SRBSKI EPISKOP VLAŠKE LOZE GERASIM ĐORĐEVIĆ

http://srbinaokup.info/?p=90940

Vlaški Homer, srbenda Gerasim bio je i «sirak među vihorove»

Karađorđevog i Miloševog herojskog doba, ali i jedinstvena figura
monaha-sastradalnika narodnog u epohalnom sučeljavanju
cincarsko-fanariotskih sila sa austrijskim jeziutima i slobodnim
zidarstvom. Vrlo je lako tada bilo izgubiti glavu, ali je još lakše bilo
pogubiti dušu, odnosno ostati bez Vere i bez Spasenja.
Gerasim Studeničanin je istovremeno arhetip vladike monaha i
podvižnika, sapatnika i ukrepitelja narodnog, ispovednika i
utešitelja vlaškosrbskog, narodnog pripovedača i saučesnika u
našem krvavo zadobijenom pravu na postojanje. Antipod svemu
onome što je vladičanstvo, od ukidanja Patrijaršije do Gerasima
Studeničkog, bilo – fanariotsko, antinarodno, licemerno, tursko
globljenje i kinjenje Srba i ismevanje njihove narodne, drevne
Vere, Slave, Časti i Govora.
Ali, istovremeno, Gerasim je sušta suprotnost i onome što će
kasnije pustiti duboki koren u Crkvi Srbskoj – pojavi Vladike kao
obrazovanog doktora «teoloških nauka», hladnog i suvoparnog
čelovjeka «školovanog» na zapadnim univerzitetima,
slobodoumnika bez monaškog opita i bez rodoljublja.

Gerasim Đorđević

«Mesto moga rođenja je grad Vidin. Moj deda i roditelji moje

majke bili su iz Vlaške zemlje, vlaškog roda i jezika. Dom moga
oca Georgija u Vidinu nalazio se u mahali zvanoj Gazi-Bair kod
Šerif – agine bašte. On se rodio u selu Tartardžik, kod Kenarove
ćuprije. Moj ded (očev otac) rodio se u Vlaškoj, u selu Čuperčan.
Moja majka, koja me je u grehu rodila, bila je Vlahinja, po imenu
Anuca – nijedan drugi jezik, jadnica, nije znala osim svog
maternjeg vlaškog govora.

Roditelj moj odvede me, još malenog, u školu, i dade me mesnom

daskalu (tj. učitelju) da učim knjigu. Moj učitelj se zvao Ceko, bio
je dobar i častan čovek, u nauci iskusan, tako je kasnije postao i
sveštenik i proizveden na stepen vidinskog ekonoma. U vreme
Pazvan-Oglua, paše vidinskog, i Karađorđevog rata, slavnog
ovog čoveka Ceku, ekonoma vidinskog, Turci obesiše, zbog nas
koji smo se tada nalazili u Srbiji, ratujući. Kod ovog izuzetnog
čoveka i vrsnog učitelja u detinjstvu učio sam do svoje dvanaeste
godine. U Vidinu se nalaze, kako od Jerusalima, tako i od Svete
gore i iz Studenice,pa i od mnogih drugih slavnih manastira,
takozvani metosi, tj. manastirske kuće, u kojima svagda po jedan
jeromonah, svaki u svom metohu, zarad prikupljanja priloga
prebiva, prosi milostinju za svoj manastir, a među manastirima
najglavniji beše manastir Studenica.

Vidinski rufeti i esnafi, čestiti trgovci i majstori iz starih familija,

dogovoriše se i pismeno potvrdiše da svaki rufet i esnaf,
ponaosob, da po sto oka soli godišnje manastiru Studenici kao
pomoć i prilog za prehranjivanje jeromonaha i manastirskih
služitelja, a sebi za večiti spomen.

Viđajući u Vidinu čestita sveštena lica sa svih strana, i slušajući o

slavnom imenu studeničke lavre u Srbiji, zaželeh da vidim to
mesto koje mi je noću i danju lebdelo pred očima.

Te iste godine bijaše glad u Vidinu i neki tamošnji ljudi spremiše

se da pođu u beogradski kraj u potragu za žitom. Zamolih jednog
znanca a i svog rođaka, da i mene povede sa sobom u Srbiju i on
mi obeća da će mi ispuniti želju i povesti me do Beograda.

Pođemo na put i posle sporog i dugog putovanja dođemo u

Gročansku nahiju. U želji da svoj izabrani manastir što bolje
upoznam, raspitivao sam se neprestano za njega i, u jednom
razgovoru, kažu mi ljudi da ima jedan duhovnik iz Studenice koji
tu boravi zarad prikupljanja priloga za manastir i ponajviše boravi
kod popa Ostoja u Velikom Selu.

Po kazivanju, i otprilike, dođem ja u to selo, raspitam se i nađem

dom popa Ostoje. Prijavivši mu se, poljubim mu ruku, i kod njega
provedem nekoliko dana, nakon što mu otkrih svoju želju i
nameru. Kad je moju nameru dobro razumeo, bude i njemu
drago, te mi kaže da će i duhovnik uskoro doći.

Ne prođe mnogo vremena, kad, eto ti nama našeg duhovnika

Teodosija, dođe iz obližnjeg sela. Svi mu se obradovaše, iziđoše
pred njega, kako pop Ostoja tako i svi domaći i njihova čeljad.
Osobito ja poželeh da vidim njegovo čestito duhovničko lice,
potrčah s radošću k njemu i, učinivši mu detinjastim načinom
obično metanisanje i poklon, poljubih mu čestitu ruku. On me
umilno pogleda i, smešeći se blagim licem, pozdravi se sa mnom
malenim, kao sa svojim sinom, tešeći me i bodreći svojim slatkim i
umilnim pogledom i razgovorom. Iskusivši ovu blagost i ljupku
naklonost, obradovah mu se kao nekom anđelu, služitelju
Božjem.

Pop Ostoja i duhovnik Teodosije odavno su gajili veliku ljubav

među sobom, a bili su i kumovi još od starina. Duhovnik je došao
samo zato da se kod popa Ostoje, kuma i omiljenog sveštenika,
odmori na nekoliko dana, pa da onda pođe natrag u Studenicu.
Tokom svog boravka on shvati moju želju i primi me kao svog
sina. Kad dođe vreme da se pođe u manastir, osim mene, po
drevnom običaju, beše još više gostiju sa željom da krenu u
Studenicu, Svetom Kralju na poklonjenje. Rečeno je svim
kmetovima da svako ko ima volju može poći s nama u društvu. I
tako se duhovnik Teodosije oprosti na odlasku s popom Ostojom i
sa ostalom družinom odvede i mene maloga sa sobom.

Putujući, udarimo ka Valjevu, jer i onde bijaše značajan broj

poklonika, otmenih kmetova i ostalih čestitih hrišćana koji su
nameravali da pođu zajedno s nama. Krenuvši odande, putovali
smo zdravo i mirno, i prispeli u blizinu Studenice. Jedan dan pre
Male gospođe prenoćili smo u Čemernskoj planini, ujutro
krenusmo otuda i tog istog dana stigosmo u manastir.

Saznavši za nas, po drevnom običaju iz manastira izađu

sveštenici sa ostalim služiteljima nama na sretenje, na takozvano
Živičko poljance pored Studeničke reke. Posle parade i
ispaljivanja plotuna, sjahasmo i mi s konja da se pozdravimo s
jeromonasima, koji su sa svoje strane pozdravili narod
dobrodošlicom za srećno poklonjenje svetom manstiru. Posle
uobičajenih pozdrava pođemo dalje. Kad ugledasmo manastir i
krasna okolna mesta, raju slična, bijasmo kao van sebe od
zanosa, gledajući retke krasote prirode i ljudskog majstorstva. U
samom manastiru behu spremni sveštenici obučeni u crkvene
odežde, koji, zajedno sa đakonima i mlađim kliricima, izišavši na
veliku kapiju pred grad i stavši s paradnim ukrasima u red,
očekivaše željno svoje goste. Približavajući se lagano, ugledasmo
uvažena duhovna lica, ukrašena odeždom crkvene službe, ispred
njih su stajali mladi klirici noseći ripide sa naslikanim heruvimima i
serafimima, okićene zlatnim treperavim zracima, izrađenim još u
vreme Svetog Kralja.

U manastiru, umesto zvona, zujale su zvečke ispred crkve tako

prijatno da je bilo milina slušati tiho blagoglasje, slično zujanju
pčelice dok leti i sa paše donosi med u košnicu; razleže se
klepalo po gradu, dovodeći potmulim svojim odzivom srca
smirenih bogomoljaca u zanos i nežnost. Na taj način okončasmo
u crkvi molitveno pojanje, celivasmo ikone i Svetoga Kralja,
izvršivši uobičajeni poklonički pomen.

Po izlasku iz crkve bi učinjena shodna naredba, te se poklonici

razmeste na uobičajeni konak, na taj način, u duhovnoj radosti i
slavi, okonča se naš put i dolazak u manastir Studenicu.

Budući da je manastir Studenica u vreme nemačkog rata oko

1788. godine bio mnogo porušen od Turaka, poče bratstvo da se
trudi da se od cara izvadi ferman za obnovu crkve i okolnog
grada. U razgovoru i savetovanju izabere bratstvo između sebe
jeromonaha Teodosija, mog duhovnika, odredi ga da ide u
Carigrad i da se tamo na sve moguće načine potrudi da taj posao
izvrši na željeni način. Polazeći na taj put, ostavi mene u
manastiru, preporuči me i kao neki amanet preda me svom, od
detinjstva omiljenom, drugu i prijatelju igumanu Konstantinu, te
tako ostadoh kod svog novog duhovnika i oca, krasnog čoveka,
svete i blažene duše. Kod njega sam, slušajući ga i poslužujući,
proveo vreme do dolaska oca Teodosija iz Stambola, mog prvog
duhovnika, dobrotvora i voljenog oca.

Otac Teodosije se u Stambolu bavio tri godine, sve dok na dvoru

nije izvršio povereno mu delo i dobio ferman.Treće godine, za
vreme Petrovih postova, najpre nam je poslat očekivani ferman, a
posle nekoliko dana dođe nam i duhovnik Teodosije, moj dragi
dobrotvor i starac, čiji su dolazak svi u manastiru mnogo
pozdravili.

Posle praznika Sv. Apostola Petra i Pavla počeše se odmah

sabirati majstori za obnovu građevine Studenice, što se doista,
bez ikakvog odlaganja, i preduzelo.

Početkom 1798. godine, moj duhovnik Teodosije, koji se o meni

uvek očinski starao, porazgovara se i posavetova tajno sa
bratstvom o meni, posle čega me bratstvo, prema ustanovljenim
pravilima drevnih crkvenih otaca, primi u ustanovu matere naše –
manastir Studenicu, i zaključi da postanem đakon, od strane
bratstva odrede mi jeromonaha Vićentija, dobrog čoveka i u
ljudskim osobinama savršenog, da pođe sa mnom u Novi Pazar s
molbom i preporukom za tamošnjeg arhijereja, preosveštenog
gospodina Joanikija, da me rukopoloži za đakona. U Petrovoj
crkvi, na Teodorovu subotu 1799. godine doista je usledilo moje
postavljenje u čin đakonstva rukopoloženjem pomenutog
arhijereja, poštovanja dostojnog i dragog starca, rođenog u
Beogradskoj nahiji u selu Tuležu. Mudrošću i primernim životom
prevazilazio je mnoge ljude, sličan samom Božjem jerarhu Vasiliju
Velikom. Proživeo je 47 godine kao arhipastir u Raškoj i
Prizrenskoj eparhiji i, dostigavši duboku starost, prestavio se i u
večnost preselio 1816. godine, poživevši ukupno 85 godina.

Ovaj blaženi arhijerej, radost i uteha moja, rukopoložio me je i za

sveštenika. Na službi i hirotoniji bio je, između ostalih, i
sveštenojerej Hadži-Jeftimije Vujadinović, paroh i ekonom
beogradski. Redak, smiren, mudar jerej, provodio je svoj život
bogougodno, u dobročinstvima, idući u svemu stopama svog
blaženog roditelja. Išao je i u sveti grad Jerusalim, Božjem grobu
na poklonjenje. Posle prevelikih stradanja u našem vojevanju,
najzad, sudbom preblagog Tvorca i milostivom naredbom
svetloga knjaza o mom postavljenju za arhijereja, srećnim
slučajem desilo se da je ovaj moj dragi dobročinitelj, jerej,
gospodin Hadži-Jeftimije, prisustvovao službi Božjoj prilikom moje
hirotonije u Beogradskoj crkvi 1832. godine; moje jeromonaško
postavljenje desilo se u vreme obnavljanja Studenice 1800.
godine. Naime, omiljeni naš starac i opštepoštovani arhijerej
gospodin Joanićije dođe tada u naš manastir da vidi gradnju i da
se sa svoje strane, kao arhijerej, potrudi da što bolje upravlja
zidanjem crkve, tom prilikom posvetio je nas četvoricu: prvi dan
posvetio je i proizveo u jereja đakona Melentija (koji je oko 1816.
godine bio episkop šabački); drugi dan posvetio je mene, a Pajsija
u đakona, treći dan rukopoložio je Pajsija u jeromonaha, a
Dionisija za đakona, koji i ostade đakon na posluženje materi
svojoj svetom manastiru Studenici.“1

Život i priključenija velikog srbskog monaha Gerasima

Đorđevića,potonjeg episkopa šabačkog i autora prvorazredne
istorijske studije «Znamenitiji događaji novije srbske istorije»,
malo su poznati našoj javnosti. Istovremeno pisac i istoričar,
Gerasim Georgijević nam u ovom letopisu i hronici opisuje sve
najznačajnije događaje iz Prvog (1804) i Drugog srbskog ustanka
(1815), kao i važnija zbivanja u Srbiji do 1831. godine. Svedočeći
iz prve ruke o strahovitim svenarodnim patnjama i ratnim
razaranjima tokom dramatičnih godina Prvog i Drugog ustanka
Srba protiv turskog zuluma, Gerasim nam daje dragocena
saznanja i o golgoti svoje obitelji manastira Studenice, kojа je,
noseći mošti Svetog Kralja, blagovremeno izbegla u manastir
Vraćevšnicu, da bi se, po slomu Prvog srbskog ustanka,
privremeno sklonila u Austriju, u manastire Fenek i Grgeteg. Po
turskom proglašenju amnestije i zajamčenju slobode povratka,
Gerasim Studeničanin se vraća u Srbiju, gde pobesneli turski
zulum porađa izbijanje Drugog srbskog ustanka 1815. Već 1814.
godine Gerasim je očevidac najgroznijih stradanja srbskog življa
posle propasti Srbije 1813. godine i slamanja Hadži-Prodanove
bune, kada je pogubljen i bivši iguman Kalenića, otac Nikifor, sve
do nabijanja na kolje igumana Pajsija i đakona Avakuma.

Kao osoba od poverenja kneza Miloša i učesnik u borbama na

Moravi, oko Čačka i Ljubića, Gerasim Đera Đorđević se kreće po
narodu i biva među ustanicima, održavajući duhovnu krepost i
snagu Srbalja. On je i utešitelj narodni, borac i bogomolnik,
održava vezu vojvoda sa knezom Milošem, sahranjuje mrtve i
opojava ih, teši i kuraži preživele ustanike. Tokom bitke na
Ljubiću, otac Gerasim svedoči junačku smrt neodstupnog
Tanaska Rajića, iskasapljenog turskim jataganima. Smrt
Tanaskova i žrtva njegova daje upravo snagu Srbima da krenu u
protivnapad i poraze dušmane.

Opojavši ga lično,Gerasim predaje večnosti reči Tanaskove snahe

Perunike:

»Duhovniče e tako ti Boga,

kaži mene što za svekra moga,

ti si s njime bio vojevao,

je li blizu tebe bio poginuo,

jesi li mi njega opojao,

jesi li ga lepo saranio»

Istinoljubive i sapatničke duše, Gerasim je revnitelj i hristijanske

plemenitosti i samilosti čak i prema nemilosrdnim agarjanima, jer
«od Boga će griota vam biti». Gledajući spaljena sela, jauk i lelek
rodbine za poginulima, on i sam rida i plače. Idući ka Požarevcu
putem pokraj sela Vlaški Dol, Gerasim otpozdravlja na vlaškom
jeziku putniku u kolima koji vozi upravo izdahnulog sina: «Sin moj,
oče, sad na Požarevcu u boju bi ranjen, te ga poneso na kolima
kući, pa evo u putu rastade se sa dušom. Imao sam njega jednog,
pa evo sad ostado i bez njega, lele meni grešnome.» Zarad
utehe, monah mu odgovori na vlaškom: «Nemoj tako čiko, nemoj
se toliko zadavati u žalost; sin tvoj nije poginuo u krađi ili ajdučiji,
nego je bio s mladim momcima i sa svojom braćom junacima, pa
je junački na bojištu poginuo i prolio krv svoju za pravdu, za
rođeno svoje otečestvo, i za svetu našu veru hristijansku.
Njegovoj familiji ostaje slavno ime, a njegova će duša na onom
svetu s anđelima veseliti se u raju Božijem. Tako je brate
hristijanine!»2

«Grešni jeromonah» Gerasim Studenički postepeno prolazi više

duhovne stepene sinđela i protosinđela, pa ga posle dobijanja
Hatišerifa vidimo u činu arhimandrita manastira Blagoveštenja,
kao kandidata za episkopski čin. Kada su, pri patrijarhu
Konstantinu u Stambolu, proizvedeni u arhijerejstvo arhimandriti
Melentije Pavlović i Nićifor Maksimović, gospodar Miloš
Obrenović je pozvao i Gerasima u Topčider, navodeći kao izgovor
pripreme za svadbu svoje ćerke Savke. Namera Gospodareva je
bila pažljivo pripremiti teren kako krotki i skromni Gerasim ne bi
eventualno odbio episkopski čin. Tek posle tri dana boravka u
Topčideru, mitropolit Melentije obazrivo saopštava Gerasimu da
njega «oće Gospodar da postavi episkopom», sutradan mu
pokazujući Kneževo pismo u kojem Gerasim čita da «od narodne
strane… bejahu napisane za mene lepe i pohvalne reči, da sam
ja, sirječ, narod verno i revnosno poslužio, ispunjavajući dužnosti
svjaščeničeske službe moje». Pročitavši pismo i «razumevši
ljubavne reči gospodarske, milo mu bijaše i svega ga suze obliše»
.

Gerasim se premišlja: «ne stoji mi da ga primim, al’ opet, u isto

vreme bojim se, po slabosti mojoj postaću mož’ biti i zaglibiti se u
kal i zlatni moj dragoceni dar biće pomračen, pa teške žalosti
meni a jošte veće onome, koji me je tako velikodušno obdario.
Sve sam to znao i sebi živo predstavljao; no, opet, čestvovao sam
i blagosiljao svaku naredbu knjažesku, a kupio i narodnu volju…
opomenuo sam se blagočestvog cara Teodosija i svetog
Amvrosija, episkopa, mediolanskog… kako je … car episkopa u
velikoj ljubavi imao, i kako su se ovoga sveta družeski pazili i
dobrodetelni život provodili, tako su krepostju svojom prisvojili i
sebi i Carstvo nebesko i duše njihove na onom svetu s angelima
vesele se u Raju božanstvenom». Jer «Gospod gordim protivisja,
smirenim želaet blagodat!», i «On je sladost i nadežda naša»,
govori Gerasim odlučivši se da konačno primi čin, iako se boji da
«neće biti kadar onako ga nositi i izveršavati da bi pravelnim
ožidanijama svetloga knjaza i naroda sootvetstvovati mogao».
Tek hirotonijom Gerasima Đorđevića za episkopa požarevačkog u
potpunosti je obnovljena srbskoslavjanska najviša jerarhija
Srbske pravoslavne crkve, jer je ondašnji mitropolit šabački, grk
Gerasim Domnin, doznavši da je i treći Srbin postavljen za
arhijereja, odmah zatražio otpust od kneza Miloša, da ode iz
Srbije. Po odlasku Domnina, šabačku eparhiju preuzima episkop
Gerasim Đorđević i, u periodu bolesti i lečenja mitropolita
Melentija, kao i odsustva episkopa Nićifora, jedno je vreme bio
jedini arhijerej u Mitropoliji srbskoj.

Prisustvujući upokojenju teško bolesnog mitropolita Melentija u

Beogradu 11-og junija 1833. godine, opojavši ovog časnog muža
kojega je poštovao kao duhovnog roditelja, brata i prijatelja: «Az
jesam červ a ne čelovjek», zavapio je Gerasim. Knjaz Miloš će,
po savetu tadašnjeg mitropolita Stefana Stratimirovića
(austrijskog plemića i slobodnog zidara), predložiti Carigradskom
patrijarhu za posvećenje «lepog Paju», dotadašnjeg pisara
Stratimirovićevog! Naravno, jednom ustoličen, lepi Paja (Petar
Jovanović) će imati značajnu ulogu u donošenju izrazito
liberalnog Sretenjskog ustava 1935. godine, barem što se tiče
devete glave o Crkvi. On će podneti i predlog donošenja Crkvene
«konstitucije»,tzv. «Načertanije o duhovnim vlastima knjaževstva
Srpskog», dokument koji će uvesti tzv. «sveti» Sinod i
«konzistorije» 1836. godine. Kasnije će Lepi Paja, sa delom
sveštenstva, izdati kneza Miloša, otvoreno stati uz
ustavobranitelje jer je Miloš «bezobzirno utvrđivao svoj lični režim
i stvarao svoju monarhiju». Gerasim neće učestvovati u izdaji
Gospodara i baviće se predano crkvenim poslovima u Podrinju i
Posavini, rukopoložiće 48 sveštenoslužitelja, podići šest novih
hramova i imaće važnu ulogu u stvaranju velike Timočke eparhije.
Mirno će se predati u Gospodnje ruke, na Svetlu sredu 1839.
godine.

Episkop Gerasim Vlah dakle bio je zaista duhovni stub

neiskvarenog Pravoslavlja u Kneževini Srbiji, jevanđeljski smiren i
krotak arhipastir, ali i književnik za čije će delo «Znamenitiji
događaji novije srbske istorije» sledeće izreći Milan Milićević:
«Kada Srbin uzme i čita to što se izlilo iz pera ovog duhovnika,
mora ga poduzeti neka osobna milina, prvo što mu se tu u nizu
kazuju događaji koji su mu toliko bliski, a drugo-što se sve to lije iz
srca koje je već kazalo da je začeto u utrobi majke nesrpkinje!
O,sveti uticaju lavre Studenice,i svih drugih spomenika minulog
srpskog života! Nije li vaša moć toliko bajna, toliko krepka da od
deteta nesrbina načini ovakvog vladiku rodoljuba?!». Ima li većih
Srba od Vlaha, i ima li većih Vlaha od Srba, pitamo se mi
današnji, raslabljeni i rasrbljeni…

Branilac Srbstva i Srbije, Gerasim Studeničanin je bio poslednji

ispovednik i jedan od tvoraca novoobnovljene Srbske Crkve
,monah koji je bio i ostao iskreni pristalica pravoslavnog
dobrotoljublja te živa brana provali austroslovenskih i unijatskih
shvatanja koja će uskoro preplaviti Srbiju. Ostaje i poslednji
prvosveštenik srbski odan do smrti knezu Milošu i ideji
pravoslavnog samodržavlja, dok će se mnogi kasniji jerarsi lako
prikloniti ustavobraniteljima-zapadnjacima i neprijateljima
monarhijskog apsolutizma. Književno delo Gerasima Studeničkog
je od ogromne važnosti za našu povest i prava je labudova
pesma Starosrbstva i beočug između stare srednjevekovne
književnosti grandioznih ličnosti-svetaca i epskog opisa slavnih
bitaka novoproslavljenih narodnih junaka i martira.

Vlaški Homer, srbenda Gerasim bio je i «sirak među vihorove»

Karađorđevog i Miloševog herojskog doba, ali i jedinstvena figura
monaha-sastradalnika narodnog u epohalnom sučeljavanju
cincarsko-fanariotskih sila sa austrijskim jeziutima i slobodnim
zidarstvom. Vrlo je lako tada bilo izgubiti glavu, ali je još lakše bilo
pogubiti dušu, odnosno ostati bez Vere i bez Spasenja.

Gerasim Studeničanin je istovremeno arhetip vladike monaha i

podvižnika, sapatnika i ukrepitelja narodnog, ispovednika i
utešitelja vlaškosrbskog, narodnog pripovedača i saučesnika u
našem krvavo zadobijenom pravu na postojanje. Antipod svemu
onome što je vladičanstvo, od ukidanja Patrijaršije do Gerasima
Studeničkog, bilo – fanariotsko, antinarodno, licemerno, tursko
globljenje i kinjenje Srba i ismevanje njihove narodne, drevne
Vere, Slave, Časti i Govora. Ali, istovremeno, Gerasim je sušta
suprotnost i onome što će kasnije pustiti duboki koren u Crkvi
Srbskoj – pojavi Vladike kao obrazovanog doktora «teoloških
nauka», hladnog i suvoparnog čelovjeka «školovanog» na
zapadnim univerzitetima, slobodoumnika bez monaškog opita i
bez rodoljublja.

Čak i Vuk Karadžić, često beskrupolozni i zajedljivi kritičar

Miloševog okruženja, šabačkog vladiku Gerasima pominje kao
«dobrog i poštenog čoveka». Episkop Jovan Velimirović, crkveni
povesničar, o Gerasimu Đorđeviću piše da je bio skroman i
«veoma pobožan».

Đerasime, vladiko sveti! Laka ti bila zemlja srbska, koju si tako

sinovski ljubio, i koju si ljubavlju proslavio!

Svetao ti, do veka, pomen među arhijerejima, a večita slava među

svim Srbima!