˑˇ˃ˊ˃ː˃˛ˈ˒˓˃ˊːˋˍˈǫʻ˖ˇ˔ˍ˃˓ˈ˚ǡ
ː˃˓˃˅ːˑǡːˈˏˑˉˈˇ˃ˋˊ˓˃ˊˋ˕˃ˍ˅ˑ˒˓ˈ˅˃˔˘ˑˇ˔˕˅ˑˋ
˔˕ˑˆ˃ˬˈ˔˃ˇ˃˖ˋ˒ˑ˔˕˃ˊˋ˓˃ː˃ʞ˓ˈˏ˖ˇ˓ˑ˔˕ː˃ˬ˅ˋ˛ˈˆ
ʝ˙˃ǡ˒˓ˈ˅ˈ˚ːˋˋː˃ˇ˔˖˛˕˃˔˕˅ˈːˋʚˑˆˑ˔ʐˑˉˋˬˋʙˑˬˋ
˔ˈ˚ˑ˅ˈˍˑ˯˖˄ˋ˅ˑ˔ˬˈˇˋːˋˑ˔˃ː˃ˏ˃ˋː˃˔˕˃ːˋˑˍˑˇ
ː˃˔ǡˇˈˎˋˏ˃˒ˑˍ˃ˊ˃ˑ˒ˑ˅ˑˇˊ˃˒˓˃ˊːˋˍˋˬ˃˔ːˑˑˊː˃˚ˋˑ ʠ˅Ǥʒ˓ˋˆˑ˓ˋˬˈʞ˃ˎ˃ˏ˃Ȅ˗˓ˈ˔ˍ˃ǡ
˅ˋ˔ˋː˖˕ˑˆ˒˓ˈ˅˃˔˘ˑˇ˔˕˅˃Ǥʛˋ˔˃ˇ˃˒˓˃ˊː˖ˬˈˏˑ˒˓ˈˎ˃- ˏ˃ː˃˔˕ˋ˓ʑ˃˕ˑ˒ˈˇȋʠ˅ˈ˕˃ʒˑ˓˃ȌǤ
ˊ˃ˍː˃˛ˈ˒˓ˋ˓ˑˇˈ˖ʼˈˏ˖ǡ˃ˎˋːˈˋˊ˒ˑˇˊˈˏːˈ˔˗ˈ˓ˈ
ȋ˒˓ˈˋ˔˒ˑˇ˰ˈǡ˒ˑˇˊˈˏ˯˃Ȍː˃˒ˑ˅˓˛ˋː˖ˊˈˏ˯ˈǡːˈˆˑ˔˃ˊˈˏ˯ˈː˃ːˈ˄ˈ˔˃ǡ˃ˊ˃˕ˋˏˋˇˑ
˒˓ˈ˔˕ˑˎ˃ʝːˑˆ˃ʙˑˬˋ˅ˎ˃ˇ˃ː˃ˇ˔˅ˋˏ˃Ǥ
ʜ˃ˇ˃ː˃˛˰ˋˇ˃ːʒˑ˔˒ˑˇːˋˬˈ˔˃ˏˑǡː˃ˍˑːʑ˃˔ˍ˓˔ˈ˰˃ǡ˔˕˃ˑˏˈ˥˖ʠ˅ˑˬˈ˖˚ˈːˋˍˈǡːˈˆˑ˔ˈ
ˋˑˇ˅ˑˬˋˑˑˇ˰ˋ˘Ǥʝː˔ˈ˒˓ˈˇ˰ˋ˘ˑ˅ˋˏˑ˚ˋˏ˃˅˃ˊːˈˑː˃ːˈ˄ˑǡ˖˛˃ˑ˖ˋ˔˕ˋː˔ˍ˖ʠ˅ˈ˕ˋ˰˖
ː˃ˇʠ˅ˈ˕ˋ˰˃ˏ˃ˋ˔ˈˑ˔˃ˇˈ˔ːˈ˔˕˓˃ːˈʝ˙˃ǡˋˊː˃ˇ˔˅˃ˍˑˆː˃˚˃ˎ˔˕˅˃ˋ˅ˎ˃˔˕ˋǡˋˊː˃ˇ˔˅˃-
ˍˑˆˋˏˈː˃ˋˇˑ˔˕ˑˬ˃ː˔˕˅˃ˍˑˬˈ˔ˈ˒ˑˊː˃ˬˈˋˋˏˈː˖ˬˈˍ˃ˍˑ˖ˑ˅ˑˏ˕˃ˍˑˋ˖˄˖ˇ˖˱ˈˏ˅ˈˍ˖Ǥ
ʛˈ˥˖˕ˋˏǡˍ˃ˇ˃ˬˈʤ˓ˋ˔˕ˑ˔˅˃˔ˍ˓˔˃ˑˋˊˏ˓˕˅ˋ˘ǡ˔ˏ˓˕ːˋˬˈˏˑˆˎ˃ˇ˃ˑ˅ˎ˃ˇ˃ʼˋˏˈǡˋ˔˕ˑˍ˃ˑ
˛˕ˑ˔ˈ˔˃ˇ˃ǡˍ˃ˇ˃˔ˈ˅˃ˊːˈˑǡ˔˅˃˅ˋ˔ˋː˃ː˃˛ˎ˃˒ˑˇːˑˆ˃ˏ˃ʼˈˆˑ˅ˋˏǡ˔˅ˈˇˑ˚ˈ˱ˋ˔˅ˋˏ˃
ˇ˃ˬˈʝːʐˑˆʙˑˬˋˬˈˋˊː˃ˇ˔˅ˈˆ˃Ǥ
ʠ˃ˇ˃ǡ˖˔˘ˑˇˈ˱ˋǡʝːːˋˬˈ˒˓ˑˏˈːˋˑˑ˄ˋ˕˃˅˃ˎˋ˛˕ˈ˄ˑˉ˃ː˔ˍˈ˒˓ˋ˓ˑˇˈǡːˈˆˑˬˈː˃˅ˋ˛˰ˋ
˒˓ˈ˔˕ˑ˒ˑ˔˃ˇˋˑː˃˛˖˒˓ˋ˓ˑˇ˖ˍˑˬ˖ˬˈ˒˓ˋˏˋˑǤʖ˃ˋ˔˕˃ǡ˕˓ˈ˄˃ˎˑˬˈˇ˃˒˓˅ˑ˓ˑ˥ˈːˋˋˊˏ˓˕˅ˋ˘
ˋˊ˅ˈˇˈ˒˓ˈˇʐˑˆ˃ː˃˛˖˒˓ˋ˓ˑˇ˖ǡˍ˃ˑːˈˍˋˊ˃˚ˈ˕˃ˍ˒˓˅ˑ˓ˑ˥ˈːˋ˘ˋ˔˒˓ˈˇ˙ˈˎˑˆ˓ˑˇ˃Ǥ
ʡ˃ˇ˃˔˖˔ˈ˖˚ˈːˋ˙ˋ˒ˑ˒ˈˎˋː˃ʔˎˈˑː˔ˍ˖ȋʛ˃˔ˎˋːˑ˅˖Ȍˆˑ˓˖˔˃ʙˑˬˈ˔ˈ˅˃ˊːˈˑˋ˒ˑˍˎˑːˋˎˋ˔ˈ
˒˓ˈːˈ˄ˈ˔ːˑˏʑˎ˃ˇˋ˙ˋˍˑˬˋˬˈ˔ˋ˛˃ˑˑ˅˃ˏˑˋˑːˈ˄ˈ˔ˋˑˊˈˏ˯˖ǡʙˑˬˋ˔ˈ˖ˊːˈˑ˔˃˕ˑˆ˃ˏˈ˔˕˃
ˆˇˈ˱ˈ˒ˑːˑ˅ˑˇˑ˱ˋǡʙˑˬˋˬˈ˔ˬˈˇˋːˋˑˑːˈˇˑˎˈȋˊˈˏːˈȌ˔˃ˑːˋˏ˃ˆˑ˓ˈȋ˕ˬǤ˔˃ːˈ˄ˈ˔ˍˋˏȌˋ
˖˔˕˃ːˑ˅ˋˑˬˈˇː˖ʥ˓ˍ˅˖˖˔ˎ˃˅˖ʠ˅ˑˆ˃˚ˑ˅ˈˍˑ˯˖˄˯˃ǡːˈ˄ˈ˔ˍ˖ˋˋ˔˕ˑ˅˓ˈˏˈːˑˊˈˏ˃˯˔ˍ˖Ǥ
ʝˇ˃˕ˎˈ˔˖˔ˈ˓˃ˇˑ˔ːˑ˅˓˃˕ˋˎˋ˖ʸˈ˓˖˔˃ˎˋˏˋ˄ˋˎˋːˈ˒˓ˈˍˋˇːˑ˖ʥ˓ˍ˅ˋˋˏ˃ˬ˖˱ˋ˖ˏː˃
ːˈ˄ˈ˔ˋˏ˃ǡ˓˃ˇ˖ˬ˖˱ˋ˔ˈˋ˄ˎ˃ˆˑ˔ˋ˯˃ˬ˖˱ˋʐˑˆ˃ˋ˒˓ˋ˒˓ˈˏ˃ˬ˖˱ˋ˔ˈˊ˃˒˓ˋˏ˃˰ˈˑ˄ˈ˱˃ːˑˆ
ˇˑˎ˃˔ˍ˃˄ˑˉ˃ː˔ˍˑˆʓ˖˘˃Ǥ

ͣ͡
ʞʟʏʑʝʠʚʏʑʜʗʙʏʡʗʤʗʖʗʠ͹
ʥ˓ˍ˅˃˔ˈ˓˃ˊˎˋˍ˖ˬˈˑˇ˔˅ˋ˘ˊ˃ˬˈˇːˋ˙˃
ˍˑˬˈ˯˖ˇˋ˔˕˅˃˓˃ˬ˖Ǥʝː˃ːˋˬˈ˒ˑˎˋ˕ˋ˚-
ˍ˃ˑ˓ˆ˃ːˋˊ˃˙ˋˬ˃ǥ
ǥːˋ˘˖ˏ˃ːˋ˕˃˓ːˑˇ˓˖˛˕˅ˑǥ
ͤ͡
ʖ˸̡˽˼̅̀̎˸̤̋˼̀̀̇̈̀̈̆˼˽̉ʐ̆˻̆̄̋ʗ̉̋̉̋
ʤ̈̀̉̊̋˻̈˸˼̀ʥ̈̂˺̋̂˸̆̃̀̊̋̈˻̡̀̉̂̋˿˸̡˽˼̅̀̎̋
Сједињујући се слободно с Богом као с личношћу у Исусу
Христу човек остварује заједницу с другим човеком. Најпре са
Исусом Христом, који је Син Божији али и човек, а затим и са дру-
гима који су ту заједницу већ остварили. То су Богородица Дјева,
мати Исусова, а затим апостоли и ученици Христови, мученици,
светитељи, као и сви они који су остварили заједницу с Богом у
љубави и слободи. На овај начин човек постаје хришћанин, тако
што је члан Цркве као заједнице многих људи у Христу.
Ова заједница човека с Богом, преко Исуса Христа и дру-
гих људи који су у заједници с њим, остварује се на основу
слободе. И Црква се разликује од других заједница, по томе
што је утемељена на слободи, која се изражава као љубав пре-
ма Исусу Христу и према другим људима. То подразумева да
црквена заједница није ни природна, као што је породична, ни
идеолошка као што су различите идеолошке заједнице, нити,
пак, класна и национална какве су државне заједнице. У свим
овим заједницама одсуствује слобода, или љубав, или и једно
и друго. Природне заједнице су оне које се склапају на основу
природних закона. То су: брак, љубав према браћи и сестрама,
према саплеменицима. Оне су нужне заједнице и не заснивају
се на слободи. Природна заједница је нужна заједница. Оно
што је, међутим, пресудно у нашем односу с другим, тј. с Богом,
јесу слобода и љубав. Оно што ми слободно заволимо, за нас је
најважније. То постаје наш извор живота, постаје за нас Бог.
Природне заједнице су за нас људе такође важне, али нису из-
раз наше слободе и укидају нашу слободу. Човеку је наметнута
заједница с родитељима, с браћом и сестрама, као и с природом
конкретног простора у коме је рођен. Приликом свог рођења,
човек не бира своје родитеље, браћу и сестре, нити државу у
којој ће се родити, као ни место, ни природно окружење у коме
ће се родити. Све то новорођено дете угледа и затекне око себе
кад се роди, а не бира. Зато човек мења родитељску заједницу,
желећи да он сам, слободно, створи заједницу с другим. Природ-
не заједнице не омогућују човеку да буде непоновљива личност.
 ʚʗʦʜʝʠʡʤʟʗʠʡʝʑʏ

Због тога, човек увек трага за слободним заједницама и њих

види као најважније. Све природне заједнице пролазе и оне не
могу испунити човека. Могу му дати тренутно задовољство,
али то није оно за чим човек чезне. Човек чезне да буде лич-
ност, слободно и јединствено биће. То може да оствари једино
ако слободно воли другога. А кад то чини на основу природе,
или кроз природно присуство другог, онда он у односу на њега
нема апсолутну слободу. Други је ту поред нас, хтели ми то или
не, и он нам се намеће својим физичким присуством. У оваквом
односу човек не може да оствари себе као слободну личност.
Посебно због тога што је све видљиво створено, па је по себи
пропадљиво. А ако је то за шта смо везани пролазно, онда је и
наша личност пролазна. Јер, као што смо већ напоменули, чо-
веково „Ја“, његова личност, зависи од онога за кога је слободно ǥ ːˋ˕ˋ ˋˇˈˑˎˑ˛ˍ˃ ˋˎˋ ˍˎ˃˔ː˃
из љубави везан. Када се изгуби то за шта смо везани, мењамо ˊ˃ˬˈˇːˋ˙˃Ǥ
се, или тачније, губимо се и ми као личност.
У заједницама које се остварују на основу идеја, било да су те
идеје добре или лоше, такође не постоје слобода и љубав, или
ако постоје, то није љубав према другим људима као личностима,
већ је то љубав према идеји, а не према човеку
као реалној личности. Волети лепо, добро, пра-
ведно јесте просто нужност којој се не можемо
одупрети. Као што и љубав према ружном и
лошем човеку претпоставља апсолутну слободу.
Немогуће је без слободе волети таквог човека, а
то је онда права љубав. Истовремено, љубав која
воли идеју, а заборавља на живог човека, такође
је опасна по постојање. Отуда су у комунистич-
ким заједницама, или у другим идеолошким
заједницама у којима доминира нека идеја, људи
убијани да би се одржала идеја. То значи да су
овим заједницама важније идеје, било да су оне
добре или лоше, а не живи људи као личности.
Једина заједница која пружа могућност да човек буде апсолут- ʥ˓ˍ˅˃ˬˈˊ˃ˬˈˇːˋ˙˃˔ˎˑ˄ˑˇːˈˇˈ˙ˈ
но слободан и да буде вечно постојећа личност јесте заједница с ʐˑˉˋˬˈǤʝː˃ːˋˬˈ˒˓ˋ˓ˑˇː˃ǡ˕ˬǤˊ˃ˬˈǦ
Богом. Бог се тако пројављује у историји да оставља апсолутну ˇːˋ˙˃ ː˖ˉːˑ˔˕ˋǡ ˒˃ ˬˈ ˔˕ˑˆ˃ ˒˓ˑ-
˔˕ˑ˓˖ˍˑˏˈ˔ˈ˚ˑ˅ˈˍ˒˓ˑˬ˃˅˯˖ˬˈˍ˃ˑ
слободу човеку да га овој призна или не призна. Пошто је Бог ːˈ˒ˑːˑ˅˯ˋ˅˃ˎˋ˚ːˑ˔˕Ǥ
вечна, бесмртна Личност, када човек оствари личну заједницу
с Богом, и он постаје вечна и бесмртна личност. Та заједница се
остварује кроз Исуса Христа и друге људе и назива се Црквом.

ͥ͡
ʞʟʏʑʝʠʚʏʑʜʗʙʏʡʗʤʗʖʗʠ͹

Црква, као заједница човека с Богом и другим човеком у Исусу

Христу, апсолутно је утемељена на слободи њених чланова. Бог с
нама, такође, остварује заједницу слободе и на тај начин нас чини
вечним личностима, синовима својим. То нам показује Црква.
Постајући члан црквене заједнице, човек не постаје члан
Цркве као апстрактне институције. Он остварује заједницу с
конкретним живим личностима и на тај начин се гради Црква
као Литургијска заједница. Зато је Крштење, као чин ступања у
Цркву, повезан са Литургијом. А Литургија не постоји сама за себе
као институција, без сабрања верних. Када се верни саберу на
једном месту у одређено време да би показали своју заједницу
с Богом у Исусу Христу, то је Литургија. То је Црква. Отуда је
Црква у Православљу поистовећена са Литургијом. То потврђује
и наш верни народ када каже да иде у Цркву, подразумевајући
при том да иде у храм на службу, на Литургију. Овде су храм
и Литургија поистовећени са Црквом, јер је и храм добио име
Црква зато што се у њему служи Литургија, која је поистовећена
са Црквом. Нити постоји Црква без Литургије, тј. без сабрања
верних, нити се, пак, храм може назвати Црквом ако се у њему
не служи Литургија.
Заједница коју остварује човек с Богом, у Исусу Христу,
кроз Литургију, јесте заједница с конкретним људима, а не са
људима као идејама. Да човек постаје члан Цркве као апстрактне
институције, онда и Исус Христос, и други људи, као и сам Бог,
били би идеје, а не живе и конкретне личности. У том случају
ни човек хришћанин не би био једна конкретна личност. Јер,
као што смо већ рекли, личност је заједница слободе и љубави
с другом личношћу.

ʖ˃ˬˈˇːˋ˙˃˚ˑ˅ˈˍ˃˔ʐˑˆˑˏǡ˒˓ˈˍˑʗ˔˖˔˃ʤ˓ˋ˔˕˃ˋˇ˓˖ˆˋ˘˯˖ˇˋˍˑˬˋ˔˖˖ˊ˃ˬˈˇːˋ˙ˋ˔
˰ˋˏǡˑ˔˕˅˃˓˖ˬˈ˔ˈː˃ˑ˔ːˑ˅˖˔ˎˑ˄ˑˇˈǤʥ˓ˍ˅˃˔ˈ˓˃ˊˎˋˍ˖ˬˈˑˇˇ˓˖ˆˋ˘ˊ˃ˬˈˇːˋ˙˃ǡ˒ˑ˕ˑ-
ˏˈ˛˕ˑˬˈ˖˕ˈˏˈ˯ˈː˃ː˃˔ˎˑ˄ˑˇˋǡˍˑˬ˃˔ˈˋˊ˓˃ˉ˃˅˃ˍ˃ˑ˯˖˄˃˅˒˓ˈˏ˃ʗ˔˖˔˖ʤ˓ˋ˔˕˖ˋ
˒˓ˈˏ˃ˇ˓˖ˆˋˏ˯˖ˇˋˏ˃Ǥʥ˓ˍ˅ˈː˃ˊ˃ˬˈˇːˋ˙˃ːˋˬˈːˋ˒˓ˋ˓ˑˇː˃ǡːˋ˕ˋˍˎ˃˔ː˃ˋː˃˙ˋˑː˃ˎ-
ː˃Ǥʞ˓ˋ˓ˑˇː˃ˊ˃ˬˈˇːˋ˙˃ˬˈː˖ˉː˃ˊ˃ˬˈˇːˋ˙˃Ǥʞˑ˔˕˃ˬ˖˱ˋ˚ˎ˃ː˙˓ˍ˅ˈːˈˊ˃ˬˈˇːˋ˙ˈǡ˚ˑ˅ˈˍ
ːˈ˒ˑ˔˕˃ˬˈ˚ˎ˃ːʥ˓ˍ˅ˈˍ˃ˑ˃˒˔˕˓˃ˍ˕ːˈˋː˔˕ˋ˕˖˙ˋˬˈǤʙ˃ˇ˃˔ˈ˅ˈ˓ːˋ˔˃˄ˈ˓˖ː˃ˬˈˇːˑˏ
ˏˈ˔˕˖˖ˑˇ˓ˈ˥ˈːˑ˅˓ˈˏˈˇ˃˄ˋ˒ˑˍ˃ˊ˃ˎˋ˔˅ˑˬ˖ˊ˃ˬˈˇːˋ˙˖˔ʐˑˆˑˏ˖ʗ˔˖˔˖ʤ˓ˋ˔˕˖ǡ˕ˑˬˈ
ʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˃Ǥʡˑˬˈʥ˓ˍ˅˃Ǥ

ͦ͡
 ʚʗʦʜʝʠʡʤʟʗʠʡʝʑʏ

ʞ̆˼̉˽̊̀̉˽ǡ̈˸˿̄̀̉̃̀̀̆˼˻̆˺̆̈̀ǣ
Ȉ ʜ˃ˍˑˬˋː˃˚ˋː˚ˑ˅ˈˍˑ˔˕˅˃˓˖ˬˈˊ˃ˬˈˇːˋ˙˖˔ʐˑˆˑˏ˖ʤ˓ˋ˔˕˖ǫ
ʝ˄ˬ˃˔ːˋˏˑˉˈˎˋ˕˃ˊ˃ˬˈˇːˋ˙˃˄ˋ˕ˋˑ˔˕˅˃˓ˈː˃ˏˋˏˑ
ˊ˃ˬˈˇːˋ˙ˈ˔ˇ˓˖ˆˋˏ˚ˑ˅ˈˍˑˏǤ
Ȉ ʙˑˬ˖ˊ˃ˬˈˇːˋ˙˖ˆ˓˃ˇˋʓ˖˘ʠ˅ˈ˕ˋˍ˃ˇ˔ˬˈˇˋ˰˖ˬˈ˯˖ˇˈ˔
ʤ˓ˋ˔˕ˑˏǫ
Ȉ ʢ˚ˈˏ˖ˬˈ˓˃ˊˎˋˍ˃ˋˊˏˈ˥˖ʥ˓ˍ˅ˈˍ˃ˑˊ˃ˬˈˇːˋ˙ˈˋˇ˓˖ˆˋ˘
ˊ˃ˬˈˇːˋ˙˃ǫ
Ȉ ʖ˃˛˕ˑˬˈʥ˓ˍ˅˃ˬˈˇˋːˑˋ˔˕ˋːˋ˕˃ˊ˃ˬˈˇːˋ˙˃ǫ
Ȉ ʙ˃ˇˍ˃ˉˈˏˑʥ˓ˍ˅˃ǡː˃ˍˑˬ˖ˊ˃ˬˈˇːˋ˙˖ˏˋ˔ˎˋˏˑǫ
Ȉ ʝ˄ˬ˃˔ːˋˊ˃˛˕ˑˬˈːˈˑ˒˘ˑˇːˑˇ˃˚ˑ˅ˈˍ˒ˑ˔˕˃ːˈ˚ˎ˃ː
ˍˑːˍ˓ˈ˕ːˈˎˋ˕˖˓ˆˋˬ˔ˍˈˊ˃ˬˈˇːˋ˙ˈǤ

ʑ˽̈̉̂˸̅˸̉̊˸˺˸̡̀̀̉̊̆̈̀˸
ʣ˓˃ː˙˖˔ˍ˃˓ˈ˅ˑˎ˖˙ˋˬ˃ȋͣͩͪͫǤˆˑˇˋːˈȌ˔ˈ
˔ˏ˃˕˓˃˒ˑ˚ˈ˕ˍˑˏːˑ˅ˈˈ˓ˈ˖ˋ˔˕ˑ˓ˋˬˋ
˚ˑ˅ˈ˚˃ː˔˕˅˃Ǥʜ˃˚ˈˎ˃˓ˈ˅ˑˎ˖˙ˋˬˈǡ˔˃ˇ-
˓ˉ˃ː˃ ˖ ʓˈˍˎ˃˓˃˙ˋˬˋ ˑ ˒˓˃˅ˋˏ˃ ˚ˑ-
˅ˈˍ˃ ˋ ˆ˓˃˥˃ːˋː˃ ȋ˅ˋˇˋ ˔ˎˋˍ˖ ˒ˑ˓ˈˇȌǡ
˒˓ˈˇ˔˕˃˅˯˃ˬ˖ ˔ˈ ˔ˎˑˆ˃ːˑˏǣ ˄˓˃˕-
˔˕˅ˑǡ ˔ˎˑ˄ˑˇ˃ǡ ˬˈˇː˃ˍˑ˔˕Ǥ ʞˑˏˈː˖˕˃
ʓˈˍˎ˃˓˃˙ˋˬ˃ˑ˅˃ˍˑˑ˒ˋ˔˖ˬˈˋˇˈ˗ˋːˋ˛ˈ
˔ˎˑ˄ˑˇ˖ǣ
ʻ˖ˇˋ˔ˈ˓˃˥˃ˬ˖ˋˉˋ˅ˈ˔ˎˑ˄ˑˇːˋǡ˃
ˬˈˇː˃ˍˋ ˔˖ ˖ ˒˓˃˅ˋˏ˃ǥ ʞ˓ˋ˓ˑˇː˃
ˋːˈˊ˃˔˕˃˓ˋ˅˃˒˓˃˅˃˚ˑ˅ˈˍ˃˔˖˔ˎˑ-
˄ˑˇ˃ǡ ˔˅ˑˬˋː˃ǡ ˔ˋˆ˖˓ːˑ˔˕ ˋ ˑ˕˒ˑ˓
˖ˆ˰ˈ˕˃˅˃˰˖Ǥ ʠˎˑ˄ˑˇ˃ ˔ˈ ˔˃˔˕ˑˬˋ ˖
ˏˑˆ˖˱ːˑ˔˕ˋˇ˃˔ˈ˚ˋːˋ˔˅ˈˑːˑ˛˕ˑ
ːˈ ˛ˍˑˇˋ ˇ˓˖ˆˑˏˈǢ ˔˕ˑˆ˃ǡ ˅˓˛ˈ˰ˈ
˒˓ˋ˓ˑˇːˋ˘˒˓˃˅˃˔˅˃ˍˑˆ˚ˑ˅ˈˍ˃ːˈˏ˃
ˆ˓˃ːˋ˙˃ǡˑ˔ˋˏˑːˋ˘ˍˑˬˈˑ˄ˈˊ˄ˈ˥˖ˬ˖
ˇ˓˖ˆˋˏ˚ˎ˃ːˑ˅ˋˏ˃ˇ˓˖˛˕˅˃˖ˉˋ˅˃˰ˈ
ˑ˅ˋ˘ˋ˔˕ˋ˘˒˓˃˅˃Ǥʝ˅ˈˆ˓˃ːˋ˙ˈˏˑˆ˖
˄ˋ˕ˋˑˇ˓ˈ˥ˈːˈ˔˃ˏˑʖ˃ˍˑːˑˏǤ
ʞ˓ˑ˚ˋ˕˃ˬ ˑˇˎˑˏ˃ˍ ˒˃ ˓˃ˊˏˋ˔ˎˋ ˋ
˓˃ˊˆˑ˅˃˓˃ˬ˔˃ˇ˓˖ˆˋˏ˥˃˙ˋˏ˃ˑ˓˃ˊˎˋ˙ˋ
˖ˑ˒˛˕ˈˏǡˇ˓˖˛˕˅ˈːˑˏˋ˘˓ˋ˛˱˃ː˔ˍˑˏ˔˘˅˃˕˃˰˖˔ˎˑ˄ˑˇˈǤ

ͧ͡
ʞʟʏʑʝʠʚʏʑʜʗʙʏʡʗʤʗʖʗʠ͹

ʓ̆̇̋̅̀̉˺̡̆˽˿̅˸̥˽

ʥ˓ˍ˅˖ːˈ˕˓ˈ˄˃˔˘˅˃˕˃˕ˋ˔˃ˏˑˍ˃ˑˑ˓ˆ˃ːˋˊ˃˙ˋˬ˖ǡ˕ˬǤ˔˃ˏˑˍ˃ˑˋː˔˕ˋ˕˖˙ˋˬ˖ǡˍˑˬ˃ˋˏ˃˔˅ˑˬˈ
˖˓ˈ˥ˈ˰ˈˋ˒ˑ˔ˈ˄ːˈˊ˃ˍˑːˈ˒ˑˍˑˬˋˏ˃˔ˈ˅ˎ˃ˇ˃ˬ˖˰ˈːˋ˚ˎ˃ːˑ˅ˋǤʜ˃˓˃˅ːˑǡʥ˓ˍ˅˃ˬˈ˔˕ˈˋ
ˑ˓ˆ˃ːˋˊ˃˙ˋˬ˃ǡ˃ˎˋˬˈˑː˃˒˓ˈ˔˅ˈˆ˃ː˃˚ˋːˉˋ˅ˑ˕˃˯˖ˇˋǤʗˋː˔˕ˋ˕˖˙ˋˑː˃ˎːˑ˖˓ˈ˥ˈ˰ˈʥ˓ˍ˅ˈ
˕˃ˍˑ˥ˈ˒˓ˑˬ˃˅˯˖ˬˈː˃˛˖˅ˈ˓˖˖ʠ˅ˈ˕˖ʡ˓ˑˬˋ˙˖ˍ˃ˑˊ˃ˬˈˇːˋ˙˖˕˓ˋˎˋ˚ːˑ˔˕ˋˍˑˬˈ˔˅ˑˬˈˬˈˇˋː˔˕˅ˑ
ˋˊ˓˃ˉ˃˅˃ˬ˖ˍ˓ˑˊˎˋ˚ːˑ˔˕˒˓˅ˑˆǡʐˑˆ˃ʝ˙˃Ǥʙ˃ˍˑˊ˃ʐˑˆ˃ˏˑˉˈˏˑ˓ˈ˱ˋˇ˃ˬˈˋ˔˕ˑ˅˓ˈˏˈːˑˋ
ʸˈˇ˃ːˋʡ˓ˑˬˋ˙˃ǡ˕˃ˍˑˋˊ˃˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ː˖ʥ˓ˍ˅˖ˇ˃ˬˈˑː˃ˬˈˇː˃ǡ˔˅ˈ˕˃ǡ˔˃˄ˑ˓ː˃ˋ˃˒ˑ˔˕ˑˎ˔ˍ˃ǡ
˃˖ˋ˔˕ˑ˓ˋˬˋ˒ˑ˔˕ˑˬˋˍ˃ˑˊ˃ˬˈˇːˋ˙˃ˏːˑˆˋ˘ˎˑˍ˃ˎːˋ˘ʥ˓ˍ˃˅˃ȋˈ˒˃˓˘ˋˬ˃ȌǤ
ʚˑˍ˃ˎːˈʥ˓ˍ˅ˈ˒ˑ˔˕ˑˬˈˬˈˇˋːˑ˖ˏˈ˥˖˔ˑ˄ːˑˏːˈ˓˃ˊ˓˖˛ˋ˅ˑˏˈ˅˘˃˓ˋ˔˕ˋˬ˔ˍˑˏˬˈˇˋː˔˕˅˖Ǥʑˈ˓ːˋˍǡ
˥˃ˍˑːǡ˔˅ˈ˛ˈːˋˍˋˎˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˬˈˇːˈˎˑˍ˃ˎːˈ˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ːˈʥ˓ˍ˅ˈ˒˖ːˑ˒˓˃˅ːˋˬˈ˚ˎ˃ːʚˋ˕˖˓ˆˋˬˈ
˄ˋˎˑˍˑˬˈ˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ːˈʥ˓ˍ˅ˈ˖˔˅ˈ˕˖Ǥʛˑˉˈ˔ˈ˒˓ˋ˚ˈ˔˕ˋ˕ˋǡˋˎˋ˔ˎ˖ˉˋ˕ˋʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˖˖˄ˋˎˑ
ˍˑˬˑˬ˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ːˑˬ˙˓ˍ˅ˈːˑˬˊ˃ˬˈˇːˋ˙ˋː˃˔˅ˈ˕˖Ǥʡ˃ˍˑʥ˓ˍ˅˃˒˓ˑˬ˃˅˯˖ˬˈ˔˅ˑˬˈˬˈˇˋː˔˕˅ˑǤʖ˃˕ˑ
˕˅˓ˇˋˏˑˇ˃ǡ˒ˑ˔˕˃ˬ˖˱ˋ˚ˎ˃ː˙˓ˍ˅ˈːˈˊ˃ˬˈˇːˋ˙ˈǡ˚ˑ˅ˈˍːˈ˒ˑ˔˕˃ˬˈ˚ˎ˃ːʥ˓ˍ˅ˈˍ˃ˑ˃˒˔˕˓˃ˍ˕ːˈ
ˋː˔˕ˋ˕˖˙ˋˬˈǡ˅ˈ˱ˬˈˇːˈˍˑːˍ˓ˈ˕ːˈǡˉˋ˅ˈˈ˅˘˃˓ˋ˔˕ˋˬ˔ˍˈˊ˃ˬˈˇːˋ˙ˈǤ

ʛ̡̀̊̈̆̇̆̃̀̊̀̄̀̊̈̆̇̆̃̀˸Ȅʛˋ˕˓ˑ˒ˑˎˋˬ˃ˬˈˈ˒˃˓˘ˋˬ˃˖ˍˑˬˑˬ˔ˈˆˎ˃˅ːˋˆ˓˃ˇȋˑː˃ˬˆ˓˃ˇ
˖ˍˑˏˈˈ˒ˋ˔ˍˑ˒˔ˎ˖ˉˋʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˖Ȍ˒ˑ˔ˈ˄ːˑˋ˔˕ˋ˚ˈˏˈ˥˖ˑˍˑˎːˋˏˆ˓˃ˇˑ˅ˋˏ˃ǡˍˑˬˋǡ˕˃ˍˑ˥ˈǡ
ˋˏ˃ˬ˖˔˅ˑˬˈˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˈǤʠ˃ˏ˃˓ˈ˚ˏˋ˕˓ˑ˒ˑˎˋˬ˃ˊː˃˚ˋǷˏ˃ˬˍ˃ˆ˓˃ˇˑ˅˃DzǤʔ˒ˋ˔ˍˑ˒ˍˑˬˋ˒˓ˈˇ˔ˈˇ˃-
˅˃ʚˋ˕˖˓ˆˋˬˑˏ˖ˆ˓˃ˇ˖ˍˑˬˋ˔ˈ˔ˏ˃˕˓˃ˏˋ˕˓ˑ˒ˑˎˑˏˋˎˋˏˈ˕˓ˑ˒ˑˎˑˏǡː˃ˊˋ˅˃˔ˈˏˋ˕˓ˑ˒ˑˎˋ˕Ǥ
ʙ˃ˇ˃˔ˈˇˑˆˑˇˋˇ˃˔ˈː˃ˋ˔˕ˑˬʚˋ˕˖˓ˆˋˬˋ˔˃˄ˈ˓˖ːˈˍˑˎˋˍˑˈ˒ˋ˔ˍˑ˒˃ǡʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˖˔ˎ˖ˉˋˑː˃ˬ
ˍˑˬˋˬˈˏˋ˕˓ˑ˒ˑˎˋ˕ǡ˃ˑ˔˕˃ˎˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˋ˔˕ˑˬˈː˃ˏˈ˔˕ˋˏ˃ː˃ˍˑˬˋˏ˃ˋː˃˚ˈ˔˕ˑˬˈ˒˓ˈˊ˅ˋ˕ˈ˓ˋ
ȋ˔˅ˈ˛˕ˈːˋ˙ˋȌǤʝ˅ˑˬˈ˄ˋ˕ːˑˊ˃˕ˑ˛˕ˑː˃ˬˈˇːˑˬʚˋ˕˖˓ˆˋˬˋ˔˃ˏˑˬˈˇː˃ˎˋ˚ːˑ˔˕ˏˑˉˈ˄ˋ˕ˋ˖
˔ˎ˖ˉ˄ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒˃ǡˬˈ˓˱ˈ˔˃ˏˑˬˈˇ˃ːʤ˓ˋ˔˕ˑ˔˄ˋ˕ˋ˖ʥ˃˓˔˕˅˖ʐˑˉˋˬˈˏǡ˃ˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˬˈˋˍˑː˃
ʤ˓ˋ˔˕ˑ˅˃Ǥʢˍˑˎˋˍˑːˈ˄ˋ˔ˏˑː˃ˑ˅˃ˬː˃˚ˋː˔ˎ˖ˉˋˎˋʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˖ǡˇˑ˅ˈˎˋ˄ˋ˔ˏˑ˖˒ˋ˕˃˰ˈː˃˛ˈ
˔˒˃˔ˈ˰ˈǤʜ˃ˬˊː˃˚˃ˬːˋˬˋˏˋ˕˓ˑ˒ˑˎˋ˕ˋ˖˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ːˑˬʥ˓ˍ˅ˋ˔˖˅˃˓˛˃˅˔ˍˋȋ˖ʞˑ˯˔ˍˑˬȌˋ˒˓˃˛-
ˍˋȋ˖ʦˈ˛ˍˑˬˋʠˎˑ˅˃˚ˍˑˬȌǤʢː˃˛ˑˬ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˛ˋˬˋǡˏˋ˕˓ˑ˒ˑˎˋ˕ˋ˔˖ǣˊ˃ˆ˓ˈ˄˃˚ˍˑǦ˯˖˄˯˃ː˔ˍˋǡ
˔˃˓˃ˬˈ˅˔ˍˋˋ˒ˑˇˆˑ˓ˋ˚ˍˋǤ
ʏ̈̍̀˽̇̀̉̂̆̇̀˸̍̀˽̡̇̀̉̂̆̇̀˸Ȅʟˈ˚Ƿ˃˓˘ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒Dzˊː˃˚ˋǷ˒˓˅ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒Dzǡ˕ˬǤˑˇːˑ˔ˋ˔ˈ
ː˃ˈ˒ˋ˔ˍˑ˒˃ˍˑˬˋˬˈ˒˓˅ˋ˖ˬˈˇːˑˬˑ˄ˎ˃˔˕ˋˏˈ˥˖˔˅ˋˏˑ˔˕˃ˎˋˏˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˋˏ˃Ǥʝːˬˈǡ˒˓ˈ˔˅ˈˆ˃ǡ
ˈ˒ˋ˔ˍˑ˒˖˔˅ˑˬˑˬˈ˒˃˓˘ˋˬˋǡ˃ˎˋˍ˃ˇ˔ˈː˃ˬˈˇːˑˬʚˋ˕˖˓ˆˋˬˋ˒ˑ˓ˈˇ˰ˈˆ˃˔˃˄ˈ˓ˈˬˑ˛˔˖˔ˈˇːˋ˘
ˈ˒ˋ˔ˍˑ˒˃ǡˍˑˬˋ˒˓ˋ˕ˑˏˏˑˆ˖˄ˋ˕ˋˋˏˋ˕˓ˑ˒ˑˎˋ˕ˋǡʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˖˔ˎ˖ˉˋ˃˓˘ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ǡˬˈ˓ː˃
˕˃ˍ˅ˑˏ˔˃˄˓˃˰˖ǡː˃ˍˑˏˈˬˈ˔˃˄˓˃ːˑˬˑ˛ˈ˒ˋ˔ˍˑ˒˃ˋˏˋ˕˓ˑ˒ˑˎˋ˕˃ǡ˃˓˘ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˬˈ˕˃ˬˍ˓ˑˊ
ˍˑˆ˃˔ˈ˒˓ˑˬ˃˅˯˖ˬˈʤ˓ˋ˔˕ˑ˔Ǥʜ˃ˬˊː˃˚˃ˬːˋˬˋ˃˓˘ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˋ˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ːˈʥ˓ˍ˅ˈ˔˖ǣˍˋ˒˃˓˔ˍˋ
ȋː˃ʙˋ˒˓˖Ȍǡ˃˕ˋː˔ˍˋȋ˖ʒ˓˚ˍˑˬȌˋ˕ˋ˓˃ː˔ˍˋȋ˖ʏˎ˄˃ːˋˬˋȌǤʢː˃˛ˑˬ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˛ˋˬˋǡ˒ˑ˔ˈ˄ːˑˏˈ˔˕ˑ
˒˓ˋ˒˃ˇ˃˃˓˘ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒˖ˑ˘˓ˋˇ˔ˍˑˏǤ
ʞ˸̡̊̈̀˸̈̍̀̇˸̡̊̈̀˸̡̈̐̀˸Ȅʟˈ˚Ƿ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘Dzː˃˔˕˃ˎ˃ˬˈ˔˒˃ˬ˃˰ˈˏˇ˅ˈ˓ˈ˚ˋǡˍˑˬˈˊː˃˚ˈǣ
Ƿˑ˕˃˙DzˋǷː˃˚ˈˎˑDzˋˎˋǷ˅ˎ˃˔˕DzǤʢ˔˕˃˓ˋˬˋˏ˅˓ˈˏˈːˋˏ˃ǡˑ˅˃˓ˈ˚ˬˈˋˏˈːˑ˅˃ˎ˃˓ˑˇˑː˃˚ˈˎːˋ-
ˍ˃ˋ˒ˑˆˎ˃˅˃˓˃ːˈˍˑˆː˃˓ˑˇ˃ˋˎˋ˒ˎˈˏˈː˃Ǥʑ˓ˈˏˈːˑˏ˔˖ǡˍ˓ˑˊˋ˔˕ˑ˓ˋˬ˖ǡ˖˕ˋ˙˃ˬːˋˬˋˆ˓˃ˇˑ˅ˋ

͢͞
 ʚʗʦʜʝʠʡʤʟʗʠʡʝʑʏ

ˇˑ˄ˋˬ˃ˎˋ˖ˆˎˈˇˏˋ˕˓ˑ˒ˑˎˋˬˈǡːˈˍˋǡˬˑ˛ˊː˃˚˃ˬːˋˬˋǡ˖ˆˎˈˇ˃˓˘ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˋˬ˃ǡ˃ː˃ˬ˅˃ˉːˋˬˋˆ˓˃-
ˇˑ˅ˋ˔˖˒ˑ˔˕˃ˎˋ˔˓ˈˇˋ˛˕˃˒˃˕˓ˋˬ˃˓˛ˋˬ˃Ǥʓ˃ˍˎˈǡ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘ˬˈ˒˓˅ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˬˈˇːˈ˅ˈˎˋˍˈ
ˑ˄ˎ˃˔˕ˋǤʦˋ˕˃˅˔˅ˈ˕ˬˈ˖˒ˑ˚ˈ˕ˍ˖˄ˋˑ˒ˑˇˈ˯ˈːː˃˒ˈ˕˒˃˕˓ˋˬ˃˓˛ˋˬ˃ǡ˔˃˔˓ˈˇˋ˛˕ˋˏ˃˖ǣʟˋˏ˖ǡ
ʥ˃˓ˋˆ˓˃ˇ˖ǡʏˎˈˍ˔˃ːˇ˓ˋˬˋǡʏː˕ˋˑ˘ˋˬˋˋʸˈ˓˖˔˃ˎˋˏ˖Ǥ
ʟ̀̄̉̂˸̇˸̡̊̈̀˸̡̈̐̀˸Ȅʜˈˍ˃ˇ˃ˬˈ˄ˋˎ˃˔ˈˇˋ˛˕ˈ˒˓˅ˑˆˈ˒ˋ˔ˍˑ˒˃ˏˈ˥˖˔˅ˋˏ˅ˎ˃ˇˋˍ˃ˏ˃ː˃
˔˅ˈ˕˖Ǥʡˑˊː˃˚ˋˇ˃ǡˍ˃ˇ˃˄ˋ˔ˈ˔˅ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˋ˔˅ˈ˕˃˔˃˄˓˃ˎˋː˃ˬˈˇːˑˬʚˋ˕˖˓ˆˋˬˋǡˋˍˑː˃ʤ˓ˋ-
˔˕ˑ˅˃ȋ˕ˬǤˑː˃ˬˑˍˑˍˑˆ˃˔˖˔˅ˋ˔˃˄˓˃ːˋǡˍ˃ˑ˛˕ˑ˱ˈˏˑ˖ʥ˃˓˔˕˅˖ʐˑˉˋˬˈˏ˄ˋ˕ˋ˔˃˄˓˃ːˋˑˍˑ
ʤ˓ˋ˔˕˃Ȍ˄ˋˑ˄ˋ˓ˋˏ˔ˍˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒Ǥʠ˅ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˋˊ˃˒˃ˇːˈʔ˅˓ˑ˒ˈˋ˔ˈ˅ˈ˓ːˈʏ˗˓ˋˍˈ˔ˏ˃˕˓˃ˎˋ˔˖
˓ˋˏ˔ˍˑˆˈ˒ˋ˔ˍˑ˒˃ˊ˃˔˅ˑˆ˃˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘˃ȋί˒˃˒˖ȌǤʜ˃ˉ˃ˎˑ˔˕ǡͣ͟͢͞Ǥˆˑˇˋːˈǡ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˛ˋˬ˃ˆ˓˃ˇ˃
ʟˋˏ˃˔ˈˑˇ˅ˑˬˋˎ˃ˑˇˑ˔˕˃˕ˍ˃ʥ˓ˍ˅ˈǤʡ˃ˬˇˑˆ˃˥˃ˬ˔ˈː˃ˊˋ˅˃ʑˈˎˋˍˋ˓˃˔ˍˑˎˋ˒˓ˈˇ˔˕˃˅˯˃˄ˑˎː˖
˔˕˓˃ːˋ˙˖ˋ˔˕ˑ˓ˋˬˈʥ˓ˍ˅ˈǤʜ˃˔ˎˈˇːˋˍʟˋˏ˔ˍˈ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˛ˋˬˈˬˈʟˋˏˑˍ˃˕ˑˎˋ˚ˍ˃˙˓ˍ˅˃ǡˍˑˬ˃ːˋˬˈ
˖ˬˈˇˋː˔˕˅˖˔˃˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ːˑˏʥ˓ˍ˅ˑˏǤʝˇ˓˃˔ˍˑˎ˃ˬˈ˄ˋˎˑ˅ˋ˛ˈ˒ˑˍ˖˛˃ˬ˃ˊ˃˒˓ˈ˅˃ˊˋˎ˃ˉˈ˰ˈ
ˑ˅ˑˆ˔˒ˑ˓˃ǡː˃˚ˈˏ˖˔ˈˋˇ˃ː˃˔˓˃ˇˋǤ

ʠ˅Ǥ˓ˋˏ˔ˍˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˋȋ˒˃˒ˈȌʙˎˋˏˈː˕ˋʚ˃˅Ȅ˓ˋˏ˔ˍˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˋ˒˓˅ˋ˘
˅ˈˍˑ˅˃ˇˑ˒˓ˋːˑ˔ˋˎˋ˔˖ˋˊ˓˃ˉ˃˅˃˰˖˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ːˈ˅ˈ˓ˈ˖ʐˑˆ˃Ǥ

͢͟
ʞʟʏʑʝʠʚʏʑʜʗʙʏʡʗʤʗʖʗʠ͹

ʖʏʸʔʓʜʗʥʏʞʟʏʑʝʠʚʏʑʜʗʤʥʟʙʏʑʏ

ʞ˸̡̊̈̀˸̡̈̐̀˽

ʥ˃˓ˋˆ˓˃ˇ˔ˍ˃
͟Ǥ ʑ˃˔ˈ˯ˈː˔ˍ˃˒˃˕˓ˋˬ˃˓˛ˋˬ˃ ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘ʑ˃˓˕ˑˎˑˏˈˬ
˒˃˕˓ˋˬ˃˓˛ˋˬ˃
ʏˎˈˍ˔˃ːˇ˓ˋˬ˔ˍ˃
͠Ǥ ʏ˗˓ˋˍ˃ ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘ʡˈˑˇˑ˓
˒˃˕˓ˋˬ˃˓˛ˋˬ˃
ʏː˕ˋˑ˘ˋˬ˔ˍ˃
͡Ǥ ʐˎˋ˔ˍˋʗ˔˕ˑˍ ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘ʗˆ˰˃˕ˋˬˈ
˒˃˕˓ˋˬ˃˓˛ˋˬ˃
ʸˈ˓˖˔˃ˎˋˏ˔ˍ˃
͢Ǥ ʠ˅ˈ˕˃ʖˈˏ˯˃ ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘ʡˈˑ˗ˋˎ
˒˃˕˓ˋˬ˃˓˛ˋˬ˃
ʟ˖˔ˍ˃˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ː˃ʥ˓ˍ˅˃
ͣǤ ʛˑ˔ˍ˅˃ ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘ʙˋ˓ˋˎ
ȋ˕ˈ˓ˋ˕ˑ˓ˋˬ˃˄ˋ˅˛ˈˆʠʠʠʟȌ
ʠ˓˒˔ˍ˃˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ː˃ʥ˓ˍ˅˃
ͤǤ ʐˈˑˆ˓˃ˇ ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘ʗ˓ˋːˈˬ
ȋ˕ˈ˓ˋ˕ˑ˓ˋˬ˃˄ˋ˅˛ˈʠʣʟʸȌ

ͥǤ ʐ˖ˍ˖˓ˈ˛˕ ʟ˖ˏ˖ː˔ˍ˃˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ː˃ʥ˓ˍ˅˃ ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘ʓ˃ːˋˎˑ

ͦǤ ʠˑ˗ˋˬ˃ ʐ˖ˆ˃˓˔ˍ˃˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ː˃ʥ˓ˍ˅˃ ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘ʛ˃ˍ˔ˋˏ

ͧǤ ʡ˄ˋˎˋ˔ˋ ʒ˓˖ˊˋˬ˔ˍˋ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘˃˕ ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘ʗˎˋˬ˃

ʏ̈̍̀˽̡̇̀̉̂̆̇̀˽̡̀̄̀̊̈̆̇̆̃̀˽

͟͞Ǥ ʜˋˍˑˊˋˬ˃ ʙˋ˒˃˓˔ˍ˃ʥ˓ˍ˅˃ ˃˓˘ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ʤ˓ˋˊˑ˔˕ˑˏ

͟͟Ǥ ʏ˕ˋː˃ ʏ˕ˋː˔ˍ˃˃˓˘ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˋˬ˃ ˃˓˘ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ʸˈ˓ˑːˋˏ
͟͠Ǥ ʡˋ˓˃ː˃ ʏˎ˄˃ː˔ˍ˃˃˓˘ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˋˬ˃ ˃˓˘ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ʏː˃˔˕˃˔ˋˬˈ
͟͡Ǥ ʑ˃˓˛˃˅˃ ʞˑ˯˔ˍ˃ˏˋ˕˓ˑ˒ˑˎˋˬ˃ ˏˋ˕˓ˑ˒ˑˎˋ˕ʠ˃˅˃
͟͢Ǥ ʞ˓˃ˆ ʛˋ˕˓ˑ˒ˑˎˋˬ˃ʦˈ˛ˍˈˋ˔ˎˑ˅˃˚ˍˋ˘ˊˈˏ˃˯˃ ˏˋ˕˓ˑ˒ˑˎˋ˕ʤ˓ˋ˔˕ˑ˗ˑ˓

ʞˑ˓ˈˇˑ˅ˋ˘˙˓ˍ˃˅˃ǡ˕˓ˈ˄˃˒ˑˏˈː˖˕ˋˬˑ˛˚ˈ˕ˋ˓ˋǡ˚ˋˬˋ˒˓˅ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˋːˑ˔ˈ˕ˋ˕˖ˎ˖˃˓˘ˋˈ˒ˋ-
˔ˍˑ˒˃ǡ˃ˎˋˏˑ˓˃ˬ˖˖˚ˈ˔˕˅ˑ˅˃˕ˋ˖˔˃˄ˑ˓ˋˏ˃ˑˍˑˇ˓˖ˆˈ˙˓ˍ˅ˈːˈˊ˃ˬˈˇːˋ˙ˈǣ
Ȉ ʠ̀̅˸̡̉̂˸ǡ˚ˋˬˋ˃˓˘ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˋˇˈː˃˔˃˄ˑ˓ˑˍˑˬˈ˓˖˔˃ˎˋˏ˔ˍˑˆ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘˃Ǥ
Ȉ ʣ̀̅̉̂˸ǡ˚ˋˬˋ˃˓˘ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˋˇˈː˃˔˃˄ˑ˓ˑˍˑ˙˃˓ˋˆ˓˃ˇ˔ˍˑˆ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘˃Ǥ
Ȉ ʔ̉̊̆̅̉̂˸ǡ˚ˋˬˋ˃˓˘ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˋˇˈː˃˔˃˄ˑ˓ˑˍˑ˙˃˓ˋˆ˓˃ˇ˔ˍˑˆ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘˃Ǥ
Ȉ ʝ̍̈̀˼̉̂˸ǡ˚ˋˬˋ˃˓˘ˋˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˋˇˈː˃˔˃˄ˑ˓ˑˍˑ˄ˈˑˆ˓˃ˇ˔ˍˑˆ˒˃˕˓ˋˬ˃˓˘˃Ǥ

͢͠
 ʚʗʦʜʝʠʡʤʟʗʠʡʝʑʏ

ˈ˒ˋ˔ˍˑ˒
ʥ˃˓ˋˆ˓˃ˇ˃
ˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ ˈ˒ˋ˔ˍˑ˒
ʏˎˈˍ˔˃ːˇ˓ˋˬˈ ʏː˕ˋˑ˘ˋˬˈ

ʞ̈˸˺̆̉̃˸˺̅̀
̇˸̡̊̈̀˸̈̉̀

ˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ ˈ˒ˋ˔ˍˑ˒
ʸˈ˓˖˔˃ˎˋˏ˃ ʛˑ˔ˍ˅ˈ

ˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ ˈ˒ˋ˔ˍˑ˒
ʐˈˑˆ˓˃ˇ˃ ʐ˖ˍ˖˓ˈ˛˕˃

ˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ ˈ˒ˋ˔ˍˑ˒
ʠˑ˗ˋˬˈ ʡ˄ˋˎˋ˔ˋˬ˃

͢͡
ʞʟʏʑʝʠʚʏʑʜʗʙʏʡʗʤʗʖʗʠ͹

ʚ̀̊̋̈˻̡̀˸̂˸̆̀̂̆̅˸ʐ̋˼̦̋˽˻ʥ˸̈̉̊˺˸ʐ̆˾̡̀˽˻

Раније смо говорили о томе да човек изражава своју веру у

Бога тако што постаје члан Цркве, тј. члан Литургије. Да би чо-
век постао члан Литургије, потребно је да се крсти. Крштење
је, по учењу светих отаца, „друго рођење“. Крштење је рођење
ʏˍ˃ˇ˃ˇˑ˥ˈʠˋːʦˑ˅ˬˈ˚ˋˬˋ˖˔ˎ˃˅ˋ водом и Светим Духом и, као такво, разликује се од природног
˔˅ˑˬˑˬˋ˔˅ˋ˔˅ˈ˕ˋ˃ː˥ˈˎˋ˔˃˰ˋˏǡ
˕˃ˇ˃˱ˈ˔ˈ˔˕ˋː˃˒˓ˈ˔˕ˑ˔ˎ˃˅ˈ˔˅ˑˬˈǤ рођења. Природним рођењем човек се рађа као смртно биће,
ʗ˔˃˄˓˃˱ˈ˔ˈ˒˓ˈˇ˰ˋˏ˔˅ˋː˃˓ˑˇˋǡ односно рађа се за смрт, зато што природним рођењем сви људи
ˋ˓˃ˊˎ˖˚ˋ˱ˈˋ˘ˬˈˇːˈˑˇˇ˓˖ˆˋ˘ˍ˃ˑ наслеђују смртну природу палог човека Адама. Смрт се појавила
˒˃˔˕ˋ˓˛˕ˑ˓˃ˊˎ˖˚˖ˬˈˑ˅˙ˈˑˇˬ˃˓˃ˇˋǤ у природи после одбијања првог човека да оствари заједницу с
ʗ˒ˑ˔˕˃˅ˋ˱ˈˑ˅˙ˈ˔˃ˇˈ˔ːˈ˔˕˓˃ːˈ
˔ˈ˄ˋǡ˃ˬ˃˓˃ˇ˔˃ˎˈ˅ˈǤʡ˃ˇ˃˱ˈ˓ˈ˱ˋ Богом. Мењајући начин рођења, тј. рађајући се од Духа Светог,
ʥ˃˓ˑːˋˏ˃˛˕ˑˏ˖˔˕ˑˬˈ˔˃ˇˈ˔ːˈ кроз Крштење, човек се рађа за живот.
˔˕˓˃ːˈǣʤˑˇˋ˕ˈ˄ˎ˃ˆˑ˔ˎˑ˅ˈːˋʝ˙˃ Крштење је, као што смо већ нагласили, улазак човека у
ˏˑˬˈˆ˃Ǣ˒˓ˋˏˋ˕ˈʥ˃˓˔˕˅ˑˍˑˬˈ˅˃ˏ
ˬˈ˒˓ˋ˒˓ˈˏ˯ˈːˑˑˇ˒ˑ˔˕˃˰˃˔˅ˈ˕˃Ǥ
литургијску заједницу. Ново рођење, које је рођење за вечни
ʸˈ˓ˑˆˎ˃ˇ˰ˈ˘ǡˋˇ˃ˇˑ˔˕ˈˏˋˇ˃ˬˈˇˈˏǢ живот, подразумева и нови начин живота. Тај нови начин жи-
ˑˉˈˇ˰ˈ˘ǡˋː˃˒ˑˬˋ˔˕ˈˏˈǢ˔˕˓˃ː˃˙ вота пројављује се као Литургија. Литургија је, дакле, начин
˄ˋˬ˃˘ǡˋ˒˓ˋˏˋ˔˕ˈˏˈǢʜ˃ˆ˄ˋˬ˃˘ǡˋ живота какав је Бог желео да буде кад је стварао бића и на
ˑˇˈː˖˔˕ˈˏˈǢ˄ˑˎˈ˔˕˃ː˄ˋˬ˃˘ǡˋ˒ˑ˔ˈ-
˕ˋ˔˕ˈˏˈǢ˖˕˃ˏːˋ˙ˋ˄ˋˬ˃˘ǡˋˇˑ˥ˑ˔˕ˈ
крају створио човека.
ˏˋǤʡ˃ˇ˃˱ˈˏ˖ˑˇˆˑ˅ˑ˓ˋ˕ˋ˒˓˃˅ˈˇːˋ-
˙ˋˆˑ˅ˑ˓ˈ˱ˋǣʒˑ˔˒ˑˇˈǡˍ˃ˇ˃˕ˈ˅ˋˇˈ˔-
ˏˑˆˎ˃ˇː˃ǡˋː˃˘˓˃ːˋ˔ˏˑǫʗˎˋˉˈˇ-
ː˃ǡˋː˃˒ˑˬˋ˔ˏˑǫʙ˃ˇˎˋ˕ˈ˅ˋˇˈ˔ˏˑ
˔˕˓˃ː˙˃ǡˋ˒˓ˋˏˋ˔ˏˑǫʗˎˋː˃ˆ˃ǡˋ
ˑˇˈː˖˔ˏˑǫʙ˃ˇˎˋ˕ˈ˅ˋˇˈ˔ˏˑ˄ˑˎˈ˔-
ː˃ˋˎˋ˖˕˃ˏːˋ˙ˋǡˋˇˑ˥ˑ˔ˏˑ˕ˋǫʗ
ˑˇˆˑ˅˃˓˃ˬ˖˱ˋʥ˃˓ǡ˓ˈ˱ˋ˱ˈˋˏǣʖ˃ˋ˔˕˃
˅˃ˏˍ˃ˉˈˏǣˍ˃ˇ˖˚ˋːˋ˔˕ˈˬˈˇːˑˏˈˑˇ
ˑ˅ˈˏˑˬˈː˃ˬˏ˃˰ˈ˄˓˃˱ˈǡˏˈːˋ˖˚ˋ-
ːˋ˔˕ˈǤʡ˃ˇ˃˱ˈ˓ˈ˱ˋˋˑːˋˏ˃˛˕ˑˏ˖
˔˕ˑˬˈ˔ˎˈ˅ˈ˔˕˓˃ːˈǣʗˇˋ˕ˈˑˇˏˈːˈǨ
ʗˑ˅ˋ˱ˈˑ˕ˋ˱ˋ˖ˏ˖ˍ˖˅ˬˈ˚ː˖ǡ˃˒˓˃-
˅ˈˇːˋ˙ˋ˖ˉˋ˅ˑ˕˅ˬˈ˚ːˋǤ
ȋʛ˕ͣ͠ǡ͟͡Ȃ͢͟Ǥͤ͢Ȍ

ʓ˓˖ˆˋʤ˓ˋ˔˕ˑ˅ˇˑˎ˃ˊ˃ˍȄ˗˓ˈ˔ˍ˃ǡ
ˏ˃ː˃˔˕ˋ˓ʓˈ˚˃ːˋǤ

͢͢
 ʚʗʦʜʝʠʡʤʟʗʠʡʝʑʏ

Ако су Литургија и литургијски начин живота људи и при- ʸˈˇˋːˑ˓ˑˇːˋʠˋːˈˋʚˑˆˑ˔ˈʐˑˉˋˬˋǡ

роде израз наше вере у Бога, као што јесу, онда је Литургија ˄ˈ˔ˏ˓˕˃ː˔ˋǡ
икона будућег Царства Божијег. Ово потврђује и сам термин ˋˋˊ˅ˈˎˑ˔ˋˇ˃˔ˈǡ˓˃ˇˋː˃˛ˈˆ˃˔˒˃Ǧ
˔ˈ˰˃ǡˑ˅˃˒ˎˑ˕ˋ˛
„вера“ — израз за нешто што ће се догодити у будућности. На
ˑˇʠ˅ˈ˕ˈʐˑˆˑ˓ˑˇˋ˙ˈˋ˖˅ˈˍˇˬˈ˅ˈ
основу дефиниције вере коју нам даје апостол Павле у послани- ʛ˃˓ˋˬˈǡ
ци Јеврејима (11, 1), „вера је основ свега чему се надамо, потврда ːˈ˒˓ˑˏˈː˯ˋ˅ˑ˔ˈˑ˚ˑ˅ˈ˚ˋǡ
ствари невидљивих“, јасно је да литургијски начин живота указује ˋ˓˃˔˒ˈ˔ˈʤ˓ˋ˔˕ˈʐˑˉˈǡ
на будуће Царство Божије. Речју, Литургија је икона будућег ˔ˏ˓˱ˋ˔ˏ˓˕˖ːˋ˛˕ˋǤ
Царства Божијег. Постајући члан литургијске заједнице, чо- ʸˈˇ˃ː˔ˋˑˇʠ˅ˈ˕ˈʡ˓ˑˬˋ˙ˈǡ
век постаје члан будућег Царства. Постаје члан „благословеног ˔˃˒˓ˑ˔ˎ˃˅˯˃ːʝ˙˖ˋʠ˅ˈ˕ˑˏʓ˖˘˖Ǥ
Царства Оца и Сина и Светог Духа“. Литургија пројављује људе ʠ˒˃˔ˋː˃˔Ǩ
и природу не онаквим какви су они сада, нити, пак, онаквим ȋʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˔ˍˋ˕˓ˑ˒˃˓ǡ˙˃˓ʸ˖˔˕ˋːˋˬ˃ːǡ
какви су људи некад били, у прошлости, већ пројављује људе и ˅ˈˍȌ
природу какви ће они бити у будућности, када дође Царство
Божије и кад се догоди опште васкрсење мртвих. Зато што је
начин постојања људи у Литургији заснован на њиховој вери и
нади у вечни живот, у будуће Царство Божије.
Ово потврђује пре свега Православна Литургија. Дух Свети,
устројавајући Литургију, поставља у њој разне чинове: епископа,
свештенике, ђаконе и народ Божији. Епископ иконизује самог
Христа, око кога су скупљени апостоли и сви свети. А то је слика
будућег Царства Божијег, о коме говоре Христос и његови апо-
столи. Када дође Христос, у сили и слави, сабраће све око себе и

ʜ˃ʚˋ˕˖˓ˆˋˬˋ˒˓ˑˬ˃˅˯˖ˬˈˏˑˍ˃ˍ˅ˋ
˱ˈˏˑ˄ˋ˕ˋ˖ʥ˃˓˔˕˅˖ʐˑˉˋˬˈˏǤʡˑ˚ˋ-
ːˋˏˑ˒ˈ˔ˏˑˏǡ˓˃ˇˑ˛˱˖ǡˑ˄ˎ˃˚ˈ˰ˈˏǡ
˔˅ˋˏ ˈ˅˘˃˓ˋ˔˕ˋˬ˔ˍˋˏ ˓˃ˇ˰˃ˏ˃ ˋ
˒˓ˋ˚ˈ˛˱ˈˏǤ

ͣ͢
ʞʟʏʑʝʠʚʏʑʜʗʙʏʡʗʤʗʖʗʠ͹

установиће Царство Божије. На Литургији су сви лепо об-

Ƿʐˋˎ˃ˬˈ˕ˑˬˈˇː˃ːˈˇˈ˯˃Ǥʗ˄ˋˎˑˬˈ˕ˑ
˒ˑ˔ˎˈ˄ˑˉ˃ː˔˕˅ˈːˈʚˋ˕˖˓ˆˋˬˈǤʞˑ˔ˏ˃-
˕˓˃ˑ˔˃ˏ˯˖ˇˈˋˊ˔ˈˎ˃ˇˑˍ˔˖ˋˊˎ˃ˊˋˎˋ
ˋˊʥ˓ˍ˅ˈǤʛˑˬˑ˕˃˙ˬˈ˔˕˃ˬ˃ˑː˃˔˕ˈ˒ˈ-
ːˋ˙˃ˏ˃ˋˑ˒˓˃˛˕˃ˑ˔ˈˑˇ˔˅˃ˍˑˆ˅ˈ˓-
ːˋˍ˃Ǥʞ˓ˋ˔˖˔˕˅ˑ˅˃ˎˑˬˈ˙ˈˎˑ˔ˈˎˑǡˬˈ˓
ːˈˇˈ˯ˑˏːˋˍˑːˋˍ˃ˇ˃ːˈ˒˓ˑ˒˖˛˕˃˄ˑ-
ˉ˃ː˔˕˅ˈː˖ʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˖Ǥʐˋˎˑˬˈ˕˖˔˕˃˓ˋ˘
˄˓˥˃ː˃ǡ˔˄ˈˎˋˏ˄˓˃ˇ˃ˏ˃ǡ˔ˎˋ˚ːˋ˘ˎˋ-
˙ˋˏ˃˒˓˃ˑ˕˃˙˃˖ˋˎ˖˔˕˓ˑ˅˃ːˑˬʐˋ˄ˎˋˬˋǤ
ʐˋˎˑˬˈˉˈː˃ǡˏ˖˛ˍ˃˓˃˙˃ǡˇˈ˙ˈǤʠ˅ˋ˖
ːˈˇˈ˯ːˋˏˑˇˈˎˋˏ˃ǡˎ˃ːˈːˋˏˋˎˋ˅˖-
ːˈːˋˏǡ˖˔˅˃ˍˑˏ˔ˎ˖˚˃ˬ˖˄ˈˎˋˏǡˍ˃ˑ
ˏˎˈˍˑˋˍ˃ˑ˔ːˈˆǤʐˈˎˑˬˈː˃˙ˋˑː˃ˎː˃
˄ˑˬ˃˖ʞˈ˕˓ˑˇ˃˅ˋǤʖ˃˔˅˃ˍˋ˖ˊ˓˃˔˕ˋˊ˃
ˑ˄˃˒ˑˎ˃Ǥʏˎˋǡ˄ˈ˔˒˓ˈˍˑ˓ːˑ˄ˎˈˇˋˎˑ
ˑˇˈˎ˃˄ˋˎˑˬˈːˋ˛˕˃˅ːˑ˖˒ˑ˓ˈ˥ˈ˰˖
˔˃˚ˋ˔˕ˑ˕ˑˏ˒ˑˆˎˈˇ˃ˋˎˋ˙˃Ǥʗˊˎ˃ˊˈ˱ˋ
˔˃˄ˑˉ˃ː˔˕˅ˈːˈʚˋ˕˖˓ˆˋˬˈǡ˔˅ˋ˔˖ˋˊ-
ˆˎˈˇ˃ˎˋ˒˓ˈˑ˄˓˃ˉˈːˋǡˑ˔ˎˑ˄ˑ˥ˈːˋ
˔˅˃ˍˈˑ˅ˑˊˈˏ˃˯˔ˍˈ˄˓ˋˆˈǡ˒ˑ˔˅ˈ˱ˈːˋǤ
ʦ˃ˍˋ˅ˋ˛ˈːˑ˒ˑ˔˅ˈ˱ˈːˋǣˑ˄ˑˉˈːˋǥ
ʖː˃ˑ˔˃ˏˊ˃˛˕ˑ˔˖˔˅˃˕˃ˎˋ˙˃ˎˈ˒˃ˋ
ˊ˃˛˕ˑ˔˖˔˅ˋ˕ˋ˒ˑˆˎˈˇˋˑˊ˃˓ˈːˋǤʟ˖ˉ-
ːˈˉˈːˈ˄ˋˎˈ˔˖ˎˈ˒ˈǤʒ˓˖˄ˈˇ˓˅ˑ˔ˈ˚ˈ
ːˑ˔ˋˎˈ˔˖ː˃ˑ˄˓˃ˊˋˏ˃ˋ˚ˈˎ˖˔˅ˈ˕ˎˑ˔˕
˒ˑ˒˖˕ˑ˓ˈˑˎ˃˔˅ˈ˕˃˙˃Ǥʓˈ˙˃˔˖˄ˋˎ˃
ˍ˃ˑ˃ː˥ˈˎˋǤʗˊˎ˃ˊˈ˱ˋ˔˃˄ˑˉ˃ː˔˕˅ˈ-
ːˈʚˋ˕˖˓ˆˋˬˈǡ˔˅ˋ˯˖ˇˋˋ˔˅ˈˉˈːˈː˃-
˛ˈˆ˔ˈˎ˃˄ˋˎˋ˔˖ǯ˄ˑˆˑːˑ˔˙ˋǯǤʠ˅ˋ˔˖˔ˈ
ˑːˋ˒˓ˋ˚ˈ˔˕ˋˎˋǥʝːˋ˔˖˄ˋˎˋ˔ˋːˑ˅ˋ
ʐˑˉˋˬˋˋ˄ˋˎˋ˔˖ˑ˄ˑˉˈːˋǤDz
ȋʑǤʒˈˑ˓ˆˋ˖ǡʝˇͤͧǤ˚˃˔˃ˇˑ˅ˈ˚ːˑ˔˕ˋǡ
ʑ˓˰˃˚ˍ˃ʐ˃˰˃Ȃʜˑ˅ˋʠ˃ˇͥ͠͞͞ǡͧ͠Ȍ
учени, она је песма, пуна је светлости, дивних икона. Кад
год се служи Литургија, тада је празник и радост. Речју,
Литургија пројављује оно чему се човек нада и чему тежи:
а то су радост и вечни живот.
Литургија је одувек била у центру православног предања
и хришћанског живота. Она не само да је централни бого-
службени догађај, Св. Тајна од које зависе све остале Тајне, већ
је и мерило целокупног начина живота православних људи.
Православни народ је одувек Литургијом, тачније будућим
Царством Божијим, мерио све: свој однос према Богу, пре-
ма другом човеку и према природи. То најречитије показују
неке наше епске народне песме (као нпр. Кнежева вечера,
епски преткосовски тематски круг и др). Човек очекује да
Бога сусретне лицем у лице у будућем Царству. На другог
човека гледа као на становника тог Царства и самим тим
као на свога брата у Христу. На природу гледа и према њој
се односи тако што сматра да је и она створена за вечност и
да ће и она постојати у будућем Царству Божијем. На крају
православни верник и самог себе мери у односу на будуће
Царство Божије. Зато је његов живот сав у покајању, будући
да у свакодневном животу и он и све око њега још увек не
изражава ону реалност која ће бити у Божијем Царству.
Православни верник је, такође, спреман да се жртвује због
своје вере у будуће Царство Божије.
Описани начин изражавања вере у Бога узрокује један по-
себан начин живота људи. Он ствара једну конкретну врсту
односа човека — како с другим људима, тако и са природом.
Речју, ствара култ, посебне обичаје и културу.

ʓ˃˄ˋ˚ˑ˅ˈˍ˒ˑ˔˕˃ˑ˚ˎ˃ːʚˋ˕˖˓ˆˋˬˈǡ˒ˑ˕˓ˈ˄ːˑˬˈˇ˃˔ˈˍ˓˔˕ˋǤʙ˓˛˕ˈ˰ˈˬˈǷˇ˓˖ˆˑ˓ˑ˥ˈ˰ˈDzǡ
˓ˑ˥ˈ˰ˈ˅ˑˇˑˏˋʠ˅ˈ˕ˋˏʓ˖˘ˑˏǤʦˑ˅ˈˍ˔ˈ˓˃˥˃ˊ˃ˉˋ˅ˑ˕Ǥʙ˓˛˕ˈ˰ˈˬˈ˖ˎ˃ˊ˃ˍ˚ˑ˅ˈˍ˃˖
ˎˋ˕˖˓ˆˋˬ˔ˍ˖ˊ˃ˬˈˇːˋ˙˖Ǥʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˃ˬˈː˃˚ˋːˉˋ˅ˑ˕˃ˍ˃ˍ˃˅ˬˈʐˑˆˉˈˎˈˑˇ˃˄˖ˇˈˍ˃ˇˬˈ˔˕˅˃-
˓˃ˑ˄ˋ˱˃ˋː˃ˍ˓˃ˬ˖˚ˑ˅ˈˍ˃Ǥʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˃ˬˈˋˍˑː˃˄˖ˇ˖˱ˈˆʥ˃˓˔˕˅˃ʐˑˉˋˬˈˆǤʞˑ˔˕˃ˬ˖˱ˋ˚ˎ˃ː
ˎˋ˕˖˓ˆˋˬ˔ˍˈˊ˃ˬˈˇːˋ˙ˈǡ˚ˑ˅ˈˍ˒ˑ˔˕˃ˬˈ˚ˎ˃ː˄˖ˇ˖˱ˈˆʥ˃˓˔˕˅˃Ǥʜ˃ʚˋ˕˖˓ˆˋˬˋ˔˖˔˅ˋˎˈ˒ˑ
ˑ˄˖˚ˈːˋǡˑː˃ˬˈ˒ˈ˔ˏ˃ǡ˒˖ː˃ˬˈ˔˅ˈ˕ˎˑ˔˕ˋǡˇˋ˅ːˋ˘ˋˍˑː˃Ǥʙ˃ˇˆˑˇ˔ˈ˔ˎ˖ˉˋʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˃ǡ
˕˃ˇ˃ˬˈ˒˓˃ˊːˋˍˋ˓˃ˇˑ˔˕Ǥʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˃˒˓ˑˬ˃˅˯˖ˬˈ˓˃ˇˑ˔˕ˋ˅ˈ˚ːˋˉˋ˅ˑ˕Ǥ

ͤ͢
 ʚʗʦʜʝʠʡʤʟʗʠʡʝʑʏ

ʞ̆˼̉˽̊̀̉˽ǡ̈˸˿̄̀̉̃̀̀̆˼˻̆˺̆̈̀ǣ
Ȉ ʧ˕˃ˊː˃˚ˋ˅ˈ˓˃ǫʙ˃ˍˑ˓˃ˊ˖ˏˈ˛˅ˈ˓˖˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ːˑˆ
˘˓ˋ˛˱˃ːˋː˃ǫ
Ȉ ʝ˄ˬ˃˔ːˋˊ˃˛˕ˑˬˈʞ˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ː˃ʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˃ˋˍˑː˃˄˖ˇ˖˱ˈˆ
ʥ˃˓˔˕˅˃ʐˑˉˋˬˈˆǤ
Ȉ ʜ˃ˍˑˬˋː˃˚ˋːː˃ˏʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˃ˑ˕ˍ˓ˋ˅˃ˋ˒˓ˋˍ˃ˊ˖ˬˈ˄˖ˇ˖˱ˈ
ʥ˃˓˔˕˅ˑʐˑˉˋˬˈǫ
Ȉ ʢˍˑˏˑˇːˑ˔˖˔˕ˑˬˈː˃˛˔˅˃ˍˋˇ˃˛˰ˋˉˋ˅ˑ˕ˋ˄˖ˇ˖˱ˈʥ˃˓˔˕˅ˑ
ʐˑˉˋˬˈǡˍˑˏˈ˔ˈː˃ˇ˃ˏˑˋˍˑˬˈ˅ˈ˓ˑˏˋ˛˚ˈˍ˖ˬˈˏˑǫ

ʞ˓ˑ˚ˋ˕˃ˬˋ˒˓ˑ˕˖ˏ˃˚ˋˍ˃ˍˑʠ˅Ǥʛ˃ˍ˔ˋˏʗ˔˒ˑ˅ˈˇːˋˍȋ˅ˈˍȌ˒ˑ˅ˈˊ˖ˬˈˎˋ˕˖˓ˆˋˬ˔ˍˈ˓˃ˇ˰ˈ˔˃
ˋ˔˕ˋː˃ˏ˃ʥ˃˓˔˕˅˃ʐˑˉˋˬˈˆˍˑˬˈ˱ˈˇˑ˱ˋǤ
ʠ˅ˈ˕˃ʥ˓ˍ˅˃ˬˈˋˍˑː˃ʐˑˆ˃ǡˬˈ˓ˋˑː˃ǡ˔ˎˋ˚ːˑʐˑˆ˖ǡˑ˔˕˅˃˓˖ˬˈˬˈˇˋː˔˕˅ˑˏˈ˥˖˅ˈ˓ːˋ˙ˋˏ˃Ǥ
ʗ˃ˍˑ˔ˈˑːˋ˓˃ˊˎˋˍ˖ˬ˖˒ˑ˔˅ˑˬˋˏ˔˅ˑˬ˔˕˅ˋˏ˃ǡˏˈ˔˕˖˄ˑ˓˃˅ˍ˃ˋː˃˚ˋːˑˏˉˋ˅ˑ˕˃ǡ˔˅ˋˑːˋ
ː˃ˎ˃ˊˈ˖ʥ˓ˍ˅ˋˬˈˇˋː˔˕˅ˑˍ˓ˑˊ˅ˈ˓˖Ǥ
ʞ˓˅ˋ˖ˎ˃ˊ˃ˍȋ˅˘ˑˇȌ˃˓˘ˋˬˈ˓ˈˬ˃˖ʠ˅ˈ˕˖ʥ˓ˍ˅˖ˊ˃˅˓ˈˏˈ˔˅ˈ˛˕ˈːˑˆ˔˃˄˓˃˰˃ȋʚˋ˕˖˓ˆˋˬˈȌǡ
ˬˈ˔˕ˈ˔ˎˋˍ˃ˋˊː˃ˍ˒˓˅ˑˆˇˑˎ˃˔ˍ˃˖˕ˈˎ˖˖ˑ˅˃ˬ˔˅ˈ˕ʠˋː˃ʐˑˉˋˬˈˆ˃ǡˋʠ˒˃˔ˋ˕ˈ˯˃ː˃˛ˈˆ˃
ʤ˓ˋ˔˕˃Ǥʠ˅ˑˬˋˏˇˑˎ˃˔ˍˑˏʝːˬˈˑ˔ˎˑ˄ˑˇˋˑˋˋ˔ˍ˖-
˒ˋˑ˒˓ˋ˓ˑˇ˖˯˖ˇ˔ˍ˖ǡˍˑˬ˃ˬˈ˔˃ˏ˃˔ˈ˄ˈ˄ˋˎ˃˒ˑ˕˚ˋ-
ːˋˎ˃˒˓ˑ˒˃ˇ˯ˋ˅ˑ˔˕ˋˋ˔ˏ˓˕ˋˍ˓ˑˊˆ˓ˈ˘ǡˋˍˑˬˑˏ
˕ˋ˓˃ː˔ˍˋ˅ˎ˃ˇ˃˥˃˅ˑǤȋǥȌʑ˃ˊːˈ˔ˈ˰ˈ˰ˈˆˑ˅ˑː˃
ːˈ˄ˈ˔˃ˋ˒ˑ˅˓˃˱˃˰ˈː˃˰ˈˆˑ˅ː˃ˇːˈ˄ˈ˔ːˋ˒˓ˈ˔˕ˑǡ
ˍˑˬˈˬˈ˖˔ˎˈˇˋˎˑ˒ˑ˔ˎˈˑ˅ˑˆˇˑˎ˃˔ˍ˃ǡ˔ˋˏ˄ˑˎˋˊ˖ˬˈ
˔ˈ˖ˎ˃˔ˍˑˏʏ˓˘ˋˬˈ˓ˈˬ˃˖˔˅ˈ˕ˋʝˎ˕˃˓ˋ˖ˊˎ˃˔ˍˑˏ
˰ˈˆˑ˅ˋˏː˃˔˅ˈ˛˕ˈːˋ˕˓ˑːȋίʒˑ˓˰ˈʛˈ˔˕ˑȌǤ
ʓ˖˘ˑ˅ː˃˔ˎ˃ˇˑ˔˕˄ˑˉ˃ː˔˕˅ˈːˋ˘˒ˈ˔˃ˏ˃ˋˊ˓˃ˉ˃˅˃
ː˃˔ˎ˃ˇ˖˄ˑˉ˃ː˔˕˅ˈːˋ˘˄ˎ˃ˆ˃ǡˍˑˬ˃˖ˊːˑ˔ˋˇ˖˛ˈˍ
˚ˋ˔˕ˑˬˋ˄ˎ˃ˉˈːˑˬ˯˖˄˃˅ˋʐˑˆ˃ǡˋˍˑˬ˃˔˖ˆˈ˓ˋ˛ˈ
ˬˑ˛˅ˈ˱˖ˏ˓ˉ˰˖˒˓ˈˏ˃ˆ˓ˈ˘˖Ǥ
ʓ˖˘ˑ˅ːˋ ˙ˈˎˋ˅ ȋ˒ˑ˯˖˄˃˙Ȍǡ ˍˑˬˋ ˬˈ ˖˒˖˱ˈː ˔˅ˋ-
ˏ˃ǡˬˈ˔˕ˈ˒˓˃ˑ˄˓˃ˊȋː˃ˆˑ˅ˈ˛˕˃ˬȌ˄˖ˇ˖˱ˈ˔ˎˑˆˈǡ
ˬˈˇːˑˏˋ˔ˎˋˬ˃ˋˬˈˇːˑˇ˖˛ːˑ˔˕ˋ˒ˑ˅ˈ˓ˋˋ˯˖˄˃˅ˋ
˔˅ˋ˘ˋˊˏˈ˥˖˔ˈ˄ˈǡˍˑˬˈ˱ˈ˔ˈˑ˔˕˅˃˓ˋ˕ˋ˖˅˓ˈˏˈ
ˑ˕ˍ˓ˑ˅ˈ˰˃˄˖ˇ˖˱ˋ˘ːˈˋˊ˓ˈ˙ˋ˅ˋ˘˄ˎ˃ˆ˃Ǥ
ȋʠ˅ˈ˕ˋʛ˃ˍ˔ˋˏʗ˔˒ˑ˅ˈˇːˋˍǡʛˋ˔˕˃ˆˑˆˋˬ˃ǡȋ˕˃ˬːˑ-
˅ˑˇ˔˕˅ˑǡ ˖˅ˑ˥ˈ˰ˈ ˖ ˕˃ˬː˖ ʚˋ˕˖˓ˆˋˬˈ ˋ ˰ˈːˑ ʠ˅Ǥʛ˃ˍ˔ˋˏʗ˔˒ˑ˅ˈˇːˋˍȄ
˔˃˅˓ˈˏˈː˃ˋˍˑː˃Ǥ
˕˖ˏ˃˚ˈ˰ˈȌȌ

ͥ͢
ʞʟʏʑʝʠʚʏʑʜʗʙʏʡʗʤʗʖʗʠ͹

ʸ˽˼̀̅̆̋˿˸̡˽˼̅̀̎̀̉˸ʤ̈̀̉̊̆̄
̇̆˿̅˸̡˽̄̆ʐ̆˻˸ʝ̎˸

Исус Христос је први открио људима ко је Бог. Открио нам

ʖ˃˘˅˃˯˖ˬ˖˱ˋʐˑˆ˖ˋʝ˙˖ˍˑˬˋː˃˔ˑ˔˒ˑ-
˔ˑ˄ˋˊ˃˖ˇˈˑ˖ː˃˔ˎˈˇ˔˕˅˖˔˅ˈ˕ˋ˘˖
˔˅ˈ˕ˎˑ˔˕ˋǡˍˑˬˋː˃˔ˋˊ˄˃˅ˋˑˇ˅ˎ˃˔˕ˋ
˕˃ˏˈˋˍˑˬˋː˃˔˒˓ˈːˈ˔ˈ˖ʥ˃˓˔˕˅ˑ
ʠˋː˃Ȅ˯˖˄˃˅ˋ˔˅ˑˬˈǡ˖ˍˑˏˈˋˏ˃-
ˏˑˋ˔ˍ˖˒˯ˈ˰ˈǡˑ˒˓ˑ˛˕ˈ˰ˈˆ˓ˈ˘ˑ-
˅˃ǡˍˑˬˋˬˈˋˍˑː˃ʐˑˆ˃ːˈ˅ˋˇ˯ˋ˅ˑˆ˃ǡ
˒˓˅ˑ˓ˑ˥ˈːˋ˒˓ˈ˔˅˃ˍˈ˕˅˃˓ˋǤʖ˄ˑˆ
˕ˑˆ˃˛˕ˑ˰ˋˏˈ˄ˋ˔˅ˈ˔˃ˊˇ˃ːˑǣˑːˑ
˛˕ˑˬˈː˃ːˈ˄ˈ˔ˋˏ˃ˋ˛˕ˑˬˈː˃ˊˈˏ˯ˋǡ
˛˕ˑˬˈ˅ˋˇ˯ˋ˅ˑˋ˛˕ˑˬˈːˈ˅ˋˇ˯ˋ˅ˑǡ
˄ˋˎˑˇ˃˔˖˕ˑ˒˓ˈ˔˕ˑˎˋǡˋˎˋˆˑ˔˒ˑˇ-
˔˕˅˃ǡˋˎˋː˃˚˃ˎ˔˕˅˃ˋˎˋ˅ˎ˃˔˕ˋȄ
˔˅ˈˬˈ˰ˋˏˈˋˊ˃˰ˈˆ˃˔˃ˊˇ˃ːˑǤʝːˬˈ
˒˓ˈ˔˅ˈˆ˃ǡˋ˔˅ˈ˖˰ˈˏ˖˒ˑ˔˕ˑˬˋǤʝː
ˬˈˆˎ˃˅˃˕ˈˎ˃Ȅʥ˓ˍ˅ˈǤʝːˬˈ˒ˑ˚ˈ˕˃ˍ
Ȅ˒˓˅ˑ˓ˑ˥ˈːˋˋˊˏ˓˕˅ˋ˘Ǥʓ˃˖˔˅ˈˏ˖
ˑː˄˖ˇˈ˒˓˅ˋǡˬˈ˓ȋʝ˕˃˙Ȍ˄ˎ˃ˆˑˋˊ˅ˑˎˈ
ˇ˃˔ˈ˖˰ˈˏ˖ː˃˔˕˃ːˋ˔˅˃˒˖ːˑ˱˃ˋˇ˃
ˍ˓ˑˊ˰ˈˆ˃˔˅ˈˋˊˏˋ˓ˋ˔˃˔ˑ˄ˑˏǡ˖˚ˋ-
ːˋ˅˛ˋˏˋ˓˰ˈˆˑ˅ˑˏˍ˓˅˯˖ː˃ˍ˓˔˕˖ǡ
ȋ˒ˑˏˋ˓ˋ˅˛ˋȌˍ˓ˑˊ˰ˈˆ˃ǣˋˑːˑ˛˕ˑˬˈ
ː˃ˊˈˏ˯ˋǡˋˑːˑ˛˕ˑˬˈː˃ːˈ˄ˈ˔ˋˏ˃Ǥ
ȋʙˑˎ͟ǡ͟͠Ȃ͠͞Ȍ
је да је Бог личност, тј. да је Бог његов Отац, зато што је Исус
Христос Син Божији и он једини познаје Оца, тј. познаје ко је
Бог као личност, јер је у вечној љубавној заједници с њим. Слично
нама, људским личностима, које се могу познати као личности
једино у заједници љубави. Неко може да нас познаје по природи,
посматрајући нас са стране. Међутим, то није право сазнање о
нама, нити одговор на питање ко смо. Неко може другог човека
да позна као личност једино ако овај жели да се открије и каже
ко је. То, пак, чини само ономе кога воли и који њега воли. Ина-
че, човек се скрива и немогуће је на други начин одгонетнути
ко је он као личност. Утолико пре ми људи не можемо познати
Бога, ако се он сам не открије. Јер, Бог је по природи невидљив,
несхватљив, неограничен. Једини који познају Бога, то су његов
Син и Дух, које Бог Отац неизмерно воли, као и они њега.
Син Божији, Исус Христос, постао је човек и открио је Бога
Оца људима, и то само оним људима који су постали Христови
ученици и следбеници. Јер, Бог као личност, као Отац, може

ʠ˙ˈːˈˋˊˉˋ˅ˑ˕˃˃˒ˑ˔˕ˑˎ˃ʞ˃˅ˎ˃Ȅ
˗˓ˈ˔ˍ˃ǡˏ˃ː˃˔˕ˋ˓ʓˈ˚˃ːˋǤ
ʜ˃ˍˑːˬ˃˅˯˃˰˃˅˃˔ˍ˓˔ˎˑˆʤ˓ˋ˔˕˃ǡ
˃˒ˑ˔˕ˑˎʞ˃˅ˎˈˇˑˉˋ˅˯˃ˬ˔˖˔˓ˈ˕˃˔˃
ʒˑ˔˒ˑˇˑˏ˒˓ˈ˕˃˚ˈ˖ː˃ˬ˖ˊ˅ˋ˛ˈːˋˬˈ
˘˓ˋ˔˕ˑˎˑ˛ˍˈ˘ˋˏːˈǤ

ͦ͢
 ʚʗʦʜʝʠʡʤʟʗʠʡʝʑʏ

постати познат људима једино у личном односу с Њим, пре-

ко Христа. Тачније, људи могу познати Бога Оца једино ако се
сједине са Христом, што значи ако ступе у исту личну, љубавну
заједницу с Богом Оцем. На том путу нам помаже Свети Дух
који нас, управо на овај начин, поистовећује са Христом: кроз
заједницу слободе са Богом Оцем. То се остварује кроз тајну
Крштења и тајну Евхаристије.

ʗ˔˖˔ʤ˓ˋ˔˕ˑ˔ˬˈ˒˓˅ˋˑ˕ˍ˓ˋˑ˯˖ˇˋˏ˃ˍˑˬˈʐˑˆǤʝ˕ˍ˓ˋˑː˃ˏˬˈˇ˃ˬˈʐˑˆˎˋ˚ːˑ˔˕ǡ˕ˬǤˇ˃
ˬˈʐˑˆ˰ˈˆˑ˅ʝ˕˃˙ǡˊ˃˕ˑ˛˕ˑˬˈʗ˔˖˔ʤ˓ˋ˔˕ˑ˔ʠˋːʐˑˉˋˬˋˋˑːˬˈˇˋːˋ˒ˑˊː˃ˬˈʝ˙˃Ǥʠˋː
ʐˑˉˋˬˋǡʗ˔˖˔ʤ˓ˋ˔˕ˑ˔ǡ˒ˑ˔˕˃ˑˬˈ˚ˑ˅ˈˍˋˑ˕ˍ˓ˋˑˬˈʐˑˆ˃ʝ˙˃˯˖ˇˋˏ˃ǡˍˑˬˋ˔˖˒ˑ˔˕˃ˎˋ
ʤ˓ˋ˔˕ˑ˅ˋ˖˚ˈːˋ˙ˋˋ˔ˎˈˇ˄ˈːˋ˙ˋǤ

ʞ̆˼̉˽̊̀̉˽ǡ̈˸˿̄̀̉̃̀̀̆˼˻̆˺̆̈̀ǣ
Ȉ ʙˑː˃ˏˬˈˑ˕ˍ˓ˋˑˋ˔˕ˋːˋ˕ˑˆʐˑˆ˃ˍ˃ˑˎˋ˚ːˑ˔ːˑ˄ˋ˱ˈǫʖ˃˛˕ˑ
ˬˈ˔˃ˏˑʝː˕ˑˏˑˆ˃ˑˇ˃˖˚ˋːˋǫ
Ȉ ʛˑˉˈˎˋ˚ˑ˅ˈˍˇ˃˒ˑˊː˃ʐˑˆ˃ǫʞˑˇˍˑˬˋˏ˖˔ˎˑ˅ˋˏ˃ǫ
Ȉ ʝ˄ˬ˃˔ːˋ˖ˎˑˆ˖ʠ˅ˈ˕ˑˆʓ˖˘˃˖˒ˑˊː˃˰˖ʐˑˆ˃ˋ˔ˬˈˇˋ˰ˈ˰˖˔˃
ʼˋˏǤ

ʑ˽̈̉̂˸̅˸̉̊˸˺˸̡̀̀̉̊̆̈̀˸
ʝ˅ˈˆˑˇˋːˈː˃˚˃˔ˑ˅ˋˏ˃ˋ˔˕ˑ˓ˋˬˈ˒˓ˑ˖˚˃˅˃˛ǡˋˊˏˈ˥˖
ˑ˔˕˃ˎˑˆǡ˒ˑˬ˃˅˖˒˓ˑ˕ˈ˔˕˃ː˕ˋˊˏ˃ǡ˓ˈ˗ˑ˓ˏ˃˙ˋˬ˖ǡˉˋ˅ˑ˕ˈ
ˋ˖˚ˈ˰˃ʚ˖˕ˈ˓˃ˋʙ˃ˎ˅ˋː˃Ǥʞˑˏˈː˖˕ˈ˅ˑ˥ˈ˓ˈ˗ˑ˓ˏ˃˙ˋˬˈ
ˋː˔ˋ˔˕ˋ˓˃ˎˋ˔˖ː˃˖˚ˈ˰˖ˇ˃ˬˈ˔˒˃˔ˈ˰ˈ˒ˎˑˇˋːˇˋ˅ˋ-
ˇ˖˃ˎːˈˏˑˎˋ˕˅ˈʐˑˆ˖ǡ˄ˈˊˊ˃ˬˈˇːˋ˙ˈ˔˃ˇ˓˖ˆˋˏǡ˕ˬǤ˄ˈˊ
˒ˑ˔˓ˈˇˑ˅˃˰˃ʥ˓ˍ˅ˈˋˎˋ˙˓ˍ˅ˈːˋ˘˔ˎ˖ˉˋ˕ˈ˯˃Ǥʢ˒ˑ˓ˈˇˋ
˕ˈˑ˔ːˑ˅ːˈ˒˓ˑ˕ˈ˔˕˃ː˕˔ˍˈ˔˕˃˅ˑ˅ˈ˔˃ː˃˛ˋˏ˖˚ˈ˰ˈˏˇ˃ˬˈ
˅ˈ˓˃˖˔ˍˑ˒ˑ˅ˈˊ˃ː˃˔˃ˇ˓˖ˆˋˏ˯˖ˇˋˏ˃ǡˬˈ˓ˬˈˋʚˋ˕˖˓ˆˋˬ˃
Ȅˊ˃ˬˈˇːˋ˙˃Ǥʞ˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅˯ˈ˅ˈ˓˖ˬˈˇ˃ˬˈːˈˏˑˆ˖˱ˈ˚ˑ˅ˈˍ˖
ˍ˃ˑ˒ˑˬˈˇˋː˙˖ˇ˃˄˖ˇˈǷ˅ˈ˓ːˋˍDzǡˋ˔ˏ˃˕˓˃ˇ˃ˑːːˈˏˑˉˈ
˒˓˃˅ˋˎːˑ˅ˈ˓ˑ˅˃˕ˋ˄ˈˊˇ˓˖ˆˋ˘˯˖ˇˋǤʢ˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ːˑˬ
˅ˈ˓ˋǡˇ˓˖ˆˋ˯˖ˇˋ˔˖ː˃ˏːˈˑ˒˘ˑˇːˋˇ˃˄ˋ˔ˏˑ˒˓˃˅ˋˎːˑ
˅ˈ˓ˑ˅˃ˎˋǤʡˈˍ˔˕ˑ˅ˋˋˋˎ˖˔˕˓˃˙ˋˬˈː˃˔ˎˈˇˈ˱ˋˏ˔˕˓˃ːˋ-
˙˃ˏ˃˕ˋˏˑˆ˖˒ˑˏˑ˱ˋ˖˓˃ˊ˖ˏˈ˅˃˰˖ˑ˅ˋ˘ˋ˔˕ˋː˃Ǥ

ʛ˃˓˕ˋːʚ˖˕ˈ˓

ͧ͢
ʞʟʏʑʝʠʚʏʑʜʗʙʏʡʗʤʗʖʗʠ͹

ʜ˃ˬ˅ˈ˱ˋˇˑ˒˓ˋːˑ˔˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ːˑˆ˄ˑˆˑ˔ˎˑ˅˯˃˔˃˅˓ˈˏˈːˑˬ˙ˋ˅ˋˎˋˊ˃˙ˋˬˋˑˆˎˈˇ˃˔ˈ˖˘˓ˋ˛˱˃ːǦ
˔ˍˑˏ˒ˑˋˏ˃˰˖ˎˋ˚ːˑ˔˕ˋǤʝˇˆˑ˅˃˓˃ˬ˖˱ˋː˃ˋˊ˃ˊˑ˅ˈ˔˅ˑˆ˃˅˓ˈˏˈː˃ǡ˃˖˒ˑˍ˖˛˃ˬ˖ˇ˃˒˓˃˅ˋˎːˑ
˗ˑ˓ˏ˖ˎˋ˛˖˖˚ˈ˰ˈˑʠ˅ˈ˕ˑˬʡ˓ˑˬˋ˙ˋǡ˙˓ˍ˅ˈːˋˑ˙ˋ˅ˈˍ˃˒ˑː˖ˇˋˎˋ˔˖ˋː˃˛ˈǡ˒˓˃˅ˑ˔ˎ˃˅ːˑ
˖˚ˈ˰ˈˑˎˋ˚ːˑ˔˕ˋǤʝ˙ˋ˔˖˚ˑ˅ˈˍ˃˔˃ˆˎˈˇ˃ˎˋˍ˃ˑˋˍˑː˖ʐˑˉˋˬ˖ǡˍ˃ˑ˄ˑˆˑˎˋˍˑ˄ˋ˱ˈǡ˃ˍ˃˓˃ˍ-
˕ˈ˓ˋ˔˕ˋˍ˃ˍˑˬ˃˚ˑ˅ˈˍ˃˚ˋːˋ˔ˎˋ˚ːˋˏʐˑˆ˖ǡˬˈ˔˕ˈ˔ˎˑ˄ˑˇ˃Ǥʠˎˑ˄ˑˇ˃˄ˈˊ˯˖˄˃˅ˋǡˍ˃ˑˋ˯˖˄˃˅
˄ˈˊ˔ˎˑ˄ˑˇˈǡ˒ˑːˋ˛˕˃˅˃ˬ˖˚ˑ˅ˈˍ˃ˍ˃ˑˎˋ˚ːˑ˔˕ˋ˔˅ˑˇˈˆ˃ː˃ːˋ˅ˑˋːˇˋ˅ˋˇ˖ˈȋˬˈˇˋːˍˈȌǤ

ʛˈ˥˖˕ˋˏǡ˅ˈ˱ˑˇ˒ˈ˕ˑˆ˅ˈˍ˃˔ˈ˖ˑ˚˃˅˃ˬ˖ˇ˓˖ˆ˃˚ˋˬ˃˒ˑˋˏ˃˰˃
ˎˋ˚ːˑ˔˕ˋǤʡ˃ˇ˃˔ˈː˃ʖ˃˒˃ˇ˖ˬ˃˅˯˃ˬˈˇ˃ː˘˓ˋ˛˱˃ː˔ˍˋˏˋ˔ˎˋ-
ˎ˃˙ǡʐˎ˃ˉˈːˋʏ˅ˆ˖˔˕ˋːǡˍˑˬˋˇ˃ˬˈːˑ˅˖ˑ˓ˋˬˈː˕˃˙ˋˬ˖˖˔˘˅˃˕˃˰˖
˘˓ˋ˛˱˃ː˔˕˅˃ˋ˖ˑ˒˛˕ˈ˖ˊ˃˒˃ˇːˑˬˏˋ˔ˎˋˋˍ˖ˎ˕˖˓ˋǤʝː˚ˑ˅ˈ-
ˍˑ˅ˑˋː˕ˈ˓ˈ˔ˑ˅˃˰ˈˑˍ˓ˈ˱ˈ˰ˈˏ˖˔˃ˏˑˏˈǤʢ˒˖˱˖ˬˈ˚ˑ˅ˈˍ˃ˇ˃
˖ː˖˕˃˓˔ˈ˄ˈȋ˔˅ˑˬˈˇ˖˛ˈȌˊ˃˔ː˖ˬˈ˔˅ˑˬˋˇˈː˕ˋ˕ˈ˕ȋ˔˅ˑˬˈǷˬ˃DzȌǤ
ʜ˃ˑ˅˃ˬː˃˚ˋːʏ˅ˆ˖˔˕ˋː˖˕ˈˏˈ˯˖ˬˈ˓ˋˏˑˍ˃˕ˑˎˋ˚ˍ˖˕ˈˑˎˑˆˋˬ˖ǡ
˃ˎˋˋ˰ˑˬ˔˖˒˓ˑ˕ːˋ˒˓ˑ˕ˈ˔˕˃ː˕ˋˊ˃ˏǤ

ʐˎ˃ˉˈːˋʏ˅ˆ˖˔˕ˋːȄʤ˓ˋ˛˱˃ː˔ˍˋ˕ˈˑˎˑˆˋ˗ˋˎˑ˔ˑ˗ǡˍˑˬˋˬˈ
ˉˋ˅ˈˑ˖ˇ˓˖ˆˑˬ˒ˑˎˑ˅ˋːˋ˚ˈ˕˅˓˕ˑˆ˅ˈˍ˃ˋ˖˒˓˅ˑˬ˒ˑˎˑ˅ˋːˋ
˒ˈ˕ˑˆǤʐˋˑˬˈˈ˒ˋ˔ˍˑ˒ˆ˓˃ˇ˃ʤˋ˒ˑː˃˖˔ˈ˅ˈ˓ːˑˬʏ˗˓ˋ˙ˋǤʼˈˆˑ˅˃
ˏˋ˔˃ˑˬˈˋˏ˃ˎ˃˒˓ˈ˔˖ˇːˋ˖˕ˋ˙˃ˬǡːˈ˔˃ˏˑː˃˕ˈˑˎˑˆˋˬ˖ˊ˃˒˃ˇːˑˆ
˘˓ˋ˛˱˃ː˔˕˅˃ȋ˕ˬǤˑˇ˅ˈˍ˃ʟˋˏˑˍ˃˕ˑˎˋ˚ˍˈ˙˓ˍ˅ˈȌǡ˅ˈ˱ˋː˃
ˆˑ˕ˑ˅ˑ˔˅ˈˍ˃˔ːˋˬˈ˗ˋˎˑ˔ˑ˗ˈǤʐˎ˃ˉˈːˋʏ˅ˆ˖˔˕ˋːˬˈǡ˔˕ˑˆ˃ǡ
˔ˋˏ˄ˑˎ˔˃˅˓ˈˏˈːˈȋˊ˃˒˃ˇːˈȌ˙ˋ˅ˋˎˋˊ˃˙ˋˬˈǤʥ˓ˍ˅˃ˆ˃ˎˋ˕˖˓ˆˋˬ˔ˍˋ
˒˓ˑ˔ˎ˃˅˯˃ͦ͠Ǥȋͣ͟Ȍˬ˖ː˃Ǥ

ʓ
ʓˑ˔ˎˈˇːˋː˃˔˕˃˅˯˃˚ˋ˃˅ˆ˖˔˕ˋːˑ˅˔ˍˈˏˋ˔ˎˋ˄ˋˎˋ˔˖ǡːˈ˔˃ˏˑ
ˍˍ˃˕ˑˎˋ˚ˍˋ˕ˈˑˎˑˊˋǡ˅ˈ˱ˋ˗ˋˎˑ˔ˑ˗ˋˋː˃˖˚ːˋ˙ˋǡˍ˃ˑ˛˕ˑˬˈ
ʓˈˍ˃˓˕Ǥʝːˬˈ˚ˑ˅ˈˍˑ˅ˋˇˈː˕ˋ˕ˈ˕˖˕˅˓ˇˋˑː˃˰ˈˆˑ˅ˑˏˋːˇˋ-
ʓ
˅˅ˋˇ˖˃ˎːˑˏ˖ˏ˖ǡː˃ˎˑˆˋ˙ˋǤʦˑ˅ˈˍˬˈ˒ˑ˔˕˃ˑˏˈ˓ˋˎˑˋ˔˕ˋːˈ
ˊˊ˃˕ˑ˛˕ˑˬˈ˒ˑ˔ˈˇˑ˅˃ˑ˖ˏǤʞ˓ˑ˕ˈ˔˕˃ː˕ˋˊ˃ˏ˱ˈˇˑ˅ˈ˔˕ˋˇˑ
ˊˊ˃ˍ˯˖˚ˍ˃ˇ˃ˋˏ˃ˑːˑˎˋˍˑˋ˔˕ˋː˃ˍˑˎˋˍˑˋ˯˖ˇˋǤ

ʟˈːˈʓˈˍ˃˓˕Ȅʕˋ˅ˈˑˬˈ˒ˑ˚ˈ˕ˍˑˏ˔ˈˇ˃ˏː˃ˈ˔˕ˑˆ˅ˈˍ˃Ǥʸˈˇ˃ːˬˈ
ˑˇː˃ˬ˒ˑˊː˃˕ˋˬˋ˘ˊ˃˒˃ˇːˋ˘ː˃˖˚ːˋˍ˃ˋ˗ˋˎˑ˔ˑ˗˃Ǥʼˈˆˑ˅ˈˋˇˈˬˈ
˒˓ˈ˔˖ˇːˑ˔˖˖˕ˋ˙˃ˎˈː˃ˇ˃˯ˋ˓˃ˊ˅ˑˬˏˋ˔ˎˋː˃ʖ˃˒˃ˇ˖Ǥʗˊ˓ˈˍ˃ˑ
ˬˈ˔˕˃˅ˍˑˬˋˬˈ˅ˋ˥ˈːˍ˃ˑˊ˃ˍ˯˖˚˃ˍˇˑ˕˃ˇ˃˛˰ˋ˘˔˕˓ˈˏ˯ˈ˰˃ˋ
˕ˈˏˈ˯ˏˑˇˈ˓ːˈˏˋ˔ˎˋǣǷʛˋ˔ˎˋˏȄˇ˃ˍˎˈǡ˒ˑ˔˕ˑˬˋˏDzǤ

ͣ͞
 ʚʗʦʜʝʠʡʤʟʗʠʡʝʑʏ

ʠ˃˅˓ˈˏˈː˃ː˃˖ˍ˃ǡ˒ˑˇ˖˕ˋ˙˃ˬˈˏ˒ˑˏˈː˖˕ˋ˘ˋˇˈˬ˃ǡ˕˅˓ˇˋǣǷʠˎˑˉˈː˃ˍˑˏ˄ˋː˃˙ˋˬ˃˯˖ˇ˔ˍˋ˘
ˍ˅˃ˎˋ˕ˈ˕˃˚ˋːˋ˒ˑˬˈˇˋː˙˃ˬˈˇˋː˔˕˅ˈːˑˏˎˋ˚ːˑ˛˱˖Ǥʜ˃ˬˑ˚ˋˆˎˈˇːˋˬˈˍ˃˓˃ˍ˕ˈ˓ˋ˔˕ˋˍˈ˚ˑ˅ˈˍ˃
˔˖˰ˈˆˑ˅ˍ˃˓˃ˍ˕ˈ˓ǡˋː˕ˈˎˋˆˈː˙ˋˬ˃ˋ˒˓ˋ˒˃ˇːˑ˔˕ˉˈː˔ˍˑˏˋˎˋˏ˖˛ˍˑˏ˒ˑˎ˖Ǥʠ˅˃ˍ˃ˑˇˑ˅ˋ˘
˅˃ˉːˋ˘˯˖ˇ˔ˍˋ˘ˍ˃˓˃ˍ˕ˈ˓ˋ˔˕ˋˍ˃˒ˑ˕ˋ˚ˈˋˊ˯˖ˇ˔ˍˑˆ˖ˏ˃ˋˋ˔˕ˑ˅˓ˈˏˈːˑˋˏ˃ː˃˰ˈˆ˃˅ˈˑˏ˃
˅˃ˉ˃ː˖˕ˋ˙˃ˬǤDzȋˈː˙ˋˍˎˑ˒ˈˇˋˬ˃ʦˑ˅ˈˍǡʐˈˑˆ˓˃ˇͥ͠͞͞ǡͥ͟͡Ȍ

ʠ˅ˈ˕ˋˑ˙ˋʥ˓ˍ˅ˈ˔ˏ˃˕˓˃ˬ˖ˋːˇˋ˅ˋˇ˖˃ˎˋˊ˃ˏȋˊ˃˕˅˃˓˃˰ˈ˚ˑ˅ˈˍ˃ǡˋˊˇ˅˃ˬ˃˰ˈˋ˔ˏˈ˛˕˃˰ˈ˔ˈ˄ˈ
˖˔˓ˈˇˋ˛˕ˈ˔˅ˈˆ˃Ȍˋˊ˅ˑ˓ˑˏ˔˅˃ˍˑˆˆ˓ˈ˘˃Ǥʠˈ˄ˈ˯˖˄˯ˈȋ˔˃ˏˑ˯˖˄˯ˈȌˋˎˋˆˑ˓ˇˑ˔˕˔ˏ˃˕˓˃˔ˈ
ː˃ˬ˕ˈˉˋˏˆ˓ˈ˘ˑˏǤʒˑ˓ˇˑ˔˕ǡ˖˒˓˃˅ˑǡ˔ˏ˃˕˓˃ˏˑˋˊ˅ˑ˓ˑˏʏˇ˃ˏˑ˅ˑˆȋ˒˓˅ˑ˓ˑˇːˑˆȌˆ˓ˈ˘˃Ǥʜ˃
˔ˎˋ˚˃ːː˃˚ˋː˔ˈ˕˖ˏ˃˚ˈˋˇ˓˖ˆˈ˔˕˃˓ˑˊ˃˅ˈ˕ːˈ˒˓ˋ˚ˈǡˍ˃ˑ˛˕ˑˬˈˇˑˆ˃˥˃ˬˊˋˇ˃˰˃ʑ˃˅ˋˎˑː˔ˍˈ
ˍ˖ˎˈǤʠ˅˃ˍˋ˒ˑˍ˖˛˃ˬ˚ˑ˅ˈˍˑ˅ˇ˃˔ˈ˄ˈ˔ˏˈ˔˕ˋː˃ˏˈ˔˕ˑʐˑˆ˃ǡ˒ˑˆ˖˄˃ːˬˈǤ

ʑ˃˅ˋˎˑː˔ˍ˃ˍ˖ˎ˃Ȅʞˋ˕ˈ˓ʐ˓ˑˬˆˈˎǤ

ͣ͟
ʞʟʏʑʝʠʚʏʑʜʗʙʏʡʗʤʗʖʗʠ͹

ʗː˕˓ˋˆ˃Ȅˇˈ˕˃˯ǡʿˈˏ˔ʔː˔ˑ˓Ǥ ʙ˓ˋˍȄʔˇ˅˃˓ˇʛ˖ːˍǤ

ʦˑ˅ˈˍ˔ˈːˈˏˋ˓ˋ˔˃˔˓ˑˊ˃˅˃˰ˈˏː˃ːˋ˅ˑ
ˬˈˇˋːˍˈǡˋːˇˋ˅ˋˇ˖ˈǤʞ˓ˑ˕ˋ˅˕ˑˆ˃˖˔˕˃ˬ˖ˋ
˖ˏˈ˕ːˋ˙ˋǡˍˑˬˋːˈ˒˓ˋ˔˕˃ˬ˖ː˃˕ˑˇ˃˚ˑ˅ˈˍ
˄˖ˇˈ˔ˎ˖˚˃ˬːˋ˒˓ˑˎ˃ˊːˋˍ˖ː˃ˏˈ˕ː˖˕ˑˏˉˋ-
˅ˑ˕˖Ǥʓ˃˄ˋˋˊ˓˃ˊˋˎˋˑːˑ˛˕ˑˋ˘ˏ˖˚ˋȋ˓˃ˊˑ-
˚˃˓˃ːˑ˔˕ǡ˖˒ˎ˃˛ˈːˑ˔˕ˊ˄ˑˆ˔ˏ˓˕ˋȌǡ˕ˋ˃˖˕ˑ˓ˋ
˔˕˅˃˓˃ˬ˖ˇˈˎ˃˔˃˕ˈ˛ˍˑˏˋˊ˃˔˕˓˃˛˖ˬ˖˱ˑˏ
˃˕ˏˑ˔˗ˈ˓ˑˏǤʡ˓˃ˆˋ˚ː˖˅ˋˊˋˬ˖˚ˑ˅ˈˍ˃˔˅ˈˇˈ-
ːˑˆː˃˒˓ˑˎ˃ˊː˖ǡːˈ˄ˋ˕ː˖ˋ˖˔˃ˏ˯ˈː˖ˬˈˇˋːˍ˖ǡ
˙ˈː˕˓˃ˎːˈ˕ˈˏˈˉˋ˅ˑ˕˃ǡ˔ˏ˓˕ˋˋˑ˚˃ˬ˃ǡ˖ˏˈ˕-
ːˋ˙ˋ˅ˈˍ˃ȋ˃ˎˋːˈ˔˃ˏˑˑːˋȌː˃ˬ˚ˈ˛˱ˈ
˄ˋ˓˃ˬ˖ˊ˃˔˅ˑˬˈ˕ˈˏˈǤʗˏ˃˖ˏˈ˕ːˋˍ˃ˍˑˬˋ˔˅ˑˬˈ
ːˈ˔˒ˑˍˑˬ˔˕˅ˑˋ˔˕˓˃˘ˊ˄ˑˆ˔˃ˏˑ˱ˈ˯˖ˇ˔ˍˋ˘
˄ˋ˱˃ǡˊ˄ˑˆˆ˖ˉ˅ˈ˖˅ˈˎˈˆ˓˃ˇ˖ǡˋˊ˓˃ˉ˃˅˃ˬ˖ː˃
ʞˑ˔ˎˈˇˋ˙ˈʜʏʡʝ˄ˑˏ˄˃˓ˇˑ˅˃˰˃
˅˓ˎˑ˒ˈ˔ˋˏˋ˔˕ˋ˚˃ːː˃˚ˋːǤʢˊˋˏ˃ˬ˖˱ˋ˖ˑ˄ˊˋ˓
ʠ˓˄ˋˬˈͧͧͧ͟ǤˆˑˇˋːˈǤ
˕˓˃ˆˈˇˋˬˈˇ˅˃˔˅ˈ˕˔ˍ˃˓˃˕˃ˋˎˋˇˈ˛˃˅˃˰˃˖
ː˃˛ˑˬˊˈˏ˯ˋˍ˓˃ˬˈˏ˅ˈˍ˃ǡˏˑˉˈˏˑ˓ˈ˱ˋ
ˇ˃ˬˈ˰ˋ˘ˑ˅˔˕˓˃˘˄ˋˑˑ˒˓˃˅ˇ˃ːǤ

ͣ͠
 ʚʗʦʜʝʠʡʤʟʗʠʡʝʑʏ

ʖ˅˖˚ˋ˒˃˓˃ˇˑˍ˔˃ˎːˑˍ˃ˇ˃ˍ˃ˉˈˏˑˇ˃ˬˈ
˔˃˅˓ˈˏˈːˋˏˑˇˈˎˉˋ˅ˑ˕˃ˑˇ˖ˊˈˑ˚ˑ˅ˈˍ˖
˔ˎˑ˄ˑˇ˖ǡˬˈ˓˔ˈǡˇ˃ː˃˔ǡ˒ˑˇ˔ˎˑ˄ˑˇˑˏˑ˄ˋ˚-
ːˑ˒ˑˇ˓˃ˊ˖ˏˈ˅˃˕ˑˇ˃˚ˑ˅ˈˍˏˑˉˈˇ˃˄ˋ˓˃
ˋˊˏˈ˥˖ˇ˅ˈˋˎˋ˅ˋ˛ˈˇ˃˕ˋ˘ˏˑˆ˖˱ːˑ˔˕ˋǤʜ˃
ˍ˓˃ˬ˖˔˅ˈˆ˃ǡˋˊˆˎˈˇ˃ˇ˃˚ˑ˅ˈˍː˃ˑ˅˃ˬː˃˚ˋː
ˋˊˆ˓˃˥˖ˬˈˉˋ˅ˑ˕ˍ˃ˑˬˈˇ˃ːˎˑˆˋ˚ːˋ˒ˑ˓ˈˇ˃ˍ
˔˕˅˃˓ˋǤʡˑˊː˃˚ˋˇ˃ˬˈ˔ˎˑ˄ˑˇ˃ˎˑˆˋ˚ː˃ǡˋ
ˇ˃ˬˈ˖˔ˎ˖ˉ˄ˋˎˑˆˋ˚ˍˑˆː˃˚ˋː˃ˉˋ˅ˑ˕˃Ǥ
ʗ˔˕ˋː˃ˬˈˇ˃˚ˑ˅ˈˍˋˏ˃ˑ˅˃ˍ˅˖˅˓˔˕˖˔ˎˑ˄ˑ-
ˇˈǤʠˋˆ˖˓ːˑˬˈ˕ˑ˖ˊ˓ˑˍ˛˕ˑˬˈˑ˅˃ˬˏˑˇˈˎ
ˉˋ˅ˑ˕˃˒˓ˋ˅ˎ˃˚˃ːˊ˃˚ˑ˅ˈˍ˃Ǥʜ˃ˋˏˈǡ˄ˈˊ-
˄ˑˎ˃ːˬˈˋ˔˃˔˅ˋˏ˔˃ˑ˄˓˃ˊ˃ː˒˓ˋ˓ˑˇːˑˏˋ
ˎˑˆˋ˚ˍˑˏ˒ˑ˓ˈ˕ˍ˖˔˕˅˃˓ˋǤʢˑ˔˕˃ˎˑˏǡːˈˏ˃
˕˖ːˋ˚ˈˆˎˑ˛ˈˆ˒ˑ˔ˈ˄ˋǤʛˈ˥˖˕ˋˏǡ˔˃˅˓ˈˏˈ-
ːˋ˯˖ˇˋːˈˏ˃ˬ˖ˊ˃˘˕ˈ˅ˊ˃˒˓˃˅ˑˏ˔ˎˑ˄ˑˇˑˏǤ
ʙ˃ˑˇ˃ˬˈ˚ˑ˅ˈˍ˔˒˓ˈˏ˃ːˇ˃˔˅ˈˉ˓˕˅˖ˬˈ
˓˃ˇˋ˔˅ˑˬˈˎˑˆˋˍˈǤ
ʓ˃ˍˎˈǡ˒˓ˑ˄ˎˈˏ˚ˑ˅ˈˍ˃ːˋˬˈ˖˕ˑˏˈ˛˕ˑˬˈ
˔˕˅ˑ˓ˋˑ˕ˑˎˋˍˑ˕ˑˆ˃˛˕ˑˏ˖ˉˋ˅ˑ˕˚ˋːˋ
˒˖ˍˋˏ˖ˉˋ˅˃˰ˈˏǡ˅ˈ˱˖˕ˑˏˈ˛˕ˑˬˈ˒ˑ˔˕˃ˑ
ˊ˃˓ˑ˄˯ˈːˋˍ˔˅ˑˬˈˎˑˆˋˍˈǤʡˋˏˈˬˈ˒ˑ˔˕˃ˑ
ːˈ˔˒ˑ˔ˑ˄˃ːˇ˃˔ˈˉ˓˕˅˖ˬˈˊ˃ˇ˓˖ˆˑˆˋˇ˃˒ˑ-
ˍ˃ˉˈˇ˃ːˋˬˈˑː˔˃ˏ˒ˑ˔ˈ˄ˋ˄ˑˆǡ˅ˈ˱ˇ˃ˬˈ
˰ˈˆˑ˅ˬˈˇˋːˋ˔˒˃˔ˋ˕ˈ˯ʓ˓˖ˆˋȄʐˑˆǤʚˑˆˋˍ˃
ˏ˖˕ˑːˈˇˑˊ˅ˑ˯˃˅˃Ǥʖ˃ˉ˓˕˅˖ˋˊ˃ˋˊˎ˃ˊ˃ˍ
ˋˊ˔˅ˑˬˈ˔ˑ˒˔˕˅ˈːˈˊ˃˕˅ˑ˓ˈːˑ˔˕ˋˬˈ˒ˑ˕˓ˈ˄-
ː˃˔ˎˑ˄ˑˇ˃Ǥʜˑǡ˔ˎˑ˄ˑˇ˃ˬˈ˒ˑ˔ˈ˄ˋ˒ˑ˕˒˖ːˑ
˔˖˒˓ˑ˕ː˃ˎˑˆˋ˙ˋǡ˛˕ˑ˅ˋˇˋˏˑː˃˒˓ˋˏˈ˓˖
˔˃˅˓ˈˏˈːˑˆˇˑ˄˃ǡˬˈ˓ˬˈˎˑˆˋˍ˃˒ˑ˕ˋ˔ː˖ˎ˃
˔ˎˑ˄ˑˇ˖ǡ˒˓ˈ˅˓ː˖ˎ˃ˬˈȋ˅ˋˇˋ˔ˎˋˍ˖ˇˈ˔ːˑȌǤ

ʞ˓ˑ˚ˋ˕˃ˬˑ˅˃ˬ˕ˈˍ˔˕ǡ˖˒ˑ˓ˈˇˋˆ˃˔˃˔ˎˋˍˑˏ
ˇˈ˔ːˑǡ˒˃˒ˑˍ˖˛˃ˬˇ˃ˑˇˆˑ˅ˑ˓ˋ˛ː˃˒ˋ˕˃˰ˈǣ
ʦˈˏ˖˅ˑˇˋˎ˃ˉː˃˔ˎˑ˄ˑˇ˃ǫʧ˕˃ˬˈ˒˓˃˅ˋ
˔˃ˇ˓ˉ˃ˬ˕˃ˍ˅ˈ˔ˎˑ˄ˑˇˈǫ
ʞ˓ˈ˅˓ː˖˕˃˔ˎˑ˄ˑˇ˃Ȅ˓˃ˇ˔˅ˈ˛˕ˈːˋˍ˃
ʠ˕˃ˏ˃˕ˋ˔˃ʠˍˎˋ˓ˋ˔˃Ǥ

ͣ͡