U radu je dat pregled standarda za emitovanje digitalnog video materijala (DVB = Digital Video

Broadcasting). Posebna pažnja je posvećena standardima za terestrijalni televizijski prenos,

standardu prve generacije, DVB-T, i najnovijem standardu, DVB-T2. Izvršeno je poređenje ovih
standarda i istaknute su prednosti standarda DVB-T2 nad DVB-T.
KLJUČNE REČI: Digitalni video prenos (DVB), DVB standardi, DVB-T, DVB-T2, MPEGx, digitalna dividenda.
1. UVOD
Prelazak sa analognog na digitalno emitovanje televizijskih signala predstavlja jedan od najsloženijih
postupaka u istoriji televizije. Najvažniji razlog za to leži u brojnosti opreme na predajničkoj i prijemničkoj
strani, kao i u samoj distribucionoj mreži. Najveći deo te opreme treba zameniti ili prilagoditi potrebama
digitalnog prenosa.
U postupku digitalizacije se formira signal koji zahteva veoma veliki protok, 270 Mb/s u slučaju televizije
standardne rezolucije, odnosno 1,5 Gb/s za HDTV (High Definition TV). Prenos takvog signala do krajnjeg
korisnika zahteva značajnu redukciju neophodnog protoka, pa se mora izvršiti kompresija video i audio
signala. Prenos komprimovanog signala se vrši terestrijalnom distribucionom mrežom (koristeći mrežu
radio-stanica), satelitskim putem ili kablom. Razmatrajući tehnike prenosa digitalnog TV signala, kao i uvek
u razvoju novih telekomunikacionih tehnologija, pošlo se od principa evolutivnosti. Imajući u vidu stalnu
potrebu za spektrom, osnovna ideja je bila da se digitalni signal prenosi unutar postojećeg televizijskog
kanala i da se time ne naruši struktura i raspodela kanala unutar VHF i UHF opsega u terestrijalnom
prenosu. Stoga je bilo potrebno definisati standard za prenos koji to podržava. Dakle, u digitalnom
televizijskom prenosu postoje dva bitna procesa: kompresija i prenos.
Uviđajući složenost i brojnost rešenja koja su se razvijala, najvažnije interesne grupe u oblasti televizije u
Evropi su formirale grupu stručnjaka, sastavljenu od predstavnika proizvođača korisničke opreme, emitera
programa i nosilaca regulative, sa ciljem definisanja i standardizovanja televizijskog difuznog sistema. Bilo
je potrebno što pre usmeriti istraživanja na polju video/audio tehnologija, kao i digitalnog difuznog prenosa
širokopojasnih signala. Potpisano je pismo o namerama i, septembra 1993. godine, grupa je nastavila rad
pod imenom DVB (Digital Video Broadcasting) projekat [1-2].Grupa je nastavila sa radom, usvajajući niz
specifikacija koje se kasnije standardizuju u okviru evropskog standardizacionog tela ETSI
(European Telecommunications Standards Institute) [3]. Tako se donose Evropske norme (EN) koje se
unose u evropska i nacionalna pravna akta vezana za datu problematiku, u ovom slučaju digitalno
televizijsko emitovanje [3]. DVB projekat izdaje svoja akta, usvojena od strane Upravnog odbora, a u okviru
otvorenih knjiga, bluebooks. Imajući u vidu neverovatan razvoj tehnika kompresije i prenosa, podržan
ekspanzivnim razvojem informaciono-komunikacionih tehnologija, DVB se opredelio za vrlo ažurno
objavljivanje svojih akata i svih informacija vezanih za primene i testiranja DVB-a. Uočavajući značaj video
tehnologija i multimedije (koje trenutno nose 80% ukupnog internet saobraćaja), DVB je zaštitio dva imena,
DVB i MHP (Multimedia Home Platform). Pokazuje se da su dva zaštićena imena spoj koji je, i koji će biti,
jedinstven osnov za tok informacija, edukacije, poslovanja i zabave. Dakle, pod imenom DVB sme se naći
samo standard koji je ispitan, definisan i usvojen od strane DVB projekta. U postupku usvajanja standarda
za digitalno emitovanje, veliki broj zemalja van Evrope takođe je prihvatio DVB. Međutim, SAD, kao jedna
od vodećih zemalja u svetu, usvojila je drugi pristup, ATSC (Advanced Television Systems Committee)
standard digitalne televizije (http://www.atsc.org/), oko kojeg se još uvek vode rasprave o tome da li se
moglo uraditi bolje, poput DVB projekta.
Razvoj tehnologija, koje čine osnovu uređaja i softverskih rešenja u televizijskom prenosu, i relativno dugo
vreme od njihovog formiranja, doveli su do definisanja savremenijih, efikasnijih i, za današnje vreme
prikladnijih, rešenja u okviru DVB projekta. Tako je nastala druga generacija DVB.

Slika 1. Pregled učesnika u lancu digitalnog terestrijalnog emitovanja

Prema Slici 1, uočava se da u lancu učesnika u digitalnom terestrijalnom emitovanju televizijskog signala
treba izdvojiti provajdere sadržaja (koje čine produkcioni centri televizijskog-multimedijalnog sadržaja),
operatore multipleksa, operatore primarne i sekundarne distribucije (prenos TV signala do krajnjeg
korisnika), kao i same krajnje korisnike [4-9].
Cilj ovog rada je pregled standarda druge generacije za digitalno terestrijalno emitovanje televizijskih
signala, DVB-T2. Opisani su osnovni motivi za uvođenje druge generacije standarda, kao i njegove
karakteristike sa stanovišta efikasnosti iskorišćenja opsega.
2. RAZVOJ DVB STANDARDA
DVB projekat je usvojio nekoliko ključnih opredeljenja za razvoj digitalnih sistema prenosa televizijskog
signala, od kojih se najvažnije odnosilo na način kompresije video i audio signala. Tako je, kao i u drugim
svetskim standardima, usvojeno da u slučaju videa to bude MPEG-2 (Motion Picture Expert Group), koji je
identičan sa preporukom H.262 organizacije ITU-T. Kao i svi standardi za redukciju protoka, MPEG-2 definiše
dekoder. S obzirom da je otvoren, pruža velike mogućnosti za unapređenja kodera. Od 1993. godine do
danas, razvijene su različite generacije kodera, obogaćivane mnogim inovacijama proizvođača opreme, što
je omogućilo stalni pad neophodnog protoka za utvrđeni subjektivni kvalitet dekodovanog videa.

Slika 2. DVB paket

Dakle, DVB se opredelio za precizno definisani MPEG-2 kompresioni standard. Druga zajednička
pretpostavka prve generacije DVB je paket sa zajedničkom strukturom, Slika 2. U njemu se komprimovani
video signal multipleksira sa komprimovanim audio signalom, dodaju im se servisni podaci i informacije
vezane za televizijski program [1]. Multipleksirani signal se prenosi u vidu paketa fiksne dužine koji čine
transportni strim (transport stream, TS). Paketi predstavljaju „kontejnere informacija” jednakog kapaciteta,
koji se kontinuirano, pa time i sinhrono šalju ka bloku za zaštitno kodovanje. U transportni strim se ubacuju
različiti podaci, a više programa čine tzv. „buket multipleksa”. Multipleks se, generalno, može formirati na
mestu produkcije programa (ako ima potrebe za većim brojem programa), ili kod vlasnika distribucionih
kapaciteta. U bilo kojoj varijanti, transportni strim se mora zaštititi pre emitovanja. U tu svrhu se primenjuje
kanalsko kodovanje čiji osnov prestavlja energijsko raspršivanje (energy dispersal), čime se postiže
transparentnost sekvence bita, „nezavisna” od izvora signala, zatim Reed-Solomonkodovanje, kao zaštita od
šuma, a koje dodaje izvesnu količinu bajtova svakom paketu. Time se smanjuje raspoloživi protok bita
korisne informacije. Radi zaštite od dugih sekvenci grešaka, koristi se „proširivač“, koji omogućava promene
redosleda bajtova transportnog strima za vreme prenosa. Najzad, na izlazu kanalskog kodera se koristi
konvolucioni koder koji dodatno omogućava zaštitu transportnog strima. Ovakvom pripremom se formira
kanal sa verovatnoćom greške koja treba da bude manja od 10-11. Zaštićeni signal se šalje ka modulatoru i
predajniku. U DVB standardima prve generacije se koriste QPSK i QAM modulacije. Prva od njih, kao
robustnija, primenjuje se u satelitskom DVB-S standardu. U ostalim standardima, kablovskom DVB-C (QAM)
i terestrijalnom DVB-T (QAM ili QPSK), moguće je primeniti i višenivoske modulacije. DVB-T (terrestrial)
definiše emitovanje televizijskog signala zemaljskim vezama u slobodnom prostoru. S obzirom da je u tom
slučaju, zbog postojanja višestruke propagacije emitovanog signala, moguće dobiti smetnje koje generiše
sopstvena replika (eho signal), kao zaštita je usvojena ideja proširivanja trajanja simbola. Prošireni simbol
obezbeđuje da eho predstavlja samo deo simbola, pa se time kašnjenje o različite i različito udaljene
objekte, manifestuje kao interferencija simbola, a ne kao destruktivna smetnja. Tehnika koja ovo
obezbeđuje je COFDM (Coded Orthogonal Frequency Division Multiplex). U DVB-T standardu broj
ortogonalnih nosilaca može biti 8k (u slučaju terena koji izaziva veća kašnjenja), ili 2k.
Od samog nastanka i uvođenja MPEG-2, kao kompresionog standarda, razvio se niz poboljšanja tehnike
redukcije podataka. Kao najznačajniji je definisan MPEG-4 (koji je prevashodno bio namenjen multimediji),
verzija 10 (u ITU usvojen kao preporuka H.264/AVC). To je bio prvi koji je mogao da parira, do tada u
televiziji suverenom, MPEG-2. Nizom sitnih poboljšanja kompresije, i brojnim testovima, H.264 je uspeo da
ostvari približno isti subjektivni kvalitet rekonstruisanog videa kao MPEG-2, a pri dvostruko nižem protoku.
Usvojen je 2003. godine i implementiran u mnogim uređajima. Danas postoje dekoderi na čijim se izlazima
može birati jedan od dva televizijska kompresiona standarda. Treba napomenuti da se, kao i u slučaju
MPEG-2, stalno razvijaju nove, usavršene verzije kodera. Nedavno poboljšanje, na primer, smanjuje protok
za 15%, i to je postignuto na oba kompresiona standarda. Pokazan je zadovoljavajući kvalitet HDTV videa
sa 5 Mb/s, pri MPEG-4 (IBC, Amsterdam, sept. 2009.).
Kanalsko kodovanje u sistemima druge generacije je utemeljeno DVB-S2 standardom koji se pojavio 2003.
godine, na desetogodišnjicu svog prethodnika. U teoriji poznat kod za proveru parnosti sa niskom
koncentracijom (LDPC – Low Density Parity Check), kao jedna od metoda za prenos signala u prisustvu
šuma, predložen je za zaštitu komprimovanog video i audio signala. LDPC ne može da garantuje savršen
prenos, ali je verovatnoća gubitka podataka značajno smanjena. LDPC je prvi kod sa protokom veoma
bliskim Shannon-ovoj granici. Razvio ga jeGallager 1963, a zatim je skoro potpuno zaboravljen. Sledećih
trideset godina u teoriji informacija se nije pojavio nijedan kod približne efikasnosti. Godine 2003. LDPC je
izabran, između šest turbo kodova, za novi DVB-S2 standard. Da bi se uklonile sve preostale greške nakon
LDPC dekodovanja, podaci se štite dodatnim kratkim kodom BCH (Bose, Chaudari,Hocquenghem), koji
spada u grupu cikličnih kodova, i služi za korekciju višestrukih grešaka. Konkatenirani BCH spoljašnji kod je
uveden kako bi se postigao što manji BER (Bit Error Ratio – verovatnoća greške).
DVB-S2 je omogućio povećanje protoka u televizijskom kanalu za 30%, u odnosu na prethodnu generaciju.
Taj iznos poboljšanja je postavljen kao uslov u razvoju terestrijalnog standarda druge generacije, skraćeno
nazvanog DVB-T2. Imajući u vidu COFDM prenos, rezervisan za terestrijalne sisteme, mogućnost povećanja
broja nosilaca (sada se umesto 2k i 8k, može koristiti i 32k), kao i druga poboljšanja o kojima će biti reči,
može se objasniti neverovatno dobar rezultat od preko 50% povećanja protoka. Stoga se smatra da je DVB-
T2 jedan od najefikasnijih načina prenosa digitalnog video sadržaja. Eeksperimenti su potvrdili taj rezultat.

Slika 3. Blok šema uobičajenog DVB-T2 lanca [14]

Arhitektura DVB-T2 sistema prenosa prikazana je na Slici 3. Kao i u prenosu u prethodnoj generaciji, na
ulazu se vrši kompresija, bilo primenom postupka MPEG-2, bilo MPEG-4. Sam DVB-T2 ne specificira
kompresiju, ali je logično, zbog nespornih prednosti koje MPEG-4 ima, da on bude i izabran. To pokazuju i
rezultati usvojenih kompresionih standarda u Evropi. Sve države koje su zakasnile sa usvajanjem strategije
digitalizacije radiodifuznog sektora, opredelile su se za noviji (MPEG-4, v.10, usvojen 2003.) kompresioni
standard. U prvom bloku se nalazi i statistički multiplekser. Napomenimo da multiplekser može biti
nezavisna celina, a može biti ugrađen u koder u kome se vrši višestruko kodovanje video signala. Poslednja
varijanta je efikasna u slučaju da veći broj signala ima istu trasu. Naime, signali koji će se dekodovati u istoj
tački mogu biti zajedno kodovani, tako da se efikasno raspodeli protok (prema trenutnoj složenosti pojedinih
video sadržaja) u okviru fiksnog protoka multipleksa. Treba imati u vidu, međutim, da ova varijanta nije
dobra za slučaj insertovanja programa na različitim pozicijama u distribucionoj mreži.
DVB-T2 standard uvodi novinu u pogledu podrške strima na ulazu u mrežu [10, 14]. Kao i u prethodnoj
generaciji, komprimovani video, audio i podaci koji ih opisuju, formiraju transportni strim (TS). Pored toga,
zbog sve veće potrebe za prenosom podataka, uvodi se generička enkapsulacija strima (GSE). GSE leži
iznad fizičkog sloja i obezbeđuje zaštitu komprimovanih podataka korisničkog sadržaja, kao i podešavanje
dužine paketa sa najmanjim zaglavljem. Na fizičkom sloju su BB (Base Band) frejmovi različitih dužina. Iza
BB zaglavlja, kojim se definiše adaptacija strima, skremblovanje, FEC (Forward Error Correction) kodovanje,
obavezno je GSE zaglavlje.
3. GLAVNE RAZLIKE IZMEĐU DVB-T I DVB-T2

Postoji mnogo razlika između prve i druge generacije standarda, ali se kao najznačajnije mogu navesti:
A. BB frejmovi
Interfejs na ulazu T2 modulatora obezbeđuje BB frejmove sa informacijom neophodnom za modulaciju, kao
što su IQ vektori, podaci za sinhronizaciju, format ulaznog strima i eventualna proširenja frejmova.
B. T2 Interfejs modulatora
Radi postizanja poboljšanja u SFN radu, odluke o alokaciji i rasporedu se vrše u sklopu T2 prolaza (T2-
Gateway). Kao rezultat, svaki modulator u mreži može formirati identičan signal za emitovanje. Interfejs
modulatora u DVB-T2 definiše taj format i dopušta formiranje pouzdanih mreža predajnika kako za SFN
(Single Frequency Network), tako i za MFN (Multiple Frequency Network). Dalje, on dopušta korišćenje
regenerativnih repetitora, za dalje napajanje MFN i SFN mreža. Osnovni T2 prolaz isporučuje niz paketa sa
izlaznog interfejsa. Sekvenca paketa sadrži sve potrebne informacije za opisivanje kako sadržaja, tako i
vremenskog redosleda za emitovanje T2 frejmova. T2-MI strim se vodi na jedan ili više modulatora u mreži.
Modulatori uzimaju osnovne frejmove (BB) i instrukcije za T2 frejmove, sadržane u dolaznom T2-MI strimu.
Tako formiraju DVB-T2 frejmove i emituju ih u odgovarajućem vremenskom intervalu, radi ispravne SFN
sinhronizacije. Signal iz mrežnog T2 prolaza ka T2 modulatoru se distribuira bilo na prirodan način, preko
standardnog DVB interfejsa (DVB Transport Stream interface) kao što je ASI, bilo u vidu ubačenih IP paketa,
saglasno sa TS 102 034, za prenos kroz IP mreže, Slika 4.

Slika 4. T2-MI protokol [12]

Treba istaći da je za prostu mrežu značajno da se podsistemi za kodovanje i multipleksiranje mogu povezati
direktno na modulatore, preko interfejsa za transportni strim (Transport Stream Interface). U tom slučaju
modulator treba da obezbedi funkcionisanje sistema, uključujući neke od operacija koje, formalno,
obezbeđuje osnovni T2 prolaz.
C. Robustnost specifična za određeni servis i struktura T2 frejmova – tokovi na fizičkom sloju
Polazni model za DVB-T2 fizički sloj je prikazan na Slici 5. Ulaz sistema može biti jedan ili više MPEG
transportnih TS strimova i/ili jedan ili više GS strimova. Modifikacija strimova se može ostvariti nakon
odgovarajućeg predprocesiranja u T2 prolazu. Time ulazni strimovi imaju slaganje jedan-prema-jedan sa
kanalima podataka u modulatoru. Ovakvi kanali se nazivaju i PLP (Physical-Layer Pipes).
 Slika 5. Blok dijagram višeg DVB-T2 sloja[12]
Komercijalni zahtev za T2 sistem je više različitih nivoa robustnosti za različite servise, imajući u vidu način
modulacije i korekcije greške (FEC). To se ostvaruje grupisanjem više OFDM (Orthogonal Frequency Division
Multiplexing) simbola u jedan frejm, a zatim dodeljivanjem različitih servisa različitim slajsevima, koji
predstavljaju delove frejma. Svaki slajs može biti izdeljen u subslajseve, radi ostvarenja većeg vremenskog
diversitija. Moguće je primeniti i vremensko učešljavanje sa razbacivanjem podataka datog slajsa kroz
subslajseve, unutar frejma, ili čak unutar T2 frejma. Na ovaj način, sa FEC i vremenskim učešljavanjem
primenjenim na servise/slajseve, umesto na ceo multipleks, dobijamo krucijalnu promenu u odnosu na
arhitekturu prethodne generacije. Moguće je, takođe, primeniti i tradicionalan DVB-T pristup tako da svaki
T2 frejm nosi jedan jedini slajs, a taj slajs nosi kompletan TS sa više programa.

Slika 6. Prenos sa višestrukim PLP-ovima [13]

Korišćenje više PLP-ova, koji dopuštaju prenos podataka nezavisno od njihove strukture, sa slobodno
izabranim specifičnim parametrima PLP-a, omogućava da se dodeljen kapacitet, kao i robustnost, podese
prema posebnim željama/zahtevima provajdera servisa/sadržaja, a zavisno od tipa prijemnika i okruženja.
DVB-T2 specifikacija dopušta individualnu konstelaciju, kodni količnik, i dubinu vremenskog učešljavanja, za
svaki poseban PLP.
Tipično, grupa servisa može da deli iste zajedničke elemente, kao što su PSI/SI tabele. Da bi se izbegla
potreba za dupliciranjem takve informacije za svaki PLP, DVB-T2 uvodi koncept zajedničkog PLP-a, za grupu
PLP-ova. Na taj način, prijemnici treba, pri prijemu jednog servisa, u isto vreme da dekoduju do dva PLP-a:
PLP podataka i njihov pridruženi zajednički PLP.
D. Uticaj LDPC kodovanja
Na Slici 7. je prikazan dobitak u odnosu Es/No za slučaj LDPC kodovanja signala (u DVB-T2) prema
klasičnom konvolucionom kodovanju u prvoj DVB generaciji. Uočava se nagli pad verovatnoće greške
(BER, Bit Error Rate) u oba slučaja, 64QAM i 256QAM. Tačka QEF (Quasi Error Free) koja se ima pri
verovatnoći greške od oko 10-4, obezbeđuje „prenos bez gubitaka” u televizijskom signalu (ili verovatnoću
greške na nivou MPEG TS od 10-11). Dobitak iznosi oko 5 dB za QEF.
 Slika 7. Poređenje kodova za kontrolu grešaka za DVB-T (CC) i DVB-T2 (LDPC)
E. Broj nosilaca i zaštitni interval
Povećanjem FFT dimenzije, zaštitni interval smanjuje zaglavlje sa 25% (u slučaju 8k nosilaca) na 6% (u
slučaju 32k nosilaca).

Slika 8. Smanjenje gubitaka na zaštitni interval povećanjem veličine FFT [12]

Veličine zaštitnih intervala u DVB-T2 su: 1/128, 1/32, 1/16, 19/256, 1/8, 19/128, 1/4. Zaštitni interval od
1/128 može, na primer, obezbediti da se koristi 32k kao ekvivalent sistema 8k 1/32 sa redukcijom zaglavlja.
F. Nova konstelacija 256-QAM
DVB-T kao najvišu konstelaciju nudi 64-QAM, obezbeđujući veliku količinu podataka sa 6 bita po simbolu po
jednom nosiocu (tj. 6 bita po OFDM ćeliji). U DVB-T2, korišćenjem 256-QAM se povećava efikasnost na 8
bita po OFDM ćeliji, što je povećanje od 33% u spektralnoj efikasnosti i kapacitetu kanala pri istom protoku
bita. To znači da će biti neophodan znatno veći odnos C/N (za 4 do 5 dB veći, u zavisnosti od kanala i
kodnog količnika) jer je prijem osetljiviji na šum. Taj deo nadoknađuje LDPC kod koji je mnogo bolji od
konvolucionog, Slika 7.
G. Rotacija konstelacije
DVB-T2 koristi tehniku „rotirane konstelacije“ kojom se postiže značajna robustnost terestrijalnog kanala.
Kada se formira konstelacija, tada se vrši rotacija u kompleksnoj I-Q ravni, tako da svaka osa ima dovoljno
informacija o svojim nosiocima za lako razdvajanje susednih tačaka u novoformiranoj konstelaciji, Slika 9.

Slika 9. Rotirana 16-QAM konstelacija [12, 13]

Sa slike se vidi da, čak i ako je loše primljena jedna od komponenata, na osnovu druge je moguće ispravno
detektovati informaciju. Stoga je dobitak kodovanja značajan, Slika 10.
 Slika 10. Ponašanje sistema pri rotaciji konstelacije za 290 (levo) i u klasičnom BICM (desno)
H. Vrste repetitora
Pri korišćenju SFN mreža moguće je koristiti dve vrste repetitora (Slika 11):
 regenerativne, koji demodulišu DVB-T2 signal, pa ga regenerisanog modulišu i dalje prenose, i
 translatore, koji samo pomeraju frekvenciju, pojačavaju, kasne i dalje emituju DVB-T2 signal bez kompletne
remodulacije.

Slika 11. SFN mreža - vrste repetitora[13]

Slika 12: Emitovanje regionalnih i lokalnih programa u DVB-T2[12]

I. Ubacivanje regionalnih i lokalnih programa
Prva generacija DVB omogućava ubacivanje lokalnih programa na pozicijama multipleksera. To znači da
svako novo ubacivanje zahteva ili kompletno dekodovanje signala (ukoliko je primenjeno višestruko
kodovanje), ili bar demultipleksiranje sadržaja (kada se iz tabela PSI izdvaja podatak o sekvenci koju treba
izdvojiti). U ovom drugom slučaju, ne mora se primeniti MPEG dekodovanje, ali se dekoduje MPEG strim, što
takođe nije jednostavno, dugo traje i unosi moguće greške. Poznato je da ovo može biti problem pri
mobilnom prijemu.
Druga generacija DVB standarda omogućava ubacivanje lokalnih i regionalnih programa bez dekodovanja,
što je velika prednost, posebno u slučaju postojanja velikog broja programa (Slika 12).
 Slika 13. Savremena mreža za emitovanje televizijskih signala (DVB-T2/IP)

Naglasimo da se lako zaključuje da je ideja koja je vodila koncipiranju DVB standarda druge generacije u
velikoj meri zasnovana na razvoju interneta i standarda koji su ka njemu orijentisani. Tome ide u prilog i
generička enkapsulacija. S druge strane, IPTV polako, ali sigurno, ulazi u naše domove. DVB je još na
početku imao orijentaciju ka multimediji, pa je sve zajedno dovelo do nove vizije digitalne televizije.
Ako se multipleksi formiraju u glavnom centru, onda će u njih ulaziti programi generisani u produkcionim
centrima, eksterni signali, video na zahtev VoD (Video on Demand), formirani MHP signali. Kontribuciona,
kao i mreža primarne distribucije, biće IP orijentisana. Iz te mreže vode se signali na emitovanje bilo kojim
tipom prenosa (satelitski, terestrijalni, kablovski), ali se omogućava i internet prenos po DVB kanalima
(Slika 13).
Konačno, ovako složena struktura mreže u sebi sadrži vrlo jednostavan sistem sa zajedničkim jezgrom
zasnovanim na IP tehnologiji. To nam donosi mogućnost korišćenja jednog set-top-boxuređaja (STB) za
različite medijume. Takođe smo vrlo blizu ostvarenja sna o multimedijalnom kućnom okruženju u kojem se
pojam televizije ne razlikuje od sopstvenih multimedijalnih resursa, u kojem je moguće na televizoru imati
lekciju po principu učenja na daljinu ili savete udaljenih medicinskih ustanova po zahtevu.
J. Sinhronizacija u DVB-T2 mreži

Slika 14. GPS sinhronizacija predajnika u SFN radu

DVB-T2, kao i prethodna generacija terestrijalnog standarda, podrazumeva sinhronizaciju predajnika,
posebno ako se želi rad u jednofrekvencijskim mrežama (SFN, Single Frequency Network). S obzirom da je
terestrijalni standard, uvodeći COFDM, omogućio robustnost na raspršivanje kašnjenja u uslovima višestruke
propagacije signala, to se prijem signala od dva susedna predajnika koji rade na istoj frekvenciji, za
televizijski prijemnik doživljava kao originalna i zakašnjena verzija signala. To znači da je rad
jednofrekvencijske mreže moguć, ali je neophodno da se ima dobra sinhronizacija među predajnicima.
 Slika 15. Sinhronizacija mreže bez GPS signala

Sinhronizaciju je moguće postići koristeći sistem za globalno pozicioniranje GPS (General Positioning
System), Slika 14. U tu svrhu se koristi signal frekvencije 10 MHz koji se emituje sa satelita taktom 1 pps
(jedan impuls u sekundi). Sinhronizacija koja se time postiže je izuzetno dobra, ali zahteva nešto skuplje
uređaje i stalnu nadoknadu troškova, te operatori distribucione mreže preferiraju druge tipove
uspostavljanja sinhronizacije. U tom smislu DVB-T2 standard, unutar T2-MI (intefejs ka modulatoru),
omogućava utiskivanje informacije na osnovu koje se podešavaju sva kašnjenja u mreži, tj. bez GPS
signala, Slika 15.
Tabela 1.
Moguće povećanje kapaciteta od skoro 50% u poređenju sa sadašnjim modom DVB-T koji se koristi u
UK [12]
DVB-T DVB-T2

Modulacija 64QAM 256QAM

FFT veličina 2K 32K

Zaštitni interval 1/32 1/128

FEC 2/3CC + RS 3/5LDPC + BCH

Rasejani piloti 8,3% 1,0%

Kontinualni piloti 2,0% 0,53%

Mod nosioca standardni prošireni

Kapacitet 24,1Mb/s 36,1Mb/s

Tabela 2.
Parametri DVB-T i DVB-T2 [14]
DVB-T DVB-T2

FEC Conv. Coding + RS LDPC + BCH

1/2,2/3,3/4,5/6,7/8 1/2,3/5,2/3,3/4,4/5,5/6

Modulacija QPSK, 16QAM, 64QAM QPSK, 16QAM, 64QAM, 256QAM

Zaštitni interval 1/4, 1/8, 1/16, 1/32 1/4, 19/256, 1/8, 19/128, 1/16, 1/32,
1/128

FFT veličina 2k, 8k 1k, 2k, 4k, 16k, 32k

Rasejani piloti 8% od ukupnog 1%, 2%, 4%, 8% od ukupnog

Kontinualni piloti 2,6% od ukupnog 0,35% od ukupnog

K. Kapacitet sistema
Očekivalo se da će potencijalno povećanje kapaciteta televizijskog kanala u DVB-T2 sistemu biti 50%
(Tabela 1). Za vreme “Plug Fest”-a u Torinu u martu 2009. godine, pokazalo se da to povećanje može biti i
veće, pre svega zahvaljujući pažljivom izboru parametara zaštitnog intervala, [15], kodnog količnika, broja
nosilaca u COFDM-u (do 32k), višenivoskog prenosa (do 256QAM), Tabela 2.
Projektovanje mreže u SFN modu dodatno povećava kapacitet zahvaljujući velikom izboru i velikim iznosima
zaštitnih intervala. Time se povećanje kapaciteta DVB-T2 u odnosu na DVB-T od 67% dodatno uvećava.
Konačno, neverovatno povećanje kapaciteta u DVB-T2 (smatra se da se iskoristilo 97% Shannon-ove
granice) pokazuje veliku uštedu u količini neophodne opreme. Ako se fiksira broj televizijskih programa koje
je potrebno preneti u nekoj mreži, tada broj uređaja u DVB-T2 varijanti biva značajno manji nego u slučaju
DVB-T. Na Slici 16. je pretpostavljeno da je broj televizijskih programa standardne rezolucije (3 Mb/s, pri
MPEG-4) u drugoj generaciji 12, što je realno. U prvoj generaciji DVB-T, udvostručen je neophodan protok
(MPEG-2 kompresija), pa je neophodno povećati broj multipleksa, a time i količinu potrebne opreme.

Slika 16: Broj multipleksa potrebnih za prenos odgovarajućeg broja TV programa

Slika 17. DVB-T, DVB-T2 i Šenonova granica kapaciteta kanala

Na Slici 17. je prikazana spektralna efikasnost za nekoliko slučajeva DVB-T2 prenosa, za različite modulacije
pri promeni odnosa snage signala i šuma (C/N). Na dijagramu se nalazi isti rezultat za jedan slučaj DVB-T
prenosa (64QAM). Najzad, na dijagramu je naznačena Shannon-ova granica kapaciteta kanala. Izuzetno
velika spektralna efikasnost navodi na pomisao da je drugom generacijom DVB standarda, bar za neko
vreme zaustavljeno istraživanje u oblasti DVB prenosa. Međutim, nove tendencije u digitalnoj televiziji vode
ka 3D televiziji koja zahteva dvostruko veći protok od HDTV.
4. ZAKLJUČAK

Druga generacija DVB standarda, zajedno sa kompresionim standardom MPEG-4, verzija 10, unosi značajna
poboljšanja u prenos digitalnih televizijskih signala. To je, svakako, bio jedan od osnovnih motiva u
donošenju Strategije za prelazak sa analognog na digitalno emitovanje radio i televizijskih signala u
Republici Srbiji.
Izbor MPEG-4 verzija 10 (H.264/AVC) za kompresiju video signala zasnovan je na činjenicama:
-koderi zasnovani na MPEG-4 zahtevaju dvostruko niži protok, za subjektivno isti kvalitet rekonstruisanog
video signala, u odnosu na MPEG-2;
-u Evropi postoji velika potražnja za uvođenjem televizije visoke rezolucije (HDTV) za koju je MPEG-4
suveren. Snimci svih važnih sportskih i kulturnih događaja se razmenjuju u tom standardu;
-MPEG-4 je, po mišljenju važnih međunarodnih televizijskih udruženja, jednako dobar pri malim i pri velikim
protocima (a to znači i za SDTV i za HDTV);
-usvajanjem MPEG-4 uvodi se standard koji je kompatibilan sa IPTV;
-MPEG-4 je standard koji se koristi i u DVB-H, odnosno svim standardima DVB sistema, predviđenim za
pokretni prijem;
-kompatibilnost standarda za kompresiju je važna sa stanovišta smanjenja potrebnih prekodovanja (svaki
par koder/dekoder smanjuje odnos signal/šum u rekonstruisanom signalu 3-5 dB);
-u vreme ASO (Analog Switch-Off), tj. prestanka analognog emitovanja, cena kodera i dekodera za MPEG-4
će biti veoma umanjena (posebno imajući u vidu njihovu potražnju oko 2012. godine);
-MPEG-4 obezbeđuje podršku svim novim multimedijalnim servisima;
-provajderima sadržaja je važno da iznajmljuju kapacitete za što niži protok, a to obezbeđuje MPEG-4.
Izbor DVB-T2 standarda za digitalno terestrijalno emitovanje televizijskih signala je zasnovan na sledećim
činjenicama:
-DVB-T2 nudi izuzetno dobru zaštitu signala, pogodnu za prenose u okruženjima sa velikim šumom i
smetnjama, kakav je terestrijalni sistem;
-robustnost DVB-T2 omogućava bolje uslove prenosa (u poređenju sa DVB-T), što kao posledicu daje znatno
veći protok u okviru istog opsega televizijskih kanala od 8 MHz / 7 MHz;
-manja osetljivost na smetnje DVB-T2 (u odnosu na DVB-T) olakšava projektovanje SFN mreža;
-DVB-T2 fleksibilno prihvata transportni strim, ali i protokol za generičku enkapsulaciju strima, što je važno
za kompatibilnost sa IPTV;
-eksperimenti sa MPEG-4/DVB-T2 kombinacijom su pokazali dobre rezultate (protok 45 Mb/s u televizijskom
kanalu širine 8 MHz) na velikom broju modulatora i demodulatora poznatih svetskih proizvođača;
-države koje već duži niz godina primenjuju DVB-T, menjaju organizaciju multipleksa i prelaze na DVB-T2
standard;
-ulaganje u digitalizaciju u Republici Srbiji zahteva velika sredstva. Promena standarda, koja bi svakako
morala da se izvrši jednog dana (u smislu prelaska na DVB-T2) bi zahtevala nova, izuzetna ulaganja, i u
predajničku, i u prijemničku opremu;
-cene uređaja druge generacije će u budućnosti padati, a uređaji prve generacije MPEG-2/DVB-T će posle
izvesnog broja godina početi da poskupljuju što, sa stanovišta kvarova i zamena, nije pogodno;
-potrebno je odabrati ono rešenje koje će, sa stanovišta emitera obezbediti najbrži i najekonomičniji prelaz
na digitalno emitovanje. Broj neophodnih multipleksa se, u slučaju najsavremenijih standarda, smanjuje, što
umanjuje ukupnu cenu opreme;
-vlasnicima emisione tehnike standard DVB-T2 omogućava podršku za veći broj programskih sadržaja u
okviru jednog multipleksa, što takođe utiče na isplativost sistema;
-DVB-T2 obezbeđuje dovoljan protok za potrebe velikog broja HDTV programa;
-digitalna dividenda se značajno povećava uvođenjem standarda DVB-T2;
-u DVB-T2 standardu je definisan širi izbor parametara kodovanja i modulacije, tako da se fleksibilno
prilagođava uslovima u okruženju. Takođe, treba navesti da ovaj standard podrazumeva prenos u istim
uslovima, za koje je do tada bio planiran DVB-T.
Najzad, treba napomenuti da je najnoviji kablovksi standard druge generacije, DVB-C2, razvijen sa idejom
još većeg povećanja raspoloživog protoka. S obzirom da se njegove osnovne karakteristike ne razlikuju
suštinski od DVB-T2 (samo su parametri koji opisuju modulacije brojčano promenjeni u odnosu na
terestrijalni standard), to je realno pretpostaviti da će u budućnosti biti moguće korišćenje jedinstvenog set-
top-boxa za ova dva različita medijuma.