1.

Uvod
Bog je svemoćni tvorac sveta i čoveka, koji je ostao u stalnom odnosu sa svojim tvorevinama i
učestvuje u njihovim sudbinama. S jedne strane je dobro, koje je apsolutizovano u biću Božijem, a s
druge strane zlo, tj. greh, narušavanje Božjih zakona. Čoveku je zbog greha neophodan spasitelj da bi
se vratio u prvobitno stanje pravednosti i bezgrešnosti. Kulturno biće srednjovekovnog čoveka sastoji
se od učenosti, dobrodetelji i kulta. Hrišćanstvo polazi od nekih ideja helenizma. U predstavi o Bogu
dominira ideja o Logosu, večnom i apsolutnom Umu. Vrhunac ljudske egzistencije je u proširivanju
saznanja istine, kojim se stiče sloboda. Čovek je pisao uveren da samim tim služi Bogu. Sve vidljivo je
samo simbol nevidljivog.

Srednjovekovna književnost nije bila autonomna, već služi neumetničkim ciljevima. Vizantijska
poetika ima naročito izražen religiozni karakter. Ona ne zna za autorsko načelo jer se smatra da
autor samo prenosi božanske poruke. Umesto njega, ističe se načelo žanra. Česta su opšta mesta, tj.
toposi. Književnost se shvata kao celina, u kojoj su svi elementi povezani. Umesto pojedinačnog, u
prvom planu je tipsko. Uopštavanje i apstrahovanje su važne osobine književnosti. Pletenije sloves je
njen težak i zagonetan stil, koji daje tekstu visok ton. Vizantijska poetika je paradoksalna. Parabole i
parafraze služe kazivanju istine drukčije od onoga što ona jeste. Razdvajanje proze i poezije je
moguće samo u uslovnom smislu. To nisu čisti rodovi u srednjem veku, mada neka svest o razlici
postoji.

2. Žanrovi
Književni žanrovi se stalno menjaju. Jedan žanr smenjuje drugi i nijedan nije večan. Menjaju se,
takođe, i sami principi izdvajanja žanrova, njihovi tipovi, karakter i funkcije. Savremena podela, koja
se zasniva samo na književnim obeležjima, javila se kasno, u XVII veku. Pre toga, žanrovi su imali i
vanknjiževne funkcije i bili su određeni upotrebom u bogosluženju, pravnoj i diplomatskoj praksi,
okolnostima kneževskog načina života. Istorija književnosti zato treba da proučava ne samo žanrove,
već i principe na kojima se ostvaruju njihove podele, tj. ne samo pojedine žanrove i promene u
njima, već i sam sistem žanrova i njegove promene. Žanrovi postoje u strogoj zavisnosti jedan od
drugog, pa sačinjavaju sistem, koji treba da služi određenim književnim i neknjiževnim potrebama i
koji ima izvesnu unutrašnju stabilnost. U okviru sistema postoji ravnoteža žanrova, ali i žanrovi koji
preovlađuju. U srednjovekovnoj književnosti broj žanrova se stalno i intenzivno povećavao, sve do
XVII veka. Pod jednim nazivom mogla su se naći potpuno različita dela, pa su pisari često u zaglavlju
stavljali dve ili više žanrovskih oznaka, a ponekad je jedno isto delo u različitim prepisima imalo
različite oznake. Nekada su dela stvarno spajala u sebi više žanrova, ali glavni uzrok za ovo je to što
osnov za izdvajanje žanra nisu bile njegove književne osobine, već predmet, tema dela. Zato su se
žanrovske odlike često spajale sa oznakama predmeta pripovedanja („mučenje“, „čudo“, „podvizi“).
Žanrovi nisu ravnopravni, već sačinjavaju hijerarhijski sistem. Kombinacija dela se zove zbornik, a on
može biti stalnog i promenljivog sastava. Svaki može da bude posmatran i kao poseban žanr. Dela
koja ulaze u zbornik nisu jednaka po žanru. U zborniku jedan žanr često preovlađuje. Prilikom
uključivanja primarnih žanrova u mešovite (tj. zbornik), prvi se često prilagođavaju drugima. To se
izražava promenom zaglavlja, obima, stila dela. U XVI i XVII veku, kada su dela iz zbornika počela da
se prepisuju odvojeno, u njihovim nazivima se često ukazivalo na mešoviti žanr iz kog su uzeta. Ove
oznake mogu biti i lažne.

Srednjovekovni žanrovi se razlikuju po svojoj nameni i imaju bogoslužbeni karakter. Svetovni žanrovi
su se razlikovali od vizantijskih. Svakidašnji, obredni, kancelarijski žanrovi odneli su prevagu i bili su
namenjeni čitanju naglas. Književni žanrovi su stupali u tesne kontakte sa žanrovima drugih
umetnosti: slikarstva, arhitekture i muzike (posebno u himnografiji). Za obrazovanje novih žanrova
postojao je praktični, ali i intelektualni podsticaj, koji se vidi u nastanku zbornika promenljivog
sadržaja. Oni su bili namenjeni individualnom, neobrednom čitanju. Kod njih ne dolaze toliko
obredne i svakidašnje potrebe do izražaja, koliko intelektualni interesi i književni ukus sastavljača.
Umetnost srednjeg veka teži da izrazi kolektivna osećanja, pa mnogo štošta u njoj ne zavisi od tvorca
dela nego od žanra. Svaki žanr ima strogo razrađenu tradicionalnu fiziognomiju autora. Individualna
skretanja su uglavnom slučajna. Kada je žanr zahtevao da delo bude čitano naglas, lik autora se
identifikovao sa likom izvođača. Žanrovi su vezani za određene stilove, mada može biti individualnih
skretanja. Različiti žanrovi su se na različite načine odnosili prema problemu autorstva. Tako
propoved i poslanica pretpostavljaju individualnog autora i često nose njegovo ime, a letopis i povest
retko.

Žanrovi su bili označeni u samom nazivu dela. Ponekad se o žanru moglo zaključiti na osnovu
napomene o mestu i vremenu čitanja dela. Žanr je istican i u zaglavlju. Tradicionalnost je otežavala
korišćenje neočekivanog. Ta stereotipnost nije, međutim, bila znak slabosti književnog dela, već se
čitalac namerno pripremao za dalje čitanje. Otuda i opširni nazivi u kojima se ukratko izlaže sadržaj i
predgovori za dela (predislovija). Nekada su dela imala znake za žanr u bukvalnom smislu. Mnoga
dela su se čitala u određene dane. Dela žanrova koji nisu slični srednjovekovnim skoro da nisu
prodirala kod nas. Primane su samo knjige koje su podsećale na staru književnost. Zapadna
književnost je prodrla kod nas u XVII veku sa žanrovima koji su na Zapadu već bili zastareli.
Prevođenjem se delo istovremeno i prilagođavalo našem sistemu žanrova. Dela su tako prelazila iz
jednog žanra u drugi. Sistem starih žanrova zavisio je od sistema folklornih žanrova. Folklor i
književnost su se suprotstavljali jedno drugom ne samo kao dva sistema žanrova, već i kao dva
pogleda na svet. Imali su, međutim, i dodidrnih tačaka. Odsustvo nekih žanrova u staroj književnosti
može se objasniti time što se folklor još nije povukao iz tih oblasti. Sistem žanrova stare književnosti
bio je nepotpun, nije mogao postojati samostalno i zadovoljiti sve potrebe društva, već se
dopunjavao folklorom. Kad je u XVII veku folklor počeo da se povlači iz vladajućeg sloja, javljaju se
novi žanrovi.

2.1. Prozni žanrovi

Žitije, životopis ili hagiografija je jedan od osnovnih proznih žanrova i može se shvatiti i kao primaran
i kao složen žanr. Nastao je iz mučenija, tj. zapisa o stradanju prvih hrišćanskih mučenika. Najvažnije
mesto u mučeniju je dato priči o hvatanju i mučenju mučenika, ponudama da se odrekne vere i
njegovom hrabrom držanju. Najčešće se daje samo nekoliko podataka o njegovoj smrti, koji treba da
izazovu poštovanje i težnju ka podražavanju. Važnu ulogu u nastanku žitija imale su i helenistička
herojska biografija i pohvala ili pohvalno slovo. Sa Žitijem prepodobnog Antonija je konačno
oblikovan ovaj žanr kao sinteza helenističke biografije, pustinjačke povesti i pohvale, prožete
moralizmom i asketizmom, sa sklonošću ka isticanju čudesnih događaja. Paterici ili otačnici, zbirke
pustinjačkih povesti, izreka i anegdota, izvršili su odlučujući uticaj na stil i jezik žitija. Iako su se
stvarale nacionalne žitijne tradicije, čitava žitijna književnost je ideološki jedinstvena. Svako žitije
služi stvaranju ili širenju kulta određenog sveca, a ovaj kult je uspomena na moralni preobražaj,
uspelu realizaciju Božjih zapovesti i jevanđeljskih ideala. Žitije je zato nužna dopuna Biblije. Svetac je
dokaz da se može hrišćanski živeti i umreti. Žitije saopštava odlike i vrline ličnosti. Poetsku strukturu
žitija obeležava metafizički istorizam. Biografski podaci su sporedni i nevažni, a kada se daju, imaju
karakter opšteg mesta. Svako žitije ima kultnu, obrednu funkcionalnost, bilo u okviru liturgijskog čina
ili manastirskog obreda. Žitije može da bude opširno ili prostrano i kratko ili prološko, sinaksar. Često
obuhvata i druge druge književne oblike. Može sadržati pohvalu, plač, slovo, besedu, i sl.

Povest je slična žitiju i obeležena je naracijom, izlaganjem istorijskog događaja ili legende. Povest
može biti kratka anegdota u pateriku, opširna pripovest o nekom događaju ili legenda hagiografskog
tipa, sa razrađenom pripovesti, na osnovu čega se takve povesti zovu romanom. Sa povešću se može
povezati i žanr skazanija, mada takav naziv nose i neki naučni spisi i traktati.

Slovo je veoma rasprostranjen književni žanr u kom se naročito ogleda retorska priroda
srednjovekovne proze. To je prozni retorski žanr u najužem smislu i predstavlja govor ili propoved na
određenu temu iz Biblije ili crkvenog kalendara, ali i na moralističku temu. Slova su skupljena u
različitim zbornicima, kao retorski opus jednog crkvenog oca ili kao antologija dela više crkvenih
otaca. Slovom se zove i celina monaškog niza aforizama i sentencija u nekom zborniku. I zbornici se
sami javljaju kao složen žanr.

Poslanica, poslanije ili pismo pripada epistolarnoj književnosti. Naročito se izdvaja etikecija. Ima i
pesničkih poslanica.

Povelja je dokument pravnog karaktera. To je složen žanr u kom se zapravo kriju dva posebna žanra.
Jedan deo je naracija ili ekspozicija, koji je blizak poslanici i ima mnogo ispovedništva i autobiografije.
Autobiografska kazivanja izdavača povelje, najčešće vladara, mogla su da budu saopštena u vidu
izvanrednih poetskih slika. Drugi deo je arenga, uvod povelje, nimalo pravnog sadržaja. U njoj do
izražaja dolazi duhovna, ideološka motivacija povelje, oblikovana u čisto književnom duhu. Stara
srpska arenga se razlikuje od vizantijske po većem uticaju psaltira i prisustvu mnogih pesničkih
elemenata, tropa i simbola.

Viđenje ili otkrivenje je zastupljeno u prevodnim tekstovima i u njemu se ispoljava metafizički

istorizam. Može da bude apokrifno ili kanonsko. U njemu se otkriva posmrtna sudbina, tajna
zagrobnog života ili neka druga poruka sa onog sveta.

Srpska srednjovekovna istoriografija u užem smislu obuhvata rodoslove i letopise. I ona je

metafizička. Oba žanra razvila su se iz vizantijske istoriografije. Rodoslov prikazuje poreklo,
genealošku vezu srpskih vladara sa rodonačelnicima dinastije, a u letopisu se istorija pojedinih
vladara i dinastija izlaže u vremenskom redosledu.

2.2. Pesnički žanrovi

Pesnički žanrovi su uglavnom predstavljeni u liturgijskom pesništvu, himnografiji. Stara srpska
književnost je tu verno sledila vizantijske obrasce. Javljaju se isti oblici, nazivi pesama, rasporedi,
kompozicije, stilske figure, književni izrazi. U Vizantiji religiozna pesma nije nosila individualni
karakter jer izvire iz kolektivnog osećanja, mada ju je uvek ispevala određena, često poznata, ličnost.
Jedna od važnih osobina vizantijskog pesništva je presudna uloga književne tradicije. Autor želi da
oponaša i navodi, a ne da traži nešto novo. Ako to već čini, onda se radi o novoj reči ili figuri, ali u već
ustaljenim žanrovskim okvirima crkvenog predanja. To je razlog za izvesnu statičnost starog srpskog
pesnišva. Ako se nešto menja, menja se kroz crkvenu upotrebu, a ne dejstvom autorske volje. Čest
manir je samouniženje i obezvređivanje svega ličnog i nastojanje da se sopstveni nedostaci i gresi
izbrišu onim što je sveopšte i sakralno. Otuda samoizvinjavajući uvodi. Ponekad se tvrdi da je
liturgijska poezija samo ritmčka proza jer nema stiha u klasičnom obliku. Sumnja se otklanja ako se
zna da je prozni način pisanja pesama bio uobičajen još u antici i da je zadržan u srednjem veku. Zato
postoji punktuacija, koja u pesmi razdvaja stihove ili kolone, kako se nekad zovu.
Služba je glavni, veoma složen žanr liturgijskog pesništva. Sastoji se iz većeg broja liturgijskih
pesama, molitava i obrednih struktura u strogo utvrđenom poretku. Osnova službe je kolektivni
ritual. Njom vlada latrevtički momenat, momenat služenja Bogu ili svecu. U aktu služenja ostvaruje
se odnos između božanskog i ljudskog. Prisutan je i didaktički momenat. U službi je zastupljen sav
repertoar žanrova liturgijskog pesništva. Ona se stvarala tokom više vekova, a nastavlja se na
tradiciju stare hrišćanske liturgije, odnosno organizovanog molitvenog okupljanja sa čitanjem iz
Svetog pisma, molitvama i pojanjem. Može da pripada određenim ciklusima ili krugovima crkvenog
rituala. Može da bude i prigodna. Najčešće je vezana za kult sveca ili praznika i tada je sastavljena od
tekstova iz raznih liturgijskih knjiga po strogo utvrđenim pravilima, izloženim u tipiku. Među
primarnim pesničkim žanrovima iz kojih se sastoji služba, izdvajaju se tri osnovna: tropar, stihira i
kondak. Tropar je kraća crkvena pesma, od nekoliko stihova ili kolona. Odlikuje se pohvalnim,
proslavnim karakterom. U njemu se proslavlja praznik ili spomen sveca. Postoji čitav niz podžanrova
tropara. Tropar i irmos na teme iz osam ili devet biblijskih pesama čine kanon. Osnovna tema svakog
kanona je spasenje. Stihira je strogo vezana za druge tekstove, u načelu za stihove iz psalama. Od
tropara se razlikuje po tome, drugoj melodijskoj formuli i ponekad, nešto većem obimu. I ona ima
podžanrove. Kondak je prvobitno bila velika i složena pesma sirijskog porekla, a sada je jedna manja
strofa, povezana sa drugim žanrom, ikosom, koji je njegova varijanta. Kondak i ikos grade akatist.

2.3. Prelazni žanrovi

Pohvala je pesnički tekst sa izrazito lirskim obeležjima, u kom se veliča i proslavlja vrlina sveca ili
istorijske ličnosti i tako utvrđuje njen kult. U užem smislu je kraći pesnički stav, samostalan ili u
sastavu drugog i većeg žanra, ređe sa litrugijskom funkcijom. Svaka pohvala je prvenstveno retorski
sastav. U širem smislu, to je retorska proza i predstavlja posebnu vrstu slova, pohvalno slovo.

Plač je književna tužbalica, koja je istorijski više vezana za biblijske motive nego za folklornu tradiciju.

Molitva je žanr lirske prirode, u obliku pesničke apostrofe i obraćanja Bogu, anđelima i svecima kao
objektu kulta. Struktura je po pravilu ritamski organizovana u nizovima jednako složenih celina ili u
pravilnoj smeni naglašenih i nenaglašenih slogova. U grčkim tekstovima je čak i u metrički
sastavljenim stihovima, kao prava poezija.

Zapis je takođe prelazni žanr.

3. Vreme
U srednjovekovnoj književnosti pisac teži da naslika objektivno postojeće vreme, nezavisno od toga
kako se ono doživljava. Vreme je usporavano ili ubrzavano u zavisnosti od potrebe samog pričanja.
Tempo pripovedanja nije, dakle, zavisio od namere pisca da stvori neko raspoloženje ili neke
umetničke efekte. Vreme je bilo suženo izdvajanjem jednih pojava u kategoriju večnog i odsustvom
predstava o promenljivosti drugih pojava.

Zakon celovitosti slikanja je u likovnoj umetnosti značio da umetnik nikada neće naslikati neki
objekat delimično i nepotpuno, tako da je jedan njegov deo van slike. Isti zakon se javlja i u
književnosti. U delu nema ničega što bi izlazilo iz okvira pripovedanja. U izlaganju je odabrano samo
ono što se može ispričati u potpunosti, i to umanjeno, sažeto i shematizovano. Umetničko vreme
potčinjava se ovom zakonu. O događaju se priča od početka do kraja. Čitalac ne mora da nagađa šta
se desilo iza granica pripovedanja. Vreme je i jednosmerno. Pripovedanje se nikada ne vraća unazad i
ne trči unapred. Ponekad se u žitiju govori o sudbini koja očekuje sveca, ili se navode predskazanja,
ali to ne narušava hronološki red, već ukazuje na vanvremeni smisao događaja. Pripovedač prati
događaje, ne narušavajući njihov realni poredak. Zakon celovitosti je usporavao razvoj radnje. Junaci
su govorili tako podrobno u situacijama u kojima je to bilo nemoguće. Književno delo, pored
postojanja u vremenu, poseduje i vanvremenu egzistenciju, koja je bila posebno intenzivna u
srednjovekovnoj književnosti. Dela su bila namenjena višekratnom čitanju. Rano je došlo do
narušavanja zatvorenosti vremena i zakona celovitosti, najpre principom anfiladnosti konstrukcije. U
predgovoru žitija javljali su se podaci o važnim događajima u životu sveca. Folklorno vreme ne zna za
tu konstrukciju. Drugi prodor u zatvorenost vremena jeste prodor u sadašnjost. Žitije se povećava
pričama o posmrtnim čudima sveca.

3.1. Aspekti večnosti

Srednjovekovna književnost teži vanvremenom. Prvi aspekt ispoljavanja vanvremenog je
nepromenljivost nekih manifestacija egzistencije, čije promene ljudi nisu primećivali. Ta strana
vanvremenog u staroj književnosti kao da se podrazumevala, ali se nije opisivala. U letopisu se nije
opisivala svakodnevica ili uređenje zemlje, jer je letopisac smatrao da čitalac to zna. Drugi aspekt
vanvremenog je večni smisao pojava. Sa stanovišta pisca, u svetu postoji večni odnos dva sveta,
Božjeg i zemaljskog. Zemaljski svet ima nadzemaljski, vanvremeni smisao. Taj smisao je sasvim
konkretan. Hrišćanski praznici nisu samo uspomena na događaje, već se ti događaji stalno iznova
zbivaju svake godine u isto vreme. Van vremena nalaze se naravoučenije, alegorija, simbolika priče.
Žanrovi koji su u vezi sa moralnom poukom i filozofiranjem u znatnom delu slikaju vanvremeno.
Vanvremeni karakter može biti dat događaju ako autor ističe njegovu slučajnost. Zaključno
naravoučenije kao da prenosi događaje o kojima se pripoveda preko granice preciznih hronoloških i
lokalnih veza. Događajima se daje opšti, vanvremeni smisao. Koncepcije vremena u nekim žanrovima
se podudaraju s koncepcijama u bliskim folklornim žanrovima. U obrednom folkloru događaj se
zaista odigrava u datom trenutku.

4. Prostor
Događaji su uglavnom premeštanja u prostoru (pohodi, putovanja i sl.). Kada iguman zauzima
položaj, to se zamišlja kao penjanje na presto, a kad ga lišavaju tog položaja, kaže se da je izveden iz
manastira. Rastojanja su ogromna, a premeštanja brza. Autor posmatra zemlju kao s neke ogromne
visine. Lako prenosi priču s jednog mesta na drugo. U XVI i XVII veku doživljaj prostora se postepeno
menja. Pohodi i putovanja se pune utiscima i događajima. Autor ne posmatra više svet sa visine.

5. Stilske figure
5.1. Simboli
Srednjovekovna umetnost bila je prožeta težnjom ka simboličkom tumačenju pojava u prirodi, istoriji
i Svetom pismu. Smatra se da je sve puno tajanstvenog smisla i tajnih odnosa sa Svetim pismom.
Svaka pojava ima dvostruki smisao. Četiri godišnja doba odgovaraju četvorici jevanđelista, a
dvanaest meseci dvanaestorici apostola. Vidljivi i nevidljivi svet su ujedinjeni u simboličkim
odnosima, koji se razjašnjavaju u Pismu. Između zapadnoevropskih i vizantijsko-pravoslavnih simbola
postojale su neke razlike. Opšta mesta se javljaju kao manifestacije simboličkog pogleda na svet.
Žitije uvek ima dvostruki smisao – samo po sebi i kao moralni obrazac za ostale ljude. Hagiografi
izbegavaju sve što je individualno, a traže opšte, koje nalaze u simboličnom. Srednjovekovni
simbolizam često zamenjuje metaforu simbolom. Ono što se nama čini kao metafora, često je
zapravo skriveni simbol. Simboli su u književnost unosili apstraktnost i bili su direktno suprotni
osnovnim umetničkim tropima (metafori, metonimiji, poređenju, i dr.), zasnovanim na sličnosti ili
preciznom izdvajanju glavnog, na realno zapaženom, na neposrednom doživljaju sveta. Metafora je
vrlo često u isto vreme i simbol. Isti simboli su se ponavljali kao stvar navike i tradicije. Dolazilo je do
jednolikosti u izboru slika. Pisci su zato često od simbola pravili čitave slike. Tada se ponekad
zaboravljalo simboličko značenje neke pojave i tu se primećuje težnja ka oslobođenju književnosti od
teologije. Drugi način tog oslobođenja sastojao se u tome da u simbolu od dva značenja pretegne
njegov materijalni deo. Tako nastaje srednjovekovni realizam. Borba sa teološkim sistemom simbola
trajala je do XVIII veka. Srednjovekovni simbolizam je bio najrazvijeniji od XI do XIII veka, a od kraja
XIV postepeno propada. Stil epohe tzv. drugog južnoslovenskog uticaja bio je neprijateljski nastrojen
prema srednjovekovnom simbolizmu. Narušavala se dvoznačna simbolika slike. Dela nove škole ne
teže toliko logičkom ubeđivanju koliko emocionalnom uticaju.

5.2. Stilska simetrija

Stilska simetrija je duboko arhaična pojava i tokom vekova je iščezla. Vodi poreklo od psalama. Ona
se javlja kada se o jednoj istoj stvari govori dva puta u sličnoj sintaksičkoj formi. Drugi član simetrije
govori o istoj stvari kao i prvi, ali drugim rečima i u drugim slikama. Od umetničkog paralelizma
stilska simetrija se razlikuje po tome što ne upoređuje dve različite pojave, a od stilskog ponavljanja
po tome što o istoj stvari govori u drugoj formi. Iako nikad ne odgovaraju jedan drugom precizno,
prvi član simetrije pomaže da se razume drugi, i obrnuto. Potpune stilske simetrije nema. Ona može
da bude ogledalna i pararelna, a može biti i nepotpuna, kada se ono što se ponavlja, u drugom članu
samo podrazumeva. Nije važno ono u čemu se članovi razlikuju, već ono što im je zajedničko. Uzima
se samo uska oblast podudaranja, a odbacuju individualne osobenosti svakog člana. Članovi u pojavi
ističu samo njenu apstraktnu suštinu. Ima razlika između stilske simetrije u Psaltiru i u
srednjovekovnoj književnosti. Druga se ne ograničava na dva člana i često prelazi u sintaksička
ponavljanja. Stilska simetrija je rano iščezla iz svetovnih spomenika.

5.3. Poređenja
Poređenja u staroj književnosti se potpuno razlikuju od poređenja u novoj književnosti. Malo ih je
zasnovano na vizuelnoj sličnosti i prvenstveno se tiču unutrašnje suštine objekata koji se porede.
Spoljašnja sličnost se ignoriše. Pisac ne želi da konkretno zamisli objekte poređenja, već poredi
suštine. Uništava se konkretni smisao reči, a u prvi plan izlazi preneseno značenje. Apstrahovanje
predmeta se često postiže upoređivanjem materijalnog sa apstraktnim, i obrnuto. Ne obraća se,
naravno, pažnja na sve funkcije objekta. U tesnoj su vezi sa ideologijom svog doba i time se
objašnjava njihova tradicionalnost, nepromenljivost, konačnost i shematičnost. Porede se predmeti
materijalnog i duhovnog sveta i tako se ističe duhovno značenje materijalnog sveta. Porede se
događaji i lica iz savremena istorije sa događajima i licima Starog i Novog zaveta i tako se osmišljava
značenje aktuelnih zbivanja. Poredi se ljudski svet sa svetom prirode i tako se ustanovljava
povezanost celog sveta. Česta su poređenja ljudi sa životinjama. Pisac se ne zadovoljava jednim
poređenjem, već uvodi ceo lanac slika. Time se objašnjava nagomilavanje poređenja. On ne teži
očiglednosti, već želi da iscrpi unutrašnji smisao objekta, njegova svojstva, karakter i funkcije.
Ponekad su pisci pretvarali poređenja u čitave slike, u male priče. Prisutan je element antiteze, pošto
se zemaljski i nebeski, materijalni i duhovni svet ne dovode samo u sklad, već se i suprotstavljaju.
Poređenja su često sticala samostalnost, posedovala su unutrašnju zaokruženost misli i lako su
postajala aforizmi.

6. Likovna umetnost
Neke teme i motivi iz književnosti srednjeg veka prepoznaju se i u delima likovnih umetnosti, pre
svega slikarstva. Tekst kao da prethodi slici, određuje njen sadržaj, a slika je ilustracija teksta,
njegova slikana varijanta. Biblijske teme su činile veliki deo inokografskog repertoara. Freska je
ilustracija Biblije. Likovno se predstavljaju i scene iz žitija ili himnografskih liturgijskih tekstova.
Razvio se ceo jedan stil u srednjovekovnom slikarstvu, narativni stil. Govori se i o uticaju slikarstva na
književnost.