FOTKA: u mrezi blokada

PSIHOSOMATSKO JEDINSTVO UMETNIČKOG IZRAŽAVANJA

Važnost izražajnog jezika u Psihologiji Umetnosti:
Jezik Živog u Umetnosti

Autor:
Ljiljana Klisić
© Copyright: Ljiljana Klisić
Sva prava zadržava izdavač

Izdavač:
Dr Ljiljana Klisić i Udruženje Telesnih Psihoterapeuta Srbije
mail: eklisic@sezampro.rs

Urednik:
Nebojša Milićević

Recenzija:
prof.dr Snežana Milenković
prof. dr Vuk Stambolović

Lektura i korektura:
Elena Kuzmanović

Kompjuterska priprema i dizajn:

Nebojša Milićević

Korice:
Ljiljana Klisić

Štampa:
Udruženje Telesnih Psihoterapeuta Srbije, Beograd

ISBN 978-86-906435-3-0 (Lj.K.)

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

159.964:615.851
159.964:7
159.964.2 Рајх В.

COBISS.SR-ID 175586572

Beograd, 2010. godine

 SADRŽAJ

PSIHOSOMATSKO JEDINSTVO UMETNIČKOG IZRAŽAVANJA ........................... 2

UVOD .................................................................................................................................. 5
PSIHOSOMATSKO JEDINSTVO UMETNIČKOG IZRAŽAVANJA --------------- 5
- Iskustva profesora na Umetničkim Akademijama---------------------------------------- 5
I JEDINSTVO PSIHE I SOME U UMETNOSTI............................................................. 7
PITANJA STUDENATA------------------------------------------------------------------------- 8
PRAKSA NA UMETNIČKIM AKADEMIJAMA ----------------------------------------- 9
IZRAŽAJNI JEZIK ŽIVOG -------------------------------------------------------------------10
OTUĐENJE----------------------------------------------------------------------------------------19
TREMA ---------------------------------------------------------------------------------------------20
III WILHELM REICH ( Vilhelm Rajh ) – rigidnost i spontanost u umetnosti ............ 25
Kontradiktorni Rajh --------------------------------------------------------------------------------26
Rajhov život -------------------------------------------------------------------------------------------27
RAJHOV RAD I TEORIJSKA SHVATANJA---------------------------------------------30
IV TELESNA PSIHOTERAPIJA .................................................................................. 42
Šta je telesna psihoterapija? -----------------------------------------------------------------------42
Definicija rada telesnog psihoterapeuta---------------------------------------------------------43
Definicija predmeta telesne psihoterapije (TP)------------------------------------------------43
Karakteristike telesnih psihoterapija------------------------------------------------------------44
ISTORIJAT - PRVA PSIHOTERAPIJA----------------------------------------------------49
Uticaji na nastanak telesnih psihoterapija pored Žanea i Rajha -----------------------53
Principi rada u telesnoj psihoterapiji---------------------------------------------------------55
Tehnike----------------------------------------------------------------------------------------------56
Indikacije za telesnu psihoterapiju------------------------------------------------------------57
Efikasnost primene TP --------------------------------------------------------------------------58
Tepsinteza (TePsintezis) -------------------------------------------------------------------------61
V RADIX - kreativni potencijali ................................................................................... 64
Re – edukacija u osećanjima i svrsi -----------------------------------------------------------66
VI EMOCIONALNA KARAKTERNA TIPOLOGIJA ................................................. 71
VII TEPSINTEZA .......................................................................................................... 75
TELESNO – PSIHOLOŠKA SINTEZA (za lični rast) ----------------------------------75
TELESNO- PSIHOTERAPEUTSKA SINTEZA (za psihoterapiju) -----------------75
NAGONI NAŠI NASUŠNI----------------------------------------------------------------------77
ZRELOST ------------------------------------------------------------------------------------------80
UMETNIČKO IZRAŽAVANJE I NAGONSKE PULZIJE-----------------------------81
VIII MOĆ I AGRESIJA .................................................................................................. 82
Uvod -------------------------------------------------------------------------------------------------82
RAZVOJNI STADIJUMI AGRESIJE-------------------------------------------------------84
1. INSTIKTIVNA, PRIMITIVNA AGRESIJA -----------------------------------------84
2. DESTRUKCIJA ----------------------------------------------------------------------------84
3. MANIPULATIVNA AGRESIJA--------------------------------------------------------84
4. PASIVNOST ---------------------------------------------------------------------------------85
5. ASERTIVNOST ----------------------------------------------------------------------------85
6. STVARNA MOĆ ---------------------------------------------------------------------------85

3
 7. NE-DUALNA SVEMOĆ ------------------------------------------------------------------86
KONCEPT RAZVOJA AGRESIJE ----------------------------------------------------------87
PITANJE : AGRAZAM ?-----------------------------------------------------------------------88
IX BLAŽENSTVO ............................................................................................................ 89
KAD OŽIVIMO, KAKO DA UŽIVAMO I ŠTA NAS ČEKA DALJE ? -------------89
SEKSUALNA REVOLUCIJA ILI EVOLUCIJA ?......................................................... 89
BLAŽENSTVO: MIT ILI REALNOST?----------------------------------------------------91
TABU BLAŽENSTVA---------------------------------------------------------------------------91
RAZVOJ ORGAZMA ---------------------------------------------------------------------------93
POKUŠAJI DEFINISANJA ORGAZMA --------------------------------------------------93
POJAM ORGAZMA-----------------------------------------------------------------------------94
KLASIFIKACIJA ORGAZMA ---------------------------------------------------------------95
SPEKTAR ORGAZMA -------------------------------------------------------------------------97
FUNKCIJA BLAŽENSTVA-------------------------------------------------------------------98
X MORALNI ALIBI ...................................................................................................... 100
Uloga telesne psihoterapije ------------------------------------------------------------------- 102
XI AFEKTIVNI KVALITET MUZIČKOG IZVOĐENJA –Dragana Hajduk ........ 103
XII EMOCIJE I KREATIVNI PROCES U SVETLU TELESNE PSIHOTERAPIJE
Nebojša Milićević 111
XIII. PSIHOLOŠKI RAST I RAZVOJ KREATIVNOSTI .......................................... 121
RASTI SAMO FIZIČKI ? -------------------------------------------------------------------- 121
ONTOGOGIJA --------------------------------------------------------------------------------- 121
RAST, KVALITET ŽIVOTA I RAZVOJ KREATIVNOSTI ------------------------ 122
PSIHIČKI RAST NASUPROT LEČENJU ----------------------------------------------- 124
CENTAR ZA RAST JE INSTITUCIJA ZA PSIHOLOŠKI RAST I RAZVOJ. ------ 128
ESALEN – PRVI GROWTH CENTAR --------------------------------------------------- 130
MEHANIZMI ODBRANE OD RASTA --------------------------------------------------- 134
NAŠA TRADICIJA ---------------------------------------------------------------------------- 135
RADIONICE I SEMINARI ------------------------------------------------------------------ 136
XIV PRIMERI IZ PRAKSE – Maja Klisinski ............................................................. 138
PRIMER 1---------------------------------------------------------------------------------------- 138
PRIMER 2---------------------------------------------------------------------------------------------
ZAKLJUČAK ................................................................................................................. 141
LITERATURA :.............................................................................................................. 142
O AUTORU ..................................................................................................................... 146

4
 UVOD

PSIHOSOMATSKO JEDINSTVO UMETNIČKOG IZRAŽAVANJA

- Iskustva profesora na Umetničkim Akademijama
Ljiljana Klisić

Scenske i primenjene umetnosti se na različite načine povezuju sa psihologijom,

naročito naučnim istraživanjima ali retko se naglašava neophodnost psiho-somatskog
jedinstva tokom stvaralaštva i umetničkog izražavanja. Sklonost naglašavanju nadgradnje bez
ostvarenja dubinskog i osnovnog stvara studentima umetnosti, prema mom iskustvu, velike
probleme i kočnice u izražavanju.
Kao profesor koji predaje psihologiju na Akademiji lepih umetnosti, zapazila sam da
je u istraživanjima, udžbenicima i celokupnom materijalu naglašena uloga mentalnih procesa,
učenja i slično, ali ključna uloga EMOCIJA nije dovoljno dobro zasnovana. Osvrnućemo se
na tumačenje suštine emocije u Telesnim psihoterapijama, posebno u školi TePsynteza i na
mogućnosti primene njihovih postavki u umetnosti.
Osnov scenskih umetnosti je izražajni jezik živog. Ako nema slobodnog i potpunog toka
životne energije, ništa se ne prenosi gledaocima. Taj izražajni jezik živog je praosnova na
koju je moguće nadovezati tehnike umetničkog izvođenja, ali same tehnike, bez tog prajezika
zvuče šuplje. I jesu šuplje, jer ako nema pokreta emocije – izvođenje je mrtvo.
Ukoliko nije blokiran, taj bazični, izražajni jezik živog obuhvata celo biće umetnika: psihički,
telesni, duhovni, energetski i ostali delovi – svi čine jedinstvo i svi su tada povezani u
jedinstvenom izražavanju koje rezonuje u gledaocu ili slušaocu i u svakoj ćeliji publike. Onda
je to emocija koja se prenosi.
Ako se podsetimo da je cilj svake umetnosti estetski doživljaj koji se izaziva umetničkim
delom a koje, sažeto rečeno, formom izaziva emociju, onda nam postaje jasnija važnost
izražajnog jezika živog.
Tokom predavanja na Akademijama umetnosti studenti su mi postavljali pitanja:
Kako da budem što bolji umetnik? Što spontaniji? Kako da moje izvođenje ima snagu i
autentičnost? Šta da radim sa tremom koja me toliko muči?

U radu sa studentima muzičke akademije, najviše pitanja je bilo o tremi. Videla sam
da ta tema u udžbenicima nije dovoljno obrađena. Sigurno da je važno vežbanje, promena
mentalnog stava, metode relaksacije, muzičko vaspitanje itd. Ali mislim da se tu može učiniti

5
daleko više. Na muzičkim akademijama u svetu se koriste metode za poboljšanje telesne
svesnosti kao što su Aleksanderova, Feldenkrajsova, i ostale metode proistekle uglavnom iz
starih istočnih tradicija ali date pod novim imenima. One su važne za tremu i prevazilaženje
trauma. Ali, to je tek površina mogućeg repertoara. Postoje i dublje metode rada na razvoju
ličnosti, metode psihološkog rasta i razvoja za zdrave ljude. Te metode rasta rade sa
emocijama koje su odgovorne za blokade stvaralačke energije. Njihovom primenom
omogućava se rast ličnosti u smislu ovladavanja svojom životnom energijom. Primenom
metoda telesno psihološke sinteze se oslobađa dubok izražajni jezik živog. Te metode treba
da su na raspolaganju svakom mladom čoveku tokom razvoja. Znaci, za kvalitetna umetnička
ostvarenja, kao i za kvalitetan život uopšte je neophodno aktiviranje izražajnog jezika živog.

Slika 1 Veliki Beogradski revijski orkestar

Želim da se zahvalim nekim članovima škole Telesne Psihoterapije - TePsintesis koji su

sarađivali na pripremi nekih delova ove monografije:
Elida Faganel Rudonjić , dipl. Psiholog i Telesni Psihoterapeut;
Ljiljana Jovanović, dipl.Psiholog, Telesni psihoterapeut;
Vlada Mišić, dip.Psiholog, Telesni psihoterapeut pod supervizijom;
Maja Klisinski, dipl. Psiholog, Telesni psihoterapeut pod supervizijom i muzičar;
Anja M. Djordjević, Andragog, organizator škole;
Dragana Hajduk, dipl. Psiholog, Telesni psihoterapeut pod supervizijom i muzičar;
Maja Lekić, dipl.Defektolog, Telesni psihoterapeut pod supervizijom;
Elena Kuzmanović, dipl. Menadžer i student Psihologije i Telesne psihoterapije;
Olja Pašić, dipl.Psiholog i student Telesne psihoterapije;
Docent Milićević Nebojša, dipl. Psiholog, magistar Psihologije Umetnosti, Telesni
psihoterapeut pod supervizijom;
kao i mnogim drugim dragim kolegama koji su doprineli ovom delu.

6
 I JEDINSTVO PSIHE I SOME U UMETNOSTI

Scenske i primenjene umetnosti se na različite načine povezuju sa psihologijom,

naročito naučnim istraživanjima, ali retko se naglašava neophodnost psihosomatskog
jedinstva tokom stvaralaštva i umetničkog izražavanja. Sklonost naglašavanju nadgradnje bez
ostvarenja dubinskog i osnovnog stvara studentima umetnosti, prema mom iskustvu, velike
probleme i kočnice u izražavanju.

Imam utisak da u udžbenicima o psihologiji umetnosti nedostaje ovaj deo – deo o

važnosti izražajnog jezika živog, deo o psihosomatskom jedinstvu umetničkog izražavanja.

Osnov scenskih umetnosti je izražajni jezik živog. Ako nema slobodnog i potpunog
toka životne energije, ništa se ne prenosi gledaocima. Taj izražajni jezik živog je praosnova
na koju je moguće nadovezati tehnike umetničkog izvođenja, ali same tehnike, bez tog
prajezika zvuče šuplje. I jesu šuplje, jer ako nema pokreta emocije – izvođenje je mrtvo.
Ukoliko nije blokiran, taj bazični, izražajni jezik živog obuhvata celo biće umetnika: psihički,
telesni, duhovni, energetski i ostali delovi – svi čine jedinstvo i svi su tada povezani u
jedinstvenom izražavanju koje rezonuje u gledaocu ili slušaocu i u svakoj ćeliji publike. Onda
je to emocija koja se prenosi.
Ako se podsetimo da je cilj svake umetnosti estetski doživljaj koji se izaziva
umetničkim delom a koje, sažeto rečeno, formom izaziva emociju, onda nam postaje jasnija
važnost izražajnog jezika živog.

Veliki, mada još neshvaćeni naučnik, Vilhelm Rajh je pisao upravo o tom izražajnom
jeziku živog i o prirodi emocije, koja je prema opštoj saglasnosti osnova umetnosti, mada još
uvek nedovoljno razjašnjena. O teorijama emocija koje prihvata zvanična nauka me je
stvarno sramota da predajem studentima koji koji jasno uviđaju njihov besmisao.

Citiram Vilhelma Rajha: „...Doslovno definisana, reč »emocija« znači »kretanje

prema spolja« ili »guranje napolje«. Prema tome, ne samo da možemo već moramo uzeti reč
»emocija« doslovno kad govorimo o osetima i kretanjima. Mikroskopsko posmatranje živih
ameba podvrgnutih neznatnim električnim nadražajima otkriva značenje pojma »emocija« na
nepogrešiv način. U osnovi, emocija nije ništa drugo do plazmatičko kretanje. Prijatni
nadražaji izazivaju »emociju« protoplazme iz središta prema periferiji. Neugodni nadražaji, s

7
druge strane, dovode do »emocije« ili, tačnije, »emocije« protoplazme s periferije prema
središtu organizma. Ova dva osnovna smera biofizičke plazmatske struje odgovaraju dvama
osnovnim afektima psihičkog aparata, zadovoljstvu i teskobi. S obzirom na njihovu funkciju,
fizičko kretanje plazme i oset koji mu odgovara, potpuno su istovetni, kako smo saznali iz
eksperimenata na oscilografu. Oni se ne mogu razdvojiti jedan od drugoga; u stvari,
nezamislivi su jedan bez drugog. Međutim, oni su, kao što znamo, ne samo funkcionalno
istovetni, već takođe u isto vreme i suprotni: biofizičko uzbuđenje plazme prenosi oset, a oset
se izražava u kretanju plazme. Danas su ove činjenice dobro utvrđeni temelj orgonske
biofizike.“

Pokretanje orgonske energije se vrši oslobađanjem individue iz mišićnog oklopa

vegetoterapijom ili pokretanjem emocije iz karakternog oklopa analizom karaktera. Stvaraju
se kretanja, plazmatička uzbuđenja i njihovom mobilizacijom se zapravo mobilizuje orgonska
energija. Mi uvek radimo na orgonskoj energiji organizma, koju god metodu koristili.

„...U orgonskoj terapiji, naš je rad usmeren na biološku dubinu, sistem plazme, ili,
kako to izražavamo tehnički, biološko jezgro organizma. Ovo je, kao što je odmah uočljivo,
odlučan korak, jer to znači da smo napustili područje psihologije, »dubinske« psihologije
takođe, i ušli u područje protoplazmatičkih funkcija, čak i dalje od fiziologije nerava i
mišića….Više ne radimo samo na individualnim konfliktima i posebnim oklopljavanjima, već
na samom živom organizmu. Kako postepeno učimo da shvatamo i utičemo na živi
organizam, čisto psihološke i fiziološke funkcije se automatski uključuju u naš rad. Šematska
specijalizacija više nije moguća.”

PITANJA STUDENATA

Tokom predavanja na Akademijama umetnosti studenti su mi postavljali pitanja:

Kako da budem što bolji umetnik? Što spontaniji? Kako da moje izvođenje ima snagu i
autentičnost? Šta da radim sa tremom koja me toliko muči?

Odgovori nisu laki, ali pokušaću da u ovom dodatku uobičajene literature ukažem na
neke manje korišćene izvore i načine koji su nam se pokazali dragocenim. To su pre svega
saznanja o telesno-psihološkoj sintezi, o jedinstvu psihe i some u umetnosti.

8
PRAKSA NA UMETNIČKIM AKADEMIJAMA

U radu sa studentima muzičke akademije, najviše pitanja je bilo o tremi. Videla sam
da ta tema u udžbenicima nije dovoljno obrađena. Sigurno da je važno vežbanje, promena
mentalnog stava, metode relaksacije, muzičko vaspitanje, itd. Ali mislim da se tu može
učiniti daleko više. Na muzičkim akademijama u svetu se koriste metode za poboljšanje
telesne svesnosti kao što su Aleksanderova, Feldenkrajsova i ostale metode proistekle
uglavnom iz starih istočnih tradicija ali date pod novim imenima. One su važne za tremu i
prevazilaženje trauma. Ali, to je tek površina mogućeg repertoara.

Postoje i dublje metode rada na razvoju ličnosti, metode psihološkog rasta i razvoja za
zdrave ljude. Te metode rasta rade sa emocijama koje su odgovorne za blokade stvaralačke
energije. Njihovom primenom omogućava se rast ličnosti u smislu ovladavanja svojom
životnom energijom. Primenom metoda telesno-psihološke sinteze se oslobađa dubok
izražajni jezik živog. Te metode treba da su na raspolaganju svakom mladom čoveku tokom
razvoja i ne treba ih poistovećivati sa psihoterapijom koja se radi u slučaju ozbiljnih
poremećaja, iako te metode na prvi pogled imaju sličnosti.

Studenti glume su imali upravo suprotan problem: nisu imali tremu ali su bili suviše
impulsivni i van kontakta sa sobom. Neki su delovali doslovno izbezumljeno. Kao da su, u
pokušaju da negiraju tremu i strah, otišli u kontrafobičnu simptomatologiju. Morala sam da
diferenciram trojstvo: rigidnost - impulsivnost - spontanost. Rigidnost i impulsivnost su
površne suprotnosti koje se relativno lako postižu. Tek postizanje prave spontanosti, što je
mnogo teže, u smislu dubokog kontakta sa sobom i svojim emocijama može dati kvalitetno
umetničko ostvarenje.

Studenti likovnih grana su vredni i dragi ljudi ali su mi delovali mahom otuđeno i kao
osobe koje pod pritiskom mogu lako da se zablokiraju ili zgrče. Otuđenje na žalost u celoj
civilizaciji uzima svoj mračni danak, pa i ovde, na poslednjim bedemima odbrane od
otuđenja – u umetnosti.

Koliko mi je program dozvoljavao uvela sam neke vežbe relaksacije, telesne

svesnosti, emocionalne pismenosti, ali to na žalost - nije dovoljno. Može da posluži samo kao
putokaz jer smo u kratkom vremenu koje nam je bilo na raspolaganju morali da se uglavnom
posvetimo teoriji psihologije.

9
IZRAŽAJNI JEZIK ŽIVOG

Ta iskustva u praksi su me podržala u uverenju da je umetnost na nivou našeg pra-

jezika. Nadgradnja ne utiče bitno i zato je umetnost tako otporna na teorijska uopštavanja i
analize. Dualno mišljenje ne može da objasni nedualno.

Umetnost pokreće ili ne naš vegetativni sistem. Naravno, kad je uspostavljen pra-
jezik, onda se otvaraju bukvalno beskrajne mogućnosti nadgradnje i integracije. Ali on mora
biti uvek tu.

Muzika deluje ili ne na nivou naše protoplazme. Svaka ćelija vibrira ili ne! Gluma
potresa našu srž ili ne! Psiha je iz korena uzdrmana, ali ne kao odvojen deo, nego kao
psihosomatsko jedinstvo našeg bića.

Citiraćemo Vilhelma Rajha:

“…Teško je u strogo funkcionalnom smislu odrediti pojam »živog«. Ideje ortodoksne

psihologije i dubinske psihologije su vezane za građenje reči. Međutim, živi organizam
funkcioniše dalje od svih verbalnih ideja i koncepata. Ljudski govor je biološki oblik
izražavanja na već visokom stupnju razvoja. On nije nikakav specifičan atribut živog
organizma, zato što funkcije živog organizma postoje mnogo pre nego što su postojali govor i
jezične tvorevine. Prema tome, dubinska psihologija se bavi životnom funkcijom koja se
pojavila u relativno kasnom stadijumu biološkog razvoja. Mnoge životinje se izražavaju
zvucima. Ali je živi organizam funkcionisao izvan granica bilo kakvih zvučnih tvorevina kao
oblika izražavanja, tj. postojao je i pre tih tvorevina.

Sam jezik daje ključ problema kako živi organizam izražava samog sebe. Očigledno
jezik nastaje na osnovu senzacija koje su doživljene preko telesnih organa. Na primer,
nemačka riječ Ausdruck i njen engleski ekvivalent »exspression« (jedna i druga reč znače
»istiskivanje«; nap. prev.) tačno opisuju jezik živog organizma: živi organizam se izražava
pokretima; prema tome govorimo o izražajnim kretnjama. Te reči, dakle, doslovno znače - a
moramo ih uzeti doslovno - da se nešto u živom sistemu (tj. protoplazmi) »istiskuje napolje«
i, prema tome, »kreće«, a to jedino može da znači kretanje tj. širenje ili skupljanje
protoplazme. Doslovno, emocija znači »kretanje prema spolja« (lat. movere); u isto vreme, to

10
je »izražajno kretanje«. Kretanje protoplazme je, dakle, izraz jedne emocije (od movere), a
emocija tj. izraz jednog organizma je otelovljena u kretanju. No ta shvatanja će zahtevati
neke promene, jer znamo iz orgonske terapije da se ljudska bića mogu izražavati i
nepokretnošću ili ukočenošću.

Ovde se nismo igrali rečima. Jezik je jasno proistekao iz opažanja unutrašnjih stanja
kretanja i iz oseta organa, a reči koje opisuju emocionalna stanja direktno odražavaju
odgovarajući izražajni pokret živog organizma.“

Iako je jezik moćan u opisivanju stanja naših emocija, ipak ne može dočarati
funkcionisanje živog organizma. Svaki organizam ima sopstveni način izražavanja. To
najbolje možemo osetiti ukoliko volimo muziku, jer znamo koliko je teško takav emocionalni
doživljaj pretvoriti u reči. Rajh to opisuje na sledeći način:

„...Muzika je bez reči, i želi da ostane takva. Ipak, muzika daje izraz unutrašnjem
kretanju živog organizma, i slušanje muzike izaziva »senzaciju« nekog »unutrašnjeg
uzburkavanja«. Nemost muzike se obično opisuje na jedan od dva načina: (1) kao znak
mistične duhovnosti, ili (2) kao najdublji izraz osećanja, nesposoban da se izrazi rečima.
Prirodno-naučno gledište tumači muziku u smislu da je ona izraz povezan s onim što je
najdublje u živom organizmu. U skladu s time, ono što se smatra »duhovnošću« velike
muzike samo je drugi način da kažemo da je duboko osećanje istovetno sa uspostavljanjem
dodira sa živim organizmom preko granica jezika.

Slika 2. Protezanje

11
 Do sada nauka nije ništa odlučujuće rekla o prirodi izražajnog kretanja muzike. Bez
sumnje, sam umetnik govori nam u obliku nemog izraza kretanja iz dubine životne funkcije,
ali on bi isto tako kao i mi bio nesposoban da rečima izrazi ono što izražava svojom muzikom
ili svojim slikama. U stvari, on se izrazito opire svakom pokušaju da jezik umetničkog
izražavanja prevede u ljudski govorni jezik. On pridaje veliku važnost čistoći svoga
izražavanja. Zato, on potvrđuje orgonsko-biofizičku tvrdnju da živi organizam poseduje svoj
vlastiti jezik izražavanja pre, izvan i nezavisno od bilo kog jezika reči. Pogledajmo šta
orgonska terapija ima da kaže o ovom problemu iz svakodnevnog iskustva.

Pacijenti dolaze orgonskim terapeutima puni nedaća. Iskusno oko može primetiti ove
nevolje direktno iz izražajnih pokreta i emocionalnog izraza njihovih tela. Ako analitičar
dopusti pacijentu da govori nasumice, naći će da pacijent teži da zaobiđe svoje nedaće, tj. teži
da ih na ovaj ili onaj način sakrije. Ako analitičar želi doći do tačne procene svog pacijenta,
mora započeti time da zamoli pacijenta da ne govori. Ova mera pokazala se korisnom, jer čim
pacijent prestane da govori, emocionalni izrazi njegova tela dolaze u mnogo oštriji fokus.
Posle nekoliko minuta tišine, analitičar će obično uhvatiti pacijentovu najočigledniju
karakternu crtu ili, tačnije, razumeće emocionalni izraz plazmatičkog kretanja. Ako se
pacijent smejao na prijateljski način dok je govorio, njegov smeh se može pretvoriti u
isprazno cerenje dok ćuti, čiji karakter poput maske i sam pacijent mora odmah uočiti. Ako
pacijent govori o svome životu sa uzdržanom ozbiljnošću, izraz potisnutog besa može se lako
pojaviti u bradi i vratu dok ćuti.“

Važno je primetiti da jezik može predstavljati i neku vrstu odbrane. Jezik često
zamaskira stvarno stanje živog organizma i pretvara se u isprazno pražnjenje muskulature
vrata i organa govora. Po Rajhovom mišljenju, to je i glavna slabost psihoanalize. Klijenti su
često zaglavljeni u patološkoj upotrebi jezika godinama, sa vrlo slabim rezultatima. Međutim,
orgonska terapija je dala bolje rezultate podstičući biološko izražavanje organizma.

„...Orgonska terapija, za razliku od svih ostalih oblika terapije, pokušava da utiče na

organizam ne putem upotrebe ljudskog jezika, već navođenjem pacijenta da se izrazi biološki.
Ovaj pristup vodi ga u dubinu od koje stalno beži. Na taj način orgonski terapeut uči, razume
i utiče na jezik živog organizma. Jedva da je moguće postići primarni jezički izraz žive
protoplazme u pacijentu u »čistom« obliku. Da je pacijentov način izražavanja biološki
»čist«, on ne bi imao potrebe da potraži pomoć orgonskog terapeuta. Moramo proći kroz

12
obilje patoloških, neprirodnih izražajnih pokreta (tj. pokreta koji nisu prirođeni procesu živog
organizma) da bismo stigli do pravog biološkog načina izražavanja. Ljudska biopatija, u
stvari, nije ništa drugo do ukupan zbir svih iskrivljenja prirodnih načina izražavanja živog
organizma. Razotkrivanjem patoloških načina izražavanja, upoznajemo ljudsku biopatiju na
dubini koja je nepristupačna metodama lečenja koje se služe ljudskim jezikom. Na to ne treba
gledati kao na nedostatak ovih metoda; one su adekvatne u njihovom domenu. Sa svojim
iskrivljenim izrazom života, međutim, biopatija leži izvan domena jezika i misli.

Stoga orgonsko-terapijski rad na ljudskoj biopatiji leži uglavnom izvan područja

ljudskog jezika. Prirodno, mi takođe upotrebljavamo izgovorenu reč, ali reči koje
upotrebljavamo nisu u skladu sa svakodnevnim pojmovima već s organskim senzacijama. Ne
bi imalo nikakvog smisla omogućiti pacijentu da razume svoje stanje pomoću fiziološke
terminologije. Ne kažemo mu: »Vaši organi za žvakanje su u stanju hronične kontrakcije,
zato se vaša brada ne pokreće dok govorite; zato je vaš glas jednoličan; zato ne možete da
plačete; morate stalno da gutate da biste potisnuli podsticaj da zaplačete, itd.« To bi se
pacijentovom intelektu činilo razumnim, ali mu ne bi omogućilo da promeni svoje stanje.

Radimo na biološki dubljem nivou razumevanja. Uopšte nam nije nužno da budemo u
stanju da istaknemo tačno koji su to pojedinačni mišići kontrahovani. Ne bi imalo nikakvog
smisla, na primer, vršiti pritisak na žvakaće mišiće, jer ne bi bilo nikakve reakcije osim
uobičajenog bola. Mi radimo sa jezikom izraza lica i tela. Tek kada osetimo pacijentov izraz
lica, u stanju smo da ga shvatimo. Upotrebljavam ovdje reč »shvatiti« da bih označio sasvim
doslovno da to znači saznati koja je emocija izražena u njemu, tj. »uhvatiti« šta je pacijent iz
sebe »istisnuo«. Nema nikakve razlike u tome jesu li emocije promenljive i aktivne ili
nepromenljive i potisnute. Moraćemo naučiti da raspoznajemo razliku između promenljivih i
potisnutih emocija.

Radimo s primarnim biološkim funkcijama kada »osetimo« pacijentov »izražajni

pokret«. Kada neki vrabac u jatu postane nemiran i »osećajući opasnost« odleti, čitavo jato ga
sledi, bez obzira na to jesu li i ostale ptice primetile uzrok uznemirenja ili nisu. Panična
reakcija u životinjskom carstvu temelji se na nevoljnom oponašanju pokreta koji izražava
anksioznost (strah, teskobu). Prolaznici će, bez obzira na broj, stati mirno na pločniku i
pogledati u nebo ako se samo jedan čovek pretvara da je primetio nešto zanimljivo visoko u
vazduhu. Zadovoljimo se ovim primerima.

13
 Pacijentovi izražajni pokreti dovode do nenamerne imitacije u našem sopstvenom
organizmu. Imitirajući ove pokrete, »osećamo« i razumemo izraz u nama i, prema tome, u
pacijentu. Kako svaki pokret izražava biološko stanje, tj. otkriva emocionalno stanje
protoplazme, izražajni jezik lica i tela postaje osnovno sredstvo za komunikaciju sa
pacijentovim emocijama. Kao što sam već naglasio, ljudski jezik se meša sa jezikom lica i
tela. Kada upotrebljavamo izraz »karakterni stav«, mislimo na potpuni izraz organizma. To je
doslovno isto što i ukupni utisak što ga organizam čini na nas.

Postoje znatne razlike u spoljnom izrazu unutrašnjih emocionalnih stanja. Ne postoje

ni dva čoveka sa sasvim istim govorom, respiratornim blokom, ili načinom hoda. Ipak,
postoje brojni, opšti, načini izražavanja koji se mogu jasno razlikovati. U dubinskoj
psihologiji razlikujemo u osnovi »neurotski« karakter i »genitalni« karakter na temelju
mišićnog i karakternog oklopljavanja. Kažemo da je karakter »neurotičan« kada njegovim
organizmom upravlja tako krut oklop da ga on ne može voljno promeniti ili ukloniti.
Govorimo o »genitalnom« karakteru kada emocionalnim reakcijama ne upravlja kruti
automatizam, kada je osoba sposobna da na određenu situaciju reaguje biološki. Ova dva
osnovna tipa karaktera mogu se takođe sasvim oštro razlikovati jedan od drugoga u domenu
biološkog funkcionisanja.

Oklopljavanje, njegova priroda, stepen njegove krutosti i inhibicija telesnog

emocionalnog jezika mogu se lako oceniti kada analitičar ovlada jezikom biološkog izraza.
Sveukupan izraz oklopljenog organizma je »obuzdavanje«. Značenje ovog izraza je sasvim
doslovno: telo izražava da se ono suzdržava. Ramena povučena natrag, isturen grudni koš,
ukočena brada, površno, blokirano disanje, uvučen predeo krsta, uvučena, nepokretna karlica,
»bezizražajne« ili ukočeno raširene noge glavni su stavovi i mehanizmi potpune stegnutosti
(ukočenosti). Ovo se može izraziti šematski u dijagramu:

Slika 3. Osnovni biofizički stav neoklopljenog organizma

14
 Slika 4
Osnovni biofizički stav oklopljenog organizma: »zadržavanje«

Klinički, ovaj osnovni telesni stav »neurotskog« karaktera najjasnije je izražen u »arc
de cercle« histerije i u »opistotonusu« katatonog stupora.“

Stav oklopljenog tela nije stvoren voljom i osoba nije svesna postojanja oklopa, već
ima iskrivljen svoj unutrašnji doživljaj sebe i života. Postojanje oklopa je nemoguće objasniti
klijentu rečima.

„...Opisuje sebe kao apatičnog, krutog, sputanog, praznog, ili se žali na drhtanje,
zatvor, nesanicu, nervnu napetost, mučninu itd. Ako oklop postoji dugo vremena i delovao je
na tkivo organa, pacijent dolazi k nama zbog čira na želucu, reumatizma, artritisa, karcinoma
ili angine pektoris. Budući da sam prikazao čisto kliničke činjenice u pojedinostima na
drugom mestu, sada ću se zadovoljiti ovim sažetkom. Ovde mi je najviše stalo da prodrem do
funkcija biološke dubine i da iz njih izvedem funkcionisanje živog organizma.

Oklopljeni organizam je nesposoban da slomi svoj vlastiti oklop. Ali on je jednako

nesposoban da izrazi svoje osnovne biološke emocije. Dobro mu je poznat oset golicanja, ali
nikada nije doživeo orgonsko zadovoljstvo. Oklopljena osoba ne može izraziti uzdisaj
zadovoljstva ili ga svesno imitirati. Kada pokušava da to učini, posledica je stenjanje,
suzdržani krik, ili čak podsticaj na povraćanje. Takav je čovek nesposoban da dopusti odušak
besu ili da udari pesnicom u imitiranju besa. On ne može da potpuno izdahne vazduh.
Njegova je dijafragma vrlo ograničena u svojim pokretima (to se može lako utvrditi pomoću
x-zraka.). Nije sposoban da pokreće karlicu prema napred. Zamoljena da to učini, oklopljena
osoba često neće razumeti što se od nje traži ili će izvršiti pogrešan pokret, tj. pokret koji
odaje zadržavanje. Povećana napetost na perifernim mišićima i nervnom sistemu uzrokuje
izuzetnu osetljivost oklopljenog organizma na pritisak. Nije moguće dotaći oklopljeni

15
organizam na određenim delovima tela bez ispoljavanja akutne anksioznosti (straha, teskobe)
ili uznemirenosti. Sasvim je verovatno da se ono što je popularno poznato kao »nervoza«
može svesti na preosetljivost prenapetih mišića.

Posledica ovog potpunog blokiranja je nesposobnost za plazmatične pulsacije i

konvulzije u polnom činu, tj. orgastička nemoć. To, nadalje, stvara zastoj seksualne energije,
a iz ovog seksualnog zastoja sledi sve ono što sam obuhvatio pojmom »biopatija«.

Osnovni zadatak orgonske terapije je da uništi oklop, drugim rečima, da obnovi

pokretljivost telesne plazme. Kod oklopljenog organizma, pulsirajuća funkcija svih organa je
oštećena u većem ili manjem stepenu. Zadatak orgonske terapije je da ponovo uspostavi punu
sposobnost za pulsaciju. Ovo se odigrava biofizički, nakon što je mehanizam blokiranja
uništen. Rezultat idealne orgonske terapije je javljanje refleksa orgazma. Kao što znamo, to je
uz disanje najznačajnije ispoljavanje kretanja u životinjskom carstvu. U trenutku orgazma
organizam se potpuno »predaje« osetima svojih organa i nevoljnim pulsacijama tela. Ovo
objašnjava blisku povezanost pokreta refleksa orgazma i izraza »predaja«. Oni koji su
upoznati s našim radom znaju da ne podstičemo pacijenta da se »preda«. To ne bi imalo
nikakvu svrhu, jer on ili ona ne bi bili u stanju da to učine. Kada bi to pacijent mogao učiniti,
ne bi imao potrebu da potraži našu pomoć. Takođe ne dopuštamo pacijentu da vežba
»predavanje«. Ne postoji nikakva tehnika sposobna da svesno proizvede nevoljan stav
predavanja. Živ organizam deluje autonomno, izvan područja jezika, uma i volje. Deluje u
skladu s određenim zakonima prirode, i te ćemo zakone ovde istraživati. Orgazmički refleks
je, zajedno sa svojim fizičkim ispoljavanjima predavanja, kao što će se uskoro pokazati, ključ
za razumevanje osnovnih procesa prirode, koji daleko nadmašuju pojedinca pa čak i živi
organizam. Zato se oni koji žele imati koristi od daljeg razmatranja ovih pojava moraju
pripremiti za putovanje duboko u područje kosmičke energije. Oni koji se nisu potpuno
oslobodili pojmova o seksualnosti koji vladaju u noćnim klubovima biće gorko razočarani i
neće uspeti shvatiti čak ni najosnovnije stvari.

Već smo izvršili temeljno izučavanje funkcija orgazma u području psihologije i

fiziologije. Zato ćemo se ovde usmeriti isključivo na osnovnu prirodnu pojavu »orgazma«. U
orgazmu, prilično neobično, organizam neprestano pokušava da približi dva embriološki
važna područja, usta i anus. Njegov je oblik:

16
 Slika 5
Utvrdio sam ranije da je stav iz kojeg orgazmički refleks potiče istovetan s pokretom
koji izražava »predaju«. To je zaista sasvim očigledno. Organizam se predaje svojim
plazmatičkim uzbuđenjima i osetima proticanja; tada se predaje potpuno partneru u polnom
zagrljaju.

Napušta se svaki oblik uzdržanosti, obuzdavanja i oklopljavanja. Sva biološka

aktivnost svedena je na osnovnu funkciju plazmatičke pulsacije. U čoveku, svaka misaona i
fantazijska aktivnost prestaje. Organizam se »predaje« u najčistijem smislu reči.

Pokret koji izražava emocionalnu predaju je jasan. Ono što nije jasno je funkcija
orgastičke pulsacije. Ovo pulsiranje se sastoji u naizmeničnoj kontrakciji i širenju ukupne
telesne plazme. Koju funkciju ima približavanje dva kraja tela u orgastičkom pulsiranju? U
prvi mah se čini da nema nikakvog »značenja«. Izraz ovog pokreta je neshvatljiv. Rekli smo
da svaki pokret organizma ima razumljiv izraz. Ali ova tvrdnja je neodrživa u slučaju
orgastičke pulsacije. U orgazmu ne možemo naći razuman izraz, tj. onaj koji se može
prevesti u ljudski jezik.

Sada bismo se mogli odati filozofskim nagađanjima o ovom problemu. Ali to nas ne
bi nikuda dovelo. Zato ćemo se zasad zadovoljiti prirodno naučnim objašnjenjem da
orgastičko pulsiranje, mada se čini neshvatljivim, mora ipak imati nekakav skriven izraz. Jer,
poput svakog kretanja živog organizma, i ono je izražajno kretanje; zato njegovo kretanje
mora nužno imati ekspresiju.

U daljem istraživanju stići ćemo do iznenađujućeg ali nepobitnog odgovora na ovo

osnovno pitanje životne funkcije. Ali, da bismo došli do tog odgovora moramo se najpre
značajno udaljiti i sakupiti veliki broj bioloških pojava i naučiti da ih ispravno sredimo.
Odgovor ide dublje od pojedinačnog biološkog organizma; zato, je on nadindividualan; a u

17
isto vreme, nije ni najmanje metafizičan ili duhovan. On takođe objašnjava zašto je orgastička
čežnja živih bića ne samo najdublja čežnja, već, na nadmoćan način, kosmička čežnja. Opšte
je poznato da je organizam deo kosmosa, ali do sada se nije znalo kako. Da se vratimo na
klinička iskustva orgonske terapije.

S obzirom na orgonsku biofiziku, naš zadatak je da omogućimo ljudskom organizmu

da odustane od svog mehanizma suzdržavanja i da stekne sposobnost da se preda. Drugim
rečima, dokle god se dva embrionalna kraja tela savijaju prema natrag umesto da se savijaju
napred jedan prema drugome, organizam će biti nesposoban da se preda bilo kakvom
doživljaju, bilo radu ili zadovoljstvu. Budući da mišićni oklop sprečava svaki oblik predaje i
uzrokuje svaki oblik biopatskog sputavanja životne funkcije, naš je prvi zadatak da slomimo
oklop. Samo uklanjanjem mišićne ukočenosti može se ostvariti cilj prepuštanja. On se ne
može postići ni na koji drugi način, bilo psihoanalitičkim prisiljavanjem, uveravanjem,
molbama ili gimnastikom. Nije potrebno da pacijentima govorimo išta o ovom cilju. Brojna
iskustva su nas naučila da će se potpuni orgazmički refleks razviti sam po sebi kada uspemo
slomiti mišićni oklop. Naš je rad pokazao da je bitna funkcija mišićnog oklopa da spreči
orgazmički refleks.

Na drugim mestima opisao sam brojne mehanizme mišićnog oklopa. Odgovarajući

karakterni oklop opisan je u prvom delu ove knjige. Sada želim uvesti novo gledište koje će
razjasniti karakterni i mišićni oklop na nivou najosnovnijih funkcija života. U vezi s time
vršena su posmatranja tokom proteklih desetak godina. Zato ne oklevam da preuzmem punu
odgovornost za važnost koju ova posmatranja imaju na polju biofizike.”

Slika 6. Ples

18
OTUĐENJE

Mislim da su Rajhova učenja o izražajnom jeziku živog danas, u vreme otuđenja,

aktuelnija nego ikada. Otuđenje zaustavlja bazičnu pulsaciju života. Onda nam nadgradnja
ništa ne vredi. Nema nadgradnje nad mrtvim. Mrtvo ostaje mrtvo, bez obzira na količinu
intelekta, tehnika muzike, popularne sublimacije i slično. Iako je nadgradnja nad živim
prekrasna.
Možeš imati svo bogatstvo sveta, ali ako nema kretanja emocija, ako ne pulsiraš, ako
ne živiš, ne možeš biti srećan.
Suštinsko pitanje: Kome služi vaša životna energija? Mami, tati, čaršiji, predsedniku
udruženja, opštine,...vama?
Pitanje: Da li je ovo opasno? Biti živ, pulsirati, osećati emocije?
Odgovor: Jeste. Biti potpuno živ je jako opasno ali i predivno. Ali ne zaboravite: još
opasnije je ne biti živ. Umrtvljavanje uvek vodi u probleme, bolest i smrt. Naravno, dobar
sistem privremenih, razvojnih blokada koji služi kanalisanju energije i razvijanju
fleksibilnosti je najbezbedniji, koliko god hod po ivici mača – naš život, može biti bezbedan.
Jeste da nema garancije, ali može biti predivno!

Tok energije od centra Tok energije u centar - Oklopljeni umetnici, mesto oklopa
ka napolje - kontakt sa kontakt sa sobom I varira ali - niš ta ne dopire do publike
drugima i publikom kreativnošć u

Slika 7. Kontakt sa publikom, sobom i varijacije oklopa

19
TREMA

Za sve scenske umetnosti, trema za vreme nastupa je vrlo važan problem koji zahteva
višeslojni pristup.
Neću ponavljati ono sto je već navedeno u raznim udžbenicima koji su navedeni u
literaturi, to je sve tačno, ali po mom mišljenju nedovoljno i nepotpuno.

Problemu TREME se može prići na više nivoa:

1. Priprema – učenje teksta, nota, vežbe i sl.

2. Relaksacija – raznim metodama kao sto su Autogeni trening, Džekobsonova metoda,

itd.

3. Telesna svesnost – Aleksanderova metoda, Feldenkrajsova, itd.

4. Emocionalno opismenjavanje – osvešćivanje emocija metodama psihološkog rasta i

razvoja.

5. Rad na suptilnim energetskim tokovima.

6. Otvaranje izražajnog jezika živog

7. Deblokada blokiranog metodama telesne psihoterapije

Slika 8

20
II ODNOS PSIHE I TELA TOKOM UMETNIČKOG IZRAŽAVANJA

Da bi smo shvatili odnos tela i psihe tokom umetničkog izražavanja, moramo se

osvrnuti na opštu šemu odnosa psihe i tela tokom naučnog zasnivanja te oblasti.
Poremećen odnos između psihe i tela zahteva izgradnju svesti ili
psihoterapiju.
Kako je uopšte počela cela priča o psihoterapiji? Razvoj civilizacije je doveo do
usložnjavanja čovekovog odnosa prema sredini, zahtevajući da na efikasan način
odgovori sve mnogobrojnijim ulogama, što dovodi do toga da psihološki problemi postaju
sve češći i potreba za njihovim rešavanjem sve aktuelnija. Kao odgovor na tu potrebu,
počinje polako da se razvija širok dijapazon psihoterapeutskih tehnika i metoda - od
površnijih koje se bave samo izolovanim simptomom do dubinskih psihoterapija koje su
više usmerene cilju psihološkog sazrevanja ili psihološkom rastu i razvoju. Izučavanje
različitih metoda psihoterapije i mogućnosti obučavanja u njima, počinje da zauzima sve
značajnije mesto u svakodnevnom radu a posebno u naučno - istraživačkim projektima, s
obzirom da učestalost psihičkih problema i bolesti raste i kod nas i u svetu. Potreba za
efikasnijim psihoterapeutskim tretmanom postaje sve veća. Istraživanja u ovoj oblasti
imaju i teorijski i empirijski značaj u različitim naučnim disciplinama kao što su
medicinske nauke, psihologija, sociologija, pedagogija i sl. i zahvatile su, praktično, sve
zemlje sveta.
Od svog naučnog zasnivanja, psihoterapija je prolazila kroz različite faze
preispitivanja teorije i metode. U početku je dominirala psihoanalitička teorija, kasnije se
priključila bihejvioristička, na kraju treća struja, humanistička orijentacija u psihoterapiji i
sada, najnovija transpersonalna orijentacija. Način rada se uglavnom svodio na verbalno
komuniciranje. Problem je bio što je verbalni iskaz zavisan od voljne kontrole koja često
sprečava spontanost i pristup nesvesnom. Značajnu novinu je uneo Vilhelm Rajh kada je,
1933. godine, uključio još jedan kanal komunikacije u psihoterapiju - telesnu ekspresiju.
Psihoterapija je bila obogaćena time što se sada tragalo za ispoljavanjima skrivenog
nesvesnog dela psihe i na telu čoveka a ne samo u rečima koje su tako često podložne
cenzuri.
Frojd je životnu energiju nazivao libidom, a Rajh je naziva bioenergijom, a kasnije
orgonskom energijom. Rajh prati tok životne energije kroz organizam, zakonitosti njenog
pulsiranja i uzroke blokiranja životnosti čoveka. Mada je Rajh pokušavao da zađe što je

21
moguće dublje u osnove funkcionisanja životne energije, on je naglašavao da su oblici u
kojima se ta životna energija manifestuje vrlo raznovrsni. Oni se mogu proučavati na
naizgled sasvim različite načine, a u skladu sa psihofizičkim zakonitostima kao i sa
metodološkim dometima. Druge oblasti medicine proučavaju manifestacije života na
nivou fiziološkog, biohemijskog, bioelektričnog, itd. Moj stav je da su izučavanja svih
ovih nivoa veoma dragocena i da se nikako ne isključuju sa rajhijanskim postavkama, već
sa različitih aspekata osvetljavaju postojanje i manifestacije života. Dalja istraživanja u
ovim oblastima će verovatno voditi do integracije ovih za sada nepovezanih i
neusklađenih saznanja o funkcionisanju ljudskog bića. U rajhijanskoj psihoterapiji su
izučavani efekti dejstva psihe na somu i obrnuto. Naročito je proučavano dejstvo
emocionalne komponente koja je i najteže dostupna opservaciji.
Po Rajhu, represivnim vaspitanjem se u ljudima stvara nešto kao oklop što
onemogućava slobodan tok energije unutar tela, a takođe onemogućava kontakte sa
svetom. Kada se oklop manifestuje na polju psihe, Rajh ga naziva karakterni oklop a kad
se manifestuje na polju some naziva ga muskularni oklop. Funkcija oklopa je da čuva
potisnute emocije i da spreči njihovo izražavanje. Terapija ima za cilj da dođe do tih
potisnutih emocija. Rajh smatra da se nekad može prodreti analizom i razgovorom, a
nekada se lakše prodire preko somatskog stava. U drugom slučaju se ta emocija pojavi pre
sećanja iz detinjstva, koje bi objasnilo šta ona znači. Tako je Rajh pratio tok vitalne
energije kroz telo i uklanjanjem prepreka prostiranju energije (mišićnih tenzija) postizao
za to vreme iznenađujuće rezultate u psihoterapiji. To otvaranje puta toku energije on
naziva vegetoterapija.
Rajhijanska škola se tokom prakse i teorijskih preispitivanja razgranala na više
škola psihoterapije sa višegodišnjim programom predavanja i treninga kao i
publikacijama koje ih čine pristupačnim javnosti. Kao tipične, najpoznatije i različite
izdvojićemo: 1. Medicinska orgonomija, 2. Bionergetika i 3. Radix. Medicinska
orgonomija najkonzervativnije uči Rajhov metod i ne dopušta inovacije.
U bioenergetskoj školi se naglašava učenje stres pozicija sa voljnim elementima
uz izvesno zanemarivanje nevoljnog vegetativnog procesa. Radix se bazira na Rajhovoj
elaboraciji prve Frojdove teorije libida i psihoanalitičkog učenja i orijentisan je takođe na
praćenje životne energije u telu, ali ima i niz značajnih novina. Pre svega, principi
humanističke psihologije čine teorijski okvir i određuju etička stanovišta. Psihoterapija se
shvata kao proces psihološkog rasta i naglašava se edukativna komponenta.

22
 Keli (l960) osnivač Radix metoda daje novu karakterologiju koja se bazira na
dominantnoj potisnutoj emociji. Radi se na reedukaciji u sposobnosti za izražavanje
osećanja kao i na edukaciji o svrsi i ciljevima. Radix metoda se praktikuje širom Amerike,
Evrope i Australije. U ovim različitim sredinama Radix metod postaje duboko prilagođen
potrebama savremene urbane sredine i sposobniji da, sudeći po godišnjim izveštajima
Radix instituta, značajno doprinese u psihološkom razvoju i u smislu preventive i
kurative.
Ukratko sam opisala tri tipična i direktna predstavnika rajhijanskih škola, ali treba
da budemo svesni da je njihov broj mnogo veći - oko 50 ili više škola koje proučavaju
jezik tela. Na te škole su indirektno uticali i drugi psihoanalitičari pored Rajha.
Krajem osamdesetih godina, te razne škole koje su izučavale jezik tela pored
jezika reči počinju da se integrišu u jedan pravac koji se naziva: telesne psihoterapije. Na
bazi razvijene metodologije i tehnika, telesne psihoterapije izučavaju dijalog između reči i
telesnih ekspresija. Takođe se ne izučava više samo odnos između psihe i tela nego i
njihov odnos sa duhom. Znači, u radu se integriše telo, psiha i duhovna dimenzija čoveka.
Tokom ove tri decenije koliko se bavim telesnom psihoterapijom, sretala sam
mnogo ljudi koji mogu da govore bez osećanja ili da osećaju bez sposobnosti da to izraze
rečima. Jedan od zadataka telesne psihoterapije je da pomogne čoveku da dođe do svojih
osećanja i da ih artikuliše. Da mu pomogne da se od otuđenosti karakterne strukture
pomeri ka proživljenoj komunikaciji i kontaktu. Oslobađanje životne energije stvara u
kontaktu visoki energetski potencijal, ali on ne sme da naruši kontakt sa drugom osobom,
nego da ga produbi. Nije cilj da se eksplodira nego da se pulsira. Nije cilj act-out nego
act-in. Cilj je pomoći osobi da kaže ono što misli, da oseća ono što govori, i kaže ono što
oseća.
Zbog raširenih strahova i predrasuda prema bavljenju psihom ili psihoterapijom u
sredini u kojoj živim, vodila sam duge diskusije sa prijateljima i poslovnim saradnicima.
Kao i većina i ti ljudi žele prvenstveno da razviju racio, kontrolu i mišljenje. Žele da što
uspešnije ovladaju sredinom i da u životu nemaju problema. Ali problem je što se
problemi življenja ne mogu izbeći, iako ih neki ljudi godinama negiraju, a istinu smo
neretko otkrivali u mojoj kancelariji. I tamo sve više uviđamo da imamo probleme zato
što nismo razvili sposobnost komunikacije koju smo malopre opisali. Nemamo
komunikaciju ni sa nama samima, ni sa drugom osobom. Naravno, umetničko izražavanje
je onemogućeno nepostojanjem te bazične komunikacije.
Sami možemo razviti mišljenje i komunikaciju samo do izvesnog stepena.

23
Iskustvo pokazuje da su najveće prepreke u razvijanju sposobnosti komunikacije
neosvešćene emocije u vidu zarobljene energije. Škole o kojima pišem pomažu na toj
kritičnoj tački.
Metode koje upotrebljavam, često po navici nazivam psihoterapija, iako to nije
dobar termin da označi rad sa zdravim ljudima. Tačnije bi bilo upotrebiti naziv metode
rasta, tj. rad na razvoju ličnosti. Mislim da bi im najbolje odgovarao naziv koji predlaže
Abraham Maslov - ontogogija. Definiše se kao pomaganje ljudima da rastu do najviših
stupnjeva za koje su sposobni. Na žalost, ovaj termin nije u čestoj upotrebi pa ga zato
nećemo koristiti.
Znači, proučavanje odnosa psihe i tela kao i komunikacije je od suštinse važnosti
za razumevanje umetničkog izražavanja.

Slika 9. Ples

24
 III WILHELM REICH ( Vilhelm Rajh )
– rigidnost i spontanost u umetnosti

Slika 10

Wilhelm Reich (1897-1957) je čovek koji je dao ne samo doprinos razumevanju

psihičkog života čoveka nego je uticao i na tok cele civilizacije. Njegov napor je pomogao da
naša civilizacija napusti tadašnji rigidni kolosek i krene u pravcu većeg poštovanja
unutrašnjih istina i životnosti. Na polju psihoterapije, on je za mnoge, istovremeno, inspirator
i zasnivač čitave grane psihoterapije, takozvanih telesnih psihoterapija, ali i neko zbog koga
su odbacivali ovu granu psihoterapije.
Vremenom u svetu sve više jača uverenje da je Rajh ostavio veličanstveno zaveštanje
čovečanstvu za nastupajući milenijum. Njegov uticaj, iako do sada skrivan, je ogroman.
Uticaj njegovih hrabrih uvida tek počinje da se manifestuje.
Uticaj Vilhelma Rajha možemo sagledati na dva nivoa: širi, civilizacijski, u smislu
stvaranja manje represivnog društva, uvođenju principa samoregulacije, pojašnjavanju uloge
seksualnosti, razjašnjenu straha od zadovoljstva, zasnivanja ekološke svesti, inicijaciji velikih
promena u vaspitanju dece koje su vodile stvaranju humanijeg društva i mnogi drugi; a i uži,
psihoterapeutski u smislu prvih postavki tehnike psihoterapije, analize karaktera, principa
rada sa otporima, principa rada sa energijom, uvođenju neverbalnog kanala komunikacije, i
mnogih brilijantnih inovacija koje su postale sastavni deo većine psihoterapija bez obzira da
li se autorstvo spominje ili ne.

25
Kontradiktorni Rajh

Vilhelm Rajh, Frojdov učenik, još je tridesetih godina ovog veka, svojim idejama,
dosta uzburkao naučne krugove, tako da su se od tada formirala uglavnom dva oprečna
mišljenja o njemu. Prvo - Rajh je bio čovek koji je ceo svoj život posvetio traganju za istinom
o pravoj prirodi čoveka i njegovog odnosa sa civilizacijom koju stvara i menja u skladu sa
stepenom do koga je upoznao samog sebe. Hrabro je odbacio konformističke kompromise i
imao je hrabrosti da javno iznese porazne činjenice o stepenu do koga je većina ljudi
blokirala i sputala život u sebi, da bi održala i služila tadašnji represivni poredak. Drugo -
Rajh je bio paranoidni ludak! Sve njegove ideje su proizvod bolesnog uma i o njima ne vredi
diskutovati!
Koje je od ova dva stanovišta istinito? Isto tako se postavlja pitanje da li je teorija
''emocionalne kuge'' bila jedno hrabro ali suviše grubo bacanje istine u lice licemernom i
razmaženom čovečanstvu sklonom tolikim tabuima i mehanizmima odbrane od stvarnosti ?
Ko ima pravo da sudi? Samozvane sudije s početka ovog veka ostale su podeljene u
mišljenjima. U takvim situacijama se obično kaže: "Pustimo to sada, vreme će pokazati".
I vreme je zaista pokazalo! Danas su skoro svi psihoterapeutski pravci prožeti Rajhovim
idejama. Naravno, reč je o izvesnim shvatanjima i tehnikama, uglavnom iz njegove prve faze
(analiza karaktera) i u nekim slučajevima druge faze (razvijanje vegetoterapije), dok su
koncepti iz treće faze (razvoj orgonske teorije) ostali uglavnom odbacivani od zvaničnih
krugova, dok entuzijasti ponavljaju njegove eksperimente i pišu o svom uspehu. Danas sve
veći broj ljudi sa poštovanjem govori o ovom nekad odbačenom čoveku, koji je uveo telo u
psihoterapiju, insistirajući na prirodnom jedinstvu some i psihe.
Reči Rajhovog omiljenog kompozitora Betovena : “Ne postoji veća sreća od
približavanja Božanstvu i njegovog dovođenja dole, k ljudima” lepo odslikavaju Rajhov stav
snage herojskog življenja. U svojoj velikoj želji da poboljša svet, prevideo je dve važne
stvari: odsustvo želje i sposobnosti sveta da bude spašen i potpunu nespremnost ljudi za
promene. Jer: sva pravila čovečanstva prilagođena su cilju da se intenzivni osećaj života
izgubi u stalnim distrakcijama (Niče). Ovaj previd obeležiće, na izvestan način, njegov život i
ispuniti ga paradoksima.

26
Rajhov život

Rajh je detinjstvo proveo u prirodi na očevom imanju. Imao je privatne učitelje koji
su u obdarenom detetu razvili interes za nauku i pronicanje u tajne prirode. Zbog toga je
nešto bržim tempom nego što je to uobičajeno završio školovanje. Mada ga je I svetski rat
prekinuo, briljantno je završio medicinu, a još kao student se pridružio Frojdovom
psihoanalitičkom udruženju. Imao je 23 god. Kada je primljen u psihoanalitičko udruženje
Frojd ga je smatrao za jednog od najbrilijantnijih studenata. Trening analizu je završio kod
Pola Federna koji ga je smatrao najtalentovanijim od svojih studenata.
Od 1919. je radio sa Ottom Fenihelom u Seksološkom seminaru i razradom teorije
libida postavlja na 8. Psihoanalitičkom kongresu, 1924. Teoriju orgastičke potencije.
Rajh je igrao značajnu ulogu u razvoju psihoanalize od 1922. do 1933. vršeći
odgovorne dužnosti: od osnivanja Frojdove Psihoanalitičke poliklinike u Beču dužnost prvog
asistenta, a kasnije (1928-30.) vice-direktora poliklinike, vođa seminara za psihoanalitičku
terapiju na poliklinici od 1924. do 30., član tima za obučavanje psihoanalitičkog instituta u
Beču od 1924 - 30. kod koga su učili najeminentniji psihoanalitičari, itd.
Važno je razmotriti Rajhovu ulogu u razvoju same psihoanalitičke tehnike. Posle
početnih uspeha u radu sa histerijama i pokušaja da se metodom slobodnih asocijacija radi i
sa ostalim pacijentima, Frojdu i ostalim psihoanalitičarima je postalo jasno da im je ta metoda
nedovoljna i da bi trebalo razvijati i druge tehnike rada koje se baziraju na psihoanalitičkoj
teoriji. Zato Rajh 1921. osniva Tehnički seminar za analizu najtežih klijenata. Studirajući
njihov proces i otpore, Rajh polako razvija teoriju karakterne analize. Frojd je 1924. postavio
Rajha za predsednika seminara za razvoj psihoanalitičke tehnike, i Rajh je na tom zadatku
radio do 1930. g. Rezultat Rajhovog napornog rada je otkriće niza značajnih postupaka i
tehnika, kao što su analiza otpora, rad na pozitivnom i negativnom transferu, karakterna
struktura, analiza karaktera, itd. Rajhova studija impulsivnog karaktera iz 1925. postaje
osnova današnjeg rada sa borderlajn pacijentima. Na 10. Kongresu psihoanalize, 1927. Rajh
predstavlja plodove svog rada na Tehničkom seminaru i ta njegova sistematizacija je osnova
na kojoj je kasnije Ana Frojd zasnovala svoju knjigu “Ego i mehanizmi odbrane”. Rajh
nastavlja da razvija tehnike za dublji prodor u emocionalnu sferu, ali glavni tok psihoanalize
u to vreme ide u drugom pravcu - pravcu ponovnog prihvatanja društvenih konvencija -
pravcu sublimacije i pesimističkog Tanatosa. Kao da je tada većina psihoanalitičara izgubila
hrabrost da se suoči sa stvarnom dubinom čovečijeg bića.

27
 Rajh je u to vreme istovremeno bio član Internacionalnog psihoanalitičkog udruženja i
Komunističke partije Nemačke, tako da je sa Fenihelom formirao radikalno levo krilo
psihoanalize. Marksističkom pokretu je prišao jer je u skladu sa svojim revolucionarnim
stavom tražio partiju koja se bori za promenu represivnih društvenih odnosa. On je shvatio da
je lečenje neuroza spor, i u neku ruku beznadan rad i da, u stvari, treba menjati način
vaspitanja dece koja u ovakvim uslovima života teško mogu da izbegnu sudbinu neurotičara.
Rajh radi i ono što ni jedan psihoanalitičar do tada nije - osniva besplatne klinike za radnike i
niz organizacija koje su imale za cilj borbu protiv predrasuda u psihičkom životu čoveka.
1930. Rajh je pozvan u Berlin da predaje karakternu analizu i tamo su mu učenici bili
Erih From i Karen Hornaj, a njegov uticaj vidljiv u njihovom stvaralaštvu. Rajh nastavlja
seksualno politički rad i pošto Hitler dolazi na vlast hrabro piše “Masovnu psihologiju
fašizma”. Tu je Rajh dijagnostikovao korene autoritarne ličnosti 30 godina pre Adorna. Ali
pošto je u to vreme nemačkim psihoanalitičkim udruženjem upravljala bliska rođaka Geringa,
Rajh biva izbačen iz udruženja.
1934. godine Rajha su psihoanalitičari odbacili zato što je član Komunističke partije i
što nisu mogli da podnesu njegovo insistiranje na socijalnoj odgovornosti psihoanalize, a
Komunistička partija zato što je psihoanalitičar i što nisu mogli da podnesu njegovo
insistiranje na ulozi seksualnosti u ekonomiji i njegovu borbu za seksualnu slobodu.
Posle 1933. zbog progona nacista, Rajh odlazi prvo u Kopenhagena onda širom
Skandinavije produbljuje svoj rad na utemeljenosti karakternih odbrana u telu i njegovu
poznatu VEGETOTERAPIJU. To je osnova današnjih telesnih psihoterapija koje čine
ravnopravnu granu u okviru svetske asocijacije za psihoterapiju uopšte.
U Skandinaviji Rajh počinje a od 1938 u SAD nastavlja svoj rad na bioelektricitetu,
bioenergiji i zasniva orgonsku teoriju. Mada u to vreme zbog najnovijih otkrića odbacivan, pa
čak i ismevan, na bazi rada u tom periodu su kasnije naučnici dobijali Nobelove nagrade, kao
na primer Albert Szent Gyorgi za studije bioenergetskih procesa u tkivu i ćelijama, itd. Rajh
je potvrdio i produbio emocionalnom komponentom istraživanja Nobelovca Otto Warburga u
vezi studija ćelija raka koje imaju manjak u kiseoniku i respiraciji, a ta istraživanja danas u
Berlinu nastavlja rajhijanac Dr Heiko Lassek. Rajhova istraživanja o vezi klimatskih
promena i mentalnog zdravlja je potvrdio i Ajnštajn iako je dao nešto drukčije tumačenje. Na
osnovu tih eksperimenata a u cilju lečenja, Rajh i njegovi učenici počinju da prave orgonske
akumulatore kao sredstva za koncentrisanje životne energije. To je bio povod, ali ne i uzrok,
da ga američke vlasti optuže, osude na zatvor i spale mu knjige.

28
 Rajh u zatvoru umire 1957 godine od srčanog napada. Tada nestaju i njegove knjige o
kontroli klime na planeti Zemlji koje je pisao u zatvoru i za koje Keli i ostali učenici, koji su
ih videli, misle da je bilo genijalno delo i začetak ekološke svesti koju danas šire zelene
partije.
Ne može da nas ne začudi tako grub postupak prema jednom naučniku u 20. veku. To
sve podseća na srednjovekovnu inkviziciju i pokušaj da se grubom silom negira istina koja
uznemiruje. Očigledno je da je Rajh svojim radom i otkrićima došao prerano i da ljudi nisu
bili spremni za takva revolucionarna otkrića. Verovatno je da su panično reagovali da bi
sačuvali svoju rigidnost i otuđen način života jer nije bilo moguće odjednom se toliko
promeniti.
Tek danas, pola veka kasnije, mnoge Rajhove ideje postaju opšte prihvaćene, mada
pod imenima drugih autora. Značajno je primetiti da se i uslovi života i vaspitanja polako
menjaju u pravcu na koji je ukazivao Rajh.
Rajh je bio ispred svog vremena. Rušio je tabue i paradigme. Otvorio je nove granice
u mnogim naučnim disciplinama – psihijatriji, sociologiji, biologiji, energetskoj medicini,
biofizici, itd. Ostavio je “deci budućnosti” dragoceno nasleđe za budući milenijum.

Slika 11. Rajh u laboratoriji

"Život ne traži vlast, nego da bude priznat u životu čoveka.

On počiva na stubovima ljubavi, radu i znanju."
Vilhelm Rajh

29
RAJHOV RAD I TEORIJSKA SHVATANJA

U početku se Rajh fokusirao na principe psihoterapeutskog rada i u okviru Analize

karaktera dao psihoanalizi čitav niz tehnika a kasnije samostalno razvija svoju teoriju i
tehniku vegetoterapije u kojoj oslobađa blokiranu životnu energiju u telu i psihi. Mogli bi
smo da kažemo da se njegova etiologija bazira na shvatanju toka životne energije, njenim
blokadama i oživljavanjima. Pesnički rečeno, bolest je sveti gnev živog organizma (kome se
svakodnevnom represijom izvitoperuje život). Nova holografska paradigma u nauci i
savremena fizika sa kvantnom mehanikom su ogroman korak napred ka naučnom zasnivanju
koncepta životne energije. Životnu energiju Rajh naziva bioenergijom, a kasnije
orgonskom energijom. On prati tok životne energije kroz organizam, zakonitosti njenog
pulsiranja i uzroke blokiranja životnosti čoveka.
Po Rajhu, represivnim vaspitanjem se u ljudima stvara nešto kao oklop što
onemogućava slobodan tok energije unutar tela a takođe onemogućava kontakte sa svetom.
Kada se oklop manifestuje na polju psihe, Rajh ga naziva karakterni oklop a kad se
manifestuje na polju some naziva ga muskularni oklop. Funkcija oklopa je da čuva potisnute
emocije i da spreči njihovo izražavanje. Terapija ima za cilj da dođe do tih potisnutih
emocija. Rajh smatra da se nekad može prodreti analizom i razgovorom, a nekada se lakše
prodire preko somatskog stava. U drugom slučaju se ta emocija pojavi pre sećanja iz
detinjstva, koje bi objasnilo šta ona znači. Tako je Rajh pratio tok vitalne energije kroz telo i
uklanjanjem prepreka prostiranju energije (mišićnih tenzija) postizao za to vreme
iznenađujuće rezultate u psihoterapiji. To otvaranje puta toku energije on naziva
VEGETOTERAPIJA.
U pristupu Rajhovom delu je moguće izdvojiti četiri ključna pojma i perioda u okviru
kojih možemo pratiti razvitak njegovih ideja.
1. Analiza karaktera donosi dotadašnjoj psihoanalitičkoj teoriji tehniku rada. Rajh metodu
slobodnih asocijacija smatra nedovoljnom i uz Frojdovu saglasnost oko 1919. počinje da radi
na razvoju tehnika: analize otpora, negativnog transfera, mehanizmima odbrane, i
sistematizaciji karakternih šema.
2. Seks-ekonomija koju je definisao kao prirodno-naučnu disciplinu, empirijski zasnovanu
teoriju seksualnosti, tj. teoriju o ulozi seksualnosti u ekonomiji. To nije samo psihološka
teorija, nego je i kritika kapitalističkog društva. U mnogim idejama iznetim oko 1924.

30
nalazimo stavove za koje se danas zalaže humanistička psihologija i koje su bile osnov
studentskih pokreta šezdesetih.
3. Vegetoterapija je terapeutska tehnika seksualne ekonomije koja sazreva oko 1930. Rajh
smatra da bi bio pogodniji termin "orgazmo-terapija", ali ga zbog preosetljivih sugrađana ne
koristi. U kasnim delima usvaja naziv "orgon-terapija". Rastvaranjem blokada se otvara tok
životne energije kroz organizam.
4. Orgon je pojam koji uvodi oko 1938. godine, u poslednjoj fazi razvitka teorije. Rajh je
smatrao da su najmanje čestice energije orgoni. Orgonska energija se nalazi u ljudima, na
suncu i svim zvezdama . Ljudski organizam je okružen poljem orgonske energije, čiji opseg
zavisi od njegove životnosti.
Praktično od 1920. Rajh kleše svoje fundamentalne koncepte, prvo iz psihoanalize
gde ima odgovorne funkcije, a kasnije prateći svoje originalne ideje. On počinje od
proučavanja Ego patologije, seksualnosti, analize otpora i karakternih šema. Karkakterološke
i telesne stavove, to jest oklop on shvata kao odbranu od emocija koja funkcioniše ne samo
na psihološkom nego i telesnom nivou. Radeći na muskularnim tenzijama i telesnim izrazima
on počinje da oslobađa potisnute afekte. To je bilo fascinantno otkriće jer je nudilo rešenja
tamo gde je verbalna terapija bila nemoćna i kasnije rajhijanske škole su razvijale tu ideju
prenaglašavajući rad sa telesnim procesima. Međutim, sad se škole telesne psihoterapije
vraćaju radu sa balansiranom celinom bića reintegrišući psihoanalitičke koncepte, ali
obogaćene ogromnim znanjem i iskustvom koje im je donelo otvaranje neverbalnog kanala
komunikcije i rad sa telesnim procesima.
Još kao student oduševljen Frojdovim idejama, Rajh se pridružio psihoanalitičkom
udruženju i imao odgovorne dužnosti u periodu od 1922 –1933. Kao mlad psihoanalitičar
uočavao je razne nedostatke u psihoanalitičkoj teoriji i tehnici. Smatrao je da haotičnu
situaciju stvara previđanje negativnog transfera koji ostaje skriven iza vidljivih pozitivnih
stavova. Sugerisao je da se interpretira dosledno, uzimajući u obzir strukturu neuroze, a ne
onim redom kako pacijent iznosi materijal, da se najpre interpretira otpor, pa tek onda njemu
pripadajući materijal , a da prethodno analitičar treba dobro da upozna sav nesvesni materijal
na koji se dati otpor odnosi. Naročito je insistirao na skrivenim stavovima pacijenta, dajući
detaljna uputstva za rukovanje negativnim transferom. Njegovo shvatanje negativnog
transfera danas je sastavni deo analitičkog procesa u psihoterapiji.
Rajh je smatrao da čovek stvara i menja svoju civilizaciju u skladu sa stepenom do
koga je upoznao sebe i do koje je spreman i sposoban da se prepusti životu i životnoj energiji.
Otuda Rajhovo zanimanje za društvena pitanja. On je smatrao da je naša civilizacija

31
represivna i da stvara neurotične ljude, te da se treba društveno angažovati i promeniti
represivna društva.
Gušenje prirodnog ispoljavanja seksualnosti, uzrok svih neurotičnih tegoba jedinke,
utiče na porodicu, školstvo, crkvu, itd., tako da je neophodna reforma društva u celini.
Individualna psihoterapija nije dovoljna, smatrao je Rajh, već su neophodne promene koje bi
se odvijale paralelno na svim nivoima da bi se roditeljstvo, vaspitanje, vođenje politike,
odvijali uz minimalno učešće iracionalnih postupaka. Strukturu karaktera oblikuje društvo
(ona nije urođena) i stoga su neophodne socijalne promene. Revolucija polnog života nije
moguća bez socijalne revolucije, a istinska seksualna emancipacija uslov je za emancipaciju
na svim ostalim poljima, što bi dovelo do ukidanja mogućnosti za manipulaciju masama,
smatrao je Rajh. Svoje stavove on nije samo teorijski izlagao, nego je sprovodio i razne
akcije: učestvovao je u demonstracijama, borio se za legalizaciju abortusa, osnivao besplatna
savetovališta za mlade i za radnike itd.
Autoritarna civilizacija razvija kod ljudi strah od zadovoljstva, tj. nemogućnost
doživljavanja prijatnog zbog potiskivanja neprijatnog. To otuđenje od života nije biološkog
nego socio-ekonomskog porekla. Karakterno oklopljavanje je produkt patrijarhalizma, po
Rajhu, i osnova izolacije, bede, žudnje za autoritetom, straha od odgovornosti itd. Od tog
trenutka je prirodno zadovoljstvo u radu zamenjeno prirodnom dužnošću. Život se uništava
pomoću prisilnog obrazovanja, prisilne proizvodnje i prisilnog rata. Seksualna represija nije
biološkog porekla. Period lantencije je, po Rajhovom mišljenju, neprirodan produkt
civilizacije. Rajh naglašava da seksualno potiskivanje nije preduslov kulturnog napretka. Ono
je samo oruđe ekonomskog robovanja. Koristeći energiju potisnute seksualnosti razvilo se
patrijarhalno društvo sa sekundarnom, perverznom i uništenom seksualnošću.

Slika 12. (Ilustracija W. Steiga)

32
 Pojam emocionalne kuge nam na tipično Rajhov način plastično objašnjava našu
opštu ali nevidljivo razornu boljku. To je neprihvatanje dubokih osećanja i spontanih kretnji,
svojih i tuđih, što ima za posledicu uništavanje života, slobode i cele prirode. Osobe zaražene
emocionalnom kugom slede krute vođe i ne mogu da podnesu spontana i prirodna izražavanja
i životnost.
Postoji mogućnost da se kultura razvija na prirodan i human način, na osnovi načela
samoregulacije. Samoregulacija prati prirodne zakone i zasniva se na seksualnoj potenciji i
uživanju u radu. Ona je suprotna moralističkoj regulaciji. "Moralni" ljudi su kruti, nesposobni
da uživaju u seksualnoj sreći, koju onda uništavaju i drugima, rad je za njih u stvari prinudan
i dosadan i zbog toga silno ističu svoju ozbiljnost, svima je naturaju i nazivaju lenštinama
ljude koji nisu u takvom prinudnom nemiru. Danas je većina ljudi bespomoćno potčinjena
tom socijalnom gušenju života i orgastički je impotentna - smatra Rajh.

Slika 13. Ples prirode

Orgazam i energija su osnovni pojmovi Rajhove koncepcije i principa rada. Još u

teoriji "seks ekonomije" tvrdi da orgazam ima funkciju da održi psihičko i fizičko zdravlje.
Ali orgastička potencija za Rajha znači sposobnost za pravu, humanu ljubav u najdubljem
smislu te reči. "Ljudi koji su odgajani sa negativnim stavom prema životu i seksu stiču
anksioznost prema zadovoljstvu što je fiziološki izraženo u hroničnom mišičnom grču. Ova
neurotična anksioznost prema zadovoljstvu je osnova na kojoj se reprodukuju pogledi na
život koji negiraju život, koji stvaraju diktatore. To je srž straha od nezavisnog i slobodnog
života". Rajh, 1973. Orgastičku potenciju Rajh definiše kao “sposobnost prepuštanja toku
životne energije bez ikakvih kočnica, sposobnost potpunog pražnjenja celokupnog zaježenog
seksualnog nadražaja kroz nevoljno prijatno grčenje tela”.

33
 Kod zdravih osoba energija nesmetano teče i pulsira kroz telo i vegetativni proces se
odvija nesmetano. Formula terapije po Rajhu je : Tenzija-Punjenje-Pražnjenje-Relaksacija,
po modelu seksualnog doživljaja kao najintenzivnije manifestacije života. "Orgazam refleks
se sastoji od činjenice da talas ekscitacija i pokreta teče od vegetativnog centra u glavi, preko
vrata, grudi, abdomena, pelvisa, do nogu. Ako je talas na nekom mestu onemogućen, usporen
ili blokiran, refleks je razoren". (Reich, 1973). Znači, kako teče orgazam refleks tako treba
rastvarati jednu po jednu inhibiciju. Međutim, Rajh upozorava da ovaj opis ne treba
posmatrati šematski. Muskularni oklopi se moraju razrađivati po redosledu koji diktira širenje
vegetativne energije.
Zašto je za Rajha, pored potiskivanja, inhibicija disanja centralni mehanizam
neuroza? Disanje ima funkciju unošenja kiseonika koji dovodi do sagorevanja hrane. Ovo
proizvodi energiju. Ukoliko ima manje energije u organizmu, vegetativne ekscitacije su
manje intenzivne i lakše se kontrolišu. "Biološki posmatrano inhibicija disanja kod
neurotičara ima funkciju smanjenja produkcije energije u organizmu i zbog toga smanjenje
proizvodnje anksioznosti". Reich, 1982.
Po Rajhu, nema ni jednog jedinog neurotičnog čoveka koji ne pokazuje tenziju u
abdomenu, koji diše punim kapacitetom pluća, i koji je orgastički potentan. Vegetoterapija
ima za cilj uspostavljanje kapaciteta za orgazam. Ona ne isključuje rad na analizi karaktera,
naprotiv, upotpunjava ga. Vegetoterapija predstavlja isti rad, ali na dubljim slojevima
biološkog sistema. Karakterni oklop i muskularni oklop su funkcionalno identični. Nekad je
bolje raditi prvo sa jednim, pa onda sa drugim, i obrnuto. To zavisi od čoveka sa kojim se
radi.

Slika 14
Rajhijanski položaj

34
 Opšte priznati Rajhov doprinos teoriji psihoanalize je postavka i razmatranje
problema hijerarhije otpora. Na ideju da se ne može raditi sa afektima ako se pre toga ne
razrade otpori, dovelo ga je sasvim jasno poređenje sa zgrčenim grupama mišića koje se
moraju sloj po sloj relaksirati. Svaka takva zgrčenost je značila jedan specifičan konflikt, u
zavisnosti od slučaja.
Po Rajhu, muskularni stavovi i karakterni stavovi imaju istu funkciju u psihičkom
mehanizmu. Oni mogu da zamene jedan drugog i da utiču jedan na drugi. U osnovi se ne
mogu razdvajati i istovetni su u svojim funkcijama. Rajh se ovim zapažanjem praktično
koristio: ukoliko karakterna inhibicija nije reagovala na psihički uticaj, usmeravao je pažnju
na odgovarajući somatski stav. I obratno.

Slika 15
Simbolična mreža blokade
Rajh je smatrao da postoji izvor jedinstvene biološke energije koja vlada i somatskim
i psihološkim područjem. Ta biopsihička energija ide iz tog centra prema periferiji i bilo bi
prirodno da nastavlja napolje, ka svetu. Ona se prazni raznim kontaktima sa svetom npr.
radom ili seksualnim odnosima. Neuroze nastaju zbog nemogućnosti da se ta životna energija
ispolji; unutar organizma se nakuplja višak energije koji predstavlja smetnju. Anksioznost
ometa pražnjenje. Neprirodnim vaspitanjem oko ljudi se stvara oklop koji onemogućava
slobodan tok energije, a takođe onemogućava i njihove kontakte sa svetom. To stvara tenziju
u ljudima.
Termin "karakterni oklop" odgovara značenju termina afektivnog bloka. A to u
stvari znači da karakterni oklop ima funkciju da brani i čuva zarobljene afekte. Analiza onda
ima za cilj da dopre do njih. Ponekad se lakše prodire u afekt preko somatskog stava, i taj
afekt se onda pojavi pre sećanja iz detinjstva koje bi objasnilo šta on znači. To se naročito
radi onda kada su psihičke inhibicije vrlo jake, i kad se afekt već pojavio, sećanje brzo sledi.
"Spazam muskulature je somatska strana procesa potiskivanja i osnova kulturne zaštite".

35
Reich, 1973. Ovim Rajh objašnjava da nekad dolazi do zgrčenosti mišića koji u stvari time
pokušava da se odbrani od nekog impulsa. Spazam pokušava da inhibira neku muskularnu
akciju. Na primer, agresivni impuls podstiče da se udari brat. Pošto je to strogo zabranjeno,
razvija se inhibicija te akcije u vidu stalne zgrčenosti ruke. "Svaka muskularna rigidnost
sadrži istoriju i značenja svog porekla" Reich,1973. Nekad su i impuls i njegova inhibicija u
istoj grupi mišića. Inhibicije se rastvaraju intenziviranjem inhibicija. Terapeut navede
pacijenta da uvidi kako neprirodno drži neki deo tela. To se postiže tako što se pacijent pod
rukovodstvom terapeuta opusti što više može. Onda kritični deo tela sam od sebe "iskoči"
(naravno, ovo je skraćen i pojednostavljen opis vegetoterapije).
Za Frojda je bilo bitno ŠTA pacijenti govore. Međutim, Rajh posmatra i KAKO to
govore. "Forma ponašanja je važnija nego šta se kaže. Reči mogu da lažu, ali izraz nikada ne
laže". Reich, 1973. Rajh smatra da je muskularni stav identičan onome što zovemo "IZRAZ
TELA". Pacijentovo celo telo ili delovi tela nešto izražavaju. Nije lako opisati kako se to
"čita". Ponekad su uputna poređenja sa izvesnim životinjama: lisica, zmija, svinja, crv, itd.
Značenje izraza odgovara takvom poređenju. Ponekad se brzo ustanovi da je uzrok jakih
glavobolja u konstantnoj napregnutosti vrata. Pokušajte i sami da duže vreme držite vrat
napregnutim, kao da hoćete da odbacite udarac, i sami ćete osetiti glavobolju u potiljku. Ako
hoćete da izazovete glavobolju koju ćete osećati kao čvrst obruč oko glave, samo držite
podignute obrve u izrazu iznenađenja! Ubrzo će vas jako zaboleti glava. Onda se setite kako
je onima čiji su mišići stalno u takvom spazmu. Počeli smo od glave. Sa sličnim "receptima"
može da se nastavi do tabana.
Sve do pojave Rajha, analitička psihologija je proučavala šta dete potiskuje i motive
koji uzrokuju javljanje procesa potiskivanja s druge strane. Nije se ispitivao NAČIN na koji
se deca obično bore protiv impulsa. Zadržavanjem daha deca se obično bore protiv
anksioznosti koju osećaju u gornjem abdomenu. Ona čine isto kada osećaju senzacije
zadovoljstva u abdomenu ili genitalijama i plaše se ovih senzacija. Deca su primorana da se
herojski bore protiv "đavola u sebi" tj. seksualnog zadovoljstva. Na taj način svesno
kontrolišu bes prema roditeljima, braći, sestrama, ili učitelju. "Herojsko" dostignuće
samokontrole bilo je upravo zadržavanje daha na duže vreme, i rigidno držanje glave i
ramena. Moralističke faze konvencionalnog vaspitanja tačno su ono što Rajh opisuje kao
mišićni oklop: "ne budi mekušac", "stegni zube", "ne histeriši", "trpi i ne gunđaj", "digni
glavu" itd. U početku deca to odbacuju, a kasnije prihvate i vrše automatski. To uvek iskrivi
"kičmu" dečijeg karaktera, uništi duh, životnost u njemu i pretvori ga u lutku koja se "dobro"
ponaša. Svaka patrijarhalna kultura daje svoj model: maskoliko lice Japanca i Kineza,

36
Indijska nirvana (potpuni mir i odsustvo života) ili rusko-vojnički stav, itd. Krut vrat, grudi
napred, stomak uvuci, ruke uz telo, noge sastavljene, ujednačen vojnički korak po komandi.
Tako vaspitana deca onda poslušno pucaju u svoje majke, sestre, braću. Najveća tajna
masovne psihologije je da navede ljude da se pre predaju ideji o nepostojanju sreće, nego da
nastave da se bore za sreću u životu, mada to često dovodi i do velikog bola. Rajh predlaže
interesantne promene koje treba uvesti u vaspitanje koje prevazilaze obim ovog
predstavljanja.

Slika 16
Ciganska pesma slobode

Rajhova shvatanja se znatno razlikuju od Frojdovih, mada je pošao od Frojdove

teorije: Rajh insistira na funkcionalnom jedinstvu psihe i some i na uvođenju tela pored
reči u psihoterapiju. Frojdova i Rajhova etiologija neuroza se razlikuju i po Rajhu:
Psihoneuroze imaju svoj uzrok u sadašnjosti. Kada je onemogućeno normalno seksualno
zadovoljavanje ekscitacija se vezuje za ranije bezopasne infantilne doživljaje. Naime,
energija je morala da se negde usmeri, pošto je zbog moralističke inhibicije onemogućeno
normalno zadovoljavanje. Konflikt dete - roditelj ne bi sam po sebi prouzrokovao stalni
poremećaj u psihičkoj ravnoteži ako ne bi stalno bio potkrepljivan sadašnjim stanjem
eksitacije, koje je na početku prouzrokovao. Kad se energiji omogući slobodno i prirodno
pražnjenje, patologija nestaje. Pitanje da li će Edipov kompleks postati patološki ili ne, zavisi
od stepena do koga se vrši pražnjenje seksualne energije. Rajh podvlači nepotpunost
Frojdove terapeutske formule: postati svestan potisnutih seksualnih impulsa je dovoljno samo
ako to povlači za sobom i mogućnost za orgastičku gratifikaciju. Lečenje je dakle ponovno
uspostavljanje prirodne sposobnosti za ljubav.
Rajh konstatuje da je Frojd vremenom postao kontradiktoran i nedosledan. Za razliku
od Frojda, Rajh smatra da u slučaju blokiranog pražnjenja nema pretvaranja seksualnog

37
uzbuđenja u strah. Ista ekscitacija koja se javlja u genitalijama kao osećanje zadovoljstva
opaža se kao anksioznost kada obuhvati srčani sistem. Seksualnost i anksioznost su
manifestacije dva suprotna pravca vegetativnog osećanja uzbuđenja. Rajh razlikuje
anksioznost koja je rezultat stanja ekscitacije (tok energije se usmeri u pogrešnom pravcu) -
neurotični stazis; drugo je anksioznost koja postaje uzrok seksualne represije (to je roditeljska
grdnja koja izaziva početni strah od odbacivanja i kažnjavanja) - psihoneuroza. A postoji i
anksioznost koja se razvija iz potisnite agresije. Sve vrste anksioznosti zajedno deluju. Treba
se za trenutak zadržati na važnom pitanju: šta se dešava sa energijom koja ne može da se
isprazni, nego ostaje u organizmu. Po Rajhu su moguća tri puta: blokirana energija može da
se doživi kao anksioznost na gore opisani način, da se ponovo aktivira i da održava ranije
bezopasne infantilne seksualne fantazije, ili može da se transformiše u sadizam.
Rajh odbacuje tanatos a agresija se shvata kao pristup, a ne sadizam. Takođe, Rajh je
odbacio Frojdovu koncepciju o INSTINKTU SMRTI - primarnom mazohizmu. Ako su
sadizam i brutalnost biološke institualne snage po Frojdovom mišljenju, onda, smatra Rajh,
ostaje malo nade za čovečanstvo. Očekuje nas međusobno klanje. Sve psihičke manifestacije
koje se mogu interpretirati kao instinkt smrti u stvari su proizvod neuroze. To je strah od
potpunog prepuštanja zadovoljstvu. Kad je inhibirana, orgastička ekscitacija se doživljava
kao fizičko poništavanje. Strah od orgazma se pojavljuje kao težnja ka ništavilu,
dezintegraciji. U stvari, to je nesvesna težnja ka orgastičkom rešenju tenzije. Živa bića
razvijaju destruktivni impuls kada žele da unište izvor opasnosti. Ali, izvorni motiv nije
zadovoljstvo u destrukciji nego odbrana. To služi životu. Rajh smatra da agresija u strogom
smislu reči nije povezana ni sa sadizmom ni sa destrukcijom. Ta reč znači pristupanje. Svaka
pozitivna manifestacija života je agresivna. AGRESIJA nije instinkt u strogom smislu reči.
To je neizbežno sredstvo zadovoljavanja svakog instinktualnog impulsa. Po Rajhu,
mazohizam nije instinkt, bol nije cilj pošto je neprijatan; mazohizam je rezultat a ne uzrok
neuroze. Mazohistička fantazija i želja da se muči javlja se zato što pacijent hoće da "pukne".
Ali, zbog anksioznosti prema zadovoljstvu on je onemogućen, i očekuje da mu neko drugi to
pruži. Međutim, ta želja da "pukne" se suprotstavlja dubokom strahu od "pucanja".
Mazohistička želja za kažnjavanjem je duboka želja da se dođe do gratifikacije protiv svoje
volje. Orgastički poremećaj mazohizmom se razlikuje od drugih neuroza. U momentu
najveće ekscitacije mazohista doživljava spazam i ostaje zgrčen. Sve druge forme orgastičke
impotencije se inhibiraju pre nego što je dostignut vrhunac ekscitacije.
Rajh smatra da je Frojdu učenje i znanje postalo važnije od ljudske SREĆE. Zbog
toga je netačno zaključivao. Tvrdio je da je zbog suprostavljanja principa realnosti principu

38
zadovoljstva ljudska sreća nemoguća, te da nam preostaje samo surogat u obliku
sublimacije. Rajhov stav glasi: "Prihvatanje konvencije štiti ljude od nezadovoljstva ali
istovremeno ih čini nesposobnim i za zadovoljstvo. Životna radost je nedostižna bez borbe,
bolnih iskustava i samonezadovoljstva. Psihičko zdravlje nije ni nirvana ni hedonizam nego
biti živ u svim situacijama života. Sposobnost da se podnese bol i nezadovoljstvo, a da se ne
postane zloban ili da se traži utočište u rezignaciji, omogućuje da se nađe sreća i pruži
ljubav." Reich, 1973.
Psihološku STRUKTURU ČOVEKA Rajh posmatra kao veoma složenu a
istovremeno i jedinstvenu: "Na najvišem psihičkom nivou biološko širenje se doživljava kao
zadovoljstvo, a skupljanje se doživljava kao nezadovoljstvo. U oblasti instinktualnih
fenomena širenje funkcioniše kao seksualna ekscitacija, a kontrakcija funkcioniše kao
anksioznost. Na dubljem fiziološkom nivou ekspanzija odgovara parasimpatičkom
funkcionisanju, a kontrakcija simpatičkom funkcionisanju ... parasimpatička funkcija može
da se zameni kalijumovom jonskom grupom, a simpatička kalcijumovom jonskom grupom."
Reich, 1973.
Parasimpatikus uvek stimuliše organe (bilo da ih čini napetim ili relaksiranim) kada je
ceo organizam u stanju prijatnog širenja i otvaranja prema svetu, u stanju radosti i
zadovoljstva. Simpatikus stimuliše organe kada je celi organizam u stanju anksiozne
kontrakcije u stanju "od sveta - u sebe", u tuzi i nezadovoljstvu. Ta stanja se stalno smenjuju.
Ako je biološka oscilacija poremećena u jednom ili drugom pravcu, tada mora da postoji
poremećaj u opštoj biološkoj ravnoteži. Za Rajha je seksualna ekscitacija to stanje širenja,
otvaranja prema svetu. Do orgastičke potencije ne može doći ako ne postoji usklađenost od
najviših psihičkih do najdubljih somatskih nivoa funkcionisanja. Tek onda čovek može da se
otvori prema svetu. Zbog toga je za Rajha proces seksualnog zadovoljstva proces života sam
po sebi.
Rajh je pretpostavljao da je životna energija BIOELEKTRIČNE prirode i hteo je
merenjem, eksperimentalno, da to potvrdi. U stvari, on je pokušao da postavke do kojih je
došao nošen svojom intuicijom podvrgne naučnoj proveri. Bio je međutim već iscrpljen
borbom. Novi kritičari smatraju da je ovo silazna tačka, dok neki sledbenici tvrde da je ovo
bio najlucidniji period. U tom periodu Rajh je našao da koža celog tela osim erogenih zona
ima stalan potencijal 10-20 mV. Potencijal erogenih zona može da bude i iznad i ispod ovog
napona. Oscilacije idu i preko 50 mV. Ali, sama navala krvi u genitalije ne povećava
potencijal. Do povećanja potencijala dolazi samo onda ako se oseća i zadovoljstvo. "Psihički
intenzitet osećanja zadovoljstva odgovara fiziološkoj veličini bioelektričnog potencijala".

39
(Reich, 1973) Naravno, ovo važi samo za površinu organizma. Prenos bioenergije se vrši
nervnim traktovima a i preko membrana i fluida. "Orgastička gratifikacija je bioelektrično
pražnjenje praćeno mehaničkim oticanjem supstance iz tog dela tela ..." Samo je biološko
zadovoljstvo, zajedno sa osećanjem struje i senzualnosti, ono koje daje povećanje
bioelektričnog napona. Sve druge ekscitacije - bol, strah, anksioznost, pritisak, muka,
depresija, praćeni su smanjenjem površinskog napona organizma." Reich, 1973.
Među pojmove iz poslednje faze rada sa malo verovatnoće da skoro u celini budu
verifikovani (mada se još uvek izučavaju i izdaje se časopis koji se bavi tom temom i izvode
pojedini vrlo uspešni eksperimenti) spada "orgonska energija". Rajh je smatrao da su
najmanje čestice energije ORGONI. Orgonska energija se nalazi u ljudima, na suncu i svim
zvezdama ... Ljudski organizam je okružen poljem orgonske energije, čiji opseg zavisi od
njegove životnosti. Za DOR čestice veruje da su izazivači bolesti, pošasti i pustošenja i
smišlja načine da se uništi DOR i time smanji izvor pošasti. DOR bi bila stagnantna
koncentracija životne sile.
Znači, na kraju svog dela, Rajh se bavi biogenezom. Eksperimenti su ga odveli do
otkrića biona (energetske čestice – prelazni stepen između nežive i žive materije), orgona
(životna energija) i orgonske terapije (pokretanje orgonske energije organizma, oslobađanje
od mišićnog i karakternog oklopa u cilju uspostavljanja orgastičke moći). Rajhova ideja je da
psihologija postaje biofizika, a »suština joj ostaje neizmenjena: zagonetka ljubavi kojoj svi
dugujemo svoje postojanje.«
Uglavnom, zbog te poslednje faze rada, u kojoj je na sadašnjem nivou opšteg znanja
teško naći sveobuhvatne eksperimentalne dokaze, mada su delovi eksperimentalno dokazani,
na primer anestezija ili smanjenje bola kakvo daje samo morfijum putem orgonskog
akumulatora, itd, Rajhovo delo je negirano u celini i zaboravilo se na tri bitna doprinosa: da
je prevazišao sve psihoanalitičare po pronalaženju načina da se terapija učini što efikasnija i
kraća uključivanjem tela; po sprovođenju akcija ogromnih razmera u smislu pravilnog
vaspitanja dece i time nastojao da promeni društvene uslove da bi čoveku omogućio zdraviji
život u jednom humanijem društvu.
Rajhove ideje se nekom mogu svideti ili ne. Neke od njih se mogu prihvatiti kao
razumne i moguće, a neke pak odbaciti kao nemoguće. Ali danas se Rajhovo delo više ne
može ignorisati. Ono se intenzivno proučava u svetu i njegovo učenje vrši veliki uticaj na
savremenu psihoterapiju.
Brojni pravci u psihoterapiji, izrasli iz Rajhovog učenja, svedoče danas o dubini i
istinitosti njegove misli. Kako kažu njegovi biografi, glavni problem u evaluaciji Rajhovog

40
dela ne leži u njemu, nego u nama samima – iznad svega u našoj tendenciji da “bežimo” od
sebe i time od onoga što je on proučavao.

Slika 17

41
 IV TELESNA PSIHOTERAPIJA

Šta je telesna psihoterapija?

Telesna psihoterapija je posebna grana psihoterapije u okviru glavne struje

psihoterapije, koja ima dugu istoriju, obimnu literaturu i znanje bazirano na čvrstim
teorijskim pozicijama.
Telesna psihoterapija se zasniva na različitim i eksplicitnim teorijama
funkcionisanja duha i tela (mind-body) koje uzimaju u obzir kompleksnost čitavog
sistema interakcija između tela i duha. Zajednička bazična pretpostavka je da postoji
funkcionalno jedinstvo između duha i tela i da je telo celokupna ličnost. Telo ne znači
samo somu i ne znači da se može odeliti od duha tj. psihe. Mnogi pristupi u psihoterapiji
dotiču ovu oblast. Telesna psihoterpija je smatra fundamentalnom.
Telesna psihoterapija se bazira na razvojnom modelu, teoriji ličnosti, hipotezama o
poreklu poremećaja i promena, kao i na bogatim i raznovrsnim dijagnostičkim i
terapeutskim tehnikama koje se upotrebljavaju u terapeutskoj relaciji. Postoji mnogo
različitih i ponekad sasvim razdvojenih pristupa unutar telesne psihoterapije kao što ih
ima u drugim granama psihoterapije.
Telesna psihoterapija je takođe i nauka koja se razvila u poslednjih sedamdeset
godina na bazi rezultata istraživanja u biologiji, antropologiji, etiologiji, neurofiziologiji,
razvojnoj psihologiji, neonatologiji, perinatalnim studijama i mnogim drugim
disciplinama.
Ona postoji kao specifičan terapeutski pristup sa bogatom naučnom bazom na
osnovu eksplicitne teorije. Izuzetno je širok spektar verbalnih i neverbalnih tehnika koje
se upotrebljavaju u okviru telesne psihoterapije i neke od tih tehnika upotrebljenih na telu
uključuju dodir, pokret i disanje. Stoga postoji veza sa nekim telesnim terapijama,
somatskim tehnikama i nekim komplementarnim medicinskm disciplinama, ali mada one
mogu takođe uključivati dodir i pokret, one su veoma različite od telesne psihoterapije.
Telesna psihoterapija naglašava kontinuitet i duboku vezu u kojoj svi psiho-
korporalni procesi doprinose, u ravnopravnom odnosu, organizaciji ličnosti. Nema
hijerarhijskog odnosa između duha i tela, između psihe i some. Oboje su funkcionalni i
sastavni delovi celine, kao i interaktivni aspekti te celine.

42
Definicija rada telesnog psihoterapeuta

1991. godine na Kongresu Telesnih psihoterapeuta u Lindau je prihvaćena ova

definicija telesne psihoterapije:
„Direktno i indirektno telesni psihoterapeut radi sa osobom (ličnošću) kao sa suštinskim
utelovljenjem mentalnog, emocionalnog, socijalnog i duhovnog života. On/ona
potpomaže unutrašnje samoregulativne procese i tačnu percepciju spoljašnje realnosti.
Kroz svoj rad telesni psihoterapeut omogućava otuđenim delovima ličnosti da postanu
osvešćeni, prihvaćeni i integrisani delovi selfa.“
Da bi mogao da potpomogne ovaj prelaz od otuđenja do celovitosti, telesni
psihoterapeut treba da ima sledeće kvalitete:
1. Intuitivnu svesnost i intelektualno razumevanje zdravog ljudskog razvoja.
2. Znanje različitih šema nerazrešenih konflikata iz detinjstva sa njihovim specifičnim
hroničnim rascepima u umu i telu.
3. Sposobnost da održi čvrst referentni okvir, osetljivost da se uoče razlike i sposobnost
da se shvati međusobna povezanost:
a) Znakova u organizmu koji ukazuju na vegetativni tok, muskularnu hipertenziju i
hipotenziju, energetske blokade, energetsku integracionu pulsaciju, i faze povećanog i
prirodnog samoregulativnog funkcionisanja i:
b) Fenomena psihodinamskih procesa transfera, kontratransfera, projekcije, odbrambene
regresije, kreativne regresije, i različitih vrsta otpora.

Definicija predmeta telesne psihoterapije (TP)

Predmet TP je proučavanje interakcije između klijentovih mentalnih

reprezentacija i njihovih telesnih fenomena. TP se fokusira na to kako telesni fenomeni
mogu da poboljšaju sadašnje psihoterapeutsko znanje, tehnike i razumevanje.
U telesne fenomene spadaju mišićna aktivnost, disanje, položaj tela, mišićne
tenzije, neverbalna komunikacija, itd. Jedan od glavnih fokusa u TP je psihosomatska
integracija individue, a to podrazumeva razmatranje svih aspekata uma, tela i, u nekim
slučajevima, duha.

43
Karakteristike telesnih psihoterapija

Pošto se telesna psihoterapija sastoji od više pristupa i škola, a diskusije o

zajedničkoj teoriji za psihoterapiju nisu još završene u akademskim krugovima,
izdvojićemo glavne zajedničke teorijske principe za sve moduse telesne psihoterapije:
Teorija oklopljavanja: polazi se od pretpostavke da je ljudsko biće, pre rođenja,
u osnovi otvoreno, receptivno, netraumatizovano. Proces porođaja, jake tenzije koje
prethode rođenju, kao i traume u ranom uzrastu podstiču proces oklopljavanja, odbrane i
emocionalne represije. U zavisnosti od prisustva ili odsustva ljubavi, topline i
razumevanja u okruženju ove će se traume ili spontano, prirodno razrešiti ili će se
pojačati. Nerazrešene traume se učvršćuju i somatizuju i postaju osnova za neuroze,
psihološke probleme ili disfunkcionalna ponašanja.
Za TP je zajedničko shvatanje da intervencija na somatskom nivou utiče na
psihički nivo i obrnuto. Konkretno, somatska intervencija bilo putem masaže, vežbi
telesne svesnosti, dodira, rada na disanju, itd. uticaće na emocionalni, spiritualni i
kognitivni aspekt ličnosti. Terapijski odnos u TP se sastoji od verbalne podrške klijenta
zajedno sa nekim oblikom somatske intervencije. Ovakav udruženi rad pomaže i podstiče
somatsko oslobadjanje koje je neophodno u kompletnom razrešavanju neuroza ili
originalnih trauma i odbrambenih shema.

Slika 18

Ljudsko biće kao energetski sistem: postoje razlike među pojedinim

modalitetima TP u shvatanju o tome da li treba ili ne treba eksplicitno objašnjavati

44
koncept životne energije da bi se razumelo telesno i psihičko iskustvo. Već vekovima se
ljudsko biće shvata kao energetski sistem. Joga, borilačke veštine, grčka medicina,
kineska akupunktura, kao i mnoge druge oblasti baziraju svoju praksu na pojmu tela kao
protočnog energetskog sistema. U ovo se uklapa Frojd sa svojim shvatanjem libida, kao i
Rajh sa bioenergijom. Sa zamenom Njutnove fizike kvantnom i Ajštajnovom relativnošću
umesto apsolutnog poimanja prostora i vremena shvatanje materije i energije je dobilo
novu dimenziju - međusobnu zamenljivost, pretvaranje jednog u drugo. I to ne samo na
nivou fotona - čestice ili talasa, već i u telu ljudskog bića. Ove nove paradigme, koje
uključuju koncepte poput samoorganizujućih sistema, vezuju žive biološke sisteme za
fiziku i dovode u sumnju mehaničko shvatanje prirode. To su neke od paradigmi TP sa
kojima mnogi telesni psihoterapeuti intuitivno i empatički rade. Pojmovi poput
bioenergije ili telesne energije postoje već stotinama godina, kao npr. Ći energija u
kineskoj akupunkturi ili Šiatsu, u opšteprihvaćenim tretmanima čak i od savremene
medicine.

Slika 19
Holističko stanovište: TP prihvata opredeljenje humanističke psihologije koja je
odbacila Dekartov rascep ljudskog bića i podržava stav da je čovek sinteza duše, tela i
duha. Dakle, naglašava se povezanost uma i tela i insistira se na metodama koje
podržavaju to jedinstvo. Uz to, prihvataju stav koji vodi poreklo još od Spinoze i, kasnije,
Pijažea, po kome psihu čine odnosi između organizma i njegove sredine. Te relacije
simultano uključuju: a) mentalne reprezentacije, b) fiziološko uzbuđenje, c)
komunikativni uticaj, d) feed-back mehanizam pomoću kojega se uči.
Dodir i neverbalna komunikacija: dodir je od suštinskog značaja za TP teoriju i
odvaja je od drugih teorija psihoterapije. Ranije je važnost dodira bila samo indirektno

45
dokazana ali novim (2004) rezultatima istraživanja ekipe prof. Kerstin Moberg, dugim 20
godina sa preko 400 naučnih radova, dobijamo direktnu naučnu potvrdu ogromne
važnosti dodira i pozitivnog dejstva koje izaziva u organizmu. Njena najnovija knjiga
objašnjava kako oksitocin koji se luči prilikom dodira ima toliko važan relaksirajući i
lekoviti učinak.
Ranije je efikasnost dodira indirektno potvrđena, odnosno, postoji mnogo obimnih
ali nespecifičnih istraživanja na tu temu. Npr. Hunter & Struve, 1997, ili Bonnet & Millet,
1971, su pokazali da dodir ima snažan uticaj na psihofiziologiju, kao i kako se određene
forme dodira razlikuju u uticaju. Prikupljeno je mnogo kliničkog znanja među telesnim
psihoterapeutima koji koriste dodir. Dodirivanje angažuje, sem korteksa, i limbički sistem
i druge primitivnije nekortikalne strukture. Smatra se da i na taj način, putem dodira,
terapeut je u stanju da komunicira sa celom osobom i to znatno više nego u isključivo
verbalnoj terapiji. U TP ne postoji isključivost. Pošto se ona fokusira na ličnost kao celinu
a to znači da verbalna interakcija ima isti značaj kao i telesni fenomeni i ostali neverbalni
izvori informacija i komunikacija.
Prihvata se stav da unutrašnji psiho-fiziološki mehanizam stvara komunikacijski
akt i da on utiče na psihofiziologiju onih koji opažaju ponašanje. Ova pretpostavka je
jedna od osnovnih i za transferni model koji predlaže psihoanaliza, kao i za
komunikacijski model sistemskog pristupa. Postoje istraživanja koja pokazuju kako
neverbalno ponašanje pacijenata utiče na terapijski odnos. U njima je jasno opisana
uključenost telesnih fenomena u psihoterapiji (navedeno delo Bonneta i Milleta).
Švedska naučnica, prof. Kerstin Moberg je istraživala fiziološke aspekte dodira i
naučno dokazala da se prilikom dodira luči hormon oksitocin koji ima povoljan i lekovit
efekat na naš organizam u smislu relaksacije i izazivanja psiho fiziološke anti-stresne
šeme koja omogućava interakcije, smirenost, lečenje i rast.
Puno je urađeno na etici dodira. Cilj je bio – klijentova dobrobit i zaštita. Da se
postavi sistem po kome će klijent dobiti mnogostruka pozitivna dejstva dodira, a biti
zaštićen od bilo kakve zloupotrebe ili seksualnog iskorišćavanja. Posle ogromnog broja
diskusija u stručnim krugovima, pogotovo sa najpoznatijim psihoanalitičarima (da bi se
ispravila greška u teoriji nastala zbog Frojdove nesposobnosti da zamisli topao neerotski
dodir), niza vrlo interesantnih članaka i analiza (neke smo predstavljali na domaćim
kongresima), postavljen je sistem pravila koja su celu problematiku podvela pod kontrolu.
Oformljeni etički komiteti u svakom Udruženju TP, pored ostalog, vode računa o

46
pravilnoj primeni postavljenih normi spolja i nivoa unutrašnje zrelosti. Na žalost, prostor
nas ograničava da ovde prenesemo celi tekst etičkih principa dodira. Mogu samo da
naglasim da je dobrobit i zaštita klijenta u prvom planu i da je napravljen seting za
pravilno procesovanje dodira.

Slika 20. Igra i Sunce

Biološki pristupi: biološki modeli su konzistentni i podržavaju stav TP o

jedinstvu tela i uma. Brojna istraživanja su pokazala da je psihopatologija znatno
povezana sa fiziološkim i biohemijskim fenomenima (ona su podstakla razvoj
psihijatrijske farmakoterapije). Brojna literatura na tu temu jasno pokazuje da od antitela
do hormona, od hormona do neurologije, od neurologije do raspoloženja, od raspoloženja
do ponašanja, od ponašanja do okoline, od komunikacije do percepcije i od percepcije
nazad do biohemije postoji kompleksna mreža odnosa koji utiču na razvoj
psihopatologije. Mnogo se psihoterapija razvilo iz saznanja da bi idealna terapija trebala
da uključi i utiče na ceo taj ogromni sistem. Do danas, međutim, nijedna od njih nije u
stanju da svojim metodima upravlja celim sistemom. Svaka od njih je razvila metode za
neke od krucijalnih aspekata nekolicine matrica unutar sistema sa nadom da će na taj
način, dakle, posredno uticati na ceo sistem. TP pokušava da proširi domen uticanja
uključivanjem ponašanja kao i uticajem ponašanja na:
a) fiziologiju
b) raspoloženje
c) svest
d) komunikacijske stavove.

47
 Modeli zdravlja: etički i praktično TP ne zastupa bilo koji od apsolutnih, idealnih
kriterijuma zdravlja koji bi se smatrali indikatorom za završavanje psihoterapije. Cilj TP,
u tom kontekstu, može da se opiše kao oslobadjanje od bola, neprijatnosti ili neuspešnih
načina samoregulacije. Klijent je glavna determinanta uspešnog završetka terapije. To
znači da se, uopšteno gledajući, konačna odluka bazira na klijentovim osećanjima o
samome sebi i samoproceni o značajnom (tj. u meri koja može da se izrazi pragmatičkim
konceptom “dosta dobrom”) poboljšanju svog stanja. Međutim, ovaj subjektivni doživljaj
često prati i osvešćivanje klijentove istorije i njenog uticaja, uravnoteženije prihvatanje te
istorije i njenih glavnih protagonista, često i poboljšanje porodičnih odnosa, veće
zadovoljstvo svojim poslom, povećano osećanje adekvatnosti, kompetencije i potencijala,
dublji kontakt sa emocijama i unutrašnjim osećanjima, snažniji osećaj selfa i
samopouzdanja. Terapeut takodje može da registruje da je klijent unapredio sliku o sebi,
da mu je telesno držanje uspravnije, lakše i brže se opušta, adekvatnije savlađuje stres,
adekvatno ispoljava emocije; klijent vrlo često izgleda zdravije, sa energizovanijim licem
i kožom, snažnijim i prirodnijim glasom i obično je aktivniji u iznalaženju zdravijeg
životnog stila.

Slika 21
Glumci posle premijere Homo hero

48
ISTORIJAT - PRVA PSIHOTERAPIJA

Istorija telesne psihoterapije je ustvari istorija prve psihoterapije. Kako to sad,

zapitaćemo se jer smo odgojeni sa mišlju da je psihoanaliza prva psihoterapija? Međutim,
poslednjih godina 20. veka su se u naučnim krugovima u svetu vodile diskusije o temi
prve psihoterapije i na osnovu činjenica je dokazano da nije tačno to što smo učili, već da
se radi o jednoj zaboravljenoj istoriji. Shvatanje o značaju koje telo ima u psihoterapiji je
starije čak i od psihoanalize. Početak telesne psihoterapije se vezuje za Pjera Žanea
(Pierre Janet, 1859-1947), francuskog psihijatra i filozofa, koji je osnovao Psihološku
analizu iz koje je izrasla Frojdova Psihoanaliza. Pre više od 100 godina Žane je osnovao
jednu vrstu analize psihološko-telesnih procesa i Frojdova analiza je izrasla iz toga, ali pri
tom odbacivši telo kao nekontrolisano, a ostavivši samo verbalnu komponentu. Na
početku svog rada se Frojd zainteresovao za obimne Žaneove studije o psihološkom
automatizmu i histeriji, rađene na preko pet hiljada slučajeva, inspirisan njima, počeo je i
sam da objavljuje neka nova zapažanja na iste teme pri čemu je samo promenio nazive
Žaneovih termina. Tako je “psihološka analiza” postala “psihoanaliza”, Žaneov
“psihološki sistem” Frojd je prekrstio u “kompleks”, “restrikciju svesti” u “represiju”,
“psihološku disocijaciju” u “katarzu” itd. Telesnu komponentu je izbacio kao
nekontrolisanu, a ostavio je samo verbalno komuniciranje. Frojd je bio neka vrsta cenzora
Žanea, a ostao je zapamćen kao prvi.

Pierre Janet, 1859-1947

Slika 22
Žane je inspirisao i mnoge ključne koncepte u Individualnoj i Analitičkoj
psihologiji što su i Adler i Jung eksplicitno potvrdili. Uz to je svojim konceptima
integracije i sinteze, posebno u odnosu na razvoj kognitivnih funkcija iz senzorno-
motorno-emocionalnih osnova, uticao i na shvatanja Pijažea, a indirektno i na Psihologiju

49
spektra svesti Kena Vilbera. Pošto je Žane bio prvi od psiholoških analitičara nove
generacije koji se fokusirao na shvatanje značaja koji telo ima u psihoterapiji, može se bez
preterivanja smatrati prvim telesnim psihoterapeutom i prethodnikom Vilhelma Rajha
(Wilhelm Reich, 1897-1957). Možemo smatrati da je telesna psihoterapija, na način na
koji ju je praktikovao i shvatao Pjer Žane, starija od psihoanalize koja se razvila iz
Žaneovog rada kao posebno usmerenje. Psihoanaliza je kasnije napustila integrativni
pristup time što je zanemarila telo i koncentrisala se primarno na verbalne komunikacije.
Za razliku od kasnije sužene psihoanalize, prvobitna Žaneova psihološka analiza je
primarno psihofizički proces koji podrazumeva integrativni pristup u kojem telo ima
podjednaku vrednost i značaj. Nakon analize neophodna je sinteza fragmentiranih i
disociranih stanja neurotičnog pacijenta, upozoravao je Žane, što je isto zaboravljeno.
Takođe se malo zna da je odmah posle Žanea, a paralelno sa psihooanalizom, Roberto
Asiađoli razvio Psihosintezu. Zaboravljamo da sinteza mora biti ravnoteža analizi da bi se
proces psihoterapije pravilno odvijao. Krajnje je vreme da se setimo ove zaboravljene
istorije.
Žane se bavio odnosom između disanja i emocionalnosti i, zajedno sa Charles
Richetom (inspirisao je poznate Šarkoove studije o histeriji), veoma detaljno je ispitao i
prikazao disajne obrasce kod neuroza. Ukazao je na preterano grudno disanje sa malim
abdominalnim pokretima, kao i obrnutu disfunkciju - naglašeno abdominalno disanje sa
neznatnom uključenošću toraksa; dalje, “antagonističko disanje” koje je, u stvari,
kontrapulsirajuće - grudi i abdomen se ne pomeraju sinhrono. Opservirao je disanje
klijenata u stanjima dubokog sna i došao do mnogih korisnih nalaza. Proučavajući protok
telesnih fluida ukazao je na blisku povezanost između kongestiranih tkiva, poremećene
cirkulacije, kardiovaskularne hipo/hiper funkcije, sledstvenog krvnog pritiska i
emocionalne neravnoteže (vazo-motorna neuroza).
Isto tako je ukazao na vezu između visceralnih senzacija i emocionalnosti i razvio
čitavu gastro-intestinalnu teoriju neuroza u kojoj je zastupao povezanost između
peristaltičkih funkcija u utrobi i ispoljenih emocionalnih stavova. Istraživao je kvalitete
vizuelne i auditivne pažnje u odnosu na emocionalnu reaktivnost i ukazivao na značaj
kontakta očima. Sem eksterocepcije (funkcionalni sistem pomoću kojeg se dobijaju
informacije iz pet osnovnih čula) i interocepcije (informacije iz viscere) bitna je i
propriocepcija koja nam obezbeđuje informacije iz mišića i na taj način mišićnu svest i
osećaj ravnoteže (kinestetičko čulo). Propriocepcija je fundamentalna za formiranje naše

50
telesne slike, “uzemljenost” u svetu, koordinaciju i organizaciju kretanja.
Žane je koristio u tretmanu masažu i bavio se reedukacijom kretanja, pokreta sa
ciljem da utiče na ono što je on nazvao “kontrakcijama” u muskulaturi. Naglašavao je da
je masaža važan oblik neverbalnog komuniciranja sa klijentom i insistirao na načinu na
koji će se ona primeniti. Terapeut, ističe on, treba da objasni funkciju telesnog tretmana
dodirom, da smanji anksioznost i pokaže veliko poštovanje za svog pacijenta. Na početku
dodirivaće odabranu oblast bez pokretanja ruku, lagano da bi tako “probudio”
desenzitizovano tkivo i usmerio klijentovu pažnju na muskularne senzacije kojih ovaj nije
bio svestan.
Inače, Žaneov obiman rad je bio prilično zanemaren sve dok ga nisu ponovo
“otkrili” savremeni istraživači post-traumatskog stresnog poremećaja koji su uočili
krucijalni značaj njegovih uvida u toj oblasti. Pošto su sećanja na traumu kodirana u telu
neophodno je shvatanje telesnih procesa. Mnogi savremeni tretmani klijenata sa
traumatskim iskustvom fokusirani su na razrešavanje trauma uz pomoć oslobađanja
blokiranih motoričkih potencijala. Jer, kako kaže Žane, da bi se zaboravila prošlost
neophodno je promeniti ponašanje u sadašnjosti. Telo tu ima tu nezaobilaznu ulogu.
Znači, možemo reći da je Žane bio prvi telesni psihoterapeut i rodonačelnik čitave plejade
škola telesne psihoterapije.
Naravno, mi ovde govorimo o modernoj istoriji psihoterapije. Ali, svakom ko se
zadubi u izučavanje psihoterapije će uskoro biti jasno da se ona bazira na prastarim
tradicijama, kako Istoka, tako i Zapada. Ali, pošto nad njima nemamo kontrolu, dobrim delom
se pravimo da i ne postoje, ili naglasimo neke delove, a neke zanemarimo, itd. U poglavljima
koja slede ću na jedan zaobilazan način ću pokušati da se približim ovoj problematici.
Razmatranjem Žaneovih doprinosa u utemeljavanju telesne psihoterapije nikako se
ne umanjuje značaj i mesto Vilhelma Rajha (Wilhelma Reicha 1897-1957), koji je za
mnoge, istovremeno, inspirator i protagonista, ali i neko zbog koga su odbacivali ovu
granu psihoterapije.

Rajhov uticaj na civilizaciju i psihoterapiju

Međutim, danas, u stručnim krugovima sve više ljudi uviđa da je Rajh ostavio
veličanstveno zaveštanje čovečanstvu za nastupajući milenijum. Njegov uticaj, iako do sada
skrivan pod imenima onih koji su došli kasnije, je ogroman. Uticaj njegovih hrabrih uvida tek

51
počinje da se manifestuje u raznim oblastima društvenih i medicinskih nauka.
Uticaj Vilhelma Rajha možemo sagledati na dva nivoa: širi - civilizacijski i uži -
psihoterapeutski. Sve je očiglednije da je Rajh tok cele naše civilizacije usmerio u boljem
pravcu u smislu stvaranja manje represivnog društva, uvođenju principa samoregulacije,
pojašnjavanju uloge seksualnosti, razjašnjenju straha od zadovoljstva (čija spoznaja nije
još uvek sasvim zaživela u javnosti), zasnivanja ekološke svesti, inicijaciji velikih
promena u vaspitanju dece koje su vodile stvaranju humanijeg društva itd. Na polju
psihoterapije njegov uticaj je u osmišljavanju prvih postavki tehnika psihoterapije, analize
karaktera, principa rada sa otporima, principa rada sa energijom, uvođenju neverbalnog
kanala komunikacije. Njegove brilijantne inovacije su postale sastavni deo većine
psihoterapija bez obzira da li se autorstvo spominje ili ne.
Mogli bismo da kažemo da se njegova etiologija bazira na shvatanju toka životne
energije, njenim blokadama i oživljavanjima. Rajh oseća da mora stalno da nas podseća
da prihvatamo život i našu spontanost. Po njemu, osnovni uzrok bolesti leži u nama
samima. Pesnički rečeno, bolest je sveti gnev živog organizma (kome se svakodnevnom
represijom izvitoperuje život).
Dok je njegov rad o karakternoj analizi opšteprihvaćen, kasniji teorijsko-terapijski
razvoj u kome je Rajh uključio rad na telu, tzv. Karakteroanalitička vegetoterapija, definitivno
je odbačen od strane psihoanalitičara. Zašto? Postoje indikacije da do odbacivanja nije došlo
samo zbog razlika u poimanju ciljeva i načina kako će se oni dostići. Sve se to desilo u vrlo
burnim vremenima naglog bujanja nacističke vlasti. Rajh je tada objavio svoju čuvenu
»Masovnu psihologiju fašizma« (1933.g.) kojom se vrlo otvoreno i direktno opredelio protiv
svega onoga što se dešavalo na tadašnjoj socijalnoj sceni i postao persona non grata.
Istovremeno je Nemačko psihoanalitičko društvo, koje je u svojim redovima imalo mnogo
članova Jevreja, očajnički pokušavalo da opstane u nacističkom okruženju. Čini se kao da je
isključivanje Rajha iz njihovih redova (1936.g.) bilo i time motivisano.
Isto tako se postavlja pitanje da li je teorija „emocionalne kuge“, seks-ekonomije i
funkcije orgazma bila jedno hrabro ali suviše grubo bacanje istine u lice licemernom
čovečanstvu sklonom tolikim tabuima, dogmama, normama i mehanizmima odbrane od
stvarnosti? I od života?U svakom slučaju, Žaneov i Rajhov rad na holističkom pristupu
čoveku je nastavljen i razgranao se u više interesantnih pravaca koji se zajedno nazivaju
TELESNE PSIHOTERAPIJE. Želela bih da napomenem da se ponekad, usled neznanja,
cela ova grupa psihoterapija usmerenih na telo popularno naziva bioenergetika. To je

52
pogrešno, jer kao što ćemo videti, to je samo jedna podvrsta, a zajednički prihvaćen naziv
je „Telesne psihoterapije“. Širom sveta sam učila od trenera telesne psihoterapije kako u
trening programu Charles Kelley-a, tako i na seminarima i vorkšopovima koje su vodili:
Babette Rothschild, Myron Sharaf, Eva Reich, Ron Kurtz, Albert Pesso, Stephano Sabetti,
Renan Sercars, Andreas Wehowsky, Jack Lee Rosenberg, Anne Isaacs, Marten Aalberse,
itd. Moj rad sa kolegama u Beogradu na mojim edukativnim kursevima su supervizirali
treneri Telesne psihoterapije: Lara Amber 1977, David Boadella 1984, Marck Ludwig
1986, William and Lilian Davis 1987, Nelly Pasque 1988, Andrea Pitzal 1988, Marie
Schils 1989, Joel Dweck 1990, Sylvia Amsz 1997, Courtenay Young 1997,98. I tako je
polako počela da izrasta naša prva škola Telesne Psihoterapije koju sam nazvala
TePsinteza. U njoj se pored obučavanja kolega po strogim međunarodnim standardima
prakse, treninga i etike, bavimo i proučavanjem blaženstva.

Uticaji na nastanak telesnih psihoterapija pored Žanea i Rajha

Treba istaći da su i drugi psihoanalitičari Bečke škole pored Rajha uticali na

razvoj međusobnim uticajima bogate grupe telesnih psihoterapija. Joseph Breuer sa
Frojdom razvija katartički metod (koji kasnije Frojd napušta da bi se posvetio analizi ego
odbrana) koji utiče na Primal Therapy Arthura Janov-a i delimično Radix Charlsa Kelly-a.
Sandor Ferenczi radi bio-analizu na način koji je bio drukčiji od Rajhovog i kome Rajh
odaje priznanje. Dodir je za Ferenczija imao značenje korektivnog emocionalnog
iskustva. Njegov pristup je pored uticaja na Rajha snažno delovao i na formiranje
Bioenergetike i Somatske Ego Psihologije.
Alfred Adler sa svojim Telesnim dijalektom utiče na Stanley Keleman-a i njegove
energetske studije u Somatic proces worku (rad na telesnom procesu).
Otto Rank sa svojom traumom rođenja snažno utiče na Boadelinu Biosynthesis i na Školu
perinatalne psihologije.
K.G.Junga prizemljuju u telo Malcolm Brown sa svojom Organismic
Psychotherapy i Jacob Stattman sa svojom Unitive Psychology.
Istovremeno, samo Rajhovo učenje se grana na više pravaca na koje utiču različita
opšta usmerenja u psihologiji i psihoterapiji :
1. Psihoanalitička doktrina određuje: Medicinsku orgonomiju na čelu sa Bejkerom i
Bioenergetiku Aleksandra Lovena, kao i iz nje izvedenu Hakomi terapiju Rona Kurca, itd.

53
2. Humanistička psihologija utiče na : Radix Charlsa Kelly-a, Video Geštalt Barry
Goodfield-a (setimo se da je Rajh vidno ì uticao i na samog Fritza Perls-a), Body-Scripts
transakcionaliste ì Josepha Cassius-a, itd.
3. Transpersonalna (spiritualna) psihologija deluje na : Core Energetics (sržna energija)
Jhona Pierrakosa, Body-mind Kena Dychtwald-a, Biosynthesis David Boadella-e,
Diamond Approach Hamed Ali (Dijamantski pristup), Somatska meditacija Graf von
Durkheim-a itd.
Zbog toga nije ni čudo da se krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina
ovog veka javlja pokušaj objedinjavanja ovih najrazličitijih škola koje rade sa telom i
psihom a sve više i sa duhom. Prihvata se zajednički naziv: TELESNE PSIHOTERAPIJE.
Svaka škola zadržava i nastavlja da razvija svoje specifičnosti, ali se formiraju opšti
zajednički kriterijumi prakse i obuke.
Direktan rad sa telom klijenata obavezuje telesne psihoterapeute na poštovanje
veoma visokih etičkih standarda koji su detaljno definisani. Oni se odnose na principe
ugovaranja terapije, poverljivosti svih informacija, obavezu terapeuta da bude energetski,
emocionalno i kognitivno prisutan i centriran u terapijskom odnosu, da stalno procenjuje
terapijski proces i svoj doprinos klijentovom blagostanju u odnosu na koga je dužan da
bude iskren, da poštuje njegove fizičke, personalne, spiritualne, religiozne i političke
granice, da ga ni na koji način ne eksploatiše (“princip moći”, “seksualni princip”) i da
vodi računa o vanterapijskim odnosima koji direktno ili indirektno utiču na terapijske.

Slika 23

54
Principi rada u telesnoj psihoterapiji

V.Rajh, u svom radu, napušta jezik objašnjenja koji se bavi dijagnozama,

analizama, kategorizacijom i klasifikacijom jer taj jezik potiče “iz glave” i obično služi
kao odbrana protiv svesnosti o značaju tela. On se hvata u koštac sa energijom tela
koristeći jezik istraživanja koji je otelotvoreni jezik, pomaže čoveku da se poveže sa
svojim iskustvima i sa iskustvima drugih.

Terapija, uopšte, koristi tri jezička sistema ili dijaloga: jezik reči, jezik tela i, kao
treći, dijalog između ta dva jezika. Psihoanalitičari, primarno, koriste jezik reči, rahijanski
terapeuti ističu jezik tela. Telesni terapeuti moraju da razumeju dijalog između reči i
telesnih ekspresija i usmere osobu da napusti jezik objašnjenja i nauči jezik istraživanja.
Etiologija većine problema klijenata je konstantna represija koja često započinje
još u ranim danima, a obuhvata i seksualnu i fizičku i emocionalnu i psihološku represiju.
Ona se manifestuje na telu u vidu psihosomatske memorije u višestrukim slojevima. Pošto
ljudi nisu glave koje hodaju, već imaju i tela, ne možemo da ignorišemo telesne procese
koji su fiziološka osnova mnogih tzv. duševnih poremećaja. Analiza, sama po sebi, teško
(da li uopšte?) dopire do tih fizičkih i fizioloških represija na koži, mišićima i, čak dalje,
do samih telesnih ćelija. Telesna psihoterapija, koja objedinjuje rad na telu i umu, može
da bude vrlo efikasna u poništavanju ovih ustaljenih obuzdavanja i u oslobađanju tela i
uma od represivnih efekata. Konačni cilj je osloboditi životnu energiju i usmeriti je u
pravcu jasnoće, slobode, ljubavi, poštenja, empatskog poštovanja i radosti.
Jedan od zadataka telesne psihoterapije je da pomogne čoveku da dođe do svojih
osećanja i da ih artikuliše, da se od otuđene karakterne strukture pomeri ka proživljenoj
komunikaciji i kontaktu. Oslobađanje životne energije kroz telesni rad stvara visok
energetski potencijal i kreira pulsaciju koja je preduslov produbljivanja odnosa sa drugim
ljudima. Nije cilj da se eksplodira već da se pulsira, nije cilj act-out već act-in. Važno je
da čovek nauči da kaže ono što misli i da misli ono što kaže; da oseća ono šta govori i da
govori ono što oseća. Ako osoba govori jedno a njeno telo drugo, telesni terapeut postaje
prevodilac između jezika reči i jezika tela, otvara dijalog između njih, integriše govor i
osećanja, pokret i zvuk, ton glasa i ton mišića. Na taj način pomaže stvaranju kvalitetnije
komunikacije između glave i trupa i energija može lako da se kreće u oba pravca - od
glave ka trupu, od trupa ka glavi. Tako se uspostavlja vertikalno spajanje, tj. celovitost

55
jedne osobe.
U susretu dve osobe dolazi do horizontalnog spajanja: reč na reč, telo na telo, srce
na srce. Taj prenos energije između dve osobe je ukršten. Prvo se uspostavlja vertikalno a
zatim horizontalno spajanje. To predstavlja energetski most između dva čoveka, sa dve
strane: ja ka tebi, ti ka meni. Kada je taj most dobro uspostavljen govorimo o istinskom
slaganju dve osobe. Energija teče slobodno u dva pravca, kreira čistu komunikaciju,
efektivnu radnu sposobnost, razmenu humanosti i rast koji donosi zadovoljstvo. Tada
možemo govoriti o pravom transferu. Ako taj most nije dobro uspostavljen onda je
komunikacija uznemirujuća, blokirana, zavodljiva i manipulativna, previše pasivna ili
previše aktivna, u svakom slučaju nekvalitetna. Pravi rad na transferu je onda kada
pomognemo sebi i drugima da se pomerimo sa destruktivnih obrazaca interakcije ka
kreativnim obrascima.

Tehnike

Iako se radi o posebnoj grani psihoterapije, i ona sama obuhvata čitav niz različitih
i, ponekad, potpuno odvojenih pristupa. Njihov “zaštitni znak” je rad na telu koji
podrazumeva dodir, pokret, disajne tehnike. U tom kontekstu postoji povezanost sa
telesnim terapijama, somatskim tehnikama i nekim komplementarnim medicinskim
disciplinama, ali isto tako i suštinske razlike.
TP se razlikuje od čisto telesnih tehnika, poput masaže i fizioterapije, ili čisto
verbalnih, kao što je psihoalaniza, u tome sto se koncentriše na interakcije između
klijentovih mentalnih reprezentacija i njihovih telesnih fenomena. Jedan od glavnih
fokusa u TP je psihosomatska integracija individue, a to podrazumeva razmatranje svih
aspekata uma, tela i, u nekim slučajevima, duha.
U telesnoj psihoterapiji postoje izuzetno bogate i razvijene kako verbalne tako i
neverbalne tehnike, metode i modaliteti. One su nastale kao rezultat isprepletanih uticaja
njenih osnivača, komunikacije sa dodirnim naučnim disciplinama ali i bogatstvom koje se
otvara posle integracije tela i duha. Svaka od ovih tehnika je zanimljiva ali nama prostor
dozvoljava samo da nabrojimo neke. Matični Rajhova vegetoterapija iz koje se granaju
primarni pristupi: Bejkerova Orgonomija, Lovenova Bioenergetika, Pijerakosova Sržna
energetika, Kelijev Radix, iz kojih kao druga generacija nastaju: Boadelina Biosinteza,
Bodinamika danskih autora, Biodinamika Gerde Bojasen, razne analitičke TP,

56
Funkcionalna TP, Hakomi, Integrativno respiratorna terapija, Terapija pokretom,
Somatski proces, Psihosomatska integracija, Perinatalna psihoterapija, Psihomotorna
terapija, Biosistemska Psihologija, Karakterna Analiza, Životnoenergetska terapija,
Organizmička psihoterapija, naša TePsinteza itd.
Izuzetna snaga i bogatstvo ovih tehnika je omogućila da se samo u Evropi oformi
oko 50 škola TP sa svojim specifičnostima. Ipak, sve one poštuju osnovne odrednice i
karakteristike TP kao grane psihoterapije, glavne principe rada TP, zajedničku definiciju
i zajednički etički kodeks.

Indikacije za telesnu psihoterapiju

Uopšte, što se tiče indikacija, sve vrste telesne psihoterapije naglašavaju holistički
način mišljenja, tj. na sve psihičke probleme se gleda kao na posledicu karakternog i
muskularnog oklopa u sklopu jedinstva duha i tela a u skladu sa tim jedinstvom i
njegovim zakonitostima se pristupa tretmanu. (zato je prevođenje u dijagnostičke
kategorije pomalo veštačko za telesnog terapeuta i ustupak konvencijama vrlo ograničene
upotrebljivosti.)
Radi se sa različitim tipovima klijenata: psihološko-psihijatrijskim klijentima;
graničnim, traumatizovanim i adiktivnim klijentima; klijentima sa psihosomatskim
simptomima; svim tipovima psihoneurotičnih i karakterološki izmenjenih klijenata; sa
tzv. “zdravim” klijentima koji žele da unaprede životne veštine, odnose, seksualnost,
komunikacijske veštine ili psihosomatsko funkcionisanje.
Specifične grupe klijenata uključuju različite vrste umetnika, sportiste, decu,
adolescente, povratnike sa hospitalnog lečenja, žrtve udesa i posttraumatskog stresnog
poremećaja, alkoholičare i narkomane u apstinenciji i oporavku, ljude sa problemima
telesne slike (poremećaj ishrane), itd.
Svaki od modaliteta TP se razlikuje od ostalih po nekim svojim specifičnostima
koje ih čine više ili manje efikasnima u odnosu na različite tegobe klijenata. Tako su npr.
neke metode indikovane za preterano oklopljene klijente (Biodinamika Gerde Boyesen ili
Radix i sl.), dok su druge kontraindikovane za odredjene poremećaje (npr. duboka
regresija u radu sa post traumatskim poremećajima). Samo se mali broj tehnika može
koristiti kod svih klijenata - nego se obično čini izbor.
Iskustva pokazuju da se telesne psihoterapije mogu takodje vrlo uspešno

57
kombinovati sa verbalno orijentisanim psihoterapeutskim usmerenjima. Iznad svega,
iskustvo nam pokazuje da su TP nezamenljive ako problem sa kojim se radi potiče sa
preverbalnog stadijuma. Jer, kako direktno preverbalne fenomene tretirati verbalno ?
Uopšte se smatra da je TP dobro zasnovana i efikasna pomoć u slučajevima
emocionalnih, mentalnih ili psiholoških problema, pogotovo tamo gde je u značajnoj meri
uključeno telo, bilo da proces te osobe utiče na telo ili da se doživljava u telu ili rezultira u
fizičkim ili psihosomatskim simptomima. TP se može upotrebiti bilo za otklanjanje
simptoma ili da bi se steklo razumevanje procesa koji se odvija. TP je takodje dobar put
za psihološki rast i emocionalno sazrevanje.

Efikasnost primene TP

Mada se počeci TP vezuju za intuitivan pristup i empatiju, savremena naučna

validacija TP nam nudi ogroman broj publikacija, istraživanja, studija slučajeva, trening
izveštaja, antologija, kliničkih evidencija, projekata, akademskih objavljivanja, itd.
Naravno, ograničenja koja se odnose na istraživanja u psihoterapiji uopšte važe i
ovde zbog velikog broja faktora koje treba podvesti pod kontrolu. Zbog toga su
istraživačke studije primorane da specifikuju pitanja cilja, uzorka, uslova, itd, što otežava
uopštavanja i zaključivanja o globalnoj efikasnosti. Ipak, desetine specifičnih
istraživačkih studija potvrđuju da TP ima efekat dobrobiti jedne ili druge vrste (John
May,1997; Caldwell C, 1997). Efekti poboljšanja su pronađeni u istraživanjima dece,
studenata koledža, odraslih, ambulantnih pacijenata, hospitalizovanih, belih, crnih itd.
Efekti poboljšanja se odnose na: povećanje životnog zadovoljstva, poboljšanje stava o
sebi i drugima, poboljšanje stava prema svom telu, poboljšanje lokusa kontrole,
poboljšano seksualno funkcionisanje, smanjena anksioznost, poboljšani odnosi, itd. U
literaturi se često citira naša studija u kojoj smo našli da kratka TP omogućava
prevazilaženje zastoja u tekućim verbalnim terapijama (Klisić,Lj,1978).
Do skoro je efikasnost dodira bila samo indirektno potvrđena, odnosno, postojalo
je mnogo obimnih ali nespecifičnih istraživanja na tu temu. Npr. Hunter & Struve, 1997,
ili Bonnet & Millet, 1971, su pokazali da dodir ima snažan uticaj na psihofiziologiju, kao
i kako se određene forme dodira razlikuju u uticaju. Prikupljeno je mnogo kliničkog
znanja među telesnim psihoterapeutima koji koriste dodir. Dodirivanje angažuje, sem
korteksa, i limbički sistem i druge primitivnije nekortikalne strukture. Smatra se da i na

58
taj način, putem dodira, terapeut je u stanju da komunicira sa celom osobom i to znatno
više nego u isključivo verbalnoj terapiji.
Švedska naučnica, prof. Kerstin Moberg je istraživala fiziološke aspekte dodira i
naučno dokazala da se prilikom dodira luči hormon oksitocin koji ima povoljan i lekovit
efekat na naš organizam u smislu relaksacije i izazivanja psiho fiziološke anti-stresne šeme
koja omogućava interakcije, smirenost, lečenje i rast. Znači, istraživan je (2004) direktan
rezultat dodira i rezultati premašuju sve prethodne naučne postavke o važnosti i lekovitosti
dodira.

Slika 24
Velika istraživanja, sprovedena širom Amerike i celog sveta (1982 – 2004) na čelu sa
prof. Bessel van der Kolk (Boston University) o neurobiologiji traumatskog iskustva i
procesovanju traume kroz somatsko iskustvo kao i procene uspešnosti tretmana,
nedvosmisleno ukazuju na nezamenljivu i ključnu ulogu Telesne psihoterapije u tretmanu
trauma.
Staro lečenje razgovorom, tipično za verbalne terapije, se nije pokazalo od vrednosti u
tretmanu traume. Naprotiv, dokazano je da je kontraproduktivno: klijent beži u razgovor sa
terapeutom, jer ne može da podnese da oseća svoje telo. Sve dok je terapeut sa njim u
verbalnom setingu, on se uspešno brani od unutrašnjeg iskustva tela koje jedino može doneti
razrešenje. Reči ne mogu da integrišu poremećene šeme senzacija i akcija koje čine srž
traume. Tretman ustvari treba da integriše senzacije i akcije u kojima se pacijent zaglavio,
“Sve dok ljudi ne osećaju svoja tela, mi gubimo njihovo i svoje vreme pokušavajući da
radimo psihoterapiju.”

59
 Rezultati istraživanja ukazuju da je telesna psihoterapija najefikasniji način da se
tretiraju traume.
Takođe, istraživanja Babette Rothschild ukazuju na to da se bez rada na telesnoj
svesnosti ne može uspešno razrešavati problem PTSP.
I tako, polako, na bazi naučnih istraživanja, Telesna psihoterapija se sa dosadašnje
margine pomera u jednu od glavnih struja u psihoterapiji.
Trenutno je u toku jedna ogromna, višegodišnja studija o efektima telesne
psihoterapije na univerzitetima u Tubingenu i Hajdelbergu koju vode Soeder, Kaschke, i
drugi. Dosadašnji rezultati obrađivani od 1999. pa na dalje, ukazuju na visoku efikasnost
TP u prirodnim uslovima ambulantnog tretmana. Vrste problema kao što su anksioznost,
depresija, somatske žalbe, samoefikasnost itd, tretirane su telesnim psihoterapijama.
Efekti tretmana su pokazali uspešnost ne samo na statističkom nego, još važnije, na
kliničkom nivou značajnosti.
Ova i slične studije treba da olakšaju prevazilaženje predrasuda i strahova od
dubina sopstvene prirode kao i da upoznaju sa ovom, inače u stručnim krugovima
relativno nepoznatom, iako prvom granom psihoterapije - TELESNOM
PSIHOTERAPIJOM.

Slika 25.

60
Tepsinteza (TePsintezis)

U našoj zemlji, još od 1976, razvijamo posebnu školu telesne psihoterapije koju
smo nazvali Telesna psihoterapeutska sinteza ili, skraćeno, TePsinteza. Na nju su uticale
neke škole telesne psihoterapije kao što su Radix, Vegetoterapija, Biosinteza,
Bioenergetika, Bodynamic, Sržna telesna psihoterapija itd. ali i bogata tradicija naših
naroda u prihvatanju dodira i neverbalnoj ekspresiji. Pošto je u našoj narodnoj tradiciji
dodir pozitivno vrednovan i upotrebljivan mnogo više nego u zapadnim kulturama, mi se
trudimo da i dalje razvijamo tu sintezu i kreativno je unapredimo. Ipak, evidentno je da se
čak i naši ljudi teško nose sa civilizacijskim zidom straha od sopstvene telesnosti.

Slika 26. Osmeh

Tokom trening programa studenti uče bazične principe koji su zajednički za sve telesne
psihoterapije kao i izuzetno bogat repertoar verbalnih i neverbalnih dijagnostičkih i terapeutskih
tehnika. Lični rad se podrazumeva tokom celog trening programa a primena naučenog se
supervizira. Diplomirani psihoterapeuti TePsinteze na osnovu završenog trening programa dobili
su Evropski sertifikat za psihoterapiju - ECP. Nosioci ECP i psiholozi Elida Faganel, Svetlana
Vukojević Deleon, Jelena Mutavdžić-Vojnović i Ana Ristović Peković već niz godina asistiraju
osnivaču škole kao najiskusniji telesni psihoterapeuti kod nas. Razvoju škole su, pored njih,
svojim radom značajno doprineli kolege, diplomirani psiholozi i lekari, od kojih su neki i pred
diplomiranjem u TePsintezi: Ljiljana Jovanović, Biljana Zubović, Nebojša Milićević, Vesna
Erceg, Dragana Hajduk, Mihajlo Hajduk, Orfej Radisavljević, Ida Teodosijević, Koviljka
Stamenković, Olgica Najdanović, Biljana Marković, Aleksandra Milunović, Suzana Kalam,
Daliborka Janić, Siniša Prodanović, Koviljka Miličević-Bubnjević, Ivana Stojanović, Vesna
Jotić, Nikola Đorđević, Olga Vuličević, Maja Klisinski, Saša Bogdanović, Jelisaveta Petrović,
Igor Pavluković, Olivera Pašić, Predrag Životić, Elena Kuzmanović i mnogi drugi psiholozi,

61
lekari i stručnjaci srodnih disciplina koji su nam se pridružili kasnije.
Pošto je Telesna psihoterapija jedina psihoterapija koja dopire i do preverbalnog nivoa
razvoja i radi na sistematski način sa preverbalnim fiksacijama, razumljivo je veliko
interesovanje među kolegama za ovaj metod psihoterapije.
Specifičnost naše škole je teorija razvoja orgazma i izučavanje funkcije blaženstva, kao i
teorija razvoja agresije u pravu moć. Prvo je nastavak istraživanja W.Reich-a u oblasti tabua i
funkcije orgazma, a drugo se nadovezuje na instiktiviste.
Iako je agresivnost obrađivana u okviru raznih teorijskih sistema (akademski,
bihejvioralni, humanististički, psihoanalitički, fenomenološki, egzistencijalistički, itd) u
psihologiji kao nauci uglavnom preovladava mišljenje da je to jedan nejasan i
protivurečan pojam. Postavljene su razne instiktivističke teorije (McDugal, Frojd,
Hartman, itd) shvatana je kao reakcija na frustracije, itd. ali je i pored svega toga
agresivnost ostala u velikoj meri nejasna. Onda sam došla na ideju da posmatram agresiju
kroz spektar razvoja. To mi je pomoglo da malo bolje shvatim iracionalnosti rata i da se
lakše nosim sa zadacima koji su bili preda mnom.
Najmračnija ljudska potreba da se vlada drugima je, po mom uverenju, samo jedan
ćorsokak pravilnog razvoja moći koji rezultira blaženstvom čime mračna vlast nad drugima
nikada ne rezultira, pored ostalog.
Izučavanje evolucije nagona za samoodržanjem u smislu razvoja stepena slobode
mi daje osnovu da predložim TEORIJU RAZVOJA AGRAZMA. Predložen je kontinuum
agresija-moć i obrađene faze razvoja: Primitivna agresija, Destrukcija, Manipulativna
agresija, Pasivnost, Asertivnost, Stvarna Moć, Nedualna svemoć.
Rajh je formulisao tabu seksualnosti kao nešto što narušava fizičko, a i psihičko zdravlje.
Usmerila sam našu pažnju na postojanje još dubljeg tabua - tabua blaženstva koji je u osnovama
naše potrošačke civilizacije i održava naše otuđenje na dubljem nivou.
Teorija razvoja orgazma smatra da se orgazam razvija paralelno sa razvojem svesti i da se
praćenjem razvoja orgazma može istraživati i meriti i sam razvoj svesti.
Sa psihološke tačke gledišta, svest je psihološka funkcija koja se razvila iz potrebe
odlaganja reakcija, zbog adaptacije i preživljavanja, a glavna namena joj je povećanje stepena
slobode u donošenju odluka. Mi ističemo da postizanje tog cilja može biti praćeno predivnim
nagradama - ekstazom i blaženstvom. Suština razvoja orgazma i jeste učenje odlaganja
neposredne, instiktivne reakcije i povećanje stepena slobode u donošenju odluka.
Klasifikacija stupnjeva orgazma bi mogla da, u svom najgrubljem obliku, ovako da

62
izgleda : jednostavni, blokirani, zreli, nedualni.
Znači, od početnog stupnja - jednostavnih, prostih orgazama, sličnih životinjskom
nivou, pa preko privremenih blokada, učenjem odlaganja neposredne reakcije,
sadržavanja i kanalisanja, tek dolazimo na ljudski nivo zrelosti i slobode u donošenju
odluka, koji se na kraju, usklađivanjem, pretvara u božanski nivo potpunog jedinstva sa
svim što postoji.
Zbog toga teorija razvoja orgazma i tvrdi da je funkcija orgazma psihičko i fizičko
zdravlje, kao i produžetak vrste, a funkcija blaženstava je da nas na socijalnom nivou vodi
ka jednoj humanijoj civilizaciji a na individualnom nivou - razvoj svesti.

Slika 27

63
 V RADIX - kreativni potencijali

Cilj Radix edukacije je otvaranje kapaciteta za proživljavanje dubokih i spontanih

emocija (što se zove edukacija o osećanjima) i rast u sposobnosti da se živi svrhovito (što
se zove edukacija o svrsi). Tokom edukacije se radi na integraciji mišljenja, osećanja i
ponašanja.
Radix pripada humanističkoj struji u psihoterapiji čiji je cilj širenje svesti i
psihički rast. U pokretu za “ljudske potencijale” se psihoterapija shvata kao pomoć u rastu
jedne ličnosti i zato Keli smatra da je prikladniji naziv - edukacija. Ova edukacija
podrazumeva učenje veština življenja, međuljudskih odnosa i autentičnog opažanja sebe i
svojih emocija. Radix se definiše kao reedukacija u svrsi i osećanjima zato što smo svi to
nekada znali, pa potisnuli. Cilj Radix edukacije je otvaranje kapaciteta za proživljavanje
dubokih i spontanih emocija kao što su radost, bes, bol, strah, uživanje u orgazmu,
poverenje, ljubav, itd. (što bi bila edukacija osećanja), i rast u sposobnosti da se živi
svrhovito i u skladu sa najdubljim osećanjima, odabere i razvija moralni i vrednosni
sistem (što bi bila edukacija o svrsi)

Slika 28

Čarls Keli je osnovao Radix institut 1960. godine i tamo se bavi nastavljanjem
Rajhovog rada, istraživanjima i edukacijom. Radix institut je danas jedna vrsta usko
specijalizovanog univerziteta koji razvija teoriju i praksu rada na telu, kao i edukaciju u
ovoj oblasti psihoterapije.

64
 Keli je 1950. godine postao Rajhov učenik. Opčinjen njegovim
revolucionarnim otkrićima, Keli se sve više angažuje na njihovom
sprovođenju u život, istražuje sa Rajhom i doprinosi rajhijanskom
časopisu objavljujući svoje radove, a posle Rajhove smrti nastavlja
razvoj njegove teorije. Pre priključenja rajhijanskom pokretu Keli
je radio kao klasični eksperimentalni psiholog. Takođe se bavio
istraživanjem Bejtsove metode za poboljšavanje viđenja i na tom
polju je i doktorirao. Kasnija integracija Bejtsovih i Rajhovih
postavki se pokazala izuzetno uspešna i plodonosna. Keli je predavao na nekoliko
univerziteta i sada je jedan od vodećih članova više profesionalnih udruženja kao što su:
Američko psihološko udruženje, Udruženje za humanističku psihologiju, Udruženje
grupne psihoterapije, Društvo za naučno istraživanje seksa, itd.

Slika 29
Keli – Radix simbol
Pošto posle Rajhove smrti nije bilo naučne ustanove koja bi se bavila razradom i
autentičnom primenom njegovih ideja, Keli 1960. godine osniva “Interscience Research
Institute” koji se na žalost ne razvija onako kako je želeo zato što je bilo isuviše rano za
tako nešto. Psihoterapija je šezdesetih godina išla drugim tokovima. Shvativši to, Keli se
povlači i baca na praćenje “životne energije” i pokušava da vođen Rajhovim
pretpostavkama zađe dublje u objašnjenje tajanstvenih tokova njenih kretanja. On smatra
da je naredna decenija dala najvažnije otkriće njegovog života - odgovor na pitanje koje je
Rajh sebi postavio - zašto se stvara muskularni oklop. Kao što ćemo kasnije videti, otkrio
je da se ljudska volja i kontrola koje su sazdale današnju civilizaciju okreću protiv čoveka
oklopljavajući ga. Sa svojom ženom Erikom, Keli je počeo da vodi grupe dobrovoljaca
svojom intenzivnom metodom. Rezultati su se ubrzo pročuli, pa se institut širi i postaje
organizovana škola rajhijanske prakse, koja obučava stručnjake širom sveta i koja dalje
istražuje zakonitosti kretanja životne energije u ljudskom telu. Zvanični časopis je od
1960. do 1965. godine bio “Kreativni proces”, posle čega su bile izdate serije
monografija, a od 1978. godine izdaje časopis “Radix žurnal”.

65
 Kelijevo učenje se takođe bazira na konceptu životne sile koju on naziva “radix”.
Radix pulsira u ritmičkim širenjima i skupljanjima sistema. Ako je pulsiranje
onemogućeno blokadom nastaje poremećaj u toku životne energije. Ta blokada za Kelija
takođe pulsira i on je naziva kontrapulsacija.

Re – edukacija u osećanjima i svrsi

Pošto prihvata koncept psihološkog rasta i sazrevanja, Keli svoj rad ne naziva
psihoterapijom, već ga naziva edukacijom o osećanjima i smislu života. Ljude koji mu
se obraćaju za pomoć on takođe ne naziva pacijentima nego studentima. Dakle, on ne
smatra da je reč o bolesti kada se radi o tzv. neurotičarima, već on te tegobe tumači kao
zastoj u psihičkom rastu koji se odgovarajućom edukacijom može prevazići. Cilj radix
edukacije je otvaranje kapaciteta za proživljavanje dubokih spontanih emocija (što
se zove edukacija o osećanjima) i rast u sposobnosti da se živi svrhovito (što se zove
edukacija o svrsi) Takvo shvatanje je bliže holističkom pristupu u medicini. Keli dovodi
u pitanje postojanje tačke izlečenja kao mehanicističko mišljenje i više je sklon da govori
u terminima kontinuiranog psihološkog rasta koji ima različite nivoe.
Pre nego što započne edukaciju o osećanjima, čovek mora da odluči da li hoće da
živi punim životom ili ne. To znači da može odabrati ili da živi kao do tada, snižavajući
nivo osećanja da bi izbegao bol, sa saznanjem da isti proces koji slabi bolna osećanja,
slabi i ona koja predstavljaju radost i uživanje, ili da zaista živi svoj život osećajući i bol i
radost u punoj meri. Ukoliko se odluči za pun život, onda se radi na ponovnom
uspostavljanju sposobnosti za izražavanje blokiranih emocija: radost, bol, tuga, užas,
ljubav, bes, očaj, sreća, itd.
Represivnim vaspitanjem dete je dresirano da prestane da oseća mnoge emocije i
da prestane da ih izražava. Dete ne sme da pokaže bol kada ga nešto boli, nego mora da
bude vedro i spokojno pod okriljem svojih roditelja koji nemaju vremena za njegove
bolove, nego su okupirani brojnim zahtevima, nesposobni da odaberu samo neke od njih i
posvete im se, već otuđeni od svojih ciljeva, kompulzivno nastoje da sve postignu,
zahtevajući od deteta to isto.
Takvo dete, primorano da sputava izražavanje svojih emocija postepeno gubi
sposobnost da ih uopšte izrazi i onda kada to hoće. U radix edukaciji o osećanjima se
ponovo probija put za izražavanje zaboravljene emocije. Na primer, muškarci često
blokiraju izražavanje tuge i slabosti, a žene agresije i jačine.

66
 Važno je naglasiti da se studentu ne govori šta da oseća nego samo kako da se
opusti i prepusti onom osećanju koje iz njega teži da izbije. Znači, to je učenje da se
odbaci svesno upravljanje i voljna kontrola nad emocijama i da se prepusti spontanom
toku one emocije koja se pojavljuje. Naravno, student zadržava sposobnost da blokira
emociju kada nije situacija pogodna za njeno ispoljavanje.
Pošto se uglavnom radi o veoma burnom ispoljavanju emocije svi se veoma uplaše
kada taj proces otpočne ili kada vide druge koji su “ušli u svoja osećanja”. Taj čest strah
za one koji ne umeju da se predaju spontanom toku emocije, uobličava se u strah od
gubitka kontakta sa realnošću, ili odlaska u psihozu, ili u strah da se ne povredi ili da ne
povredi nekoga drugog itd. Međutim, godine praktikovanja ove metode su pokazale da još
nijednom niko nije otišao u psihozu niti nekog povredio. Ipak, ono što stvarno predstavlja
rizik u ovom radu je da posle poboljšanog kontakta sa samim sobom čovek oseti svu
dosadu i mizeriju dosadašnjeg sigurnog i “umrtvljenog” života i poželi da ga menja.
Moguće je da mu stari posao više ne odgovara, moguće je da mu stari prijatelji gube
privlačnost ili da mu bračni partner više ne odgovara. Čovek je onda primoran da uloži
napor da bi ostvario način života koji ga više ispunjava. Oni koji se odlučuju za radix rad,
treba da budu svesni da su odlučili da se otvore u jednom svetu koji je iracionalan, u
jednoj protiv života orijentisanoj civilizaciji, smatra Keli. Blokovi i mehanizmi odbrane
postoje sa razlogom jer štite od bola, mada time i umanjuju radost.

Slika 30 Pesma
Kada neko hrabro odlučuje da potpunije živi svoj život i dublje oseća sreću, treba
da bude svestan da će i bol koji nanosi današnje opšte ustrojstvo života jasnije osećati.
Ako prihvati taj rizik, omogućiće sebi da dođe do svojih pravih osećanja i emocionalno
raste, kako tvrdi Keli kao zagovornik “nove edukacije”.
Kad se oslobode osećanja i prodube kreativne sposobnosti, šta sa tom ogromnom

67
oslobođenom energijom koja nam je na raspolaganju? Životinje se rukovode instinktom, a
čovek? On mora sam da postavlja svoje ciljeve. Keli smatra da je edukacija o svrsi
življenja podjednako važna kao i edukacija o osećanjima. U toj tački on nastavlja da
razvija Rajhovu misao. Mada je video da je muskularni oklop povezan sa represivnim
vaspitanjem dece, Rajh nikada nije mogao da da precizno objašnjenje nastanka
muskularnog oklopa. Keli smatra da je on proizvod cilju usmerenog ponašanja. Drugim
rečima, sposobnost da se blokira tok životne energije muskularnom napetošću je važna
funkcija koja omogućava ljudsku svrsishodnu aktivnost uopšte.
Od svih životinja samo je čovek u stanju da odabere cilj, blokira spontana osećanja
i energiju usmeri u određenom pravcu gradeći kuće, oruđa, civilizaciju ... . Nasuprot tome
kada je cilj biološki određen, automatski se odvija i stremljenje ka tom cilju. Na primer,
ne javlja se konflikt između osećanja jedne životinje i njenog -cilju- usmerenog
ponašanja. Kada je cilj individualno a ne instinktualno određen, nema više tog
automatizma i često dolazi do konflikata između osećanja i svrhe. U tom slučaju je
potrebno angažovanje volje i napora da bi se održao odabrani pravac usmeravanja
energije. Rezultat takvog pritiska može da bude hronična napetost i nemogućnost
opuštanja uz gubljenje sposobnosti izražavanja dubokih emocija. Međutim, to ne mora da
se desi. Keli ističe da muskularni oklop nije rezultat svrhe same po sebi, nego u stvari
rezultat svrhe u ranom i parcijalnom vidu. Naše umrtvljavanje oklopljavanjem najčešće
izaziva kompulzivna borba za ciljeve koji nisu stvarno naši i koje zapravo mi ne
razumemo, nego su ih roditelji i socijalna sredina utisnuli u nas.
Većina ljudi po ceo dan izvršava zadatke čiji im je značaj intimno nejasan. Oni idu
u školu, na posao, rađaju decu i umiru, bez da su stvarno razumeli zašto rade ono što rade.
Ciljevi koji ih rukovode u životu su nametnuti od sredine u kojoj žive i oni ih ne osećaju
kao svoje. U tom smeru se iscrpljuju svi njihovi napori.
Samo retke individue, po Keliju, uspevaju da razmisle o ciljevima i izvrše
selekciju među njima, vodeći računa o svojim sposobnostima i ubeđenjima i da planiraju
životni tok poštujući svoj unutrašnji sklad i integritet. Tokom edukacije o svrsi se traga za
pravim individualnim ciljevima koji ne oklopljavaju, jer su u skladu sa onim što nas
inspiriše, nosi, sa vrednostima u koje verujemo, tj. u skladu sa osećanjima.
Kad uporedimo radix sa orgonomijom ili bioenergetikom, vidimo da se glavne
razlike svode na to što radix pripada humanističkoj psihologiji za razliku od
psihoanalitičke orijentacije. Keli smatra da cilj radix rada je rast, a ne veštačka tačka

68
izlečenja u smislu uklanjanja simptoma, i shodno tome i tehnike rada su nešto drugačije.
U radixu se grupni rad primenjuje više nego što se to radi u bioenergetici. Glavna radix
tehnika se zove “intenziv” a to je sesija dubokog emocionalnog oslobađanja, koja se
ponekad radi u grupi a ponekad individualno. U seminarima orijentisanim na rad sa
osećanjima, intenziv se radi uz podršku male grupe. Svaki član te grupe pomaže, pod
rukovodstvom psihoterapeuta, u intenzivu ostalih članova i svaki, kad na njega dođe red,
uzima svoj intenziv. Kad se rade grupne tehnike, obično se radi u “parovima za vežbu
osećanja”. Učesnici se izdvajaju u parove i članovi svakog para rade naizmenično, dok
terapeut daje instrukcije obojici za radix vežbe koje potpomažu oslobađanje emocija.
Obično jedan učesnik iz svakog para leži na strunjači i aktivno radi, dok drugi sedi ili
kleči pored njega i radi pod direkcijom, u smislu prisutnosti za kontakt očima i pomaže i
telesnim aktivnostima koje imaju za cilj popuštanje oklopa. Keli je tehniku rada sa
lampicama koja vodi poreklo od individualne procedure iz medicinske orgonomije
prilagodio grupnoj formi oslobađanja oklopa oko očiju. Međusobno otkrivanje je tehnika
koja se radi u parovima i u kojoj se kombinuje geštalt sa radom na telu. Aktivni član para
razgovara u fantaziji sa nekim, važnim za njega na nivou osećanja, dok partner pod
direkcijom voditelja putem rajhijanskog rada na telu pomaže oslobađanje blokova koji
zadržavaju osećanja koja se po pravilu pojavljuju u toj vežbi. Postoji mnoštvo drugih
radix tehnika koje se primenjuju u okviru opšteg načina rada sa parovima kao što su na
primer: nazalni rad sa zvukom, divljanje, psihosomatske fraze, sedenje uza zid, udaranje
peškirom, leptir itd. Svrha rada sa parovima u kontekstu povezanih vežbi je da prvo
priprema i otvara onoga sa kim se radi za rajhijanska iskustva dubokog emocionalnog
oslobađanja, a posle mu pomaže da integriše i razume proces menjanja koji ta iskustva
omogućavaju.
Radix orijentacija posebno naglašava značaj prevencije u svakodnevnim uslovima
života, što znači da prihvata edukativni model koji se usmerava ka rastu ličnosti i razvoju
za normalne ljude. Ciljevi radix rada se razlikuju od ciljeva orgonomije i bioenergetike.
Umesto izlečenja neuroze otvaraju se kapaciteti rasta ličnosti.
Suština ovog rasta je vegetativna promena koja podrazumeva povećanje mogućnosti da se
dožive i izraze duboka osećanja na adekvatan način u toku svakodnevnog života. Te
mogućnosti koje se razvijaju tokom rada sa radixom su, na primer, da neko postane
sposoban da plače ili da izrazi bes, a naravno u prigodnoj situaciji, kao i da bude u stanju
da se prepusti doživljaju orgazma.

69
 Vrlo malo dete je otvoreno svojim osećanjima, ali nije u stanju da ih blokira, i na
taj način je “žrtva” svojih osećanja. Ono mora da izrazi svoj bes ili da otplače svoj bol.
Rastući, ono postaje sposobno, uz veliku cenu, da blokira osećanja, što dolazi kao
posledica razvoja volje, i da ne bude više njihova žrtva. Na nesreću, taj proces blokiranja
koji preduslovljava razvoj muskularnog oklopa koji je otkrio Rajh, postaje duboko
ukorenjena navika, i malo dete koje je jednom bilo žrtva svojih osećanja, postaje starije
dete ili odrastao čovek koji više ne može da se prepusti svojim osećanjima i tako postaje
žrtva svojih blokova. U toku radix rada blokovi se olabavljuju, ali se ne uništavaju, tako
da student nije više žrtva ni blokova ni osećanja, nego prvi put dobija mogućnost da se
prepusti osećanjima ako to hoće, tj. dobija mogućnost da čini svoj izbor. Ta sposobnost se
razvija kao nešto novo i mora da se uči. Znači, cilj radix edukacije je da omogući ovo
učenje.
Radix je manje analitički orijentisan nego što su to bioenergetika i orgonomija. U
njemu se manje objašnjava i manje se interpretira. Radix je usredsređen na proces pre
nego na sadržaj. Na primer, usredsređuje se na to kako se gnev izražava ili blokira, a ne
na koga je to student ljut, ili na istoriju tog osećanja ogorčenosti. U Radixu se radi mnogo
više sa vegetativnim procesima nego u bioenergetici ili orgonomiji, mada je vegetativni
proces takođe centralni interes orgonomista, smatra Keli.
Dakle, zahvaljujući svojoj modernoj tehnologiji psihološkog rasta Keli nas vodi od
blokiranosti ka oslobađanju kreativnih potencijala i umetničkog izražavanja.

Slika 31. Sanjarenje

70
 VI EMOCIONALNA KARAKTERNA TIPOLOGIJA

Na osnovu iskustva predavača na Umetničkoj Akademiji, mislim da je za Psihologiju

Umetnosti veoma značajna Emocionalna karakterna tipologija Čarlsa Kellija, osnivača naše
matične škole Radix. Karakterna tipologija koju nam on nudi je pravljena sa aspekta emocija
koje su ključne za Psihologiju Umetnosti a relativno zanemarene u toj oblasti.
Jedno od vodećih pravila u rajhijanskim psihoterapijama je da je karakterna struktura
zamrznuta funkcija. Znači, životna energija više ne može slobodno da teče i blokade su
zamrzle emocije u telu i psihi. Tako je stvorena karakterna struktura i sistem telesnih tenzija
čoveka. Cilj psihoterapije je rastvaranje strukture i omogućavanje slobodnog funkcionisanja
ljudskog organizma. Kad blokade nestaju energija i emocije ponovo slobodno protiču.
Uspostavlja se funkcija.
Od samih početaka razvoja nauke koja se bavi ljudskom psihom, problem karakterne
tipologije je okupirao teoretičare. Psiholozi su pokušavali da pronađu načine da razumeju i
klasifikuju karakternu strukturu ljudi.
Od frenologije, preko Krečmerovih i Šeldonovih somatotipova, došli smo do
Frojdovih psihoseksualnih tipova. Rajh je nastavio (ustvari postavio) da razvija
psihoanalitičku psihoseksualnu karakternu tipologiju doprinoseći joj, zajedno sa Bejkerom i
Lowenom, značajnim informacijama o relaciji tela u odnosu na karakter i o mogućnostima
sinhronog delovanja na oba.Po Frojdu i Rajhu, karakter se formira na osnovu teorije
psihoseksualnog razvoja i fiksacije. U zavisnosti od stepena psihoseksualnog razvoja koji je
dostignut pre fiksacije se formira karakter jedne osobe.

Slika 32
Alexander Lowen (1910-2008)

71
 Na osnovu Rajhove originalne analize karaktera Lowen postavlja svoje karakterne
strukure: shizoidna, oralna, mazohistička, psihopatska i rigidna.
Čarls Keli ne prihvata Frojdovu teoriju psihoseksualnog razvoja kao principalnu
determinantu karakternih tipova, mada smatra da tako opisani tipovi karaktera imaju izvestan
stepen validnosti i upotrebljivosti. On ne veruje da je “fiksacija u psihoseksualnom razvoju”
ono što određuje ove karakterne i telesne strukture. Na osnovu svog iskustva on veruje da
teorija blokiranja radix funkcije bola, besa i straha može da postane konceptualna baza za
novi pristup karakternoj tipologiji. U Radix pristupu se prvenstveno prate ove emocije kao i
njihovo funkcionisanje i blokiranje: bol (antiteza je zadovoljstvo), strah (antiteza je
poverenje), i bes (antiteza je ljubav). Na ovoj podeli se zasniva karakterna tipologija na
osnovu koje se radi u Radix institutu.
Većina ljudi blokira sve tri emocije do izvesnog stepena, a crte karaktera se određuju
na osnovu toga koja je emocionalna funkcija blokirana u srži.
Keli smatra da postoji izvesna sličnost u Frojdovim i Rajhovim karakternim
strukturama i Radixovim karakternim tipovima. On smatra da se ono što je opisano kao
oralna karakterna struktura bolje razume ako se kao ono što je određuje uzme emocija i njena
blokada a ne faza psihoseksualnog razvoja. Isto tako, ono što Frojd i Rajh opisuju kao histerični
tip, odgovara Radixovom bes blokeru, kod koga je bes blokiran u torzu, a strah i bol u gornjim
segmentima, naročito u grlu i očima.
I moje iskustvo ukazuje da u radu sa ljudima koji traže psihoterapeutsku intervenciju
veliku pomoć dobijamo od obraćanja pažnje na zamrznute izraze bola, besa ili straha u
njihovoj telesnoj strukturi što nam je često umnogome ubrzavalo tok terapije.
Radix karakterologijada nudi jedan interesantan pristup koji se bazira na onome što je
dostupno opservaciji jer svi možemo, ako obratimo pažnju, da vidimo zamrznut bol ili bes na
licu ili izražavanje straha, besa, bola kod ljudi sa kojima radimo, kao i da ovaj pristup nudi
dragocene načine vođenja u procesu psihoterapije.

72
Tabela nam pruža prikaz bazičnih karakternih tipova u radix terminologiji po Keliju:

BOL-BLOKER STRAH-BLOKER BES-BLOKER

Dinamika Radixa
Usporava pulsacije, čini ih
jednoličnim, blokira njihovo
produbljivanje. Napunjenost
energijom zadržava
konstantnom.
Nivo napunjenosti energijom
ostaje fiksiran - odupire se i
nagomilavanju energije. (sam
nivo zavisi od pomešanosti sa
strahom ili besom).
Blokira udisanje i izdisanje,
usporava tempo.
Opšte karakteristike
Ograničeno povlačenje iz
okoline
Ograničen kontakt sa sobom i
okolinom (ne može da produbi
nijedan kontakt)
Dobar kapacitet za posao, u
stanju je da ovlada energijom i
da se nosi sa njom
Zalaže se za sticanje
nezavisnosti od drugih - “ne
prilazi mi suviše blizu”
Ograničena pokretljivost,
ponekad inertan, suzdržan
česte su fantazije odbacivanja
Telesne šeme
često, mada ne uvek,
kratkovid, ne izrazito
Koža na kapcima i oko očiju
gruba, naborana, crvena ili
natečene. (blok “plakanja”)
Alergija na polen, postnatalna
lučenja, česti su problemi sa
sinusima. (izraz bloka
“plakanja”)
Nepce, nazalni farings, i usta
se ne pokreću gore-dole, donja
usna zategnuta, brada poigrava
Dinamika Radixa Dinamika Radixa
Blokira unosnu fazu pulsacije, Blokira izlaznu fazu pulsacije,
odupire se punjenju energijom. odupire se pražnjenju energije.
Kontrahuje punjenje. Napunjenost energijom se
rasipa, raspršujući se ka
periferiji.
Nedovoljno napunjen Prepunjeni energijom u
energijom, naročito u mišićima mišićima, loše fokusiran i
i ekstremitetima. centriran.
Blokira udisaj, bori se protivBlokira izdisaj, bori se protiv
udisanja. izdisanja.
Opšte karakteristike Opšte karakteristike
Povlači se iz okoline u sebe Projektuje se napolje, u
okolinu
Dobar kontakt sa sobom, a loš Dobar kontakt sa okolinom, a
kontakt sa okolinom loš kontakt sa sobom
Ograničena sposobnost za rad, Dobra snaga, visok nivo
lako gubi elan energije, teško mu je da ostane
fokusiran na rad i interesovanja
Potrebni su mu drugi da ga Potrebni su mu drugi za
“napune” energijom, pruže interakciju, da pokrenu
podršku i pažnju pražnjenje, da potkrepe
usmerenost
Teži da bude vezan za jedno Teži da bude hiperaktivan,
mesto, mek, a ponekad ponekad prepunjen energijom,
fanatično uplašen paralizovan
česte su fantazije straha i česte su fantazije besa
fantazije o ispunjenju potreba
Telesne šeme Telesne šeme
Može biti izrazito kratkovid Tendencija ka dalekovidosti.
Kratkovidi blokeri besa
blokiraju strah u očima
Oči raširene, a koža oko njih Oči male, sužene
glatka
Čest je detinji izraz u očima, na Raširene nozdrve
obrazima i ustima
Usta mogu biti otvorena, usne Usta mogu biti zategnuta, usne
izražene i zadebljale stisnute, tanke

73
Glas rezonantan, ravan, često Glas zadihan ili gutajući, viši Glas može biti težak ili slab.
nazalnog kvaliteta, monoton, od normalnog, raznolikiji, brži često je problem pustiti zvuk
usporen
Vilica zategnuta, zatvorena. Vilica čvrsto stisnuta i Napeta vilica, zatvara se pri
(Tenzije vilice su pomerena unazad (kada je glas izdisaju
karakteristične za sve blokade kao proguran, vilica gotovo
osećanja) nepokretna i velika tenzija od
vilice ka bazi lobanje i nazad
do vrata)
Deo usne duplje i prednji deo Tenzija u zadnjoj strani vrata i Tenzija u vratu sa strana: glava
grla napeti glava je rotirala tako da su usta je rotirala tako da su usta
isturena i okrenuta prema gore. okrenuta na dole, a oči unapred
Oči zabačene
BOL-BLOKER STRAH-BLOKER BES-BLOKER
Telesne šeme Telesne šeme Telesne šeme
Ramena nepokretna (unapred Ramena oklembešena unapred, Ramena se drže rigidno visoko
ili unazad) mogu biti uzdignuta mlitava
ili opuštena
Konvulzivni pokreti grudi (ka Grudi blokirane u odnosu na Grudi blokirane u odnosu na
unutra i ka spolja) su uvek udisanje, gornji deo grudi izdisanje
blokirani ispumpan, uvučen
Prednji deo vratnih tetiva čini Često napeto držanje baze Vrhovi ramena su približeni
“V” blizu sternuma, platisma vrata, na vrhu i između ramena stranama vrata
može da bude kontrahovana (sa ovom tenzijom je često
povezana tvrdoglavost i inat)
Grlo i dijafragma napeti, “Disanje stomakom” sa Disanje grudima, stomak tvrd,
disanje i usporeno i ujednačeno uvučenim grudima, stomak dijafragma raširena, napeta, ne
mekan, dah neujednačen, osciluje
dijafragma osciluje, ali se ne
širi
Leđa napeta i osetljiva u Leđa suviše mekana, fleksibil- Leđa rigidna, naročito duž kič-
predelu dijafragme nija, suviše lako se savijaju me, ne savijaju se unazad
unazad
Stomak može biti tvrd ili Stomak obično mekan Stomak obično tvrd
mekan
Izgled butina određen Butine mogu biti premekane Butine zategnute (široke i
procentom besa - straha debele butine i zadnjica
karakterišu jednu formu potis-
kivanja besa)
Noge i stopala ukrućeni; ne Noge i stopala slabi Noge i stopala čvrsti; može biti
može da trči brzo, iako može dobar sprinter
imati dobru izdržljivost

TePsinteza na osnovu svog naučnog rada i dugogodišnje prakse daje svoju

klasifikaciju karakternih struktura: oralne, analne, genitalne, srčane, nedualne.

74
 VII TEPSINTEZA

TELESNO – PSIHOLOŠKA SINTEZA

(za lični rast)
TELESNO- PSIHOTERAPEUTSKA SINTEZA
(za psihoterapiju)

Tepsinteza je naučno zasnovana vrsta Telesne psihoterapije koja kombinuje

sistematski rad sa telom i psihom, a u nekim slučajevima i sa duhom, da bi pomogla redukciji
psihološke patnje, psihosomatskih žalbi, kao i problema životnih kriza i postizanju
integracije na somatskom, emocionalnom i duhovnom nivou što vodi razvoju svesti i
psihološkom rastu kao i razvoju moći i blaženstva.
U našoj zemlji razvijamo posebnu školu telesne psihoterapije koju smo nazvali
Telesna psihološka - psihoterapeutska sinteza ili, skraćeno, TePsinteza. Osnivač škole
TePsinteza je Dr.sci Ljiljana Klisić. Škola je osnovana 1976. godine i od tada se kontinuirano
razvija u saradnji sa vodećim stručnjacima iz sveta. Na školu su uticale neke škole telesne
psihoterapije kao što su Radix, Vegetoterapija, Biosinteza, Bioenergetika, Bodynamic, Sržna
telesna psihoterapija itd. kao i bogata tradicija naših naroda u prihvatanju dodira i neverbalnoj
ekspresiji.
Ulažući ogromnu energiju Dr Klisić uspeva da školu 1991. prilagodi evropskim
standardima i obezbedi saradnju Evropske asocijacije za telesnu psihoterapiju u vidu
kontinuiranog dolaska trenera iz Evrope i sveta. Time obezbeđuje svetski nivo znanja i vežbi
u školi, kao i prihvaćenost škole u internacionalnim stručnim krugovima od 1998. a svojom
originalnom teorijom razvoja i funkcije blaženstva obezbeđuje školi specifičnost i
individualnost. Škola je 2005. god akreditovana na evropskom nivou od nadležnog Foruma
EABP.
Naša škola TePsinteza je osposobljena za tri vrste delatnosti:
1. edukacija stručnjaka u specifičnoj oblasti Telesne Psihoterapije;
2. rad sa klijentima u oblasti ličnog rasta i razvoja kao i prevencije: kroz psihološko-
telesnu sintezu;

75
 3. psihoterapija u grani telesne psihoterapije, pravac Telesna psihoterapeutska
sinteza.

Slika 33. Simbol TePsintesis

Odnos tela i psihe, kao i uočavanje važnih aspekata tog odnosa, je već decenijama
predmet jedne grane psihoterapije koja ih je objedinila u sistem koji je nazvan Telesna
Psihoterapija. Tu se naglašava funkcionalno jedinstvo tela i psihe i tek tada se smatra da je
ličnost jedinstvena. TP insistira na kontinuitetu i suštinskoj povezanosti svih psiho-telesnih
procesa i na tome da oni podjednako doprinose organizaciji ličnosti. Prema tome, kad
govorimo o odnosu duše i tela, trebalo bi uzeti ta znanja u obzir.
Interes za Telesnu psihoterapiju je sve veći u stručnim krugovima jer, pored ostalog,
telesna psihoterapija omogućava prodor do preverbalnog nivoa razvoja i rad na oslobađanju
preverbalnih fiksacija što u ranijim psihoterapijama nije bilo moguće – verbalne metode su
mogle da idu samo do verbalnog nivoa razvoja deteta. Pored toga, opsežna naučna
istraživanja ukazuju da je u radu sa traumama Telesna psihoterapija nezamenjiva jer jedina
ima pristup i instrumente za samu srž traume.
Mogli bismo da kažemo da se rad u TePsintezi bazira na shvatanju toka životne
energije, njenim blokadama i oživljavanjima. Pesnički rečeno, bolest je sveti gnev živog
organizma kome se svakodnevnom represijom izvitoperuje život.
Telesni psihoterapeut prati tok životne energije kroz organizam, zakonitosti njenog
pulsiranja i uzroke blokiranja životnosti čoveka. Pored rada sa energijom radimo i na razvoju
svesti, pogotovo danas najproblematičnije svesti o osećanjima. Nova holografska paradigma
u nauci i savremena fizika sa kvantnom mehanikom predstavljaju ogroman korak napred ka
naučnom zasnivanju koncepta životne energije. Ipak, pri tom, NE treba gubiti iz vida da su
emocije najčešći i najjači nosioci energije, tj, ogromne količine životne energije vezane su za
naša osećanja. Zbog toga u TePsintezi veliku pažnju posvećujemo metodama za rad sa

76
emocijama.

Slika 34
Puna pulsacija i blokirane forme

NAGONI NAŠI NASUŠNI

Mislim da slobodno možemo da kažemo da je vreme u kome živimo - vreme

ogoljenih nagona: Nagona za samoodržanjem i nagona za produženjem vrste. Stari recepti
nošenja sa njima nisu više efikasni. Puritanistička represija agresije i seksualnosti nije više
funkcionalna i postala je vrlo nepopularna. Sudeći po trenutnim preferencijama na osnovu
sadržaja većine filmova u kojima uglavnom dominira nasilje ili brutalni seks, reakcija je jak
bes koji je šlep za druga rešenja. Došlo je do eksplozije agresije u nekada puritanističkim
zemljama koja uništava našu planetu. Ako bi našli i popularisali način kako da pomognemo
usmeravanje agresije ka stvarnoj moći, možda bi prestalo pretvaranje naše lepe planete u
pakao.
Čini mi se da bi smo rešenje mogli da potražimo u proučavanju evolucije bazičnih
nagona za samoodržanjem i nagona za produženjem vrste. Evolucije primitivne agresije u
stvarnu moć. Evolucije primitivne seksualnosti ka radosti.

77
 U TePsintezi mi proučavamo i istražujemo evoluciju bazičnih ljudskih nagona:
1. nagona za samo-održanjem (agresija) i
2. nagona za produženjem vrste (sexualnost).
Sa bogatim repertoarom verbalnih i neverbalnih tehnika mi pomažemo bližnjima u toj
evoluciji. Važno je naglasiti da to nije usko psihološki fenomen. Samo kroz jedinstvo tela i
psihe, koje onda otvara pristup duhovnoj dimenziji, možemo prići celom spektru evolucije.
Ad 1. Evolucije primitivne agresije i destrukcije u stvarnu moć koja je integrisana sa
razvijenim moralno vrednosnim sistemom pa ka kontaktu sa univerzalnim. Ad 2. Evolucije
primitivne seksualnosti ka blaženstvu i vrhunskoj radosti.
Kao što ćete videti, teme evolucije naših nagona su detaljno razrađene u knjizi.
Uopšte, istraživanja u sistemu holografske paradigme i kvantne fizike, ukazuju da je svest
vezana za telo a ne za mozak kao što se ranije mislilo. Fundamentalna fizika daje osnovu za
kvantnu terapiju zato jer je naš organizam makroskopski sistem koji se ponaša po
zakonitostima mikroskopskih sistema i ispoljava kvantna svojstva. Kod ostalih makro
sistema važe zakoni klasične fizike, što znači da nema slobode izbora. Gore navedena teorija
mi daje naučnu osnovu za postavku novih aspekata teorija razvoja nagona u smislu razvoja
stepena slobode.
Izučavanje evolucije nagona za produženjem vrste sa aspekta razvoja svesti daje mi
osnovu da predložim TEORIJU RAZVOJA ORGAZMA i TEORIJU FUNKCIJE
BLAŽENSTVA. Uvedeni su novi termini za različite orgazme i jasnije postavljena svrha
blaženstva, pored ostaloga, kao što ćete videti u poglavljima koja slede.
Izučavanje evolucije nagona za samoodržanjem u smislu razvoja stepena slobode daje
mi osnovu da predložim TEORIJU RAZVOJA AGRAZMA. Predložen je kontinuum
agresija-moć i obrađene faze razvoja. Taj proces je detaljnije prodiskutovan u tekstu koji
sledi.

78
Slika 35.

79
ZRELOST
Koncept psihološke zrelosti je veoma problematičan u psihoterapiji zato što je ostao
suviše vezan za biološki model iz koga je nastao. Na primer, psihoanalitička teorija od koje
se počinje u većini psihoterapeutskih tumačenja, vezuje pojam zrelosti za dostizanje
genitalnog primata. Izgleda da je ta teorija suviše uska. Postaje sve jasnije da je ono, što se
donedavno smatralo zrelošću, ustvari, samo početak sazrevanja. Ako se energija svede na
minimum, onda je lako ostaviti privid zrelosti. A šta se dešava u slučaju optimalnog nivoa
energije, videćemo na dijagramima koji slede. Sama zrelost je višeslojna i sastoji se od
različitih kompleksnih faza koje su daleko od jednostavnosti prvobitnih shvatanja. Zbog toga
predlažem :
NASTAVAK PSIHOANALITIČKE TEORIJE PSIHOSEKSUALNOG RAZVOJA.Frojd i
Rajh su u svojim teorijama seksualnosti detaljno razradili jedan deo spektra svesti, dok su
samo ovlaš zahvatili za njih periferne nivoe. Te nivoe nam sada detaljno opisuju teoretičari
spektra svesti. Drugim rečima, psihoanaliza je razvila dobar način da se radi sa ego
mehanizmima odbrane i procesima koji karakterišu ego nivo svesti. Rajhijanska psihoterapija
je razvila dobar način da integriše telo i psihu, ali nije dovoljno razradila transpersonalne i
druge nivoe spektra svesti. Da bi se postalo stvarno slobodnim od blokada, takozvani
"genitalni karakter", izgleda da je potrebno da se radi i nosi sa više nivoa spektra svesti i
njihovom integracijom, nego što su to mislili Frojd i Rajh.
Da li ćemo u budućnosti posle genitalnog primata govoriti o srčanom primatu, pa o
univerzalnom primatu? A posle oralnog, analnog, falusnog i genitalnog karaktera govoriti o
srčanom karakteru i o rastapanju karaktera, tj. Ne-karakteru?
Znači, možemo predložiti nastavak TEORIJE RAZVOJA KARAKTERNIH STRUKTURA.
Genitalni karakter povezujemo samo sa počecima zrelosti i sa sposobnošću predaje
refleksu orgazma, i slobodom od glavnih blokada i neurotičnih fiksacija.
Srčani karakter je razvijeniji i otkriva blaženstvo. Srčani karakter znači davanje
primata srčanim reakcijama, da se sve odluke donose iz srca, iz principa LJUBAVI.
Predstavlja mu zadovoljstvo da širi radost i ljubav među ljudima. Ova karakterna struktura je
zato na višem nivou svesti. Iskustvo blaženstva je najčešće rezultat akcije ljubavi. Naravno,
kao i u prethodnim karakterima, neke neurotične tendencije ostaju.
Ne-dualni karakter ili ,metaforično rečeno, božanski karakter dolazi na kraju.
Najrazvijenija karakterna struktura je ustvari rastapanje karaktera. Jer, ne zaboravimo, po

80
svojoj prirodi, karakter je smrznuta funkcija. Sada nema više smrznutih funkcija i tok je
kompletan. Nema potrebe više za odbranom jer je sve prihvaćeno i voljeno. Jedinstvo sa
celim univerzumom, totalnu slobodu od blokada i karakternog oklopa, sposobnost da se zrači
radost i blaženstvo, da se postane princip ljubavi, čista svest, osnova cele realnosti,
povezujemo sa osvešćenim Ne-Karakterom. Možemo govoriti o Univerzalnom primatu,
jedinoj realnosti koja jeste ili jednostavno, o sveprožimajućoj LJUBAVI.

UMETNIČKO IZRAŽAVANJE I NAGONSKE PULZIJE

Šta je to što je najčešća i najveća prepreka slobodnom toku umetničkog izražavanja

jednog umetnika? To je nemogućnost prihvatanja i transformacije bazičnih nagona i svih
emocija proizišlih iz tog konflikta. Ako se stvore jače blokade, umetnik je uhvaćen u mrežu
oklopa i u velikoj meri onesposobljen. Ali tu se istovremeno nalazi i najveći rezervoar
energije ljudskog bića. Zato ćemo se u ovom delu najviše pozabaviti razumevanjem nagona i
klasifikacijama nagonskih pulzija.

Dakle, predstavićemo vam našu Meta-teoriju razvoja nagona:

1. od agresije ka stvarnoj moći, ekološkoj moći

2. od seksualnosti do blaženstva.

Počećemo od agresije. Važno je da ne ispustimo i vida da celo vreme govorimo i o

razvoju svesti.

Slika 36

81
 VIII MOĆ I AGRESIJA

Uvod

Kao psiholog i psihoterapeut tokom ove decenije i po radila sam sa učesnicima ovog
rata: žrtvama, ubicama, izbeglicama, ljudima sa posttraumatskim stresnim sindromom,
zbunjenim i očajnim ljudima. Takođe, u našoj školi TePsinteza, bili smo izloženi radu sa
agresijom kao nikada pre. Za vreme tog rada osetila sam potrebu za razvojem jednog
sveobuhvatnijeg, integrisanijeg i metateorijskog osvrta na fenomen agresije i klasifikaciju
stadijuma njenog razvoja. Svrha ovog rada nije se sastojala samo u nastojanjima da se razvije
jedan širi metateorijski okvir za šire razumevanje ovog fenomena, već je svrha ovog rada bila
podjednako usmerena i na razvoj koncepata iz kojih bi usledio razvoj niza praktičnih i
upotrebljivih tehnika koje se mogu primenjivati u svakodnevnoj psihoterapeutskoj praksi.

Tokom moje prakse sam primetila, na primer, da većina ljudi i ne zna sta se može
uraditi sa agresijom nego je fiksirana samo na jedan oblik od ove 4 mogućnosti:
Agresija se može:
1. prazniti, impulsivno - Discharge
2. blokirati, potiskivati, kontrolisati – Control, blocking
3. kanalisati, usmeravati - Channeling
4. sadržavati sa svešću i pozicijom svedoka – Containing
Već samo shvatanje mogućnosti izbora je znatno popravilo stanje u mnogim
slučajevima koji su se zaglavili u pasivnosti, na primer. Fokusirana razrada nedostajućih
izbora je većini klijenata podigla ceo život na viši stupanj.
I pored toga što su mnogi teorijski sistemi, među kojima su i bihejvioralni,
psihoanalitički, humanistički i drugi, pokušali da razjasne pojam agresivnosti, on je i dalje
ostao nejasan i protivurečan. Agresija je shvatana kao reakcija na frustracije
(instinktivističke teorije – Frojd, McDugal, Hartman), međutim to i dalje nije pomoglo da
se agresija objasni do kraja. Tada sam došla na ideju da posmatram agresiju kroz spektar
razvoja i to ću predstaviti kroz moju teoriju razvoja agresivnosti.
I da ponovim: jedna od najmračnijih ljudskih potreba je želja da se vlada drugima.
Ali ova želja je samo ćorsokak pravilnog razvoja moći koji bi trebalo da dovede do stanja
blaženstva. Međutim, iz mračne vlasti nad drugima nikada ne proizlazi blaženstvo.

82
 U daljem tekstu sledi predloženi metateorijski okvir sagledavanja razvoja agresije koji
ukazuje na moguće razvojne putanje i preobražaje agresije koji su konceptualizovani kroz
sedam kvalitativno različitih razvojnih stadijuma.

Slika 37

83
RAZVOJNI STADIJUMI AGRESIJE

1. INSTIKTIVNA, PRIMITIVNA AGRESIJA

Instinktivna, primitivna agresija je prosto arhaično ponašanje koje predstavlja izraz
nagona za samoodržanjem u svojoj najprimitivnijoj formi. Karakteriše ranu fazu ljudskog
razvoja i nivo svesti koji je blizak životinjskom nivou. Ova vrsta agresivnosti manifestuje se
ponašanjima kao što su: borba za hranu, opstanak i preživljavanje. Ove manifestacije
uključuju prosto pražnjenje agresije bez ikakve potrebe za odlaganjem reakcija. Shodno
tome, nema ni predikcije posledica. To je prosto otimanje.

2. DESTRUKCIJA
Destrukcija u svom najintenzivnijem vidu je slepo uništavanje, totalna predaja
impulsu za uništenjem. Uključuje konvulzivna ispoljavanja besa, bez ikakve kontrole.
Karakteriše je osećanje omnipotencije. Emocija je otcepljena od mišljenja koje je ostalo
bez uticaja na ponašanje. Konfuzija između predstave i objekta je takođe česta. Magijsko
rezonovanje omogućava da se prihvate lažne više vrednosti. U stvarnosti ovaj vid agresije
ispoljava se u vidu slepe strasti u čijoj osonovi je jedan sebični ego sistem. Dinamika
ličnosti je primitivna sa primitivnim mehanizmima odbrane kao što su: izolacija, fuzija,
grandioznost, rascep itd. Nailazimo na nedostatak perspektive i nemogućnost da se jasno
uzme uloga drugog. Ovaj stadijum povezujemo sa primarnim procesom,
prekovencionalnom moralnošću, potrebom za sigurnošću itd.

3. MANIPULATIVNA AGRESIJA

Kod manipulativnog vida agresije kontrola jakih agresivnih impulsa je počela ali je
još uvek neharmonizovana. Mišljenje nije vise otcepljeno nego je zloupotrebljeno u službi
neosvešćenih pulzija. To često rezultira neurotičnim mehanizmima odbrane kao što su:
projekcija, identifikacija sa agresorom, manipulacija itd. Agresija se oblikuje na neurotičan
način i manipulativni mediji je vrlo lako mogu usmeriti ka projekciji. Postoji vidna teškoća
da se odupre ubeđivanju i lako se upada u površna pražnjenja agresije. Agresivna
komunikacija je obično bučna ali fokusirana. Da bi postigli svoj cilj, osobe sklone ovom vidu
agresije ne obaziru sa da li će povrediti tuđa osećanja.
Za ovaj stadijum je karakteristično da moralni sistem nije izgrađen, ne postoji osećanje
odgovornosti, ne razlikuje se laž od istine, bezobzirnost je posebno izražena (relativno su

84
retki ljudi koji potpuno svesno i hladno manipulišu, ali postoje i onda je reč o metapatologiji
psihopatije).
Kao što smo videli u praksi, ovo se može uobličiti u poremećaj karaktera ali,
srećom, može biti i stadijum razvoja koji se može prevazići adekvatnim radom sa
granicama itd.

4. PASIVNOST
Pasivnost takođe može biti jedan agresivni modalitet. Agresija je blokirana,
kontrolisana i sputana. Osećanje besa nije prihvaćeno, a često nije ni osvešćeno. U pasivnoj-
agresivnoj komunikaciji mišljenja, osećanja i želje se sputavaju i ne izražavaju ili ih osoba
izražava na indirektan način. Ovu fazu razvoja karakteriše postojanje racionalnog mišljenja,
konformističkih stavova i konvencionalne moralnosti.
U radu sa ovom vrstom agresije psihoterapeuti u svojoj svakodnevnoj praksi nastoje
da pomognu klijentu da se vrati u momenat kada je bes bio blokiran, kako bi ga klijent
ponovo iskusio, i pronašao bolje i zrelije alternative njegovog prihvatanja, izražavanja i
kanalisanja. Tako funkcija besa može da se deblokira kako bi se nastavila da se postupno
socijalizuje i dalje razvija.

5. ASERTIVNOST
Aser²
vnost je prvi zreo oblik agresije. U asertivnoj komunikaciji vi jasno
iznosite svoje mišljenje, kako se osećate i šta želite. To se radi na način koji ne povređuje
prava drugih. Asertivnost podrazumeva vodjenje računa o tudjim pravima i o svojim
pravima. Asertivno izražavanje agresije podrazumeva razvijenu introspekciju kao i uvide
o sopstvenoj i perspektivi drugog. Odnosi se na postkonvencionalnu moralnost, potrebu
za samopoštovanjem, itd.

6. STVARNA MOĆ
Stadijum stvarne moći podrazumeva integraciju sirovih agresivnih impulsa sa
moralnim sistemom i svrhom. To podrazumeva oformljenu dinamiku ličnosti sa
uznapredovalim procesom individuacije, što uključuje razvijene više nivoe moralnosti i
posvećenost višim vrednostima itd. Tako kanalisani impulsi omogućavaju mudrost u
ponašanju. Sve je to preduslov onome što se ostvaruje u ovom stadijumu: transformacija
agresije u stvarnu moć.

85
 Ovde vođa služi narodu a ne ulaže snagu da razvije vlast nad njime. Ili drugi razvijeni
pojedinci služe odabranoj ideji koja je u skladu sa višim vrednostima. Da bi se to postiglo,
neophodno je imati jasnu percepciju sitauacije bez filtera koji iskrivljuju i onda koristeći sve
instance razvijene ličnosti pronaći najbolje rešenje za sve u datoj situaciji. Naravno, to je vrlo
složen proces. Blaženstvo se često doživljava na ovom stupnju povezano sa akcijama,
odlukama i usklađivanjima.
Centar volje se pomera od sebičnosti, sujete i slično, ka usklađivanju sa Višim
Selfom, Vrhunskim vrednostima, Božijom Voljom, Zakonima prirode, ili kako već volite
da imenujete najviši princip. Agresija se upotrebljava samo u skladu sa najvišim
principom i tada se manifestuje kao akcija, učenje itd.
Razvijena je logika sagledavanja kako jedna propozicija utiče na istinitost ili lažnost
drugih, sagledavanje odnosa među idejama i međusobnog uticaja, kapacitet za sintezu,
povezivanje, odnošenje, koordinaciju i integraciju višeg reda. Ovaj stadijum kulminira
razvijanjem «višeg uma» ili realizovanjem potreba za samoaktualizacijom. Na razvijenijim
delovima ovog nivoa javljaju se transcenentni uvidi, paranormalna događanja, iluminacije
ekstatičnog tipa, suptilne iluminacije, self-transcedentne potrebe itd.

7. NE-DUALNA SVEMOĆ
Ne-dualna moć je moć univerzuma nad univerzumom. Nedualnost u svemu pa i u
oblasti moći. To je dostizanje kauzalnog nivoa – nemanifestovanog izvora ili
transcendentalnog tla svih nižih struktura.
Da ponovimo reči velikog učitelja Ramane Maharšija: „Ideja da je onaj koji vidi
drugačiji od viđenog prebiva u umu. Za one koju su ikada prebivali u Srcu, onaj koji vidi isto
je što i viđeno”. Moć se manifestuje kroz Jedinstvo sa svim što postoji.
Možemo to izraziti i na drugi način : Kako Univerzum može biti agresivan prema
samom sebi? Koji je smisao da Univerzum manipuliše neke svoje delove kad bi to značilo da
manipuliše samog sebe? To je stanje neograničene ljubavi i moći.
Dualnost prestaje da postoji i mi ulazimo u večno Jedno. Ratovi dve odvojene
polovine su završeni i mi ulazimo u nedualno postojanje. U tom stanju nema rascepa, mržnje
ili nerazumevanja. To je jedinstvo praznine i moći. Taj direktan kontakt sa osnovom realnosti
ako smo nepripremljeni i blokirani ne možemo izdržati više od par sekundi a da ne padnemo
u agresiju ili slično stanje. Upornim radom na razvoju svesti agresija ustupa mesto nedualnoj
svemoći.

86
KONCEPT RAZVOJA AGRESIJE

U procesu razvoja od primitivne agresije ka zreloj moći i kasnije ka univerzalnoj

svemoći, neophodno je naučiti da se odlože reakcije da bi se povećali stepeni slobode u
procesu donošenja odluka. Da se odloži a ne da se blokira ili potisne. Problem je što se u tom
procesu ljudi često okliznu u impulsivnost ili sa druge strane u preteranu kontrolu. Najteže je
integrisati prepuštanje sa kontrolom (da bi se moglo kanalisati).
Sa psihološke tačke gledišta, svest je psihološka funkcija koja se razvila iz potrebe
odlaganja reakcija, zbog adaptacije i preživljavanja, a glavna namena joj je povećanje stepena
slobode u donošenju odluka (Ognjenović, P. 1996). Naime, naši daleki preci su bili primarno
reaktivna bića, a razvoj vrste je išao ka sve posredovanijoj i posredovanijoj (re)akciji. Da bi
se odluka odložila i time povećala šansa za izbor bolje alternative, bilo je nužno
internalizovati efekte stimulacije. To omogućava veću dinamiku i time bolju predikciju. Tako
se svest razvila iz potrebe odlaganja reakcija, a glavna namena joj je – povećani stepeni
slobode u donošenju odluka.
Taj bazični proces se manifestuje u mnogim oblastima ljudskog življenja pa, ako
pažljivije razmislimo, i u oblasti razvoja moći. Na primer, ako želimo više forme moći,
moramo povećati stepen slobode u donošenju odluka. Postizanje tog cilja može biti praćeno
predivnom nagradom – ekstazom, a postizanje većeg stepena slobode - blaženstvom. Suština
razvoja moći i jeste učenje odlaganja neposredne, instinktivne reakcije i povećanje stepena
slobode u donošenju odluka.
Mogućnosti merenja: Slični dijagram kao ranije kod orgazma dobijamo i kod
proučavanja evolucije nagona za samoodržanjem, od agresije ka stvarnoj moći ali su
merenja mnogo posredovanija i nepreciznija, za sada, pa smo zato istakli evoluciju nagona za
produženjem vrste kad je merenje u pitanju.
Važno je da postanemo svesni da postoji tabu razvoja prave moći. Nego se pre te
tačke dostizanja prave moći moć delegira manjini. Tek kada većina ljudi počne da razvija i
upotrebljava moć koju ima na svestan način, kvalitet života će stvarno porasti. Do tada
imamo samo beskrajno okretanje po ravni igara moći.

Suština tabua moći je da blokira razvoj agresije ka stvarnoj moći pojedinca. Time se
moć u društvu sa potencijalnog individualnog plana, gde joj je mesto, distribuira ka jednoj
manjini. Nažalost, ta manjina, skoro po pravilu počinje sa manipulacijama.

87
 Razvoj tehnologije je trebao da oslobodi čoveka dobrog dela rada da bi većinu
vremena i snage posvetio razvoju svesti i duhovnom uzdizanju. Tehnologija se razvila a
svest nije. Tužno i opasno.
Teorija razvoja moći i orgazma smatra da se orgazam kao i agresija razvija paralelno
sa razvojem svesti i da se ispitivanjem i praćenjem razvoja orgazma i agrazma (kao lakših za
merenje) može istraživati i meriti sam razvoj svesti i humani razvoj uopšte.

PITANJE : AGRAZAM ?

Zapitajmo se : šta je vrh agresije ili moći? Da li postoji? Da li imamo ime za to? Ako
svakodnevno radite psihoterapiju, evidentno je da to postoji. Upotrebljava se izraz: pražnjenje
agresije. Ali, to je suviše uzak termin i opisuje samo vrhove sa početka spektra. Možda bi
smo sve vrhove na liniji razvoja agresija – moć mogli da nazovemo AGRAZAM ?
Za početak, agrazam možemo razumeti kao izraz života u akciji ili pristup. Ta
metaforična suština agrazma je paradoksalna po prirodi ali je istovremeno univerzalna osnova
svih nivoa u spektru razvoja moći.
Priroda agrazma je uvek ista ali se naše iskustvo razlikuje. Koliko dugo i sa kojim
izobličenjima ćemo moći da tolerišemo suštinu agrazma zavisi od nivoa naše svesti. Od toga
nastaju razlike u klasifikaciji.
Naravno, ovo su još hipoteze o kojima ćemo da razmišljamo, ali nas realnost ratova
oko nas upozorava da je neophodno da bolje razumemo prirodu agresije i moći nego do sada.
Nadam se da će i ovaj mali prilog pomoći u tom smislu.
Tokom bavljenja ovom temom ne treba ni za trenutak gubiti iz vida da nam je cilj da u sve
dimenzije života uvedemo što više ljubavi i akcija u tom pravcu. Jer ključ je samo : ljubav

Slika 38.

88
 IX BLAŽENSTVO

KAD OŽIVIMO, KAKO DA UŽIVAMO I ŠTA NAS ČEKA DALJE ?

Tokom moje četvrt veka dugačke prakse obraćali su mi se ljudi sa najrazličitijim

životnim problemima. U razrešavanju tih problema skoro uvek je upadala u oči ogromna
neobaveštenost i konfuzija oko pitanja ljubavi i seksualnosti. Ne nalazeći rešenja i odgovore
na tom polju, ljudi su se blokirali i umrtvljavali, što se uskoro počelo da odražava i na
celokupno zdravlje.
Nažalost, čak je i razgovor o ovoj temi na raznim javnim tribinama neretko izazivao nelagodu
ili strah, ali i uobičajene odbrane od tog straha kao što su: vulgarizacija, pojednostavljivanje,
arogancija, projekcija, itd. Iskustvo psihoterapeuta pokazuje da je to, danas i ovde neophodna
tema koja zahteva nešto više jasnosti, osvešćenosti i profinjavanja.
Zato ću pokušati da vam prenesem neka znanja do kojih sam došla i moja razmišljanja o toj
tajni. Pogotovo o MISTERIJI BLAŽENSTVA.

SEKSUALNA REVOLUCIJA ILI EVOLUCIJA ?

Pošto je seksualna revolucija vulgarizacijom i pojednostavljivanjem propala i izrodila

se u pornografiju, šta sada? Kako nastaviti put razvoja seksualnosti koji treba da nas vodi
bliže ljubavi, srži, kontaktu sa sobom i oslobađanju, što je i bila primarna uloga seksualne
revolucije? Izgleda da je postupnost evolucije jedino realno rešenje.
Bitno za seksualnu evoluciju bi bilo: prihvatanje postupnosti razvoja, 3 glavne vrste
orgazma, i pojam blaženstva. Prihvatanje svog i tuđeg rasta i razvoja je put ljubavi a
zaustavljanje razvoja vodi neizbežnim mehanizmima odbrane, manipulaciji i patologiji.
Obično se smatra da seksualnost ima samo jednu ulogu: da omogući produžetak ljudske vrste.
To jeste njena prva uloga, ali zaboravljaju se i ostale uloge seksualnosti. Druga uloga
je psihološka dobrobit uživanja, opuštanje i psihofiziološka regeneracija čitavog sistema.
Treća uloga seksualnosti je razvoj svesti i duhovno uzdizanje. Tužno je što obično znamo
samo za prvu, drugu naziremo a o trećoj skoro ništa ne znamo. Dalje u tekstu knjige su vam
dostupne informacije koje sam uspela da prikupim ili klasifikujem ili nadgradim.

89
 Pošto je moja klasifikacija orgazma za uvođenje u problematiku malo glomazna, svela
sam je na jednu jednostavnu, mada grublju klasifikaciju. Mislim da ona daje početni uvid a
kasnije vam je na raspolaganju detaljnija forma.
Znači, za početak, orgazme možemo podeliti na tri nivoa :
1. Bazični, jednostavni, životinjski nivo (prosto pražnjenje, instiktivna reakcija)
2. Ljudski, zreli, razvojni nivo (započinjanje izgradnje slobode u odlučivanju - od zrelog
orgazma koji obuhvata celo telo ka, na primer: za ženu svih 9 stupnjeva orgazma, a za
muškarca sposobnost razdvajanja orgazma od ejakulacije kroz 10 kanalisanja)
3. Nedualni, božanski, integrisani, osvešćeni nivo. (vođenje ljubavi sa Univerzumom –
Jedno Sve – osvešćivanje Jedinstva sa Svim)
Za našu evoluciju je bitno da od tabua krenemo ka autentičnom. Da se kao
civilizacija i kao jedinke od nivoa preživljavanja pomeramo ka nivou razvoja. Ako u tome
uspemo, tada se otvara čitav novi put čovečanstvu u novom milenijumu.

Slika 39

90
BLAŽENSTVO: MIT ILI REALNOST?

Mada je blaženstvo vrhunsko, najintenzivnije pozitivno psihološko iskustvo za koje

smo kao ljudska bića sposobni, mi smo se od njega udaljili i dopustili smo da padne u
zaborav. Zašto?
Više nismo čak ni sigurni da zaista postoji pa se pitamo da li je blaženstvo mit ili
realnost? Blaženstvo je za većinu ljudi postalo mit o kome se govori u legendama,
bajkama, snovima, i mnogi tvrde da je to nešto izmišljeno. Da spada tamo gde su Anđeli,
Bogovi, izmišljene religije, izmišljeni raj.... Eventualno ga mogu iskusiti neki sveci ili
nadljudi?
Istina je da se blaženstvom mnogo manipulisalo u prošlosti i da treba biti oprezan. Na
svu sreću, skorašnji ogroman pomak nauke u kontekstu holografske paradigme, omogućio je
bliža istraživanja do tada nepristupačnih oblasti uma, a istraživači nam daju novootkrivene
mape stvarnosti koje manipulaciju podvode pod kontrolu.
Nove grane psihologije, a i prastare tradicije, tvrde da je blaženstvo ustvari realnost koja
svakoga čeka u budućnosti. To je potencijal koji svi ljudi poseduju. To je naše genetsko
pravo koje smo doneli rođenjem. Blaženstvo je normalno u procesu psihološkog rasta i
razvoja. Postoje ljudi koji doživljavaju blaženstvo. Moguće je meriti ga u naučnim
istraživanjima. Blaženstvo može biti deo svakodnevnog iskustva. Blaženstvo je REALNOST.

TABU BLAŽENSTVA

Mnogo je napora učinjeno do sada da se razotkrije tabu seksualnosti. Na žalost veliki

deo te energije je zalutao vulgarizacijom i pojednostavljivanjem u pornografiju i zloupotrebu.
Očigledno smo prevideli nešto vrlo bitno kada se tako nešto dogodilo. Mislim da smo
prevideli jedan mnogo dublji i skriveniji tabu. Tabu blaženstva. Čini mi se da je to tačka na
kojoj treba nastaviti ovaj važan i preko potreban rad, jer se njegovi rezultati odražavaju ne
samo na polju ljudske seksualnosti, nego na samu osnovu harmonije današnje civilizacije.
Šta nas sprečava da doživljavamo blaženstvo ako je to naše prirodno pravo i javlja se u
trenucima našeg dubokog kontakta sa srži Bića? Da li smo svesni da postoji čitav niz zabrana
koje nas otuđuju od naše suštine i sprečavaju nas da prihvatimo sve nivoe svoje prirode?
Teraju nas na površinu koja se proglašava svim što imamo. Cepaju nas na delove bez

91
kontakta. Da bi se održala površnost, robotizacija i alijenacija, blaženstvo mora postati
zabranjeno i sve više tabu tema.
Mislim da je tabu blaženstva u osnovi sadašnje civilizacije laži. Tabu blaženstva
održava naše otuđenje, jer bi ga iskustvo blaženstva izlečilo. Tabu blaženstva omogućava
sadašnjoj potrošačkoj i otuđenoj civilizaciji da opstane, a mi se ne usuđujemo da pogledamo
istini u lice. Prosto smo stekli naviku da sve više izdajemo sebe. Da napuštamo traganje za
stvarnim Selfom i da sve odlučnije branimo male veštačke tvorevine navika koje
proglašavamo za svoje Ja. Tako se proces otuđenja razvija stravičnom brzinom. Takođe, ne
smemo zaboraviti da je tabu seksualnosti najpogodniji za hipnozu masa i time kamen
temeljac vladanja i manipulacije masama. Odričući se seksualnosti i blaženstva, čovek se
rascepi i lako pada u zaborav samoga sebe. Onda svaka budalaština lako nađe plodno tlo.
Tako nastaje ¨topovsko meso¨. Beslovesno se rađamo i beslovesno umiremo....
Na užem polju seksualnosti shvatili smo da tabu seksualnosti škodi našem zdravlju.
Da li smo svesni čemu škodi tabu blaženstva? Tabu seksualnosti narušava naše zdravlje, ali
tabu blaženstva održava naše otuđenje na još dubljem nivou. Taj tabu sprečava naš rast i
razvoj na suptilnijim ravnima. Ako nema razvoja i osvešćivanja, nema ni rasta u širini
ljubavi.

Slika 40

92
RAZVOJ ORGAZMA

POKUŠAJI DEFINISANJA ORGAZMA

Ipak, i pored opisanih razlika, izgleda da za sve orgazme postoji i jedna sličnost. Zato
i možemo reći da je priroda orgazma paradoksalna. U doživljavanju svih nivoa orgazma
postoji i jedan zajednički element. Mislim da moramo biti veoma oprezni prilikom
definisanja tog zajedničkog elementa. Ne verujem da se, za sada, može objektivno definisati
ili meriti. Možemo samo pokušati da ga metaforično opišemo navodeći subjektivne doživljaje
kao što su: osećanje celovitosti, trenutak bezvremenosti, naziranje savršenstva, otvaranje
vrata ka univerzalnoj svesti, tajna kreacije života, mala smrt, sećanje na budućnost, itd. Za
sada možemo samo pretpostavljati da li je ili nije sasvim jednak za sve ljude na različitim
stupnjevima razvoja ili trenutnim nivoima svesti. Već je mnogo izvesnije da različite
karakterne strukture na taj elemenat reaguju različito. Neki ne mogu da ga podnesu, neki
reaguju impulsivno ili agresivno, neki tugom ili strahom, a neki pak radošću. Takođe je
izvesnije da ljudi na različitim nivoima svesti imaju drugačije doživljaje i subjektivne iskaze,
a i ponašanje čije se pojedine reakcije mogu meriti, na čemu i baziram predlog klasifikacije
orgazma.
Taj zajednički element je Rajh pokušavao da definiše i meri u skladu sa pojmovnim
aparatom i mernim instrumentima vremena u kome je živeo. On definiše orgastičku potenciju
kao: „sposobnost prepuštanja toku životne energije bez ikakvih kočnica, sposobnost
potpunog pražnjenja celokupnog zajaženog seksualnog nadražaja kroz nevoljno prijatno
grčenje tela”.
Posle Rajha, orgazam su pokušavali da definišu i drugi istraživači: Hamilton (1929.)
vrši istraživanja u Americi i definiše: „Reč orgazam označava spazmodično, visoko
zadovoljavajuće osećanje sa kojim se seksualni akt završava i kod žene i kod muškarca.”
Kinsi (1948.) posle nekoliko hiljada intervjua, definiše muški orgazam kao: „...serija
postepenih fizioloških promena, razvoja ritmičkih pokreta tela... praćeno iznenadnim
olakšanjem sa konvulzijama i ritmičkim analnim kontrakcijama.”
Skorašnja definicija Bankrofta opisuje orgazam kao kompleksni duševno - telesni
proces koji uključuje interakcije multiplih promena u genitalijama, mišićima, srcu i
respiratornom sistemu, sa pratećim fizičkim senzacijama i promenama svesti.

93
Neke škole dokazuju da je orgazam uglavnom mentalni fenomen, električno pražnjenje
mozga. Za njih je samo mozak ključan, a ostali delovi tela nemaju značaja. Svoje stanovište
potkrepljuju činjenicom da je u snu moguće doživeti orgazam.
Brauer (1990.) zaključuje da sve definicije imaju zajedničku neizgovorenu pretpostavku da je
orgazam fiksiran i nepomerljiv, prirodni događaj koji ne mutira. „Uprkos stalno rastućem
znanju o fizičkim reakcijama, suština prirode orgazma još uvek ostaje više misteriozna nego
shvaćena i razumljiva.”
Znači, i pored niza pokušaja proučavanja i merenja, ispostavlja se da je orgazam
nemoguće definisati u potpunosti. Ja slutim da je taj zajednički element kontakt sa jedinom
realnošću koja postoji - nivoom univerzalnog. Izgleda da za taj kontakt razvojem svog
psihičkog i fizičkog sistema još nismo spremni i da zato reagujemo na različite odbrambene
načine. Naravno, dokazivanje ove pretpostavke je povezano sa velikim teškoćama. Zato
mislim da je definisanje različitih nivoa orgazma najviše što za sada možemo uraditi. Nije
poznata ni suština električne energije, uostalom, a ona nam umnogome ulepšava i olakšava
život. Što se tiče seksualnosti i orgazma, mi smo, uglavnom, na nivou primitivne parne
mašine. A mogli bi smo, kao što retki ljudi uspevaju, da probudimo sunce u nama. Pa, onda,
krenimo!
Samo ne zaboravimo da su nam najveća prepreka na putu naša neosvešćena osećanja -
zato je važan razvoj te baze sa koje možemo ići sigurnije dalje od stadijuma na kome smo.

POJAM ORGAZMA

Diskutujući shvatanje seksualnosti u različitim teorijskim sistemima, dolazimo do

ključnog, ali nejasno definisanog termina orgazam, kao vrhunca seksualnog doživljaja.
Postavlja se pitanje da li su svi opisani orgazmi isti? Čini nam se da su razlike među njima
toliko drastične da zahtevaju uvođenje novih termina. Ustvari, reč orgazam opisuje jednu vrlo
široku lepezu doživljaja sa vrlo finim i iznijansiranim razlikama. I u doživljaju orgazma
jednog čoveka obično ima velikih razlika, a opisi velikog broja ljudi samo povećavaju tu
raznovrsnost. Kako da se snađemo u ovom mnoštvu? Razmišljajući o važnosti opažanja ovih
ne malih razlika, predložila sam klasifikaciju navedenu u daljem tekstu.

94
KLASIFIKACIJA ORGAZMA

1. PRIMITIVAN orgazam bi označavao prosto pražnjenje. Čovek je u kontaktu sa

instinktima i prirodnim silama, a opseg svesti je sužen. Primitivni orgazam karakteriše
neselektivno prepuštanje svakom partneru, požuda usmerena samo ka zadovoljenju
seksualnog instinkta i pažnja usmerena samo na seksualne organe. Zadovoljstvo je dosta
malo i više liči na olakšavanje i istresanje. Pražnjenje je konvulzivno i ostavlja subjektivan
utisak ispražnjenosti i olakšanosti. Traje oko 3-6 sekundi.

2. NEZRELI orgazam karakteriše usredsređenost na sebe, a zanemarivanje ljudskosti

partnera i postavljanje prema partneru kao prema objektu koji treba samo da zadovolji
potrebe. Tu se često na rafiniran način inteligencija stavlja u službu manipulacije. Veliki deo
psiholoških sadržaja je potisnut u nesvesno a onda projektovan na partnera, npr: seksualna
privlačnost, odbacivanje, uzbuđenje, poniženje, naklonost itd. Karakteriše ga oštra
neusklađenost impulsa. Zadovoljstvo je obično limitirano i ide do potpune blokade. široku
kategoriju nezrelog orgazma možemo podeliti na:
1. narcisoidni orgazam koga često prati osećanje omnipotencije i ubeđenje „Ja sam centar
sveta. Sve je deo mene”
2. perverzije - parafilije
3. blokirani orgazam (frigidnost i impotencija)
U slučaju frigidnosti ili impotencije, zbog blokiranja nekog osećanja kao što su bes, bol, strah
i slično, energija se kanališe ka razrešenju unutrašnjeg konflikta, putevi pražnjenja su
privremeno zatvoreni, što najčešće rezultira nedostatkom orgazma. Tek širenjem svesti kroz
veće prihvatanje sebe i drugih, putevi pražnjenja se u nekim slučajevima ponovo otvaraju.
Nezreli orgazam traje otprilike od 0 do 6 sekundi. Kontrakcije su brze, stežuće i plitke.
Zadovoljstvo se obično oseća samo u genitalnoj zoni, a ne u celom telu. U slučaju blokiranog
orgazma, kontrakcija nema.

3. ZREO orgazam donosi mnogo više zadovoljstva. Pored pražnjenja donosi osećanje
ostvarenosti, ljubavi, prihvatanja i ispunjenja. Tok energije se uspostavlja u celom telu i
razmenjuje se nežnost i ljubav sa partnerom. Pored otvaranja prema drugoj osobi, orgastičko
konvulzivno pražnjenje omogućava snižavanje nagomilanih stresova, širenje zadovoljstva po
celom telu i postizanje stanja duboke relaksacije. Merenja pokazuju da traje nekoliko sekundi

95
(4 -10). Kontrakcije su obično duboke, stežuće, ponekad pomešane sa retkim izbacujućim (za
ženu). Oba partnera doživljavaju konvulzivni orgazam refleks u celom telu. Na ovom nivou,
čovek se identifikuje sa celokupnim psihofizičkim organizmom. Prihvata i telo i psihu
integrišući ih. Međutim, on povlači granicu između sebe i drugih, znači doživljava svoj
orgazam kao nešto izdvojeno od sredine.
Mogli bi smo da ga definišemo kao sposobnost prepuštanja toku životne energije bez ikakvih
kočnica, sposobnost potpunog pražnjenja celokupnog zajaženog seksualnog nadražaja kroz
nevoljno prijatno grčenje tela, što nas ostavlja sa subjektivnim osećanjem veće ljubavi i
otvorenosti prema partneru i potpunog ispunjenja.

4. EKSTATIČAN orgazam bi označavao skalu iskustava orgazma koja nas prema teoriji
spektra svesti čeka u daljoj evoluciji, a koji sada doživljavaju poneki ljudi. Oni ga obično
opisuju jezikom metafora kojim ćemo se i mi služiti. Ekstaza bi bila najintenzivnije, najlepše
i najdivnije pozitivno psihološko iskustvo koje čovek može da doživi. Ljubavnici se odnose
jedno prema drugom sa velikom ljubavlju, obožavanjem i potpunim prihvatanjem međusobne
ljudskosti. Ekstatični orgazam traje više minuta ili sati. Tokom orgazma se ne doživljavaju
grčevite konvulzije kao u prethodnim formama, nego su konvulzije drastično izmenjene,
usporene ili izostaju. Celo telo je opušteno i protočno. Istraživanja ukazuju da su promene na
EEG-u u ekstazi vrlo slične onim u stanju duboke meditacije (Brauer 1990).
Ekstazu karakteriše transcedencija i dolazak na viši nivo svesti. Između ljubavnika se
uspostavlja pun energetski tok i spajaju se na svim nivoima što ih otvara ka sledećem stupnju
- realnosti Univerzalnog.
U okviru opisane skale, na svakom sledećem nivou ekstaze, energija je jača, opasnija,
u zavisnosti od količine neosvešćenog materijala i sve finija sa sve većim osećanjem
blaženstva. Međutim, na nivou ekstaze još uvek postoji dualnost odvajanja sebe od okoline,
dok se tek na sledećem nivou nedualnog ukida dvojstvo. Važno je imati na umu da se ekstaza
ne može na silu izazvati ili iz radoznalosti. Ona se prirodno javlja na putu razvoja svesti i
stremljenja ka Duhu. Mislim da slobodno možemo reći da je ekstaza najintenzivnije
pozitivno psihološko iskustvo koje je moguće doživeti.

5.NEDUALNI orgazam bi označavao stanje Jedinstva sa svim što postoji, dostizanje

Apsoluta, nivoa Duha. Pošto se ukida princip posmatrača na ovom nivou nema više
izdvojenih doživljaja niti onoga ko doživljava. Postoji samo Jedno Sve. Karakteriše ga svesno
Jedinstvo sa celom prirodom, spokojstvo i stanje blaženstva. Metaforično rečeno, to je

96
vođenje ljubavi sa celim Univerzumom. Nedualni orgazam ima vrlo malo sličnosti sa
orgazmima prethodnih nivoa. Više je to dugotrajnije stanje svesti nego trenutni doživljaj.
Izlazi se iz okvira vremena, ulazi se u bekonačnost. Zato dužina boravka u ovom stupnju
individualno varira - sati, dani, godine... Koliko je meni poznato, kontrakcije nisu merene, ali
izgleda da ih nema.
Po Maslovu, to bi bilo dosezanje stanja potpune samoaktualizacije i ostvarenje self-
transcedentnih potreba. Po Rajhu, to je stanje slobode od blokada i karakternog i
muskularnog okopljavanja, a po Č. Keliju ostvarena integracija seksualnih impulsa sa
moralnim sistemom. Jedinstvo sa svim što postoji Ken Vilber naziva Univerzalni nivo svesti
ili nivo Duha. Stare tradicije Tantre, Tao i druge nas upućuju da se ovaj nivo može dosegnuti
transformacijom seksualne energije.
U metodama za transformaciju seksualne energije vrlo velika pažnja obraća se
podizanju energije do srca i otvaranju srca: dodirnite se srcem, primite partnera u srce, itd.
Moglo bi se reći da srcem, a ne razumom vršimo/dostižemo spoznaju. Da ponovimo reči
velikog učitelja Ramane Maharšija: „Ideja da je onaj koji vidi drugačiji od viđenog prebiva u
umu. Za one koju su ikada prebivali u Srcu, onaj koji vidi isto je što i viđeno”.
To je suština svih vrsta orgazama, po mom mišljenju - direktna spoznaja realnosti.
Nepripremljeni, ne možemo je podneti duže od nekoliko sekundi.

SPEKTAR ORGAZMA

Proučavajući opise orgazma u raznim duhovnim i psihološkim tradicijama, u opisima

klijenata, naših prijatelja i ljudi koje srećemo, postalo nam je očigledno da se ti orgazmi
drastično razlikuju. Izneli smo hipotezu da reč orgazam opisuje jednu vrlo široku lepezu
doživljaja sa vrlo finim i iznijansiranim razlikama. U skladu sa tim smo predložili uvođenje
novih termina za različite kategorije orgazma. Opštu kategoriju orgazma bismo shvatili kao
zadovoljavajući vrhunac seksualnog doživljavanja u tom trenutku, čije karakteristike zavise
od trenutnog nivoa svesti. Ipak ne treba zaboraviti da svi orgazmi imaju zajedničku suštinu.
Od našeg stupnja svesti zavisi koliko je dugo i sa kakvim iskrivljenjima možemo podneti.
Otuda razlike i klasifikacije. Detaljnije objašnjenje o kategorijama organizma videti u knjizi
„Telesna psihoterapija – do orgazma i dalje“ (2004).

97
FUNKCIJA BLAŽENSTVA

Da li je funkcija blaženstva ista kao funkcija orgazma? Smatram da nije. Kao što je
Rajh još davno rekao, funkcija orgazma je da održi fizičko i psihičko zdravlje. Možemo
dodati - i da održi našu celovitost i neprekinut tok životne energije.
Međutim, mislim da je funkcija blaženstva ustvari razvoj svesti. Kako ?
Sa psihološke tačke gledišta, svest je psihološka funkcija koja se razvila iz potrebe
odlaganja reakcija, zbog adaptacije i preživljavanja, a glavna namena joj je povećanje stepena
slobode u donošenju odluka. Naime, naši daleki preci su bili primarno reaktivna bića, a
razvoj vrste je išao ka sve posredovanijoj i posredovanijoj (re)akciji. Da bi se odluka odložila
i time povećala šansa za izbor bolje alternative, bilo je nužno internalizovati efekte
stimulacije. To omogućava veću dinamiku i time bolju predikciju. “Tako se svest razvila iz
potrebe odlaganja reakcija, a glavna namena joj je – povećani stepeni slobode u donošenju
odluka.” (Ognjenović, P. 1996).
Taj bazični proces se manifestuje u mnogim oblastima ljudskog življenja pa, ako
pažljivije razmislimo, i u oblasti orgazma. Ako želimo više forme orgazma, moramo povećati
stepen slobode u donošenju odluka. Postizanje tog cilja može biti praćeno predivnom
nagradom – ekstazom , a postizanje većeg stepena slobode - blaženstvom. Suština razvoja
orgazma i jeste učenje odlaganja neposredne, instiktivne reakcije i povećanje stepena slobode
u donošenju odluka.
Istraživanja i merenja pokazuju da, kako se razvijaju, orgazmi postaju duži, kontrakcije se
dešavaju u dubljim nivoima tkiva, a same kontrakcije postaju izmenjene i rastegnute, luči se
više endorfina, moždani talasi sve više liče na one koje dobijamo pri meditaciji, i sukcesivno
se otvara dublji unutrašnji sloj obrade informacija. Intersubjektivna saglasnost je značajna i
pored individualnih odstupanja.
Na osnovu toga i tvrdimo da odlaganje neposredne reakcije omogućava nastanak fenomena
koji se konstatuju objektivnim merenjima i mogu se istraživati i meriti u skladu sa pravilima
naučne metodologije istraživanja.
Priroda razvojnosti orgazma nam daje osnovu za klasifikaciju stupnjeva orgazma koja
bi mogla, u svom najgrubljem obliku, ovako da izgleda: jednostavni, blokirani, zreli,
božanski. U svom detaljnijem pregledu klasifikacija bi bila: primitivni, nezreli, perverzni,
limitirani, blokirani, zreli, produženi, ekstatični, blaženstvo, nedualni. Moguće su još finije
nijanse koje su opisane u mojoj knjizi „Telesna psihoterapija – do orgazma i dalje“(2004).

98
Mislim da navedena klasifkacija ne bi bila kompletna bez detaljnijeg objašnjenja funkcije
blaženstva.
Kad je reč o seksualnom instinktu, važno je razumeti da se mi, kao vrsta, tek sada,
ustvari, počinjemo da uspinjemo ka stvarno ljudskom nivou. U smislu razvoja, od početnog
stupnja – jednostavnih, prostih orgazama, sličnih životinjskom nivou, pa preko privremenih
blokada, učenjem odlaganja neposredne reakcije, sadržavanja i kanalisanja, tek dolazimo na
ljudski nivo zrelosti i slobode u donošenju odluka, koji se na kraju, usklađivanjem, pretvara u
nedualni ili božanski nivo potpunog jedinstva sa svim što postoji.
Naša teorija razvoja orgazma tvrdi da je funkcija orgazma psihičko i fizičko zdravlje,
uz već poznatu funkciju produžetka vrste. Funkcija blaženstava je da nas na socijalnom nivou
vodi ka jednoj humanijoj civilizaciji a na individualnom nivou – razvoj svesti. Blaženstvo je
jedna skoro potpuno neistražena oblast i uglavnom se ne shvata njen značaj za naš opstanak
kao ljudske vrste. Mnogo iracionalnog stida i straha sprečavaju prilaz blaženstvu. Smatram da
je osvešćivanje blaženstva preduslov za dalji razvoj ljudskog bića.

Slika 41

99
 X MORALNI ALIBI

Zapanjuje koliko često se može sresti, u običnom govoru, među velikim brojem ljudi
tvrdnja: „Ja sam moralan-a” koja u stvari označava jednostavno odsustvo seksualnosti. O
čemu se radi? Seksualna apstinencija se izjednačava sa moralnošću. Na žalost, isuviše veliki
broj ljudi misli da su, odrekavši se seksualnosti (potrebe, razmišljanja i realizacije) samim tim
činom postali „moralni” sa garancijom. Misle da nema potrebe za daljim preispitivanjem
vrednosti i da je njihov moral nesumnjiv. Tako su jednostavno izbacili sve dileme iz svog
života i takav stav obično vrlo kruto nameću i sebi i svima iz svoje okoline. Na nesreću,
rezultat je nemoralno gušenje životnosti. Rezultat je nepotreban gubitak radosti življenja.
Rezultat je nesreća i bolest u tim ljudima i oko njih.
Takva želja za prostom kontrolom instikata je karakteristična za vrlo primitivne
strukture karaktera tako da bismo mogli da kažemo da je za njih ta prosta kontrola izvestan
neophodan napredak, ali za sve ljude izgrađenije i finije psihološke strukture, to je
nepotrebno nazadovanje, gušenje i nasilje. Da li su se takvi jednosmerno „moralni” ljudi
zapitali šta je sa njihovim strastima pohote, sa njihovom pohlepom, mržnjom, grubošću,
prostotom, neosetljivošću, ohološću i sa njihovom sebičnošću? Šta oni rade sa svim tim
strastima koje postoje i pored i van seksualnosti i koje se ispoljavaju i u drugim oblastima
života??? Šta je sa činjenjem zla drugima i uživanjem u smicalicama? Šta je sa intrigama u
društvu koje su postale toliko popularne da se čak i stepen nečijeg društvenog prestiža meri
njegovom sposobnošću „spuštanja” i pravljenja neukusnih šala na račun drugih? Šta je sa
silovanjima, incestom, fašizmom, fanatizmom, i ostalim vidovima emocionalne kuge?
Sebičnost, pohlepa i ostale strasti mogu, ali i ne moraju biti sastavni deo seksualnosti,
mada je činjenica da se tamo najlakše otkrivaju. To je zato što se čovek mora prepustiti
svojim stvarnim osećanjima da bi doživeo zadovoljstvo. U orgazmu on mora odbaciti svako
pretvaranje i „foliranje” inače ga neće doživeti. Možemo reći da se mora prepustiti svojoj
pravoj prirodi. Profinjavanje seksualnosti podrazumeva i obavezuje na profinjavanje strasti i
sebičnosti. Sama po sebi, seksualnost nije ni dobra ni zla, ni grešna ni sveta. Ona će postati
jedno ili drugo u zavisnosti od našeg stupnja svesti, u zavisnosti od procenta prisustva strasti,
želja, pohlepe, mržnje, ljubomore, oholosti i bezosećajnosti. Ili, sa druge strane, ljubavi
nežnosti, prihvatanja, obožavanja i posevećenosti - tada seksualnost postaje božansko
sjedinjenje.

100
 Seksualna apstinencija nam ne može pružiti moralni alibi. Seksualno potiskivanje ne
može da zamaskira našu nezrelost, sebičnost i primitivizam. Vulgarizacija seksualnosti,
promiskuitet i pornografija se bekstva od problema. Mi smo dužni, bez obzira da li smo
seksualno aktivni ili ne, da definišemo i razvijamo svoj moralni i vrednosni sistem. Paralelno
sa tim treba da ga usklađujemo sa svojim impulsivnim delom. Razvoj je kao hod po ivici
mača: tanka oštrica između kontrole i prepuštanja. Pa uzbrdo...
Ako prosto seksualno uzdržavanje ne može da nam pruži moralni alibi, šta onda da
radimo? Na prethodnim stranama pokušavali smo da dođemo do jednog dela odgovora, a
sada obratimo pažnju na to kako se razvija moralni i vrednosni sistem? Kada to shvatimo,
onda možemo pokušati da to praktično primenimo u skladu sa svojom životnom situacijom.
Na primer, jedan od vodećih teoretičara u oblasti razvoja morala, Kohlberg, ovako vidi razvoj
moralnog shvatanja:
0. Magijska želja
1. Kažnjavanje / poslušnost
2. Naivni hedonizam
3. Odobravanje drugih
4. Red i zakon
5. Individualna prava
6. Individualni principi savesti
7. Univerzalno - spiritualni
Rad ovog i drugih teoretičara iz oblasti sistema vrednosti ukazuju nam da je razvoj
moralnosti dugačak proces i da je nemoguće prostom eliminacijom seksualnosti postati
„moralan”. Konfuziju u ovoj oblasti neretko čak srećemo i u krugovima stručnjaka kao što su
psiholozi i psihijatri. Neki su skloni da tu eliminaciju seksualnosti proglase za sublimaciju
originalnog impulsa, zaboravljajući da nije reč o visoko razvijenom mehanizmu odbrane, već
o prostom splitingu (rascepu).
Radi što boljeg snalaženja u ovoj oblasti, možda bismo razvoj moralnosti mogli da sažmemo
u tri faze:
I - Premoralnu - želje puste i definisanje morala kroz sebe: „Ja sam moral”.
II - Konvencionalnu - pojedinac se adaptira većini. Za to je potrebno mnogo pretvaranja i
popularno rečeno „foliranja”.
III - Individualno postkonvencionalnu - razvoj autentičnog moralno - vrednosnog sistema. To
je rezultat hrabrog i napornog rada na integraciji kontrole i prepuštanja, osećanja i svrhe.

101
Uloga telesne psihoterapije

U telesnoj psihoterapiji se radi na integraciji svrhe i osećanja. Jedino nas ta integracija

može dovesti do daljeg psihološkog razvoja. I, do višeg nivoa slobodne energije - čime
postajemo snažni.
Jedna od metoda telesne psihoterapije, Radix, i definiše se kao reedukacija u
osećanjima i svrsi. U telesnoj psihoterapiji se radi, kako na vegetativnom toku, muskularnim
hipertenzijama i hipotenzijama, energetskim blokadama, pulsaciji, i podsticanju unutrašnje
samoregulacije, tako i na fenomenima psihodinamskog procesa, transferu, kontratransferu,
projekcijama, regresijama i na različitim vrstama otpora.
Naravno, u telesnoj psihoterapiji radimo na integraciji svih osećanja - bola, besa,
straha, itd. sa moralnim sistemom, u cilju izgradnje svesti. Seks i orgazmi su nam bili u ovom
prikazu samo najočigledniji primer, jer je tu istina „ogoljena”.
Znači, u telesnoj psihoterapiji radi se na integraciji kontrole i prepuštanja, sa svešću da
preterivanje ni u jednom ne valja, jer dovodi do zastoja. Za mene, razvoj je kao hod na ivici
mača. Padamo na stranu impulsivnosti ili na stranu kontrole i vraćamo se na oštricu,
integrišući. Kad trajno padnemo, bilo sa jedne, bilo sa druge strane, naš razvoj je stao.
Sadržavanje (containing) omogućuje napredovanje po oštrici.
Iz toga proizlazi da nam treba nov pristup vaspitanju pojedinca i grupe, koji bi vodio
stvarnom razvoju, a ne zastoju. Učili bismo uravnotežen razvoj kontrole i prepuštanja. Tim
pravilnim kanalisanjem životne energije možemo učiti našu decu da postanu slobodni, snažni
i moćni ljudi razvijene svesti.
Ono čime ja pokušavam da doprinesem ovom pravcu razvoja je škola telesne
psihoterapije u kojoj psihologe, psihijatre i druge stručnjake koji se u svom poslu bave
psihoterapijom učim osnovama telesne psihoterapije, znači razvoju emocija, razvoju
moralnog shvatanja, razvoju orgazma, razvoju snage i integraciji tih područja.
Pa, srećan put po ivici mača.

102
 XI AFEKTIVNI KVALITET MUZIČKOG IZVOĐENJA
Dragana Hajduk, dipl.psiholog i muzičar, aps.post.dipl.telesne psihoterapije
Mentor: Prof.dr Ljiljana Klisić, edukator post.dipl.TP

Ovaj rad posvećujem

mojoj nastavnici flaute Sokola Anici
(muzička škola Subotica)

Kvalitet muzičkog izvođenja možemo posmatrati sa dva aspekta: tehničkog

(tačnost, preciznost, virtuoznost izvođenja muzičkog dela) i interpretativnog (afektivni
doživljaj dela tokom izvođenja). Emocionalna komponenta muzičkog izvođenja veoma je
značajna i ona određuje najviši nivo muzičkog izražavanja i interpretacije. U ovom radu
osvetljen je afektivni doživljaj dela. Koristeći znanje telesne psihoterapije čiji je osnovni cilj
rad na emocijama, očigledna je povezanost emocionalnog izvođenja dela i pokreta. Sve ovo
podrazumeva da umetnik tokom izvođenja bude »sada i ovde« u činu emocionalnog
doživljaja dela i interpretacije svake note koju on trenutno izvodi.
U ovom radu iznesena su i četiri tipa kontakta muzičara sa instrumentom, u
terminologiji telesne psihoterapije govori se o četiri tipa energetskog zagrljaja, što između
ostalog, određuje i celokupni stil izvođenja jednog muzičara.

Ključne reči: «sada i ovde«, pokret, emocionalno pražnjenje, »energetski zagrljaj«

Priroda emocije je energetska. Vilhelm Rajh (1897–1957), utemeljivač telesne

psihoterapije, smatrao je da energija dolazi u telo unošenjem hrane, pića, udisanjem vazduha i
apsorpcijom kroz kožu. Postoji izvor jedinstvene biološke energije koja vlada i somatskim i
psihološkim područjem. Ta biopsihička energija ide iz tog centra ka periferiji i bilo bi
prirodno da nastavlja napolje, ka svetu. Ona se prazni raznim kontaktima sa svetom, npr.
radom, sviranjem, aktivnošću, emocionalnom ekspresijom, mišljenjem, emitovanjem telesne
toplote, rastom.... Ona se prazni kroz emociju i pokret. Energija mora biti pražnjena u
određenim intervalima. Živi organizam može funkcionisati samo ako postoji ravnoteža
između punjenja i pražnjenja energije.
Neuroze nastaju zbog nemogućnosti da se ta životna energija ispolji, unutar
organizma se nakuplja višak energije koji predstavlja smetnju. Anksioznost ometa pražnjenje.
Anksioznost u slučaju muzičara ometa ekspresiju emocije kroz muzičko izvođenje.
Neprirodnim vaspitanjem (represivnim vaspitanjem sa puno zabrana na zadovoljstvo), oko

103
ljudi se stvara oklop koji onemogućava slobodan tok energije, a takođe onemogućava i
njihove kontakte sa svetom. To stvara tenziju u ljudima. Termin »karakterni oklop« odgovara
značenju termina afektivnog bloka. A to, u stvari, znači da karakterni oklop ima funkciju da
brani i čuva zarobljene afekte. Kako je stvoren karakterni oklop na nivou emocionalne
zakočenosti, pararelno sa njim stvara se i mišićni oklop praćen mišićnim tenzijama i
smanjenom pokretljivošću celog tela. Energija biva vezana »hroničnim mišićnim tenzijama«.
Npr. stalne zabrane detetu u periodu istraživanju u stilu: »Nemoj ići tamo, pašćeš!« ili »Pazi,
mogao bi te prevariti!« i slično. Ovo može prouzrokovati stalnu kontrolu emocija što bi na
fizičkom planu moglo da se manifestuje velikom napetošću mišića vrata i kičme. Sve ovo
umanjuje celokupnu pokretljivost tela.
Uočena je paralela između telesnog stava, telesne pokretljivosti muzičara i
emocionalne obojenosti interpretiranog dela. Često ukočen stav (ovo ne podrazumeva miran
stav izvođača) tokom izvođenja muzičkog dela rezultira i interpretacijom koju slušalac
doživljava kao »hladnu« interpretaciju koja ga ne dodiruje; izvođač (svirajući) ne dolazi u
kontakt sa publikom. Nema širenja interpretacije u publiku. Ovo širenje manifestuje se i
primećuje i na telesnom novou, kada se telo fizički širi u polje, pokreti ekstremiteta i disanja
su uočljivi (pokreti ne moraju biti očigledno primetni) i idu ka publici. Ovo su istovremeno i
pokreti širenja zadovoljstva (oslobođeni straha) nasuprot pokreta skupljanja i uvlačenja u
sebe koji manifestuju strah, strah od širenja i kontakta. Ovakvo izvođenje ne dopire do
publike. Publika oseća izvođenje kao «hladno«, »umrtvljeno«, »bez dodira sa publikom«.

Slika 42. Vladimir-Horowitz

104
 Određen broj muzičara na izgled svira »mirno«. Postoji velika razlika u stavu
ukočenosti i stavu kada je telo opušteno i celokupna emocionalna ekspresija izvođača ide
kroz šake i prste (npr. mirno izvođenje pijaniste Vladimira Horovica). Ovde se lako može
osetiti jasno usmerena velika količina energije koja je fokusirana na određen cilj (odmeren
pritisak na dirku u skladu sa emocionalnim nabojem).
Ukoliko je jedan deo tela muzičara ukočen i na taj način nije u mogućnosti da
učestvuje u ritmičkim pokretima celine, i ostali delovi tela više nisu u stanju da se kreću kao
ranije i da prate pokrete celog tela. Prestankom rada jedne mišićne grupe, došlo je do
poremećaja ukupnog ritma kretanja. Otuda, celokupnost telesnog sklada i pokretljivosti
iziskuje da telesni podsticaji deluju kao nepomućena jedinstvena celina. Telo tokom
izvođenja ritmički prati emotivni impuls, pulsira.

Slika 43 Glenn-Gould 1 i 2

Često se dešava da dugogodišnje muzičko izvođenje sa telesnim i mentalnim

kočnicama dovodi i do telesnih oštećenja (bolovi u rukama). Kod klavirista višečasovno
«ukočeno« vežbanje dovodi do mišićnog oštećenja i forsiranja mišića. Vežbanje i sviranje se
pretvara u izuzetan fizički i psihički napor. Ukočenost mišića ramena i vrata veoma je česta (s
obzirom na to da se emocija straha najčešće blokira u ovom predelu), što ponekad
onemogućava dalje vežbanje i muzičari su primorani da se odmaraju nekoliko dana da bi
mišićna tenzija malo popustila. Mišićne tenzije često nastaju usled vremenske ograničenosti
da se savlada muzičko delo, te su muzičari primorani da za određen vremenski period
navežbaju muzička dela, što još više pojačava karakterni i mišićni oklop muzičara (s obzirom
na to da je psihosomatska građa karaktera posledica sukoba između društvene i biološke
funkcije).

105
 Veoma je interesantno posmatrati disanje muzičara tokom sviranja. Ni jedan
neurotični muzičar nije u stanju da izvrši izdah u jednom dubokom i ravnomernom dahu.
Ovakvi muzičari na najrazličitije načine sprečavaju dubok prirodan izdah bez straha. Neki
izdišu grčevito, neki tiho i bojažljivo, neki ne izdišu do kraja... Npr. sviranje duvačkog
instrumenta sa »bojažljivim izdahom« rezultira malim volumenom tona (bez obzira na dobro
postavljenu tehniku sviranja). Ton je tu, oko izvođača, i jako ga je lako maskirati ukoliko
izvođač svira kamerno. S druge strane, lako se može primetiti kod klavirista kako dišu. Često
se može videti da su ramena visoko gore podignuta zajedno sa napunjenim grudima tokom
sviranja. U svojoj praksi sam imala slučaj klaviristkinje koja je tokom sviranja samo udisala
zaboravljajući da izdiše. Ona ovoga nije bila svesna. Na moj predlog da pokuša da muzičku
frazu odsvira na izdah ona je rekla da ne može jer oseća strah: »Plašim se da ću tako pogrešiti
... ovako imam sve pod kontrolom«. Slušajući njeno izvođenje, sticao se utisak da su sve
emocije »pod kontrolom« tokom izvođenja, sa puno straha, bez kontakta sa publikom. Ova
inhibicija je bila smeštena u gornjem delu trbuha. Sa svakim dubokim izdahom, u trbuhu se
javlja osećanje zadovoljstva ili straha. Disajna prepreka (odnosno kočnica dubokog izdisanja)
ima funkciju da spreči pojavu upravo tih osećanja. Dugo zadržavanje daha je predstavljalo
junački podvig samokontrole. Uz ovako visoko podignute grudi u paru je išla i stisnuta vilica
što je sve ukazivalo na nemogućnost devojke da se prepusti emocijama. Jasne su bile poruke
njenog tela tokom sviranja: »Ne smeš da pokažeš da se plašiš!«, »Ne valja ako izgubiš
samokontrolu!«, «Moraš da stisneš zube!«, »Nasmeši se i progutaj!«. Instrument je osećala
kao objekat «pored«, kao objekat koga se plaši.
Kako se primećuje, stil izvođenja određenog muzičara u velikoj meri zavisi od
kvaliteta njegovog kontakta sa instrumentom. Muzičar instrument doživljava kao sredinski
faktor sa kojim je u interakciji. Da bismo lakše razumeli kvalitet kontakta potrebno je
objasniti dva načina doživljavanja sredine. Keli smatra da u toku razvoja živih bića dejstvuju
dva načina doživljavanja sredine. Kada je sredina povoljna aktivan je »modalitet rizika«. To
je modalitet usmeren prema životu. Fizički se odvija rast, ekspanzija, razvoj, a subjektivno se
doživljava pozitivno osećanje, zadovoljstvo, poverenje ili ljubav. »Modalitet zaštite« je za
slučaj opasnosti, a aktivira se kada je sredina nepovoljna. Modalitet zaštite se vezuje za
povredu, kontrakciju, opstrukciju ili njihovu pretnju, i subjektivno se doživljava bol, strah ili
bes, tj. negativna osećanja. Svako primarno osećanje modaliteta rizika ima svoju suprotnost
sa osećanjima modaliteta zaštite. Zajedničko za svaki par suprotnih osećanja jeste direkcija
toka radixa kroz telo. U besu i ljubavi smer je ka napolje, ekspanzivan, dok je u strahu i

106
poverenju smer ka unutra, vezan za kontrakciju. Pulsacija ima ulazni i izlazni deo koji se
sada povezuje sa izloženim modalitetima. To znači da kada je smer izlazni, aktiviran je
modalitet rizika i mi doživljavamo ljubav i radost, a kada je aktiviran modalitet zaštite mi
doživljavamo bes. Poverenje i receptivnost doživljavamo kada je aktiviran modalitet rizika a
strah osećamo kada je aktiviran modalitet zaštite pri ulaznom smeru pulsacije. Znači, u
zavisnosti od naglašene faze pulsacije, sa istim smerom toka, ali različitim modalitetom,
dobijamo suprotni subjektivni doživljaj. Prvobitna globalna osećanja su bol i zadovoljstvo.
Ova osećanja su nastala pre drugih osećanja i zato nisu emocije u istom smislu kao bes i
strah. Zato Keli kaže da su prvobitno postojali samo modaliteti zaštite i rizika.
Ovaj odnos muzičara sa instrumentom veoma je interesantan. Količina emocionalnog
pražnjenja tokom izvođenja određena je jednim delom kvalitetom umetnikovog odnosa sa
instrumentom. Kontakt sa instrumentom u terminima telesne psihoterapije nazivamo
»energetski zagrljaj«. Postoje četiri tipa energetskog zagrljaja: aktivno i pasivno obuhvatanje
i aktivno i pasivno prodiranje u objekt zadovoljstva (instrument).

Slika 44
Glenn-Gould 3 (iz časopisa LIFE)
Kada tokom sviranja postoji aktivno obuhvatanje objekta zadovoljstva (instrumenta)
to je npr. slučaj kod izvođenja klaviriste Glena Goulda. Ovde postoji apsolutni kontakt sa
instrumentom, muzičar introjektuje instrument u sebe, oseća ga kao deo svog tela. Glen
Gould je imao običaj da izuje cipele da bi bolje osećao pedale klavira kojima je stvarao

107
dinamiku tokom sviranja. Na taj način je bolje osećao instrument dok bi mu se pedale klavira
utapale u stopala. Stolica na kojoj je svirao bila je niža, tako da je umetnik bivao bliži
instrumentu, lice i šake su bile veoma blizu dirkama klavira odavajući utisak spajanja,
»utapanja« klavira u muzičara. Možda zvuči paradoksalno s obzirom na to da je klavir fizički
veći, utisak je, ipak, »primanja« instrumenta od strane muzičara. Ovakav kontakt dopušta
umetniku da unosi svoj kreativan doprinos izvođenju dela, uživanje u pronalaženju raznih
načina izvođenja dela.
Osnovna karakteristika tipa aktivnog prodiranja je pojačana »agresivnost« izvođača
tokom sviranja. Muziciranje zvuči izuzetno sigurno, ponekad sviranje može da deluje grubo,
iako nije neprijatno. Termini grubost i agresija u ovom slučaju su očigledni i u fizičkom stavu
i pokretima izvođača i u energetskoj dominaciji nad instrumentom. Pokreti tela izvođača su u
ovom slučaju očigledni sa dosta naglih i brzih promena telesnog stava. Postoji tendencija ka
sveukupnom glasnijem izvođenju, što ne znači da nema tihih deonica. Tihe deonice i pored
toga što se izvode tiho, ispunjavaju prostor i dominiraju. Metaforički rečeno, instrument se
nalazi u »milosti i nemilosti« muzičara, muzičar ima moć nad njim. Ovi izvođači imaju u sebi
neku vrstu harizmatskog izvođenja koja pleni pažnju i dominira, muzičar se instrumentu
nameće svojim izvođenjem. Ilustarcija za ovaj tip izvođenja može biti flautiskinja Laura
Levai – Aksin.

Slika 45
Laura Levai Aksin
Tip pasivnog obuhvatanja - ovaj tip kontakta sa instrumentom karakteriše blago,
ležerno izvođenje. Telesni stav muzičara je orjentisan ka unutra, ka instrumentu. Glava je
često spuštena malo dole i gurnuta napred. Instrument se nalazi u okrilju tela, nema grubih

108
pokreta tela. Tendencija izvođenja je ka tišoj dinamici i celo izvođenje više legato,
»sliveno«, bez jakih akcenata. Naravno, izvođač ovde poštuje svoj unutrašnji osećaj za
dinamiku i propisane ligature dela ali način izvođenja je neupadljiv, nenametljiv,
podržavajući i prijatan. Izvođenje, metaforički rečeno, liči na »blago svetlucavu vilinsku
prašinu« koja, iako nije napadna, ima veliku zaštitničku snagu. Ilustracija za ovaj tip
kontakta sa instrumentom je flautista Žan Pjer Rampal.

Slika 46
Jeane-Pierre-Rampal
Kod tipa pasivnog prodiranja karakteristično i očigledno je umetnikovo osećanje
sigurnosti kao nekog ko je u zaštiti instrumenta, slobodan da uz njega radi sve što mu čini
zadovoljstvo, osećajući se sigurno i toplo u okrilju instrumenta. Interpretator ovde pomalo
deluje kao zadovoljna beba u majčinom naručju. Instrument je pozitivan sredinski uticaj koji
daje toplu zaštitu i štiti umetnika od mogućih nepovoljnih sredinskih uticaja. Ovde nema
mnogo širokih pokreta tela tokom izvođenja, ali je jasno sva energija usmerena u prste.
Ilustracija ovakvog kontakta sa instrumentom je izvođenje klaviriste Vladimira
Horovica. U situaciji »pasivnog obuhvatanja« izvođač je onaj koji pruža zaštitu instrumentu,
dok u situaciji »pasivnog prodiranja« izvođač je onaj koji je zaštićen i prima zaštitu od
instrumenta.
Važno je napomenuti da se u sva četiri tipa kontakta, instrument oseća kao
neugrožavajući sredinski faktor, deo sredine koji nije opasan za osobu. Ukoliko izvođač
sredinu (instrument) doživljava kao ugrožavajuću, aktivira se modalitet zaštite koji
onemogućava ostvarivanje kontakta sa instrumentom, što kao posledicu ima blokadu
emotivnog izražavanja tokom izvođenja muzičkog dela.

109
 Živa bića, u osnovi, zadovoljstvo izražavaju ritmičkim kretanjem tela. Preduslov za
zadovoljstvo je kapacitet za pulsaciju životnog aparata. Ova pulsacija će se pojaviti samo
onda kada ne postoji hronična mišićna kontrakcija. Kontrakcija zadržava ne samo strah već i
ostala osećanja, naročito bol i bes. Svaka mišićna kontrakcija bez obzira šta blokira smanjuje
doživljaj zadovoljstva. Blokovi onemogućuju pulsaciju i ekspanziju što znači da sprečavaju
potpuno predavanje čoveka nečemu što bi moglo da mu donese zadovoljstvo i kreativan
život. Doživeti zadovoljstvo znači dozvoliti životnom aparatu da se širi i stvara.

Slika 47
Glenn-Gould 4
Reference:

1. Klisić Lj. (2004). Telesna psihoterapija, Beograd, UTPJ

2. Pesso A. (1969). Movement in psychotherapy, New York and London
3. Rajh V. (1987). Analiza karaktera, Zagreb, ITRO ¨Naprijed¨
4. Rajh V. (1988). Funkcija orgazma, Beograd, KIZ A-Š DELO
5. Julie Henderson ( 1997). Unutrašnji ljubavnik, Esotheria

110
 XII EMOCIJE I KREATIVNI PROCES U SVETLU TELESNE
PSIHOTERAPIJE
Nebojša Milićević1

Rezime

U ovom radu razmatra se značaj emocija i njihovog nesmetanog ispoljavanja kao važnog dela
kreativnog procesa iz ugla teorija telesne psihoterapije. Teorije Vilhelma Rajha, Čarlsa Kelija kao i
škole TeP sintezis rasvetljavaju problem stvaralaštva na nov način, naglašavajući pre svega važnost
emocionalnog izražavanja. Dat je kratak istorijski pregled nekih shvatanja estetičara, samih umetnika,
kao i psihologa o značaju emocija u stvaralaštvu. Poseban osvrt je dat na psihodinamski i
psihometrijski pristup ovom problemu i ovi pristupi su komparirani sa modernijim pristupima koje
pružaju teorije telesne psihoterapije. Poseban doprinos i značaj imaju praktična primena znanja i
iskustva škole TePsintezis u radu na oslobađanju i povećanju kreativnih potencijala pojedinaca.
Daljom primenom saznanja telesne psihoterapije na Umetničkim Univerzitetima, fakultetima i
akademijama i uvođenjem posebnog predmeta iz ove oblasti uveliko bi se poboljšao kvalitet rada sa
umetnički obdarenom populacijom

Kratak istorijski pregled

Psihologija umetnosti sa Fehnerom (Fechner, G.T. 1876) pod nazivom empirijska

estetika nastaje gotovo u isto vreme kada i sama psihologija kao naučna disciplina, tj. u
drugoj polovini XIX veka. Ova oblast zauzimala je veoma važno mesto u psihologiji sve dok
ortodoksni bihejviorizam iz psihologije nije nepravedno prognao sve „mentalističke
pojmove“ a time i samu umetnost.

Tek pedesetih i šestdesetih godina XX veka umetnost postaje ponovo predmet

psihologije ali se u psihologiju vraća zahvaljujući Danijelu Berlajnu, upravo u duhu
bihejviorizma. Umetnost postaje predmet empirijskih (eksperimentalnih) istraživanja u
psihologiji gde se delovi umetničkih dela prezentuju kao stimulusi (S) a zatim mere
fiziološke i druge reakcije (R) na te stimuluse. Iako se sve svodi na bihejvioralnu S-R shemu,
ipak je to značilo povratak umetnosti kao predmeta psihologije. Berlajn i saradnici na
Univerzitetu u Torontu započinju seriju eksperimentalnih radova u kojima se kombinovanjem
psiholoških i fizioloških metoda ispitivao odgovor na umetnost kao stimulaciju. Berlajn sa
saradnicima snima EEG zapise mozga ljudi u trenutku procenjivanja nekih estetskih
1
mail: nesa2206@gmail.com

111
dimenzija crteža (Berlyne and Mc Donnell, 1965). Takođe meri evocirane potencijale mozga,
propustljivost struje kroz kožu (PGR) i druge slične fiziološke parametre (Berlyne 1971,
1974, 1977).

Druga velika nepravda načinjena psihologiji umetnosti odnosila se na zapostavljanje

emotivne komponente u kreativnom procesu. Pridavanje značaja emocijama u stvaralaštvu
nije ništa novo. Ta ideja je postojala tokom razvoja estetike ali se za razvojem naučne
psihologije prilično zapostavila. Ova ideja o emocionalnoj osnovi estetskih doživljaja je bila
prilično uprošćena.

Estetski doživljaj se smatrao kao svojevrsni doživljaj, sui generis, nesvodiv na druge.
Taj stav su izražavali Vunt, Fehner, filozof Jon i drugi. Vunt je smatrao da postoje svojevrsna
“elementarna estetska osećanja” ("ästhetische Elementargefühle") koja se spajaju po
principima unutrašnje mentalne ekonomije, uz što manji nervni napor. Uživanje u umetnosti
je, po njemu, posledica je redukcije napora u nervnom sistemu. (prema Tatarkjevič, V. 1976).

Prve teorije koje naglašavaju značaj emocija u estetici su hedonističke teorije. Estetski
doživljaj nije ništa drugo do saznanje osećanja prijatnosti i neprijatnosti u slučaju negativnog
doživljaja. Santajana (Santayana,G.,1896)* smatra da je lepo samo prijatnost koja je
objektizovana. Hedonistička teorija nije ništa novo. Hedonizam je imao pristalica i u antici,
srednjem veku i renesansi, ali ga je potisnula platonska i aristotelovska tradicija, da bi se
ponovo kao ideja javio kod Dekarta (R.Decart, 1630). (prema Tatarkjevič, V. 1976).

Potrebno je spomenuti i teoriju aktivne prirode estetskih doživljaja ili teoriju

uosećavanja. Javlja se najpre u Nemačkoj kao “Einfühlung” a zatim je prihvaćen
anglosaksonski termin “empatia”. Zastupnik ove ideje bio je Fišer, srećemo je kasnije i kod
Locea, ali razvio ju je tek Lips (Lipps,Th.,1903).*Estetski doživljaj dolazi do rezultata samo
kada subjekt sopstvenu aktivnost prebacuje na predmet čime mu pripisuje osobine koje ovaj
sam po sebi ne poseduje. Lav Tolstoj smatra da je estetski doživljaj prenošenje uzvišenih
osećanja sa jednog čoveka na drugog..

Teorija zanosa je emocionalna, antiintelektualna koncepcija estetskih doživljaja u

svom najradikalnijem vidu. Ona se odnosila na poeziju ali ne i na celokupnu umetnost. Za
Šopenhauera opojnost je prava reakcija na muziku, ali samo na nju. Niče zastupa dualističku
koncepciju. Estetski doživljaji su delimično “apolonski” a delimično “dionizijski”. (Nietche;
F. 1871).*

112
 Sva ova shvatanja, iako su se doticala emotivne strane estetskog doživljaja,
nedovoljno su i nejasno objašnjavala prirodu emocionalnog estetskog izraza. (detaljnije
Milićević, N. 2005)

Rudolf Arnhajm u svom eseju „Emocija i osećanje u psihologiji i umetnosti“

(Arnheim, R. 1958) kritikuje zapostavljanje emocija u psihologiji a posebno u psihologiji
umetnosti i navodi više razloga za takvo konfuzno stanje. Emocija se u akademskoj
psihologiji shvatala kao kategorija per se (po sebi) a niko nije svako pojedinačno mentalno
stanje posmatrao kao jedinstvo saznajne, motivacione i emocionalne dimenzije. Po
Arnhajmu, psiholozi su često pojave za koje nisu imali objašnjenja trpali u „veliki sanduk za
upotrebljene i odbačene stvari sa nalepnicom - emocija“. (Arnhajm, R., 2003. str 283.).
Emocije se, takođe, uglavnom svode na osećanje zadovoljstva i nezadovoljstva kao što je
slučaj u pomenutim hedonističkim teorijama.

Predrag Ognjenović (Ognjenović, P. 1997) navodi da uzrok ovom negativnom odnosu

prema emocijama, pogotovo u umetnosti, leži u starom uverenju još iz antičkih dana. Emocije
su posmatrane kao manje poželjan deo čovekove psihe i za čoveka bi bilo bolje da ih nema!?
Tako Platon, na primer, opisuje čovekov duh kao grčku dvokolicu koju vuku dva konja.
Razum je kočijaš, a konji vuku svako na svoju stranu i nejednakom snagom. Jedan konj je
dobar, beo, uspravnog stasa, „žudnik časti sa razboritošću i stidom i prijatelj istinskog
mišljenja“ i on je predstavnik čovekove volje. Drugi konj je pak, „zdepast i crn,
zakrvavljenih očiju i gluv, koji voli obest i razmetanje“ i kontroliše se jedino, vrlo teško,
bičem kočijaša – a to je naša strast, tj. emocije. Zar ovaj konj nije vekovima nepravedno
zapostavljan i zlostavljan? Emocije su nepriznavane, potiskivane i odvajane od razuma.
Čovek je posmatran kao rascepljeno shizofreno biće. Tek je psihoterapija počela da čeprka po
njima i da preko njih dolazi do ozdravljenja. Ali, tek se u telesnoj psihoterapiji posmatra
jedinstvo emocija i razuma, psihe i some. Nesmetano ispoljavanje emocija je jedini put ka
psihičkom zdravlju, kao i psihološkom rastu i razvoju. Ali to je i jedini put ka pravoj,
autentičnoj kreativnosti.

Sami umetnici su bili često svesniji značaja emotivnog izražavanja od psihologa.

Tako u modernoj umetnosti, počevši od impresionizma, sve se veći značaj pridaje izražavanju
emocija. Vrhunac ove ideje nalazimo i u pojavi apstraktne ili tačnije rečeno, bespredmetne
umetnosti.

113
 Slika 48. Crni Kvadrat, Kazimir Maljevič, 1913
(Prema Maljeviču ova slika predstavlja supremaciju čistih osećanja u kreativnoj umetnosti)

Tako, slikar Kazimir Maljevič (Malevich, K.) (1875-1935) u svom učenju koje naziva
suprematizam, tvrdi da je objektivni vizuelni fenomen beznačajan kao realističan a važno za
umetnost su jedino osećanja koja taj objekat proizvodi. Osećanja su suština života i za njega
ništa nije realnije od samih osećanja. Zato on odbacuje umetnost kao imitaciju prirode. Na taj
način ističe povratak ritmu i energiji primitivne umetnosti. Jedino apstrakcija, a ne realistička
(mimetička) umetnost, prodire do najdublje, najvažnije i najzrelije istine!

Slično ovome u psihoterapijama se isključivo pridavao značaj racionalnim verbalnim

sadržajima, sećanjima iz detinjstva, omaškama, sadržajima snova i dr. dok su neposredna
osećanja i njihova ispoljavanja u izvornom obliku potpuno zanemarivani.

Vilhelm Rajh, još kao Frojdov učenik smatrao je metodu slobodnih asocijacija
nedovoljnom i neadekvatnom u psihoterapiji pa radi na razvoju drugih tehnika koje su bile ili
potpuno zanemarivane ili nedovoljno primenjivane. Ovo se pre svega odnosi na analizu
otpora i negativnog transfera. Pri tome, otpor i negativna transferna osećanja se manifestuju
mnogo češće u neverbalnim oblicima kojima do tada nije posvećivana pažnja.

I Frojd i Rajh govore o životnoj energiji čiji zastoj u čoveku dovodi do psihičkih
poremećaja. Frojd za ovu energiju koristi naziv libido, Rajh je naziva bioenergijom, a kasnije
orgonskom energijom. Umetnici su takođe bili impresionirani energijom. U slikarstvu
impresionisti, kao na primer Klod Mone, pokušavaju da uhvate i zabeleže svetlost, futuristi
slikaju pokret i brzinu, a Van Gog i kasnije ekspresionisti nastoje da prenesu emocije i
unutrašnja doživljavanja na platno.

Rajhova terapija ima za cilj da se dođe do potisnutih emocija kako bi se uspostavio

nesmetan protok energije. Ali put do emocija nije uvek jednostavan i često nije moguće do
njih doći razgovorom i analizom, već preko somatskog stava i praćenja toka energije kroz

114
telo. Uklanjanjem prepreka i blokada koje su zabeležene u mišićima dolazi do oslobađanja te
energije, što je praćeno i jakim emotivnim pražnjenjima.

Sličan je put i u kreativnom procesu. Emocije se na spontan način, svojstven

umetniku, oslobađaju i pretaču u umetničko delo. Ovo nije uvek lako. Često je to mukotrpan
a ponekad jalov posao. Problem inspiracije o kojoj izveštavaju brojni umetnici, nije ništa
drugo nego zastoj ove energije i nemogućnost oslobađanja emocija. Iz našeg iskustva znamo,
kao i iz biografija poznatih umetnika, da je nakon terapeutskog rada sa njima došlo do porasta
i efikasnije realizacije kreativnih potencijala. (Hese, E. Munk...) Ishod telesne psihoterapije je
oslobađanje ličnih potencijala a samim tim i kreativnih. Umetnici ne samo da nisu izuzeti od
psihičkih smetnji i životnih problema i konflikata, već su im zbog svoje senzitivnosti još u
većoj meri podložni. Psihoterapeutskim radom sa njima, a posebno pristupom koji ima za cilj
psihološki rast i razvoj, kao što ga ima naša škola TeP sintezis, može se uveliko pomoći
umetnicima u njihovom kreativnom radu.

Vratimo se predmetu psihologije umetnosti. On obuhvata po uobičajenoj shemi tri

aktera: 1. umetnika; 2. umetničko delo i 3. publiku. Ovoj shemi dodate su još dve
komponente, tj. procesa a to su: a) proces umetničkog stvaranja i b) dejstvo umetničkog dela
na publiku, tj. doživljaj publike. Ova uobičajena i pomalo zastarela shema se može prikazati
na sledeći način:

UMETNIK DELO PUBLIKA

a b
1 2 3

Slika 49 Shema predmeta psihologije umetnosti

Glavni prigovor ovakvom shvatanju je da u stvarnosti ne postoje jednosmerna dejstva

umetnika na umetničko delo, kao i umetničkog dela na publiku, već da su ona povratna i da
postoje složene međuveze. Umetničko delo može delovati povratno i na samog umetnika a
publika i njene reakcije očito da deluju i na umetnika ali i na njegovo umetničko delo.

Što se tiče dejstva emotivne komponente umetnosti u dosadašnjim psihološkim

izučavanjima, ona se mogu prikazati sličnom shemom.

1. Kada se govori o umetniku i njegovoj ličnosti najčešće se navodi ili podrazumeva

duboko emocionalno iskustvo koje je on duboko proživeo i koje ga je inspirisalo;

115
 2. Inspirisan tim dubokim emocijama umetnik produkuje umetničko delo i na taj način
izražava svoje duboke emocije;

3. Publika, grubo reći, konzumira umetnički produkt umetnika, tj. umetničko delo.
Pošto ono u sebi sadrži izraz umetnikovih emocija, publika ih doživljava na svoj način,
obično slično kao i umetnik prilikom stvaranja.

Sva dosadašnja proučavanja emocija u psihologiji umetnosti, uglavnom su se svodila

na ovu uprošćenu šemu a pažnja nije posvećivana protoku i karakteru tih emocija.
Razmotrićemo neke od njih ( pre svega psihodinamski, psihometrijski i empirijski pristup) i
ukazati na njihove dobre strane i nedostatke. Takođe ćemo ih uporediti sa pristupom teorija
telesne psihoterapije i nove aspekte izučavanih problema.

Teorije telesne psihoterapije i psihodinamski pristup stvaralaštvu

Ovo je prvi značajan teorijski pristup stvaralaštvu u XX veku. Ali i pored svojih
pozitivnih doprinosa rasvetljavanju ovog fenomena i velikog uticaja i na umetnost,
psihodinamska gledišta su, prema Lubartu (Sternberg, R.J. & Lubart, T.I. 1999) predstavljala
i jednu od glavnih prepreka objektivnijem izučavanju psihologije umetnosti. Psihodinamska
gledišta kada govore o umetnosti i njenoj emotivnoj strani vraćaju se na Aristotelovo
shvatanje katartičkog dejstva umetnosti. Kroz umetničko delo i umetnik i publika prazne
svoje nesvesne nagone i to na njih deluje pozitivno. Frojd dodaje da umetnici stvaraju
umetničke proizvode kako bi svoje sopstvene nesvesne želje i konflikte izrazili na društveno
prihvatljiv način, tj. putem sublimacije. Ali istorija umetnosti pokazuje da umetničko
stvaranje velikih umetnika nije uvek bilo društveno prihvatljivo i često je čak bilo
sankcionisano. Vilhelm Rajh je takođe to osetio na svojoj sopstvenoj koži. Koja je onda svrha
takvog emocionalnog izražavanja kroz umetnost uprkos unutrašnjim i spoljašnjim
teškoćama?

Odgovor na ovo pitanje leži u jednostranom shvatanju nesvesnih impulsa i emocija

koje su po svojoj prirodi u startu okarakterisane kao nešto loše i neprihvatljivo. Ako se to
»zabranjeno smeće« upakuje i umota sublimacijom – biće to prihvatljiv poklon, kako za
umetnika, tako i za publiku. Ali, na žalost, nije to uvek tako bilo. Da li je ta unutrašnja
(bio)energija sama po sebi »loša«? Rajh je otkrio da blokiranje njenog proticanja kroz telo
stvara ozbiljne probleme koji se mogu jedino rešiti otklanjanjem postojećih blokada.
Umetnik, zahvaljujući svojim kreativnim potencijalima nalazi načina da tu energuje praćenu
burnim emocijama plasira u javnost. To za njega predstavlja veliko olakšanje i zadovoljstvo

116
bez obzira na reakciju publike i društva u celini. Put do zadovoljstva povlači sa sobom i sve
odblokirane negativne emocije koje su dugo vremena čamile u umetniku. Ovo nam je
poznato iz svakodnevne psihoterapeutske prakse. Čarls Keli ( Kelley R.C . 1978) govori o
Radiksu i tri osnovne emocije koje se najčešće blokiraju a to su strah, bes i bol.

Psihoanalitički pristup kasnije uvodi u tumačenje stvaralaštva i pojmove adaptivne

regresije i elaboracije (Kris, 1952). Adaptivna regresija, tj. primarni proces, predstavlja
prodor neprerađenih misli u svest. Primarni proces i primarna misao je, prema tome,
iracionalna, bliska fantaziji, snu, ludilu ali i umetnosti. Sa druge strane imamo elaboraciju, tj.
sekundarne procese, koji građu primarnog procesa uz pomoć ega prerađuju putem
kontrolisanog mišljenja usmerenog na stvarnost. Kjubi, (Kubie, 1958) pak, smatra da
nesvesni konflikti imaju negativno dejstvo na kreativni proces jer vode fiksiranim mislima
koje se ponavljaju.

Teorije telesne psihoterapije (Rajhova orgonomija, Kelijeva Radiks terapija i škola

TeP sintezis) bi ovaj dualizam mogle da reše na jednostavniji način. Kreativni proces se
isključivo može olakšati oslobađanjem blokada. Oslobođene emocije su primarne i osnovni
pokretač stvaralaštva. Da li će one biti praćene racionalnim obradama ili imati svoj izvorni,
neprerađeni oblik zavisi od samog umetnika i potpuno je nevažno za konačni ishod
kreativnog procesa. Osim toga, i promene umetničkih stilova od realizma ka nadrealizmu i
apstrakciji govore u prilog tome. U osnovi svih tih stilova je sličan kreativni proces. Umetnik
je zaista nekada prinuđen da pod pritiskom društvenih normi, mode ili komercijalnih razloga
elaborira svoju umetničku građu na prihvatljiviji način. Ali pri tome se gubi od umetnosti i
originalnosti.

Sa stanovišta telesne psihoterapije, može se govoriti i o ukusu publike i njene

spremnosti da prihvati umetnika i njegovo umetničko delo. Ako je ta publika konzervativna,
tj. kako kaže Rajh – u stanju emocionalne kuge – ne samo da neće prihvatiti umetnost već je
može i surovo odbaciti. Oduvek su postojali diktatorski režimi koji su spaljivali na lomači sva
tri aktera u umetničkom stvaranju: 1. napredne umetnike (po njima izdajnike), 2. njihova
remek dela (po njima degenerisane proizvode) i 3. publiku (nesvesno zavedene pojedince ili,
takođe, svesne izdajnike).

Umetnik kao stvaralac je osoba u kojoj je uspostavljen nesmetan protok energije i

publika ga najčešće doživljva kao fleksibilnu i originalnu osobu. Ukoliko je publika u stanju
emocionalne kuge, tj. sa blokiranim protokom energije, umetnik će u njemu umesto prijatnog

117
doživljaja izazvati strah i negodovanje. U knjizi »Slušaj mali čoveče« Vilhelm Rajh daje
veoma jasne opise emocionalne kuge u tim »malim ljudima« kojima smo okruženi. Duhovita
karikatura Vilijam Stajga (William Steig) oklopljenog čoveka i veselog psa genijalno
ilustruju slobodan i blokiran protok energije.

Slika 50
Ilustracija Vilijama Stajga (William Steig) u Rajhovoj knjizi „Listen little man“

Najčešće navođeni nedostatak psihodinamskog pristupa stvaralaštvu je isključivo

oslanjanje na studije slučajeve istaknutih stvaralaca. Teorijski pojmovi psihodinamske
psihologije u vezi stvaralaštva su teško psihometrijski merljivi i teško ih je eksperimentalno
proveravati-

Telesna psihoterapija pruža mogućnost rada sa umetničkim obdarenim osobama na

oslobađanju njihovih kreativnih potencijala a rezultati se mogu pratiti i meriti.

Psihometrijski pristup stvaralaštvu i teorije telesne psihoterapije

Gilford (Guilford, 1950) na besedi APA (Američke Psihološke Asocijacije) daje

predlog da se kreativnost izučava na običnim ispitanicima psihometrijskim pristupom.
Dotadašnje oslanjanje na studije slučaja retkih darovitih velikana se pokazalo kao nedovoljno
objektivno. Uveliko se posle ove besede konstruišu novi testovi za merenje kreativnosti (npr.
Torensova baterija). Poplava novih testova olakšala je empirijska istraživanja u ovoj oblasti.
Međutim i psihometrijski pristup imao je svoje velike nedostatke. Zamera se da kratki testovi
tipa papir – olovka daju neodgovarajuće mere kreativnosti. Da li bodovi na fluentnosti,
fleksibilnosti, originalnosti i elaboraciji izražavaju prave mere kreativnosti? Postavlja se i

118
pitanje da li se na osnovu odgovora neistaktnutih stvaralaca mogu osvetliti nivoi stvaralaštva
izuzetnih umetnika.

Ipak, ovaj psihometrijski pristup može biti prihvatljiv i sa stanovišta teorije a pre
svega prakse telesne psihoterapije. Psihometrijski pristup se može primeniti u evaluaciji
efekata telesne psihoterapije (Milicevic, 2004, 2005), u ispitivanju kreativnog procesa
pomoću metoda serijske reprodukcije (Pejić, Milićević, 2009) ali i rada sa umetnički
obdarenim osobama. Iskustva na umetničkim akademijama mogu biti od velike koristi u
rasvetljavanju ove oblasti (Nešić, Milićević i sar.2006) . Merenje kreativnih potencijala pre i
posle primene telesne psihoterapije mogla bi da budu jedna od objektivnih mera rasta i
razvoja pojedinca. Sve to daje više nego dovoljne razloge za uvođenje predmeta Telesna
psihoterapija na umetničkim akademijama.

Sve lakša dostupnost višekanalnih poligrafa, EEG-a, elektromagnetne rezonance i

drugih fizioloških merenja, takođe mogu doprinetu boljoj evaluaciji efekata primene tehnika
telesne psihoterapije u radu sa kreativnim osobama.

Na kraju, možemo zaključiti da, iako nisu imale ambicija da se posebno bave
psihologijom umetnosti, teorije telesene psihoterapije bi mogle dati odgovore na mnoga
važna pitanja u vezi sa stvaralaštvom. Time bi se napravio veliki pomak nakon višegodišnjeg
»tapkanja u mestu«, osvetlili bi se posebni aspekti stvaralaštva a posebno emotivna strana.
Osim toga, moguća je praktična primena, mogućnost empirijskih i eksperimentalnih
istraživanja a time i objektivna evaluacija efekata telesne psihoterapije na oslobađanje
kreativnih potencijala pojedinaca.

Primenom saznanja telesne psihoterapije na Umetničkim Univerzitetima. fakultetima i

akademijama uveliko bi se poboljšao kvalitet rada sa umetnički obdarenom populacijom.

Literatura:
Arnason, H. H. (1975.), Istorija moderne umetnosti, Beograd: Izdavački zavod Jugoslavija.
Arnhajm, R. ( 2003), Prilog psihologiji umetnosti – sabrani eseji, Emocija i osećanje u
psihologiji i umetnosti, str. 282-300. Beograd: SKC.
Berlyne, D.E. (1971). Aesthetics and psychobiology. New York: Appleton-Century-Crofts.
Berlyne, D.E. /Ed/ (1974). Studies in the new experimental Aesthetics. London: Wiley.
Berlyne, D.E. & Mc Donnell, P. (1965). Effects of stimulus complexity and incongruity on
duration of EEG desynchronisation. Electroencephalography and Clinical
Neurophysiology, 18: 156-161.
Fechner, G. T. (1876). Vorchule der Asthetik. Leipcig. Breitkopf und Hartel.

119
Frojd, S. (1971). O umetnosti. Novi Sad: Matica Srpska.
Guilford, J.P. (1950). Creativity. American Psychologist, 5. 444-454.
Santayana, G. (1896). The Sense of Beauty, New York.
Tolstoy, L. (1945). What is Art? and Essays on Art, New York, 1896.
Kelley, R.C. (1978). Orgonomy, Bionergetics and Radix, Radix inst., Ojai, California
Klisić, Lj. (1995). Telesna psihoterapija – do orgazma i dalje. Beograd – Eko Primat Zemun
Klisić, Lj. (1997). Orgasm Development, in: Energy and Character, Volume 28, no.1,
Kris, E. (1952). Psychoanalitic exploration of art. New York: International Unicersities Press
Lipps,Th.(1903):Ästhetik
Milićević N. (2000). Rajh i Frojd – pobuna ili vernost, 48. skup psihologa Srbije,
Vrnjačka Banja: Knjiga rezimea (str.77)
Milicevic N. (2004). An attempt of Evaluation of the influence of Body psychotherapy ona
actual level of anxiety and mood. Book of abstracts ,12th Congress of the European
Association for Psychotherapy . Belgrade (p.30)
Milićević, N. (2005). Nastajanje Pikasoove Gernike u svetlu kognitivnih aspekata estetskog
odlučivanja. Magistarski rad. Beograd: Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu
Nešić, V and M., Milićević, N.., Todorović, J. (2006).Porodica i muzička iskustva učenika
osnovnih škola u Nišu, Godišnjak studijske grupe za PSIHOLOGIJU,God. 1 br. 1.
Filozofski fakultet Niš,. (str. 126-141).
Nietche;F. (1871). Geburt der Tragodie.
Ognjenović, P. (1997). Psihološka teorija umetnosti, Beograd: Institut za psihologiju.
Pejić B.., Milićević, N. (2009). Serijska reprodukcija i modusi estetske procene, Godišnjak
studijske grupe za PSIHOLOGIJU, Vol-6. Filozofski fakultet Niš,.
Reich W. (1982). Analiza karaktera, Zagreb: Naprijed.
Reich V. (1997). Čuj, Mali čoveče, Beograd: Radio B92.
Sternberg, R..J. & Lubart, T.I. (1999). The Concepts of Creativity: Prospects and Paradigms.
Handbook of Creativity. New York: Cambridge University Press.
Tatarkjevič, V. (1976):. Istorija šest pojmova, Beograd: Nolit.

120
 XIII. PSIHOLOŠKI RAST I RAZVOJ KREATIVNOSTI
Autor i Anja M. Djordjević

RASTI SAMO FIZIČKI ?

Psihološki rasti znači širiti svest i u skladu sa tim menjati ponašanje. Psihološki rast je
postepen proces koji nas vodi ka vrhuncima ljudskog bivanja. Psihološki rasti znači
ostvarivati svoje mogućnosti.
Mi fizički rastemo i stalno pomažemo taj rast uzimajući vitamine i hranu koja je zdrava za
nas. Ne smatramo da smo bolesni ako tražimo recept za što bolju ishranu ili jaču hranu za
decu u razvoju.
Međutim, psihički rast smo skloni da zanemarimo, imamo često velike predrasude u
odnosu na njega i ne pomažemo sebi u ovom procesu. Naprotiv, plašimo se tog rasta, ne
shvatamo ga, libimo se da konsultujemo stručnjake i unesemo negujuće faktore. Zbog
neznanja se stalno plašimo da je traženje pomoći u psihološkom rastu znak da smo poludeli.
Istina je upravo obrnuta: kao i u fizičkom, tako i u psihičkom rastu povremeno dolazi do
problema i kriza. To je znak da treba dodati vitamine, tj učenje. Treba da pomognemo sebi
tako što ćemo učiti. Učiti ćemo veštine življenja, koncentracije, konfrontacije, kooperacije,
asertivnosti ili neke druge, u zavisnosti od toga gde je problem. Model nam mogu biti
najrazvijenija ljudska bića.
Čovek se definiše kao životinja koja uči. Većinu svojih funkcija on razvija učeći,
nasuprot životinjama koje iako mogu da uče ipak uglavnom funkcionišu na bazi instikata. Za
čovekov razvoj karakteristično je stalno sazrevanje usklađivanjem različitih funkcija, kao npr.
integracija emocija, mišljenja i vrednosno moralnog sistema da bi se razvila skladna celina i
omogućio razvoj kreativnih potencijala.

ONTOGOGIJA

Ontogogija je nauka koja se bavi psihološkim rastom i razvojem. Definiše se kao

pomaganje ljudima da rastu do najviših stupnjeva za koje su sposobni (Abraham Maslov). Na
žalost, ovaj termin nije u svakodnevnoj upotrebi, nego se termin psihoterapija upotrebljava i
da označi lečenje i lični rad na sebi u smislu prevazilaženja zastoja u rastu, kao i rad sa
prosečnog nivoa ka vrhuncima čovečijih mogućnosti, iako bi za ovo drugo bilo mnogo

121
adekvatnije upotrebiti termin ONTOGOGIJA. Ta terminološka zbrka još više obeshrabruje
čoveka i zastrašuje ga.
Već 30 godina proučavam ontogogiju i u tom cilju sam boravila u velikom broju
Centara za rast i instituta (Esalen i Topanga u Kaliforniji, Centralna fondacija i Psihosinteza u
Pasadeni, Radix i Biocentrik u L.A., Čerčil centar u Londonu, itd), manastira kod nas, ašrama
u Indiji, i raznih psiholoških instituta širom sveta, ali i vodila naše edukativne grupe
stručnjaka kao prethodnicu Centra za rast kod nas.
U ovoj knjizi planiram pored uvođenja u pojam psihološkog rasta, da vam predstavim
osnovne ideje kojima se rukovode Centri za rast, da vam naznačim neke od principa
organizacije tih vrhunskih ustanova, ali moram da naglasim da je to, nužno, samo uprošćena
orijentacija, jer je stvarno učenje tih principa i organizacije celoživotni projekat i ogromno
studiranje. To je tako specifičan i dugotrajan proces već i samom prirodom rasta i razvoja
ličnosti. Ljudi koji rukovode tim Centrima su i sami morali da prođu ceo proces i od njih se
očekuje velika stručnost i potpuna posvećenost.

RAST, KVALITET ŽIVOTA I RAZVOJ KREATIVNOSTI

Sedamdesetih godina se u svetu razvija Pokret za razvoj ljudskih potencijala. To nije

neka centralizovana organizacija, nego postoji, uglavnom u Zapadnoj Evropi i Americi, ali i
šire, veliki broj grupa kojima je zajednički cilj stvaranje uslova koji će omogućiti svakom
pripadniku i zainteresovanom da razvija svoje ljudske mogućnosti do maksimuma. Pokret uči
življenju u sadašnjosti, odgovornosti, inicijativi i samoostvarenju.
Uopšte, psihološki rasti znači sazrevati, razvijati jasnoću mišljenja, komunikaciju,
kreativnost, otvarati se ka sve većim radostima i graditi viši integritet ličnosti. Svest se danas
u svetu uglavnom definiše u razvojnim terminima.
Kako bi izgledali ljudi koji su psihološki izrasli? To su svesni i odgovorni ljudi. Ali
ljudi koji će pritom biti puni života i živeti punim i raznovrsnim životima. Ljudi koji stvaraju
i vole velikom snagom. Ljudi koji neće učiti decu da se mrze i budu u kompeticiji nego da
nađu načine saradnje. Umesto otuđenja i skučenosti, ide se ka nadahnutom stvaranju,
ogromnim radostima i blaženstvima i integrisanosti na svim nivoima postojanja. To
podrazumeva uzimanje odgovornosti za svoju egzistenciju i činjenje izbora. Ljudi koji se
neće ubijati i ratovati, nego konflikte rešavati dogovorom. Ljudi koji će napustiti izvitoperenu
ideju o svetom ratu u korist svetog mira.

122
Ovo o čemu govorim nije utopija, nego uslov našeg preživljavanja na planeti Zemlji. Mislim
da, imajući u vidu ekološke i ratne katastrofe i druge pošasti, to postaje svakim danom sve
jasnije.
Ovde želim da istaknem iskustvo ljudi koji su, odustavši od življenja u stanju
otuđenosti, robotiziranosti i konformizma, našli ne samo prosečno bitisanje, nego dostigli
stanje samoostvarenosti, spontanosti, kreativnosti, ekstaza, ljubavi i unutrašnjeg ispunjenja.
Metode postoje. Razvijaju ih razne grane humanističkih usmerenja, koristeći znanja kako
razvojne psihologije i klasične psihoterapije, tako i mudrosti duhovnih tradicija, koje već
hiljadama godina izučavaju ove procese.
Naša deca žele da postignu nešto više od nas. Da budu bolja od nas. To je prirodno.
Puteve daljem razvoju čovečanstva otvara njihova želja za većim dometima, za
prevazilaženjem prosečnosti. Divno je što to žele i mi treba da im pomognemo da to i ostvare.
Međutim, koji modeli im se nude? Naša užurbana i otuđena svakodnevnica u kojoj se oni ne
nalaze i ne prepoznaju svoju budućnost? Ili svet droga ili čarobna i suviše često
manipulativna ostvarenja nekih samozvanih svetaca? Ni prvi ni drugi put im se ne čine kao
privlačna budućnost. Zar ne postoji treći način da se priđe ovom problemu?
To je put psihološkog rasta i razvoja koji se uči, istražuje i otkriva u Centrima za rast.
Potrebno nam je poznavanje zakonitosti daljeg rasta i razvoja ljudskih sposobnosti da nam
olakša pronalaženje pravog puta i da nam se olakša prepoznavanje stranputica.
Pošto je ovo doba u kome se intelekt i racio ubrzano razvijaju, a zanemareno je
razvijanje svesti o osećanjima, prihvatanje i ekspresija osećanja, iskustvo nam pokazuje da je
rad na ovim zanemarenim oblastima, uz razvijanje autentičnog moralnog sistema, kod
mnogih ljudi omogućio dalji psihološki rast. Česta je greška što želimo da razvijamo svoje
snage zanemarivši svoje slabosti. Naprotiv, slabosti treba razviti u snage. Na primer, ne
možemo razviti duboku ljubav ako nismo osvestili, prihvatili i profinili svoju agresiju. Ne
možemo se otvoriti ka uživanju ako smo zatvoreni u odnosu na bol. Ne možemo razvijati
poverenje ako se nismo suočili sa svojim strahovima. U procesu psihološkog rasta postoje
pravila koja ljudi koji istražuju ove procese sve više uočavaju i čije znanje nam može
poslužiti.
Znači, izgleda da je cela stvar sada pitanje naše odluke: da li svojom voljom biramo
put razvoja ili put stagnacije koja vodi u nazadovanje? Ako se odlučimo za psihološki rast,
na raspolaganju nam stoji čitav spektar metoda koje možemo da biramo u skladu sa nivoom
svesti na kome želimo da radimo.

123
 Drugim rečima, kao što je pre mnogo vremena kazano, rast podrazumeva
osvešćivanje naših sebičnosti i njihovo pretvaranje u velikodušnost i darežljivost prema
bližnjima. Rast je kada naše strasti gordosti, mržnje, zavisti, pohlepe, straha, neznanja i
druge, transformišemo u vrline ljubavi, mudrosti, prihvatanja, saosećanja, milosrđa,
čovekoljublja i druge, kroz neophodne procese razvoja svesti. Rast je kada učimo da volimo
druge kao sebe i sebe kao druge, jer je to celovit proces ljubavi. Ne možeš voleti drugoga ako
ne voliš sebe i obrnuto. Razvoj svesti je spoznaja našeg jedinstva sa svim što postoji. Te
drevne definicije su, naravno, večne, a jedino se traga za što boljim načinima rada.
Psihologija kao nauka radi na razvoju što efikasnijih tehnika i na boljem razumevanju naše
pluridimenzionalne stvarnosti. Kako iskustvo pokazuje, tehnike se tokom vremena moraju
prilagođavati promenjenim uslovima života. Zato se u Centrima za rast razvijaju i primenjuju
moderne tehnike za rast i razvoj svesti. Takođe se pronalaze zaboravljeni metodi i stavljaju u
kontekst razvojne linije, čime se povećava znanje o zakonitostima čovečijeg rasta i razvoja.
Interesantno je da nas je skoro sramota da govorimo o mogućim vrhuncima razvoja a
nije nas sramota da govorimo o vrhuncima nazadovanja: ubistvima, samoubistvima,
patologiji itd. Postoji nervnoteža u korist negativne strane realnosti. Mislim da ta neravnoteža
ima negativan efekat kao i svako odstupanje od harmonije. Potrebno je poznavanje i jedne i
druge strane da bi mogli da donesemo uravnoteženu odluku.

PSIHIČKI RAST NASUPROT LEČENJU

Sa sve širom primenom psihoterapije, a pogotovo uvođenjem ontogogije i sa sve

većom potrebom za jednom i drugom, zaoštravaju se i pitanja kao što su: da li bolnice i dalje
treba da budu jedina mesta za njihovo praktikovanje, da li su to najpodobnija mesta, da li su
svi ljudi koji se obraćaju za pomoć bolesni ili je reč o drugoj vrsti problema, kako bi smo
mogli da najbolje i najefikasnije odgovorimo potrebama tih ljudi i na kraju da li možemo i da
li treba nešto da učinimo ili da pasivno pustimo da se sve odvija na već ustaljeni i očigledno
sve manje efikasan način?
Svi mi koji smo radili u klinikama svedoci smo da masa sveta dolazi u bolnicu, leži u
njoj, leči se i odlazi iz nje, ne našavši odgovor na svoje probleme kao što su: neslaganja na
poslu, neusklađeni bračni odnosi, problemi sa decom itd. Oni očekuju da budu izlečeni od
nezadovoljstva načinom života, izlečeni od neosećanja ljubavi, izlečeni od bezvoljnosti i
sličnih egzistencijalnih problema. Bolovanja se produžavaju i sledeća usluga koju mogu

124
dobiti u bolnici je predlog za penzionisanje. Izgleda da je problem što se upotrebljava
medicinski model mišljenja da se opiše nemedicinski problem. Kako je do toga došlo?
Posmatrano istorijski, kada su se u prošlom veku pojavili ovi egzistencijalni problemi
i učestala potreba za njihovim rešavanjem, medicina, tj. psihijatrija je bila najspremnija da im
odgovori, tako da, mada je Frojd u početku i sam naglašavao potrebu psihološkog a ne
medicinskog pristupa, psihoterapeuti su počeli da upotrebljavaju medicinske koncepte da bi
opisali svoj rad. Govore o lečenju bolesnih, dijagnozi i tretmanu. U suštini, većina ljudi koja
se danas javlja na psihoterapiju nije bolesna nego ima probleme, tj. nema stvarnu bolest od
koje treba da bude lečena. Radovi Ajzenka, Kelija i drugih, sve više ukazuju na to da je
neuroza samo metaforička bolest koja je proglašena bolešću da bi se davala terapija. Zastoj u
rastu i sazrevanju bi mnogo bolje mogao da opiše probleme o kojima govorimo. Zbog
prihvatanja medicinskog modela mišljenja psiholozi i psihijatri su primorani da leče bolesti
koje u stvari ne postoje. Psihoanalitički pojam genitalne faze ili nedostižnog genitalnog
karaktera ili Janovljeva postprimalna ličnost se uklapaju u medicinski model i treba da daju
privid izlečenja iako su to samo mistične fikcije, jer ne postoje ljudi potpuno slobodni od
odbrana i toliko savršeni da ne treba da dalje sazrevaju.
Sa druge strane opet, imamo paradoks da, iako je dokazano da je veliki broj
takozvanih fizičkih bolesti ustvari psihosomatske strukture, a kod većine bolesti vrlo važna
veza sa psihološkim rastom ili bolje rečeno zaleđivanjem rasta, lekari o tome ne uče ništa
tokom redovnog školovanja. Na fakultetu nemaju predmet psihološkog razvoja ili mentalne
higijene koji bi im pružio toliko potrebno znanje u ovoj oblasti koja utiče na skoro sve
bolesti. A kasnije u svojoj praksi sve više lekara dolaze do zaključka da su im znanja iz
oblasti psihološkog rasta itekako potrebna, bez obzira da li se bave hirurgijom,
ginekologijom, oftalmologijom ili drugim specijalnostima.
Na ovoj tački zaoštravanja problema, sve se glasnije čuju predlozi koje iznose Ajzenk
i drugi, da se oblast takozvanih psihijatrijskih pacijenata, koju su psihijatri sasvim
neopravdano proširili pomerajući granicu između zdravog i bolesnog ka bolesti, podeli tako
što će se psihijatri baviti onim što se nedvosmisleno može označiti kao bolest, a psiholozi
poremećajima i problemima koji pripadaju egzistencijalnoj problematici. Iako u nauci
diskusija o granici zdravog i bolesnog još nije sasvim završena, ipak se ocrtavaju dva pola na
kontinuumu. Time će i društvo na drugi način, a ne po medicinskom modelu, pristupiti
ljudima koji se žale da su nesrećni, napeti, nezadovoljni, ili jednostavno traže put ka daljem
napretku i rastu.

125
 Koji su to drugi modeli pored medicinskog? Mada su se razvile iz različitih teorijskih
koncepcija u psihologiji, metode kao što su: grupe susretanja, senzitiviti trening, Geštalt,
Transakciona analiza, Telesna psihoterapija, Asertivni trening, Radix, itd. se obično
obuhvataju zajedničkim imenom: nova edukacija, metode za psihički rast ili pokret za
razvijanje ljudskih potencijala. Kao što nam ovi nazivi govore, predstavnici ovih pravaca
termin neuroza zamenjuju pojmom zastoja u psihičkom rastu, a ono što se nazivalo
psihoterapija pre shvataju kao proces edukacije nego lečenje. Ova edukacija podrazumeva
učenje veština življenja, međuljudskih odnosa i autentičnog opažanja sebe. Dakle, prema
ovom novijem shvatanju, psihoterapija (tj.ontogogija) ima zadatak da prati i pomaže prirodni
proces psihičkog rasta kome teži svaka ljudska individua. Psihički rasti znači razvijati
samosvesnost i samoodgovornost. Jasnije sagledavati sebe i okolni svet. Živeti OVDE i
SADA. Razviti inicijativu, aktivnost i svrsishodno delovanje. Učenjem boljeg kontakta i
komunikacije sa sobom i svetom se razvija viši integritet u ličnosti. Psihički rasti znači
razvijati na svoj način humane potencijale u sebi.
Naravno, institucije u kojima se primenjuju ovakva shvatanja organizovane su sasvim
drugačije od klasičnih bolnica. U razvijenim zemljama postoji izvestan broj ovakvih ustanova
koje sa uspehom vrše svoju funkciju u društvu i kojima se obraćaju ljudi koji imaju problema,
ali koji se ne mogu smatrati bolesnim, niti sebe doživljavaju kao bolesnike. Takve ustanove
se obično nazivaju Centrima za psihički rast.
Centri za rast, kako se skraćeno zovu, koje sam imala prilike da posetim su
organizovani na način koji treba da potpomogne promenu i omogući doživljavanje koje će
dovesti do rasta. Oni rade na razvijanju sredine koja pruža podršku razvoju samosvesti i
samoodgovornosti. Centri za rast su obično udaljeni od naselja i formiraju jednu zasebnu
celinu, kako kažu u Esalenu, vrstu drugog sveta. (Esalen je prvi centar za rast i model za
ostale). U tom drugom svetu važe pravila koja se donekle razlikuju od pravila uobičajenog
sveta. Pravila su izmenjena u cilju iniciranja promene u ponašanju. Na primer, tamo možete
bezbedno da isprobavate načine ponašanja koji su drukčiji od naših uobičajenih. Nema kazni
za prekršaje pravila lepog ponašanja, nego se svako trudi da vam pruži što direktniju reakciju
na vaše ponašanje. To dobijanje iskrenih i neuvijenih reakcija pomaže da se proširi svest o
tome šta stvarno radiš i koje su stvarne posledice takvog ponašanja. Tamo se ne ide na
razvijanje pasivnog i zavisnog odnosa pacijenta u odnosu na svemogućeg lekara, nego na
odnos ravnopravnih individua koje šire svest o svojim akcijama. Iskustvo ovih Centara
ukazuje da na taj način normalni ljudi pre nauče da se ponašaju odgovorno prema sebi i
društvu nego u odnosu zavisnosti od lekara. Zapazila sam da za razliku od uobičajene tmurne

126
atmosfere u bolnici, u Centrima za rast rade na tome da pažnju klijenta posle napornog
psihoterapeutskog rada usmere na lepe stvari kao što su muzika, igra, šetnja i masaža a iznad
svega na definisanje i razvijanje snaga ličnosti. Cilj je da se posle otvaranja u terapiji ti novi
prostori ispune nečim lepim i kreativnim što vodi samoostvarenju. To usmeravanje pažnje od
patološkog na zdrave delove ličnosti je vrlo ozbiljan rad dok se neozbiljnim smatraju prividna
ozbiljnost bolnica, u stvari tumorna atmosfera koja čoveka dublje gura u patologiju a ne uči
ga veštini da u svoj život unese i ojača ono što treba da bude bitna komponenta iz koje crpi
snagu. Što se tiče same psihoterapije, mada se praktikuju različiti pristupi, zajedničko je da
akcenat nije na analiziranju nego na proživljavanju za koje postoji sve više naučnih dokaza da
jedino može da dovede do napretka u rastu ličnosti i pronalaženju boljih alternativa u
ponašanju.
Kao psiholog koji je 25 godina radio u bolnici, a pri tom primenjivao neke od novih
pristupa predviđenih za rad sa ljudima koji imaju probleme a nisu mentalno oboleli, jasno
sam osećala negativno dejstvo bolnice na uspeh u radu. Bolnica ne podržava promene do
kojih smo dolazili, jer potkrepljuje odnos zavisnosti. U bolnici je napor usmeren na to da
smiri pacijenta, a ne da prihvati osećanja, a to otežava proživljavanje kao način koji vodi
razrešenju. Osim toga kao i kolege koji rade na sličnim radnim mestima, bila sam pretrpana
zahtevima za pomoć od strane ljudi koji nisu bili bolesni nego su imali probleme življenja. U
poredjenju sa potrebama građana propusna moć bolnica je suviše mala.
Tako smo došli do poslednjeg pitanja: šta možemo učiniti u situaciji u kojoj se
nalazimo? Kako odgovoriti na kod nas sve jasnije izraženu potrebu ljudi za psihološkom
pomoći?
Jedno od realnih rešenja bi bilo organizovanje Centra za rast u kome bi se
praktikovale različite forme ličnog rada, psihoterapije i ontogogije usmerene na rad sa
normalnim ljudima koji imaju problema. Centri za rast koji postoje u svetu bi mogli samo da
budu model od koga bismo počeli da razvijamo i uobličavamo instituciju koja bi odgovorila
specifičnim potrebama našeg društva. Ovaj projekat pripremamo i razvijamo već tri decenije.
Ovako dug i ogroman napor je bilo neophodno uložiti da bi se pripremili uslovi i kadar koji je
sposoban da nosi ovakav, i po svetskim normama, vrhunski projekat.

127
GROWTH CENTAR (CENTAR ZA RAST) i umetničko izražavanje
CENTAR ZA RAST JE INSTITUCIJA ZA PSIHOLOŠKI RAST I RAZVOJ.

CENTAR ZA PSIHOLOŠKI RAST I RAZVOJ istražuje one trendove u edukaciji,

filozofiji, religiji i bihejvioralnim naukama koji naglašavaju POTENCIJALE i VREDNOSTI
ljudske egzistencije. Centar je posvećen istraživanju u humanističkim i naukama uopšte, koje
unapređuje i omogućava punu realizaciju ljudskih potencijala. Da bi se to ostvarilo nude se
razne aktivnosti koje se sastoje od seminara i workshop-ova, dužih rezidencijalnih programa,
savetovanja, istraživanja, nezavisnih projekata i slične akcije koje podržavaju planiranu
misiju.
Cilj je pomeriti se od OTUĐENJA i robotizacije kao načina života, ka
SAMOAKTUALIZACIJI, SAMOOSTVARENJU, CELOVITOSTI, AUTENTIČNOSTI,
HARMONIJI u svom životu.
Važan zadatak u ovom trenutku je pomoći težak proces tranzicije od nižih ego nivoa – gde su
ljudska bića neprijatelji, ka Selfu – gde su prijatelji. Prvenstveno radom na upoznavanju sebe,
učenjem autentičnog kontakta sa sobom i sa drugim što se ubraja u najteže ljudske aktivnosti
i zahteva puno hrabrosti, ali i znanja.
Primarni naglasak nije da se uče samo posebne istine ili personalne ili interpersonalne tehnike
za dnevni život, nego primarna briga je svaka pojedinačna SVEST kao i razvoj OKOLINE
koja ce da podrži evoluciju te svesti. Znači naglašava se razvoj celine a ne samo delova celine
ličnosti. U tom cilju se kreiraju izmene u uobičajenim pravilima ponašanja i time se oslobađa
prostor za lično eksperimentisanje i učenje novog što se kasnije harmonizuje sa celinom. Radi
se na razvijanju svesti SAMOSVESNOSTI I SAMOODGOVORNOSTI.
Metode koje se koriste obuhvataju širok spektar humanističkih metoda ličnog razvoja
i neke dubinske psihoterapije tj. ontogogije. Npr: telesna psihoterapija, geštalt, psihosinteza,
tranksakcionalna analiza, itd., ali se kao mogućnost zainteresovanima nude i transformativne
prakse transpersonalne psihologije. Učesnici se obično posle kratkog uvoda i pregleda svih
mogućih metoda odlučuju za onu vrstu rada koja im trenutno odgovara ili koju im
preporučuje neko od iskusnijih. Oni odabiraju ono što ih privlači prijavom za te seminare.
Naši modeli su postojeći Growth Centri u svetu kao sto su: Esalen, Findhorn, Vaekescentret,
Topanga, itd., ali planiramo i da inkorporiramo pozitivne tradicije i sistem vrednosti sa našeg
područja, kao što je na primer princip čojstva i junaštva itd.

128
 Centar za psihološki rast i razvoj je jedan od RASADNIKA SVESTI NA NAŠOJ
PLANETI. Zato je formiranje takvih centara i kod nas značajno. Time bi se povezali sa
najrazvijenijim delovima čovečanstva.
Njegova uloga je podizanje MENTALNOG STANDARDA stanovništva radom na širenju
fizičke, psihičke, socijalne, duhovne i mentalne svesti, kao i potpomaganje unutrašnjih
samoregulativnih procesa i tačne percepcije spoljašnje realnosti.
Iskustvo pokazuje da nije dovoljno mladim ljudima obezbediti samo dobre
egzistencijalne uslove. Danas malo ko veruje u spontani način rešavanja raznih psihičkih
problema u adolescenciji i maladosti. Potrebno je pomoći razvoj urođenih potencijala. Centar
za rast sistemski deluje na RAZVOJ LJUDSKIH POTENCIJALA, kako nizom paralelnih
radionica unutar Centara, gde se radi na psihološkom rastu i sazrevanju učesnika, na razvoju
bazične samosvesti i samoodgovornosti, tako i svojim širim uticajem na društvo.
Centar za rast predstavlja sponu između duhovnih, društvenih, ekonomskih i ekoloških
aspekata života. KOOPERACIJA I KOKREACIJA sa prirodom je jedan od glavnih aspekata
rada i to je razlog zašto je važno da bude smešten u prirodi i da se boravi u ekološkom tipu
kuća.
Growth Centar je jedinstveno mesto na planeti gde se po pravilu OKUPLJAJU
NAJKREATIVNIJI LJUDI SVETA kao što su naučnici, umetnici, pisci i drugi ljudi koji
svojim kreacijama utiču na svest u svetu. Zašto? Zato što je Centar za rast vrhunska ustanova
sveta neformalnog tipa. Tu ne važe kruta hijerarhijska pravila univerziteta, instituta, itd.
Jedini kriterijum je svest i razvoj svesti. Centar za rast je dizajniran da omogući i pomogne
ličnu i socijalnu transformaciju. Tu ljudi dobijaju šansu da dublje istraže svet i same sebe.
Zbog toga je i jedino moguće da ovakve centre vode ljudi koji i sami rade na sebi, čiji je cilj
razvoj svesti i koji mogu da dokažu da su duže vremena na tom putu.
Važno je napomenuti da u navedenim Centrima za rast postoji nezaobilazan sistem
kontinuirane EDUKACIJE EDUKATORA. To znači da su ljudi koji vode Centre prošli kroz
psihološke edukativne programe u početku, ali i da stalno to dopunjuju radom na sebi u tzv.
Otvorenim sesijama sa stalnim ili gostujućim voditeljima.
Centre za rast u svetu univerziteti njihovih zemalja kao i druge formalne institucije
vrednuju visoko i priznaju ih kao mesta za dodatnu edukaciju (putem kredita za
učestvovanje), ili za kontinuiranu edukaciju ili za istraživanja i eksperimentalne projekte.
Znači, Centri za rast su namenjeni zdravoj i normalnoj populaciji koja želi da se od
nekog sadašnjeg proseka razvija ka višim nivoima ljudskosti, radom na razvoju svesti i
EMOCIONALNOM OPISMENJAVANJU, a time se podiže kvalitet života i mentalni

129
standard stanovništva. Za to je potrebno oformiti novi tip ustanove koji će odgovoriti novim
potrebama. Psihološki rast i razvoj kreativnosti je osnovni rezultat rada u ovakvim centrima.
Umetničko izražavanje je postalo sastavni deo života tih ljudi a zadivljuje nivo umetničkih
sposobnosti koji se razvija sasvim spontano kod većine.
Centar za rast koji planiramo u našoj zemlji bi bio susret suprotnosti: planina, reka,
jezera i mora, tela i duha, Istoka i Zapada, ali i neophodna molitva u akciji. To bi bio Centar
za integrativnu psihosomatsku edukaciju, forum za različite transformativne prakse, mesto za
obnavljajuće povlačenje i regeneraciju individue, komuna tragalaca sveta ...

ESALEN – PRVI GROWTH CENTAR

Esalen je prvi centar za rast u svetu i matrica po kojoj su građeni drugi. Zato ćemo
opisati njega kao primer bez upuštanja u sličnosti i razlike sa ostalima. Osnovan je 1962.
godine sa ciljem istraživanja nerealizovanih ljudskih kapaciteta. Sada je to jedan veliki sistem
centara i instituta namenjen psihološkom rastu i sazrevanju u kome se istovremeno organizuje
po nekoliko različitih vrsta grupne i individualne psihoterapije, ličnog rada ili ontogogije i
drugih aktivnosti usmerenih ka opštem cilju razvoja ličnosti. Način življenja u Esalenu je
prožet duhom i principima Geštalt terapije. Za početak navešću nekoliko izvoda iz onoga što
mi je rečeno na početku:

Slika 51, Esalen

“ Mi se već dugo odnosimo prema Esalen institutu kao prema jednoj edukacionoj
laboratoriji. Naše filozofske i operacione pozicije se zasnivaju na bazičnoj liniji samosvesti i

130
samoodgovornosti... Preuzmi odgovornost za svaku svoju misao, svako svoje osećanje, svaku
svoju akciju - govorio je naš omiljeni prijatelj i učitelj, Fric Perls. Mi smatramo da su
implikacije ove pozicije i socijalne i lične. One se tiču načina na koji se mi odnosimo prema
nama samima i prema drugima. Iz naše pozicije edukatora mi pozivamo ljude da preuzmu
odgovornost za njihovu celu životnu situaciju dok su u Esalenu. To uključuje uzimanje
odgovornosti za izbor učitelja, autoritativnih figura, onoga na koga želite da se ugledate, svest
o efektima koje oni imaju na vas, za izbor vorkšopova, itd, počevši sa prvim kontaktom sa
Esalenom, pa do vremena posle Esalena kada vrativši se u društvo birate prijatelje, lekare,
savetnike, učitelje i druge... Naš primarni naglasak nije na učenju posebnih istina ili na
personalnim ili interpersonalnim tehnikama za svakodnevni život; radije, naša primarna
okupiranost je posebna svesnost i razvijanje jedne sredine koja pruža podršku evoluciji te
svesnosti : svesnosti samosvesti i samoodgovornosti. “
Esalen se nalazi na obali Pacifika, južno od San Franciska, na prelepim klifovima Big
Sura, daleko od bilo kog naselja. U kanjonu rečice koja protiče kroz njega su Indijanci
plemena Esalen, po kome je dobio ime, sahranjivali svoje poglavice i vračeve. Na njegovom
velikom ranču nalazi se nekoliko većih kuća u kojima su smeštene sale za seminare i
vorkšopove, kuhinja, trpezarija i pomoćne prostorije, a stanuje se u nizu kućica raštrkanih
okolo. U manjem delu tih kućica žive voditelji seminara i stručnjaci, a veći deo kućica je
namenjen gostima koji se prijavljuju za razne workshop-ove koji traju 3, 5, 14 ili 30 dana.
Ljudi koji uzimaju te workshop-ove i seminare su uglavnom zaposleni ljudi raznih profesija i
često fakultetski obrazovani. Svi oni žele da bolje upoznaju sebe i da dalje rastu. Ponekad se
mogu dobiti manje stipendije za workshop i nešto veće, takozvane radne stipendije.

Slika 52. "Fritz" Perls prva poseta Esalen Institutu 1964

131
 U Esalenu se praktikuju razne vrste ličnog rada i psihoterapija ili ontogogije, najčešće
iz domena pokreta za ljudske potencijale. Ti radovi su obično organizovani u vidu kraćih ili
dužih workshop-ova od kojih se glavni ponavljaju sa frekvencijom od jednom mesečno ili u
frekvenciji koja je optimalna za tu vrstu rada. Pored Geštalt terapije koja je i najčešća,
srećemo: inkaunter grupe susretanja, neorajhijanske radix i bioenergetske metode, razne
transformativne tehnike psihosinteze, psihičku masažu, energetsku liniju raznih borbenih
veština, hipnozu i iz nje proistekle metode neurolingvističkog programiranja, Feldenkrajsove
i Alekanderove metode, bogati repertoar holističke medicine, itd. Pored ovih, istovremeno se
organizuje i veliki broj drugih workshop-ova različitog kvaliteta i naučne zasnovanosti. To
šarenilo pruža priliku čoveku da se informiše, proveri svoje pretpostavke o nekoj metodi,
odbaci one koje mu deluju nekvalitetno ili čudno i za duži rad izabere one u čiji se efekat
uverio. Važna je i mogućnost koja se pruža da čovek sam na osnovu svog iskustva stavi taj
šareniš u nekakav kontekst. To znanje i spoznaja suštine meditativnih metoda otupljuje i
njihovu manipulativnu oštricu kada se negde napolju koriste van konteksta.
Ostala sam nekoliko meseci u Esalenu i učila različite programe. Primarni interes mi
je bilo studiranje Telesne psihoterapije i rajhijanskih usmerenja. Ali nisam mogla da odolim a
da ne zadovoljim svoju radoznalost upoznavši se i sa mnogim drugim interesantnim
metodama i starim praksama sveta. Jer tu se stvarno steklo skoro sve što postoji na svetu i
čovek ima utisak da je na izvoru. Može da bira ono što odgovara njegovoj ličnosti i
temperamentu sa izvesnošću da su to sve putevi koji vode razvoju svesti o osećanjima,
ponašanju i svesti uopšte. Pored velikog broja workshop-ova na koje smo odlazili, mi koji
smo duže boravili u Esalenu smo često koristili takozvane otvorene sesije, dizajnirane tako da
oni koji žive i rade u Esalenu imaju prilike da rade na svom kontinuiranom procesu sa
najkvalitetnijim voditeljima. Za razliku od psihoterapija koje se napolju svode na sesije svaki
drugi ili sedmi dan, u Esalenu se insistira na principu da se posle sesije dubinskog ličnog rada
klijent orijentiše na unošenje lepih stvari kao što su muzika, igra, šetnja po klifovima, masaža
i slično da bi se prostori koji su se otvorili ispunili nečim lepšim nego što je bilo staro, jer je
akcenat sa starog analiziranja proširen na proživljavanje i integraciju, itd.
Pravilo je da terapeuti, mada su prošli trening programe, treba da nastave da rade na
sebi, jer stalni rad sa ljudima provocira otvaranje novog nesvesnog materijala. Oni to
ponekad čine na otvorenim sesijama. Bar jednom godišnje Esalen se zatvara za posetioce i
osoblje radi na sebi, svom ličnom rastu, svojim sukobima, i na workshop-ovima razjašnjava i
rasčišćava svoje interpersonalne odnose. Pošto sam preuzela neke dužnosti u Esalenu tokom

132
produženog boravka i ja sam prisustvovala jednoj takvoj zatvorenoj nedelji, koja je bila vrlo
burna, ali je znatno raščistila odnose i doprinela opuštenoj atmosferi Esalena.
Kao što se vidi, koncept rasta je postavljen mnogo šire od užih određenja
psihoterapije i zato bi termin ontogogija bio podesniji. Shodno tome Esalen se definiše kao
centar za eksperimentalnu edukaciju. Ne daje se garancija promene tokom boravka, jer to
zavisi od ličnog napora i prihvatanja rizika. Niti se nudi psihoterapija u užem smislu, nego
širi izbor raznih mogućnosti.
U Esalenu se insistira na principima ljubavi i svesti u svakom poslu. Znači, nije važno
šta se radi, jer kad je gužva svi rade sve. Važno je kako se radi. Bez obzira šta radiš, ljubav
mora biti vidljiva. Oni ne dozvoljavaju da se radi posao ako se ne radi sa ljubavlju. Kažu da,
iako nekima izgleda neki posao strašno važan, ni jedan posao nije važniji od drugog. Samo
naša sujeta čini razliku. A upravo se sa sujetom vode najteži okršaji u Esalenu. Koncept
svesti mora stalno da se primenjuje na osvešćivanje sujete. Za nju su vezana mnoga potisnuta
osećanja na čijem privođenju u svest se radi da čovek više ne bi bio rob svoje sujete nego
postao slobodno biće koje može da živi svoje vrline a ne svoje strasti.
Naš ponos, naša ambicija, naša želja da dokažemo nešto, kao i naša osećanja o nama
samima, bez obzira kakva su, boje naše stavove prema radu. Na primer, ako osećam da posao
koji radim me nije dostojan ili da nije vredan moje pune pažnje i energije, to će da se odrazi
na kvalitet posla i na odnos sa saradnicima. Biću u poziciji da završim ili će mi stvari ispadati
ili ću da besnim i tako da trošim puno energije opirući se umesto radeći. Treba da shvatimo
da je ono što radim Ja u akciji, i kako dobro to radim govori nešto o tome kako se osećam u
vezi sebe. Moj otpor poslu ili aspektima posla je samo trip glave, to je ideja sa kojom sam se
identifikovala i koja me čini rigidnom, krutom, neprihvatajućom .... i koja proizvodi vibraciju
koju niko ne želi u svojoj okolini. Znači, način kako radimo je jedan od učitelja na putu
razvoja svesti.
Esalen je bio mesto gde sam srela najpoznatije ljude raznih humanističkih usmerenja,
psihologije i psihoterapije, umetnike, naučnike i anonimne veličanstvene ljude. Na primer,
Vil Šuc, Majkl Marfi, Dejvid Boadela, Gregori Bejtson itd., bili su učesnici naših diskusija u
vrelim izvorima Esalena.
Za selekcionisane workshop-ove u Esalenu Udruženja psihologa, lekara Kalifornije, i
sličnih profesija, daju prvu kategoriju kredita za produženu edukaciju. Znači, po veoma
strogim kriterijumima, Esalen se preporučuje kao edukativna ustanova.

133
MEHANIZMI ODBRANE OD RASTA

Na žalost, moramo biti svesni da postoje mnogobrojni mehanizmi kojima ljudi

onemogućavaju svoj i tuđi rast i razvoj. Skoro da se cela priča, problemi i tragedije naše
civilizacije mogu ispričati u kontekstu potrebe za rastom i načina sprečavanja rasta.
Rast je hod u nepoznato i ljudi se plaše. Pa se brane... Ulažu ogromnu energiju da se odbrane
i zaustave promenu.
Ljudi se plaše rasta jer je to rizik i promena. Ali jedino što je nepromenljivo u životu
je promena. Jako teško je prihvatiti promenu i stalno pokušavamo da obezbedimo sigurnost
opirući se promeni. Mislimo da smo time izbegli svaki rizik. Ne shvatamo da zastoj u
psihološkom rastu rađa nazadovanje i zamrzavanje procesa, što skoro neizbežno donosi razne
bolesti, kako psihičke i fizičke tako i psihosomatske.
Iskustvo pokazuje da ljudi obično očekuju čarobni štapić ili instant rešenja, a kada
uvide da se na psihološkom rastu treba da radi ili gube interes ili što je češće, idu u neki od
mehanizama odbrane u pokušaju da zadrže status quo ili izvuku neku dobit od opiranja
promeni.
Mehanizmi odbrane od rasta i samim tim od prihvatanja autentičnih osećanja su
mnogobrojni. Pokušaćemo da nabrojimo neke počevši od primitivnijih ka razvijenijim:
negacija, cepanje, povlačenje, grandioznost, poricanje, konfuzija, odustajanje, projekcija,
introjekcija, regresija, perfekcionizam, preuveličavanje, arogancija, okretanje protiv sebe,
prezir, anticipacija, identifikacija sa agresorom, idealizacija, reaktivna formacija,
potiskivanje, racionalizacija, desakralizacija, intelektualizacija, sublimacija itd.
Već sam razgovor o mogućnostima rasta uznemiruje i neki ljudi koji su srasli sa svojim
odbranama teže da projektuju loše namere u ljude koji ih podsećaju. Što su više frustrirani u
svakodnevnom životu potiskivanjem istine o sebi, to su više skloni projekciji. Ovaj strah od
razvoja, od najboljeg u nama, u nauci se naziva Jonah kompleks.
Treba spomenuti i često prisutan strah od zadovoljstva. Mada izgleda paradoksalno,
mnogi ljudi se plaše da se prepuste uživanju, radosti, sreći, zadovoljstvu, pa čak i prostom
opuštanju. Zašto se plaše onoga što je poželjno? Oni su se opekli, pa se ne usuđuju da ponovo
pokušaju. Jer postoji psihološki mehanizam da kada se opustimo i otvorimo uživanju ili
radosti, sve potisnuto (bolovi, besovi, strahovi, užasi, čežnje) nagrne i preplavi nas i ljudi
obično ne znaju šta će sa time, pa im je lakše da ostanu napeti i kruti što zamrzava životne
funkcije i vodi u bolest. Zar nije bolje doći na mesto gde se radi sa ovim problemima nego se
sakrivati u mišijoj rupi onemogućavajući i sebi i okolini radost u životu ?

134
 Treba da budemo svesni da u civilizaciji u kojoj živimo postoji čitav niz tabua. I tabua
protiv saznavanja tabua. To ukazuje da živimo u jednoj mnogo primitivnijoj civilizaciji nego
što bismo voleli da verujemo. Zato je izgradnja Centara za rast više nego potrebna.

NAŠA TRADICIJA

Centar za psihološki rast i razvoj se bavi razvojem svesti raznim modernim

psihološkim metodama, ali radi i na oživljavanju starih tradicija područja na kome se formira.
Mi imamo puno pozitivnih starih tradicija kao sto je, na primer, princip čojstva i junaštva o
kome je govorio vojvoda Marko Miljanov. Po njemu je: junaštvo – kad branim sebe od
drugoga a čojstvo – kad branim drugoga od sebe. Ili preciznije: čojstvo označava vrlinu da
drugoga branim od sebe, svoje nepromišljenosti, sebičluka, bestiluka, bestijalnosti ili
brutalnosti.
To je princip pravde na koji se pozivao moj pradeda, Kapetan Marko Klisić, kada je
predsedavao našim sudovima, ili moj deda, Dr. Jovan Klisić, koji je ukazivao da bolest kako
pojedinca tako i društva zavisi od odluke i spoznaje principa, ili moj otac Dr. Predrag Klisić,
koji je cenjen od sveta otvarao vrata našim stručnjacima i pokušao lekarskom rukom da vida
rane neodgovornosti, primitivizma i neosvešćenosti, ili mnogi drugi naši preci koji su imali
svest i mudrost koja proističe iz nje. Slava svim našim precima koji su živeli po principima
čojstva i junaštva!
A mi? Gde smo mi? Koliko smo sačuvali srž tradicije, a koliko se samo hvatamo za
nusprodukte sujete? Koliko se razvijamo dalje? Šta je sa našim čojstvom i junaštvom? Da li
ga živimo u svakodnevnom životu? Da li uopšte razumemo značenje tih termina? Zašto se
uglavnom vide naše mane a ne vrline? Zašto uporno razvijamo i podržavamo naše mane i
nizak nivo svesti, a ne naše vrline i viši nivo svesti? Da se razumemo: niko nije savršen, ali je
ipak ogromna razlika između niskog nivoa svesti i namernog ostajanja tamo i viših,
razvijenijih nivoa svesti uz napor da se ide dalje.
Manifestacije niže svesti su, na primer: Biće gore... Da komšiji crkne krava... Trpen spasen...
Na nešto višem nivou svesti prvo postaje: Pozitivnim mišljenjem i usmeravanjem
doprinećemo da nam bude bolje... Drugo: Svi smo celina i tek zajedničkim naporom možemo
stvoriti bolji život... Treće: Uzimanje odgovornosti za svoje akcije i aktivni odnos prema
stvarnosti... itd.
Formiranjem Centra za psihološki rast i razvoj pokušavamo da pružimo doprinos
stvaranju naše ekološke države kojoj je neophodno da prethodi ekologija svesti. Spoljašnja

135
ekologija je nemoguća bez unutrašnje ekologije. Taj proces bi podrazumevao jednu vrstu
rasta i evolucije ljudske svesti, i kod domaćina, i kod gostiju, u našoj prekrasnoj zemlji i na
prirodnim lepotama koje su sada zagađene. Bolji kontakt sa prirodom i smanjenje otuđenosti i
rascepljenosti od autentičnog, prirodnog postojanja. Problemom psihološkog rasta i razvoja
se bavim već 30 godina i teorijski i praktično i želim da svojim iskustvima pomognem i ovde.
Kao i drugi stručnjaci od kojih sam učila, i sama sam se podvrgavala metodama za rast, da
bih mogla da radim sa klijentima i da kasnije obučavam kolege.
Kao što prirodu treba očistiti od raznih zagađenja, tako bi i ljudsku psihu trebalo
očistiti od emocionalne kuge. Jer, kako drukčije nazvati ono sto sada hara našom zemljom?
Njegoš je to još davno uvidio i u Gorskom Vijencu stoji: „Zla mrzlome činiti ne možemo, a
ko nam je mio ili svojta, trag po tragu njegov iskopamo.“ Ili kako narod kaže: Blatiš drugoga
da bi se oslobodio svoje odgovornosti. Emocionalna kuga je posledica neprihvatanja stvarnih
osećanja, spontanosti, potiskivanja autentičnog življenja, što rezultura robotizacijom,
otuđenjem, gomilom predrasuda, uništavanjem slobode, života i cele prirode. Onda smo lako
podložni manipulaciji i porobljavanju. Samo čovek razvijenog čojstva i junaštva može da
očuva svoju slobodu i uklopi se u život na pozitivan način.
Naša tradicija čojstva pored razvoja vrlina uključuje i ono što se modernim naučnim
jezikom naziva asertivnost, tj. ustajanje i za svoja i tuđa prava. Zato smatram da je moguće i
potrebno da na korenima ove dragocene tradicije, potpomognuti modernim tehnikama
razvijamo naš Centar za rast i razvoj.

RADIONICE I SEMINARI

Tokom ove tri decenije pripremnog perioda vodila sam niz tipičnih radionica i
seminara koji su karakteristični za Centre za rast. Navešću vam naslove nekih da bi stekli
ideju o temama :

1. Upoznavanje sa osnovnim konceptima psihološkog rasta – produbljivanje bazične

životnosti i kreativnosti u cilju optimalnog razvoja. Praktične vežbe.
2. Metode Telesne Psihoterapije (Reich, Janet, Kelley, Loven, Boadella, itd) – protok
energije kroz organizam kao uslov zdravlja. Praktične vežbe.
3. Pulsacija: outstroke, instroke, punjenje i pražnjenje – spoljašnja i unutrašnja
komunikacija. Principi samosvesnosti i samoodgovornosti.

136
4. Oklop i kontrapulsacija kao blokiranje osećanja i načini oslobađanja, prihvatanja i
izražavanja osećanja.
5. Segmentalni pristup – spontanost i integracija u cilju povećanja radnih i kreativnih
kapaciteta.
6. Funkcionalni pristup – bol i povećanje sposobnosti za uživanje i radost i razvoj
kreativnosti.
7. Karakterna struktura, strah i povećanje sposobnosti za poverenje i povezanost sa
drugima. Specifičnosti umetničkog izražavanja.
8. Blokiranje, prihvatanje i kanalisanje besa u moć i povećanje sposobnosti za davanje i
primanje ljubavi.
9. Seks, orgazam i moralni sistem – uvećanje seksualnih i moralnih kapaciteta.
10. Svrha življenja, sistem vrednosti u integraciji mišljenja, osećanja i socijalnog ponašanja
– ka samorealizaciji i samoaktualizaciji.
11. Stres – načini nošenja sa stresom u svakodnevnom životu i kreativna transformacija.
12. Savetovanje za menadžere – življenje na visokom energetskom nivou.
13. Spektar svesti – upoznavanje sa višim i nižim nivoima svesti i njenim razvojem
14. Razvijanje autentičnosti i spontanosti – moderne metode kontakta i umetničkog
izražavanja
15. Psiha i soma – povećanje svesti o telu, produbljivanje sposobnosti doživljavanja dubokih
emocija, povećanje razumevanja sebe i drugih.
16. Vid i osećanja – uloga emocionalnih faktora u vidjenju i poboljšanje viđenja.
17. Poboljšanje seksualnog funkcionisanja – rad na osećanjima i telu u smeru istraživanja
svojih seksualnih osećanja, stavova, strahova i vrednosti.
18. Smisao i cilj života – individualna osećanja i razvijanje autentičnog moralnog sistema.
19. Ljubav, radost i poverenje – prihvatanje osećanja omogućava kvalitetniji život Itd.
Napomena:
(Prvi Predlog CENTRA ZA PSIHOLOŠKI RAST I RAZVOJ je Dr Klisić podnela još 1980.
godine gradu Beogradu, a kasnije i šire. Međutim klima tada nije bila prijemčiva za ove
sofisticirane metode koje postoje u razvijenim zemljama sveta. Kako je danas 2010?)

137
 XIV PRIMERI IZ PRAKSE – Maja Klisinski

PRIMER 1

Tridesetosmogodišnjakinja, došla zbog ’’zastoja’’u svom životu koji intenzivno

oseća: već 16 godina bavi se profesionalno muzikom, a pre 8 godina zaustavila studiranje sa
5 ispita do kraja. Devedesetih godina, u najtežem periodu življenja u Srbiji, počela je da svira
i tu našla svoju ’’oazu’’. Za studiranje nije imala motiva, a ni novca, za osamostaljivanje i
odvajanje iz roditeljskog doma takođe. Živi sa majkom, sa kojom nije bliska, ali ni tu ne
nalazi način da nešto promeni. Bila ’’ušuškana’’ u vezi od 10 godina bez perspektive, tako da
ni na tom polju nije učinila nikakav pomak. Iz te duge veze ulazi u drugu, koja traje, a ne
može da pređe u ’’ozbiljniju’’. Tri godine od te ’’nejasne veze’’, dolazi na telesnu
psihoterapiju i počinje da se otvara sve ono što je godinama držala duboko u sebi...
Jedna od stvari koje je muče (a nije zbog njih došla), bio je stid. Stid da peva i stid da
govori pred ljudima. A kao još veći problem jeste strah od ispita, naročito usmenog. U radu
sa grupom, isplivalo je to da joj je teško da predstavi sebe, jer duboko oseća da je sve što ona
radi nekako polovično, nepotpuno, čak i manje vredno u odnosu na ljude koji je okružuju.
’’Da, ja sviram, ali... nemam ni dana muzičke škole’’, ’’Da, ja sam apsolvent... ali... studiram
sto godina i ne znam da li ću ikada završiti...’’.
U radu na dušeku, često je hiperventilirala, blokirala je bes i pre nego što bi se pojavio
u vidljivom obliku, plakala bi od straha kada bi trebalo da pokaže svoju moć. Njeni obrasci
bili su toliko jaki. Ta skromnost u njenom stavu prema sebi imala je i svoju drugu stranu:
strah od sopstvene moći. ’’Bolje da budem slaba, mala, bespomoćna, tako će me
prihvatiti...Ako budem moćna, odbaciće me...’’. Blokirala bi se kada bi došlo do toga da je
neko pohvali, a ako bi neko povredio njena osećanja, uvukla bi se u sebe i ponovo sebe
povređivala, duboko...’’Navlačila’’ je ljude oko sebe da je vide kao nekoga ko je nezaštićen,
a kada bi ljudi počinjali da je vide kao ’’malu, jadnu’’, onda bi joj to zasmetalo – isto i kada
bi prema njoj nastupili ’’grublje i hladnije’’. Što se tiče telesnog stava, imala je
karakteristično podignuta ramena, zaustavljala bi disanje, stezala usne. Imala je problem da
’’pusti glas’’, u vežbama, a takođe i kada bi trebalo da peva pred ljudima – zato je i odustala
od ideje da bude ’’pevačica’’ i uvek je bila u pozadini, krijući se iza orkestra (mnoge kolege i
nisu znale ’’kako peva’’, a oni koji su znali, nikako nisu mogli da shvate u čemu je problem,
kada ima ’’divan glas i senzibilitet u pevanju’’).

138
 Tokom više meseci intenzivnog rada na sebi, a taj rad je uključivao telesnu svesnost,
centriranje i uzemljenje, sadržavanje punjenja, asertivnost, postavljanje granica, znatno se
promenila situacija. Najviše su joj pomogle vežbe udaranja peškirom i guranje sa izdahom uz
puštanje zvuka. Prestala je da hiperventilira, umela je da u radu prepoznaje šta joj se dešava i
da promeni obrazac reagovanja, počela je da oseća sopstvenu snagu, a da se zbog toga ne
oseća loše. Kao ’’meka’’ struktura, značio joj je rad na ojačavanju ego-funkcija. Naučila je da
sebi pomogne, da sebi podršku, da koristi svoje telo kao ’’alat’’i resurs, a i svoju ’’mekoću’’,
da upravlja sopstvenom energijom...
Rad na sebi doneo joj je dosta dobrobiti u svakodnevnom životu: u odnosu sa ljudima
postala je asertivnija; završila je fakultet, a nova snaga koju je dobila odrazila se i na njeno
muziciranje. Postala je opuštenija u telu prilikom izvođenja, opuštenija - a energetizovana,
shvatila je koliko je važno da celo telo oseća kao protočno, samim tim, osetila je ogromno
zadovoljstvo zbog tog progresa, a to je uticalo i da ljudi (kolege i publika) takođe uživaju.
Najvažnije je da je veoma napredovala u pevanju, solističkom a i u grupi: sa mnogo većom
sigurnošću, sada ume da ’’istraje’’, da izdrži taj emotivni naboj, da ga upotrebi na adekvatan
način – ne da se blokira, steže, stidi, već da pusti da se talas energije širi iz centra bez straha,
slobodno. To se oseća u njenom glasu, koji je ’’puniji’’.
Rad na telu, telesnom egu, u kombinaciji sa psihološkim radom, integracijom osećanja
i mišljenja, osećanja i svrhe – doneo joj je veliku dobrobit: kvalitetnije svakodnevno življenje
i umetničko izražavanje, osećanje radosti, i zahvalnosti.

Slika 53

139
PRIMER 2
Muzičar, blizu četrdesetih, rigidna struktura, bol/bes bloker, upadljivo rigidnog
telesnog stava, ’’kontrolor sebe i svega oko sebe’’, preterano intelektualizira, stidljiv da
pokaže mekoću i nežnost, veoma ambiciozan i gotovo opsesivan u vođenju orkestra,
despotskog stava i omalovažavajuće-ironičan prema kolegama, dolazi, jer je ’’pukao’’ od
stresa nakon napornih turneja. Jedan iznenadni napad panike, anksioznost, i - počelo je da mu
se izmiče tlo pod nogama. Uplašio se za svoje zdravlje, pojavili se strahovi. Prijatelja nigde -
jer i ima problem da se poveže i bude u kontaktu, traži pomoć. I brak mu je trpeo zbog
njegove prezauzetosti i posvećenju muzici, žali se da mu je teško da boravi sa svojom malom
decom (od 2 godine), jer ga nežnost i nevinost koju od njih dobija čini toliko slabim da ne
može to da podnese, plače mu se kad je u zagrljaju sa njima, zato se sklanja i natovaruje sebi
obaveze, da bi bio van kuće.
Njegovo ’’otapanje’’ počelo je uspostavljanjem poverenja sa terapeutom (u početku je
skeptičan, nepoverljiv, sa rezervom prihvata terapiju, ali nema izbora), zatim vežbe
relaksacije i telesne svesnosti, meka pulsacija, vežbe uzemljenja i centriranja, sve to
doprinelo je da nakon nekoliko seansi počinje da se vraća sebi i svojim resursima. Njegova
’’tvrda’’ karakterna struktura ostala je takva, ali ono što je prošao u nekoliko seansi, značilo
mu je i ostalo u svesti: nema ničeg strašnog u tome da se bude ’’mek’’, mogu biti i mek i
snažan istovremeno; ne moram uvek sve da kontrolišem; nije strašno ako se pogreši neki ton
tokom sviranja... preterana briga ne doprinosi nego ometa...
Tehnike telesne psihoterapije pokazale su se efektivnim: u njegovom telesnom stavu
vidljiv je pomak, vidi se opuštenost i slobodniji tok energije kroz telo tokom sviranja, lice
zrači mirnoćom, nema grča; to se reflektuje i na ostale članove orkestra, koji automatski
opuštenije sviraju, ta energija zajedničkog izvođenja postala je mnogo prijatnija.
Zadovoljstvo se oseća sa obe strane, i od strane orkestra i od publike.

Slika 54. Radix spirala

140
 ZAKLJUČAK

Na kraju, želela bih da još jednom istaknem ključnu ulogu emocija u Psihologiji
Umetnosti. Proučavajući taj deo psihologije umetnosti naišli smo, u mnogim slučajevima, na
takoreći vakum ili samo površno pristupanje u prezentaciji ove ključne oblasti za psihologiju
umetnosti : oblasti emocija.
Ova mala monografija je naš pokušaj da doprinesemo rasvetljavanju ključne uloge
emocija i načina nošenja sa njima na primer, prevazilaženju treme, u Psihologiji umetnosti, sa
aspekta škole telesne psihoterapije, TePsintesis.
Nadam se da smo time doprineli otvaranju vrata daljim specifičnijim istraživanjima
kompleksne oblasti emocija i ispod njih, toka životne energije u Psihologiji Umetnosti.

Slika 55

141
LITERATURA :

ASSAGIOLI, Roberto (1973). Psychosynthesis, The Viking Press, New York

ASSAGIOLI, Roberto (1973). The Act of Will, An Esalen Book, N. Y.
ALLPORT, G.W. (1937). Patern and Growth in personality, N.Y.,Holt, Rinehart and
Winston
ATTESHLIS, Stylianos (Daskalos) (1990). The Esoteric Teachings, Imprinta, Cyprus
ATTESHLIS, Stylianos (Daskalos) (1991). The Parables, Imprinta, Cyprus, 1991.
BOADELLA, David (1980). Violence in therapy, Energy and Character, 1,1-17
BOADELLA, David (1987). Lifestreams, Routledge&Kegan, London and New York
BRANDEN, Nathaniel (1984). Honoring The Self
BRODER, Michael (1976). An Electric Approach to Primal Integration, Primal
Integration Press, Toronto, Canada
CORRRIERE, Richard&Hart, Joseph (1977). The Dream Makers, Harper&Row, Publishers,
Inc, N.Y.,
CHOAN, Richard W. (1977). Hero, Artist, Sage, or Saint?, New Jork Columbia University
Press
FELDENKRAIS, Moshe (1977). Awareness Through Movement, Harper & Row, Publishers,
New York
GROF, Christina & Stanislav (1980). Beyond Death, Thames and Hudson
GROF, Christina & Stanislav (1995). The Stormy Search for the Self, Thorsons, Glasgow
HART, Joseph, i dr.(1975). Going Sane, A Delta Book, New York
HENDERSON, Julie (1986). The Lover Within, Station Hill Press, New York
KELEMAN, Stanley (1985). Emotional Anatomy, Center Press, Berkley
KELLEY, Charles (1974). Education in Feeling and purpose, Santa Monica, Radix Institute
KELLEY, Charles (1977). Radix and the New Education, Esalen
KLISIĆ, Ljiljana (1977). 100 godina Wilhelma Rajha, Psihološke novine
KLISIĆ, Ljiljana (1991). Bioenergetska terapija, Psihoterapija: doktrina, eklektika,
integracija, Avalske sveske, Beograd.
KLISIĆ, Ljiljana (2001). Bioregenerativni procesi i seksualnost, publikacija Prve
jugoslovenske škole za bioregeneraciju, Beograd
KLISIĆ, Ljiljana (1986). Edukacija iz Neorajhijanske bioenergetike Radix metode
psihoterapije, Psihološke novine, Beograd, broj 91
KLISIĆ, Ljiljana (1988). Edukacija u rajhijanskoj psihoterapiji i naša iskustva u Radix
orijentaciji, IX kongres psihologa Jugoslavije
KLISIĆ, Ljiljana (1997). Edukacija u Telesnoj Psihoterapiji, Psihološke novine
KLISIĆ, Ljiljana (2002). Energija i svest, publikacija Homeopatska medicina - simpozijum,
Beograd
KLISIĆ, Ljiljana (2003). Etički kodeks u TePsintezi, publikacije 51.Sabora Psihologa Srbije,
Banja Koviljača
KLISIĆ, Ljiljana (1989). Evaluacija uspešnosti edukacije psihoterapeuta u primeni Radix
psihoterapeutskog metoda, Doktorska disertacija, Beograd.
KLISIĆ, Ljiljana (1999). The Function of Bliss, 7.EABP Congress publ.16, Travemunde,
Germany

142
KLISIĆ, Ljiljana (2005). Gordijev čvor mizoginije: senzualnost kao objekt mržnje,
Mapiranje mizoginije u Srbiji, AŽIN
KLISIĆ, Ljiljana (1977). Ideja za jednu projektivnu tehniku, Psihološki Bilten, Beograd
KLISIĆ, Ljiljana (2005). Identity of Light vs. Identity of Shadow (Identitet svetla nasuprot
identitetu senke), u: European Identity&Psychotherapy, EAP, YUAP, IMZ, Belgrade
KLISIĆ, Ljiljana (2006). Između Ljubavi i Mržnje , Ljubav i Psihijatrija, IMZ, Beograd
KLISIĆ, Ljiljana (2007). Iskustva Profesora na Umetničkim Akademijama, Psihološke
novine, maj.
KLISIĆ, Ljiljana (1978). Integracija psihoterapeutskih tehnika vodjenih slika i pokreta
(validacija interventnih tehnika), Magistarski rad, Beograd
KLISIĆ, Ljiljana (2006). Jedinstvo tela i psihe, publikacija Sabora psihologa Srbije, Zlatibor
KLISIĆ, Ljiljana (1981). Karakterna struktura i tipovi, Psihijatrija danas, br. 4, Beograd
KLISIĆ, Ljiljana (2000). Moć i nemoć telesne psihoterapije i mesto TePsinteze, publikacije
48.Sabora Psihologa Srbije
KLISIĆ, Ljiljana (2003). Normalno i poremećeno polno ponašanje, Megraf, Beograd
KLISIĆ, Ljiljana (1992). The Orgasm Concept, Bodypsychotherapy or The Art of Contact,
EABP, Berlin
KLISIĆ, Ljiljana (1997). Orgasm Development, Energy and Character, London, Volume 28,
no.1,94-107,May
KLISIĆ, Ljiljana (2003). Orgazam: merenja, norme i funkcija, 31. zbornik Medicinskog
fakulteta u Beogradu
KLISIĆ, Ljiljana (2005). Power Development, European Identity&Psychotherapy, EAP,
YUAP, IMZ, Belgrade
KLISIĆ, Ljiljana (1979). Prevazilaženje orijentacije na patologiju u toku psihoterapije,
Zbornik radova trećeg kongresa psihoterapeuta Jugoslavije
KLISIĆ, Ljiljana (1995). Primitivizam i razvoj moralnog shvatanja u telesnoj psihoterapiji,
publikacija 43.Sabora psihologa Srbije
KLISIĆ, Ljiljana (2006). Preživljavanje u krizi, publikacija panela na 10. EABP Kongresu,
Askov, Danska
KLISIĆ, Ljiljana (1980). Psihički faktori vida i mogućnosti terapije, Delo, Beograd, broj 7
KLISIĆ, Ljiljana (1980). Psihički rast: neorajhijanska psihoterapija, Avalske sveske, br.3,
Beograd.
KLISIĆ, Ljiljana (1977). Psihoterapija i kriterijumi u S.A.D., Psihologija, br. 1, Beograd
KLISIĆ, Ljiljana (2000). Psihološki rast i razvoj, Iskre, 85-103, Afina, Podgorica
KLISIĆ, Ljiljana (2007). Psihosomatsko jedinstvo umetničkog izražavanja, ALU,
PREDSKRIPTA
KLISIĆ, Ljiljana (1989). Pulsacija u Radix psihoterapiji, Avala, 19. Seminar psihijatrijske
klinike,Beograd
KLISIĆ, Ljiljana (2003). Pulsacije života u nama i oko nas, publikacije 51. Sabora Psihologa
Srbije, Banja Koviljača
KLISIĆ, Ljiljana (1980). Radix edukacija i funkcionalna psihoterapija, Psihologija, br. 1-2,
Beograd
KLISIĆ, Ljiljana (1993). Reichian understanding of sexuality toward Tantric understanding
of sexuality, Radix Review, Vol. III 1, ERTA, Augsburg, Germany

143
KLISIĆ, Ljiljana (1987). Seksualnost na različitim nivoima svesti i klasifikacija, publikacija V
kongresa psihoterapeuta Jugoslavije, Sarajevo
KLISIĆ, Ljiljana (1997). Sexuality versus Spirituality, Brain and Consciouness, 123-128, ECPD,
Beograd
KLISIĆ, Ljiljana (1995). Telesna psihoterapija, Eko-primat Zemun, Beograd, 1995.
(2001). Drugo prošireno izdanje knjige: Skripta internacional, Beograd
(2004). Treće dopunjeno izdanje: UTPJ, Beograd
KLISIĆ, Ljiljana (1999). Telesna Psihoterapija i TePsinteza, publikacije 47.Sabora Psihologa
Srbije
KLISIĆ, Ljiljana (2001). Telesna psihoterapija, PSIHOTERAPIJA, udžbenik Medicinskog
fakulteta za postdimplomce, urednik Lj.Erić, Beograd
KLISIĆ, Ljiljana (2001). TePsinteza kao metod psihosomatske pripreme planinara:
Planinarstvo u 3. milenijumu, PSS
KLISIĆ, Ljiljana (2003). TePsinteza kao deo holonske mreže u menadžmentu - publikacija
51.Sabora Psihologa Srbije, Banja Koviljača
KLISIĆ, Ljiljana (2003). TePsynthesis Between East and West, publication of International
Conference on Psychotherapy, Yoga and Traditional Therapies, Sagar, India, November
KLISIĆ, Ljiljana (2005). TePsynthesis = YU Training School of BodyPsynthesis, Forum
book, EABP,Amsterdam
KLISIĆ, Ljiljana (2002). Telesna psihoterapeutska sinteza, IMZ: Psihijatrija između tela i
duše, Beograd
KLISIĆ, Ljiljana (2000). Transfer ili Eros?, publikacije 48.Sabora Psihologa Srbije
KLISIĆ, Ljiljana (2004). Two roads in psychotherapy, Psychotherapy and Traditional
Therapies: University of Haridwar, Jagdamba Pub.Co. New Delhi, India, February
KLISIĆ, Ljiljana (2005). Zaboravljena žena: Dr Slavka Mihajlović Klisić, Mapiranje
mizoginije u Srbiji, AŽIN
KLISIĆ, Ljiljana (2008). Psihološki rast; i: Telesno psihološka sinteza; u knjizi: Oblaci nad gradom
, Dr Slavke Mihajlović, ed.Lj. Klisić.
KLISIĆ, Ljiljana (2010). TePsyntesis; in Psychotherapy, Science and Yoga Traditions; Chandigarh,
WCP-Asi.ch., India.
KLISIĆ, Ljiljana (2010). Body Psychotherapy and Spirituality; in Psychotherapy, Science and Yoga
Traditions; Chandigarh, WCP-Asi.ch., India.
LASKI, Marghanita (1961). Ecstasy, Jeremy P, Tarcher, Inc., Los Angeles
LAING, Ronald (1977). Podeljeno ja i politika doživljaja, Nolit, Beograd
MILENKOVIC, Snežana. (2002) The Yugoslav integrative art psychotherapy, U
Kossolapow, L. (Ed) Art-Therapies-Communication, Vol. 2, Munster-Hamburg-Berlin-
London, Lit Verlag.
MILIĆEVIĆ, Nebojša. (2000). Rajh i Frojd – pobuna ili vernost, 48. naučno-stručni skup
psihologa Srbije, Vrnjačka Banja: Knjiga rezimea (str.77)
MILIĆEVIĆ, Nebojša (2004). An attempt of Evaluation of the influence of Body
psychotherapy ona actual level of anxiety and mood. Book of abstracts ,12th Congress of the
European Association for Psychotherapy . Belgrade (p.30)
MILIĆEVIĆ, Nebojša. (2005). Nastajanje Pikasoove Gernike u svetlu kognitivnih aspekata
estetskog odlučivanja. Magistarski rad. Beograd: Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu

144
NEŠIĆ, V., NEŠIČ M., MILIĆEVIĆ, Nebojša., TODOROVIĆ, J. (2006).Porodica i muzička
iskustva učenika osnovnih škola u Nišu, Godišnjak studijske grupe za PSIHOLOGIJU,God. 1
br. 1. Filozofski fakultet Niš,. (str. 126-141).
OGNJENOVIĆ, P. (1997). Psihološka teorija umetnosti , Institut za psihologiju
PEJIĆ Biljana., MILIĆEVIĆ, Nebojša (2009). Serijska reprodukcija i modusi estetske
procene, Godišnjak studijske grupe za PSIHOLOGIJU, Vol-6. Filozofski fakultet Niš,.
PESSO, A. (1969). Mouvement in psychotherapy, New York and London
PIERRAKOS, C. John (1980). The Core Enegetic Process, Institute for the New Age
RAKOVIĆ, D (2008) Osnovi biofizike, IASC&IEFPG
REICH,W. (1982) Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb
RAJH, Vilhelm (1988). Funkcija orgazma, A –S Delo, Beograd
RAJH, Vilhelm (1997). Slušaj mali čoveče, B 92, Beograd
SANNELLA, Lee (1976). Kundalini-Psychosis or Transcendence, H.S.Dakin Company, San
Francisco
SZATZ,Tomas (1972). The Mith of Mental Illness, Paladin
SHOSTROM, Everett (1972). Freedom to Be, Prentice-Hall, New Jerrsey
SCHUTZ, C.William (1967). Joy, Penguin Books Ltd, USA
STEWART, R. J. (1990). Psychology and the sprirtual Traditions, Element Books
TANSLEY, David (1977). Subtle Body, Thames and Hudson
WATTS, Alan (1971). Erotic Spirituality, Collier Books, NY
WILBER, Ken (1977). The Spectrum of Consciousness, Quest Book, I11, USA
WILBER, Ken (1981). No Boundary, New Science Library-Shambala, Boston & London
WILBER, Ken (1982). Up from Eden, Anchor Press, New York
WILBER, Ken (1983). Eye to Eye, Anchor Press, New York

145
O AUTORU
Prof. dr LJILJANA KLISIĆ - ĐORĐEVIĆ - kratka biografija
Ljiljana Klisić - Đorđević, rođena 1949, je klinički psiholog specijalista, doktor
medicinskih nauka iz oblasti psihoterapije, univerzitetski profesor i prvi telesni psihoterapeut
u Jugoslaviji sa kontinuiranom praksom od 1976. godine. Edukovala je i druge psihologe i
psihijatre u osnovama telesne psihoterapije.

Slika 56

Diplomirala je 1974. godine na odseku za psihologiju Filozofskog Fakulteta, na

Beogradskom Univerzitetu. Magistrirala je 1978. godine na Fakultetu za medicinu, na
Beogradskom Univerzitetu, odsek za psihoterapiju. Specijalizirala je 1986. godine iz
Medicinske psihologije, na Fakultetu za medicinu, na Beogradskom Univerzitetu.
Doktorirala je 1989. na Fakultetu za medicinu, na Beogradskom Univerzitetu, sa cum
laudatum, (odsek za psihoterapiju). Izabrana je 2005. godine u zvanje vanrednog profesora,
Univerzitet Singidunum u Beogradu, Fakultet scenskih i primenjenih umetnosti – ALU.
2009 je izabrana u zvanje redovnog profesora na Evropskom Univerzitetu u Beogradu,
Medicinska Akademija, studijski program Primenjena psihologija.
Četvrt veka (1975-1999) je radila kao klinički psiholog u KBC Dr D. Mišović gde,
pored svakodnevne kliničke prakse dijagnostike i psihoterapije, uvodi i neke inovacije u
oblasti povezivanja tela i psihe.
Prof. dr Klisić je ogromnu količinu energije posvetila razvoju naše prve Škole za
telesnu psihoterapiju na postdiplomskom nivou.
Posle usavršavanja u centrima moderne humanističke psihoterapije (tzv. centri za rast
i razvoj ličnosti) kao što su Esalen institut, Radix institut, Biocentik institut, UCLA seminari
itd., sredinom sedamdesetih godina organizuje uvođenje humanističke psihoterapije i u

146
Jugoslaviji. 1977. godine organizuje prve seminare iz telesne psihoterapije, Radix edukacije,
Primalne terapije, Transakcione analize, itd. Pošto je interes među psiholozima i psihijatrima
bio veliki, tokom sledećih godina nastavlja sa organizovanjem stručne edukacije. Posle toga
se udubljuje u izučavanje odnosa tela, psihe i duha, a organizaciju prepušta drugima.

Tako je pomogla da se za to vreme nove i napredne ideje humanističke psihoterapije prošire i

na naše područje. Paralelno sa tim, 1988. godine završava dugogodišnji trening program u
Radix institutu i time postaje prvi, po svetskim kriterijumima, edukovani telesni
psihoterapeut u Jugoslaviji. Učestvuje na seminarima i iz drugih oblasti telesne psihoterapije
kao što su Biosinteza, Vegetoterapija, Bioenergetika, Body script, Hakomi, Bodynamic, itd.
Početkom drugog milenijuma postaje licencirani Radix trener škole Čarlsa Kelija, SAD.
Dugogodišnja praksa i iskustvo, kao i lekarska i sveštenička tradicija porodice iz koje potiče,
vode je ka izučavanju šireg spektra svesti i takođe se zalaže za upoznavanje sa
transpersonalnom psihologijom, koja je po njenom viđenju proistekla iz sazrevanja
humanističke psihologije i označava jedan korak dalje u upoznavanju kompleksnosti ljudske
prirode. Već niz godina proučava razne duhovne tradicije, ali i našu tradiciju drevnog
iscelivanja.

U svoju svakodnevnu praksu integrisala je najmodernije metode psihičkog rasta i prastare

duhovne tradicije, što je rezultiralo u njenom izuzetno suptilnom pristupu individuaciji
svakog čoveka sa kojim radi.

Želeći da olakša prosečnim ljudima da se razvijaju do nadprosečnih, tj. da olakša psihički rast
zdravih ljudi (koji imaju različite probleme u svakodnevnom življenju), a koji žele da se
razvijaju ka vrhuncima svojih mogućnosti, što je jedino moguće postići kroz razvoj svesti,
angažuje se na pokretanju akcije za osnivanje Centra za psihološki rast i razvoj, prvo u
Beogradu, 1980, a kasnije nastavlja da razvija projekte u Crnoj Gori: Budva 1987, Herceg
Novi 1991, Podgorica 1997. i 1999, Igalo 2000, 2003, 2004.

Od 1991. godine, Ljiljana Klisić je prvi predstavnik naše zemlje u Evropskoj asocijaciji za
telesnu psihoterapiju. Ovo udruženje ima za cilj da objedini razne vrste psihoterapija
orijentisanih na telo i postavi zajedničke kriterijume prakse i obuke. Dr Klisić aktivno
učestvuje u radu Udruženja kroz zajedničke publikacije, knjige i u organizaciji stručnih
seminara.

147
1996. osniva prvo Udruženje telesnih psihoterapeuta Srbije a 1998. proširuje Udruženje na
savezni nivo, formirajući prvo Udruženje telesnih psihoterapeuta Jugoslavije.

Krajem sedamdesetih započinje pionirski rad na osnivanju naše prve škole za telesnu
psihoterapiju na postdiplomskom nivou, koju kasnije naziva TePsintezis (telesno–psihološka
sinteza ili telesna psihoterapeutska sinteza). 1985. u doktorskom radu istražuje efekte obuke
kolega koju još poboljšava na bazi rezultata istraživanja. Ulažući ogromnu energiju, uspeva
da školu 1991. godine prilagodi evropskim standardima i obezbedi saradnju Evropske
asocijacije za telesnu psihoterapiju u vidu kontinuiranog dolaska trenera iz Evrope i sveta.
Time obezbeđuje svetski nivo znanja i vežbi u školi, kao i prihvaćenost škole u
internacionalnim stručnim krugovima od 1998. godine, a svojom originalnom teorijom
razvoja i funkcije blaženstva i moći, obezbeđuje školi specifičnost i individualnost.

Godine 2003. osniva Svetski komitet za Telesnu psihoterapiju pri World Council for
Psychotherapy (svetskom savetu za psihoterapiju). Po pozivu započinje da vodi edukaciju iz
Telesne Psihoterapije i za profesionalce Indije, Kine, Nepala itd. Iste godine kreira ogroman
projekat povezivanja i integracije znanja Istoka i Zapada u oblasti Telesne psihoterapije, tj.
znanja o životnoj energiji i zakonitostima njenog toka.

Već 30 godina bavi se i ONTOGOGIJOM – nauka koja proučava načine da ljudi rastu do
najviših stupnjeva za koje su sposobni. U tom cilju je posećivala i živela u raznim Growth
Centrima u svetu.

Rađa dete 1985. i povlači se, više nego ranije, u okrilje doma. Prof. dr Klisić je srećna da ima
ćerku Anju, koja se razvija u nadarenog pisca, pored toga sto završava andragogiju.

Prof. dr Ljiljana Klisić napisala je knjigu “Telesna Psihoterapija”, koja je doživela tri
izdanja (a prevodi se i na slovački jezik), predgovore za nekolicinu knjiga, poglavlja za
fakultetske udžbenike, objavila skripta koja prerastaju u monografiju: Jedinstvo psihe i some
u Umetnosti, na Fakultetu primenjenih i scenskih umetnosti, ALU (gde je više godina
predavala Psihologiju umetnosti glume, muzike i likovnih oblasti), rukovodila naučnim
istraživanjima, objavila više desetina članaka u stručnim časopisima u inostranstvu i u zemlji,
imala više stotina nastupa u javnim medijima za širu publiku, itd. Štampa knjigu
TEPSINTESIS, koja govori o njenoj Školi telesne psihoterapije. Po pozivu je držala
predavanja kako na Univerzitetima u zemlji, tako i na Univerzitetima i vodećim institutima
za psihoterapiju širom sveta.

148
Od 1975-1999 je bila zaposlena kao klinički psiholog u KBC Dedinje u Beogradu. Od 2005-
2009 predaje na Fakultetu primenjenih i scenskih umetnosti, Akademiji Lepih Umetnosti, kao
profesor psihologije i psihologije umetnosti: glume, muzike i likovnih. Od 2009 je zaposlena
kao redovni profesor na Evropskom Univerzitetu u Beogradu, na programima Primenjene
Psihologije i Medicine za predmete klinička psihologija i psihoterapija. Od 1976 do danas
razvija školu TePsyntesis iz Telesne Psihoterapije.

Danas se znanja koja je prenela mlađim kolegama primenjuju u školama, zdravstvenim

ustanovama, projektima, socijalnim i psihoterapeutskim okruženjima, na predavanjima na
fakultetu, na postdiplomskoj nastavi, itd.

Dakle, pored višedecenijskog rada na uspostavljanju i razvoju prve naše škole telesne
psihoterapije na postdiplomskom nivou, TePsyntesis, koja je akreditovana u međunarodnim
profesionalnim organizacijama, prof. dr Ljiljana Klisić obavlja profesionalne i strukovne
dužnosti: Specijalista kliničke Psihologije, akreditovani Telesni Psihoterapeut, Univerzitetski
profesor, Licencirani Radix Trener, Nosilac Evropskog Sertifikata za Psihoterapiju – ECP,
Edukator Telesne psihoterapije – WCBP i EABP akreditovana postdiplomska škola
TePsinteza, Predsednik i osnivač Udruženja telesnih psihoterapeuta Jugoslavije i Srbije, Član
Predsedništva Nacionalnih Psihoterapeutskih udruženja (Srbije), Član Foruma evropskih
škola Telesne Psihoterapije u EABP (evropskoj asocijaciji za telesnu psihoterapiju),
Nacionalni predstavnik u EABP, Osnivač Svetskog Komiteta za Telesnu psihoterapiju pri
WCP (svetskom konsilu za psihoterapiju), itd.

149
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

159.964:615.851
159.964:7
159.964.2 Рајх В.

КЛИСИЋ, Љиљана, 1949-

Psihosomatsko jedinstvo umetničkog
izražavanja : važnost izražajnog jezika u
psihologiji umetnosti : jezik živog u
umetnosti / Ljiljana Klisić. - Beograd : Lj.
Klisić : Udruženje Telesnih Psihoterapeuta
Srbije, 2010 (Beograd : Udruženje Telesnih
Psihoterapeuta Srbije). - 149 str. : ilustr.
; 21 cm

Autorkina slika. - Tiraž 300. - O autoru:

str. 146-149. - Bibliografija: str. 142-145.

ISBN 978-86-906435-3-0 (Lj.K.)

a) Рајх, Вилхелм (1897-1957) b) Телесна

психотерапија - Уметничко стваралаштво
COBISS.SR-ID 175586572

150
 Ljiljana Klisić- Djordjević je klinički
psiholog specijalista, doktor medicinskih nauka iz
oblasti psihoterapije, Univerzitetski profesor,
Licencirani Radix Trener i prvi telesni
psihoterapeut u ex-Jugoslaviji i Srbiji sa
kontinuiranom praksom od 1976. godine.
Edukovala je i druge psihologe i psihijatre u
osnovama telesne psihoterapije.
Već tri decenije vodi našu prvu školu
telesne psihoterapije TEPSINTESIS koja je
akreditovana od strane EABP i WCBP kao prva i
za sada jedina iz te oblasti u Istočnoj Evropi.
Pozivana je da drži predavanja i trening kako u
okolnim zemljama Evrope tako i na drugim
kontinentima. Autor je i ko-autor knjiga u zemlji i
inostranstvu. U rukovodstvu je nacionalnih i
svetskih strukovnih organizacija – na pr. Svetskog Komiteta za Telesnu psihoterapiju pri
WCP ( svetskom konsilu za psihoterapiju), itd. Detaljnije na sajtu:
www.tepsyntesis.org.rs
Knjiga koju držite u rukama vas uvodi i informiše o:
- dragocenim iskustvima iz oblasti psihoterapijskog rada sa jedne strane i psihološko
edukativnog rada sa studentima umetničkih akademija sa druge;

- Osnovni principi telesne psihoterapije a pre svega humanistički pristup ljudskim potencijalima,
shvatanje čoveka kao slobodnog bića koje ima prava da se oslobodi svih blokada i svoje
kreativne potencijale aktualizuje, daju novo svetlo shvatanju umetničkog izražavanja.

- obrazložena je na originalan način jedna nova meta teorija nagona. Dat je sasvim novi pristup
agresivnosti kao i seksualnom nagonu, a posebno orgazmu i blaženstvu.

- bogato iskustvo autorke i domaće Škole telesne psihoterapije TePsinteza pretočeno na sasvim
novo područje – umetnost, može biti korisna stručna literatura kako za psihologe uopšte,
kliničke psihologe, psihoterapeute tako i za stručnjake koji se bave edukacijom i razvojem
kreativnih sposobnosti umetnički nadarenih osoba. Imajući u vidu da je autorka obradila veoma
interesantnu temu što je i potkrepila činjenicama iz svog praktičnog iskustva, monografija ne
samo da predstavlja podsticaj stručnjacima iz oblasti psihoterapije i umetničkog obrazovanja, već
pre svega i veliki podstrek i pomoć za same studente umetničkih akademija.