Klaudio Magris

DUNAV

(odlomci)

…avantura i misterija putovanja kao da su nestali u svetu uređenom i organizovanom na

planetarnom nivou; već i Bodlerovi putnici, koji su u potragu za nečuvenim krenuli spremni da
zbog toga pretrpe i brodolom, pronalaze u nepoznatom, uprkos nepredviđenim nezgodama, istu
onu dosadu koju su ostavili kod kuće.

...svestan je da proza sveta ugrožava odiseju, stvarno i neponovljivo iskustvo pojedinca...

Upravo u klasifikacijama život otkriva svoj uznemirujući bljesak, u protokolima koji pokušavaju
da ga srede i tako izvedu evidenciju o nesvodljivom ostatku misterije i zanosa.

Između dva putovanja, vraćamo se kući, pokušavamo da bacimo na papir mnoštvo beležaka, da
prekucamo isečke iz notesa, prospekata i kataloga. Književnost je poput selidbe; ponešto se gubi,
kao u svakoj selidbi, a ponešto iskače iz zaboravljenih ostava. Zaista idemo gotovo kao siročad,
kaže Helderlin u pesmi „Na izvoru Dunava“ – reka teče i blista na suncu kao životni tok, ali
smisao koji odsijava je kao optička varka zablesnutog pogleda koji vidi nepostojeće svetle mrlje
na zidu, neonsku svetlost iščezavanja, zavođenje prividom, ilustrovane naslovne strane.
Odsjaj Ničega pali stvari, limenke ostavljene na plaži i reflektorska svetla na automobilima, kao
što zalazak sunca pali prozore. Reka nema nikakvu celovitost i putovati je nemoralno, govorio je
Vajninger, putujući. Ali reka je stari taoistički učitelj, koji duž svojih obala drži predavanje o
velikom točku i o razmaku između njegovih prečki. U svakom putovanju postoji bar delić Juga,
razvučeni sati, opuštanje, protok talasa. Ne obazirući se na siročad na svojim obalama, Dunav
teče prema moru, prema velikoj „persuaziji“.

Došao je na izvor iz Furtvangena, gde se zaustavio kako bi posetio Muzej satova i gde je dugo
lutao između hiljada brojčanika svih oblika i veličina, zupčanika, točkića i kazaljki, automata i
klavira pokrenutih samim prolaskom vremena, kroz „šume satova“, kako naročito naglašava. U
njegovom pismu, taj istovremeni otkucaj, koji ga je okruživao sa svih strana, izgleda kao tajni
ritam života, automatsko skandiranje čistog i praznog vremena; egzistencija, u tom pismu,
predstavlja se kao kretanje zatvoreno u sebe samo koje se uvek vraća na početak, kao što i
između dve krajnje i povratne tačke oscilovanja ne postoji ništa, već samo ista zamišljena
oscilacija i sila zemljine teže koja vuče nadole, dok na kraju, kada trošenje godina dovrši svoje
delo, telo ne postigne neporecivo stanje spokoja. Krivulja njegovog života jedva se dodirivala sa
linijom realnosti, ali uvek u istoj tački i ta tačka preseka ga je bolela, kao što dva suviše
približena pršljena pritiskaju živac išijatikus, pa nam je potreban steznik ili istezanje da bi se
uklonilo to bolno dodirivanje.
Mali izlet na izvore verovatno je bio odušak da se izbegne osećaj nepokretnosti, izgovor da se
lepim izletom na svežem vazduhu umakne od sopstvenog blatnjavog dna. Da bi se odvratio
pogled od vlastitog dubokog bunara, nema ničeg boljeg nego baviti se analizom tuđeg identiteta i
zanimati se za realnost i prirodu stvari.

Fenomenologija je u pravu, sama pojava stvari dobra je i prava, površina sveta realnija je nego
drhturave unutrašnje šupljine. Sveti Avgustin nije bio sasvim u pravu kada je opominjao da ne
izlazimo iz sebe: onaj ko uvek ostaje unutra sanjari i luta; na kraju zapali tamjan nekom idolu iz
dima koji se diže sa smetlišta njegovih strahova, praznom i podmuklom kao što su zli duhovi
koje razgoni večernja molitva.

Pisanje bi trebalo da bude kao te vode što se slivaju kroz travu, ali ta svežina izvora, stidljiva i
nepresušna, ta pesma života prigušena i opora, slična je zamišljenom i dubokom pogledu
Madalene, a ne mutnoj suvoparnosti pisanja, provodniku vode čije je snabdevanje često
nedovoljno.
Duša je skučena, prebacivao je sebi Kepler, i skriva se po budžacima književnosti umesto da
proučava božanski nacrt stvaranja. Onaj ko se uzda samo u papir, jednog dana može da otkrije da
je puka silueta izrezana iz jedne stranice, koja drhti i savija se na vetru.

Ulazeći u sopstvene odbojnosti i nedostatke, putnik se nada da će u pukotinama oštro usečenim u

kulise teatra svakodnevice naći barem dašak ili maleni otvor koji dolazi iz pravog života, koji je
prikriven paravanom stvarnosti. Književne vežbe postaju tada strategija za zaštitu loše okrpljenih
poderotina na zastoru udaljenosti, kako bi se sprečilo da se i najmanje pukotine potpuno zatvore;
biti pisac, govorio je monsinjor Dela Kaza, jednako je ratnom stanju.

Pisati možda znači popunjavati prazne prostore egzistencije, ono ništa što se iznenada otvara
tokom sati i dana, među stvarima u sobi, povlačeći ih u očajanje i beskonačnu beznačajnost.
Strah, napisao je Kaneti, izmišlja imena da se razonodi; putnik čita i beleži imena stanica kroz
koje prolazi vozom, imena ulica kojima ga vode koraci, i ide napred pomalo olakšan, zadovoljan
tim redom i tim skandiranjem ničega.

Druga priroda što nas okružuje – šuma simbola, posredovanja, konstrukcija – navodi na sumnju
da, unutar sebe same, više ne postoji nikakva prva priroda, da su je veštačko i razne
bioinženjerske veštine izmenile i potisnule njene navodno večne zakone. Upravo austrijska
kultura, rođena u podunavskom prostoru, razotkrila je sa razočaranom jasnoćom neautentičnost
postmoderne, ismevajući je kao glupost ali i prihvatajući je kao neminovnost.
Zaista, čak ni pozni i zagonetni Gete nije zapostavljao tu sumnju kada, u drugom delu „Fausta“,
ne govori samo o rođenju Homunculusa, čoveka stvorenog u laboratoriji, već podseća na potpuni
trijumf neprirodnog, na poraz i iščeznuće drevne Majke, izobličene modom, veštačkom
proizvodnjom, izmišljanjima. Na tom podijumu na kojem se javljaju moderno i postmoderno,
kakav predstavlja drugi deo „Fausta“ , slavine su življe i dodirljivije nego reke a vodovod u
svakom trenutku može da poremeti snabdevanje vodom života, kako stoji u Apokalipsi.

Pa i za nas, u ovoj gostionici, kao i za sve, postoji mefistofelska dilema koju nije rešio stari Gete:
priroda stvoriteljka beskrajan je horizont, koji obuhvata i vremenska zbivanja kroz koja ljudi više
ne uspevaju da ga sagledaju, ili je i ona možda završila na karnevalskim kolima neautentičnosti,
iza čega ništa ni ne postoji? Da li je atomska bomba podmukli ljudski izum koji dovodi u
opasnost večnu harmoniju, i sa njom hiljadugodišnju misao koja je prenela tu ideju o
beskonačnom, ili je to sićušan fenomen koji na smešno umanjenoj skali imitira fisije i gigantske
eksplozije koje se neprestano dešavaju na Suncu, stvorenom od Boga da daje život i toplotu
Zemlji?

Nije neophodna vera u Boga, dovoljna je ona u stvorene stvari, koja nam dozvoljava da se
krećemo među predmetima svesni njihovog postojanja, uvereni u nepobitnu prisutnost neke
stolice, kišobrana, cigarete, prijateljstva. Onaj koji sumnja u sebe izgubljen je, poput onog koji
plašeći se da neće uspeti u ljubavnom činu i ne uspeva. Osećaš se srećnim pored osoba s kojima
možeš da osetiš nepobitno prisustvo sveta, na isti način kao što voljeno telo pruža izvesnost tih
ramena, tih grudi, tih oblina kukova i njihovog talasanja koje te drži poput mora. A onaj ko nema
veru, poučava Singer, može da se ponaša kao da veruje; vera će doći kasnije.

Ovde je Dunav mlad a Austrija je još daleko, ali očigledno je to već reka koja nas vijuganjem
podučava ironiji, onoj ironiji koja je učinila velikom mitteleuropsku civilizaciju i koja je
predstavljala sposobnost da se posredno nadoknadi sopstvena suvoparnost i da se prevaziđe
sopstvena slabost; postojalo je značenje dvostrukosti stvari a istovremeno i njihove istine, koja
jeste skrivena ali je jedna. Ta ironija podučavala je da se poštuju nesporazumi i protivrečnosti
života, neusklađenosti između lica i naličja jednog lista koji se ne podudaraju iako su jedna ista
stvar, između vremena i večnosti, između govora i stvarnosti, između kiše koja je pala u
Cerapundži i Honoluluu i statistike o padavinama koje donosi S.Krino u svom priručniku.
Tolerancija prema neuravnoteženostima i poremećajima sveta, prema njegovim paralelama koje
se nikad ne ukrštaju, ne poništava nadu da će se te paralele ukrstiti negde u beskraju, ali ih ne
primorava da se na silu negde ukrste.