GRAĐEVINSKI FAKULTET U BEOGRADU

ODSEK ZA MENADŽMENT, TEHNOLOGIJU I INFORMATIKU

TEHNOLOGIJA GRAĐENJA

POMOĆNI MATERIJALI ZA PRAĆENJE PREDAVANJA

III. DEO

TESARSKI RADOVI

2008.
 TESARSKI RADOVI

3.1 OSNOVNO O TESARSKIM RADOVIMA

Tesarski radovi obuhvataju izradu velikog broja konstrukcija, delova konstrukcija i proizvoda od
drveta koji se ugrađuju u građevinske objekte ili se koriste u toku ostalih (betonskih, zidarskih,
montažnih) vrsta radova. Za rad se koriste različite vrste kvalitetnog drveta koje se seče u delo-ve
i obrađuje ručnim alatom ili mašinama a zatim spaja mehaničkim sredstvima (ekseri, zavrtnji,
moždanici, limovi...) ili hemijskim sredstvima (lepkovi). Drvena građa se može koristiti samo ako
joj građa i mehanička svojstva garantuju propisanu nosivost ali u cilju povećanja trajnosti, t.j.
otpornosti na agresivna dejstva koja nastaju u toku njene eksploatacije (npr. vlaga), može pre ili
nakon upotrebe biti posebno pripremljena (impregnirana, lakirana ...). Mehanička sredstva moraju
imati garantovana standardna svojstva u pogledu dimenzija, geometrije i nosivosti a mo-raju se
primenjivati na način koji neće poremetiti stabilnost nosača ni oštetiti drvenu građu u meri većoj
od propisane.

Tesarski radovi u velikoj meri imaju zanatski karakter

Primena drveta kao građevinskog materijala je u prošlosti imala mnogo veći udeo u graditeljskim
poduhvatima nego danas. Zamena drveta metalima i plastičnim masama posledica je njihove sve
kvalitetnije obrade i otvaranja mogućnosti primene i u onim oblastima koje se ranije nisu mogle ni
zamisliti. Na primer, teške građevinske skele namenjene podršci zidarskih radova (građenje
tvrđava, mostova od kamena) su vekovima bile konstrukcije čijem su proračunu i izgradnji
graditelji poklanjali istu pažnju kao i samim objektima a danas ih naručuju putem kataloga i iste
komplete koriste nekoliko desetina puta na različitim tipovima objekata. U istom trendu je i
opadanje interesovanja za oblaganje unutrašnjih prostora drvenim proizvodima koje sve više
zamenjuju lakši (često veštački) materijali boljih termičkih i akustičkih svojstava. To ne znači da
tesarski radovi gube mesto u procesu građenja već da se, u cilju njegove racionalizacije i
pojeftinjenja cene objekta, tesarima daje mogućnost primene savremenijih materijala i alata. To je
posebno vidljivo u oblasti izrade i primene oplata za izradu elemenata betonskih konstrukcija.
Tesarski radovi obuhvataju niz aktivnosti od kojih su najvažnije:
1. izrada i primenu oplate za izradu betonskih nosača,
2. izrada lakih i teških skela,
3. izrada krovnih konstrukcija od drveta,
4. priprema i obrada drvne građe,
5. izrada potpornih konstrukcija za razupiranje rovova i jama,
6. ugrađivanje termoizolacionog materijala u montažne elemente,
7. izrada obloge konstrukcije od letvica, dasaka i drvnih prerađevina,
8. izrada stolarskih elemenata (prozori, vrata) i drvenih podova,
9. izrada i oblaganje drvenih kostura od rezane građe, ...

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 3. predavanje 1

3.2. MATERIJAL I SREDSTVA ZA SPAJANJE

Obzirom na činjenicu da se u tesarskim radovima za građu mogu uzeti nosači dobijeni obradom
različitih vrsta drveta (najčešće) iz našeg podnelja važno je prilikom biranja materijala obratiti
pažnju na to da li su u pitanju:
A. četinari:
a) laki četinari (jela, omorika, smreka), γs = 0,40 ÷ 0,50 t/m3
b) poluteški četinari (bor), γs = 0,50 ÷ 0,60 t/m3
c) teški četinari (ariš) γs = 0,60 ÷ 0,70 t/m3
B. listari:
d) laki listari (topola, lipa, javor, bukva), γs = 0,50 ÷ 0,65 t/m3
e) poluteški listari (jasen, brest, bagrem), γs = 0,65 ÷ 0,80 t/m3
f) teški listari (grab, hrast) γs = 0,80 ÷ 1,00 t/m3
jer je zapreminska masa drvene građe promenljiva i zavisi od poroznosti i vlažnosti drveta od
koga potiče.
Pre upotrebe, građa se ostavlja da se lagano isuši pod dejstvom vetra ili se taj proces u suša-
rama ubrzava tehničkim sredstvima da bi se drvo isušilo a vlažnost iz prirodnog stanja spustila na
15 ÷ 25%.
Da bi se drvena građa lakše vrednovala razvrstana je u tri klase:
I klasa - građa naročite nosivosti, u primeni je za izradu lepljenih drvenih konstrukcija i
izuzetno opterećenih drvenih nosača,

II klasa - građa obične (normalne) nosivosti, u primeni je za sve kasične drvene konstrukcije
i manje opterećene lepljene konstrukcije,
III klasa - građa male nosivosti, u primeni je za sve pomoćne i privremene konstrukcije za
koje se ne traži poseban kvalitet drvene građe.
Nosivost građe zavisi od vrste drveta i njegovog kvaliteta pa je za svaku klasu određena
dopuštena veličina grešaka drveta (odstupanja od idealnog) nastala kao posledica nepravilnosti
građe (nepravilan oblik i struktura drveta, zakrivljenost ili usukanost vlakana, kvrgavost i dr.) ili
raznih fizičkih uticaja (raspukline različitog porekla, greške kod obrade drveta i dr.). Na građu se
oznaka klase nanosi postojanim žigom.

Rešetkasti krovni nosači se brzo prave i lako montiraju

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 3. predavanje 2

 Naziv Dimenzije poprečnog preseka
drvene (mm)
građe visina (debljina) širina
12 ≥8
18 ≥8
Daske 24 ≥8
28 ≥8
38 ≥8
48 ≥ 10
Talpe 76 ≥ 10
96 ≥ 10
6 24
12 38 ili 48
Letve 18 38 ili 48
24 24 ili 38 ili 48
28 28 ili 38 ili 48
38 48 ili 76
48 48 ili 76
Gredice
76 76 ili 100
100 100
Grede ≥ 100 ≥ 100
Prilikom prijema građe ima slučajeva odbacivanja pojedinih elemenata jer u jednoj ravni imaju
zakrivljenost koja se procenjuje kao nedopustiva stoga je dobro znati da se zakrivljenost meri na
dužini od 200 cm a dozvoljena visina luka građe (f) se određuje za svaku klasu građe posebno.
Drvene konstrukcije mogu biti izrađene lepljenjem ali je najveći broj izrađen od monolitnog drveta
pripremljenog za upotrebu obradom različitih vrsta i nivoa:
• obla građa - se dobija uklanjanjem sa drveta svih grana i kore a kao građa se koriste
samo oblice deblje od 16 cm čija je podužna promena prečnika najviše 2 cm/m1,
• poluobla građa - se dobija obradom polovine oble građe, obrada se vrši podužnim
zasecanjem poluoblice sa jedne, dve ili tri strane,
• tesana građa - se dobija ručnom obradom debla i daje elemente kvadratnog i
pravougaonog preseka koji se koriste za enterijerske radove,
• rezana građa - se dobija podužnim struganjem oblovine u pilanama pa može biti
različitih dimenzija ali je gotovo isključivo kvadratnog i pravougaonog preseka.

Delovi građe se oblikovanjem tesarskih veza ili bez naknadne obrade spajaju u elemente većeg
poprečnog preseka i složene konstrukcijske forme. Za spajanje se koriste različita spojna
sredstva:
1. elementi od čelika (imaju oblik flaha, obujmice, ugaonika i slično),
2. zavrtnji (bez obzira da li su konstrukcijski ili statički mora ih biti najmanje 2 u vezi;
moraju imati podložne pločice i moraju se povremeno pritezati),
3. trnovi (to su cilindrična, nenarezana metalna tela koja se ugrađuju u rupe mašinski
izbušene kroz paket nosača i sprečavaju smicanje t.j. međusobno pomeranje nosača u
vezi),
4. ekseri (u veze idu u pravilnim grupama; da bi činili jednu vezu mora ih biti najmanje 4 a
prilikom izbora debljine eksera za vezu treba voditi računa o opasnosti od cepanja
drveta; veze ekserima mogu biti ojačane čeličnim limovima debljine d ≥ 2 mm),

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 3. predavanje 3

 5. zavrtnji bez navrtke (imaju krupnu navojnicu pa kao obični zavrtnji mogu da nose
uticaje u pravcu svoje ose i upravno na nju; zavrtnji sa šestougaonom glavom se
ugrađuju ključem a ostali - zavrtkom),
6. moždanici (se ugrađuju u otvore i žlebove na elementima koji ulaze u vezu ili se
utiskuju u njih; mogu imati prizmatični, kružni ili neki drugi, specijalan oblik; izrađuju se i
od drveta ali su najčešći čelični) i
7. pijavice (izrađuju se od okruglog ili kvadratnog gvožđa - poznate kao klanfe, ili kao
metalne perforirane ploče; ugrađuju se utiskivanjem u nosače koji se čeono dodiruju a
služe i kao osiguranje kod veza pod uglom).
Kada su u pitanju lepkovi kao sredstva za spajanje drvenih
elemenata (lepkovi su "one supstance koje poseduju
sposobnost transformisanja iz stanja lepljivosti u čvrsto
stanje") misli se, pre svega, na lamelirane lepljene nosače
ali se kao tesarski lepak koriste i tutkalo, kazein i slična
hemijska sredstva na bazi sintetičkih smola čija primena
mora biti striktno prema nameni i priloženim uputstvima jer
"svaki lepak ne lepi svako drvo" a neka sredstva nisu ni
postojana u svim eksploatacionim uslovima (tutkalo nije
stabilno u prisustvu vlage). Pored garantovanih mehaničkih
svojstava očvrsli lepak mora biti u dovoljnoj meri otporan na
uticaj organskih i neorganskih materija kojima veza mo-že
biti izložena u toku eksploatacije i mora imati dovoljno
veliku vatrootpornost.

Da bi lepak mogao da funkcioniše treba obezbediti ambijentalne uslove (temperatura, vlažnost

vazduha) koji odgovaraju tom tipu lepka a površina elementa na koju se nanose mora biti:
• obrađena na način koji neće dozvoliti cepanje podužne veze vlakana i odvajanje od
osnovne mase, i
• suva i očišćena od svega što može uticati na atheziju lepka.
Lepak se na takve površine elemenata u spoju nanosi u tankom ili debelom sloju (sloj je tanak
ukoliko ima debljinu do 0,2 mm) ravnomerne debljine i to:
• ručno (obično specijalnom špahtlom - lopaticom nazubljene radne ivice ili valjkom a
ređe četkom jer je u pitanju gust, smolast materijal koji se četkom teže razmazuje), ili
• mašinski (postupak karakterističan za izradu lameliranih lepljenih konstrukcija čiji se
elementi izrađuju od lamela - dugih dasaka od punog drveta),
a zatim se ostavlja određeno vreme da prodre u pore na površini i tek nakon toga se elementi
dovode u projektovani međusobni položaj, spajaju i fiksiraju do potpunog očvršćavanja lepka.
Očvršćavanje se odvija fizički, fizičko-hemijski ili hemijski: u toku fizičkog očvršćavanja dolazi do
isparavanja ili upijanja razređivača iz lepka a hemijsko očvršćavanje nastaje hemijskom reakci-
jom u lepku koja utiče na povećanje njegove molekularne težine i prelazak iz lepljivog u čvrsto
stanje. Mehanička i hemijska sredstva za spajanje nisu kompatibilna, ne mogu se primenjivati u
istom spoju sa idejom o raspodeli uticaja (kod čeličnih konstrukcija je dozvoljena veza sa varovi-
ma i prednapregnutim zavrtnjima u istom spoju) jer mehanička sredstva imaju mnogo veća do-
zvoljena pomeranja u spoju od lepkova pa bi usled preraspodele unutrašnjih sila na štetu lepko-
va moglo doći do razaranja spoja → zabranjeno je sprezanje mehaničkih i hemijskih sredstava !

3.5. KARAKTERISTIKE OPLATA

Oplate se sastoje od montažnih tabli ojačanih nosećom konstrukcijom sposobnom da primi sve
neravnomernosti opterećenja i ostane kruta u okviru dozvoljenih tolerancija dužina i uglova. Table
su od čeličnog lima ili materijala na bazi drveta a noseću konstrukciju čini roštilj od hori-zontalnih i
vertikalnih drvenih ili metalnih profila. Delovi oplate su montažni elementi, standard-nih (a po-
željno je) i modularnih dimenzija, koji su sistemom podupirača, razupirača i privremenih veza
Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 3. predavanje 4
spojeni u stabilnu i relativno krutu celinu. Savremene oplate i sredstva za njihovu zaštitu
omogućavaju dobijanje visokog kvaliteta vidljivih površina nosača. Tehničke specifikacije propi-
suju da nakon skidanja oplate površine zidova moraju biti potpuno ravne i sposobne da bez
ikakvog malterisanja prime na sebe završnu finalnu obradu molerske, farbarske, keramičarske
vrste. Sa betonom uobičajene konzistencije takav kvalitet nije moguće postići bez dugog
vibriranja usled koga se često oštećuju glazirane površine oplate. Ako želimo da izbegnemo
takve troškove i oštećenja neophodno je primenjivati plastičan beton koji može da nam pruži i niz
drugih prednosti:
1. smanjeno vreme vibriranja betona u oplati,
2. svođenje oštećenja oplate na minimalnu meru, i
3. smanjenje kvarova na uređajima za vibriranje.
Osnovni zadatak oplate je da prihvati i oblikuje svežu betonsku masu, vibracijama pretvorenu u
gust fluid i zada joj projektovane dimenzije. Pored toga oplata treba da čuva ugrađeni beton od
mogućih štetnih uticaja sve do trenutka kada očvrsli beton postigne željene mehaničke i druge
fizičke karakteristike i postane sposoban da primi eksploataciona opterećenja.

„PERI“ oplata je korišćena pri ponovnoj izgradnji tornja na Avali

Plastičnost betona je izazov arhitektama da mu daju ne samo konstrukcijsku već i estetsku ulogu
pa je oplata i svojevrsni nosač matrice koja betonu daje ornamentnu vidljivu površinu čiji izgled ne
zahteva naknadnu obradu. Težnja da se maksimalno smanji učešće radne snage na montaži i
demontaži oplate afirmiše zahtev da se primeni oplata malih težina strukturnih delova, sa jedno-
stavnim a pouzdanim vezama koje će biti osigurane od nesmotrenih pomeranja ili udaraca, sa što
je moguće većim radnim površinama.

Prefabrikovana „OMNIA“ ploča služi kao oplata

Kvalifikaciona struktura radne snage i teški radni uslovi u koje, pre svega, spadaju velika
opterećenja, potresi i vibracije, iziskuju oplate jednostavne za manipulaciju, a dovoljno robusne
da izdrže desetine radnih ciklusa upotrebe bez većih opravki, samo uz tekuće održavanje.
Savremene oplate dozvoljavaju svojevrsnu industrijalizaciju proizvodnog procesa, čime mini-
miziraju utrošak radne snage, ali zahtevaju i velike serije primene sa kontinualnim angažovanjem
u dužem periodu vremena.

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 3. predavanje 5

Dugo je izrada oplata bila, a i danas je za radove manjeg obima, upućena na upotrebu drvene
građe. Korišćena je rendisana ili nerendisana građa čije su nedovoljne mehaničke karakteristike
nadoknađivane većim poprečnim presecima, t.j. utroškom mase. Udarna opterećenja u toku
transporta, montaže - demontaže i deponovanja oplate labavila su veze ostvarivane ekserima i
zavrtnjima a brojni ciklusi kvašenja i sušenja (karakteristični za period negovanja betona) su
uticali na smanjenje eksploatacionog perioda utrošene drvene građe.
Da građa svaki put ne bi bila ponovo rezana i ukrajana učinjene su sledeće izmene:
1. uvedena je standardizacija elemenata oplate,
2. drvena građa je zaštićena impregnisanjem a table su premazivane vodootpornim
lakovima,
3. umesto klasičnih načina veze delova oplate uvedene su metalne veze sa mogućnošću
podešavanja i primene u različitim slučajevima,
4. drveni nosači i podupirači su zamenjeni metalnim, cevastim profilima.
Ipak, učešće živog rada (utrošak NČ) je i dalje bilo veliko a prirodni materijali, osim što su bili
skupi, nisu garantovali mogućnost primene više od 5 ÷ 10 puta. Dalji napredak je učinjen u
primeni veštačkih materijala na bazi drveta, u njihovoj zaštiti ili zameni metalnim profilima, pri
čemu većina savremenih oplatnih sistema povećanje manipulativnosti elemenata bazira na
zameni čeličnih nosača aluminijumskim profilima.
Masa oplate
Konstrukcija oplate (kg/m2)
Drvena građa i šper-ploče sa podupiračima 60
Drvena građa i šper-ploče (oplata temelja do 1 m visine) 50
Šper-ploče na alu-roštilju sa čeličnim podupiračima 50
Čelična inventarna oplata pogodna za transport kranom 75
Inventarna oplata u vidu traka i panela 35 ÷ 45
Metalna oplata specijalne namene (čelični lim 5 mm) 95 ÷ 120
Primena veštačkih materijala na bazi drveta obuhvata izradu tabli od impregniranih šper - ploča,
panel - ploča, lesonita, iverice, uz primenu sintetičkih lepkova koji garantuju značajnu trajnost u
vlažnoj sredini. Zaštita tih materijala u tipskim delovima (tablama) oplate ostvaruje se primenom
tankih čeličnih limova, plastičnih folija ili gumiranih platnenih prekrivača.

Oblikovanje i montaža oplata još uvek zahteva veliko učešće ljudskog rada
Delovi oplate se sve više ukrupnjavaju, a na oplatu se odavno nadograđuju i radne platforme sa
ogradama. Krupniji delovi oplate se opremaju elementima za lako i sigurno dizanje a kompleks-
ne celine postavljaju na točkove koji olakšavaju manipulaciju i smanjuju utrošak radne snage.

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 3. predavanje 6

Prosečne težine zidnih oplata projektovanih za pritiske betona 50 ÷ 70 kN/m2 i izrađene od
različitih vrsta materijala daje tabela 3.2. Na osnovu nje možemo zaključiti da je opšta težina ovih
oplata značajno varira što se ne može reći za oplatu ploča.
Ukoliko se rade od drveta i vodonepropustnih šper-ploča (npr. blažujki) oplate za ploče tanje od
30 cm nemaju masu veću od 50 kg/m2 a ukoliko se radi o uobličenom oplatnom sistemu mase
kreću oko 50 ÷ 85 kg/m2. Navedene težine odgovaraju konstrukcijama oplata dimenzionisanim na
radno opterećenje svežeg betona od 2500 kg/m2 (uključuje samo 2% armature) i operativno
opterećenje radnika sa alatom i pomoćnim materijalom od 1,5 kN/m2 (ukoliko se radi o pristupnim
elementima operativno opterećenje se može redukovati na 0,75 kN/m2.
Pomenuto radno opterećenje oplate za zidove zavisi od sledećih faktora:
1. visine oplate (treba napomenuti da visinu oplate ne treba izjednačavati sa visinom
elementa jer tipska oplata može biti korišćena pri izradi nosača različitih visina),
2. brzine betoniranja (brzinu napredovanja radova izražavamo u m/h i konstatujemo da
se maksimalni pritisak betona na oplatu smanjuje pri sporijem radu jer se javlja efekat
početnog vezivanja koji silama između čestica agregata kompenzuje deo horizontalnog
pritiska svežeg betona),
3. temperature betona u trenutku ugrađivanja (najčešće je u intervalu 5 ÷ 30oC, utiče na
brzinu vezivanja pa i na redukciju pritiska betona),
4. dimenzija elementa koji se betonira (kod elemenata manjih dimenzija preseka se više
manifestuju efekti luka tj. svoda čestica agregata koji pomaže prijemu opterećenja novih
slojeva i redukuje horizontalnu komponentu rezultujućeg pritiska),
5. sastava betonske mešavine i vrste primenjenih aditiva (vrsta, oblik i granulometrijski
sastav agregata su važni kao i uticaj W/C odnosa ali ih nadmašuje uticaj ubrzivača ili
usporivača vezivanja), i
6. gustine betona (zavisi od vrste agregata, stepena armiranja i sl.)
i ima maksimalni intenzitet u trenutku vibriranja svežeg betona.
Brzina betoniranja zavisi od dimenzija osnove (horizontalnog preseka) elementa i kapaciteta si-
stema za ugrađivanje. Kod tankih zidova visine 3 m brzina može biti 3 ÷ 5 m/h a kod zidova iste
visine i debljine 15 ÷ 20 cm, i stubova proizvoljnog preseka je oko 2 ÷ 3 m/h. Razvoj sistema
oplata nije u vezi samo sa njihovom primenom u stambenoj izgradnji, mada je tu njihova primena
najmasovnija i varijante najbrojnije, već su novine brzo našle mesto i kod betonskih radova na iz-
gradnji hidrotehničkih objekata (lučnih i gravitacionih brana, vodozahvatnih građevina), betonskih
mostova i tunela, a omogućile su ili značajno olakšale izgradnju objekata tipa radio i TV - tor-
njeva, dimnjaka velikih visina, rashladnih građevina pored termo - centrala, silosa za žitarice i
rasute materijale. Dalji razvoj sredstava za oblikovanje betona može se očekivati u oblasti
primene novih, sintetičkih materijala velike mehaničke otpornosti, hemijski neaktivnih u kontaktu
sa svežom betonskom masom laganih i lako obradljivih. Ovi materijali treba u potpunosti da
istisnu drvo jer ga cenom i trajnošću efikasno zamenjuju.
Tesarski radovi su uvek angažovali puno ljudskog rada pa je uvek ekonomičnije izvršiti dobru
pipremu oplate u radionici nego organizovati njenu izradu na frontu rada. Čak i kada se pravilno
oblikuje i prilagodi zahtevima konstrukcije objekta oplata više angažuje radnu snagu nego sam
beton (tabela) a poznato je da od ukupnog vremena tesarskih radnika montaža oplate apsorbuje
75% dok 25% odlazi na njeno skidanje, čišćenje, opravljanje i površinsku zaštitu.
Element konstrukcije objekta Oplata Beton
Stubovi 70 % 30 %
Grede 60 % 40 %
Ploče debljine d = 12 cm 57 % 43 %
Ploče debljine d = 20 cm 46 % 44 %
Stepenice 57 % 43 %
Krovne ljuske 70 % 30 %

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 3. predavanje 7

Kriterijumi za podele postojećih tipova oplata su brojni pa neki od tipova mogu pripadati i
različitim grupama. Ukoliko je kriterijum vrsta nosača koji se oblikuje razlikujemo oplate: stubova,
greda, zidova, ploča. Ako se apstrahuje nosač pa se posmatra objekat kao celina tada se oplate
dele na oplate za zgrade, oplate za mostove, oplate za brane, itd. U okviru oplata nosećih zidova
višespratnih objekata razlikujemo oplate unutrašnjih od oplata fasadnih zidova. Za pojedina teh-
nološka rešenja koriste se kao oplate polumontažni linijski i pločasti betonski nosači koji se,
nakon postavljanja u projektovani položaj, zalivaju svežom betonskom masom i monolitiziraju u
jedinstvenu međuspratnu konstrukciju. Za razliku od klasičnih oplata, koje se nakon očvršća-
vanja betona uklanjaju radi dalje upotrebe ove izgubljene oplate ostaju trajno ugrađene u ele-
ment. Tako se, za olakšanje težine greda, stubova i ploča, koriste cevi od debelog vodonepro-
pustnog kartona širokog izbora nazivnog prečnika (∅75 ÷ ∅466) i dužina, ali i table stiropora
proizvoljnih debljina koje, osim funkcije olakšavanja preseka, imaju termoizolacionu ulogu pa se
ugrađuju u međuspratne i fasadne elemente.

Savršenstvo u oblikovanju betona zavisi od oplata

Već iz ovog nepotpunog pregleda postojećih tipova oplata može se naslutiti sva šarolikost
rešenja čiju realizaciju one mogu obezbediti. Međutim sa stanovišta primene "čistih" tehnoloških
rešenja ne preporučuje se mešanje više različitih sistema, tim pre što neki od njih nisu
međusobno kompatibilni. Stvaranje optimalnog kompleta oplata za izvođenje radova na nekom
objektu može biti zadatak sa trivijalnim rešenjem (ukoliko raspolažemo ograničenom količinom
potrebnih elemenata i materijala) ali je mnogo češće zadatak koji od službe za organizaciono-
tehničku pripremu radova zahteva precizne odgovore na pitanja kao što su:
1. Koji su zahtevi u pogledu kvaliteta betona koji treba proizvesti i koja će sredstva u tu
svrhu biti upotrebljena ?
2. Koji je dozvoljeni (ugovoreni) obim finansijskih sredstava koji se sme utrošiti za tesarske
radove ?
3. Koliko oplate i kog tipa treba za izvođenje ugovorenih radova ?
4. Da li će se oplata koristiti u kontinuitetu ili samo povremeno, sa dugim intervalima
čekanja na pripremu narednih pozicija betonskih radova ?
5. Da li se ceo posao može podeliti na faze ujednačenog obima i približno istog sastava
kompleta neophodne oplate ?
6. Koliko oplate treba pripremiti kao rezervu za slučaj većih oštećenja ili pojavu
neplanirane paralelizacije betonskih radova na odvojenim frontovima rada ?
Kriterijumi optimalnosti su obično minimalno vreme radnog takta i minimalni troškovi radne snage
koja se angažuje na tesarskim radovima a na projektima čije ugovorne klauzule predviđaju i
"plaćanje penala" za svaki dan zakašnjenja kao kriterijum se javlja zahtev za strogim
poštovanjem ugovorene dinamike radova. Svi kriterijumi se svode na tri osnovne grupe:

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 3. predavanje 8

 I. kvalitet - obuhvata brojne odlike oplate a najčešće izdvajamo čvrstoću, nedeformailnost
i trajnost oplate,
II. sigurnost - odnosi se na sigurnost konstrukcije koja se gradi (obezbeđuje se
dimenzionisanjem za sva opterećenja koja, sa određenom verovatnoćom pojave, mogu
uticati na oplatu a da se pritom ne prekorači propisani koeficijent sigurnosti) i sigurnost
angažovanih radnika, i
III. ekonomičnost - ukazuje na potrebu dostizanja projektovanog nivoa kvaliteta uz rad koji
garantuje potrebnu sigurnost ali i racionalno angažovanje neophodnih resursa.
Primena tipskih elemenata oplate podrazumeva poštovanje zahteva proizvođača kojima je on
ograničio veličinu eksploatacionih opterećenja, uslovio redosled postavljanja i povezivanja njenih
delova u jedinstveni sklop ili propisao način njihove upotrebe.
Na ekonomičnost tesarskih radova značajno utiče tip oplate. Izbor i projektovanje oplate su
obično svedeni na listu tipskih elemenata kojima izvođač radova već raspolaže ali se investiranje
u moderne oplatne sisteme vrlo brzo isplaćuje kroz uštede u radu pa prilikom razmatranja
tehnoloških alternativa, pored primene oplate kojom već raspolažemo, treba uključiti i nabavku
odgovarajuće oplate.
Gotovo svaki objekt sadrži elemente koji se, bilo
zbog nestandardnih dimenzija bilo zbog retke
pojave (i neracionalnosti izrade odgovarajućih
tipskih elemenata), moraju izvesti u oplati "kro-
jenoj po meri". Pri oblikovanju takvih elemenata
projektanti konstrukcije često pokazuju nedovolj-
no poznavanje tehnologije tesarskih i betonskih
radova. Najbolji primer za to su temelji-samci i
temeljne grede kod kojih se u cilju uštede beto-
na koji nije uključen u zonu rasprostiranja uticaja
iz stuba ili zida projektuju gornje površine nožice
temelja sa odgovarajućim nagibom. To za ima
posledicu izradu komplikovane a nepotrebne
oplate gornje površine, njeno teško fiksiranje u
projektovanom položaju i uvođenje još jedne
faze betonskih radova na elementu.
Sve to bi bilo izbegnuto jednostavnim zanemarivanjem srazmerno manjeg gubitka zbog zadrža-
vanja osnove temeljnog elementa u vidu kvadra. Izvođač radova mora, kao obavezni deo posla,
preduzeti detaljan pregled dobijene projektne dokumentacije u cilju identifikacije spornih detalja
oplate i armature i uz saglasnost službe za nadzor radova obezbedi racionalizaciju detalja.

3.5.1. OPLATE ZA STUBOVE I GREDE

Proces modernizacije opreme za oplaćivanje je među poslednjim koracima obuhvatio i oplatu za
linijske elemente, tj. elemente kod kojih je jedna dimenzija izrazito naglašena. Iako se kod oplata
stubova i greda danas radi o modifikovanim rešenjima za krupnije elemente (oplate ploča i
zidova) treba naglasiti da mnoga kvalitetna rešenja sredstava veze na spojevima elemenata svih
tipova oplate nastaju usavršavanjem oplata stubova. Isto tako nova rešenja izvođenja čvorova,
mesta u objektu gde se sustiču dva, tri ili četiri zida, nalaze svoju prvu praktičnu primenu i pro-
veru kod oplata linijskih nosača.
Tradicionalni pristup, da se za ovakve elemente oplata radi od drvene građe na samom gradilištu,
je još uvek najveća prepreka masovnoj primeni savremenih rešenja. Ove oplate se rade bilo u
kombinaciji drvenih tabli i metalnih uzengija koje spajaju table i čine ih međusobno nepomerljivim,
bilo kao sistem ojačanih tabli sa fiksiranim metalnim roštiljom koje formiraju oplatu stuba
proizvoljnog poprečnog preseka. Korak od 5 cm na vezama standardnih ploča dozvoljava obliko-
vanje stubova sa fiksiranom jednom dimenzijom i u slobodnoj kombinaciji dimenzija strana.

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 3. predavanje 9

Oplate stubova pri radu imaju nestabilan položaj koji je posebno osetljiv na horizontalna dejstva.
U visokogradnji je njihovo stabilizovanje otežano jer su mnogi stubovi višespratnog objekta
raspoređeni po obodu osnove, čime dve strane ostaju nedostupne za podupiranje. U tim
slučajevima primena oplata na otvaranje sa kosim podupiračima kod kojih je zaključavanje veza
sa dostupne strane, uspešno rešava problem kvalitetnog oplaćivanja. Na vrhu oplate se pričvrš-
ćuje radna platforma sa zaštitnom ogradom do koje vode lestve.

Za razliku od temeljnih greda, gde je utrošak građe za oplatu veliki...

Betoniranje stubova se vrši manjim posudama za beton zbog preciznijeg rada a kod slučajeva
primene stacionarnih pumpi za beton raspodeljivanje se može vršiti pomoću krana pričvršćenog
za izvedenu konstrukciju. Iako projektantska rešenja sve više teže formama u kojima nema
drugih osim površinskih oblika nosača (zidovi, ploče) ipak postoje delovi konstrukcija gde je
pojava betonskih greda nužnost. Obrada ovakvih mesta je, čak i uz primenu savremenih
sredstava veze, okarakterisana povećanim učešćem radne snage. Razlozi leže u činjenici da se,
zbog malog obima radova, preduzećima ne isplati nabavka ili izrada standardizovanih delova
oplate. Upravo iz tih razloga se kod kasične drvene oplate mora obratiti veća pažnja fazi
ugrađivanja betona jer dolazi do otvaranja spojeva, gubljenja dragocnog maltera i ogoljenja
montirane armature.

...grede koje su delovi međuspratne konstrukcije, oblikuju sistemske oplate (“PERI“)

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 3. predavanje 10

3.5.2. PRENOSNA OPLATA ZA ZIDOVE

Pod pojmom prenosne oplate zidova treba podrazumevati elemente oplata čijim spajanjem u
kompleksan sklop ploča i štapova nastaju velike radne površine za betoniranje vertikalnih beton-
skih nosača. Primena ovako formiranih oplata karakteristična je za masovnu stambenu izgrad-nju
gde elementi vertikalnih oplata visine 2,5 ÷ 2,7 m i standardizovane širine 0,5 ÷ 7,0 m dozvo-
ljavaju izradu svih podužnih i pregradnih zidova jedne etaže. Pojam prenosne oplate se vezuje i
za oplatne stolove kojima se rešava problem betoniranja ploča - tavanica od armiranog betona.
Preko 50% cene izrade betonskog zida d = 30 cm čini rad u vezi sa oplatom pa je očito u kom
pravcu mora ići redukcija troškova i opšti napor ka povećanju konkurentnosti građevinskih firmi.

„PERI“ oplata za zidove (tip „TRIO“)

Korišćenjem industrijski urađene prenosne oplate za zidove ostvaruje se:
• veća brzina rada, a samim tim i produktivnost (ove oplate su robustnije od klasične op-
late i dozvoljavaju i velike brzine betoniranja),
• mogućnost izrade kvalitetnog betona,
• veća primena menanizovanog rada,
• ušteda u radnoj snazi za potrebe montaže/demontaže oplate,
• višestruko korišćenje iste oplate (metalni delovi su dugotrajno zaštićeni), i
• dovoljno glatka površina zida (nije potrebno naknadno malterisanje).
Prenosne oplate su logična, savremena zamena klasičnih, teških oplata čija je montaža i
demontaža iziskivala veliki utrošak vremena. Veza delova oplate je vijčana ili pomoću anker -
spona.
Da bi primena prenosne oplate bila moguća (a zatim i efikasna) već u fazi izrade projekata
moraju se zadovoljiti osnovni uslovi:
a) osnova tipske etaže mora imati, ako je moguće, simetrično i čisto rešenje bez za-
tvorenih unutrašnjih prostora, sa ustaljenim ritmom pregradnih zidova dok je međusobno
spajanje podužnih nosećih zidova moguće samo u nivou međuspratnih konstrukcija -
ploča,
b) ukoliko se primenjuju oplatni stolovi u ravni fasade ne smeju postojati parapetni zidovi a
projektantima se ne preporučuje ni primena ojačanja ploča u vidu podvlaka jer je u
protivnom izvlačenje oplata iz objekta otežano a kod nekih tipova oplata i nemoguće,
c) projektovanje osnove sprata mora biti u modularnoj mreži da bi bila omogućena
konkurentnost različitih tipova oplata, pri čemu se preporučuje modul M = 10 cm, koji je
najrasprostranjeniji, ili nešto krupniji modul M = 30 cm.

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 3. predavanje 11

Zahvaljujući ovakvim postavkama dobijaju se višespratne građevine visokog stepena duktilnosti
koje mogu, uz adekvatnu paralelizaciju radova, u kratkom roku dobiti noseću, armiranu betonsku
konstrukciju. U organizacionom smislu potreban je dodatni napor da se brzi tempo izgradnje
etaža prati ostalim radovima: montaža fasadnih elemenata, izrada unutrašnjih pregradnih zidova,
instalaterski, zanatski i završni radovi.
Radne površine prenosne oplate su od vodootpor-
ne šper-ploče kod nas poznate pod imenom
blažujka, debljine 8 ÷ 25 mm ili od čeličnog lima d
= 3 mm. Iako, zbog veće trajnosti i lakšeg održa-
vanja, lim ima prednost ipak je vodootporna šper-
ploča donela veliki napredak jer je, u odnosu na
drvenu građu, 15 puta tvrđa a 6 ÷ 8 puta čvršća na
savijanje. S obzirom na to da je još uvek skuplja
od građe treba je racionalno koristiti i ojačavati
horizontalnim nosačima. Izradu betonskih zidova u
ravni fasade, stepenišnih prostora ili liftovskog
okna karakterišu specifični problemi načina osla-
njanja oplate. Oplate koje se koriste u ovim
situacijama zovemo - oplate zabatnih zidova. One
se moraju vezivati ankerovanjem za očvrsle be-
tonske elemente, zidove niže etaže ili međusprat-
nu konstrukciju na kojoj je već postavljena oplata
druge strane betonskog zida. Veze moraju biti jed-
nostavne a sigurne. U cilju paralelizacije radova,
koja bi obuhvatila betoniranje zida više etaže i pri-
marnu obradu (uklanjanje ankera platformi, po-
pravku slabo izvedenih delova zida, fiksiranje
termoizolacije...) zida nižeg sprata, zabatne oplate
imaju dve radne platforme, kojima opslužuju an-
gažovanu radnu snagu.
Oplata za zidove velike površine
O uticaju vetra se kod primene prenosne
oplate mora voditi računa kako u fazi kada
se očekuje ugrađivanje betona u fiksiranu
oplatu, tako i u fazama demontaže, prenosa
i deponovanja. Velike površine prenosne
oplate, splet sekundarnih nosača i široke
radne platforme kod malo jačeg vetra izazi-
vaju lokalnu turbulenciju koja može uzroko-
vati pomeranje i težih oplatnih ploča. Njihovo
povezivanje u par ili oslanjanje na sopstvene
podupirače može biti kombinovano sa kru-
tom vezom (podupiračem sa teleskopskim
mehanizmom) za ankerovanu pločicu. Kod
transportovanja delova oplate u uslovima
jačeg vetra preporučuje se pridržavanje i
manipulacija tabli pomoću užadi dužine oko
5 m, a prema proceni odgovornog lica, rad
može biti i privremeno prekinut. Primena
prenosne oplate je česta i kod izrade temelja
i potpornih zidova, pri čemu se, ukoliko mo-
gućnosti dopuštaju praktikuje ulivanje beton-
ske mase direktno iz auto - mešalice. Da ne
bi došlo do segregacije mešavine, kod viših
elemenata treba primeniti usmerivače sve-
žeg betona od gume, lima ili dasaka. „PERI RUNDFLEX“ za kružne/lučne zidove

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 3. predavanje 12

3.5.3 OPLATA ZA PLOČE I OPLATNI STOLOVI

Oplata za međuspratne ploče se sastoji od čvrste i ravne površine izrađene od vodonepropustnih

tabli (d = 2 ÷ 3 cm) koje leže preko sistema drvenih i/ili metalnih nosača oslonjenih na vertikalne
metalne podupirače koji radno opterećenje prenose na čvrstu i stabilnu podlogu ili međuspratnu
konstrukciju. Savremene oplate ploča se formiraju od modularno projektovanih panela tj. tabli čije
konstruktivno ojačanje predstavlja roštilj od olakšanih aluminijumskih nosača. Takvi segmenti
imaju masu 30 ÷ 35 kg/m2 a pojedinačna masa je manja od 25 kg.

Oplatni stolovi smanjuju utroške radnog vremena i materijala jer se do gradilišta dopremaju kao
krupne oplatne forme, lako transportuju toranjskim kranovima i brzo montiraju na mestu upotrebe.
Stabilnost oplate se postiže kosim podupiračima koji se nalaze u sastavu oplatnog sistema.
Delovi tavanice gde se ne mogu primeniti stolovi (stepenišni prostor, mali balkoni, delovi lođa)
mogu da se rade od drvene oplate sa podupiračima. Prednosti oplatnih stolova su:
• velika nosivost,
• jednostavno i lako premeštanje,
• jednostavno i tačno podešavanje visine,
• postizanje (tehnički) idealno ravne ploče.
Veliki prenosni stolovi mogu imati površine do 40 m2
a težinu od 60 ÷ 80 kg/m2. Njihova pri-mena u
betonskim radovima zahteva angažo-vanje moćnih
toranjskih kranova. Precizno doterivanje visine stola
vrši se okretanjem vretenastih umetaka cevastih
oslonaca stola. Umetci dozvoljavaju hod do visine
od 30 ÷ 50 cm a to olakšava manipulaciju pa je
izuzetno povoljno u fazi demontaže i iznošenja
stola.
Operacije oko postavljanja stola, njegovog pripre-
manja i podešavanja, do izvlačenja i čišćenja ne
angažuju radnu snagu u većoj meri (0,30 ÷ 0,40
NČ/m2). Uz utrošak 0,15 ÷ 0,25 NČ/m2 za posta-
vljanje armature (uobičajene su zavarene mreže) i
0,20 ÷ 0,30 NČ/m2 za ugrađivanje betona različite
deblji-ne postaje jasno kako savremena tehnološka
rešenja omogućavaju brži rad uz manje angažo-
vanje radne snage.

Moderna rešenja stolova imaju sistem podupirača koji se mogu preklopiti uz donju stranu radne
ploče što olakšava njihovo deponovanje kao i omogućava izvlačenje iz objekta i u slučaju
urađenih (montiranih) parapetnih zidova u ravni fasade.

Dragan Arizanović – Tehnologija građenja 3. predavanje 13