U dvadesetom veku, i s početka ovoga, pojavilo se preko sedamdeset antologija naše poezije. Do 12.

ja-
nuara 2009. godine u nas pojavilo 2148 raznih antologija, panorama, hrestomatija, izbora, almanaha,
zbornika, biltena, bedekera, spomenara i raznih pesničkih putokaza. Naravno, nemamo nameru da se
bavimo ovim potonjima, a niti svim antologijama. Našu pažnju privukle su tek one nezaobilazne, sa
ozbiljnim predgovorima i izborima, koje su se etablirale kao važni stubovi srpske književnosti, ali i one
neozbiljne, kratkoveki bedekeri — kao primeri kako antologije ne treba praviti.

Pre jednog veka (1911) pojavila se ''Antologija novije srpske lirike'' Bogdana Popovića, koja je dosad do-
živela čak dvadeset četiri izdanja. Tu hvaljenu i osporavanu antologiju čine tri doba: prvo — posle 1840,
drugo — posle 1880. i treće — posle 1900. godine. U predgovoru prvom izdanju, Bogdan Popović je na-
glasio da je antologija sastavljena po merilima ''čisto estetičkim''. Popović je birao pesme po njihovoj le-
poti; pesma mora biti ''cela lepa''. Ono što je karakteristično za jedno doba ušlo je u ovu zbirku samo on-
da ako je u isto vreme bilo i lepo. Popovićeva namera bila je da ponudi ono što naslov njegove knjige
eksplicitno kazuje: zbirku cveća novije srpske lirike.

Manifest u malom — ''cela lepa'', izazivao je sve vreme polemike, naročito u drugoj polovini dvadesetog
veka. Osporavan mu je patetični ton, unapred zadato ''moranje'', neprimenjiv metod pristupa pogotovo
posle Prvog svetskog rata, i docnije, u primerima avangardne poezije koja je često bila zasnovana na de-
strukciji lepog, a više na prizivanju ružnog i disharmoničnog, na razbijanju jezika i forme, pogotovo u slo-
bodnom stihu koji je dopuštao sve i svašta na putu razvoja (post)moderne umetnosti.

Antologija Bogdana Popovića najavila je, ustvari, održivost poetičke matrice, koju zagovara, kroz dvade-
seto i potonje stoleće srpske poezije i istorije. Autor je imao sluh za procese u evropskoj poeziji toga vre-
mena pa je, po viđenju Slobodana Rakitića, rezultat takvih stremljenja koja su se osećala i u ''Srpskom
književnom glasniku'' (gde se kao urednik zatekao francuski đak Bodan Popović), bila upravo ova antolo-
gija. Tako se prepoznaje uticaj evropskih pesnika, pre svih, francuskih (kod Jovana Dučića i Milana Raki-
ća), a onda ruskih (kod Vojislava Ilića), engleskih (kod Svetislava Stefanovića), nemačkih (kod Alekse Šan-
tića) i mađarskih (kod J. J. Zmaja). Ovo viđenje bi se, naročito povodom Zmaja, moglo relativizovati, po-
najpre time što je Popović smatrao da nema apsolutno dobrih pesnika, već samo dobrih pesama. A pra-
va pesma izvire ponajpre iz moći maternjeg jezika i tu se ukotvljuje u pesničkom talentu za sva vremena
bez obzira na svakovrsne literarne uticaje izvana.

Povlašćeno mesto, po broju pesama u antologiji, ima Jovan Dučić, potom slede J. J. Zmaj, Vojislav Ilić,
Milan Rakić, Aleksa Šantić, Branko Radičević, Đura Jakšić, Milan Ćurčin, Velimir Rajić i drugi. S obzirom na
to da Popović u antologiju nije uvrstio Simu Milutinovića Sarajliju i Petra Petrovića Njegoša, možemo bez
po muke zaključiti da je autora zanimala pre svega, kako u naslovu i stoji — lirika. Sve što je imalo druga-
čiji prizvuk, nije se našlo u antologiji. Nije Popoviću odgovarao ni Sarajlijin ni Njegošev jezik natrunjen
slavjanoserbskim česticama, mada se takvom leksikom mogu izraziti suštastvena poetska stanja, one le-
pote koje Popović nije mimoilazio u svom antologičarskom ključu.

Mnoge čudi zašto u antologiji nema pesama Vladislava Petkovića Disa koji će se naći u nemilosti i Popo-
vićevog učenika Jovana Skerlića. Nekolike ''mračne'' Disove pesme pripadaju, sa estetičke tačke, principu
— ''cela lepa''. Ali, to je sa ove vremenske pozicije. Treba imati na umu da se Disova prva knjiga ''Utoplje-
ne duše'' pojavila 1911. godine, a ''Mi čekamo cara'' — 1913. Dakle, za prvo izdanje antologije, kasno.
Međutim, bilo je izdanja ove antologije i posle, pa Dis nije ušao.

Nema u antologiji ni Lazine, po mnogima najlepše pesme srpske poezije, Santa Maria della Salute. Napi-
sana je, bolje reći završena, dve godine pre pojave antologije. Možda je to razlog, neprevrelost Popoviće-
vog odnosa prema tek napisanoj pesmi, ali zato čudi zašto nema — ''Među javom i med snom'', koja je,
naročito, ''cela lepa'', i napisana čak 1863. godine.

Može biti da se Popoviću nisu dopadale naglašeno originalne kovanice ludog Lakana; imale su zaumni
karakter i nepredvidiv semantički let. Ali zato su se u antologiji našle po jedna osrednja pesma Miloša
Perovića i Božidara Nikolajevića, te pesma rano preminulog Dušana Simića. Behu to lirski primeri sa vrlo
predvidivim rimama u patetičnom snatrenju, čiji je trag do danas, nažalost, skoro nestao u srpskoj poezi-
ji. Sa po jednom pesmom zastupljeni su i Stevan Luković, Dušan Srezojević i mlađani Mirko Korolija, koji
su, za razliku od malopre pomenutog poetskog triptiha, ostavili dublju brazdu u srpskoj poeziji.

Ipak, antologija Bogdana Popovića visoki je pesnički amblem toga doba, izraz književnog ukusa epohe i
takozvane evropeizacije srpskog pesništva. Bogdan Popović je, kao i Jovan Skerlić u svojoj "Istoriji nove
srpske književnosti", postavio standarde tadašnje srpske literature. Sa današnje tačke, naravno, moglo bi
se štošta sporiti, i već je sporeno, ali antologija Bogdana Popovića opstaje, pored ostalog, i zbog specifič-
nog i dosad neprevaziđenog formalnog rešenja, rasporeda pesama i pesnika, po nesvakidašnjoj kompozi-
ciji i sistemu projekta.

U predgovoru antologiji novijeg srpskog pesništva ''Kada budemo trava'' (1998) Vladimira Jagličića, koja
obuhvata pesnike rođene posle 1945. godine, nailazimo na stav: ''Naša poezija nije dobro predstavljena
u antologijama. Najbolji primer, Antologija srpskog pesništva Miodraga Pavlovića, prestroga je da bi bila
istinita. Antologije sa sličnim ambicijama rade se u nekoliko tomova: treba okupiti sve što iole vredi, ni-
šta ne odbaciti. Pavlovićev (izuzetan) istraživački rad pokrio je srpski srednji vek — ali čak i tu je došlo do
užasne omaške, pa je srpska dubrovačka poezija — možda i najbolje što u poeziji srednjeg veka imamo
— preskočena.'' Jagličić primećuje da je u toj antologiji ''rđavo prošao'' Branko Radičević, ali s njim i Laza
Kostić, Milan Rakić, Đorđe Marković Koder, Sima Milutinović Sarajlija, a od novijih pesnika — Dušan Vasi-
ljev. A pre svih ovih, ''slabo su predstavljeni'' Gavril Stefanović Venclović i Lukijan Mušicki. Zatim, nema
Svetislava Lukovića, Svetislava Stefanovića, Vojislava Ilića Mlađeg, Dragoljuba Filipovića, Danice Marko-
vić, Mirka Korolije i drugih.

Ovo su opaske Vladimira Jagličića koji, na sve to, dodaje: ''A onda, najednom, Vasko Popa, sa dvadeset
pesama! Na osnovu čega?'' Precizno govoreći — sedamnaest pesama. Jagličić ističe dobre strane ove an-
tologije, pre svega, ''izvanredno tretiranje poezije Momčila Nastasijevića''. Zatim, zapaža da su najvažnija
Pavlovićeva otkrića, pre svega srednjevekovna poezija, kao i pesme Nikanora Grujića i Jovana Subotića, iz
druge polovine devetnaestog veka, koji su dotad bili poklopljeni etabliranim romantičarima.

''U rigidnim antisrpskim političkim prilikama Pavlović je, verovatno, učinio što se moglo. Čak i takva,
okljaštrena, njegova je antologija napadana kao popovska i velikosrpska (Davičo)'', zaključuje Jagličić i
dodaje da antologiju možemo gledati ''kao početak i putokaz na stazi povratka: gde je stao, valja produ-
žiti.'' Poznat je halucinantni napad Marka Ristića na Pavlovićevu antologiju, iz kojeg je, kroz vreme ostalo
da je to, pored ostalog, bio sudar ateističkog (komunističkog) i religioznog (pravoslavnog) duha. Oskar
Davičo je, gle, zabranio Pavloviću da uvrsti njegove pesme u antologiju.

Predgovor Vladimira Jagličića predstavlja živ primer rasprave, hrabar osvrt na Pavlovićevu antologiju. On
ima jasan stav s kojim se možemo ili ne moramo do kraja složiti. Jagličić je poetički dosledan i nepotku-
pljiv, izuzme li se nijansa slabosti prema nekim u njegovoj antologiji uvrštenim pesnicima (i njihovim
molbama — za rukav). Međutim, teško je oprostivo Jagličićevo izostavljanje banjolučko-krajiškog kruga
pesnika (Ranko Risojević, Ranko Preradović, Đuro Damjanović, Branko Čučak, Predrag Bjelošević, Anđel-
ko Anušić, Boro Kapetanović, Ljupko Račić), tim pre što je neke prekodrinske pesnike sarajevsko-roma-
nijsko-hercegovačkog kruga vidno uneo.

''Antologija srpskog pesništva'' (1964) Miodraga Pavlovića je prekretnička i nezaobilazna, ali je, uza sve,
sadržavala i slabija mesta na koje je ukazao Vladimir Jagličić. Ova antologija imala je velik i važan, ali i če-
sto poguban uticaj na potonje priređivače koji su se olako identifikovali s Pavlovićem ne odmičući ni jotu
od njegovih izabranika, lišavajući se mogućnosti da progovore samosvojno i sveže. Ponašali su se poda-
nički i zatvoreno. Kao da je stvoreno skvrnuto pravilo da nove antologije budu što ograničenije i — ne-
pravednije. S jedne strane to je govorilo o autoritetu Pavlovićeve antologije, koja je izazivala strahopo-
štovanje, a s druge — srozavalo uvide i ugled novih antologičara.

Pozivanje na ''Antologiju srpskog pesništva'' Miodraga Pavlovića kao meru sopstvene pozicije predstavlja
pretenciozno izjednačavanje i gubitničku poziciju priređivača, jer se ispušta iz vida da je ta čuvena anto-
logija obuhvatila gotovo milenijum razvoja srpskog pesništva (uključujući i narodnu poeziju). U tako gole-
mom hilijastičkom periodu, Miodrag Pavlović je pooštrio (mogao je, čini nam se, i bez toga) kriterijume
za predstavljanje savremenika, ali i pesnika prethodnih generacija u dvadesetom, pa i devetnaestom ve-
ku. Takav postupak nije za ugledanje kada se pravi antologija koja obuhvata svega pedeset godina ili,
pak, vek ili dva. Uži rasponi vremena omogućavaju veći priziv aktuelnih pesničkih imena. Takvi rasponi
nisu za poredbu sa intervalima od više stolećâ koji, ustvari, zahtevaju antologiju od nekoliko tomova. Ta-
kva je mogla biti i antologija Miodraga Pavlovića. (Navodimo primer Petra Milosavljevića koji se podu-
hvatio posla izrade antologije srpskog pesništva u osam tomova i dosad objavio tek deo zamišljenog pro-
jekta što, očigledno, traži specifične uslove i materijalne pogodnosti za konačnu realizaciju.)

Kao neveliki narod po broju živih duša, a time i mali jezik među ''svetskim vihorovima'', moramo imati
antologičare koji neće kidati cvetove i korenove srpske poezije. Ionako očigledan hendikep ne sme se
produbljivati iz snobovskih i kukavičkih namera, lenčugarskih i nadmenih mudrovanja nekih novih ''anto-
logičara'', niti na otvorenu ranu sipati još crne soli, i to baš na kapilare poezije koja predstavlja jednu od
najrodnijih naših duhovnih disciplina. U Evropi postoji relevantno mišljenje da su srpska i rumunska poe-
zija danas najbolje na starom kontinentu. Taj kompliment dobijamo sa raznih strana, on je dobroname-
ran, a naše je da se ne uzgordimo, i ne odsečemo granu na kojoj sedimo, već da razumemo takve atribu-
te. Potrebno je da upregnemo svest o sopstvenom daru i povučemo konkretne poteze u prilikama kao
što je ova, da pokažemo sve što valja u našoj poeziji. Takve su nam antologije potrebne.

Značaj Pavlovićevog projekta vidimo, pored ostalog, i u tretiranju narodne poezije. Na to se retko osvrću
njegovi tumači. Pavlovićeva antologija započinje, to ne smemo prevideti, lirskim narodnim pesmama:
''Ženidba sjajnoga mjeseca'' i ''Sunce i mjesec prose djevojku'' — (iz gornjega primorja), te (iz Crne Gore)
''Vila zida grad''. Sve tri pesme su u ijekavskom izgovoru. Deleći srpsku narodnu poeziju na obrednu (mit-
sku) i junačku (epsku), Pavlović donosi dragoceno zapažanje: ''Po mitovima su najstarije naše pesme koje
govore o svadama nebeskih tela. Na njih treba biti ponosan, jer većina naroda čija je drevna poezija zapi-
sana nema pesama sa motivima toliko drevnim. U Evropi samo Litvanci osim Srba imaju pesme slične
starine. U staroj poeziji naći ćemo slične primere u sumersko-vavilonskoj tradiciji, i u starim indijskim pe-
smama — Vedama.''

Ovo je, zaista, veličanstveno zapažanje. On dalje kaže: ''Tim svetim svadbama obezbeđivala se snaga ob-
nove kosmičkog i životnog ciklusa. Našim precima nikako nije izgledalo da je obnova prirode garantova-
na sama sobom: oni su osećali da za tu obnovu nešto sami moraju da učine, a uz to što su činili (obred,
npr. svadbe), pevali su i pesme koje su sve osmišljavale povezivanjem na mitske sile.'' Dakle, pevana po-
ezija — grleno izvođenje obreda. Tu vidimo i kolo u kom se natpevavaju grupe pevača, agon-kolo kao
apotropojonski amblem energije što poezijom i pokretom razgoni negativne sile i priziva milost neba na
zemlju.

Dakle, Pavlovićevi uvidi u tami vekova saglasni su sa moćima poezije i njenog odjeka u našim vremenima.
On zna da bez poznavanja narodne poezije nema osobnosti pesnikove. Na tom polju, Pavlovićeva antolo-
gija je dragocena jer nudi svest o simbiozi kolektivnog i individualnog duha: ''Zov narodne pesme za indi-
vidualnog pesnika je snažan. Narodna pesma i njeni elementi nisu samo jedna stilska oznaka naše poezi-
je; postoji stalan dijalog pesnika sa narodnim pesničkim predanjem, od osamnaestog veka do danas. To
nije folklorizam, ni romantizam, nego normalna potreba, stvarna pogodnost za pesnike ovog jezika.''

''Antologija srpske poezije'' Zorana Mišića pojavila se 1956. godine sa konceptom retko primenjivanim u
našoj književnosti. Imala je veliki značaj u potonjem etabliranju, odnosno, kanonizovanju novih pesnika u
srpskoj književnosti. Priređivač se odlučio za antologiju pesnika, a ne — pesama, iako je knjigu nazvao
''Antologija srpske poezije''. A mogao je, možda čak i morao, nazvati — ''Antologija srpskih pesnika''. Do-
živevši sa raznih strana žestoke udare kritike toga doba (rascvetani socrealizam), projekat Zorana Mišića
se obdržao kao autentičan i uticajan do današnjih dana.

Na samom početku svoga predgovora, Zoran Mišić navodi rečenicu pesnika Pola Elijara, sastavljača po-
znate antologije francuske poezije: ''Najbolji izbor pesama je onaj koji se pravi za samog sebe.'' No, Mišić
precizno objašnjava šta je njegova antologija: ''Ona je zamišljena kao zbornik najboljih pesnika, a ne naj-
lepših pesama.'' Smatramo da Zoran Mišić nije bio do kraja dosledan ovakvom konceptu. Naime, postoji
nekoliko pesnika koji su uvršteni sa samom jednom pesmom. Šta je ta jedna pesma: ceo pesnik ili, jedno-
stavno, najlepša njegova pesma? Po jednu pesmu imaju Aleksa Šantić, Stevan Luković, Dušan Srezojević,
Sima Pandurović, Milutin Bojić, Risto Ratković i Branko V. Radičević.
Uzmimo na primer pesmu ''Ljubomora'' Branka V. Radičevića. Ta pesma je sama po sebi ''cela lapa'', ma
koliko se Mišić protivio ovoj popovićevskoj sintagmi. Da li se u toj pesmi ogleda celokupno delo pesnika?
Smatramo, ne. I sam Mišić o ovom pesniku kaže da je posle dugotrajnog lutanja ''došao do jedne svoje
podvrste senzualne i erotične lirike'' koja poseduje ''izvesnu originalnost''. Dakle, Mišić ne govori više o
stopostotno ''originalnoj poetskoj ličnosti'', na čemu beskompromisno insistira. Napravio je, dakle, kom-
promis u korist sopstvene štete. Uvrstio je jednu lepu pesmu, a ne celog pesnika.

Ili, pak, Šantićeva pesma, ''Veče na školju''? Ova pesma nije šantićevski reprezentativna, ona se naprosto
potkrala pesniku familijarne i patrijarhalne svesti. Reč je, dakle, o jednoj pesmi koja je ušla u antologiju,
a ne o pesniku sa opusom u znaku takve pesme. I kod drugih pesnika sa jednom uvrštenom pesmom leb-
di omaglica sličnih sumnji i pitanja.

Zoran Mišić je naveo sedam ''negativnih elemenata'' koje je nastojao da izbegne u građenju antologije:
belkanto, retorika, pozitivizam, konzervativnost, narativnost, estetiziranje i nekritičko primanje novog. S
ovim bismo se danas mogli i te kako složiti, ali ponešto i — podrazumevati, odnosno, razumeti kao pre-
vaziđen kriterijum, kao nešto što se podrazumeva.

Zoran Mišić kaže da ga je slovenački kompozitor Mihovil Logar ''uveravao da je muzika najefemernija
stvar na svetu'', i to ga je ohrabrivalo u odnosu prema tzv. belkantu u poeziji. Nismo sigurni da je to neki
veliki argument — pozivanje na kompozitora Logara. Postoje i kompozitori koji tvrde suprotno, analogno
svome talentu i sudbinskoj vezanosti za muzičku umetnost. Eto, na primer, Betoven, koji veli: ''Muzika je
veće otkriće od sve mudrosti i filozofije. Poezija se takođe može smatrati srećnom u poređenju sa muzi-
kom; njeno polje nije tako ograničeno kao moje, ali se zato moje pruža dalje, u druge oblasti, i u moje se
carstvo ne može dospeti tako lako.'' Dakle, nema tu nikakve efemernosti, ''muzika razbuktava vatru ljud-
skog duha'' (Betoven).

Smatrajući da se treba ''kloniti omame belkanta'', to jest onih dela koja poseduju naglašenu melodiku i
snažan kolorit zvuka, Zoran Mišić je, kontradiktorno inicijalnoj izjavi, ipak u predgovoru antologiji zapi-
sao: ''Najdragocenije muzičko nasleđe ostavili su nam oni pesnici čije je pevanje zvučalo najmanje name-
tljivo: Branko, Dis, Crnjanski, Dedinac. Njihova melodijska linija, čista i smerna, jednostavna i rafinirana u
isti mah, ponikla je iz najdubljih vrela našeg jezika, i sačuvala se kao jedan od retkih i retko pouzdanih
primera kontinuiteta u našoj poeziji.''

Ako bismo navedene pesnike smatrali nespornim primerima stražilovske linije pevanja, ponikle ''iz naj-
dubljih vrela našeg jezika'', onda im moramo pridodati još neke sa antologijskog Mišićevog spiska. Njego-
vo isturanje u prvi plan samo četiri pesnika čije je ''pevanje zvučalo najmanje nametljivo'' u tragovima
muzičkog nasleđa srpskog jezika, samo je delimično tačno u odnosu na trideset tri uvrštena pesnika, za
koje je Mišić ''garantovao'' da su svi međusobno različiti: Petar Petrović Njegoš, Jovan Sterija Popović,
Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Laza Kostić, Vojislav Ilić, Aleksa Šantić, Jovan Dučić,
Milan Rakić, Stevan Luković, Dušan Srezojević, Veljko Petrović, Sima Pandurović, Vladislav Petković Dis,
Milutin Bojić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Rastko Petrović, Rade Drainac, Momčilo Nastasijević,
Žarko Vasiljević, Risto Ratković, Milan Dedinac, Aleksandar Vučo, Dušan Matić, Desanka Maksimović,
Skender Kulenović, Oskar Davičo, Branko V. Radičević, Stevan Raičković, Vasko Popa i Miodrag Pavlović.

Kao tipičnog nastavljača stražilovskog ''belkanta'' svakako ćemo Mišićevoj četvorici lirskih jahača ''apoka-
lipse'' pridodati, pre svih, Stevana Raičkovića, a onda i Skendera Kulenovića, čija se muzička supstanca,
svakako na svoj način, utkiva u prirodu pesničkog teksta. Niko iz ove priče ne može izostaviti Desanku
Maksimović, i ona je ''jedan od retkih i retko pouzdanih primera kontinuiteta u našoj poeziji''. Ona je bo-
gatstvom svoga dela ''osvojila slavu nacionalnog pesnika'', dobrotom i plemenitošću pesničkog Ja, kao da
je tako već s nebesa bilo zapisano, počev od Jefimije, ispotiha postajala deo srpskog pesničkog kontinui-
teta ''onako kako postepeno rastu i deluju izvesne organske lepote u životu i žive zračeći onim što je taj
rast prirodno osvojio (M. Egerić)''. Sve troje imaju stvaralački pečat koji nije nasleđen po meri uticaja,
već se razbokorio u lična rešenja stiha u auri muzike.

Naravno da nepominjanje Momčila Nastasijevića nije bio Mišićev previd, već namerni otklon naspram
nesvakidašnje autentičnog autora koji bi stršao u buketu sa četvoricom. Nastasijevićevo pevanje nije
zvučalo ''najmanje nametljivo'', jer se njegova poetika manifestno, u komadu, zasnovala na maternjoj
melodiji srpskog jezika koji, kako tumači Mišić, dovoljno peva sâm da bi u takvom pevanju uopšte treba-
lo ''tražiti vrhunac užitka'', odnosno, poeziju koja je umetnički umnožila rodnu muziku u lični rezultat.

I poezija Đure Jakšića, Laze Kostića i Alekse Šantića ostavila je u srpskoj poeziji to retko muzičko nasleđe
u jeziku na prirodan način. Ako bismo dalje širili lepezu ovakvog uvida, onda bismo mogli primetiti da je
više od polovine zastupljenih pesnika u ključu nekakvog svog ''belkanta'' i da je Mišićevo, na tom planu,
odvajanje samo četiri autora za reprezentativne primere povodom muzičkog aspekta pesničkog teksta
bio nedovoljno uverljiv čin.

Dva naredna izdanja Mišićeve antologije (Nolit, 1963, 1966) nisu dopunjena novim pesnicima. A u među-
vremenu, u kratkom intervalu, uz samu objavu antologije, u srpskom se jeziku rodio, i namah ostvario,
pesnik Branko Miljković. U časopisu ''Delo'', upravo 1956. godine, kada se pojavila Mišićeva antologija,
Miljković objavljuje ciklus ''Uzalud je budim'', imenovan po jednoj pesmi (naredne godine tako nazvana i
njegova prva knjiga) koja je odmah (ta pesma) primećena kod kritičara i književne publike. Pojava Miljko-
vića, praktično uz sâmo rame prvog izdanja antologije, predstavlja svojevrsni korektivni faktor Mišićevog
zatvorenog kruga od trideset tri pesnika, odnosno, relativizuje antologičarev napor.

Posle iščitavanja predgovora antologiji, i natuknicâ uz svakog pesnika ponaosob, ličilo je da je u srpskoj
poeziji sve već rečeno. Mišićeva antologija kao da je imala ambicije da ''zabetonira'' zatečeno stanje.
Miljkoviću je i te kako bilo mesto u ponovljenim izdanjima antologije, koja su se pojavila za Mišićevog ži-
vota (preminuo 1976. godine). Jer, radilo se o pesniku rođenom po pesničkoj sudbini koja je drugačija od
svih zastupljenih u Mišićevom cvetniku i koja će zaseniti mnoge.

Čak bi se i na likovno-tehničkom planu antologije našlo mesta za Miljkovićev portret. Naime, na zadnjoj
korici nalazi se trideset pet pravougaonika u kojima su smešteni mali portreti trideset tri pesnika (izuzi-
majući Dušana Srezojevića čiji lik kroz vreme nije ostao zabeležen). U poslednjem, trideset petom pravo-
ugaoniku, u dnu desne strane, nalazi se portret Zorana Mišića, a do njega prazan prostor u kojem je ucr-
tan amblem ''Nolita''. E, tu je bilo mesta za pU predgovoru ''Antologiji srpske poezije'' Zorana Mišića, koji
broji nepunih devet strana, primećujemo, na dvadeset mesta, da umesto prideva ''srpska'' stoji — ''na-
ša''. Dakle, osim na naslovnoj korici knjige, u predgovoru se nigde više ne pominje sintagma ''srpska poe-
zija'' ili ''srpski jezik'', već — ''naša poezija'', ''naš jezik''. Beše to vreme čarnog jugoslovenstva, kada su
cenzori i redaktori, lektori i korektori imali veću moć od pisaca, pa je za pretpostaviti da se Mišić nije
mnogo ni pitao, ili je prećutno dao pristanak. U svakom slučaju, simptomatično deluje tako opremljen
predgovor.

Sličan primer pronašli smo i u antologiji srpskog narodnog blaga ''Od zlata jabuka'' Vaska Pope, gde je
stvar još drastičnija. U nevelikom predgovoru od dve-tri strane, umesto sintagme ''srpska narodna poezi-
ja'' čak dvadeset pet puta javlja se pridev ''naša'', odnosno, samo — ''narodna poezija''. Nigde nema sin-
tagme ''srpska narodna poezija''. Iako na kraju knjige, u Literaturi, u jedinicama izvorâ za antologiju re-
dovno se pominju dela sa pridevom ''srpski'' u naslovu. Ni to nije ohrabrilo priređivača da ''piše kako se
govori'' i — čita.

(U vreme predsednikovanja Savetom Letopisa Matice srpske, kada je glavni i odgovorni urednik bio Bo-
ško Ivkov, Vasko Popa je podržao ideju, ako ne i sâm predložio, da se umesto pčelinje košnice kao znaka
Matice srpske postavi zvezda petokraka, koja je, eto, jedno vreme ''krasila'' najstariji srpski književni ča-
sopis.)

Navedeni detalji vezani za pridev ''srpski'' umanjuju odvažnost autora pomenutih antologija i kazuju da
su se, ipak, povinovali ideološkim i političkim ključevima vremena, koji nemaju veze sa književnom stru-
kom što je zasnovana pre svega na konkretnom jeziku sa jasnim imenom, ma gde se on u svetu govorio
ili pisaoortret Branka Miljkovića, korifeja srpske lirike, čija pojava, pored ostalog, relativizuje i neke od
onih, po Mišiću, ''sedam smrtnih grehova''.