За крст часни и образ црногорски!

ISSN 1820-2861
Глас Удружења Црногораца „Крсташ” број 5. • Година 2, Ловћенац, јануар 2005. Цијена 60 дин. Црна Гора 1 евро

АКТУЕЛНО:
ЛОВЋЕНАЧКИ ДА НЕ
ИЗБОРИ ЗАБОРАВИМО:
ЦРНОГОРСКА
ИЗ МАТИЦЕ: НАРОДНА
О ЦРНОГОРСКОЈ НОШЊА
ПРАВОСЛАВНОЈ
ЦРКВИ

ИЗ ИСТОРИЈЕ:
ЗАКОНИК
ПЕТРА I
ВЛАДИКЕ ИНТЕРВЈУ:
ЦРНОГОРСКОГ БОЖИДАР
ИВАНОВИЋ
ШАХОВСКИ
ВЕЛЕМАЈСТОР
ДУ ХОВНА АКАДЕМИЈА
П О В О Д О М К Р С Н Е С Л А В Е УД Р У Ж Е Њ А Ц Р Н О Г О РА Ц А „ К Р С ТА Ш ”

СВЕТИ ПРАВЕДНИ ИВАН ЦРНОЈЕВИЋ

ГОСПОДАР ЦРНОГОРСКИ
ЛОВЋЕНАЦ
4. ЈУЛИ 2004. ГОД.
 УВОДНА РИЈЕЧ
Удружење грађана „Крсташ“ је невла­
Хронологија акција и дешавања дина, непрофитабилна организација чије
везаних за УЦ „Крсташ” . ..................................... 4 активности су усмјерене на очување
црногорског националног и културног
Црногорска народна ношња идентитета на простору Војводине и
(Слободан Б. Медојевић) ......................................... 9 Србије. На том простору црногорски народ
егзистира близу 60 година, национално
Законик Петра I владике црногорског потпуно за­п ос­т ављен и културно
(Гордана Митровић) . ............................................ 11 запуштен.
Удружење Црногораца „Крсташ“

Ловћенац данас, а сјутра ?! је управо из тог разлога форми­рано,

(Ненад Стевовић) . ................................................ 13
Духовни извор нашег идентитета
(Жарко Л. Ђуровић) . ............................................. 15
Црногорци и црква
(Борислав Цимеша) .............................................. 18
Знамените црногорке ....................................... 21
Интервју: Божидар Ивановић
шаховски велемајстор .......................................... 23
ОГАЊ ГЛАС УДРУЖЕЊА ЦРНОГОРАЦА „КРСТАШ”
ЦИП-Каталогизација у публикацији Народна библиотека
Србије, Београд 061 (497.113) • COBISS.SR-ID 116267788 •
Адреса: УЦ „Крсташ”, 13. јула 2, 24322 Ловћенац
Телефони: 063/ 504-931, 064/ 18-49-890
Факс: 024/ 551-781 • е-mail: krstascg@yahoo.com
Издавач: Удружење Црногораца „Крсташ”
Главни и одговорни уредник: Ненад Стевовић
Редакција: Слободан Б. Медојевић, Гордана Митровић,
Жарко Л. Ђуровић (ЦПЦ), Марко Абрамовић
Лектор: Милена Пејаковић
Технички уредник: Душан Драшковић
Компјутерска обрада: „Хемиграфија” - Бачка Топола
Штампа: „Југо-Графика” -Суботица
Дистрибуција: „Press International”, Нови Сад
„Монте пласман” Подгорица
• Све претплате и уплате врше се на број текућег рачуна:
310 - 8638-04, у корист УЦ „Крсташ”, Ловћенац •
како би као бедем пред галопирајућом
асимилацијом Црно­гораца зауставило
ову пошаст. Глас нашег Удружења,
часопис „ОГАЊ“ чији већ пети број
излази на свјетлост дана, превазишао је
функцију гласа УЦ „Крсташ“ и постао глас
Црногораца Војводине и Србије. Својим
еволу­ирањем „ОГАЊ“ је до­растао фор­ми
да буде презентиран широј црно­горској
јавности и да својом доступношћу омогући
свима који то желе да се активно укључе у
све активности УЦ „Крсташ“ и све његове
пројекте, сходно свом умјетничком или
интелектуалном потенцијалу.
„ОГАЊ“ ће вршити функцију еду­
катора националне културе и традици­
је и функцију гласа УЦ „Крсташ“, као и
хронолога свих његових активности. Овом
при­ликом позивамо све читаоце да својим
конструктивним сугестијама допринесу
побољшању квалитета часописа „ОГАЊ“,
како би у буду­ћности што боље испуњавао
своју улогу. Овај пионирски подухват је
први корак ка излазу из националне и
културне апатије Црногораца и уједно и
прилика за арткулацију национал­них и
културних потреба црногорског народа
Војводине и Србије.
Редакција

3
 РОНОЛОГИЈА АКЦИЈА И
ДЕШАВАЊА ВЕЗАНИХ ЗА УЦ „КРСТАШ”
(изводи из претходних бројева)
ДЕЦЕМБАР 2003.
Тек формирано Удружење
Црногораца „Крсташ“, органи­
зовало је свјечану скупштину
удружења, на којој су уручене
чланске карте и Крсташ барјаци за
све подружнице Удружења које су
формиране: Ловћенац, Нови Сад,
Врбас и Фекетић.
ЈАНУАР 2004.
У организацији УЦ „Крсташ“,
по први пут је у Србији званич­
но налаган црногорски бадњак.
Централна прослава је била
у Ловћенцу у присуству ви­ше
стотина Црногораца из Вој­во­
дине. Са благословом мит­р о­
полита Михаила бадњак су
наложили представници брат­ства
Мартиновића из Баји­ца.
ФЕБРУАР 2004.
Упућени захтјеви МЗ Ловће­
нац и СО Мали Иђош за додјелу
одговарајуће локације са свом
потребном и припадајућом доку­
ментацијом за изградњу црквеног
храма Црногорске Православне
Цркве.
4
МАРТ 2004.
Успостављена сарадња са
Централном народном библи­
отеком Црне Горе „Ђурђе Црно­
јевић“ и директором господином
Чедомиром Драшковићем.На
адресу УЦ „Крсташ“ стигла је
значајна донација у књигама и
публикацијама од ове уважене
куће.
АПРИЛ 2004.
Чланови УЦ „Крсташ“ у
току ускршњих празника ор­
га­низовано су посјетили црно­
горску пријестоницу Цетиње и
Црногорску православну цркву.
Делегација од 37 чланова
удружења присуствовала је светој
архијерејској литургији коју је са
свјештенством служио митрополит
Михаило. Након литургије 15
чланова делегације крстило се у
капели Светог Петра Цетињског
на Груди.
МАЈ 2004.
Допуњен фонд библиотеке са
још стотинак наслова капи­талних
дјела црногорске књи­жевности
донацијама и проф.др Мијата
Шуковића ( ЦАНУ ) и књижевника
Јеврема Брковића (ДАНУ).
•••
Изашао први број ча­со­писа
„Огањ“, гласа УЦ „Крсташ“.
•••
Чланови Удружења са задо­
вољством прихватили при­једлог
да крсна слава Удружења буде
Свети праведни Иван Црнојевић -
господар црногорски.
ЈУН 2004.
Предсједник Скупштине Ре­пуб­
лике Црне Горе господин Ран­ко
Кривокапић примио пред­ставника
УЦ „Крсташ“, Ненада С. Стевовића
- предсједника Удружења.
У СО Подгорица пот­п ред­
сједник општине гос­п о­д ин
Милорад Чађеновић и Ненад С.
Стевовић покренули иницијативу
о братимљењу МЗ Ловћенац са
једном Мјесном заједницом СО
Подгорица.
ЈУЛ 2004.
Духовна академија поводом
крсне славе УЦ „Крсташ“- Свети
праведни Иван Црнојевић гос­
подар црногорски. Вјерски
обред обавило је свјештенство
црногорске православне црк­
ве на челу са његовим висо­
ко­п реосвјештенством Митро­
политом Михаилом, по милости
Божјој духовним поглаварем
Црногорске православне цркве.
Миртополит Михаило, се обра­тио
присутнима сљедећим рије­чима:
„Часни црногорски зборе,
браћо Црногорци!
Обраћам вам се срца испу­
њеног неизмјерном радошћу што
ове тренутке проводим са вама
на овом нашем првом сусрету
у вашој средини. Ви сте као
потомци онијех наших исељеника
колониста показали данашњим
окупљањем да сте иако физички
далеко, духовно близу Црној Гори,
у ствари, да из ње никада нијесте
ни изашли. Показали сте да сте
били и остали Црна Гора. Показали
сте да вам домовина Црна Гора
испуњава и срца и духовне видике.
Ви свједочите својим дјелима да је
ваш поглед и ваш хризонт овђе у
војвођанској равници Ловћенски
и Његошевски. И само ваше
име Ловћенац и Ловћенчани то
потврђује, доказујући да поред
црногорскога горостаса који се
гордо диже изнад црно­горске
престонице Цетиња и древнога
Котора, постоји још један Ловћен
у војвођанској низији, али безброј
Ловћена у вашим срцима, као и у
срцу сва­ког поносног Црногорца.
Није­су узалуд наши стари и сви ми,
њихови потомци гордо и узвишено
пјевали нашу свету химну:
„ЛОВЋЕН НАМ ЈЕ ОЛТАР СВЕТИ, У
ЊЕГА СМО СВИ ЗАКЛЕТИ, ВАЗДА
СМО МУ ВЈЕРОВАЛИ И ВАЗДА МУ
ВЈЕРНИ БИЛИ”. И заиста, Ловћен
сија у вашим очима, вашим вашим
срцима, вашим дјелима и вашим
људским подвизима. Друкчије не
може бити када сте ви у питању.
Зар није ваш поглед и људски
чин Ловћенски и самим тим што
сте узели за крсну славу вашега
витешког удружења „Крсташ”,
нашега великана, оснивача треће
по реду црногорске династије
– Црнојевић, Светога праведнога
Ивана Црнојевића, утемељивача
и оснивача Цетиња, чији је поглед
као и ваш био упрт пут Ловћена и
којега је прије годину дана, управо
на данашњи дан, канонизацијом
прогласила за свеца наша
славна аутокефална Црногорска
православна црква. Тим
узвишеним чином очувања имена
и историјске величине Светога
праведнога Ивана Црнојевића,
ви сте показали да сте заклети,
не само овој историјској громади
наше прошлости, него и Ловћену,
и Црној Гори, и Црногорству, и
Светој, Славној аутокефалној
Црногорској православној црк­ви,
као својој великој мајци и вјечном
мудром учитељу. Пот­врдили сте да
сте одани себи, својем народу, али
и својој слав­ној историји, култури
и језику.
И вашом акцијом за изградњу
Црногорске православне цркве
у Ловћенцу, ви само по ко зна
који пут доказујете да с правом
носите име Ловћена и да ћете
остати вјечни и бесмртни као тај
господар свијех наших планина,
да ћете живјети вјечно као вјечна
и неуништива аутокефална
Црногорска православна црква.
С вјером у Бога, у вашу праведну
мисију, у ваше чојство и ваш образ
часни, витешки и поносни, вјерујем
да ће убрзо доћи дан када ћемо
освјештати овђе, у вашем и нашем
Ловћенцу тај величанствени храм!
Дубоко сам убијеђен да ће тај
храм као и ви, Ловћенски зрачити
и значити. Позивам вас, кад га
подигнете, да отворите његова
врата за све добронамјерне, без
обзира на разлике међу људима.
Приćетите се ријечи Светога
Петра Цетињскога: НЕКА СУ
ВАША ВРАТА СЛОБОДЕ СВАКОМ
ИШТУЋЕМ ВЈЕЧНО ОТВОРЕНА!
Тако мора бити и никако друкчије.
Тако мора бити, јер ваш дух није
ништа друго већ само слободан
и сло­бодарски! Очекујем од вас,
црно­горски соколови, који својим
дјелима личите на соколове
Светога праведног Ивана Црно­
јевића, да управо његовом име­
ну и светитељству посветите
свој будући храм.У име Светога
праведног Ивана Црнојевића, у
име будућега храма, поздрављам
вас вашим чојским поздравом: ЗА
КРСТ ЧАСНИ И ОБРАЗ ЈУНАЧКИ И
ВИТЕШКИ!
Поздрављам вас као истинске
Ловћенчане, црногорске сло­
бодаре и вјернике, који што
мисле и вјерују ином, сваким
својим потврђују чином! Сла­
вите својега славног светитеља,
Светога праведног Ивана Цр­ но­
јевића! Славите његово и своје
славно име на вјеки вјеков!
Сијајте, моја духовна ђецо, као
Ловћенски огњеви и луче и овђе
у војвођанској равници и свуђ
међу људима, ђе гођ буде­те!
Ловћенскијем огњем огријте срца
свијех Црногораца у земљи и
расијању. На огњу љубави, вјере и
наде, гријте као примјер оданости
и слави, великој прош­лости својега
народа, али уједно и вјерности
себи и својима .
Ширите огањ мира, љубави,
поштовања и толеранције и чувајте
своје свето име које ништа мање
није свето од вашега и нашега
светитеља. Останите за вазда
Ловћенчани! Наш понос и дика,
наша луча, јер ви је име смјештено
5
и у нашој црногорској химни. Зато
останите што и јесте, и увијек
будите химна! Нека сви ваши
поступци и дјела буду црногорске
химне и црногорска национална
химна. Да Бог да, да се свака ваша
работа по добру познавала! Да
Бог да вам свако добро у дом
уљегло! Нека вам је све срећно и
берићетно! Браћо Ловћенчани!
Браћо Црногорци! За крст часни и
образ црно­горски и чојски! Будите
славни и благословени, браћо
Црногорци!Ваш доброжелатељ
Архиепископ Цетињски
и Митрополит Црногорски
МИХАИЛО
•••
У Петровцу на мору 19.јула
састали су се предсједник
Удружења Црногораца Америке
господин Блажо Средановић и
предсједник УЦ „Крсташ“ Ненад
Стевовић.
•••
Одлуком Управног Одбора
АИП „Његош“ из Ловћенца УЦ
„Крсташ“ добило је канцеларију.
АВГУСТ 2004.
Чланови омладинске орга­
низације УЦ „Крсташ“ Слађана
Кустудић и Влахо Вујовић
успјешно завршили Школу о
људским правима у Улцињу под
покровитељством Црногорског
Хелсиншког Комитета.
СЕПТЕМБАР 2004.
Локални избори у Србији
и први политички успјех УЦ
„Крсташ“. Одборничко мјесто у СО
Мали Иђош припало Владимиру
Поповићу представнику УЦ
„Крсташ“.
6
ОКТОБАР 2004.
Sveti Petar Цetiњski
Чudotvorac
U neђeљu 31.okto-
bra na dan Svetog Petra
Cetiњskog Чudotvorca
– Luчindan,u crkvi na Iva-
novim koritima,delegacija
UC „Krstaш“ je prisustvovalа
liturgiji koju je sa
svjeшtenstvom Crnogorske Pra-
voslavne Crkve sluжio Њegovo
visokopreosvjeшtenstvo mit-
ropolit Mihailo.Delegaci-
ju UC „Krstaш“ saчiњavali
su: Nenad Stevoviћ,
Saшa Borozan,Vladimir
Popoviћ,Saшa Vuleviћ i Ivan
Vrbica.
Lovћenske straжe
Istoga dana чlanovi
udruжeњa su takoђe na Iva-
novim koritima uчestvovali
na manifestaciji povodom ju-
bileja – 14 godina od osnivaњa
„Lovћenskih straжa“.Na toj
proslavi prisutnim Crnogo-
rcima su se obratili, pored
mitropolita Mihaila koji je
pozdravio skup,i kњiжevnik
Jevrem Brkoviћ – osnivaч i
prvi komandant „Lovћenskih
straжa“,akademici
Vukiћ Puleviћ,Sreten
Peroviћ,publicista Novak
Axiћ i drugi.Nenad Stevoviћ
predsjednik UC „ Krstaш“
se skupu obratio slijedeћim
rijeчima :
„ Poшtovani crnogorski
skupe, чast mi je i naroчito
zadovoљstvo шto vam se danas
mogu obratiti u ime Crnogo-
raca koji жive u Srbiji i koji
su okupљeni oko udruжeњa
„Krstaш“.Чasnoj organizaciji
„Lovћenske straжe“ чestitamo
jubilej i odajemo priznaњe i
zahvalnost шto su u teшkim
vremenima poчetkom ‘90-ih go-
dina ulaжuћi svoje autoritete
i rizikujuћi svoje жivote,na
ovome svetom mjestu upalili
luчu odbrane prava, чasti i
slobode graђanske Crne Gore.
Жelim ovdje na ovom uvaжenom
skupu da vas uvjerim da ћe UC
„Krstas“ nastaviti svoju borbu
za oчuvaњe crnogorskog nacio-
nalnog identiteta etniчke za-
jednice Crnogoraca u Srbiji.
Жivjeћi i radeћi u radika-
lizovanoj Srbiji kakva je ona
danas,priliчno je teшko.Ali,UC
„Krstaш“ neћe stati sa svojim
aktivnostima,veћ ћe ih nasu-
prot joш pojaчati i upotrebi-
ti sva demokratska sredstva
u borbi za ostvareњe svojih
ciљeva.Sa pravom oчekujemo
da se i ovdje u Crnoj Gori
sinhronizovano pokrenu svi
relevantni чinioci i jednom
za sva vremena rijeшi drжavno
pitaњe Crne Gore,њene crkve
i њenog jezika.Чasni crnogo-
rski zbore,ovo nije vapaj za
pomoћ, ovo je poziv na borbu!Za
demokratsku borbu za suvjerenu
graђansku Crnu Goru.Na kraju,
pozdravљam vas sa krilaticom
UC „ Krstaш“:’’ Za krst чasni i
obraz crnogorski !“.
Opijel o Њegушu
Na Lovћenu, u mauzole-
ju, nad grobom Petra II
Petroviћa Њegoшa,otac Mi-
lutin svjeшtenik Crnogorske
Pravoslavne Crkve obavio je
opijelo.Њeguшi koji su organi-
zovali ovaj чin,prisustvovali
su opijelu sa delegacijom na
visokom nivou.Ispred UC
„Krstaш“ u delegaciji Њeguшa
sa Krstaш barjakom, opijelu je
prisustvovao barjaktar Ivan
Vrbica.
Sastanak MZ Њeguшi
– UC „Krstaш“
U organizaciji rukovo-
dilaca MZ Њeguшi, gospo-
dina Boжoviћa i gospodina
Чavora, upriliчen je susret
MZ Њeguшi – UC „Krstaш“.
U atmosferi izuzetnog gos-
toprimstva domaћina,voђeni
su konstruktivni razgovori
o pronalaжeњu modalite-
ta za saradњu.Uz obostrano
zadovoљstvo dogovoreno je
nekoliko zajedniчkih projeka-
ta.
НОВЕМБАР 2004.
Саопштење УЦ
„Крсташ” поводом
доласка у Ловћенац
Риста Радовића
Dana 13.11.2004.( subota
),u Lovћencu je joш jednom
na najgrubљi naчin poslata
poruka crnogorskom narodu
Lovћenca i vojvoђanskim Crno-
gorcima u cjelini, od strane
kleronacionalistiчke elite
iz redova Srpske Pravoslavne
Crkve,da њihov nacionalni
opstanak predstavљa vrlo
ozbiљnu prijetњu veliko-srp-
skom nacionalistiчkom pro-
jektu.Toga dana osvjeшtani su
temeљi buduћeg crkvenog hra-
ma SPC u Lovћencu u prisus-
tvu kleronaciоnalistiчke
klike iz redova SPC na чelu
sa Amfilohijem Radoviћem
u pratњi joш чetri vladike
SPC,шto je nezapamћeno u
praksi osvjeшtavaњa temeљa
seoskih crkava u Vojvodini.
Ratna deшavaњa ’90 -ih go-
dina proшlog vijeka dovela
su do velikih promjena u na-
cionalnoj strukturi Lovћenca.
Lovћenac, do tada gotovo
iskљuчivo naseљen Crnogor-
cima, dobija nacionalnu het-
erogenost dolaskom velikog
broja srpskih izbjeglica sa
prostora Hrvatske i BiH.
Crnogorski narod Lovћenca
prihvatio je ove nevoљnike u
duhu crnogorskog tradiciona-
lnog gostoprimstva,raшirenih
ruku dijeleћi sa њima
њihovu nesreћu.Ne чekajuћi
reakciju шire druшtvene
zajednice,Lovћenчani su svo-
jim novim sugraђanima pruжili
iskrenu i nesebiчnu pomoћ u
procesu socijalizacije,чesto
i na svoju шtetu.Potreba
Srba,stanovnika Lovћenca za
ispovjedaњe svoje vjere ar-
tikulisano je inicijativom
za izgradњu crkvenog hrama
pod okriљem њihove matiчne
SPC.Crnogorsko stanovniшtvo
Lovћenca na ovu inicijativu
tada i danas gleda sa neskrive-
nom blagonaklonoшћu.Crnogo-
rci u Lovћencu i UC „Krstaш“
nemaju niшta protiv izgradњe
hrama SPC u Lovћencu i bi-
lo kojeg drugog vjerskog ob-
jekta bilo koje druge vjerske
zajednice,ukoliko to graђani
жele.
UC „Krstaш“ se najoшtrije
protivi i protestvuje pro-
tiv zloupotrebe vjerskih
osjeћaњa Srba u Lovћencu
koji su zloupotrebљeni u
jednoj strategijski vjeшto
iskonstruisanoj akciji
kleronacinalistiчke svite
SPC.Doшavшi u Lovћenac u
najviшem sastavu ( skoro po-
la sinoda ) svojim su prisus-
tvom i djelima vrijeђana
vjerska i nacionalna
osjeћaњa Crnogoraca,kao „od-
govor“ na posjetu Њegovog
visokopreosvjeшtenstva mit-
ropolita Mihaila,po milos-
ti boжjoj duhovnog poglavara
Crnogorske Pravoslavne
Crkve,4.jula ove godine.
SPC je u Lovћenac posla-
la svoju elitu ne bili na taj
naчin pokazala vjersku juris-
dikciju nad Crnogorcima u
Vojvodini, koji su nekoliko
mjeseci ranije javno potvrdi-
li svoju vjernost Crnogorskoj
Pravosalavnoj Crkvi.Krajњe
licemjerno je posveћeњe ovog
crkvenog hrama Svetom Petru
Cetiњskom,crnogorskom svecu
чiji kult жivi u crnogorskom
narodu preko 170 godina,dok je
u crkveni kalendar SPC uшao
prije nepunu deceniju.To je bio
i formalni povod da Amfilo-
hije Radoviћ donese i ugradi
kamen sa Lovћena,zajedno sa joш
dva ( jedan sa Vlaшiћa u Bosni
,drugi iz Zveчana sa Kosova)
u temeљe buduћeg hrama SPC.
Smatramo da je to najgrubљe
vrijeђaњe crnogorskog nacio-
nalnog i vjerskog dostojanstva,
kao i poruka radikalizovanoj
nacionalistiчki isfrustri-
ranoj velikosrpskoj javnosti da
projekat Velike Srbije i daљe
жivi.Amfilohije Radoviћ ne
predstavљa i nema jurisdik-
ciju nad crnogorskim vjernic-
ima u Crnoj Gori, a samim tim,
ne prestavљa i nema jurisdik-
ciju nad crnogorskim vjernic-
ima u Lovћencu i Vojvodini.
Amfilohije Radoviћ kao jedan
od glavnih zagovornika pot-
pune rehabilitacije чetniчkog
pokreta, nije dobrodoшao u
Lovћenac.Kamen koji je donio
nijesu poslali Crnogorci i
ne predstavљa Crnu Goru.
Sveti Lovћen je oskrnavљen
rukom Amfilohija Radoviћa.
Remeћeњe meђunacionalne
harmonije poturaњem ka-
mena sa Lovћena kao sim-
bola Crne Gore,najgrubљe je
vrijeђaњe Crnogoraca kao i
svih dobronamjernih Srba.
Crnogorci u Lovћencu su i
7
pored ove provokacije ostali Медојевића у црногорским организационог одбора
dostojanstveno mirni i pri- круговима,нарочито у Катунских спортских игара,
brani .Sugraђanima Srbima, Војводини и референце које су примио је предсједника УЦ
UC „Krstaш „ podruжnica га предложиле за овако високу „Крсташ“ Ненада Стевовића.
Lovћenac,naijskrenije жeli функцију ИО УЦ „Крсташ“ Том приликом господин Раду­
svu sreћu i boжiju pomoћ сматра да је он најбоље ловић је уручио плакету -
u izgradњi svog crkvenog могуће кадровско рјешење. захвалницу Катунских спортс­
hrama,sa жeљom da viшe ni- Сарадници у овом одјељењу су ких игара за УЦ „Крсташ“. У
kad ne budu meta bilo чijih и госпођица Гордана Митровић разговору који су након тога
manipulacija. дипл.правник из Новог Сада вођени, Стевовић је прихватио
и господин Саша Борозан позив господина Радуловића
из Ловћенца. Слободан Б. да спортска екипа „Крсташ“-
Формирано одјељење Медојевић и Гордана Митровић а учествује на сљедећим
за научне и културне су од овог броја чланови Катунским спорстким игра­ма.
дјелатности редакције листа „Огањ“.Саша У име УЦ „Крсташ“ Ненад
Борозан ће представљати Стевовић се захвалио на
Извршни одбор УЦ „Крсташ“ УЦ „Крсташ“ у Савјету за пријатељској сарадњи и кон­
донио је одлуку о формирању спорт,омладину и културу СО кретној помоћи коју господин
Одјељења за научне и културне Мали Иђош. Бранислав Радуловић пружа
дјелатности.Удружење жели Удружењу „Крсташ”.
да фокусира своју активност Диплома Катунских
на научне и културне пројекте
спортских игара
и да на тај начин побољша
ефикасност свог рада.За
ОБАВЈЕШТЕЊЕ
У Скупштини Републике
начелника реченог Одјељења
Црне Горе, шеф кабинета
изабран је господин Слободан
Б. Медојевић књижевник
предсједника Скупштине,
господин Бранислав Радуловић
ЦЕНТРАЛНА
из Крушчића.Уважавајући
репутацију гоподина
који је уједно и предсједник
МАНИФЕСТАЦИЈА
НАЛАГАЊА
ТРАДИЦИОНАЛНОГ
КОНКУРС
ЦРНОГОРСКОГ
Црногорска православна црква и Удружење Црногораца БАДЊАКА У
„Крсташ“ расписују конкурс за ученике
Средње богословске школе и Богословског факултета.
ВОЈВОДИНИ
Кандидати за Средњу бого­словску школу морају имати
завршену основну школу. Кандидати за Богословски факул­
ОДРЖАЋЕ СЕ У
тет морају имати завршену четворогодишњу средњу школу.
Комплетно школовање је бесплатно и одвија се у највећим
ЦЕНТРУ ЛОВЋЕНЦА
хришћанским центрима Европе - Кијев, Софија, Рим.
Предност при избору кандидата имаће потомци
НА БАДЊИ ДАН
црногорских колониста. На крају конкурса биће изабрана
три млада човјека који ће након завршеног школовања
имати обезбијеђену службу и то, један у Ловђенцу, у будућем
6.01.2005. У 17.00 ч.
храму Црногорске Православне Цркве,а двојица на Цетињу
у Владичанском Дому. Сви студенти који успјешно заврше „ЗА КРСТ ЧАСНИ И ОБРАЗ
Богословски факултет добијају звање професора теологије. ЦРНОГОРСКИ !“

Контакт адреса : УЦ“Крсташ“, 13 јули 2 ,Ловћенац 24322 ОРГАНИЗАТОР:

e -mail : krstascg @ yahoo.com УЦ „КРСТАШ“

8
 Пише: Слободан Б. Медојевић Крушчић
Црногорска народна ношња
Н
ароди средњег вијека,
слободни народи по­
себно, у процесу етноге­
незе, више или мање значаја
придавли су својој ношњи (на­
цио­н алној одори). Ношња је
била важан сегмент спољашње
идентификације. Она је била знак
распознавања, оличење нацио­
налног идентитета, оличење
социјалног или друштвеног
ста­т уса... Црногорска народна
ношња спада у најскупље народне
ношње на свијету. Разлози за то
леже у златовезу и у коришћењу
најквалитетнијих и најскупљих
природних материјала. Начин
израде прилично је компликован
и захтијева посебно знање и
врхунску вјештину, као и неза­
обилазну умјетничку избрушеност
израђивача ношње.
Поред свега наведеног,
занимљиво је, да је црногорска
народна ношња према својој ге­
нези, једина ношња на свијету
која је за „узор“ (модел) узела
„званичну“ одору своје династичке
породице и њене властеле!
Црногорска народна ношња
има повијест дугу преко пет
вијекова! Настала је, како се
основано претпоставља, за ври­
јеме владавине црногорске
династичке породице Црнојевић
тијеком XV вијека. Ношња је,
претпоставља се, у почетку била
ношња династије Црнојевић
и њихове властеле. Академик
Радослав Ратковић сматра да је
поријекло црногорске народне
ношње са Крита, а да су је у
Црну Гору донијели црногорски
поморци. Упамћено је, да је
1496. године, приликом посјете
Венецији, Ђурђе Црнојевић дошао
свечано одјевен: „a la Greca“ – што
у приличној мјери потврђује
тезу академика Ратковића, да је
ношња црногораца имала своју
прапостојбину на Криту!
По нестанку династије Црно­
јевић, дио властеле Црнојевића
наставља традицију ношења
раскошне црногорске ношње и
у новом – новонасталом времену
Принципата и Владиката, које је
обиљежила константна борба за
очување црногорске слободе!
Мр Зорица Мрваљевић сматра
да ношња Црнојевића „постаје
изражен духовни осло­нац но­
вога састављања за­ј ед­н ице,
самопоистовећења и поис­торо­
ђавања“. Црногорска влас­тела,
која је црногорску нош­њу сачу­
вала, кроз њу експонирајући свој
„изгубљени“ друштвени статус,
постаје чувар традиције и једано
од иницијатора настављање исте,
како мр Мрваљевић тврди „у
новим и тегобним околностима
долази до „војничке демократије“
и општецрногорског збора, ђе се
потенцира равноправност“, тако да
новонастала ситуација изједначује
сталеже и брише хијерархијске
границе, намјетнувши тако зајед­
нички систем вриједности у
који су били инкорпорирани
и кметовски и властелински
сегменти организације друштва
које је у константном рату и
опасности. Црква као правни
насљедник династије Црнојевић
подстиче општу жељу и тежњу, да
се посједује „ношња Црнојевића“
и да она у што већој мјери уђе у
све црногорске домове! Тако је,
једноставно, силом околности,
црногорска властелинска ношња
постала народна ношња!
У XVI вијеку, југоисточна
Европа у цјелини, осим Црне
Горе, робује Турској, која је осим
својих културолошких норми
намјетнула и норме облачења које
су захтијевале препознатљиву
лојалност „раје“. Раја је морала
носити скромне хаљине, црних
и модрих боја, без истицања би­
ло каквих детаља. Оштро су заб­
рањивана одијела јарких боја,
позлата на одијелима и материјали
као што су кадифа и скерлет!
Занимљиво је, да је за провока­цију
сматрано и ношење накривљене
капе!
Такав однос турских освајача
према свом робљу „натјерао“
је Црногорце на инат! То је био
још један у низу разлога, да
поносни и слободни Црногорци,
управо чувањем раскоша и нагла­
шавањем колорита и богатства
своје ношње, покажу свој статус,
своју слободу и свој пркос тада
највећој империјалног сили у
Европи! Са више или мање успјеха,
Црногорци су успијевали да се
„одрже“ обучени у складу са
традицијом. У недостатку мате­
ријала или средстава за њихову
куповину, Црногорци су некада
комбиновали дијелове црногорске
традиционалне ношње са
дијеловима које су израђивали
од сукна или других сродних
материјала! У истом положају била
је и бивша властела, дијелећи
тако стање опште нијемаштине
у црногорској држави. Ипак се у
доброј мјери чинило све што је
било могуће, да се «цјелокупна»
црногорска народна ношња
прикаже на свадбама, сахранама,
народним и главарским
зборовима, црквеним саборима
и сличним манифестацијама, када
се кроз ношњу у доброј мјери
очитавао и материјални статус
власника. Водило се рачуна,
да се младожење, а посебно
удаваче, опреме са што више
9
«оригиналних», дакле аутентичних
квалитетних дјелова – парчадима
свечане црногорске ношње.
Неријетко је заробљена ношња,
коју су Црногорци отимали од
Турака, коришћена за израду
црногорске ношње. Заробљени
дијелови турске ношње некада
су јавно ношени као знак пркоса
турском непријатељу и као
знак личног јунаштва, чак и у
непромијењеном облику! Када се у
вријеме Петра I и Петра II значајније
поправља материјални
положај становништва
Црне Горе, поново се
враћа комбинована
сукнена и свечана
црногорска ношња, тако
да у свакодневном животу
преовлађује ношња са
више сукнених детаља,
а у свечаним приликама
експонирају се свечани
детаљи ношње.
У вријеме књаза –
краља Николе I Петровића,
црногорска ношња достигла
је у изради толико наглашену
раскошност да је вријеђела некада
и више од цијелог имања власника
ношње, због пријестижа и
наглашене потребе експонирања
– нарочито свечане ношње и
због жртвовања Црногораца до
те мјере, да се по сваку цијену
куповала свечана ношња из
различитих разлога. Књаз – краљ
Никола I је у једном периоду чак и
забранио такав и толики раскош –
у чему само дјеломично успијева.
Ношња се и даље носила у свом
најраскошнијем издању, што
је постао тренд у готово свакој
црногорској породици – тренд
који реално није било могуће
сузбити.
Црногорска ношња је кроз
више од пет вијекова свога
постојања имала своју генезу,
и од оне претпостављене, прве
„критске“, до данашње, десиле су
се приличне промјене. Музејске
збирке у доброј мјери прате ту
генезу, као и умјетничке слике,
бројни описи и етнолога, нарочито
у XIX вијеку.
10
Посебан куриозитет је генеза
црногорске ношње у дијаспори.
Прва црногорска дијаспора
у Пероју у Истри, сачувала је
неколико примјерака женске
црногорске ношње. Два позната
примјерка чувају се у Хрватским
музејима и представљају прави
етнолошки раритет! Познато
је да је приликом једне посјете
Истри црногорска принцеза и
италијанска краљица Јелена
(кћерка црногорског краља
Николе I Петровића), супруга
италијанског краља Виктора
Емануела III Савоја, уприличила
један формалан, али врло топао и
брижан сусрет са Црногорцима из
Пероја, који су је посјетили управо
одјевени у црногорској „перојској“
народној ношњи!
Генеза црногорске народне
ношње, која живи већ више од
5 вијекова, била је динамична.
Ношња Црногораца преживјела
је бројне модификације, које
је некада изазивало стање у
друштву и социјална слика Црне
Горе , која није увијек била сјајна,
као и разни други фактори чији
обриси и данас ките и уљепшавају
црногорску ношњу. Опсједнути
њеном љепотом велики су је
опјевавали, а мали јој завидјели.
Чувени хрватски сликар Влахо
Буковац на својим платнима је
пронио црногорску славу и љепоту
кроз бројне портрете чланова
династичке породице Петровић
– Његош и великана Црне Горе тог
времена и кроз црногорску ношњу
чијој се љепоти дивио и за коју
је 1886. године израдио студију,
као свједочанство комплексности
једне такве народне одреднице
каква је ношња. Његова студија
садржи детаљан нацрт свих
дјелова ношње као и материјал од
кога је израђена и боју у којој се
најчешће јавља! Описе црногорске
ношње у дијаспори срећемо често.
Овом приликом навешћемо један
детаљан опис који је дао Радивоје
Рашко Денић из Медвеђе, а тиче
се изгледа црногорских колониста
који су Горњу Јабланицу почели
насељавање још 1879. а завршили
1912. године. Сачувани опис
из 1887. године гласи:
„Црногорци, људи
одјевени са црвеном
чојом џамадани, са
токама на прсима, на
глави црногорске капе са
амблемима ХИ. Извезено
позлаћеним жицама, доље
плаве димије, а на ногама
бијеле докољенице, преко
средине појас и силав, а
за силавом црногорски
леворвер, звали су га
левор, а поврх свега свитна
туњина од фине бијеле чоје.“ У
овом опису ријеч је о Црногорцима
који су поглавито били економски
исељеници и што се према љепоти
и вриједности њихове ношње
не може закључити! У вријеме
Првог свјетског рата, како пише
мр Добросав Ж. Туровић у студији
„Горња Јабланица кроз историју“,
Црногорци (у Горњој Јабланици,
прим. аут.) су жељели да имају
радионицу црногорског одијела у
Медвеђи, али им то власти нијесу
дозволиле ...
Црногорска народна ношња
данас је само фолклорна баштина,
али и важан етнолошки и
етнографски печат – траг који је
немогуће избрисати. Црногорска
дијаспора је како видимо дуго
била експонент и ризничар
црногорског фолклорног блага.
Да ли ће то успјети и данашња
дијаспора стара близу 60 година,
у Војводини нарочито, показаће
вријеме које је најбољи судија. До
тада с поносом погледајмо у своју
ношњу, јер је у њој уткана наша
народна душа, наша прошлост и
наша будућност – за оне који ће
знати читати њене поруке!
 ПОЧЕЦИ ЦРНОГОРСКОГ ЗАКОНОДАВСТВА
Пише: Гордана Митровић
ЗАКОНИК ПЕТРА I ВЛАДИКЕ
ЦРНОГОРСКОГ
Н
акон побједа црногорске
војске у биткама на Марти­
нићима и Крусима, 1796.
године, и након што је актом
названим Стега, исте године
утврђено уједињење црногорских
и брдских племена, на скупштини
главара, одржаној 1798. године у
манастиру Стањевићи, донијет је
први дио Законика (чл. 1-16) који
је саставио сам владика Петар I,
док је други дио (чл. 17-33) донијет
пет година касније, 1803. године,
у Цетињском манастиру. Законик
је донијет под називом Законик
обшчи црногорски и брдски, а
у литератури се помиње још и
као Законик општи црногорски и
брдски и Законик Петра I владике
црногорског. На поменутој
скупштини у манастиру Стањевићи,
поред тога што је усвојен први
дио првог црногорског законика,
установљен је и први црногорски
орган власти, који се звао
Правитељство суда цногорског
и брдског или Кулук (овај други
назив орган је добио због
чињенице да су изабране судије
бесплатно радиле, тј. кулучиле),
чији је задатак био да примјењује
Законик, али и да мири завађена
црногорска племена. Приликом
доношења другог дијела Законика,
потврђена је и припојена тексту
Законика раније поменута Стега.
Законик Петра I је у највећој
мјери садржавао кривичноправне
одредбе и одредбе о судијама
и судском поступку. Поред њих
постоји свега неколико чланова
који уређују приватноправне
односе (купопродаја некретнина,
право прече куповине, накнада
штете) и једнa одредбa о увођењу
пореза.
За дјело крађе
(‘’лупешчине’’)
казна је била
новчана, али
ако је крађа
учињена по други
пут (у поврату)
кажњавана је
смртном казном,
као и убиство.
Кривичним дјелу намјерног
убиства посвећено је 6 чланова
Законика. Убица се није могао
никаквим благом откупити,
него је, уколико би га ухватили,
требало да буде објешен или
убијен каменовањем, или огњем
из пушака. Уколико би убица
побјегао из земље, није се смио
више враћати на своју старину, а
Црногорцу или Брђанину који би
га скривао и штитио, слиједила
би иста казна као и самом убици.
Такође, убица је могао бити
убијен у било ком мјесту у ком
би био нађен и то од руке било
којег Црногорца или Брђанина. У
случају нехатног и убиства у нужној
одбрани, било је препуштено суду
да такво зло лијечи ‘’колико се
боље учинити може’’.
За тјелесну повреду приликом
свађе, суд је сам одређивао казну,
а за ударац ногом или камишем
кривац је плаћао 50 цекина.
Уколико би повријеђени убио
кривца, није му слиједила никаква
Нови Сад
казна, јер је кривац тада био
третиран као лупеж ‘’који у крађу
погине’’.
За отмицу жене или ђевојке
казна је била прогонство и оду­
зимање имовине (имовина уби­
це и оног који отме жену или
ђевојку дијељена је на једнаке
дјелове држави и ономе коме је
зло нанијето, односно његовој
породици), а поп који би вјенчао
човјека и отету жену или ђевојку
био би лишен чина и прогнан из
земље.
За дјело крађе (‘’лупешчине’’)
казна је била новчана, али ако је
крађа учињена по други пут (у
поврату) кажњавана је смртном
казном, као и убиство.
Законик је забрањивао и
мегдане у којима мегданџије ‘’неће
да сами дијеле јуначство, него и
едан и другиј кликуе и купи војску
све шчо више може пак ето мегдан
из пушаках докле начине по толико
носилах и закрве народ да се и
њихова ђеца кољу, а мејданџије
на страну здрави и весели нити
кои чине, нити приступа ђе може
погинут.’’ (чл. 21) Нарочито су биле
забрањене свађе на пазарима и
пред црквом.
Организацији судства и
судском поступку у Законику је
посвећено 8 чланова. ‘’Када судци
сједу на свое место судити ствари
ниховому разуму и расужденију
поднесенем прво ваља да се
спомену шчо они гласом народа
по вољи Божијеј за судце и
управитеље есу постављени, не
како наемници, но како отци и
прави љубители отечества. ...
пазити свое објешчаније и заклетву
да не на миту, или по хајтеру суде,
него по правици малому како
великому, ербо суд Божији ест.’’
11
(чл. 22) ‘’Сваки мали и велики
Црногорац и Брђанин остае у
дужности пошчене и добре судце,
кое смо доброволно изабрали и
по согласију и договору за суднике
поставили, слушати, почитовати
и љубити, и сваку част истину
свиема наносити.
Ако ли се кои нађе
да речене судце обе­
счести и осрамоти
то ће свијех нас кои
смо их поставили
осра­м отити, и ми
ћемо таквога искат
да свиема за бесчест
и срамоту отговори.’’
(чл. 26)
Судија који би
примио мито или био
пристрасан, кажњаван
је прогонством, а како
су биле постављене
на општенародни
трошак, судије нијесу
смјеле, док им је
трајала служба, ићи
кући и бавити се
својим пословима и
трговином. Уколико
би неки судија уносио
немир и смутњу међу
остале судије, био би
враћен кући, а његово
племе би изабрало и
послало судију који ће
га замијенити.
Што се тиче пос­
тупка, Законик је
странама у спору налагао да
говоре тихо, ‘’без инада и вике’’,
да у случају да их писар или судија
није добро разумио, понове што
их судија пита. Након што обје
стране изведу своје разлоге
(контрадикторни судски поступак,
правило audiatur et altera pars),
судије су остајале саме, одлучивале
су и изрицале пресуду. Пресуда се
израђивала у два примјерка, од
којих је један припадаo ономе који
је добио спор, а други се чувао у
судској архиви. Уколико судије
не би биле једногласне приликом
доношења пресуде, одлука се
доносила већином гласова.
Што се тиче приватноправних
одредби, Законик је уређивао
12
купопродају непокретности, и
то како форму (о купопродаји је
морала бити састављена ‘’књига’’
која је садржавала име и презиме
и потпис писара, мјесто и датум
састављања, као и имена и
презимена најмање три свједока
и њихове потписе), тако и право
прече куповине. Власник је, наиме,
непокретност могао продати
тек пошто би понудио родбину и
сусједе (близику и маргинаше), а
они су одбили, или нијесу могли
да је купе.
Законик је забрањивао само­
помоћ, тј. онај којему је била
учињена нека штета, исту није смио
сам намиривати, него искључиво
путем суда. Такође, у односима
између Црногораца и Примораца,
Законик је забрањивао самовољу
и освету.
Овим актом је такође било
покушано, и потребом орга­
низовања органа власти и
војске образложено, увођење
пореза. Порез је, иако мали,
било веома тешко скупити, што
због великог сиромаштва које је
тада владало Црном Гором, што
због укоријењене свијести међу
Црногорцима о томе да је плаћање
пореза неспојиво са слободом.
Законик није имао
ретроактивно деј­ство,
тј. на сва дјела учи­
њена прије усвајања
Стеге, 1796. године,
примјењивали су се
стари обичаји; усвајао је
старо правило познато
још у римском праву
ignorantia iuris nocet
(непознавање права
штети, тј. то што неко
није знао да је неко
дјело кажњиво, не
осло­бађа га кривице
ако то дјело учини) и
налагао свјештеницима,
кнезовима и старе­
шинама племена да
сваког домаћина науче
да мирно и у љубави
са сваким живи, Бога
се боји, да престане
зло говорити и чинити,
као и да све то пренесе
својим укућанима.
Више о овоме: Живковић Драгоје,
Историја црногорског народа,
Цетиње, 1992, стр. 375-379.
Јанковић Драгослав, Мирковић
Мирко, Државноправна историја
Југославије, Београд, 1987, стр. 205-
209.
Кркљуш Љубомирка, Шаркић
Срђан, Одабрани извори из
државноправне историје Југославије,
Београд, 1982, стр. 185-195.
Петровић, Р. Законик Петра I
владике црногорског (1798-1803)
Београд, 1930.
 АКТУЕЛНО
Пише: Ненад Стевовић Ловћенац

LOVЋENAC DANAS, A SJUTRA ?!

Neka ta lista ima svoju poruku i svoj moto: „ZA LOVЋENAC“. Da baш tako ...
za Lovћenac,koji ћe biti bogatiji, љepшi i koji ћe biti mudro voђen, шto ћe
donijeti rezultat boљega жivota za sve њegove stanovnike. Lovћenac se mora
vratiti na kulturni i ekonomski nivo koji zasluжuje.

U
druжeњe Crnogoraca Crnogorci u Lovћencu, kao i nacionalnog imena na terito-
„Krstaш“, sa sjediшtem ostali Crnogorci u Vojvodini, riji Vojvodine.
u Lovћencu, crnogorska primorani су da se na izvjestan Predstojeћi izbori za novi
је nacionalna asocijacija, чije naчin i lokalno - politiчki saziv Savjeta mjesne zajednice
programsko odreђeњe podra- angaжuju. Lovћenca su blizu,pritisci
zumijeva: borbu za punu ravno- Razlozi za to leжe u sve na crnogorsku zajednicu su
pravnost crnogorske etniчke veћoj radikalizaciji srp- sve intezivniji.Danaшњi sas-
zajednice sa ostalim zajed- skog druшtva koje je izma- tav Savjeta mjesne zajednice
nicama koje жive u Vojvodini nipulisano i nacionalno is- Lovћenac, pokazao je da nije
i Srbiji, uvaжavaњe њene frustrirano deшavaњima sposoban da se suprostavi srp-
spe­cifiчnosti u kulturnom, 90-ih godina proшlog vijeka skom nacionalnom projektu, ta-
umjet­niчkom, vjerskom i svakom ,kao i poslјedicom toga, шto ko da brana koja bi zaustavila
drugom aspektu. predstavљa vrlo aktivnu bujicu nacionalizma praktiчno
Najveћa koncentracija Crno- koчnicu u bilo kom aspektu ne postoji.Novi izbori za Sav-
goraca u Srbiji, u smislu pro- afirmacije crnogorske nacio- jet mjesne zajednice Lovћenac
centualnog udjela u ukupnom nalne zajednice. je istorijska prilika da se
stanovniшtvu jednog naseљa ,je Organizacija Crnogoraca Crnogorci iskaжu na ovoj in-
u Lovћencu. Lovћenac je jedin­ na lokalnom nivou u smislu stanci vlasti, u skladu sa za-
stvena crnogorska oaza u cijeloj osvajaњa lokalnih vlasti , konom o lokalnoj samoupravi.
crnogorskoj dijaspori,kiчma konkretno u Lovћencu, zasig- Tako bi uz istinsko uvaжavaњe
crnogorstva u Srbiji i њegovo
ogledalo. UC „Krstaш“ je up-
ravo iz tog razloga akcenti-
ralo svoje djelovaњe na ovo
mjesto, kako bi kroz prim-
jer Lovћenca animiraлo os-
tala „crnogorska„ naseљa u
Vojvodini,posebno Baчkoj,
da krenu putem lovћenaчkih
Crnogoraca u nacionalni i
kulturni preporod.
Crnogorci u Vojvodini su
potpuno marginalizovani,
ne­maju nikakve logistike ni
po­moћi u svojoj nacionalnoj
afirmaciji u bilo kom domenu.
Iz tog razloga Crnogorci se
moraju osloniti samo na sopst-
vjene snage, uvaжavajuћi svaku urno bi sprijeчila i u najveћoj ostalih sugraђana, prema prin-
pruжenu ruku, iskren blago- mjeri onemoguћila velikosrp- cipima tradicionalne crno-
slov i жeљu za uspjehom. ske nacionaliste u svom javnom gorske graђanske tolerancije
projektu zatiraњa crnogorskog

13
,ostvarili svoja elementarna
nacionalna i vjerska prava.
Zaista je posљedњi чas da se
Crnogorci u Lovћencu ujedine
u borbi za osvajaњe lokalne
vlasti. Posledњi je чas da se
odupru bilo kom politiчkom
pritisku, da se dogovore da u
ovoj odsudnoj bici za naciona-
lni opstanak, nastupe odluчno
i jedinstveno.
UC „Krstaш“ ћe ponijeti naj­
veћe breme te borbe ponosno i
odgovorno, tako шto ћe iz svo-
jih redova,iz re-
dova svog чlanstva
i simpatizera bez
obzira na nacina­
lnu, politiчku i
vjer­sku pripadno­st
kan­didovati svo­ju
listu pred pred­sto­
jeћe izbore.
Eventualna pob-
jeda bi znaчila pot­
punu afirmaciju
Crnogoraca i Lov­
ћenca u cjelini i u
privrednom smislu,
jer je UC „Krstaш„
je­dini sposoban da
kod svojih prijateљa privred-
nika u Crnoj Gori i kod privred-
nika Lovћenca stvori pozi-
tivnu klimu i pruжi svu logis-
tiku za ostvareњe kvalitetne
14
pri­vredne saradњe. Time bi
traj­no zaustavili migraciju
mla­dih Lovћenчana u veћe gra-
dove, kao i odliv Crnogoraca
i remeћeњe nacionalne struk-
ture.
Paritetno sa razvojem
Lovћenca razvijala bi se i
crnogorska ekonomija u oblas-
tima u kojima bi saradњa
zaжivjela. Zbog svega to-
ga, podignimo se iznad svih
politiчkih partija i њihovih
ideja koje se u posљedњe vri-
jeme promoviшu po Lovћencu.
Priznajmo sami sebi ono шto
veoma dobro znamo, a to je da
nam politika niшta dobro
nije donijela u posљedњih 15
godina. Da smo osiromaшili,
obezvrijeђeni,politiчki iz-
manipulisani i izmeђu sebe
posvaђani. Zaboravimo koje
bio u kojoj partiji, ujedinimo
se, napravimo listu kandi-
data zajedno, i UC „Krstaш“ i
svi oni koji su svjesni teжine
situacije u kojoj se nalazimo.
Neka ta lista ima svoju poruku
i svoj moto: „ZA LOVЋENAC“.
Da baш tako... za Lovћenac,
koji ћe biti bogatiji, љepшi
i koji ћe biti mudro voђen,
шto ћe donijeti rezultat
boљega жivota za sve њegove
stanovnike. Lovћenac se mora
vratiti na kulturni i ekonom-
ski nivo koji zasluжuje. Ape-
lujmo na sve nacionalne insti-
tucije crnogorskog naroda da
se ukљuчe u borbu i formiraju
zajedniчki front za odbranu
nacionalnog dostojanstva u
Vojvodini i Srbiji.
Ne dozvolimo da nas asim-
ilacionim procesima iznu-
tra izjedaju, ne dozvolimo da
budemo zatoчenici: laжnih
ideala, laжnih љudi, laжnih
politika, laжnih politiчara.
Okrenimo se sebi, pa ma-
kar morali za taj ciљ da se
angaжujemo i kao lokalna
vlast i izloжimo sebe zlim
jezicima, zlim nau-
mima progoniteљa
crnogorstva.
Korijen nam чupaju
neљudi - zamislimo
se nad ovim prizo-
rom, ali ne predugo.
Dug naш prema
precima i potom-
cima obavezuje nas
da budemo љudi,
da ostanemo Crno-
gorci i onda ka-
da korijen чupaju
neprijateљi i onda
kada nas uvaжavaju
i oboжavaju prija­
teљi.
Duжni smo i to ne smijemo
zaboraviti.
 ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Пише: Жарко Л. Ђуровић
ДУХОВНИ ИЗВОР НАШЕГ ИДЕНТИТЕТА
Обновљена аутокефална
ЦПЦ у пот­пуности је оправдала
очекивања овога покољења
Црногораца, који су се у потрази
за својијем идентитетом и
својом будућношћу вратили
својој изворној духовности,
вјери и цркви. Црногoрац
без Црногорске православне
цркве није Црногорац, јер
му недостаје духовна веза са
својим коријеном, аутентичном
духовном културом, историјом,
традицијом, вјером и људским
достојанством. Без аутокефалне
Црногорске православне цркве
Црногорци су били усмјерени на
пут сигурнога отуђења, губљења
властитога идентитета, нестајања,
асимилације и саможртвовања за
„неке више идеолошко-политичке
циљеве•, које је дефинисала „шира
заједница” у складу са туђим, а
не црногорским интересима.
„Шира заједница” кроз веома
дуги временски период разарала
је црногорско национално
биће толико очигледно да овом
приликом није потребно, а ни
пожељно, наводити конкретне
примјере. Добро је познато
да великосрпска империјална
политика, уз помоћ о дрођених,
однарођених и посрбичених
Црногораца, различитим мето­
дима (фалсификатима, пријева­
рама, клеветама, кривотворењем,
измишљотинама, злоупотребама,
манипулацијама, митовима, па
чак и оружјем у крвавим ратним
операцијама), није бирала сред­
ства да преведе Црногорце у
свој национални корпус, што би
Србима омогућило да присвоје
све црногорско: од државне
територије и историје,
народа, цркве и језика. Да не
Цетиње
вјера је у Црној Гори источно-
Црногорска православна
православна. Црногорска је црква
црква насилно је укинута
аутокефална. Она не зависи ни од
1920. године на основу
које стране Цркве, али одржава
одлуке регента Александра
јединство у догмама с источно-
Карађорђевића пошто је прије
православном Васељенском
тога 1918. године ликвидирана
Црквом. Све остале признате
држава Црна Гора насилним вјероисповијести слободне су у
присједињењем Србији. У Црној Гори”.
указу регента Александра Њену аутокефалност формал­
Карађорђевића наводи се да но признају све остале цркве
је „аутокефална Црногорска након што је 1766. године по
црква уједињена у Српску други пут укинута Турска пећка
патријаршију”. патријаршија. Руска црква је
званично признала у својем
бисмо понављали оно што је
Каталогу (Диптиху) од 1850. до 1856.
Црногорцима добро познато,
године, Цариградска патријаршија
овом приликом само укратко
у својој Синтагми из 1855. године,
подćећамо на неке незаобилазне
па је чак и Српска православна
чињенице и истине.
црква признавала за канонски
Професор Сретен Зековић,
аутокефалну све до 1920. године.
угледни црногорски књижевник
Такође постоје бројни писани
и професор, писац који је велики
трагови у документима да је Свети
дио својег живота посветио
Синод руски признао аутокефални
проучавању Црногорске право­
положај Црногорске православне
славне цркве, те се у објек­тивност
цркве. Самосталност Црногорске
и истинитост његових навода не
православне цркве потврђена је
може сумњати, тврди да Зетска/
и у Историји хришћанских цркава,
Црногорска православна црква
издатој прије 130 година, ђе се
почиње од 1219. године. Ćедиште
каже: „Због изузетнога положаја
Зетске митрополије било је прво
Црне Горе, православна њезина
на Превлаци, затим у манастиру
црква заузела је аутокефални
Пречиста Крајинска код Острога
положај у реду других цркава, и
који је још у X. стољећу подигао
њезине владике-митрополити
најстарији црногорски светац, кнез
постигли су потпуно независан
Владимир, а од краја XV. стољећа,
положај, како у односу на Српскога
од времена владара Светог
патријарха у Пећи, тако и доцније
Праведног Ивана Црнојевића,
према константинопољском”
на Цетињу. Како наводи већ
(цитат преузет из књиге Сретена
цитирани писац Бранко Ђ. Никач,
Зековића Поćетник о Црној Гори и
дуго времена се називала Зетска
Црногорству, стр. 119)
митрополија, али и Цетињска
Још неки документи потврђују
и Црногорска митрополија, а
аутокефалност Црногорске пра­
такође и аутокефална Црногорска
вославне цркве. Велики научник у
православна црква, што је
области права Валтазар Богишић
потврђено 19.12.1905. године
до такође је истакао чињеницу
чланом 40. Устава Књажевине
да је „Црногорска црква посве
Црне Горе који гласи: „Државна
15
аутокефална и особену јерархију
има.”
Исту чињеницу налазимо и
у књизи др Никодима Милаша,
српскога епископа из Задра, који
у књизи Православно црквено
право из 1890. године цитира
званични каталог православних
цркава - Синтагму. У њој је
„Аутокефална митрополија црно­
горска” наведена под редним
бројем 9, а српска под 14.
Зашто је Црногорска право­
славна црква стекла ста­тус самос­
тал­ности, односно ауто­кефалије?
Одговор на ово пита­њ е даје
историја. Преподобни јеромонах
Василије (Мирко И. Драговић)
у Црногорском вјеснику број
2 од 3.11.1943. године, на
старни трећој пише: „Ниједна
хришћанска митрополија на
Балкану није одиграла тако сјајну
улогу као црногорска. Ни у једној
није резидирало генијалних,
побожнијих и славнијих људи:
подвижника, патриота, стратега,
књижевника и државника него у
њој.”
О значају и улози њеној
говори историјски податак
да је дукљански/црногорски
митрополит учествовао на
Четвртом васељенском сабору
у Халкидону 451. године. Она је
вазда дијелила судбину својега
народа. Њени духовни поглавари
вазда су били са народом и
уз народ, нарочито у тешким
временима под немањићком,
турском, аустроугарском, српском
и било којом другом окупацијом.
Нарочито је тежак петовјековни
историјски период од када је за
вријеме Светога Преподобнога
Ивана Црнојевића црногорска
митрополија пресељена на
Цетиње (1484/85. године). Живот
у областима Горње Зете (Катунска,
Љешанска, Ријечка и Црмничка
нахија) имао је посебни карактер.
Већ крајем XV. стољећа потпуно се
распала државна организација у
Зети/Црној Гори. Потоњи владари
из династије Црнојевића одбјегли
су из Зете, па је народ избјегао од
Турака у подловћенске горе, ђе
је нашао ново пребивалиште и
16
уточиште пред турским насиљем.
У таквим условима развијао се
племенски живот, у оквиру којег
је владало неписано обичајно
право, често јаче и снажније
од писаних закона. Историјски
напредну улогу у очувању
народа, слободе и прађедовске
вјере преузела је Црногорска
православна црква. Она је била
једина снага која је окупљала
црногорска племена и спремала
их за борбу против Турака и
ислама као вјере која је пријетила
да се Црногорци утопе у „турско
море”. Захваљујући дјеловању
Црногорске православне цркве и
њених владика скоро сва племена
црногорска одрекла су послушност
Турцима. Митрополити су
окупљали око себе најхрабрије и
најпаметније људе из братстава и
племена, те су с њима договарали
и уговарали све што се тицало
судбине црногорскога народа. Са
њима су се савјетовали како и ђе да
пруже отпор непријатељу, како да
мире завађена братства и племена,
како да организују заједничку
борбу против непријатеља, позову
народ на мир, хришћанску љубав
и слогу.
Оно што је интересантно из
живота Црногорске православне
цркве јесте да су свјештеници
бирани међу најугледнијим
људима. Свјештеничко звање било
је наćљедно, преносило се са оца
на сина кроз многе генерације.
Оно се није стијецало посебним
школовањем у богословијама
којих није било све до XIX. стољећа.
Књаз Никола је први основао
Привремену богословију 1863.
године, а доцније Богословију за
школовање попова. Све до тада
свјештеници су носили оружје и
црногорску народну ношњу. Након
отварања Богословије почели су
да носе мантију и браду. Прије
отварања Богословије кандидати
за свјештенике обично су ишли у
неки манастир или код другога
попа да их научи писмености и
основним појмовима хришћанске
науке, као би најбоље могли
служити Богу и народу.
У борби против непријатеља
Црногорце су предводили
митрополити. Поред црквене,
митрополити су имали и политичку
власт. Такав облик државнога
уређења у којему је политичка
власт концентрисана у рукама
свјештеника познат је у историји
као теократија. За Црну Гору је
карактеристично, нарочито за
династију Петровић, да је у седам
генерација духовну и свјетовну
власт преузимао синовац од
својега стрица митрополита, јер
духовни поглавар Црногораца
није имао право да се жени, те није
имао директне потомке који би га
наслиједили. За разлику од других
православних цркава, владику-
господара бирао је и потврђивао
Црногорски збор, што представља
изузетак у православном свијету.
Истовактно, то је доказ да је
Црногорска црква била потпуно
независна од свих других цркава,
јер јој није била потребна ничија
сагласност нити административна
потврда онога што је била воља
Бога и црногорскога народа. Пуна
самосталност Црногорске цркве
најбоље се огледа управо у томе
што је у периоду од скоро пет
вјекова (од 1459. до 1918. године)
владике бирао црногорски
народ без сагласности Турске
и Аустроугарске, као што су то
радили Срби.
Митрополити су имали велики
углед и утицај на црногорски
народ, који је живио по својим
навикама и обичајима, поштујући
само своје духовне поглаваре и
Црногорску православну цркву
која их је штитила од свих напада
европских освајачких сила.
Највише захваљујући дјеловању
Црногорске православне цркве,
Црна Гора је остала слободна и
независна земља у којој «живи
слободни народ који се не моли
никоме за милост», како једном
изјави краљ Никола пред једним
енглеским представником.
Црно­горска православна црква,
више него ико, сачувала је
вјерски и национални идентитет
Црногораца. Имати сопствени
идентитет, значи бити жив, немати
идентитет, значи бити мртав.
Народ је духовно био везан
за Црногорску православну
цркву и њене митрополите, јер
су они улагали сву своју умну и
физичку снагу да сачувају Црну
Гору и црногорски народ у више­
вјековним борбама против
освајача. Било је примјера у
црногорској историји да је народ
остајао без свјетовне власти, али
без духовне није остао никад
до насилнога присаједињења
Србији 1918. године. Наводимо
карактеристични примјер који
збори о првоме црногорскоме
владици који је имао врховну власт
у Црној Гори. Према историјским
изворима Црном Гором/Горњом
Зетом владао је кнез Ђурађ V
Црнојевић (1515-1516). Син
Италијанке Катарине Орио,
ожењен Италијанком Катарином
Дориа, који је дуго живио у
Венецији, у раскошним условима,
имао је титулу патриција. Убрзо је
схватио да његовим жилама више
тече крв млетачких племића, него
славних црногорских предака
Црнојевића, те да му не одговара
живот у суморним условима, у
којима су живјели Црногорци,
непрекидно изложени борби
на живот и смрт.У тренуцима
малодушности привукао га је
раскошни живот, те је донио
одлуку да се повуче са власти и
преда мирном и удобном животу
у Венецији. Одлазећи, управу
земљом повјери митрополиту
Вавили, којега прогласи за својега
наćљедника у свим државним
пословима кнежевине. Тим чином
хтио је да поштеди своју државу од
супарништва главара, унутрашње
неслоге и подјела које би
угрозиле безбједност Црне Горе.
Предвидјевши ову могућност,
кнез Ђурађ V Црнојевић, предао
је власт првосвјештенику који
је уживао опште поштовање
и главара и народа. Општи
пристанак главара и цијелога
народа потврдио је исправност
кнежеве одлуке, која се показала
као спасоносна за Црну Гору.
До средине XIX. стољећа,
односно до 1851. године, митро­
полити су у Црној Гори имали
духовну и политичку власт.
Црна Гора је једини примјер
дуалистичке владавине ове врсте у
Европи, која је трајала скоро три и
по стољећа. За то вријеме учињен
је огромни напредак, како у
изградњи савремене државе, тако
и у ширењу просвјете и културе.
А то није било нимало лако јер је
Црна Гора вјековима била позната
као искључиво ратничка држава.
Истина, у извјесном периоду
развитка црногорске државе
непрекидно се водио одбрамбени,
ослободилачки рат, те и није било
других могућности за економски,
политички и културни развитак
земље. Али не смијемо заборавити
да су и у таквијем условима
у Црногорској православној
цркви писане посланице, први
закони, прва историја Црне Горе,
говори, изјаве, прогласи, правни
прописи, преписке, историјски
текстови, пјесме, Горски вијенац,
Луча микрокозма, дјела која су по
својим књижевнијем, мисаоним,
етичким и културно-историјским
вриједностима (п)остала импре­
сивна свједочанства о збивањима
у Црној Гори и њеноме окружењу.
Под њеним окриљем градила се
и развијала црногорска државна
индивидуалност, дочекивани су
и праћени страни државници,
коване нераскидиве пријатељске
везе са другим државама, рађено
је на стапању црногорских
племена у црногорски народ
и на њиховом уједињењу око
Цетињскога манастира као
политичкога центра.
Црногорска православна
црква, «душа Црногораца и Божји
изасланик у Црној Гори», дала је низ
изузетних историјских личности,
светаца, владара, војсковођа,
ратника, миротвораца, умирника,
учених, мисаоних и славних људи
који су остали свијетли примјер
како треба служити своме народу
и како треба чувати своју земљу,
вјеру, нацију и слободу.
Црногорска православна
црква насилно је укинута 1920.
године на основу одлуке регента
Александра Карађорђевића
пошто је прије тога 1918. године
ликвидирана држава Црна Гора
насилним присједињењем Србији.
У указу регента Александра
Карађорђевића наводи се да
је „аутокефална Црногорска
црква уједињена у Српску
патријаршију”.
На Лучиндан 1993. године,
на дан смрти Светога Петра
Цетињскога, црногорски вјерници
на великом општенародном
збору на Цетињу обновили су
своју аутокефалну Црногорску
православну цркву са ćедиштем на
Цетињу. Тијем чином Црногорци
су показали да не прихватају
узурпаторску и окупаторску
Српску православну цркву као
„своју”. Српска православна црква
може бити матична црква само
у Србији. Иначе је најобичнија
бесмислица тврдња да су
Црногрци и Срби „један српски
народ”, те да због тога не могу
имати двије православне цркве.
Црногорци и Срби су два посебна
народа, од којих сваки има право
на своју православну цркву.
Нема потребе да величамо
истакнуту улогу и огромни значај
Црногорске православне цркве за
црногорски народ и црногорску
државу. Она заслужује да њен
живот и дјеловање историчари
и научници из других области
свестрано проуче и анализирају.
Очигледно је да је Црна Гора у
таквој друштвено-политичкој
позицији да ће Црногорска
православна црква вазда играти
значајну улогу као би вјерске и
националне тежње Црногораца
биле задовољене у складу са
Божјим и људским правом.
То сви Црногорци и истински
пријатељи њихови жарко
прижељкују. Зато је обновљена
Црногорска православна црква,
која, на велику срећу Црногораца,
наставља свијетле традиције
и непоколебљиво иде даље
Христовим путем, као што је то
часно и узвишено радила све до
насилнога укидања 1920. године.
17
 ИЗ МАТИЦЕ
Пише: Борислав Цимеша
ЦРНОГОРЦИ И ЦРКВА
Колонизација Војводине
након Другог свјетског рата,
заснована на пресељењу
Црногораца, махом из
војвођански
Старе Црне Горе, имала
је де­н а­ц оинализаторски
карактер.Још четнички
пријатељство,
политички одбор Драже чојство и братство са свијем може ни бити. Изградњом
Михајловића је изградио
у Београду план који је хришћанским
предвиђао пресељавање (етничким групама) у својем себе и своје пријатељство,
Црногораца у об­л ас­т и
ослобођене од несрпског
ста­н овништва, што је
дијелом реа­л изовала
комунистичка вла­с т коло­н иза­
цијом Војводине. То аргументо­
вано доказује др Данило Радоје­
вић у својој зна­ме­нитој студији
„Црногорци на лимесу“. Наиме,
нова власт након Другог свјетског
рата под фирмом награђивања
Црногораца додјељујући им
земљу у војвођанској равници,
одвојила их је од матице,завичаја
и кренула у акцију њиховог
отуђивања, објективно их
кажњавајући за њихов историјски
допринос ослобођењу у Другом
свјетском рату. Тако су умјесто
да стварно буду уважени и
награђени, кажњени. Да је ово
тачно свједочи данашњи њихов
положај у Ловћенцу и уопште у
Војводини и Србији због којег
Црногорци преко УЦ „Крсташ“ и
другијех својих асоцијација воде
живу и динамичну активност на
очувању властитог националног
идентитета, имена и достојанства.
Њихов садашњи статус у новој
домовини потврђује још једном
давно изречени Хегелов суд,
да се истина потврђује у пос­
љедицама. Дакле, да није било
денационализаторских намјера
у расељавању и колонизацији
18
Цетиње
мирано у савјету Светог
Изградњом цркве Петра Цетињског и његовој
Црногорци апотеози слободарства у
мудрости „Нека су ваша
изграђују и себе и своје врата слободе сваком
иштућем вјечно отворена!“
људскост, Тако је и другачије не
цркве војвођански
народима Црногорци изграђују и
људскост,чојство и братство
окружењу. са свијем хришћанским
народима (етничким групама)
у својем окружењу. Изграђују
Црногораца, не би данас ни
га не као црквени народ, јер они
постојао њихов етнички и
то као и њихови сународници
демократски проблем у Војводини.
Црногорци у матици или дијаспори
Управо на трагу тог проблема
никада нијесу ни били. Црногорци
који је потврђен њиховом
су одувијек били вјерујући народ.
ема­н ­ц ипаторском тежњом
Вјерујући у слободу, истину
за васпоставом националног
и правду. Њихова атипична и
и­ден­титета и интегритета јес­
јеретична мисао и вјера је била
те актуелна црногорска нам­
вјера у немогуће, вјера у слободу,
је­ра за израдњу сакралног об­
истину, правду, човјека и ријеч,па
јекта у Ловћенцу. Уз историју,
самијем тим вјера у могуће.Она је
књижевност, умјет­ност, културу,
искључивала вјеровање у цркву
етнографију, фолк­лор и језик,
као гомилу крша. “Црногорци
црква је темељни стуб црногорске
не љубе ланце“, прозборио је
националне самосвијести и духа.
владика Раде на једниом од
Суочени са том самоспознајом,
сво­јих путовања у Италију, што
без икаквог љепоречења и псеудо
значи да они не воле клањања
кутоазије, црногорски становници
или узмицања пред било којим
Ловћенца и другијех мјеста у
и каквим ауторитетима, па међу
Војводини прионули су на тежак и
таквима био и сам Бог. Историј­
мукотрпан пут акције на духовној
ски посматрано, традиционални
и националној обнови. У средишту
црно­горски херојски човјек је
њихова еманципаторства налази
гле­дао сваком злу право у очи,а
се исконска тежња за очувањем
„с` најгорим хоће да се бори“.
црногорског националног бића
Њему за сусрет са Богом није био
и свијести. У самој иницијативи и
потребан никакав посредник.
иницијалној одлуци за изградњу
Зато се он, и када је био физички
цркве у Ловћенцу садржан је
далеко од цркве, молио богу
самосвјестан и црногорске тра­
на свој и само свој црногорски
диције достојан суд,да ће ова
начин. У својој антропоцентричној
богомоља бити отворена за
(човјекоцентричној) а не тао­
све. Тиме се потврђује насљеђе
центричној (богоцентричној)
црногорског слободарства субли­
слици свијета, он Богу и мантијашке,
Црно­горски попови су били народне вође, главари,
је видио бога као килиотске схи­м ­­
истину и слободу, јунаци - главоćеци, четовође, народни људи, војводе ичности несвој­
као и правду и и сердари, министри, а из њи­хо­ве браће у Христу, ствене црно­г ор­
надахнуће, као са­ монаха, потицали су вјековни владари - владике. ском духу слободе.
ве­зника који ће му Попови нијесу вољели и хтјели носити мантије све до Црно­горски попови
помоћи да истра­ готово пред крај 19-тог вијека.Красила их је народна су били народне
је у настојању да роба,па је њихов отпор мантији био жилав и за дуго вође, главари, ју­
бу­д е слободан, несаломив. Попови су били и барјактари, сердари, на­ци - главоćеци,
да буде човјек и четовође, народни
пјесници и писци, овјековјечући својом људском и
да буде бистра и људи, војводе и
не­п о­м ућена људ­ херојском мисијом људски чин. Градили су црногорски сердари, министри,
ска ријеч која се народни ум. а из њи­хо­ве бра­
по­т ­в рђује херој ­ ће у Христу, мона­
ским чином - ха, потицали су
светиње у раскоши, злату и сјају,
„добар вјерник је онај, што каже вјековни владари - владике.
пореметио би свој однос с Богом.
ином то сам потврђује чином“, Попови нијесу вољели и хтјели
И отуда, ето црногорске посности,
говорио је Свети Петар Цетињски. носити мантије све до готово
скромности и практичности
Црногорски од­нос према цркви је пред крај 19-тог вијека.Красила
насупрот којој стоји византијско-
лаички и изразито народни. Зато их је народна роба,па је њихов
рашка преданост вертикали,
Црногорци нијесу градили цркве отпор мантији био жилав и за
црк­ви са куполама, покорности
опточене споља и изнутра златом, дуго несаломив. Попови су били и
срмом и бљештавим барјактари, сердари,
сјајем, јер због гото­ пјесници и писци,
во непрекидних ра­ овјековјечући својом
то­ва нијесу ни има­ли људском и херојском
материјалних могућ­ мисијом људски чин.
ности за сјај и раскош. Градили су црногорски
Црногорац је подизао народни ум. Један од
цркву као своју кућу њих био је вјероватно
на двије воде, са лис­ јединствени
трама од којих је једна свјештеник и једини
надграђена у звоник духовник, министар
са преслицом, а друга вој­ни у цијелом сви­
равна или благо заоб­ јету за низ деценија
љена затварајући (поп-војвода Илија
олта­рски дио храма. Пламенац). Црно­
Такав изглед светиње горски попови но­
поштовао је принцип си­л и су на глави
хоризонтале, однос­ црногорску капу која
но црногорске чов­ није била само то, него
је­к о­ц ентричне сли­ и царска круна и сами
ке свијета у чијој Ловћен над челом
бити лежи свијест о као што га данас у
„равноправности“ срцима и свијести
црногорског човјека носе ловћеначки Црно­
с`Богом,свијест о томе горци чија је духовност
да су човјек и бог постулирала на овим
„једно те исто“ и да премисама и муд­
црногорски херојски ростима црно­горске
човјек с Богом не библије - Његошева
може никако другачије „Горског вијенца“.
нако ‘’брк у брк,очи у Зато ,нека вам је
очи,дим у дим.’’ Ако са талихом браћо
би Црногорац у славу Црногорци !
Бога подигао храм или Црногорски свјештеник
иконостас, односно 18-19 вијек
било који дио сакралне
19
 Последњи владика прије насилног укидања Црногорске
православне цркве 1920 године

Горњи ред: НН - доктор Перазић, дворски љекар - сердар Јанко Вукотић, арм. ђенерал мин. - Живко Драговић,
министар књижевник - Ристо Поповић, министар финансија - Лабуд Гојнић, мин. правде - протођакон Иво
Калуђеровић, секретар Митрополије - Мирко Мијушковић, министар.
Доњи ред: Марко Ђукановић, мин претсједник - Митрополит Митрофан Бан; војвода Гавро Вуковић

ЦРНОГОРСКЕ ВЛА ДИКЕ 1220-1920

- Иларион (1220-1242);
- Герман (за кога се зна да је био
други владика);
- Неофит (1250-1270);
- Јевстатије (1270-78);
- Михаило I ;
- Андрија;
- Јован (1293-1305);
- Михаило II (1305-1319);
- Јефтимије (1405);
- Арсеније (1405-17);
- Давид (1435);
-Теодосије (прије 1446);
- Јосиф (1453);
- Висарион I (1452-85);
- Пахомије I (1491);
- Вавила (1493-95; помиње се у
Октоиху 1494);
- Герман II (1520);
- Павле (1530);
- Василије I (био на Охридском
сабору 1532);
- Никодим (1540);
- Ромил (1530-59);
- Maкарије (1560);
- Рувим I (1561);
- Пахомије II (1569);
- Герасим (1575);
- Венијамин (1582-1591);
- Никанор и Стеван (1591,
коађутори по Д. Вуксану);
- Рувим II Бољевић (1593-1636);
- Mардарије I (1636-47);
- II Корнећанин (1659);
- Рувим III Вељекрајски
(1673- 85);
(Нићифор Дучић убацује
Василија II без датума његова
владиковања);
- Висарион II (1685-92);
- Сава (Саватије) I Калуђеровић
из Очинића (1694-97);
- Данило Шћепчев Петровић
(1697-1735);
- Сава Петровић (1735-81);
- Василије Петровић (1750- 66;­­­
за нашљедника је био од­ре­
дио Арсенија Пламенца, али
је митрополитска столица
и даље припала кући
Петровића);
- Петар I Петровић (1782-1830);
- Петар II Петровић (1830-51);
- Никанор Ивановић (1851.
игуман и архимандрит, а
владика од 1858-60);
- Иларион Рогановић (1860-82);
- Висарион Љубиша
(1882- 1884);
- Митрофан Бан (1884-1920);

20
 вјерује у људско и Ћеклића. А ријетко је било
добро и човјека.А тада у Црној Гори да једна кућа
о гостопримству да толико бираних главара. То
цуцког племена је требало заслужити образом
постоји у народу и јунаштвом. Једна кћер била је
прича да ће те боље удата за сина Андрије Перовића,
и љепше дочекати сердара, а друга за Јакова, сина
Цуца с чашом воде, Мирка Алексића што је посјекао
но неко са пршутом. Смаил- агу Ченгића.
Ниједно наше племе Породица Тадина - Кривокап­
не умије тако лијепо ићи учествовала је у свим важни­
да се шали, али никад јим догађајима црногорске исто­
да увриједи. рије, нарочито у мучном вре­

Н
Ето, ту је сави­ла мену доласка књаза Данила на
а домаку Црне Горе,
сво­је гнијездо, у дому племенског власт. Кривокапићи су више од
изнад широког нашег
капе­тана Рада Кри­вокапића, других поштовали и истицали
мора, живјело је и
згодна од­и ­в а кривошијска своју племенску и братсвеничку
бори­ло се племе кривошијско.
Таде Самарџић. Најприје јој посебност, те су их, због овог
Није трпјело ћесарску власт
би необично, но вријеме учини и других ствари, Петровићи на
и дизало је буне и устанке. Јек
своје, те отврдну.Кад Раде нишан ставили. Рада Савова,
гусала пратила је вазда орна
освети оца што
пјесма о слави и харамбашама
погибе од Турака
црногорским.Године 1869.
ипод планине Лис­
и доцније 1885. пуцала је по
ца и дједа ко­ј ег
племену пушка осветница, то
Корјенићи муч­
је било вријеме Првог и Другог
ки посјкеоше у
кривошијског устанка.
Пригредини, Таде је
Ту, у угледној породици
с осталима у колу
Са­м арџића, негдје под крај
играла и пјевала.
15. вијека, угледало је свијет
С Радом је имала
једно женско дијете. Име су
десеторо дјеце
јој дали Тада. Одрасло је и
- шест синова и
чобан постало, и мијешало
четири кћери.
браве са цуцким овчарима. А
Један јој син,као
ови вјечито мегдан дијелили
дијете,несрећно по­
са грађанима никшићким и
гибе на Трешњеву,
Турцима корјенићким око
а кћер приспјела
катуна и пасишта, џефердара
ђевојка,оболи
посјечених глава. И Тади би
од богиња те од
мило кад је Цуце испросише
бола пресвисне.
за Рада Савова, у јуначку кућу
Таде је другу дјецу
Кривокапића, гдје се на безводну
као права мајка
кршу и посној земљи уз кап воде
одгојила,нарочито
и кору хљеба рађа чојство и
пет синова - пет
јунаштво.Ту се пушка носи од
соколова. Најста­
дјетињства,четује без предаха,
рији Крсто, био
плијени стока и падају биране
је касније сер­д ар
мушке главе. Опори цуцки
и капетан руд­
осветници оставили су иза себе
ински, Спасоје зва­
много суровости, убиства и
ни Зекота, сер­дар
крви, али испод тврде коре овог
и Ђуро најмлађи,
„злог живота“, вазда је избијала
подкомандир Цуца
благородна душа ратника,који
21
Тадина мужа, племенског лично је он школовао, али стару сјетна, јер су Цуце изгубиле своју
капетана Цуца и Ћеклића, књаз непокорност Кривокапићима перјаницу, а они брата, сокола.
Данило изабрао је за сенатора - Радовићима (по Раду Савовом Кад су видјели да им је мајка
и касније наредио перјаницима ово уже братство Кривокапића дошла, изађу пред њу тужни и
да га мушкетају главе оборене. Она
усред Цуца. У ово виђе да међу њима
доба мучно је било нема Крста, њеног
цуцком племену. првијенца и делије:
Неки су пробали да Досјети се јаду,
растуре варницу али се брзо прибра,
освете и подговоре па кад јој синови
синове Рада Савова приђоше упита:
на крв и освету. „А ђе је Крсто,
Они, сви млади и дјецо ?“
плаховити, хтјели Њена четири
су и жељели да сина, знајући колико
освете оца. Но, ту она воли Крста и
је била Таде, мајка једва одолијевајући
њихова, мудра и сузама, одговоре:
племенита жена. „Мајко, Крсто је
Дјеца су послушала тешко рањен и, ако
њену ријеч и нијесу бог да, неће ранама
просула братску подлећи“.
црногорску крв. „Чујте дјецо“,-
Године 1858. повика Таде,“ Крс­
Црногорци су на то је погинуо! И
Граховцу задобили нека је, фала да
славу и побједу. је богу! Родила
У крвавом боју сам га да погине
са Скадри-пашом за слободу и част
среле су се Цуце. Црне Горе. А ви сте
На брдо Омутић, ми се скаменили и
јуначко поприште, објесили ка` жене,
изле­т јела је са већ чујте ако ми
ханџаром у рукама Крста осрамотите
и са синовима и донесете бруку
својим једна жена дому и племену, ни
- Таде Радова. У једнога мајка више
загону је посјекла не гледала.“
Турчина,некаквог
злицу и махнита јунака звали су и Радовићима) није Таде је, већ остарала и слом­
азијатског. Нико се овом заборављао. Па нијесу залуд љена, ишла на Вучји До, и као
зачудио није, знајући да је Таде Црногорци рекли да је Радовиће некад на Граховцу, мушки
Кривокапић вриједна мушке књаз „једном руком миловао, а кидисала на брдо Ковчег.
главе. другом ударао“. Кад су неки почели да праве
На Цетињу је књаз Данило, шанчеве,рекла је:
крвник њена мужа,рекао пред У Дуги Крвавој, више „Бој се не бије иза међа и
окупљеним народом: Никшића, 1862. године налазили камења“.
„Таде Радова, да орден су се и њени синови у борби са Умрла је кад јој је било сто
имам, прво бих га на твоје прси Омер-пашином војском. Таде је десет година. Све ово је било
метнуо. Ево ти наљепше одијело пошла да обиђе синове и да им давно, а Цуце и данас за вриједну
црногорско,па га носи и зори се преда храну. Она стара, а пут и добру жену кажу : „Ево је ка`
са њим, као што се тобом зори далек, стигла је у сами мрак. Таде Радова“.
Црна Гора“. Истог дана водио се крвав бој
Кад је на пријесто црногорски с Турцима у којем је погинуло Написао: Марко Вујачић, 1961.
дошао књаз Никола, пуно доста Цуца, а међу њима сердар
пажње поклонио је Тадиним Крсто, Тадин најстарији син. 
синовима.Ђура најстаријег, Четири његова брата остала су
22
 ÖÐÍÎÃÎÐÑÊÈ ÑÏÎÐÒ
­­Интервју: Божидар Ивановић, шаховски велемајстор
КАО ЛОВАЦ У РУКАМА ТАЉА
Подгорица - У тајне • Како се постаје
шаха упутио га је другар велемајстор?
из дјетињства, Данило
Батрићевић, у оно це­ - Раније је то било
тињ­с ко прољеће пред изузетно тешко. Некада
школу, 1952. године, је било веома мало
ка­да су обијица имали велемајстора. Када сам ја
по 6-7 година. Заправо, постао велемајстор, било их
о тајнама шаха још се је свега око двјеста. Данас
није могло говорити. је другачије, Сад их има,
Њихово откривање тек чини ми се, око хиљаду.
ће услиједити, након од
одвајања од двије друге • Које су личне
спортске љубави, стоног те­ предиспозиције да би се
ниса и фудбала. Божида­ра то постало ?
је отац, познати црногор­ски
пјесник Александар Лесо - Мора се проникнути
Ивановић, подстрекивао у дубину шаховске игре
на дружење са шаховским у стратешком смислу и
фигурама, у страху да му се савладати све могуће
син не повриједи јурећи за прин­ципе шаховске бор­
лоптом. Данас, на жалост, бе, шаховских фигура,
нема ни Данила, ни Леса. законитости кретања
А Божидар је у фигура, појединачне и
међувремену постао заједничке ,дејство фигура
најпознатији црногорски шахиста. Пет пута првак у зависности од структуре пјешака ...Постоје и
„оне велике“ Југославије и два пута екипно.У комбинационотактички мо­тиви који су исто тако
међувремену, преселио се у Подгорицу, гдје је значајни и они се рефлектују из карактера човјека,
дипломирао на Економском факултету,био министар његове умјетничке, или рационалне природе.
за спорт у Влади Црне Горе од 1993.до 1998.године, Кроз шаховску игру може се проникнути карактер
постао аутор већ шестогодишње емисије на ТВ Црне човјека. Некадашњи велики мајстори били су и
Горе „Тајне шаха“. Био предсједник Шаховског савеза велике личности, људи који су имали школу, хобије,
Југославије, актуелни је предсједник Шаховског љубави. Могли сте са њима да разговарате на више
савеза Црне Горе и Шаховског савеза Србије и Црне језика о многим стварима.Данас шахом владају
Горе, члан предсједништва ЦОК- а. Оженио се и компјутерски типови из којих тренери од ране
добио кћерку Александру данас деветогодишњу младости покушавају да исциједе максимум. Они
дјевојчицу. постају уски шаховски специјалисти који породиру
у све то служећи се вјештачким. Себе запостављају,
своје изворно мисаоно биће, ослањајући се потпуно

23
на достигнућа науке и технологије. Мислим да је шах
пао у свјетским размјерама по популарности. Сјетите
се како је било у вријеме Бобија Фишера.
• Колико сте се бавили историјом шаха?
- Пуно. Сматра се да шах потиче, или из Индије,
или из Кине. Ја сам више увјерен да потиче из Индије,
да је изворна варијанта наслоњена на формацију
старе индијске војске. Када се помиње Кина, шах се
везује за династију Минг. У Кини је пронађен и ћилим
од прије Нове ере, на којем су уткани ти шаховски
мотиви. Али, то није могуће доказивати.
• Откуда краљица у војним формацијама?
- Краљицом се шаху даје животни облик. Јер на
шаховској се табли дешавају ствари из живота. Данас
је усвојен назив -дама, мада би изворно требало да је
краљица. На рускоме се језику та фигура зове - терз,
што је староперсијски назив за фигуру која се није
кретала онако како се дана с креће краљица. Дама има
најјаче оперативне могућности на табли, јер влада
свинм дијагоналама и линијама, а у циљу побједе
може и да се жртвује. Стратешки је најзначајнија
фигура краљ. Партија је завршена када је краљ мртав.
Шах -мат на персијском језику значи - краљ је мртав.
Са наших простора се највише тиме теоретски бавио
један Македонац, Павле Бидев. Он је доказивао да
јешах настао као један вид прорицања будућности,
да шаховска табла представља један вид прорицања
будућности,да шаховска табла представља космички
поредак. Остао је усамљен у том схватању,мада је
том посветио велики рад. Са тих великих азијских
простора,игра се пренијела у Русију.
То је значајно, јер је у Русији настала цијела
шаховска школа, наравно названа руском, која и
данас доминира у свијету. Од првог руског мајстора
,Александра Петрова, стигле су све остале руске
иницијативе. Ни у једној групи области спорта не
постоји јача школа од руске шаховске школе.
• Ко је у Црној Гори први играо шах?
- Владика Раде је, свакако знао да игра шах, па га
неки покушавају промовисати у првог црногорског
шахисту. Истина је да се играо и на двору краља
Николе. Постоји слика на којој један француски
љекар, Феврије, који је у два наврата боравио у
Црној Гори, игра шах са једним дворјанином, Али
,објективно, тек тридесетих година двадесетог вијека
шах се почиње играти више, у старој Подгорици ,на
Цетињу. Мислим да Црногорцима „лежи“ та игра. Ту
24
се „ратује“, па им, кад губе, веома смета тај „ратнички“
пораз.
• Интелектуална игра са ратничким контекстом ?
- Да, да. За нас, погодна комбинација.
• Има ли међу играчима комуникације док
играју?
- Ријетко, и то прије партије,када се поздрављају.
Током партије,ако услиједи понуда ремија ,или ако се
десило нешто необично. Мада, постоје и опуштеније
варијанте. Такве се партије обично завршавају
такозваним салонским ремијем. Има и „прљавих
играча“,који намјерно изазивају реми. Узму кафицу,
па је шећере по десет минута, звецкајући кашикицом,
окрећу, преврћу. Онда се противник наљути, па
реагује судија. Има тога. Поготову данас. Али, на
вишем нивоу, морам рећи да је коректна игра. На
средњем и нижем нивоу има свега.
• Шта се још ради? Има ли играча са тиковима?
-Како да не.Много играча има тикове.Иде у Г
са коњем ,па носи ону фигуру,уз некакве трзаје са
раменом и слично.Људи то добију са дугогодишњим
играњем,да послије и морају на терапију да
би се ослободили тога.Понеко трепће,понеко
савиа раменима или вратом,удесно ,па улијево.
То си ирационалне радње.А има и свјесних
радњи,усмјерених на деконцентрацију противника.
Ја сам једном играо са једним америчким играчем
Ломбардијем. Узео он некакав препечени хљеб, пун
шаргарепе. Кад је почео да једе,то само пуца. А зуби
му огромни. Ја стао, чекам да заврши. И стварно
заврши он, и оде од стола. Кад, видим га, враћа се са
новим тостом. Тек сам онда полудио. Али, погледам
на таблу и видим да је он у ствари, направио грешку.
Вјероватно је и устао јер је због тога био нервозан.
Одиграм потез, жртва коња, могао је да преда
партију. Он сједе,онако, пуних уста, замало се удавио.
А јаму кажем - господине, сада можете да једете
колико год хоћете. Био сам мало безобразан, али
сам морао да издушим. Полудим кад неко жваће
гуму. Данас је забрањено пушење. Некада су дували
један другоме у лице. Па понеко узме и лулу, језиво
је било. Мораш имати јаке нерве. Поготову кад подло
баца оне димове, тресе пепео по табли, то треба
издржати. У правилнику пише да играчи морају бити
коректни,али ништа конкретно.
• Јесте ли ви некад примењивали те штосове?
- Не, никад. Пушио сам раније,али сам пазио
.Једном сам гледао Кочнаја. И сад је био на
Олимпијади у Шпанији, 73 године има. Треба му у
трећем, четвртом сату игре мало шећера. Да не би
противника сметао, он устане са стола и са стране
одмотава неке његове чоколадице. Запази се таква
култура. Има тих примјера, али мало, и то код старије
гарде.
• Која је ваша омиљена фигура?
-Коњ. Није то случајно. Од животиња највише
волим псе и коње. У романтичарско доба шаха
,највише заслуге је имао коњ,или скакач, како се још
зове.А ја гајим такав стил игре. То је непредвидива
фигура. Ловац се на руском зове „слон“- а у старо
доба и слонови су били у војним формацијама. Топ је
„лађаја“. Јасна је алузија на некадашња борна кола.
Са те табле пламти цијели развој човјека,његова
мудрост, борба. То једна савршена игра.
• Познавали сте многе великане шаха. Ко вам
је остао у посебној успомени? Кога посебно
цијените?
- Био сам млад када сам упознао Ботвиника. Он
је био велико име. Био је доктор техничиких наука
,иноватор у тој области. Четрнаест година је био
прввак свијета, толико заслужан да су га назвали
патријархом совјетског шаха.Упознао сам Кереса,
Смислова, Петросјана. Били су моји узори. А онда сам
упознао Михаила Таља, који је умро `92 године. Био
је невјероватан човјек. Племенит дјечје душе, а лав
док је играо шах. Такви су људи утицали да се шах
заволи.
• Како је Фишер добио овај мистични ореол?
- Није он мистичан, него ми живимо тако да су
нам прагматиче ствари битне.Ако је неко наклоњен
неким другим схватањима, одмах га прогласимо
мистиком.Он тражи једноставне ствари - ако играм,
хоћу да сједим као човјек, да добро видим,и да ми
се плати.У Америци се плаћају свакакве глупости
и то нико не примјећује. Боби Фишер је великан
шаха,претеча свих ових компјутерских комбинација,
човјек који је побиједио совјетску шаховску школу.
Он је подигао шах на виши ниво, многим шахистима
омогућио пристојан живот. У то је уложио огромну
енергију, себе је истрошио,а шахисти су се недостојно
понијели према њему. Зато сам и осјетио потребу да
се заложим да, као људи, испаравимо једну забуну,
или заблуду. Он је само играо овдје шах у вријеме
санкција, није он криминалац да се тако опходе према
њему. Америка заборавља да јој је донио огромну
спортску славу. Када је побиједио у Рејкјавику, био
је то симболичан тријумф Америке над Совјетским
Савезом у игри која вјекове прелама.
• Какав је приватно?
- Он „рони“ ,пролази кроз ко зна какве канале
и тунеле. Гледа кроз вас, чини вам се да вас не
слуша. А послије десет дана, или пет година,видите
да је то човјек изузетне меморије, невјероватне
концетрације, изузетно чврстих увјерења.
Посједовао је невјероватну енергију. Из очију му је
избијало - побиједићу те, добићу те, ја не размишљам
о ремију. То је јединствен човјек. А људи под таквим
притиском тешко издрже. Многи су од врхунских
шахиста завршили по душевним болницама. Шах
је исцрпљујућа игра,он уништава човјека. И то
нико не гледа. Важан је параграф закона. Ја сам на
конгресу ФИДЕ тражио изјашњавање о иницијативи
да се ФИДА обрати америчком конгресу за захтјевом
о помиловању Фишера. Шта ће бити учињено
видјећемо. Да се Фишер изручује као криминалац,то
би заиста били мизерно, и то никоме не одговара.
• Ко су шаховски револуциоинари?
- Први је био Александар Аљехин. Он је побјегао
у вријеме Октобарске револуције, јер је био из
богате грофовске породице. Кад му је све било
уништено, побјегао је у Париз и постао чудо. Други
је био Таљ, који је доказао да математички прорачун
вриједности фигуре потпуно релативан. Ловац у
рукама Таља не вриједи три пјешака, него пет. Био
је у стању да изводи вратоломије са фигурама,да
противник никако није могао да се снађе.Он је први
унио психолошке мотиве у шаховску игру. Онда је
дошао Каспаров.
• Да данас играју Фишер и Аљехин, ко би
побједио?
- Фишер је једном на питање - ко је највећи играч
свих времена, одговорио Паул Морфи. То је један
Американац из Њу Орлеанса који је играо у 19. вијеку.
Дошао је у Европу и тукао све најаче играче свијета.
Каже Фишер - и кад би се данас родио, Морфију би
било довољно пола године да откријре све нове
тајне шаха - и опет би био најбољи.
Гордана Боровић
часопис „OLYMPIC“ - децембар 2004
25
 Усплавно
1. Свод изнад врата
1 2 3 4 5 6 7
2. Беране ( раније)
3. Југо исток
8 9 10 11 4. Троцифрен број
5. Мјера за тeжину
12 13 14 15
6. Самогласник и
16 17 18 19 20 21 сугласник
7. Потврдна ријеч
22 23 24 25 26 27
8. Црногорска лука
28 29 30 31 32 33 34 10. Нумеро
11. Црногорски књаз
35 36 37 38
12. Женско име
39 40 13. Фабрика дувана из
Ниша
15. Ученици
Водоравно 16. Ауто ознака Шапца
1. Црногорски дневни лист 23. Ранија ауто ознака 18. Међ. боксерска
7. Доктор Подгорице асоциација
8. Поп музичар Дејвид 24. Два сугласника 19. Расуло
9. Ташна 26. Племе у Црној Гори 21. Нота солмизације
11. Њемачка 28. Коњ 25. Алкохолно пиће
12. Ситна 30. Гребен 27. Бугарски новац
13. Ријека у Русији 32. Глумица Рина 29. Трговачко предузеће
14. Гар 34. Ауто трка 31. Два сугласника
16. Племе у Црној Гори 35. Географски појам 33. Табулатор (Скр.)
17. Козметичка кућа 38. Племе у Црној Гори 36. Нота солмизације
20. Јужно воће 39. Пакао 37. Индустрија пива
22. Земљишна мјера 40. Црногорски дневни лист 38. Кубански револуционар

Кад вода избије поново на површину, одлити је

у другу посуду, па тући качамак и даље на тиху
РАШТАН ватру уз доливање мало по мало те одливене воде.
Суви чукаљ (кољеницу) покишати у воду да стоји Качамак се може служити сам или са млијеком, с
цијелу ноћ. Ујутро просути ту воду и опрати масти или с топљеним скорупом.
чукаљ у неколико вода. Ставити да се кувају
чукаљ и једна брашњена и једна месна кобасица.
Кад се месо скува, извадити га, а у исту воду КУВАНИ СКОРУП
скувати кртолу и на резанце исјечени раштан. Један дио воде и три дијела скорупа из мијеха
ставити на ватру. Кад се скоруп истопи, додати
између прста кукурузно брашно и мијешати док
КАЧАМАК се не згусне (да буде рјеђе него каша). Смањити
Ољуштити и исјећи кртолу (1 кг отприлике), па ватру и мијешати док год масноћа не исплива
је кувати у слану воду све док се не раскува. У то горе. Служити вруће, с медом. На исти начин се
додати тањир руметиновог (кукурузног) брашна. спрема и цицвара, само што се умјесто скорупа из
Варјачом издубити рупу до дна шерпе и пуштити мијеха, ставља пола младог скорупа, пола младог
да вода избије горе. Ту воду затрпати опет сира.
брашном, смањити ватру и кувати још два сата.
26
 Књагина - краљица Милена (1860-1918)
Супруга црногорскок књаза - краља Николе I Петровића
Рођена 22. 04. 1847. на Чеву као кћер црногорског војводе Петра Вукотића.
Преминула 16. 03. 1923. у Kap. d’Antibu, Француска