ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ

Проф. др Драган Батавељић

 Садржај
1. Појам и предмет политикологије
2. Политикологија као наука
3. Стварање и институционализација политикологије
4. Политикологија у систему друштвених наука
5. Политичка и социјална филозофија
6. Теорија политике
7. Политичка социологија и политичка психологија
8. Методологија и методе истраживања политичких појава
9. Функције политикологије
10. Политичке идеје антике (Платон, Аристотел и Цицерон)
11. Политичке идеје средњег века (Аурелије Августин и Тома
Аквински)
12. Политичка мисао ренесансе и грађанских револуција (појам и
представници)
13. Макијавели и Боден
14. Томас Хобс и Жан Жак Русо
15. Џон Лок и Шарл Монтескје
16. Кант и Хегел
17. Берк, Алексис де Токвил и Џон Стјуарт Мил
18. Политичке идеје утопијског социјализма
19. Политичке идеје марксизма
20. Политичке идеје XIX и XX века
21. Појам и различита значења политике
22. Политика као вештина (умеће) владања
23. Политика као јавна управа
24. Политика као компромис и консензус
25. Политика као моћ
26. Појам и врсте субјеката политике
27. Политички односи и политички интереси
28. Политичке институције и политичке вредности
29. Појам власти
30. Димензије политичке власти
31. Елементи власти
32. Функције власти
33. Врсте власти
34. Легитимност власти - појам и типови
35. Криза легитимности
36. Улога новца у савременом друштву
37. Власт и новац
38. Право и новац
39. Однос циљева и средстава у политици
40. Политичко насиље
41. Тероризам као облик политичког насиља
42. Средства масовног јавног информисања
43. Црква и верске установе
44. Појам политичког система
45. Значење системског прилаза у анализи политике
46. Стабилност политичког система
47. Структура политичког система
48. Политички односи и норме као елементи политичког система
49. Функције политичког система
50. Типологија политичких система
51. Карактеристичне црте тоталитаризма
52. Карактеристичне црте аутократије
53. Карактеристичне црте демократије
54. Појам политичког процеса
55. Садржај политичких односа и политичких процеса
56. Типови политичких процеса
57. Револуција и реформа као политички процеси
58. Политичка (изборна) кампања као политички процес
59. Модернизација као политички процес
60. Политичка криза
61. Конфликт и политички процес
62. Политички интереси као узрок политичког конфликта
63. Типологија политичких конфликата
64. Политичка одлука
65. Политички процес као укупност политичких одлука
66. Назив и појам државе
67. Основне теорије о постанку државе
68. Суштина државе
69. Функције државе
70. Структура државе
71. Облик владавине
72. Облик државног уређења
73. Федерализам и унитаризам
74. Грађанско друштво - социјална основа државе
75. Грађанско друштво и правна држава
76. Појам демократије
77. Савремене концепције демократије
78. Демократија као идеал и као реалност
79. Слободе и права као основ демократије
80. Развој људских права и слобода
81. Социјално-економска права
82. Принципи демократије
83. Појам и функције избора
84. Изборни системи
85. Систем већине као начин расподеле мандата
86. Систем сразмерног представништва
87. Предности и недостаци система већине
88. Предности и недостаци система сразмерног представништва
89. Појам и природа политичке партије
90. Типологија политичких странака
91. Типологија партијских система
92. Интересне групе
93. Појам и теорија елите
94. Жорж Сорел и Гаетано Моска
95. Вилфредо Парето и Роберт Михелс
96. Политичко лидерство – појам, јединство активности и однос
97. Типологија политичког лидерства
98. Индивидуално и колективно лидерство
99. Природа политичке идеологије
100.Нивои политичке идеологија
101.Светске идеологије
102.Идеологија о крају идеологије
103.Појам и значај политичке културе
104.Компоненте политичке културе
105.Димензије и аспекти политичке културе
106.Појам и одређења политичке социјализације
107.Модели политичке социјализације
108.Субјекти и носиоци политичке социјализације
109.Функције и циљеви политичке социјализације
110.Појам и функције политичке власти
111.Нивои политичке власти
Назив предмета:
ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ

Предметни наставник:
Проф. др Драган Батавељић

Асистент: Мр Милан Рапајић

Статус предмета:
Изборни

Семестар: Други

Број кредита: 6

Фонд часова: 2+2

Циљеви предмета:

• Основни циљ предмета јесте да учини студенте грађанима који

се понашају сагласно врлинама које красе добро делање и да,
живећи у заједници, развијају те врлине, као особине
сопственог карактера (те врлине су: доброта, лепота, истина,
храброст, праведност и др);
• Да научи студенте, који представљају будућност наше државе,
да толерантно, лепо и праведно живе у друштву, узајамно
делујући једни на друге, у циљу изградње добро уређеног
политичког поретка;
• Проучавање политике и политичких система, како би се
студентима и правницима омогућило разумевање основних
претпоставки, услова, ограничења, али и могућности везаних за
обављање правничких послова;
• Сазнавање политичког оквира, који дозира и конструише
правни систем;
• Боље разумевање сложеног и противуречног света политике;
• Свестраније сагледавање политичке одређености права и
његово функционисање.
Исход предмета:

• Упознавање студената са:

 државним и другим друштвено-политичким
организацијама;
 механизмима државне власти и односима у власти;
 правним институцијама;
 партијским системима;
 политичком културом друштва;
 институцијама, процесима доношења и реализацијом
политичких одлука.
• Савладавање основних појмова: политика, власт, моћ,
ауторитет, држава, конфликт, систем, елите, грађанско
друштво и друго;
• Омогућавање студентима ширих научних увида у
структуру и функционисање политичког система.
• Савладавање основних политичких појмова ради ближег
упознавања:
 јавног мњења и јавности;
 политичке и партијске организације;
 лидерства;
 репрезентације и избора;
 политичког процеса;
 односа политичке структуре и политичке културе итд.
Облици извођења наставе

Теоријска настава

Упознавање студената са:

• политичким управљањем комплексним друштвима;
• специфичностима политике као посебне области
друштвених односа међу људима;
• политичким организацијама и правним институтима;
• објективним законима, могућностима, циљевима и
средствима политике;
• савременим политичким системима;
• стабилностима политичког система и политичким
кризама;
• структуром и основним елементима политичког система;
• својствима и функцијама политичког система;
• савременим политичким односима;
• политичким и правним нормама;
• политичком свешћу;
• политичком културом;
• типологијом савремених политичких система.

Практична настава: Вежбе, Други облици наставе,

Студијски истраживачки рад

• Вежбе: провера теоријског знања и анализа судске праксе.

• У предиспитним активностима студент мора освојити
најмање 30 бодова да би изашао на усмени испит.
• Минимум потребних бодова за позитивну оцену (6)
износи 55 бодова.
• Максималан број бодова који се може освојити износи
100 бодова.
Начин оцењивања на предмету
• Активност у току предавања: 0-10
• Практична настава: 0-10
• Колоквијум-и: 0-20
• Семинар-и: 0-10
• Усмени испит: 0-70

Број бодова потребних за позитивне оцене:

• 55-64 бода – шест (6)
• 65-74 бода – седам (7)
• 75-84 бода – осам (8)
• 85-94 бода – девет (9)
• 95-100 бодова – десет (10)
Обавезна литература
• Чорбић Драган, Политички систем – основи
политикологије, Green ampire, Ниш, 2005.

Допунска литература
• Аристотел, Политика, БИГЗ, Београд, 1984.
• Хајвуд Дејвид, Политика, Београд, 2002.
• Комшић Јован, Теорије о политичким системима, ИДН,
Београд, 2003.
• Марјановић Јован: Теорија политике, Београд, 1996.
• Матић – Подунавац, Политички систем, ИПС, Београд,
1998.
• Пашић Најдан, Класе и политика, Рад, Београд, 1979.
• Подунавац Милан, Политичка култура и политички
односи, Рад, Београд, 1982.
• Подунавац Милан, Политички легитимитет, Рад, Београд,
1988.
• Равлић Славен, Савремене политичке идеологије,
Политичка култура, Загреб, 2003.
• Тадић Љубомир, Наука о политици, БИГЗ, Београд, 1996.
• Тадић Љубомир, Плитиколошки лексикон, Београд, 1996.
• Васовић Вучина, Савремени политички систем, Научна
књига, Београд, 1987.
• Вајл Ерик, Политичка филозофија, Нолит, Београд, 1992.
• Вујачић Илија, Политичка теорија, Београд, 2002.
• Фон Бејме Клаус, Савремене политичке теорије, Стварност,
Загреб, 1988.
• Ђорђевић Тома, Теорија масовних комуникација, Београд,
1989.
• Енциклопедија политичке културе, Савремена
администрација, Београд, 1993.
Литература за семинарске радове
• Абелес Марк, Антропологија државе, Београд, 2001.
• Аристотел, Политика, БИГЗ, Београд, 1984.
• Асрон Рејмонд, Демократија и тоталитаризам, Нови
Сад, 1997.
• Баландије Жорж, Политичка антропологија, Београд,
1997.
• Бобио Норберто, Држава, владавина друштва, ЦИД,
Подгорица, 1995.
• Чавошки Коста, Увод у право, Београд, 1995.
• Чорбић Драган, Политички систем - основи
политикологије, Ниш, 2005.
• Ђорђевић Зоран, Политички систем, С.А, Београд, 1985.
• Фридрих Карл, Конституционализам, ЦИД, Подгорица,
1996.
• Гоати Владимир, Савремене политичке партије, Београд,
1984.
• Комшић Јован, Теорије о политичким системима, ИДН,
Београд, 2000.
• Лок Џон, Две расправе о влади, Младост, Београд, 1978.
• Марјановић Јован, Теорија политике, Београд, 1996.
• Марковић Ратко, Уставно право и политичке институције,
Службени гласник, Београд, 1995.
• Матић - Подунавац, Политички систем, ИПС, Београд, 1994.
• Матић Милан, Мит и политика, ФПН, Београд, 1998.
• Нојман Франц, Владавина права, Филип Вишњић, Београд,
2002.
• Платон, Држава, БИГЗ, Београд, 1984.
• Подунавац Милан, Политичка култура и политички
односи, Рад, Београд, 1982.
• Тадић Љубомир, Наука о политици, БИГЗ, Београд, 1996.
• Тадић Љубомир, Политиколошки лексиком, Београд, 1996.
• Васовић Вучина, Савремени политички системи, Научна
књига, Београд, 1987.
• Вујачић Илија, Политичка теорија, Београд, 2002.
 1. Појам и предмет политикологије

• Наука о политици – заузима једно од кључних места у

савременом систему друштвених наука.
• Велики значај науке о политици – одређен примарном
улогом политике у друштвеном животу.
• Политика (и држава) – важан утицај на судбину земаља и
народа током цивилизације, као и на свакодневни живот
човека.
• Прве политичке категорије и дефиниције – средином
првог миленијума пре нове ере.
• Конфучије, Платон и Аристотел – поимање политичке
науке као науке о највишем добру човека и политичке
заједнице, о најбољем државном уређењу.
• Предмет политичке науке (Аристотел) – учење о лепом и
праведном, које је могуће достићи само у разумно
уређеној држави.
• Политичка наука – позвана да научи људе да толерантно,
лепо и праведно живе у друштву, узајамно делујући једни
на друге, у циљу изградње добро уређеног политичког
поретка.
• Аристотел – називају га оцем политичке науке (положио, у
највећој мери, темеље ове науке као самосталне
дисциплине).
• Аристотел – у центар политичких истраживања поставио
проблем државне власти (политичку мисао усмерио на
решавање практичних задатака живота у заједници).
• Друштво – сваки човек је, мање или више, увучен у
политичке односе (било као владар, потчињени,
заштитник отаџбине или освајач).
 2. Политикологија као наука

• Термин "политикологија" – сложеница изведена од две

старогрчке речи: та политика и логос и означава науку о
политици.
• Појам "политика" – води порекло од старогрчке речи
"полис" (град-држава).
• Научни појам политике у модерној литератури – делатност
социјалних групација, државних и друштвених
организација, које представљају одређене интересе и
циљеве.
• Политика – самостална сфера која се разликује од других
сфера друштвеног живота.
• Политика - обухвата државне и друге организације,
механизме државне власти, односе у власти, правне
институције, партијске система, политичку културу
друштва, институције и процесе доношење и реализације
политичких одлука.
• Предмет науке о политици – проблеми везани за суштину
и специфичност политике.
• Четири области (поља) простирања политикологије:
▫ Политичка теорија;
▫ Политички институти;
▫ Партије, друштвене групе, јавно мњење, избори,
информације и пропаганда;
▫ Међународни односи.
• Предмет политикологије (опште-прихваћено мишљење) –
целокупност особина, веза и односа у друштвеном
животу, који се називају политички, тј. политичка сфера
друштвеног живота.
 3. Стварање и институционализација
политикологије

• Политикологија – као самостална област друштвених

наука формирала се у XX веку (најинтензивнији процес
њеног развоја одвијао се у периоду после Другог светског
рата).
• Политика – стални пораст њене улоге у друштву.
• Држава – ширење њених делатности и функција, њеног
утицаја на судбину људи.
• Институционализација сваке научне дисциплине –
претпоставља њено пролажење кроз низ основних етапа:
▫ Сакупљање теоријског и емпиријског материјала;
▫ Обављање и штампање специјализованих научних
истраживања;
▫ Стварање специјализованих периодичних издања;
▫ Припрема кадрова, стварање научних и школских
установа;
▫ Формирање удружења научника и предавача.
• Политикологија – прошла све ове неопходне етапе
институционализације.
• Политикологија (као и многе друге науке) – настала у
оквирима филозофије и јавног права (пре свега, уставног и
административног права).
• Процес институционализације политикологије – у
развијеним земљама имао своје временске и садржајне
одреднице.
 4. Политикологија у систему
друштвених наука

• Изучавање политичке сфере живота – предмет многих

наука: филозофије, социологије, теорије државе и права,
историје, политичке географије итд.
• Циљ политикологије (комплексне и релативно самосталне
области савременог научног знања о друштву и политици)
– продирање у суштину саме политике, као целовите
друштвене појаве, издвајање микро и макро нивоа,
структурних елемената политике, одређивање основних
тенденција и законитости које делују у различитим
друштвено-политичким системима.
• Политикологија – интегрише:
▫ Политичку филозофију;
▫ Теорију политике;
▫ Политичку социологију;
▫ Политичку историју;
▫ Политичку психологију;
▫ Политичку антропологију;
▫ Теорију међународне политике;
▫ Политичку географију.
 5. Политичка и социјална филозофија
• Политичка филозофија – даје политичком истраживању
карактер погледа на свет.
• Политичка филозофија – разрађује вредносне и
нормативне критеријуме политике (проналази законитости
развоја политичких процеса, формулише уопштене теорије,
анализира начине сазнавања политике).
• Политичка филозофија – највиши ниво духовног
проучавања политике.
• Социјална филозофија – разматра политику са позиција
методолошких и општих погледа на свет (њу интересује
место и улога политичке сфере друштвеног живота између
других сфера друштвеног живота: материјалне, духовне и
социјалне).
• Политикологија и социологија – између њих постоји тесна
веза.
 6. Теорија политике
• Теорија политике – издваја се из науке о држави и праву
(повезана је са низом правних дисциплина, као што су:
уставно право, теорија државе и права, међународно јавно
право и друге).
• Теорија политике – истражује порекло и улогу државе и права,
принципе њихове изградње, улогу познавања права итд.
• Политикологија – прилази проблему државно-правних односа
опширније од правних дисциплина (она њих разматра, пре
свега, као социјалне појаве, као политичке институције,
облике политичке организације друштва и слично).
• Упоредна политикологија – игра значајну улогу у стварању
теорије политике (у оквиру ове политикологије врше се
истраживања политичке културе различитих земаља региона,
политичких система, организација итд.).
 7. Политичка социологија и
политичка психологија

• Политичка социологија (социологија политике) – проучава

политику као друштвену појаву, тј. као посебан подсистем
друштва.
• Социолошки прилаз политици – најубедљивије приказан у
радовима Маркса, Лењина и Вебера.
• Маркс – политика је секундарна појава надградње.
• Лењин – политика је концентрисани израз економије.
• Вебер – економске и политичке појаве изводи из особина
духовног живота, културе народа.
• Политичка социологија – истражује политичке појаве на
теоријском и емпиријском нивоу.
• Примењена политикологија – има непосредну практичну
усмереност (концентрише сву своју пажњу на конкретне
догађаје и ситуације).
• Примењена политикологија – израђује практичне савете и
препоруке за конкретне учеснике у политичком процесу.
• Политичка психологија (психологија политике) – треба да
одговори на питање како човек доживљава политику и
власт, како и на који начин усваја политичке погледе,
ставове и уверења, који фактори утичу на одређене врсте
човековог политичког понашања.
• Политичка психологија – одговара на питање каква је
улога и значај подсвести, воље, емоција, разума, убеђења,
мотивације на политичку активност појединца и групе.
 8. Методологија и методе истраживања
политичких појава
• Научнa методa – саставни и неопходни део научно-
истраживачког рада.
• Научнa методa – подразумева осмишљен, плански и
систематски начин (пут) истраживања и сазнавања
политичке стварности.
• Политикологија – не разрађује сопствене специфичне
методе истраживања (користи методе различитих наука).
• Методологија – наука (учење) о методама, тј. наука о
начину истраживања.
• Врсте методологије (према општости) – општа
методологија (бави се општим правилима научног
сазнања) и посебне методологије појединих наука (на
пример, методологија политичких наука).
• Историјска метода – упоређивање садашњег са
прошлим, праћење етапа историјске еволуције у
политичким системима који се истражују (без тога је
немогуће разумети политичку реалност и њене будуће
тенденције).
• Значај историјске методе – ко не влада прошлошћу, тај
није способан да објасни садашњост и предвиди
будућност.
• Системско-функционална метода – политику разматра
као функционални систем, који се специјализује за
решавање проблема везаних за постизање циља.
• Стабилност – најбитнија функција сваког система
(стабилност обезбеђује кроз одржавање равнотеже
елемената у сваком систему).
• Системски прилаз – дозвољава да се успоставе опште,
универзалне законитости функционалног деловања
политичког система.
• Компаративна метода – допуна и корекција за
системско-функционалну методу.
• Две врсте компаративних методолошких истраживања –
дијахрона (истражују политичке система кроз историјско
време) и синхрона (врше упоредна истраживања
политичких система у једном времену или епохи, на
пример, савремени политички системи).
• Компаративна (упоредна) метода – подразумева
заједничку и јединствену логичку структуру теорија,
категорија, појмова и критеријума, помоћу којих се
упоређују политички системи различитог степена
историјске развијености, политичке културе, идеологије.
• Примена упоредне методе – проширује видокруг
истраживања, користи искуства других земаља и народа,
достигнућа појединих система у односу на друге итд.
• Посматрање – техника систематског прикупљања
података посредством непосредног и аутентичног чулног
опажања.
• Основна предност технике посматрања – оригиналност и
аутентичност без протока времена и посредника, а
посебно веродостојност и поузданост у прикупљању
података везаних за конкретне догађаје мањег обима и
посматрање затворених група.
• Посматрање – не може допринети спознавању масовних,
дуготрајних, распрострањених, сложених и глобалних
процеса.
• Два типа непосредног посматрања – посматрање без
учествовања (догађаји и чињенице се прате са стране, а
посматрана група не зна да је изложена посматрању) и
посматрање са учествовањем (претпоставља учешће
посматрача у сваком догађају, са или без знања
посматране групе. Ту посматрач постаје учесник митинга,
демонстрација, покрета, улази у састав или руководство
странке и слично).
• Анализа садржаја – оперативна метода прикупљања
података.
• Анализа садржаја (у ширем смислу) – испитује
симболичка општења, као што су ставови, релације,
намере, речи, слике, фотографије, филм, телевизија...
• Анализа садржаја (у ужем смислу) – подразумева
истраживање страначких програма, доктрина,
декларација, норми, закона, интервјуа, докумената (отуда
се ова метода назива и методом анализе докумената).
• Примена методе анализе садржаја – у савременим
условима повезана са широким коришћењем
компјутерских технологија.
• Испитивање – посредна техника истраживања и
прикупљања података и чињеница о појавама и
процесима посредством вербалне комуникације између
посматрача и особе за коју се претпоставља да има
искуствена обавештења о испитиваној стварности.
• Испитивање – омогућава прикупљање података о
прошлости, садашњости и будућности.
• Два основна начина испитивања – анкета и интервју.
• Анкета – распрострањена метода прикупљања политичких
информација (подразумева усмено или писмено
обраћање истраживача одређеној групи људи или
појединцима са унапред припремљеним обрасцем, тј.
упитником на која треба да се добије одговор).
• Анкета – често се користи у политиколошким
истраживањима јавног мњења, популарности вођа и
партија, у предизборним кампањама итд.
• Интервју (научни разговор) – начин испитивање
посредством непосредног усменог говорног општења
између истраживача (интервјуера) и испитаника.
• Три врсте интервјуа – оријентациони (интервјуер не мора
да се стриктно држи већ припремљених питања и може
да промени редослед, изостави питање или постави
допунско, тј. ново питање), дириговани (смањује
могућности интервјуера да изађе из, унапред, стриктно
зацртаног оквира питања) и продубљени (има за циљ да
открије обавештења или истине, које су скривене и којих
испитаник није свестан или не жели да дâ одговор).
 9. Функције политикологије
• Најбитнија функција политикологије (као и сваке друге
науке) – спознајна (политикологија обезбеђује, пре свега,
повећање знања о различитим областима политичког
живота).
• Функција рационализације друштвеног живота –
политичка наука даје објашњења и тумачења сложених
политичких процеса (политикологија изграђује одређене
вредности и идеале политичког живота).
• Нормативно-вредносна функција политикологије –
чланови друштва, путем политикологије која образлаже
политичке односе, схватају друштвене потребе и
интересе, разумеју проблеме које треба решити (на треба
потцењивати снагу здравог разума, али знање је
неопходно за решавање бројних животних потреба).
• Прогностичка функција политикологије – политичка
наука, поред објашњења политичких појава и процеса,
има и улогу разрађивања прогнозе у политици на основу
објективних законитости и тенденција у политичкој сфери
живота.
• Нормативно-инструментална функција
политикологије – политичка наука образлаже политичко
деловање, његова средства и методе.
• Експертна функција политичког знања – основа за
оцену политичких пројеката са тачке гледишта њиховог
подударања са резултатима политичке науке, потребама
друштва и усвојеним политичким и моралним
вредностима.
• Идеолошка функција политикологије – улази у структуру
политичке свести друштва, наступа као научна база за
формирање идеала и интереса.
• Непосредно практично значење политикологије за
разраду државне политике – на основу политиколошких
истраживања израђују се критеријуми за издвајање
политички значајних друштвених проблема, спречавају и
разрешавају конфликти, обезбеђују неопходне
информације и слично.
 10. Политичке идеје Антике
(Платон, Аристотел, Цицерон)

• Политичка мисао – родила се још у прастарим временима

(у земљама Старог истока, али највише се развила у Старој
Грчкој и Риму).
• Полис (град-држава) – основни облик античке
државности.
• Основни садржај политичке мисли Платона и Аристотела –
идеал о савршеној аутархији (независној, самодовољној
општини која има све неопходно за живот својих грађана
и која је одвојена од осталог света).
Платон (427-397. п.н.е)

• Платон (најпознатија дела "Држава" и "Закони") –

најистакнутије место у политичкој историји антике.
• Претходници Платона (Софисти – Протагора, Продик и
други) – политика је чисто људско дело.
• Платон – идеална држава је неопходна ради спасења
бесмртне човекове душе.
• "Порочни" политички облици (према Платону) –
тимократија, олигархија, тиранија и демократија.
• Демократија (према Платону) – власт маса, сиромашне
већине полиса, која неминовно води ка тиранији већине
(у демократији, зато, долази до општег кварења
карактера, одсуства разборитости, јачања агресивности,
самовоље, бестидности).
• Демократија – несавршени облик државе, обично
краткотрајан.
• Идеална држава – праведно управљање изабраних
мудраца (власт треба да припадне филозофима и та власт
филозофа-владара треба да буде апсолутна и безусловна).
• Политичко учење Платона – садржи зачетке
тоталитаризма (ипак, он је поставио основе за изградњу
високоморалног грађанског духа).
• Строга хијерархија сталежа (по Платону) – филозофи-
владари (највиша класа), војници-браниоци државе и
занатлије и сељаци (физички радници).

Аристотел (384-322. п.н.е)

• Аристотел – наука о политици се бави државом, тј.

полисом (држава претходи појединцу).
• Аристотел – полис постоји ради бољег живота његових
грађана (само у оквиру полиса, људи могу развијати своје
способности, јер он изражава опште интересе грађана).
• Човек је део друштва – лични интереси су строго
подређени општим интересима и општем добру
(грађанин је безлична и безначајна честица уједињене
политичке заједнице).
• Грађани – могу имати приватну својину, али је могу
користити само заједно.
• Подела облика владавине (према Аристотелу) – добри и
лоши облици.
• Добри облици владавине (овде владари брину о
поштовању закона и заједничког добра):
▫ Монархија;
▫ Аристократија;
▫ Политеја.
• Лоши облици владавине (овде владари брину о личним
или групним интересима):
▫ Тиранија;
▫ Олигархија;
▫ Демократија.

• “Принципи" којима се одликују облици владавине (према

Аристотелу):
▫ Моралност – принцип аристрократије;
▫ Богатство – принцип олигархије;
▫ Слобода – принцип демократије;

• Политеја (politeia) – најбољи облик владавине, који треба

да уједини сва три принципа.
Цицерон (106-43. п.н.е)

• Марко Тулије Цицерон (главни радови "О држави" и

"Закони") – држава и право се не формирају самовољно,
већ у складу са свеопштим захтевима природе (ови
захтеви природе укључују и захтеве људске природе).
• Држава (према Цицерону) – основана је на свеопштем
разуму и праведности.
• Учења Платона и Аристотела – знатан утицај на политичке
погледе Цицерона.
• Цицерон – држава се појављује као усаглашени правни
поредак (а не, само као израз општег интереса свих њених
слободних чланова – концепција Античке Грчке).
• Цицерон – разликује три облика владавине (ниједан
облик није идеалан):
• Монархијска власт;
▫ Власт оптимата (аристократија);
▫ Народна власт (демократија).
▫ Идеалан (најбољи) облик владавине (по Цицерону) -
мешовита владавина која у себи садржи позитивне
одлике сва три облика владавине.
 11. Политичке идеје Средњег века
(Аурелије Августин и Тома Аквински)

• Средњи век – власт се осмишљава као остварење Божије

замисли.
• Послушност према државној власти – један од основних
захтева хришћанског морала ("Свака је власт од Бога
дата").
• Аурелије Аугустин и Тома Аквински – најразвијеније учење
о државном уређењу у Средњем веку.
Аурелије Аугустин (354 – 430 г.)

• Аугустин – један од оснивача хришћанске политичке теорије

(одлучно супротстављао цркву и државу).
• Аугустин – схватање да је "земаљска држава" повезана са
царством ђавола, а да је "Божија држава" права држава, тј.
црква која долази да замени ђавољу државу.
• Аугустин – све форме владавине треба да уважавају и Бога и
човека.

Тома Аквински (1224 – 1274. г.)

• Аквински – доминикански монах и утемељивач рационалне

теологије (дошао до закључка да држава има, сама у себи и
ван себе, позитивну вредност).
• Аквински – држава не обезбеђује само мир међу људима
(она се појављује и као израз Божанског провиђења и
љубави, у име људи и због људи).
• Политика (по Аквинском) – означава моралну одговорност
(то је разумом вођена воља човека у свим социјалним
активностима).
• Аквински – разматра однос између вечног, тј. Божанског,
природног, непроменљивог права и позитивног права
(вечно право, то је мудрост Бога као господара свих
дешавања у космосу, оно усмерава сва догађања у
свемиру).
• Идеална форма владавине (по Аквинском, попут
Цицерона) – мешовити систем у коме монарх оличава
јединство, аристократија заслуге, док је народ гарант мира
и консензуса у друштву.
• Аквински – доказивао могућност хармонизације два
поретка у хришћанском друштву: поретка цркве и поретка
државе (власт треба схватити као велико бреме
одговорности за добробит поданика над којима се влада,
јер су сви људи Божија деца).
 12. Политичка мисао ренесансе и
грађанских револуција
• Теоретичари политике Новог века – пажњу пребацују са
циљева државе на њено порекло и утемељење
(политичка мисао се ослобађа од ранијих стега
филозофије и религије).
• Разум – постаје основни инструмент сазнања и деловања.
• Закони – више се не посматрају као надприродна
Божанска креација, већ као световна, овоземаљска дела
човека.
• Полазна тачка система погледа на државу, друштво и
личност – појединац као грађанин, а држава као
јединствена, независна организација, неопходна за
заштиту и сигурност људи.
• Главни представници:
▫ Николо Макијавели;
▫ Боден;
▫ Томас Хобс;
▫ Џон Лок;
▫ Шарл Луи де Монтескје;
▫ Жан Жак Русо;
▫ Едмунд Берк;
▫ Алексис де Токвил;
▫ Џон Стјуарт Мил;
▫ Имануел Кант;
▫ Вилхелм Фридрих Хегел.
 13. Николо Макијавели (1469-1527.) и
Боден (1529-1596.)
• Макијавели (главни радови "Владар" и "Размишљања о
првој декади Тита Ливија") – политику назива
"емпиријском" науком, која разјашњава прошлост,
руководи садашњошћу и прогнозира будућност.
• Корист и снага (по Макијавелију) – леже у основи
политичког понашања (у политици се треба ослањати на
снагу, а не на морал, који можемо и да занемаримо уз
присуство доброг циља – "У политици циљ оправдава
средства").
• Ренесанса (време општег препорода) – време у коме
делује Макијавели.
• Основни став ренесансе – човек је, а не Бог, центар света у
области политике.
• Макијавели – политичка наука треба да утврди истинито
стање ствари (а не да расправља о имагинарном
идеалном поретку).
• Политичка наука – не треба да проповеда и прописује,
него да описује и закључује (на основу онога што се у
политичкој заједници стварно и догађа).
• Самоувереност, смелост и флексибилност (по
Макијавелију) – особине од којих зависи успех једне
политике (ови квалитети се ретко могу наћи у једном
човеку, па Макијавели предлаже републику као погоднији
облик од монархије).
• Боден (главно дело "Шест књига о републици") – први
створио и дефинисао појам суверенитета у смислу
ефективности власти, која је слободна у односу на закон, а
у односу на држављане и поданике узвишена.
• Власт (по Бодену) – независна споља и изнутра (њу не
обавезују закони или уговори са поданицима, али она не
сме да прекрши Божије и природне законе).
• Боден – верује у постојање објективног права, независно
од власти.
• Боден – право је оно што је праведно, а закон је оно што
наређује власт (право је изван и изнад власти).
• Карактеристике суверене власти:
▫ Самосталност – невезаност суверене власти споља и
изнутра;
▫ Трајност – суверена власт непрестано делује, на свакој
тачки територије која припада суверену;
▫ Невезаност законом – закони су, уствари, само воља
суверена преточена у заповести и законе (закони су
воља владара).
▫ Држава (по Бодену) – институција којој треба да буду
одани сви грађани (то је грађанска власт која остварује
циљеве својих грађана).
 14. Томас Хобс (1588-1679.) и
Жан Жак Русо (1712-1778.)

• Основна идеја Хобсовог учења о политици – државна

власт је апсолутна и независна.
• Хобс – држава је носилац суверенитета, а грађани су
поданици који су обавезни на послушност.
• Суверенитет државе је апсолутан, али није тоталан –
држава је апсолутно суверена у стварима које се тичу
јавних послова, али се она не меша у приватне активности
поданика (грађани су слободни у сфери приватности, при
куповини и продају, при закључивању узајамних уговора и
сл.).
• Грађани – немају право на одбијање послушности (још
мање на било какве побуне против владара).
• Хобс – апсолутизовао позитивно право (за њега није
постојало неко објективно, природно или божанско
право, које је јаче од наредби суверена).
• Једини закон земље – воља суверена, ма каква она била
(зато је монархија за Хобса најбољи облик власти).
• Хобс – против принципа поделе власти (јединство власти
оличено у вољи владара је, по његовом мишљењу,
врховни принцип).
• Русо – заступник уверења да је човек по природи добар
(вештачка цивилизација га је учинила слабим и
исквареним).
• Русо – није веровао у будући напредак човечанства
(човеку ништа добро неће донети техничка цивилизација).
• "Друштвени уговор" (главно дело Русоа) – "Човек се рађа
слободан, али је свуда у оковима" (то је, по њему,
неприродно, па поставља питање налажења најбоље
друштвене форме).
• Русо – неопходно је признати природна и неотуђива права
човека (он одбацује Хобсов уговор о подаништву између
владара и народа).
• Русо (за разлику од Хобса) – народ је извор суверености, а
власт народа је апсолутна и недељива (отуда одбацује и
Монтескјеову поделу власти на законодавну, извршну и
судску).
• Слобода (по Русоу) – израз непосредне владавине народа
кроз народно представништво (Русо је поставио темеље
идеји о слободном мандату).
 15. Џон Лок (1632-1704.) и
Шарл Монтескје (1689-1755.)

• Учење Лока – најреалистичније и најутицајније од свих

других учења периода у коме је живео (с правом га
називају оцем либерализма).
• Лок – први јасно подвукао разлику између појмова
личност, друштво, држава и поставио личност изнад
друштва и државе.
• Човек (по Локу) – од рођења располаже природним и
неотуђивим правима (то су право на живот, слободу и
својину).
• Државна власт (по Локу) – само издаје законе, кажњава
злочинце и одбија непријатеље (она се остварује кроз три
органа: законодавни, извршни и федеративни).
• Лок (насупрот Хобсу) – заступа принцип поделе, а не
јединства власти (законодавну власт сматрао
најзначајнијом).
• Грађанин – вредност по себи.
• Монтескје (главно дело "О духу закона") – многе ствари
управљају људима: клима, религија, закони, принципи
владања, обичаји, примери из прошлости (као резултат
свега тога образује се општи дух народа).
• Законодавство – не може да се заснива на самовољи
владара (мора да узме у обзир све ове факторе).
• Монтескје – посебну важност приписивао значају
поднебља за облик владавине у једној земљи ("Власт
поднебља је највећа власт на свету").
• Теорија о подели власти – Монтескје темељи на старој
идеји о мешовитој владавини (Цицерон).
• Подела власти – неопходна због склоности људи да (због
своје кварљиве природе) злоупотребљавају власт, све до
остварења својих циљева.
• Подела власти – законодавна, извршна и судска (свака у
свом домену самостална, али и ограничава друге – идеја
баланса и контрабаланса).
• Монтескјеова класификација владавина:
▫ Република (заснива се на врлини умерености) –
демократска и аристократска;
▫ Монархија (заснива се на врлини части) – сталешка
владавина у коме племство ограничава власт монарха;
▫ Деспотија (принцип владавине је страх) – деспот је
приватни власник и територије, и становника.
16. Кант (1727-1804.) и Хегел (1770-1831.)

• Имануел Кант (немачки филозоф) – наставља разраду

концепције либерализма, штити принцип аутономности
личности (присталица уговорних теорија државе).
• Кант – развија идеје правног ограничења државе (у делу
"Метафизичка начела учења у праву" даје образложење
улоге права у одређивању граница самовоље).
• Човек (по Канту) – циљ, а не средство.
• Морална аутономија – способност човека да себи даје
закон и без било које спољашње присиле, бори се за
остварење овог закона.
• Политика (по Канту) – хармонија циља и средства.
• Правни поредак – највиши облик који обезбеђује слободу.
• Право (по Канту) – гарант за немешање у процес
индивидуалног самоваспитања (свако је у стању да буде
сам свој газда).
• Георг Вилхелм Фридрих Хегел (немачки филозоф) – даље
развија учење о држави и праву (у делу "Филозофија
права" излаже идеалистичку теорију државе и права).
• Хегел – разрађује учење о слободној вољи, која је
корелативна са правом.
• Слободна воља – приказује се у виду три ступња развоја:
▫ Апстрактно право – односи се на проблеме својине и
уговора;
▫ Моралност – тиче се проблема предумишљаја и
кривице, добра и савести;
▫ Етика – укључује проблематику породице, грађанског
друштва и државе.
• Хегел – створио основе за теорију групних интереса
(разматрао их као основе грађанског друштва).
• Хегел – својим идеалом сматрао уставну монархију
(изражава завршетак идеје апсолутног права).
 17. Берк (1729-1797.), Алексис де Токвил
(1805-1859.), Џон Стјуарт Мил (1806-1873.)
• Едмунд Берк (истраживач и жесток противник Француске
револуције из 1789. године) – оштро и критички се односи
према идеји о природним правима (за њега су држава и
друштво резултат природне еволуције).
• Основни циљ државе – заштита реда и закона.
• Социјална и политичка стабилност – основни постулат
Беркове теорије (одлучно бранио представнички облик
власти).
• Парламент (по Берку) – најбољи облик власти у Енглеској
(институција помоћу које мањина управља већином, у
намери да оствари праве интересе већине).
• Берк (реформатор) – друштво мора да се реформише да
би се очувало (реформа мора да ублажи истинско зло у
друштву).
• Берк – реформатор мора да сагледа недостатке државе
("цивилизација је крхка ствар, која може лако да се
поломи, ако није заштићена од људског безумља").

• Алексис де Токвил (противник и истраживач Француске

револуције) – створио сасвим другачију, либералну
политичку теорију, у односу на Берка.
• Токвил – демократске идеје (једнакост) непрекидно
пробијају себи пут у многим земљама.
• Демократија (по Токвилу) – има две непожељне
последице:
▫ Не даје народу владу са најбољим искуством;
▫ Омогућава политичку тиранију већине.
• Токвил – буржоаски индивидуализам доводи до
одустајања грађана од учешћа у друштвеном животу
(политичка апатија значи почетак процеса политичке
централизације и социјалне потчињености).
• Токвил (као и Медисон) – представничка власт, умногоме,
исправља негативне тенденције демократије.
• Два основна преимућства демократије (по Токвилу):
▫ Доприноси благостању највећег броја грађана;
▫ Обезбеђује политичке слободе или широко учешће
маса у политичком животу.

• Токвил (сагласно Бентаму) – закон је инструмент помоћу

кога друштво може да промени своје социјалне услове, са
циљем постизања среће.
• Џон Стјуарт Мил (енглески утилитариста и поборник
равноправности) – успешно уобличио либералне идеје
новог доба (даље развио индивидуалистичке вредности
које су проповедали његови претходници).
• Мил – позитивно оцењивао улогу државе у друштву.
• Мил – тражио пут за савладавање тираније већине над
мањином (предлагао систем пропорционалних избора).
• Избегавање доминације необразованих над образованим
људима – систем плуралног гласа (образовани људи би
имали право да се један њихов глас рачуна као 2, 4 или 6
гласова, у односу на једног необразованог човека – тзв.
плурални вотум, тј. повреда једнакости бирачког права и
принципа "један човек, један глас").
• Мил – срећа је принципијелни циљ друштва (основни
услов за срећу је савршена личност, чија је основна
потреба слобода).
• Слобода – део среће (неопходна је за проналажење нових
облика среће).
• Мил (за разлику од Лока, Монтескјеа, Медисона и других)
– није био задовољан пасивном заштитном улогом
државе у друштву ("честитост државе састоји се у томе да
од својих поданика створи добре и просвећене грађане").
• Представнички систем (по Милу) – најбоље може да
испуни ову позитивну улогу.
• Мил – гаји симпатије према социјализму, а одбацује
капитализам (радници нису имали приступ управљању).
 18. Политичке идеје
утопијског социјализма
• Три етапе развоја утопијског социјализма:
▫ Ранија етапа (XVI-XVIII век) – период рађања капитализма и
буржоаских револуција у Европи (представници: Мор –
Енглеска, Кампанела – Италија, Бабеф - Француска);
▫ Друга етапа – подудара се са успостављањем капитализма
(представници: Анри Сен-Симон и Шарл Фурије – Француска,
Роберт Овен - Енглеска);
▫ Трећа етапа (друга половина XIX века) – захтев за
револуционарним преображајем друштва, позив на борбу са
монархијом и успостављање демократске републике,
утемељење народне власти (представници: Чернишевски,
Доброљубов, Белински и други руски револуционарни
демократи).
• Основне теорије и доктрине политичке мисли ренесансе и
периода буржоаских револуција:
▫ Теорија народног суверенитета (XVIII-XIX век) –
сагласно теорији државног уговора, народ је извор
државне власти и њен носилац, суверен;
▫ Теорија правне државе – неопходност гаранција права
личности, веза државе и њених органа са законима и
правом које стоји изнад државе, гарантовање поделе
власти;
▫ Теорија поделе на три гране власти – законодавна,
извршна и судска.
• Томас Мор (енглески мислилац, 1478-1535.) – оснивач
утопијског социјализма XVI-XIX века.
• Представници утопијског социјализма – знатан допринос
развоју политичке мисли.
• Томас Мор (у књизи "Утопија") – први пут даје критику
постојећег уређења у Енглеској и приказује слику новог
друштва.
• Морова критика капиталистичког друштва – приватна својина
над средствима за производњу је извор зла и сиромаштва,
политички систем капитализма, принудни карактер рада,
експлоатација радника, цветање паразитизма, претварање
радника у додатак машини, буржоаско друштво (у целини)
неправедно и отуђено и друго.
• Морова слика новог друштва – друштвена својина (на основу
колективне организације рада и расподеле), демократско
управљање, једнакост и праведност.
• Најбитније црте будућег друштва (по Мору) – историјска
неизбежност социјализма, друштвена својина, колективизам,
планско управљање привредом, социјална једнакост,
равноправност жена, законитост, одумирање државе, рад као
основна потреба и друго.
 19. Политичке идеје марксизма
• Оснивачи материјалистичког учења о политици и власти –
Карл Маркс (1818-1883.) и Фридрих Енгелс (1820-1895.).
• Маркс и Енгелс – посветили велику пажњу суштини
политике, политичке власти, карактера политичке
делатности.
• Ставови марксистичке теорије система политичких
односа:
▫ Држава је продукт класних противуречности и служи
интересима економске владајуће класе (Марксов
"Капитал");
▫ Економски владајућа класа је, и политички, и
идеолошки владајућа класа;
 ▫ Почетна тачка теорије политичке свести марксизма је
тврдња да друштвено битисање људи одређује њихова
свест;
▫ Политика у марксизму се разматра само као потчињена
економији.
• Марксистичке традиције у истраживању политичког
живота крајем XIX века – тек у XX веку налазе свој израз у
два основна правца:
• Револуционарном – револуционарна струја у марксизму
изражава се у лењинизму у радовима Розе Луксембург,
Ђерђа Лукача, Грамшија и других;
• Реформистичком – на челу овог правца у Западној Европи,
били су Кауцки и Бернштајн.
 20. Политичке идеје XIX и XX века
• XIX и XX век – заједно са марксистичком, развијају се и друге
концепције политикологије.
• Друга половина XIX века – постаје позната теорија освајања
Лудвига Гумпловича (друштвени живот је, у почетку,
представљао немилосрдну и непрекидну борбу међу
групама људи).
• Гумплович – непријатељство хорди на почетку историје,
довело је до поробљавања једних од стране других и до
стварања државе.
• Држава – уместо борбе између хорди, долази борба између
сталежа, класа и партија (конфликт између држава је
неизбежни сапутник људске егзистенције).
• Херберт Спенсер – теорија социјалне условљености
власти (у процесу свог развоја, друштво еволуира од рата
ка миру, од вољног ка индустријском стању).
• Спенсер – у будућности може да се формира федерација
виших нација, која ће, као врховна власт, да забрани
ратове међу народима (у основи друштвених односа не
лежи узајамна мржња људи, већ њихова сарадња, тј.
кооперација).
• Теорија елита (творци италијански научници: Вилфредо
Парето и Гаетано Моска) – велико ширење почетком XX
века.
• Моска (у раду "Елементи политичке науке") – власт се увек
налазила и мора да се налази у рукама мањине (никада
не прелази од мањине већини).
• Моска – владајућу мањину назива владајућом класом,
елитом (избори су начин обнављања елита).
• Парето (у раду "Трактат о општој социологији") – елиту
разматра као групу рођених руководилаца нације (као
људе који су обдарени одређеним, вишим, квалитетима).
• Доминирајући квалитет владајуће елите – способност
управљања људима.
• Теорија олигархизације (бирократизације) политички
партија – развија даље учење о власти (главни
представници ове теорије: М. Острогорски и Р. Михелс –
на прелому XIX у XX век).
• Острогорски (у раду "Демократија и организација
политичких партија") – демократија у партији је немогућа
(бирократизација руководства партије се врши у
масовним политичким организацијама).
• Михелс (у раду "Социологија политичких партија") –
формулише закон олигархизације политичких партија
(вође предају власт у партији само вођама, а не масама).
• Михелс – власт у партији припада руководиоцима (учешће
обичних чланова у руководству партије је немогуће).
• Макс Вебер (немачки социолог) – посебно место у развоју
науке о политици.
• Вебер (у радовима "Привреда и друштво" и
"Протестантска етика и дух капитализма") – у каснијем
капиталистичком друштву, политички живот људи у
одлучујућој мери одређује бирократија.
• Тотална бирократизација (по Веберу) – неизбежна
тенденција савременог друштва.
• Власт (по Веберу) – озакоњено насиље, које може да буде
подељено у три типа:
▫ Традиционално – заснива се на обичају;
▫ Харизматично – ослања се на личну приврженост људи
политичком лидеру;
▫ Легално – заснива се на праву.

• Бирократија – идеалан тип легалне владавине, оличење

рационалности власти (у лидерству Вебер види
алтернативу бирократије).
• Демократизација (по Веберу) – мобилизација маса од
стране политичких лидера (делотворно средство за
супротстављање тоталној бирократизацији).
• Савремена политикологија – централно место заузимају
питања власти и демократизације друштва (у условима
прелаза цивилизације у постиндустријско друштво).
• Главни представници савремене политикологије:
▫ Амерички политиколози: Харолд Ласел, Роберт Дал,
Алвин Тофлер;
▫ Италијански политиколог: Норберто Бобио;
▫ Француски политиколог: Мишел Крозје.

• Савремени политиколози (један велики број) – посвећују

своја истраживања проблемима међународне политике и
међународних односа, разрешавању конфликата,
политичком лидерству, личности у политици и теоријама
система.
21. Појам и различита значења политике
• Значење речи политика – организован, уређен и
усмерен живот људи у заједници, који се креће према
заједничком циљу.
• Порекло речи политика (старогрчко) – из коренске речи
полис.
• Значење код Грка: политеа – јавни поредак, устав;
политес – грађани, тј. чланови политичке заједнице;
политикос – грађански државни живот; та политика –
јавни поредак, јавност; политика техне – политичко
умеће и вештина.
• Епохално-историјска значења – класично и нововековно
(модерно) значење политике.
• Класично (античко) значење политике – упућеност у
заједницу полиса (практична делатност разборитог и
правичног управљања заједницом полиса).
• Античка политичка мисао и пракса – зависна од
робовласничког карактера друштва (само неки су стицали
грађански статус, док су други, на пример, робови,
странци и слично, били неподобни за политику).
• Нововековно значење политике (Макијавели) – техника
или вештина владања (уметност заснивања, тј. долажења,
учвршћивања, очувања и увећања моћи и власти, односно
остваривање одређених интереса).
• Политика – активност кроз коју људи стварају, чувају или
мењају генерална правила по којима живе (тиме је
политика неодвојиво повезана са феноменима конфликта
и сарадње).
• Хана Арент – дефинише политику као деловање у
заједништву, тј. заједничко деловање (отуда је суштина
политике, често приказана као процес решавања
конфликата).
• Дефиниција политике (Ч. Чупић) – делатност усмерена на
осмишљавање, организовање, вођење и регулисање
заједничког живота људи, у складу са њиховим
потребама, интересима, представама, циљевима и
средствима у одређеној заједници, уз сагласност свих или
уз потчињавање (са пристанком или без пристанка).
 22. Политика као вештина
(умеће владања)
• Бизмарк – политика није наука, већ уметност (способност
владања, одржавање контроле у друштву кроз стварање
колективних одлука).
• Изучавање политике – у суштини, значи, изучавање владе
или, нешто шире, изучавање испољавања ауторитета.
• Дејвид Истон – политика је ауторитативна алокација
вредности.
• Ауторитативне вредности – оне вредности које су широко
прихваћене у друштву (сматрају се обавезујућим од
већине грађана).
• Недостаци наведене дефиниције – нуди ограничено
схватање политике (политика је оно што се дешава у
оквиру државе, централизоване око машинерије владе).
• Популарно, модерно схватање политике – блиско
везивање политике са активностима политичара
(политичари се често сматрају лицемерима жељним
власти, који сакривају своје личне амбиције иза реторике
јавне службе и идеолошког убеђења).
 23. Политика као јавна управа
• Шира концепција политике – помера њено значење од
уског оквира владе, ка ономе што је "јавни живот" или
"јавна управа".
• Разлика између "политичког" и "неполитичког" – одговара
разликовању између јавне сфере и приватне сфере
живота (овакво виђење политике води ка Аристотеловом
схватању).
• Аристотел – "човек је по природи политичка животиња"
(то значи да људи могу да воде добар живот само у
оквиру политичке заједнице).
• Политика (према наведеном виђењу) – активност прожета
моралним садржајима, која подразумева стварање
"праведног друштва".
• Аристотел – политика је највиша наука (не по тачности
својих тврдњи, већ по циљу коме тежи – то је стварање
"доброг друштва").
• Традиционално разликовање између јавног и приватног
оквира – уклапа се у разликовање између државе и
цивилног друштва (политика је ограничена на активности
саме државе и одговорност јавних институција).
• Области живота које појединци могу да воде сами
(економска, друштвена, лична, културна, уметничка сфера
и слично) – очигледно су "не политичке".
• Аристотел – политика је племенита и просветљена
активност (управо због свог јавног карактера).
• Хана Арент (настављач Аристотелове мисли) – политика је
најважнији облик људске активности (укључује акцију
између слободних и једнаких грађана).
• Политика – даје смисао животу и потврђује јединственост
сваког појединца.
• Либерални теоретичари (супротно наведеним
дефиницијама) – политика је јавна активност и нежељено
мешање, укључивање (они су се залагали за цивилно
друштво, дајући му предност у односу на државу).
• Либерални теоретичари – приватни живот је област
избора, личне слободе и појединачне одговорности (зато
треба сузити област политичког).
24. Политика као компромис и консензус
• Специфична концепција политике – односи се, пре свега,
на начин на који се доносе одлуке.
• Политика – практично средство за решавање конфликата
компромисом, мирењем и преговорима, чешће и радије,
него једностраним наметањем воље, силе и огољене
моћи (политика је, дакле, "уметност могућег").
• Политичко решење – означава мирну дебату и арбитражу
(супротно ономе што се често назива "војним" решењем).
• Политика – активност којом се мире различити интереси у
оквиру задате јединице владавине.
• Кључ за политику – широка дисперзија моћи (ако
прихватимо да је конфликт неизбежан, онда друштвене
групе и интереси који поседују моћ, морају бити
помирени – не могу се, једноставно, сукобити и
међусобно уништити).
• Политика – оно решење проблема, које радије бира
помирење, него насиље и насилно убеђивање (такво
виђење политике је засновано на вери у ефикасност
дебате и дискусије, као и у то да друштво карактерише
консензус).
• Политика – сигурно није утопијско решење, али је,
несумњиво, боља од крвопролића и бруталности
(компромис значи да уступке чине сви, тако да ниједна
страна није потпуно задовољна).
• Политика (у овом смислу) – цивилизована сила која
доприноси даљем развоју цивилизованости.
25. Политика као моћ
• Политика – не може се свести на неку одређену сферу (влада,
држава или јавна област), већ се дешава у свим друштвеним
активностима.
• Политика – лежи у самом средишту свих друштвених
активности.
• Специфичност политичке активности – политика је, у суштини,
моћ, тј. способност да се постигне жељени резултат (било којим
средствима).
• Харолд Ласвел (у делу "Политика: Ко шта добија, када и како?")
– политика се бави различитошћу и конфликтима, али је њен
главни састојак недовољност, исцрпљивост (људске потребе и
жеље су бескрајне и неисцрпне, а ресурси који су расположиви
за њихово задовољење су увек ограничени).
• Политика – борба за ограничене ресурсе.
• Моћ – средство којим се политика, тј. борба за ресурсе
води (као и тражење начина за проширење и умножавање
оскудних ресурса).
• Заговорници наведеног виђења моћи – феминисти и
марксисти.
• Феминисти – специфичан интерес за идеју "политичког"
(конвенционалне дефиниције политике искључују жене из
политичког живота).
• Марксисти – политичку моћ Маркс употребљава као
"организовану моћ једне класе за угњетавање друге" (на
пример, у "Комунистичком манифесту").
• Маркс – политика је, заједно са правом и културом, део
суперструктуре, која се разликује од економске базе (која
је прави основ друштвеног живота).
• Марксисти – политика се бави притисцима и угњетавањем
(политику у капиталистичким друштвима карактерише
експлоатација пролетеријата од стране буржоазије).
• Марксисти – класна политика ће завршити са успостављањем
бескласног комунистичког друштва (ово ће, с друге стране,
водити до нестајања државе, па тако и до нестајања политике у
конвенционалном смислу).
 26. Појам и врсте субјеката политике
• Субјекти политике – учесници политичког живота који су
способни да формулишу, изразе и реализују властите
циљеве.
• Политички субјект – одликује се способношћу да реално
процени себе и свој положај у друштву, као и снагу и утицај
савезника и противника.
• Политичка активност – испољава се у мноштву облика:
▫ Процес преговарања;
▫ Изборне активности;
▫ Делатност политичких лидера, елита, партија, државног
апарата;
▫ Масовна политичка дејства (митинзи, демонстрације,
побуне).
• Екстремни облик политичке активности – социјалне револуције
(коренито мењају устаљене друштвене односе и владајући
систем вредности).
• Политичка активност – две врсте карактера:
▫ Конструктивни карактер – оријентише се на стварање
политичког система, стабилизацију друштвених односа;
▫ Деструктивни карактер – усмерена на дестабилизацију
система и његово рушење.
• Врсте субјеката политике:
▫ Непосредни учесници политичког живота – држава, партије,
лидери, друштвене организације и покрети;
▫ Крупне социјалне групе и заједнице – класе, сталежи,
међукласне и унутаркласне групе итд;
▫ Уска група лица која доноси одлуке и утиче на политику –
политичке елите, финансијско-индустријске структуре,
полулегална или удружења из сенке итд.
• Врсте субјеката политичких активности:
▫ Социјално-класне заједнице – буржоазија, радничка
класа, сељаштво (у савременој терминологији: виша,
средња и нижа класа);
▫ Територијалне заједнице – у њиховој основи лежи
јединство, које се формирало као последица
географске, просторне или историјске блискости
(нација, разне етничке групе, укључујући и националне
мањине);
▫ Корпоративне заједнице – формирају се на различитим
основама (најчешће на професионалној), на пример,
током штрајкачких покрета.
• Почетна особина субјекта политике – његов положај као
представника заједнице, у чије име иступа.
 27. Политички односи и
политички интереси
• Политички односи – везе и узајамна деловања друштва
повезаних са, општим и за све обавезним, интересима
које обезбеђује и штити државна власт.
• Политички односи – суштински се разликују од свих
других друштвених односа (у основи разликовања је
предмет односа: политичка власт, институције државне
власти и са њима повезане политичке вредности).
• Политички односи – детерминишу улогу и положај
друштвених група и појединаца у политичком животу
друштва.
• Модели политичких односа:
▫ Модел превласти (доминације);
▫ Модел лидерства (вођства);
▫ Модел управљања;
▫ Модел контроле.

• Политички интереси – основа политичких односа

(политички односи су релативно уобличени и
стабилизовани политички интереси).
• Политички интереси – мотивациона база за политичке
активности или за искључење из политике.
• Политички односи – садрже главна питања друштвеног живота:
▫ Ко влада и управља у друштву;
▫ У интересу кога се управља;
▫ На који начин се остварује власт и управљање.

• Врсте политичких односа:

▫ Односи на макронивоу (општедржавни, општепартијски);
▫ Односи на регионалном и на локалном нивоу.

• Диференцирање политичких односа:

▫ Према субјектима носиоцима: односи између класа,
унутаркласни односи, међудржавни односи, партијски
односи;
▫ Према карактеру и садржају: демократски, ауторитарни,
конфротирајући, консенсуални;
▫ Према методама остваривања: насилни и ненасилни.
• Политички интереси – неотуђива компонента и фактор
политичких односа (као форма испољавања односа,
сачињавају аутономну област друштвеног живота).
• Политички интереси – израз социјално-економских
интереса.
• Политички интереси – увек су општи (у основи,
карактеришу положај, углавном великих друштвених
група, а не појединаца у политичком животу).
• Општи интерес – не постоји изван групних и појединачних
интереса (његова суштина је у интересима појединих
лидера, обичних грађана, бирача и изабраних).
• Смисао политичке делатности – генерализовање разноврсних
интереса и, на тој основи, доношење одлука и праваца
деловања, који треба да буду опште-прихваћени.
• Класификација политичких интереса:
▫ Према субјектима носиоцима: класни, сталешки,
професионални;
▫ Према временском критеријуму: дугорочни и краткорочни;
▫ Према важности: стратешки и тактички.

• Посебно питање – чији се интереси остварују у постојећим

политичким односима (одговор: пре свега, интереси водећих
политичких група).
• Политички интереси – основа са које се мора поћи и која се
мора уважити (уколико се жели успешно управљање
политичким и друштвеним процесима).
 28. Политичке институције и
политичке вредности

• Појам "политичка институција" – означава:

▫ Одређене групе људи, које су овлашћене да извршавају
значајне политичке функције;
▫ Укупност материјалних и других средстава која
омогућавају представницима друштва да врше
установљене политичке функције;
▫ Укупност политичких улога и норми, чије остварење има
битно значење за неке друштвене групе или за друштво
у целини.
• Дефиниција "политичке институције" – систем установа и
организација, којима се уређују политички и други
друштвени односи помоћу материјалних и идеалних
(симболичких) средстава и на основу утврђених норми.
• Основне политичке институције:
▫ Држава;
▫ Државни органи и установе;
▫ Политичке партије са својом организационом
структуром.

• Политичке институције (за разлику од социјалних) – делују

у сфери политичких односа (обезбеђују остварење јавне
власти у друштву и служе за задовољавање политичких
потреба и интереса).
• Политичке институције – фактори интеграције у друштву
(преко њих се одржава нормативни поредак и
усаглашавају интереси).
• Политичке вредности – обједињују све стране
политичког живота (представљају фундаменталне идеје
или обрасце деловања и односа, који задобијају опште-
обавезујуће значење и важност).
• Објективна основа политичких вредности – опште
животне потребе и дугорочни интереси великих
социјалних група и појединаца.
• Формирање и учвршћивање конкретних политичких
вредности – дуготрајан процес (резултат колективних
напора најактивнијих делова друштва).
 29. Појам власти
• Власт – општа и древна појава у људском друштву (ипак, још
нико није нашао задовољавајуће објашњење политичке
власти).
• Власт – била и остала јабука вечитог раздора међу људима,
друштвеним групама, класама и државама (ипак, власт је
неизбежан услов реда и поретка у људској заједници).
• Борба за власт – бескомпромисно и сурово супарништво
између сталежа, класа и партија (често доводи и до њиховог
узајамног уништења).
• Проблем власти – један од основних проблема у историји
политичке мисли (као и у савременој политиколошкој
теорији).
• Власт – сама срж политике (енергија – фундаменталан
појам физике, а власт – фундаменталан појам друштвених
наука).
• Макијавели – ударио темеље разумевању власти као
функције политике.
• Суштина власти (по Макијавелију) – заповедање чини
владара владарем, а послушност чини поданике
поданицима (циљ државе - увећање власти било којим
средствима).
• Право - оруђе власти ("добри закони" и "јака војска" –
основа сваке власти).
• Власт (по Макијавелију) – сила која је способна да обузда
страсти поданика и да у њима васпита грађанске врлине
(државна власт – не треба да се налази у рукама једне или
друге класе, него треба да обухвата све елементе из којих
се састоји држава).
• Власт (по Хобсу) – средство за постизање добра у
будућности (основна тежња и мотив људског рода – вечна
и стална жеља за све већом и већом влашћу, жеља која
престаје само смрћу).
• Државна власт (по Хобсу) – лице или скуп људи, чијој се
вољи покоравају сви остали (власт је неограничена,
апсолутна, то је сила која људе држи у страху и усмерава
њихове акције).
• Најприхватљивија дефиниција власти – специфичан однос
између два субјекта, од којих је један подређен
наредбама другог, а као резултат ове потчињености
владајући субјект реализује своју вољу и интересе.
 30. Димензије политичке власти
• Власт – законито се рађа и утврђује у друштву као нужна
форма изражавања друштвених односа.
• Политичка власт (као друштвени однос) – садржи
противречност између субјекта и објекта владавине (они
који владају располажу привилегијама које доносе статус,
ауторитет, утицај, информисаност и слично, чега су
подвлашћени, у највећој мери, лишени).
• Власт – динамичан однос, борба друштвених група, пре
свега политичких партија, за остварење својих
програмских концепција.
• Власт – пре свега, начин и средство регулисања
друштвених односа заједничког живота људи.
• Различити облици постојања и функционисања политичке
власти:
▫ Државна (управна, војна, полицијска, судска);
▫ Регионална;
▫ Локална;
▫ Међународна;
▫ Партијска;
▫ Синдикална;
▫ Црквена и слично.
• Државна власт – најразвијенија од свих власти (има
претежно класни карактер, ослања се на посебан апарат
принуде и располаже монополом за уобличавање
нормативне регулативе).
• Партијска власт – нема апарат принуде у својој
организацији (разлика од државне).
• Политичка власт – манифестује се у различитим формама
друштвених односа:
▫ Господарење;
▫ Хегемонија;
▫ Руковођење;
▫ Управљање;
▫ Организација;
▫ Контрола.
 31. Елементи власти

• Основни елементи власти су:

▫ Субјекат власти;
▫ Објекат власти;
▫ Средства (ресурси) власти.
▫ Субјекат власти – може да буде личност, орган,
организација, социјална група и слично (за реализацију
односа власти мора да поседује низ особина – жеља да
влада и воља према власти, компетентност, познавање
стања и расположења подређених, поседовање
ауторитета и сл.).
• Владање (као и потчињавање) – природно својство
људском бићу.
• Фактори спремности објекта на потчињавање:
▫ Особине објекта власти;
▫ Карактер захтева који се постављају објекту власти;
▫ Ситуација и средства деловања којима располаже
субјект власти итд.
• Патријархална и поданичка врста политичке културе –
обезбеђује највећу послушност (страх од казне – један од
најбитнијих унутрашњих побуда потчињавања објекта
владања).
• Страх – врло снажан мотив потчињавања, али и врло
несигуран.
• Интерес – стабилнији мотив потчињавања ("све је
пролазно, само је интерес трајан" – лична
заинтересованост побуђује подређење на добровољно
извршење наређења).
• Максимална снага власти – постиже се ако се објекат
власти идентификује са субјектом власти (објекат власти
прихвата дело субјекта, као своје лично дело, он
апсолутно верује свом руководиоцу).
• Снага власти (потчињеност објекта субјекту) – битно
зависи од неједнакости (неједнакост лежи у основи
потчињености једног човека другом).
• Неравномерно распоређивање ресурса власти –
најбитнији социјални узрок потчињености једних људи
другима.
• Ресурси власти – сва средства чије коришћење обезбеђује
утицај на објекат власти, у складу са циљевима субјекта.
• Ресурси власти – или важне вредности (новац и др.) или
средства способна да утичу на унутрашњи свет човека
(средства јавног информисања) или оруђа (оружје,
казнени органи) помоћу којих лишавају човека било којих
вредности, од којих је највећи живот.
• Врсте ресурса власти:
▫ Утилитарни (материјална и друга социјална добра);
▫ Принудни (мере кривичног и административног
деловања);
▫ Нормативни (средства утицаја на унутрашњи свет,
вредносне оријентације и норме понашања човека);
▫ Економски (материјалне вредности – новац, природна
богатства и др.);
▫ Социјални (места у социјалној хијерархији – функција,
престиж, образовање и друго);
▫ Културно-информативни (знање и информације,
институције за науку образовање, средства јавног
информисања и сл.);
▫ Ресурси политичке силе (оружје и апарат физичке
принуде, тј. специјално припремљене снаге за
одржавање јавног реда и мира).
• Човек – специфичан ресурс власти, тј. демографски ресурс
(универзални, полифункционални ресурс који ствара друге
ресурсе);
• Облици и начини употребе и коришћења ресурса:
▫ Господство, тј. доминација (изражава се у економском,
политичком и идеолошком виду);
▫ Руководство (способност личности, партије, класе, групе
да остварује своју политичку линију путем утицаја
различитих метода и средстава власти на сфере, објекте,
колективе, поједине људе);
▫ Управљање (коришћење овлашћења власти за
формирање понашања објеката са одређеним циљем);
▫ Организација (процес остварења власти се регулише
помоћу специјалног механизма власти, помоћу система
организација и норми);
▫ Контрола (способност органа власти и институција да
стално прате како се реализују закони, укази и наредбе
власти).
 32. Функције власти
• Појавни облици власти – треба их схватити као извесне
функције власти у друштву (посебно функције
обезбеђивања превласти одређених социјалних група у
друштву).
• Ауторитет врховне власти – за многе мислиоце спас од
анархије.
• Анархија – за многе схваћена као дисолуција друштвених
структура, горе зло од сваке диктатуре.
• Људско друштво – само по себи није јединствено (оно то
постаје тек кад наступи као политичко друштво).
• Најзначајнија функција власти – управљање социјалним,
економским и политичким конфликтима.
• Ефикасност власти – постоји ако она успешно управља
процесима у друштву.
• Ефективност власти (њена снага или слабост) – зависи од
тога, у којој мери она остварује своје функције.
• Ефективна власти постоји:
▫ Ако адекватно одражава интересе оних група на које се
ослања;
▫ Ако себе не супротставља друштву;
▫ Ако не намеће своје захтеве који се сукобљавају са
интересима већине.
 33. Врсте власти

• Класификација власти (према ресурсима на које се она

ослања):
▫ Економска (контрола економских ресурса);
▫ Социјална (расподела положаја у социјалној структури,
статуса, функција и привилегија);
▫ Политичка (свака организована воља једне групе људи у
односу на другу);
▫ Духовно-информативна (власт над људима која се
остварује помоћу научних знања и информација).
• Политичка власт – карактерише се низом особина, као што
су:
▫ Легитимност у коришћењу силе у границама територије
државе;
▫ Врховност (обевезност) одлука за сваку другу власт;
▫ Свеопштост и безличност;
▫ Моноцентричност (постојање једног центра за доношење
одлука);
▫ Разноликост ресурса;
▫ Јавност и друго.
• Државна власт – посебна врста политичке власти.
• Државна власт – социјално организована власт, која
располаже легитимним правом на монопол да усваја законе
обавезне за цело становништво (она се ослања на посебан
апарат присиле).
• Класификација власти (према простору који захвата):
▫ Меганиво (међународне организације – ОУН, НАТО итд.);
▫ Макрониво (централни органи државе);
▫ Мезониво (регионална власт);
▫ Микрониво (власт у локалним организацијама и малим
групама).
• Класификација власти (према функцијама њених органа):
▫ Законодавна;
▫ Извршна;
▫ Судска.
• Класификација власти (према начину повезаности субјекта и
објекта власти):
▫ Демократска;
▫ Аутократска.
 34. Легитимност власти – појам и типови

• Легитимност – мора да је поседује власт у нормалном,

цивилизованом друштву.
• Појам легитимности – настао почетком XIX века (значио је
политички покрет у Француској, који је за свој циљ имао
обнављање власти краља, као једино законите, за разлику
од власти узурпатора Наполеона).
• Карактеристике легитимне власти:
▫ Законитост;
▫ Праведност;
▫ Ефикасност.
• Легитимна власт – она која ужива политичку подршку
већине грађана.
• Термин "легитимност" – настао још у античком Риму
(интимно, унутрашње саглашавање са законима и
принципима политичког поретка).
• Легитимност и легалност – веома блиски, али не и
истоветни појмови (први има етички, а други правни
карактер).
• Легитимна власт – само ако су испуњена три услова:
▫ Мора се користити према установљеним правилима;
▫ Правила морају бити оправдана;
▫ Пристанак од стране потчињених.
• Макс Вебер – три идеална типа (концепцијска модела)
власти:
▫ Традиционална (базирана на успостављаним обичајима
и традицији – најупадљивији примери традиционалне
власти срећу се код племена и малих група у облику
патријархата, тј. доминације оца унутар породице и
геронтократије, тј. владавине старог човека);
▫ Харизматска (базира се на моћи појединачне личности,
на њеној харизми – најпознатији примери су Наполеон,
Мусолини, Хитлер, Хомеини, Фидел Кастро и Гадафи,
као и раније Де Гол, Кенеди и други);
▫ Легално-рационална (типичан облик власти који
функционише у модерним друштвима – моћ
председника, премијера или функционера одређује се,
тј. сужава или ограничава, помоћу формалних, уставних
правила).
 35. Криза легитимности
• Средиште кризе легитимности власти – контраиндикације
између логике капиталистичке акумулације, с једне стране
и народних притисака које покреће демократска
политика, с друге стране.
• Демократски процес – довео је до ескалације захтева за
социјалним правима и за већу партиципацију народа, као
и друштвену равноправност и једнакост.
• Јирген Хабермас (неомарксиста) – капиталистичке
демократије не могу перманентно и истовремено да
задовоље, и народне захтеве за социјално-економским
правима, и захтева тржишне привреде.
• Хабермас – капиталистичке демократије не могу да одрже
легитимност власти (принуђене су, или да ограниче
народне притиске, или да ризикују економски колапс).
• Изузетна важност за сваку власт – да буде прихваћена у
друштву којим влада (од њених грађана), да се њеној
владавини пружа што мањи отпор.
• Власт – тежи да се оправда (да покаже да је њена
владавина легитимна, заснована на праву, правди,
добрим традицијама и моралу).
 36. Улога новца у савременом друштву
• Новац – специфичан знак, симбол, којим се мере
вредности при купопродаји (свеопшти еквивалент у свету
робне производње – умногоме детерминише развој
друштва).
• Новац – поседује извесна робна својства, али он сам није
роба (најбитнији изум човечанства, који се појавио
заједно са настанком и развојем робне производње).
• Улога новца у процесу развоја друштва – стално се
ширила, учвршћивала и постајала разнолика, обухватајући
све сфере друштвеног живота.
• Функције новца – знак и мера вредности, функција капитала,
функција универзалног и свеобухватног средства плаћања,
фактор за управљање економијом и другим сферама
социјалног живота (у економској и социолошкој литератури,
понекад, улогу новца упоређују са крвотоком живих
организама).
• Новац на Западу – главни регулатор целокупне животне
делатности, основни побуђујући мотив, циљ, страст, брига,
укратко - њихов идол и бог.
• Западно друштво – у новцу концентрише и симболише целу
суштину живота људи.
• Земље у транзицији – такође, временом постављају новац за
меру свих ствари, а не човека, како се веровало у
социјализму (са "одумирањем" државе у социјализму и
капитализму, требало је да се угаси и новац).
• Новац (као информација за процењивање) – објективне
границе могућности:
▫ Не подлежу купопродаји највише духовне вредности –
част, савест, достојанство, репутација, добро име,
поверење итд. (нажалост, фраза да "новац може све да
купи" претпоставља да, заиста, "све може да се купи", јер
све има своју тржишну цену);
▫ Новац може (уз "дозволу" својих газда) да се из средства
претвори у само циљ (тада човеку није толико важна
потенцијална реализација новца, колико сама чињеница
поседовања) – Маркс је говорио да тада "новац постаје
сам свој циљ, да новац влада човеком, а не човек
новцем".
▫ Велика количина новца не води увек до постизања
фундаменталних (највиших) циљева, као што су: слобода,
душевни спокој, смиреност итд. (без чега нема и не може
бити потпуне среће).
• Реалност – нови богаташи се боје за свој живот и свој
новац, они не живе комфорно, слободно, налазе под
снажном психолошком пресијом.
• Давно схваћена истина – "новац је за паметне људе
средство, а за глупе циљ".
• Стара изрека – "не цени новац, ни више, ни мање, од
онога колико он кошта: он је добар слуга, али рђав
господар".
 37. Власт и новац
• Проблем новца – мање или више, тиче се сваког, без
изузетка, а пре свега власти.
• Новац – увек је диктирао политичке и економске процесе
(то се, нарочито, јако испољава у периодима криза –
одређује контуре политике, према познатој изреци
"колико пара, толико музике").
• Материјално богатство владајућих – један од извора из
кога се храни државна власт.
• Економска власт (плутократија – од грчке речи плутос,
која значи богатство и кратос, која значи власт, моћ) –
није могућа без богатства.
• Економска власт – активно се интересује за политичку
власт (омогућава представницима крупног капитала да
утичу на политичке одлуке које се доносе).
• Економска власт данас ("остаје иза завесе") – у знатној
мери диктира понашање актера на политичкој сцени
(новац је битан инструмент притиска на политичку власт).
• Новац (капитал) – обезбеђује социјалну равнотежу у
друштву (без новца власт је немоћна и осуђена – новац је
један од најбитнијих елемената владавине).
 38. Право и новац
• Монетарна политика – једна од главних полуга при
успостављању јединственог економског простора у земљи,
за гарантовање деловања тржишних механизама (слободног
кретања робе, услуга, финансијских средстава итд.).
• Држава (помоћу правних полуга) – мора да пронађе и
покрене механизме, који би омогућили да се савлада криза
неплаћања, да заустави пропадање виталних предузећа.
• Повећање улоге новца у животу друштва у транзицији (као
што је наше) – захтева одговарајуће појачање контролно-
правних институција (раст значаја капитала, повлачи за
собом, и позитивне, и негативне последице – корупцију, раст
криминала и слично).
• К. Попер – "новац, као такав, није опасан" (он постаје
опасан, тек када за њега може да се купи власт –
господари капитала, из сенке, све више и све упорније,
теже власти).
• Законодавство – мора да усвоји цели пакет закона, који су
прилагођено новчаним проблемима (посебно, због
спречавања корупције, важно је усвојити закон о контроли
трошкова, да се покаже извор и порекло поседовања
новца).
• Западно друштво – новац, у принципу, мора да се стиче
легално, у складу са правним нормама, законима (мора
да прође државну финансијску контролу, која проверава
његову законитост и опорезује га).
• Одступања од принципа државне контроле потрошње новца –
тзв. "прање" незаконито стеченог новца и спајање криминалног
бизниса са законитим (данас је то честа појава – штавише,
савремена западна економија тешко да би могла да постоји,
ако би потпуно била смештена у оквирима законитости).
• Стална конкурентска борба између права и новца за контролу
власти – у тој борби је важно правном регулисању посветити
највећи пажњу, стално га усавршавати и оптимизирати.
• Право – позвано да одреди меру, тј. златни просек у односима
"власт-новац".
• Право (као посредник, "арбитар") – мора да се нађе између
власти и новца (само у таквом случају биће мање, и "прљаве
политике", и "прљавог новца").
• Право – најбитнија културна вредност и важеће регулативно
средство.
39. Однос циљева и средстава у политици

• Политика – облик делатности усмерен на остваривање

одређених циљева (свако политичко дејство се остварује
ради постизања одређеног циља).
• Циљ у политици – унутрашњи, побуђујући мотив.
• "Средства" и "методе" – слични појмови.
• Политичка средства – конкретни фактори утицаја субјеката
политичких односа на објекте: изборне кампање,
штрајкови, оружана дејства итд.
• Методе политике – начини утицаја политичких средстава:
присила и убеђивање, насиље и ненасиље.
• Питање о односу циља и средстава – у суштини, питање о
моралном садржају политичког живота (тј. која средства
се сматрају морално оправданим, ради постизања
политичких циљева).
• "Циљ оправдава средства" - врло популарна изрека
(теоријско образложење у радовима Н. Макијавелија –
сваки поступак, свако политичко дејство је морално, ако
њега диктира морални циљ).
• Политичари (по правилу) – не признају неморалност
својих циљева (сви злочиначки политички акти, ратови,
масовни терор, револуције и слично, прикривали су се
племенитим циљевима, обећавајући народу благостање и
просперитет – отуда и тврдња да је "политика најпрљавији
посао").
• Посебан (супротан) приступ према односу циљева и
средстава у политичкој пракси и теорији – средства морају
да доминирају над циљем (средства су морални критеријум
политике).
• Идеологија ненасилних деловања у политици – помоћу
насиља, убистава, терора, не може да се изгради високо-
морално друштво (пример: Махатма Ганди у Индији и
Мартин Лутер Кинг у САД-у).
• Идеологија ненасилног деловања – добија широку
распрострањеност у савременом свету (она омогућује да
политички живот има хумани карактер, претвара политику
од "прљавог посла" у "племенито занимање").
• Критеријум примене политичких средстава – морају да буду
темељни принципи хуманизма, који афирмишу опште-
људске вредности: право на живот, безбедност, слободу,
развој личности човека.
 40. Политичко насиље
• Политичко насиље – примена различитих облика присиле
од стране класе, друштвене групе, политичког лидера, са
циљем стицања или очувања свог владајућег, водећег
положаја у друштву.
• Насиље – испољава се у различитим облицима:
▫ Директно насиље – изражава се у непосредној примени
силе (рат, оружани устанак, политичке репресије,
терор);
▫ Индиректно (скривено) насиље – не предвиђа
непосредно коришћење силе (различити облици
духовног, психолошког притиска, политичко мешање,
економска блокада).
• Насиље (по свом предметном садржају и објекту
усмерености) – може бити:
▫ Политичко;
▫ Војно;
▫ Економско;
▫ Духовно (идеолошко);
▫ Административно;
▫ Судско-законодавно.

• Примена насиља у политици – условљена неспојивошћу

интереса различитих социјалних група (супротност
политичких интереса је објективна реалност).
• Карактер насиља – тесно повезан са обликом
организације политичке власти (господство и
руководство):
▫ Господство – ослања се на примену насиља
(карактеристично за аутократске режиме);
▫ Руководство – ослања се на снагу ауторитета,
убеђивања, утицаја, економске стимулације као и
индиректних путева присиле, који су сведени на
минимум (карактеристично за демократске режиме).

• Насиље – оправдано у случају када се политичка борба

води против аутократског режима и не постоје легалне
могућности за деловање опозиције (такође, и у случају
одвраћања спољашње војне агресије, која није
провоцирана).
• Насиље – оправдано и при сузбијању оружане побуне и
других насилних акција, усмерених на свргавање
демократског државног уређења.
• Насиље – увек мора да буде смештено у чврсте правне и
моралне оквире:
▫ Мора да се остварује строго у складу са демократски
усвојеним законима;
▫ Мода да буде усмерено непосредно против субјеката
насилног дејства;
▫ Не сме да буде праћено ликвидацијом фундаменталних
права и слобода;
▫ Не сме да излази изван оквира опште-људског морала.
• Ничим ограничено насиље (оно које игнорише опште-
људске моралне и правне норме) – увек повезано са
аморалношћу, окрутношћу и недужним жртвама.
• Политичко насиље – посебан тип дејства, усмерен на
наметање воље једног човека или групе, осталим
субјектима политичког живота и грађанима у целини,
коришћењем физичке силе.
 41. Тероризам, као облик
политичког насиља
• Термин "тероризам" – пореклом од речи "терор" (у
преводу са латинског значи страх, ужас).
• Терор – посебан облик политичког насиља, који се
карактерише окрутношћу, усмереношћу према одређеном
циљу и привидном ефикасношћу.
• Тероризам – метода политичке борбе, која се састоји у
систематској примени ничим ограниченог насиља, ради
постизања одређених циљева, путем одстрањивања
политичких противника (убиства политичких лидера, војних
лица, обичних грађана, експлозије, отмице авиона и слично).
• Тероризам – метода политичке борбе, коју користе
различите социјалне снаге.
• Врсте тероризма:
▫ Државни и опозициони;
▫ Конзервативни и револуционарни;
▫ Верски и националистички.

• Терористички акт – најиндикативнији облик политичког

насиља.
• Главна претња од стране тероризма – претња животу и
безбедности људи (без остварења ове претње, тероризам
би био лишен свог смисла).
• Терористички акт – остаје политички акт због својих
мотива и усмерености.
• Претпоставке тероризма:
▫ Кризни односи – економска криза и незапосленост, раст
војних трошкова и цена, криминал и слично;
▫ Револуционарни процеси – повезани са светским
радничким и демократским покретом (борба против
социјалног и националног угњетавања);
▫ Погодност борбе са прогресивним и опозиционим
снагама, као и са неподесним политичким режимима.
• Типови тероризма:
▫ Државни – остварују га органи државне власти, владајуће
класе (основно оружје су репресије);
▫ Опозициони – насиље и уништавање од стране
антирежимских групација (основно оружје су терористички
акти);
▫ Међународни – државни тероризам који излази ван граница
појединих земаља;
▫ Транснационални – када на међународну арену излазе
недржавне терористичке организације.
▫ Социјални (унутрашњи) – има за циљ корените или
делимичне промене економског (политичког) уређења
властите земље;
▫ Националистички – има за циљ борбу против диктата других
држава и монопола;
▫ Верски – има за циљ борбу против присталица једне религије
(секте) у оквирима дате државе или обарање световне
власти и успостављање врске власти.
• Два типа савременог тероризма:
▫ Десни тероризам (фашистичког типа) – високи степен
организованости и координираности у међународним
димензијама;
▫ Леви тероризам – тесна веза са омладинским покретом (два
облика овог тероризма: псеудомарксистички – тежи чврстој
централизацији и дисциплини и анархистички –
квантитативно већи, али више аморфан, без лидера,
субординације и структуре).

• Политички тероризам – данас је запљуснуо скоро све земље

света.
• Терористичке организације – покушавају да прикажу себе као
револуционарне, скоро заштитнике народа.
• Тероризам – по својој суштини, дијаметрално супротан од
масовне борбе.
 42. Средства масовног
јавног информисања
• Масовна комуникација – облик интеракције у оквиру које се
обликовани симболи, поруке и садржаји, симултано простиру у
простору и времену, средствима масовне дифузије, који су
усмерени масовном аудиторијуму анонимних читалаца,
слушалаца и гледалаца.
• Средства масовних комуникација (посебно телевизија) –
свеприсутна, лако доступна и употребљива,
најраспрострањенија, технички најсавршенија.
• Појава масовног друштва – обележена настанком штампе
("једно перо је довољно да покрене милионе језика").
• Штампани слог – нова технологија писма (најелементарније
средство масовне комуникације).
• Радио – медијум масовне комуникације, преко кога се
поруке и информације тренутно шире звучним симболима
на широком радијусу деловања.
• Телевизија – технолошки најсавршеније средство
масовних комуникација (непосредно аудио-визуално
презентирање стварности).
• Интернет – најсавременији облик масовних комуникација.
• Медијска политичка социјализација – најчешћи и
најважнији начин политичке комуникације су, данас, мас-
медији.
• Мас-медији (данас) – универзални, комуникативни
инструменти политичке праксе (политика и њени носиоци
се представљају, промовишу и приказују, најчешће и
претежно, преко телевизије, директно или накнадном
реконструкцијом политичких активности и догађаја).
• Улога мас-медија (као субјеката и чинилаца политичке
социјализације):
▫ Потврђују важеће политичке оријентације и норме
политичког понашања;
▫ Шире политичка знања и мотивације;
▫ Формирају, стабилизују или мењају политичке ставове,
судове, оцене и политичка опредељења грађана.

• Ефекти политичке социјализације медија – нису довољно

истражени.
▫ Генералне (опште) тачке утицаја медија на политичку
социјализацију:
▫ Веће интересовање за центре политичког одлучивања;
▫ Реалније сагледавање противуречности политичког
живота;
▫ Свестраније сагледавање политичке структуре друштва;
▫ Обезбеђивање рационалнијег увида у понуђене
профиле политичких алтернатива;
▫ Употреба медија као извор политичког знања и
информисања.
 43. Црква и верске установе
• Средњовековно схватање политике – доминантно
условљено хришћанским погледом на свет (политика се,
према том схватању, одређује у негативним категоријама,
као делатност недостојна човека, као рђава и грешна
творевина).
• Схватање политике у средњем веку – једини легитимни
идеал хришћанства је успостављање Божјег царства на
земљи (основне врлине којима човек треба да тежи су
вера, нада и љубав).
• Земаљска држава – само претходница и увод у Божју
државу, где влада вечни живот.
• Држава (у средњем веку) – место неправде, принуде,
егоизма и неједнакости (овоземаљска држава је
оправдана само уколико је средство реда и мира и
припреме за вечни живот).
• Средњевековно схватање – покорност, послушност и
преданост црквеној власти мора да се пренесе и на
државну власт (отуда, подређеност свих животних
подручја).
• Грађанске револуције у Европи – отвориле пут
партикуларизације "универзалног царства", одвајања
цркве и државе и секуларизације друштвено-политичког
живота.
• Ренесанса, рационално природно право и
просветитељство – нови научни поглед (превазилажење
владајуће теолошке концепције стварности).
• Рационализам – проглашава људски разум као једино
мерило мишљења.
• Емпиризам – људско искуство поставља за једино мерило
сазнања и деловања.
• Индивидуализам – људска права и слободе постају
основно начело организовања (независно од
традиционалног органицизма, духовних ауторитета и
поданичке облигације).
• Однос политике и религије – није довољно истражен
(разлог – сложеност, динамичност и променљивост
њиховог односа).
• Црква и религија (као чинилац политике) – прилично
запостављени (упркос томе што политика и религија чине
нераскидиви део човековог живота):
▫ Политика не може да избегне последице деловања
великих религија;
▫ Религија има стабилизујућу или дестабилизујућу функцију
у одржавању и мењању политичког поретка;
▫ Црква ојачава подршку и лојалност политичкој заједници
и стабилизује односе;
▫ Међусобна сарадња и толеранција религије и политике,
нарочито је значајна у условима великих друштвених
конфликата и криза;
▫ Индиректан уплив цркве у политичке процесе видљив је и
кроз постојање "демохришћанских" политичких партија и
идеологија.
• Религиозна уверења – опредељују политичка убеђења.
• Религијски идентитет човека – основа и претходница
политичког идентитета.
• Верски идентитет – примарни облик идентификације
човека и референтни оквир за политичко опредељење.
• Званично мишљење цркве – утиче на власт (предлаже
решења насталих проблема) и на грађане (да прихвате
политичке одлуке).
• Цркве националног имена – кључна улога у буђењу
националне свести, учвршћивању националног
идентитета и мобилисању народа у стварању националне
државе.
 44. Појам политичког система

• Творац опште теорије система – Лудвиг фон Берталанфи.

• Систем (по Берталанфију) – комплексност елемената који
се налазе у интеракцији (сједињење било којих елемената
који се посматрају као складна целина).
• Целина – није само механички збир појединих делова
(настаје само у интеракцији делова и она је нешто више
него прости збир делова).
• Основна сврха система – очување његовог идентитета и
истрајности у условима окружења.
• Сваки подсистем – има одређени степен самосталности
или имунитета у односу на спољашње услове.
• Основна идеја (претпоставка) функционалног система –
изражава се у примату система, док су делови
секундарног карактера.
• Основна претпоставка за стабилност система – друштвени
ред и установљена процедура мирног решавања
друштвених конфликата.
• Свако одступање од друштвеног реда – сматра се
дисфункционалним (дефијантним).
• Систем – унутрашња повезаност и узајамна међузависност
једне целине.
• Односи између делова (подсистема) и целине (система) –
остварују се на основу следећих принципа:
▫ Централизације – децентрализације;
▫ Доминације;
▫ Хијерархије;
▫ Контроле.
▫ Центар – уједињује и хармонизује.
• Политички систем – комплексан процес конверзије путем кога
се захтеви (подршка) релевантних субјеката грађанског
политичког друштва трансформишу у владавинске,
ауторитативне одлуке и акције.
• Услови истрајавања политичког система:
▫ Да су његови чланови способни да регуларно доносе
политичке одлуке;
▫ Да су његови чланови способни да прихвате одлуке као
прихватљиве, оправдане и обавезујуће.
 45. Значење системског прилаза
у анализи политике
• Системска теорија – дала је велики допринос проучавању
политике и политичких система:
▫ Она омогућује да се политички живот прикаже, управо
као систем понашања људи;
▫ Она омогућује схватање политике као целовитости и
њеног повезивања са околином, чије компоненте могу
бити: природа, економија, култура, социјална култура;
▫ Један од најбитнијих елемената политике је
обезбеђење јединства, целовитости друштвеног
организовања (политички систем је средство за
социјалну интеграцију);
 ▫ Ова теорија полази од схватања политичког система
као јединства двеју страна политике: организације и
делатности, акције и структуре;
▫ Формализација, коју уноси системски прилаз, ствара
могућност за упоредну анализу различитих типова,
модела политичког живота.

• Смисао системског прилаза анализи политичког живота –

састоји се у његовом проучавању као подсистема у
оквирима ширег социјалног система.
 46. Стабилност политичког система
• Обезбеђење стабилности политичког система – један од
сталних, најбитнијих проблема функционисања политичког
система.
• Стабилност (трајност) политичког система – такво стање,
када промене, које се догађају, не утичу на обрасце промена
(они остају исти).
• Стални важећи фактори стабилности система:
▫ Економски – одржавају довољан ниво благостања народа;
▫ Социјални – обезбеђују оптималну равнотежу социјалних
интереса;
▫ Идеолошки и социјално-психолошки – оријентишу
понашање чланова друштва на вредности и норме
постојећег система.
 Стабилност – зависи од нивоа институционализације
политичког друштва и учешћа грађана у политичком
процесу.
 Разлика између развијених и мање неразвијених
(нестабилних) система – висок ниво институционализације
и учешћа грађана у управљању државним и друштвеним
животом.
 Системска равнотежа државне власти и утицај политичких
странака – један од најбитнијих политичких фактора
стабилности.
 Супротност стабилности (постојаности) политичког
система – политичка криза.
 Политичка криза - такво стање политичког система, које
карактерише:
 Делегитимација структуре власти;

 Раскид повезаности различитих центара власти;

 Блокирање једног центра власти и моћи другим;

 Формирање паралелних структура власти (добар

пример је распад СФРЈ и појава паралелних власти у
републикама и покрајинама).
 47. Структура политичког система

• Структура политичког система – састоји се из неколико

подсистема, као што су:
▫ Институционални (организације, установе);
▫ Нормативни (правне и моралне норме);
▫ Функционални (облици и правци политичке
делатности);
▫ Комуникативни (обједињујуће везе, облици повезивања
између странака и државе);
▫ Идеолошки (погледи, ставови, вредности које се негују
и бране у једном систему).
 Структура политичког система – подразумева његову
диференцијацију на посебне подсистеме, елементе, нивое
организовања и начине њиховог међусобног повезивања
и функционисања.
 Пет главних група елемената политичког система:
 Политичка организација;

 Политички односи и процеси;

 Политички субјекти;

 Политичке и правне норме;

 Политичка свест и политичка култура.

 Елементи политичког система – све институције
социјалног живота, групе људи, норме, вредности,
функције, улоге, средства помоћу којих се реализује
политичка власт.
 Политичке институције – један од основних елемената
политичког система.
 Држава – језгро политичког система (релативно
самостални подсистем јавне власти и управљања
друштвом).
 Држава – институционални израз свеопштих интереса или
интереса владајућих класа.
 Легитимација – неопходна за објективну стварност
државних и других политичких институција.
 Систем легитимизовања власти – неотуђива страна
политичког система у целини.
 Политичка структура – чине је својства политичког
система.
 Комуникативни подсистем – без њега политички систем не
може ни егзистирати, ни функционисати.
 Функције политичких институција – испољавају се и
остварују у њиховој међусобној повезаности (деле се на
вертикалне и хоризонталне).
 Вертикалне функције – означавају праћење наредби неких
институција од стране других (на пример, локални органи
власти прате наредбе централних органа власти –
централизација власти се увек заснива на вертикалним
везама).
 Хоризонталне функције – карактеришу се узајамном
повезаношћу институција, као једнаких у политичком
систему (на пример, једнаких по својим овлашћењима -
без њих не може да се оствари децентрализација власти).
 48. Политички односи и норме као
елементи политичког система

• Политички односи (поред политичких организација) –

улазе у састав политичког система друштва.
• Дефиниција односа – узајамна дејства социјалних група,
личности, социјалних институција поводом уређења и
управљања друштвом.
• Политичке и правне норме – битни елементи политичког
система (егзистирају и важе у виду конституција, тј. устава
и програма партија, политичких традиција и процедура за
регулисање политичких процеса).
• Врсте односа (у зависности од субјеката који их чине):
▫ Тзв. хоризонтални односи – односи између класа,
крупних социјалних група, нација и држава
(међукласни, међугрупни, односи унутар класе и
међунационални односи чине основу политичког
система);
▫ Тзв. вертикални односи – успостављају се у процесу
остварења политичке власти, у узајамном деловању
виших и нижих органа;
▫ Односи који се успостављају између политичких
организација и установа.
• Политичке и правне норме – регулишу политичке односе
(уређују их, одређујући пожељно и непожељно,
дозвољено и недозвољено – са тачке гледишта јачања
политичког система).
• Одређена политичка начела – кроз политичке и правне
норме добијају званично признање и утемељење.
• Формирање политичке свести и понашања субјеката у
политичкој делатности – одвија се учвршћивањем забрана
и ограничења посредством норми.
• Елементи политичког система друштва – политичка свест и
политичка култура (представе, вредносне оријентације и
смернице учесника политичког живота, њихове емоције и
предрасуде).
 49. Функције политичког система

• Функције политичког система – разнолике (последица

сложености и слојевитости политичког живота).
• Најважније функције политичког система:
▫ Дефинисање циљева и задатака друштва;
▫ Израда програма делатности у складу са интересима
владајућих слојева друштва;
▫ Мобилизација ресурса друштва у складу са датим
интересима;
▫ Контрола расподеле вредности око које се сукобљавају
интереси (губитак ове контроле доводи систем у кризу).
 Функције политичког система остварују:
 Обезбеђивање политичке власти – политички систем
је институционализован, тј. уређен и нормама утврђен
облик власти (политички систем успоставља и остварује
одређене облике и методе владања: насилне и
ненасилне, демократске и аутократске и слично);
 Управљање политичким процесом – политички систем
регулише друштвене односе, управља различитим
сферама животне делатности људи;
 Интеграција – присуство развијене способности
политичког система да различитим путевима отклања и
ублажава противречности које неизбежно настају у
друштву, да превазилази конфликте, смањује социјалну
затегнутост и слично;
  Заштита друштва – овом функцијом се штити
друштво од различитих разарајућих (унутрашњих и
спољашњих) утицаја (на пример, од разних
деструктивних елемената, криминалних група,
спољашње агресије, екокатастрофа и слично).

 Политички систем – обезбеђује поредак у друштву,

ствара услове за безбедност, расподељује материјалне и
духовне вредности, мобилише ресурсе и слично.
 50. Типологија политичких система

• Упоредна политикологија (самостални део теорије

политике) – проучава типологију политичких система.
• Врсте класификација политичких система:
• Компаративно-историјска класификација:
▫ формацијски приступ – робовласнички, феудални,
капиталистички и социјалистички типови политичког
система;
▫ цивилизацијски приступ.
 Класификација Габријела Алмонда:
 англоамерички политички систем – хомогена
политичка структура (већина активних политичких
субјеката прихвата основне политичке циљеве, као и
средства за њихово практично постизање – САД,
Велика Британија);
 континенталноевропски политички систем –
фрагментирана, тј. расцепкана политичка култура, као
последица неуједначеног развоја и противречне
традиције (Француска, Немачка, Италија);
 доиндустријски и делимично индустријски политички
систем – мешовита политичка структура (политичке
партије су нестабилне и несталне, велика
заменљивост улога и функција, мешање политичких
улога и слично);
 тоталитарни политички систем – тоталитарна
политичка култура, која је само привидно хомогена, а
у суштини је конструисана и вештачка (конформизам
и апатија основне оријентације према политичкој
власти; партијско-државни врх остварује потпуну
контролу уз помоћ бирократије над целином
друштва).
 Класификација према комплексном критеријуму:
 традиционалне, тј. прединдустријски политички
системи – висок степен социјалне неједнакости у
друштву, недељивост власти, удаљавање већине
становништва од управљања државом;
 политички системи индустријског друштва – системи
земаља капиталистичке и социјалистичке оријентације
(јасно изражен класни карактер политичких структура и
институција, бирократски карактер државног
управљања, растући ниво институционализације);
 политички системи постиндустријског друштва – тек се
формирају у најразвијенијим земљама (друштво
масовног изобиља, сложена социјална структура,
демократија, информатичко друштво).
 51. Карактеристичне црте тоталитаризма

• Тоталитаризам – означава тежњу власти да потпуно

контролише све сфере друштвеног живота и лични живот
грађана.
• Израз "тоталитаризам" - води порекло од латинске речи
"totalis" (сав, потпун, цео).
• Најважније карактеристике тоталитаризма:
▫ Свеопшта политизација и идеологизација друштва;
▫ Законодавни, извршни и судски систем се контролишу
из једног центра (јака државна централизација);
▫ Политичке слободе и права грађана прихваћени су само
формално, али су реално одсутни;
▫ Важи принцип "забрањено је, све што није
наређено";
▫ Легална политичка опозиција не постоји (постоји
само једна владајућа партија);
▫ Забрањена је критика власти (постоји строга цензура
свих средстава јавног информисања);
▫ У друштву постоји само званична идеологија;
▫ Развијено је подмићивање и корупција, као и
"двоструки морал" – "мислимо једно, говоримо
друго, радимо треће".
 52. Карактеристичне црте аутократије

• Аутократија – прелазни облик између тоталитаризма и

демократије.
• Најважније карактеристике аутократије:
▫ Овлашћења извршне власти надмашују законодавну
власт;
▫ Политичка права и слободе грађана су знатно
ограничене;
▫ Важи принцип "све што није дозвољено, забрањено је";
▫ Држава једва трпи легалну опозицију;
▫ Постоји цензура свих средстава јавног информисања;
▫ У друштву доминира званична идеологија, али су
дозвољене и друге идејне струје;
▫ Постоји јака државна централизација власти.
 53. Карактеристичне црте демократије

• Демократија – власт је подељена на законодавну,

извршну и судску власт.
• Израз "демократија" – води порекло од речи demos
(народ) и cratein (владати).
• Најважније карактеристике демократије:
▫ Грађани располажу великим обимом слобода и права;
▫ Постоји легална опозиција, као неотуђиви елемент
политичког процеса;
▫ Постоји вишепартијски систем;
▫ Средства јавног информисања су потпуно слободна (не
постоји цензура и могу да критикују власт);
▫ Не постоји нека званична идеологија;
▫ Грађани слободно и отворено изражавају своје мисли и
позиције;
▫ Унитарни и федеративни (конфедеративни) облици
власти.
 54. Појам политичког процеса

• Политички процес – посебна врста социјално-историјског

процеса (изражава се у достигнућима која политички
субјекти остваре помоћу коришћења власти и
одговарајућих норми).
• Карактер и конкретни садржај политичког процеса –
одређују особине појединог политичког система и
постојећег режима (сваком систему својствени су властити
типови политичког процеса).
• Глобални и парцијални политички процеси – процеси
деловања власти као инструмента управљања и
руковођења друштвом.
• Најважнији модели политичког процеса:
▫ Глобални (у свом садржају има активности субјеката
политике које се испољавају при формирању,
функционисању, промени и развоју политичког система
у целини);
▫ Парцијални (ограничени су оквирима појединих сфера
друштва).

• Политикологија – широко примењује и упоредну анализу

политичких процеса својствених различитим друштвеним
системима, земљама, епохама, историјским ситуацијама,
режимима.
 55. Садржај политичких односа и
политичких процеса
• Политички односи – односи међу субјектима политике,
поводом политичке власти и њеног одржања.
• Политички односи – играју веома значајну улогу (као и
социјални, и економски односи): они карактеришу тип
друштвене организације.
• Двоструко деловање политичких односа:
▫ У периодима криза – могу да замру (увођење ванредног
стања, оружани сукоби, репресија и слично);
▫ У периодима револуција, отворених демократских
реформи – могу да се бурно развијају.
• Врсте страна политичких односа:
▫ Радикалне – десне и леве;
▫ Умерене – центар;
▫ Прогресивне – леве;
▫ Реакционарне – десне.

• Термин "процес" (политикологија позајмила из

кибернетике) – свака доследност догађаја који настају
један за другим и који су често наизменично узајамно
зависни и воде до конкретних резултата.
• Политички процес (у најопштијем смислу) – прелаз од
једног политичког догађаја ка другом у одређеном
временском интервалу.
• Политикологија – проучава стадијуме политичког процеса,
услове прелаза једних процеса у друге, актере тих
процеса.
• Садржај политичког процеса (врло разноврстан) – разрада
било које концепције, формирање јавног мњења о
кандидатима за изборе, стварање нових структура
управљања и слично.
• Структура политичког процеса укључује:
▫ Субјекат процеса (реална власт);
▫ Објекат који морају да створе као циљ процеса;
▫ Ресурси извршилаца процеса који повезују субјекат и
објекат.
• Ресурси политичког процеса:
▫ Наука;
▫ Знање;
▫ Техника;
▫ Финансијска средства;
▫ Расположење маса;
▫ Стање друштвеног окружења и сл.
 56. Типови политичких процеса

• Два типа политичких процеса (у најопштијем облику):

▫ Политички процеси на бази социјалног конфликта;
▫ Политички процеси на бази социјалног консензуса.
▫ Конфликти – постоје свуда где су људи.
▫ Теорија политичких конфликата – једна од централних у
савременој политикологији.
▫ Политика и конфликт – увек иду заједно (политика
указује на конфликт и разрешава га).
▫ Политика – друштвено неопходна и сврсисходна.
• Две концепције друштвеног развоја (током целе историје
политичке мисли):
▫ Мир и слога, друштвени поредак и јединство одговарају
правој природи човека и друштва.
▫ Јединство и поредак су немогући без конфликта
(ослањају се на силу и присилу, на господство једних и
покорност других).
• Два водећа правца најновијих теорија:
▫ Школа консензуса – структурни функционализам
Талкота Парсонса;
▫ Школа конфликта – Р. Дарендорф, Л. Козер.
• Функционална школа консензуса:
▫ Свако друштво је релативно јака, стабилна структура
добро интегрисаних елемената;
▫ Сваки елеменат система врши своју функцију,
доприноси одржању, јачању и истрајности система;
▫ Ред, мир и строго поштовање утврђених правила игре,
основни је фактор стабилизације политичких процеса.
• Школа конфликта:
▫ Конфликт је природни и неопходни фактор друштвеног
развоја;
▫ Без конфликта друштвени развој није могућ;
▫ Конфликт подстиче друштво на стварање институција и
механизама за њихово спречавање.
• Конфликтологија (према Сугмунду Фројду):
▫ Конфликти стварају дихотомију у друштвеном развоју
(доносе озбиљну претњу стабилности друштва);
▫ Конфликти врше и позитивне функције (спречавају
застој и окоштавање социјалног система);
▫ Стално разрешавање конфликата изазива обнову и
прогресивне промене система (стваралачка улога
конфликата);
▫ Бесконфликтно друштво – нестварна жеља и утопија
(реалност је покушај да се научи како да се, у оквирима
политичке културе, разрешавају настали конфликти).
• Земље са развијеном демократијом – већи део
конфликата не разрешава држава (то чине друге
политичке институције).
• Држава - разрешава конфликте:
▫ Када конфликти озбиљно угрожавају интересе људи
који у њима учествују;
▫ Када људи који учествују у конфликту врше акте насиља;
▫ Када постоји претња да конфликт прерасте у масовно,
дуготрајно насиље једних над другима.
 57. Револуција и реформа
као политички процес
• Револуција – преображај друштва у целини и замена
владајућих класа и група (по правилу су ови процеси
насилни и претпостављају отворени сукоб група које се
боре за власт).
• Организација и односи социјалних класа – стално се
мењају (у револуцији посебно).
• Владајуће класе и групе у револуцији – лишавају се
економске власти и губе свој привилеговани статус.
• Револуција – рађа нову политичку елиту која управља на
основу других вредности и институција и остварује развој
друштва у складу са раније непознатим пројектом.
• Социјалне револуције – сазревају веома споро, али после
"експлозије" развијају се врло брзо (Карл Маркс их
дефинише као "локомотиве историје").
• Фактори револуционарних процеса (економски,
политички и други):
▫ Дубока социјално-економска неједнакост;
▫ Неспособност владајућег слоја да се одазове на неке
битне захтеве маса;
▫ Неспособност "врха" да управља као раније;
▫ Присуство субјективног фактора (када масе схвате
неправедност постојећег поретка).
• Етапе социјалних револуција:
▫ Сазревање (акумулирање нерешених конфликата,
изневерених нада и сурових критика – становништво
губи веру у постепене промене);
▫ Експлозија (оружано сукобљавање међу владиним
снагама и устаницима – свеопште насиље, које се
завршава људским жртвама или материјалним
разарањем);
▫ Победа (долазак на власт нових политичких снага, чији
лидери преузимају руководство апаратом – "револуција
прождире сопствену децу", тј. међу револуционарним
руководиоцима се, често, ствара неслагање у односу на
даљи курс, који прераста у унутрашњу борбу, све до
физичког уклањања);
▫ Институционализација (завршна етапа у којој се стварају
и учвршћују нови државни органи власти).
• Реформа – другачији тип политичких процеса у односу на
револуцију.
• Политички процеси реформе – воде до друштвених
промена, не подривајући основе владајуће класе.
• Реформа – свесно и планско усмеравање друштва ка
одређеном циљу.
• Реформа – покушава да реши одређене, јасно
постављене, проблеме (не поставља пред собом гигантски
циљ потпуног преображаја друштва, на основу идеалног
модела).
• Успех реформе – зависи, делимично, од благовремености
њеног спровођења (закаснела реформа, по правилу, не
доводи до ублажавања социјалне напетости).
• Фактор успеха реформе – спровођење реформе у право
време.
 58. Политичка (изборна) кампања
као политички процес
• Политичка (изборна) кампања – систем активности који је
усмерен на постизање одређеног циља.
• Циљ у политици – промена структуре власти у друштву,
прерасподела политичких пуномоћја, постизање
одређених националних приоритета.
• Политичка кампања – систем колективних активности,
чији успех, у знатној мери, зависи од степена подршке у
друштву.
• Фактори (константне величине – не мењају се у времену)
успеха политичке кампање:
▫ Усклађеност циљева које истичу политички лидери са
економским стањем у друштву;
▫ Динамика расположења актера у спровођењу
политичке кампање (свака политичка кампања мора да
траје у планираном времену, без одуговлачења);
▫ Ангажовање огромног броја људи, ради постизања
одређеног циља;
▫ Уважавање психолошких елемената, способних да
изазову емоционални став (да формирају позитиван и
трајан однос према циљевима политичке кампање);
▫ Постављање општепознатог лидера на челу политичке
кампање (његова умешност да усмерава понашање
огромне масе људи);
• Телевизија (у савременом друштву) – најбитнији и
најмоћнији инструмент за стварање политичког лика.
• Феномен абсентизма – одбацивање или уздржавање од
учешћа на изборима.
• Осећај равнодушности (према политичким
функционерима) – доминантна улога међу мотивима који
спречавају учешће на изборима.
59. Модернизација као политички процес
• Модернизација – процес приближавања различитих
фрагмената и целих политичких и социјалних система
нивоу њихових најразвијенијих стања.
• Субјективне основе за модернизацију:
▫ Освајање и оплемењивање;
▫ Ослобађање и заштита.
• Мотиви за модернизацију (различити у зависности од
епохе, типа културе, идеологије и политичког система):
▫ "Покоравање варварина";
▫ "Христијанизација пагана";
▫ "Исламизација неверника";
▫ Колонизација и деколонизација;
▫ "Светска револуција";
▫ Формирање "новог економског поретка".
• Процес модернизације – захтева превладавање
одређеног стања, кога друштво хоће да се ослободи (зато
се то стање назива "заосталост").
• Циљеви модернизације:
▫ Економски раст;
▫ Једнакост;
▫ Демократија;
▫ Стабилност;
▫ Благостање;
▫ Праведност;
▫ Поредак;
▫ Ослобађање од сиромаштва, неједнакости,
репресивности, насиља, зависности.
• Основне оријентације модернизације:
▫ Индустријализација и информатизација друштва;
▫ Формирање еколошког друштва;
▫ Демократизација – ширење учешћа становништва у
управљању, контрола политичке власти и повећање
њене одговорности;
▫ Савлађивање раскорака између богатих и сиромашних;
• Ширење слобода и права човека.
• Политичка модернизација – део општег процеса
социјалне модернизације.
 60. Политичка криза
• Криза – тренутак када се неопходност политичких
преображаја претвара у захтев за изградњу квалитативно
новог типа политичког система.
• Политичка криза – ситуација у којој више нису
прихватљиви раније коришћени подаци делатности
(ситуација не може да се разреши помоћу старих начина
деловања), а потребе појединаца или целих друштвених
група нису задовољене.
• Проблеми (унутар сфере политике) чија нерешеност
стимулише кризу – веома бројни (сви се, у мањој или
већој мери, изражавају у неспособности институција
политичког система да схвате захтеве настале политичке
ситуације).
• Проблеми (изван сфере политике) чија нерешеност
стимулише кризу:
▫ Дуготрајни економски нереди;
▫ Еколошке катастрофе;
▫ Растући криминал;
▫ Ерозија морала;
▫ Војни порази.
61. Конфликт и политички процес

• Политички процес (у сваком политичком систему и сваком

друштву) – препун противуречности.
• Политика (као делатност) – позвана да регулише и
разрешава противуречности међу заједницама, њиховим
интересима, да усмерава ове интересе у токове општих
обавезујућих норми и вредности.
• Политичке противуречности (у одређеним условима) –
претварају се у отворени сукоб, развијају се у конфликте.
• Политички конфликт – одређена врста друштвених односа
(али не било којих, већ само оних који се стварају и
егзистирају у вези са политичком влашћу и њеним
функционисањем у друштву).
• Две основне групе политичких конфликата:
▫ Односи сарадње и учешћа људи у систему одређене
власти;
▫ Односи борбе за власт.
 62. Политички интереси као узрок
политичког конфликта
• Политички конфликт – сукоб конфронтација политичких
субјеката (условљена супротстављањем њихових
политичких интереса, вредности, погледа и циљева).
• Појам политичког конфликта – означава борбу политичких
субјеката једних са другима за утицај у систему
политичких односа, за приступ доношењу битних одлука,
за располагање ресурсима, наметањем монопола својих
интереса и слично.
• Предмет (објект) политичких конфликата – политичка
власт, поседовање власти, уређење институције власти,
политички статус социјалних група, вредности и симболи
(који су база политичке власти) и слично.
• Хијерархијска структура политичких статуса –
својствена сваком политичком систему (једни владају, други
се потчињавају; једни управљају, другима се управља и
друго).
• Противуречност између субјекта власти и њеног објекта
(владајућег и потчињеног) – у суштини, основни (првобитни)
извор политичког конфликта.
• Политички капитал – поседовање неког дела политичке
власти, укључивање у политичку елиту, политичко искуство и
ауторитет итд.
• Идеолошки капитал – способност да се одговарајућа
идеологија користи интересима одређеног субјекта,
друштвено-политичке групе, покрета, странке.
• Симболички капитал (мало познат) – целокупност многих
појава: познатост човека или организације, звање, "званичне
номинације" (различите специфичне класификације) и
друго.
• Политички конфликти – имају објективну и субјективну
страну:
▫ Објективна страна – дубински друштвени интереси
субјеката, противуречности међу њима (пре свега,
противуречности међу политичким интересима, као и
међу социјалним и економским интересима);
▫ Субјективна страна – политички конфликт се, у знатној
мери, дефинише тиме како субјекти разумеју
објективне противуречности у било којој сфери живота.
63. Типологија политичких конфликата
• Политички процес – препун противречности.
• Дејство политичке институције или организације – додирује
судбине људи, неминовно удовољава једним интересима, а
сузбија друге.
• Политичке противречности – у одређеним условима се
претварају у отворени сукоб, развијају се у конфликте.
• Политички конфликт – одређена врста друштвених односа,
који се стварају и егзистирају у вези са политичком влашћу.
• Основна подела политичких конфликта:
▫ Односи сарадње и учешћа људи у систему одређене
власти;
▫ Односи борбе за власт.
• Класификација политичких конфликата према садржају:
▫ Конфликти између владајућих и подређених (с једне
стране су владајући слојеви, владајуће елите, државне
институције, организације, лидери, а с друге, организације
које заступају подређене масе);
▫ Конфликти између различитих владајућих субјеката или
учесника у систему власти, који се налазе на истом или на
различитим нивоима хијерархије политичког система.
• Класификација политичких конфликата према нивоу
политичког поља где се они стварају и развијају:
▫ Конфликти на вишем нивоу организације власти
управљања;
▫ Конфликти на регионалном или локалном нивоу;
▫ Конфликти у центру политичког система или на
периферији.
• Класификација конфликата према особини објективности:
▫ Стварни конфликт - изазван објективним
противречностима;
▫ Случајни, условни конфликт - постоји док учесници не
схвате његову природу;
▫ Приписани конфликт – стране конфликта прикривају
актере и разлоге стварног конфликта;
▫ Лажни конфликт – нема реалних узрока.
 64. Политичка одлука
• Политичка одлука – процес који се остварује у колективном
или индивидуалном облику.
• Елементи који утичу на ефикасност политичког одлучивања:
▫ Координација – усклађивање,усаглашавање напора;
▫ Корелација – узајаман однос, довођење у везу предмета
који су слични;
▫ Програмирање – избор ефикасног начина спајања циљева
и средстава у политичком процесу (тражење
најрационалније варијанте делатности).
• Политичка одлука – увек мора да се донесе у условима
високог степена емоционалне напетости (ову напетост
изазива, с једне стране, дефицит времена за мирно и
детаљно проучавање свих аспеката проблема, а с друге
стране, притисак од стране заинтересованих група).
• Услови којих се треба придржавати при доношењу
политичких одлука:
▫ Квалитет и обим информација (свако ограничење
информација, њихово искривљавање и изузимање
утичу на доношење погрешне одлуке);
▫ Неопходност узимања у обзир политичке, економске и
социјалне ситуације у којој се доноси одлука;
▫ Апсолутизација, преувеличавање значаја било ког
аспекта политичке ситуације води до доношења
погрешне политичке одлуке;
▫ Неопходност кориговања, уношења неопходних
промена, како у саму одлуку, тако и у механизам за
њену реализацију (уколико се после доношења одлуке
ситуација променила).
 65. Политички процес као укупност
политичких одлука
• Садржај политичког процеса – целокупност донетих
политичких одлука.
• Политичка одлука – систем активности политичког
субјекта.
• Фазе политичке одлуке:
▫ Откривање и одређивање проблема (задатка);
▫ Анализа услова и могућности његовог решавања;
▫ Формирање циљева и приоритета;
▫ Избор могућих алтернативних варијанти акције;
▫ Анализа алтернативе (сагледавање могућих потешкоћа);
▫ Избор оптималне варијанте.
• Дефинисање приоритетног циља и политичких снага које
могу да га остваре – посебно важна улога у доношењу
политичких одлука.
• Социјални проблем – стоји иза сваке политичке одлуке.
• Политичка противречност – стоји иза сваког социјалног
проблема.
 66. Назив и појам државе
• Различити називи за државу кроз историју:
▫ Античка традиција – грчки полис;
▫ Римљани – означавали су државу појмовима civitas, res
publica, regnum, dominium, imperium;
▫ Николо Макијавели – први који је државу именовао као
state (латински status, немачки Staat, енглески State,
шпански Estado, италијански Stato).
▫ Држава – основни и најважнији облик успостављања и
организовања политичког друштва.
• Држава (према Веберу) – дефинисана кроз два
конституционална елемента:
▫ Присуство административног апарата (функција
обезбеђења пружања јавних услуга);
▫ Присуство легитимног монопола силе.
▫ Држава - најважнија и примарна институција
регулисања друштвених односа и конфликата.
• Две концепције државе:
▫ Инструмент доминације и моћи;
▫ Инструмент за остваривање општег добра и заједничког
интереса њених чланова.
• Карактеристике државе:
▫ Постојање посебне групе људи који остварују врховну
власт;
▫ Монопол на принуду у односу на чланове друштва;
▫ Остваривање унутрашње и спољашње политике у име
друштва;
▫ Ексклузивно право доношења закона и правила
понашања обавезних за целокупно становништво на
одређеној територији.
67. Основне теорије о постанку државе
• Држава – несумњиво најважнија институција политичког
система.
• Теорије о постанку државе:
▫ Теократска – Бог је стваралац државе;
▫ Патријархална – држава је развијени облик
патријархалне власти, која се остварује у име свих
(државна власт је туторска, очинска – Конфучије је
заступао ову концепцију државе, према којој је она
само једна велика породица);
▫ Уговорна – изводи државу из споразума међу
владарима и поданицима (држава иступа као орган
свеопштег помирења људи који су у природном стању
стално у конфликту)
▫ "Теорија освајања" (оснивач Л. Гумплович) – настала у
XX веку и сматра да је држава настала као резултат
потчињавања слабих од стране јаких (и
организованих).
▫ Правна (савремена) теорија државе – основу државе
види у правима народа (држава је правни облик
организације и функционисања политичке власти са
гледишта међународног права).
 68. Суштина државе
• Термин држава – посебан тип социјалне појаве који
карактерише:
▫ Однос власти и потчињености;
▫ Монополско коришћење легитимног насиља;
▫ Постојање правног поретка;
▫ Релативна трајност;
▫ Институционализација.
• Основни елементи државе:
▫ Територија – одређена површина копна, ваздушног
простора и територијалних вода (у наведеним
оквирима, држава своју власт одржава и има право да
штити своју територију од спољашњег мешања других
држава и приватних лица);
▫ Становништво – заједница људи који живе на
територији државе и потчињавају се њеној власти
(једнонационално или вишенационално, тј.
мултинационално и мултиетничко);
▫ Власт – однос господства и потчињености, који постоји
између политичке елите и осталог дела друштва (Макс
Вебер: "Држава представља однос владања људи над
људима, који се заснива на легитимном насиљу").
• Власт – институционализовани и надлични карактер.
• Држава – политичка целина коју формира национална или
многонационална заједница на одређеној територији, на којој
се одржава правни поредак, који успоставља елита, која има
монопол на институционализовану власт и легитимно право
примене силе.
• Најопштије особине државе:
▫ Сувереност – држава извршава апсолутну и неограничену
власт (она је изнад свих других организација у друштву);
▫ Јавност – државне институције су јавне, насупрот приватним
институцијама грађанског друштва;
▫ Легитимност – одлуке државе се прихватају као обавезујуће,
јер су донете у јавном интересу или за опште добро;
▫ Доминација – држава је инструмент доминирања над
грађанима;
▫ Територијално удружење – држава обухвата све оне који
живе унутар државних граница.
 69. Функције државе

• Функције државе – круг делатности и активности у најопштијем

облику, које она врши у интересу политичке заједнице.
• Врсте функција државе – унутрашње и спољашње.
• Унутрашње функције државе:
▫ Политичка функција – остваривање политичке власти
(подршка владавини класе или социјалне групе која
доминира у економији, обезбеђење политичке стабилности
и слично);
▫ Правна функција – потпуно припада држави и значи
стварање норми, успостављање правног поретка и
спровођење закона, који регулишу друштвене односе;
• Организаторска функција – остваривање контроле над
извршавањем одлука и прописа, координација делатности
различитих субјеката политичког система и слично;
▫ Економска функција – стварање општег амбијента за
вршење економских активности, израда и остварење
пореске политике, давање кредита, коришћење стимуланса,
дугорочно планирање, програмирање и слично.
▫ Социјална функција – задовољавање потреба људи у раду и
становању, заштити здравља, осигурање живота, својине,
коришћење друштвених фондова и слично;
▫ Образовна функција – обезбеђивање демократизације
образовања, његовог континуитета, пружање једнаких
могућности за стицање образовања и слично;
▫ Васпитна функција – стварање услова за задовољавање
културних захтева људи, формирање духовности грађанства
и слично.
• Спољашње функције државе:
▫ Одбрамбена функција – заштита граница и територија;
▫ Војно-агресивна функција – мешање у послове других
држава;
▫ Дипломатска функција – подршка и развој односа
међу државама.

• Остале функције државе:

▫ Спољно-трговинска функција;
▫ Функција координације заједничке делатности са
другим државама;
▫ Учешће у блоковима, савезима и друго.
• Модерна држава – није само инструмент класне
доминације (постаје стециште све ширег спектра
регулисања и разрешавања друштвених противуречности
и конфликата).
• Држава (у модерном друштву) – самосталан организам,
који делује на све делове друштва.
• Административни задаци државе – веома широки (нико
данас не тражи одумирање или уништавање државе – у
свету не постоји економија којом, у мањој или већој мери,
не управља држава).
• Ширење социјалних функција државе – неспорно (то
признају многи политиколози).
70. Структура државе
• Државе – разликују се по облицима владавине и облицима
државног уређења.
• Специфичности државе:
▫ Историјска традиција државности;
▫ Посебност настанка државе;
▫ Сложеност националне, етничке и конфесионалне структуре;
▫ Разлика у степену развоја политичке културе;
▫ Начин решавања политичких конфликата.
• Структура државе:
▫ Облик владавине;
▫ Облик државног уређења (федерализам и унитаризам).
 71. Облик владавине
• Облик владавине – спољашњи израз садржаја државе, који је
условљен структуром и правним положајем органа државне
власти.
• Облици владавине:
▫ Монархија – највиша власт у држави обједињује функције
шефа државе и, умногоме, функције других власти, тј.
законодавне и извршне (ова највиша власт припада једном
лицу, монарху);
▫ Република – највиша власт у држави припада изборним
органима, тј. парламенту и председнику, који остварују
контролу над владом, постоји независно правосуђе и
локална самоуправа.
• Врсте монархије:
▫ Апсолутна (императорска, неограничена) – монарх није
ограничен уставом и остварује законодавну, извршну и
судску власт (пример: Саудијска Арабија, Катар, Оман,
Уједињени Арапски Емирати);
▫ Уставна монархија – власт монарха је ограничена
уставом, парламент као изборни орган остварује
законодавство, влада се формира под контролом шефа
државе и парламента и њима је одговорна, постоји
независно правосуђе и локална самоуправа (пример:
Шведска, Шпанија – монарси су декоративне фигуре, који
не поседују значајна политичка овлашћења);
▫ Парламентарна монархија – власт и моћ монарха
ограничени су парламентом (пример: Велика Британија).
• Врсте републике:
▫ Председничка република – председник је,
истовремено, и шеф владе, тј. премијер – министар који
врши избор министара и контролу њихове делатности
(пример: САД);
▫ Парламентарна република – највиши законодавни
орган формирају партије, које су победиле на
изборима, владу формира парламент од лидера партије
која је победила и влада одговара парламенту (пример:
Италија, Немачка, Индија, Финска, Исланд).
• Мешовити републикански облици владавине:
▫ Модел у коме председник добија знатно већу улогу,
него у парламентарном моделу – председник се бира
на директним изборима, он битно утиче на формирање
владе, али влада зависи и од председника, и од
парламента (пример: Француска);
▫ Модел у коме устав сједињује у себи црте
председничког и парламентарног облика владавине –
парламент бира владу, али он не може да је распусти; с
друге стране, влада нема право одлуке у односу на
парламент (пример: Швајцарска).
 72. Облик државног уређења
• Облик државног уређења – организација државе према
национално-територијалном принципу и организација
узајамних односа централних и регионалних органа.
• Централизација – подразумева:
▫ Национално јединство – једино централна влада
изражава интересе целине, тј. интересе нације (јак
центар осигурава да влада служи заједничком интересу
целокупне заједнице);
▫ Униформност – једино централна влада може да
успостави униформне законе и јавне службе које
омогућавају људима да се лако крећу из једног дела
земље у други;
 ▫ Једнакост – само централна влада може да исправи
неједнакости које произилазе из децентрализације, која
присиљава периферне институције да се ослањају на ресурсе
доступне у свом месту или региону;
▫ Просперитет – само централна влада може да спроведе
јединствену валуту, да контролише пореску и потрошну
политику, да обезбеди развој и инфраструктуру (путеве,
железнице, аеродроме и слично).

• Опасност од централизације – безнадежна неефикасност и

бирократски хаос.
• Децентрализација – подразумева:
▫ Учествовање – грађани учествују у политичком животу своје
заједнице;
▫ Осетљивост – периферне институције су, обично, ближе
људима и осетљивије на њихове потребе;
 ▫ Легитимност – одлуке које се доносе на локалном нивоу
изгледају ближе, сматрају се разумљивијим, па отуда и
легитимним;
▫ Слободе – власт је склона корупцији, па централизација
прети да створи тиранску владу, док децентрализација
омогућава контролу централне владе, као и међусобну
контролу периферних тела.
• Два основна облика државног уређења:
▫ Унитарни (централизовани) – један устав, који се усваја на
целој територији, једно држављанство, један систем права,
један судски систем (пример: Италија, Француска, Данска,
Шведска);
▫ Федеративни (децентрализовани) – савез државних
творевина, које имају одређену правну и политичку
самосталност, па федерацију чине државе, кантони, земље,
републике, провинције и слично, као њени субјекти (пример:
САД, Немачка, Русија, Аустралија, Аустрија и слично).
 73. Федерализам и унитаризам
• Федерализам – потиче од латинске речи foedus (савез,
удружење).
• Федерализам (оснивач: САД) – територијална организација
државе, која претпоставља поделу власти између држава при
постојању јединственог вишег центра (обезбеђује демократско
управљање општим државним пословима и животом
појединих држава).
• Савремена федерација – савез правно и политички релативно
самосталних државних творевина, облик поделе државне
власти и управљања међу политичким идентитетима који чине
једну целину (једнонационалну или вишенационалну).
• Субјекти федерације – државе, провинције, земље, републике
и слично.
• Расподела надлежности федерације: хоризонтална и
вертикална.
• Хоризонтална расподела надлежности - на нивоу
федералних субјеката раздвајањем основних грана
државне власти: законодавне, извршне и судске.
• Вертикална расподела надлежности – претпоставља
постојање више нивоа власти: федералног (као највишег),
републичког (као нижег) и локалне самоуправе (као
основног).
• Федерализам – принцип поделе власти између центра и
нижих нивоа, када свако од њих делује на својој
територији и управља својим становништвом.
• Унитаризам – суверена власт је поверена само једној
националној институцији (пример: Парламент у Великој
Британији, који поседује највишу и неспорну законодавну
власт).
• Парламент у унитаризму – може да донесе или укине било који
закон (не постоји друго законодавство које може да оспорава
његову власт).
• Уставна сувереност – поверена центру унитарног система (сваки
систем периферне или локалне управе зависи од воље центра).
• Унитаризам – постоје два посебна институционална облика
периферне власти: локална управа и децентрализоване
општине.
 74. Грађанско друштво
– социјална основа државе
• Грађанско (цивилно) друштво – простор смештен између
државне власти и приватног сектора (интермедијатор који стоји
између државе и приватне сфере – Бењамин Барбер).
• Цивилно друштво – простор политички непринудног
удруживања људи, као и низа мрежа односа формираних за
сврхе породице, вере, идеологије и слично (Валзер).
• Грађанско друштво – све институције у којима индивидуе могу
следити заједничке интересе без детаљног мешања државе
(Бендикс).
• Цивилно друштво – оквир организованог друштвеног живота
који је отворен, добровољан, бар делом самоподржавају,
аутономан у односу на државу и везан законским поретком
(Дајмонд).
• Заједнички именитељ свих тумачења грађанског друштва
– релативна аутономија у односу на државу, добровољна
социјална активност ненаметнута од државе.
• Најприхватљивија дефиниција - цивилно друштво је
место независног мишљења и добровољних акција у
оквирима легалних ограничења.
• Основни субјекти (носиоци) грађанског друштва:
▫ Независни и самостални појединци (грађани);
▫ Грађанска удружења и асоцијације;
▫ Грађанске установе;
▫ Друштвени покрети и организације.
• Грађанско друштво – повезује субјекте активности унутар
аутономне сфере у заједничко поље јавног деловања.
• Најзначајнији принципи и начела грађанског друштва:
▫ Аутономија у односу на партијску политику;
▫ Некласно, ненационално, непартијско удруживање и
организовање (у смислу не-борбе за власт и моћ);
▫ Интересни и друштвени плурализам;
▫ Индивидуалност и приватност;
▫ Спонтаност, самониклост, самоорганизација;
▫ Слобода и самосталност;
▫ Јавност и непосредност;
▫ Солидарност, хуманост и универзалност;
▫ Равнотежа, корективност и регулативност.
• Однос грађанског друштва и партија – партије врше
функцију селекције, тј. сакупљања и преноса захтева
грађанског друштва.
• Однос грађанског друштва и државе – државна воља се
одређује према потребама и интересима грађанског
друштва (што је више развијено грађанско друштво, то је
већи простор за развој демократичности државе).
• Реформа политичког система (пре свега, стварање правне
државе) – неопходан услов и најбитнија страна обнове
друштава у транзицији.
 75. Грађанско друштво и правна држава

• Правна држава – огромно достигнуће цивилизације.

• Филозофско образложење идеје правне државе – најпотпуније
изражено у радовима Имануела Канта ("само удружена воља
свих лица која чине народ може да буде извор закона у праној
држави").
• Идеја о правној држави – потиче од Платона.
• Однос државе и права, политике и закона – образложио
Цицерон.
• Основне особине правне државе:
▫ Доминација закона у свим сферама друштвеног живота;
▫ Узајамна одговорност државе и личности;
▫ Подела власти на законодавну, извршну и судску;
▫ Контрола и надзор у остваривању закона;
▫ Слобода личности.

• Правна држава – правни облик остварења државног

суверенитета народа (сва јавна овлашћења власти налазе
се код државе и њених органа, а организација и
функционисање саме власти се грани на правним
начелима).
• Однос правне државе и грађанског друштва:
▫ Држава се не меша у рад партија, синдиката, покрета
(одређује само поредак правне регистрације друштвених
удружења);
▫ Држава примењује политичке санкције само на основу права
(закона) у односу на антиуставне, антиправне акције
друштвених група;
▫ Устав државе и други закони су обавезни за све субјекте
политичког система;
▫ Однос државе са другим елементима политичког система
гради се на основу партнерства.

• Појам грађанско друштво – појавио се у XVII веку, прво у

радовима Хобса и Лока, а затим у XVIII веку, у радовима Русоа и
Монтескјеа.
• Стање грађанског друштва у развијеним земљама – не даје
никакве основе за тврдњу да су оне, наводно, пронашле модел
усклађеног и одрживог друштвеног развоја.
 76. Појам демократије

• Термин "демократија" – изведен од две грчке речи: демос –

народ и кратос – власт (преводи се буквално као "власт
народа").
• Место рођења демократије – Атина, као град-држава (V век
п.н.е.).
• Централна политичка институција у Перикловој Атини –
Скупштина са 5.000-6.000 учесника (само одрасли грађани
мушког пола – жене, робови и странци су били искључени).
• Извршне институције (председник, премијер, влада) – нису
постојали у Атини.
• Демократија – једно од централних подручја истраживања у
политикологији.
• Нормативни прилаз демократији – претпоставља
конструисање идеалног модела демократије (полази од
потребног и пожељног и тежи да изгради, у складу са њим,
реални политички живот).
• Емпиријски прилаз демократији – не полази од идеала, већ
анализира демократију у виду њеног конкретног
испољавања у пракси.
• Опште особине демократије (схватање присталица
нормативног и емпиријског прилаза):
▫ Народ је извор власти, суверен у држави;
▫ Равноправност грађана;
▫ Потчињеност мањине већини (при доношењу одлука и
њиховом извршавању);
▫ Изборност основних органа.
• Садржинска концепција демократије – суверенитет народа
чини основу демократије (владање народа се разуме,
углавном, као његово непосредно учешће у вршењу политичке
власти, као самоуправљање).
• Процедурална концепција демократије – политички систем који
даје редовне уставне гаранције, односно могућности за смену
функционера на власти.
• Индивидуалистичке концепције (према тумачењу критеријума
демократије) – своде питање о критеријумима демократије,
углавном на процедуре (технологију) помоћу којих се
ограничава државна власт (на пример, децентрализација
власти, стварање алтернативних извора власти и слично).
• Колективно популистичке концепције – као критеријум
демократије узимају ниво масовности непосредног учешћа
грађана у управљању државом (идеал демократије је опште
учешће грађана у управљању).
 77. Савремене концепције демократије
1. Традиционално-либерална концепција

• Основна идеја ове концепције – приоритет личности индивидуе

над друштвом и државом (личност је главна, она чини основу
грађанског друштва и државе и представља извор власти).
• Друга битна особина – давање предности представничкој
демократији.

2. Елитистичка концепција демократије

• Присталице ове концепције – полазе од тога да, у реалности,

политичке одлуке доноси, углавном мањина, демократска
елита.
• Представљање народа у систему политичке власти – владајућа
или владајуће елите.
• Демократија (по схватању ове концепције) – отвореност
формирања елита и контролисање њихове делатности при
остваривању власти и управљању.

3. Концепција партиципативне демократије

• Партиципација – учешће грађана у политичком животу (са

циљем утицања на доношење одлука).
• Партиципација – доказ свестране демократизације друштвеног
живота, његова политизација и право учешћа личности у
доношењу одлука.
4. Плуралистичка концепција демократије

• Демократија – механизам за регулисање конфликата у друштву

(битно је пронаћи изворе и субјекте конфликата).
• Плуралистички модел демократије – претпоставља присуство
мноштва центара власти и моћи у друштву (они ступају у
конфликте, споразуме, компромисе, током којих доносе
узајамно прихватљиве одлуке).

5. Социјалистичка концепција демократије

• Социјалистичка демократија – базира се на признавању

социјално и политички јединственог народа, као основе његове
власти.
• Социјалистичка концепција – проистиче из класне природе и
садржаја демократије.
6. Економска теорија демократије
• Економска демократија – сфера тржишних односа.
• Економска демократија – односи се на организацијско-управљачке
послове на радном месту (на глобалном плану, она има за циљ
уједначавање разлика богатих и сиромашних и редистрибуцију
добара и ресурса, ради општег благостања у друштву).
7. Нове концепције демократије
▫ Демократија заједнице;
▫ Вертикална демократија (амерички политиколог Ђовани
Сартори);
▫ Информациона демократија (савремени облик организације
друштва – француски политичар и политиколог М. Рокар);
▫ Интегрална технодемократија (теорија "трећег пута" друштвеног
уређења, супротно од капитализма и социјализма – канадски
филозоф М. Бунге).
78. Демократија као идеал и као реалност

• Демократија (данас) – више иступа као привлачни идеал, а

мање као карактеристика реалне и демократске државе.
• Демократија (у стварности) – нигде и никада није постојала без
државе (марксистичка идеја о одумирању државе је нереална –
с обзиром на глобализацију проблема друштвеног живота).
• Плуралистичка концепција демократије (данас) – налази,
практично, признавање и примену у многим земљама света
(ипак, и она се подвргава критици).
• Савршена демократија – нема је и не може да је буде
(међутим, без обзира на све недостатке, она је најбољи и
најхуманији облик владавине од свих, до сада, познатих).
• Нема коначног модела демократије – нема ни коначних
решења проблема у друштву.
• Демократија (као власт народа) – умногоме је утопија (која,
ипак, има важно значење, јер се демократија разматра као циљ
политичког развоја друштва).
• Реална демократија – у најбољем случају власт већине над
мањином (у горем случају, господство добро организоване
мањине, која се ослања на економску власт).
• Савремена парламентарна демократија – веома далеко од
"власти народа" (несавршеност реалне демократије – ипак, она
је данас најпопуларнији облик владавине).
• Два образложења демократије у светској политичкој мисли:
▫ Вредносна образложења – демократију разматрају као
вредност, саму по себи (као реално оваплоћење
најбитнијих вредности – слободе, једнакости, социјалне
праведности, народне власти);
▫ Рационално-утилитарна образложења – демократију
разматра као, за друштво и грађане, најкориснији и
најрационалнији облик организације.

• Трећа теорија образложења демократије (системска) – не

правда њено егзистирање хуманим схватањима, већ
најбољим могућностима за очување и развој система,
његову адаптацију на социјалну средину, која се стално
мења (присталице ове теорије: Никлас Луман, Карл Дојч и
други).
• Политички антрополози – човек није увек спреман на
демократију (постоје индивидуе и етничке групе, којима је
потребна чврста, аутократска власт).
• Демократија (кроз историју) – добра је само тада, када
одговара политичкој култури и менталитету народа (није
прихватљива у екстремним ситуацијама – у време ратова,
оштрих криза и слично).
• Прелаз у демократију – обично дуготрајан (неопходна је
постепеност).
• Демократија – претпоставља одређене услове (неопходно је да
сваки народ буде зрео за организацију одговарајућих облика и
механизама самоуправљања).
79. Слободе и права као основ демократије

• Људска права – природна, претпостављена, урођења,

неотуђива, законом гарантована и одржива.
• Човек – самим рођењем стиче основна права и слободе (тако
постаје грађанин).
• Грађанска држава – успоставља се да би заштитила основне
слободе и права човека.
• Слободе и права – нису нешто што се даје, одузима или сужава,
према ауторитарној вољи власти или самовољи појединаца.
• Слободе и права – претходна чињеница и основни нормативни
оквир према коме се свака власт мора подесити и прилагодити.
• Право на живот, право на слободу и право на својину –
позната тријада основних природних права (неотуђива
својства сваке људске јединке).
• Права и слободе грађана – треба посматрати из угла две
традиције (концепта):
▫ Либерални концепт – изражава се у одсуству ограничења
или принуде, независности и приватности, у односу на
надређен спољашњи ауторитет (основно правило
либералног концепта слободе – човек је слободан,
уколико понашање других не угрожава његову слободу,
односно његово понашање не угрожава слободу других);
▫ Тзв. партиципативни (афирмативни, тј. позитивни) концепт
– изражава се у томе да човек има право и слободу да
нешто учини или буде.
• Услов и претпоставка сваке слободе – индивидуална
(протективна) слобода.
• Слобода – не значи распусништво, ни анархију (не може се
одвојити од одговорности).
• Слобода и одговорност – нераздвојни ("слобода без
одговорности ствара анархију, а одговорност без слободе
принуду").
 80. Развој људских права и слобода

• Права и слободе човека и грађанина – производ модерних

грађанских револуција (прокламују њихову општост,
генералности и универзалност).
• Развој људских слобода и права – по садржају и
носиоцима, праћен великим борбама.
• Прва генерација људских права и слобода – тзв. лична, тј.
цивилна права (право на живот, право на својину, избор
професије, слобода уговарања, слобода говора,
информисања, окупљања, слобода уверење,
вероисповести, тајност писама, неповредивост стана и
друга).
• Друга генерација људских права и слобода – политичка права
и слободе, којима се признаје политички субјективитет
индивидуа и група и могућност утицаја на избор носилаца
државне политичке власти (ради се о партиципативном или
активистичком аспекту, који се изражава као право и слобода
учешћа у политичком животу).
• Основна политичка права и слободе – право да бира и да буде
биран (активно и пасивно бирачко право), оснивање и
деловање политичких организација, удружења и партија, право
гласа и слобода опредељења за одређену политичку
алтернативу, право на слободно и независно информисање
итд.
• Политичка права и слободе – претпоставка за стабилан
демократски поредак.
• Трећа генерација људских права – право на благостање и
социјалну сигурност, право на рад и права из радног односа,
синдикално организовање, слобода избора занимања.
• Посебна генерација, коју многи називају четвртом
генерацијом људских права – тзв. нова људска права и
слободе (право на заштиту животне средине, право на правну
заштиту од бирократске самовоље и злоупотребе власти, право
на самоуправљање, право на правду, право на здравље итд).
• Еволуција људских права и слобода – означава њихово
постепено развијање и освајање.
 81. Социјално-економска права
• Социјална права и слободе – обезбеђују материјалну
егзистенцију човека и заштиту од "ризика и неправди
слободе".
• Политичка и правна делатност државе – усмерена на
стварање и примену тзв. социјалних програма.
• Основна социјална права (која прописује и обезбеђује
држава):
▫ Право на социјалну сигурност;
▫ Право на заштиту здравља;
▫ Право на стан;
▫ Право на здраву животну средину;
▫ Обавеза одржавања еколошке равнотеже и друга.
• Економска права и слободе – једноставно се именују као право
на рад и привређивање и својинска независност појединаца.
• Основна економска права и слободе:
▫ Право на рад и запошљавање;
▫ Право на издржавање и социјалну помоћ неспособних за
рад;
▫ Право на штајк у одбрани права интереса;
▫ Право неоспособљених и малолетних на стручну обуку;
▫ Право на преквалификацију и друга.
• Најзначајнија права из радног односа:
▫ Право на сигурност радног места;
▫ Забрана отпуштања без оправданог разлога или из
политичких, идеолошких, верских, личних и других
разлога;
▫ Право на правну заштиту радног односа итд.

• Културна права – афирмишу и негују вредности,

стваралаштво, чувају и штите културна добра и баштину.
 82. Принципи демократије
• Демократија – темељна одлика модерног развијеног
политичког система (најбољи од свих могућих режима, који
обезбеђује народну власт, засновану на поштовању слобода
и права човека и грађанина).
• Принципи демократије – апстрактна правила у односу на
било коју заједницу људи, према човеку, уопште.
• Принципи демократије – универзални за отворена,
цивилизована друштва:
▫ Суверенитет народа;
▫ Већина;
▫ Репрезентација;
▫ Плурализам.
• Суверенитет народа – фундаментална идеја
демократије као народне власти.
• Суверенитет – уједињује право и слободу народа да
самостално одлучује о питањима свог живота.
• Принцип суверенитета народа – остваривање функције
извора политичке власти од стране народа.
• Суверенитет народа:
▫ Оснивачка и конститутивна власт народа у држави;
▫ Избор народних представника (посланика) и могућност
њиховог периодичног мењања;
▫ Право непосредног учествовања народа у изради и
доношењу закона, путем народних иницијатива и
референдума.
• Принцип већине – прихваћен од свих као идеал
демократије.
• Демократски принцип већине – ушао у праксу као начин
за најбоље економско разрешавање свих конфликата у
друштву, везаних са борбом за власт.
• Принцип већине – доприноси учвршћивању људских
заједница, путем постизања минималне сагласности међу
њиховим деловима.
• Демократија – владавина већине, супротна од елитаризма
(власт привилеговане групе људи), тоталитаризма
(бирократизована идеолошка диктатура), етнократизма
(диктатура групе националиста).
• Демократија – неспојива са аутократијом и тиранијом.
• Репрезентација (представништво) – интереси и воља народа
се артикулишу у представничким институцијама (народ
делегира своју власт посланицима, који су постављени путем
избора).
• Непосредна демократија – супротност представничкој
демократији (репрезентацији).
• Непосредна демократија – распрострањује се на веома
ограничени круг одлука, донетих путем директног учешћа свих
или већине.
• Предности репрезентације над непосредном демократијом:
▫ Сужава могућности успостављања тоталитаризма, као
диктатуре већине;
▫ Обезбеђује компетентност и одговорност субјеката;
▫ Претпоставља одређена правила узајамних односа између
народа и његових посланика (поверење, одговорност и
компетентност).
• Принцип заступљености – језгро либералних, плуралистичких и
других теорија демократије.
• Делегатски облик демократије – главни облик демократије
савременог доба.
• Плурализам – карактерна црта свих савремених режима.
• Појам "плурализам" (латински Plurall – мноштво, множина) –
признавање мноштва различитих, узајамно зависних и, уједно,
аутономних социјалних и политичких група (партија,
организација), које се стално налазе у такмичењу, поређењу,
конкурентској борби.
• Плурализам – формира се у условима разноврсности
социјалних група.
• Облици плурализма:
▫ Вишепартијност;
▫ Расподела власти;
▫ Стварно самоуправљање у заједницама;
▫ Функционисање "четврте власти" – стварно независне
штампе.
 83. Појам и функције избора
• Избори – природна и нужна компонента демократије (данас се
све чешће говори о, тзв. изборној демократији).
• Избори (универзална, историјска, политичка појава) –
демократију чине могућом.
• Дефиниција избора – начин, процес селекције и успостављања
основних носилаца политичке власти (процес одабирања
представника или службеника једне организације или групе, од
стране њихових чланова, који на то одабирање имају право).
• Избори у политичком смислу – политичко опредељење
између понуђених алтернатива и политичких програма.
• Избори у парламентарном смислу – редован, периодичан и
легитиман процес, посредством кога се одлучује о поверавању
посланичког или председничког мандата.
• Избори у техничко-формалном и правном смислу – скуп
процедура, услова, правила и политичког понашања, који су
системски регулисани изборним законима.
• Најважније функције избора у демократском друштву:
▫ Партиципативна функција – избори су један од најзначајнијих,
најмасовнијих и најчешћих облика политичке партиципације
грађана;
▫ Репрезентативна функција – сагледавање, изражавање,
представљање, заступање и посредовање проблема, интереса и
потреба појединачних и групних структура друштва;
▫ Функција легалне утемељености и смене политичке власти –
спречавају могуће изазове око тзв. сукцесије власти и
представљају темељ и основу сваке легитимне власти;
▫ Протективна функција – избори су начин ограничавања
арбитрерне и неодговорне власти, заштите слободе и права
грађана и санкционисања лоше политике;
▫ Функција превенције и стабилизације у условима заоштрених
противуречности (парламентарна криза) – превазилажење,
смиривање и смањивање конфликтних ситуација, признање
политичких победа и спречавање реваншизма према
пораженима на изборима;
▫ Функција изражавања политичке одговорности – зрелост
бирачког тела у избору и селекцији способних и одговорних
носилаца јавних функција, као и способност претендената на
јавне функције да стварају рационалне, развојне и оствариве
политичке програме;
▫ Психолошка функција – говори о самопотврђивању грађанског
статуса појединаца и група (изборима се ствара свест грађана о
сопственом постојању, значају и утицају, потврђује припадност
и осигурава активно чланство у политичком друштву);
▫ Социјализацијска функција – избори су значајан извор сазнања
и веровања политичких процеса, усвајања изборног поступка,
као начина конституисања, контроле и смене политичке власти.
 84. Изборни системи
• Избори и изборни системи - посебан значај за остваривање
политичких права грађана.
• Избори - најважнији начин учествовања грађана у политичком
процесу (посредно) и у вршењу власти и одређивању државне
политике.
• Избори и изборни системи - тесно повезани са демократијом (о
демократији, у правом смислу речи, не може се говорити,
уколико нису обезбеђени искрени, слободни и равноправни
избори).
• Главна реч у изборима – резервисана за политичке партије (у
"партијској држави" главни субјект изборног процеса нису
бирачи, како би требало да буде, него су то политичке партије,
а грађанима је најчешће остављено само да бирају између
кандидата који су од политичких странака већ постављени).
• Разликујемо изборни систем у ширем и ужем смислу:
▫ Изборни систем (у ширем смислу) - означава индивидуална
и колективна права, која чине изборно право (материјално
изборно право, процесно изборно право, правила изборне
математике, правила изборне геометрије и техничка правила
о изборима);
▫ Изборни систем (у ужем смислу) - назив за различите
методе расподеле посланичких мандата, с обзиром на које
се разликују већински и пропорционални изборни системи.

• Изборне комисије - органи за спровођење избора, који се

образују у свакој изборној јединици и на нивоу државе
(централна изборна комисија).
• Изборне јединице - подручја на која се дели територија једне
државе у циљу обављања избора.
• Изборна листа - предлози кандидата за посланике које, у
пропорционалним изборним системима, истичу предлагачи.
• Изборна апстиненција - неизлазак бирача на изборе.
• Електори - појављују се у одређеним системима (на пример у
САД-у) и то су лица која грађани бирају непосредно, а које
потом она непосредно бирају органе власти.
 85. Систем већине као начин
расподеле мандата
• Расподела мандата - после утврђивања резултата гласања на
изборима.
• Два начина расподеле мандата:
▫ Систем већине;
▫ Систем сразмерног представништва.
• Систем већине - примењује се при појединачном гласању, где
се бирачко тело дели на мале изборне јединице које бирају
једно лице за представника (читава земља дели на онолико
изборних јединица колико парламент има чланова).
• Систем већине - старији модел изборног система (користи се
при избору само једног лица - на пример, председника
републике, као једини могући начин избора).
• Тзв. "чисти" систем већине – када се бира једно колективно
тело (на пример, парламент), онда се изборне јединице
најчешће образују тако да се у свакој од њих бира само по
један представник.
• Већински избори - још се називају униноминални,
једномандатни или избори са појединачним гласањем (то су,
тзв. персонализовани избори, јер се ту врши избор
личности).
• Систем већине - примењује се у две варијанте:
▫ Систем релативне већине;
▫ Систем апсолутне већине.
• Систем релативне већине – за представника бирача у
парламенту изабран је онај кандидат, који је добио више
гласова од других кандидата (пример: Велика Британија).
• Систем апсолутне већине – изборе добија онај који је добио
половину плус један глас од укупног броја гласова (ако ни један
кандидат не добије апсолутну већину, гласа се још једном, тј.
иде се у други круг, где ће бити изабран онај који добије
релативну већину – пример: Француска).
• Тзв. систем чисте балотаже (код система апсолутне већине) – у
другом кругу се врши систем ужег избора (у свакој изборној
јединици избор се врши између два кандидата, који су у првом
кругу добили највећи број гласова, тако да један кандидат
сигурно добија апсолутну већину гласова).
 86. Систем сразмерног представништва

• Систем сразмерног представништва (модел

пропорционалних избора) – када се у једној изборној јединици
бира више представника.
• Гласање у систему сразмерног представништва - врши се по
листама (бирачи у изборној јединици не бирају само једног
посланика, него листу на којој се налазе имена неколико
кандидата).
• Суштина пропорционалних избора – број мандата треба да
буде сразмеран броју гласова у изборној јединици (омогућава и
мањинама да буду заступљене у парламенту, као и малим
политичким партијама).
• Систем сразмерног представништва (пропорционални избори)
– могу се применити само у великим изборним јединицама, у
којима се бира већи број представника.
• Две врсте сразмерних избора:
▫ Сразмерни избори са променљивим бројем чланова, који се
бирају у одговарајуће представничко тело;
▫ Сразмерни избори са непроменљивим бројем чланова, који
се бирају у одговарајуће представничко тело.
• Пет најпознатијих техника расподеле мандата према систему
сразмерног представништва:
▫ Систем изборног количника;
▫ Систем највећег количника (Д`Онтов систем);
▫ Баденски (аутоматски) систем;
▫ Херов систем;
▫ Нимејеров систем.
а) Систем изборног количника
• Систем изборног количника - гласање се спроводи по већ
утврђеним листама, али се број мандата одређује изборним
количником.
• Изборни количник (ИК) - добија се када се број гласалих подели
бројем представника које изборна јединица бира (свака листа
добија онолико представничких места, колико се пута изборни
количник садржи у броју гласова датих за ту листу).
б) Систем највећег количника (Д`Онтов систем)
• Суштина система највећег количника (Д`Онтовог систем) –
број гласова који је добила свака листа дели се са 1, 2, 3, 4 итд.
све до броја представника који се бира у датој изборној
јединици (добијени количници се сређују по величини, при
чему се у обзир узима онолико највећих количника, колико се
представника, у тој изборној јединици, бира).
в) Баденски (аутоматски) систем
• Баденски систем – аутоматски модел расподеле мандата
(свака политичка странка истиче две врсте кандидатских листа -
посебне листе за сваку изборну јединицу и једну општу листу за
читаву државу).
• Баденски устав - унапред одређен изборни количник од 10.000
гласова (сваких 10.000 гласова дају право на једног
представника).
г) Херов систем
• Херов систем или систем појединачно преносивог гласа
(компликован, тешко применљив и мало распрострањен) -
бирач гласа само за једног кандидата са листе (за представнике
су изабрани они кандидати, који су добили највећи проценат
првих, па затим, других итд. места).
д) Нимејеров систем

• Нимејеров систем или систем математичке

пропорционалности – укупан број гласова партијске листе,
помножен бројем мандата које даје изборна јединица, дели са
укупним бројем гласова које су добиле све партијске листе (у
резултату се увек добија неки децимални број, па је, зато, број
мандата који листа добија, онај број испред запете, док се
преостали мандати листама деле према редоследу највећих
разломака иза запете).
87. Предности и недостаци система већине

• Предности већинског система:

▫ Ближи је бирачима за разумевање (у једној изборној
јединици бира се само један посланик);
▫ Обезбеђује непосреднију везу између кандидата и бирача;
▫ Омогућује да посланици постану најугледнији и
најспособнији (пресудан је квалитет кандидата, а не програм
или личност политичке странке);
▫ Бирачи се на изборима не опредељују за странку, него
првенствено за њеног кандидата;
▫ Посланик је далеко зависнији од бирача, него од странке;
▫ Обезбеђује формирање стабилног парламента и јаке владе.
• Недостаци већинског система:
▫ Могуће је да политичка партија добије већи број
посланика, него што би јој то припадало, сразмерно
њеној снази;
▫ Елиминише из политичког живота мале и средње
странке (погодује великим политичким странкама);
▫ Онемогућено је представништво читавих категорија
бирача (зато је неправичан и недемократски);
▫ Не уважава у довољној мери политички и страначки
плурализам у друштву;
▫ Наводи на двостраначки систем и нагони странке на
изборне коалиције;
▫ Изражава само вољу већине.
 88. Предности и недостаци система
сразмерног представништва
• Предности система сразмерног представништва:
▫ Исправља неправде већинског система, по коме једна
странка може добити већи број мандата, него што би јој то
припало сразмерно њеној снази;
▫ Омогућава демократски систем расподеле мандата и учешће
свих делова бирачког тела у управљању државом;
▫ Посланички мандати се деле између кандидатских листа
сразмерно добијеним гласовима;
▫ Подједнако се вреднује сваки глас бирача и верно се
одражава расположење бирачког тела;
▫ Пружа подједнаке могућности свим странкама да имају своје
представнике у парламенту;
▫ Омогућава представљање мањине.
• Недостаци система сразмерног представништва:
▫ Може довести до стварања лабавих коалиција и
коалиционих влада, као и до блокаде парламента;
▫ Представља политичке странке, а не грађане;
▫ Јача завист посланика од странке, пре свега, од лидера
странке;
▫ Доводи до слабљења веза између посланика и бирача.

• Систем сразмерног представништва – више одговара

идеалу правде.
• Систем већине - погоднији за бирање парламентарне
већине.
• Мешовити систем - настао као компромис (комбинација
ова два система).
 89. Појам и природа политичке партије
• Политичка партија (странка) – као политичка организација,
представља облик политичког организовања људи са истом
политичком идеологијом.
• Основни циљ политичке странке - потпуно или делимично
освајање и вршење државне власти демократским путем, на
основу избора.
• Три основна конститутивна елемента појма политичке странке:
▫ Странка је организација (облик политичког организовања
људи);
▫ Истоветна политичка идеологија;
• Циљ удруживања је освајање и вршење државне власти,
легалним демократским путем, учешћем на изборима и
добијањем већине на изборима.
• Политичка странка се разликује од:
▫ Интересне групе - нема политичку идеологију (већ конкретне
материјалне или идеолошке интересе, чијем остваривању
тежи) и нема за циљ освајање или вршење државне власти;
▫ Политичког покрета - нема јединствену политичку идеологију
(има за циљ одбрану врло широких и релативно
неодређених општенародних интереса);
▫ Оружане групе - има за циљ рушење постојећих институција
власти (политичке странке теже освајању власти легалним,
демократским путем, учешћем на изборима и добијањем
већине на изборима).
•
• Тројака улога политичких странака:
▫ Утврђивање и излучивање опште воље;
▫ Одабирање и дисциплиновање изабраних;
▫ Васпитавање и обавештавање бирача.
• Политичке странке - катализатор појединачних мишљења,
растурених и противуречних (странка их скупља и логички
сређује у једну складну доктрину, у један програм).
• Главна улога политичке странке - прикупљање и уједињавање
једног мишљења, које већ постоји, само што је расуто и сувише
диференцирано.
• Политичке странке - организационе снаге које не разједињују,
него уједињују (замера им се да цепају народ на непријатељске
групе, да уносе у њега раздор и свађу).
• Четири најпознатија става државе према политичким
странкама:
▫ Став забране - када држава забрањује оснивање и рад сваке
странке или само оних које имају противуставне циљеве;
▫ Став игнорисања - када се држава не интересује за страначки
живот;
 ▫ Став признавања - када држава посвећује посебно
законодавство странкама;
• Став инкорпорисања - када држава признаје једној странци
јавну функцију одређивања правца државне политике.

• Двострука правна природа политичке странке:

▫ Удружење грађана чврсто организованих и правно
повезаних (ради постизања и извршавања заједничког
политичког циља);
▫ Државни орган (поседује својство организоване групе бирача
и својство парламентарне групе).
 90. Типологија политичких странака

▫ Буржоаске и радничке странке (према социјалној

групи, чије интересе странка изражава);
 Буржоаске политичке странке (конзервативне,
либералне, демократске, демохришћанске,
радикалне, народне, републиканске и сличне
странке);
 Радничке политичке странке (социјал-демократске,
социјалистичке, комунистичке и странке "нове
социјалистичке левице");
▫ Идеолошке и прагматске странке (према карактеру и
циљевима политичког деловања);
 Идеолошке политичке странке (имају чврсто и јасно
изграђену страначку идеологију, прилагођавају стварност
себи);
 Прагматске политичке странке (прилагођавају се
промењеним условима и практичним потребама тренутка,
прилагођавају себе стварности).
▫ Кадровске и масовне странке (у зависности од ширине
чланства);
 Кадровске политичке странке (тежиште стављају на
квалитет, чине их странци одани и проверени чланови,
активисти);
 Масовне политичке странке (тежиште стављају на број
чланова, имају бројно чланство у широким народним
масама).
▫ Револуционарне и странке друштвеног status quo-а (у
зависности од односа према постојећем систему у целини);
 Револуционарне политичке странке (теже радикалној промени
постојећих друштвених односа);
 Странке друштвеног status quo-а (ограничавају се на деловање
у оквиру постојећег друштвеног и политичког поретка односа).
▫ Политичке странке у ужем смислу речи, националне,
конфесионалне и регионалне (према основу окупљања чланства);
 Политичке странке у ужем смислу (оне странке које спроводе
општи политички програм),
 Националне странке (обухватају припаднике исте нације и
имају националне циљеве),
 Конфесионалне странке (обухватају припаднике исте
конфесије),
 Регионалне странке (обухватају припаднике једне покрајине
или региона).
 ▫ Чврсте и лабаве странке (према степену дисциплине
којој је подвргнуто страначко чланство и руководство
странке);
 Чврсте политичке странке (строга страначка
дисциплина);
 Лабаве политичке странке (више се држе на свести
својих чланова и либералнијем режиму односа према
странци).

• Дихотомна и трихотомна типологија политичких странака:

▫ Дихотомна подела (француски конституционалиста
Морис Диверже) - кадровске и масовне странке.
▫ Трихотомна подела (Жан Шарло) - странке моћника,
странке обичних чланова и странке бирача или странке за
окупљање (ова типологија је ближа стварности).
 91. Типологија партијских система
• Класична подела партијских система:
▫ Једностраначки – политички монополизам једне
странке, који искључује страначки плурализам (овде
има гласања, али нема избора, јер је једна странка
стално на власти, њеној владавини се нико не
супротставља);
▫ Двостраначки –неколико облика:
 Чисти двостраначки систем (постоји у земљама где је
бирачко тело готово равномерно подељено на две
политичке странке, које се периодично смењују на
власти – пример: Велика Британија, САД, Аустралија,
Нови Зеланд);
 Непотпуни или псеудо-двостраначки систем, тј. лажни
двостраначки систем (у оквиру две водеће странке не
постоји кохезија и чврста страначка дисциплина –
пример: понашање Републиканске и Демократске
странке у Конгресу САД-а, за разлику од њиховог
понашања приликом председничких избора);
 Систем "две и по странке" (постојање треће
политичке странке доводи до стварања коалиционе
владе) - две велике политичке странке доминирају у
политичком животу, али не могу образовати
парламентарну већину без ослањања на трећу,
знатно мању странку (пример: Немачка, Белгија,
Канада).
▫ Вишестраначки (постоји више политичких странака које
имају шансу да постану владајуће) - облици вишестраначког
система су:
 Интегрални или чисти вишестраначки систем (постојање
више политичких странака, од којих ни једна не може
скупити више од 30% гласова на парламентарним
изборима – пример: Холандија, Швајцарска, Финска);
 Поларизовани вишестраначки систем – више политичких
странака групише се око две различите страначке осовине
или у два страначка блока.
 Вишестраначки систем са доминирајућом политичком
странком - постојање политичке странке која је релативно
надмоћнија у односу на друге (она на парламентарним
изборима добија већину, која је близу апсолутној већини
или је апсолутна већина).
• Једностраначки системи – воде недељивој власти.
• Двостраначки системи – воде алтернацији, тј. смени на
власти.
• Вишестраначки системи - воде подељеној власти.
• Значајна типологија страначких система:
▫ Систем са опозицијом – постоји опозиција, тј. постоје
најмање две политичке странке, од којих је једна на
власти, а друга у опозицији;
▫ Систем без опозиције – постоји само једна странка или
више странака у савезу, тј. коалицији, али ниједна
странка у опозицији (нема ни страначког такмичења, ни
смене власти).
 92. Интересне групе

• Интересне групе – блиске политичким партијама (према

функцијама и средствима утицаја).
• Интересне групе – формирају се на основу схватања људи о
неопходности заједничке делатности ради реализације својих
интереса.
• Појам интересних група – добровољна удружења, која се
формирају са циљем изражавања и заштите политички
значајних интереса људи у узајамним односима са државом и
другим политичким институцијама.
• Основна намена интересних група – агрегација и артикулација
интереса (као и код политичких партија).
• Интересне групе – врше усаглашавање мноштва
појединачних захтева грађана и социјалних група.
• Артикулисање, агрегирање и информисање структура власти
о разноврсним интересима грађана и социјалних група –
заједничка улога интересних група и политичких партија у
политичком систему.
• Разлике између интересних група и политичких партија:
▫ Политичке партије као главни циљ имају освајање власти у
држави (интересне групе немају такав циљ – оне штите
интересе својих чланова, утичући на структуре власти);
▫ Политичке партије, по правилу, теже да прошире своју
социјалну базу и обједине људе са разноврсним
интересима (интересне групе штите појединачне интересе
својих чланова).
• Типологија интересних група:
▫ Аморфне – стихијски се стварају и распадају, нису дуговечне,
слабо су организоване и са органима власти имају
нерегуларан однос (митинзи, демонстрације и друге акције
протеста);
▫ Институционалне (групе за притисак) – удружења са јасно
израженом организационом структуром и функцијама,
професионалним кадровским апаратом и релативно
стабилне (синдикати, цркве и слично);
▫ Асоцијативне – висок ниво стручности и организације,
специјализују се за изражавање интереса (синдикати,
удружења предузимача, етничке асоцијације и слично);
▫ Неасоцијативне – неформалне групе, које често немају јасно
организовану структуру, немају ни статут, ни формално
чланство, као ни тачан број припадника (имају епизодни
карактер – митинзи, демонстрације, петиције).
• Најбитнија улога интересних група у државама са
функционалном тржишном економијом – савези и
удружења предузимача.
• Значајна социјална, политичка и идеолошка улога –
различити добротворни (филантропски) фондови.
• Важне социјалне и политичке функције – приватни
клубови (обједињују у својим редовима водеће
предузимаче и финансијере, познате политичке
функционере, утицајне новинаре и слично).
• Врло значајна улога у друштву – синдикати (масовне
организације радника, које штите њихове економске и
социјалне интересе).
• Утицај интересних група – отворени и затворени (латентни)
карактер.
• Ефикасност делатности интересних група – зависи од ресурса
којима оне располажу.
▫ Најбитнији ресурси интересне групе:
▫ Квантитативни састав и организација;
▫ Поседовање својине или економска власт;
▫ Информације, квалификације и искуства.
 93. Појам и теорија елите

• Појам "елита" – трајно укорењен у социологији и

политикологији.
• Термин "елита" (француски elite) – најбољи, изабрани,
одабрани људи.
• Елита у политикологији – лица која су добила највећи индекс у
области своје делатности.
• Различити термини појма елита:
▫ Владајући врх;
▫ Владајући слој;
▫ Владајући кругови.
• Појам елите (у свом првобитном, етимолошком значењу) – не
садржи ништа антихумано, нити антидемократско (широко
распрострањен у свакодневном језику).
• Политичка елита (француски политиколог Боден) – људи који
поседују високи положај у друштву, имају интелектуалну и
моралну предност над осталим људима.
• Политичка елита (оснивач политикологије Вебер) –
харизматичне личности.
• Појам елите (у политиколошком смислу) – нешто ужи и
одређенији (елиту чине људи, који у једном друштву имају
руководећу улогу, који имају власт, односно моћ да своју вољу
остваре и упркос отпору других).
• Политичка наука – интересује се, пре свега, за тзв. елиту власти
(она је само један део шире друштвене елите).
• Теорија елита – настала на прелому XIX у XX век (најзначајнији
европски представници: Жорж Сорел, Гаетано Моска,
Вилфредо Парето, Роберт Михелс и други).
 94. Жорж Сорел и Гаетано Моска
• Сорел – веровао у нужност вођења маса (тиме је признао
нужност постојања елита).
• Сорелов појам елите – није политичког, већ моралног
карактера.
• Средишни појам Сореловог "социјализма" – тзв. Морал
произвођача (Сорел га је конструисао под утицајем Ничеа –
Ничеовом "моралу господара" и "моралу робова" одговара
Сорелово разликовање "морала произвођача" од "морала
потрошача").
• Сорел – учење о моралној елити, квалификованој мањини, која
путем непосредне акције (штрајком, саботажом и бојкотом)
обара постојећи поредак.
• Мањина (елита "заслужних") – људи који својим животним
еланом треба да спасу друштво од буржоаске декаденције
(моралног пропадања).
• Сорел – слави физички, насупрот духовном раду (свако
теоретисање сматра неплодним – оно је својствено
буржоарским интелектуалцима).
• Сорел – од чланова елите захтева одређену моралну
квалификацију.
• Гаетано Моска – учење о елити ограничава, углавном, на
политичку област (усамљени појединац не може командовати
масом, без једне мањине, која га подупире).
• Моска – мањина је организована, баш зато што је мањина.
• У сваком друштву постоје две класе лица:
▫ Они који владају (малобројни, врше све политичке функције,
монополишу власт и уживају преимућство);
▫ Они којима се влада (многобројни, њима непосредно
управља прва класа).
• Превласт владајуће (политичке) класе – Моска види у
материјалној, интелектуалној и моралној супериорности
(пример: у примитивном друштву, вође су најхрабрији, а у
развијеном, најбогатији).
• Три квалитета за приступ политичкој класи (елити):
▫ Војничка одважност;
▫ Богатство;
▫ Свештенство.

• Моска – класа мора да се формира на основу ума, способности

и богатства.
• Три начина учвршћивања власти:
▫ Наслеђивање;
▫ Избори;
▫ Кооптација - бирање нових чланова (ради допуне неког
друштва).
 95. Вилфредо Парето и Роберт Михелс
• Италијански политиколог Вилфредо Парето – друштво у виду
пирамиде са елитом на врху (најобдаренији из нижих
друштвених слојева се издижу до врха, попуњавајући редове
владајуће елите, чији се чланови, с друге стране, деградирајући
"спуштају" доле у масе).
• Политичка социологија Парета – одриче се сваког "моралног"
става према друштвеним процесима (она је "вредносно-
неутрална" теорија друштва).
• Друштво (према Парету) – хетерогено и двојако:
▫ Нижи слој – класа која је страна елити;
▫ Виши слој – класа која је блиска елити (дели се на владину и
невладину елиту).
• Чиста идеологија успеха – могућност личног успеха за сваког
и на све друштвене положаје.
• Паретова концепција – посебно се испољава у тзв.
"циркулацији елита": у круту и млитаву структуру више класе
продиру нове, освежавајуће струје ниже класе.
• Одлучујући чинилац друштвене организације (по схватању
Парета) - резидуум (талог, остатак).
• Резидуи – друштвено делатне психичке константе, одређени
прости инстинкти (апетити, укуси, расположење и слично –
људске радње, понашања су манифестација резидуа).
• Деривације (други кључни појам Паретове социологије) –
рационализација резудуа (резидуи су испољавања осећања,
деривације су испољавања потребе за резоновањем).
• Критеријум за припадност некој елити – увек и само успех (без
обзира на то, којим средствима се он постизао и на коју област
се тај успех односио).
• Заједничка карактеристика свих елита – моћ коју врше над
широким масама људи.

• Роберт Михелс – најпре припадао социјал-демократском

покрету (касније, разочаран, отишао у крајњу десницу и
завршио живот у фашистичкој Италији, 1969.).
• Михелсово разочарење – отпочиње открићем бирократских
тенденција у немачкој Социјал-демократској партији.
• Специфично обележје модерних партија – однос вођа према
маси (Михелсово схватање).
• Однос чланства према вођству – сличан односу бирача према
парламенту (стање апатије).
• Почетак образовања професионалног вођства – почетак краја
демократије (елиминише се демократски принцип владавине
већине, а елита вођа, тј. олигархија, постаје неизбежна).
• Михелс (супротно Парету) – нема циркулације елита, него
стапања елита и њихове фузије (елите се класификују као
касте).
• Елита – обухвата најутицајније кругове и групације економски и
политички владајуће класе (професионални службеници,
политичари, идеолози и други).
• Политичка елита – није, једноставно, аритметички збир владара
и властелина (то је веома сложена творевина).
 96. Политичко лидерство – појам,
јединство активности и однос
• Лидери – делатност различитих партија и друштвених
организација се персонификује у њима.
• Лидерство – као социјална појава својствена природи човека
(већ у првим етапама развоја човека и друштва, водећу улогу су
играли искусни, јаки, паметни људи, који су добијали
признања, поверење, ауторитет).
• Лидерство – неодвојива компонента политичке делатности.
• Лидерство у политикологији – разматра се као један од
механизама за регулисање односа људи, социјалних група,
институција, друштва у целини.
• Суштина лидерства – чине је односи доминације и
потчињености, утицаја и следбеништва.
• Термин "лидер" (енг. leader) – буквално значи водећи,
предводник, вођа (категорија "политичко лидерство" – знатно
обимнија према свом садржају).
• Политичко лидерство – битна страна политичког руководства.
• Парсонс – политичко лидерство једна од оснивачких
институција политичког система.
• Категорија "политичко лидерство" означава:
▫ субјект политичке делатности (субјект - лидер);
▫ односе између субјекта и објекта делатности и политичких
институција (механизам функционисања и реализације
лидерства).
• Лидерство (однос) – претпоставља узајамну повезаност лидера
(посебне личности или подгрупе), који је део неког јединства,
са целим овим јединством.
• Политичко лидерство – политички однос лидера према
заједници, када први располаже одређеним обимом права и
одговорности да формулише и изражава интересе и циљеве
заједнице.
• Елементи политичког лидерства:
▫ Владавина субјекта лидера;
▫ Иницијативност лидера;
▫ Однос руководства (субјект – лидер је позван да руководи
уједињеном делатношћу људи);
▫ Зависност субјекта лидерства - од карактера интереса,
садржаја и циљева које треба остварити у политичкој
заједници.

• Лидерство – није урођено својство појединих личности, није

природни процес и није увек дата привилегија неких субјеката.
• Лидерство – суштински моменат политике (лидер – није
потребан за социјалну стихију, али организовани
друштвени поредак не постоји без лидера).
• Различита схватања функције политичког лидерства
(амерички политиколог Р. Такер):
▫ Лидери остварују функцију оцене (од лидера се очекује
ауторитативна, мудра и благовремена оцена ситуације,
као проблематичке);
▫ Лидери морају да разрађују линију понашања (одређују
у име групе смер њене активности, ради разрешавања
постојећих проблема);
▫ Лидер врши мобилизујућу функцију (тражи од групе
подршку и позива на остваривање назначеног циља).
• Различити модели, тј. обрасци функције политичког лидерства
(амерички истраживач М. Херман):
▫ Лидер, тј. трибун (слично Мартину Лутеру Кингу) – одликује
га властито виђење стварности, он одређује циљеве, указује
на правце делатности и повлачи их за собом;
▫ Лидер се идентификује са "политичарем - слугом" – он
иступа у улози изражаваоца интереса својих приврженика;
▫ Лидер се изједначава са "трговцем" – он убеђује, а
присталице "купују" његове планове или идеје и
одушевљавају се тиме (бивши амерички председник Хари
Труман: "Суштина власти председника је у томе да уједини
људе и да покуша да их убеди то што они морају да ураде");
▫ Лидер се разматра као "поротник" – његова руководећа
активност је реакција на догађаје проузроковане ситуацијом.
• Три квалитета политике (Макс Вебер) – углавном одлучујући:
▫ Страст – снажна оријентација на суштину ствари (ипак, није
довољна само она);
▫ Осећај одговорности – неодговорност лидера доводи до
распада политичких система;
▫ Интуитивна процена – способност да се смирено препусти
утицају реалности (потребна је дистанца у односу на ствари и
људе).
 97. Типологија политичког лидерства

• Типологија политичког лидерства – веома условљена (у знатној

мери субјективна).
• Типологија политичког лидерства (према различитим
критеријумима) – неопходна (ради систематизације постојећих
чињеница):
▫ Према типу лидерства: визионар, стратег и извршилац;
▫ Према карактеру делатности: универзално и ситуационо;
▫ Према стилу руководства: демократско, аутократско и
анархистичко.
• Ситуациони лидер – одређује се помоћу задатака конкретне
ситуације.
• Универзални лидер – није условљен решавањем било којих
ситуационих проблема (сваки друштвени покрет избацује из
својих редова лидере).
• Демократски лидер – ослања се на активност вођених, тежи да
развија њихов стваралачки однос према делу.
• Аутократски лидер – апсолутизује своју улогу и тежи да сам
доноси одлуке.
• Анархистички лидер – лишен јасне линије понашања.
• Реформаторски лидер – бори се за организовање поступног
усавршавања постојећег система.
• Револуционарни лидер – одбацује идеални модел културе и
оријентише се на фундаментални преображај политичког
друштва.
98. Индивидуално и колективно лидерство
а) Индивидуално лидерство

• Харизма (по Веберу) – пророк, лидер – полубог, велики месија.

• Однос масе према харизматичном лидеру – добија
емоционално-мистичан садржај, карактерише се слепом
вером, послушним праћењем.
• Харизматични вођа - у тоталитарним режимима.
• Карл Кауцки ("Држава и развој човечанства") – критикује
Веберово тумачење харизме (Кауцки – у демократији људи
достижу руководећи положај само захваљујући поверењу
својих суграђана, тј. захваљујући томе што се у одређеним
областима уздижу над средњом класом).
• Развијање харизме – највећа могућност у епохама револуција
(стари ауторитети се свргавају, а нови тек почињу да се
стварају).
• Носилац харизме – мора да освоји поверење масе, помоћу
своје делатности (а не чудесима).

б) Колективно лидерство

• Проблем колективног политичког лидерства – директно

поставио марксизам (због разрађивања концепције
пролетерске партије).
• Данашња криза марксизма и комунистичког покрета –
концепција партије, као политичког лидера се одбацује.
• Револуционарна партија (по мишљењу теоретичара марксизма)
– израз општих интереса и политички свесне воље радника.
• Комунистичка партија (због објективних и субјективних узрока)
– претворила се у језгро државне бирократске машине.
• Противречност између лидерства и политичког руководства –
најбоље се показала у владајућим комунистичким партијама
бивших социјалистичких земаља Источне Европе.
• Бити лидер ≠ бити на власти.
• Владајуће партије у комунизму – тежиле да остану колективни
лидери народних маса (али, у стварности, нису увек биле
такве).
• Појам "политички лидер" – несумњиво вишестран од појма
"владајућа партија".
• Политички лидер – део заједнице или неке веће социјалне
групе (свесни, најактивнији део, способан да буде предводник,
трибун, организатор и слично).
• Владајућа партија – има власт, оправља и обухвата само део
социјалних функција.
• Улога колективног лидера (у смислу његове непогрешивости) –
унапред погрешна и упрошћена тумачења.
• Квалитети политичког лидера (посебно његове руководеће
делатности) – зависе од свих компоненти делатности.
• Утицај, ауторитет, компетентност, знање – фактори који
обезбеђују политичком лидеру (индивидуалном или
колективном) водећу улогу у систему власти у демократском
друштву.
 99. Природа политичке идеологије
• Термин "идеологија" – креирао француски филозоф Дестит де
Траси, да би означио нову "науку идеја", која је покушала да
открије порекло свесних мисли и идеја (буквално идеа-логија).
• Де Траси – надао се да ће идеологија имати статус утемељене
науке, као што су биологија, идеологија и друге науке (Карл
Маркс – другачије значење дао овом термину у XIX веку).
• Маркс – идеологија је духовна творевина, која се појавила као
резултат социјално-класне диференцијације друштва.
• Идеологија – формирала се као инструмент изражавања и
заштите интереса различитих социјалних група и класа
(једнострано, социјално-заинтересовано одражавање
стварности).
• Маркс и Енгелс – више пута су називали идеологију
"илузорном", "лажном" свешћу (због једностраног, делимичног
одражавања стварности и тежње да се прикаже одређени део
стране, слике стварности).
• Одређујућа карактеристика идеологије (према марксистима) –
она је лажна, доводи у заблуду и збуњује подређене класе
(скрива контрадикције на којима се заснивају сва класна
друштва).
• Маркс – може се направити јасна разлика између науке и
идеологије, између истине и лажи.
• Основна предодређеност идеологије – изражавање и заштита
интереса социјалних група и класа.
• Задатак идеолошке борбе – да се личним интересима
владајућих група и класа даје облик општег интереса (да се, на
тај начин, унесе у свест људи идеја истоветности интереса свих
класа и социјалних група одређеног друштва).
• Етернизација (од латинске речи aeterneus - вечни) вредности –
веома распрострањен захват код идеологије (свака владајућа
класа, у својој идеологији, проглашава за константне установе
њене идеје и вредности, које су најбитније за одређено
уређење).
• Идеологија – претпоставља борбу за јединство погледа на свет
и принудно наметање свог погледа помоћу социјалних
институција (у прошлости су то били црква и систем васпитања
и образовања, а данас средства јавног информисања и
комуникације).
• Идеологија – тежи да сједини, интегрише друштво, ради власти
владајућих елита.
• Врсте идеологије:
▫ Политичка – стожер идеолошког система (специфично
учење, тј. доктрина која образлаже полагање права на
власт и остварује потчињеност јавног мњења својим
идејама);
▫ Правна;
▫ Верска.

• Основни циљеви политичке идеологије:

▫ Владање јавном свешћу;
▫ Увођење у јавну свест својих вредносних оцена, циљева
и идеала политичког развоја;
▫ Регулација понашања грађана на основу ових оцена,
циљева и идеала.
 100. Нивои политичке идеологије

• Теоријско-концептуални ниво – на овом нивоу се формирају

основни ставови политичке теорије, образлажу одређене
вредности и идеали, који су у основи предложеног типа
друштвеног уређења.
• Идеолошки систем – тежи постизању унутрашње
непротивуречности (идеолози су дужни да уклоне
противуречности у идејном материјалу и да га прикажу као
систем истоветних идеја, дакле, хармоничан непротивуречан
унутрашње усклађени систем).
• Програмско-директивни ниво – на овом нивоу принципи
социологије и филозофије, као и усвојени идеали,
трансформишу се у конкретне политичке програме, пароле и
захтеве политичких елита, политичких партија (тако настаје
стратегија и тактика политичке борбе у односу на друге класе и
социјалне групе).
• Ниво понашања – увођење у друштвену свест одређених
идеолошких оријентација у виду програма, парола и захтева,
доводи до одређеног типа политичког понашања (Карл
Манхајм – идеолошки системи су способни да уједине људе и
акумулирају њихову енергију, да је усмере ка одређеним
облицима активности).
• Политичка идеологија – систем погледа и концепција у односу
на свет који нас окружује (одређено схватање света, систем
политичких оријентација и директива).
 101. Светске идеологије
• Светска пракса – изградила мноштво различитих идеолошких
система (у њиховом садржају постоји мноштво разноврсних
нијанси и, чак, противуречности).
• Врсте светских идеологија:
▫ Либерализам;
▫ Неолиберализам;
▫ Конзервативизам;
▫ Неоконзервативизам;
▫ Социјализам;
▫ Лењинизам;
▫ Социјалдемократија;
▫ Фашизам;
▫ Анархизам.
• Либерализам - (од латинске речи liberalis – слободан) – једна
од најраспрострањенијих идеолошких струја.
• Оснивачки принципи либерализма – формирао се крајем XVII и
почетком XVIII века (као идеологија растуће класе буржоазије,
на бази епохе просветитељства).
• Почеци либерализма – радови Монтескјеа, Лока, Хобса, Смита,
Џеферсона, Мила и других.
• Фундамент либерализма – принцип слободе личности,
одговорности личности пред собом и пред друштвом,
признавање права на самореализацију за све људе.
• Либерализам – у свим својим разноврсностима увек штитио
индивидуалне слободе, достојанство људске личности и
захтеве трпељивости (према погледима и убеђењима других
људи).
• Принцип слободе (у свим сферама друштвеног живота) – присталице
либерализма тумаче као слободу од мешања државе (ову идеју су
добро изразили енглески мислиоци Хобс и Мил).
• Томас Хобс – "Слобода људи зависи од ћутања закона".
• Џон Стјуарт Мил – "Човек сам, од било које владе, најбоље зна шта му
треба".
• Борба за слободу – борба за уништење свих спољашњих ограничења
(која су спутавала економску, физичку и интелектуалну слободу
човека).
• Следбеници либерализма – против свих облика наследне власти и
сталешких привилегија (држава треба да буде само "ноћни чувар", да
има само минималне, најнеопходније функције, које обезбеђују
чување поретка и заштиту земље од спољне опасности).
• Идеја либерализма – приоритет грађанског друштва над државом.
• Идеологија либерализма – базира се на поистовећивању слободе и
приватне својине.
• Карактеристике либерализма:
▫ Индивидуализам – суштински принцип либералне
идеологије (људска бића се, првенствено, посматрају као
индивидуе, које све имају једнаку моралну вредност);
▫ Прагматизам – ставља нагласак на практичне околности и
циљеве, изражавајући сумњу у апстрактне идеје;
▫ Слобода појединца – суштински значај за либерализам (њој
се даје приоритет над једнакошћу, правдом и влашћу);
▫ Разум – либерали верују да свет има рационалну структуру
(појединац је способан да доноси мудре одлуке за себе, јер
је најбољи познавалац својих интереса);
▫ Једнакост – све индивидуе су рођене једнаке у погледу
моралних вредности (либерали истичу, такође, правну
једнакост, тј. једнакост пред законом и политичку једнакост,
тј. једна особа, један глас);
▫ Толеранција – плурализам, у облику моралне, културне и
политичке разноврсности је позитиван.
• Неолиберализам – формира се тридесетих година XX века
(неопходност одређеног учешћа државе у регулисању економских
односа, спровођење активне социјалне политике – неолиберализам
је и даље основа делатности Демократске партије САД).
• Конзерватизам – опонент либерализма током дугог периода
историје (формирао се као антиреволуционарна феудално-
клерикална идеологија, која брани идеју непоколебљивости, од Бога
установљеног поретка – творци: Берк, Местр и Боналд).
• Конзерватизам – историјски повезан са феудалним друштвеним
уређењем (изражава интересе световних и црквених феудалаца).
• Конзерватизам – уточиште за различите слојеве друштва, који осећају
страх од будућности због њене неодређености и непредвидивости.
• Идеологија конзерватизма – базира се на признавању
непроменљивости ствари формираних природним путем
(конзервативни традиционализам има за циљ очување
традиционалних вредности везаних за породицу, религију, сталешка
разграничења).
• Неоконзерватизам – формира се седамдесетих година XX века.
• Карактеристике неоконзерватизма:
▫ Традиција – поштовање установљених обичаја и институција, које
су се одржале кроз време;
▫ Прагматизам – веровање у искуство, историју и у схватање да
деловање треба да буде обликовано практичним околностима и
циљевима;
▫ Људска несавршеност – људи су морално покварени, заражени
себичношћу, похлепом и жељом за влашћу (корени криминала и
нереда леже у људском бићу);
▫ Органицизам – друштво се посматра као органска целина или живо
језгро;
▫ Хијерархија – постојање друштвених положаја и статуса, тј.
хијерархије је природно и неминовно у органском друштву;
▫ Власт – увек долази "одозго", обезбеђујући управљање, вођство и
подршку за оне који имају мање знања, искуства или образовања
да поступају мудро и у свом интересу (пример – власт родитеља
над децом).
• Учвршћивање идеологије неоконзерватизма – значајан
допринос су дали долазак на власт:
▫ Републиканаца, на челу са Роналдом Реганом у САД-у;
▫ Конзервативаца, на челу са Маргарет Тачер у Великој
Британији;
▫ Коалиционог блока HDS-HSS, на челу са Хелмутом Колом у СР
Немачкој.

• Неоконзерватизам – формирао се на основи супротстављања

неолиберализму и социјализму (антиетатизам, антидржавна
усмереност – одређујућа црта неоконзерватизма).
• Неоконзерватизам – "најбоља је она влада, која најмање
влада" (признавајући неопходност мешања државе у
економију, ипак захтева ограничења таквог мешања).
• Неоконзервативци – залажу се против претераног опорезивања
крупног капитала, са циљем прерасподеле средстава у корист
сиромашних слојева друштва.
• Социјализам – идеје социјализма су настале у прастарим временима
(ипак, своју теоријску и идеолошку легитимацију, добио је, тек, у
новије време – радови класика утопијског социјализма Мора,
Кампанеле, Овена, Фуријеа, Сен Симона, француских просветитеља,
пре свега, Русоа, а посебно у XIX веку у радовима немачких
мислилаца Маркса и Енгелса).
• Марксизам – почетком XIX века раздвојио се на две конфротирајуће
гране:
▫ Лењинизам (бољшевизам);
▫ Социјал-демократију.

• Лењинизам – учење В.И.Лењина и његових присталица у Русији.

• Лењин – одрекао се оснивачког принципа марксизма и заложио за
моментално, насилно освајање власти, слом буржоаске државне
машинерије, експропријацију приватне својине и њено претварање у
друштвену (државну) својину.
• Идеологија лењинизма – идејна основна велике Октобарске
социјалистичке револуције (овај систем се није показао ефикасним и
престао је да постоји деведесетих година XX века).
• Социјал-демократија – оснивачи су немачки мислиоци и
политички делатници Кауцки и Бернштајн.
• Основа социјал-демократије – доктрина демократског
социјализма или социјализма са људским лицем.
• Социјал-демократи – социјализам је процес увођења социјалне
праведности у друштвени живот, а не конкретно друштвено
уређење.
• Социјал-демократија – одређује приоритет мирних,
еволуционих средстава за постизање једнакости и социјалне
праведности.
• Социјал-демократска идеологија – основа за формирање
различитих "модела" социјализма (најпопуларнији су шведски
и немачки модел).
• Фашизам – током двадесетих и тридесетих година XX века,
формирала се национал-социјалистичка идеологија (фашизам) –
родоначелници су били Бенито Мусолини и Адолф Хитлер.
• Идеје расизма и елитаризма – теоријске основе национал-
социјалистичке идеологије.
• Фашизам – истакао теорију о надмоћности одређених народа над
другима.
• Немачки фашизам (нацизам) – нарочито учвршћивао приоритетни
положај, тзв. стваралачке класе – аријеваца, којој припадају, пре
свега, Немци и низ северних народа (Швеђани, Норвежани, Данци).
• Непролазна вредност (за идеологе фашизма) – целовитост расе,
стварање могућности за њен развој.
• Фирер принцип – у идеологији фашизма заузима битно место (захтева
безусловну потчињеност маса свом конкретном руководиоцу, а
творцима фашистичких партија додељују се натприродне способности
– значајну улогу игра идеја Ничеа о натчовеку, који у интересу своје
расе, има право да крши норме друштвеног морала).
• Фашизам – тежња покоравања многих држава и народа.
• Опште црте фашистичке идеологије – тзв. "тврди" фашизам
(нацизам), највише дошао до изражаја у Немачкој (Хитлер), а
тзв. "меки" фашизам у Италији (Мусолини), у Шпанији
(Франко), у Португалу (Салазар).
• Фашистичка идеологија данас – знатно изгубила свој утицај у
свету.

• Анархизам – ретко се среће као политичка идеологија (ниједна

анархистичка партија није успеле да освоји власт).
• Анархистички покрети (кроз историју) – доста јаки (на пример, у
Шпанији, Француској, Русији и Мексику почетком XX века).
• Основна теза анархизма – уверење да је политичка власт у свим
својим облицима, а посебно у облику државе, лоша и
непотребна (реч anarchy – буквално значи безвлашће).
 102. Идеологија о крају идеологије
• Дебата о идеологији – крајем XX века, углавном се базирала на
предсказање њене смрти (или, макар, њеног опадајућег
значаја).
• Дебата о крају идеологије – започета педесетих година XX века,
стимулисана падом фашизма на крају Другог светског рата и
слабљењем комунизма на развијеном Западу.
• Амерички социолог Даниел Бел (књига "Крај идеологије") –
залихе политичких идеја су истрошене (етичка и идеолошка
питања су постала небитна).
• Даниел Бел – економија је тријумфовала над политиком
(већина партија у западним друштвима бори се за власт
обећавајући виши ниво економског раста и материјалног
богатства).
• Процес на који Бел указује – није толико крај идеологије,
колико појава широког идеолошког консензуса међу главним
партијама (то је довело до обуставе идеолошке дебате).
• Идеологија педесетих и шездесетих година XX века –
капитализам, који је у Британији и другим земљама превагнуо.
• Францис Фукујама (есеј "Крај идеологије", 1989.) – скорашњи
допринос овој дебати (не сугерише да је политичка идеологија
постала небитна, него да је једна идеологија, тј. либерална
демократија тријумфовала над својим ривалима и да је овај
тријумф коначан).
• Есеј "Крај идеологије" – написан за време пада комунизма у
Источној Европи (овај пад је Фукујама интерпретирао као
показатељ смрти марксизма – лењинизма од светске и
историјске важности).
 103. Појам и значај политичке културе

• Габријел Алмонд (1972.) – "Политичка култура је мрежа

индивидуалних ставова и оријентација припадника друштва
према основним политичким објектима... према политичком
систему и његовим различитим деловима".
• Политичка култура – субјективна реалност, која истиче и даје
значење политичким акцијама.
• Политичка култура (у савременој литератури):
▫ Оквир вредности који успоставља културне границе
појединачном и групном политичком понашању;
▫ Систем знања, вредносних оријентација, убеђења и
активности, који имају когнитивну, нормативну, вредносну и
акциону функцију;
▫ Скуп ставова, уверења и осећања, која одређују смисао и
значење политичким процесима и обезбеђују права и
претпоставке који управљају понашањем у политичком
систему.

• Давсон и Превит – у политичку културу спадају политичке

традиције, дух јавних установа, политичке страсти грађана,
стереотипи, политички стил, политичка расположења... смисао
за то, шта је политика, а шта не.
• Клаус Офе – политичку културу чине норме и услови
партиципације у друштвеној пракси индивидуа, правила
политичког владања и прописаног политичког понашања.
• Концепт политичке културе – отвара могућност истраживања
значаја знања, осећања и мишљења у тумачењу политичког
понашања људи.
• Целовито познавање, проучавање или разумевање политике и
политичких система – није могуће без политичке културе (она
обликује политичке ставове и понашања и изграђује грађански
идентитет заједнице).
• Најчешће коришћени синоними за политичку културу – општи
дух, душа народа, политички менталитет, политички дух
народа, политичка свест, политичко мишљење, политичко
поднебље.
• Политички систем – одређен је природом и функционисањем
политичких институција, али и политичком културом (као
системом политичких оријентација и схватања).
• Стабилност и ефикасност политичких институција – условљена
је и политичком структуром мишљења, ставова и политичких
оријентација њених припадника.
• Политичка култура друштва – превасходно утиче на стабилност,
политичке промене и функционисање политичког система.
• Иста институционална структура, у различитим друштвима, не
даје исте учинке и резултате – разлог је политичка култура
(Алмонд и Верба).
 104. Компоненте политичке културе
• Габриел Алмонд – политичка култура је мрежа индивидуалних
оријентација припадника заједнице према политичком систему.
• Компоненте политичких оријентација, које усмеравају ставове и
понашања људи:
▫ Сазнајна – односи се на знања и информације о политици и
политичком систему;
▫ Вредносна – односи се на мишљења и моралне судове о
политичким институцијама, догађајима, циљевима, идеолошким
мерилима и др.;
▫ Афективно вољна (мотивациона) – садржи осећања привржености,
односно отуђености према систему, осећања важности, сигурности
или угрожености ("љубав према домовини", односно презир или,
чак, мржња према "лошим или рђавим" видовима политичког
понашања).
• Политичка култура обухвата:
▫ Знања, обавештеност и просвећеност;
▫ Вредности, оцене и судове о политици;
▫ Осећања, хтења и мотивације;
▫ Узоре понашања;
▫ Политичке симболе;
▫ Понашања, акције и учешће у политичким процесима,

• Релације између димензија политичке културе – одређују

моделе политичког понашања.
 105. Димензије и аспекти
политичке културе

• Идентификација са нацијом, државом и политичким системом

– једна од основних димензија политичке културе.
• Самоидентитет – свест појединца о својим "различитим ЈА" и
своме "генералном ЈА".
• Национални идентитет – средишња тачка политичке
интеграције једног народа.
• Национална идентификација – значајнија од политичких
питања демократије, социјалне политике и слично.
• Основни проблем националне везаности – питање "која је моја
држава?" (важније од питања "која је врста те државе?").
• Поверење међу индивидуалним и групним субјектима
политичког процеса – нема демократије без признавања права
алтернативним и опозиционим субјектима да неометано
учествују у политичком животу.
• Поверење – веома значајно за стабилност политичког система,
односно демократије (ствара се у отвореној комуникативној
ситуацији, како би се што ефикасније остваривала контрола
власти).
• "Разменски процес" политичког система (инпут-аутпут
димензија) – велики значај имају критеријуми и мерила
очекивања људи према држави (очекивања формирају виши
или нижи индекс поверења).
• Интервенционистичка, патерналистичка и тоталитарна друштва
– не постоје границе и функције делатности државе (велика
очекивања и зависност појединца од државе).
• Везаност и оданост политичком систему – посебна и
далеко најважнија димензија политичке културе.
• Грађанство – модел интеракције између појединца и
политичког система.
• Везаност за политички систем (Сирс) – изражава се кроз ставове
и оријентације.
• Везаност за режим и ауторитете – испољава се кроз:
▫ Политичко поверење;
▫ Подршку институцијама система (законодавство, судство,
политичке странке, управа, полиција);
▫ Подршку државним симболима (застави, традицији,
лидерима);
▫ Подршку нормама режима (демократија, поштовање закона
и слично);
▫ Подршку председнику (и после избора);
▫ Одрицање од протеста, непослушности или побуне.
• Идентификација са политичком заједницом – осећање припадности и
чланства у заједници и изражавање позитивне подршке према
нормама и обавезујућим одлукама.
• Политички стил – значајна димензија политичке културе.
• Политичка веровања – одређују циљеве политичког процеса.
• Политички стил – подразумева начин изражавања политичке
стварности и начин остваривања циљева, тј. политичких вредности у
политичком процесу.
• Политички стил – често се одређује као умешност политичког
понашања.
• Роберт Дав – политички стил понашања се односи на оријентације и
начине решавања проблема политичке заједнице.
• Врсте политичког стила:
▫ Прагматични – ближи ономе што треба да буде разрешено, тежи да
прихвати реалност;
▫ Рационалистички – уздиже на виши ниво апстракције, што даље од
чињеница, супротставља се реалности.
 106. Појам и одређења
политичке социјализације

• Политичка социјализација – омогућава човеку (грађанину) да се

интегрише у политичку заједницу: њене претпоставке,
схватања, вредности, оријентације, симболе, стандарде
понашања и праксу.
• Човек – улази у политички свет, који је већ структуиран и
установљен као систем односа и процеса (тако постаје
политичко биће).
• Процес политичке социјализације (процес оспособљавања за
очекивано и могуће политико понашање) – базични процес,
помоћу кога човек постаје грађанин и политички субјект.
• Политичка социјализација (у схватањима античких грчких
мислилаца):
▫ Тренинг политичког подаништва – Плутарх;
▫ Испит грађанства – Спартанци;
▫ Школа политичког образовања – Софисти.

• Позната норма античких мислилаца – млади нису способни да

се баве политиком (без наученог политичког понашања и
политичког искуства, не може се бити активан члан заједнице
полиса).
• Политичка мисао Платона и Аристотела – доминантно
обележена са два основна појма: политеа и паидеа.
• Политеа – идеал (узор) или модел полиса, као самодовољне
политичке заједнице.
• Паидеа – идеал или модел васпитавања и обликовања човека.
• Јегер – паидеа је најважнији појам античке научне политичке
мисли.
• Политеа и паидеа – појмови у функционалној релацији (тако
стварају нарочиту врсту правилности).
• Човек – по природи политичко биће (упућен у заједницу и
политички поредак, како би се развио као целовита личност).
• Стицање политичких знања, вештина и искустава – неопходно
за учествовање човека у животу политичке заједнице.
• Талкот Парсонс – поставио најопштији оквир модела
социјализације (социјализација је услов опстанка и
функционисања друштва, као социјалног система).
• Социјализација – конкретизује се на нивоу социјалног и на
нивоу персоналног система.
• Основна функција социјализације – увођење нових генерација
и појединаца у установљени систем статуса и улога.
• Фред Гринштајн – дефинише политичку социјализацију као "процес
којим индивидуа стиче знања, ставове, веровања, вреднује везу са
политичким системом и његове личне улоге као грађанина у оквиру
тог политичког система".
• Гинтер Берман – политичка социјализација обухвата процесе "којима
се сазнања, веровања, ставови, осећања, вредности, норме и
симболи, који регулишу, оријентишу и тумаче политичко деловање,
преносе са агенаса на субјекте социјализације".
• Херберт Хирш – политичка социјализација је процес социјалног и
политичког учења.
• Структура појма политичке социјализације – комплексан процес
политичког учења у коме, припадници политичке заједнице,
посредством одређеног носиоца, у датој констелацији околности,
стичу, одржавају и мењају (развијају) политичке идеје, знања,
уверења, ставове, оријентације, норме вредности, осећања,
веровања и понашања, који су значајни за постојање уређеног,
интегрисаног и истрајног политичког система, у оквиру кога се
остварује политички идентитет индивидуа и група.
• Битне одреднице (структурни елементи) појма политичке
социјализације:
▫ Процес политичког учења;
▫ Субјекти и носиоци политичке социјализације;
▫ Садржај, односно предмет који се интернализује;
▫ Услови, оквири и околности у којима се одвија политичка
социјализација;
▫ Системско-функционални учинци и циљеви.

• Политичка социјализација – процес преношења, стицања и

дифузије политичке културе одређеног друштва.
• Габријел Алмонд – политичка социјализација је процес
"индукције у политичку културу", Истон "стицање политичких
оријентација и модела понашања", Гринберг "стицање
политичке културе индивидуа".
 107. Модели политичке социјализације

• Хес и Торнај – систематизују четири модела политичке

социјализације:
▫ Модел акумулације;
▫ Модел преноса интерперсоналних односа;
▫ Модел идентификације;
▫ Когнитивно-развојни модел.

• Модел акумулације – подразумева стицање политичке културе

обједињавањем знања, ставова и политичких вредности у
јединственом и временски извесном периоду.
• Модел преноса интерперсоналних односа – примењује се,
углавном, на развијање интеракција са политичким
структурама власти и моћи.
• Модел идентификације – подразумева учење путем
подражавања одраслих и поистовећивања са особинама,
вредностима и понашањима ауторитативног узора (млађи уче
од старијих, деца од родитеља, ученици од професора – овај
модел је нарочито значајан за политички и партијски идентитет
и вредновање личности из јавног и политичког живота).
• Когнитивно-развојни модел – претпоставља постепено учење
политичких садржаја, који су прилагођени конгнитивном нивоу
социјализанта (развојне фазе – персонализација, идеализација,
објективизација и партиципација, саставни су део овог модела,
који се завршава појмовним разумевањем институција,
процеса и интереса).
• Према критеријуму извора политичког учења разликујемо:
▫ Неполитичке или посредне облике политичке
социјализације;
▫ Политичке или непосредне облике политичке
социјализације.

• Директни или политички облици политичке социјализације –

подразумевају непосредну изложеност политичким
садржајима.
• Непосредно политичко искуство – потврђује, оповргава или
мења схватање или доживљавање политике (није ретка појава
да политичко искуство и очекивања од политике могу значити
превладавање раније стечених знања и прихватање онога што
се непосредно види, чује или разуме).
 108. Субјекти и носиоци
политичке социјализације

• Субјекти политичке социјализације – појединци, групе,

институције, организације које стварају, интерпретирају,
преносе или усвајају политичке садржаје, посебно политичко
наслеђе (то су, нека врста, "проводника" политике у свест деце,
младих и других припадника друштва).
• Субјекти социјализације – не могу се механички и некритички,
до краја, поделити на политичке и ванполитичке.
• Породица – примарни субјект социјализације, тј. "први
посредник" у процесу социјализације.
• Хес и Торнај – породица преноси политичке вредности,
искључиво, на ограниченом сектору политичке социјализације.
• Давсон и Превит – породица постоји као најзначајнија
друштвена установа и важан извор политичког учења... кључни
субјект преко кога се преноси политичка култура са генерације
на генерацију.
• Хајман – породица је најзначајнији субјект политичке
социјализације и, отуда, заузима прво место међу субјектима
социјализације у политици.
• Школа – универзална и најорганизованија институција учења и
стицања знања савременог човека (она је активни чинилац у
међупростору породице и школе и међувремену детињства и
зрелости).
• Харбер – три облика политичког учења у школи:
▫ Политичка индоктринација – путем ње школа постаје
институција за владање и увежбавање покоравања
(политичке вредности које се проучавају су једнозначне,
догматске истине, које се никада не проблематизују –
једноумље науче и школе се опире провери "вечних истина",
тј. једноумље почиње као насиље власти, а завршава се као
концепт живљења);
▫ Политичко образовање – природни и школи својствен облик
политичког учења (изучавање и усвајање научних знања о
политичкој стварности – битне одлике овог образовања су:
научно, критично, аргументовано, рационално и разумно
развијање свести о политичким појавама, процесима,
односима, као и отворена, толерантна и уравнотежена
дискусија);
▫ Политичка социјализација – један од облика образовања
уопште и заједнички именитељ за различите облике
политичког учења.
• Групе вршњака – нехијерархијски, примарни облик
припадности, сачињене од појединаца исте старости,
релативно једнаког статуса, засноване на присним,
непосредним и персонализованим односима и сличним
интересима, са високим степеном партиципације (мотивације у
заједничким активностима).
• Групе вршњака – показују јединствен начин понашања,
усмерења, објашњења и разрешења дилема.
• Данашња литература – разликује неколико врста групне
припадности вршњака:
▫ Суседске;
▫ Сродничке;
▫ Парохијалне;
▫ Групе за игру;
▫ Предшколске и школске;
▫ Пријатељске (другарске);
▫ Референтне.
 109. Функције и циљеви
политичке социјализације

• Политичке функције социјализације (Љубомир Тадић) –

организација, интеграција, легитимација, партиципација,
дистрибуција, интернационализам.
• Легитимитет и лојалност – политички систем и државно
уређење почивају, увек, на одређеном типу легитимности и
политичке лојалности.
• Политички легитимитет и политичка лојалност – две стране
јединственог процеса.
• Основа политичке лојалности – бог, сила, страх, наслеђе,
пристанак и сагласност, правда, ефикасност и делотворност,
стабилност, истрајност.
• Политичка социјализација – обликује човека у складу са
доминантним концептом политичке културе и традиције, на
основу којих се политичка власт врши и оправдава.
• Легитимацијски процес – динамичан (са променама
легитимације, мења се и основ лојалности).
• Политички систем – може обухватати различите изворе
легитимности (а тиме и примерен тип лојалности).
• Не постоји априорни тип политичке лојалности – тек политичка
социјализација обликује модел лојалног грађанина.
• Политичка стабилност – способност репродукције
политичког система и његова постојаност (политичка
социјализација је функција непроменљивости политичког
система).
• Политичка нестабилност – постоји, уколико су политички
системи склони наглим променама облика и режима, са
непредвидивим исходом.
• Политички континуитет политичког система – постоји, уколико
постоји сагласност између политичких институција и политичке
културе.
• Основне координате политичке стабилности – консензус,
кохезија, прилагођавање, ефикасно политичко учење.
• Сврха социјализације – могућност да одрасла генерација
обликује долазећу, по узору на своју.
• Основни извори дисконтинуитета – непотпуност и
противуречност процеса политичке социјализације.
• Системске функције – сваки политички систем има потребу за
стабилизацијом (уколико не постоји свест да је и промена
правило, онда се систем суочава са ризицима стварног
опстанка).
• Стабилизовање политичких институција (у циљу отвореног
одговора на политичке промене) – основно становиште
системске анализе политичког система.
• Политичка социјализација – процес политичког учења у
условима променљивих и сложених политичких и друштвених
околности.
• Специјализација подршке – политичка подршка је варијабилна
категорија (креће се од крајњег непријатељства и
неприхватања "објеката" политичког система, до слепе
лојалности - Истон).
• Позитивна подршка – постоји као систем наклоности,
поверења, облигације.
• Негативна подршка – постоји као неповерење, незадовољство
и одбојност.
• Политичка подршка – увек усмерена на три компоненте
политичког система: политичку заједницу, политички режим и
власт.
• Истон – разликује:
▫ Специфичну политичку подршку – условљена врста подршке
(расте или опада у зависности од успеха или неуспеха
система да задовољи очекивања);
▫ Дифузну политичку подршку – безусловно поверење и
лојалност, које чланови политичког система усмеравају
према различитим димензијама система (креће се од
конституционалног патриотизма, па до слепе послушности).

• Основна функција политичке социјализације – избегавање

системског стреса.
• Три функције политичке социјализације:
▫ Репродукција постојећег система (процес усвајања и
стабилизовања);
▫ Трансформација система (процес трансформисања);
▫ Тотална реконструкција система (процес стварања нове
политичке културе).
• Трансформација политичке културе – претпоставља ново
политичко искуство (различито од ранијег) и постепену
промену и прилагођавање новоустановљеним институцијама и
околностима.
• Политичка социјализација – никада није потпуни процес и
целовита припрема грађана (не само за постојеће, већ и за
могуће политичке улоге).
 110. Појам и функције политичке свести

• Политичка култура – укључује, као свој неодвојиви елемент,

политичку свест.
• Политичка свест – формира пројекат политичког понашања
(гради мотивациону базу односа власти и деловања).
• Политичка свест – ствара се појавом државе и политичке
организације друштва (она је спознаја сфере политике од
социјалних субјеката, тј. целокупност одговарајућег знања и
оцена).
• Политичка свест – сфера друштвене свести, коју ствара
целокупност социјалних осећаја, представа, погледа који
одражавају реалне политичке односе.
• Улога политичке свести у животној делатности друштва – веома
је тешко процењива (она је способна да претиче праксу, да
прогнозира развој политичких процеса).
• Утицај политичке свести на политички живот – веома снажан
(као и на динамику политичке културе друштва, а такође и на
све друге сфере друштвеног живота).
• Ниво политичке свести – умногоме одређује политичко
понашање и карактер политичке делатности (како појединих
људи, тако и њихових друштвено-политичких удружења).
• Духовна сфера света политике – састоји се од представа, идеја и
идеала (нема ничег политичког без свести).
• Политичка свест – има индивидуални и групни карактер.
• Извори политичке свести:
▫ Породично окружење човека – укупност идеја и осећања
која се преносе кроз васпитање;
▫ Информација у широком смислу – стиже до човека кроз
општење и кроз средства јавне комуникације (телевизија,
штампа, радио, интернет);
▫ Лично искуство појединца – битно утиче на процес
формирања и развоја политичке свести (оповргава или
потврђује добијено знање).
• Функције политичке свести:
▫ Регулативна функција – регулише социјално понашање људи на
основу перцепције стварности, укупности политичких идеја, норми,
представа и убеђења (од политичке свести зависи ефикасност
политичког система, ток развоја догађаја и слично);
▫ Спознајно-информативна функција – људи се неизбежно
суочавају са светом политике, пре или касније (чак и да они не
желе да се баве политиком, она се "бави" њима – утиче на живот и
судбине људи кроз државу, законе, партије, друштвене
организације);
▫ Функција оцењивања – политичка свест је намењена, не само за
разумевање тј. одражавање социјално-политичке стварности, него
и за изградњу оцена, тј. односа према овим или оним политичким
појавама или проблемима (на основу оцене политичке стварности,
људи формирају своје политичке погледе, убеђења, позиције,
пристрасности);
▫ Мобилизујућа функција – помаже људима да сматрају себе
грађанима, који немају само обавезе према друштву и држави, већ
и одређена права, слободе и политичке интересе (побуђује људе на
политички оријентисано понашање, на учешће у друштвеном
животу, на удруживање и друго).
 111. Нивои политичке свести
• Политичка свест – постоји на различитим нивоима и у
различитим облицима:
▫ Специјализована свест;
▫ Јавна политичка свест.

• Специјализована свест – првобитно, она је власништво мањине

(њени носиоци су, пре свега, политичке партије и остале
политичке организације и удружења).
• Најбитније у специјализованој свести – израда, развој и
увођење у свест обичних представника друштвене класе.
• Јавна политичка свест – изражава, посредно, ниво и садржај
потреба друштва (она, такође, одражава карактер знања
друштва о политичкој стварности).
• Јавна политичка свест – веома динамична (има конкретно-
историјски карактер, често преживљава периоде уздизања и
пада).
• Носиоци јавне свести – посебне укупности индивидуа (масе –
учесници политичких покрета, аудиторијуми средстава за јавно
информисање, субјекти масовних политичких кампања, на
пример, бирачко тело и други).
• Јавна политичка свест – садржи широки спектар разноликих
представа и погледа (од рационалног до ирационалног
одражавања, од објективног знања до лажног одражавања
стварности и слично).
• Разноликост, противуречност, несистематичност,
стереотипизација мишљења –неке особине јавне политичке
свести.
• Средства за јавну комуникацију (као и механизми јавног
мњења) – облици у којима функционише јавна политичка свест
и помоћу којих она реализује регулативну функцију.
• Филм и телевизија – имају посебну улогу од свих средстава за
масовну комуникацију (свестрано утичу на дубинске наслаге
свести и продиру у свет несвесног).
• Средства јавне комуникације – утичу на јавну политичку свест и
праксу (не директно, него кроз механизме друштвеног мњења).
• Мњење – стање масовне свести (садржи у себи израз односа
чланова друштва према догађајима и појавама друштвено-
значајног карактера).
• Јавно мњење (Ф. Харис) – усмено или писмено колективно
изражавање индивидуалног односа према било којим
друштвеним проблемима.
• Политичка пракса људи – најбитнија у формирању политичких
погледа и мишљења.
• Нивои политичке свести:
▫ Државни – израда и образлагање званичне политике (тежња
према изражавању општих интереса владајућих политичких снага –
путем израде различитих законских нацрта, програма, одлука,
устава итд.);
▫ Теоријски – приказан посредством разноврсних идеја, концепција,
погледа, тачака гледишта, које имају политички карактер (овај ниво
је тесно повезан са науком и идеологијом – такви програми,
декларације и доктрине, пошто су реализовани у пракси, учвршћују
политичку свест, као водећи елемент политике);
▫ Емпиријски – базира се на непосредној пракси, стварном учешћу у
политичком процесу;
▫ Свакидашњи (тесно повезан са емпиријским) – карактерише се
укупношћу непосредно настајућих идеја и погледа друштвене
класе, социјалног слоја или групе људи из свакидашњег живота (од
емпиријског се разликује, јер има и идеолошке и теоријске
елементе).