SF edicija ZNAK SAGITE

knjiga 20

Ray Bradbury
SOMETHING WICKED THIS WAY COMES
Copyright 1962

Urednik
BOBAN KNEŽEVIĆ

Prevod
ZORAN JAKŠIĆ

Naslovna strana
D. BOB ŽIVKOVIĆ

Ray Bradbury: NEŠTO NAM SE ZLO PRIVLAČI • Izdavači:

"L & M", Novi Beograd, Bulevar AVNOJ-a 115 i Boban Knežević,
Novi Beograd, poštanski fah 19 • Copyright za Jugoslaviju: Boban
Knežević, 1990 • Recenzent. Predrag Vuković • Tehnička priprema •
Boban Knežević • Lektor: Zoran Nešković • Štampa i povez:
"Filip Višnjić", Beograd, 1990 • Tiraž: 2000 primeraka
 Ray Bradbury

NEŠTO NAM SE
ZLO PRIVLAČI
 SA ZAHVALNOŠĆU ZA
DŽENET DŽONSON
koja me je učila kako se piše kratka priča

I ZA
SNOU LONGLI HOUŠA
koji me je učio poeziji u srednjoj školi
u Los Anđelesu, davno

I ZA
DŽEKA GASA
koji je pomogao oko ovog romana ne tako davno
Čovek je zaljubljen, voli ono što je prolazno
V. B. JEJTS

Jer ne spavaju ako ne učine zla;

I ne dolazi im san
ako koga ne obore.
Jer jedu hleb bezbožnosti
i piju vino nasilja.
PRIČE SOLOMUNOVE 4:16-17

Ne znam šta nam možda nailazi, ali neka bude

šta mu drago, uz smeh ću ga dočekati
STAB u Mobi Diku
 PROLOG

Najpre, bio je oktobar, a to je naročit mesec za dečake. Ne da i svi

ostali meseci nisu naročiti. Ali ima loših i dobrih, kako to gusari kažu.
Recimo uzmi septembar, to je loš mesec: počinje škola. Razmisli o avgustu,
taj je dobar: škola još nije počela. Jul, e, jul je stvarno fini: ni u snu nema
šanse za školu. A jun, jun je bez sumnje najbolji, jer tada se školska vrata
širom otvaraju a septembar je milijardu godina daleko.
Ali sada uzmi oktobar. Škola traje čitavih mesec dana i već ti je
lakše da se održiš u sedlu; polako nekako kaskaš. Imaš vremena da misliš o
đubretu koje ćeš na trem matorog Priketa, ili o čupavom majmunskom
kostimu koji ćeš nositi u YMCA poslednje noći u mesecu. A ako je otprilike
dvadeseti oktobar i ako sve miriše na dim, a nebo u sumrak je narandžasto
i pepeljavo sivo, onda ti se može učiniti da noć veštica sa metlama i tihim
lepetom čaršava tamo iza ugla nikada i neće doći
Ali jedne čudne, divlje, mračne i duge godine, noć veštica je
poranila.
Jedne godine noć veštica stigla je 24. oktobra, tri sata posle ponoći.
U to vreme, Džejms Najtšejd iz Ulice Hrastova 97 imao je trinaest
godina, jedanaest meseci i dvadeset tri dana. Njegov sused, Vilijam
Halovej imao je trinaest godina, jedanaest meseci i dvadeset četiri dana.
Obojica su se primakla četrnaestoj; gotovo da im se migoljila u rukama.
Bilo je to one nedelje u oktobru kada su preko noći odrasli i posle
koje više nikada nisu bili tako mladi..
 DOLASCI

Prodavac gromobrana stigao je neposredno pred oluju. Došao je niz

ulicu Grin Tauna u Ilinoisu, kasno jednog oblačnog oktobarskog dana, sve
se obazirući preko ramena. Negde, ne tako daleko iza njega, silovite munje
stupale su zemljom. Negde se oluja, nalik divovskoj zveri užasnih zuba,
nije mogla poricati.
I tako je prodavac čangljao i zvečao velikom kožnom torbom u
kojoj su, skrivene od pogleda, ležale predimenzionisane zagonetke od
gvožđa, ali o kojima je njegov jezik bajao od vrata do vrata, sve dok on
najzad ne stiže do travnjaka koji je sav bio naopačke.
Ne, nije se radilo o travi. Prodavac diže pogled. U pitanju su bila
dva dečaka, daleko gore uz blagu padinu, koji su ležali na travi.
Podjednake visine i sličnih crta, dečaci su sedeli i rezbarili svirale od
prutova, pričali o vremenima prošlim i budućim, puni zadovoljstva što su
tokom leta, pre nego što je škola počela, ostavili otiske prstiju na svakoj
pokretnoj stvari u Grin Taunu i tragove stopala po svakoj slobodnoj stazi
odavde do jezera i odande do reke.
„Ćao, dečaci!” doviknu čovek, od glave do pete odeven u odeću
olujnih boja. „Jesu li stari kod kuće?”
Dečaci zavrteše glavama.
„A vi, imate li nešto para?”
 Dečaci zavrteše glavama.
„Pa...” Prodavac pređe tri koraka, stade i poguri se. Kao da je
iznenada postao svestan prozora kuće ili možda hladnog neba koje mu je
piljilo u leđa. Okrenu se polako, onjuši vazduh. Vetar začegrta praznim
drvećem. Sunčevo svetio, koje se probijalo kroz mali procep u oblacima,
iskovalo je poslednjih nekoliko preostalih hrastovih listova u zlatnike. Ali
sunca nestade, novčići behu potrošeni, sivilo zahuja vazduhom; prodavac
se otrese čarolije.
Prodavac lagano priđe uz livadu.
„Dečko”, reče. „Kako ti je ime?”
A prvi dečak, kose plavo-bele poput glavice osjaka, zažmiri, nakrivi
glavu i pogleda prodavca jednim okom, otvorenim, blistavim i prozračnim
poput kapljice letnje kiše.
„Vil”, reče. „Vilijam Halovej.”
Olujni gospodin se okrete. ,,A tvoje”
Drugi dečak nije se ni pomakao, već je ležao na stomaku po
jesenjoj travi, kao da razmišlja da li da izmisli ime. Kosa mu je bila
divljačna, gusta i svetlucave boje navoštenih kestena. Oči, uperene u neku
daleku tačku u njegovoj unutrašnjosti, bile su mu kristalno zelene poput
kamičaka. On najzad gurnu vlat suve trave u nemarna usta.
„Džim Najtšejd”, reče.
Olujni prodavac klimnu, kao da je to sve vreme znao.
„Najtšejd, noćnik. Baš dobro ime.”
„I jedino ispravno”, reče Vil Halovej. „Ja sam rođen
minut pre ponoći, tridesetog oktobra, a Džim je rođen minut posle ponoći,
znači trideset prvog oktobra.”
„Noć veštica”, reče Džim.
Sudeći po zvuku glasova, dečaci su tu priču ponavljali čitavog
života, ponosni na majke koje su živele kuću do kuće, zajedno odjurile u
bolnicu i donele na svet sinove u razmaku od samo nekoliko sekundi;
jednog svetlog, drugog tamnog. Potom je sledila priča o zajedničkom
slavlju. Svake godine Vil je palio svećice na torti minut pre ponoći. Minut
posle početka poslednjeg dana u mesecu, Džim ih je gasio.
Sve to je, razdragano, ispričao Vil. Sa svim se Džim ćutke složio.
Sve je, zagledan čas u jedno, čas u drugo lice, saslušao prodavac koji je
bežao pred olujom i koji je nesigurno zastao na tom mestu.
„Halovej. Najtšejd. I kažete, nemate novca?”
Čovek, koji najzad požali zbog svog tvrdog srca, poče da pretura po
kožnoj torbi i izvadi neobičnu gvozdenu stvarčicu.
 „Uzmite ovaj, besplatno! Zašto? Jednu od ovih kuća pogodiće
munja! Bez ovoga, bang! Vatra i pepeo, pečenje i gar. Uzmite!”
Prodavac pusti šipku. Džim se ne pomeri. Ali Vil dohvati gvožđe i
huknu.
„Au, što je teško! I smešno izgleda. Nikada nisam video takav
gromobran. Gle, Džime!”
A Džim se najzad isteže kao mačka i okrete glavu. Njegove zelene
oči postadoše krupne, a zatim veoma uske.
Metalna stvar bila je iskovana i oblikovana tako da je u profilu
jednim delom bila u obliku polumeseca, drugim u obliku krsta. Po obodu
glavnog dela šipke naknadno su zalemljeni sitni ornamenti i dodaci. Čitava
površina šipke bila je fino našarana i izgravirana čudnovatim stranim
jezicima, imenima koja bi mogla da vežu jezik ili slome vilicu, brojevima
koji su činili nerazumljive svote, simbolima životinja-insekata, sve same
čekinjice, trice i nožice.
„Ovo je egipatsko.” Džim pokaza nosom na bubu zalemljenu na
gvožđe. „Skarabej.”
„Bogami jeste, dečko!”
Džim zažmirka. „A ovo ovde - feničanske pileće nožice.”
„Tačno!”
„Zašto?” Upita Džim.
„Zašto?” Reče čovek. „Zašto egipatski, arapski, abisinski, čokto?
Pa, kojim jezikom govori vetar? Koje narodnosti je oluja? Iz koje zemlje
dolaze kiše? Koje boje je munja? Kuda ide grmljavina kad zamre? Dečaci,
morate biti spremni na svakom dijalektu, u svakom obliku i vidu da biste
nadmudrili vatru svetog Elmoa, kugle plave svetlosti koje se šunjaju
zemljom poput šištavih mačaka. Ja imam jedine gromobrane na svetu koji
čuju, osećaju, znaju i umeju da uzvrate oluji na bilo kom jeziku, bilo
kakvim glasovima ili simbolima. Nijedna tuđinska oluja nije toliko glasna
da je ova šipka ne može primiriti!”
Ali sada je Vil gledao kroz čoveka.
„Koju?” reče on. „Koju će kuću pogoditi?”
„Koju? Stani. Čekaj.” Prodavac im se zagleda duboko u lica. „Neki
ljudi privlače gromove, usisavaju ih kao što mačke sišu bebama dah.
Naelektrisanje nekih ljudi je negativno, nekih pozitivno. Neki svetle u
mraku. Drugi gase svako svetio. Znajte, vas dvojica. Ja...”
„Zbog čega si toliko siguran da će munja uopšte udariti u blizini?”
reče Džim naglo, blistavih očiju.
Prodavac se gotovo trže. „Ama, imam nos, imam oči, uši. Obe ove
kuće, njihova drvenarija! Poslušajte!”
Slušali su. Možda su se kuće povijale pod hladnim popodnevnim
vetrom. Možda i nisu.
„Munjama su potrebni kanali po kojima će teći, kao rekama. Jedan
od ovih tavana je suvo korito reke, željno da pusti munju da poteče kroz
njega! Noćas!”
„Noćas?” Džim se veselo diže u sedeći položaj.
,,I to ne obična oluja!” reče prodavac. „To vam kaže Tom Bes. Bes,
nije li to dobro ime za nekoga ko prodaje gromobrane? Jesam li odabrao to
ime za sebe? Ne! Da li me je ime gurnulo prema ovom zanimanju? Da!
Dok sam odrastao, video sam kako vatre iz oblaka udaraju po svetu i teraju
ljude da skaču i da se skrivaju. Mišljah: kartografisaću uragane, napraviti
mape oluja i onda hitati pred njima tresući u pesnici svoje gvozdene tojage,
svoje čudotvorne branioce! Zaštitio sam i obezbedio čitavu stotinu hiljada
bogobojažljivih domova, lično sam ih prebrojao! I zato kad vam kažem,
momci, da vam je pomoć itekako potrebna, poslušajte! Popnite se na taj
krov, pribijte visoko ovu šipku, spojte sa dobrom zemljicom pre nego što
padne noć!” „Ali koju kuću, koju!” upita Vil.
Prodavac se odmače, izduva nos u veliku maramicu, a zatim polako
pođe preko travnjaka, kao da prilazi ogromnoj paklenoj mašini koja je
tamo tiho otkucavala.
Dodirnu nosače Vilovog trema, pređe rukom preko stuba, podnih
dasaka, a onda zatvori oči i nasloni se na kuću kao da hoće da joj oslušne
kosti.
Potom, uz oklevanje, pažljivo ode do Džimove kuće preko puta.
Džim ustade da bi gledao.
Prodavac ispruži ruku da dotakne, pogladi, pošašolji staru boju.
„To”, reče najzad, „je ta.”
Džim je delovao ponosno.
Ne osvrćući se, prodavac reče: „Džime Najtšejde, da li je to tvoja
kuća?”
„Moja”, reče Džim.
„Trebalo je da znam”, reče čovek.
„Hej, a šta je sa mnom?” reče Vil.
Prodavac ponovo poče da njuška oko Vilove kuće. „Ne, ne. Oh, par
iskri zaigraće ti po olucima. Ali prava predstava biće ovde, na susednim
vratima, kod Najtšejdovih! Pa lepo!”
Prodavac požuri nazad preko travnjaka da dohvati veliku kožnu
torbu.
 „Odoh ja. Oluja stiže. Ne časi ni časa, Džimi momče. Inače - bam!
Naći će te sa tvojim novčićima, bakrenjacima, desetacima i indijanskim
glavama sažeženim električnom vatrom. Ab Linkoln stopljen sa mis
Kolumbija, orlovi preprženi na četvrtkama, sve skupa rastočeno u živu po
tvojim farmerkama. Još i više! Ako dečku koga je ošinula munja digneš
kapak, tamo na beonjači naći ćeš, sladak kao molitvu Gospodnju na zidu,
poslednji prizor koji je dečko ikada video! Fotografiju kao iz mračne
komore, tako mi Boga, ognja koji se survava sa neba da te zvizne kao u
zviždaljku od penija, da ti usisa dušu uz blistavo stepenište! Hvataj,
dečače! Pribij je na visoko ili si mrtav do zore!”
I klimajući torbom punom gvozdenih šipki prodavac se okrete i
navali niz stazu, divlje trepćući ka nebu, krovovima, drveću da bi najzad
sklopio oči, gegajući se, njušeći, mrmljajući. „Da, gadna, evo je, stiže,
osećam je, još je daleko, ali brza...”
I čoveka u odeći boje olujne tmine nestade, navukavši na oči šešir
boje oblaka, a drveće je šuštalo dok je nebo iznenada poprimilo izgled
silne starosti, a Džim i Vil stajali su i oprobavali vetar da vide mogu li da
namirišu elektricitet, sa gromobranom bačenim između sebe.
„Džime”, reče Vil, „nemoj tu da stojiš. Rekao je da se radi
o tvojoj kući. Hoćeš li da prikucaš taj gromobran ili nećeš?”
„Ne”, nasmeši se Džim. „Zašto kvariti zabavu?” „Zabavu! Jesi li
lud? Donosim merdevine! A ti čekić, eksere i žicu!”
Ali Džim se nije ni pomerio. Vil potrča. Vrati se sa merdevinama.
„Džime. Misli na mamu. Hoćeš li da ona izgori?”
Vil se pope uz kuću, sam, i pogleda naniže. Džim tamo dole lagano
priđe merdevinama i stade da se penje.
Grmljavina se oglasi iz daljine, od bregove zasenčenim oblacima.
Vazduh je mirisao sveže i oštro na vrhu krova Džima Najtšejda.
Čak je i Džim to priznavao.

Nema ničeg na belom svetu poput knjiga o mučenju vodom,

pogibiji na hiljadu mačeva i izlivanju belo usijane lave sa zidova zamka na
klovnove i šarlatane.
Tako je govorio Džim Najtšejd; on čita samo o tome. Ako tema bila
nije kako orobiti prvu Narodnu banku, onda je govorila o gradnji katapulta
ili o crnim bombardera maskiranim u lik šišmiša za noć strave.
Sve to glatko izlete sa Džimovim dahom.
A Vilov dah je sve upio.
Gromobrana pribijenog za Džimov krov, sa Vilom ponosnim a
Džimom posramljenim zbog onoga što je smatrao obostranim
kukavičlukom, beše kasno tog dana. Dokusurili su večeru i bilo im je
vreme za nedeljni trk do biblioteke.
Kao i svi dečaci, nikada nisu pešačili, već bi imenovali cilj i zaždili
tamo navrat-nanos. Niko nije pobeđivao. Nijedan nije ni želeo da pobedi.
Prijateljstvo im je žudelo za večnim trčanjem, senka sa senkom. Ruke im
zajedno pljeskale o vrata biblioteke, grudi zajedno naletale na ciljnu traku
trkališta, teniske patike zajedno utabavale staze preko travnjaka, između
potkresanih živica, drveća punog veverica, niko nije gubio, obojica su
pobeđivala i na taj način štedela prijateljstvo za druga vremena gubitaka.
Tako beše i te noći u kojoj je duvalo najpre toplo, zatim hladno,
dok su puštali da ih vetar nosi kroz centar grada u osam uveče. Osećali su
kako im lete krila na prstima i laktovima, naglo bi zaronili u nove nalete
vazduha, bistra jesenja reka nosila ih je naglavce tamo kuda moraju ići.
Uz stepenice, tri, šest, devet, dvanaest! Pljes! Dlanovi im lupiše
vrata biblioteke.
Džim i Vil isceriše se jedan drugome. Sve je to bilo tako dobro, te
vetrovite, neme oktobarske noći, pa i biblioteka koja ih je sada čekala
unutra sa lampama zelenih kapica i prahom papirusa.
Džim oslušnu. „Šta je to?”
„Šta, vetar?”
„Kao muzika...” Džim namignu prema obzorju.
„Ne čujem muziku.”
Džim zavrte glavom. „Nestade. Ili nije ni postojala. Hajde!”
Otvoriše vrata i kročiše unutra.
Zastali su.
Dubine biblioteke ležale su pred njima i čekale ih.
Napolju u svetu nije se mnogo toga dešavalo. Ali ovde, u posebnoj
noći, u zemlji zazidanoj hartijom i kožom sve se moglo desiti i uvek se i
dešavalo. Čuj! i do ušiju ti je dopirala vriska deset hiljada ljudi, tako visoka
da su na nju samo psi ćuljili uši. Milionski narodi trčali su i vukli topove,
oštrili giljotine; Kinezi, po četvorica, večno su marširali. Nevidljivi, nemi,
da, ali Džim i Vil bili su obdareni ušima i nosevima kao i jezikom. Bila je
to fabrika začina iz dalekih zemalja. Ovde su snivale tuđinske pustinje.
Gore napred bio je sto za kojim ti je prijatna stara dama, mis Vatris,
ljubičasto pečatila knjige, ali dole, sa strane, bili su Tibet i Antarktik,
Kongo. Tamo je išla mis Vils, druga bibliotekarka, kroz spoljašnju
Mongoliju, smireno prenosila Pej-ping, Jokohamu i Celebes. Niz treći
hodnik sa knjigama, jedan postariji čovek šaptao je tajne u tmini, gomilao
pale začine...
Vil se zapilji.
Uvek je predstavljao iznenađenje - taj stari čovek, njegov posao,
njegovo ime.
To je Čarls Vilijam Halovej, pomisli Vil, ne deda, ne drevni,
zabludeli ujak kako bi neko mogao pomisliti, nego... moj otac.
Da li je, zagledan niz hodnik, i tata bio preneražen što vidi da ima
sina koji je došao u posetu tom izdvojenom svetu na dubini od 20,000
hvati? Tata je uvek delovao zapanjeno kada se Vil pojavi pred njim, kao da
su se poslednji put sreli pre čitavog života, pa je jedan ostario, dok je drugi
ostao mlad, i ta činjenica ih je delila...
Iz daljine, stari čovek se nasmeši.
Oprezno priđoše jedan drugom.
„Jesi li to ti, Vil? Čitav inč si porastao odjutros.” Čarls Halovej
skrenu pogled. „Džim? Oči tamnije, obrazi bleđi; sagorevaš sa oba kraja,
Džime?”
„Andrak ga znao”, reče Džim.
„Nema andraka. Ali đavo je ovde, u paklu, pod ’A’ kao Aligijeri.”
„Ne razumem ja alegorije.” reče Džim.
„Kako sam glup”, nasmeja se tata. „Hteo sam da kažem Dante.
Pogledaj ovo. Slike gospodina Dorea prikazuju sve njegove vidove. Pakao
nikada nije izgledao bolje. Ovo su duše utonule u sluz do guše. Evo nekog
izokrenutog sa pogrešnom stranom prema napolje.”
,,Au, momče!” Džim odmeri stranicu odozgo nadole i nastavi da
lista. „Ima li slika dinosaura?”
Tata zavrte glavom. „To je tamo preko, u sledećem redu.” On ih
povede i poseže rukom. „Evo nas: Pterodaktil, zmaj uništenja! A šta
mislite o Bubnjevima usuda: saga o gromovitim reptilima! Da li te pali,
Džime?”
„Sav sam se zapalio!”
Tata namignu Vilu. Vil uzvrati namigivanje. Sada su stajali skupa,
dečko sa kosom boje kukuruzovine i čovek sa kosom boje mesečine, dečko
sa licem kao jabuka leti, čovek kao jabuka zimi. Tata, tata, pomisli Vil,
ama, ama, on izgleda... kao ja u razbijenom ogledalu!
I iznenada se Vil priseti noći kada je ustajao u dva izjutra da ode u
kupatilo i špijunirao onostran grada da vidi ono jedno svetio na visokom
prozoru biblioteke i znao je da se tata kasno zadržao, mrmljajući i čitajući
sam pod tim zelenim prašumskim lampama. U Vilu je pogled na to svetio
izazivao i tugu i smeh, jer znao je da je starac - on zastade na trenutak da
promeni reč - da je njegov otac tu u svoj toj senci.
„Vile”, reče starac koji je istovremeno bio i nastojnik koji je nekim
slučajem bio i njegov otac, „šta je s tobom?” „Ha?” prenu se Vil.
„Treba li ti knjiga sa belim ili crnim šeširom?” „Šeširi?” reče Vil.
„Znaš, Džim...” koračali su, tata je prstima prelazio po hrbatima
knjiga, „... on ti nosi crne šešire od deset galona i čita knjige koje se
uklapaju u to. Srednje ime je Morijarti, je li tako, Džime? Još koji dan i
preći će sa Fu Mančua na Makijavelija - tamna fedora srednje veličine. Ili
tamo na dr. Faustusa - ekstra veliki crni Stetson. To ostavlja momke sa
belim šeširima tebi, Vile. Ovo ti je Gandi. Sledeća vrata su od Sv. Tome. A
na sledećem nivou, pa... Buda.”
„Ako nemaš protiv”, reče Vil, „biće mi dovoljno Tajanstveno
ostrvo.”
„Šta znači”, reče Džim namrgođeno, „sva ta priča o belim i crnim
šeširima?”
„Ama...” tata pruži Vilu Žila Verna, radi se samo o tome da sam
nekada davno sam morao da odlučim koju ću boju nositi.”
„I”, reče Džim, „koju si izabrao?”
Tata iznenađeno pogleda. Zatim se nespokojno nasmeja.
„Pošto je bilo potrebno da upitaš, i mene si zbunio. Vile, reci mami
da ću skoro kući. Napolje odavde, obojica. Mis Vatris!” pozva on blago
bibliotekarku za stolom. „Dinosauri i tajanstvena ostrva stižu!”
Vrata se zalupiše.
Napolju je zvezdana nepogoda bistro tekla okeanom neba.
„Koji andrak”, Džim onjuši sever, Džim onjuši jug. „Gde je ta
oluja? Taj svaštavi prodavac je obećao. Moram da gledam tu munju kako
mi prašti niz oluke!”
Vil je puštao da mu vetar nabira i preoblikuje odeću, kožu, kosu.
Onda reče slabim glasom: „Doći će. Do jutra.” ,,Ko kaže?”
„Trnci niz obe ruke. Oni kažu.”
„Sjajno!”
Vetar odnese Džima.
Vil, sličan papirnati zmaj, sunu za njim.
 3

Dok je gledao dečake kako nestaju, Čarls Halovej potisnu

iznenadnu želju da potrči sa njima, da jurnu na gomilu. Znao je šta im vetar
čini, kuda ih nosi, do svih onih tajnih mesta koja više nikada u životu neće
biti toliko tajna. Negde u njemu, jedna senka prepuna tuge okrete se na
drugu stranu. Morao si tako trčati sa noći da tuga ne bi mogla da te
povredi.
Gle! pomisli. Vil trči zato što je trčanje samo sebi izgovor. Džim
trči zato što je nešto ispred njega.
Svejedno, čudno, oni ipak trče zajedno.
Koji li je odgovor, pitao se dok je koračao kroz biblioteku, gasio
svetla, gasio svetla, gasio svetla, da li nam je sve sadržano po linijama na
palčevima i kažiprstima? Zbog čega su neki ljudi od glave do pete zrikanje
zrikavaca, cvrčanje, zašto su od glave do pete drhtaji antena, jedna velika
ganglija, upliću se, raspliću i ponovo prepliću? Čitavih života pune peć do
vrha, vlaže usne, blistaju očima, a sa svim tim počinju još u kolevci.
Cezarovi vitki i gladni prijatelji. Proždiru tamne, koji samo stoje i dišu.
To je Džim, sav od kose-kupinjaka i boce.
A Vil? Ama, on je poslednja breskva, visoko na letnjem drvetu.
Neka deca samo prođu kraj tebe i ti se rasplačeš kada ih vidiš. Dobro se
osećaju, dobro izgledaju, sadrže dobro. Oh, nisu oni prevazišli mokrenje sa
mosta ili povremenu krađu rezača iz kakve jeftine trgovine; ne radi se o
tome. Radi se samo o tome da dok ih gledaš kako prolaze znaš kakvi će biti
čitavog života; dobijaće udarce, povrede, posekotine, uboje i uvek će se
pitati zbog čega? zašto se to dešava? kako to može da se desi njima?
Ali Džim, sa druge strane, on zna da se to dešava, čeka da se
dogodi, vidi kako počinje, kako se završava, liže rane koje je očekivao i
nikada ne pita zašto; on zna. On je uvek znao. Neko je znao pre njega,
nekada davno, neko čiji su ljubimci bili vuci, a lavovi noćni sagovornici.
Do đavola, ne zna to Džim svojim umom. Ali njegovo telo zna. I dok Vil
stavlja zavoj na poslednju ogrebotinu, Džim se saginje, izbegava, izmiče
udarcu što obara i koji će neizbežno doći.
I tako odjuriše, Džim sporije da ostane sa Vilom, Vil brže da ostane
sa Džimom, Džim razbija dva prozora na ukletoj kući zato što je Vil sa
njim, Vil razbija jedan prozor umesto nijednog jer Džim gleda. Bože, kako
samo guramo jedan drugom prste u glinu od koje smo stvoreni. To je
prijateljstvo, kad svako od nas glumi grnčara da vidi kakve oblike možemo
stvoriti u onom drugom.
Džim, Vil, pomisli on, stranci. Samo napred. Stići ću vas i ja jednog
dana...
Vrata biblioteke zinuše, zalupiše se.
Pet minuta kasnije, svratio je u krčmu na uglu za svoje prvo i
poslednje piće te noći baš na vreme da čuje kako neko govori:
,,... Čitao sam da su u vreme kada je alkohol izumljen Italijani
mislili da se radi o onoj velikoj stvari za kojom su tragali vekovima. O
eliksiru života! Jesi li znao?”
„Ne.” Krčmar je bio okrenut leđima.
„Jašta”, nastavi čovek. „Destilovano vino. Deveto, deseto stoleće.
Izgledalo je kao voda. Ali je palilo. Hoću da kažem, nije samo peklo usta i
stomak, nego si mogao da ga potpališ. I zato su mislili da su pomešali vodu
i vatru. Vatrena voda, elixir vitae, tako mi Boga. Možda i nisu toliko grešili
što su mislili da se radi o leku za sve, o stvari koja izaziva čuda. Hoćeš
piće?”
„Meni nije potrebno”, reče Halovej. „Ali nekome u meni jeste.”
„Kome?”
Dečaku kakav sam nekada bio, pomisli Halovej, koji trči poput
lišća niz pločnik za jesenjih noći.
Ali to nije mogao da kaže.
I tako je pio, sklopljenih očiju, i osluškivao da čuje da li se ta stvar
u njemu ponovo okrenula, da li prebira u dubini po drvima složenim za
potpalu, ali nikada upaljenim.

Vil zastade. Vil se zagleda u grad tog petka uveče.

Kada se prvi udarac devet časova zaori sa velike sudnice činilo se
da su sva svetla upaljena i da posao žamori po prodavnicama. Ali do
trenutka kada je poslednji udarac devet časova svima zatresao plombe u
zubima, berberi su strgli pokrivače, očetkali mušterije i otpratili ih van;
apotekareva reklama prestala je da sikće poput legla zmija, insekti neona
svuda su prekinuli da zuje, a široka, blistava površina bakalnice sa deset
milijardi metalnih, staklenih i papirnih drangulija koje su čekale da ih neko
upeca iznenada se zamračila. Senke su klizile, vrata treskala, ključevi
zveckali kostima u bravama, ljudi trčali sa hordama pocepanih novinskih
miševa koji su im grickali pete.
Bang! i nestade ih!
,,Au!” kliktao je Vil. „Narod juri kao da misle da je počela oluja!”
„ljeste!”viknu Džim. „Mi!”
Gazili su, trupkali, grmeli po gvozdenim rešetkama, čeličnim
poklopcima podruma, pokraj tuceta neosvetljenih dućana, tuceta napola
osvetljenih, tuceta u kojima je zamirala tama. Grad je bio mrtav kada su
zaobišli ugao Ujedinjene prodavnice cigara da vide kako drveni Čeroki
samotno čeka u tami.
„Hej!”
G. Tetli, vlasnik, proviri preko Indijančevog ramena.
„Jesam li vas uplašio, momci?”
„Neeh!”
Ali Vil je drhtao, osećao kako hladni plimski talasi neobične kiše
idu niz preriju kao po napuštenoj obali. Kada sevanje prostreli grad, on
požele da bude ušuškan ispod šesnaest pokrivača i jastuka.
„G. Tetli?” reče Vil tiho.
Jer sada su u zrelom duvanskom tmini stajala dva drvena Indijanca.
G. Tetli, usred šale, sledio se, otvorenih usta i stao da osluškuje.
,,G. Tetli?”
Začuo je nešto iz daljine, na vetru, ali nije znao šta. Dečaci
napraviše korak unazad.
Nije ih video. Nije se micao. Samo je osluškivao. Ostaviše ga.
Potrčaše.
U četvrtom praznom bloku iza biblioteke, dečaci naiđoše na trećeg
drvenog Indijanca.
G. Kroseti, pred svojom berberskom radnjom, sa ključem od vrata u
drhtavim prstima, nije video da su se zaustavili.
Šta ih je zakočilo?
Suza.
Kretala se, blistava, niz levi obraz g. Krosetija. On teško uzdahnu.
„Kroseti, budalo! Bilo da se nešto desi ili da se ništa ne desi, ti
plačeš kao beba!”
G. Kroseti drhtavo udahnu, omirisa. „Zar ne osećate miris?”
Džim i Vil onjušiše.
„Slatki koren!”
,,U andrak, nije. Šećerna vuna!”
 „Nisam osetio taj miris godinama”, reče g. Kroseti. Džim frknu.
„Stalno se oseća.”
„Da, ali ko obraća pažnju na to? Kada? A sada, nos mi govori: diši.
A ja plačem. Zašto? Zato što se sećam kako su nekada davno dečaci jeli te
stvari. Zašto nisam zastao da razmislim i omirišem poslednjih trideset
godina?” „Imate posla, g. Kroseti”, reče Vil. „Nema se vremena.”
„Vremena, vremena.” G. Kroseti obrisa oči. „Odakle taj miris? Niko u
gradu ne prodaje šećernu vunu. Samo cirkusi.”
„Hej”, reče Vil. „Tako je!”
„Pa, Kroseti je završio sa plakanjem.” Berberin se useknu i okrenu
da zaključa vrata radnje. Dok je to radio, Vil je gledao kako berberski znak
vrti svoju crvenu zmiju ni iz čega, vodi pogled za sobom po krugu, diže se
da iščezne u još više ničega. Nebrojenih podneva Vil je stajao i pokušavao
da razmota tu traku, gledao je kako dolazi, odlazi, završava se bez kraja.
G. Kroseti metnu ruku na prekidač za svetio ispod znaka koji se
okretao.
„Nemojte”, reče Vil. A zatim promumla: „Nemojte da je isključite.”
G. Kroseti se zagleda u znak, kao da je nanovo svestan njegovih
čudotvornih svojstava. Blago je klimnuo, mekog pogleda. „Odakle stiže,
kuda ide, ha? Ko zna? Ni ti, ni on, ni ja. Oh, tajanstva, tako mi Boga.
Dobro. Ostavićemo ga uključenog!”
Dobro je znati, pomisli Vil, da će se okretati do zore, umotavati ni
iz čega, odmotavati ni u šta dok mi spavamo.
„Laku noć!”
„Laku noć!”
A onda ga ostaviše iza sebe na vetru koji se slabašno osećao na
slatki koren i šećernu vunu.

Čarls Halovej uz oklevanje položi ruku na dvostruka okretna vrata

krčme, kao da su sede dlačice na njegovoj nadlanici poput antena osetile
nešto iza vetra u oktobarskoj noći. Možda su negde plamtele ogromne
lomače, a njihov vreli udar kao iz pećnice upozoravao ga da ne kroči
napred. Ili se novo ledeno doba nadnelo nad zemlju, pošto je njegov ledni
masiv već potamanio milijardu ljudi za jedan sat. Možda se samo vreme
izlivalo iz divovske čaše, a za njim se obrušavala prašna tmina da sahrani
sve.
Ili se možda samo radilo o onom čoveku u tamnom odelu koga je
ugledao kroz prozor krčme na drugoj strani ulice. Sa velikim rolnama
papira pod miškom, sa četkom i vedricom u slobodnoj ruci, čovek je
zviždukao neku melodiju iz velike daljine.
Bila je to melodija drugog godišnjeg doba, ona koja je stalno
rastuživala Čarlsa Haloveja kada bi je čuo. Pesma se nije slagala sa
oktobrom, ali je bila neizmerno dirljiva, obuzimala je čoveka u potpunosti
ma kog dana ili meseca da se peva.
Čuo sam zvona na božića dan Taj stari i znani, radosni poj,
I divlie i slatke Reči im kratke
O miru na zemlji, radosti svoj!
Čarls Halovej uzdrhta. Iznenada se pojavio onaj stari osećaj
strahotnog uzbuđenja, želje da se istovremeno rasplače i nasmeje dok je
gledao kako nevini zemaljski stvorovi koračaju snežnim ulicama dan pre
božića među svim onim umornim ljudima i ženama lica prljavih od krivice,
neopranog greha i kako ih poput malih prozora razbija život što udara bez
opomene, beži, skriva se, vraća i ponovo udara.
Tad kliknuše zvona glasno, duboko:
Bog nije mrtav, nit sniva daleko!
Zlo će otići,
Dobro će stići,
Uz mir na zemlji i radost svu!
Zviždukanje zamre.
Čarls Halovej kroči napolje. Daleko napred, čovek koji je
zviždukao sada se razmahao rukama oko telegrafskog stuba, ćutke je radio.
Sada ga nestade u otvorenim vratima radnje.
Čarls Halovej, ni sam ne znajući zašto, pređe ulicu da gleda kako
čovek lepi plakat u neiznajmljenoj i praznoj radnji.
Čovek sada izađe na vrata sa četkom, vedricom lepka, rolnom
hartije. Njegove oči oštrog i pohlepnog sjaja ukopaše se na Haloveju. Uz
smešak, on mahnu otvorenom rukom.
Halovej je piljio.
Dlan te ruke bio je prekriven finom, crnom svilastom dlakom.
Izgledao je kao...
Ruka se čvrsto steže. Mahnu. Čovek zađe za ugao. Čarls Halovej,
zapanjen, ošinut iznenadnom letnjom vrelinom, zanjiha se, a potom okrenu
pogled praznoj radnji.
Dva stolarska nogara stajala su paralelno jedan drugom pod
usamljenom svetiljkom.
Položen preko tih nogara poput grobnice snega i kristala nalazio se
blok leda dug šest stopa. Mutno je svetlucao sopstvenim sjajem, a boja mu
je bila plavo-zelena. Beše to veliki, sveži dragulj položen u tami.
Na malom, belom plakatu sa jedne strane, pokraj prozora, pod
svetlošću lampe mogla se pročitati sledeća kaligrafska poruka:

Predstava pandemonijuma senki Kugera i Darka –

Fantočini, Cirkus marioneta i vaš Karneval sa susedne livade.
Stiže Smesta! Ovde pred vašim očima čeka vas jedna od naših mnogih
atrakcija:
NAJLEPŠA ŽENA NA SVETU!

Halovejeve oči skočiše prema posteru na unutrašnjosti prozora.

NAJLEPŠA ŽENA NA SVETU!
I nazad prema hladnom, dugom bloku leda.
Bio je to jedan od onih blokova leda kakvih se sećao sa predstava
putujućih mađioničara iz vremena dečaštva, kada bi lokalna kompanija za
proizvodnju leda dala svoj prilog u obliku parčeta zime u kome su tokom
nekih dvanaest sati ležale izložene smrznute devojke dok su ljudi gledali,
komedijaši toptali po oštrom, belom pokrivaču, nadolazeće atrakcije stizale
i odlazile, i najzad bi se blede dame pokrenule, sve prekrivene mrazom,
pošto bi ih dletom i čekićem oslobodili zadihani čarobnjaci, da ih odvedu,
nasmešene, u tamu iza zavese.
NAJLEPŠA ŽENA NA SVETU!
Pa ipak, ovaj široki komad zimskog stakla nije sadržavao ništa osim
sleđene rečne vode.
Ne. Nije bio sasvim prazan.
Halovej oseti kako mu srce zatitra tokom jednog naročitog trenutka.
Nije li unutar ogromnog zimskog dragulja počivao posebni
vakuum? zamamna praznina, produženo ništavilo koje se pružalo s kraja
na kraj leda? i nije li taj vakuum, ta praznina koja je čekala da bude
popunjena letnjim mesom, nije li bila oblikovana pomalo kao... žena?
Da.
Led. I dražesne šupljine, vodoravni tok praznine unutar leda.
Dražesno ništavilo. Izuzetni tok nevidljive sirene koji je izazivao led da je
zarobi.
Led je bio hladan.
Šupljina u ledu bila je topla.
 Želeo je da pobegne odatle.
Ali Čarls Halovej je zadugo stajao usred neobične noći, zagledan u
praznu radnju sa parom stolarskih nogara i hladnim arktičkim kovčegom
što je čekao u tami poput divovske Zvezde Indije...

Džim Najtšejd zastade na uglu između Hikorijeve i Glavne, lako

dišući, očiju nežno uperenih ka lisnatoj tami ulice Hikori.
„Vile?...”
„Ne!” Vil zastade, iznenađen sopstvenom silovitošću.
„Upravo je tamo. Peta kuća. Samo jedan minut, Vile”, molio je
Džim blago.
„Minut?...” Vil baci pogled niz ulicu.
A bila je to ulica Pozorišta.
Sve do tog leta bila je to obična ulica gde su krali breskve, šljive i
kajsije, sve u odgovarajuće vreme. Ali kasno u avgustu, dok su se kao
majmunčići pentrali u potrazi za najkiselijim jabukama, desila se ’stvar’
koja je izmenila kuće, ukus voća, čak i sam vazduh između drveća
prepunog žamora.
„Vile! čeka nas. Možda se nešto dešava!" prosikta Džim.
Možda se zaista nešto dešava. Vil proguta uz teškoću i oseti kako
ga je Džimova šaka uštinula za ruku.
Jer to više nije bila ulica jabuka, šljiva i kajsija, radilo se o toj
jednoj kući sa prozorom sa strane, a taj prozor, rekao je Džim, bio je
pozornica, sa zavesom - to jest, senkom podignutom. A u toj sobi, na toj
čudnovatoj pozornici, bili su glumci koji su toliko izgovarali misterije,
usnama uobličavali mahnite stvari, smejali se, uzdisali, mrmljali; toliko
mnogo od svega toga predstavljalo je šapat koji Vil nije razumeo.
„Samo još jedan, poslednji put, Vile.”
„Znaš ti da neće biti poslednji!”
Džimovo lice bilo je zajapureno, obrazi sjajni, oči vatra zelenog
stakla. On pomisli na onu noć dok su brali jabuke, kada je Džim iznenada
tiho kliknuo: ,,Oh, gle!”
A Vil, okačen o granu drveta, zajapuren, užasno uzbuđen, zagledan
u Pozorište, u tu naočitu pozornicu gde su ljudi, i ne znajući, mahali
košuljama iznad glave, bacali odeću na prostirače, stajali nepristojni i
mahniti poput životinja, goli, poput drhtavih konja, ruku pruženih da bi se
dirali.
Šta to rade! pomisli Vil. Zašto se smeju? Šta im je to?
Požele da se svetio ugasi.
Ali je tada čvrsto stezao iznenada klizavo drvo i gledao blistavo
prozorsko Pozorište, čuo smeh, i najzad se pustio, obamrlog stiska,
skliznuo, pao, ostao da leži ošamućen, zatim se digao u tami zagledan u
Džima, koji se i dalje držao svoje visoke grane. Džimovo lice, zajapureno,
obraza zamućenih plamom, otvorenih usta, piljilo je unutra. „Džime,
Džime, siđi!” Ali Džim nije čuo. „Džime!” A kada Džim najzad spusti
pogled, on vide Vila kao stranca ispod sebe, sa nekim čudnim zahtevom da
se ostavi života i siđe na zemlju. I zato Vil otrča, sam, razmišljajući o
mnogo čemu, ne razmišljajući ni o čemu, ne znajući o čemu da razmišlja.
„Vile, molim te...”
Vil sada pogleda u Džima, sa knjigama iz biblioteke u rukama.
„Bili smo u biblioteci, Nije li to dosta?”
Džim zavrte glavom. „Ponesi ih za mene.”
On pruži Vilu knjige i tiho ode pod šištavim, šaptavim drvećem. Tri
kuće odatle povikao je: „Vile? Znaš šta si ti? U andrak, ti si jedan matori,
tupavi, episkopalni baptista!” Onda Džima nestade.
Vil čvrsto steže knjige uz grudi. Bile su mokre od ruku. Ne osvrći
se! pomisli.
Neću! Neću!
I gledajući samo prema kući, on pođe u tom smeru. Žustro.

Na pola puta do kuće, Vil oseti senku kako teško diše za njim.
„Pozorište se zatvorilo?” reče Vil, ne osvrćući se.
Džim je dugo ćutke koračao pokraj njega, a zatim reče: „Nema
nikog kod kuće.”
„Sjajno!”
Džim pijunu. „Svaštavi baptistički propovednik, eto šta si ti!”
A iza ugla korov kotrljan skliznu kraj njih, ogromna, pamučna lopta
bledog papira koja je poskakivala da bi se zatim drhtavo pripila za
Džimove noge.
Vil dohvati papir, nasmejan, diže ga, pusti ga da se raširi. On
prestade da se smeje.
Dok su posmatrali kako bledi otpaci čegrću i lepršaju drvećem,
iznenada se slediše.
„Čekaj čas...” reče Džim lagano.
Pa su odjednom galamili, trčali, skakali. „Ne cepaj ga! Pazi!”
Papir im je treperio u rukama poput žičanog doboša.
„DOLAZI DVADESET I ČETVRTOG OKTOBRA!”
Usne su im se micale, ocrtavale seni reči složenih rokoko pismo."
„Kugerov i Darkov...”
„Karneval!”
„Dvadeset i četvrti oktobar! To je sutra!”
„Nemoguće”, reče Vil. „Svi karnevali prestaju sa radom posle
praznika rada...”
„Ma koga je briga? Hiljadu i jedno čudo! Gle! MEFISTOFELES,
GUTAČ LAVE! GOSPODIN ELEKTRIKO! ČUDOVIŠNI
MONGOLFIJA?”
„Balon”, reče Vil. „Mongolfija je balon.” „MADMOAZEL
TAROT!” čitao je Džim. „VISEĆI ČOVEK. DEMONSKA GILJOTINA!
ILUSTROVANI ČOVEK!”
„Običan tetovirani matorac.”
„Ne.” Džim dahnu toplinu na hartiju. „On je ilustrovan. Specijalan.
Gle! Prekriven čudovištima! Menažerija!” Džimove oči zaigraše. „GLE!
KOSTUR! Zar nije to sjajno, Vile? Ne Najmršaviii Čovek, nego
KOSTUR! GLE! PEŠČANA VEŠTICA! Šta je to Peščana Veštica, Vile?”
„Prljava stara ciganka...”
„Ne.” Džim odžmirka dalje, sagledavao je stvari. „Ciganka rođena
u prašini, odgajena u prašini, a jednog dana vraća se u prašinu. Evo još:
EGIPATSKI LAVIRINT OGLEDALA! POGLEDAJTE SEBE DESET
HILJADA PUTA! ZAMAK ISKUŠENJA SVETOG ANTONIJA!”
„NAJLEPŠA...” pročita Vil.
„ŽENA NA SVETU”, dovrši Džim.
Zgledaše se.
„Može li jedan karneval da ima najlepšu ženu na svetu u jednoj od
sporednih predstava, Vile?”
„Jesi li ikada video karnevalske gospođe, Džime?” „Grizli medvedi.
Ali kako to da ovaj letak tvrdi...” ,,Oh, umukni!”
„Ljutiš li se na mene, Vile?”
„Ne, nego samo - drž’ ga!”
Vetar im je oteo papir iz ruku.
 Letak polete preko drveća i dalje, idiotski skakutav, nestade.
„Ionako nije istina”, zadihano će Vil. „Karnevali ne dolaze ovako
kasno u godini. Šašavi andrak. Ko će uopšte da im dođe?”
„Ja.” Džim je tiho stajao u tami.
Ja, pomisli Vil, zagledan u sev giljotine, egipatska ogledala što
razotkrivaju harmonije svetlosti i čoveka-đavola sumporne kože što ispija
lavu poput barutnog čaja.
„Ta muzika...” promrmlja Džim. „Parne orgulje. Mora biti da
dolazi večerasl”
„Karnevali dolaze u zoru.”
„Aha, ali šta je onda sa slatkim korenom i šećernom vunom koje
smo namirisali u blizini?”
A Vil pomisli na mirise i zvukove što teku sa rekom vetra iza
sumračnih kuća, g. Tetlija dok osluškuje drvenog indijanskog prijatelja, g.
Krosetija sa usamljenom suzom, blistavom na obrazu i na berberski znak
što večno klizi u krug crvenim jezikom ni iz čega prema beskonačnosti.
Vilovi zubi zacvokotaše.
„Hajdemo kući.”
„Pa jesmo kući!” kliknu Džim iznenađeno.
Jer i ne znajući stigli su do svojih susednih kuća i sada se kretali
odvojenim prilazima.
Na svom tremu, Džim se naže i blago pozva.
„Vile. Ne ljutiš se?”
„Koji andrak, ne.”
„Nećemo da idemo do te ulice, do te kuće, Pozorišta, mesec
dana. Godinu! Kunem se.”
„Naravno, Džime, naravno.”
Stajali su sa rukama na bravama kuća, a Vil diže pogled prema
Džimovoj sobi, gde je gromobran svetlucao naspram hladnih zvezda.
Oluja je dolazila. Oluja nije dolazila.
Šta god da bude, bilo mu je drago što Džim tamo gore ima tu veliku
skalameriju.
„Noć!”
„Noć.”
Odvojena vrata im se zalupiše.
 8

Vil otvori vrata i ponovo ih zatvori. Ovaj put tiho.

„To je već bolje”, reče glas njegove majke.
Vil je video, uokviren vratima hodnika, jedino pozorište do koga
mu je sada bilo stalo, poznatu pozornicu na kojoj je sedeo otac (već stigao
kući! on i Džim mora da su trčali strašno zaobilaznim putem!) i držao
knjigu, ali je čitao praznine između redova. U stolici kraj vatre majka je
plela i hujala poput čajnika.
Želeo je da im priđe i da im ne priđe, video ih je u blizini, video ih
je u daljini. Iznenada su bili strašno mali u previše prostranoj sobi,
prevelikom gradu i isuviše ogromnom svetu. Na tom nezabravljenom
mestu delovalo je da su izloženi na milost i nemilost onome što bi moglo
upasti iz noći.
Uključujući i mene, pomisli Vil. Uključujući mene.
Iznenada ih je više voleo zato što su tako sitni nego ikada ranije,
kada su mu izgledali veliki.
Prsti njegove majke su se trzali, usta brojala, najsrećnija žena koju
je ikada video. Sećao se staklene bašte jednog zimskog dana, kada je gurao
pred sobom debelo, prašumsko lišće da nađe nežno ružičastu, lomnu ružu
uzdignutu, samotnu, usred divljine. To je bila majka, sa mirisom svežeg
mleka, zadovoljna sobom, usred ove sobe.
Srećna? Ali kako i zašto? Ovde, par stopa dalje, bio je nastojnik,
čovek iz biblioteke, stranac, bez uniforme, ali lice mu je i dalje bilo lice
čoveka srećnijeg kada je sam noću po dubokim mermernim podrumima,
kada šapće svoje sanje promajnim hodnicima.
Vil je gledao i pitao se zbog čega je ta žena toliko srećna, a taj
čovek tako tužan.
Otac mu je bio zagledan u dubine vatre, jedna ruka pružena. Napola
zaklonjena u toj ruci ležala je loptica zgužvanog papira.
Vil trepnu.
Sećao se kako je vetar nosio bledi, lepršavi letak kroz drveće. Sada
je hartija iste boje ležala zgužvana, skrivenih rokoko slova, među prstima
njegovog oca.
„Hej!”
Vil kroči u dnevnu sobu.
 U istom trenutku mati sinu osmehom koji je bio poput paljenja još
jedne vatre.
Tata se trže, pometenog izraza, kao zatečen u zlodelu.
Vil htede da kaže: „Hej, šta mislite o letku?...”
Ali tata je gurao letak duboko u tapacirung stolice.
A mati je listala knjige iz biblioteke.
,,Oh, baš su dobre, Vile!”
Pa je Vil samo stajao sa Kugerom i Darkom na jeziku i rekao:
„Au, ala smo na vetru naprosto doleteli kući. Ulice su pune hartije
koju nosi.”
Tata se nije lecnuo na to.
„Ima li novosti, tata?”
Tatina ruka i dalje je bila zabijena u bok stolice. On diže sivi,
pomalo zabrinuti, vrlo umorni pogled prema sinu:
„Kameni lav je utekao sa stepeništa biblioteke. Sada luta gradom,
traga za hrišćanima. Neće naći nijednog. Jedinu takvu držim ovde u
zarobljeništvu, a još je i dobra kuvarica.”
„Svašta”, reče mama.
Dok se peo na sprat, Vil začu ono što je napola očekivao da čuje.
Tihi uzdah rastakanja, kao da je nešto sveže bačeno u vatru. U
mislima, video je tatu kako stoji kraj kamina zagledan naniže dok se hartija
grči u pepeo:
„... KUGER... DARK... VAŠAR... VEŠTICA... ČUDA...”
Požele da se vrati i stane sa tatom, pruženih ruku, da ga zgreje
vatra.
Umesto toga polako je otišao gore da zatvori vrata svoje sobe.
Ponekad bi noću Vil naslonio uvo na zid da prisluškuje, pa ako
njegovi pričaju stvari koje su u redu, ostao bi, a ako nisu bile u redu,
okrenuo bi se. Ukoliko je bilo o vremenu, prolaženju godina, o njemu, o
gradu ili onako opšte, bez razrešenja, o načinu na koji Bog upravlja
svetom, slušao je toplo, ugodno, skriveno, jer obično je tata govorio. Nije
mogao često da priča sa tatom igde na svetu, unutra ili napolju, ali ovo je
bilo drugačije. U tatinom glasu bila je neka stvar, skakala je gore, preletala
stvari, klizila dole, laka poput ruke što klizi vazduhom nalik beloj ptici dok
ocrtava linije leta, zbog nje je uvo želelo da sluša, a oko da vidi.
A tu neobičnu stvar u tatinom glasu predstavljao je onaj zvuk koji
stvara istina kada se naglas izgovori. Zvuk istine, u divljoj, zabludeloj
zemlji gradskih, ili pak prostih seoskih laži, očaraće svakog dečaka.
Mnogim noćima Vil bi zadremao na taj način, čula bi mu postala poput
zaustavljenog časovnika davno pre no što bi taj napola pevuckavi glas
uminuo. Tatin glas bio je ponoćna škola, podučavao je tokom sati iz
neizmernih dubina, a tema je bila život.
Tako je bilo i ove noći, Vilove oči zatvorene, glava oslonjena o
hladni malter. Najpre je tatin glas, kongo bubanj, tiho bubnjao, obzorjima
daleko. Majčin glas, koristila je svoj vodeno bistri sopran u baptističkom
horu, nije pevao, pa ipak je pesmom uzvraćao odgovore. Vil je zamišljao
opruženog tatu kako govori praznoj tavanici:
„... Vil... zbog njega se osećam tako staro... čovek treba da igra
bezbol sa sinom...”
„Ne obavezno”, reče ženski glas blago. „Dobar si čovek.”
„... U zao čas. Do đavola, imao sam četrdeset kada je rođen! A ti.
Ko ti je kćerka?, govore ljudi. Bože, kada tako ležiš, misli ti se pretvore u
zbrku. Do đavola!”
Vil začu premeštanje težine kada tata sede u mraku. Kresnula je
šibica, pušila se lula. Vetar je zveketao u prozorima.
„... čovek sa plakatom ispod miške...”
„... karneval...” reče majčin glas, „... u ovako kasno doba??”
Vil požele da se okrene, ali nije mogao.
„... najlepša... žena... na svetu”, mrmljao je tatin glas. Mati se blago
nasmeja. „Znaš da nisam.”
Ne! pomisli Vil, to je sa letka! Zašto tata ne kaže!!? Zato, sam Vil
dade odgovor. Nešto se dešava. Oh,nešto se dešava!
Vil vide onaj papir kako veselo leprša drvećem, njegove reči
NAJLEPŠA ŽENA NA SVETU i groznica mu bočnu obraze. Mislio je:
Džim, ulica Pozorišta, goli ljudi na pozornici tog prozora Pozorišta, ludi
kao kineska opera, vražje otkačeno ludi kao stara kineska opera, džudo,
džiu-džicu, indijanske zagonetke, a sada i glas njegovog oca, u san utonuo,
tužan, tužniji, najtužniji, previše i previše da bi ga shvatio. I iznenada se
uplaši zato što tata nije hteo da priča o letku koji je spalio. Vil je gledao
kroz prozor. Eno! Kao maslačkovo seme! Bela hartija plesala je po
vazduhu.
„Ne”, prošapta on, „nijedan karneval ne stiže ovako kasno.
Nemoguće!” Sakrio se ispod pokrivača, upalio baterijsku lampu, otvorio
knjigu. Prva slika koju je ugledao prikazivala je preistorijskog reptila kako
lepeće noćnim nebom izgubljenim pre milion godina.
Koji andrak, pomisli, u žurbi ja sam dobio Džimovu knjigu, a on
jednu od mojih.
Ali reptil je bio baš zgodan.
 Leteći u susret snu, učini mu se da čuje oca, nespokojnog, ispod
sebe. Ulazna vrata se zalupiše. Otac se vraćao na posao, kasno noću, bez
ikakvog razloga, u susret metlama, ili knjigama, tamo u centru grada, sve
dalje... sve dalje...
A majka je spavala, zadovoljna, i ne znajući da ga nema.

Niko drugi na svetu nije imao ime koje tako lepo klizi sa jezika.
„Džim Najtšejd. To sam ja.”
Džim je stajao sav visok, a sada je ležao sav dug u krevetu sapetom
morskom travom, kostiju lakih u mesu, mesa laganog na kostima. Knjige iz
biblioteke ležale su mu neotvorene kraj opuštene desnice.
Dok je čekao, oči su mu bile tamne poput sumraka, sa senkama pod
očima s vremena na vreme, govorila mu je majka, gotovo je umro kada je
imao tri godine i one su se sećale toga. Kosa mu je bila tamni jesenji
kesten, a vene u njegovim slepoočnicama i po čelu, u vratu, golicave po
zglavcima i nadlanicama tankih ruku sve su bile tamno plave. Bio je sav
popločan tamom, taj Džim Najtšejd, dečko koji je sve manje govorio i sve
manje se smešio kako su godine prolazile.
Nevolja sa Džimom bila je u tome što je gledao u svet i nije mogao
da skrene pogled. A ako čitav život ne skrećeš pogled, do vremena kada
napuniš trinaestu već si prikupio dvadeset godina u vešernici sveta.
Vil Halovej, e u njemu je bilo nešto mlado, što ga je teralo da gleda
malo napred, preko stvari ili u stranu. I tako je u trinaestoj ušparao samo
šest godina gledanja.
Džim je znao svaki centimetar svoje senke, mogao je da je iseče iz
katranisanog papira, da od njega izradi barjak i digne ga na motku za
zastave - njegov lični steg.
Vil se povremeno iznenađivao što vidi da ga senka nekud sledi, ali
šta je tu je.
„Džime? Jesi li budan?”
„Ćao, mama.”
Vrata su se otvorila, a sada i zatvorila. Oseti njenu težinu na
krevetu.
„Ama, Džime, ruke su ti led ledeni. Ne treba da držiš prozor širom
otvoren. Pazi na zdravlje.”
 „Aha.”
„Nemoj tako da mi govoriš ’aha’. Ne znaš ti kako je kad imaš tri
deteta, pa ti ostane samo jedno.”
„Nikada neću imati nijedno”, reče Džim.
„To samo tako kažeš.”
„Ja znam to. Ja sve znam.”
Čekala je jedan trenutak. „Šta to znaš?”
„Ne vredi praviti nove ljude. Ljudi umiru.”
Glas mu je bio vrlo smiren, tih i gotovo tužan.
„To je sve.”
„Gotovo sve. Ti si tu, Džime. Da nisi, davno bih se predala.”
„Mama.” Dugo ćutanje. „Da li se sećaš tatinog lica? Ličim li na
njega?”
„Dan kada ti odeš biće dan kada on zauvek odlazi. „Ko odlazi?”
„Ama, već i kada samo tu ležiš, Džime, ti toliko brzo trčiš. Nikada
nisam videla nekog da tako hita i dok spava. Obećaj mi, Džime. Gde god
da ideš i odakle god da se vratiš, dovedi mnogo dece. Pusti ih da jurcaju do
mile volje. Dopusti mi da ih jednog dana pokvarim.”
„Nikada neću da imam ništa što me može povrediti.”
„Hoćeš li da skupljaš kamenje, Džime? Ne, jednog dana moraš da
budeš povređen.”
„Neću.”
On je pogleda. Lice joj je nekada davno pretrpelo udarac. Modrice
oko očiju nikada nisu nestale.
„Živećeš i trpećeš povrede”, reče ona u tami. „Ali kada kucne čas,
reci mi. Kaži zbogom. Inače te možda neću pustiti. Zar ne bi to bilo
grozno, da te tako čvrsto stisnem?”
Ona se naglo diže i ode da spusti prozor.
„Zbog čega vi dečaci volite prozore širom otvorene?”
„Vrela krv.”
„Vrela krv.” Stajala je, sama. „To je priča svih naših patnji. I ne
pitaj zašto.”
Vrata se zatvoriše.
Džim, sam, diže prozor i naže se u apsolutno čistu noć.
Olujo, pomisli on, jesi li tamo?
Da.
Oseti... tamo prema zapadu... pravi rasturač, juri sve bliže!
Senka gromobrana počivala je na prolazu ispod njega.
On usisa hladni vazduh, ispusti ogromni dah vreline.
 Zašto, pomisli on, zašto da se ne popnem, skinem taj gromobran,
bacim ga?
Pa da onda vidim šta biva.
Da.
Pa da onda vidim šta biva!

10

Upravo posle ponoći.

Povlačenje koraka.
Praznom ulicom stizao je prodavac gromobrana, gotovo prazna
kožna torba njihala mu se u ruci-bezbol palici, lice opušteno. On zađe za
ugao i stade.
Papirasto meki, beli noćni leptiri kuckali su o prozor prazne radnje,
virili unutra.
A u prozoru, poput velikog mrtvačkog kovčega od stakla zvezdane
boje, nasađen na dva nogara počivao je komad leda Aljaske snežne
kompanije, istesan u veličini dovoljnoj da sine u prstenu džina.
A zatvorena u tom ledu bila je najlepša žena na svetu.
Osmeh prodavca gromobrana izblede.
U snolikoj hladnoći leda poput nekoga palog i usnulog u
hiljadugodišnjim snežnim lavinama, večno mlada, ležala je ta žena.
Bila je lepa poput današnjeg jutra, sveža poput sutrašnjeg cveća,
dražesna kao sve devojke kada čovek sklopi oči i zgrabi je, u savršenstvu
rezbarenog dragulja, na ljusci svojih kapaka.
Prodavac gromobrana priseti se da udahne.
Jednom davno, dok je putovao među mermerom Rima i Florence,
video je ženu poput ove, držanu u kamenu umesto ledu. Jednom, dok je
lutao po Luvru, otkrio je ženu poput ove, zapljusnutu letnjim bojama i
ostavljenu na platnu. Jednom, kao dečak, dok se smucao po prohladnim
kavernama iza bioskopskog platna u potrazi za slobodnim mestom, bacio
je pogled naviše i tamo video kako se poput kule uzdiže i preplavlja
opčinjeno, tamno platno, žensko lice kakvo nikada nije video, tolike
veličine i lepote, sagrađeno od mlečnih kostiju i mesečeve puti, kao da će
ga slediti tamo iza pozornice, zasenjenog pokretima njenih usana, ptičjim
lepetom njenih očiju, snežno belim samrtnim drhtajima svetlosti sa njenih
obraza.
 Tako su i iz drugih godina iskakale slike, tekle i nalazile novo
oživotvorenje ovde, unutar leda.
Kakve joj je boje bila kosa? Bila je plava do izbledelosti i mogla je
poprimiti bilo koju boju jednom kada se oslobodi hladnoće.
Koliko je bila visoka?
Prizma leda možda joj je prilično uvećavala stas ili ju je smanjivala
kada se pokrenete evo ovako ili onako pred praznom radnjom, prozorom,
noćno mekim, kuckavo lupkavim, večno dodirujućim, nežno opipavajućim
leptiricama.
Nije bitno.
Jer pre svega - uzdrhta prodavac gromobrana - on je znao jednu
izuzetnu stvar.
Ukoliko joj se nekim čudom kapci otvore unutar tog safira i ona ga
pogleda, znao je koje bi joj boje bile oči.
Znao je koje bi joj boje bile oči.
Kada bi neko ušao u tu samotnu noćnu radnju...
Kada bi neko metnuo ruku, toplina te ruke bi... šta?
Istopila led.
Prodavac gromobrana stajao je tu jedan dugi trenutak, čvrsto
stisnutih očiju.
On ispusti dah.
Bio mu je topao poput leta na zubima.
Ruka mu dodirnu vrata radnje. Ova se otvoriše. Hladni, arktički
vazduh dunu oko njega. On kroči unutra.
Vrata se zatvoriše.
Bele pahulje leptirica kuckale su po prozoru.

11

A onda ponoć, pa su gradski satovi otkucavali u susret jednom

času, zatim dva, pa tri duboko prema jutru, a titraju ogromnih časovnika
stresali su prah sa starih igračaka na visokim tavanima, ljuspali srebro sa
starih ogledala na još višim tavanima i komešali snove o časovnicima po
krevetima u kojima su spavala deca.
Vil ih je čuo.
Prigušeno u prerijskim krajevima, brektanje motora, lagano
praćenje, zmajevitu vuču voza.
 Vil sede u krevetu.
Preko puta, poput slike u ogledalu, i Džim ustade.
Parne orgulje počeše da sviraju oh tako tiho, da jadikuju za sebe,
milion milja daleko.
Jednim jedinim pokretom Vil se naže kroz prozor, kao i Džim. Bez
reči gledali su preko treptavih talasa krošnji.
Sobe su im bile visoko, kao što sobe dečaka i treba da budu. Sa tih
prozorskih visova mogli su da ispaljuju salve iz artiljerije svojih pogleda
daleko iza biblioteke, gradske većnice, skladišta, stočnih zgrada, imanja
prema praznoj preriji!
Tamo, na rubu sveta, pružao se dražesnu puževski odsjaj železničke
pruge, mahao prema zvezdama divljim gestikuliranjem semafora boje
limuna ili trešnje.
Tamo, na kraju zemlje, dizalo se perce pare poput prvog oblaka
nadolazeće oluje.
Pojavio se i sam voz, deo po deo, motor, vagon za ugalj, pa brojni i
prebrojani, dremežom i snom ispunjeni vagoni, koji su sledili poput svitaca
iskričavi grgot, napevanje, sanjivo rikanje jesenjeg ognjišta. Paklene vatre
zapljuskivale su preneražene pragove. Čak i sa te daleke osmatračke tačke,
mogao si zamisliti ljude bizonski nabijenih ručerda kako trpaju lopate
crnog meteorskog otpada ugljevlja u otvorene kotlove parnjače.
Parnjače!
Oba dečaka nestadoše, vratiše se da dignu dvoglede. „Parnjača!”
„Građanski rat! Nema takvih lokomotiva još od 1900!” „Ostatak
voza,sve je tako staro!”
„Barjaci! Kavezi! To je karneval!”
Osluškivali su. Najpre se Vilu učini da čuje vazduh kako mu zviždi
u nozdrvama. Ali ne - bili su to voz i uzdasi, plač parnih orgulja na tom
vozu.
„Zvuči kao crkvena muzika!”
„Do đavola. Zašto bi karneval svirao crkvenu muziku?” „Ne govori
”do đavola”, prosikta Vil.
„Do đavola.” Džim se opako naže van. „Štedeo sam se čitav dan.
Sada svi spavaju i zato - do đavola!”
Muzika im je lutala do prozora. Na Vilovim rukama digoše se trnci
veliki poput čirića.
„To jeste crkvena muzika. Izmenjena.”
„Hri-iste, smrzoh se, hajde da gledamo kako dižu šator.”
,,U tri izjutra?”
 „U tri izjutra.”
Na trenutak, Vil je gledao kako Džim pleše sa preke strane,
raspasane košulje, navlači pantalone, dok daleko u zemlji noći dahće,
brekće taj pogrebni voz, sa vagonima crnih perjanica, kavezima boje
slatkog korena, čađavim parnim orguljama što čangrljaju, odzvanjaju sa tri
različite himne umešane u jednu i izgubljene, a možda svega toga uopšte
nije ni bilo.
„Evo ide ništa!”
Džim spuznu niz oluk svoje kuće prema usnulim livadama.
„Džime! Čekaj!”
Vil ulete u svoju odeću.
„Džime, nemoj sam!”
I pođe za njim.

12

Ponekad vidiš papirnog zmaja tako visokog, tako pametnog da

gotovo poznaje vetrove. Putuje, zatim odabere da sleti na jednoj tački i
nijednoj drugoj i nema veze kako ga cimaš, vučeš ovim ili onim putem,
naprosto će da otkine konac, da potraži mesto za počivanje i da te dovede,
okrvavljenih usta, trkom.
„Džime! Čekaj me!”
Tako je sada Džim bio zmaj, divlje, zamršeno pletivo, i kakva god
mudrost da ga je odnosila od Vila, ovaj je mogao samo da trči, vezan za
zemlju, za njim, tako visokim, tamno ćutljivim i odjednom stranim.
„Džime, evo me, stižem!”
A u trku, Vil pomisli, bre, opet ista stara stvar. Ja pričam. Džim trči.
Ja nakrivim kamen, Džim dograbi hladno đubre ispod kamena i - pljes! Ja
se penjem na bregove. Džim galamom otkida crkvene zvonike. Ja imam
račun u banci. Džim ima kosu na glavi, poklik u ustima, košulju na leđima
i teniske patike na nogama. Kako to da mislim da je on bogatiji. Zato što,
pomisli Vil, ja sedim na kamenu po suncu, a Džim pušta da mu mesečina
bocka dlačice po rukama i igra sa skočižabama. Ja uzgajam krave, Džim
kroti gila čudovišta. Budalo! vičem na Džima. Kukavico! viče on nazad. I
tako - idemo!
Pa su trčali iz grada, preko polja i oboje se sledili pod mostom sa
mesecom spremnim za bregovima i livadama uzdrhtalim od krzna rose.
 Vam!
Karnevalski voz grmeo je mostom. Parne orgulje su naricale.
„Niko ne svira na njima!” Džim je piljio naviše.
„Džim, ne zezaj se!”
„Majke mi, gle!”
Sve dalje i dalje, cevi parnih orgulja titrale su zvezdanim
eksplozijama, ali niko nije sedeo za visokom klavijaturom. Muziku je
stvarao vetar, ubacivao vazduh pun ledene vode u cevi.
Dečaci potrčaše. Voz je skretao, treštao svojim podmorskim
zagrobnim zvonom, utonulim, zarđalim, obraslim zelenom mahovinom,
zvonio, zvonio. Onda zviždaljka parnjače suknu velikim oblakom pare, a
Vil ulete u ledeno biserje.
Kasno noću Džim je slušao - koliko često? - zviždaljke lokomotiva
dok izbacuju mlazeve pare na rubu sna, očajne, samotne i uvek daleke,
koliko god blizu da priđu. Ponekad se budio da pronađe suze na obrazima,
pitao se zašto, ležao na leđima, osluškivao i mislio, Da! od njih mi se
plače, od njih što idu na istok, idu na zapad, vozova tako dalekih u
dubinama polja da se dave u plimama sna što beže iz grada.
Ti vozovi i njihovi turobni zvuci bili su zauvek izgubljeni među
stanicama, nisu pamtili gde su bili. nisu ni nagađali kuda bi mogli da pođu,
izdahnuli bi poslednji bledi dah nad obzorjem i nestali. Tako je bilo sa
svim vozovima, oduvek.
Ali zviždaljka ovog voza!
U njoj su bila prikupljena naricanja čitavog jednog života iz drugih
noći u drugim usnulim godinama; zavijanje pasa opčinjenih mesecom,
curkanje ledenih vetrova - reka kroz januarske prozore od koga se krv
ledila, plač hiljada vatrogasnih sirena, ili još gore! odbegii komadi daha,
pobuna milijarde ljudi mrtvih ili na samrti, koji nisu želeli da umru,
njihovo ječanje, njihovi uzdasi, prosuti preko zemlje!
Suze grunuše na Vilove oči. Sagao se. Klekao. Pretvarao se da
vezuje pertlu.
Ali onda vide kako Džim stavlja ruke preko svojih ušiju, i njegove
oči bile su mokre. Zviždaljka vrisnu. Džim vrisnu na taj vrisak. Zviždaljka
kriknu. Vil kliknu na taj krik.
Onda milijardu glasova uminu, u trenutku, kao da je voz u ognjenoj
oluji iskočio sa lica zemlje.
Voz je blago plutao dalje, klizio niz bregove, crni baijaci su
lepršali, crni konfeti izgubljeni na sopstvenom mučno slatkom šećernom
vetru, dečaci su ga gonili, vazduh je bio tako hladan da su jeli sladoled sa
svakim dahom.
Uspeli su se na poslednji uspon da pogledaju naniže.
„Au”, prošapta Džim.
Voz se odšunjao u Rolfovu mesečevu livadu, tako nazvanu zbog
toga što su parovi iz grada dolazili da vide mesec kako se diže iznad zemlje
tako široke, tako duge da je delovala kao more usred kopna, ispunjeno
travom na proleće, senom u kasno leto ili snegom zimi, bilo je lepo šetati
po njenoj krckavoj obali sa mesecom koji izlazi da bi titrao u njenim
plimama.
Dakle, karnevalski voz sada se skupio tamo u jesenjoj travi na
staroj pruzi pokraj šume, a dečaci dopuzaše i legoše pod grmom, čekajući.
„Tako je tiho”, prošapta Vil.
Voz je naprosto stajao usred sušnog jesenjeg polja, nikoga nije bilo
u lokomotivi, nikoga na tenderu, nikoga ni u jednom vagonu, svi vagoni
cmeli su se pod mesecom, samo slabašni zvuci hlađenja njihovog metala,
kuckanje na šinama
„Psst”, reče Džim. „Osećam kako se kreću tamo unutra.”
Vil oseti kako mu se trnci po telu umnožavaju na hiljade.
„Misliš da im smeta što ih gledamo?”
„Možda”, reče Džim veselo.
„Čemu onda bučne parne orgulje?”
„Kada otkrijem”, nasmeši se Džim, „reći ću ti. Gle”
Šapat.
Kao da je izdahnuo sebe pravo sa neba, ogromni, poput mahovine
zeleni balon dotače mesec.
Lebdeo je na dvesta stopa visine i daljine, nemo jahao na vetru.
„Korpa pod balonom, neko je u njoj!”
Ali onda neki visoki čovek kroči sa platforme vagona poput
kapetana što oprobava plime tog mora unutar kopna. Potpuno tamno odelo,
lica u senci, otišao je do središta livade, košulje crne kao i ruke u
rukavicama koje je sada ispružio ka nebu.
On mahnu, jedan jedini put.
A voz ožive.
Najpre se glava digla u jednom prozoru, zatim ruka, onda još jedna
glava, poput utke u pozorištu marioneta. Odjednom su dva čoveka u crnom
nosila tamnu motku za šatru preko siktave trave.
Tišina natera Vila da ustukne, dok se Džim nagao napred, očiju
blistavih od meseca.
Karneval bi trebalo da je sav sačinjen od režanja, rike, kao kada se
balvani naslažu, uvežu, zakotrljaju i stanu da se sudaraju, silnih eksplozija
lavlje prašine, ljudi usplamtelih od radne mahnitosti, klimavih lampiona,
razigranih konjskih ulara, motora i slonova u punom stampedu kroz kiše
znoja, dok zebre njište i stresaju se poput kaveza zarobljenog u kavezu.
Ali ovo je bilo poput starih filmova, nemo pozorište opsednuto
crno-belim duhovima, srebrna usta otvaraju se da puste mesečinu da se
izvija napolje, pokreti u tišini tako napregnutoj da možeš da čuješ kako ti
vetar prebira po kosi na obrazima.
Još senki pohita iz voza, prolazile su kraj životinjskih kaveza gde je
tama vrebala neosvetljenim očima, a parne orgulje stajale su neme, izuzev
najnečujnijeg, idiotskog zvuka koji je povetarac lutajući svirao po cevima.
Gospodar prstena stajao je u središtu zemlje. Balon je poput
ogromnog, buđavog, zelenog sira stajao nepokretan na nebu. A onda - dođe
tama.
Poslednja stvar koju je Vil video kada oblaci pokriše mesec bio je
balon koji se sunovraćuje nadole
U noći on oseti kako ljudi hitaju za nevidljivim poslovima. Osećao
je kako se balon, poput ogromnog, ugojenog pauka, igra kablovima i
motkama, propinje tapiseriju u nebo.
Oblaci se podigoše. Balon se pokrenu naviše.
Na livadi je stajao kostur osnovnih motki nosača i žica glavne šatre
i čekao na platnenu kožu.
Još oblaka slilo se preko belog meseca. Bačen u senku, Vil uzdrhta.
Čuo je kako Džim puzi napred, uhvatio ga za članak, osetio kako se
ukočio.
„Čekaj!” reče Vil. „Donose platno!”
„Ne”, reče Džim. ,,Oh, ne...”
Jer nekako, umesto toga, obojica su znali, žice obešene o motke u
visini hvatale su hitre oblake, trgale ih sa vetra u trakama koje je zašivala i
pribadala neka ogromna, čudovišna senka, pravila platno i još više platna
dok je šator poprimao oblik. Najzad se začu bistri zvuk lepeta ogromnih
zastava.
Kretanje se prekide. Tama unutar tame bila je mirna.
Vil je ležao, sklopljenih očiju i osluškivao udaranje silnih, uljasto
crnih krila kao da je divovska, drevna ptica uz lepet sletela na tlo da poživi,
nadiše se, preživi na noćnoj livadi.
Vetar razgoni oblake.
Balona nije bilo.
Šatori su se nabirali na motkama poput crne kiše.
 Iznenada se činilo da je do grada jako daleko.
Vil instinktivno baci pogled iza sebe.
Ništa osim trave i šapata.
Lagano je vratio pogled na neme, mračne, naizgled prazne šatore.
„Ne dopada mi se ovo”, reče on.
Džim nije mogao da odvoji oči.
„Aha”, prošapta. „Aha.”
Vil ustade. Džim je ležao na zemlji.
„Džime!” reče Vil.
Džim trže glavu kao posle šamara. Našao se na kolenima, zanjihao
se naviše. Telo mu se okrenulo, ali oči su mu bile prikovane za te crne
barjake, ogromne reklamne panoe što su se rojili od nenaslućenih krila,
rogova i demonskih osmeha.
Neka ptica kriknu.
Džim poskoči. Džim siknu.
Senke oblaka panično ih poteraše preko brda do na kraj grada.
Odatle, dvojica dečaka trčali su sami.

13

Hladni vazduh duvao je kroz širom otvoreni prozor biblioteke.

Čarls Halovej dugo je stajao tamo.
Sada, napregnu se on.
Ulicom pod njim hitale su dve senke, dva dečaka nad njima
usaglašavala su korake sa senkama. Tiho su pečatili noćni vazduh
koracima.
„Džime!” kliknu starac. „Vile!”
Ali ne naglas.
Dečaci odoše kući.
Čarls Halovej zagleda se prema poljima.
Dok je lutao sam po biblioteci, puštao metlu da mu govori stvari
koje niko drugi nije mogao čuti, začuo je zvižduk i neskladnu himnu
parnih orgulja.
„Tri”, reče on sada poluglasno. „Tri izjutra...”
Na livadi, šatori, karneval, čekali su. Čekali nekoga, nešto da kroči
na travnate talase. Ogromni šatori nadimali su se poput mehurova. Tiho su
ispuštali dah koji je vonjao na drevne, žute zveri.
 Ali samo je mesec gledao na njih, u praznu tminu, duboke pećine.
Napolju, noćne zveri visile su usred trka na vrteški. Iza njih počivali su
nebrojeni hvati lavirinta ogledala koji je pružao utočište višestrukim
nizovima praznih taština, talas za talasom, mirnih, spokojnih, srebrnastih
od starosti, izbelelih od vremena. Svaka senka na ulazu mogla je izazvati
titraje boja užasa, razotkriti duboko sahranjene mesece.
Kada bi tu stao čovek, da li bi video sebe odmotanog milijardu
puta, do večnosti? Bi li ga milijardu slika pogledalo, svako lice, lice za
njim i lice za njim staro, starije, najstarije? Da li bi otkrio sebe rasutog u
prah tamo u dubini, umesto pedesetogodišnjaka šezdesetogodišnjak,
umesto šezdesetogodišnjaka sedamdesetogodišnjak, umesto
sedamdesetogodišnjaka osamdesetogodišniak, devedesetogodišnjak,
devedeset i devetogodišnjak?
Lavirint nije postavljao pitanja.
Lavirint nije govorio.
Naprosto je stajao i čekao, poput velikog arktičkog ledenog brega.
„Tri izjutra...”
Čarls Halovej se sledi. Koža mu iznenada postade koža guštera.
Stomak mu se ispuni krvlju pretvorenom u rđu. Usta su mu imala ukus
noćne memle.
Pa ipak, nije mogao da se okrene od prozora biblioteke.
U daljini, nešto je blistalo na livadi.
Bila je to mesečina, odražena na velikim staklenim površinama.
Možda je svetlost nešto saopštavala, možda je govorila šifrovano.
Idem tamo, pomisli Čarls Halovej, ne idem tamo.
Dopada mi se, pomisli on, ne dopada mi se.
Trenutak kasnije, vrata biblioteke se zalupiše.
Na putu kući prošao je kraj praznog izloga radnje.
Unutra su stajala dva napuštena nogara.
Između njih bila je lokva vode. U vodi je plivalo nekoliko komada
leda. U ledo je bilo nekoliko dugih vlasi kose.
Čarls Halovej vide, ali odabra da ne vidi. Okrenuo se i nestao. Ulica
je uskoro bila prazna poput izloga gvožđarske radnje.
Daleko, na livadi, senke su titrale u lavirintu ogledala, kao da su
tamo zarobljeni delovi nečijeg života, još nerođenog, i čekaju da budu
proživljeni.
I tako je lavirint čekao, hladnog pogleda spremnog, da makar ptica
dođe da pogleda, da vidi i odleti krešteći.
Ali nije bilo ptica.
 14

„Tri”, reče glas.

Vil je slušao, hladan, ali sve topliji, zadovoljan što je u krevetu sa
krovom nad glavom, podom pod nogama, zidom i vratima između njega i
previše izlaganja, previše slobode, previše svetlosti.
„Tri...”
Glas oca, sada kod kuće, na hodniku, govorio je sam sa sobom.
„Tri...”
Ama, pomisli Vil, tada je stigao voz. Da li je tata video, čuo, pratio?
Ne, nije smeo! zguri se Vil. Zašto ne? On zadrhta. Čega se plašio?
Karnevala koji uleće poput crnog stampeda olujnih talasa sa obale
na drugoj strani? Od toga što on, Džim i tata znaju, a usnuli grad ne zna, da
li je to to?
Da, zakopa se Vil duboko. Da...
„Tri...”
Tri izjutra, pomisli Čarls Halovej, sedeći na rubu kreveta.
Zašto je voz došao u to vreme?
Jer, pomisli on, poseban je to čas. Žene se tada nikada ne bude, zar
ne? Spavaju snom beba i dece. Ali sredovečni ljudi? Znaju oni taj čas
predobro. Oh, bože, ponoć nije tako loša, probudiš se pa nastaviš da
spavaš, nije loše ni u jedan ili dva, malo se preturaš, ali ponovo zaspiš. Pet
ili šest izjutra, ima još nade, jer zora je odmah iza obzoija. Ali tri, Hriste,
tri posle ponoći! Doktori kažu da je telo tada u oseci. Duša je van njega.
Krv lagano kola. Bliže smrti od svega izuzev samrti. San je delić smrti, ali
biti budan u tri izjutra, širom otvorenih očiju, to ti je živa smrt! Sanjaš
otvorenih očiju. Bože, kada bi samo imao snage da se digneš, pobio bi
polovinu snova jednim tanetom! Ali ne, ležiš priboden za duboko dno
bunara koji je sav izgoreo i sasušen. Mesec se dokotrlja da te pogleda tamo
dole svojim idiotskim licem. Zalazak sunca bio je davno, dalek je put do
zore, i zato prizivaš sve budalaste stvari svoga života, glupe, dražesne
stvari koje si radio sa ljudima koje si toliko dobro znao i koji su sada toliko
mrtvi - a zar nije istina, nije li negde čitao, da više ljudi umire po
bolnicama u tri izjutra nego u ma koje drugo vreme?...
Prekini! kriknu nemo.
„Čarli?” reče mu žena u snu.
 Lagano je skinuo drugu cipelu.
Žena mu se smešila u snu.
Zašto?
Besmrtna je. Ima sina.
To je i tvoj sin!
Ali koji otac ikada zaista veruje u to? Ne nosi breme, ne oseća bol.
Koji čovek, poput žena, leže u tami i diže se sa detetom? Ta blaga,
nasmešena stvorenja sopstvenici su dobre tajne. Oh, kakvi su neobični,
divni časovnici žene. U sebi gnezde Vreme. Imaju put koja se čvrsto drži i
vezuje večnost. Žive unutar dara, poznaju moć, prihvataju je i nije im
potrebno ni da je pomenu. Čemu govor o Vremenu kada ti jesi Vreme i
oblikuješ univerzalne trenutke dok prolaze u toplinu i pokret? Kako
muškarci zavide i često osećaju mržnju prema tim toplim časovnicima, tim
suprugama, koje znaju da će živeti večno. I šta onda radimo? Mi muškarci
postajemo užasno zli, jer ne možemo da zadržimo u svetu ni sebe, niti išta
drugo. Slepi smo za neprekidnost, sve se raspada, ruši, topi, zaustavlja,
truli ili beži. I tako, budući da ne možemo da oblikujemo vreme, šta to
ostavlja muškarcima? Nesanicu. Bdenje.
Tri posle ponoći. To nam je nagrada. Tri izjutra. Ponoć duše. Plima
se povlači, duša slabi. A voz stiže u času očaja... zašto?
„Čarli?...”
Ruka njegove žene pođe prema njegovoj.
„Jesi li... dobro... Čarli?”
Ponovo je usnula.
Nije odgovorio.
Nije umeo da joj kaže kako je.

15

Sunce se diže žuto kao limun.

Nebo je okruglo i plavo.
Ptice su zaplitale vazduhom pesmu bistrih voda. Vil i Džim
nagnuše se kroz prozore.
Ništa se nije izmenilo.
Izuzev pogleda u Džimovim očima.
„Prošle noći...” reče Vil. „Da li se desilo ili nije?” Obojica su piljili
prema dalekim livadama.
 Vazduh je bio sladak poput sirupa. Nigde nisu mogli da nađu senke,
čak ni pod drvećem.
„Šest minuta!” kliknu Džim.
.Pet!”
Četiri minuta potom, dok su im se kukuruzne pahuljice mućkale u
trbusima, drobili su lišće u finu crvenu prašinu na izlazu iz grada,
Uz divlji titraj daha, digoše oči sa zemlje kojim su hodali.
A karneval je bio tu.
Jer šatori su bili žuti poput sunca, bakarni poput žitnih polja pre
nekoliko nedelja. Zastave i barjaci sjajni poput drozdova lepršali su nad
platnima lavlje boje. Sa kioska ofarbanih bojama šećerne vune vetar su
plavili fini subotnji mirisi šunke sa jajima, viršli i palačinki. Na sve strane
trčali su dečaci. Na sve strane sledili su ih sanjivi očevi.
„Pa to je samo običan stari karneval”, reče Vil.
„Malo sutra”, reče Džim. „Nismo bili slepi noćas. Hajde!”
Odlučno su gazili stotinu jardi, pravo i sve dublje po prolazu luna
parka. A što su dublje zalazili, sve je očiglednije bilo da neće zateći
noćničke senke balona mačjih koraka dok se čudnovate šatre napinju poput
olujnih oblaka. Umesto toga, iz blizine, karneval je sav bio orošena užad,
umoljčana platna, kišom isprane i suncem izbeljene šljokice. Slike sa
reklamama za sporedne predstave visile su sa motki poput tužnih albatrosa,
lepršale su i ispuštale pahulje prastare boje, drhtale i istovremeno otkrivale
čuda neviđena mršavog čoveka, debelog čoveka, čoveka-igle, tetoviranog
čoveka, hula plesačice...
Hodali su dalje, ali nisu otkrili tajanstvene ponoćne sfere opakog
gasa vezane tajanstvenim orijentalnim čvorovima za bodeže zarivene u
mračnu zemlju, niti vratare-manijake posvećene jezivim osvetama. Parne
orgulje pored biletarnice niti su vrištale vapeći za smrću, niti pevušile
idiotske pesmice za svoj groš. Voz? Odvučen na slepi kolosek u sve
toplijoj travi, bio je star, da, i čvrsto zavaren rđom, ali delovao je poput
titanskog magneta koji se sakupio sam od sebe sa kosturnica lokomotiva
širom tri kontinenta, nagomilao sve te poluge, zamajce, dimnjake i
polovne, drugorazredne košmare. Nije ocrtavao crnu i zagrobnu siluetu.
Samo je tražio dozvolu da leži mrtav u jesenjem senu, a gomila iznurene
pare i gvozdenog baruta odlazila je sa vetrom.
„Džime! Vile!”
Stizala je mis Foli, njihova učiteljica iz sedmog razreda, posred
glavnog prolaza, sva pretvorena u osmeh.
„Dečaci”, reče ona, „šta se desilo? Izgledate kao da ste nešto
izgubili.”
„Ovaj”, reče Vil, „prošle noći, jeste li čuli one parne orgulje...”
„Parne orgulje? Ne...”
„Zbog čega ste onda ovde tako rano, mis Foli?” upita Džim.
„Volim karnevale”, reče mis Foli, ženica izgubljena negde u sivim
pedesetim, smešeći se na sve strane. „Kupiću viršle, pa jedite dok tražim
svog budalastog nećaka. Jeste
li ga videli?”
„Nećaka?”
„Robert. Ostaće kod mene par nedelja. Otac je umro, majka bolesna
u Viskonsinu. Primila sam ga kod sebe. Otrčao je ovamo negde rano danas.
Rekao je da ćemo se videti. Ali, znate vi dečake! Au, što izgledate
mračno.” Gurnula im je hranu. „Jedite! Razveselite se! Ture počinju za
deset minuta. U međuvremenu, mislim da ću malo da prošpijuniram onaj
lavirint ogledala, pa ću...”
„Ne”, reče Vil.
„Šta ne?” upita mis Foli.
„Ne u lavirint ogledala”, proguta Vil. Piljio je u nebrojene hvate
odraza. Tamo nikada ne bi potonuo skroz do dna. Bilo je to poput zime
koja se visoko uzdiže, spremna da vas ubije jednim jedinim pogledom.
„Mis Foli”, reče on najzad i zapanji se što čuje svoja usta da to govore,
„nemojte ići tamo.”
„Zašto da ne?”
Džim se začkilji, oduševljen, u Vilovo lice. „Aha, reci nam. Zašto
da ne?”
„Ljudi se gube”, reče Vil posramljeno.
„Utoliko pre. Robert možda luta, izgubljen, i neće moći da nađe put
dok ga ne uhvatim za uvo...”
„Nikada ne znate...” Vil nije mogao da skine oči sa miliona milja
slepe trave, „... šta tamo unutra možda pliva...”
„Pliva!” Mis Foli se nasmeje. „Što imaš divnu maštu, Vili. Ovaj,
tako je, ali ja sam stara ribetina. I tako...”
„Mis Foli!”
Mis Foli mahnu, naže se, napravi korak i nestade u okeanu
ogledala. Gledali su dok se spuštala, lutala, tonula sve dublje, dublje i
konačno se rastočila, siva među srebrom.
Džim dograbi Vila. „Šta ti sve to znači?”
„Bre, Džime, pa zbog ogledala! Ona su jedina stvar koja mi se ne
dopada. Hoću da kažem, ona su jedina stvar kao sinoć.”
 ,,Au, tebe je baš uhvatilo sunce”, frknu Džim. „Taj lavirint je...”
Glas mu se prekide. On onjuši hladni vazduh koji je duvao odatle, između
visokih odraza, kao iz hladnjače.
„Džime? Šta si hteo da kažeš?”
Ali Džim ne reče ništa. Posle dužeg vremena položio je ruku na
zadnju stranu vrata. „Stvarno to radi!” kliknu on u blagom zaprepašćenju.
„Šta radi?”
„Kosa! Čitam to čitavog života. U strašnim pričama, diže se na
glavi! Moja to radi - sada!”
„Bre, Džime. I moja!”
Stajali su kao začarani, sa ugodnim, hladnim trncima po vratovima i
iznenada nakostrešenim dlačicama skalpova.
Svetlost i senka su cvetali.
Videli su dve, četiri, tuce mis Foli kako tumaraju po lavirintu
ogledala.
Nisu znali koja je prava, pa su mahnuli svima.
Ali nijedna mis Foli nije ih videla, niti im uzvratila mahanje. Slepo
je koračala. Slepo je kuckala noktima hladno staklo.
„Mis Foli!”
Njene oči, razrogačene kao posle eksplozije fotografskog praha,
bile su bele i neprozirne kao na statui. Duboko pod staklom, mrmljala je.
Jecala. Sada je plakala. Sada je vikala. Sada je urlala. Udarala je o staklo
glavom, taktovima, pijano se zanosila poput zaslepljene leptiriće, krivila
ruke kao kandže. ,,Oh, Bože! Upomoć!” zapomagala je. „Upomoć, oh,
Bože!”
Džim i Vil videše u ogledalima sopstvena lica, bleda, sopstvene oči,
razrogačene, kada zaroniše.
„Mis Foli, ovamo!” Džimovo čelo je prskalo od naprezanja.
„Ovuda!” Ali Vil je pronalazio samo hladno staklo.
Ruka izlete iz praznine. Ruka starice, dok tone poslednji put.
Grabila je bilo šta da bi se spasla. To bilo šta bio je Vil. Ona ga povuče
ispod površine.
„Vile!”
„Džime! Džime!”
I Džim ga zadrža, a on zadrža nju i iščupa je iz neme navale
ogledala koja su stizala i stizala iz beskrajnih mora očajanja.
Kročiše na svetio dana.
Mis Foli, sa rukom na udarenom obrazu, mrmljala je, bulaznila,
zatim se na kratko nasmejala, potom jeknula, obrisala oči.
 „Hvala vam, Vile, Džime, oh, hvala vam. Udavila bih se!” Hoću da
kažem... oh, Vile, bio si u pravu! Moj Bože, jeste li je videli, izgubila se,
udavila tamo unutra, jadna devojčica! oh, jadna, izgubljena, slatka... spasite
je, oh, moramo da je spasemo!"
„Mis Foli, au, to boli!” Vil joj čvrsto odgurnu pesnicu da mu ne
steže meso ruke. „Nikoga tamo nema.”
„Videla sam je! Molim vas! Pogledajte! Spasite je!”
Vil skoči do ulaza u lavirint i zastade. Vratar na biletarnici uputi mu
besposleni, prezrivi pogled. Vil se povuče do mis Foli.
„Kunem se, niko nije ušao posle vas, gđo. Sve je moja greška, ja
sam se našalio o vodi, mora da ste se zbunili, izgubili i uplašili...”
Ali ako je i čula, samo je nastavila da grize nadlanicu, njen glas bio
je glas nekoga ko je izašao iz mora kada je već izgubio sav vazduh, posle
dugog, jezivog vremena u dubinama, bez nade da će živeti, a sada je
slobodan.
„Nestala? Na dnu je! Jadna devojčica. Poznajem je. ’Poznajem te!
rekoh kada sam je prvi put videla pre koji minut. Mahnula sam, ona je
mahnula. ’Zdravo!’ Potrčala sam! - bang! Pala sam. Ona je pala. Njih tuce,
hiljadu je palo. ’Čekaj!’ rekoh. Oh, tako je dobro izgledala, tako dražesno,
tako mlado. Ali to me je uplašilo. ’Šta radiš ovde?’ rekoh. ’Zašto’, učini mi
se da je rekla, ’ja sam stvarna. Ti nisi!’ Nasmejala se, duboko pod vodom.
Otrčala je u lavirint. Moramo je naći! Pre nego što...”
Mis Foli, obgrljena Viiovom rukom, uvukla je poslednji drhtavi dah
i čudnovato zamukla.
Džim je piljio duboko u ta stara ogledala i tražio ajkule koje se nisu
mogle videti.
„Mis Foli”, reče on, „kako je u stvari izgledala?”
Glas mis Foli bio je bled, ali smiren.
„Radi se o tome da je... izgledala kao ja pre mnogo, mnogo godina.
Odoh sada kući", reče ona.
„Mis Foli, mi...”
„Ne. Ostanite. Dobro sam. Zabavljajte se, dečaci. Uživajte.”
Pa je lagano otišla, sama, niz glavni prolaz.
Negde je neka divovska životinja mokrila. Amonijak je vetru u
prolazu davao zadah drevnosti.
„Odoh ja!” reče Vil.
„Vile”, reče Džim. „Ostajemo do zalaska sunca, momče, mračnog
zalaska, i ima sve da provalimo. Jesi li se uprpio?”
„Ne”, promrmlja Vil. „Ali... zar bi iko još poželeo da zaroni u taj
lavirint?”
Džim se vatreno zagleda u bezdano more, gde je sada samo čistala
svetlost gledala u sopstveni odraz, držala prazninu preko praznine i iznad
praznine pred njihovim očima.
„Niko.” Džim dopusti da mu srce dvaput kucne. „... valjda.”

16

U sumrak se desila gadna stvar.

Džim je nestao.
Preko podneva i posle podne vrištali su tokom pola vožnji, preturali
prljave boce od mleka, pogađali mete i dobijali šarene karnevalske lutke,
mirisali, osluškivali, birali put kroz jesenju gomilu što je gazila preko
lisnate piljevine.
A onda, iznenada, Džima nestade.
A Vil, ne pitajući nikoga osim sebe, u potpunosti nemo siguran,
čvrsto je koračao kroz zadocnelu gomilu dok je nebo poprimalo boju šljiva,
sve dok nije stigao do lavirinta, platio novčić, kročio unutra i samo jednom
tiho pozvao: „... Džime...”
I Džim je bio tamo, napola među hladnim staklenim plimama,
napola van njih, poput nekog napuštenog na obali mora kada mu je blizak
prijatelj daleko otplivao i pitanje je hoće li se ikada vratiti. Džim je stajao
kao da u pet minuta nije pomerio ni trepavicu, zagledan u jednu tačku,
poluotvorenih usta, čekao je da dođe sledeći talas i da mu pokaže još.
„Džime! Izlazi odatle!”
„Vile...” uzdahnu Džim. „Pusti me.”
„Koji andrak!” Jednim skokom, Vil dograbi Džima za pojas i
povuče. Teturajući se unazad, činilo se da Džim ne zna da ga neko izvlači
iz lavirinta, jer se neprestano pun strahopoštovanja bunio pred nekim
neviđenim čudom: „Oh, Vile, oh, Vili, oh, Vile, oh, Vili...”
„Džime, pošandrcao si. Vodim te kući!”
„Šta? Šta? Šta?”
Bili su na hladnom vazduhu. Sunce je sada bilo tamnije od šljiva, a
nekoliko oblaka iznad njega plamteli su zaostalim sunčevim ognjem.
Sunčev oganj plamteo je na Džimovim grozničavim obrazima, otvorenim
usnama, razrogačenim očima koje su blistale jezivim zelenim sjajem.
„Džime, šta si video unutra? Isto što i mis Foli?”
 „Šta, šta?”
„Razbiću ti nos! Hajde!” Gurao je, vukao, trzao, napola nosio tu
groznicu, tu sluđenost, tog prijatelja koji se nije opirao.
„Ne mogu da ti kažem, Vile, ne bi poverovao, ne mogu da ti kažem,
tamo unutra, oh, tamo unutra, tamo unutra...” „Umukni!” Vil ga pljesnu po
ruci. „Prestrašio si me u andrak, kao što nas je ona prestravila. Bubu mu
njegovu! Gotovo da je vreme za večeru. Matori će misliti da smo mrtvi i
sahranjeni!”
Sada su hitali, sekli cipelama jesenju travu po senom zamirisanim,
lišćem prekrivenim poljima iza šatri, Vil je piljio prema gradu, Džim je
zurio prema visokim barjacima, sve mračnijim kako se sunce skrivalo pod
zemljom. „Vile, moramo da se vratimo. Noćas...”
„Okej, vrati se sam.”
Džim stade.
„Ne bi me ti pustio samog. Uvek ćeš biti sa mnom, zar ne, Vile? Da
me štitiš?”
„Pazi kome treba zaštita.” Vil se nasmeja, a onda se nije ponovo
smejao, jer Džim ga je gledao, poslednja divlja svetlost zamirala mu je u
ustima, zadržavala mu se zarobljena u tankim šupljinama nozdrva i
iznenada duboko uvučenim očima.
„Uvek ćeš biti sa mnom, ha, Vile?”
Džim samo dahnu toplo na njega i krv mu se uskomeša starim,
poznatim odgovorima: da, da, znaš ti, da, da.
A kada su se zajedno okrenuli, sapleli su se na zveketavu, mračnu
hrpu kožne torbe.

17

Stajali su jedan trenutak nad ogromnom kožnom torbom.

Gotovo iz potaje, Vil je šutnu. Ona ispusti zvuk gvozdene utrobe.
„Ama”, reče Vil, „to pripada onom prodavcu gromobrana!”
Džim prođe rukom kroz kožna usta i izvadi metalnu polugu
pretrpanu himerama, kineskim zmajevima sa očnjacima, beonjačama i
poput mahovine zelenim oklopom na sve strane, prekrivenu krstovima i
polumesecima; svi simboli koji su širom sveta čuvali ljude, ili se bar tako
činilo, nalazili su se tamo, žuljali ruke dečaka neobičnim simbolima i
značenjima.
 „Oluja uopšte nije došla. Ali on je otišao.”
„Kuda? I zašto je ostavio torbu?”
Obojica se zagledaše prema karnevalu, gde je suton bojio platnene
valove. Senke su leđno izletale da ih progutaju. Ljudi po kolima trubili su
kućama u umornoj gunguli. Dečaci na biciklima-kosturima zvižducima su
vabili pse. Uskoro će noć posedovati prolaz, dok senke jašu na Ferisovom
točku sve više i više, da zaklone zvezde.
„Ljudi”, reče Džim, „ne ostavljaju čitav život da se vuče po zemlji.
Ovo je sve što je starac posedovao. Nešto važno...” Džim dahnu blagu
vatru, „... nateralo ga je da zaboravi. I zato je naprosto otišao i ostavio ovo
ovde.”
„Šta? Šta je toliko važno da zbog toga zaboraviš na
sve?”
„Ama...” Džim stade da proučava prijatelja, radozalo, sumrak mu je
bio na licu, „... to ti niko ne može reći. Sam pronađi. Misterije i misterije.
Prodavac oluja. Torba prodavca oluja. Ukoliko ne pogledamo sada, nikada
nećemo saznati.” "Džime, za deset minuta..."
„Jašta! Zabavni park biće u mraku. Svi kod kuće na večeri. Samo
mi, sami. Ali, zar to neće biti sjajno? Samo mi! I eto nas, ponovo
ulazimo!”
U prolazu pored lavirinta ogledala, ugledaše dve armije - milijardu
Džimova, milijardu Vilova - kako se sudaraju, tope, nestaju. A poput tih
armija nestajala je i prava armija ljudi.
Dečaci su stajali sami među mračnim šatrama i mislili kako svi
dečaci po gradu sedaju za toplu hranu po blistavim sobama.

18

Natpis crvenim slovima je govorio: U KVARU! DRŽI SE

PODALJE!
„Natpis je tu stajao čitav dan. Ne verujem natpisima”, reče Džim.
Virili su u vrtešku koja je počivala pod suvim čegrtanjem i
rikanjem vetrom trešenim hrastovim deblima. Njeni konji, jarčevi,
antilope, zebre, probodeni kroz kičmu bronzanim kopljima, visili su
izobličeni u samrtnim grčevima, molili za milost očima obojenim strahom,
iskali osvetu zubima obojenim panikom.
„Meni ne izgleda neispravno.”
 Džim se uspentra preko zveketavog lanca, skoči na obrtnu površinu
prostranu poput meseca, među mahnite, ali zauvek začarane zveri.
„Džime!”
„Vile, ovo je jedina tačka koju nismo pogledali. Zato...”
Džim se zaljulja. Ludački svet vrteške zanese se tananom masom.
Koračao je bronzanom šumom između propetih životinja. Opkoračio je
pastuva šljivinog sumraka.
,,Đi, momče, napred!”
Čovek se podiže iz mraka mašinerije.
„Džime!”
Čovek poseže iz senki među cevima parnih orgulja i bubnjevima
mesečeve kože i diže Džima u vazduh dok je ovaj zapomagao.
„Upomoć, Vile, upomoć!”
Vil skoči među životinje.
Čovek se lako nasmeši, pozdravi ga čvrstim zahvatom, vinu ga
visoko, pored Džima. Gledali su u blistavu, plameno crvenu kosu, blistave,
plameno plave oči i ustalasane bicepse.
„U kvaru”, reče čovek. „Zar ne umete da čitate?”
„Spusti ih”, reče blagi glas.
Obešeniu visini, Džim i Vil opaziše drugog čoveka koji je, visok,
stajao iza lanca.
„Dole”, reče on.
Pa su izneseni iz bronzane šume divljih, ali ćutljivih životinja i
spušteni u prašinu.
„Samo smo bili...” reče Vil.
„Radoznali?” Drugi čovek bio je visok poput ulične svetiljke.
Njegovo bledo lice, mesečevi ožiljci koji su ga nagrizali, bacali se svetio
na one ispod njega. Odora mu je bila poput sveže krvi. Obrve, kosa, odeća
bili su mu crni poput slatkog korena, a sunčano žuti dragulj koji mu je
piljio sa igle za kravatu imao je istu nijansu bez treptanja i isti kristal kao i
njegove oči. Ali u tom trenutku, brzo i sa potpunom jasnoćom, ta odeća
opčini Vila. Jer čiilo se da je ispletena od granja kupina, viline kosice,
čupave trave i neke vrste drhtave, svetlucave, tamne kostreti. Odelo je
odražavalo svetlost i komešalo se poput legla crnog, čupavog korova,
beskrajno golicavog, prekrivalo je čovekovo telo pokretima, tako da je
izgledalo da bi trebalo da je u mukama, da će da vrisne i pocepa odeću sa
sebe. Pa ipak je stajao, mesečarski smiren, zauzimao odeću od svrabnog
korova i gledao Džima u usta žutim očima. Nijednom nije pogledao Vila.
„Ime je Dark, Mračni.”
 Izvadio je belu posetnicu. Ona poplave.
Šapat. Crveno.
Siktaj. Zeleni čovek visio je sa drveta odštampanog na karti.
Flit. Ššš.
„Dark: A moj riđokosi prijatelj je g. Kuger. Iz Kugerove
i Darkove...'”
Flip-flik-ššš
Imena se pojaviše, nestadoše na belom kvadratu:
„... Zajedničke predstave senki...”
Tik-pljus.
Veštica-gljivarica mešala je zadimljene kotlove sa biljkama.
„...i kroskontinentalne Kompanije za pozorište pandemonijuma...”
On pruži kartu Džimu. Na njoj je sada pisalo:
Naša specijalnost: pregled, podmazivanje poliranje i popravka
mrtvačkih buba.
Džim to mirno pročita. Džim mirno gurnu pesnicu u svoje prepune i
bogate džepove i ispruži ruku.
Na dlanu mu je ležao mrtvi, smeđi insekat.
„Evo”, reče Džim. „Popravi ovo.”
G. Dark eksplodira od smeha. „Izvrsno! Hoću!” On pruži ruku.
Rukav mu se zadiže.
Blistavo ljubičaste, crno-zelene i poput munje plave jegulje, crvi i
latinski svici na njegovom zglavku kliznuše u vidno polje.
,,Au!” kliknu Vil. „Ti mora da si Tetovirani čovek!” „Ne.” Džim je
proučavao stranca. „Ilustrovani čovek. Postoji razlika.”
G. Dark klimnu, zadovoljan. „Kako ti je ime, dečko?” Nemoj mu
reći! pomisli Vil i zastade. Zašto ne, upita se on, zašto?
Džimove usne jedva da zadrhtaše.
„Sajmon”, reče on.
Nasmešio se da pokaže da je to laž.
G. Dark nasmeši se da pokaže da zna.
„Hoćeš li da vidiš još, ’Sajmone’?”
Džim nije hteo da mu pruži zadovoljstvo da klimne. Lagano, uz
silno zadovoljstvo koje mu se ocrtavalo na usnama, g. Dark zasuka rukav
sve do lakta.
Džim se upilji. Ruka je bila poput vijugave kobre, izvijala se,
njihala, ljuljala pred napad. G. Dark steže pesnicu, mrdnu prstima. Mišići
zaplesaše.
Vil požele da otrči i pogleda, ali je mogao samo da gleda i da misli:
Džime, oh, Džime!
Jer tu su stajali Džim i taj visoki čovek, ispitivali pogledom jedan
drugoga poput odraza u izlogu kasno noću. Čovekovo odelo od kostreti
sada je bilo zasenjeno kao da hoće da oboji Džimove obraze i da mu se
natušti u razrogačenim i žednim očima nagoveštajem kiše umesto oštrim,
mačjim zelenilom kakvo su uvek sadržavale. Džim je stajao poput trkača
posle dalekog trka, grozničavih usta, ruku raširenih da primi svaki poklon.
A upravo u tom trenutku bio je to poklon slika iskrivljenih u pantomimi
dok je g. Dark blistavo trzao hladnom kožom nad svojim zglavkom toplog
bila, dok su zvezde izlazile nad njima, dok je Džim piljio, a Vil nije mogao
da vidi, zadugo pošto su poslednji građani toplim kolima otišli u grad,
Džim reče slabašno: ,,Au...” a g. Dark spusti rukav.
„Predstava je gotova. Vreme za večeru. Karneval je zatvoren do
sedam. Svi van. Vrati se, ’Sajmone’ i pojaši vrtešku, kada bude
popravljena. Uzmi ovu kartu. Besplatna vožnja.”
Džim je piljio u pokriveni zglavak i gurnuo kartu u džep.
„Zbogom!”
Džim potrča. Vil potrča.
Džim se okrenu, obazre, poskoči i nestade po drugi put tog sata.
Vil diže pogled prema drvetu gde se Džim vrteo na grani, skriven.
On spusti pogled, g. Dark i g. Kuger bili su okrenuti na drugu stranu,
zauzeti oko vrteške.
„Brzo, Vile!”
„Džime?...”
„Videće te. Skači!”
Vil skoči. Džim ga podiže. Veliko drvo zadrhta. Vetar prohuja po
nebu. Džim mu pomože da se zadrži, zadihan, među granama.
„Džime, mi ne pripadamo ovde!”
„Umukni. Gle!” prošapta Džim.
Negde u mašineriji karusela začu se lupkanje i zveket bakra, slabo
škripanje i zvižduk pare iz parnih orgulja.
„Šta mu je bilo na ruci, Džime?”
„Slika.”
„Aha, ali kakva?”
„Bila je to...” Džim zatvori oči. „Bila je to - slika jedne... zmije...
tako je... zmije.” Ali kada je otvorio oči, nije gledao u Vila.
„Okej, ako nećeš da mi kažeš.”
„Rekoh ti, Vile, zmija. Nagovoriću ga da ti je pokaže, kasnije,
hoćeš?”
 Ne, pomisli Vil, neću.
Spustio je pogled na milion otisaka stopala u piljevini praznog
zabavnog parka i iznenada je ponoć bila mnogo bliža nego podne.
„Idem kući...”
„Jašta, Vile, samo napred. Lavirinti ogledala, stare učiteljice,
izgubljene torbe sa gromobranima, nestali prodavac gromobrana, razigrane
slike zmija, neoštećene vrteške, a ti hoćeš kući? Jašta, Vile, stari prijatelju,
do viđenja.”
„Ja...” Vil pođe niz drvo, pa se sledi.
„Sve čisto?” povika glas odozdo.
„Čisto!” neko povika sa daljeg kraja zabavnog parka.
G. Dark priđe, ni pedeset stopa daleko, crvenoj kontrolnoj kutiji u
blizini biletarnice vrteške. Zagleda se u svim pravcima. Zagleda se prema
drvetu.
Vil obgrli, Džim obgrli grane, skupiše se, sićušni.
„Počinji!”
Uz prasak, pucanj, zveket remena, podizanje i pad, dizanje i
spuštanje bakra, karusel se pokrenu.
Ali, pomisli Vil, pokvaren je, neispravan!
Bacio je pogled na Džima, koji je divlje pokazivao naniže.
Vrteška se pokretala, da, ali...
Kretala se unazad.
Male parne orgulje u mašineriji karusela začegrtaše, ošinuše titrave
bubnjeve svojih živčanih pastuva, tresnuše cimbalima boje žetvenog
meseca, udariše kastanjetama, grleno se zagrcnuše i zajecaše trskama,
pištaljkama i baroknim flautama.
Ta muzika, pomisli Vil, i ona ide unazad!
G. Dark poskoči pored, diže pogled, kao da je čuo Vilove misli.
Vetar zanjiše drveće u crnom komešanju. G. Dark sleže ramenima i okrete
se.
Karusel se vrteo brže, ječao, zaranjao, kružio unatraške!
Sada je g. Kuger, plamene kose i ognjeno plavih očiju, koračao
zabavnim parkom, vršio poslednje provere. Zastao je ispod njihovog
drveta. Vil je mogao da pljune na njega. Onda parne orgulje ispustiše
naročito silovit urlik gnusnog ubistva od koga psi stadoše da zavijaju po
dalekim okruzima, a g. Kuger, u okretu, potrča i skoči na vaseljenu
životinja koja se kovitlala unazad, životinja koje su, repa napred i glave
pozadi, sledile beskonačnu noć okretanja u susret raščinjenosti, da im
odredišta nikada ne budu otkrivena. Pljesnuvši rukom bronzanu šipku, on
se vinu u sedište gde je, čupave riđe kose, rumenog lica i neverovatnih,
oštrih, plavih očiju, tiho sedeo i okretao se unazad, okretao unazad, a
muzika je hitro cvilela za njim poput nanovo uvučenog daha.
Muzika, pomisli Vil, šta je to? I otkud znam da ide unatraške?
Obgrlio je granu, pokušao da uhvati melodiju i da je otpevuši unapred u
glavi. Ali bronzana zvona, bubnjevi, tukli su ga u grudi, šibali mu srce tako
da je osećao kako mu se bilo okreće unazad, krv vraća u izopačenim
naletima kroz sve meso, tako da je zamalo sleteo sa drveta i samo se držao,
visio bled, upijao prizor mašine koja se okreće unatrag i g. Darka, napetog
za komandama pored vrteške.
Džim je bio taj koji je primetio da se dešava nova stvar, jer je
šutnuo Vila, jednom, Vil diže pogled, a Džim mahnito stade da klima
prema čoveku na mašini kada je sledeći put naišao.
Lice g. Kugera topilo se poput ružičastog voska.
Ruke su mu se pretvarale u lutkine.
Kosti su mu nestajale pod odećom; zatim mu se i odeća skupljala da
se prilagodi sve manjoj građi.
Lice mu je sevalo u prolazu i sa svakim krugom sve se više topilo.
Vil ugleda kako se Džimova glava pomera, kruži.
Karusel se okretao, ogromni, naopaki lunarni san, konji su jurili,
muzika unatraške izdisala za njima, dok je g. Kuger, prosto poput senki,
prosto poput svetlosti, prosto poput vremena, postajao sve mlađi. I mlađi. I
mlađi.
Svaki put kada bi kružno stigao na vidik, sedeo je sam, a kosti su
mu se oblikovale poput toplih sveća i spaljivale prema mladim godinama.
Uzvišeno je gledao prema vatrenim sazvežđima, drveću sa decom
na granama koja su se udaljavala od njega dok se pomerao od njih, a nos
mu se smanjivao, slatke, voštane oči preoblikovale se u male ružičaste
ruže.
Više ne četrdesetogodišnjak, kao tamo gde je počeo spiralno
putovanje unazad, g. Kugar imao je devetnaest godina.
Obrtala se izokrenuta parada konja, šipki, muzike, čovek se
pretvarao u mladića, mladić se smanjivao u dečaka.
G. Kuger imao je sedamnaest, šesnaest godina...
Još jedan i još jedan krug pod nebom i drvećem, Vil je šaptao,
Džim brojao prolaske u krug, u krug, dok se noćni vazduh zagrevao do
letnje vreline trenjem šipki sunčevog metala, uzavrelim, preokrenutim
letom zveri, skidao i skidao voštanu lutku i spirao je sve čudnovatijom
muzikom, dok najzad sve nije prestalo, zamrlo u tišini, zamukle su
bronzane cevi parnih orgulja, gvožđurija mašine odšištala je svoje i uz
poslednji slabašni cvilež poput pustinjskog peska usisanog unatraške u
arapski peščani časovnik, karusel se nasuka na vode prepune okeanskih
algi i nepokretno stade.
Figura posađena u rezbareno, belo sedište bila je veoma mala.
G. Kuger imao je dvanaest godina.
Ne, oblikovaše reč Vilove usne. Ne. Džimove usne učiniše isto.
Maleno obličje kroči sa utihlog sveta, sa licem u senci, ali ruke su
mu bile naborano rumenilo novorođenog, ispružene u oštroj svetlosti
karnevalskih lampi.
Neobični dečak-čovek ošinu pogledom gore, dole, mirisao je negde
u blizini strah, užas i strahopoštovanje. Vil se čvrsto pripi i zatvori oči.
Osećao je kako užasni pogled strelja kroz lišće poput smeđih strelica i
zatim prolazi. A onda, zečjim trkom, malo obličje zapali niz prazni prolaz
zabavnog parka.
Džim je prvi promeškoljio lišće i razmakao ga.
I g. Dark je nestao u večernjem muku.
Činilo se da je Džimu potrebna večnost da skoči na zemlju. Vil se
sruči kraj njega pa su obojica stajali, u njima je sve bučalo na uzbunu,
potreseni udarima neme pantomime, sravnjeni događajima utoliko više
ošamućujućim jer su otrčali u neznanu noć. A Džim je bio taj koji je
progovorio iz zajedničke preneraženosti i drhtanja dok su se držali za ruke,
gledali kako mala senka hita, mami ih sa druge strane livade.
„Oh, Vile, kad bismo mogli kući, kad bismo mogli da jedemo. Ali
prekasno je, videli smo! Moramo videti još! Zar ne?”
„Gospode”, reče Vil bedno. „Izgleda da moramo.”
Pa su zajedno otrčali, u potrazi za ni sami nisu znali čim, sve dalje i
dalje, a kuda, to niko ne bi znao.

19

Na autoputu, poslednje razblažene vodene boje sunca nestale su za

bregovima i štagod da su gonili sada je već bilo toliko ispred njih da se
pretvorilo u hitru mrlju koja se jedva nazirala u sjaju uličnih svetiljki,
slobodna, i trčala u tamu.
„Dvadeset osam!” zadahta Džim. „Dvadeset i osam puta!”
„Na vrteški, jeste!” Vil zabaci glavu. „Izbrojao sam, okrenulo se
unatrag dvadeset i osam puta!”
Ispred njih, malo obličje zastade i osvrnu se.
„Ono”, pomisli Vil. Zašto mislim da je ’ono’? To je delak, čovek...
ne... ono je nešto što se izmenilo, eto šta ono predstavlja.
Stigli su do granice grada i prošli je; u hitrom trku, Vil reče:
„Džime, mora da su se onomad dvojica vozila, g. Kuger i taj dečak i...”
„Ne. Nisam skidao oči sa njega ni trenutka!”
Protrčaše kraj berberske radnje. Vil vide, a ne vide natpis u prozoru.
Pročitao ga je, a nije ga pročitao. Upamtio je, zaboravio je. On navali dalje.
„Hej! Skrenuo je u ulicu Kalpeper! Brzo!”
Obidoše ugao.
„Nema ga!”
Ulica se pružala i prazna pod svetlošću svetiljki.
Vetar je bacao lišće po pločnicima sa šarama školica načinjenim
kredom.
„Vile, u ovoj ulici živi mis Foli.”
„Naravno, četvrta kuća, ali...”
Džim je lagano koračao, nemarno zviždeći, sa rukama u
džepovima, Vil sa njim. Kod kuće mis Foli baciše pogled naviše.
U jednom blago osvetljenom prozoru neko je stajao i gledao.
Dečak, ni stariji ni mlađi od dvanaest godina.
„Vile!” kliknu Džim tiho. „Taj dečak...”
„Njen nećak?”
„Nećak, koji andrak! Okreni se na drugu stranu. Možda ume da čita
sa usana. Koračaj polako. Do ugla i nazad. Jesi li mu video lice? Oči, Vile!
To je deo koji se kod ljudi ne menja, mladi, stari, šest ili šezdeset godina!
Lice dečaka, naravno, ali te oči bile su oči g. Kugera!”
„Ne!”
„Da!”
Obojica stadoše da bi osetili hitro lupanje svojih srca.
„Idi dalje.” Išli su. Džim je čvrsto držao Vila za ruku, vodio ga.
„Jesi li video oči g. Kugera, ha? Kada nas je digao da nas udari glavu o
glavu? Video si dečaka, odmah posle vožnje? Digao je pogled blizu mene,
skrivenog na drvetu i momče! bilo je to kao otvaranje vrata peći! Nikada
neću zaboraviti te oči! A sada eno ih tamo na prozoru. Okreni se. Idemo
sada lako, lepo i lagano... Moramo da upozorimo mis Foli na to šta joj se
krije u kući, zar ne?”
„Džime, slušaj, briga tebe za mis Foli i za ono što joj je u kući!”
Džim ne reče ništa. Dok je koračao sa Vilom, ruke u ruci, samo je
pogledao prijatelja ijednom zatreptao, pustio kapke da mu skliznu preko
blistavo zelenih očiju i da se dignu.
A Vil ponovo steknu utisak o Džimu koji je uvek imao o jednom
starom i gotovo zaboravljenom psu. Taj pas, dobar tokom mnogo meseci,
svake godine na izvesno vreme naprosto bi otrčao u svet, nije se vraćao
danima i konačno bi stigao nazad sav prekriven čičkovima i izgladneo,
vonjajući na močvare i đubrišta; valjao se po prljavim valovima i prljavim
dubrištima sveta da bi se prosto vratio kući sa smešnim osmejkom
pribodenim za njušku. Tata je psu dao ime Platon, filozof divljine, jer po
očima si video da nema toga što taj ne zna. Posle povratka, pas je ponovo
živeo u nevinosti, hodao stazama smernosti, mesecima, a potom bi nestao i
čitava stvar krenula bi iz početka. A sada, dok je koračao tuda, učini mu se
da čuje Džima kako je zajecao ispod daha. Osećao je kako su se sve
Džimove dlačice nakostrešile. Osetio je kako su se Džimu uši priljubile,
video ga kako njuši tamu. Džim je mirisao mirise koje niko nije znao, čuo
kucanje satova koji su govorili drugačije vreme. Sada mu je čak i jezik bio
neobičan, dok se kretao po donjoj, zatim po gornjoj usni kada su ponovo
stali ispred kuće mis Foli.
Prozor je bio prazan.
„Idem gore i zazvoniću”, reče Džim.
„Šta, da ga sretneš licem u lice?!”
„Tetkine mu obrve, Vile. Pa moramo da proverimo, ne? Da ga
uhvatimo za šapu, zagledamo mu se u zdravo oko ili kako već ono beše, pa
ako je on...”
„Nećemo valjda da upozorimo mis Foli pred njim, je
„Telefoniraćemo joj kasnije, glupane. Ajmo!”
Vil uzdahnu i dopusti sebi da uskorača stepenicama želeći, ali ne
želeći da zna da li dečak u ovoj kući skriva g. Kugera, ali ga kao svica
pokazuje između trepavica.
Džim zazvoni na zvonce.
„Šta ako on odgovori?” hteo je Vil da zna. „Bre, tako sam uplašen
da bih mogao da uprskam prašinu. Džime, zašto ti nisi uplašen, zašto?”
Džim ispitivački pogleda obe ruke koje mu se nisu tresle. „Koji
andrak”, uzviknu on. „U pravu si. Nisam!” Vrata se širom otvoriše.
Mis Foli im se nasmeši.
„Džime! Vile! Baš lepo.”
„Mis Foli”, izlete Vilu. „Jeste li okej?”
Džim ga ošinu pogledom. Mis Foli se nasmeja.
„Zašto ne bih bila?”
 Vil se zarumene. „Sva ona vražja karnevalska ogledala...”
„Besmislica, već sam zaboravila na to. Pa, momci, hoćete li ući?”
Držala je vrata širom otvorena.
Vil pokrenu stopalo i stade.
Iza mis Foli, zavesa sa đinđuvama visila je poput tamno plavog
pljuska sa grmljavinom preko ulaza u predsoblje.
Tamo gde je obojena kiša dodirivala on, virio je par malih,
prašnjavih cipela. Odmah iza pljuska stajao je zli dečak.
Zli? zatrepta Vil. Zašto zli? Zato što. ’Zato što’ bilo je dovoljan
razlog. Dečak, da, i zao.
„Roberte?” okrete se mis Foli i pozva kroz tamno plava zrnca kiše u
večnom padu. Uzela je Vila za ruku i blago ga uvela. „Dođi da upoznaš
dva moja učenika.”
Kiša se slila u stranu. Sveza, poput šećerleme ružičasta ruka robi se
kroz nju, sama, kao da proverava kakvo je vreme u hodniku.
Za ime sveta, pomisli Vil, pogledaće me u oči! i videti vrtešku i
sebe na njoj kako idu unazad, unazad. Znam da su mi odštampani na oku
kao da me je udario grom!
„Mis Foli”, reče Vil.
Sada se ružičasto lice provuče kroz mutne, sleđene đinđuve oluje.
„Moramo da vam kažemo strašnu stvar.
Džim tresnu Vila u lakat, snažno, da ga ućutka.
Sada se i telo probi kroz tamni vodenasto tok đinđuva. Kiša je
šuštala iza malog dečaka.
Mis Foli naže se prema njemu u iščekivanju. Džim ga oštro dograbi
za lakat. On zamuca, pocrvene, a zatim mu izlete:
,,G. Kroseti!”
Iznenada je jasno video natpis u berberinovom izlogu. Natpis viđen,
a neviđen dok su trčali pored njega:

ZATVORENO ZBOG BOLESTI

,,G. Kroseti!” ponovi on i brzo dodade: „On je... umro!”

„Šta... berberin?”
„Berberin?” poput jeke ponovi Džim.
„Vidite ovu frizuru?” okrete se Vil drhtavo, ruke uz glavu. „On ju
je napravio. A mi smo prošli onuda, znak je bio u izlogu, a ljudi su nam
rekli...”
„Kakva šteta.” Mis Foli je posezala da povuče nepoznatog dečaka
napred. „Tako mi je žao. Dečaci, ovo je Robert, moj nećak iz Viskonsina.”
Džim pruži ruku. Nećak Robert je radoznalo pogleda. „Šta to gledaš?”
pitao je.
„Izgledaš mi poznato”, reče Džim.
Džime! kriknu Vil u sebi.
„Ličiš na mog ujaka”, reče Džim, sav sladak i smiren.
Nećak ošinu očima Vila, koji je bio zagledan u pod, u strahu da će
dečak videti kako mu oči kruže sa upamćenim karuselom. Šašavo, poželeo
je da zapevuši muziku unazad.
Sada, pomisli on, pogledaj ga.
Digao je pogled pravo prema dečaku.
I to je bilo divlje i šašavo, a pod potonu ispod njega, jer tu je bila
ona ružičasta, sjajna maska noći veštica lica malog, zgodnog dečaka, ali
kao da su bile isečene rupe tamo gde su sjale oči g. Kugera, stare, stare, oči
blistave poput oštrih, plavih zvezda, a svetlosti tih zvezda trebalo je milion
godina da stignu dovde. A kroz male nozdrve urezane u blistavu masku od
voska dah g. Kugera ulazio je kao para, a izlazio je led. A jezik-
valentinovska šećerlema micao se, mali, iza tih uredno poredanih zuba-
jezgra šećerleme.
G. Kuger, negde iza tih proreza očiju, napravi trep-klik svojim
insekat-Kodak zenicama. Sočiva eksplodiraše kao sunca, zatim su ponovo
gorele ledeno i smireno.
On okrenu pogled na Džima. Trep-klik. Namestio je Džima, izoštrio
sočiva, snimio ga, razvio, osušio i odložio u tamu. Trep-klik.
Pa ipak, bio je to samo dečak koji je stajao u hodniku sa još dva
dečaka i ženom.
I sve vreme Džim mu je postojano uzvraćao pogled, nenarogušenog
perja, i snimao sopstvene slike Roberta.
„Jeste li večerali, dečaci?” upita mis Foli. „Baš smo seli da...”
„Moramo da idemo!”
Svi pogledaše Vila, kao da ih je zapanjilo što ne želi da visi tu
zauvek.
„Džime..” zamuca on. „Mama ti je kod kuće sama...”
„Oh, naravno”, reče Džim uz oklevanje.
„Znam šta.” Nećak zastade da im privuče pažnju. Kada im se lica
okrenuše, g. Kuger u nećaku nemo napravi trep-klik, trep-klik, osluškujući
kroz uši igračke, zagledan kroz oči igračke-amajlije, mičući pekinškim
jezikom po lutkinim ustima. „Da nam se pridružite kasnije za dezert, ha?”
„Dezert?”
 „Vodim teta Vilu na karneval.” Dečak stade da miluje ruku mis Foli
dok se ova nervozno ne nasmeja.
„Karneval?” kriknu Vil i obori lice. „Mis Foli, rekli ste...”
„Rekla sam da sam bila budalasta i uplašena”, reče mis Foli.
„Subota je uveče, najbolja noć da vidimo predstave po šatrama i da
pokažem stvari nećaku.”
„Da nam se pridružite?” upita Robert, držeći mis Foli za ruku.
„Kasnije?”
„Sjajno!” reče Džim.
„Džime”, reče Vil, „čitavog dana smo napolju. Mama ti je bolesna.”
„Zaboravio sam.” Džim sevnu na njega pogledom ispunjenim
najčistijim zmijskim otrovom.
Flik. Nećak napravi rentgenski snimak obojice koji ih je prikazivao,
bez sumnje, kao hladne kosti u toplom mesu. On pruži ruku.
„Onda sutra. Vidimo se kod zabavnog parka.” „Super!” Džim
uhvati malu ruku.
„Zdravo!” Vil skoči kroz vrata, zatim se okrenu sa poslednjim
očajničkim obraćanjem učiteljici.
„Mis Foli?...”
„Da, Vile?”
Ne idi sa tim dečakom, pomisli on. Ne prilazi predstavama. Ostani
kod kuće, oh, molim te! Ali onda je rekao: ,,G. Kroseti je mrtav.”
Ona klimnu, dirnuta, čekajući njegove suze. A dok je čekala, on
odvuče Džima, a vrata se zalupiše prema mis Foli i malim, ružičastim
licem sa sočivima u njemu koja su pravila trep-klik, snimala dva
nesaglasna dečaka što nespretno silaze niz stepenice dok vrteška ponovo
počinje da se okreće u Vilovoj glavi, što hitaju dok lišće nad njima pucka i
šušti na vetru. Kada se udaljiše, Vil siknu: „Džime, rukovao si se s njim!
Sa g. Kugerom! Nećeš valjda da se sastaneš sa njim!?”
„Jeste g. Kuger, u redu. Momče, te oči. Ako ga večeras budem
video, rešićemo čitavu rundu u svoju korist. Šta te to grize, Vile?”
„Šta to mene grize?” Sada na dnu stepeništa, pređoše u oštar i
žestok šapat, dižući pogled prema praznim prozorima na kojima je, tu i
tamo, promicala senka. Vil stade. Muzika mu se okrete u glavi. Zapanjeno,
stegao je oči. „Džime, ona muzika koju su svirale parne orgulje dok se g.
Kuger podmlađivao...”
„Aha?”
„Bio je to ’Pogrebni marš’! Sviran unazad!”
„Koji ’Pogrebni marš’?”
 „Koji! Džime, Šopen je napisao samo jednu melodiju! Taj
’Pogrebni marš’!”
„Ali zašto unazad?”
,,G. Kuger se udaljavao od groba, nije mu prilazio, zar ne,
podmlađivao se, smanjivao, umesto da stari i da padne mrtav?”
„Vile, strašan si!”
„Naravno, ali...” Vil se ukoči. „On je tamo. Ponovo na prozoru.
Mahni mu. Zdravo! A sada, pođi i zviždi nešto. Ne Šopena, za ime sveta...”
Džim mahnu. Vil mahnu. Obojica zazviždaše: „O, Suzana."
Senka mahnu, sitna na visokom prozoru.
Dečaci pohitaše niz ulicu.

20

Dve večere čekale su u dve kuće.

Jedan roditelj vikao je na Džima, dva roditelja vikala su na Vila.
Obojica su gladni poslati gore.
Počelo je u sedam sati. Bilo je gotovo u sedam i tri minuta.
Vrata se zalupiše. Brave škljocnuše.
Satovi su kucali.
Vil je stajao pored vrata. Telefon je bio zaključan napolju. A čak i
kada bi pozvao, mis Foli ne bi odgovorila. Do sada je već stigla van
grada... koji andrak! Uostalom, šta bi mogao da kaže? Mis Foli, taj nećak
nije nećak? Taj dečak nije dečak? Da li bi se smejala? Bi. Jer nećak je
nećak, dečak je dečak, ili bar tako izgleda.
On se okrenu prozoru. Džim, sa druge strane, stajao je u svojoj sobi
suočen sa istom dilemom. Obojica su se borila. Bilo je prerano da otvore
prozore i upute pozorišni šapat jedan drugom. Roditelji ispod njih pustili su
da im u ušima zuji tišina radija sa kristalnim detektorom, budni.
Dečaci se baciše na svoje zasebne krevete u svojim kućama,
opipavali madrace da nađu kriške čokolade odložene za gladne godine i
neraspoloženo jeli.
Satovi su kucali.
Devet. Devet i trideset. Deset.
Brava tiho škljocnu kada tata otključa vrata.
Tata! pomisli Vil. Uđi! Moramo da porazgovaramo!
Ali tata je žvakao svoj dah na hodniku. Samo su mu se zbunjenost,
uvek smeteno, napola izgubljeno lice osećali iza vrata.
Neće ući, pomisli Vil. Obilaženje, priča, udaljavanje od stvari, to
da. Ali da uđeš i sedneš, poslušaš? Kada je to, kada će to, ikada?
„Vile?...”
Vil se ukoči.
„Vile...” reče tata, „pazi se.”
„Pazi?” kriknu majka, stižući hodnikom. „Da li je to sve što ćeš
reći?”
„Šta drugo?” Tata je sada silazio niz stepenište. „On skače, ja
puzim. Kako možeš sastaviti dva takva čoveka? Premlad je, ja sam prestar.
Bože, ponekad poželim da nikada nismo...”
Vrata se zatvoriše. Tata je odlazio pločnikom.
Vil požele da se baci na prozor i da pozove. Iznenada, tata se
izgubio u noći. Ne ja, ne brini za mene, tata, pomisli on, ti, tata, ostani
unutra! Nije bezbedno! Ne idi!
Ali nije povikao. A kada je najzad tiho digao prozor, ulica je bila
prazna i on je znao da je samo stvar vremena pre nego što se upali svetio u
biblioteci sa druge strane grada. Kada reke plave, kada oganj pada s neba,
kako je lepo mesto bila biblioteka, mnoštvo odaja, knjige. Uz sreću, niko te
nije mogao naći. Kako su i mogli! kada si bio na Tanjganjiki ’98, u Kairu
1812, Florenci 1492!?"
„... pazi se...”
Na šta je tata mislio? Da li je namirisao paniku, čuo muziku, šunjao
se blizu šatri? Ne. Ne bi tata, nikada.
Vil baci kamičak na Džimov prozor.
Tap. Tišina.
Zamislio je Džima kako sedi sam u tami, njegov dah u vazduhu
poput fosfora, otkucava za sebe.
Tap. Tišina.
To nije ličilo na Džima. Uvek ranije, prozor bi se digao, Džimova
glava bi izvirila, sva otežala od poklika, tajnih šapata, kikota, pobuna i
buntovničkih napada.
„Džime, znam da si tamo!”
Tap.
Tišina.
Tata je u gradu. Mis Foli ko zna sa kim! pomisli on. Bre, Džime,
moramo nešto učiniti! Noćas!
Bacio je poslednji kamičak.
... tap...
 Ovaj pade dole na zamuklu travu.
Džim nije izašao na prozor.
Noćas, pomisli Vil. Ugrizao se za zglavak. Legao je u krevet,
hladan, prav, ukočen.

21

Na prolazu iza kuće bila je velika, staromodna promenadna staza od

borovine. Bila je tamo otkako Vil zna za sebe, otkako je civilizacija bez
razmišljanja nahrupila turobnim, tvrdim, nepopustljivim cementnim
pločnicima. Njegov deda, čovek snažnih osećanja i divljih poriva, koji nije
puštao da išta prođe bez rike, napeo je mišiće u korist tog međaša koji je
nestajao odasvud i sa tuce pomoćnika doteglio dobrih četrdeset stopa staze
do prolaza, gde je godinama ležala poput kostura nekog neopisivog
čudovišta, dok ju je sunce peklo, a kiše izazivale obilatu trulež.
Gradski sat otkuca deset.
Ležeći u krevetu, Vil shvati da je razmišljao o dedinom ogromnom
daru iz drugog vremena. Čekao je da promenadna staza progovori. Kojim
jezikom? Pa...
Za dečake nije bilo uobičajeno da idu pravo do kuća i zvone na
zvonca da bi pozvali prijatelje. Oni su radije bacali blato na daske zidova,
vitlali žirove niz crepove ili ostavljali tajanstvene poruke da vise sa
zmajeva zaglavljenih po tavanskim prozorima.
Tako je bilo i sa Džimom i Vilom.
Kasno noću, ako je bilo nadgrobnih ploča koje je trebalo preskakati
ili crknutih mačaka za bacanje u dimnjake pokvarenih ljudi, jedan ili drugi
dečak otpuzali bi pod mesečinom i ksilofonski zaplesali po toj staroj
muzičkoj promenadnoj stazi punoj šuplje jeke.
Tokom godina, podesili su tonsku lestvicu staze, iščupali su dasku
DO i prikucali je ovde, digli dasku LA i pribili je tamo sve dok staza nije
bila najbliže melodičnosti što su vremenske prilike i dvojica izvođača
mogli izvesti.
Po odgaženom zvuku mogao si reći kakav će biti noćni poduhvat.
Ako Vil čuje Džima kako teško gazi sedam ili osam nota ’Puta niz reku
Svani’ izvukao bi se znajući da je vreme za tragove mesečine na potoku
prema rečnim pećinama. Ako Džim čuje Vila kako skače po brvnima poput
oprljenog terijera, a melodija izdaleka podseća na 'Marširamo kroz
Džordžiju’, to je značilo da su šljive, breskve ili jabuke dovoljno zrele da
se razbole od njih tamo pokraj grada.
I tako je te noći Vil zadržavao dah i čekao da ga dozove neka
melodija.
Kakvu bi melodiju Džim mogao odsvirati da predstavi karneval,
mis Foli, g. Kugera i/ili zlog nećaka.
Deset i petnaest. Deset i trideset.
Nije bilo muzike.
Vilu se nije dopadalo što Džim sedi u sobi i misli na šta? Na lavirint
ogledala? Šta je tamo video? A kada je video, šta je rešio da učini?
Vil se nemirno promeškolji.
Naročito mu se nije dopadalo da razmišlja kako Džim nema oca
između sebe, predstava po šatrama i svega onoga što je mračno počivalo
po livadama. I majku koja je toliko želela da bude kraj nje, naprosto je
morao da ode, izađe, udahne slobodni noćni vazduh, znajući da slobodne
noćne vode teku prema još većim i slobodnijim morima.
Džime! pomisli on. Daj muziku!
I u deset i trideset pet ona dođe.
Čuo je, ili mu se učinilo da je čuo, Džima kako skače i spušta se
pod svetlošću zvezda poput mačka na divovskom ksilofonu. A melodija!
Da li je nalikovala pogrebnoj muzici odsviranoj unazad na starim parnim
orguljama vrteške ili nije?!!
Vil poče da diže prozor da bi bio siguran. Ali iznenada Džimov
prozor tiho kliznu naviše.
Nije bio na daskama! Melodiju je stvorila Vilova divlja želja! Vil
stade da šapuće, ali zastade.
Jer Džim, bez reči, skliznu niz oluk.
Džime! pomisli Vil.
Džim se na travnjaku ukoči kao da je čuo svoje ime.
Nećeš valjda poći bez mene, Džime?
Džim hitro baci pogled naviše.
Ako je i video Vila, nije dao ni znaka.
Džime, pomisli Vil, i dalje smo drugari, mirišemo stvari koje niko
drugi ne miriše, čujemo stvari koje niko drugi ne čuje, imamo istu krv,
trčimo istim putem. A sada, prvi put, ti se iskradaš! Varaš me!
Ali prolaz je bio prazan.
Daždevnjak što njiše ogradu, tako je Džim prošao kroz živicu.
Vil se nađe na prozoru, na rešetki za ruže i preko žive ograde pre
nego što je pomislio: Sam sam. Ako izgubim Džima, biće prvi put da sam
noću sam napolju. A kuda idem? Kuda Džim pođe.
Gospode, daj da ne zaostanem!
Džim sunu poput mračne sove za mišem. Vil se dade poput
nenaoružanog lovca za sovom. Njihove senke jedrile su livadama oktobra.
A kada stadoše...
Bila je to kuća mis Foli.

22

Džim se obazre.
Vil postade grm iza grma, senka među senkama, sa dve zvezdane
staklene kugle, svojim očima, koje su držale sliku Džima kako šapatom
zove prema prozorima na drugom spratu.
„Hej, ti tamo... hej...”
Za ime sveta, pomisli Vil, on želi da ga razrežu i napune razbijenim
staklom lavirinta ogledala.
„Hej!” pozva Džim tiho. „Ti...!”
Senka se diže gore u nejasnoj senci. Mala senka. Nećak je doveo
mis Foli kući, bili su u svojim odvojenim sobama ili - oh, gospode, pomisli
Vil, nadam se da je kod kuće, na sigurnom. Možda je, kao prodavac
gromobrana...
„Hej...!” .....
Džim se zagleda naviše sa onim smešnim izrazom zajapurenog
iščekivanja kakav je često imao tokom letnjih noći pred trgovinom senki
pozorišnog prozora u onoj kući par ulica dalje. Zaljubljeno, predano
zagledan, poput mačke, Džim je čekao da istrči neki specijalni, mračni miš.
Dok je čučao, lagano se činilo da raste, kao da mu kosti povlači ona stvar
na prozoru iznad njega, koje sada iznenada nestade.
Vil steže zube.
Osećao je da senka klizu kroz kuću poput leđnog daha. Više nije
mogao da čeka. On iskoči.
„Džime!”
Dograbio je Džima za ruku.
„Vile, šta ti radiš ovde?!”
„Džime, ne pričaj sa njim! Odlazi odavde. Bre, ima da te sažvaće i
ispljune koske!”
Džim se izmigolji i oslobodi.
 „Vile, idi kući! Sve ćeš da pokvariš!”
„Plaši me, Džime, šta ti hoćeš od njega!? Danas popodne... u
lavirintu, jesi li nešto video!!?”
„...Da...”
„Za ime sveta, šta!”
Vil dograbi Džima za revere, oseti kako mu srce udara ispod grudne
kosti. „Džime...”
„Puštaj.” Džim se strašno utišao. „Ako sazna da si tu, neće izaći.
Vili, ako me ne pustiš, ima da to upamtim kada...”
„Kada šta!”
„Kada budem stariji, koji andrak, stariji!”
Džim pijunu.
Kao munjom pogođen, Vil skoči unazad.
Zagledao se u svoje prazne šake i digao jednu da obriše pljuvačku
sa obraza.
„Oh, Džime”, jauknu on.
I začu vrtešku kako se okreće, klizi na crnim noćnim vodama u
krug, u krug, a Džim na crnom pastuvu jaše sve dalje, kruži u senci drveta i
on požele da krikne: Gle! vrteška! hoćeš napred, zar ne, Džime? napred
umesto nazad? a ti na njoj, jedan krug i imaš petnaest godina, kružiš i
šesnaesta ti je, još tri puta i devetnaest! muzika! i imaš dvadeset i gle, visok
si! više nisi Džim, još trinaesta, gotovo četrnaesta u praznom zabavnom
parku, sa mnom malim, mladim, uplašenim!
Vil zamahnu i tresnu Džima, jako, u nos.
Onda se baci na Džima, čvrsto ga steže i obori, vičući, u žbunje.
Udarao je Džima po ustima, natrpavao ih, punio prstima da ih ovaj grize i
ujeda, gušio mu gnevno groktanje i viku.
Prednja vrata se otvoriše.
Vil izbi Džimu vazduh, teško leže preko njega, pesnicama mu
zapuši usta.
Nešto je stajalo na tremu. Majušna senka tragala je po gradu, tražila
Džima, ali ga nije nalazila.
Ali bio je to samo dečak Robert, prijateljski raspoloženi nećak,
gotovo nemarno je izašao, sa rukama u džepovima, tiho zviždućući, da se
nadiše noćnog vazduha kao što to dečaci rade, željni avantura koje sami
moraju praviti, koje retko nalete. Sav napregnut, smrtno upetljan i vezan za
Džima, dignutog pogleda, Vil je bio utoliko više potresen što vidi
normalnog dečaka, nemarni pogled, neizveštačeno držanje, malu, laku
ličnost u kojoj se pod svetlošću lampe nije odavao nikakav čovek.
 Svakog trenutka Robert bi mogao, uz glasan poklik, da skoči da se
igra sa njima, da zaplete noge, isprepliće ruke, da zakevće i zareži poput
kučića u maju, da se čitava stvar okonča tako što će svi zajedno ostati
prućeni u travi, sav užas potrošen, strah istopljen u rosi, san o ništavilu
hitro zbrisan onako kao što snovi odlaze kada se oko širom otvori. Jer tamo
je zaista stajao nećak, a lice mu je bilo okrugla svežina i kremasta glatkoća,
poput breskve.
I smešio se dvojici dečaka koje je sada video isprepletane u travi.
A onda, hitro, pohita unutra. Mora da je otrčao na sprat, nešto
potražio i ponovo se sjurio dole, jer iznenada, dok su dva dečaka
nadmašivala, nadvladavala udarcima, nadvladavala besom jedan drugoga,
dođe kiša zveckavog, čegrtavog blistanja po travnjaku.
Nećak preskoči ogradu trema i slete panterski tiho na travu, okupan
sopstvenom senkom. Ruke su mu bile ukrašene zvezdama. Ove je obilato
rasipao. Udarale su, klizile, namigivale kraj Džima. Oba dečka ležala su
zatečena kišom zlatne i dijamantske vatre koja ih je udarala.
„Upomoć, policija!” viknu Robert.
Vil je bio toliko preneražen da pusti Džima.
Džim je bio toliko preneražen da pusti Vila.
Obojica istovremeno posegoše za hladnim, rasutim ledom.
„Za ime sveta, narukvica!”
„Prsten! Ogrlica!”
Robert šutnu. Dve kante za đubre na ograđenom mestu padoše uz
grmljavinu.
Svetio u spavaćoj sobi iznad njih upali se.
„Policija!” Robert baci poslednju kišu sjaja pred njihove noge,
ukloni osmeh sveže breskve kao da zaključava eksploziju u kutiju i odjuri
niz ulicu.
„Čekaj!” skoči Džim. „Nećemo te povrediti!”
Vil ga saplete, Džim pade.
Prozor na spratu se otvori. Mis Foli se naže napolje. Džim, na
kolenima, držao je ženski ručni sat. Vil je treptao na ogrlicu u svojim
rukama.
,,Ko je to?” viknu ona. „Džime? Vile? Šta ste to uzeli?!”
Ali Džim je bežao. Vil zastade samo za toliko da vidi kako se
prozor prazni uz ječanje kada se mis Foli povukla da pogleda sobu. Kada
joj je začuo puni vrisak, znao je da je otkrila provalu.
Trčeći, Vil je znao da radi upravo ono što je nećak želeo. Trebalo bi
da se okrene, pokupi dragulje, kaže mis Foli šta se desilo. Ali mora spasti
Džima!
Daleko za njima, čuo je kako novi krici mis Foli pale još svetla! Vil
Halovej! Džim Najtšejd! Noćni begunci! Lopovi! To smo mi, pomisli Vil,
oh, moj gospode! To smo mi! Niko nam od sada ništa neće verovati! Ni o
karnevalu, ni o vrteškama, ni o ogledalima i zlim nećacima, ni o čemu!
I tako su trčali, tri životinje pod svetlošću zvezda. Crna vidra.
Mačak. Zec.
Ja, pomisli Vil, ja sam zec.
Bio je beo i veoma uplašen.

23

Stigli su do mesta karnevala sa dobrih dvadeset milja na sat, milju

tamo ili ovamo, nećak je vodio, Džim odmah za njim, a Vil dalje pozadi,
zadihan, sa rafalima iscrpljenosti u stopalima, glavi, srcu.
Nećak, uplašeno trčeći, obazreo se, bez osmeha.
Prešao sam ga, pomisli Vil, verovao je da ga neću slediti, verovao
je da ću pozvati policiju, zaglaviti se, da mi niko neće verovati, ili ću da
pobegnem i da se sakrijem. A sada se plaši da ima da ga bijem da propišti
majčino mleko i želi da pođe na vožnju i da ide u krug da bi bio stariji i
veći od mene. Oh, Džime, Džime, moramo da ga zaustavimo, da ostane
mlad, da mu kožu oderemo!
Ali znao je prema Džimovom trčanju da od Džima neće biti
pomoći. Džim nije trčao za nećacima. Trčao je za besplatnim vožnjama.
Nećak nestade iza šatre daleko pred njim. Džim ga je sledio. Do
trenutka kada Vil stiže do zabavnog parka, vrteška je oživljavala. Uz
pulsiranje, buku, kružni pisak muzike mali nećak svežeg lica jahao je na
velikoj platformi u kovitlacu ponoćne prašine.
Džim, udaljen deset stopa, gledao je konje kako skaču, oči su mu
izbijale vatru iz visokih očiju pastuva.
Vrteška je išla napred.
Džim se naže prema njoj.
„Džime!” kliknu Vil.
Nećak iščeznu sa vidika, odnesen na mašini. Kada je ponovo
naleteo ispružio je ružičaste prste i tiho pozvao: „... Džime?...”
Džim se trže jednu stopu napred.
„Ne!” Vil se baci.
 Udario je, dohvatio, zadržao Džima; preturiše se; sručiše se na
gomilu.
Nećak, iznenađen, zviždao je u tami, jednu godinu stariji. Jednu
godinu stariji, pomisli Vil, na zemlji, jednu godinu viši, veći, opakiji!
„Oh, bože, Džime, brzo!” On skoči, otrča do upravljačke kutije,
složene misterije bronzanih prekidača, porcelanskih poklopaca i zujavih
žica. On pogodi prekidač. Ali Džim iza njega, vičući, navali na Vilove
ruke.
„Vile, sve ćeš pokvariti! Ne!”
Džim vrati prekidač u potpunosti nazad.
Vil se okrete i pljesnu ga po licu. Oni uhvatiše jedan drugoga za
laktove, trgoše, ne uspeše. Srušiše se na upravljačku kutiju.
Vil ugleda zlog dečaka, i dalje godinu starijeg, kako klizi u noć. Još
pet ili šest puta i biće veći od njih dvojice!
„Džime, on će nas pobiti!”
„Ne mene, ne!”
Vil oseti ujed elektriciteta. On dreknu, trže se, udari ručku
prekidača. Upravljačka kutija siknu. Varnice skočiše prema nebu. Džim i
Vil, odbačeni eksplozijom, ležali su i gledali vrtešku kako počinje da
divlja.
Zli dečak je zviždao pored njih, čvrsti se držeći za bronzano drvo.
Psovao je. Pljuvao. Borio se protiv vetra, protiv centrifuge. Pokušavao je
da se probije kroz konje, šipke, do spoljnje ivice karusela. Lice mu je
dolazilo, odlazilo, dolazilo, odlazilo. Grebao je. Vrištao. Upravljačka kutija
eruptira plavim pljuskom. Karusel poskoči i nakrenu se. Nećak se okliznu.
Pade. Čelična kopita crnog pastuva ga ošinuše. Krv mu označi čelo.
Džim je siktao, valjao se, bacao, Vil ga je oštro jahao, pritiskao u
travu, trampio povik za povik, obojica su bili bledi od užasa, srce je gonilo
srce. Električne iskre iz prekidača brizgale su u belim zvezdama
vatrometne nalete. Karusel se okrete trideset, okrete četrdeset - „Vile, pusti
me!” - okrete pedeset puta. Parne orgulje su urlale, ključale parom, postale
drevno suve, zatim nisu svirale ništa, dirke su im bulaznile kao da samo
cijukanje vri kroz ventile. Munje se razviše iznad oznojenih, prostrtih
dečaka, poslaše plamen nemom stampedu konja da im osvetle put u krug, u
krug sa figurom koja je ležala na platformi, više ne dečak, već čovek, više
ne čovek, već više nego čovek, i još više i još više, mnogo više od toga, u
krug, u krug.
„On je, on je, oh on je, oh pogledaj, Vile, on je...” ječao je Džim i
zatim poče da jeca, jer je to bila jedina stvar koju je mogao učiniti, pribijen
uz tlo, čvrsto prikovan. „Oh, Bože, Vile, pusti me! Moramo da ga pustimo
da se okrene unazad!”
Svetio blesnu u jednom šatoru.
Ali niko ne izađe.
Zašto ne? pomisli Vil mahnito. Eksplozije? Električna oluja? Da li
nakaze misle da čitav svet skače po zabavnom parku? Gde je g. Dark? U
gradu? Pošao da učini neko zlo? Šta, gde, zašto?
Učini mu se da čuje kako srce figure u agoniji prućene na platformi
karusela bubnja superbrzo, zatim sporo, brzo, sporo, vrlo brzo, vri sporo,
neverovatno brzo, a zatim sporo poput meseca dok zalazi sa neba u beloj
zimskoj noći.
Neko, negde, na karuselu, slabašno je ječao.
Hvala Bogu što je mrak, pomisli Vil. Hvala Bogu što ne mogu da
vidim. Eno odlazi neko. Evo dolazi nešto. Eno, štagod bilo, ponovo odlazi.
Eno... eno...
Crna senka na drhtavoj mašini pokuša da se zatetura na noge, ali
bilo je kasno, kasno, još kasnije, veoma kasno, najkasnije, oh, veoma
kasno. Senka se sruši. Karusel, poput Zemlje u okretu, šibao je sa puta
vazduh, sunčevu svetlost, osećaj i odgovornost, ostavljao samo tamu,
hladnoću i starost.
Konačnim bljuvanjem, prekidač na upravljačkoj kutiji potpuno se
raspade.
Sva karnevalska svetla zatreptaše.
Karusel uspori kroz hladni noćni vetar.
Vil pusti Džima.
Koliko je puta, pomisli Džim, napravio krug? Šezdeset,
osamdeset... devedeset?
Koliko puta? govorilo je Džimovo lice, mora, dok je gledalo kako
mrtvi karusel podrhtava i zaustavlja se u mrtvoj travi, zaustavljeni svet
koga sada ništa, ni njihova srca, ruke ili glave, nisu mogli nikuda vratiti.
Lagano priđoše vrteški, cipele su im šaptale.
Senovita figura ležala je a bližoj strani, na daščanom podu, lica
okrenutog u stranu.
Jedna ruka visila je sa platforme.
Nije pripadala dečaku.
Činilo se da je to ogromna voštana ruka, zgrčena u vatri.
Čovekova kosa bila je duga, paučasta, bela. Letela je poput semena
maslačka u dahtavoj tmini.
Poviše se da pogledaju lice.
 Oči su bile mumificirano sklopljene. Nos se urušio preko hrskavice.
Usta su bila uništeni beli cvet, latice su visile u obliku tankog voštanog
sloja preko stegnutih zuba kroz koje je dahtalo slabašno mrmljanje. Čovek
je bio sitan u svojoj deći, sitan poput deteta, ali visok, istegnut, i star, tako
star, veoma star, ne devedeset godina star, ni stotinu, ne, ni stotinu i deset,
već stotinu i dvadeset ili stotinu i trideset nemogućih godina star.
Vil ga dodirnu.
Čovek je bio hladan kao albino žabac.
Mirisao je na mesečeve močvare i stare egipatske zavoje. Bio je
nešto što se nalazi po muzejima, umotano u nikotinizirano platno,
zatvoreno u staklo.
Ali bio je živ, ječao je poput bebe i skupljao se u smrt, brzo, veoma
brzo pred njihovim očima.
Vilu se smuči tu pored karusela.
A onda, naletevši jedan na drugoga, Džim i Vil stadoše da tuku
besomučno lišće, neverovatnu travu, nematerijalnu zemlju svojim
obamrlim cipelama, da beže kroz zabavni park...

24

Leptiriće su kuckale o visoku, limom zaklonjenu lučnu svetiljku što

je visila, napuštena, iznad raskršća. Pod njom, na praznoj benzinskoj
pumpi usred seoske divljine čulo se drugo kuckanje. U telefonskoj
govornici veličine mrtvačkog kovčega, govoreći sa ljudima izgubljenim
negde sa druge strane noćnih bregova, tiskala su se dva dečaka belih lica,
grlila jedan drugoga na svaki lepet slepog miša, svako klizanje oblaka
preko zvezda.
Vil okači slušalicu. Policija i hitna pomoć su dolazili.
Najpre su on i Džim vikali-šaptali-šištali jedan na drugog, trčali,
teturali se; treba da idu kući, da spavaju, zaborave - ne! treba da se popnu
na teretni voz prema zapadu! - ne! jer će ih g. Kuger, ako je preživeo ono
što su mu učinili, taj stari čovek, taj stari stari stari čovek, slediti preko
čitavog sveta, sve dok ih ne otkrije i ne rastrgne! Raspravljajući, drhteći,
završili su u telefonskoj govornici i sada su videli policijska kola kako
poskakuju putem, sa kolima hitne pomoći iza njih. Svi ljudi gledali su
dvojicu dečaka čiji su zubi cvokotali u svetlosti istačkanoj leptiricama.
Tri minuta kasnije svi su napredovali mračnim luna parkom, Džim
je vodio, govorio je, bulaznio.
„Živ je. Mora da je živ. Nismo hteli! Žao nam je!” Gledao je u crne
šatre. „Čujete? Žao nam je!”
„Polako, dečko”, reče jedan policajac. „Produži.”
Dvojica policajaca u ponoćno plavom, dva lekara-stažiste poput
duhova, dva dečaka napraviše poslednji zaokret iza Ferisovog točka i
stigoše do vrteške.
Džim zaječa.
Konji su gazili noćnim vazduhom, usred skoka. Zvezdana svetlost
ljeskala se na bakarnim šipkama. To je bilo sve.
„Nestao je...”
„Bio je ovde, kunem se!” reče Džim. „Sto pedeset, dvesta godina
star i umirao je od toga!”
„Džime”, reče Vil.
Četvorica ljudi nelagodno se promeškoljiše.
„Mora da su ga odneli u šatru.” Vil pođe. Policajac ga uhvati za
lakat.
„Jesi li rekao star sto pedeset godina?” upita Džima. „Zašto ne tri
stotine?”
„Možda je i bio! Oh Bože.” Džim se okrete, vičući. ,,G. Kugeru!
Doveli smo pomoć!”
Svetla su treptala na šatri nakaza. Ogromni barjaci pred njom
lepetale su i šibale dok su lučne svetlosti sevale nad njima. Policajci digoše
pogled. G. KOSTUR, PEŠČANA VEŠTICA, DROBILAC, VEZUVIO,
GUTAČ LAVE! plesali su blagi, ogromni, svaki naslikan na zasebnoj
zastavi.
Džim zastade pored šuštavog ulaza na šou nakaza.
,,G. Kugeru?” molećivo je rekao. „Jeste li... tu?”
Nabori šatre izdahnuše topli, lavlji vazduh.
„Šta?” reče policajac.
Džim je čitao zaljuljane nabore.
„Kažu: ’Da.’ Kažu: ’Uđite’.
Džim kroči unutra. Ostali su ga sledili.
Unutra su žmirkali kroz izukrštane senke šatorskih motki sve do
visokih platformi sa nakazama i tuđinima koji su ih tu čekali, onima što
zapanjuju čitav svet, obogaljenih lica, kostiju i umova.
Za rasklimanim kartaškim stolom u blizini četiri čoveka igrala su sa
narandžastim, kao limun zelenim, sunčano žutim kartama po kojima su bile
odštampane mesečeve zveri i krilati ljudi sa simbolima sunca. Ovde
nahereni Kostur na kome bi se moglo svirati kao na flauti; tamo Balon, koji
se može bušiti svake noći, naduvavati i izduvavati; ovamo patuljak znan
kao Bradavica, koga bi bilo moguće poslati preko pošte, paketom, u
bescenje; a pored njega još manji nesrećni slučaj ćelija i vremena, Kepec
toliko sitan i posađen na takav način da mu nisi mogao videti lice iza
karata stegnutih pred njim u artritičnim i drhtavim, čvornovatim hrastovim
prstima.
Kepec! lecnu se Vil. Nešto u vezi sa tim rukama! Poznato, poznato!
Gde? Ko? Šta? Ali oči su mu udarale dalje.
Tamo je stajao Monsieur Giljotina, uske crne pantalone, duge, crne
čarape, crna kukuljica preko glave, ruke prekrštene preko grudi, ukočeno
uspravan kraj svoje mašine za sečenje, oštrica visoko na nebu šatre, gladni
nož, sav blistanje i meteorski sjaj, prepun želje da raseca prostor. Ispod
njega, u držaču za glavu, opružena lutka čeka hitru sudbinu.
Tamo je stajao Drobilac, sav žile i čvorovi, sav čelik i gvožđe, sav
kršitelj kostiju, lomitelj vilica, čupač potkovica sa kopita.
A tamo gutač lave, Vezuvio oprljenog jezika, sažeženih zuba, koji
je nad sobom vrteo tuceta vatrenih lopti, šiktao ognjenim točkom koji je
bacao senke po tavanici šatre.
U blizini, na svojim mestima, još trideset nakaza gledalo je let
plamenova sve dok se gutač lave ne obazre, ugleda pridošlice i pusti svoju
vaseljenu da padne. Sunca se pogasiše u kadi sa vodom.
Para je sukljala. Svi se slediše kao na pozornici.
Svi insekti prestadoše da zuje.
Vil se hitro obazre.
Tamo, na najvećoj bini, igle za tetoviranje naperene poput strelice
iz duvaljke u bojom ruže obavijenoj ruci, stajao je g. Dark, Ilustrovani
Čovek.
Gomile sa njegovih slika silovito su mu preplavljale put. Go do
pojasa, ubadao je sebe, dodavao sliku na levom dlanu tom napravom-
svicem. Sada, kada mu je insekat zazujao i zamro u desnici, on se okrete.
Ali Vil, zagledan iza njega, kriknu:
„Eno ga! Eno g. Kugera!”
Policajci, stažisti se napeše.
Iza g. Darka bila je posađena električna stolica.
U toj stolici sedeo je uništeni čovek, poslednji put viđen kako šišti u
hrpi kostiju i albino voska na slomljenom karuselu. Sada je bio uspravan,
podignut, vezan u tu napravu punu snage munje.
„To je on! On je... umirao.”
 Balon uzlete na noge.
Kostur se okrete, visok.
Bradavica buvlje skoči u piljevinu.
Kepec pusti da mu karte padnu i zavrljavi sada ludim, sada
idiotskim očima ispred, oko, iznad sebe.
Poznajem ga, pomisli Vil. Oh, Bože, šta su mu učinili!
Prodavac gromobrana!
Eto ko je to bio. Čvrsto sabijen, zdrobljen usitno, zgnječen nekom
užasnom prirodom u tu stisnutu šačicu ljudskosti...
Prodavac gromobrana.
Ali sada se dve stvari dogodiše sa divnom brzinom.
Monsieur Giljotina pročisti grlo.
A oštrica, tamo gore, na platnenom nebu, poput obrušenog sokola
siknu naniže. Šapat-cijuk-šuštanje-grmljavina-hitnja - bam!
Glava lutke, odsečena-odrubljena, pade.
A u padu izgledala je kao Vilova glava, njegovo lice, uništeni.
Požele, ne požele, da otrči i podigne glavu, da je okrene i vidi ima li
njegov profil. Ali kako si se ikada mogao usuditi na tako nešto? Nikada,
nikada, ni za milijardu godina niko ne bi mogao da isprazni tu korpu.
Druga stvar se dogodi.
Mehaničar koji je radio iza uspravnog kovčega staklenog poklopca
pusti žicu držača. Od toga škljocnu poslednji zubac u mašineriji ispod
natpisa MADMOAZEL TAROT, PEŠČANA VEŠTICA. Voštana figura
žene u staklenoj kutiji klimnu glavom i uperi šiljati nos u dečake dok su
prolazili i vodili ljude. Njena hladna, voštana ruka okrznu Prah sudbine na
polici u kovčegu. Oči joj nisu videle; bile su zašivene upredenom
paučinom crne udovice, tamnim nitima. Voštana figura strave, eto šta je
bila, a policajci se nasmešiše kada je videše i produžiše lagano dalje, pa se
nasmešiše i Monsieuru Giljotini za njegovu tačku i nastaviše da idu,
policajci su se sada opuštali i činilo se da im ne smeta što su u kasne sate
pozvani u veselu posetu svetu u kome se preslišavaju akrobate i otrcani
mađioničari.
„Gospodo!” G. Dark i njegova banda ilustracija sunuše napred po
platformi od borovine, džungla pod svakom rukom, egipatska otrovnica
sklupčana na svakoj mišici. „Dobrodošli! Stigli ste baš na vreme!
Uvežbavamo sve svoje nove tačke!” G. Dark mahnu i čudnovati
monstrumi iskeziše očnjake sa njegovih grudi, a dok je koračao na stomaku
mu je podrhtavao kiklop sa žmirkavim moronskim okom umesto pupka.
Gospode, pomisli Vil, da li on vodi tu gomilu sa sobom ili ga to
gomila vuče za kožu?
Sa svih škripavih platformi, sa ušuškane piljevine, Vil oseti kako se
nakaze okreću i upiru oči, začarane, isto kao i stažisti i policija, prema toj
ilustrovanoj gužvi ljudskosti koja jednim kolektivnim pokretom zaokupi i
ispuni kako vazduh u neposrednoj okolini, tako i nebo šatre nemim
povicima za obraćanje pažnje.
Sada deo populacije tetovirane osinom žaokom progovori. Bila su
to usta g. Darka, iznad i iza te kaligrafske eksplozije, te železničke nesreće
monstruma u gunguli na njegovoj oznojenoj koži. G. Dark zapeva iz grudi
tonovima orgulja. Njegova privatna, električno plavozelena populacija
zadrhta, kao što zadrhtaše i prave nakaze na piljevinom posutom podu
šatre, kao što, slušajući svojom najtajnijom srži, Džim i Vil zadrhtaše i
osetiše se nakaznijim od samih nakaza.
„Gospodo! Dečaci! Upravo smo usavršili novu tačku! Bićete njeni
prvi gledaoci!” povika g. Dark.
Prvi policajac, ruke nemarno položene na futrolu pištolja, zažmirka
pred tim prostranim koralom zveri i stvorenja. „Ovaj dečko je rekao...”
„Rekao?!” Ilustrovani čovek zakevta smehom. Nakaze poskočiše u
metežu šoka, zatim se smiriše kada vlasnik karnevala produži sa velikom
lakoćom, tapšući i smirujući sopstvene ilustracije, što je na neki način
tapšalo i smirivalo nakaze. „Rekao? Ali šta je video? Dečaci se uvek
prestrave po luna parkovima, ha? Beže kao zečevi kada iskoče nakaze. Ali
večeras, naročito večeras!”
Policajci baciše pogled dalje, prema uradi-sam relikviji od papirne
mase prikovanoj za električnu stolicu.
„Ko je to?”
„On?” Vil vide kako vatra suknu kroz dimom zaklonjene oči g.
Darka, vide kako ju je isto tako brzo ugasio. „Nova tačka. G. Elektriko.”
„Ne! Pogledajte tog starca! Pogledajte!” kriknu Vil. Policajci se
okrenuše da odaju priznanje tom demonskom kriku.
„Zar ne vidite!” reče Vil. „Mrtav je! Samo ga vezovi drže
uspravnog!”
Stažisti se zagledaše u ogromnu zimsku pahuljicu obešenu,
pridržanu crnom stolicom.
Za ime sveta, pomisli Vil, mislili smo da će sve biti prosto. Starac,
g. Kuger, je na samrti, pa dovodimo doktore da ga spasu, pa nam on
oprašta, možda, možda, karneval nam ne nanosi zla, pušta nas. Ali sada
ovo, šta je sledeće? Mrtav je! Prekasno je! Svi nas mrze!
I tako je Vil stajao među ostalima i osećao leđni vazduh kako se
sliva sa nesahranjene mumije, sa hladnih usta i hladnih očiju zabravljenim
unutar smrznutih kapaka. U sleđenim nozdrvama nije se pomerala nijedna
seda dlačica. Rebra g. Kugera pod urušenom košuljom bila su kameno
tvrda, a zubi pod glinenim usnama bili su hladni poput suvog leda. Iznesite
ga u podne i magla će da se sliva sa njega.
Stažisti se zgledaše. Klimnuše.
Policajci na to napraviše korak napred.
„Gospodo!”
G. Dark vrcnu tarantula rukom ka bronzanoj tabli sa prekidačima.
„Sada će sto hiljada volti spaliti telo g. Elektrika!”
„Ne, ne puštajte ga!” kriknu Vil.
Policajci napraviše još jedan korak. Stažisti otvoriše usta da
progovore. G. Dark sevnu zapovedničkim pogledom na Džima. Džim
povika:
„Ne! Sve je u redu!”
„Džime!”
„Vile, da, u redu je!”
„Uklonite se!” Pauk dograbi ručicu prekidača. „Ovaj čovek je u
transu! U sklopu naše nove tačke, hipnotisao sam ga! Bio bi povređen ako
biste ga šokom probudili iz tog stanja!”
Stažisti zatvoriše usta. Policajci se zaustaviše.
„Sto hiljada volti! Pa ipak će kroz to proći živ, čitav, sa zdravim
telom i umom!”
„Ne!”
Policajac dohvati Vila.
Ilustrovani Čovek i svi ljudi i zveri mahnito uzdignuti na njemu
sada dograbiše i oboriše prekidač.
Svetla u šatri se zagušiše.
Policajcima, stažistima, dečacima na koži odskočiše guke i čvorovi.
Ali sada, u hitrom ponoćnom sanduku, električna stolica bila je
ognjište, a na njoj je starac blistao poput plavog jesenjeg debla.
Policajci se trgoše nazad, stažisti se nagoše napred, kao i nakaze, sa
plavom vatrom u očima.
Ilustrovani Čovek, ruke prilepljene za prekidač, pogleda na starog,
starog, starog čoveka.
Starac je bio mrtav poput škriljca, da, ali oživeli elektricitet sveg ga
je obavio svojom prekrivkom. Rojio mu se po hladnim ušnim školjkama,
treptao mu po nozdrvama dubokim poput napuštenog kamenog bunara.
Puzao je plavim jeguljama sile po njegovim prstima bogomoljke i
kolenima skakavca.
Usne ilustrovanog čoveka širom se razdvojiše, možda je vikao, ali
niko nije čuo od silnog prženja, udara, treskanja i praska sile koja je puzala
unutar, okolo, iznad, ispod, pored čoveka i stolice zatvora. Oživi, vikalo je
zujanje! Oživi! vrištale su olujne boje i svetlost. Oživi! vikale su usne g.
Darka, koje niko nije čuo osim Džima koji je čitao sa usana, čitao
gromoglasnu u svom umu i Vila, isto: Oživi! želeći da starac oživi, da
proradi, zakuca, zazuji, počne da stvara sokove, prikuplja pljuvačku,
raskravi duh, otopi voštanu dušu...
„Mrtav je!” ali niko nije čuo ni Vila, koliko god se upinjao da
nadvlada riku munja.
Živ! Usne g. Darka oblizivale su se i uživale. Živ. Oživi. On
pritisnu prekidač do poslednjeg ureza. Živi, Živi! Negde se dinamo mašine
pobuniše, zavrištaše, zapiskaše, zaječaše bestijalnom energijom. Svetio
postade zeleno poput boce. Mrtav, mrtav, mislio je Vil. Ali živi, oživi!
vriskale su mašine, vriskali su ognjevi i vatra, vriskala su usta gomila
modrih stvorenja na ilustrovanoj puti.
I starčeva kosa se diže u bockavim dimovima. Iskre su mu krvarile
ispod noktiju, prskale bujnim kapima na borove daske. Zeleno ključanje
plelo je svojim čunkovima preko mrtvih kapaka.
Ilustrovani čovek silovito se naže nad staru, staru, mrtvu, mrtvu
stvar, zveri, njegovi ukrasi, davile su se duboko u znoju, desna ruka tukla
je ćekićavom naredbom po vazduhu: živi, živi.
I starac ožive.
Vil promuklo vrisnu.
I niko ga nije čuo.
Jer sada, veoma lagano, kao da ga diže grmljavina, kao da je
električna vatra nova zora, jedan mrtvi kapak lagano se sljušti i otvori.
Nakaze zinuše.
Negde daleko u oluji, i Džim je vrištao, jer Vil ga je držao za lakat i
osećao kako se vrisak sliva kroz kosti kada se starčeve usne rastvoriše i
zastrašujuće varnice pođoše u cik cak između usana i nanizanih zuba.
Ilustrovani Čovek smanji napajanje sve dok nije samo zavijalo. A
onda se okrete, pade na kolena i ispruži ruku.
Tamo iznad, podalje, sa strane, ispod starčeve košulje pojavi se
najslabiji titraj kao kad pada jesenji list.
Nakaze izdahnuše.
Stari, stari čovek uzdahnu.
Da, pomisli Vil, oni dišu za njega, pomažu mu, teraju ga da živi.
 Udahni, izdahni, udahni, izdahni - pa ipak je sve delovalo poput
glume. Šta je mogao da kaže ili da učini?
„... pluća, tako... tako... tako...” neko prošapta.
Peščana Veštica, tamo pozadi u svojoj staklenoj kutiji?
Udahni. Nakaze su disale. Izdahni. Ramena im se opustiše.
Usne starog starog čoveka zadrhtaše.
„... puls... jedan... dva... tako., tako...”
Opet veštica? Vil se plašio da pogleda.
Vena zakuca malim časovnikom u grlu starca.
Veoma lagano, sada se ono desno starčevo oko širom otvori,
nepokretno, piljilo je poput slomljene kamere. Bilo je to poput gledanja
kroz rupu u prostoru, bezdanu sve do kraja sveta. Bio je sve topliji.
Dečaci pod njim bili su sve hladniji.
Sada je staro oko, tako prepuno mudrosti košmara, bilo tako
razrogačeno, duboko i živo samo za sebe na tom skršenom porcelanskom
licu da je tamo negde na dnu oka virio zli nećak na nakaze, stažiste,
policiju i...
Vila.
Vil ugleda sebe, ugleda Džima, dve sličice posađene u odrazima tog
jednog oka. Kada bi starac zatreptao, te dve slike bile bi zdrobljene
njegovim kapkom!
Ilustrovani Čovek, na kolenima, najzad se okrete i podari sve
okupljene osmehom.
„Gospodo, dečaci, evo zaista čoveka koji živi sa munjama!”
Drugi policajac se nasmeja; taj pokret zbaci mu ruku sa futrole.
Vil nahrupi desno.
Staro, sluzno oko sledilo ga je, usisavalo svojom prazninom.
Vil se zgrči nalevo.
Isto tako i pljuvačka koja je sačinjavala pogled starca, dok su mu se
leđne usne širom ljuštile da obrlikuju, preoblikuju dah pun jeke, titraj. Iz
silne dubine pod starcem izbi mu glas, stade da se odbija o vlažne kamene
zidove njegovog tela sve dok mu ne ispade na usta:
„Dobro došli... došššššš...”
Reči ponovo upadoše unutra.
„dob... ro doššššš.... ššššš...”
Policajci munuše jedan drugoga sa identičnim osmesima.
„Ne!” kriknu Vil iznenada. „To nije gluma! Bio je mrtav! Ponovo
će umreti ako isključite struju...!”
Vil se pljesnu rukom preko usta.
 O Gospode, pomisli on, šta ja to radim? Hoću da preživi, da nam
oprosti, da nas pusti! Ali, o Gospode, još više želim da umre, da svi umri,
toliko me plaše da u stomaku imam klupčad dlake velike kao mačke!
„Žao mi je...” prošapta on.
„Neka ti ne bude!” kliknu g. Dark.
Nakaze stadoše da ispuštaju gungulu treptaja i piljenja. Šta će
sledeće doći od statue na hladnoj, siktavoj stolici? Starčevo jedno oko slepi
se. Usta padoše, mehur žutog blata u sumpornoj kupki.
Ilustrovani Čovek udarcem gurnu prekidač za još jedan urez, divlje
se smešeći ni na koga posebno. On gurnu čelični mač u prazni starčevu
ruku nalik rukavici.
Nalet elektriciteta prsnu iz sparušene, skeletne muzičke kutije
drevnih, ispijenih obraza. Duboko oko ukaza se hitro poput rupe od metka.
Gladno Vila, našlo je i stalo da proždire njegovu sliku. Usne su se pušile:
„Vi... deooooo... sam... dečaaaaaake... kako sssssse... uvlačee... u...
šššššatru... ttttt...”
Sasušena pluća ispuniše se, zatim se kao iglom probiše svojim
močvarnim vazduhom u obliku slabašnofg zavijanja
„Uvežbavali sssssmo... tačku... pa sam pomissssslio... da odglumim
ovaj trrrrrik... da se pravim.... mrtav.”
Ponovoo pauza da pije kiseonik poput piva, elektricitet poput vina.
„... pao sam... kao... da ummmmmirem... dečaci ssssssu...
vrišššteći... pobegli!”
Starac je siktao slog za slogom.
„Ha.” Pauza. „Ha.” Pauza. „Ha.”
Elektricitet je oporubljivao zviždukave usne. Ilustrovani Čovek
blafo se nakašlja. „Ova tačka zamara g. Elektrika...”
„Oh, naravno.” Jedan policajac se prenu. „Izvinite.” On dodirnu
kapu. „Fina predstava.”
„Fina”, reče jedan stažista.
Vil se hitro obazre da vidi stažistina usta, kako to izgleda kada tako
nešto izgovoriš, ali Džim mu je stajao na putu.
„Dečaci! Tuce besplatnih karata!” G. Dark ih pruži. „Evo!”
Džim i Vil se ne pokrenuše.
„Dakle?” reče jedan policajac.
Vil glupavo posegnu za kartama plamenih boja, ali zastade kada g.
Dark reče: „Vaša imena?”
Policajci namignuše jedan na drugoga.
„Recite mu, dečaci.”
 Tišina. Nakaze su gledale.
„Sajmon”, reče Džim. „Sajmon Smit.”
Ruka kojom je g. Dark držao karte zgrči se.
„Oliver”, reče Vil. „Oliver Braun.”
Ilustrovani Čovek moćno uvuče dah. Nakaze udahnuše! Veliki
neuvučen dah mogao bi, činilo se, pomeriti g.
Elektrika. Njegov mač zadrhta. Njegov vrh poskoči da ugrize
iskrom Vilovo rame, zatim zasikta u plavo-zelenoj eksploziji na Džima.
Munja ošinu Džimovo rame.
Policajci se nasmejaše.
Starčevo oko je blistalo.
„Ne verrrujem... ssslaboumnima i budallllama... ne verrrujem
vam... g. Bolešljivko... i... g. Bledi..!”
G. Elektriko dovrši. Mač ih dodirnu.
„Krrrratak... tužan život... za obojicu!”
Onda mu se usta zarubiše, oštro oko prilepi. Zadržavajući
podrumski dah, pustio je da mu se proste iskre roje krvlju nalik tamnom
šampanjcu.
„Karte”, promrmlja g. Dark. „Besplatne vožnje. Dođite u svako
doba. Vratite se. Vratite se.”
Džim zgrabi, Vil zgrabi karte.
Skočiše, sunuše iz šatre.
Policajci, smešeći se i mašući na sve strane, lagano su ih sledili.
Za njima pođoše stažisti, bez smeška, poput duhova u svojim belim
odelima.
Zatekli su dečake šćućurene na zadnjem sedištu policijskog auta.
Izgledalo je kao da bi da idu kući.
 PROGONI

25

Osećala je da je ogledala čekaju u svakoj sobi na isti način na koji ti

osećaš, bez otvaranja očiju, da ti je prvi zimski sneg upravo pao iza
prozora.
Mis Foli je najpre primetila, pre nekoliko godina, da je kuća krcata
njenim blistavim odrazima. Onda je najbolje ne obraćati pažnju na hladne
zastirače decembarskog leda po hodniku, nad komodama, u kupatilu. Po
tankom ledu najbolje je lagano klizati. Ako zastaneš, težina tvoje pažnje
mogla bi probiti ljusku. Ukoliko proletiš kroz koru, može ti se desiti da se
udaviš u dubinama toliko hladnim, toliko dalekim, da tamo čitava prošlost
počiva uklesana u mermer nadgrobnih ploča. Ledene vode tada bi ti probile
vene. Začarana na rubu ogledala stajala bi zauvek, nemoćna da digneš
pogled sa dokaza Vremena.
Pa ipak, večeras, dok je jeka trčećih stopala tri dečaka zamirala,
neprekidno je osećala kako joj sneg pada po ogledalima kuće. Želela je da
se provuče kroz okvire i da proveri kakvo je tamo vreme. Ali plašila se da
bi to na neki način izazvalo da se sva ogledala sakupe u milijardostruko
umnoženje njenog lika, vojsku žena koje marširaju u daljinu da postanu
devojčice, a devojčice marširaju da postanu beskonačno mala deca. Toliko
osoba, nabijenih u jednu kuću, izazvalo bi gušenje.
I šta da učini sa ogledalima, Vilom Halovejem, Džimom
Najtšejdom i... nećakom?
Čudno. Zašto ne kažem mojim nećakom?
Zbog toga, pomisli ona, što od prvog trenutka kada je došao na
vrata, nije ovde pripadao, njegov dokaz nije bio dokaz, neprekidno je
čekala... šta?
Ovo veče. Karneval. Muzika, rekao je nećak, koja se mora čuti,
vožnje na koje mora poći. Kloni se lavirinta u kome sniva zima. Plivaj sa
karuselom gde leto, slatko poput deteline, mednjače i majčine dušice, čuva
dražesno vreme.
Pogledala je noćni travnjak sa koga još nije pokupila rasute
dragulje. Nekako je nagađala da je to način na koji je nećak želeo da se
otrese dvojice dečaka koji bi mogli da je spreče da upotrebi kartu uzetu sa
police nad kaminom:
KARUSEL. POJEDINAČNA ULAZNICA.
Čekala je da se nećak vrati. Dok vreme prolazi, mora da dela sama.
Nešto je morala učiniti ne da povredi, ne, već da uspori uticaj takvih kao
što su Džim i Vil. Niko ne sme da stoji između nje i nećaka, nje i karusela,
nje i divnog leta u okretu.
Nećak je mnogo rekao time što ništa nije rekao, time što ju je samo
držao za ruke i disao joj u lice iz svojih malih, ružičastih usta dahom koji je
mirisao na pitu od jabuka.
Digla je telefon.
Na drugoj strani grada videla je svetla u kamenoj zgradi biblioteke,
onako kako ih je video čitav grad tokom godina. Okrenula je broj. Tihi glas
joj odgovori. Rekla je:
„Biblioteka? G. Halovej? Ovde mis Foli. Vilova učiteljica. Za deset
minuta, molim vas, dođite da se vidimo u policijskoj stanici.... G.
Halovej?”
Pauza.
„Jeste li još tamo?...”

26

„Zakleo bih se”, reče jedan lekar. „Kada smo stigli tamo... starac je
bio mrtav.”
Ambulantna i policijska kola krenuše sa raskrsnice u istom trenutku
i pođoše nazad u grad. Jedan stažista pozvao je iz svojih kola. Sada je
jedan policajac odgovarao:
„Šališ se?!?”
Stažisti su sedeli u svojim ambulantnim kolima. Oni slegoše
ramenima.
„Da. Naravno. Šalim se.”
Vozili su se dalje, lica su im bila tiha i bela poput mantila.
Policajci su ih sledili, sa Džimom i Vilom šćućurenim pozadi, želeli
su da im kažu još nešto, ali policajci su počeli da govore i smeju se, da
prepričavaju sve što im se desilo i zato Vil i Džim slagaše, ponovo dadoše
pogrešna imena i rekoše da žive jednu ulicu iza policijske stanice.
Pustili su ih da ih policija odbaci do dve mračne kuće u blizini
stanice, pa su otrčali do tremova, uhvatili se za brave i čekali da tiha kola
zađu za ugao prema stanici, a onda su sišli, pošli za njima i stali zagledani
u žuta svetla stanice, sunčano obojena usred ponoći, a Vil se obazre i vide
kako čitavo veče dolazi na Džimovo lice i odlazi odatle i kako Džim gleda
u prozore policijske stanice kao da bi svakog časa mrak mogao ispuniti sve
odaje i zauvek pogasiti svetla.
Kada smo se vraćali u grad, pomisli Vil, bacio sam karte. Ali - gle...
Džim je i dalje držao svoje u ruci.
Vil uzdrhta.
Šta je to Džim mislio, želeo, planirao sada kada je starac živeo i
samo živeo zahvaljujući vatri belo usijane mašinerije stolice? Da li je i
dalje bio zaljubljen u karnevale? Vil se pažljivo zagleda. Slabašni odjeci,
da, pojavljivali su se i nestajali po Džimovim očima, jer Džim je, na kraju
krajeva, bio Džim, čak i dok je stajao ovde, sa mirnim svetlom Pravde na
jabučicama.
„Šef policije”, reče Vil. „On će nas saslušati...”
„Aha”, reče Džim. „Paziće na nas tačno onoliko koliko mu treba da
pošalje za mrežu za leptirove. Do đavola, Vilijame, do đavola, čak i ja ne
verujem u ono što se desilo za poslednja dvadeset i četiri časa.”
„Ali moramo naći nekog višeg, moramo da pokušavamo, sada kada
znamo koji je rezultat.”
„Okej, koji je rezultat? Šta je to karneval učinio toliko loše?
Uplašio ženu lavirintom ogledala? Dobro, sama se uplašila, kazaće
policija. Provalio u kuću? Okej, gde je provalnik? Skriva se u koži starca?
Ko će u to poverovati? Ko bi poverovao da je jedan starac ikada bio dečak
od dvanaest godina? Šta je još rezultat? Da li je prodavac gromobrana
nestao? Svakako, i ostavio torbu. Ali mogao je da ode iz grada...”
„Onaj patuljak iz predstave...”
 „Video sam ga, video si ga, malo liči na prodavca gromobrana,
naravno, ali opet, možeš li dokazati da je ikada bio veliki? Ne, kao što ne
možeš da dokažeš da je Kuger ikada bio mali i zato nas to ostavlja upravo
ovde, Vile, na pločniku, bez ikakvog dokaza osim onoga što smo videli, a
mi smo samo deca, reč karnevala protiv naše, a policija se tamo ionako
fino zabavila. Oh, bože, kakva zbrka. Kada bi samo, kada bi samo još
postojao neki način da se izvinemo g. Kugeru...”
„Da se izvinimo?” dreknu Vil. „Ljudožderskom krokodilu?
Josafate! Još ne vidiš da se ne možemo petljati sa tim ulmerima i
gofovima!”
„Ulmeri? Gofovi?” Džim se zamišljeno zagleda u njega, jer tako su
dečaci govorili o stvorenjima koja su im se vukla, ljuljala i grbila po
snovima. U Vilijamovim ružnim snovima, ’ulmeri’ su ječali i blebetali i
nisu imali lica. U jednako ružnim Džimovim snovima, ’gofovi’, njegovo
lično ime za njih, rasli su kao čudovišne, penaste gljive i hranili se
pacovima, ovi su se hranili paucima, a ovi opet, jer su bili dovoljno veliki,
mačkama.
„Ulmeri! Gufovi!” reče Vil. „Zar treba da ti na glavu padne sef od
deset tona? Gle šta se već dogodilo dvojici ljudi, g. Elektriku i onom
jezivom, šašavom kepecu! Svašta može da se desi ljudima na toj vražjoj
mašini. Znamo to, videli smo. Možda su namerno zgnječili prodavca
gromobrana, ili je možda nešto pošlo kako ne treba. Činjenica je da je on
na ovaj ili onaj način završio pod vinskom presom, pregažen karuselom-
parnim valjkom, i sada je toliko poblesavio da nas ni ne poznaje! Nije li to
dovoljno da te prestravi do Isusa, Džime? Ama, možda je čak i g.
Kroseti...”
„Kroseti je na odmoru.”
„Možda da, možda ne. Eno mu radnje. Eno natpisa: ZATVORENO
ZBOG BOLESTI. Kakve bolesti, Džime? Prejeo se šećerlema kada je
otišao na šou? Dobio morsku bolest na turi koju svi vole?”
„Prekini, Vile.”
„Ne, ser, neću da prekinem. Naravno, naravno, vrteška zvuči sjajno.
Misliš da se meni dopada da sve vreme budem trinaestogodišnjak? Jok ja!
Ali u andrak, Džime, suoči se sa tim, ti ne želiš stvarno da imaš dvadeset
godina!”
„A o čemu smo inače govorili čitavog leta?”
„Govorili, jašta. Ali ako se naglavačke baciš u tu svaštavu mašinu i
ako ti razvuče kosti, Džime, postaće ti tako dugačke da onda nećeš znati
šta ćeš sa njima!”
 „Znao bih ja”, reče Džim u noć. „Znao bih ja.”
„Jašta. Samo idi i ostavi me ovde, Džime.”
„Zašto?” pobuni se ovaj. „Ne bih te ostavio, Vile. Ostali bismo
zajedno.”
„Zajedno? Ti dve stope viši i na svakom koraku stalno osećaš kosti
u rukama i nogama? Gledao bi me s visoka, Džime, a o čemu bismo
razgovarali, ja sa džepovima punim konca za zmajeve, kamenčića i žabljih
očiju, a ti sa čistim, finim i praznim džepovima i zadevaš me, da li bismo o
tome razgovarali, mogao bi da trčiš brže i da mi pobegneš...”
„Nikada ti ne bih pobegao, Vile...”
„Pobegao bi u čas posla. Pa, idi, Džime, idi i ostavi me, imam ja
svoj perorez i ništa mi ne fali da sednem pod drvo i da seckam prut dok se
ti izluđuješ vrelinom svih tih konja što jure u krug, samo hvala bogu, više
ne jure...
„A to je tvoja greška!” viknu Džim.
Vil se ukoči i stegnu pesnice. „Hoćeš da kažeš da je trebalo da
pustim da mladi opaki i strašni postane dovoljno star matori i strašni da
nam glave odgrize? Da ga pustim da se vozi u krug i da nam pljune u oko?
a možda bi i tibio sa njim, mahao doviđenja, pa onda još jedan krug, sve
mašeš zbogom! a ja bih jedino mogao da ti uzvratim mahanje, Džime, to si
mislio?”
„Šš”, reče Džim. „Kao što kažeš, prekasno je. Karusel je
pokvaren...”
,,A kada bude popravljen, staviće starog, groznog Kugera da se vozi
unatrag, podmladiće ga dovoljno da progovori i da se priseti naših imena, a
onda će da se stušte za nama kao ljudožderi, ili za mnom, ukoliko želiš da
se sližeš sa njima i da odeš da im kažeš kako se zovem i gde živim...”
„Neću to učiniti, Vile.” Džim ga dodirnu.
„Oh, Džime, Džime, pa vidiš, zar ne? Sve u svoje vreme, kao što je
sveštenik rekao prošlog meseca, sve jedno po jedno, a ne dvoje po dvoje,
hoćeš li se setiti?”
„Sve”, reče Džim, ,,u svoje vreme...”
A onda začuše glasove iz policijske stanice. U odaji odmah desno
pored ulaza žena je govorila i muškarci su govorili.
Vil klimnu Džimu i oni tiho otrčaše da se probiju kroz žbunje i
provire u odaju.
Tamo je sedela mis Foli. Tamo je sedeo Vilov otac.
„Ne shvatam”, reče mis Foli. „Da pomislim da mi Vil i Džim
upadnu u kuću, da ukradu, pobegnu...”
 „Videli ste im lica?” upita g. Halovej.
„Kada sam vrisnula, osvrnuli su se pod svetiljkom.”
Ne pominje nećaka, pomisli Vil. I neće, razume se.
Vidiš, Džime, požele da vikne, bila je to zamka! Nećak je čekao da
se prišunjamo. Želeo je da nas uvali u toliko nevolje da ne bude bitno šta
ćemo reći ma kome, policiji, roditeljima, da nas niko ne sluša o
karnevalima, kasnim satima, vrteškama, zato što naša reč ne vredi ništa!"
„Ne želim da dignem tužbu”, reče mis Foli. „Ali, ako su dečaci
nevini, gde su?
„Ovde!” povika neko.
„Vile!” reče Džim.
Prekasno.
Jer je Vil skočio visoko i stao da se vere na prozor.
„Ovde”, reče prosto kada se spustio na pod.

27

Išli su kući pločnicima boje mesečine, g. Halovej je koračao među

dečacima. Kada stigoše kući, Vilov otac uzdahnu.
„Džime, ne vidim razloga da cepaš majci srce u ovaj čas. Ako
obećaš da ćeš joj za doručak ispričati celu stvar, pustiću te. Možeš li da
uđeš a da je ne probudiš?” „Naravno. Gle šta imamo.”
„Mi?”
Džim klimnu i odvede ih da pipaju po nakupinama debele
mahovine i lišća na zidu kuće dok ne nađoše gvozdene prečke tajno
prikucane i odložene da budu skriveni prilaz do Džimove sobe. G. Halovej
se nasmeja, jednom, gotovo sa bolom i čudna, divlja tuga zatrese mu glavu.
„Koliko već dugo tako ide? Ne, ne govorite. To sam i ja radio u
vašim godinama.” On pogleda uz bršljen prema Džimovom prozoru.
„Uživanje kada si napolju kasno noću, slobodan kao pakao.” On se
zaustavi. „Ne ostaješ predugo?...”
„Ove nedelje bilo je prvi prvcati put posle ponoći.” Tata je
razmišljao jedan trenutak. „Dozvola bi sve pokvarila, pretpostavljam?
Iskradanje do jezera, groblja, do pruge, voćnjaci sa breskvama u letnje
noći, to se računa...”
,,Au, g. Halovej, jeste li nekada...”
„Da. Ali ne govori toj ženi šta sam ti rekao. Gore.” On pokaza. ,,I
ne izlazi nijedne noći idućih mesec dana.”
„Da, gospodine!”
Džim se majmunski vinu prema zvezdama, sevnu kroz prozor,
zatvori ga, navuče zavesu.
Tata pogleda uz skrivene merdevine koje su se spuštale iz zvezdane
svetlosti prema slobodnom svetu pločnika koji su mamili na trk od hiljadu
jardi, prema visokim preponama mračnog žbunja i skakaonicama
grobljanskih stubova i zidova...
„Znaš li šta mrzim više od svega, Vile? To što više ne mogu da
trčim kao ti.”
„Da, ser”, reče njegov sin.
„Da raščistimo”, reče tata. „Sutra ideš da se ponovo izvineš mis
Foli. Da joj proveriš travnjak. Možda smo
propustili nešto od... ukradene imovine... sa šibicama i baterijskim
lampama. Onda idi do šefa policije da se prijaviš. Sreća što ste se sami
javili. Srećni ste što mis Foli neće da digne tužbu.”
„Da, ser.”
Otišli su do bočnog zida sopstvene kuće. Tata zaronu ruku u
bršljen.
,,I naša kuća?”
Ruka mu nađe prečagu koju je Vil pribio između lišća.
,,I naša kuća.”
On izvadi vreću za duvan, napuni lulu dok su stajali pored bršljana,
skrivene prečage vodile su do toplih kreveta, bezbednih soba, a onda upali
lulu i reče: „Poznajem te. Ne ponašaš se kao da si nešto skrivio. Nisi ti
ništa ukrao.”
„Nisam.”
„Zašto si onda u policiji rekao da jesi?”
„Zato što mis Foli - ko zna zašto - želi da budemo krivi. Ako ona
kaže da jesmo, onda jesmo. Jesi li video koliko se iznenadila kada nas je
videla da ulazimo kroz prozor? Nikada joj nije palo na pamet da ćemo da
priznamo. E, učinili smo to. Osim toga, imamo dovoljno neprijatelja i bez
zakona protiv sebe. Zaključio sam da će pustiti da stvar prođe ako sami
dođemo. To su i učinili. Istovremeno, momče, i mis Foli je pobedila, jer
sada smo kriminalci. Niko nam neće verovati šta god da kažemo.”
„Ja ću verovati.”
„Hoćeš li?” Vil je pogledom pretraživao senku očevog lica, video
belinu kože, beonjača, kose.
„Tata, prošle noći, u tri izjutra...”
 „Tri izjutra...”
Vide kako se tata lecnu kao od hladnog vetra, kao da je namirisao i
prepoznao čitavu stvar i naprosto nije mogao da se mrdne, da posegne i
potapše Vila po ramenu.
A ovaj je znao da neće moći to da kaže. Sutra, da nekog drugog
dana, da, jer možda će sa izlaskom sunca šatre nestati, nakaze otići na
drugi kraj sveta, pustiti ih na miru, znajući da su dovoljno upravljeni da ne
guraju stvar dalje, da neće ništa reći, samo će držati usta zatvorena. Možda
će sve to pregrmeti, možda... možda...
„Da, Vile?” reče mu otac, uz napor, lula u njegovoj ruci je zamrla.
„Produži.”
Ne, pomisli Vil, neka Džima i mene prožderu, ali nikoga više. Ko
god sazna biva povređen. I zato niko ne sme znati. Naglas je rekao:
„Za nekoliko dana, tata, sve ću ti reći. Kunem se. Mame mi.”
„Mama”, reče tata najzad, „za mene predstavlja dovoljnu
garanciju.”

28

Noć je bila slatka od praha jesenjeg lišća koje je mirisalo kao da se

fini pesak drevnog Egipta komeša po dinama iza grada. Kako to, pomisli
Vil, da u ovakvom času mogu makar i da pomislim na četiri hiljade godina
praha drevnog naroda koje obilaze svet, i kako to da sam tužan zbog toga
što to niko ne primećuje osim tate i mene, a čak i nas dvojica to ne
govorimo jedan drugome.
Bio je zaista trenutak između, jedne sekunde misli su im bile
bodljikavi kupinjaci, a sledeće svilaste, usnule mačke. Bilo je vreme da se
ide u krevet, pa ipak su i dalje oklevali, neodlučni kao dečaci, niu hteli da
odu i počnu da lutaju u širokim krugovima do jastuka i noćnih misli. Bilo
je vreme da se kaže mnogo, ali ne sve. Bilo je vreme posle prvih otkrića,
ali ne poslednjih. Bila je to želja da se zna sve, a da se ne sazna ništa. Bio
je to novi, slatki ukus kada muškarci počnu da razgovaraju onako kako
moraju. Bila je to moguća gorčina otkrića.
I zato, umesto da odu uz stepenice, nisu mogli da napuste taj
trenutak koji je obećavao druge, ne tako daleke noći kada će muškarac i
dečak koji postaje muškarac gotovo moći da zapevaju. I zato Vil najzad
reče, pažljivo:
 „Tata? Jesam li ja dobra osoba?”
„Mislim da jesi. Znam da jesi, da.”
„Hoće li... hoće li mi to pomoći kada stvari postanu stvarno teške?”
„Pomoći će.”
„Hoće li me to spasti kada mi bude potreban spas? Hoću da kažem,
ako se nađem sa rđavim ljudima, a nema nikog dobrog miljama okolo, šta
onda?”
„Pomoći će.”
„To nije dovoljno dobro, tata!”
„Dobrota nije garancija za telo. Uglavnom je za duševni mir...”
„Ali ponekad, tata, nisi li toliko uplašen da čak ni...
um nije miran?” Otac klimnu, nemirnog lica. „Tata”, reče Vil vrlo
slabašnim glasom. „Jesi li ti dobar čovek?”
„Za tebe i tvoju majku da, trudim se. Ali nijedan čovek nije heroj u
svojim očima. Živim sa sobom čitav život, Vile. Znam sve o sebi što vredi
znati...”
,,I, kada sve sabereš?...”
„Zbir? Dok dolaze i odlaze, a ja uglavnom sedim vrlo mirno i
čvrsto, da, u redu sam.”
„Onda, tata”, upita Vil, „zašto nisi srećan?”
„Travnjak pred kućom u... da vidimo... jedan i trideset izjutra... nije
mesto za započinjanje filozofskih...”
„Samo sam hteo da znam, to je sve.”
Nastao je dugi trenutak ćutanja. Tata uzdahnu.
Tata ga uze za ruku, povede i posadi na stepenište trema, pa nanovo
pripali lulu. Pućkajući, on reče: ,,U redu. Majka ti spava. Ne zna da smo
ovde sa svojim mačorskim razgovorom. Možemo da nastavimo. A sada,
pazi ovamo, od kada misliš da biti dobar znači biti srećan?”
„Oduvek.”
„Od sada nauči da je drugačije. Ponekad čovek koji deluje
najsrećnije u gradu, sa najvećim osmehom, nosi najveći tovar greha.
Postoje osmesi i osmesi; nauči da razlikuješ mračnu varijantu od svetle.
Onaj što laje kao foka, onaj što galami dok se smeje, taj se pola vremena
pretvara. Zabavljao se i zgrešio. A ljudi vole greh. Vile, oh, kako ga vole,
nikada ne sumnjaj u to, u svim oblicima, veličinama, bojama i mirisima.
Dolaze vremena kada našim apetitima odgovaraju valovi, a ne stolovi.
Slušaj kako čovek preglasno hvali druge, pa ga pogledaj i upitaj se da nije
tek stigao iz svinjca. Sa druge strane, onaj nesrećni, bledi, izmučeni čovek
koji prolazi kraj tebe, koji izglea kao da je sav od krivice i greha, ama,
često je to taj tvoj dobri čovek sa velikim D, Vile. Jer dobrota je strašno
zanimanje; ljudi se time naprežu i ponekad se prepolove. Znam par takvih.
Moraš da radiš dvaput više da budeš farmer nego da budeš krmak.
Pretpostavljam da od razmišljanja kako da postane dobar po zidu jedne
noći pođe pukotina. Kada na čoveka sa najvišim standardima padne
najsitnija vlas ponekad mu kičmu iskrivi. Ne može da pusti sebe da ide
kako mu se svidi, neće da se skine sa udice ako mu makar malo pođe kako
ne treba.
Oh, bilo bi divno kada bi mogao naprosto da budeš dobar, da se
ponašaš dobro, a da ne moraš sve vreme da razmišljaš o tome. Ali teško je,
zar ne? - poslednje parče torte od limuna čeka te u frižideru, usred noći,
nije tvoje, ali ti ležiš budan u vrelom znoju zbog njega, toliko ga želiš, ha?
Treba li da ti pričam? Ili, vreo prolećni dan, podne, a ti si okovan za
školsku klupu, dok tamo eno teče reka, hladna i sveža preko kamenja.
Takvu bistru vodu dečaci čuju na milje daleko. I tako, minut po minut, sat
po sat, čitav život, nikada se ne svršava, nikada ne staje, imaš taj izbor ove
sekunde, pa ove sledeće, pa one posle nje, budi dobar, budi loš, eto šta
kuca sat, eto šta kaže kucanjem. Otrči na plivanje ili ostani preznojen, otrči
da jedeš ili leži gladan. I tako ostaješ, ali jednom kada si ostao, ti znaš
tajnu, zar ne? Pa ne misliš ponovo na reku. Ili na tortu. Jer ako to učiniš,
pošašavićeš. Dodaj sve reke po kojima nikada nisi plivao, torte koje nisi
pojeo, i do vremena kada stigneš u moje doba, Vile, to ti je mnogo
propuštenih stvari. Ali onda se tešiš tako što misliš: što više puta uđeš
unutra, više puta bi mogao da se utopiš, ili da se zadaviš ledom. Ali onda,
iz čistog, glupog kukavičluka, pretpostavljam, možda se uzdržavaš od
previše stvari, čekaš, igraš na sigurno.
Pogledaj mene: oženio sam se u trideset i devetoj, Vile, trideset i
devetoj! Ali toliko sam bio obuzet rvanjem u dva pada od svaka tri, da sam
zaključio da se ne mogu venčati sve dok se ne nalickam da budem zauvek
dobar. Prekasno sam otkrio da ne možeš čekati da postaneš savršen, moraš
da se dižeš, padaš i ponovo ustaješ sa svima ostalima. I zato sam najzad
digao pogled sa velikog rvačkog meča protiv samog sebe, jedne noći kada
je tvoja majka došla u biblioteku po knjigu i dobila mene umesto toga. I
tada sam i tamo video da ako uzmeš napola rđavog čoveka i napola rđavu
ženu, pa sastaviš njihove dobre polovine, dobijaš između njih jedno
ljudsko biće koje je potpuno dobro. To si ti, Vile, zaklinjem se u to. A
čudna je stvar, sine, i isto tako tužna, iako si ti stalno trčao tamo dole po
ivici travnjaka, dok sam ja bio na krovu i koristio knjige umesto crepova,
poredio život sa bibliotekama, uskoro sam video da si mudriji, brži i bolji
nego što ću ja ikada biti..."
Tatina lula bila je mrtva. On zastade da je istrese i ponovo napuni.
„Ne, ser”, reče Vil.
„Da”, reče mu otac, „bio bih budala kada ne bih znao da sam
budala. Moja jedina mudrost je: ti si mudar.”
„Smešno”, reče Vil posle duge pauze. „Večeras si mi rekao više
nego što sam ja tebi ikada rekao. Smisliću još nešto. Možda ću ti sve
ispričati za doručak. Okej?”
„Biću spreman, ako si ti spreman.”
„Zato što... želim da budeš srećan, tata.”
Mrzeo je suze koje mu navreše na oči.
„Sa mnom će biti sve u redu, Vile.”
„Učinio bih i rekao sve što mogu da te učinim srećnim.” „Vili,
Vilijame.” Tata ponovo pripali lulu i zagleda se u dim kako odlazi u
slatkom rastapanju. „Samo mi reci da ću živeti večno. To bi lepo obavilo
posao.”
Njegov glas, pomisli Vil, nikada nisam primetio. Iste mu je boje
kao kosa.
„Ćale”, reče on, „nemoj da zvučiš toliko tužno.”
„Ja? Ja sam ti pravi tužni čovek. Čitam knjigu, a ona me rastuži.
Gledam film: tužno. Pozorišne predstave? one me stvarno ubiju.”
„Ima li ičega”, reče Vil, „što te ne rastužuje?”
„Jedna stvar. Smrt.”
„Bre!” prenerazi se Vil. „Pomislio bi da će baš ona to da učini!”
„Ne”, reče čovek sa glasom koji mu se slagao sa kosom. „Zbog
smrti sve ostalo je tužno. Ali smrt samo plaši. Kada ne bi bilo smrti,
nijedna stvar ne bi bila ukaljana.”
I, pomisli Vil, dolazi karneval, smrt kao zvečka u jednoj ruci, život
kao slatkiš u drugoj; protrese jedno da te uplaši, ponudi drugo da ti voda
pođe na usta. Dolazi luna park, obe ruke pune!"
On skoči na noge.
„Tata, oh, slušaj! Živećeš večno! Veruj mi, ili si gotov! Jeste, bio si
bolestan pre par godina - ali to je gotovo. Jeste, imaš pedeset i četiri
godine, ali to je mladost! I još jedna stvar...”
„Da, Vili?”
Otac ga je čekao. On se zanjiha. Ugrize se za usnu, onda sve izbaci:
„Ne prilazi karnevalu.”
„Čudno”, reče mu otac, „upravo sam to ja nameravao da kažem
tebi.”
 „Ne bih se vratio na to mesto ni za milijardu dolara!” Ali, pomisli
Vil, to neće sprečiti karneval da traga po gradu da poseti mene.
„Obećavaš li, tata?”
„Zašto ne želiš da idem tamo, Vile?”
„To je jedna od stvari koje ću ti reći sutra, ili iduće nedelje, ili iduće
godine. Moraš da mi veruješ, tata.” „Verujem, sine.” Tata ga uze za ruku.
„Časna reč.” Kao na dati signal, obojica se okrenuše kući. Čas je kucnuo,
bilo je dockan, dovoljno toga je rečeno, ispravno su osetili da treba da idu.
„Put kojim si izašao”, reče tata, „je put kojim ćeš da se vratiš.”
Vil tiho ode da dodirne gvozdene prečke skrivene ispod šuštavog
bršljana.
„Tata. Nećeš da ih počupaš?”
„Jednog dana, kada ti dosade, sam ćeš ih skinuti.” „Nikada mi neće
dosaditi.”
„Tako ti izgleda? Da, nekome tvojih godina mora da izgleda kao da
ti nikada ništa neće dosaditi. Dobro sine, sada ideš gore.”
Video je kako mu otac gleda uz bršljan i skriveni put. „Hoćeš i ti
ovuda?”
„Ne, ne”, reče otac brzo.
„Jer”, reče Vil, „dobrodošao si.”
„U redu je. Pođi.”
Ali je i dalje gledao u bršljan koji se komešao u mračnom svetlu
jutra.
Vil skoči, dograbi prvu, drugu, treću prečku i zagleda se dole.
Sa tog rastojanja, izgledalo je kao da se tata skuplja tamo na zemlji.
Nekako nije želeo da ga ostavi iza sebe, tamo u noći, poput nekoga koga je
napustio neko drugi, jednu ruku digao je kao da će da pođe dalje, ali nije
kretao.
„Tata!” prošapta. „Ne smeš ti to!”
Ko kaže!? viknuše tatine usne nemo.
I on skoči.
I smejući se bez glasa, dečak i čovek vinuše se uz bok kuće, bez
kraja, ruku pred ruku, stopalo za stopalom.
On začu kako se tata okliznuo, zabatrgao, uhvatio.
Drži se čvrsto! pomisli on.
„Ah...!”
Čovek je oštro disao.
Čvrsto sklopljenih očiju, Vil se molio: drži se... hajde... sada...!!
Stari čovek ispusti vazduh, usisa ga, opsova oštrim šapatom i
nastavi da se penje.
Vil otvori oči, uspe se i ostatak je bio gladak, visoko, sve više, fino,
slatko, vanredno, gotovo! Vinuše se unutra i sedoše na okvir, jednako
visoki, jednake težine, obojeni isto pod zvezdama, pa su ponovo sedeli
zagrljenu sa silnom, prijatnom iscrpljenošću, dahtali pred grohotnim,
progutanim smehom koji im je skupa njihao kosti, pa su u strahu da ne
probude Boga, domovinu, ženu, mamu i pakao meko položili ruke jedan
drugome na usta, osetili treperavu, toplu radost koja je brizgala tamo i
sedeli još jedan trenutak, očiju blistavih jedan zbog drugoga i vlažnih od
ljubavi.
Onda, uz poslednji snažni pljesak, tate nestade, vrata spavaće sobe
se zatvoriše.
Pijan od delanja duge noći, uljuljkan od straha prema boljim, većim
stvarima koje je otkrio u tati, Vil zbaci mlitavu odeću koja je sama spadala
pijanim rukama i ugodno bolnim nogama i poput debla u padu skresa se u
krevet....

29

Spavao je tačno jedan sat.

A onda, kao da se prisetio nečega što je samo napola video, on se
probudi, sede i zagleda prema Džimovom krovu.
„Gromobran!” dreknu on. „Nestao je!”
I zaista je bilo tako.
Ukraden? Ne. Džim ga je skinuo? Da! Zašto? Zato što mu se tako
dopada. Popeo se sa smeškom da skine gvožđe, da izazove bilo koju oluju
da pogodi njegovu kuću! Uplašen? Ne. Strah je bio novo odelo od
električne struje koje je Džim morao oprobati.
Džime! Vil požele da razbije isprečeni prozor. Idi i ponovo pribij
šipku! Pre jutra, vražji karneval će poslati nekoga da otkrije gde živimo, da
znam kako će doći i kako će izgledati, ali, Gospode, krov ti je tako prazan!
oblaci se hitro kreću, ta oluja hita prema nama i...
Vil zastade.
Kakav zvuk pravi balon dok lebdi?
Nikakav.
Ne, ne baš. On sam pravi šumove, uzdiše, kao vetar kada ti nadiže
zavese bele poput daha pene. Ili pravi zvuk kao zvezde dok se okreću nad
tobom u tvom snu. Ili se najavljuje kao izlazak i zalazak meseca. To
poslednje je najbolje: kao mesec što brodi nad vaseljenskim dubinama, eto
kako ide balon.
Kako ga čuješ, kako dobijaš upozorenje? Uvo, da li ono čuje? Ne.
Ali dlačice na zadnjoj strani tvoga vrata i breskvino krzno u unutrašnjosti
ušiju, oni čuju, a dlake po tvojim rukama pevaju kao noge skakavca dok se
trljaju i drhte čudnovatom muzikom. I zato znaš, osećaš, siguran si, dok
ležiš u krevetu, da balon zaranja u okean neba.
Vil oseti komešanje u Džimovoj kući; i Džim mora da je svojim
finim, tamnim antenama osetio kako se vode razdvajaju visoko nad
gradom da propuste Levijatana.
Oba dečaka osetiše kako senka ispunjava prolaz između njihovih
kuća, obojica digoše prozore, obojica proturiše glave, obojica zinuše na tu
prijateljsku, tu uvek preciznu usaglašenost, tu očaravajuću pantomimu
intuicije, očekivanja, njihovo delovanje u tandemu tokom godina. Onda su
srebrnih lica, jer mesec je izlazio, obojica digli pogled.
A balon zalebde nad njima i nestade.
„Svetu mu kravu, šta balon radi ovde!?” upita Džim, ali nije želeo
odgovor.
Jer dok su virili, obojica su znali da balon predstavlja najbolji način
za potragu uopšte; nije bilo treštanja motora kola, niti guma što zavijaju
asfaltom, nije bilo ulica ispunjenih odjekom koraka, samo vetar što čisti
silni Amazon medu oblacima za samotno putovanje pletene korpe i olujno
jedro nad njom.
Ni Džim ni Vil nisu zalupili prozor niti navukli zavesu, naprosto su
morali da ostanu nepokretni i da čekaju, jer ponovo su čuli šum poput
šapata u nečijem tuđem snu...
Temperatura pade za četrdeset stepeni.
Jer sada je balon okupan olujama zašaptao i zakovitlao se, zaronio
je i potonuo blago naniže, njegova slonovska senka hladila je draguljima
posute travnjake i sunčane časovnike dok su upirali poglede visoko kroz tu
senku.
A ono što su videli bilo je nešto nahereno i šušketavo u obešenom
pletenom nosaču. Da li su to bili glava i ramena? Da, sa mesecom poput
srebrnog ogrtača zabačenog iza njih. G. Dark, pomisli Vil. Drobilac!
pomisli Džim. Bradavica! pomisli Vil. Skelet! Gutač lave! Obešeni čovek!
Monsieur Giljotina!
Ne.
Peščana veštica.
 Veštica koja je mogla da uvuče lobanje i kosti u prašinu i da ih
zatim rasturi kijanjem.
Džim pogleda Vila, a Vil Džima; čitali su jedan drugome sa usana:
Veštica!
Ali zbog čega je voštana babuskera izletela u potragu noćnim
balonom? pomisli Vil, zbog čega niko od ostalih, sa očima punim
reptilskog otrova, vučjeg ognja, zmijske jame? Čemu slanje oronule statue
sa kapcima slepog daždevnjaka zašivenim koncem crne udovice?
A onda, kada je digao pogled, znao je.
Jer Veštica je, iako neobično voštana, bila neobično živa. Slepa, da,
ali je pružala ispod sebe rđom umrljane
prste koji su milovali, gladili ustave vazduha, rasecali i razmicali
vetar, guljili slojeve prostora, zaslepljivali zvezde, koji su se nadnosili nad
njih i plesali, a zatim bi nanišanili i uperili se poput njenog nosa.
Dečaci su znali i više od toga.
Znali su da je slepa, ali slepa na poseban način. Mogla je da spusti
ruke da bi osetila kvrge sveta, mogla je da dodiruje krovove, opipava
tavanska spremišta, da žanje prašinu, ispituje promaje koje su duvale
hodnicima i duše koje su duvale kroz ljude, promaje koje su izbijale iz
pluća prema kucavom srcu, do slepoočnica po kojima je udaralo bilo, do
pulsirajućeg grla, a zatim se ponovo vraćale u pluća. Isto kao što su osećali
da se balon spušta poput jesenje kiše, da bi mogla da oseti kako im se duše
iseljavaju iz nozdrva i zatim ih ponovo naseljavaju. Svaka duša, veliki,
topli otisak prsta, imala je drugačiji opip, mogla je da je valja među
prstima kao glinu; mirisala je drugačije, Vil je mogao da je čuje kako kroz
nos usisava njegov život; imala je drugačiji ukus, uživala je u njemu
krezubim ustima, naduvanim gujinim jezikom; zvučala je drugačije,
nagurala bi im duše u jedno uvo, izvukla ih na drugo.
Ruke su joj plesale po vazduhu, jedna za Vila, druga za Džima.
Senka balona zapljusnu ih panikom, natopi ih užasom.
Veštica izdahnu.
Balon, oslobođen malog, gorkog balasta, diže se. Senka prođe.
„Oh, Bože!” reče Džim. „Sada znaju gde živimo!”
Obojica zinuše. Neki čudovišni teret klizio je i vukao se preko
crepova Džimove kuće.
„Vile! Sćapila me je!”
„Ne! Čini mi se...”
Povlačenje, klizanje, šuškanje išlo je od dna do vrha Džimove kuće.
Onda Vil vide kako se balon diže, odleće prema bregovima.
 „Otišla je, eno, otišla je! Džime, nešto ti je učinila sa krovom. Gurni
ovamo majmunsku motku!”
Džim prebaci dugu, tanku motku za veš na drugu stranu, Vil je
učvrsti na svom prozorskom okviru, a zatim se vinu napolje, ruku pred
ruku, njihao se sve dok ga Džim
nije uvukao kroz svoj prozor, pa su bosonogi otišli u Džimov plakar
za odeću i tamo dizali i gurali jedan drugoga do tavana koji je mirisao na
drvaru, star, mračan i previše tih. Kada se posadio na visoki krov, drhteći,
Vil kliknu: „Džime, evo ga.”
I zaista je bilo tu, pod mesečinom.
Bio je to trag poput puževih bala na pločniku. Svetlucao je. Bio je
srebrnast i klizav. Ali ovo je bila staza koju je ostavio gigantski puž koji bi,
da uopšte postoji, težio stotine funti. Srebrna traka bila je široka čitav jard.
Srebrni trag započinjao je dole, kod oluka ispunjenog lišće, svetlucao je do
vrha krova, zatim je krivudao naniže niz drugu stranu. „Zašto?” jeknu
Džim. „Zašto?”
„Lakše nego da tragaju za kućnim brojevima i imenima ulica.
Obeležila ti je krov tako da ga vidiš na milje u krug, danju ili noću!”
„O moj bože.” Džim se saže da pipne trag. Slabašni lepak opakog
mirisa pokri mu prst. „Vile, šta da radimo?” „Imam ideju”, prošapta ovaj,
„oni se neće vraćati do jutra.
Ne mogu tek tako da započnu galamu. Imaju neki plan. A upravo
sada - eno šta ćemo da uradimo!”
Sklupčano preko travnjaka poput duge boe konstriktor čekalo ih je
crevo za polivanje vrta.
Vil ode dole, hitro, i ništa nije oborio, niti je ikoga probudio. Džim,
na krovu, bio je iznenađen, čas posla, kada Vil dojuri gore, sav zadihan, sa
crevom u pesnici iz koga je šištala voda.
„Vile, ti si genije!”
„Jašta! Brzo!”
Povukli su crevo da natope crepove, da speru srebro, da preplave
opaku živinu boju.
Dok su radili, Vil se osvrnu prema čistoj boji noći koja je prelazila
u jutro i vide balon kako pokušava da donese odluku na vetru. Da li je
osetio, hoće li se vratiti? Hoće li im ponovo obeležiti krov, a oni će morati
to da speru, pa ga ponovo obeležiti, da će ga oprati, sve do zore? Da, ako
treba.
Samo kada bih, pomisli Vil, mogao zauvek da zaustavim vešticu.
Ne znaju nam imena niti gde živimo, g. Kuger je preblizu smrti da se
priseti ili kaže. Kepec - ako je on prodavac gromobrana - lud je - i, uz volju
Božju, neće se prisetiti! A oni se neće usuditi da uznemiravaju mis Foli do
jutra. I zato su stegli zube tamo napolju na livadi i poslali Peščanu Vešticu
u potragu...
„Baš sam budala”, vajkao se Džim tiho dok je prao krov tamo gde
je bio gromobran, „zašto ga nisam ostavio gore?” „Grom još nije udario”,
reče Vil. ,A ako budemo brzo skakali i neće. A sada - ovamo!”
Zasipali su krov.
Ispod njih neko spusti prozor.
„Mama”, nasmeja se turobno Džim. „Misli da je kiša.”

30

Kiša prestade.
Krov je bio čist.
Pustili su crevo-zmiju da lupi u noćni travu hiljadu milja ispod njih.
Iza grada, balon je i dalje stajao između nepopustljive ponoći i
obećanog i željenog sunca.
„Zašto čeka?”
„Možda je namirisala šta nameravamo.”
Vratili su se kroz tavan i ubrzo su bili u odvojenim sobama i
krevetima posle mnogo groznice i drhtanja razgovora i sada su tiho ležali
razdvojeno i slušali kako im srca i satovi prebrzo kucaju prema zori.
Štagod da učine, pomisli Vil, moramo to učiniti prvi. Želeo je da balon
doleti nazad, da Veštica pogodi da su joj sprali oznaku i da se stušti da
ponovo obeleži krov. Zašto?
Zato.
On zateče sebe kako pilji u svoj izviđački streljački komplet, veliki,
divan luk i tobolac pun strelica na istočnom zidu sobe.
Izvini, tata, pomisli on i sede sa smeškom. Ovog puta idem napolje
sam. Ne želim da se ona vrati i da javi za nas satima, možda i danima.
Dohvatio je luk i tobolac sa zida, oklevao, razmišljao, onda kradom
otrčao do prozora i nagao se van. Nema potrebe da galamiš dugo i bučno,
ne. Ali valjano razmisli. Oni ne mogu da čitaju misli, znam, to je sigurno,
inače ne bi poslali nju, a ona ne ume da čita misli, ali može da oseti telesnu
toplinu, specijalne temperature, mirise i uzbuđenja, pa ako skočim gore-
dole i time što se dobro osećam pokažem joj da sam je prešao, možda,
možda...
Četiri izjutra, reče sanjivi otkucaj sata, tamo negde u drugoj zemlji.
Veštice, pomisli on, vrati se.
Veštice, pomisli on glasnije i pusti bilo da mu udara, krov je čist,
čuješ!? Napravili smo svoju sopstvenu kišu! Vrati se i ponovo ga obeleži!
Veštice?...
I veštica se pokrenu.
Osećao je kako se zemlja okreće pod balonom.
Okej, veštice, dođi, samo sam ja tu, bezimeni dečak, ne možeš mi
čitati misli, ali evo, pljujem na tebe! Vičem da smo te prevarili i opšta ideja
se probija do tebe i zato dođi, dođi! usudi se! čikam te!"
Miljama daleko, začu se dahtaj pokoravanja, dizao se, približavao.
Svetu mu kravu, pomisli on iznenada, ne želim da se vrati do ove
kuće! Dođi! On nabaci odeću.
Stežući oružje, on se majmunski spusti niz skrivene prečke u
bršljanu i potrča mokrom travom.
Veštice! Ovamo! Trčao je ostavljajući ragove, trčao je i osećao se
šašavo dobro, podivljao poput zeca koji je sažvakao nekakav tajni, ukusni,
slatki otrovni koren od koga sada mahnito jurca. Kolenima se udarao u
bradu, cipelama drobio mokro lišće, pa se vinuo preko žive ograde, ruku
punih bockavog oružja ježa, strah i oduševljenje bili su mu hrpa izmešanih
kamenčića u ustima.
Obazreo se. Balon je klizio sve bliže! Udisao se, izdisao od drveta
do drveta, od oblaka do oblaka.
Kuda to idem? pomisli on. Čekaj! Kuća Redmanovih! Niko u njoj
ne živi godinama! Još dva bloka.
Čulo se hitro šuškanje njegovih stopala po lišću i silovito šuštanje
stvorenja na nebu, dok je mesečina sve zasipala snegom, a zvezde blistale.
Zakočio je pred kućom Redmanovih, u svakom plućnom krilu
baklja, u ustima ukus krvi, vikao je nemo: ovde! ovo mi je kuća!
Osetio je kako ogromna reka menja korito na nebu.
Dobro! pomisli.
Ruka mu okrenu kvaku stare kuća. Oh, Bože, pomisli on, šta ako su
oni unutra i čekaju me?
Otvorio je vrata prema tami.
U toj tami nalazila se prašina i harfaški pokreti paukova. Ništa više.
Vil je potrčao uz oronulo stepenište preskačući po dva stepenika, u
krug sve dok nije izbio na krov, gde je naslagao oružje iza dimnjaka i
ispravio se u punu visinu.
 Balon, zelen poput sluzi, ištampan divovskim slikama krilatih
škorpija, drevnih feniksa, dimovima i vatrama, oblačnim nepogodama,
šištavo zanjiha pletenu korpu i stade da se spušta.
Veštice, pomisli on, ovde!
Vlažna senka zakači ga poput krila slepog miša.
Vil se zatetura. On diže ruke. Senka je gotovo bila crno meso,
udarala ga je.
On pade. Uhvati se za dimnjak.
Senka ga obmota, ućutka.
Bila je hladna poput podmorske pećine u toj oblačnoj tmini.
Ali iznenada vetar sam od sebe promeni pravac.
Veštica osujećeno zasikta. Balon otpliva široki krug.
Vetar! pomisli divlje dečak, na mojoj je strani!
Ne, nemoj ići! pomisli on. Vrati se.
Jer plašio se da mu je namirisala plan.
I jeste. Prsti su je svrbeli za njegovim planom. Onjušila je vazduh,
zadahtala na njega. Video je kako joj nokti prebiraju i grebu vazduh da
nađu tragove kao da jure preko izbrazdanog voska. Okrenula je dlanove
napolje i naniže kao da negde na ničijoj zemlji blago gori mala peć prema
kojoj je krenula da ogreje ruke. Kada se korpa zanjihala u klatećem pokretu
naviše, on joj ugleda stisnute, slepo zašivene oči, uši pune mahovine,
bleda, naborana usta-kajsije koja su mumificirala vazduh koji su uvlačila,
pokušavala da okuse šta je to pogrešno u tom činu, u njegovim mislima.
Bio je previše dobar, previše raspoloživ, previše valjan, previše fini da bi
to bilo istina! to je svakako znala!
I znajući to, zadržala je dah.
Od čega se balon zaustavio, na pola puta između udahni i izdahni.
A sada, drhtavo, kao da eksperimentiše, Veštica udahnu. Balon,
otežan na taj način, potonu niže. Izdahnu - na taj način oslobođena pare,
letelica se pope!
Sada, sada, čekanje, zadržavanje vlažnog, ukvarenog daha u suvom
tkivu njenog tela nalik dečijem.
Vili promrda prstima sa palcem uz nos.
Ona usisa vazduh. Težina tog jednog daha povuče balon naniže.
Bliže! pomisli on.
Ali ona je, pažljivo, kružila letelicom, osetivši oštri miris adrenalina
koji mu se izlivao iz pora. On se okrenu, sledio je balon dok se vrteo i tako
je išao u krug. Ti! pomisli, hoćeš da mi se smuči! Da me okrećeš, to hoćeš?
Da mi se zavrti u glavi?
 To je bila poslednja stvar koju je mogla da pokuša.
Stajao je vrlo mirno, leđima okrenut balonu.
Veštice, pomisli on, ne možeš se opirati.
Osetio zvuk oblaka zelene sluzi, zadržanu vreću ukvarenog
vazduha, skičanje i meškoljenje mišjih pletenica na koži dok mu je senka
hladila noge, kičmu, vrat.
Bliže!
Veštica udahnu vazduh, težinu, noćno breme, balast zvezda i
hladnog vetra.
Bliže!
Slonovska senka pogladi mu uši.
On uhvati oružje.
Senka ga proguta.
Pauk mu dodirnu kosu - njena ruka?
Prigušivši vrisak, on se okrete.
Veštica, nagnuta, bila je samo stopu daleko.
Sagao se. Dograbio.
Veštica pokuša da vriskom izbaci dah kada je namirisala, osetila,
shvatila šta to on čvrsto drži.
Ali, u reakciji, prestravljena, udahnula je vazduh, usisala težinu,
opteretila balon. Ovaj se navuče na krov.
Vil zateže tetivu, natovarenu pojedinačnim uništenjem.
Luk se prelomi u dvoje. Piljio je u neizbačenu strelicu u svojim
rukama.
Veštica ispusti dah u jednom jedinom velikom uzdahu zadovoljstva
i trijumfa.
Balon se podiže. Zakači ga suvom, zveketavo cerekavom,
pretovarenom korpom.
Veštica ponovo povika od besomučne sreće.
Uhvativši se za ivicu korpe, Vil jednom rukom zabaci i svom
snagom zabi strelu vrhom naviše u tkivo balona.
Veštica jeknu. Maši mu se za lice.
Onda strela koja je, činilo se, letela čitav dugi sat, zaseče malu rupu
u balonu. Palica brzo potonu, kao da seče ogromni, zeleni sir. Površina se
sama od sebe razreza šire u ogromni, trgavi osmeh preko čitave površine
divovske kruške, dok je slepa Veštica blebetala, ječala, grizla usne, besno
vrištala, a Vil se čvrsto držao, rukama je dograbio korpu, mlatarao je
nogama, dok je balon ječao, šištao, groktao, jaukao zbog svoje hitre,
gasovite smrti. Dok je tamnički vazduh besomučno hitao napolje, kuljao
kao zmajev dah dok se vreća, terana na taj način, povlačila se.
Vil pusti. Prostor zazvižda oko njega. On se okrete, udari u
crepove, pade i zakotrlja niz drevni, kosi krov, sve niže, do ivice, do oluka
gde se, stopalima napred, sunuo prema daljoj praznini, vičući, zagrabio
prema oluku, zadržao se, osetio kako ovaj cvili, popušta dok je prelazio
pogledom nebo da vidi balon kako zviždi, smežurava se, leti poput ranjene
zveri da spase svoje prestravljene izdisaje među oblacima; ustreljeni
mamut koji nije želeo da izdahne, a ipak je u jezivim napadima iskašljavao
svoje smrdljive vetrove.
Sve to u magnovenju. Onda Vil zamlatara po prostoru i nije imao
trenutka vremena da mu bude drago zbog drveta ispod njega kada ga je
uhvatilo, preseklo ga, ali mu i prekinulo pad madracem grančica, rašlji i
grana. Poput zmaja zadržan je licem prema mesecu gde je, u svom
iscrpljenom položaju, mogao čuti poslednje jadikovke
Veštice zbog samrti balona koji ju je spiralno nosio sve dalje od
kuće, ulice, grada uz neljudske vapaje.
Osmeh na balonu, razderotina na balonu sada se prostirala sa kraja
na kraj dok je ovaj lutao u delirijumu da zamre na livadama sa kojih je
stigao, tonući sada iza svih usnulih kuća koje ništa nisu znale, ništa slutile.
Izvesno vreme Vil nije mogao da se pomeri. Držeći se na granama
drveta, u strahu da ne sklizne između njih i pogine na crnoj zemlji tamo
dole, čekao je da mu se kovački čekić primiri u glavi.
Udari njegovog srca mogli bi ga otrgnuti, baciti dole, ali bilo mu je
drago da ih čuje, da zna da je živ.
Ali onda najzad, kada se smirio, napregao je udove, vrlo pažljivo
potražio oslonac i spustio se niz drvo.

31

Više se ništa naročito nije desilo do kraja noći.

 32

U zoru, kataklizma grmljavine dokotrlja se po kamenitom nebu u

haosu koji je vrcao iskrama. Kiša je blago padala po gradskim kupolama,
kikotala se iz oluka, govorila čudnim podzemnim jezicima pod prozorima
gde su Džim i Vil tragali za snovima odgovarajuće veličine, skliznuli bi iz
jednog, probali veličinu drugog, ali otkrivali su da su svi iskrojeni iz iste
tamne, trule tkanine.
U tom šuštavom bubnjanju desila se i druga stvar:
Na raskvašenom terenu karnevala karusel je iznenada grčevito
oživeo. Parne orgulje mu zasviraše smrdljivom parom muzike.
Možda je samo jedna osoba u gradu čula i pogodila da karusel
ponovo radi.
Vrata kuće mis Foli otvoriše se i zatvoriše; stopala su joj hitala
ulicom.
Onda kiša poče silovito da pada dok su munje igrale sakati ples niz
zemlju koja se čas u potpunosti razotkrivala, čas zauvek nestajala.
U Džimovoj kući, u Vilovoj kući, dok je kiša oblizivala prozore
doručka, bilo je mnogo tihog razgovora, malo vikanja, pa onda još tihog
razgovora.
U devet i petnaest, Džim se izvuče na nedeljnu nepogodu, odeven u
kišnu kabanicu, kapu i sa gumenim čizmama.
Stajao je i gledao u krov sa koga je spran trag džinovskog puža.
Onda se zagledao u Vilova vrata da ih natera da se otvore. To su i učinila.
Vil se pojavi. Pratio ga je očev glas: „Hoćeš da pođem sa tobom?” Vil
čvrsto zavrte glavom.
Dečaci su ozbiljno koračali, nebo ih je zapljuskivalo prema stanici
policije gde će govoriti, prema mis Foli gde će se ponovo izviniti, ali
trenutno su samo koračali, sa rukama u džepovima i razmišljali o strašnim
zagonetkama od juče. Najzad Džim prekide tišinu:
„Sinoć, kada smo oprali krov i kada sam konačno zaspao, sanjao
sam sahranu. Išla je pravo glavnom ulicom, kao neka poseta.”
„Ili... kao parada?”
„Tako je! Hiljadu ljudi, svi odeveni u crna odela, sa crnim šeširima,
crnim cipelama, a kovčeg je bio dugačak četrdeset stopa!”
„Kriminentno!”
 „Tačno! Šta to od četrdeset stopa može da bude sahranjeno,
pomislio sam ja. I u snu potrčao sam i pogledao. Nemoj da se smeješ.”
„Nije mi smešno, Džime.”
,,U dugačkom kovčegu bila je duga, naborana stvar, kao suva šljiva
ili ogroman grozd koji je ležao na suncu. Kao ogromna koža ili glava džina
koja se suši.”
„Balon!”
„Hej.” zastade Džim. „Mora da si sanjao isti san! Ali... baloni ne
mogu da umru, zar ne?”
Vil je ćutao.
,,I za njih ne prave sahrane, zar ne?”
„Džime, ja...”
„Vražji balon položen kao nilski konj iz koga su ispustili vazduh...”
„Džime, sinoć...”
„Crne perjanice su se vijorile, orkestar je palicama od crne
slonovače udarao po dobošima zastrtim crnom kadifom, bre, bre! A onda
sam povrh svega morao da ustanem jutros i da ispričam mami, ne sve, ali
dovoljno da se zaplakala, pa je vikala, pa ponovo plakala, žene baš vole da
plaču, jel’da? pa me je nazvala sinom kriminalcem ali -mi nismo zučinili
ništa loše, zar ne, Vile?”
„Neko zamalo da se provoza na vrtešci.”
Džim je koračao pored njega po kiši. „Mislim da mi nije više do
toga.”
„Ti misliš!? Posle svega ovoga!? Za ime sveta, daj da ti kažem!
Veštica, Džime, balon! Sinoć sam, sasvim sam...” Ali nije bilo vremena da
mu ispriča.
Nije bilo vremena da ispriča kako je probo balon, pa je ovaj nošen
vetrom otišao da zamre u pustom kraju, noseći slepu ženu sa sobom.
Nije bilo vremena, jer su sada, koračajući po hladnoj kiši, začuli
tužan zvuk.
Prolazili su pokraj praznog polja u čijoj je dubini stajalo ogromno
hrastovo stablo. Pod njim bile su kišne senke i zvuk.
„Džime”, reče Vil, „neko - plače.”
„Ne.” Džim pođe dalje.
„Tamo je neka mala devojčica.”
„Ne.” Džim nije hteo da pogleda. „Šta bi tražila devojčica pod
drvetom na kiši? Hajde.”
„Džime! Pa čuješ je!”
„Ne! Ne čujem, ne čujem!”
 Ali onda se plač glasnije začu preko mrtve trave, polete poput tužne
ptice kroz kišu i Džim je morao da se okrene, jer Vil je upravo koračao po
šljunku.
„Džime - taj glas - poznajem ga!”
„Vile, ne idi tamo!”
I Džim se ni ne pokrenu, ali Vil se teturao i koračao dok nije zašao
u senku kišnog drveta gde je nebo padalo, izgubio se u jesenjem lišću i
najzad stao da puzi po blistavim rekama koje su se slivale niz granje i
stablo, kad tamo ugleda malu devojčicu, čučala je, lica zarivenog u ruke i
plakala kao da je čitav grad nestao, a ljudi u njemu i ona sama izgubili se u
užasnoj šumi.
Najzad Džim kolebljivo priđe, slađe na ivici senke i reče: „Ko je
to?”
„Ne znam.” Ali Vil oseti kako mu suze naviru na oči, kao da je neki
njegov deo pogodio.
„Nije Dženi Holridž, zar ne?...”
„Nije.”
„Džejn Frenklin?”
„Ne.” Osećao se kao da su mu usta puna novikaina, jezik jedva da
mu se micao među obamrlim usnama. „... ne...”
Mala devojčica je plakala, osetivši ih u blizini, ali još nije dizala
pogled.
„... mi... mi... pomozite mi... niko neće da mi pomogne... mi... mi...
ne volim ovo...”
Onda, kada je pribrala dovoljno snage i smirila se, ona okrete lice,
očiju toliko naduvenih od plača da su se gotovo zatvorile. Prenerazila se
što vidi ikoga pored sebe, zatim je bila iznenađena.
„Džime! Vile! Oh, Bože, to ste vi!”
Dograbila je Džima za ruku. On se izmigolji i dreknu. „Ne! Ne
poznajem te, puštaj!”
„Vile, pomozi mi, Džime, oh, ne idite, ne ostavljate me!” jeknu ona
slomljeno, nove suze briznuše joj na oči.
„Ne, ne, nemoj!” vrisnu Džim, otrže se, oslobodi, pade, skoči na
noge, diže pesnicu da udari. Zaustavi se, uzdrhtalo, spusti pesnicu kraj
sebe. „Oh, Vile, Vile, idemo odavde, žao mi je, oh, Bože, Bože.”
Mala devojčica u senci drveta povuče se, razrogači oči da uhvati
dvoje u vlazi, obgrli se i stade da se njiše napred-nazad, sama sebi detence-
bebica, da smiruje sopstvene laktove... uskoro bi mogla da zapeva nešto
sebi i tako zauvek da peva pod mračnim drvetom, da niko ne bude u stanju
da joj se pridruži ili da prekine pesmu.
„... neko mora da mi pomogne... neko mora da joj pomogne...”
naricala je kao za umrlim, „neko mora da joj pomogne... niko neće... niko
nije... pomozite njoj, ako već ne meni... užasno... užasno...”
„Poznaje nas!” reče Vil beznadno, napola nagnut prema njoj,
napola okrenut Džimu. „Ne mogu da je ostavim!”
„Laži!” reče Džim divlje. „Laži! Ne poznaje nas! Nikada je pre
nisam video!”
„Nestala je, vratite je, nestala je, vratite je”, naricala je devojčica
zatvorenih očiju.
„Koga da nađemo?” Vil se spusti na koleno, usudi se da joj dodirne
ruku. Ona ga dohvati. Gotovo smesta bila je svesna da je pogrešila, jer on
pokuša da se otrgne, zato ga je pustila i zaplakala se dok je on čekao u
blizini, a Džim, daleko postrance u mrtvoj travi, pozva ga da pođu, nije mu
se to dopadalo, moraju, moraju poći.
„Oh, izgubljena je”, jecala je devojčica. „Otrčala je na to mesto i
nije se vratila. Hoćete li da je nađete, molim vas, molim?...”
Drhteći, Vil joj dodirnu obraz. „Hajde sada”, prošapta on. „Sve će
biti u redu. Naći ću pomoć”, reče on blago. Ona otvori oči. „Ovo je Vil
Halovej, u redu? Časna reč, vratićemo se. Za deset minuta. Ali ne smeš da
odeš.” Zavrtela je glavom. „Čekaćeš nas ovde pod drvetom?” Ona nemo
klimnu. On ustade. Taj jednostavni pokret prestravi je i ona se trže. Zbog
toga je čekao, pa ju je pogledao i rekao: „Znam ko si.” Vide kako se
krupne, poznate oči otvaraju, sive na povređenom licu. Vide dugu, kišom
ispranu crnu kosu i blede obraze. „Znam ko si. Ali moram da proverim.”
„Ko će da poveruje?” naricala je ona.
„Ja ću verovati”, reče Vil.
A ona se naleže na drvo, sa rukama na krilu, drhtava, vrlo tanka,
vrlo bleda, vrlo izgubljena, vrlo mala.
„Mogu li sada da idem?” reče on.
Klimnula je.
A on ode.
Na rubu poljane, Džim tresnu nogom u neverici, gotovo histeričan
od besa i odbijanja.
„Ne može biti!”
„Jeste”, reče Vil. „Oči. Po tome možeš da znaš. Kao što je bilo sa g.
Kugerom i zlim dečakom... Postoji način da proverimo. Dođi!”
On povede Džima kroz grad i najzad se zaustaviše pred kućom mis
Foli, zagledaše se u neosvetljene prozore u jutarnjoj tmini, popeše se uz
stepenice i zazvoniše na zvono, jednom, dvaput, triput.
Tišina.
Vrlo lagano, vrata zacvileše unazad na šarkama.
„Mis Foli?” pozva Džim tiho.
Negde u kući senka kiše šetala se po dalekim prozorskim oknima.
„Mis Foli?...”
Stajali su na hodniku pokraj kiše perli na ulaznim vratima i
osluškivali kako se ogromne tavanske grede miču i meškolje na pljusku.
„Mis Foli!” Glasnije.
Ali samo su miševi u zidovima, toplo ugneždeni, pravili škripave
zvukove u znak odgovora.
„Otišla je u radnju”, reče Džim.
„Ne”, reče Vil. „Znamo gde je.”
„Mis Foli, znam da ste tu!” povika Džim iznenada, divlje i potrča
uz stepenice. „Izađi, ti!”
Vil je čekao da završi potragu i lagano se dovuče do dole. Kada
Džim stiže do kraja stepenica, obojica začuše muziku kako dopire kroz
vrata uz mirise sveže kiše i drevne trave.
Parne orgulje karusela, među bregovima, svirale su unatraške
„Pogrebni marš”.
Džim otvori vrata šire i stade u muzici onako kako se stoji na kiši.
„Vrteška! Popravili su je!”
Vil klimnu. „Mora da je čula muziku i otišla u svitanje. Nešto je
pošlo kako ne treba. Možda karusel nije bio dobro popravljen. Možda se
nezgode dešavaju sve vreme. Kao prodavcu gromobrana, naskroz
izvrnutom i šašavom. Možda karneval voli nezgode, uživa u njima. Ili su
joj možda namerno nešto uradili. Možda su želeli da saznaju nešto više o
nama, imena, gde živimo, ili su želeli da im pomogne da nas povrede. Ko
zna šta? Možda je posumnjala ili se uplašila. Onda su joj naprosto dali više
nego što je ikada želela ili tražila.”
„Ne shvatam...”
Ali sada, u dovratku, na hladnoj kiši, bilo je vremena za
razmišljanje o mis Foli uplašenoj od lavirinta ogledala, mis
Foli samoj ne toliko davno na karnevalu, mis Foli koja je možda
vrištala dok su joj činili to što su joj konačno učinili, u krug i u krug, u
krug i u krug, previše godina, više godina nego što je ikada sanjala ili
poricala, trljali je dok ne zaboli, ostavili je golu, sitnu i smetenu jer nije čak
ni samu sebe prepoznavala, u krug i u krug, sve dok sve godine nisu
nestale i dok se karusel nije zaljuljao i zaustavio poput točka ruleta, ništa
nije bilo dobijeno, a sve izgubljeno, nije imala gde da pođe, nije imala
načina da ispriča o čitavoj čudnovatosti i nije mogla ništa da radi, osim...
da plače pod drvetom, sama, na jesenjoj kiši...
Vil pomisli sve to. Džim to pomisli i reče:
„Oh, jadna... jadna...”
„Moramo joj pomoći, Džime. Ko će drugi da poveruje? Ukoliko
ikome kaže: ’Ja sam mis Foli!’, reći će joj: ’Gubi se! Mis Folije otišla iz
grada, nestala!’ ’Odlazi, devojčice!’ Oh, Džime, kladim se da je jutros
zakucala na tuce vrata i zatražila pomoć, preplašila ljude vrištanjem i
kuknjavom, a zatim pobegla, odustala i sakrila ispod onog drveta. Policija
verovatno sada traga za njom, pa šta? To je samo uplakana divlja
devojčica, staviće je pod ključ, a ona ima da poludi. Taj karneval, dečko,
baš ume da te kazni da ne možeš da uzvratiš. Samo te prodrmaju i promene
tako da te više niko nikada ne prepozna, pa te onda puste da slobodno
jurcaš, u redu je, samo produži, pričaj, jer ljudi te se previše plaše da bi
slušali. Samo mi čujemo, Džime, samo ti i ja, a u ovom trenutku osećam se
baš kao da sam upravo pojeo živog puža.”
Zagledaše se poslednji put u senke kiše koje su plakale po
prozorima trema na kome ih je učiteljica često služila kolačima i vrućom
čokoladom, mahala im kroz prozor i odakle je polazila, visoka, u grad.
Onda su izašli, zatvorili vrata i otrčali do prazne poljane.
„Moramo da je sakrijemo, sve dok ne budemo mogli da joj
pomognemo...”
„Pomognemo?” zadahta Džim. „Ne možemo ni sebi da
pomognemo!”
„Mora da postoji neko oružje, tu pravo ispred nas, samo smo
previše slepi da...”
Zastadoše.
Osim udaranja sopstvenih srca, udaralo je jedno veće srce. Limene
trube su zavijale. Tromboni su urlali. Krdo tuba izvrši slonovski nalet,
preplašeno bez ikakvog razloga.
„Karneval!” jeknu Džim. „Nije nam palo na pamet! Može da
dođe pravo u grad. Parada! Ili ona sahrana balona koju sam sanjao?”
„Nije sahrana i samo liči na paradu, ali to je potraga za nama,
Džime, za nama, ili za mis Foli, ako hoće da je vrate! Mogu da marširaju
kojom god ulicom požele, fini i nagizdani i da špijuniraju dok prolaze,
dobošare i trube! Džime, moramo da je odvedemo pre nego...”
Kada prekinuše, pojuriše niz ulicu, ali se naglo zaustaviše i skočiše
da se sakriju u žbunje.
 Na daljem kraju prolaza, karnevalski orkestar, kola sa životinjama,
klovnovi, nakaze i sve ostalo tandrkali su i treskali između njih i prazne
poljane sa velikim hrastovim stablom.
Mora da je parada prolazila punih pet minuta. Činilo se da se kiša
premešta, da ih oblaci prate. Kiša prestade. Lupa doboša se prekide. Dečaci
potrčaše prolazom, preko ulice i zastadoše pred praznom poljanom.
Pod drvetom nije bilo devojčice.
Kružili su oko njega, zagledali se prema njemu, nisu se usuđivali da
je pozovu imenom.
A onda, veoma uplašeni, potrčaše da se i sami sakriju negde u
gradu.

33

Telefon zazvoni.
G. Halovej podiže slušalicu.
„Tata, ovde Vili, ne možemo da idemo do policijske stanice, možda
nećemo kući danas, reci mami, reci Džimovoj mami.”
„Vili, gde si?”
„Moramo da se sakrijemo. Oni nas traže.”
„Ko, za ime Božje?”
„Ne želim da te umešam, tata. Moraš da veruješ, samo ćemo se
skrivati, dan, dva, dok ne odu. Ukoliko dođemo kući slediće nas, pa će
povrediti tebe, mamu ili Džimovu mamu. Moram da idem.”
„Vili, nemoj!”
„Oh, tata”, reče Vil. „Poželi mi sreću.”
Klik.
G. Halovej se zagleda u drveće, prema kućama, ulicama, začu
udaljenu muziku.
„Vili”, reče on mrtvom telefonu. „Srećno.”
Onda obuče kaput, stavi šešir i izađe na čudnovato blistav sunčev
sjaj posle kiše koji je ispunjavao hladni vazduh.
 34

Pred Ujedinjenom prodavnicom cigara tog nedeljnog prepodneva,

dok su zvona svih crkava odzvanjala preko puta, sudarala se tamo jedno sa
drugim, sipala pljuskove zvukova sa neba sada kada je sva kiša bila
utrošena, pred prodavnicom cigara stajao je drveni Čeroki Indijanac,
izrezbarena pera bila su mu ukrašena vodom, nije mario za katolička ili
baptistička zvona, nije mario za sve bliža, sunčano blistava cimbala,
kuckavo pagansko srce karnevalskog orkestra. Napredujući bubnjevi,
staračka vriska parnih orgulja, senovito primicanje stvorenja daleko
čudnovatijih od njega nisu svojim činima izmenili Indijančev žuti, sokolji
borbeni pogled. Pa ipak, bubnjevi su uspeli da nakrenu crkve i poteraju
napolje gomile dečaka radoznalih i željnih svake promene, bila ona mila ili
divlja, i zato, kada crkvena zvona prekinuše svoju srebrnu i gvozdenu kišu,
uštogljeno mnoštvo pretvori se u opuštenu paradu dok je karneval, napadni
bakar, korda kadifa, sav lavlje šepurenje, mamutsko trupkanje, lepetavo
barjaktario kraj njih.
Senka Indijančevog drvenog tomahavka počivala je na gvozdenoj
rešetki ugrađenoj u pločnik pred prodavnicom cigara. Preko te rešetke ljudi
su prolazili godinu za godinom, sa slabašnim metalnim odjecima, bacali
tovare omota od gumi za žvakanje, zlatnih traka od cigara, kutija šibica,
opušaka cigara ili bakarnih penija koji su nestajali dole zauvek.
Sada, sa paradom, stotine stopala odzvanjalo je i gomilalo se na
rešetki dok je karavan razmetljivo prolazio na štulama, urlao zvucima i
bojama tigrova i vulkana.
Pod rešetkom drhtala su dva obličja.
Nad njima, poput ogromnog baroknog pauna što se šepuri po
ciglama i asfaltu, oči nakaza otvarale su se, piljile, pretraživale uredske
krovove, crkvene tornjeve, čitale zubarske i optičarske firme, proveravale
bakalnice i jeftine prodavnice dok su doboši potresali prozorska okna i
voštane lutke drhtale u faksimilu straha. Mnoštvo vrelih i neverovatno
blistavih, oštrih očiju, parada se kretala, žudela, ali nije zatomljavala
žudnju.
Jer stvari koje je najviše želela bile skrivene u tami.
Džim i Vil, pod rešetkom trgovine cigarama.
Čučali su i tiskali se koleno uz koleno, dignutih glava, napetih
očiju, usisavali su dah poput gvozdenih sladoleda. Nad njima, ženske
haljine cvetale su na hladnom vetru. Nad njima, muškarci su se krivili na
pozadini neba. Orkestar je, uz tresak cimbala, odbacivao udarima decu na
kolena majki.
„Eno!” uskliknu Džim. „Parada! Odmah ispred prodavnice cigara!
Šta to radimo ovde, Vile? Idemo!”
„Ne!” kriknu Vil hrapavo i steže Džimovo koleno. „To je
najočiglednije mesto, pred svačijim očima! Nikada neće ni pomisliti da
ovde proveravaju! Umukni!”
Trrrummmmm...
Rešetka nad njima zazvoni od udara cipele nekog čoveka i izlizanih
pendžeta u toj cipeli.
Tata! gotovo kriknu Vil.
Diže se, ponovo spusti, ugrize za usnu.
Džim vide kako čovek nad njima skreće ovamo, skreće onamo,
traži, tako blizu, pa ipak tako daleko, na tri stope odatle.
Mogao bih prosto da posegnem... pomisli Vil.
Ali tata, bled, nervozan, požuri dalje.
A Vil oseti kako mu duša pada preko hladnog i pihtijastog
drhturenja u njegovoj unutrašnjosti.
Bang!
Dečaci se trgoše.
Sažvakano parče ružičaste gume za žvakanje pade i udari u hrpu
starog papira kraj Džimove noge.
Dečak od možda svojih pet godina čučao je na rešetki i očajno virio
za nestalim slatkišem.
Gubi se! pomisli Vil.
Dečak kleknu sa rukama na rešetki.
Idi dalje! pomisli Vil.
Imao je ludačku želju da dograbi žvaku i nabije je u dečačićeva
usta.
Paradni doboši grunuše po poslednji, siloviti put, zatim - tišina.
Džim i Vil se zgledaše.
Parada, pomisliše obojica, zaustavila se!
Dečačić gurnu ruku kroz rešetku.
Gore, na ulici, g. Dark, Ilustrovani Čovek, obazre se po svojoj reci
nakaza, kaveza, prema sunčevim sjajem okupanim tubama i pitonskim
mesinganim rogovima. On klimnu.
Parada se raspade.
 Nakaze požuriše, polovina do jednog pločnika, polovina do drugog,
mešali su se sa gomilom, pružali ulaznice, oči su im bile vatreni kristali,
hitre, udarale su poput zmija.
Senka malog dečaka hladila je Vilov obraz.
Parada je gotova, pomisli on, sad počinje potraga.
„Vidi, mama!” pokaza mali dečak kroz rešetku. ,,Ovde!”

35

U ’Nedovoj noćnoj tački’, na pola bloka od prodavnice cigara,

Čarls Halovej, iznuren od nespavanja, previše razmišljanja, još više
pešačenja, dovrši drugu kafu i upravo se spremi da plati kada oštra tišina sa
ulice u njemu izazva nemir. Više je osetio nego video blago komešanje
kada se parada pomešala sa gomilom na pločniku. I ne znajući zašto, Čarls
Halovej odloži novac.
„Da je opet zagreješ, Nede?”
Ned je upravo sipao kafu kada se vrata širom otvoriše, neko uđe i
pljesnu lako desnicom po tezgi.
Čarls Halovej se zapilji.
Ruka mu je uzvraćala pogled.
Na gornjoj strani svakog prsta bilo je utetovirano oko.
„Mama! Dole! Gle!”
Dečak je vikao i pokazivao kroz rešetku.
Još nekoliko senki stiže i zadrža se.
Među njima - Kostur.
Visok poput mrtvog drveta usred zime, sav od lobanje, kostiju
strašila, mršavi čovek, Kostur, g. Lobanja svirao je ksilofonskom senkom
po skrivenim stvarima, hladnim papirnatim đubretom, toplim, uzdrhtalim
dečacima ispod sebe.
Odlazi! pomisli Vil. Odlazi!
Kratki prsti deteta mahali su kroz rešetku.
G. Lobanja ode.
Hvala Bogu, pomisli Vil, a zatim jeknu: „Oh, ne!”
Jer iznenada se pojavi Kepec, dogega se, praporci na prljavoj
košulji lako su mu zvonili, žablja senka bila je podvučena pod njega, oči
poput izdrobljenih cepki mermera, čas mahnite blistavo, na površini, čas
mahnite duboko i žalobno, zauvek izgubljeno, nestalo i sahranjeno, tragale
su za nečim što se ne može naći, za sobom izgubljenim negde daleko,
potom na čas za izgubljenim dečacima, onda ponovo za izgubljenim
sobom, dva dela malog, zgnječenog čoveka borila su se da upere sevajući
pogled ovamo, onamo, okolo, gore, dole, jedno oko je tragalo po prošlosti,
drugo po neposrednoj sadašnjosti.
„Mama!” reče dete.
Kepec zastade i zagleda se u dečaka ne višeg od sebe. Oči im se
sretoše.
Vil se povuče unazad, pokuša da poravna telo sa betonom. On oseti
da Džim radi isto, nije se pokretao, ali je pokretao um, dušu, prepuštajući
tami da ga skrije od male drame nad njime.
„Dođi, Juniore!” Ženski glas.
Dečak je bio povučen i odveden.
Prekasno.
Jer Kepec je gledao dole.
A u očima bili su mu izgubljeni delići i komadići slagalice čoveka
po imenu Bes koji je prodavao gromobrane pre ko zna koliko dana, pre ko
zna koliko godina u dugo, lagodno, bezbedno i divno vreme pre rođenja
užasa.
Oh, g. Bese, pomisli Vil, šta su ti to učinili. Bacili te pod parni
valjak, zgnječili pod čeličnom presom, cedili iz tebe suze i vrisku, zarobili
te kao čupoglavca iz kutije i pritiskali sve dok ništa nije preostalo od tebe,
g. Bese... ništa osim ovoga...
Kepec. A lice Kepeca bilo je sada manje čovek, više mašina;
zapravo, kamera.
Mehaničke oči skupiše se, ne videći ništa, otvoriše prema tami. Tik.
Dva sočiva se raširiše-skupiše tečnom hitrinom: fotografija rešetke.
I slika onoga što leži iza nje?
Gleda li u metal, pomisli Vil, ili u razmake između metala?
Jedan dugi trenutak, uništena i zgnječena glinena lutka Kepeca
čučala je iako je uspravno stajala. Njegove oči-kamere i dalje su bile širom
izbuljene, možda su još snimale?
Vil, Džim, zapravo nisu bili viđeni, ove fotografske oči Kepeca
samo su im zajmile oblik, boju i veličinu. Bili su zarobljeni u Braunijevoj
mračnoj komori. Kasnije - koliko kasnije? - slike će razviti divlji, majušni,
zaboravni, zalutali i izgubljeni um prodavca gromobrana. Ono što leži pod
rešetkom tada će biti viđeno. A posle toga? Otkrovenje! Osveta! Uništenje!
Klik-snap-tik.
Deca su sa smehom trčala kraj njih.
 Kepec-dete, privučen njihovim rastrčanim veseljem, povede se za
njima. Ludački je odskakutao, prisetivši se sebe i pošao u potragu za
nečim, nije znao čime.
Oblačno sunce prosipalo je svetio po čitavom nebu.
Dva dečaka, sabijena u jamu prorezanu svetlošću, tiho prosiktaše
dahom kroz stegnute zube.
Džim steže Vila za ruku, čvrsto, čvrsto.
Obojica su čekali da žustrim korakom dođu nove oči i iščupaju
čeličnu rešetku.
Plavo-crveno-zelene oči, svih pet, otpadoše sa tezge.
Čarls Halovej, pijuckajući treću kafu, malo se iskrenu na stolici na
okretanje.
Ilustrovani Čovek ga je gledao.
Čarls Halovej klimnu.
Ilustrovani Čovek ne klimnu i ne zatrepta, već je piljio sve dok
nastojnik ne požele da se okrene, ali nije mogao, pa je naprsto gledao što je
mirnije mogao u nametljivog uljeza.
„Izvolite?” reče vlasnik kafea.
„Ništa.” G. Dark gledao je Vilovog oca. „Tražim dvojicu dečaka.”
Ko ne traži? Čarls Halovej se diže, plati, pođe. „Hvala, Nede.” U
prolazu vide kako tetovirani čovek pruža ruke dlanova okrenutih Nedu.
„Dečaci?” reče Ned. „Koliko stari?”
Vrata se zalupiše.
G. Dark je kroz prozor gledao kako Čarls Halovej odlazi.
Ned je govorio.
Ali Ilustrovani Čovek nije čuo.
Napolju, Vilov otac krenu prema biblioteci, zastade, pođe prema
sudnici, zastade, pričeka da ga uputi neki bolji osećaj, opipa džep, vide da
nema dima i okrete se prema Ujedinjenoj prodavnici cigara.
Džim Diže pogled, vide poznata stopala, bledo lice, kosu sa
biberom i solju. „Vile! Tvoj otac! Pozovi ga! On će nam pomoći!”
Vil nije mogao da govori.
„Ja ću da ga pozovem,!”
Vil udari Džima po ruci, silovito zavrte glavom: Ne!
Zašto ne? obrazova Džim reči usnama.
Zato, rekoše Vilove usne.
Zato... on diže pogled... jer je tata izgledao još sitniji tamo gore
nego što je bio sinoć kada ga je video sa zida kuće. Bilo bi to kao da zove
još jednog dečaka u prolazu.
 Nije im bio potreban još jedan dečak, bio im je potreban general,
ne, general major! Pokuša da vidi tatino lice u izlogu prodavnice cigara i
da vidi da li zaista izgleda starije, čvršće, jače nego sinoć, ispran mlečnim
bojama meseca. Ali video je samo tatine prste koji su se nervozno grčili,
usta koja su se micala, kao da se ne usuđuje da kaže g. Tetliju šta mu
treba...
„Jednu... to jest... jednu cigaru od dvadeset pet centa.” „Bože moj”,
reče g. Tetli odozgo. „Čovek je bogataš!” Čarls Halovej se pozabavi
skidanjem celofana, čekanjem nekog nagoveštaja, nekog pokreta tog dela
univerzuma koji će mu pokazati kuda je pošao, zašto se ovuda vratio za
cigaru koju zapravo nije želeo. Učini mu se da ga je neko pozvao, dva
puta, hitro se obazreo po gomili, ugledao klovnove kako prolaze sa
ulaznicama, a onda je pripalio cigaru koju nije želeo na večnom plavom
gasnom plamenu koji je goreo u maloj, srebrnoj luli na tezgi, pa je uz
pućkanje bacio traku sa cigare slobodnom rukom i video kako se traka
odbija od metalne rešetke i nestaje, oči stadoše da mu je slede naniže, sve
do tamo gde je... Sletela na noge Vila Haloveja, njegovog sina.
Čarls Halovej se zagrcnu od dima cigare.
Dve senke, da! I oči, užas zapiljen iz tamnog bunara pod ulicom.
Gotovo se sagao da dograbi rešetku i drekne.
Umesto toga, neverovatno, samo je tiho siknuo, sa gomilom oko
sebe i vremenom koje se raščišćavalo: „Džime? Vile! Šta se do đavola
dešava?”
A u tom istom trenutku, na sto stopa odatle, Ilustrovani Čovek
izađe iz ’Nedove noćne tačke’.
,,G. Halovej...” reče Džim.
„Izlazite odatle”, reče Čarls Halovej.
Ilustrovani Čovek, gomila unutar gomile, lagano se okrete, a zatim
pođe prema prodavnici cigara,
„Tata, ne možemo! Ne gledaj ovamo dole na nas!” Ilustrovani
Čovek bio je na nekih osamdeset stopa. „Dečaci”, reče Čarls Halovej.
„Policija...”
,,G. Halovej”, reče Džim hrapavo, „mrtvi smo ako ne dignete
pogled! Ilustrovani Čovek će, ako samo...”
„Ko?” upita g. Halovej.
„Tetovirani čovek!”
Sa tezge kafea, pet električno plavo-mastiljavih očiju zapilji se u
sećanje g. Haloveja.
„Tata, gledaj prema satu na sudnici, dok ti mi ne ispričamo šta je
bilo...”
G. Halovej se uspravi.
A Ilustrovani Čovek stiže.
Stajao je i proučavao Čarlsa Haloveja.
„Ser”, reče Ilustrovani Čovek.
„Jedanaest i petnaest.” Čarls Halovej odmeri časovnik na sudnici,
podesi svoj ručni sat sa cigarom u ustima. „Kasni jedan minut.”
„Ser”, reče Ilustrovani Čovek.
Vil zagrli Džima, Džim zagrli Vila u rupi punoj omotača od žvake i
duvana dok su se četiri cipele micale, povlačile, vukle nad njima.
„Ser”, reče čovek zvani Dark dok je proveravao lice Čarlsa
Haloveja da mu uporedi kosti sa kostima drugih, napola sličnih ljudi,
„Udruženi šou Kugera i Darka izabrao je dvojicu lokalnih dečaka, dvojicu!
da nam budu specijalni gosti tokom svečane posete!”
„Pa, ja...” Vilov otac pokuša da ne pogleda prema pločniku.
„Ta dvojica dečaka...”
Vil je gledao kako poput zuba oštri klinci na cipelama Ilustrovanog
Čoveka sevaju, iskre po rešetki.
„... ta dvojica dečaka voziće se u svim vožnjama, videti svaku
predstavu, rukovaće se sa svakim izvođačem, otići kući sa čarobnjačkim
kompletima, palicama za bezbol...” „Ko su”, prekide ga g. Halovej, „ti
srećnici?”
„Dvojica odabrana na osnovu fotografija snimljenih juče u našem
luna parku. Prepoznajte ih i podelićete njihovu sreću. Evo dečaka!”
Vidi nas ovde dole! pomisli Vil. Oh, Bože.
Ilustrovani čovek ispruži ruke.
Vilov otac se trže.
Tetovirano blistavo plavim mastilom, Vilovo lice gledalo ga je sa
dlana desne ruke.
Proštepano mastilom na levom dlanu, Džimovo lice bilo je
neizbrisivo i prirodno poput samog života.
„Poznajete li ih?” Ilustrovani Čovek vide kako se g. Haloveju steže
grlo, kako mu oči žmirkaju, kako mu kosti resko odzvanjaju kao od udarca
čekića. „Njihova imena?” Tata, pažljivo! pomisli Vil.
„Ja ih ne...” reče Vilov otac.
„Vi ih poznajete.”
Ruke Ilustrovanog Čoveka su se tresle, ispružene na videlo, dok je
tražio dar imena, od čega su Džimovo lice na puti, Vilovo lice na puti,
Kako Džimovo lice skriveno ispod ulice tako i Vilovo lice skriveno ispod
ulice drhtalo je, grčilo se, treslo.
„Ser, ne biste valjda da izgube...”
„Ne, ali...”
„Ali, ali, ali?” G. Dark nadnese se bliže, veličanstven u puti-galeriji
slika, njegove oči, oči svih zveri i nesrećnih stvorenja što su mu rezale kroz
košulju, kaput, pantalone, čvrsto dograbiše starca, grizli su ga ognjem,
fiksirali hiljadostrukom pažnjom. G. Dark primače dva dlana. „Ali?” G.
Halovej, kome je bilo potrebno da povredi nešto, zagrize cigaru. „Na
trenutak sam pomislio...”
„Pomislili šta?” Silno zadovoljstvo g. Darka.
„Jedan od njih liči mi na...”
„Liči na koga?”
Previše je željan da sazna. Vidiš to, tata, zar ne? „Gospodine”, reče
Vilov otac. „Zašto ste toliko nervozni zbog dva dečaka?”
„Nervozan?...”
Osmeh g. Darka istopi se poput šećerne vune.
Džim se skupi i pretvori u patuljka, Vil se šćućuri u kepeca, obojica
su gledala nagore, čekala.
„Ser”, reče g. Dark, „zar je moje oduševljenje to za vas?
Nervozan?”
Vilov otac primeti kako se mišići grče duž ruku, napinju i opuštaju
uz gmizave pokrete poput saharskih otrovnica i arizonskih zvečarki, bez
sumnje ucrtanih tamo mastilom i otrovnih.
„Jedna od tih slika”, razvlačio je g. Halovej, „podseća me na
Miltona Blumkvista.”
G. Dark steže pesnicu.
Zaslepljujući bol ošinu Džimovu glavu.
„Druga”, Vilov otac bio je gotovo nezainteresovan, „liči na Ejveri
Džonsona.”
Oh, tata, pomisli Vil, sjajan si!
Ilustrovani Čovek steže drugu pesnicu.
Vil, glave u plamenu, gotovo vrisnu.
„Oba dečaka”, dovrši g. Halovej, „preselila su se u Milvoki pre
nekoliko nedelja.”
„Vi”, reče g. Dark hladno, „lažete.”
Vilov otac bio je istinski preneražen.
„Ja? Da pokvarim zabavu dobitnicima?”
„Činjenica je”, reče g. Dark, „da smo pre deset minuta saznali
imena dečaka. Samo sam želeo da proverim.”
 „Pa?” reče Vilov otac u neverici.
„Džim”, reče g. Dark. „Vil.”
Džim se previjao u tami. Vil uvuče glavu duboko među lopatice,
očiju čvrsto sklopljenih.
Lice Vilovog oca bilo je ribnjak u koji su dva tamna oblutka imena
utonula bez talasića.
„Imena? Džim? Vil? Ima mnogo Džimova i Vilova, par stotina, u
ovakvom gradu.”
Vil, dok je čučao i vrpoljio se, pomisli, ko je rekao? Mis Foli? ali
ona je nestala, kuća joj je bila prazna i puna kišnih senki. Samo neka druga
osoba...
Mala devojčica slična mis Foli koja je plakala pod drvetom? Mala
devojčica koja nas je toliko uplašila? upita se on. U poslednjih pola časa
parada u prolazu našla ju je, a ona je plakala već satima, uplašena, spremna
da učini bilo šta, kaže bilo šta, samo da je uz muziku, jurcanje konja,
okretanje sveta, učine ponovo odraslom, ponovo starom, da je dignu,
prekinu joj plač, okončaju užasnu stvar i učine je ponovo onakvom kakva
je bila. Da li joj je karneval nešto obećao, lagao kada su je našli pod
drvetom i poveli sa sobom? Mala devojčica koja je plakala, ali nije rekla
sve, jer...
„Džim, Vil”, reče Vilov otac. „Samo imena. A šta je sa
prezimenima?”
G. Dark nije znao prezimena.
Njegov univerzum čudovišta fosforno se znojio niz bokove, kaljao
pazuha, zaudarao, treskao među nogama gvozdenih tetiva.
„A sada”, reče Vilov otac, sa neobičnom i za njega gotovo
oduševljavajućom mirnoćom, jer bila je nova, „mislim da lažete. Ne znate
prezimena. A sada, zašto biste me vi, karnevalski stranac, lagali ovde na
ulici u gradu bogu iza leđa?”
Ilustrovani čovek veoma snažno steže dve kaligrafske pesnice.
Vilov otac, bledog lica, posmatrao je te opake, stegnute prste,
članke, ukopane nokte, u kojima su gnevno stezana lica dva dečaka,
silovito drobljena mračnom zlobom, stešnjena u zatvoru puti.
Dve senke dole bacale su se u agoniji.
Ilustrovani Čovek obrisa lice i ostavi samo smirenost.
Ali blistava kaplja pade mu sa desne pesnice.
Blistava kaplja pade mu sa leve pesnice.
Kapi nestadoše kroz čeličnu rešetku na pločniku.
Vil jeknu. Vlaga ga pogodi u lice. Prineo joj je ruku, zatim se
zagledao u dlan.
Vlaga koja ga je pogodila u obraz bila je blistavo crvena.
On diže pogled sa nje prema Džimu, koji je sada isto tako mirno
ležao, jer se činilo da se izazivanje straha, stvarno ili zamišljeno, svršilo, i
oni obojica digoše pogled nagore, gde su cipele Ilustrovanog Čoveka
kremeno iskrile po rešetke, strugale čelikom o čelik.
Vilov otac vide kako krv curi iz stegnutih pesnica, ali se prisili da
gleda samo u lice Ilustrovanog Čoveka dok je govorio:
„Žao mi je što ne mogu više da pomognem.”
Iza Ilustrovanog Čoveka obiđe ugao i, sa rukama koje su plele
vazduh, odevena u arlekinske ciganske boje, voštanog lica, očiju skrivenih
iza naočara boje tamnih šljiva, mrmljavo stiže Gatara, Peščana Veštica.
Trenutak kasnije, digavši pogled, Vil je ugleda. Nije mrtva! pomisli
on. Odletela je, izubijala se, pala, da, ali se sada vratila i besna je!
Gospode, da, besna, a naročito traži mene!
Vilov otac je ugleda. Krv mu se uspori samim instinktom, pretvori
u kašu u grudima.
Gomila se veselo razmače, svi su se smejali i govorili o njenom
blistavom, iako otrcanom kostimu, pokušavali da upamte stihove da mogu
kasnije da ih prepričaju. Išla je, prsti su joj opipavali grad kao da se radi o
neizmerno složenoj i bogatoj tapiseriji. I pevala je:
„Recite muževima. Recite ženama. Recite bogatstvima i životnim
menama. Gledajte mene, onu pravu. Dođite mi na predstavu. Da vam
kažem oka boju. I sve laži joj na broju. Da vam kažem kuda mu se ciljevi
ruše. Da vam kažem boju njene duše. Krenite odmah, ne gubite glavu.
Dođite mi na predstavu.”
Deca preplašena, deca zatravljena, roditelji razonođeni, roditelji
izuzetno dobro raspoloženi, a ciganka iz praha života i dalje je pevala.
Vreme je koračalo u njenom mrmljanju. Pravila je i raskidala
mikroskopske mreže između prstiju tu i tamo, ne bi li ovde osetila kako se
diže čađ, kako izlazi dah. Dodirivala je krila muva, duše nevidljivih
bakterija, sve mrlje, trunke, liskunski sneg sunčeve svetlosti filtrirane sa
mnogo pokreta i još više skrivenih oseta.
Vilu i Džimu krčkale su kosti, šćućurenima tamo dole, dok su
slušali:
„Slepa, da, slepa. Ali vidim što vidim, vidim gde sam”, reče Veštica
tiho. „Eto čoveka sa slamnatim šeširom usred jeseni. Zdravo. A - gle, evo
g. Darka i... nekog starog čoveka... nekog starog čoveka.”
Nije on tako star! kriknu Vil u sebi, zatrepta prema trojci kada se
Veštica zaustavila, a senka joj pala žablje hladna i sveža preko skrivenih
dečaka.
„... stari čovek...”
G. Halovej se trzao kao da mu se u stomak zabija niz hladnih
noževa.
„... stari čovek... stari čovek...” reče Veštica.
Onda to prekide. „Ah...” Dlačice u nozdrvama joj se nakostrešiše.
Razjapila je usta da uživa u vazduhu. „Ah...” Ilustrovani Čovek zausti.
„Čekaj...!” dahnu Veštica.
Nokti su joj grebali nevidljivom tablom po vazduhu. Vil oseti želju
da kevće, laje, skiči kao prebijeni pas. Njeni prsti lagano su se spuštali,
opipavali spektre, odmeravali težinu svetlosti. Još jedan trenutak i kažiprst
bi se mogao zabiti u rešetku na pločniku i pokazati: ovde! ovde!
Tata! pomisli Vil. Učini nešto!
Ilustrovani Čovek, slatko strpljiv sada kada je tu bila njegova
peščana dama, slepa, ali izuzetno svesna okoline, gledao ju je sa ljubavlju.
„Dakle...” Vešticu su svrbeli prsti.
„Dakle!” reče Vilov otac naglas.
Veštica se lecnu.
„Dakle, baš je ovo fina cigara!” dreknu Vilov otac i pompezno se
okrete tezgi.
„Tiho...” reče Ilustrovani Čovek.
Dečaci digoše pogled.
„Dakle...” Veštica onjuši vazduh.
„Moram opet da upalim!” g. Halovej zabi cigaru u večni plavi
plamen.
„Tišina...” predloži g. Dark.
„Jeste li vi ikada pušili?” upita tata.
Veštica pod udarom njegovih silovito izbačenih i preterano veselih
reči spusti jednu ranjenu ruku uz bok, obrisa znoj sa nje, kao što se brišu
antene radi boljeg prijema, i ponovo je podiže, nozdrve su joj drhtale na
vetru.
„Ah!” Vilov otac dunu gusti oblak dima cigare. Ovaj napravi fini,
gusti kumulus oko žene.
„Gah!” zagrcnu se ona.
„Budalo!” zalaja Ilustrovani Čovek, ali da li na čoveka ili ženu,
dečaci dole nisu umeli da kažu.
„Evo, da ti kupim jednu!” G. Halovej dunu još dima i pruži g.
Darku cigaru.
 Veštica eksplodira kijanjem, zanese se, otetura odatle. Ilustrovani
Čovek dograbi tatu za ruku, vide da je otišao predaleko, pusti ga i samo je
mogao da sledi svoju ciganku kako odlazi u nekom nespretnopm i potpuno
neočekivanom porazu. Ali kada je pošao, on začu Vilovog oca kako
govori: „Fini dan vam želim, ser!”
„Ne, tata!” pomisli Vil.
Ilustrovani čovek se vrati.
„Vaše ime, ser?” upita on direktno.
Nemoj da mu kažeš! pomisli Vil.
Vilov otac stade da raspravlja sa sobom jedan trenutak, izvadi
cigaru iz usta, otrese pepeo i tiho reče:
„Halovej. Radim u biblioteci. Navratite jednom.”
„Možete bili sigurni, g. Halovej. Hoću.”
Veštica je čekala kraj ugla.
G. Halovej ovlaži prst, proveri vetar i posla kumulus u njenom
smeru.
Ona hitro nestade.
Ilustrovani Čovek se ukoči, okrete i ode dugim koracima, mastiljavi
portreti Džima i Vila bili su zgnječeni oštro, kao gvožđe tvrdo u njegovim
pesnicama.
Tišina.
Bilo je tako tiho pod rešetkom, da g. Halovej pomisli da su dva
dečaka umrla od straha.
A Vil, tamo dole, zagledan naviše, vlažnih očiju, otvorenih usta,
pomisli: koji andrak, zašto to nisam video ranije?
Tata je visok. Tata je stvarno veoma visok.
Čarls Halovej i dalje nije gledao prema rešetki, već samo prema
malim kometama prolivenog crvenila na pločniku, palih sa stisnute ruke
nestalog g. Darka. Isto tako, iznenađenoje gledao u samoga sebe, prihvatao
iznenađenje, novu svrsishodnost, koja je bila napola očajanje, napola
smirenost sada kada je neverovatno delo izvedeno. Neka niko ne pita zašto
je odao pravo ime; čak ni on nije bio u stanju da to odmeri i da odredi
pravu težinu. Sada je mogao samo da čita brojke na satu sudnice i da
govori, dok su dečaci pod njim slušali.
„Oh, Džime, Vile, nešto se zaista dešava. Možete li da se skrivate,
da ne izlazite napolje, do kraja dana? Moramo imati vremena. Sa ovakvim
stvarima, gde se počinje? Nikakav zakon nije prekršen, bar ne formalno.
Ali ja se osećam kao da sam mrtav i sahranjen već mesec dana. Telo mi se
talasa. Skrivajte se, Džime, Vile, skrivajte. Reći ću vašim majkama da ste
se zaposlili na karnevalu, dobar izgovor što ne dolazite kući. Skrivajte se
do mraka, onda u sedam dođite do biblioteke. U međuvremenu, proveriću
policijske zapise o karnevalima, novinske kartoteke u biblioteki, knjige,
stare zapise, sve što bi se moglo uklopiti. Uz Božju volju, do trenutka kada
se pojavite, posle mraka, imaću plan. Do tada, polako. Budi mi
blagosloven, Džime. Budi mi blagosloven, Vile.”
Mali otac koji je sada bio veoma veliki lagano ode.
Njegova cigara, neprimećena, pade kroz rešetku uz kišu iskri.
Ležala je u četvrtastoj jami i blistala usamljenim, ružičastim okom
na Džima i Vila, koji su joj uzvraćali pogled i najzad se bacili da je oslepe i
ugase.

36

Noseći svoje poludele i divlje osvetljene oči, kepec je išao južno od

Glavne ulice.
On iznenada zastade i razvi traku filma u glavi, pretraži je, pa
dreknu i dade se nazad kroz šumu nogu da bi stigao do Ilustrovanog
čoveka i povukao ga dole, tamo gde je šapat dobar kao povik. G. Dark
posluša, zatim pojuri, ostavi Kepeca daleko za sobom.
Kada stiže do Indijanca pred prodavnicom cigara, Ilustrovani
Čovek se spusti na kolena. On dograbi čeličnu rešetku i zaviri u rupu.
Pod njime su ležale požutele novine, zgužvani omoti od slatkiša,
izgorele cigare i guma za žvakanje.
Krik g. Darka bio je prigušeni bes.
„Jeste li izgubili nešto?”
G. Tetli je žmirkao za tezgom.
Ilustrovani Čovek stegnu rešetku i jednom klimnu.
„Čistim ispod rešetke jednom mesečno za pare”, reče g. Tetli.
„Koliko ste izgubili? deseticu? Četvrtku? Pola dolara?”
Bing!
Ilustrovani Čovek pogledom ošinu naviše.
Na prozorčiću registar kase visoko iskoči mali, vatreno crveni
natpis:

NEMA PRODAJE.
 37

Gradski sat otkuca sedam.

Odjeci silne zvonjave lutali su neosvetljenim hodnicima biblioteke.
Jedan jesenji list, veoma krhak, pade negde u tami.
Ali bila je to samo okrenuta stranica knjige.
Daleko u jednoj od katakombi, nagnut za stolom pod lampom sa
zelenim senilom, napućenih usana, skupljenih očiju, sedeo je Čarls
Halovej, ruke su mu tresle stranice, dizale, preslagale knjige. Tu i tamo
požurio bi da se zagleda u jesenju noć, da proveri ulice. Onda bi ponovo
došao do stranica novinskih isečaka, da ubacuje papire, da zapisuje citate,
šapuće samom sebi. Glas mu je dozivao žustro jeku iz bibliotečkih
skladišta:
„Gle ovo!”
„... ovo...”, rekoše noćni prolazi.
„Ta slika...!”
„... slika...!” rekoše hodnici.
,,A ovo!”
„... ovo...” slegala se prašina.
Bio je to najduži dan od svih u životu kojih se mogao setiti. Mešao
se sa neobičnim i ne tako neobičnim gomilama, pretraživao iza tragača,
išao za široko rasejanom paradom. Uspeo je da izdrži da ne kaže Džimovoj
majci, Vilovoj majci više od onoga što im je bilo potrebno da znaju za
srećnu nedelju, a u međuvremenu prolazio je kroz senke sa Kepecom,
klimanjem glave pozdravljao se sa Čovekom-Iglom i Gutačem Vatre,
klonio se mračnih prolaza i zatomljavao paniku sve do trenutka kada se
sagao, video da je podrumska rupa pod rešetkom prodavnice cigara prazna
i shvatio da su dečaci otišli da igraju žmurke negde u blizini ili negde,
hvala Bogu, veoma daleko.
Onda je, sa gomilom, otišao do karnevalskog terena, klonio se šatri,
nije išao na vožnje, posmatrao je, gledao kako sunce zalazi, a upravo u
sumrak pogledao hladne, staklene vode lavirinta ogledala i video upravo
onoliko obale koliko mu je bilo potrebno da ga povuče nazad pre nego što
se udavi. Sav mokar, promrzao do kostiju, pre nego što ga je noć uhvatila
on pusti gomilu da ga štiti, greje i dovede do grada, do biblioteke i do
najvažnijih knjiga... koje je složio u velikom litetarnom času oko stola,
poput nekoga ko uči da čita vreme. I tako je koračao i koračao oko
ogromnog sata i žmirkao na požutele stranice, kao da se radi o krilima
moljaca, pribodenim mrtvim za drvo.
Tu je počivao portret Princa tame. Pored njega serija fantastičnih
crteža iskušenja Sv. Antonija. Pored toga neke gravire iz Bizarije Đovanija
Batiste Braćelija, koje su prikazivale skupinu neobičnih igračaka, robota
nalik ljudima, kako se bave raznoraznim alhemičarskim ritualima. Na pet
minuta do dvanaest stajao je primerak Dr Faustusa, na dva je
ležala Ikonografija okultnog, na šest, sada pod umornim prstima g.
Haloveja, istorija cirkusa, karnevala, predstava senki, lutkarskih
menažerija, naseljena nadrilekarima, minstrelima, opsenarima na štulama i
njihovim marionetama. I još: Priručnik vazdušnih kraljevstava (’Stvari što
lete kroz istoriju’). Tačno u devet: Posednut demonima, položeno
preko Egipatskih ljubavnih eliksira, položenih preko Muka prokletih, koji
su sa svoje strane gnječili Čaroliju ogledala. Veoma kasno na literarnom
satu bili su Lokomotive i vozovi, Misterije sna, Između ponoći i zore,
Veštičji sabat i Ugovor sa demonima. Sve je to bilo izloženo. Mogao je da
vidi korice.
Ali na tom satu nije bilo kazaljki.
Nije mogao da zna koji je sat noći života bio za njega, dečake, za
grad koji ništa nije slutio.
Jer, sve u svemu, od čega je mogao da počne?
Dolazak u tri izjutra, groteskni stakleni lavirint, nedeljna parada,
visoki čovek sa rojem električno plavih slika svrabnih po oznojenoj koži,
par kapi krvi što su kanule kroz rešetku u pločniku, dva prestrašena dečaka
zapiljena iz zemlje, i on sam, usamljen u tišini mauzoleja, dok je sklapao
slagalicu.
Šta je to bilo sa dečacima što ga je nateralo da poveruje u
najprostiju reč koju su prošaptali kroz rešetku? Tu je sam strah bio dokaz, a
on je video dovoljno straha u životu da ga upozna, poput vonja iz
kasapnice u letnji sumrak.
Čega je bilo u ćutanju ilustrovanog vlasnik? karnevala što je
govorilo hiljadama silovitih, iskvarenih i nakaznih reči?
Čega je bilo u strancu koga je video iza zavese šatre kasno tog
popodneva, posađenog u stolicu sa recima G. ELEKTRIKO na barjaku
iznad njega, dok mu se električna sila mrežila po puti i puzala po njoj
poput zelenih guštera.
Sve, sve, sve to. A sada, te knjige. On dodirnu knjigu Fiziognomije.
Tajne individualnih karaktera očitane sa lica.
Da li su Džim i Vil, onda, predstavljeni anđeoski, čisto, napola
nevino, virili ispod pločnika na užas koji je marširao na njih? Da li su
dečaci predstavljali ideal za Tvoju Ženu, Čoveka ili Dete Izuzetnog
Ponašanja, Boje, Ravnoteže i Letnje Ličnosti?
Obrnuto... Čarls Halovej okrenu stranicu... jesu li nakaze iz potere,
Ilustrovano Čudo nosili čela Gnevnih, Surovih, Gramzivih, usta Pohotnih i
Neiskrenih? zube Lukavih, Nestalnih, Drskih, razmetljivih i vaše Ubilačke
Zveri?
Ne. Knjiga se zalupi. Ukoliko se ceni po licu, nakaze nisu bile ništa
gore od mnogih koje je video kako se iskradaju iz bibliotečkih kasnih noći
tokom svoje duge karijere.
Samo je jedna stvar bila sigurna.
Dva stiha koje je rekao Šekspir. Trebalo je da ih napiše u sredini
knjiškog sata, da usredsredi srce poimanja:

Zasvrbe me palac, znači Nešto zlo nam se privlači.

Tako neodređeno, pa ipak tako silno.

Nije želeo da se saživi sa time.

Pa ipak je znao da će, ukoliko se sa time ne saživi veoma valjano,
možda morati da živi uz njega čitav život.
Na prozoru se zagleda napolje i pomisli: Džime, Vile, dolazite li?
hoćete li stići?"
Dok je čekao, put mu poprimi bledilo kostiju.

38

Zatim biblioteka u sedam i petnaest, sedam i trideset, sedam i

četrdeset pet u nedeljno veče, zakaluđerena velikim nanosima tišine i
zaustavljenom lavinom knjiga spremnih na policama poput klinastih
kamenova večnosti, toliko su visoko ovde tokom čitave godine vejali
neviđeni snegovi vremena.
Napolju, grad se uzdisao i izdisao do karnevala, stotine ljudi
prolazile su u blizini mesta gde su Džim i Vil ležali prostrti u grmlju sa
jedne strane biblioteke, čas bi se pridigli, čas bi polegli da nosom dodirnu
golu zemlju.
„Paz’ga!
Obojica se sklupčaše u travi. Sa druge strane ulice prolazio je neko
ko je možda bio dečak, možda patuljak, možda dečak sa umom patuljka,
mogao je biti bilo šta poput lišća nalik ustrčalim račićima po pločnicima od
sledenog liskuna. Ali onda, šta god da je bilo, prošlo je; Džim sede, Vil je i
dalje ležao lica zarivenog u dobro, bezbedno blato.
„Hajde, šta nije u redu?”
„Biblioteka”, reče Vil. „Sada se plašim čak i nje.” Sve te knjige,
pomisli on, posađene tamo, stare stotinama godina, omoti im se ljuspaju,
naslonile su se jedna na drugu poput deset miliona lešinara. Prošetaš se
pored tamnih nizova, a svi ti zlatni naslovi sevaju očima na tebe. Između
starog karnevala, stare biblioteke i njegovog oca, sve je bilo staro... pa...
„Znam da je tata tamo, ali da li je to tata? Hoću da kažem, šta ako
su oni došli, izmenili ga, učinili da postane rđav, obećali mu nešto što ne
mogu dati, ali on misli da mogu, pa mi uđemo tamo i za jedno pedeset
godina od sada neko tamo otvori knjigu, a ti i ja ispadnemo iz nje na pod
poput osušenih krila moljaca, Džime, neko nas je pritisnuo i sakrio između
stranica i nikada niko nije pogodio kuda smo pošli...”
Bilo je to previše za Džima, koji je morao da učini nešto da se
ohrabri. Sledeća stvar koje je Vil bio svestan bio je Džim koji je lupao po
vratima biblioteke. Obojica stadoše da lupaju, mahnito željni da da iskoče
iz ove noći u topliju noć knjiškog daha tamo unutra. U izboru između dve
tame, ova je bila bolja: miris knjiga kao iz sušnice, kada su se vrata
otvorila i tata stao sa kosom boje sablasti.
Na vrhovima prstiju koračali su pustim hodnicima, Vil je osećao
ludu želju da zazviždi, kao što je često radio kada je prolazio pored groblja
u zalazak sunca, tata ih upita zbog čega su zakasnili, a oni pokušaše da se
prisete svih mesta po kojima su se skrivali u jednom danu.
Skrivali su se po starim garažama, skrivali su se po starim
ambarima, skrivali su se po najvišem drveću na koje su se mogli popeti, pa
su se dosađivali, a dosada je bila gora od straha, zato su sišli i prijavili se
šefu policije, pa su fino porazgovarali, što im je dalo dvadeset minuta
bezbednosti tu usred stanice, pa je Vil dobio ideju da obiđu crkve i onda su
se popeli na svaki toranj u gradu, plašili golubove po zvonicima, a da li je
bilo bezbedno po crkvama, a naročito tamo gore gde su zvona, to niko nije
znao, ali je izgledalo sigurno. Ali su onda ponovo učmali od dosade i
iscrpli se od jednoličnosti, pa su gotovo došli do toga da se predaju
karnevalu, tek da bi imali nešto da rade, kada je srećom sunce zašlo. Od
sunčevog zalaska do sada divno su se zabavljali, puzali su oko biblioteke,
kao da se radi o nekada prijateljskoj tvrđavi koju su do sada možda zauzeli
Arapi.
„I tako, evo nas”, prošapta Džim i zastade.
 „Zašto šapućem? Jer su kasni sati. Svašta!”
Zasmeja se, zatim zastade.
Jer učini mu se da čuje tihe korake po podzemnim skladištima.
Ali bio je to samo njegov smeh koji se panterskim korakom vraćao
između dubokih polica.
I zato, kada ponovo progovoriše, to je i dalje bilo šapatom. Duboke
šume, mračne pećine, neosvetljene crkve, poluosvetljene biblioteke bile su
jedno isto, okretali su ti dugme za ton naniže, ublažavali ti vatrenost,
navodili te na mrmljanje, tihe usklike iz straha da ćeš dići fantomske
blizance svoga glasa koji bi mogli da opsedaju hodnike davno posle tvog
prolaska.
Stigli su do male odaje i okružili sto koji je Čarls Halovej napunio
knjigama, gde je čitao mnogo sati, pa su se prvi put zagledali jedan
drugome u lice, ugledali strašno bledilo i zato nisu ništa rekli o tome.
„Od početka.” Vilov otac povuče stolice. „Molim vas.” I tako,
svako po redu, dečaci ispričaše o putujućem prodavcu gromobrana,
predviđanjima oluje koja će doći, voza kasno posle ponoći, iznenada
naseljene livade, mesečevih šatri, nedirnutih ali potpuno rasplakanih parnih
orgulja, zatim o podnevnoj svetlosti što zasipa obični zabavni park i stotine
hrišćana što lutaju kroz njega, bez lavova kojima bi bili bačeni, bio je tu
samo lavirint u kome se vreme gubilo unapred i unazad u vodopadnim
ogledalima, samo karusel U KVARU, pa mrtvi, večernji sat, g. Kuger i
dečak sa očima koje su videle sve blistave ludosti sveta u obliku obešenih i
vlažnih greha, a svi ti gresi obešeni o kuke, pocrveneli i opaki, taj dečak sa
očima čoveka što je živeo čitavu večnost, video previše toga, možda bi
želeo da umre ali ne zna kako...
Dečaci zastadoše da dođu do daha.
Mis Foli, ponovo karneval, poludeli karusel, drevni Kuger što
mumijski udiše mesečinu, izdiše srebrnu prašinu, mrtav, zatim vaskrsnut u
stolici u kojoj su mu zelene munje osvetljavale kostur, sve to zajedno oluja
minus kiša, minus grmljavina, pa parada, podrum prodavnice cigara,
skrivanje i najzad njih dvojica ovde, na kraju, okončali sa pričanjem.
Jedan dugi trenutak, Vilov otac slepo je piljio u središte stola. Onda
mu se usne pokrenuše.
„Džime. Vile”, reče on. „Verujem.”
Dečaci utonuše u stolice.
„U sve?”
„Sve.”
Vil obrisa oči. „Bre”, reče hrapavo. „Sada ću da počnem da se
dernjam.”
„Nemamo vremena za to!” reče Džim.
„Nemamo vremena.” I Vilov otac ustade, napuni lulu duvanom,
slade da pretura po džepovima da nađe šibice, izvadi izudaranu usnu
harmoniku, perorez, neispravni upaljač za cigarete i notes u koga je uvek
nameravao da beleži velike misli, ali nikada se nije stvarno dao na to, pa
naniza to oružje za pigmejski rat koji je mogao da bude izgubljen pre nego
što je i počeo. Opipavao je te beskorisne ostatke, vrteo glavom, najzad je
našao iskrzanu kutiju šibica, pripalio lulu i počeo da premišlja, hodajući po
sobi.
„Izgleda kao da moramo poprilično da porazgovaramo o jednom
naročitom karnevalu. Odakle je došao, kuda ide, šta namerava? Mislili smo
da nikada ranije nije naleteo na ovaj grad. Pa ipak, tako mi Boga, gle
ovamo.”
On potapša požutele novine datirane 12. oktobra 1888. i pođe
noktom ispod ovoga:
J. C. KUGER I G. M. DARK PREDSTAVLJAJU VAM
UDRUŽENE PREDSTAVE I NEPRIRODNE MUZEJE TEATRA
PANDEMONIJUMA CO. INTERNACIONAL!
„J. C. i G. M." reče Džim. „To su isti inicijali kao ove nedelje po
otpacima oko grada. Ali - ne mogu biti isti ljudi...”
„Ne?” Vilov otac protrlja lakte. „Moji trnci kazuju suprotno.”
On položi pred njih još neke stare novine.
„1860. 1846. Isti oglas. Ista imena. Isti inicijali. Dark i Kuger,
Kuger i Dark, dolazili su i odlazili, ali tek svakih dvadeset, trideset,
četrdeset godina, pa su ljudi zaboravljali. Gde su bili tokom svih tih ostalih
godina? Putovali. I više nego putovali. Uvek u oktobru: oktobar 1846,
oktobar 1860, oktobar 1888, oktobar 1919 i oktobar sada, večeras.” Glas
mu odluta. „... čuvajte se naroda jeseni...”
„Šta?”
„Stari religijski spis. Pastor Njugejt Filips, čini mi se. Čitao sam ga
kao dečak. Kako ono beše?”
Pokušavao je da se priseti. Obliznuo je usne. Prisetio se.
,,Za neke, jesen dolazi rano, ostaje kasno kroz čitav život, gde
oktobar sledi septembar, a novembar dodiruje oktobar, a onda, umesto
decembra i Hristovog rođenja, nema zvezde Vitlejema, nema radosti, već
ponovo dolazi septembar, pa stari oktobar i tako godinama, bez zime,
proleća ili leta što sve oživljava. Za ta bića, jesen je normalno godišnje
doba, jedino vreme, nema izbora izuzev toga. Odakle stižu? Iz praha. Kuda
idu? U grob. Da li im se krv pokreće u venama? Ne: vetrovi noći. Šta im se
miče u glavi? Crv. Šta im govori iz usta? Krastača. Šta im gleda iz oka?
Guja. Šta čuje njihovim uvom? Ponor između zvezda. Provejavaju
ljudskim olujama zarad duša, jedu meso razuma, pune groblja grešnicima.
Mahnitaju sve dalje i dalje. Jure u naletima poput bubašvaba, puze, dolaze,
provlače se, miču, sve mesece pomračuju i naoblačuju sve bistre vode.
Paukova mreža ih čuje, drhti - kida se. Takav je narod jeseni. Čuvajte ih
se.”
Posle pauze, dečaci huknuše kao jedan.
„Narod jeseni”, reče Džim. „To su oni. Sigurno.!” „Onda...” Vil
proguta, „... da li to nas čini... narodom leta?”
„Ne sasvim.” Čarls Halovej zavrte glavom. „Oh, ti si bliži letu od
mene. Ako sam ja ikada imao tu dragocenu, letnju ličnost, to je bilo
odavno. Većina nas je pola-pola. Avgustovsko podne u nama radi da
odagna novembarske hladnoće. Preživljavamo od ono malo četvorojulske
pameti što smo odložili na stranu. Ali postoje vremena kada smo svi narod
jeseni.”
„Ne ti, tata!”
„Ne vi, g. Halovej!”
On se brzo okrete da vidi kako ga obojica odmeravaju, bledilo
pokraj bledila, sa rukama na kolenima kao da će da pobegnu.
„To se samo tako kaže. Polako, momci, pokušavam da otkrijem
činjenice. Vile, da li ti stvarno poznaješ tatu? Zar ne bi trebalo da me
poznaješ, a ja da poznajem tebe, ako će da bude mi protiv njih?”
„Hej, da”, huknu Džim. „Ko ste vi?”
„Znamo ko je, u andrak!” pobuni se Vil.
„Da li je tako?” reče Vilov otac. „Da vidimo. Čarls Vilijam
Halovej. Ništa posebnog u vezi sa mnom, osim što imam pedeset i četiri
godine, a to je uvek posebno čoveku na koga se odnosi. Rođen u Svit
Voteru, Čikago, opstajao u Njujorku, sedeo u Detroitu, mučio se po
mnogim mestima, stigao ovamo kasno, pošto sam živeo po bibliotekama
po čitavoj zemlji jer mi se dopadalo da budem sam, dopadalo mi se da
upoređujem sa knjigama ono što sam video po putevima. A onda, usred
sveg tog bežanja, koje sam nazivao putovanjem, u svojoj trideset i devetoj
godini, tvoja majka prostrelila me jednim pogledom i od tada sam ovde.
Ali mi je i dalje najugodnije u bibliotečkim noćima, ovde unutra, van kiše
ljudi. Da li mi je ovo poslednja stanica? Sve su prilike da je tako. Zašto
sam uopšte ovde? Trenutno, izgleda, da vam pomognem.”
Zastao je i zagledao se u dvojicu dečaka i njihova fina, mlada lica.
 „Da”, reče on. „Veoma kasno u igri. Da vam pomognem.”

39

Svaki prozor biblioteke, ispunjen noćnim slepilom, začegrta od

hladnoće.
Čovek, dva dečaka, čekali su da prođe vetar.
Onda Vil reče: „Tata. Ti si uvek pomagao.”
„Hvala, ali to nije istina.” Čarls Halovej stade da pregleda jednu
veoma praznu ruku. „Ja sam budala. Uvek sam ti gledao preko ramena da
vidim šta dolazi, umesto pravo u tebe da vidim šta je ovde. Ali, opet, ako
mi to pruža neku utehu, svaki čovek je budala. Što znači da čitavog života
treba da se prilagođavaš, iskačeš, ukrcavaš se, vezuješ konopce, popravljaš
zidove, tapšeš obraze, ljubiš u čela, smeješ se, plačeš, delaš, sve do dana
kada ispadneš najgora budala od svih i kada povičeš: "Upomoć!" Onda ti je
potreban samo odgovor jedne osobe. Vidim to tako jasno, večeras po
čitavoj zemlji leže gradovi, gradići i obične zabiti puni budala. I tako
karneval dogura, prodrma ma koje drvo: padaju sve sami mamlazi.
Usamljeni mamlazi, treba da kažem, pojedinci bez igde ikoga, tako misle,
ili bar nikog stvarnog, da odgovori na njihovo: „Upomoć!” Usamljene
budale, to je žetva po koju karneval dolazi sa smeškom sa svojom
mašinom za trešenje.
„Oh, u vraga”, reče Vil. „Nema nade!”
„Ne. Već sama činjenica da smo ovde da brinemo o razlici između
leta i jeseni čini me sigurnim da postoji izlaz. Ne moraš da ostaneš budalast
i ne moraš da budeo loš, pokvaren, grešan, kako god to nazvao. Postoji
više izbora, a ne samo tri ili četiri. Oni, taj tip Dark i njegovi prijatelji, ne
drže sve karte, to sam video danas, kod prodavnice cigara. Plašim ga se, ali
video sam da se i on plaši mene. Znači, ima straha sa obe strane. A sada,
kako da to iskoristimo u svoju korist?”
„Kako?”
„Sve po redu. Da se okrenemo istoriji. Ako su ljudi želeli da zauvek
ostanu loši, mogli su to da učine, da li se slažemo? Slažemo se. jesmo li
ostali u poljima, sa zverima? Ne. U vodi, sa barakudama? Ne. Negde uz
put okanili smo se vrele goriline šape. Negde smo izmenili svoje
mesožderske zube i počeli da žvaćemo vlati trave. Pretvarali smo humus u
svoju filozofiju isto koliko i krv, i to tokom dobrog broja generacija. Od
tada smo na lestvici iznad majmuna, ali ni upola visoko koliko anđeli. Bila
je to fina, nova ideja i uplašili smo se da je ne izgubimo, pa smo zato
sagradili ovakve zgrade oko nje. A onda smo ulazili u te zgrade i izlazili iz
njih prežvakavajući to ponovo i ponovo, tu jednu novu, slatku vlat trave,
pokušavali smo da utvrdimo kako je sve to počelo, kada smo povukli taj
potez, kada smo odlučili da budemo drugačiji. Pretpostavljam da je to bilo
jedne noći pre stotinu hiljada godina u pećini, kraj noćne vatre, kada se
jedan od onih rutavih ljudi probudio i zagledao preko gomile ugaraka u
ženu, decu i zamislio da su hladni, mrtvi, da ih zauvek nema. Onda mora
da je zaplakao. Pa je ispružio ruku u noć, prema ženi koja jednog dana
mora umreti i deci koja je moraju slediti. I malčice, sledećeg jutra,
postupao je sa njima bolje, jer video je da i oni, poput njega, u sebi imaju
seme noći. Osećao je to seme u svom bilu poput sluzi, kako se množi,
umnožava u susret danu kada će mu razdeliti telo i poslati ga u susret
tmini. I tako je taj čovek, prvi, shvatio ono što sada znamo: naš čas je
kratak, večnost je duga. Sa tim znanjem došli su sažaljenje i samilost, pa
smo štedeli druge radi kasnijih, složenijih, tajanstvenijih dobara ljubavi.
I tako, sve u svemu, šta smo? Stvorenja smo koja shvataju i znaju
previše. To nas ostavlja ponovo sa takvim bremenom da nemamo izbora,
da se smejemo ili plačemo. To ne čini nijedna druga životinja. Mi činimo
oboje, zavisno od doba i od potrebe. Nekako osećam da karneval posmatra
da vidi šta radimo, kako i zašto, pa navaljuje na nas kada oseti da smo
zreli."
Čarls Halovej zastade, jer su ga dečaci tako napeto gledali da je
iznenada morao da se okrene, sav rumen.
„Bre, g. Halovej”, uskliknu Džim tiho. „Sjajno! Nastavite.”
„Tata”, reče Vil zapanjeno. „Nisam znao da umeš da pričaš.”
„Treba da me čujete ovde kasno noću, ništa drugo osim priče!”
Čarls Halovej zavrte glavom. „Da, trebalo je da čujete. Ispričao bih vam
više bilo kog bogovetnog dana u prošlosti. Do đavola. Gde sam stao?
Upravo sam dolazio na ljubav, čini mi se. Da... ljubav.”
Od te reči Vil oseti dosadu, Džim oprez.
Šta bi mogao da im kaže što bi za njih imalo smisla? Da li bi mogao
da kaže da je ljubav, pre svega, zajednička stvar, podeljeno iskustvo? To je
bilo onaj vitalni cement, zar ne? Da li im je mogao reći kako se oseća zbog
toga što su večeras svi tu na tom divljem svetu što juri oko velikog Sunca
što pada kroz još veći svemir, propada kroz još veće, neizmerne prostore
možda prema Nečemu, a možda beži od toga? Da li je mogao da kaže:
zajedno smo svi na toj vožnji od milijardu milja na sat. Imamo zajednički
razlog za borbu protiv noći. Zašto treba voleti dečaka na martovskom polju
sa zmajem što čika nebo? Jer i naši prsti gore vrelom strunom što nam pali
šake. Zašto treba voleti devojku koju smo ugledali iz voza, nagnutu na
seoski bunar? Jezik se seća vode pune gvožđa, sveže tokom nekog davno
izgubljenog podneva. Zašto treba plakati kada vidimo mrtve strance pored
puta? Jer nas podsećaju na prijatelje neviđene već četrdeset godina. Zašto
se treba smejati kada klovna pogodi torta? Jer kušamo kolače, kušamo
život. Zašto treba voleti ženu koja ti je supruga? Nos joj udiše vazduh sveta
koji znam; dakle, volim taj nos. Uši joj čuju muziku koju sam možda
pevao tokom pola noći; dakle, volim te uši. Oči joj uživaju u smeni
godišnjih doba u prirodi; i zato volim te oči. Jezik joj poznaje dunje,
breskve, drenjine, mentu i limun; volim da je čujem kada govori. Jer put joj
zna za vrućinu, hladnoću, patnju, ja poznajem vatru, sneg i bol. Ponovo i
ponovo podeljeno iskustvo. Milijarde bockavih opipa. Odseci jedno čulo,
odsekao si deo života. Odseci dva čula; trenutno isporučene polutke života.
Volimo ono što znamo, volimo ono što jesmo. Zajedničke stvari,
zajedničke stvari, zajedničke stvari usta, oka, uva, jezika, ruke, nosa, puti,
srca i duše.
Ali... kako to reći?
„Pazi ovamo”, pokuša on, „stavi dva čoveka u vagon, jedan je
vojnik, drugi farmer. Jedan govori o ratu, drugi o žitu; uspavaće jedan
drugog od dosade. Ali neka jedan pomene trčanje na duge staze, pa ako je
drugi ikada trčao jednu milju, ama, ti ljudi ima da trče čitavu noć, kao
dečaci, da prizivaju iskre prijateljstva iz sećanja. A svi muškarci imaju
jednu zajedničku stvar: žene, i o njima mogu da govore do izlaska sunca i
posle. Do đavola.”
Čarls Halovej zastade, ponovo svestan samog sebe, nejasno je znao
da ima ispred sebe cilj, ali ne sasvim kako da stigne do njega. Grickao je
usne.
Tata, ne zaustavljaj se, pomisli Vil. Kada pričaš, sjajno je ovde.
Spašćeš nas. Nastavi.
Čovek je čitao sinovljeve oči, video isti pogled i kod Džima i
lagano pošao oko stola, dodirnuo bi noćnu zver ovde, skupinu otrcanih
pajtaša tamo, zvezdu, polumesec, antičko sunce, klepsidru koja je govorila
vreme kostima umesto peskom.
„Jesam li rekao išta od onoga što sam počeo o dobroti? Bože, ne
znam. Ako ustrele stranca na ulici, jedva da ćeš se mrdnuti da pomogneš.
Ali ako si pre pola sata proveo sa tim čovekom samo deset minuta i nešto
saznao o njemu i njegovoj porodici, moglo bi da se desi da iskočiš pred
njegovog ubicu i da pokušaš da ga zaustaviš. Stvarno poznavanje je dobro.
Neznanje, ili odbijanje saznanja, loše je, ili bar nemoralno. Ne možeš delati
ako ne znaš. Delanje bez znanja vodi te pravo na ivicu ponora. Bože, Bože,
mora da mislite da sam lud što sve ovo pričam. Verovatno mislite da bi
trebalo da idemo da skidamo puškom balone kao patke, da ih obaramo kao
slonove, kao što si ti činio, Vile, ali moramo saznati sve što se može
saznati o tim nakazama i čoveku koji ih vodi. Ne možemo biti dobri
ukoliko ne znamo šta je to zlo, a sramota je što vreme ne radi za nas.
Predstave se zatvaraju, a ljudi idu kući rano nedeljom uveče. Osećam da
ćemo tada imati posetu naroda jeseni. To nam daje možda dva sata.”
Džim je sada bio na prozoru i gledao na kraj grada prema dalekim,
crnim šatrama i parnim orguljama koje su svirale dok se svet okretao u
noći.
„Da li su oni rđavi?” upita on.
„Rđavi?” viknu Vil besno. „Rđavi. To pitaš!?”
„Polako”, reče Vilov otac. „Dobro pitanje. Deo predstave izgleda
naprosto sjajno. Ali ona stara izreka stvarno važi: ne možeš dobiti nešto ni
iz čega. Činjenica je da od njih dobijaš ništa za nešto. Daju ti prazna
obećanja, ti poturiš vrat i - bam!”
„Odakle dolaze?” upita Džim. „Ko su?”
Vil priđe prozoru sa ocem, pa obojica pogledaše napolje, a Čarls
Halovej reče prema tim dalekim šatrama: „Možda je nekada samo jedan
čovek koračao Evropom i tresao praporcima vezanim oko noge, dok mu je
lauta prebačena preko ramena pravila grbavu senku, još pre Kolumba.
Možda je neki čovek išao u majmunskoj koži pre milion godina i punio
sebe nesrećom drugih ljudi, žvakao njihov bol po čitav dan poput
pepermint žvakaće gume, zbog slatkog ukusa, i koračao brže, jer su ga tuđe
nesreće radovale. Možda je njegov sin usavršio očeve klopke sa
maljevima, rupe za ljude, naprave za lomljenje kostiju, za mrvljenje glava,
čupanje mesa, dranje duše. Postavljali su to đubre po samotnim lokvama
gđe vinske mušice ulaze u noseve, komarci sleću na kožu letnjih noći i
ubadaju u one guke o kojima karnevalski frenolozi toliko vole da govore i
izriču proročanstva. I tako, od jednog čoveka ovde, jednog tamo, što su išli
skokom kuda god on okrene svoj uljasti pogled, nastale su rulje Ijudi-pseta
što prose darove nevolje, podvode bedu, traže ispod prostirki otiske
stonoga, paze na noćno preznojavanje, osluškuju kraj svih vrata spavaćih
soba da čuju kako se ljudi grče i upetljavaju u daleke, davljeničke snove.
Građa noćnih mora njihov je hleb svagdašnji. Premazuju ga bolom.
Podešavaju satove prema kuckanju mrtvačkih buba i cvetaju vekovima.
Bili su to ljudi sa kožnim bičevima koji su zalili piramide znojem, začinili
ih solju i slomljenim srcima drugih ljudi. Prešli su Evropu na belom konju
kuge. Došapnuli su Cezaru da je smrtan, zatim su prodavali bodeže upola
cene na velikoj martovskoj rasprodaji. Neki mora da su bili lenjivi
klovnovi, otirači careva, prinčeva i epileptičnih papa. A ond su izašli na
puteve, cigani u svoje vreme, populacija im je rasla kako je svet rastao,
širio se, i kako se stvaralo sve više ukusnih vrsta bola. Vozovi su im
poklonili točkove i sada jure dalekim putem iz gotike i baroka; pogledaj im
vagone i kola, rezbarije poput srednjevekovnih hramova, sve su te stvari
nekada vukli konji, mazge ili možda ljudi."
„Tolike godine.” Džimov glas proguta sebe. „Isti ljudi? Mislite da
su i g. Kuger i g. Dark stari po par stotina godina?”
„Jahanjem na onoj vrtešci mogu da zbriju godinu-dve kadgod
požele, ne?”
„Ama, onda...” ponor se otvori pod Vilovim nogama, „mogu da
žive večno!”
„I da nanose zlo ljudima.” Džim je ponovo i ponovo prevrtao to u
sebi. „Ali zašto, čemu sav bol?”
„Zato”, reče g. Halovej, „jer ti je potrebno gorivo, gas, nešto za
pogon karnevala, zar ne? Žene žive od ogovaranja, a šta je ogovaranje
nego trampa glavobolja, oporog opljuvanja, artritičnih kostiju, povređenog
pa zalečenog mesa, indiskrecije, oluje ludila, zavetrine posle oluja? Kada
neki ljudi ne bi imali nešto sočno za žvakanje, motori bi im propali, sa
njima i njihove duše. Umnoži njihovo zadovoljstvo na sahranama, njihovo
kikotanje tokom doručka, smrtovnice, dodaj brakove u kojima se supruzi
svađaju poput mačke i psa, provode čitave karijere u dranju kože jedno
drugome i naopačkom kalemljenju nazad, dodaj nadrilekare koji seku ljude
da im čitaju iz utrobe kao iz listića čaja, a zatim ih čvrsto zašivaju prljavim
koncima, digni čitavu tu fabriku dinamita na deset kvadriliona i dobićeš
broj crnih sveća ovog jednog karnevala.
Svu zlobu kojoj damo utočište oni zajme u dvostrukoj dozi.
Milijardu puta su željniji bola, tuge i bolesti nego prosečan čovek. Solimo
živote gresima drugih. Sopstvenu put smatramo slatkom. Ali karneval ne
mari da li smrdi po mesečini umesto po suncu, sve dok se prežderava
strahom i bolom. To je gorivo, isparenje koje pokreće karusel, sirovi udari
užasa, očajnička agonija krivice, vriska iz stvarnih ili zamišljenih rana.
Karneval usisava taj gas, pali ga i brekće svojim putem”
Čarls Halovej udahnu, zatvori oči i reče:
„Kako ja sve to znam? I ne znam! Osećam to. Bilo je to kao
sagorevanje starog lišća pre dve noći. Bilo je to kao miris cveća iz
mrtvačnice. Čujem tu muziku. Čujem šta mi govorite i pola onoga što mi
ne govorite. Možda sam uvek sanjao takve karnevale i naprosto čekao da
takav dođe da bih ga jednom video i klimnuo glavom. A sada mi predstave
iz tih šatri sviraju po kostima kao po marimbi.
Moj kostur zna.
On mi govori.
Ja govorim vama."

40

„Mogu li...” reče Džim. „Hoću da kažem... da li oni... kupuju

duše?”
„Da kupuju, kada mogu da ih dobiju besplatno?” reče g. Halovej.
„Ama, većina ljudi naprosto se baca na priliku da ostavi sve ni zbog čega.
Nema ničega sa čime smo toliko spremni da se igramo kao što su naše
besmrtne duše. Osim toga, ti zaključuješ da je tamo napolju sam đavo. Ja
kažem da je to samo tip stvorenja koja su naučila da žive bez duša, a ne od
duša. To me je uvek brinulo u starim mitovima. Pitao sam se, zbog čega bi
Mefisto želeo dušu? Šta bi radio sa njom kada je dobije, kako bi je
koristio? Povucite se malo dok bacim svoju teoriju na tiganj. Ta stvorenja
žele plamteći gas duša koje ne mogu da usnu noću, koje danju osećaju
groznicu zbog starih zločina. Mrtva duša ne predstavlja nikakvu radost. Ali
živa i besna duša, sa koricom samoprokletstva, ah, to je za takve kao što su
oni puna njuška.
Otkud ja to znam? Posmatram. Karneval je poput ljudi, samo u
većoj meri. Čovek i žena, radije nego da se raziđu ili se pobiju, jašu jedno
drugo čitavog života, čupaju kosu, kidaju nokte, bol koji nanose jedno
drugom je kao narkotik koji im čini postojanje vrednim. Tako karneval
oseća nagrižene ličnosti na milje daleko i navaljuje da greje ruke na tom
bolu. On oseća miris dečaka koje grize želja da budu muškarci, nanosi im
bol poput ogromnih, nepametnih zuba, na dvadeset hiljada milja, leto
položeno u zimsku noć. Oseća teškoće sredovečnih ljudi poput mene, koji
bez ikakve koristi naklapaju za davno izgubljenim avgustovskim
popodnevima. Želje, potrebe, muke, sve ih spaljujemo u svojim fluidima,
oksidišemo u dušama koje nam u mlazu izbijaju na usta, nozdrve, oči, uši,
emituju se sa prstiju-antena na dugim ili kratkim talasima, sam Bog zna, ali
gospodari nakaza primaju veliki svrabež i stižu, gomilaju se poput rakova
da ga počešu. Putovali su nadaleko na lak način, ljudi su im bili pri ruci na
svakoj raskrsnici, nudili im pohotne pinte agonije da im bude pogon za
dalje kretanje. I tako možda karneval opstaje tako što preživljava
zahvaljujući otrovu greha koje činimo jedno prema drugom i fermentima
naših najstrašnijih žaljenja."
Čarls Halovej frknu.
„Dobri Bože, koliko sam izgovorio naglas, a koliko u sebi, tokom
poslednjih deset minuta?”
„Vi ste”, reče Džim, „mnogo govorili.”
„Kojim jezikom, prokletstvo?” kriknu Čarls Halovej, jer iznenada
se činilo da nije učinio ništa više nego u drugim noćima, kada je koračao
sam i sa uživanjem nudio ideje hodnika koji bi ih jednom vratili u obliku
jeke, a zatim ih zauvek progutali. Čitavog života pisao je knjige po
vazduhu prostranih odaja u prostranim zgradama i doživeo da sve izlete
kroz razne otvore. Sada mu je sve to ličilo na vatromet, napravljen radi
boja, zvukova, visoka arhitektura reči, da zaseni dečake, pogura mu ego,
ali bez ikakvog preostalog traga na mrežnjači jednom kada boje i zvuci
izblede; prosta vežba u samogovorništvu. Postiđeno stade da prebacuje
sebi.
„Koliko se od svega toga probilo? Jedna rečenica od pet, dve od
osam?”
„Tri od hiljadu”, reče Vil.
Carls Halovej nije mogao da se uzdrži da se istovremeno ne
nasmeje i uzdahne.
„Onda se Džim umeša sa: ”Da li je to... Smrt?"
„Karneval?” Stari čovek pripali lulu, dunu dim, ozbiljno stade da
mu proučava oblike. „Ne. Ali mislim da koristi Smrt kao pretnju. Smrt ne
postoji. Nikada nije, nikada neće. Ali crtali smo toliko njenih slika tokom
toliko godina u pokušajima da je pribodemo ispred sebe, da je pojmimo, da
smo počeli da razmišljamo o njoj kao o biću, neobično živom i pohlepnom.
Međutim, ona je samo zaustavljeni sat, gubitak, kraj, tama. Ništavilo. A
karneval mudro zna da se više plašimo Ničega nego Nečega. Protiv Nečega
možeš da se boriš. Ali... protiv Ničega? Gde da ga udariš? Ima li srce,
dušu, stražnjicu, mozak? Ne, ne. I zato nam karneval istrese veliku
krupijeovu pregršt ničega i žanje nas dok jurimo glavom bez obzira u
stravi. Oh, pokazuje nam on nešto što nas na kraju može dovesti ni do
čega, u redu. Ono cvetanje ogledala tamo na livadi, to ti je čisto Nešto,
svakako. Dovoljno da ti obori dušu iz sedla. To ti je pravi udarac ispod
pojasa, da vidiš kako te već devedeset godina nema, isparenja večnosti
dižu se iz tebe poput daha suvog leda. A onda, kada se smrzneš i ukočiš,
svira ti onu finu duševnu muziku koja miriše na sveže oprane ženske
haljine što plešu po dvorišnim konopcima za rublje u maju, koja zvuči
poput stogova ugaženih u vino, svi oni zvuci plavog neba i letnjih noći na
jezeru, sve dok u glavi ne počne da ti udara od doboša nalik punim
mesecima oko parnih orgulja. Jednostavnost. Gospode, divim se njihovom
direktnom prilazu. Udari starca ogledalima, gledaj kako se raspada u
parčiće ledene slagalice koju samo karneval ponovo može sklopiti. Kako?
Zaigraj valcer na karuselu uz zvuke ’Divnog Ohaja’ ili ’Vesele udovice’.
Ali paze da ne kažu jednu stvar ljudima koji idu da se voze uz njegovu
muziku.”
„Šta?” upita Džim.
„Ama, da ako si bedni grešnik u jednom liku, onda ostaješ bedni
grešnik i u drugom. Menjanje veličine ne menja mozak. Kada bih sutra
napravio da budeš dvadeset i petogodišnjak, Džime, tvoje misli i dalje bi
bile misli dečaka i to bi se pokazalo! Ili kada bi mene u ovom trenutku
pretvorili u desetogodišnjaka, mozak bi mi i dalje imao pedeset i taj dečak
bi se ponašao smešnije, starije i uvrnutije nego ijedan dečak do sada. Osim
toga, ni vreme na taj način nije na svom mestu.”
„Kako?” upita Vil.
„Ako ponovo postanem star, svi moji prijatelji i dalje bi imali
pedeset godina, šezdeset, zar ne? Bio bih odsečen od njih, zauvek, jer ne
bih mogao da im ispričam šta sam zamislio i učinio, ne? Prezirali bi to.
Mrzeli bi me. Njihova zanimanja više ne bi bila moja, zar ne? Naročito
njihove brige. Bolest i smrt za njih, novi život za mene. I zato, gde je
mesto na ovom svetu za čoveka koji izgleda kao da mu je dvadeset godina,
ali je stariji od Metuzalema, koji čovek može da podnese šok takve
promene? Karneval te neće upozoriti da je to jednako postoperativnom
šoku, ali, tako mi Boga, kladim se da jeste, i još više!
I šta se onda dešava? Dobijaš svoju nagradu: ludilo. Promena tela,
promena okoline, kao prvo. Krivica, kao drugo, krivica što napuštaš ženu,
muža, prijatelje da umru onako kako umiru svi ljudi - Gospode, već samo
to dalo bi čoveku napade. Dakle, još straha, još agonije kojima će se
karneval hraniti. I zato, dok ti zelena para izbija iz očajne savesti, govoriš
da želiš da se vratiš, da budeš kakav si bio! Karneval klima glavom i sluša.
Da, obećavaju oni, ako se ponašaš onako kako oni kažu, uskoro će ti vratiti
tvojih dvadesetak godina, deset i koliko god već. Na tom prostom obećanju
da će biti vraćen u normalnu starost, taj voz putuje svetom, predstave su
mu naseljene ludacima koji čekaju da ih oslobode veza, a u međuvremenu
opslužuju karneval, daju mu koks za peći."
Vil nešto promrmlja.
„Šta?”
„Mis Foli”, vajkao se Vil. „Oh, jadna mis Foli, sada je imaju, baš
kao što si rekao. Jednom kada je dobila ono što je želela, to ju je uplašilo,
nije joj se dopalo, oh, tako je plakala, tata, tako je plakala; sada se kladim
da su joj obećali da će jednog dana ponovo imati šezdeset ukoliko se bude
potrudila. Pitam se šta joj upravo sada rade, oh, tata, oh, Džime!”
„Bog neka joj je na pomoći.” Vilov otac ispruži tešku ruku da uđe u
trag starim slikama karnevala. „Verovatno su je ubacili sa nakazama. A šta
su one? Grešnici koji su toliko dugo putovali u nadi za izbavljenjem da su
preuzeli lik svojih prvobitnih greha? Debeli Čovek, šta je on bio nekada?
Ukoliko mogu da naslutim karnevalski osećaj za ironiju, način na koji vole
da odmeravaju stvari, taj je nekada bio u potrazi za svim vrstama i
oblicima pohote. Nije bitno, eto ga sada živi tamo, sav prikupljen unutar do
pucanja nabrekle kože. Mršavi Čovek, Kostur, ili šta je već, da li je taj
duševno i fizički izgladnjivao decu svoje žene? Kepec? Da li je ili nije vaš
prijatelj, prodavac gromobrana, uvek na putu, nikada na jednom mestu,
uvek u pokretu, bez ikakvih susreta, hitao je ispred oluje i prodavao
gromobrane, da, ali je ostavljao druge da se suoče sa olujom, pa se zato
možda, nesrećnim slučajem, ili namerno, kada je dobio besplatnu vožnju,
smanjio ne u dečaka, već u opaku loptu groteskne gluposti, potpuno
okrenute sebi? Gatara, Peščana Veštica? Možda neko ko je uvek živeo
sutra i puštao da mu današnjica promiče, kao ja, pa je zato završio kažnjen,
prisiljen da pogađa divlje izraske i tužne zalaske dunca drugih ljudi. To vi
recite meni, vi ste je videli izbliza. Čovek-Igla? Dečak-jagnje? Gutač
Vatre? Sijamski blizanci, dobri Bože, šta li su oni bili? Blizanci vezani
zajedničkim narcizmom? Nikada nećemo znati. Oni nikada neće reći.
Pokušali smo da pogodimo, i verovatno pogrešili, deset stvari za poslednjih
pola sata. A sada - neki plan. Kuda idemo odavde?”
Čarls Halovej izvadi mapu grada i tupom olovkom ucrta položaj
karnevala.
„Da se i dalje skrivamo? Ne. Uz umešanu mis Foli i toliko drugih,
naprosto ne možemo. Dakle, onda, kako da napadnemo a da ne nastradamo
najpre mi? Kakvo oružje...”
„Srebrni meci!” kriknu Vil iznenada.
„Koji andrak, ne!” frknu Džim. „Nisu to vampiri!”
„Da smo katolici, mogli bismo da uzmemo svete vodice iz crkve
i...”
„Gluposti”, reče Džim. „Filmske tričarije. Ne ide tako u stvarnom
životu. Grešim li, g. Halovej?”
„Voleo bih da je tako, dečko.”
Vilove oči silovito zablistaše. „U redu. Preostaje samo jedna stvar:
da odemo na livadu sa par galona benzina i šibicama...”
„To je protivzakonito!” uskliknu Džim.
„Gle ko to govori!”
„Stoj!”
Ali u tom trenutku svi stadoše.
Šapat.
Slabašna plima vetra poteče kroz hodnike biblioteke do njihove
odaje.
„Prednja vrata”,reče Džim, „neko ih je upravo otvorio.”
U daljini, blago škljocanje. Promaja koja je na trenutak pomerila
nogavice pantalona dečaka i odunula čovekovu kosu prestade.
„Neko ih je upravo zatvorio.”
Tišina.
Samo ogromna, mračna biblioteka sa svojim lavirintima i živicama
usnulih knjiga.
„Neko je unutra.”
Dečaci se napola digoše, zaječaše u grlima.
Čarls Halovej sačeka, zatim reče tiho samo dve reči: „Skrivaj se.”
„Ne možemo da te ostavimo...”
„Skrivaj se.”
Dečaci potrčaše i nestadoše u mračnom lavirintu.
Čarls Halovej potom kruto, lagano, udišući i izdišući, natera sebe
da ponovo sedne, sa očima na požutelim novinama, da čeka, da čeka, onda
ponovo... da još čeka.
 41

Senka se kretala među senkama.

Čarls Halovej oseti kako mu duša tone.
Bilo je potrebno dugo vreme da senka i čovek koji ju je pratio dođu
i da stanu na dovratak odaje. Činilo se da je senka namerno spora, kao da
želi da mu omekša meso i srubi uporno građenu smirenost. A kada najzad
senka stiže do vrata, sa sobom nije dovela jednog čoveka, niti stotinu, već
njih hiljadu da zavire unutra.
„Ime mi je Dark”, reče glas.
Čarls Halovej ispusti dve pesnice vazduha.
„Bolje poznat kao Ilustrovani Čovek”, reče glas. „Gde su dečaci?”
„Dečaci?” Vilov otac najzad se okrete da osmotri visokog čoveka
koji je stajao na vratima.
Ilustrovani čovek onjuši žuti polen koji se dizao iz drevnih knjiga
kada Vilov otac iznenada vide da ih je ostavio na videlu, poskoči, zastade,
a zatim poče da ih zatvara, jednu po jednu, što god je nemarnije mogao.
Ilustrovani Čovek se pretvarao da ne primećuje.
„Dečaci nisu kod kuće. Dve kuće su prazne. Šteta, propustiće sve te
besplatne karte.”
„Voleo bih da znam gde su.” Čarls Halovej poče da prenosi knjige
do polica. „Do đavola, da znaju da ste ovde sa besplatnim kartama, urlali bi
od radosti.”
„Zar?” G. Dark dopusti da mu se osmeh istopi poput bele i
ružičaste, slatke voštane igračke za koju više nije imao apetita. Blago je
rekao: „Mogao bih te ubiti.”
Čarls Halovej klimnu, lagano koračajući.
„Jesi li čuo šta sam rekao?” zakevta Ilustrovani Čovek.
„Da,” Čarls Halovej je odmeravao knjige, kao da su njegova
procena. „Ali nećeš me ubiti sada. Previše si pametan. Dugo već držiš
predstavu na putu time što si pametan.”
„Znači, pročitao si par članaka i sada misliš da znaš sve o nama?”
„Ne, ne sve. Tek toliko koliko treba da me uplaši.”
„Budi onda još više uplašen”, reče gomila noćnih, puzavih
ilustracija pod tamnim odelom, govoreći kroz tanke usne. „Jedan moj
prijatelj, tamo napolju, može da te sredi tako da izgleda da si umro od
najprirodnijeg srčanog udara.”
Krv stade da bije u srcu Čarlsa Haloveja, da mu udara u
slepoočnicama, dvaput mu kucnu u zglavcima.
Veštica, pomisli on.
Mora da su mu usne oblikovale reč.
„Veštica”, klimnu g. Dark.
Ovaj je smeštao knjige na police i zadržao jednu.
„Dakle, šta to imaš?” zažmirka g. Dark. „Bibliju? Kako slatko,
kako detinjasto i osvežavajuće staromodno.”
„Jesi li je ikada čitao, g. Dark?”
„Čitao! Svaku stranu, svaki pasus, svaku reč čitali su na mene, ser!”
G. Dark zastade da pripali cigaretu i dune dim prema natpisu
ZABRANJENO PUŠENJE, a onda prema Vilovom ocu. „Da li zaista
zamišljaš da ta knjiga može da me povredi? Da li ti je naivnost zaista jedini
oklop? Evo!” I pre nego što je Čarls Halovej stigao i da se pomeri, g. Dark
lako dotrča i uze bibliju. Držao ju je u obe ruke.
„Nisi li iznenađen? Vidiš, dodirujem je, držim, čak i čitam iz nje.”
G. Dark dunu dim na nekoliko stranica dok ih je listao. ,,Da li
očekuješ da se pred tobom raspadnem u gomilu svitaka mesa iz Mrtvog
Mora? Na žalost, mitovi su samo to. Život, a pod životom mislim na tako
mnogo zadivljujućih stvari, ide dalje, sam se kreće, divlje opstaje, a ja
nisam najneobičniji od svega. Tvoj kralj Džejms i njegove literarne verzije
nekih glupih poetskih materijala vrede upravo ovoliko mog vremena i
znoja.”
G. Dark zavitla bibliju u korpu za otpatke i više je ne pogleda.
„Čujem kako ti srce brzo udara”, reče g. Dark. „Uši mi nisu tako
fino podešene kao kod Veštice, ali čuju. Oči ti skaču iza mog ramena.
Dečaci se kriju tamo po svojim rupama? Dobro. Ne bih voleo da pobegnu.
Ne da bi iko verovao njihovom bulažnjenju, zapravo to nam je dobra
reklama za predstave, ljudi oklevaju, preznojavaju se noću, a zatim kradom
dođu da nas pogledaju i razmišljaju da provere naše posebne mere
bezbednosti. I ti si došao, njuškao, i to nije bilo samo iz radoznalosti.
Koliko si star?” Čarls Halovej čvrsto steže usne.
„Pedeset?” preo je g. Dark. „Pedeset jednu?” mrmljao je on.
„Peedset i dve? Voleo bi da budeš mlađi?”
„Ne!”
„Nema potrebe da vičeš. Pristojno, molim.” G. Dark je pevušio,
šetajući po odaji, prelazio je rukama preko knjiga kao da su to godine koje
treba izbrojati. „Oh, u stvari baš je lepo biti mlađi. Zar ponovo četrdeseta
ne bi bila zgodna?
Četrdeset je za deset godina bolje nego pedeset, a trideset je
dvadeset godina bolje, uz pomoć neverovatno dobre sreće.”
„Neću da slušam!” Čarls Halovej zatvori oči.
G. Dark nakrivi glavu, povuče dim cigarete i osmotri.
„Čudno, ti zatvaraš oči da ne bi čuo. Mislim da bi bilo bolje da
staviš ruke preko ušiju...”
Vilov otac stavi ruke preko ušiju, ali glas se probijao. „Da ti kažem
nešto”, reče g. Dark nemarno, mašući cigaretom. „Ako mi pomogneš za
petnaest sekundi, daću ti tvoj četrdeseti rođendan. Deset sekundi i možeš
da slaviš trideset i peti. Divna mladost. Gotovo mladić, kada uporediš.
Počeću odbrojavanje prema svom salu i, tako mi Boga, ako stvarno skočiš,
pomogneš, mogao bih da skrešem i trideset godina tvog života! Pogodi
koliko voliš, kako ono kaže oglas. Razmisli! Da počneš sve ispočetka, sve
lepo, novo i veličanstveno, sve te stvari koje bi mogao ponovo da učiniš,
pomisliš i iskoristiš. Poslednja prilika! Evo, ide. Jedan. Dva. Tri. Četiri...”
Čarls Halovej se pogrbi na drugu stranu, napola čučnu, napregnuto
priljubi uz police, škrgutao je zubima da zaguši zvuk brojanja.
„Gubiš, stari, moj dragi druže”, reče g. Dark. „Pet. Gubiš. Šest.
Mnogo gubiš. Sedam Stvarno gubiš. Osam. Sve traćiš. Devet. Deset. Bože
moj, baš si budala! Jedanaest. Halovej! Dvanaest. Gotovo da je otišlo.
Trinaest! Ode! Četrnaest! Izgubljeno! Petnaest! Izgubljeno zauvek!”
G. Dark spusti ruku sa časovnikom.
Čarls Halovej se dahtavo okrenu da zarije lice u miris prastarih
knjiga, osećaj stare i ugodne kože, ukus zagrobne prašine i presovanog
cveća.
G. Dark je sada stajao na vratima i spremao se da izađe. „Ostani
ovde”, naredi on. „Slušaj svoje srce. Poslaću nekoga da ga sredi. Ali najpre
dečaci.”
Gomila stvorenja bez sna što su jahala na visokoj puti tiho je
kročila u tminu, a nosio ju je svuda po sebi g. Dark. Njihovi krici, zavijanje
i reči nejasnog, ali mučnog ushićenja oglasiše mu se u šuškavom
prizivanju:
„Dečaci? Jeste li tu? Gde god da ste... odgovorite.”
Čarls Halovej skoči, a onda oseti kako se odaja okreće i vrti ga sa
sobom, dok je tak meki, taj laki, taj najprijatniji glas g. Darka nastavljao da
doziva kroz tamu. Čarls Halovej se sruči na stolicu i pomisli: Slušaj, srce!
Spusti se na kolena i reče: Slušaj moje srce! rasprskava se! Oh, Bože,
istrgnuće se! - i nije mogao da ga sledi.
 Ilustrovani čovek je mačije mekano koračao lavirintima knjiga koje
su mračno čekale, nanizane po policama.
„Dečaci?... Čujete li me?...
Tišina.
„Dečaci?...”

42

Negde u blaženopočivšoj samoći, među nepokretnim ali

nagomilanim milionima knjiga, izgubljeni na dva tuceta zaokreta desno, tri
tuceta zaokreta levo, niz prilaze, kroz hodnike, prema ćorsokacima,
zabravljenim vratima, polupraznim policama, negde u literarnoj čađi
Dikensovog Londona, u Moskvi Dostojevskog ili po stepama iza nje,
negde među kožom povezanim atlasima ili Geografiji, upinjući se da ne
kinu, ali napeti poput opruga, čučali su dečaci, stajali, ležali i znojili se u
hladnoj i neprekidnoj goloj vodi.
Skriven negde, Džim pomisli: Dolazi!
Skriven negde, Vil pomisli: Bliži se!„
„Dečaci?...”
G. Dark je stizao i nosio svoje mnoštvo prijatelja, juvelirski odabir
kaligrafskih gmizavaca koji su ležali i sunčali se na ponoći njegove puti.
Sa njime je koračao mastilom izbockani Tyrannosaurus rex koji je
njegovom šunjanju priklanjao mašinsko i drevno gipko, mineralnim uljem
podmazano klizanje. Kao što grabio gromoviti gušter, sav u đinđuvastoj
pompi, tako je koračao i g. Dark, oklopljen opakim, munjevitim šarama
mesoždera i ovaca sažeženih gromovitim udarom i begom grabljivog mesa
pred oluju. Pterodaktilski zmaj i oštrica kose dizali su mu ruke toliko da je
gotovo leteo pod mramornim svodovima. Asa obličjima sudbine unetim
mastilom i iglom, urezanim u put, stizala je na klipovima i sa sečivima i
njegova uobičajena gomila prolaznika, posmatrača što su mu se držali za
svaki ud, sedeli po lopaticama, virili mu iz džungle na prsima, na milione
visili naglavce sa svodova njegovih pazuha i vrištali šišmišje krike na svaki
susret, spremni da love i, ukoliko treba, da ubijaju. Poput crnog plimskog
talasa na turobnoj obali, g. Dark, mračna bujica ispunjena fosforescentnim
lepotama i opako izvitoperenim snovima, bučao je i siktao prema napred
svojim stopalima, nogama, telom, oštrim licem.
„Dečaci?...”
 Neizmerno strpljiv, taj blagi glas, uvek najtopliji prijatelj sleđenim
stvorenjima zavučenim tamo negde, ugnežđenim među sušnim knjigama; i
tako je skakutao, puzao, hitao, grabio, koračao na prstima, lebdeo,
neizmerno mimo stajao među primatima, egipatskim spomenicima
bogovima sa životinjskom glavom, prašnjavim, crnim istorijama mrtve
Afrike, izvesno vreme ostao u Aziji, zatim stao da tumara prema novijim
zemljama.
„Dečaci, znam da me čujete! Na natpisu piše: TIŠINA!
I zato ću da šapućem: jedan od vas i dalje želi ono što smo mu
ponudili. Ha? Ha?”
Džim, pomisli Vil.
Ja, pomisli Džim. Ne! oh, ne! ne opet! ne mene!
„Izađi.” G. Dark je preo vazduh kroz zube. „Garantujem nagradu.
Ko se prijavi dobija sve!”
Bangiti-bang!
Moje srce! pomisli Džim.
Jesam li to ja? pomisli Vil, ili Džim!!?
„Čujem vas.” Usne g. Darka su podrhtavale. „Sada sam bliže. Vile?
Džime? Nije li Džim onaj pametan? Izađi, dečko...!”
Ne! pomisli Vil.
Ništa više ne znam! pomisli Džim divlje.
„Džim, da...” G. Dark okrenu u novom smeru. „Džime, pokaži mi
gde ti je prijatelj.” Blago. „Zatvorićemo ga, a tebi ćemo dati vožnju koja je
mogla biti njegova, samo da je upotrebio glavu. Je li tako, Džime?” Glas
goluba, gugutao je. „Bliže. Čujem kako vam bije srce!”
Stoj! pomisli Vil prema svojim grudima.
Stoj! Džim zaustavi dah. Stoj!!
„Pitam se... jeste li u ovoj senici?...”
G. Dark pusti da ga neobično privlačenje jedne gomile knjiga
povuče napred.
„Jesi li tu, Džime?... Ili... iza?...”
On nesmiljeno odgurnu kolica na gumenim točkićima puna knjiga i
ona odoše da poskakuju kroz noć. Negde daleko, ona udariše u nešto i
prosuše sadržinu na pod poput gomile crknutih gavranova.
„Vešto igrate žmurke, obojica”, reče g. Dark. „Ali neko je
pametniji. Jeste li čuli večeras parne orgulje karusela? Jeste li znali da je na
karuselu bio neko koga poznajete, neko ko vam je drag? Vile? Vili?
Vilijame. Vilijame Halovej. Gde ti je večeras majka?”
Tišina.
 „Vozila se na noćnom vetru, Vili-Vilijame. U krug. Posadili smo je.
U krug. Ostavili smo je tamo gore. U krug. Čuješ li, Vili? U krug, jednu
godinu, pa još jednu, još jednu, u krug, u krug!”
Tata! pomisli Vil. Gde si!
U udaljenoj sobi, Čarls Halovej je sedeo, dok mu je srce udaralo,
čuo je i pomislio: neće ih naći, neću se pokrenuti osim ako ih ne nađe, ne
može ih naći, neće ga slušati! neće mu verovati! otići će!
„Tvoja majka, Vile”, pozva blago g. Dark. „U krug i u krug, možeš
li da pogodiš u kom pravcu, Vili?”
G. Dark napravi krug tankom, sablasnom rukom po vazduhu
između gomila knjiga.
„U krug, u krug, a kada smo ti pustili majku, dečače, i pokazali joj
sopstveno lice u lavirintu ogledala, trebalo je da čuješ taj jedan jedini zvuk
kojije napravila. Bila je poput mačke sa tako velikom i lepljivom loptom
dlake u stomaku da ne može da je izbaci, ne može da vrišti od dlaka koje
joj izbijaju na nozdrve, uši i oči, dečko, a ona stara, stara, stara. Poslednji
put smo je videli, Vili dečko, kada je potrčala od onoga što je videla u
ogledalima. Lupaće na vrata Džimove kuće, ali kada njegova mama vidi
kako joj pred ključaonicom balavi stvorenje od dvesta godina i moli za
milost, moli da je ustreli iz pištolja, dečko, Džimova mama ima da sikne na
isti onaj način, kao mačka sa dlakom u grlu, bolesna, a zdrava, pa će da je
potera batinama, da je pošalje da prosjači ulicama, gde joj niko neće
poverovati, Vile, takvoj hrpi kostiju i bala, ne, niko neće poverovati da je
to bila lepotica poput ruže, tvoja plemenita roditeljka! I zato, Vile, samo je
na nama da potrčimo da je nađemo i spasemo, jer mi znamo ko je ona - je
li tako, Vile, je li tako, je li tako, je li tako!?”
Glas mračnog čoveka zaneme uz siktanje.
Sada je, veoma slabašno, negde u biblioteci, neko jecao. Ah...
Ilustrovani čovek sa uživanjem izdahnu vazduh iz mračnih pluća.
Daaaaaaa...
„Ovamo...” promumla on. „Šta? Smešteni pod D kao Dečaci? A
kao Avantura? S kao Skriveni. T kao Tajni. P kao Preplašeni? Ili smešteni
pod Dž kao Džim ili N kao Najtšejd, V kao Vilijam, H kao Halovej? Gde
su moje dve dragocene ljudske knjige, da im malo okrećem stranice, eh?”
Šutnuo je knjige da napravi mesta za desno stopalo na prvoj
pregradi ogromne police.
Zabio je desno stopalo u nju, oslonio težinu o njega i vinuo levu
nogu slobodno kroz vazduh.
„Evo.”
 Levo stopalo pogodi mu drugu pregradu, napravi mesta. On se
pope. Desno stopalo mu izbi rupu na trećoj pregradi, baci knjige nazad i
tako se peo sve više i više, do četvrte pregrade, do pete, šeste, pipao je po
mračnim nebesima biblioteke, ruke su mu grabile daske pregrada, zatim
hvatale još više, da prelistaju noć, nadu dečake, ako su dečaci tamo, poput
oznaka medu knjigama.
Njegova desna ruka, prinčevska tarantula, ukrašena ružama, udari i
prevrnu knjigu o Bayeux tapiserijama u slepi ponor ispod nogu. Činilo se
da je prošla večnost pre nego što tapiserije udariše u pod, skroz iskrivljene,
ruina lepote, lavina zlatnih, srebrnih i nebesko plavih niti.
Njegova leva ruka, posežući za devetom pregradom dok je dahtao,
brektao, susrela se sa praznim prostorom -nije bilo knjiga.
„Dečaci, jeste li ovde, na Everestu?”
Tišina. Izuzev slabašnog jecanja, sada bližeg.
„Da li je ovde hladno? Hladnije? Najhladnije?”
Oči Ilustrovanog Čoveka dođoše u visinu jedanaeste pregrade.
Poput ukočenog, položenog leša, lica prema dole, na samo tri inča
daljine, nalazio se Džim Najtšejd.
Jednu pregradu više u katakombi, očiju drhtavih od suza, ležao je
Džim Najtšejd.
„Dakle”, reče g. Dark.
Posegao je da potapše Vila po glavi.
„Zdravo”, reče on.

43

Vila je dlan koji se dizao prema njemu podsetio na izlazak meseca.

Na njemu je bio ucrtan blistavo plavi portret njega samog.
I Džim ugleda šaku pred licem.
Njegovo sopstveno lice gledalo ga je sa dlana..
Šaka sa Vilovom slikom dograbi Vila.
Šaka sa Džimovom slikom dograbi Džima.
Vriska i jaukanje.
Ilustrovani Čovek se zanese.
Iskrivivši se pade skoči na pod.
Dečaci, ritajući se, vičući, padoše sa njim. Sleteli su na noge,
preturili se, pali, da bi ih zadržale, digle, uspravile pregršti njihovih košulja
u pesnicama g. Darka.
„Džime!” reče on. „Vile! Šta ste to radili tamo gore, dečaci?
Sigurno niste čitali?”
„Tata!”
,,G. Halovej!”
Vilov otac iskorači iz tame.
G. Dark nežno preraspodeli dečake i smesti ih pod jednu ruku poput
snopa pruća, a zatim se sa diskretnom radoznalošću zagleda prema Čarlsu
Haloveju i poseže za njim. Vilov otac zadade jedan udarac pre nego što mu
je leva ruka uhvaćena, zadržana, stegnuta. Dok su dečaci gledali, vičući,
videše kako Čarls Halovej ječi i pada na jedno koleno.
G. Dark steže levu ruku jače, a dok je to činio lagano, sigurno, on
pritisnu drugom rukom dečake, tako im je drobio rebra da im vazduh
pokulja na usta.
Noć se spiralno kovitlala u velikim krugovima nalik otiscima
palčeva u Vilovim očima.
Vilov otac, ječeći, spusti se na oba kolena, udarajući desnom
rukom.
„Proklet bio!”
„Ali”, reče tiho vlasnik karnevala, „već jesam.”
„Proklet bio, proklet bio!”
„Ne reči, starce”, reče g. Dark. „Ne pobeduju reči iz knjiga, niti reči
koje izgovoriš, već prave misli, prava dela, hitre misli, hitra dela. Tako!”
On poslednji put moćno steže pesnicu.
Dečaci začuše kako su prsti Ćarlsa Haloveja lome. Ovaj kriknu
poslednji put i pade onesvešćen.
Jednim pokretom, poput svečane pavane, Ilustrovani Čovek obiđe
police, obarajući dečacima koje je držao pod miškom knjige sa pregrada.
Vil, osećajući kako kraj njega proleću zidovi, knjige, budalasto
pomisli, stegnut, ama, ama, g. Dark miriše na... paru iz parnih orgulja.
Oba dečaka naglo padoše. Pre nego što su mogli da se pomere ili da
povrate dah, obojica su uhvaćeni za kosu na glavi i dignuti poput
marioneta da pogledaju u prozor, ulicu.
„Dečaci, jeste li čitali Dikensa?” prošapta g. Dark. „Kritičari mrze
njegove koincidencije. Ali mi znamo, zar ne? čitav život je koincidencija.
Uključi smrt i slučajnosti počinju da otpadaju sa njega kao buve sa
ubijenog vola. Gle!”
Oba dečaka migoljila su se u zahvatu gladnih saura i čekinjavih
majmuna kao unutar gvozdene device.
 Vil nije znao da se zaplače od radosti ili novog očajanja.
Dole, preko avenije, pokraj crkve, na putu kući, bile su njegova
majka i Džimova majka.
Ne na karuselu, ne stara, luda, mrtva, u zatvoru, već sveža napolju
na dobrom oktobarskom vazduhu. Tokom poslednjih pet minuta bila je u
crkvi, na manje od stotinu jardi odatle!
„Mama!” vrisnu Vil nasuprot ruci koja mu je, predviđajući povik,
čvrsto stegla usta.
„Mama”, kmečao je g. Dark, podsmevajući se. „Dođi da me
spaseš!”
Ne, pomisli Vil, spasi sebe, trči!
Ali njegova majka i Džimova majka naprosto su zadovoljno
koračale od tople crkve kroz grad.
„Mama!” ponovo vrisnu Vil, a mali deo prigušenog krika probi se
mimo oznojene šape.
Vilova majka, na hiljadu milja sa one strane pločnika, zastade.
Nije mogla da čuje! pomisli Vil. Pa ipak...
Ona pogleda prema biblioteci.
„Dobro”, dahnu g. Dark. „Odlično, sjajno.”
Ovamo! pomisli Vil. Vidi nas, mama! Trči da pozoveš policiju!
„Zašto ne pogleda prema prozoru?” upita g. Dark tiho. „Da vidi nas
trojicu kako stojimo kao za portret. Pogledaj ovamo. Onda dođi trkom.
Pustićemo je unutra.”
Vil priguši jecaj. Ne, ne.
Pogled njegove majke pređe od prednjeg ulaza do prozora na
prvom spratu.
„Ovde”, reče g. Dark. „Drugi sprat. Valjana koincidencija, hajde da
napravimo da bude valjana.”
Sada je Džimova majka govorila. Obe žene zajedno su stajale na
ivici pločnika.
Ne, pomisli Vil, oh, ne.
A žene se okrenuše i odoše u grad nedeljne večeri.
Vil oseti kako se Ilustrovani Čovek jedva primetno opustio.
„Nije baš neka koincidencija, nema krize, niko izgubljen niti
spasen. Šteta. Dakle!”
Vukući noge dečaka, on skliznu dole da otvori prednja vrata.
Neko je čekao u senkama.
Ruka guštera ugnezdila se, hladna, na Vilovoj bradi.
„Halovej”, zašuška glas Veštice.
 Kameleon se smesti na Džimov nos.
„Najtšejd”, zahripa glas sasušene metle.
Iza nje stajali su Kepec i Kostur, nemi, nepokretni, puni
iščekivanja.
U saglasnosti sa prilikom, dečaci hi ispustili svoj najbolje
uskladišteni vazduh za povike, ali ponovo, prepoznavši njihovu želju,
Ilustrovani Čovek im zarobi zvuk pre nego što je mogao da izađe, a zatim
kratko klimnu starici.
Veštica zatetura napred sa svojim prošivenim i zatvorenim kapcima
iguane i velikom surlom nozdrva prepečenih poput lule pocrnele od
duvana, prsti su joj tragali, pleli neme blokove simbola po umu.
Dečaci su piljili.
Nokti su joj treptali, drhtali, pajali hladni, zimsko vodeni vazduh.
Njen ukišeljeni dah zelene žabe puzao je trncima njihovom kožom dok je
tiho pevala, mjaukala, pevušila, glačala svoje bebice, svoje dečake,
prijatelje sa klizavog krova označenog puževim tragom, sa pravo
izbačenom strelom, pogođenim i na nebu utopljenim balonom.
„Sviče - iglo za krpljenje, zašij ta usta da ne govore!”
Dodir, prošivanje, dodir, prošivanje, ubadao je nokat njenog palca,
bušio, provlačio, ubadao, bušio, provlačio im se duž donje, gornje usne sve
dok nisu bili zatvoreni nevidljivom niti.
„Sviče - iglo za krpljenje, zašij te uši da ne čuju!”
Hladni pesak ispuni Vilove uši, zakopa njen glas. Prigušeno,
daleko, sve tiše, zapevala je uz šuškanje, kuckanje, golicanje, lupkanje,
mahanje rukama-šestarima.
Mahovina naraste u Džimovim ušima i hitro ih duboko zapečati.
„Sviče - iglo za krpljenje, zašij te oči da ne vide!”
Njeni belo usijani vrhovi prstiju zakotrljaše im bolne jabučice i
spustiše kapke sa treskom kao kada se zalupe velika olovna vrata.
Vil vide kako eksplodira milion fleševa i zatim se usisa, u tminu
dok je neviđeni insekat-šivaća igla negde tamo napolju skakao i zujao
poput bube privučene loncu sa medom zagrejanom na suncu, dok im je
glas iza zatvorenih vrata zauvek zašivao čula i dan iza njih.
„Sviče - iglo za krpljenje, kada završiš sa okom, uvom, usnom i
zubima, okončaj s grlom, skupi prašinu u hrpu trusnu, neka duboko usnu,
sad veži sve čvorove lepo i glatko, ubrizgaj tišinu u krv slatko, kao pesak u
rečne dubine. Tako. Tako.”
Veštica, negde van dečaka, spusti ruke.
Dečaci su nemo stajali. Ilustrovani Čovek odvoji zagrljaj od njih i
zakorači unazad.
Žena iz prašine onjuši svoj blizanački trijumf, poslednji zaljubljeni
put pređe rukama preko svojih kipova.
Kepec se ludački gegao po senkama dečaka, slatko im grickao
nokte na rukama, tiho ih zvao po imenu.
Ilustrovani Čovek klimnu prema biblioteci.
„Nastojnikov sat. Zaustavi ga.”
Veštica razjapljenih usta, uživajući u ukusu sudbine, odluta
mramornim hodnikom.
G. Dark reče: „Leva, desna. Jedan, dva.”
Dečaci pođoše niz stepenice, Kepec je bio pored Džima, Kostur
pored Vila.
Ozbiljan poput smrti, g. Dark ih je sledio.

44

Negde u blizini, ruka Čarlsa Haloveja počivala je u belo usijanoj

peći, topila se da ogoli živce i bol. Otvorio je oči. U istom trenutku on začu
silan uzdah kada se prednja vrata zatvoriše, a ženski glas zapeva u
hodniku:
„Starče, starče, starče, starče?...”
Tamo gde je trebalo da mu bude levica nalazila se ta nabrekla krvna
kaša koja je pulsirala takvom ekstazom bola da mu je gutala čitav život,
volju, sveukupnu pažnju. Pokuša da sedne, ali bol ga udarcem malja
ponovo obori.
„Starče?...”
Nisam star! Pedeset i četiri godine nisu starost, pomisli on divlje.
A ona se pojavi na izlizanim podnim kamenim pločama, njen prst-
leptirica kuckao je, prelazio Brajeve naslove knjiga, dok su joj nozdrve
usisavale senke.
Čarls Halovej pogrbi se i zapuza, pogrbi i zapuza prema najbližoj
polici, potiskivao je bol jezikom. Mora se popeti van dosega, popeti tamo
gde knjige mogu da budu oružje za bacanje na sve noćne, puzave
progonitelje...
„Starče, čujem ti dah...”
Plutala je na njegovoj plimi, puštala da joj telo priziva svaki vrskavi
siktaj njegovog bola.
 „Starče, osećam tvoj bol...”
Kada bi mogao da baci šaku, bol, kroz prozor! gde bi ležala i
udarala poput srca, dozvala je u stranu, zavarala da ide da traži tu strašnu
vatru. Zamislio ju je povijenu na ulici kako hita rukama ka tom bolu,
napuštenom komadu delirijuma.
Ali ne, ruka je ostajala, trovala vazduh, požurivala korak ciganke-
sveštenice dok je najvatrenije dahtala svojim pohlepnim dahom.
„Prokleta bila!” viknu on. „Svršimo s time! Ovde sam!”
A Veštica hitro skrenu poput u crno odevene lutke na gumenim
točkićima i zanjihala se nad njim.
Nije je čak ni pogledao. Takve su se težine i pritisci očajanja i
napora borili za njegovu pažnju da je mogao da oslobodi oči samo da mu
gledaju unutrašnjost kapaka po kojima su igrale i poskakivale višestruke i
nestalne senke užasa.
„Vrlo prosto.” Šapat se nisko naže. „Zaustavi srce.”
Zašto ne, pomisli on nejasno.
„Lagano”, promrmlja ona.
Da, pomisli on.
„Lagano, vrlo lagano.”
Srce koje mu je svojevremeno tuklo, sada potpade pod uticaj čudne
boljke, nemira, zatim mira, zatim opuštanja.
„Mnogo laganije, laganije...” predloži ona.
Umorno, da čuješ li to, srce?" upita se on.
Srce mu je čulo. Poput stegnute pesnice poče da se opušta, jedan po
jedan prst.
„Zaustavi se sasvim, zaboravi sve sasvim”, prošapta ona.
Pa, zašto da ne?
„Sporije... najsporije.”
Srce mu se saplete.
A onda, bez ikakvog razloga, osim možda želje za poslednjim
pogledom po okolini, jer jeste želeo da se otarasi bola, a san je bio način da
to izvede... Čarls Halovej otvori oči.
On ugleda Vešticu.
Video je kako joj prsti rade po vazduhu, njegovom licu, telu, srcu
unutar tela i duši unutar srca. Njen močvarni dah ga je preplavljao dok je,
sa neizmernom radoznalošću, posmatrao otrovno kapanje sa njenih usana,
brojao pregibe na njenim šavovima nabranim očima, vrat gila čudovišta,
platnene oči mumije, suve rečice i peščane reke čela. Nikada u životu nije
se usredsredio na neku osobu iz tolike blizine, kao da je zagonetka koja bi,
kada je jednom takne, mogla pokazati najveću tajnu života. Rešenje je bilo
u njoj, moglo bi jasno iskočiti ovog trenutka, ne, sledećeg, ne, sledećeg,
pogledaj te njene prste škorpije! počuj toj napev dok se poigrava sa
vazduhom, da, poigravala se, golicala ga, golicala. „Lagano!” prošapta ona.
„Lagano!” A njegovo poslušno srce povuče dizgine. Njeni prsti su se
igrali-golicali.
Čarls Halovej frknu. Slabašno, on se zakikota.
Zaustavi se. Zašto? Zašto se... kikoćem.. u ovakvom času!?"
Veštica se trže za jedva primetnih četvrt palca, kao da joj je neka
neobična, ali skrivena električna utičnica, dodirnuta mokrim udom, zadala
elektrošok.
Čarls Halovej vide a da nije video kako se trgla, oseti njeno
povlačenje, ali se činilo da ni na koji način ne razmišlja o njemu, jer
gotovo trenutno, osetivši priliku, ona se baci napred, bez dodirivanja, ali uz
nemo mahanje prema njegovim grudima, poput nekoga ko pokušava da
začara starinski časovnik sa klatnom.
„Sporije!” kriknu ona.
Bez razmišljanja, dozvolio je idiotskom osmehu odnegde da mu se
nemarnom lakoćom prikači ispod nosa.
„Najsporije!”
Njena nova grozničavost, bojazan koja se promeni u bes za njega je
bila igračka još u većoj meri. Deo njegove pažnje, do sada skriven, naže se
napred da razgleda svaku poru njenog lica iz noći veštica. Nekako
neodoljivo, prva stvar je bila: ništa nije važno. Život je na kraju delovao
kao vic tolike veličine da si mogao samo da staneš na ovaj kraj hodnika da
mu primetiš besmislenu dužinu i sasvim bespotrebnu visinu, planinu
sagrađenu do toliko smešne ogromnosti da si delovao kao patuljak u njenoj
senci, a njena raskoš te je ismevala. I tako je sa smrću na dohvat ruke
omamljeno, ali čisto razmišljao o milijardama zaludnosti, dolazaka,
odlazaka, idiotskih izlazaka dečaka, dečaka-čoveka, čoveka i starog jarca.
Sakupio je i nagomilao sve moguće vrste slabosti, naprave, igračke svog
egoizma, a sada, među svim tim luckastim hodnicima knjiga, igračke
njegovog života su se ljuljale. A nijedna nije bila grotesknija od te stvari
zvane Veštica, ciganska Čitačica Prašine, koja je golicala, eto šta! Upravo
golicala vazduh! Budala! Nije ni znala šta radi!
On otvori usta.
Sam od sebe, poput deteta koje roditelj rađa ništa i ne sluteći,
oslobodi se jedan jedini, oštri nalet smeha.
Veštica se zaljulja unazad.
 Čarls Halovej nije video. Bio je previše zauzet propuštanjem šale
kroz prste, puštanjem veselja kroz grlo svojom sopstvenom voljom, očiju
čvrsto stegnutih; eno ga, letelo je i šibalo šrapnelima na sve strane.
„Ti!” povika on, nikome, svima, sebi, njoj, njima, onome, svemu.
„Smejurija! Ti!”
„Ne”, pobuni se Veštica.
„Prestani da golicaš!” zadahta on.
„Ne!” Ona se mahnito naže nazad. „Ne! Spavaj! Lagano! Vrlo
lagano!”
„Ne, sve je to samo golicanje, sigurno!” urlao je on. „Oh, ha! Ha,
zaustavi to!”
„Da, zaustavi srce!” zacvile ona. „Zaustavi krv.” Njeno sopstveno
srce mora da je bridelo poput doboša; ruke su joj se tresle. Ona se sledi
usred pokreta i postade svesna luckastih prstiju.
„Oh, moj Bože!” plakao je divnim, radosnim suzama. „Sklanjaj mi
se sa rebara, oh, ha, odlazi, moje srce!”
„Tvoje srce, daaaaa!”
„Bože!” Oči su mu se razrogačile, ispuštale još sapuna i vode i sve
spirali da bude prozračno, neverovatno čisto. „Igračke! Ključ ti viri iz leđa.
Ko ga je navio?”
A najveći urlik od svih ošinu ženu, oprži joj ruke, opeče lice, ili je
bar tako izgledalo, jer je odskočila kao od raznesene peći, umotala spržene
prste u egipatske rite, dohvatila svoje sušne grudi, skočila unazad, zastala,
onda počela da se lagano povlači, potiskivala se, gurala, tukla palac po
palac, stopu po stopu, ljuljala police za knjige, pregrade, pipala za
osloncem po tomovima koji su treskali dole kada bi ih povukla. Čelom je
obarala mračne istorije, isprazne teorije, nagomilano vreme, obećane a
izneverene godine. Gonjena, udarana, tučena tim smehom što je odjekivao,
zvonio, plutao da ispuni mermerne svodove, ona se najzad okrete, dok su
joj kandže sekle divlji vazduh, i uteče da se sasulja niz stepenice.
Nekoliko trenutaka potom, uspelo joj je da se progura kroz prednja
vrata, koja se zalupiše!
Njen pad, lupanje vratima, gotovo ga razbiše od smeha.
„Oh, Bože, Bože, molim te, stani, zaustavi se!” preklinjao je svoje
veselje.
I zamoljeno na takav način, dobro raspoloženje ga pusti.
Usred urlika, najzad, sve se svede na pošten smeh, zadovoljno se
kikotao, slabo smejuljio, a zatim blago i uz silno uživanje, primao je i
odavao dah, tresao srećno-izmorenu glavu, sa prijatnim bolom aktivnosti u
grlu i rebrima, a bez njega u zgužvanoj šaci. Ležao je oslonjen o police,
glave naslonjene na neku dragu, prijateljsku knjigu, suze opuštajućeg
veselja solile su mu obraze i iznenada je shvatio da je više nema.
Zašto? upita se. Šta sam to učinio?
Uz poslednji kevtaj zadovoljstva, on se lagano diže.
Šta se desilo? Oh, Bože, daj da to raščistimo! Najpre, do dragstora,
pola tuceta aspirina trebalo bi da na sat vremena zaleči ruku, a onda, na
razmišljanje. U poslednjih pet minuta nešto si zadobio, zar ne? Kakav je
ukus pobede? Misli! Pokušaj da se prisetiš!
I smešeći se novim osmehom na levicu-smešnu crknutu životinju
ugneždenu u povijenom desnom laktu, on požuri niz noćne hodnike i van
građa...
 ODLASCI

45

Mala parada kretala se, bez zvuka, pokraj večito pokretne, sa

krajem a beskrajne, šećerne serpentine berberskog znaka g. Krosetija,
pokraj sve mračnijih ili potpuno zamračenih radnji, kroz sve praznije ulice,
jer ljudi su stigli kući iz večernjih odlazaka u crkvu i sa poslednjih
karnevalskih predstava i sa poslednjih ronilačkih skokova sa visokih lestvi
nalik sletanju semena maslačka niz noć.
Vilova stopala, daleko dole, udarala su pločnik. Jedan, dva, pomisli
on, neko mi govori leva, desna. Svitac šapuće: jedan, dva.
Da li je Džim na paradi!? Vilove oči najkraće skočiše u stranu. Da!
Ali ko je onaj drugi, mali? Poludeli, sve je zanimljivo - pipni, sve je crveno
usijano - skači nazad, Kepec! Plus Kostur. A onda, iza nhih, ko su sve te
stotine, ne, hiljade Ijudi što marširaju sa njima, dišu mu za vrat.
Ilustrovani Čovek.
Vil klimnu i zacvile tako visoko i tiho da su ga samo psi mogli čuti,
psi od kojih nije bilo nikakve pomoći, psi koji nisu mogli da govore.
I naravno, kada je nejasno digao pogled, on vide ne jednog, ne dva,
već tri psa koji su, namirisavši priliku, sopstvenu paradu, čas trčali napred,
čas zaostajali, repovi su im bili poput barjaka voda.
Lajte! pomisli Vil, kao u filmovima! Lajte, dovedite policiju!
Ali psi se samo nasmešiše i nastaviše da trčkaju.
 Slučajnost, molim te, pomisli Vil, makar malu!
G. Tetli! Da! Vil je video a da nije video g. Tetlija! Kotrljao je
drvenog Indijanca nazad u prodavnicu, zatvarao za noć!
„Okreći glavu”, promrmlja Ilustrovani Čovek.
Džim okrete glavu. Vil okrete glavu.
G. Tetli se nasmeši.
„Smeši se”, promrmlja g. Dark.
Dva dečaka se nasmešiše.
„Zdravo!” reče g. Tetli.
„Reci zdravo”, prošapta neko.
„Zdravo”, reče Džim.
„Zdravo”, reče Vil.
Psi zalajaše.
„Besplatne ture na karnevalu”, promrmlja g. Dark.
„Besplatne ture”, reče Vil.
„Na karnevalu!” škljocnu Džim.
A onda, kao dobre mašine, isključiše osmehe.
„Dobro se provedite!” doviknu g. Tetli.
Psi radosno zalajaše.
Parada je marširala dalje.
„Zabava”, reče g. Dark. „Besplatne ture. Kada svet ode kući, za
pola sata. Provozaćemo Džima. Još to želiš, Džime?”
Slušajući, a ne slušajući, zaključan u sebe, Vil pomisli, Džime, ne
slušaj"
Džimove oči se pokrenuše: vlažne ili uljaste, bilo je teško reći.
„Putovaćeš sa nama, Džime, a ako g. Kuger ne preživi (to mu se
piše, još ga nismo spasli, sada ćemo ponovo pokušati), ali ako ne uspe,
Džime, kako bi ti se dopalo da budemo partneri? Napraviću da porasteš do
fine, snažne starosti, ha? Dvadeset i dve? dvadeset i pet?! Dark i Najtšejd,
Najtšejd i Dark, slatka, dražesna imena za takve poput nas, sa takvim
predstavama za prikazivanje širom sveta! Šta kažeš, Džime?”
Džim ne reče ništa, zašiven u veštičji san.
Ne slušaj! zaječa mu najbolji prijatelj, koji nije čuo ništa, ali je čuo
sve.
„A Vil”, reče g. Dark. „Hajde da njega provozamo unazad i unazad,
ha? Da ga pretvorimo u bebu iz kolevke, bebu da je Kepec nosi poput
deteta-klovna, da ga šeta po paradama, svaki dan sledećih pedeset godina,
da li ti se to dopada, Vile? da budeš beba zauvek? da ne možeš da govoriš i
da pričaš sve te fine stvari koje znaš? Da, mislim da je to najbolje za Vila.
Igračkica, mali upišani prijatelj za Kepeca!”
Vil mora da je vrisnuo.
Ali ne naglas.
Jer samo su psi užasnuto zakevtali; otrčaše skičeći, kao da su ih
poterali kamenjem.
Čovek se pojavi iza ugla.
Policajac.
„Ko je to?” promrmlja g. Dark.
,,G. Kolb”, reče Džim.
,,G. Kolb!” reče Vil.
„Igla za krpljenje”, prošapta g. Dark. „Svitac.”
Bol prostreli Vilove uši. Mahovina mu ispuni oči. Guma mu slepi
zube. Oseti mnoštvo udara, pletenje, mahanje oko lica i ono mu ponovo
sve obamre.
„Reci zdravo g. Kolbu.”
„Zdravo”, reče Džim.
„... Kolbe...” reče usnuli Vil.
„Zdravo, dečaci. Gospodine.”
„Skreći ovde”, reče g. Dark.
Oni skrenuše.
Marš bez doboša sve je dalje napredovao prema zemlji livada, sve
dalje od toplih svetlosti, dobrog grada, bezbednih ulica.

46

Protegnuta preko čitave milje teritorije, razvučena parada sada se

kretala na sledeći način:
Na ivici karnevalskog zabavnog parka, trupkajući po travi mrtvim
stopalima, Džim i Vil koračali su sa prijateljima koji su im neprekidno
prepričavali divne koristi svitaca - igala za krpljenje.
Iza njih, na dobrih pola milje, pokušavajući da ih sustigne, koračala
je tajanstveno ranjena Ciganka, ostavljala otiske prstiju po prašini.
A još više iza dolazio je otac-nastojnik, čas je usporavao prisetivši
se svoga doba, čas bi hitro koračao, mlad od razmišljanja o prvom kratkom
susretu i pobedi, levu ruku nosio je privijenu uz grudi i žvakao tablete dok
je hodao.
Na ivici luna parka, g. Dark se obazre kao da mu je neki unutrašnji
glas imenovao učesnike tog širom razvučenog manevra. Ali glas ga izda,
nije bio siguran. Oštro je klimnuo i Kepec, Kostor, Džim i Vil stadoše da
se guraju kroz gomilu.
Džim oseti kako ga blistava reka ljudi zapljuskuje sa svih strana, ali
ga ne dodiruje. Vil je čuo vodopade smeha ovde, tamo, a on je koračao
kroz pljusak. Eksplozija svitaca cvetala je na nebu; Ferisov točak,
slavobitan poput titanskog vatrometa, širio se nad njima.
Onda su stigli do lavirinta ogledala pa su se provlačili, sudarali,
naletali, naginjali po otkrivenim sleđenim ribnjacima po kojima su se
pojavljivali ošamućeni, paukovom ža'okom žacnuti dečaci veoma nalik
njima, nestajali hiljadama puta.
To sam ja! pomisli Džim.
Ali ne mogu da pomognem sebi, pomisli Vil, koliko god da me
ima!
A silesija dečaka, plus silesija odraženih ilustracija g. Darka, jer
sada je skinuo kaput i košulju, navalila je i probila se do Kuće voštanih
figura na kraju lavirinta.
„Sedaj”, reče g. Dark. „Ostani.”
Medu voštanim figurama ubijenih, ustreljenih, giljotiniranih,
zadavljenih ljudi i žena, dva dečaka sedela su poput egipatskih mačaka,
bez treptanja, bez drhtaja, ne gutajući.
Neki okasneli posetioci prođoše. Progovorili su koju o svakoj
voštanoj figuri.
Nisu ni primetili kako se tanka linija pljuvačke sliva iz ugla usta
jednog od „voštanih” dečaka.
Nisu videli koliko je blistav pogled drugog voštanog dečaka, koji se
iznenada prepunio i pustio da mu bistra voda poteče niz obraz.
Napolju je Veštica šepala kroz zabačene prolaze od užadi i kočića
između šatora.
„Dame i gospodo!”
Poslednja gomila večeri, teška tri ili četiri stotine duša, okrenula se
kao jedan.
Ilustrovani čovek, go do pasa, sav u košmarnim gujama,
sabljozubima, pohotnim majmunima, nagomilanim lešinarima, sav u
sumporno-lososnom nebu, diže se sa obznanom:
„Poslednja besplatna predstava večeri! Dođite svi! Dođite kao
jedan!”
Gomila nagrnu prema glavnoj pozornici pokraj šatre sa nakazama,
gde su stajali Kepec, Kostur i g. Dark.
 „Najneverovatnije opasan, najfatalniji trik svih vremena - širom
sveta poznati TRIK SA METKOM!”
Svetina zažamori od zadovoljstva.
„Oružje, molim!”
Mršavi Čovek širom raskrili izložbu blistave artiljerije složenu u
ormariću.
Veštica, sva u žurbi, sledi se kada g. Dark povika: „A ovde je naš
izazivač smrti, hvatač metaka koji će staviti život na kocku - Madmoazel
Tarot!”
Veštica zavrte glavom, zakmeča, ali Darkova ruka suknu dole da je
poput deteta zabaci na platformu, gde se i dalje bunila, zbog čega je Dark
zastao, ali, pošto je sada bio pred svima, on produži:
„Dobrovoljca, molim, da puca iz puške!”
Gomila tiho zažamori, neodlučna da digne glas.
Usne g. Darka jedva da su se pomerale. Sebi u bradu on upita: „Da
li je sat stao?”
„Nije”, zacvile ona, „stao.”
„Ne?” On gotovo prasnu.
Ošinuo ju je pogledom, zatim se okrenuo publici i dopustio ustima
da dovrše deklamovanje, dok su mu prsti lupkali po oružju.
„Dobrovoljci, molim!”
„Prekini tačku”, zacvile Veštica tiho, kršeći ruke.
„Ići će dalje, prokleta bila, gore nego dvaput prokleta”, prošapta on,
propišta opako.
G. Dark neprimetno uštinu kožu na zglavku, ilustraciju crne
sveštenice - slepice, ugrize je noktima.
Veštica se zgrči, uhvati za grudi, zaječa, zaškrguta zubima.
„Milost!” zasikta ona, napola naglas.
U gomili, tišina.
G. Dark žustro klimnu.
„Pošto nema dobrovoljaca...” On zagreba noktima ilustrovani
zglavak. Veštica zadrhta. „Otkazaćemo poslednju tačku i...”
„Ovamo! Dobrovoljac!”
Gomila se okrenu.
G. Dark se trže, zatim upita: „Gde?”
„Ovde.”
Daleko, na ivici gomile, ruka se podiže, staza se otvori.
G. Dark veoma jasno vide čoveka koji je tamo stajao, sasvim sam.
Čarls Halovej, građanin, otac, introspektivni suprug, zaljubljenik u
noć i nastojnik gradske biblioteke.

47

Žamor odobravanja iz gomile utiše se.

Čarls Halovej nije se ni pokrenuo.
Puštao je da staza narasta na putu prema platformi.
Nije mogao da vidi izraze lica nakaza koje su tamo stajale. Oči mu
pređoše preko gomile i nađoše lavirint ogledala, prazni zaborav koji je
mamio sa deset puta po hiljadu miliona svetlosnih godina odraza,
protivodraza, preokrenutih i dvostruko preokrenutih, duboko zaronjenih u
ništavilo, vrtoglavo otvorenih u dubinu prema još mučnijim bezdanima
ništavila.
A ipak, nije li tu bila jeka dvojice dečaka u sprašenom srebru na
zadnjoj strani svakog stakla? Da li je opazio ili nije, drhtavim vrškom
trepavice ako ne okom, njihov prolazak, čekanje sa druge strane, topli
vosak među hladnim, kako čekaju da im užasi okrenu ključ za navijanje, da
razuzdano potrče u panici?
Ne, pomisli Čarls Halovej, ne razmišljaj. Nastavi sa tim!
„Stižem!” povika on.
„Sredi ih, ćale!” reče neki čovek.
„Da”, reče Čarls Halovej. „Hoću.”
I pođe kroz gomilu."
Veštica se lagano okrenu, magnetizovana prilaskom dobrovoljca -
zaljubljenika noći. Kapci joj trgoše zašivene, crno navoštene niti iza
tamnih naočara.
G. Dark, sav natopljen ilustracijama, prenaseljen civilizacijom
duša, naže se sa platforme, obilno vlažeći usne. Misli su mu vrtele vilinske
kaleidoskope u očima, brzo, brzo, šta, šta, šta!
A nastojnik u godinama, osmeha pričvršćenog za lice poput belog,
celuloidnog kompleta zuba iz kutije Kreker Džeka, grabio je dalje, gomila
se otvarala poput mora pred Mojsijem i zatvarala za njime, a on se pitao:
šta da učinim? zašto sam ovde? ali je svejedno čvrsto išao dalje.
Stopalo Čarlsa Haloveja dodirnu prvi stepenik platforme.
Veštica se strese u potaji.
G. Dark oseti tu potaju, oštro je ošinu očima. Hitro je ispružio ruku
da dograbi dobru desnicu tog pedeset i četvorogodišnjaka.
 Ali pedeset četvorogodišnjak zavrte glavom, nije dao ruku da mu je
pridrži, dodirne, ili da mu pomogne da se popne. „Hvala, ne.”
Sa platforme, Čarls Halovej mahnu gomili.
Ljudi ispališe nekoliko salvi aplauza.
„Ali...” G. Dark je bio zapanjen, „... vaša levica, ser, ne možete
držati oružje i pucati ako možete da koristite samo jednu ruku!”
Čarls Halovej preblede.
„Učiniću to”, reče on. „Jednom rukom.”
„Ura!” povika neki dečak odozdo.
„Navali, Čarli!” doviknu neki čovek iz daljine.
G. Dark se zarumene kada gomila sada poče da se smeje i da
plješće još glasnije. On diže ruke kao da se odbrani od veselog zvuka,
poput kiše koja sipa od ljudi.
„U redu, u redu! Da vidimo može li to da učini!”
Brutalno, Ilustrovani Čovek dograbi oružje sa soške i zavitla ga
kroz vazduh.
Gomila huknu.
Čarls Halovej se pognu. On ispruži desnicu. Oružje mu tresnu u
ruku. On ga dograbi. Nije palo. Dobro ga je uhvatio.
Publika zažagori, stade da govori protiv g. Darkovog rđavog
ponašanja, što ga na trenutak natera da se okrene, nemo proklinjući sebe.
Vilov otac diže oružje uz smešak.
Gomila zaurla.
A dok je aplauz stizao, udarao u obalu i ponovo se povlačio, on
opet pogleda prema lavirintu, gde su naslućena a neviđena obličja-senke
Vila i Džima bila odložena medu džinovskim brijačima okrovenja i iluzije,
a zatim nazad prema Meduzinom pogledu g. Darka, hitro uzetom u obzir, a
zatim dalje prema zašivenoj i drhtavoj, slepoj opatici ponoći, koja se još
više povlačila. Sada se povukla koliko god je mogla, čak na drugi kraj
platforme, gotovo se zatisnula uz crveno i belo išaranu metu za pucanje.
„Dečaka!” povika Čarls Halovej.
G. Dark se ukoči.
„Tražim dečaka dobrovoljca da mi druži oružje!” povika Čarls
Halovej.
„Neko! Bilo ko!” povika on.
Nekoliko dečaka iz gomile stadoše da se vrpolje, da koračaju na
vrhovima prstiju.
„Dečaka!” povika Čarls Halovej. „Stani. Moj sin je tamo. On će biti
dobrovoljac, zar ne, Vile?”
 Veštica ispruži ruku da opipa drskost koja je stizala sa tog pedeset
četvorogodišnjaka poput groznice. G. Dark se okrenu kao da ga je pogodio
munjeviti metak.
„Vile!” pozva njegov otac.
U voštanom muzeju, Vil je nepokretno sedeo.
„Vile!” pozva njegov otac. „Dođi, dečko!”
Gomila pogleda levo, pogleda desno, pogleda nazad.
Bez odgovora.
Vil je sedeo u voštanom muzeju.
G. Dark je gledao sve to sa određenim poštovanjem, određenom
dozom divljenja, određenom brigom; činilo se kao da čeka, poput Vilovog
oca.
„Vile, dođi pomozi starcu!” povika g. Halovej šaljivo.
Vil je sedeo u voštanom muzeju.
G. Dark se nasmeši.
„Vile! Vili! Dođi!”
Bez odgovora.
G. Dark se još šire nasmeši.
„Vili! Zar ne čuješ starog?”
G. Dark prestade da se smeši.
Jer ovo poslednje je bio povišeni glas nekog gospodina iz gomile.
Gomila se nasmeja.
„Vile!” pozva jedna žena.
„Vili!” pozva druga.
„Juhuu!” Gospodin sa bradom.
„Dođi, Vilijame!” Dečak.
Gomila se još jače zasmeja, ljudi stadoše da muvaju jedni druge
laktovima.
Čarls Halovej je zvao. Oni su zvali. Čarls Halovej vikao je prema
bregovima. Oni su vikali prema bregovima.
„Vile! Vili! Vilijame!”
Senka se plela i vrtela po ogledalima.
Sa veštice pođošže ledene sveće znoja.
„Eno!”
Gomila prestade da doziva.
Kao i Čarls, Halovej, koji se zagrcnu imenom sina i zamuknu.
Jer Vil je stajao na ulazu lavirinta, poput voštane figure u koju
zamalo da bude pretvoren.
„Vile”, pozva ga otac blago.
 Taj zvuk svojim zvonom otrese grašku znoja sa Veštice.
Vil je, ništa ne videći, koračao kroz gomilu.
A njegov otac, pruživši pušku poput štapa da je dečak uhvati,
povuče ga na pozornicu.
„Evo moje valjane levice!” objavi otac.
Vil niti vide niti ču kako gomila ispušta čvrst i prodoran pljesak.
G. Dark se tokom svega toga nije ni pokrenuo, iako ga je Čarls
Halovej gledao, pripaljivao je i ispaljivao topovske udare u glavi; ali svaki
je, jedan po jedan, samo zašištao i zamro. G. Dark nije mogao da pogodi
šta nameravaju. Što se toga tiče, ni sam Čarls Halovej to nije niti znao, niti
nagađao. Kao da je ovaj komad pisao za sebe godinama, po bibliotekama,
noću, pocepao komad kada ga je zapamtio sada zaboravio šta se to trudio
da zapamti. Oslanjao se o tajno otkriće sebe samog, trenutak za trenutkom,
igrao je napamet, ne! igrao je srcem i dušom! A... sada?!
Blistanje njegovih zuba kao da je činilo vešticu sve više slepom!
Nemoguće! Prinela je jednu ruku naočarima, zašivenim kapcima!
„Bliže, svi!” doviknu Vilov otac.
Gomila se okupi. Platforma je bila ostrvo. More su bili ljudi.
„Gledajte središte mete!”
Veštica se topila u ritama.
Ilustrovani čovek pogleda levo, ne nađe zadovoljstva u Kosturu koji
je naprosto izgledao mršavije; ne nađe zadovoljstva zagledan nadesno u
Kepeca koji je prazno prebivao u svojem zgnječenom, idiotskom ludilu.
„Metak, molim!” reče Vilov otac slatko.
Hiljade ilustracija na njegovoj trzavoj konjskoj puti nisu čule, pa
zašto bi onda čuo g. Dark?
„Molim vas”, reče Čarls Halovej. „Metak? Da skinem onu buvu sa
bradavice na nosu stare ciganke!”
Vil je nepokretno stajao.
Napolju, na talasavom moru, osmesi blesnuše, ovde, tamo, stotinu,
dve stotine, tri stotine belina, kao da silno njihanje vode izazvano
mesečevom težom. Plima se uskovitla.
Ilustrovani Čovek, usporenim pokretom, ponudi metak. Njegove
ruke, dugo talasanje šećernog sirupa, oklevale su sa pružanjem metka
dečaku, da vidi hoće li on primetiti; nije primetio.
Njegov otac uze projektil.
„Obeleži ga inicijalima”, reče g. Dark iz navike.
„Ne, nečim više!” Čarls Halovej diže sinovljevu ruku, dade mu da
drži metak, da bi mogao da izvadi perorez zdravom rukom i da ureže
čudnovati simbol u olovo.
Šta se dešava, pomisli Vil. Znam šta se dešava. Ne znam šta se
dešava? Šta!?
G. Dark vide polumesec na metku, smatrao je da je sve u redu sa
njime, ubaci ga u pušku, zavitla pušku prema Vilovom ocu kojije ponovo
prkosno uhvati.
„Spreman, Vile?”
Dečakovo lice-breskva sneno klimnu jedva primetnim pokretom.
Čarls Halovej vrcnu poslednjim pogledom prema lavirintu, pomisli:
Džime, jesi li još tamo? Spremaj se!
G. Dark okrete se da potapše, ohrabri, smiri svoju peščanu
babuskeru-prijateljicu, ali se zaustavi kada se oružje uz škljocanje ponovo
otvori, Vilov otac izbaci metak, da uveri publiku da je tu. Delovao je
sasvim verno, ali on je negde čitao da je to lažni metak, napravljen od vrlo
tvrdog voska boje čelika. Kada se ispali iz puške, on se rasprši u cevi u dim
i paru. Upravo u tom trenutku, pošto je nekako zamenio metke, Ilustrovani
Čovek je doturao pravi, obeleženi metak u drhtave prste Veštice. Ona će ga
sakriti iza obraza. Kada opali, pravice se da se zancla pod zamišljenim
udarom, a zatim će otkriti metak uhvaćen njenim žutim, pacovskim
zubima. Fanfare! Pljesak!
Ilustrovani Čovek diže pogled i vide Čarlsa Haloveja sa otvorenom
puškom, voštanim metkom. Ali umesto da otkrije ono što je znao, g.
Halovej prosto reče: „Da urežemo svoj znak jasnije, ha, dečko?” Pa je
perorezom, dok je dečak držao metak u neosetljivoj ruci, obeležio taj novi,
sveži, neoznačeni voštani metak istim onim tajanstvenim polumesecom, a
zatim ga ponovo ubacio u pušku.
„Spremni?!”
G. Dark se zagleda u Vešticu.
Koja je oklevala, zatim klimnula, samo jednom, slabašno.
„Spreman!” obznani Čarls Halovej.
A oko njih nalazile su se šatre, gomila koja je napeto disala,
nemirne nakaze, Veštica sledena od histerije, Džim skriven da ga nađu,
drevna mumija i dalje posađena u električnu stolicu uz plave plamenove i
vrteška koja je čekala da se predstava završi, da gomila pode i da se
karneval poštara za dečake i nastojnika, da ih ulovi, ako je moguće, i da
ostane nasamo s njima.
„Vile”, reče Čarls Halovej glasom kao da vodi običan razgovor
kada je digao iznenada otežalo oružje. „Tvoje rame mi je oslonac. Uhvati
pušku za sredinu, blago, jednom rukom. Uzmi je, Vile.” Dečak diže ruku.
„Tako, sine. Kada kažem: ’drži’, zaustavi disanje. Čuješ li me?”
Dečakova glava uzdrhta uz najneprimetnije potvrđivanje. Spavao
je. Sanjao. Sanje bio mora. Mora je bila ovo.
A sledeći njen deo bio je njegov otac koji je vikao:
„Dame! Gospodo!”
Ilustrovani Čovek steže pesnicu. Vilova slika, izgubljena u njoj,
poput cveta, bila je zgnječena.
Vil se izvi.
Puška pade.
Čarls Halovej pretvarao se da ne primećuje.
„Ja i Vil, moja zdrava leva ruka, sada ćemo ovde zajedno izvesti
jedinstveni i najopasniji, ponekad fatalni trik sa metkom!”
Pljesak. Smeh.
Pedeset četvorogodišnji nastojnik, poričući svaku godinu, hitro
vrati pušku nazad na trzavo dečakovo rame.
„Čuješ li to, Vile? Slušaj! To je za nas!”
Dečak je slušao. Dečak se smiri.
G. Dark steže pesnicu.
Vila zanese slabašni trzaj.
„Ima da ih pogodimo posred srede, zar ne, dečko?” reče njegov
otac.
Još smeha.
A dečak postade zaista veoma smiren, sa puškom na ramenu, g.
Dark mu je čvrsto stezao lice obraslo breskvinim maškom ugneždeno na
puti njegovog dlana, ali dečak je bio smiren usred smeha koji je i dalje
tekao, a njegov otac i dalje je kotrljao obruč na ovaj način:
„Pokaži dami zube, Vile!”
Vil pokaza ženi pred metom zube.
Sva krv oteče iz lica Veštice.
Sada i Čarls Halovej pokaza zube onakve kakvi jesu.
A u Veštici je carevala zima.
„Bre”, reče neko u publici, „sjajna je. Deluje uplašeno! Gle!”
Gledam, pomisli Vilov otac, leve ruke beskorisne uz bok, desne
ruke na obaraču puške, lica na nišanu dok mu je sin držao oružje
nepogrešivo upereno u središte mete i lice Veštice ispred njega, kucnuo je
zadnji čas, a u magacinu je bio voštani metak, a šta može da učini voštani
metak? Metak koji se putem rasipa, šta on vredi? zbog čega su bili tu, šta
mogu da učine? ludo, ludo!
Ne! pomisli Vilov otac. Stoj!
 Prekinuo je sumnje.
Oseti kako mu usne oblikuju reč bez zvuka.
Ali Veštica je čula šta je rekao.
U zamirućem smehu, pre nego što je topli zvuk u potpunosti nestao,
on nemo obrazova usnama sledeće reči:
Polumesec koji sam upisao na metak nije polumesec.
To je moj osmeh.
Stavio sam osmeh na metak u pušci.
On reče to jednom.
Čekao je da bi ga razumela.
Ponovo je to nemo rekao.
I trenutak pre nego što je Ilustrovani Čovek preveo pokrete usnama,
hitro, Čarls Halovej tiho povika: „Drži!” Vil zaustavi dah. Daleko pozadi,
medu voštanim kipovima, skrivenom Džimu kapala je pljuvačka sa brade.
Vezana u električnu stolicu, živo-mrtva mumija zujala je naponom u
zubima. Ilustracije g. Darka migoljile su se bolesnim znojem kada je
poslednji put stegao pesnicu, ali - prekasno! Smiren, Vil je zadržavao dah,
držao oružje. Smiren, njegov otac reče: Sad.
I ispali iz puške.

48

Pucanj!
Veštica usisa vazduh.
Džim, u voštanom muzeju, usisa vazduh.
Kao i usnuli Vil.
Kao i njegov otac.
Kao i g. Dark.
Kao i sve nakaze.
Kao i gomila.
Veštica vrisnu.
Džimu, među voštanim lutkama, izlete sav vazduh iz pluća.
Vil vrisnu i probudi se nasred platforme.
Ilustrovani Čovek ispusti vazduh iz pluća u silovitom, besnom
poviku, šibnu rukama da zaustavi sve što se dešava. Ali Veštica pade.
Skotrlja se sa platforme. Sruši se u prašinu.
Sa puškom iz koje se još pušilo u zdravoj ruci, Čarls Halovej
polako ispusti dah, osećajući kako se svaka čestica kreće kroz njega. I dalje
je gledao niz nišan puške prema meti gde se nekad nalazila žena.
Na ivici platforme, g. Dark je gledao nadole u gomilu koja je
vrištala i u ono zbog čega su vrištali.
„Onesvestila se...”
„Ne, okliznula se!”
„Ona je... ustreljena!”
Čarls Halovej najzad priđe, stade pored Ilustrovanog Čoveka i
zagleda se nadole. Na licu mu je bilo mnogo stvari: iznenađenje,
preneraženost i neko neobično, sitno olakšanje i zadovoljstvo.
Žena je dignuta i položena na platformu. Usta su joj bila sleđena u
otvorenom položaju, gotovo sa izrazom prepoznavanja.
Znao je da je mrtva. Za koji trenutak, i gomila će znati. Gledao je
kako se ruke Ilustrovanog Čoveka spuštaju da dodiruju, tragaju, opipavaju
život. Onda joj g. Dark diže obe ruke, kao lutkine, u nekoj strategiji
marionete, ne bi li joj dao pokret. Ali telo nije slušalo.
On zato dade jednu ruku Veštice Kepecu, drugu Kosturu, pa su ih
tresli i pomerali u sablasnoj imitaciji buđenja dok se gomila povlačila.
„... mrtva...”
„Ali... nema rane.”
„Mislite da je šok?”
Šok, pomisli Čarls Halovej, moj Bože, da li ju je to ubilo? Ili drugi
metak? Kada sam opalio, da li je usisala drugi metak u grlo? Da li se...
ugušila od mog osmeha! Oh, Hriste!
„Sve je u redu! Predstava je gotova! Samo se onesvestila!” reče g.
Dark. „Sve je bila gluma. Sve je deo predstave”, reče, ne gledajući u ženu,
ne gledajući u gomilu, već zagledan u Vila, koji je stajao i treptao oko
sebe, jer je upravo izašao iz jedne more i uleteo u drugu dok je otac stajao
sa njim, a g. Dark uzvikivao: „Svi kući! Predstava je završena! Svetla!
Svetla!”
Karnevalska svetla zatreptaše.
Gomila, poput stada gonjenja pred sve slabijim osvetljenjem, okrete
se poput ogromnog karusela i dok su se svetiljke zamračivale nagrnula
prema nekolicini preostalih oaza svetlosti kao da želi da se ogreje na njima
pre negop što se suprotstavi vetru. Jedno po jedno, jedno po jedno, svetla
su se zaista gasila.
„Svetla!” reče g. Dark.
„Skači!” reče Vilov otac.
Vil skoči. Vil potrča sa ocem koji je i dalje nosio oružje iz koga je
ispaljen osmeh koji je ubio Ciganku i bacio je u prašinu.
„Da li je Džim unutra?”
Bili su kod lavirinta. Iza njih, na platformi, g. Dark je urlao:
„Svetla! Idite kući! Sve je gotovo! Kraj!”
„Da li je Džim unutra?” pitao se Vil. „Da. Da, jeste!”
Unutar voštanog muzeja, Džim se nije ni pomerio, ni zatreptao.
„Džime!” dopre glas kroz lavirint.
Džim se pomeri. Džim zatrepta. Vrata zadnjeg izlaza stajala su
širom otvorena. Džim se zatetura prema njima.
„Stižem po tebe, Džime!”
„Ne, tata!”
Vil dohvati oca, koji je stajao na prvom skretanju ogledala dok mu
se bol vraćao u ruku, hitao mu nervima da bi udario u blizini srca kao
vatrenom loptom. „Tata, ne ulazi!” Vil mu dohvati zdravu ruku.
Iza njih, platforma je bila prazna, g. Dark je trčao... kuda? Negde,
dok se noć privlačila, dok su se svetla gasila, gasila, gasila, noć se uvlačila
među njih, prikupljala se, zviždukala, cerekala se, a gomila, poput lišća
otresenog sa ogromnog drveta, kotrljala se po luna parku sa vetrom, a
Vilov otac stajao je suočen sa staklenim plimama, talasima, prolazom
užasa koji ga je čekao, znao je to, da propliva kroz njega, da promaršira
kroz njega da bi pobedio sušenje, uništenje ličnosti koje je čekalo unutra.
Dovoljno je video da bi znao. Zatvoriš li oči, izgubljen si. Otvorenih očiju,
spoznaćeš tako potpuno očajanje, takvo breme teskobe svaliće se na tebe
da možda nikada nećeš zaobići dvanaesti ugao. Ali Čarls Halovej skloni
Vilovu ruku. „Džim je unutra. Džime, čekaj! Ulazim!”
I Čarls Halovej napravi sledeći korak u lavirint.
Pred njih tekle su ustave srebrne svetlosti, debele ploče senke,
uglačane, obrisane, oprane slikama sebe i drugih čije su duše u prolazu
krzale staklo svojom agonijom, zasipale hladni led svojim narcizmom ili
znojile uglove i površine svojim strahom.
„Džime!”
On potrča. Vil potrča. Oni stadoše.
Jer svetla unutra su se zaslepljivala, jedno po jedno, zamračivala se,
menjala boju, sada plava, sada poput letnje grmljavine boje jorgovana oko
koje blistaju oreoli, potom treptavi plamičak poput hiljade drevnih sveća
na vetru.
A između njega i Džima kome je bio potreban spas čekala je vojska
od milion ljudi bolesnih usta, injem pokrivene kose, sa bradom - belim
šiljkom.
 Oni! svi oni! pomisli on. To sam ja!
Tata! pomisli Vil za njegovim leđima, ne plaši se. To si samo ti.
Sve to je samo moj otac!
Ali nije mu se dopadao njihov izgled. Bili su tako stari, tako veoma
stari i postajali su sve stariji što su dalje marširali, divlje su gestikulirali
dok je tata dizao ruke da se odbrani od otkrovenja, te divlje slike
ponavljane do ludila.
Tata! pomisli on, to si ti!
Ali bilo je i nešto više od toga.
A onda se sva svetla pogasiše.
A njih dvojica, čvrsto stegnutih ruku, u zanemeloj tišini, stajali su
preplašeni.

49

Ruka stade da kopa po mraku poput krtice.

Vilova ruka.
Praznila mu je džepove, pretraživala, odbacivala, ponovo kopala.
Jer dok je bio mrak znao je da bi tih milion staraca moglo da navali,
nagrne, pojuri, skoči, zdrobi tatu onim što su bili! u toj zamukloj noći, sa
samo četiri sekunde na raspolaganju za razmišljanje o njima, mogli su da
učine tati bilo šta! Ukoliko Vil ne požuri, te legije iz vremena budućeg, sva
upozorenja nadolazećeg života, tako opaki, sirovi i istiniti, jer nisi mogao
poricati da će tata tako izgledati sutra, prekosutra, naksutra, dan posle dana
posle toga, da bi marveći kas mogućih godina mogao pomesti tatu pod
sobom!
I zato, brzo!
Ko ima više džepova od mađioničara?
Dečak.
Čiji džepovi sadrže više od mađioničarevih?
Dečakovi.
Vil izvadi kuhinjske šibice!
Oh, Bože, tata, evo!"
On kresnu šibicu!
Stampedo je bio u blizini!
Stizali su trkom. A sada, prostreljeni svetlom, oni razrogačiše oči,
isto kao i tata, usta zapanjenih pred sopstvenim prastarim drhtajima i
maskeradama. Stoj! kliknula je šibica. A vodovi zdesna, odredi sleva,
usiljeno prinudišc sebe na nespokojni odmor, na opako šibanje pogledom,
željni da se šibica ugasi. A onda, kada im bude data dozvola da nagrnu
sledeći put, tresnuće tog starog, veoma starog, još starijeg, užasno starog
čoveka, zagušiće ga usudima u trenutku.
„Ne!” reče Čarls Halovej.
Ne. Milion mrtvih usana se pokrenu.
Vil ispruži šibicu. U ogledalima, svenula uvišestručenja dečaka-
majmuna učiniše isto, držeći usamljeni pupoljak plavo-žutog plamena.
„Ne!”
Svako staklo bacalo je koplja koja su nevidljivo probijala sve na
svom putu, duboko tonula, nalazila srce, dušu, pluća, ne bi li sledila vene,
prerezala nerve, uništila Vila, paralisala mu i zatim šutnula srce. Kao da su
mu tetive presečene, starac posrnu na kolena, kao i njegove preteče slike,
kongregacija prestravljenih ja nedelju dana, mesec dana, dve godine,
dvadeset, pedeset, sedamdeset, devedeset godina u budućnosti! svaka
sekunda, minut i dugi posleponoćni sati njegovog mogućeg preživljavanja
u susret ludilu, sve je tu tonulo i postajalo sivlje, žuće dok su ga ogledala
odbijala jedno od drugog, cedila mu krv do poslednjeg ostatka života,
sušila mu usta, a zatim pretila da ga iscede u skeletnu prašinu i da prospu
njegov prah poput uginulih moljaca po podu.
„Ne!”
Čarls Halovej izbi šibicu iz ruke sina.
„Tata, ne!”
Jer u novoj tami, nepokorno krdo staraca teturalo je napred, srca su
im tukla.
„Tata, moramo da vidimo!”
Kresnuo je drugu i poslednju šibicu.
A u plamenu vide tatu kako tone sve dublje, čvrsto stisnutih očiju,
stegnutih pesnica i vide sve te druge ljude koji bi morali da se šunjaju,
puze, vuku se na kolenima kada tog poslednjeg svetla nestane. Vil dohvati
oca za rame i protrese ga.
„Oh, tata, tata, ne marim koliko si star, nikada neću mariti! Ne
marim ja šta, ništa ne marim! Oh, tata!” jeknu on, plačući. „Volim te!”
Na to Čarls Halovej otvori oči, vide sebe i druge nalik sebi, a sin je
bio iza njega i držao ga, plamen je drhtao, suze su mu drhtale na licu, i
iznenada, kao pre, pred njim zaplivaše slika Veštice, sećanje na biblioteku,
poraz za jednoga, pobedu za drugoga, sve pomešano sa zvukom pucnja
puške, letom obeleženog metka, naletom gomile u begu.
 Samo je još jedan trenutak gledao sve likove sebe, gledao Vila.
Slabi zvuk pobveže mu iz usta. Malo jači zvuk pobeže mu iz usta.
A onda, najzad, on uputi lavirintu, ogledalima i svem vremenu
ispred, iza, oko, iznad, iza, ispod ili skrivenom u njemu samom, jedini
moguć odgovor.
Otvorio je usta veoma široko i oslobodio najglasniji od svih
zvukova.
Veštica bi, da je bila živa, prepoznala taj zvuk, i ponovo umrla.

50

Džim Najtšejd koji je upravo izašao na zadnja vrata lavirinta i trčao,

izgubljen na karnevalskom terenu, zaustavi se.
Ilustrovani Čovek, negde među crnim šatrama, u trku, zaustavi se.
Kepec se sledi.
Kostur se okrete
Svi su čuli.
Ne zvuk koji je ispustio Čarls Halovej, ne.
Već strašni zvuk koji je usledio.
Jedno ogledalo, samo za sebe, a zatim i drugo ogledalo, posle čega
je sledila pauza, a zatim treće ogledalo, pa četvrto i još jedno za njime i još
jedno za njime, pa zatim još jedno i onda još jedno potom, poput domina,
stadoše da obrazuju hitre paukove mreže preko svojih oštrih pogleda, a
zatim, uz blagi zveket i oštro prskanje, srušiše se.
Tokom jednog minuta tu su bile te nemoguće Jakovljeve stepenice
stakla koje je svijalo, presavijalo i ponovo svijalo u beskraj slike štampane
u knjizi svetlosti. Sledećeg, sve se razbilo u meteorske ostatke.
Ilustrovani Čovek zastade, osluškujući, opipa sopstvene oči,
kristalne, koje samo što se ne prekriše paukovom mrežom i rasuše sa
zvucima.
Sve je to bilo kao da je Čarls Halovej, ponovo član hora neobične
pod-pod-demonske crkve zapevao najlepšu visoku notu dobroćudnog
humora u čitavom životu, a ona je najpre stresla leptiričje srebro sa
poleđine stakla, zatim stresla slike sa lica stakla i konačno tako potresla
staklo da se raspalo u paramparčad. Tuce, stotinu, hiljadu ogledala, a sa
njima drevne slike Čarlsa Haloveja, tonule su ka zemlju u prekrasnim
mesečevim obrušavanjima snega i prljave vode.
 Sve zbog zvuka koji je ispustio iz pluća kroz grlo i pluća.
Sve zbog toga što je najzad sve prihvatio, prihvatio karneval,
bregove iza njega, ljude u bregovima, Džima, Vila, a iznad svega sebe i
čitav život, pa je prihvatajući to zabacio glavu po drugi put večeras i
izrazio prihvatanje zvukom.
I gle! poput Jerihona i truba, uz muzičku grmljavinu staklo ispusti
svoje duhove. Čarls Halovej uzviknu, oslobođen. Skinuo je ruke sa lica.
Sveža zvezdana svetlost i zamirjući odsjaji karnevala pohitaše unutra da ga
oslobode. Odraženi mrtvaci nestali su, sahranjeni pod lavinom cimbala,
pljeskanju i talasanju stakla pod njegovim stopama.
„Svetla... svetla!”
Daleko glas krikom odnese još toplote.
Ilustrovani Čovek, više ne sleđen, nestade među šatorima.
Gomile sada nestade.
„Tata, šta si to uradio?”
Ali šibica opeče Vilu prste, on je baci, ali sada je bilo dovoljno
svetla da vidi kako tata gazi po otpacima, pretura masu ogledalnog stakla,
žuri preko praznog prostora gde se nekada nalazio lavirint i gde ga više
nije bilo.
„Džime?”
Vrata su stajala otvorena. Bleda svetlost karnevala, nestajući,
slivala se kroz njih da im pokaže voštane figure ubica i ubijenih.
Džim nije sedeo među njima.
„Džime!”
Piljili su u otvorena vrata kroz koja je Džim istrčao da se izgubi u
rojevima noći među crnim platnima.
Poslednja električna sijalica se ugasi.
„Sada ga nikada nećemo naći”, reče Vil.
„Da”, reče njegov otac, uspravan u tami. „Naći ćemo ga.”
Gde? pomisli Vil i zaustavi se.
Daleko niz luna park, karusel se pušio, parne orgulje mučile su sebe
muzikom.
Tamo, pomisli Vil. Ako je Džim igde, to je tamo, uz muziku, stari,
smešni Džim, kladim se da mu je karta za besplatnu vožnju i dalje u džepu!
Oh, prokleti Džim, proklet bio, proklet bio! kriknu on, a onda pomisli: ne!
ne ti, on je već proklet, ili blizu toga! I tako, kako da ga nađemo u mraku,
bez šibica, bez svetla, samo nas dvojica, a oni svi zajedno, i još mi sami na
njihovoj teritoriji?
„Kako...” reče Vil naglas.
 Ali otac mu reče: „Tamo”, veoma blago. Sa zahvalnošću.
A Vil kroči kroz vrata koja su sada bila svetlija.
Mesec! Hvala Bogu.
Dizao se iza bregova.
„Policija?...”
„Nema vremena. Sledećih par minuta ili ništa. Treba da brinemo
zbog tri osobe...”
„Nakaze!”
„Tri osobe, Vile. Broj jedan, Džim, broj dva, g. Kuger koji se prži
na svojoj električnoj stolici, broj tri, g. Dark i njegova koža puna duša. Da
spasemo jednog, a ostalu dvojicu šutnemo u pakao, da zauvek nestanu.
Onda mislim da će i nakaze otići. Jesi li spreman, Vile?”
Vil odmeri vrata, šatore, mrak, nebo sa novim svetlom koje ga je
blažilo.
Bog neka blagoslovi mesec."
Ruku čvrsto stegnutih, oni kročiše na vrata.
Kao da hoće da ih pozdravi, vetar zamlatara gore i dole svim
šatorskim platnima u silnoj, preistorijskoj predstavi leproznih krila
gromovitog zmaja.

51

Trčali su po senkama sa vonjem mokraće, trčali su po čistom,

ledenom mirisu Meseca.
Dah parnih orgulja šaptao je, vezao, pevušio.
Muzika! pomisli Vil, ide li natrag ili napred?
„Kuda?” prošapta tata.
„Onuda!” pokaza Vil.
Na stotinu jardi daljine, iza podnožja šatri, videlo se sevanje plave
vatre, iskre su odskakivale i padale, a zatim je ponovo bio mrak.
G. Elektriko! pomisli Vil. Pokušavaju da ga pokrenu, naravno! Da
ga odvedu na vrtešku, ubiju ili izleče! A ako ga izleče, onda, oh, bre, onda
će biti besan on i besan Ilustrovani Čovek protiv tate i mene! A Džim?
Dakle, gde je Džim? Jednog dana ovamo, drugog dana onamo, a...
večeras? Na čiju će se priviti stranu? Našu! Stari drugar Džim! Našu,
razume se! Ali Vil je drhtao. Da li to znači da prijatelji traju zauvek? Da li
se na čitavu večnost može računati na topao, okrugao i lep rezultat?
 Vil baci pogled nalevo.
Kepec je stajao, napola obavijen krilima šatre, čekao, nepokretan.
„Tata, gle”, viknu Vil tiho. „A tamo - Kostur.”
Još dalje, visoki čovek, čovek sav od mermernih kostiju i
egipatskog papirusa, stajao je poput sasušenog stabla.
„Te nakaze - zašto nas ne zaustave?”
„Plaše se.”
„Nas?”
Vilov otac čučnu i žmirkajući izbiiza jednog praznog kaveza.
„Oni su i tako povređeni. Videli su šta se desilo Veštici. To je jedini
odgovor. Pogledaj ih.”
A ovi su tamo stajali poput stubova, poput šatorskih motki
pozabadanim na sve strane po livadi, skriveni po senkama i čekali. Na šta?
Vil teško proguta. Možda se uopšte nisu skrivali, već su se širili za
nastupajuću žustru bitku. U pravi čas, g. Dark će dreknuti - a oni će se
samo okupiti. Ali čas nije bio pravi. G. Dark je bio zauzet. Kada završi ono
što mora, ispustiće taj povik. Dakle? Dakle, pomisli Vil, moramo da se
potrudimo da nikada više ne vikne.
Vilove stope vukle su se kroz travu.
Vilov otac išao je napred.
Nakaze su gledale kako prolaze očima-mesečevim staklom.
Zvuk parnih orgulja se promeni. One tužno, slatko zazviždaše oko
krivine šatri, po rečnom toku tmine.
Idu napred! pomisli Vuil. Da! Malo pre išle su nazad. Ali sada su se
zaustavile i ponovo krenule, no ovog puta napred! Šta to namerava g.
Dark?
„Džime!” izlete Vilu.
„Pst!” tata ga protrese.
Ali ime mu je izletelo na usta samo zbog toga što je čuo kako parne
orgulje prizivaju zlatne godine pred njima, osetio Džima izolovanog negde,
privučenog toplom silom teže, zanjihanog notama izlaska sunca, pitao se
kako bi to bilo porasti do šesnaeste, sedamnaeste, osamnaeste godine, a
onda, oh, onda, devetnaest i - najneverovatnije! -dvadeset! silni vetar
vremena duvao je u bronzanim cevima, divna, vesela, letnja melodija koja
je sve obećavala i čak i Vil, kada ju je čuo, poče da trči prema muzici koja
je rasla poput drveta breskve punog plodova zrelih od sunca...
Ne! pomisli on.
I umesto loga natera stopala da gaze po sopstvenom strahu, skaču
po sopstvenoj melodiji, pevušenju koga je zadržalo grlo, zarobila pluća,
koje mu je potresalo kosti glave i zatomilo parne orgulje.
„Eno”, reče tata tiho.
A između šatri, napred, u prolazu, ogledaše grotesknu paradu.
Poput tamnog sultana na palankinu, polupoznata figura jahala je na stolici
koju su nosila pleća različitih veličina i oblika u tami.
Na tatin povik, parada se trže, zatim pređe u trk!
,,G. Elektriko!” reče Vil.
Nose ga na karusel!
Parade nestade.
Šatra je ležala među njima.
„Okolo!” Vil skoči, povuče oca.
Parne orgulje slatko su svirale. Da povuku Džima, da privuku
Džima.
A kada stigne parada sa g. Elektrikom?
Muzika će se zavrteti unazad, karusel će se okrenuti unatraške, da
mu razbiju kožu, da mu osveže godine!
Vil se saplete, pade. Tata ga podiže.
A onda...
Zaori se ljudski lavež, cviljenje, kevtanje, skičanje, kao da su svi
popadali. U dugačkom ječanju, dahtanju, drhtavom uzdahu, čitava gomila
ljudi obogaljenih grla zajedno je zajaukala.
„Džim! Imaju Džima!”
„Ne...” promrmlja neobično Čarls Halovej. „Možda Džim... ili mi...
imamo njih.”
Oni zakoračiše oko poslednje šatre.
Vetar im dunu u lica.
Vil diže ruke, steže nos. Prašina je bila antički začin, spaljeno lišće
javora, bockavo plavilo koje se rojilo i sipilo na zemlju. Preplavljujući
sopstvenu senku, prašina se cedila preko šatri.
Čarls Halovej kinu. Figure su skakale i hitale na sve strane od
prevrnutog, iskrenutog predmeta napuštenog na pola puta između jedne
šatre i karusela.
Predmet je bila električna stolica, prevrnuta, trake su joj visile sa
drvenih nogu i naslona za ruke, a metalni pokrivač za glavu visio je sa
vrha.
„Ali”, reče Vil. „Gde je g. Elektriko!? Hoću da kažem... g. Kuger?”
„To mora da je bio on.”
„Šta mora da je bio on?”
Ali odgovor je bio tamo, sipio je niz zabavni park u uskovitlanim
vihorima... spaljeni začin, jesenji tamjan koji ih je zaprašio kada su obišli
ugao.
Ubij ili izleči, pomisli Čarls Halovej. Zamišljao ih je kako jure
poslednjih nekoliko sekundi, tegle drevnu vreću praha, hrpu kostiju preko
krute trave u isključenoj stolici, možda je sve bio samo jedan u trčećem
nizu pokušaja da potpomognu, ohrabre, očuvaju život u onome što zapravo
nije bilo ništa do hrpe otpadaka iz mrtvačnice, pahulje rđe i zamirući
ugarci koje nikakav vetar nije mogao ponovo raspaliti. Pa ipak su morali
pokušati. Koliko li su puta u poslednjih dvadeset i četiri časa trčali na takve
izlete samo da bi, u panici, prekinuli aktivnost, jer je najmanji trzaj,
najslabiji dašak mogao stresti drevnog g. Kugera u žitnu kašu i plevu? Bilo
im je bolje da ga ostave vezanog u električnom strujom grejanoj stolici,
stalni eksponat, večnu predstavu za publiku razjapljenih usta, i da
pokušavaju ponovo, ali naročito da pokušaju sada kada im je, sa ugašenim
svetlima i gomilom poteranom u mrak, svima zapretio jedan smešak na
metku i kada im je bio neophodan Kuger onakav kakav je nekada bio,
visok, plamene kose, potkovan zemljotresnom silovitošću. Ali negde, pre
dvadeset sekundi, deset sekundi, taj poslednji lepak smrvio se, poslednji
zakivak života je ispao i lutka-mumija, groteska iz erektor-kompleta rasula
se u kolutovc dima i novembarske listove, emisiju smrtnosti na vetru. G.
Kuger, provejan u poslednjoj žetvi, sada je bio milijardu parčića
pergamenta, ispreturanih svitaka što poskakuju po livadama. Obična
eksplozija prašine u silosu antičkog žita: nestao.
„Oh, ne, ne, ne, ne, ne”, mrmljao je neko.
Čarls Halovej dodirnu Vilovu ruku.
Vil prestade da govori: „Oh, ne, ne, ne.” I on je u poslednjih
nekoliko trenutaka pomislio isto što i njegov otac, o prenošenom lešu,
rasutom koštanom brašnu, mineralima obogaćenim bregovima trave...
Sada je tu bila samo prazna stolica i poslednji parčići liskuna,
blistave leptiriće naročite prljavštine prilepljene za vezove. A nakaze, koje
su nosile barokni otpadak, sada su se razbežale po senkama.
Naterali smo ih da trče, pomisli Vil, ali nešto ih je nateralo da ga
bace.
N, ne nešto. Neko.
Vil raširi oči.
Karusel je, pust, prazan, putovao svojim putem prema svom
posebnom vremenu, unapred.
Ali između pale stolice i karusela, onaj što je stajao sam, da li je to
bila nakaza? Ne...
 „Džime!”
Tata ga ćušnu po laklu i Vil ućuta.
Džime, pomisli on.
A gde je sada bio g. Dark?
Negde. Jer on je pokrenuo karusel, zar ne? Da! Da ih privuče, da
privuče Džima - šta bi drugo? Upravo sada nije bilo vremena, jer...
Džim se okrenu od prostrte stolice, okrenu i lagano pođe prema
besplatnoj, besplatnoj vožnji.
Išao je tamo kuda je uvek znao da mora poći. Poput petla-vetrokaza
tokom olujnog doba, drhtao je prema ovamo, lutao onamo, oklevao na
svetlim obzorjima i toplim smerovima samo da se sada najzad okrene i,
napola u snu, zadrhti u blistavom, mesinganom povlačenju i letnjem maršu
muzike. Nije mogao da skrene pogled.
Još jedan korak, a zatim još jedan, prema vrteški, tamo je išao
Džim.
„Idi, uhvati ga, Vile”, reče mu otac.
Vil pođe.
Džim diže desnu ruku.
Bronzane šipke sevale su kraj njega prema budućnosti, privlačile
put poput sirupa, rastezale kosti poput melase, sunčano metalna boja palila
je Džimu obraze, zasenjivala mu oči.
Džim pruži ruku. Bronzana šipka lupi mu šaku - odbaci nokte,
zazvecka sopstvenim tankim zvonom.
„Džime!”
Bronzane šipke sekle su kraj njega u žutom izlasku sunca usred
noći.
Visoka muzika brizgala je iz bistrog vodoskoka.
Iiiiiiiiiiiiiiiiii.
Džim otvori usta sa istim povikom.
Iiiiiiiiiiiiiiiiii.
„Džime!” kriknu Vil i potrča.
Džimov dlan pljesnu jednu bronzanu šipku. Šipka šibnu dalje.
On pljesnu još jednu bronzanu šipku. Ovog puta, dlan se čvrsto
prilepi.
Zglavak je sledio prste, ruka je sledila zglavak, rame i telo sledili su
ruku. Mesečar Džim bio je istrgnut iz korena u zemlji.
„Džime!”
Vil pruži ruku, oseti kako mu Džimova noga izmiče iz zahvata.
Džim je vitlao kroz vrištavu noć po velikom letnjem krugu. Vil u
trku za njim.
„Džime, silazi! Džime, ne ostavljaj me ovde!”
Dok ga je centrifuga bacala, Džim je grabio šipku jednom rukom,
vrteo se i, kao usled nekog usamljenog, izgubljenog i konačnog instinkta,
mahao drugom rukom, oslobodio je da jedri po vetru, jedan njegov deo,
mali, beli, izdvojeni deo koji se još sećao prijateljstva.
„Džime, skači!”
Vil mahnu da dohvati tu ruku, promaši, saplete se, gotovo pade.
Prva trka bila je izgubljena. Džim mora sam napraviti jedan krug. Vil je
stajao i čekao sledeći nalet konja, zavitlanog dečaka koji nije bio toliko
dečak...
„Džime! Džime!”
Džim se probudi! Napravivši pola kruga, lice mu je pokazivalo čas
juli, čas decembar. Grabio je šipku, ječanjem izražavao očajanje. Želeo je,
nije želeo. Žudeo je, odbacivao, žarko je ponovo žudeo, u letu, u vrelinom
ispisanoj reci vetra i blistanja metala, u kasu julskih i avgustovskih konja
čija su kopita tukla vazduhom poput bačenog voća, užagrenih očiju.
Zubima je stegao jezik i siktanjem izražavao očajanje.
„Džime! Skoči! Tata, zaustavi mašinu!”
Čarls Halovej se okrete da vidi gde stoji upravljačka kutija,
udaljena pedeset stopa.
„Džime!” Bol prostreli Vilov bok. „Potreban si mi! Vrati se!”
A tamo daleko sa druge strane karusela, putujući, hitro putujući,
Džim se borio protiv sopstvenih ruku, protiv šipke, praznog, vetrom
šibanog puta, rastuće noći, uskovitlanih zvezda. On pusti šipku. On je
uhvati. A desna ruka i dalje mu je vitlala nadole i napolje, molila Vila za
poslednju punu uncu snage.
„Džime!”
Džim stiže. Tamo, dole, u crnoj noćnoj stanici iz koje se ovaj voz
oduvek izvlačio u mećavi konfeta iz bušača karata, on ugleda Vila - Vilija -
Vilijama Haloveja, mladog drugara, mladog prijatelja koji će na kraju ovog
putovanja izgledati još mlađi, i ne samo mladi, već neznan! jedva upamćen
iz nekog drugog vremena neke druge godine... ali sada je taj dečak, taj
prijatelj, taj mladi prijatelj trčao pored voza, posezao naviše, tražio da se i
on provoza? ili zahtevao da siđe? šta od toga?!
„Džime! Sećaš li se mene?”
Vil posegnu poslednji put. Prsti dodirnuše prste, dlan dodirnu dlan.
Džimovo lice, belo i hladno, piljilo je naniže.
Vil je trčkao-koračao oko vrteće mašine.
 Gde je bio tata? Zašto je on ne isključi?
Džimova ruka bila je topla ruka, poznata, dobra ruka. Ona se
zatvori na njegovoj. On je dohvati vičući.
„Džime, molim te.”
Ali i dalje su se vrteli na tom putu, Džim nošen, Vil vučen u ludom
kaskanju-trčkanju.
„Molim te!”
Vil trže. Džim trže. Uhvaćenu u Džimovoj, Vilovu ruku ošinu
julska vrelina. Išla je, poput zarobljene životinjice, Džim ju je držao, pazio
je u naručju, i vodio je sa sobom u krug na putu za u starije doba. I tako će
njegova ruka na dalekom putu postati strana za njega samog, spoznaće
noćne stvari koje bi on lično, u krevetu, mogao samo da nasluti.
Četrnaestogodišnji dečak, petnaestogodišnja ruka! Džim ju je imao, da!
držao ju je čvrsto, nije hteo da pusti. A Džimovo lice, da li je bilo starije
zbog putovanja u krug? Da li je imao petnaest godina i ulazio u šesnaestu?
Vil je vukao. Džim je vukao na suprotnu stranu.
Vil pade na mašinu.
Obojica su se vozili kroz noć.
Čitav Vil sada je jahao sa prijateljom Džimom.
„Džime! Tata!”
Kako bi bilo lako naprosto ostati, voziti se, ići u krug sa Džimom,
ako već nije mogao da povuče Džima dole, naprosto ga ostaviti gore i,
dragi prijatelji, putovati! Sokovi njegovog tela nagrnuše, zaslepiše mu vid,
bubnjali su mu u ušima, šibali električnim udarima kroz slabine...
Džim je vikao. Vil je vikao.
Putovali su pola godine kroz klizavu tminu toplog voćnjaka pre
nego što je Vil čvrsto stegao Džimovu ruku i usudio se da skoči sa tolikih
obećanja, tolikih godina visokog rasta, bacio se napolje, nadole, povukao
Džima sa sobom. Ali Džim nije mogao da pusti šipku, nije mogao da
odustane od vožnje.
„Vile!”
Džim, na pola između mašine i prijatelja, sa po jednom rukom na
svakom, vrisnu.
Bilo je to poput silovitog cepanja tkanine ili mesa.
Džimove oči postadoše slepe kao na statui.
Karusel se vrteo.
Džim vrisnu, pade, luđački se zavrte u vazduhu.
Vil pokuša da mu ublaži pad, ali Džim tresnu o zemlju i zakotrlja
se. Ležao je nemo.
 Čarls Halovej udari po kontrolnom prekidaču karusela.
Prazna, mašina uspori. Konji joj usporiše iz kasa prema nekoj
dalekoj ivanjskoj noći.
Zajedno, Čarls Halovej i njegov sin kleknuše pokraj Džima da mu
opipaju puls, da mu prislone uvo uz grudi. Džimove oči, zamućene
belinom, bile su uperene prema zvezdama.
„Oh, Bože”, kriknu Vil. „Je li mrtav?”

52

„Mrtav?...”
Vilov otac prede rukom preko tog hladnog lica, hladnih grudi.
„Ne osećam...”
Iz daljine, neko poče da viče u pomoć.
Oni digoše pogled.
Neki dečak je trkom stizao niz zabavni park, naletao na biletarnice,
padao preko šatorske užadi, gledao preko ramena.
„Upomoć! Juri me!” vikao je dečak. „Strašni čovek! Strašni čovek!
Hoću kući!”
Dečak se baci napred i dohvati Vilovog oca.
„Oh, upomoć, izgubio sam se, ne dopada mi se to. Odvedite me
kući. Taj tetovirani čovek!”
,,G. Dark!” jeknu Vil.
„Da!” blebetao je dečak. „Stiže ovamo! Oh, zaustavite ga!”
„Vile...” diže se njegov otac, „... postaraj se za Džima. Veštačko
disanje. U redu, dečko.”
Dečak zakaska. „Ovuda.”
Dok ga je sledio, Čarls Halovej je posmatrao uznemirenog dečaka
koji ih je vodio; posmatrao mu glavu, držanje, način na koji mu je karlica
visila sa kičme.
„Dečko”, reče on pored senovite vrteške, na dvadeset stopa od
mesta gde je Vil bio povijen iznad Džima. „Kako se zoveš?”
„Nema vremena!” kriknu dečak. „Džed. Brzo, brzo!”
Čarls Halovej stade.
„Džed”, reče on. Dečak se više nije kretao, već se okrenuo, trljajući
laktove. „Koliko imaš godina, Džede?”
„Devet!” reče dečak. „Tako mi svašta, nije trenutak za to! Mi...”
 „To je lepa starost, Džede”, reče Čarls Halovej. „Samo devet? Tako
mlad. Ja nikada nisam bio tako mlad.”
„Svete mu krave!” povika dečak gnevno.
„Ili prokletog mu nečega”, reče čovek i poseže. Dečak se povuče.
„Ti se plašiš samo jednog čoveka, Džede. Mene.”
„Tebe?” Dečak se povuče još dalje. „Ma daj! Zašto, zašto?”
„Zbog toga što dobro ponekad ima oružje, a zlo nema ništa.
Ponekad trikovi ne upale. Ponekad ne možeš nikoga da odvojiš i odvedeš
ga do ponora. Večeras nema razdvoji pa vladaj, Džede. Kuda si me poveo,
Džede? Do nekog lavljeg kaveza koga si namestio i pripremio? Do neke
predstave kao što su ogledala? Do nekoga poput veštice? Šta, šta, Džede,
šta? Hajde da ti zasučemo desni rukav košulje, važi, Džede?”
Krupne oči od mesečevog kamena sevale su na Čarlsa Haloveja.
Dečak skoči unazad, ali ne pre nego što je čovek skočio sa njim,
dograbio mu ruku, dohvatio mu zadnji deo košulje i umesto da mu
naprosto zasuče rukav kao što je najpre predložio, pocepao čitavu košulju
sa dečakovog tela.
„Ama, tako je, Džede”, reče Čarls Halovej gotovo tiho. „Baš kao
što sam i mislio.”
„Ti, ti, ti, ti!”
„Da, Džede, ja. Ali naročito ti, pogledaj sebe.”
I on pogleda.
Jer tamo, na nadlanici dečakove ruke, po prstima, pa uz zglavak,
gamizale su plave guje, zmijske oči pune plavog otrova, plave škorpije
prikupljale su se oko plavih ajkulinih čeljusti razjapljenih u večitoj gladi
prema svim nakazama nabijenih i iglom vezenih obraz pokraj usta, koža uz
kožu, meso uz meso svuda, gore i dole po prsima, majušnom trupu,
zaguranih po tajnim mestima okupljanja po tom malom, malom, veoma
malom telu, tom hladnom i sada šokiranom i uzdrhtalom telu.
„Ama, Džede, to je baš fini umetnički rad, eto šta je.” „Ti!” Dečak
udari.
„Jeste, i dalje ja.” Čarls Halovej primi udarac u lice i čvrsto steže
dečaka.
„Ne!”
„Oh, da”, reče Čarls Halovej koristeći zdravu desnicu, dok mu je
uništena lcvica mlitavo visila. „Da, Džede, skači, vrti se, samo napred. Bila
je to lepa ideja. Da me odvojiš nasamo, središ me, zatim se vratiš i središ
Vila. A kada stigne policija, ama, ti si samo dečak od devet ili deset
godina, a karneval, oh, ne, nije tvoj, ne pripada tebi. Ostani ovde, Džede.
Zašto pokušavaš da mi se izmigoljiš ispod ruke? Policija pogleda, a
vlasnici karnevala su nestali, je li tako, Džede? Fino bekstvo.”
„Ne možeš da me povrediš!” vrištao je dečak. „Smešno”, reče Čarls
Halovej. „Mislim da mogu.” Pritisnuo je dečaka, gotovo sa ljubavlju, uz
sebe, tesno uz sebe.
„Ubistvo!” cvileo je dečak. „Ubistvo!”
„Neću te ubiti, Džede, g. Dark, kogod bio, štagod bio. Ti ćeš sam
ubiti sebe jer ne možeš da podneseš da budeš pokraj ljudi poput mene, ne
ovoliko blizu, blizu, ne toliko dugo.”
„Zao!” ječao je dečak, otimajući se. „Ti si zao!” „Zao?” Vilov otac
se nasmeja, a od toga dečak, kao da ga je ujela osa, sav naježen, stade da se
otima još silovitije. „Zao?” Čovekove ruke bile su papir za muve prilepljen
uz sitne kosti. „Čudno da to čujem od tebe. Mora da to tako izgleda. Dobro
se zlu čini zlo. I zato ću ti činiti samo dobro, Džede, samo ću te držati i
gledati kako se truješ. Učiniću ti dobro, Džede, g. Dark, g. Vlasniče, dečko,
sve dok ne budeš rekao šta mu je. Probudi ga. Oslobodi ga. Daj mu život!”
„Ne mogu... ne mogu...” Dečakov glas padao je niz bunar unutar
njegovog tela, nestajao, nestajao... „ne mogu...”
„Misliš, nećeš?”
„... ne mogu...”
,,U redu, dečko, u redu, onda ovako i ovako i ovo i ovo...”
Izgledali su kao otac i sin posle dugog rastanka, u strasnom susretu,
zagrljeni, još više zagrljeni, kada čovek diže povređenu ruku da blago
dodirne bolno lice, a tada gomila, silesija ilustracija uzdrhta i stade da beži
čas na ovu, čas na onu stranu u mikroskopskim naletima, žustro
napuštanim. Dečakove oči divlje su kolutale, upiljene prema čovekovim
ustima. Tamo je vido neobični i pomalo dragi osmeh koji je pre izvesnog
vremena bačen na Vešticu kao nebeska sreća.
Privukao je dečaka još bliže i pomislio: zlo ima samo moć koju mu
mi pružamo. Ja ti ne dam ništa. Uzimam nazad. Umri od gladi. Umri od
gladi. Umri od gladi.
Dve šibice u prestravljenim dečakovim očima pogasiše se.
Dečak i njegova bolna i izudarana konklava čudovišta, njegova
osećana, ali napola viđena gomila, padoše na zemlju.
Trebalo je da se začuje rika kao kada se ruši planina.
Ali čulo se samo šuštanje, kao kada se japanska papirnata svetiljka
baci u prašinu.

53
 Čarls Halovej stajao je dugo, duboko dišući, bolnih pluća, pogleda
spuštenog na telo. Senke su se njihale i treptale po svim platnenim
prolazima po kojima su se neobično odabrane veličine nakaza i ljudi,
otelotvorenih u sopstvenim užasima i gresima, držale za motke, ječale u
neverici. Negde tamo Kostur izbi na svetio. Negde drugde,
Kepec gotovo da se setio ko je i ustrčao napred poput raka iz pećine
da trepće i trepće prema Vilu pognutom i zaposlenom oko Džima, prema
Vilovom ocu iscrpljeno povijenom nad nepokretnim obličjem zanemelog
dečaka, dok se vrteška, najzad, lagano, lagano zaustavljala, njihala poput
lađe na travi ustalasanoj na vetru poput vode.
Karneval je bio veliko, mračno ognjište osvetljeno prikupljenim
ugarcima kada senke dođoše da gledaju i plamte pogledom na sceni pokraj
karusela.
Tamo, na mesečini, ležao je ilustrovani dečak po imenu Dark.
Tu su ležali posečeni zmajevi, srušene kule, čudovišta iz mračnih
doba oborena u zarđale kovanice, pterodaktili smrvljeni poput dvokrilaca
iz starih i uvek besmislenih ratova, ljuskari boje smaragda napušteni na
beloj peščanoj plaži gde se plima života gasila, sve, sve ilustracije sada su
se menjale, pomerale, skupljale dok se sitno telo hladilo. Tamo je opsceno
namigivanje pupčanog oka zinulo na sebe, ovamo je bradavica-zenica
trubećeg mastodonta oslepela i stala da besni zbog svog slepila; svaka
pojedinačna slika upamćena sa visokog g. Darka sada je bila svedena na
minijaturno platno što je štrčalo i virilo sa dečakovih kostiju-teniskih
reketa.
Još nakaza sa licima boje kreveta po kojima su mnogi izgubili bitku
za dušu izađe iz senki da bi stalo da klizi u velikom i još radoznalijem
kružnom kretanju oko Čarlsa Haloveja i njegovog ispuštenog tereta.
Vil zastade u beznadežnom pritiskanju i puštanju, pritiskanju i
puštanju, kojim je pokušavao da preoblikuje Džima nazad u život, bez
straha pred gledaocima iz tmine, za to nije bilo vremena! Ćak i da je bilo
vremena, te nakaze, osetio je, udisale su noć kao da godinama nisu
poslužene tako izuzetno finim vazduhom!
A dok je Čarls Halovej gledao i dok su lisičje vatrene, račje vlažne,
sluzave oči gledale iz daleka, dečak koji je bio Dark još se više hladio dok
je smrt zasecala dubove košmara; a kaligrafski ispisi, zadimljene munje
crteža namotanih, izvijenih i uzdignutih poput užasnih barjaka izgubljenog
rata, počeše da nestaju jedno po jedno sa ispruženog, sitnog tela.
Skupina nakaza gledala je puna straha sa svih strana, kao da je
mesec iznenada postao pun tako da mogu da vide; trljali su zglavke kao da
su sa njih spali okovi, trljali vratove kao da im se teret svalio sa pognutih
ramena. Isteturali su se iz dugog zarobljeništva u grobnici, hitro žmirkali,
ne verujući zamotuljku bede pruženom pokraj zaustavljenog karusela. Da
su se usuđivali, možda bi se nagli da drhtavo pređu rukama preko tih
iznenada smrtno slatkih usta, sve mramornijeg čela. Ovako su samo
gledali, ošamućeni, dok su se slike njihovih portreta, vitalna materija
njihove smrtne pohlepe, prezira i otrovne krivice, smaragdni odlomci
sopstvenih očiju zaslepljenih sobom, usta ranjena samim sobom, tela
zarobljena u sebi topila jedno po jedno sa te beznačajne grudve snega. Eno
tamo se topio Kostur! tamo rakovica Kepec što trči u stranu! Sada je Gutač
Lave napustio jesenju put, a sledio ga je crni Dželat sa londonskog doka,
tamo se vinu i nestade ljudska mongolfija, čovek balon, Avoardipoa
Veličanstveni! izduvan do najčistijeg vazduha, eno tamo! tamo su bežale
bande i grupe, dok je smrt ispirala tablu za crtanje!
Sada je tu ležao samo običan mrtvi dečak, neobeležen slikama,
zagledan u zvezde praznim očima g. Darka.
„Ahhhh...”
U horu olakšanja, neobični ljudi po senkama uzdahnuše.
Možda su partne orgulje ispustile poslednji kevtaj ključara. Možda
se grmljavina okrenula na drugu stranu, usnula u oblacima. Iznenada sve
stade da se okreće. Nakaze pojuriše u stampedu. Prema severu, jugu,
istoku, zapadu, oslobođeni šatri, gospodara, mračnog zakpna, slobodni pre
svega jedan od drugog, potrčali su poput albino svinja, veprova bez kljova,
prestravljenih lenjivaca pred olujom.
Mora da je, tako se činilo, u begu svako od njih potegao uže,
razvezao konopce šatre.
Jer sada se nebo potrese fatalnim izdisajem, ječanjem, sebi
okrenutim zveketom i cviljenjem tame u padu dok su šatre popuštale.
Uz siktanje otrovnice, nalet kobre, užad besomučno stade da se
raspliće, klizi, da se kida, seče travu trzavim šibanjem.
Mreža ogromne glavne šatre nakaza zgrči se, kosti joj se razdvojiše,
male od srednjih, a srednje od velikih, brontosaurski veličanstvenih. Sve se
zanjiše pred neumitnim padom.
Šator menažerije zatvori se poput tamne španske lepeze.
Drugi, manji šatori, ogrnute figure po livadi, popadaše na naredbu
vetra.
A onda, najzad, šatra nakaza, ogromna, melanholična, majčinska
reptilska ptica, posle trenutka neodlučnosti, usisana u Nijagaru vazduha
mećave, oslobodi tri stotine kudeljnih zmija, zaprašta-zazveketa crnim
bočnim stubovima tako da ovi popadaše poput zuba iz kiklopske čeljusti,
ošinu vazduh jutrima plesnjivih krila kao da pokušava da odleti nalik
papirnatom zmaju, ali je, privučena zemlji, morala da popusti pred čistom i
najjednostavnijom silom teže, morala da bude skršena sopstvenom
zabravljenom masom.
Sada ta najveća šatra ustajalo izduva vreli, sirovi zemni dah,
konfete koji su bili drevni kada kanali Venecije još nisu bili prokopani, i
perjanice ružičaste šećerne vune nalik iznurenim pernatim haljinama.
Žurnim slomom, šatra zbaci kožu; patila je, lelekala dok joj je put spadala,
a onda se najzad visoke, muzejske grede i kičma odbačenog čudovišta
sručiše uz tri topovska urlika.
Parne orgulje moronski zajecaše sa vetrom.
Voz je stajao, napuštena igračka usred polja.
Uljane slike nakaza pljeskale su na visini dignute ruke po
poslednjim uspravnim motkama za zastave, zatim se oboriše na zemlju.
Kostur, jedini preostali neobični, saže se da digne porcelanskog
dečaka koji je nekada bio Dark. On pode u polja.
Vil u hitrom trenutku vide kako mršavi čovek i njegov teret odlaze
u brda među svim otiscima stopala nestale karnevalske trke.
Vilovo lice senilo se čas ovuda, čas onuda, potezano hitrim
udarima, previranjem, smrtima, begom duša. Kugere, Dark, Kosture,
Kepecu koji je nekada bio prodavac gromobrana, ne trčite, vratite se! Mis
Foli, gde ste? G. Kroseti! Gotovo je! Smirite se! Polako! Sve je u redu.
Vratite se, vratite se!
Ali vetar im je brisao otiske stopala iz trave i možda će svi oni
zauvek trčati pokušavajući da nadtrče sebe.
I zato se Vil okrete Džimu koga je opkoračio, pritisnu mu grudi,
pusti, pritisnu i pusti, a onda, drhtavo, dirnu obraz svog dragog prijatelja.
„Džime?...”
Ali Džim je bio hladan kao ašovom nabacana zemlja.
 54

Ispod hladnoće bila je neuhvatljiva toplina, u beloj koži počivalo je

nešto boje, ali kada Vil opipa Džimov puls, nije bilo ničega, a kada mu je
prislonio uvo na grudi, ni tamo nije bilo ničega.
„Mrtav je!”
Čarls Halovej priđe sinu i sinovljevom prijatelju i kleknu da
dodirne mirno grlo, nepomični grudni koš.
„Ne.” Zbunjeno. „Ne sasvim...”
„Mrtav!”
Suze briznuše Vilu na oči. Ali onda, isto tako brzo, oseti kako je
udaren, pogođen, prodrman.
„Prestani s tim!” povika otac. „Hoćeš da ga spaseš?!”
„Prekasno je, oh, tata!”
„Umukni! Slušaj!”
Ali Vil je plakao.
A otac ga ponovo podiže i udari. Jednom po levom obrazu. Jednom
po desnom, jako.
Sve suze u njemu bile su istresene; nije ih više bilo.
„Vile!” Otac divlje zabi prst u njega i u Džima. „Prokletstvo, Vile,
sve ovo, sve ovo. G. Dark i njegova sorta, oni vole plač, moj Bože,
oni vole suze! Isuse Bože, što više cmizdriš, to ti više ližu so sa brade.
Plači, a oni će da ti piju dah kao mačke. Ustaj! Diži se sa kolena,
prokletstvo!, Skači! Podvriskuj i viči! Čuješ! Viči, Vile, pevaj, ali pre
svega smej se, razumeš, smej!”
„Ne mogu!”
„Moraš! To nam je sve što imamo! Znam to! U biblioteci! Veštica
je pobegla, moj Bože, kako je samo bežala! Ustrelio sam je time. Jedan
jedini osmeh, Vile, narod noći to ne podnosi. U njemu je sunce. Oni mrze
sunce. Ne možemo ih uzeti ozbiljno, Vile!”
„Ali...”
„Ali vraga! Video si ogledala! A ogledala su me prikazivala napola
u grobu, napola van njega. Pokazala su mi sve bore i trulež! Ucenjivala
me! Ucenila su mis Foli, tako da se pridružila velikom maršu ni prema
kuda, pridružila se budalama koje su želele da imaju sve! Idiotska stvar,
želeti sve! Jadne, proklete budale. Zato su svršile ni sa čim, poput glupog
pseta koje ispušta kost da pođe za odrazom koske u jezeru. Vile, video si:
svako ogledalo je palo. Poput leda na otavi. Bez kamena i puške, bez noža,
samo moji zubi, jezik i pluća, ustrelio sam ta ogledala čistim prezirom!
Oborio deset miliona preplašenih budala i pustio da se pravi čovek digne
na noge! A sada, na svoje noge, Vile!”
„Ali Džim...” zamuca Vil.
„Pola unutra, pola napolju. Džim je uvek bio takav. Uvek na
iskušenju. A sada je otišao predaleko i možda je izgubljen. Ali borio se da
se spase, ne? Pružio ti je ruku da se oslobodi mašine? Zato ćemo završiti tu
bitku za njega. Pokret!”
Vil se diže, pijano zatetura.
„Trk!”
Vil ponovo šmrknu. Tata ga pljesnu po licu. Suze poleteše poput
meteora.
„Hop! Skači! Viči!”
On gurnu Vila pred sebe, nagrnu za njim, gurnu ruku u džep,
prevrtao ih je naopačke sve dik nije izvadio blistavi predmet.
Usnu harmoniku.
Tata dunu akord.
Vil stade, zagledan u Džima.
Tata ga ćušnu po uvu.
„Trk! Ne gledaj!”
Vil potrča jedan korak.
Tata dunu još jedan akord, poteže Vila za lakat, zabaci mu obe
ruke.
„Pevaj!”
„Šta?”
„Bože, dete, bilo šta!”
Harmonika pokuša raštimovanu „Reku Svani.”
„Tata.” Vil se vukao, vrteći glavom, neizmerno umoran.
„Šašavo...!”
„Jasno! To i hoćemo! Šašavi, prokleti, budalasti čovek! Šašava
usna harmonika! Rđavi, raštimovani tonovi!”
Tata podvrisnu. Kružio je poput razigrane čaplje. Još se nije
razuzdao kako treba. Ali želeo je da se otkači. Morao je da razbije čini
trenutka!
„Vile: glasnije, smešnije, kao što čovek kaže! Oh, do đavola, ne
puštaj ih da ti piju suze i da požele još! Vile! Ne daj im da ti uzmu plač,
okreni ga naopačke i upotrebi za njihov sopstveni osmeh! Proklet bio ako
mi smrt smanji tugu za divnim školskim šalama. Nemoj ih nahraniti ni
jednom jedinom stvari, Vili, opusti se! Diši! Duvaj!”
Uhvati Vila za kosu, prodrma ga.
„Ništa... smešno...”
„Naravno da jeste! Ja! Ti! Džim! Svi mi! Čitava streljana! Gle!”
I Čarls Halovej poče da se krevelji, bečio je oči, pritiskao nos, stao
da namiguje, da se bekelji poput šimpanze, igrao je valcer sa vetrom,
plesao po prašini, zabacivao glavu da viče na mesec, vukući Vila za
sobom.
„Smrt je smešna, Bog je prokleo! Nakloni se, dva, tri, Vile. Mekim
korakom. Dole na reci Svani - kako ide dalje, Vile?... daleko, daleko! Vile,
tvoj Božje grozni glas! Prokleti devojački sopran. Vrabac u limenci. Skači,
dečko!”
Vil se dizao, spuštao, obraza sve vrelijih, sa grčem u grlu kao da
guta limun. On oseti kako mu se baloni nadimaju u grudima.
Tata je sisao srebrnu usnu harmoniku.
„Tamo idu stari...” govorio je Vil.
„Ljudi!” drečao je njegov otac.
Pokret, udar, skok i trk.
Gde je bio Džim? Džim je bio zaboravljen.
Tata mu gurnu prst u rebra, zagolica ga. „Kemptaunske dame
pevaju!”
,,Du-da!” vikao je Vil. ,,Du-da!” sada je pevao, uz melodiju. Balon
je rastao. U grlu ga je golicalo.
„Kemptaunsko trkalište od pet milja!”
„Oh, du-da dan!”
Čovek i dečak zaigraše menuet.
A između dva koraka ono se dogodi.
Vil oseti da je balon u njemu postao ogroman.
On se nasmeši.
„Šta?” Tatu iznenadiše ti zubi.
Vil frknu. Vil se zakikota.
„Šta kažeš?” upita tata.
Sama silina pucanja toplog balona razdvoji Vilove zube, zabaci mu
glavu.
„Tata! Tata!”
Vrteo se. Dohvatio je tatu za ruku. Ludo je jurcao, vikao, kvakao
kao patka, pijukao kao pile. Dlanovi su mu udarali u drhtava kolena.
Prašina mu je letela sa peta. „Oh, Suzana!”
 „Oh, ne plači...”
„... zbog mene!”
„Jer ja ću ti doći iz...”
„... Alabame sa...”
„bendžom na...”
Obojica. „Kolenu!”
Harmonika je kuckala u zube, zviždala, tata je izvlačio silovite
akorde žmirkavog veselja, okretao se u krug, skakao da udari petom o petu.
„Ha!” Sudariše se, napola padoše, udariše se laktovima, tresnuše
glavama koje su sve brže duvale vazduh. „Ha! Oh, Bože, ha! Oh, Bože,
Vile, Ha! Slabić! Ha!”
Usred divljeg smeha...
Kijanje!
Okrenuše se. Zapiljiše.
Ko je to ležao na mesečinom osvetljenoj zemlji?
Džim? Džim Najtšejd?
Da li se on pomerio? Da li su mu usta bila otvorenija, kapci
drhtavi? Da li su mu obrazi bili rumeniji?
Ne gledaj! Tata spretno okrete Vila u nastavku teturanja. Vikali su
do-si-do, pruženih ruku, harmonika je sipala, pijano arlaukala sirove
tonove u rukama oca koji je klatario nogama kao roda i mahao rukama kao
ćuran. Preskočiše Džima u jednom smeru, preskočiše nazad, kao da je
samo kamen bačen u travu.
„Neko je u kuhinji sa Dinom! Neko je u kuhinji...”
„... znam to-oh-oh-oh-oh!”
Džimov jezik obliznu usne.
To niko nije video. A ako su i videli, nisu obraćali pažnju, plašeći
se da bi to moglo proći.
Džim je sam učinio poslednju stvar. Oči mu se otvoriše. Gledao je
razigrane budale. Nije mogao da poveruje. Bio je na dugogodišnjem
putovanju. A sada, kada se vratio, niko nije rekao: „Zdravo!” Svi su
skakali u sambo stilu. Zamalo da se desi da mu brižnu suze. Ali pre nego
što je to moglo da se desi, Džimova usta se izviše. Ispustio je avet smeha.
Jer, na kraju krajeva, to su stvarno šašavi Vil i njegov šašavi otac nastojnik
jurcali po livadi i kao gorile rukama češali travu, lica su im bila zagonetke.
Trupkali su preko njega, pljeskali rukama, mrdali ušima, naginjali se nad
njega da ga sveg zapljusnu svojim, sada toliko blistavim, punim rečnim
tokom smeha koji se ne bi mogao zaustaviti ni da nebo padne a zemlja se
otvori, da pomešaju svoje dobro raspoloženje sa njegovim, da se stope i
izazovu u njemu detonaciju koja nije mogla da prekine eksplozije, od sitnih
prangija preko četvoroinčnih petardi sve do sudnjih topovskih udara
zadovoljstva!
A zagledan dole, skačući i plešući labavo i uz uživanje, Vil pomisli:
Džim se ne seća da je bio mrtav i zato nećemo da mu kažemo, ne sada -
jednog dana, to sigurno, ali ne... du-da! Du-da!
Nisu mu čak rekli ni: „Zdravo, Džime!” ili „hajde igraj sa nama”,
samo su pružili ruke kao da je pao tokom zaleta njihovog pandemonijuma
kretanja pa mu je bilo potrebno dizanje da se vrati jatu svome. Oni
potegoše Džima. Džim polete. Džim se spusti i stade da igra.
Onda se tata saže i Vil skoči preko njega, pa se Vil saže i tata skoči
preko njega, a onda su obojica čekala, povijena jedan iza drugog, šištali
pesme, divno zamoreni, dok Džim ne proguta pljuvačku i potrča punom
brzinom. Napola je prešao tatu kada svi padoše, zakotrljaše se po travi,
huktave sove i magarci, mesing i cimbala, kao što mora da je bilo prve
godine posle stvaranja sveta, kada radost još nije bila prognana iz Vrta.
Sve dok najzad ne skupiše noge, obgrliše ramena jedan drugome,
obuhvatiše čvrsto kolena, pa su se ljuljali i gledali jedan drugoga u žustroj,
blistavoj sreći, postavši tihi kao u vinskom pijanstvu.
A kada su prestali da se smeše jedan drugome u lice kao prema
usplamtelim bakljama, zagledaše se preko polja.
A crne šatorske motke ležale su na slonovskom groblju dok su
mrtva šatorska krila letcla sa vetrom poput latica ogromne, crne ruže.
Jedina tri čoveka na usnulom svetu, naročita trojka mačkova,
izležavali su se na mesečini.
„Šta se desilo?” upita Džim najzad.
„Šta nije!” uskliknu tata.
A onda su se ponovo smejali, kada iznenada Vil dohvati Džima,
čvrsto ga zagrli i zaplaka se.
„Hej”, poče Džim da govori, ponovo i ponovo. „Hej... hej...”
„Oh, Džime, Džime”, reče Vil. „Bićemo drugari zauvek.”
„Naravno, hej, naravno.” Džim je sada bio veoma tih.
„Sve je u redu”, reče tata. „Malo plakanja nije strašno. Izašli smo iz
šume. A onda ćemo još malo da se smejemo na putu kući.”
Vil pusti Džima.
Digli su se na noge i stajali zagledani jedan u drugoga. Vil je gledao
oca uz žestok ponos.
„Oh, tata, tata, to si ti učinio, to si ti učinio!”
„Ne, učinili smo to zajedno.”
 „Ali bez tebe sve bi bilo gotovo. Oh, tata, nikada te nisam
poznavao. Znam da znaš.”
„Znaš li, Vile?”
„U andrak tačno!”
Obojica su, jedan drugome, titrali u blistavim oreolima vlažne
svetlosti.
„Ama, onda, zdravo. Odgovaraj, sine, i nakloni se.”
Tata pruži ruku. Vil je steže. Obojica se nasmejaše i obrisaše oči, a
zatim se brzo zagledaše u tragove nogu rasejane po rosi preko brda.
„Tata, hoće li se ikada vratiti?”
„Ne. I da.” Tata ugura harmoniku u džep. „Ne, jer neće oni. Ali da,
drugi poput njih. Ne kao karneval. Bog zna u kom će obliku doći sledeći
put. Ali sutra izjutra, u podne, ili najkasnije uveče, pojaviće se. Već su na
putu.
„Oh, ne”, reče Vil.
„Oh, da”, reče tata. „Moraćemo da se pazimo do kraja života.
Borba je tek počela.”
Lagano pođoše oko karusela.
„Kako će izgledati? Kako ćemo ih prepoznati?”
„Ama”, reče tata tiho, „možda su već ovde.”
Oba dečaka hitro se obazreše.
Ali bila je tu samo livada, mašina i oni sami.
Vil pogleda Džima, oca, a zatim sopstveno telo i ruke. On diže
pogled prema tati.
Tata jednom klimnu, a zatim klimnu prema karuselu, koraknu
prema njemu i dodirnu bakarnu šipku.
Vil priđe uz njega. Džim priđe pored Vila.
Džim pogladi konjsku grivu. Vil potapša ramena konja.
Velika mašina blago se nakrivi u plimama noći.
Samo tri puta napred, pomisli Vil. Hej.
Samo četiri puta napred, pomisli Džim. Momče.
Samo deset puta unazad, pomisli Čarls Halovej. Gospode.
Svi su čitali misli u očima ostalih.
Kako lako, pomisli Vil.
Samo ovaj put, pomisli Džim.
Ali onda, pomisli Čarls Halovej, jednom kada počneš, uvek bi se
vraćao. Još jedna vožnja, pa još jedna vožnja. A onda, posle izvesnog
vremena, ponudio bi vožnje prijateljima, pa još većem broju prijatelja sve
dok konačno...
 Misao ih sve pogodi u istom nemom trenutku.
... konačno završavaš kao vlasnik karusela, čuvar nakaza... vlasnik
malog dela večnosti predstava putujućeg mračnog karnevala...
Možda su, rekoše njihove oči, već ovde.
Čarls Halovej zakorači nazad u mašineriju vrteške, nađe francuski
ključ i porazbija zupčanike i točkiće u paramparčad. Onda je izveo dečake
napolje i udario upravljačku kutiju jednom ili dvaput, sve dok se nije
razbila i rasula uz nepravilno bleskanje.
„Možda ovo nije neophodno”, reče Čarls Halovej. „Možda i tako ne
bi radila, bez nakaza da je napajaju. Ali...” On poslednji put udari kutiju i
baci ključ.
„Kasno je. Mora da će skoro ponoć.”
Poslušno, sat gradske većnice, sat na zvoniku baptističke crkve,
metodističke, episkopalne, katoličke crkve, svi satovi, stadoše da
otkucavaju dvanaest. Vetar je bio sav zasejan vremenom.
„Ko stigne poslednji do železničkog semafora na zelenom raskršću
je baba!”
Dečaci sunuše napred kao ispaljeni iz pištolja.
Otac je oklevao samo jedan trenutak. On oseti nejasni bol u
grudima. Ukoliko potrčim, pomisli on, šta će se desiti? Da li je smrt bitna?
Ne. Računa se sve ono što se desi pre smrti. A večeras smo napravili fini
posao. To čak ni smrt ne može da pokvari. I zato, dečaci odoše tamo... a
zašto ih ne bih... sledio?"
Učinio je upravo to.
I Gospode! kako je bilo divno štampati svoj život po rosi svežih
polja tog novog, mračnog, iznenada božićnog jutra. Dečaci su trčali kao
tandem ponija, znajući da će jednog dana neko prvi dotaći cilj, ali ovaj
sadašnji prvi minut novog jutra nije bio minut, dan ili jutro onog konačnog
gubitka. Sada nije bio čas za proučavanje lica da se vidi da li je jedan
stariji, a drugi mnogo mladi. Danas je bio samo još jedan novi dan oktobra
godine iznenada mnogo bolje nego što je pre samo jednog kratkog sata iko
mogao i pretpostaviti, sa mesecom i zvezdama u velikoj rotaciji na putu
prema neizbežnoj zori, dok su oni jurili, a sa poslednjim plačem te noći
bilo je gotovo, Vil se smejao i pevao dok mu je Džim odgovarao red po
red, dok su prsima sekli talase suve strnjike prema gradu gde bi mogli
živeti još nekoliko godina jedan preko puta drugom.
A iza njih kaskao je sredovečni čovek sa sopstvenim čas ozbiljnim,
čas radosnim mislima.
Možda su dečaci usporili. Nikada neće znati. Možda je Čarls
Halovej ubrzao korak. Nije znao.
Ali, u ravnopravnom trku sa dečacima, sredovečni čovek posegnu.
Vil pljesnu, Džim pljesnu, tata pljesnu stub semafora u istom
trenutku.
Oni oduševljeno pustiše tri usklika niz vetar.
A onda, dok ih je mesec gledao, njih trojica zajedno ostaviše
divljinu za sobom i pođoše u grad.
 4. Samuel R. Delany - AJNŠTAJNOVSKI PRESEK
(The Einstein Intersection, 1967)
DRUGO IZDANJE

U dalekoj budućnosti, kada se naš i strani univerzum prepletu, sve

će biti drugačije. U tom svetu fantazmagorije, gde junaci nisu ljudi, gde ni
ljudi nisu ljudi, a bogova nema, sukobiće se ljubav i smrt. Orfej tog
vremena kreće se kroz svet koji ne poznaje njegov mit, ali on ne traži
pakao jer on iz pakla polazi... U pitanju je, po mnogima, najbolje
Dilejnijevo delo, vrhunac njegovog stvaralaštva, roman slobodne i daleke
vizije, roman jarkog stila, sav u kondenzacijama i promenama, roman
smelog eksperimenta, let samo za majstore čitanja SF-a, velike poznavaoce
književnosti, literature i mitologije.

6. Roger Zelazny - ON KOJI OBLIKUJE

(The Dream Master, 1966)
TREĆE IZDANJE

Ovaj roman predstavlja najoriginalniju Zelaznijevu fantaziju o

moći; psihoanalitičari XXI veka specijalnom terapijom kontrolisanih i
dirigovanih snova pomažu ljudima, a najbolji među njima, Čarls Render,
ide i korak dalje, pokušva da slepu devojku obuči da i ona postane
oblikovatelj snova. Međutim, razlika između ogromne i neograničene moći
ipak postoji i Render to uvida na način kako je to jedino bilo moguće.

11. Roger Zelazny- DEVET PRINČEVA AMBERA

(Nine Princes in Amber, 1970)
Drugo izdanje

Povratak iz višegodišnje amnezije bio je veoma težak. Prvo je

otkrio da ga se svi užasno plaše, onda je postao svestan svoje nadljudske
snage, zatim je upoznao svoju sestru i ubrzo shvatio da ima osmoro braće,
da ga svi oni uglavnom mrze i da on njih, takođe, uglavnom mrzi. Otkrića
su se nastavljala vrtoglavom brzinom: ime mu je Korvin i svet u kome
trenutno živi samo je Senka pravog Ambera iz koga je zbačen od brata
uzurpatora. Tada se već nalazio na putu povratka u Amber...

14. TAMNI VILAJET

IZBOR JUGOSLOVENSKOG SF-A

Almanah jugoslovenskog SF-a. Preko 400 strana sadrži 13 dosad

neobjavljenih priča i novela domaćih SF autora - krem trogodišnjeg
prikupljanja i iščitavanja. Knjiga koja će iz korena promeniti vaš stav
prema domaćoj naučnoj fantastici. Autori: Predrag Raos, Slobodan Ćurčić,
Bojan Meserko, Dragan R. Filipović, Vladimir Lazović, Vera Ivosić-Santo,
Lidija Beatović, Goran Skrobonja, Branko Gradišnik, Zoran Nešković,
Zoran Jakšić, Boban Knežević i Konstantin Tezeus.

16. Lovecraft, King, Barker – HOROR

Trenutno najpopularniji žanr na svetu doživljava procvat i kod nas.

Antologija koju smo vam pripremili prva je svoje vrste u Jugoslaviji i
jedinstvena po mnogo čemu; sadrži predstavnike sve tri epohe u razvoju
horora: H.P. LAVKRAF'T' (posmatrač zla), STIVEN KING (borac protiv
zla) i KLAJV BARKER (zlo samo). Knjiga koja onespokojava i
najsmirenije.

17. Anne McCaffrey - LET ZMAJEVA

(Dragonflight, 1968)

Na jednoj izuzetno maštovito osmišljenoj planeti u neobičnoj

simbiozi žive ljudi i zmajevi. Njihov zajednički neprijatelj su spore iz
svemira koje u cikličnim naletima zasipaju njihov svet. Zmajevi su na
određeni način inteligentna bića i neophodni su u borbi protiv spora, što
većina ljudi ne shvata i zalaže se za njihovo uništenje. U trenutku nove
invazije spora zmajeva gotovo da više nema, a ljudi shvataju da su sami
nemoćni da preduprede katastrofu...
 18.Robert Silverberg - KNJIGA LOBANJA
(The Book of Skulls, 1972)

Roman koji je kao nijedan drugi prožet beznađem, bolom i nadom;

pisan u obliku isprepletane ispovesti četvorice mladića koji pokušavaju
dostići besmrtnost. Da bi dvojica uspela, dvojica moraju da umru...
Najbolji SF pisac svih vremena, Robert Silverberg, ponovo u ediciji ZNAK
SAGITE sa jednim od svojih remek-dela. Fascinantna knjiga.

19. Bruce Sterling - OSTRVA U MREŽI

(Islands in the Net, 1988)

Najbolji mogući spoj kiberpanka i humanizma. Roman koji ote-

lotvoruje kiberpankovski paradoks u najsirovijem obliku, ujedno nudeći
dubokomisaonu, kvalitetnu literaturu. Sukobi velikih korporacija,
Podzemlja, reakcionara, revolucionara, tehnologije i magije prelomljeni
kroz prizmu mladog bračnog para koji se bori za svoje mesto u društvenoj
hijerarhiji.

20. Ray Bradbury -NEŠTO ZLO NAM SE PRIVLAČI

(Something Wicked This Way Comes, 1963)

Ime Reja Bredberija proslavile su priče neobične mešavine SF-a,

fantastike, horora i realnosti. Jedan od zapaženijih klasičnih romana u
njegovom stvaralaštvu upravo je "Nešto zlo nam se privlači". U ovoj horor
fantastici glavni junaci su dva dečka, "letnji” dečko i dete groba, koji se
upliću u karnevalska zbivanja puna mističnih naboja i neverovatnih obrta,
suprotstavljajući se cikličnom dolasku Zla.

21. Roger Zelazny - PUŠKE AVALONA &

ZNAMENJE JEDNOROGA
(The Gutis of Avalon, 1972; Sign of the Unicom, 1975)

Uz remek-delo "Gospodar svetlosti", Amber serija je svakako

najkvalitetnija Zelaznijeva kreacija i ujedno jedna od najkvalitetnijih u
podžanru mača i magije. U njoj je autor konačno ostvario svoj davnašnji
san - stvorio je svet u kome je moguće praktično sve, a da to ipak ima
nekog smisla. Cela igra se vrti oko vlasti nad Amberom, jedinim pravim
svetom okruženim nebrojenim Senkama, za koju se bore mnogobrojna
braća i sestre kraljevske porodice. Njihove spletke, savezi i izdaje,
naklonosti i netrpeljivosti smenjuju se iz časa u čas, što daje posebnu draž
čitavoj sagi.

22. Philip Dick - TRI STIGME PALMERA ELDRIČA

(The Three Stigmata of Palmer Eldrich, 1964)

Najekstremniji Dikov roman iz njegove faze bavljenja iluzijama

koje nagrizaju stvarnost. Dobavljači jedne halucinogene droge koja
marskovskim kolonistima život čini podnošljivim moraju da se suoče sa
zlokobnom i nemilosrdnom konkurencijom -Eldričom, koji ima moć da
iluzijom potpuno potisne stvarnost

23. David R. Palmer - POMALJANJE

(Emergence, 1984)

Dejvid Palmer se sa svojim prvim romanom pojavio u godini kada

prvence beleže Gibson, Šepard, Robinson... i na Lokusovoj listi zauzima
vrlo visoko treće mesto u konkurenciji "Divlje obale" i "Neuromansera".
Palmerova vizija budućnosti prepoznatljiva je i neobična istovremeno.
Glavna junakinja, devojka, skoro devojčica koja je preživela bionuklearni
rat u kome je uništena civilizacija, kao prva na novoj evolucionoj stepenici
čovečanstva u paklu razrušenog sveta traga za svojom budućnošću i
budućnošću razuma na planeti Zemlji.