KLASTERI I KONKURENTNOST

Pojam klastera još uvek nije dovoljno jasno definisan na prostorima zemalja u tranziciji, pa tako i u Srbiji.
Našim privrednicima su više poznati drugačiji oblici udruživanja i prisutan je određeni stepen skepticizma
među privatnim preduzetnicima kad se pojam klastera želi bliže odrediti.
Klasteri uključuju preduzeća iz jedne delatnosti ali i iz vertikalno povezanih delatnosti, proizvođače
komplementarnih proizvoda, što znači da klaster u tekstilnoj/odevnoj grani čine proizvođači sirovina,
proizvođači gotovih odevnih predmeta, naučne, obrazovne institucije, vladine, nevladine organizacije.
Cilj stvaranja klastera jeste:
 Povečanje konkurentnosti domaćih proizvođača na domaćem i inostrarnom tržištu kao i
obezbeđivanje uslova za proširenje tržišta (povećanje izvoza)
 Bolje i efikasnije koriščenje domaćih resursa (prirodnih, proizvodnih i kadrovskih)
 Iniciranje i podrška kooperacije između samih preduzeća, između preduzeća i obrazovnih i
razvojnih institucija
 Povezivanje sa fondovima za finansiranje inovativnih projekata
 Obuka i obrazovanje

Ključne koristi formiranja klastera jesu:

 Stvaranje jednog šireg okvira za saradnju
 Podsticaj ekonomije obima
 Razvoj višeg nivoa konkurentnosti
 Ublažavanje međugranskih konkurentskih strahova (gradi se poverenje i saradnja)
S obzirom da klasteri po svojoj definiciji treba tesno da sarađuju sa Vladom, preduzećima je data
mogućnost većeg uticaja na unapređenje zakonodavnog i institucionalnog okvira za poslovanje, na
otklanjanje administrativnih i drugih barijera, a samim tim i na unapređenje konkurentnosti celokupne
privrede.
Klaster, kao ideja, podrazumeva udruživanje gde je apriore definisan kvalitet, gde je determinisan
kvantitet, kontinuitet proizvodnje sa ciljem da se zadovolje zahtevi tržišta, kupaca i stoga je klaster
strateški orijentisan i razvija se u određenom sektoru.
Unutar klastera je moguće kontrolisati faktore koji utiču na strategiju kompanije. Tako klasteri mogu
postati “generator“ novog načina strateškog razmišljanja u nacionalnoj privredi gde se zna koji se
proizvodi moraju proizvoditi za određeno ciljno područje i tačno se zna koji su ciljni kupci.
Članicama klastera treba da bude jasno da ulaskom u ovakav način organizovanja one zadržavaju svoju
samostalnost, individualnost, svoju proizvodnju, svoje tržište. Koncept klastera oslanja se na ideju
zdrave konkurencije i na predpostavku da će se konkurentnost bolje razvijati unutar klastera nego unutar
istog broja rasutih preduzeća unutar jedne nacionalne privrede.
Uloga države u formiranju klastera je jasna: nema mnogo nade niti koristi od očekivanja da sama
država orgnizuje formiranje novog klastera. Međutim, kad je on u fazi nastanka ili je već nastao, država
svojom politikom i potpomaganjem može da utiče da se stvori adekvatno okruženje (škole, trening centri,
baze podataka, specijalizovana infrastruktura).
Kako država može da pomogne uspešan razvoj klastera? Prvo, kroz investicije u obrazovanje.
Razvoj adekvatnih obrazovnih institucija, investiranje u obrazovanje nastavnika, u opremu i laboratorije je
nešto što daje dugoročne pozitivne efekte, a što preduzetnici sami ne mogu da ostvare. Drugo, uticaj na
uslove finansiranje. Mali preduzetnici, često bez razloga imaju nepovoljnije uslove finansiranja od velikih
kompanija, a manji su sposobni da takav teret podnesu.
Uslovi za vođenje strategije klastera su 1) klasteri moraju da budu vođeni od strane privrede, 2)
neophodno je istovremeno liderstvo privrede I države, 3) strategija klastera mora da izbegne izbor
između dobitnika i gubitnika.
Zadatak poslovnih ljudi je da definišu ili potvrde definiciju svog klastera i da utvrde prioritete klastera.
Državni organi treba da obezbede da državne agencije i službe reaguju na zahteve privrede brzo i da
tretiraju klaster sa prioritetom.
Potreba za klasterima u privredi Srbije je nesporna. Nivo tehnologije je vrlo nizak. Brojne privredne grane
su totalno tehnološki zastarele. Stanje radne snage u privredi takođe nije dobro. Veliki broj stučnjaka
napušta zemlju i taj proces mora biti stopiran, veliki je tehnološki višak zaposlenih sa neadekvatnom
kvalifikacijom za neke nove poslove.
Konkurencija, koja bi trebala da pogura razvoj domaćih preduzeća još uvek nije dovoljna. Stoga razvoj
komplementarnih industrija u planski kreiranim klasterima može biti najefikasniji način za stvaranje
zdrave ekonomije.