Sandra Brown - U Poslednji Čas PDF

www.balkandownload.
org
janja
.b.a.l.k.a.n.d
o.v.n.l.o.a.d.
~2~
nela, janja | balkandownload
janja
Jedan predani novinar. Dvoje neuhvatljivih

begunaca. Igra mačke i miša koja će vas ostaviti
bez daha!
Ugledni novinar Doson Skot vraća se iz
Avganistana u domovinu, ali ne uspeva da
ostavi za sobom strahote kojima je
prisustvovao. Kada mu izvor iz FBl-ja javi da su
se pojavili novi dokazi u jednom čuvenom
slučaju, Doson se predaje istraživanju priče
kako bi skrenuo misli sa prizora koji ga i dalje
progone — i ne sluteći koliko će mu to izmeniti
život.
Novi zadatak odvešće Dosona četiri
decenije unazad, na trag ozloglašenog dvojca
kome za sve to vreme policija nije uspela da
stane na put. Nestanak njihovog sina Džeremija
otkriće čitav niz isprepletanih okolnosti, a
Džeremijeva bivša žena Amelija probudiće u
novinaru emocije kakve nije verovao da može
iskusiti.
Dok zamršena situacija postaje još složenija
a zločini se gomilaju, senka sumnje pašće i na
samog Dosona. U trci sa vremenom, on će
~3~
janja
morati da zaviri u najmračnije kutke slučaja —

ali i sopstvene duše — i suoči se sa svim
opasnostima koje odatle vrebaju...
„Biser među trilerima!” — Cosmopolitan
~4~
janja
Prolog
Golden Brenč, Oregon, 1976.
rva salva metaka ispaljena je iz kuće čim je svanulo,

u šest i pedeset sedam.
Pucnjava je izbila kao odgovor na zahtev za predaju
koji je izdao tim predstavnika zakona.
Bilo je to tmurno jutro. Nebo je bilo prekriveno teškim
oblacima i spustila se gusta magla. Uprkos smanjenoj
vidljivosti, jednom od begunaca iz kuće se posrećilo i ubio
je maršala kog su svi zvali Turk.
Gari Hedli sreo se s maršalom tek juče, ubrzo nakon
što se tim, koji su činili agenti ATF-a i FBI-ja, šerifovi
zamenici i maršali, sastao da po prvi put porazgovara o
operaciji. Okupili su se oko mape rejona poznatog kao
Golden Brenč i razmatrali prepreke na koje će možda
naići. Hedli se setio kako je jedan maršal rekao: „Hej, Turk,
donesi mi jednu kolu kad si već tamo, hoćeš li?“
Hedli je Turkovo pravo ime saznao tek kasnije, mnogo
kasnije, dok su dovršavali posao. Metak se zario svega
centimetar i po iznad prsluka od kevlara i pokidao mu
veliki deo grkljana. Srušio se ne ispustivši ni glas, budući
da je bio mrtav pre nego što je pao na gomilu vlažnog lišća
pod nogama. Hedli ništa nije mogao da učini za njega,
osim da mu očita kratku molitvu i ostane iza zaklona. Da
~5~
janja
se pomerio, samo bi izazvao sopstvenu smrt ili povredu,

jer su, kada je pucnjava započela, otvoreni prozori kuće
neumorno bljuvali metke.
Pravedni rendžeri imali su neiscrpan arsenal. Ili se bar
tako činilo tog vlažnog i sumornog jutra. Druga žrtva bila
je jedan crvenokosi, dvadeset-četvorogodišnji zamenik
šerifa. Odao je svoj položaj dahom koji se zabeleo zbog
hladnog vazduha. Šest hitaca je ispaljeno. Pet je pronašlo
cilj. A od toga tri bi ga na mestu ubila.
Tim je planirao da grupu uhvati na prepad, isporuči im
naloge za hapšenja za dugačku listu zločina i uhapsi ih, a
da se u razmenu vatre upusti samo ako to bude zaista
neophodno. Ali žestina s kojom su na njih zapucali
ukazivala je na to da su se kriminalci odlučili da se bore do
poslednje kapi krvi.
Na kraju krajeva, nisu imali šta da izgube osim svojih
života. Hapšenje je značilo doživotnu robiju ili smrtnu
kaznu za svakog od sedam pripadnika domaće terorističke
grupe. Šestorica muškaraca i jedna žena bili su odgovorni
za dvanaest ubistava i štetu od nekoliko miliona dolara,
koja je većinom počinjena na zgradama državne uprave ili
vojnim objektima. Za razliku od religioznog prizvuka u
njihovom imenu, nisu to bili verski, već sasvim suprotno,
potpuno nesavesni i beskrupulozni fanatici. U relativno
kratkom periodu, za samo dve godine došli su na loš glas i
postali prava noćna mora zakonodavnih agencija svih
nivoa.
Neke druge slične grupe imitirale su Rendžere, ali
nijedna nije bila toliko efikasna. U društvu kriminalaca
duboko su poštovani zbog smelosti i neprevaziđenog
nasilja. Postali su narodni heroji za mnoge koje je
prožimalo antidržavno raspoloženje. Obezbeđivali su im
~6~
janja
smeštaj, doturali oružje i municiju, kao i procurele, tajne

informacije. Ova ilegalna podrška omogućavala im je da
udaraju snažno i brzo, a onda da nestanu i ostanu dobro
sakriveni dok smišljaju novi napad. U zvaničnim
saopštenjima koja su slali novinama i televizijskim
mrežama kleli su se da nikad neće biti uhvaćeni živi.
Samo je čista sreća dovela zakon do njih, u Golden
Brenču.
Jedan od snabdevača oružjem, koji je bio dobro poznat
vlastima zbog kriminalne prošlosti, bio je pod prismotrom
zbog nekog posla s oružjem koji nije imao nikakve veze sa
Pravednim rendžerima. Obavio je tri posete napuštenoj
kući u Golden Brenču, za isto toliko nedelja.
Teleobjektivima snimljen je kako razgovara s jednim
muškarcem koji je kasnije identifikovan kao Karl Vingert,
vođa Rendžera.
Kada je ovo prijavljeno FBI-ju, ATF-u i maršalima, sve
ove agencije su odmah poslale osoblje koje je nastavilo da
nadgleda dilera ilegalnog oružja. Nakon što se vratio iz
posete Golden Brenču, uhapšen je.
Tri dana su ga ubeđivali, ali posle saveta advokata
dogovorio se s vlastima i odao sve što zna o ljudima
skrivenim u napuštenoj kući. On se sretao samo s Karlom
Vingertom. Nije mogao — ili nije hteo — da kaže ko je još
s Vingertom, ni koliko još planiraju da se tamo kriju.
Plašeći se da će, ne budu li reagovali brzo, propustiti
priliku da uhvate jednog od najtraženijih s liste FBI-ja,
federalni agenti zatražili su pomoć od lokalnih vlasti, koje
su takođe imale neizvršene naloge za hvatanje pripadnika
ove grupe. Tim je sastavljen i operacija isplanirana.
Ali svakom članu tima postalo je momentalno jasno da
je Vingertova banda ozbiljna, jer su izjavljivali da će pre
~7~
janja
umreti nego dozvoliti da budu uhvaćeni. Pravedni

rendžeri želeli su da obezbede sebi mesto u istoriji. Neće
biti predaje oružja, ni podignutih ruku u znak mirne
predaje.
Pripadnici zakona bili su prikovani iza drveća ili vozila,
i svi su bili izloženi. Čak je i najmanji pokret izazivao
pucnjavu, a pripadnici Rendžera dokazali su se kao izvrsni
strelci.
Agent koji je bio glavni, Emerson, radiom je pozvao
štab operacije i zatražio helikopter, da im pruži vazdušnu
podršku, ali ideja je odbijena zbog loših vremenskih
uslova.
Timovi za specijalne operacije lokalnih, državnih i
federalnih agencija već su bili mobilisani, ali dolazili su
automobilima do Golden Brenča, a ovdašnji putevi nisu
idealni čak ni za dobrog vremena. Timu je rečeno da
ostane gde i jeste i da puca samo u samoodbrani, dok su
muškarci u sigurnim, toplim kancelarijama debatovali o
promeni načina delovanja i upotrebi smrtonosne sile.
„Igraju pipirevku zato što je jedno od njih žena“,
Emerson je gunđao Hedliju. „Ne daj bože da povredimo
građanska prava ovih ubica. Niko nas ne ceni i ne poštuje,
znaš.“
Hedli, najmlađi u timu, mudro je sačuvao svoje
mišljenje za sebe.
„Mi smo federalci, a vlada je, još pre Votergejta,
postala prljava reč. Čitava prokleta zemlja odlazi dođavola
u paketu, a mi ovde smrzavamo jaja dok čekamo da nam
neki birokrata kaže da je u redu da raznesemo ove protuve
i pošaljemo ih u sedmi krug pakla.“
Emerson je imao nešto vojnog iskustva i neosporno
vizuru grabljivice, ali niko, a posebno ne on, nije
~8~
janja
priželjkivao jutrošnji krvavi obračun.

Međutim, niko nije dobio ono što je priželjkivao.
Dok je pojačanje još pristizalo, Rendžeri su pojačali
vatru. Jedan agent ATF-a dobio je metak u butinu, i sudeći
po tome koliko je krvario, pribojavali su se da je butna
arterija oštećena; u kolikoj razmeri, nije bilo poznato, ali iz
bilo kog ugla gledano, rana je bila opasna po život.
Emerson je slučaj prijavio, isprativši to pljuskom
psovki o tome kako će ih jebeno sve redom poubijati osim
ako...
Dobio je dozvolu da deluje. Sa jurišnim puškama i
jednom automatskom puškom — u rukama ranjenog
agenta ATF-a — krenuli su u napad. Baražna vatra trajala
je sedam minuta.
Uzvratna paljba iz kuće se stišala, a onda postala
sporadična. Emerson je naredio prekid paljbe. Čekali su.
Odjednom, krvareći iz nekoliko rana, uključujući i
ranu na glavi, jedan čovek je izleteo na vrata, urlajući
psovke i sasipajući rafale iz svoje automatske puške. Bio je
to samoubilački potez, i on je to znao. Razlog što je to
učinio uskoro je postao jasan.
Kad su agenti prestali s paljbom i kad su uši prestale
da im zvone, shvatili su da je kuća postala jezivo tiha, osim
onog jednog labavog kapka koji je udarao o spoljašnji zid
kad god bi dunuo vetar.
Nakon napetih šezdeset sekundi, Emerson reče: „Idem
unutra.“ Čučnuo je dok je menjao potrošen šaržer novim.
Hedli učini isto. „Idem i ja.“
Ostali članovi tima ostali su na svojim mestima.
Proverivši da li im je oružje napunjeno novim okvirima,
Emerson ispuza iz svog zaklona i poče da trči prema kući.
Hedli, sa knedlom u grlu, išao je za njim.
~9~
janja
Protrčali su pored tela prostrtog na vlažnu zemlju,

popeli se na trošni trem, a onda podignutog oružja stali sa
obe strane zjapećih vrata. Čekali su i osluškivali. Ne čuvši
ništa, Emerson klimnu glavom i Hedli nahrupi unutra.
Tela. Krv na sve strane, osećao se jak miris. Ništa se
nije pomeralo.
„Čisto!“, viknuo je i prekoračio telo na putu ka
susednoj prostoriji, spavaćoj sobi u kojoj je bio samo
propali dušek na podu. Na sredini dušeka, mrlja na navlaci
i dalje je bila mokra.
Za manje od šezdeset sekundi od trenutka kad je Hedli
prošao kroz vrata, utvrdili su da je petoro ljudi ubijeno.
Četiri tela pronađena su u kući. Peto je pripadalo čoveku
koji je poginuo u dvorištu. Vizuelno su identifikovani kao
pripadnici Pravednih rendžera.
S ove liste tela očigledno su nedostajala tela Karla
Vingerta i njegove ljubavnice, Flore Stimel, jedine žene u
grupi. Nije bilo znakova njihovog prisustva, osim jednog
potočića krvi koji je kroz zadnji izlaz iz kuće vodio prema
gustoj šumi, gde su pronašli i tragove guma u travi. Uspeli
su da pobegnu, verovatno zato što se njihov smrtno
ranjeni saučesnik žrtvovao, privukavši na sebe paljbu s
prednje strane kuće dok su se oni iskradali sa zadnje.
Vozila hitne pomoći i javnih službi brzo su preplavila
čitav region. S njima su došli i neizbežni reporterski
kombiji, koji su zaustavljeni na kilometar i po, kod
skretanja s glavnog puta. Kuća i oblast neposredno oko nje
blokirani su kako bi se sakupili dokazi, napravile
fotografije, uzele mere i napravili dijagrami na mestima s
kojih su tela sklonjena.
Oni koji su bili umešani, shvatili su da će uslediti
detaljno istraživanje incidenta. Svaku akciju koju su
~ 10 ~
janja
sproveli moraće da objasne i opravdaju, ne samo svojim

nadređenima već i ciničnoj javnosti koja je uvek spremna
na osudu.
Ubrzo je napuštena kuća bila krcata ljudima koji su
izvršavali svoje zadatke. Hedli se zatekao u spavaćoj sobi,
stajao je iza islednika koji je njuškao mrlju na natopljenom
dušeku. Hedliju se činilo da se neko tu i pomokrio, pored
toga što je obilno iskrvario. „Mokraća?“
Islednik odmahnu glavom. „Čini mi se da je plodova
voda.“
Hedli pomisli da ga nije dobro čuo. „Plodova voda?
Hoćete da kažete da se Flora Stimel...“
„Porodila.“
~ 11 ~
janja
Današnjica
ta ti je s kosom?“
„Da li se tako dočekuje čovek koji se vraća iz rata? I
meni je drago što te vidim, Harijet.“
Doson Skot prezirao je njene sazive — za to stvarno
nije bilo drugog imena — i postarao se da to bude
očigledno dok je sedao, a onda i lagano tonuo u iskrenu
potištenost. Podigao je nogu i članak naslonio na drugo
koleno, sklopio šake preko svog uvučenog stomaka i
zevnuo, znajući sasvim dobro da će je njegov stav potpuno
dokusuriti.
I jeste.
Smaknula je naočare za čitanje s dijamantima i
ispustila ih na sto. Polirana površina simbolizovala je njen
novi status „šefice“. Njegove šefice.
„Viđala sam vojnike koji samo što su se vratili iz
Avganistana. Nijedan nije izgledao kao mačji izbljuvak.“
Još jednom ga je prezrivo pogledala od glave do pete,
proučivši njegovu trodnevnu bradicu i dugu kosu, koja mu
je, za vreme odsustva iz zemlje, dobrano prerasla kragnu.
Spustio je ruku na srce. „Joj. A ja sam se taman
spremio da ti kažem kako dobro izgledaš. Sasvim dobro
nosiš tih dodatnih pet kila.“
~ 12 ~
janja
Uputila mu je ljutit pogled, ali ništa nije rekla.

Vrteći palčeve — doslovno — lagano je i dugo
razgledao ugaonu kancelariju, zaustavivši pogled na
panoramskom pogledu kroz široke prozore. Neznatno
iskrivivši vrat, video je Old glory kako labavo visi s vrha
kupole Kapitola. Okrenuvši se prema njoj, primetio je:
„Lepa kancelarija.“
„Hvala ti.“
„Kome si popušila?“
Opsovala ga je sebi u bradu. Ali čuo je on nju i kad je
te reči izgovarala glasno. Čuo ju je kad ih je izvikivala
preko konferencijskog stola, tokom uredničkih sastanaka,
u trenucima kada se neko nije slagao s njom. Očigledno je
da je s novom pozicijom dolazila i izvesna uzdržanost, i
istog trenutka je zacrtao da je poljulja.
„Ne možeš ovo da podneseš, priznaj“, rekla mu je uz
ponovno uspostavljeni zluradi osmeh. „E, pa, prihvati to,
Dosone. Sad sam iznad tebe.“
Naježio se. „Bože, poštedi me tog prizora.“
Streljala ga je pogledom, ali očigledno je imala već
spremljen govor, tako da joj čak ni njegove duhovite
opaske nisu uskratile zadovoljstvo s kojim ga je iznela.
„Sada imam kontrolu nad uredništvom. Punu kontrolu.
Što znači da imam ovlašćenja da odobrim, promenim ili
odbijem svaku ideju za priču koju ti doneseš. Isto tako,
imam ovlašćenja da te pošaljem na zadatak, ako ti sâm
nešto ne smisliš. Što se upravo događa. Bar ništa nisi
smislio za ove dve nedelje otkad si se vratio u Ameriku.“
„Koristio sam nagomilane dane odmora. Odsustvo je
bilo odobreno.“
„Od strane mog prethodnika.“
„Pre nego što si preuzela njegovo mesto.“
~ 13 ~
janja
„Ništa ja nisam preuzela“, rekla je kruto. „Zaslužila sam

ovo mesto.“
Doson slegnu ramenima. „Kako god, Harijet.“
Ali njegova ravnodušnost bila je lažna. Nedavni potresi
u kompaniji dostigli su deseti stepen Rihterove skale u
njegovoj profesionalnoj budućnosti. Primio je imejl od
jednog kolege pre nego što je cirkularno obaveštenje stiglo
do svih zaposlenih Njuzfronta, a čak ni razdaljina između
Vašingtona i Kabula nije bila dovoljna da ublaži loše vesti.
Jedan korporativni šupak, nečiji nećak, koji praktično ništa
nije znao o novinarskom izdavaštvu, pa čak ni šta su to
vesti, kad je već o tome reč, postavio je Harijet Plamer za
glavnu urednicu, i ta odluka stupila je na snagu istog
trenutka.
Ona je bila katastrofalan izbor za ovu poziciju, pre
svega zato što je više bila korporativna životinja nego što je
bila novinarka. Pri bilo kojoj iole težoj uredničkoj odluci
njen osnovni prioritet biće da zaštiti časopis od mogućih
parnica. Priče koje obrađuju kontroverzne teme biće
razblažene ili potpuno cenzurisane. Što je, po Dosonovom
mišljenju, potpuno isto kao urednička kastracija.
Na drugom mestu, bila je politički nastrojena
šovinistkinja bez ikakvih liderskih kvaliteta. Gajila je
podrugljivi prezir prema ljudima uopšte, nešto jaču
antipatiju prema mužjacima iste vrste, a naročitu
vrhunsku odbojnost prema Dosonu Skotu. Što je
skromnije mogao, shvatio je da se njen animozitet najviše
zasniva na ljubomori zbog njegovog talenta i poštovanja
koje je zaslužio među kolegama u Njuzfrontu, kao i šire.
Ali onog dana kada je postavljena za glavnu urednicu,
izvor njenog neprijateljstva prestao je da bude bitan. Bio je
tu, bio je jasan, postojan, a ona je sada bila za kormilom.
~ 14 ~
janja
Što je bilo potpuno sranje. Nije moglo biti gore. Bar je tako
mislio.
Rekla je: „Šaljem te u Ajdaho.“
„Zbog čega?“
„Zbog slepog baloniste.“
„Izvini?“
Preko stola mu je gurnula fasciklu. „Naši istražitelji
obavili su prljavi posao umesto tebe. Možeš da se upoznaš
s programom dok budeš leteo tamo.“
„Daj mi bar neku naznaku.“
„Neka grupa dobročinitelja počela je da vodi slepe
ljude u balone i pokazuje im kako da se u njima snađu.“
Bezobrazna opaska nije izmamila osmeh na Dosonovo
lice, i njegov izraz je ostao ravnodušan. Ostavivši fasciklu
gde je pala, pitao je: „A to su kao ozbiljne vesti?“
Ljupko mu se nasmešila. Ili je bar pokušala. Na njenom
licu, snebivljivost nije baš uspevala. „Slepim balonistima
jesu.“
Zbog samozadovoljstva koje je ispoljavala umalo nije
preskočio sto i obema šakama je ščepao za vrat. Umesto
toga, odbrojao do deset u sebi i pogledao u prozore. Četiri
sprata niže, široke avenije Vašingtona pekle su se na
podnevnom suncu.
„I pored omalovažavajućeg opisa ovog programa“,
rekao je, „siguran sam da je zavredeo pažnju nacije.“
„Pa, ipak, primećujem upadljivi nedostatak
entuzijazma s tvoje strane.“
„Nije moj tip priče.“
„Nisi joj dorastao?“
Nevidljiva rukavica pade povrh njenog stola pored
netaknute fascikle. „Sam smišljam svoje priče, Harijet.
Znaš to.“
~ 15 ~
janja
„Pa hajde, smisli neku.“ Prekrstila je ruke preko velikih

grudi. „Hajde baš da vidim taj tvoj navodni talenat na delu.
Želim da budem živi svedok piscu kog svi znaju i vole, koji
se uvek hvali da ima svež pristup, koji piše veoma
pronicljivo i koji svojim čitaocima potpuno razotkriva
samu srž priče.“ U sebi je odbrojala do pet. „Pa?“
Uz onoliko mirnoće koliko je mogao da pokaže,
nekako je razdvojio zube i rekao: „Imam još malo odmora.
Najmanje nedelju dana.“
„Već si odsustvovao dve nedelje.“
„Nije dovoljno dugo.“
„Otkud to?“
„Upravo sam se vratio iz ratne zone.“
„Niko te nije primoravao da ostaneš tamo. U bilo kom
trenutku si mogao da se vratiš kući.“
„Bilo je previše dobrih priča za pričanje.“
„Koga ti misliš da zavaravaš?“, rugala mu se. „Hteo si
malo da se doteraš i izigravaš vojnika, i to si i radio. Tri
četvrtine rata. O trošku časopisa. Da se nisi sam vratio
kući kad si se vratio, ja, kao budući glavni urednik,
spremala sam se da te dovučem nazad.“
„Pazi, Harijet. Zajedno sa tim izrastkom neofarbane
kose iz glave ti izbija i zavist.“
„Zavist?“
„Ništa što si ti napisala nije dospelo u uži izbor za
Pulicera.“
„A tebe tek treba da nominuju za njega, dakle, nisi ni ti
nagrađen, tako da možeš da se nosiš sa tim glasinama koje
si ionako započeo sam. A sada, imam nešto drugo što je
mnogo važnije.“ Izvila je iscrtanu obrvu. „To jest, osim ako
ne želiš da predaš ključ od muškog toaleta na licu mesta, a
ja ću više nego rado pozvati knjigovodstvo i tražiti da mi
~ 16 ~
janja
ispišu ček tvoju poslednju platu.“

Prestala je da govori na nekoliko sekundi, a pošto se
on nije pomerio, nastavila je: „Ne? Onda je tvoje dupe na
sedištu 18A, na letu za Bojsi, sutra ujutro.“ Pljesnula je
avionsku kartu na istraživačku fasciklu. „Regionalni
mlaznjak.“
Doson je parkirao kod ivičnjaka ispred Gradske kuće u

Džordžtaunu i isključio motor. Podigavši kukove, izvadio
je flašicu s pilulama iz džepa farmerki, istresao jednu i
progutao je uz gutljaj flaširane vode, koja je stajala u
držaču na instrument-tabli. Nakon što je zaklopio flašicu s
lekovima i vratio je u džep, spustio je štitnik za sunce u
autu i pogledao se u ogledalu.
Zaista je izgledao kao izbljuvak neke mačke. I to jedne
veoma bolesne mačke.
Ali po tom pitanju se ništa nije moglo uraditi.
Prelistavao je svu poštu koja se nagomilala na njegovom
stolu, kad je dobio Hedlijevu poruku: Dolazi ovamo.
Odmah. Hedli nije koristio takav zapovedni ton osim kada
bi iskrslo nešto stvarno ozbiljno.
Doson je ostavio ostatak pošte neotvorenim i evo,
stigao.
Izašao je iz auta i krenuo niz cvećem oivičenu stazu.
Eva Hedli mu je otvorila vrata. „Ćao, lepotice.“ Posegnuo je
preko praga i povukao je u zagrljaj.
Bivša mis Severne Karoline, Eva Hedli, ostarila je na
divan način. Sada u ranim šezdesetim, sačuvala je ne samo
lepotu i obline, već i britak um i prirodni šarm. Uzvratila
mu je zagrljaj, čvrsto, a onda se izvila iz njegovog stiska i
udarila ga nimalo nežno po ramenu.
„Nemoj ti meni ''lepotice’“, rekla je, otegnuvši o da
~ 17 ~
janja
zvuči mekše. „Ljuta sam na tebe. Prošle su dve nedelje

otkako si se vratio. Zašto tek sad dolaziš da nas vidiš?“
Izraz lica bio joj je obojen brigom dok ga je gledala od
glave do pete. „Osušio si se kao grana. Zar te nisu hranili
tamo?“
„Ništa se ne može uporediti sa tvojim pilećim
paprikašem. A nisu čuli ni za kolač od banane.“
Mahnula mu je da uđe u hodnik, rečima: „To mi je
najviše falilo dok nisi bio tu.“
„Šta to?“, pitao je.
„Tvoje gluposti.“
Iscerio se, uhvatio joj lice rukama i poljubio je u čelo.
„Nedostajala si i ti meni.“ Onda ju je pustio i pored nje
pogledao u dnevnu sobu. Snizivši glas, pitao je: „Je l’ se već
navikao?“
Uskladila je glas s njegovim poverljivim tonom. „Ni
blizu. On je...“
„Mogu da čujem vas dvoje kako šapućete, znate. Nisam
gluv.“ Grubi povik dopro je iz dnevne sobe.
Eva izusti: „Imaš razloga za strah.“
Doson joj namignu, a onda ode niz hodnik u pravcu
dnevne sobe, gde ga je Gari Hedli čekao. Kad je Doson
kročio u poznatu sobu, osetio je bolni trzaj nostalgije.
Bezbrojna sećanja nastala su ovde. Gurao je svoje mečboks
automobilčiće po parketu dok ga je majka upozoravala da
ih sve na kraju pokupi da se neko ne oklizne. Njegov otac i
Hedli strpljivo su ga učili kako da igra šah uz garnituru, na
stolu u ćošku. Sedeći s njim na sofi, Eva ga je podučavala
kako da privuče pažnju svoje simpatije iz šestog razreda.
Prvi put otkako je otišao iz Avganistana, osećao se kao da
je stigao kući.
Hedlijevi su mu bili kumovi i s njim su stvorili čvrstu
~ 18 ~
janja
vezu istog dana kad je kršten. Veoma ozbiljno su se

prihvatili svog zaveta da preuzmu brigu za sina svog
najboljeg prijatelja, bude li mu ikada zatrebala pomoć.
Kada su mu mama i tata poginuli u automobilskoj nesreći,
dok je on bio na koledžu i, pravno gledano, punoletan,
odnos s Hedlijevima dobio je još veći značaj.
Hedli je bio namršten i upijao je Dosonovu pojavu s
roditeljskim neodobravanjem. Bio je značajno niži od onih
Dosonovih metar devedeset tri, ali je zračio sigurnošću i
autoritetom. Još uvek je imao svu svoju kosu, koja je jedva
bila prošarana sedim pramenovima. Svakodnevnih pet
kilometara trčanja i Evin brižljivi nadzor nad ishranom
držao ga je u formi. Velika većina šezdesetpetogodišnjaka
priželjkivala je njegovu figuru.
Rekao je: „Sudeći po tvom izgledu, rat je bio gadan.“
„Moglo bi se tako reći“, odgovori Doson. „Upravo sam
imao čarku s Harijet i jedva sam je preživeo.“
Dok je Doson sedao na ponuđeno mesto, Hedli kaza:
„Mislio sam na Avganistan.“
„Bilo je gadno, jeste, ali Harijet čini da Talibani
izgledaju kao obični zajebanti.“
„Može li jedno piće?“
Doson sakri nejako oklevanje gledanjem u ručni sat.
„Malo je rano.“
„Negde je već pet posle podne. A inače, ovo je posebna
prilika. Zabludeli sin se vratio.“
Doson shvati blagi prekor. „Žao mi je što nisam stigao
ranije. Morao sam mnogo toga da nadoknadim. I tek ću
morati. Ali tvoja poruka je zvučala hitno.“
„Stvarno?“ Kod ugradnog bara, Hedli nasu burbon u
dve čaše. Jednu od njih dao je Dosonu, a onda seo okrenut
prema njemu. Podigao je čašu i nazdravio pre nego što je
~ 19 ~
janja
otpio iz nje. „Ovih dana pijem malo više.“

„To je dobro za tebe.“
„Oslobađa od stresa?“
„Tako kažu.“
„Možda“, mrmljao je Hedli. „Bar imam čemu da se
radujem svakog dana.“
„Imaš ti mnogo čemu da se raduješ.“
„Aha. Starosti i umiranju.“
„Bolje da te Eva ne čuje da govoriš tako.“
Hedli promrmlja nešto nerazgovetno u čašu dok je
otpijao još jedan gutljaj.
Doson kaza: „Nemoj da si toliko negativan. Daj sebi
vremena za prilagođavanje. Prošlo je manje od mesec
dana.“
„Dvadeset pet dana.“
„Ali i dalje se broji, očigledno.“ Doson otpi tekućinu.
Želeo je da je trgne.
„Nije lako doći do kraja kad sam čitav svoj život proveo
u Birou.“
Klimajući glavom saosećajno, Doson oseti vrelinu
burbona kako mu se kovrdža u stomaku, smiruje mu živce;
pilula još uvek nije stigla da to učini. „Tvoja penzija nije
zvanična sve do... kad?“
„Još četiri nedelje.“
„Uspeo si toliko odmora da sačuvaš?“
„Aha. Bolje da sam to odmah žrtvovao i ostao na poslu
koliko god je moguće.“
„Iskoristi ovo vreme kao period prilagođavanja između
zahtevne karijere i života u dokolici.“
„Dokolica“, kaza mrzovoljno. „Čim moja penzija
postane zvanična, Eva će nam uplatiti dvonedeljno
krstarenje. Na Aljasku.“
~ 20 ~
janja
„Zvuči lepo.“
„Više bih voleo da mi neko kleštima počupa sve
nokte.“
„Sigurno neće biti tako loše.“
„Lako ti je da to kažeš kad ne moraš da ideš. Eva mi je
naručila recept za vijagru koju ću poneti sa sobom.“
„Hmmm. Hoće da joj nadoknadiš sve one noći kad nisi
bio kod kuće?“
„Tako nekako.“
„Šta tu ima loše? Rasturi se.“ Doson podiže čašu.
Hedli prihvati zdravicu i nakon kratke pauze reče: „I,
kako je prošlo s onom gospođom Aždajom?“
Doson mu ispriča za sastanak i priču koju mu je
Harijet dodelila.
„Slepi balonisti?“
Doson slegnu ramenima.
Hedli se zavalio u fotelju i neprijatno dugo ga
posmatrao.
Iritiran ovim upitnim pogledom, Doson kaza: „Šta je? I
ti imaš komentar na moju frizuru?“
„Više me brine ono što se odvija u tvojoj glavi nego šta
iz nje izbija. Šta nije u redu s tobom?“
„Ništa.“
Hedli ga je samo pogledao, ne moravši ništa da doda.
Doson ustade iz fotelje i priđe prozoru, raskrilivši
kapke i pogledavši brižljivo podšišan travnjak. „Pričao sam
sa Sarom kad sam bio u Londonu.“
Hedlijeva kći bila je starija od njega, ali dok su
odrastali, dve familije su provodile toliko vremena zajedno
da su bili više kao brat i sestra, i onako zajedljivo voleli
jedno drugo. Živela je sa suprugom u Engleskoj, gde su
zajedno radili za jednu međunarodnu banku.
~ 21 ~
janja
„Rekla nam je da si samo ''''proputovao’ i da nisi ostao

dovoljno dugo ni da se vidiš s njima.“
„Zbog rasporeda letova nije bilo vremena.“
Hedli se nakašlja kao da to nije prihvatio kao dovoljno
dobar izgovor da ih ne poseti. A ruku na srce, i nije bio.
„Begonije bujaju.“
„To je balzaminka.“
„Uf. Kako je...“
„Pitao sam te nešto“, iznervirano ponovi Hedli. „U
čemu je problem? I nemoj da mi kažeš da nije ništa.“
„Dobro sam.“
„Malo sutra. Sinoć sam gledao neki film sa zombijima
na TV-u. Uklopio bi se, nemaš pojma kako.“
Doson uzdahnu zbog nepopustljivosti svog kuma. Nije
se okrenuo prema njemu, već se ramenom naslonio na
okvir prozora. „Umoran sam i to je sve. Devet meseci sam
proveo u Avganistanu — veruj mi, to bi svakoga iscrpelo.
Negostoljubiva zemlja. Ekstremne temperature. Bube koje
grizu. Nema cuge. Nema ni žena, osim pripadnica vojske, a
da se spanđaš s nekom od njih malo je teže. Odličan način
da se oboje uvalite u duboka govna. Nije vredno jednog
tucanja.“
„Imao si vremena otkako si se vratio da pronađeš neku
voljnu damu.“
„Eh, ali i tu imam problem.“ Zaklopio je kapke,
okrenuo se i iscerio. „Ti si pokupio poslednju sjajnu curu.“
Ova šala nikako nije prošla. Brazda zabrinutosti
između Hedlijevih debelih obrva nije se opustila.
Odbacivši ovaj izgovor, Doson se vratio u fotelju,
raširio kolena i počeo da zuri u pod.
Hedli upita: „Spavaš li uopšte?“
„Sve bolje.“
~ 22 ~
janja
„Drugim rečima, ne spavaš.“

Doson podignu glavu i ljutito odgovori: „Sve bolje. Nije
lako vratiti se u košnicu, prebaciti se na redovan režim.“
„Dobro. To ću da progutam. Šta još?“
Doson zabaci kosu unazad. „Ma ovo s Harijet.
Napraviće mi pakao od života.“
„Samo ako joj ti to dozvoliš.“
„Šalje me u Ajdaho, za ime sveta.“
„Šta imaš protiv Ajdaha?“
„Apsolutno ništa. Kao što nemam ništa ni protiv
slabovidnih. Ni protiv balona. Ali to nije moja priča. Nije
čak ni priča za mene. Zato mi oprosti ako mi je pomalo
teško da pronađem u sebi entuzijazam za nju.“
„Misliš li da bi pronašao neku bolju priču od te?“
Hedli to nije pitao onako uzgred. Iza tog pitanja
postojao je smisao. Zato je, i pored sve malodušnosti,
Doson osetio golicanje nekog predosećaja. Jer Hedli nije
bio samo njegov kum i dobar prijatelj celog života, već je
bio i neprocenjivi i neimenovani izvor, direktno iz
Federalnog istražnog biroa.
Prihvativši njegovo ćutanje kao interesovanje, Hedli je
nastavio. „Savana, Džordžija, i okolina. Mornarički
kapetan, Džeremi Veson, odlikovani ratni veteran, jedna
smena u Iraku, dve u Avganistanu. Nakon što se vratio s
poslednjeg rasporeda, penzionisao se i, po svemu sudeći,
malo skrenuo.
Pre otprilike petnaest meseci spetljao se s jednom
udatom ženom, s nekom Darlinom Strong. Njen muž
Vilard ih je uhvatio, a to se nije dobro završilo po tajne
ljubavnike. Vilard Strong prekosutra izlazi na suđenje
zbog ubistva. U Okružnom sudu u Čatamu. Trebalo bi da
odeš tamo i pokrivaš suđenje.“
~ 23 ~
janja
Ali Doson je već odmahivao glavom.

„Zašto ne?“, upita Hedli.
„Leto u Savani.“
„Pogledaj u kalendar. Danas je počeo septembar.“
„Ipak, ne hvala. Vrelo je tamo dole. Vlažno. Radije ću
otići u Ajdaho. Osim toga, kriminal nije moja specijalnost.
I iskreno, dosta mi je vojske za neko vreme. Neću da pišem
o mrtvom marincu. Poslednjih devet meseci radim samo
to.
Zapravo, možda je Harijetin zadatak prikriveni
blagoslov. Ta dobrodušna priča možda je upravo
okrepljenje koje mi treba. Nešto obećavajuće. Pozitivno.
Poletno. Nema otfikarenih udova, ni krvlju natopljenog
mučenja, ni kovčega ogrnutih zastavama.“
„Nisam ti rekao začkoljicu.“
Doson upita kiselim tonom: „Kakva začkoljica?“
„Policija je pronašla Vesonovo seme na Darlininoj
odeći. Ovo, naravno, treba da pomogne tužiocu da izgradi
slučaj protiv muža rogonje, Vilarda.“
„Dobro.“
„Eto, SDA u Savani je moj drugar iz Biroa, bivši
Njujorčanin, veliki ljubitelj bejzbola, Sesil Knuc.“
„SDA?“
„Stalni dežurni agent. Glavni baja u ondašnjoj
agencijskoj ekipi.“
„Dobro.“
„U svakom slučaju, Knuc je video CODIS izveštaj.
Vesonov DNK se podudara.“
„Već je bio u sistemu?“
„Jeste. U stvari, tamo je već prilično dugo.“
Hedli napravi pauzu da popije malo pića. Shvativši da
je to taktika kojom se podiže neizvesnost, Doson kaza:
~ 24 ~
janja
„Sav sam kao na iglama.“

Ovaj je spustio čašu i nagnuo se prema Dosonu. „DNK
kapetana Džeremija Vesona podudara se s onim koji smo
uzeli sa bebećeg ćebenceta pronađenog u kući u Golden
Brenču.“
To nije bila kvaka kao i svaka druga. Bila je to ogromna
kvaka koja se zabila pravo u Dosonove grudi.
Zabezeknuto, blenuo je u Hedlija.
Hedli reče: „Pre nego što pitaš, nema mesta za grešku.
Podudaranje je bilo devedeset devet zarez devet, do devete
decimale, identično. Drugim rečima, nedavno uzet uzorak
i onaj iz 1976. potiču od jedne te iste osobe. Tog dana uzeli
smo i Florin DNK. Znamo da je ona rodila dete čiji je DNK
bio na bebinom ćebencetu. A godište Džeremija Vesona se
podudara. Neosporno je da je on Florin i Karlov sin.“
Doson ustade, napravi nekoliko koraka, a onda se
okrenu prema Hedliju. Kao da vidi svih milijardu pitanja
koja proleću kroz Dosonov um, Hedli reče: „Sudeći po
tvom izrazu, vidim da ne moram da ti sričem koliko je ovo
bitno.“
Mada je Gari Hedli imao istaknutu karijeru, za njega
samog sva njegova dostignuća su pod senkom onoga što
smatra svojim jedinim neuspehom — da Karla Vingerta i
Floru Stimel privede pravdi. Ovo mu je pomutilo čitavu
karijeru, a sada mu truje i penziju.
Bila je to okrutnost koju njegov kum ne zaslužuje, a uz
to ga je i ljutila. „Taj Knuc, zašto ti je ovo dojavio?“
„Zna koliko me to pogađa. Radio je sa mnom kad sam
istraživao jedan od njihovih napada u Tenesiju, kasnih
osamdesetih. Svestan je da mi se bliži penzija i obavestio
me je iz puke ljubaznosti prema starom kolegi. Pazio je da
mi ne otkrije previše, ali rekao mi je da je kopao po
~ 25 ~
janja
prošlosti Džeremija Vesona u potrazi za vezom sa Karlom i

Florom.“
Doson podiže obrvu ne izgovorivši svoje pitanje.
„Ništa. Izvod iz matične knjige rođenih Džeremija
Vesona — primerak koji je predao pri regrutaciji — iz
Ohaja je. Piše da je rođen u porodici gospodina i gospođe
'nešto’ Veson. Maturirao je u istom gradu u kom je i
odrastao. Diplomirao je na Teksaškom tehnološkom
univerzitetu. Pristupio marincima. Njegova prošlost deluje
sasvim uobičajeno sve dok nije podivljao i spetljao se sa
ženom ovog selje.“
„Nikakvih naginjanja prema domaćem terorizmu?“
„Nikakvog očiglednog.“
„Šta Knuc kaže?“
„Savetovao mi je da se ne petljam. Biro ovih dana lovi
krupniju ribu. Nikome se danas više ne jebe za Karla i
Floru. Opšta je saglasnost oko toga da su najverovatnije
mrtvi. Ona pljačka u fabrici oružja u Meksiku bio je
poslednji zločin koji im je pripisan. To je bilo ’96.“
„Pre sedamnaest godina. Mnogo šta može da se desi za
to vreme.“
„To ne znači da su mrtvi.“
„Ali bez ikakvih naznaka da su još uvek živi, logično je
pretpostaviti suprotno.“
„Logika i pretpostavka nek se nose. Ja hoću da znam.
Zar ti nećeš?“
„Posle ovoliko vremena, koliko je to zaista bitno?“
„Meni je đavolski bitno!“
Doson odmahnu rukama. „Dobro. Ukapirao sam. Ali
ovaj odlikovani marinac, koji je možda njihov sin...“
„Njihov je. Znam to.“
„Ne, ne znaš.“
~ 26 ~
janja
„DNK kaže da jeste.“

„To nije siguran dokaz.“
„Kao i da jeste.“
„Dobro, čak i da jeste njihov klinac...“
„Zar nisi radoznao da saznaš šta mu se događalo posle
Golden Brenča, gde je sve bio?“
„Ni najmanje.“
„Ne verujem ti.“
„Veruj. Šta bi dobro donelo otkopavanje...“
„Mislio sam da želiš da znaš.“
„Ne želim.“
„Onda to učini zbog mene.“
„Zašto? On je mrtav. Kraj priče.“
„To bi mogla biti najveća priča u tvojoj karijeri.“
„U tvojoj je sigurno najveća!“
Istovremeno su shvatili da urlaju. Hedli baci pogled
prema vratima očekujući da vidi svoju ženu kako dolazi da
vidi u čemu je problem. Doson poče da govori
prihvatljivijim tonom. „Ako želiš da saznaš ostatak priče,
zašto ti ne odeš na suđenje u Savanu?“
„Zato što bi se Eva razvela od mene“, promrmljao je.
„Osim toga, kao što sam ti rekao, skoro da i nisam više u
Birou. Ako odem dole da mutim, ispašću smešan. Kao
neka prišipetlja koja ne zna kad je dosta.“
Doson prođe šakom kroz kosu i ispusti uzdah prepun
nemira. Voleo je Hedlija. Znao je koliko njegov kum
priželjkuje završetak najvažnijeg slučaja u karijeri. Ali
previše traži od njega. Doson je bio iscrpljen i obeshrabren
prekookeanskim iskustvima. Čak i za dobrih dana nervi su
mu bili roviti i ogoljeni. Poslednja stvar koja mu treba je
dodatna sekiracija, nešto poput raščišćavanja ove
nezavršene životne sage. Da li išta iole dobro može iz toga
~ 27 ~
janja
da proistekne? Da li je Džeremi Veson sin Karla i Flore ili

ne, nije mu bilo ni najmanje bitno.
Tiho je rekao: „Žao mi je. Čak i da nema Harijet u mom
životu, koja me šalje negde, na neki drugi zadatak, ne bih
otišao u Savanu. Tvoj drugar Knuc je u pravu. Neke stvari
je bolje ostaviti na miru.“
Hedli ga je upitno gledao, a onda mu ramena klonuše
u znak prihvatanja da je Dosonova odluka čvrsta. Ispio je
ostatak pića i ništa više o tome nije rekao. Ubrzo nakon
toga, Eva ponudi Dosonu da ostane na večeri. On je odbio,
iskoristivši izgovor da mora da se spakuje za put u Ajdaho.
Gledajući ih oboje u oči što je mogao manje, brzo ih je
napustio.
Znojio se od brige sve vreme dok se nije vratio u
automobil. Na prvom semaforu uzeo je još jednu pilulu,
progutavši je s gutljajem mlake vode koja je ostala u flaši.
Saobraćajni špic iz Vašingtona u Virdžiniju nije mu
popravio raspoloženje, dovodeći ga na ivicu živaca do
trenutka kad je ušao u svoj stan u Aleksandriji.
Baš je svlačio čizme kad mu je zazvonio mobilni
telefon, obaveštavajući ga da je dobio poruku. Bila je od
Hedlija: Ima još jedna začkoljica.
Znao je da ga ovaj mami, ali radoznalost je pobedila
razum. Uzvratio je porukom. Koja začkoljica?
Odgovor je brzo stigao. Samo se pretpostavlja da je Dž.
Veson mrtav. Telo nije pronađeno.
~ 28 ~
janja
ospodine Džeksone, da li ste spremni da pozovete

sledećeg svedoka?“
Pomoćnik okružnog tužioca ustade. „Jesam,
poštovana sudijo. Pozivam Ameliju Nolan.“
Kao i sva ostala publika, i Doson se okrenuo dok je
sudski stražar otvarao dvokrilna vrata u zadnjem delu
sudnice, nakon čega je mahnuo bivšoj gospođi Džeremija
Vesona da uđe.
Danas je bio treći dan suđenja. Prvi svedok ovog jutra
bio je veterinar, izvesni doktor — Doson je zabeležio
njegovo ime da se kasnije podseti ako mu bude trebalo —
koji je beskrajno monotono mleo o digestivnom traktu
pasa, a posebno pitbula.
Veći deo od ta dva sata tužilac se probijao kroz sve
naučničke besmislice dok nije došao do krucijalnog
momenta: delovi i komadići Darlin Strong pronađeni su u
digestivnom traktu tri ilegalna borbena psa Vilarda
Stronga, koji su uspavani kako bi se potražili dokazi.
Drugi svedok, okružni medicinski istražitelj, potvrdio
je da ti delovi i komadići odgovaraju onima koji nedostaju
s leša žrtve, a koji je policija otkrila u zaključanim
kavezima za pse.
Darlin nisu ubili psi, ali država je ipak tražila smrtnu
kaznu, tako da je Lemjuel Džekson, pronicljivi i pedantni
~ 29 ~
janja
tužilac, sa dvocifrenim brojem osuda, želeo da poroti

skrene pažnju na to koliko je gnusan ovaj zločin. Želeo je
da uđe u zapisnik i činjenica da je telo dato Vilardovim
psima da ga pojedu, pošto su životinje bile napola
izgladnele, da bi bile žešći takmaci u ringu...
Ono što se podrazumevalo mnoge porotnike je
nateralo da pozelene.
Uzorci krvi uzeti sa zemlje iz kaveza, kao i deo skalpa s
kosom, pronađen u crevima jednog od pasa, ukazivali su
na to i da je Džeremi Veson doživeo istu sudbinu.
Do vremena kad se advokat odbrane, Majk Glison,
zapetljao u neefikasno unakrsno ispitivanje medicinskog
istražitelja, bilo je skoro dvanaest sati. Sudija je odlučila da
se napravi pauza za ručak, do pola dva; mada je Doson
ozbiljno sumnjao da će bilo ko iz sudnice imati ikakav
apetit. A sigurno ne dovoljno jak da se za sat i po ne može
utoliti.
Ali sada su se vratili, i treći svedok pozvan je u
sudnicu.
Kako bi se podrobnije upoznao sa pozadinom slučaja,
Doson je pročitao novinske članke o zločinu. Činilo mu se
da je video fotografije bivše gospođe Veson u nekim od
izveštaja, ali zaista nije obraćao naročitu pažnju.
Ali u jednom času je snažno usmerio pažnju.
Žena koja se kretala kratkim središnjim prolazom nije
bila ni najmanje ono što je očekivao. Video je poternice
Flore Stimel i zamišljao je da bi bivša žena Džeremija
Vesona bila slična njegovoj majci. Očekivao je da bude
gruba, čvrsta i opaka.
Ali po krhkoj građi i bledilu desne ruke koju je podigla
da se zakune, ova žena je bila potpuna suprotnost. Bila je
iznad svih prisutnih u sudnici, zajedno sa Dosonom.
~ 30 ~
janja
Naročito iznad njega.

Bila je u uskoj suknji boje slonove kosti, uz bluzu iste
boje, ali od mekšeg materijala, preko čega je obukla
safirnoplavi sako. Njena kestenjasta kosa bila je povezana
u niski repić, ali ne toliko čvrst da ne ispusti nekoliko
labavih pramenova da joj uokvire lice. Jedini vidljivi nakit
bio je par dijamantskih minđuša i ručni sat. Bila je
savršeno doterana za pojavljivanje na sudu, budući ni
previše ženstvena ni usplahirena, ni previše uštogljena, ni
previše ozbiljna.
Kao novinar, interesovao bi se za bivšu suprugu
Džeremija Vesona bez obzira na sve. Imao je hiljadu
pitanja koja je želeo da joj postavi, ako ne zbog samog
sebe, onda sigurno zbog Hedlija.
Ali žena koja se spremala da svedoči probudila je u
njemu jednu drugu vrstu radoznalosti, i to mu je smetalo
pošto mu ni najmanje nisu trebale dodatne komplikacije,
od kojih je najgora gubitak profesionalne objektivnosti,
kojom se ponosio.
Ponovo je prokleo Hedlija što ga je uvukao u ovo. Nije
želeo da dolazi ovamo, ali je znao da mora. Nakon što je
dobio onu zajedljivu poruku od Hedlija, spakovao je svoju
vojničku vreću. Sledećeg jutra, umesto da iskoristi kartu za
Ajdaho koju su mu utrapili, ukrcao se na let za Savanu.
Dok je čekao u redu za iznajmljivanje automobila,
pozvao je Harijet.
„Jesi li još uvek u Bojsu?“
„Malo sam skrenuo.“
Zamislio ju je kako sedi za stolom, dok joj dim kulja iz
ušiju. „Dodelila sam ti priču, Dosone.“
„Imam jednu bolju.“
„O čemu se radi?“
~ 31 ~
janja
„To je za sada tajna.“

„Gde se odigrava?“
„Na tragu sam joj.“
„Proklet bio, Dosone!“
„Javiću se.“ I prekinuo je vezu da ljudi oko njega ne bi
čuli nepristojne grdnje koje bi na njega uzviknula preko
telefona.
Za sada, sam je pokrivao troškove, tako da je
rezervisao sobu u ne tako skupom hotelu u centru. Nakon
što se istuširao hladnom vodom, izvršio je juriš na mini-
bar, uključio sportski kanal i smestio se na krevet uz
naručeni čizburger i svoj laptop.
Pregledao je internet stranice koje su sadržale
materijal u vezi sa zločinom za koji se sudi Vilardu
Strongu. Po svim pitanjima, ovaj slučaj je bio
uznemirujući, i do trenutka kad je Doson završio
istraživanje, steglo ga je u grudima, što je poželeo da
pripiše tabasko sosu kojim je prelio čizburger. Ali znao je
da to nije uzrok stezanja u grudima.
Pitao se, po stoti put, zašto je pustio da ga Hedli
namami da se uključi u sve ovo. Ali kada je ogolio sva
prihvatljiva objašnjenja svoje kapitulacije, razotkrivena
istina nije imala nikakve veze sa Hedlijem, imala je veze
samo s njim samim.
Istini za volju, praktično je samog sebe začikavao da
dođe, zbog neke vrste terapije.
Otkad se vratio iz Avganistana, nije uspevao da sa sebe
strese efekte skoro jednogodišnjeg boravka u ratnoj zoni.
Stajali su zalepljeni za njega poput paukove mreže, toliko
fini da su bili skoro nevidljivi, pa ipak toliko žilavi kao da
su od čelika, i do ovog trenutka nije uspeo da im pobegne.
Naravno, nije ni izbliza bio toliko gotov, koliko je to
~ 32 ~
janja
bio Džeremi Veson. Bez sumnje je kapetan patio od prave

stvari, posttraumatskog stresnog poremećaja. To ga je
koštalo porodice, a na kraju i života, čineći od njega
idealan subjekt za pravovremeni i značajan članak, koji će
sigurno izazvati jake emocije kod čitalaca.
Ali je bio i subjekt koji je Doson žarko želeo da
izbegne. Previše je podsećao na dom.
A bio je tu još jedan element koji ga je lično uključivao
u priču. Da li je Džeremi Veson bio sin Karla Vingerta i
Flore Stimel? Da li su oni mrtvi ili nisu? Dosonu to nije
bilo bitno. Ali Hedliju jeste i osećao je obavezu prema
kumu da ovu istragu odvede bar još jedan korak dalje.
Zato je i došao. Posmatrajući iz isključivo novinarskog
ugla, život Džeremija Vesona bio je pravo skriveno blago
od materijala. Kako bi uopšte mogao da propusti da napiše
provokativnu priču o čoveku koji je na ovaj svet došao kao
potomak begunaca od pravde, naizgled normalno odrastao
na Srednjem Zapadu, časno služio svojoj zemlji, vratio se
kući iz rata emocionalno i psihološki uništen, i koji je na
kraju tako divljački ubijen?
Bila je to američka verzija neke grčke tragedije.
Zaklopio je laptop, popio pilulu za spavanje uz
peptobizmol kojim je neutralizovao tabasko i s tim na
umu legao u krevet prve noći koju je proveo u Savani. Pet
minuta kasnije ustao je i uzeo još jednu pilulu i progutao
je s flašicom džeka danijelsa iz mini-bara.
Ipak je imao košmarne snove. I to dva.
Zato je i bio mamuran i zlovoljan prvog dana suđenja
Vilardu Strongu. Poranio je u sudnicu — ali ne da zauzme
mesto u prvom redu, već da se postara da sedi u zadnjem,
blizu izlaza, kako bi mogao brzo i neupadljivo da pobegne
bude li osetio potrebu.
~ 33 ~
janja
Čim je prekinut rad suda tog prvog dana, uputio se

pravo prema Ulici River, gde je proveo ostatak večeri
obilazeći barove. Žene su bile dostupne, a seks bi
obezbedio bar privremeni predah od morbidnih misli koje
su ga proganjale, ali nije reagovao ni na jedan od poziva
koji je dobio, ni suptilan ni otvoren.
Sklapao je prijateljstva koja su trajala koliko piće ili
dva, s ograničenim razgovorima i bezličnim temama,
nekako produžavajući vreme sve dok se barovi ne zatvore,
nakon čega više nije imao šta da radi osim da se vrati u
hotel, do tvrdog, nemilostivog jastuka gde su ga čekali
noćno znojenje i loši snovi.
Sve do ovog trenutka dosađivao se na suđenju i
pokušavao je da smisli neki elegantan način da se isključi
iz svega što je imalo veze s njim.
Ali pojava Vesonove bivše sve je promenila.
Amelijin levi dlan beše vlažan, položen na Bibliju na koju

se zaklela da će govoriti celu istinu. Potom je stupila u
klupu za svedoke i sela.
Džekson joj priđe. „Gospođice Nolan, hvala vam što se
došli danas. Molim vas da sudu kažete svoje ime.“
„Amelija Nolan.“
„To vam je devojačko prezime?“
„Jeste. Ponovo sam počela da ga koristim nakon što
sam se razvela od Džeremija.“
Ona se nasmeši. „Nolan je cenjeno prezime u ovoj
državi.“
„Hvala vam.“
Okrenula se na drugu stranu, prema stolu odbrane.
„Gospođice Nolan, prepoznajete li optuženog?“
Prvi put otkako je kročila u sudnicu pogledala je prema
~ 34 ~
janja
Vilardu Strongu. On je sedeo pogrbljenih ramena, zureći u

nju ispod svojih ispupčenih veđa. Kosa mu je bila uredno
počešljana. Obukao je odelo koje se činilo kao da mu je
dva broja manje. Ako bi morala da upotrebi samo jednu
reč da opiše kako izgleda, bila bi to reč zverski.
Priznala je da ga prepoznaje. „Džeremi nas je
upoznao.“
„Kada se dogodio taj susret?“
„Dvadeset drugog februara, 2011.“
„Sećate se tačnog datuma?“
„Bio je to četvrti rođendan mog starijeg sina, Hantera.“
„Možete li, molim vas, sudu opisati okolnosti ovog
susreta?“
„Džeremi i ja smo već bili razdvojeni. Imala sam
privremeno starateljstvo nad naša dva sina dok smo čekali
na razvod, ali dozvolila sam da Džeremi prisustvuje
Hanterovoj žurci. Došao je sa Vilard i Darlin Strong.“
„Pre toga ih nikada ranije niste videli?“
„Nisam, ali znala sam im imena. Džeremi je pričao o
njima.“
„Kako biste ih opisali, tog jutra.“
„Mislite...“
„U kakvom su stanju bili njih troje kad su stigli u vaš
dom.“
„Bili su pijani.“
Advokat odbrane ustade. „Prigovor.“
„Formulisaću drugačije“, Džekson je ovo izrekao pre
nego što je sudija presudila. „Gospođice Nolan, da li ste
stekli utisak da su njih troje neumereno pili?“
Glison se taman spremio da uloži prigovor, kad je
sudija podigla ruku. „Gospođica Nolan može da odgovori.“
Džekson joj pokretom ruke dozvoli da nastavi.
~ 35 ~
janja
„Videla sam Džeksona pijanog i ranije“, rekla je.

„Mnogo puta. Nije bio ni prijatan ni veseo kad je pijan.
Sasvim suprotno. Zato sam i počela da tražim
prepoznatljive znake. Kad je stigao na zabavu, odmah sam
videla da su mu oči krvave. Osmeh mu je bio više kao
podrugljivo keženje. Nastup mu je bio agresivan. Sve troje
su se smejali...“ Zastala je, ali nije mogla da se seti nekih
drugih reči kojima bi mogla da ih opiše. „Smejali su se
pijano i nepristojno.“
„U koje doba dana se to dogodilo?“
„Žurka je zakazana u podne. Došli su nešto malo pre
toga.“
„Jeste li se sukobili s gospodinom Vesonom zbog ovih
vidljivih znakova pijanstva?“
„Jesam.“
„Da li vam je ponudio neko objašnjenje?“
„Rekao je da dolaze s neke njihove proslave i da su
bančili čitave noći.“
„Oni? On, gospodin Strong i supruga gospodina
Stronga?“
„Prigovor. Navođenje svedoka.“
Džekson prihvati odluku sudije u korist Glisonovog
prigovora, ali uspeo je da ukaže poroti na ono što je želeo.
Pomenuta proslava odnosila se isključivo na njih troje.
Krajičkom oka, Amelija je videla da Vilard Strong
nešto šapuće advokatu. Glison strogo odmahnu glavom
upozorivši ga da ćuti. Stresla se pretpostavivši šta mu je
rekao i znajući da joj to sigurno ne ide u prilog.
Džekson nastavi. „Mislim da će se porota složiti da
smo ustanovili da su se optuženi, njegova supruga i vaš
otuđeni suprug pojavili pijani na rođendanskoj žurci vašeg
sina. Molim vas, kažite sudu, šta se posle toga desilo?“
~ 36 ~
janja
Vratila su u mislima na tu scenu i ponovo ugledala

Džeremijev arogantan osmeh. „Zamolila sam Džeremija da
ode. Ostali gosti su već bili stigli. Nalazili su se u dvorištu
pored kuće. Bilo me je sramota zbog Džeremija, zbog
mene.“
„Kako je on odgovorio na vaš zahtev da ode?“
„Postao je ratoboran. Rekao je da ima pravo da vidi
sina za njegov rođendan i da ga ja neću sprečiti da to
učini.“
Glison poskoči na noge. „Poštovana sudijo, ulažem
prigovor. Zašto je ovo svedočenje relevantno za suđenje?“
„Stižem do relevantnog“, Džekson smireno odgovori.
„Prigovor odbijen“, kaza sudija, ali zamoli Džeksona da
požuri s tim.
On klimnu i okrenu se Ameliji. „Zarad vremena i
ograničenog strpljenja advokata odbrane, možete li nam
ispričati kako se okončao ovaj sukob?“
„Rekla sam Džeremiju da nije u stanju da bude u
blizini dece. Kao ni bilo kog drugog, kad smo već kod toga.
Naredila sam mu da ode. Odbio je. Zato sam pripretila da
ću pozvati policiju. A pripretila sam mu i da ću tražiti
sudsku zabranu i sprečiti ga da se približava našim
sinovima.“
„Kakva je bila njegova reakcija na ove pretnje?“
„Proklinjao me je. I psovao. Rekao je da su naši sinovi
njegova krv i meso i da ga ništa ne može i neće sprečiti da
bude s njima. Napravio je užasnu scenu.“
Hanterovi drugari iz predškolskog odeljenja, njihovi
roditelji, kao i sam Hanter, čuli su Džeremijeve prostačke
povike i izašli napolje da vide o čemu se radi. Nikad neću
zaboraviti strah u očima svog sina dok je gledao svog
razjarenog oca. Grant, njen mlađi, imao je svega godinu i
~ 37 ~
janja
po u to vreme. Počeo je da plače.

Amelija je pogledala svoje hladne, vlažne šake, koje je
nesvesno stisnula u krilu. Prisilila se da ih opusti,
podsetivši se da njeni sinovi nikad više neće morati da se
plaše Džeremija.
„Gospođice Nolan?“
Podigla je glavu i ispravila ramena.
„Gospođice Nolan“, ponovio je Džekson, „šta su radili
Vilard i Darlin Strong dok se odigravala ova scena?“
Usudila se da pogleda prema stolu odbrane i osetila
talas Strongovog neprijateljstva. „Gospodin Strong je
podstrekivao Džeremija.“
„Možete li biti malo određeniji?“
„Govorio je stvari poput: 'Darlin nikad ne bi smela tako
da mi se obrati.’“
„Da li je naglasio da bi bila i fizički ugrožena ako bi...“
„Poštovana sudijo, prigovaram“, zacvileo je Glison.
„Tužilaštvo ponovo navodi svedoka.“
„Prihvata se.“
Džekson se izvinio, prilično neiskreno pomislila je
Amelija. A onda se ponovo okrenuo k njoj. „Sećate li se
neke posebne pretnje koju je gospodin Strong izneo prema
svojoj supruzi?“
Sklopila je oči na momenat i kada ih je otvorila,
pogledala je pravo prema mestu za porotu. „Džeremi me je
uhvatio za ruku. Ovde.“ Uhvatila se šakom za biceps.
„Tresao me je. Gospodin Strong je rekao: 'Puštaš je da se
lako izvuče. Da je Darlin meni tako zapretila, to bi joj bilo
poslednje u životu.’“
Ova izjava stvorila je vakuum u sudnici. Prošlo je
nekoliko trenutaka pre nego što je publika počela ponovo
da diše. Stopala su se meškoljila, odeća je šuškala dok su se
~ 38 ~
janja
ljudi ponovo nameštali u svojim sedištima, a neko se i

nakašljao.
Doson je isto ponašanje primetio i kod porotnika.
Izgledali su duboko dirnuti Amelijom Nolan, ili bar
njenom pričom. Lem Džekson nije bio budala.
Iskorišćavao je nastalu tenziju gledajući svakog ponaosob,
pre nego što je prišao do stola tužioca, podigao svoju
advokatsku beležnicu i počeo da prelistava nekoliko
stranica kao da traži neku zabelešku. Doson je sumnjao da
mu treba ikakav podsetnik. Ali bio je to prihvatljivi način
da se ubije vreme dok se prigodna izjava svedokinje
ukorenjuje u umovima porotnika.
Pre nego što je stigao da postavi novo pitanje, Amelija
Nolan je zamolila da joj se donese čaša vode. Dok je ona
kratko predahnula, sudija pozva sve da ustanu i protegnu
se. Doson je to vreme iskoristio da pošalje dve tekstualne
poruke. Prva je otišla Hedliju.
Vesonova bivša svedoči. Veoma efektno. Jesi li već uzeo
vijagru? Hoću da čujem sve slasne detalje.
Druga poruka je otišla istražiteljki, osobi koja
proverava činjenice i koja radi za Njuzfront još od kada je
pre trideset godina izašao prvi broj časopisa. Bila je
koščata, mrzovoljna i uvek je smrdela na cigarete koje je
tvrdila da više ne puši, ali Doson je verovao u njenu
brzinu, preciznost i, najviše od svega, diskreciju. Svakog
Božića potkupljivao ju je kutijom višanja čokoladom
prelivenih, od dva kilograma, i sandukom podjednako
slatkog vina.
Glenda, zlato: Amelija, iz Džordžije, Nolan? Zašto
„cenjeno“? Činjenice potrebne što je pre moguće, molim te.
Upotrebio je aplikaciju da doda srdašca i cvetiće na
kraj poruke.
~ 39 ~
janja
Samo što je stisnuo dugme „pošalji“ kada je sudija

udarila batićem i naložila svima koji stoje da sednu. Kad su
se svi smestili, naložila je Džeksonu da nastavi sa
ispitivanjem svedokinje.
Tužilac je bio spreman. Spustio je svoju beležnicu na
sto i prišao klupi za svedoke. Obratio joj se sumornim
tonom. „Gospođice Nolan, kako se ova scena koju ste nam
opisali na kraju završila?“
„Neko od roditelja je pozvao policiju.“
„Policija se pojavila?“
„Dva policajca stigla su za nekoliko minuta. Ali
Džeremi i Strongovi otišli su pre nego što su oni došli.“
„Otišli su ne praveći dodatne incidente?“
„Grant je cvileo. Hanter se skrio iza nekog od očeva
koji su bili tamo. Mislim da su njihove preplašene reakcije
zasmetale Džeremiju. I bio je svestan da su svi videli kako
me je ščepao za ruku i protresao. Mislim da se osetio
posramljenim. Samo nagađam. Ne znam. U svakom
slučaju, pustio me je.
Kad je gospodin Strong rekao da bi trebalo nešto da
uradi u vezi sa mnom i mojim 'velikim ustima’ — citiram
— Džeremi mu je rekao da začepi i gleda svoja posla.
Ispratio je to psovkom. Onda je otvorio ulazna vrata i
izgurao gospodina Stronga na trem. Gospodin Strong ga je
opsovao i verujem da bi mu uzvratio da nije...“
„Prigovor.“
„Prihvata se.“
Džekson brzo postavi novo pitanje: „Da li je gospodin
Strong reagovao na guranje gospodina Vesona?“
„Nije. Bio je previše nestabilan da to učini. Posrtao je
niz stepenice i samo što nije pao. Džeremi je zgrabio
gospođu Strong za ruku i izvukao je za sobom kroz vrata.
~ 40 ~
janja
Njih dvojica su se ljutito podgurkivali dok su išli prema

Džeremijevom automobilu, parkiranom kod ivičnjaka.
Zatvorila sam vrata i nisam videla ništa više. Kad je policija
stigla, oni su već bih otišli.“
Džekson se vratio do stola da ponovo konsultuje svoje
beleške, verovatno opet nepotrebno. Puštao je svoju
svedokinju da predahne, a poroti je dao vremena da
zamisli scenu i antagonizam koji je očigledno postojao
među takozvanim prijateljima.
Gospođica Nolan je gucnula malo vode iz čaše. Čak i iz
zadnjeg dela sudnice, gde je Doson sedeo, video je da joj se
ruke tresu.
Dok joj je Džekson prilazio, namrštio se i gurnuo ruke
u džepove, delujući snuždeno, kao da žali zbog pravca
kojim će krenuti njegovo dalje ispitivanje. „Gospođice
Nolan, imali ste još jedan susret sa Vilardom Strongom, da
li je to tačno?“
„Jeste.“
„Kad se to dogodilo?“
„Trećeg maja, prošle godine.“
„Opet se sećate tačnog datuma.“
„Da.“
Spustila je glavu, pustivši da joj slobodan pramen kose
padne na obraz. Odsutno je posegnula za njim i zavukla ga
za uvo. Doson se pitao da li je to pokret načinjen iz
nervoze, izazvan trenutnim okolnostima, ili je to bila samo
nesvesna navika. Opkladio bi se da je u pitanju ovo drugo.
„Gospođice Nolan, zašto se tako jasno sećate da je bio
baš taj datum?“
Kad je podigla glavu da odgovori na Džeksonovo
pitanje, Doson shvati da se i on, zajedno sa skoro svima u
sudnici, zajedno čak i sa optuženim, nagnuo napred
~ 41 ~
janja
iščekujući njen odgovor.

Ona se blago nakašljala. „To je bio dan kada su
gospođa Strong i Džeremi nestali.“
~ 42 ~
janja
žekson ju je zamolio da im opiše taj dan.

„Počeo je kao svaki drugi dan u nedelji. Odbacila
sam dečake u predškolsko odeljenje u biskupsku
Crkvu Sent Tomas i otišla na posao.“
„Vi radite u ratnom muzeju Kolijer?“
„Ja sam kustoskinja. Stručnjak sam za Građanski rat.“
„To je posao s punim radnim vremenom?“
„Jeste, ali muzej je prema meni veoma fleksibilan, što
mi je kao samohranom roditelju veoma potrebno.“
„Tog dana, 3. maja, da li se desilo bilo šta neuobičajeno
što bi nagovestilo šta će se dogoditi?“
„Ništa. Sve dok me nisu pozvali iz škole nešto malo
posle jedan po podne. Direktor muzeja, Džordž Metkalf, i
ja bili smo u njegovoj kancelariji.“
„Zato, Džordže, što je to sranje.“

„Udovolji mu, Amelija. Udovolji i meni.“
„Nema nikakvu vrednost. Ni na otvorenom tržištu, ni u
muzeju.“
„To je možda tačno.“
„Nije 'možda’. Tačno je.“
„Dobro. Ipak je malo više od obične tričarije. Vojska
konfederacije izdala je na stotine...“
„Hiljade.“
~ 43 ~
janja
„Hiljade istih. Ali medalja je vredna Patersonu Noksu. U

njegovoj je porodici još od nekog dalekog pretka, i još je
dobio i ime po njemu. Ne moram da te podsećam da...“
„Ali se spremaš.“
„...da nam je Paterson Noks poklonio preko sto hiljada
dolara prošle godine. Gospođa Noks je...“
„U našem upravnom odboru. Nisam glupa, Džordže.
Kapiram sve. Samo, ti i ja ovim pitanjima pristupamo iz
drugačijih uglova. Pošto sam kustoskinja, posao mi je da
zaštitim integritet muzeja.“
„To je i moj prioritet.“
„Jeste, ali kao direktor moraš da povlađuješ ljudima koji
drže naša vrata otvorenim. Ljuti me što moram da izlažem
đubre kako bi veliki donatori nastaviti da doniraju.“
„Čujem ja tebe. Ali...“
„Nije važno. Umem da prepoznam ćorsokak kad
dospem u njega. Ne priznajem poraz, ali priznajem
uzaludnost dalje rasprave, koju verujem da si dobio i pre
nego što je počela. Međutim, moram da dam sve od sebe.“
„Od tebe ništa manje ni ne očekujem. Tutni medalju
gospodina Noksa u neki ćošak.“
„Zajedno sa reflektorom uperenim na mesinganu
pločicu koja veliča darežljivost njega i gospođe Noks?“
„Ne mora da bude neka velika.“
Nastavljajući svoje svedočenje, ona reče: „Upravo smo

završili sastanak kad mi je zazvonio mobilni telefon.
Prepoznala sam broj škole i odmah se javila. Bila je to
gospođa Abernati, upravnica. Bila je strašno potresena.“
„Zašto?“
„Jedan čovek je došao u školu, nahrupio joj je u
kancelariju...“
~ 44 ~
janja
„Ulažem prigovor. Rekla-kazala.“

Lem Džekson se usprotivi. Sudija presudi u njegovu
korist i Amelija bi zamoljena da nastavi.
„Čovek je zahtevao da zna da li je Džeremi bio u školi
tog dana. Nije bio, ali gospođa Abernati nije uspela da ga
ubedi u to. Na kraju je otišao, ali tek nakon što je zapretila
da će pozvati policiju.“
Džekson podseti porotu da je gospođa Abernati ranije
posvedočila isto to, i da je identifikovala Vilarda Stronga
kao tog gnevnog čoveka. Posle toga je pitao Ameliju da li
je bila navika njenog bivšeg supruga da posećuje Hantera i
Granta u školi.
„Ne. Koliko ja znam, nikad nije bio tamo, čak ni kad su
bili otvoreni dani. Tada je razvod već bio okončan. Posle
onog incidenta na rođendanskoj zabavi, njegove posete
dečacima su bile pod nadzorom. Prezirao je to, žestoko, i
nadao se da će to ograničenje biti opozvano. Ali u
međuvremenu, pridržavao ga se.“
„Da li vas je ovaj poziv školske upravnice uznemirio,
gospođice Nolan?“
„Ponajmanje uznemirio. Kad mi ga je opisala,
prepoznala sam ga kao Vilarda Stronga. Moja prvobitna
reakcija bila je da odmah odem u školu. Ali gospođa
Abernati me je uverila da su Hanter i Grant kod nje u
kancelariji, da su sigurni i da ništa ne znaju o incidentu.
Bilo kako bilo, želela sam da ih vidim i budem sigurna
da su dobro. Gospođa Abernati se ponudila da ih sama
doveze kući. Odmah sam otišla iz muzeja da ih tamo
dočekam.“
„Jeste li razgovarali s nekim?“
„Pokušala sam da nađem Džeremija. Želela sam da
znam šta se događa. Ali brojni pozivi na njegov mobilni
~ 45 ~
janja
telefon odmah su prosleđivani na govornu poštu. Potražila

sam ga i na njegovom poslu. Rekli su mi da se tog jutra
javio da je bolestan. Niko u građevinskoj firmi nije ga
video, niti se sa njim čuo, od prethodnog dana.“
„Otišli ste kući?“
„Tako je.“
Izraženo u kilometrima, muzej nije tako daleko od njenog

doma, ali kao da je trebala večnost da se ta razdaljina pređe.
Ulice su bile poznate, te je njima mogla da vozi bez
koncentracije. Ali to je samo teralo njen um da se
nezaustavljivo vrti od jezivih pomisli. Džeremijev odnos s
Vilardom i Darlin Strong bio je očigledno nestalan, a
mogućnost da zbog toga njeni sinovi dođu u opasnost u bilo
kom smislu i obimu bila je nepodnošljiva.
Da li će ipak morati da zatraži sudsku zabranu
prilaska? Da li bi trebalo da se žali sudiji za porodične
odnose i ospori Džeremiju pravo na posete dok se sve ne
sredi? Možda bi ga tako drastičan potez probudio i naterao
da shvati koliko je postao autodestruktivan. Možda bi ga to
što ne bi viđao sinove prisililo da potraži pomoć, da ode na
savetovanje pre nego što potpuno uništi svoj život.
Takve su joj bile misli dok se zaustavljala u Ulici
Džouns, koja je delovala apsurdno spokojna. Ogromna
hrastova stabla bacala su dobrodošlu senku na trotoar,
potklobučen od korenja.
Nakon što su se iselili iz kuće u kojoj su dečaci doživeli
toliko mnogo loših stvari, iznajmila je ovu kuću. Ograđeno
dvorište obezbeđivalo je sigurno mesto na kom mogu da se
igraju. Komšije su se međusobno pazile. Dok ne odluči gde
će se trajno smestiti, bio je to udoban i prikladan privremeni
smeštaj.
~ 46 ~
janja
Na njeno razočaranje, gospođa Abernati još uvek nije

bila stigla. Skrenula je na uzan i mali kolski prilaz i njime
nastavila pored zgrade, do svog parking mesta pozadi. Brzo
je izašla, popela se uza stepenice i otključala zadnja vrata,
koja su vodila pravo u kuhinju. Alarm je počeo da se
oglašava. Zvučao je neuobičajeno glasno i bila su joj
potrebna tri pokušaja da ukuca ispravan niz brojeva da ga
isključi.
Kad je prestao, u ušima joj je i dalje zvonilo — bio je to
jedini zvuk koji je čula pored neobične tišine što joj je
ispunjavala uši. Svi njeni čulni receptori kao da su se napeli
hiljadu puta više nego što je uobičajeno. Pošto nije bilo
drugog pokreta ni zvuka, odsustvo stimulansa duboko ju je
uznemiravalo. Govorilo je o praznini koja bi nastala kada u
životu ne bi imala svoje sinove.
Metež dva aktivna predškolca, koji ju je ponekad
iscrpljivao, sada joj je očajnički trebao. Želela je da čuje
njihov smeh, udahne miris svojih dečaka, oseti pritisak
toplih tela na grudima i vlažni trag poljubaca na obrazima.
Prišla je sudoperi, pustila vodu i uzela čašu sa otvorene
police. Napunila ju je vodom i žedno iskapila. Sigurna da je
upravnica imala dovoljno vremena da stigne do sada,
pogledala je na sat na šporetu, a onda se, pomislivši da je
čula automobil, okrenula.
I tada joj je čaša ispala iz ruke, razbila se na podu,
prskajući joj stopala i noge delićima stakla.
Vilard Strong stajao je ni metar daleko od nje. Držao je
sačmaru dvocevku na grudima, od ramena do kuka, jedne
ruke na kundaku, a druge na cevi. „Vrisni i ubiću te.“ Zadnja
vrata su i dalje bila otvorena. Mirno, pružio je ruku iza sebe
i zatvorio ih.
~ 47 ~
janja
Amelija uvrnu usnu na unutra i duboko udahnu kroz nos,

zadrža dah nekoliko sekundi, a onda lagano izdahnu.
Džekson ju je zabrinuto gledao. „Treba li vam jedan
trenutak, gospođice Nolan?“
Odmahnula je glavom, a onda promrmljala: „Ne, u
redu je.“ Nije bila u redu, ali nadala se da je niko u sudnici
neće uhvatiti da laže. Nije želela više nikakvo odlaganje.
Želela je da ovo već jednom završi, prevaziđe, i nastavi sa
ostatkom svog života.
Jedva se i sećala vremena kad je imala potpunu
kontrolu nad svojim životom i mogla da donosi odluke bez
uključivanja Džeremija u njih, na ovaj ili onaj način. Već
više od godinu dana bio je van njenog života, ali je i dalje
gospodario njenim mislima i usmeravao kako da provodi
dane. Jednom kad ovo konačno bude gotovo...
„Gospodin Strong je izgovorio baš te reči?“, pitao je
Džekson. „Vrisni i ubiću te?“
Sabravši misli, odgovorila je: „Da.“
„Da li ste se osećali kao da ste u neposrednoj
opasnosti?“
„Da, jesam. Pretnja je delovala stvarno. Piljio je u
mene, teško dišući. Ispravljao je i savijao prste oko cevi
sačmare. Delovao je poremećeno. Razjareno. Plašila sam se
za svoj život.“
Džekson je pustio da se ovo slegne dok je prilazio stolu
gde su dokazi, koji su već predstavljeni, stajali izloženi.
„Da li je ovo sačmara koju je uneo u vaš dom?“ Prineo je
oružje do klupe za svedoke da ga ona pogleda.
„Izgleda da jeste. Sećam se gravure urezane na
kundaku.“
Zamolio je da uđe u zapisnik da je identifikovala dokaz
A, sačmaru kojom je Darlin Strong upucana u grudi.
~ 48 ~
janja
Dok je vraćao sačmaru na sto, pitao je: „Da li vam je

optuženi rekao još nešto?“
„Pitao je da li mi je muž tu. Rekla sam mu da nije i
podsetila ga da Džeremi više nije moj suprug. A on je
rekao: 'Ali ona je još uvek moja žena, a on je’“, strelovito je
pogledala porotničku klupu, a onda završila rečenicu,
„'jebe’. Rekla sam mu da o tome ne znam ništa i šta god da
se desi među njima, Džeremi nikad ne bi došao kod
mene.“
„Šta je rekao na to?“
„Nasmejao se. Zadovoljno. Nazvao je Džeremija
kukavicom i rekao: 'Možda će doći, sada kada zna da sam
ih uhvatio na delu. Baš da vidimo.’“ Zastala je i obrisala
oznojene dlanove o suknju. „Uhvatio me je za ruku.“
Nastavila je da opisuje kako ju je grubo gurao kroz
kuću, pretraživao sobe na oba sprata tražeći Džeremija,
sve vreme potpuno gluv na njeno poricanje da bi Džeremi
potražio skrovište u njenoj kući. „Do trenutka kad smo
ponovo sišli dole, on je bio još ljući i nervozniji. Obilno se
znojio, psujući kroz svaki dah.“
Ponovo je prestala da priča, očekujući prigovor od
Strongovog advokata, koji je sedeo mirno i zurio u nju kao
da osmišljava kontranapad. Strongovo zurenje bilo je
opako. Brzo je pogledala u Džeksona.
On je upitao: „Da li vas je i dalje držao?“
„Jeste. Mislila sam tada da će me ubiti. Ali onda...“
Progutala je, setivši se straha koji ju je ščepao. „Onda smo
čuli kako se neki auto zaustavlja ispred kuće. Vrata auta
koja lupaju. Moje dečake kako se smeju i uzbuđeno ciče,
dozivaju me dok trče prema kući. Čula sam gospođu
Abernati kako ih upozorava da budu pažljivi na
stepenicama.“
~ 49 ~
janja
„Šta je uradio gospodin Strong kad ih je čuo?“

„Krenuo je prema ulaznim vratima.“
„Da li su ona bila zaključana?“
„Jesu, ali plašila sam se da će ih otvoriti i da će tamo
stajati moji sinovi. Mislila sam da će pucati sačmarom
pravo kroz vrata.“
„Šta ste uradili?“
„Ukopala sam se i pokušala da ga sprečim da prođe.“
„Stali ste između njega i ulaznih vrata.“
Ona klimnu glavom. „Nisam o tome razmišljala, niti
sam planirala, samo sam reagovala.“
„Reagovali ste na ono što ste smatrali smrtnom
opasnošću za svoju decu.“
Ona ponovo suvo proguta. „Da. Preklinjala sam ga da
ih poštedi. Tada sam već bila na ivici histerije. Izgubljena.
Pitala sam ga šta će da uradi. Odgurnuo me je od sebe
toliko jako da sam pala. Prestravila sam se jer sam mislila
da će razneti ulazna vrata.“ Pogledala je u upiljenog
branioca i tiho rekla: „Ali nije.“
Nadala se da će, uprkos zlobi i neprijateljstvu s kojom
ju je Vilijam Strong gledao, znati da mu je zahvalna što je
poštedeo živote njene dece.
„Šta je uradio, gospođice Nolan?“
Ponovo je pogledala Džeksona. „Prošao je pored mene,
prošao kroz kuhinju i izašao na zadnja vrata, isto kako je i
ušao.“
„Kad ste ga uspaničeno pitali: 'Šta ćeš da uradiš?’, da li
vam je odgovorio?“
Navlažila je suve usne i pogledala prema dvanaestoro
ljudi koji će odlučiti da li je Vilard Strong kriv ili nevin.
„Rekao mi je: 'Pronaći ću ih, a onda ću ih ubiti.’“
~ 50 ~
janja
Lemjuel Džekson bio je dovoljno iskusan da zna kad treba

da se zaustavi dok je u prednosti. Rekao je sudiji da nema
više pitanja za gospođicu Nolan.
Sudija se konsultovala sa zastupnicima. Unakrsno
ispitivanje će najverovatnije potrajati. Uzimajući u obzir
da je dan poprilično odmakao, i da se bliži praznični
vikend, složili su se da bi suđenje trebalo odložiti za posle
Praznika rada. Sudija je rekla gospođici Nolan da može da
istupi sa mesta za svedoke. Sudski stražar ispratio ju je
kroz bočna vrata.
Sudija reče: „Zastupnik odbrane trebalo bi da bude
spreman za unakrsno ispitivanje gospođice Nolan kada se
ponovo okupimo u devet sati, u utorak ujutro. Srećni
praznici.“
Lupila je batom. Doson je prvi izašao iz sudnice.
Nekoliko minuta pre toga telefon mu je zavibrirao,
dajući znak da mu je stigla poruka. Našao je relativno
mirno mesto u hodniku i otvorio je. Poruka je bila od
Glende, istražiteljke, i tražila je da je pozove. Nije gubio
vreme i odmah je ukucao njen broj, želeći da iskoristi
prednost pomoći koju mu nudi, dok je još raspoložena.
Čim se javila, rekao je: „Jesi li konačno odlučila da se
udaš za mene? Molim te kaži da me zoveš kako bi
prihvatile moje brojne ponude.“
Ona ljutito odgovori: „Poljubi me u dupe, Dosone.“
„Samo kaži gde i kada.“
Frknula je, ali osetila je kako jedan od retkih osmeha
ipak stoji iza toga. „Spreman si?“
„Izruči sve na mene.“
„Amelija Veson, rođena Nolan, kćerka je pokojnog
kongresmena Bikmana Dejvisa Nolana — služio se
imenom Dejvis — koji je predstavljao svoj okrug trideset
~ 51 ~
janja
dve godine.“
„Aha.“
„Da si malo obraćao pažnju, čuo bi za njega. Lista
raznih komisija i savetničkih odbora u kojima je
učestvovao predugačka je, bio je predsednik jednog
kongresnog saslušanja 1994. i još jednog '98. Predlog
kasnije usvojenog Zakona o javnoj bezbednosti ima
njegovo ime u potpisu, jer ga je on napisao i sproveo.
Veoma su ga voleli i cenili sa obe političke strane.“
„Kojoj je on pripadao?“
„Potiče iz države koja je pretežno crvena, ali nije uvek
pratio partijsku liniju. Bio je patriota, to je sigurno, ali
često se otvoreno suprotstavljao okorelim
konzervativcima, posebno kad je reč o pitanju ličnih
sloboda. Abortus. Homoseksualni brakovi. I slično.“
„Imao je neprijatelja?“
„Imao je kritičare. Ali njegova liberalnija stanovišta
donela su mu poštovaoce s obe strane. U osnovi, bio je ona
retka ptica koja je skoro istrebljena u politici — čovek s
integritetom. Divili su mu se čak i oni koji se s njim nisu
slagali. Lobisti nisu mogli da utiču na njega, nikad nije
odstupao od onog u šta je verovao. Idol mu je bio
Džeferson i često ga je citirao. Kad smo već kod toga, želiš
li da Harijet Haribda išta zna o ovome?“
„Ne još.“
„Nisam ni mislila. Psuje te zbog nečega.“
„Sigurno zbog one šale da je nabacila pet kila.“
Glenda se zakikotala. „Pripazi se. Čula sam da se bacila
na vudu. Znaš šta je danas uradila? Sećaš li se onog
portreta što je visio u predvorju? E pa, naredila je da ga
skinu. Rekla je da je taj otišao i da je nastupio novi režim.
Kao da nas je trebalo podsećati na to. Kučka.“
~ 52 ~
janja
Doson je saosećao s njom, ali što se manje priča o

Harijet, to bolje za stanje njegovog uma. Preusmerio je
razgovor na Nolana. „A šta je s kongresmenovim privatnim
životom?“
„Čist kao suza. Ostao je udovac sredinom devedesetih.
Bili su u braku od pre Hrista, a nije se ponovo ženio. Nema
skandala. Nijedna goluždrava tinejdžerka nije se iskrala iz
njegove kancelarije, niti je bilo dečaka pod tušem. Pio je
samo u društvu, nepušač. Na papiru, pravi svetac.“
„Jesi li pronašla nešto o kćerki?“
„Amelija. Srednje ime Ver. Ova južnjačka imena me
prosto ubijaju“, promrmljala je u stranu. „Rodila se u maju
1981, što znači da sad ima...“
„Trideset dve.“
„Umem da oduzimam“, prasnula je. „Pohađala je
Univerzitet Vanderbilt. Bila je aktivna u mnogim
studentskim organizacijama. Latila se zadatka da pokrene
akciju prikupljanja hrane i odeće za žrtve uragana u
Alabami i sama se postarala da prikupljena roba ode tamo
gde treba. Stigla je do nacionalnih vesti. Bla-bla.
Diplomirala istoriju kao najbolji student. Postala
master dok je radila u muzeju u Bostonu. Onda je provela
još dve godine u drugom muzeju u Baltimoru. Ali kada joj
se otac povukao iz javne službe.
„Znaš li zašto se povukao?“
„Nikakav određen razlog nije naveden. Samo je objavio
da se neće ponovo kandidovati. Ništa značajno, ni
sumnjivo. Valjda se umorio od svega. Bližio se
sedamdesetim.“
„Dobro.“
„U svakom slučaju... Gde sam ono stala?“
„Kad joj se otac povukao...“
~ 53 ~
janja
„Da. Vratila se u Savanu i postala njegov pomoćnik.

Bila mu je domaćica, sekretarica, desna ruka. Zajedno su
održali gomilu donatorskih prijema za brojne dobrotvorne
institucije.“
„Da li je u to vreme bila udata za Džeremija Vesona?“
„Čekaj da vidim... da, bilo je preklapanja, nekoliko
godina. Kongresmen je umro početkom 2010. Gospođa
Veson sad radi...“
„Sad se predstavlja kao Nolan.“
„... kao kustoskinja u...“
„Ratnom muzeju Kolijer. Specijalizovala je...“
„Slušaj, ako si tako jebeno pametan, zašto Si me
masirao da ti nađem sva ova sranja? Koja si, ako ćemo da
cepidlačimo, mogao i sam da potražiš.“
„Ali ja nisam dobar u tome, a i ti si mnogo
snalažljivija.“
„Snalažljivija moje dupe. Ti samo nećeš da trošiš vreme
na to.“
„Samo neću da trošim vreme na to“, priznade on.
„Tvoje vreme je mnogo vrednije od moga?“
„Ne, ti si neprocenjiva i ja ništa ne bih mogao bez tebe.
Znaš to.“
„Kako da ne“, promrmljala je. „Imam i fotografije
gospođice Nolan. Ocena je osam, najmanje.“
„Bliže je devet. I po.“
„Kunem ti se bogom, Dosone, bolje bi bilo da me nisi
naterao da radim sve ovo samo zato što si trznuo na
damicu. Ne vodim ja ovde agenciju za provodadžisanje.“
„Kunem ti se, to su sve ključne informacije za jednu
priču.“
„Jednu za koju ne želiš Harijet da sazna.“
„Ne još.“ Osvrnuo se i shvatio da se hodnik bukvalno
~ 54 ~
janja
sasvim ispraznio. Trebalo je da požuri, ali imao je još

nekoliko pitanja za Glendu i plašio se da će, ne bude li ih
postavio dok je još iole voljna, ostati bez odgovora. „Imaš li
njenu sadašnju adresu?“
„Poslednja koja je isplivala je Ulica Džouns, u Savani.“
Uzimajući u obzir sve što se dogodilo, sumnjao je da
još uvek tamo živi. „Gde je živeo kongresmen?“
Glenda mu reče. „Jedan sajt je imao i fotografije.
Hrastovi sa španskom mahovinom. Beli stubovi. Široka
veranda. Klasična gospodska kuća.“
„Da li neko tamo živi?“
„Ne znam.“
„Vidi možeš li da saznaš. I nastavi da tražiš njenu
sadašnju adresu.“
„Bliži nam se praznični vikend, znaš.“
„Ali ti me voliš. Znaš da je tako.“
„U tvojim snovima.“
Cereći se, krenuo je prema liftovima. „Bilo šta što
uspeš da iskopaš biće veoma dobrodošlo. Pozovi me ili mi
pošalji poruku ili imejl. U bilo koje doba.“
„I ja imam život, kao i ti, znaš. Nije bitno što je sranje.“
„I još nešto. Kako je kongresmen Nolan umro?“
„Pa, konačno! Sve me je svrbelo od iščekivanja da
pitaš.“
„Zašto?“
„Zato što sam najbolje ostavila za kraj.“
~ 55 ~
janja
Dnevnik Flore Stimel, 23. januar 1978.
Današnji dan bio je užasan zato što se Karl

naljutio na mene.
Nije trebalo da ga ljutim. Ovih dana nije sav
svoj, a znam da je razlog oružje koje je trebalo da
dobijemo, a nismo. Neki kubanski dileri droge
razmahati su se lovom (pretpostavljam da je
imaju dosta, pošto izgleda da su svi u Majamiju
na nečemu!), a tip koji je trebalo da nam ga
proda, prodao ga je Kubancima. Zbog toga je
Karl popizdeo i poslednja tri dana, koliko je
otada prošlo, u užasnom je raspoloženju.
Hteo je da krene za Kubancima, pobije ih i
uzme im oružje, ali Kvirti (i dalje ne znam kako
se stvarno zove) odgovorio ga je od toga. Rekao
je da je glupo zaj... se sa Kubancima, koji i na
prvi pogled mogu da te zakolju. Karl je rekao da
neće imati priliku da ikoga zakolju ako pre toga
budu mrtvi. Bio je slep od gneva.
Ali Kvirti je nabavio neku dobru travu
(verovatno ju je kupio od istih tih Kubanaca) i to
je Karla malo smirilo. Tek toliko da ga ja i Kvirti
urazumimo da se ne sveti.
Nisam htela da započinjem nikakav rat s tim
Kubancima, kao ni sa bilo kim drugim. Uvek se
plašim zbog Džeremija. Kad god to kažem Karlu,
on se smeje i kaže da se niko ne bi usudio da
~ 56 ~
janja
pipne njegovog klinca. Ali mislim da se Kubanci

ne bi uplašili Karla, a Karl to možda i zna jer ni u
koga nije pucao.
Što je možda isti razlog za njegovu ljutnju.
Dosadno mu je, to je sve. Još od one pljačke u
Luizijani, kad je Džim pogođen, malo smo se
smirili. Na vestima su rekli da je pljačkaš
poginuo na licu mesta, da ga je ubila policija. Ali
Karl uopšte ne veruje novinarima s vesti. Zove ih
lutkama koje samo ponavljaju ono što panduri i
političari žele da serviraju glupoj javnosti.
Karl kaže da bi Džim možda stigao da
ponešto ispriča o nama, samo da je poživeo još
malo nakon što su ga upucali. Zato smo se
sakrili u kampu za prikolice, u Misisipiju, kod
nekog tipa kog Džim nije poznavao. Tako smo i
dalje bili sigurni da nas neće uhvatiti, čak i da
nas je otkucao.
Meni je bilo drago što ne bežimo, jer smo i
Džeremi i ja dobili kijavicu. On je kašljao mnogo
gore od mene. To je moja baka zvala magareći
kašalj. Nije bilo ni govora o tome da ga
odvedemo kod doktora. Karla nisam čak ni pitala
za to, jer sam znala šta će mi reći.
Čovek koji nas je trpeo u svom pokretnom
domu, Rendi, veoma ceni Karla. Karl je njegov
idol. Bio je fin prema nama iako je čitave noći bio
budan zbog Džeremijevog kašlja, kao i Karl i ja.
Možda je baš zbog toga, ne zbog ljubaznosti,
Rendi kupio sirup protiv kašlja za Džeremija, a
da mu to nisam ni tražila.
Posle nekoliko dana Džeremiju je bilo bolje.
~ 57 ~
janja
Prestao je da bude tako slab i kenjkav i počeo je

da jede. Što je bilo dobro, jer je Karl odlučio da je
došlo vreme za polazak. Odvezli smo se u
Floridu i vozili se sve dok nismo stigli na ovo
mesto. Karlu je šesto čulo reklo da se prašina
slegla, tako da smo mogli da stanemo malo na
neko vreme.
U Majamiju je baš lepo, mislim, ali ne sviđa
mi se ova kuća. Miševi kao da mi se smeju što se
mučim da postavljam toliko mišolovki. Čujem ih
kako škljocaju cele noći. Mrzim taj zvuk! Kad
svane moram da ispraznim sve te zamke od
njihovih mlitavih tela. Koliko mrzim što
trčkaraju po mraku, toliko mrzim i da ih vidim
mrtve. Ali koliko god da ih uhvatim, još deset
novih se pojavi. A bubašvabe su velike koliko i
miševi.
Ne sviđa mi se ni Kvirtijeva devojka. Podla je
i prepredena. Podseća me na jednog mačora kog
smo imali kad sam bila mala. Jedno oko mu je
bilo iskopano, što je samo po sebi bilo strašno.
Ali prikradao mi se i od toga sam se sva ježila.
Bilo mi je drago kad se odvukao ispod kuće i
crkao.
Svejedno, ova Kvirtijeva cura stalno se šepuri
i razmeće, a posebno kad je Karl tu. Najgore je
bilo juče, kad je Džeremi srušio crveni lak za
nokte dok je ona lakirala nokte na nogama.
Jedva da se i jedna kap prosula po podu pre nego
što sam je podigla. Ali ona je Džeremija uštinula
za ruku toliko jako da ga je stvarno zabolelo.
Zaletela sam se na nju i muškarci su nas
~ 58 ~
janja
razdvojili pre nego što je i počelo. Mislim da bih

je ubila da me Karl nije sprečio.
Od štipanja je na Džeremijevoj ruci ostala
tamna masnica, a to je i Karla razljutilo.
Raspoloženje mu je postalo još gore, pa se, kad
me je video s onim foto-aparatom, potpuno
razjario.
Bio je to neki stari polaroid koji sam
pronašla u komodi dok sam postavljala
mišolovke. Kvirti mi je rekao da smem njime da
slikam Džeremija. Karl nikada nije dozvoljavao
da se slikamo, ali želela sam da imam makar
jednu sliku Džeremija kao bebe.
Čini mi se da me je miris odao. Zbog
hemikalija iz foto-aparata fotografije su smrdele
kada se odlepi onaj gornji sloj i ostane ono na
njima. Karl je uleteo i uhvatio me na delu.
Zgrabio je aparat i počeo da ga treska o ivicu
kuhinjskog stola sve dok se nije raspao.
Džeremi se zbog sve te buke uplašio i počeo
da plače. Karl je pocepao fotografiju koju sam
napravila i rekao mi da više nikad nikog ne
fotografišem.
Nakon ovog ispada Kvirti je rekao da možda
više nismo toliko dobrodošli.
Odlučeno je da sutra odemo. Neće mi biti
žao što odlazim iz ove mišje kuće u kojoj je i ta
podla kučka. Ali ovde u južnoj Floridi bar je
vreme toplo. Čitavu prošlu zimu proveli smo u
Minesoti i skoro sam se smrzla. Ali neću se žaliti
gde god da odemo, sve dok nas Karl drži na
okupu.
~ 59 ~
janja
Nisam dozvolila sebi da razmišljam o tome

šta će biti kad Džeremi bude dovoljno porastao i
shvatio da smo odmetnici i da ne živimo kao
ostali ljudi. Maštam o tome da vodimo normalan
život i budemo kao i ostale porodice. Ali to se
nikad neće dogoditi, pa sam samo prestala o
tome da maštam.
Karl je počeo da govori neke stvari koje me
plaše, nešto o tome kako je naš stil života loš po
decu i kako će Džeremi morati da krene u školu
za nekoliko godina. Kad Karl počne da govori o
budućnosti — znam kakav je kad neka ideja
počne da mu se mota po glavi — prestravim se
da će negde usput ostaviti Džeremija.
Setim se Golden Brenča. Tog užasnog dana.
Najgoreg dana mog života, do sada. Porođaj je
bio gadan. Bila sam sigurna da ću umreti. Pa
onda sva ta pucnjava! Bože, kako sam se
uplašila!
Kad se Karl nagnuo nad mene i rekao mi da
su svi mrtvi i da mora da beži istog sekunda,
nisam mogla da poverujem u to što mi govori.
Krvarila sam. Bolelo je kao sam đavo. Ali on je
bio ozbiljan da ozbiljniji nije mogao biti. Rekao
mi je da će, ako ostane, i njega ubiti ili uhvatiti.
Želim li da se to desi?
Čitav budući život određenje bukvalno u tom
trenutku. Zato što, istini za volju, ni ja nisam
želela da me ubiju ili uhvate. Što me čini
najgorom vrstom kukavice, najgorom vrstom
ljudi.
Bilo je hladno i kišovito. Sećam se da smo
~ 60 ~
janja
trčali kroz tu mokru šumu do mesta gde je Karl

sakrio automobil. Privijala sam Džeremija tako
čvrsto uza sebe, plašeći se da ću se saplesti i
pasti s njim, da će možda zaplakati i odati nas.
Još uvek sam se malo plašila da će Karl pobeći i
ostaviti nas ako ne budemo držali korak. Trebalo
bi da se zahvalim srećnoj zvezdi što nas je uopšte
i poveo sa sobom.
Iako smo na kraju pobegli, nisam mogla da
prestanem da plačem. Do današnjeg dana, svaki
put kad se setim tog jutra plačem kao luda.
~ 61 ~
janja
olim te, mama?“

„Moći ćeš odmah da se vratiš u vodu čim malo
ručaš.“
„Još pet minuta?“
„Posle ručka.“
„Još jedan minut?“
Podbočivši se, Amelija značajno pogleda
šestogodišnjeg Hantera.
Dobila je jedno veoma tužno „dobro“ dok je gacao
izlazeći iz vode. „Taman smo počeli da se igramo.“
Prebacila mu je peškir za plažu preko ramena i ćoškom
mu obrisala slanu vodu s lica. „Baš čudno kako te uvek
prekidam taman kad počneš da se igraš. Trkamo se do
suncobrana?“
Potrčala je u pravcu njihovog mesta na plaži, gde je
Grant već počeo da pretura po izletničkoj korpi. Usporila
je kako bi pustila Hantera da je pretekne i osmehnula se
dok je gledala kako mlatara nožicama.
Osetila je topli pesak na tabanima. Povetarac je duvao
taman toliko da poništi sunčevu toplotu. Duboko je
udahnula slani vazduh i nasmešila iz pukog zadovoljstva
što se nalazi tu, na ostrvu, omiljenom mestu na svetu.
Sudnica i jučerašnja naporna izjava delovali su tako
daleko. Bog blagoslovio sudiju što joj je dala čitavih pet
~ 62 ~
janja
dana odmora pre nego što se vrati na sud i suoči se sa

unakrsnim ispitivanjem. Odlučila je da ne razmišlja o
suđenju, ni uznemirujućim sećanjima koje ono budi, i
umesto toga rešila je da uživa ovih zvaničnih nekoliko
poslednjih dana leta sa svojim sinovima.
Koji su se upravo sada prepirali oko sendviča sa
puterom od kikirikija i želeom.
„Ja hoću ovaj.“ Grant, koji je upravo napunio četiri,
grčevito je držao zapakovani sendvič na grudima da spreči
brata da mu ga otme.
Skinuvši slamnati šešir širokog oboda, sagnula se, ušla
pod suncobran i sela na prostirku za plažu. „Hantere,
ostavi Grantov sendvič na miru i uzmi drugi. Svi su isti.“
„Potpuno isti.“ Stefani Demarko im se pridružila i
spustila mali prenosni frižider između dečaka da bi lakše
prevazišli nesporazum. „Ko će sokić?“
Amelija je unajmila ovu dvadesetogodišnjakinju da
bude dadilja dečacima preko leta i to je ispao savršen
aranžman za sve. Stef, kako je volela da je zovu, bila je
studentkinja učiteljskog fakulteta. Budući da je odrasla u
Kanzasu, koji je potpuno okružen kopnom, ona je raj
zamišljala baš kao tromesečni provod na atlantskoj plaži.
Imala je besprekorne preporuke.
S obzirom na to da je Stef živela s njima i, manje-više,
dvadeset četiri sata im bila na raspolaganju, Amelija je
mogla da provede čitavo leto u svojoj kući na plaži, na
ostrvu Sent Nelda, umesto da stalno bude na kopnu i vraća
se na ostrvo samo za vikend. Stef je nekoliko sati svakog
dana zabavljala dečake dok je Amelija radila u kancelariji
na spratu. A ako je bila potrebna u muzeju, imala je
obdanište gde bi ostavila decu tokom putovanja trajektom
u Savanu.
~ 63 ~
janja
Zahvalivši se Stef za piće, Amelija ponovo pomisli

kakav je dar s neba ova devojka. Dečaci su je obožavali, ali
budući da nije predstavljala lakog protivnika, bila je stroga
kada je reč o kupanju, vremenu za odlazak na spavanje i
ponašanju. Preko dana držala im je pažnju i zabavljala ih
edukativnim projektima uz obilje vremena za igru.
Između dve žene razvio se ugodan, više prijateljski
nego poslovni odnos. Dok je Ameliji dodavala flašu
ledenog čaja, Stef je odmahnula glavom uz podsmeh:
„Stvarno ne znam zašto uopšte i dolaziš na plažu tako
pokrivena. Izgledaš kao Lorens od Arabije.“
Amelija se nije uvredila, već se samokritički nasmejala
dok je cupkala vlažnu ivicu prozirne tunike. „Sunčala sam
se kad sam bila mlađa.“
„Znam da nije zdravo. Ali ja mnogo volim da pocrnim.“
Amelija je odmerila Stefino sjajno vajano telo koje je
jedva sakrivao dvodelni bikini. „Crna boja ti odlično stoji“,
rekla je, na šta se Stef nasmejala.
Posle ručka, i čim je Amelija obilno namazala dečake
kremom za sunčanje, pokupili su kantice i lopatice i
zaleteli se prema vodi. „Ne ulazite u vodu dok ne dođem“,
viknula je za njima.
„Hoćeš li ja da idem?“, upita Stef.
„Hvala ti, ali nisu proveli baš mnogo vremena sa
mnom u poslednjih nekoliko dana. Ja ću ostati s njima,
ako ti odeš u radnju.“
„Važi. Videla sam spisak na pultu. Dopisala sam
celofan. Jesi li se setila još nečega?“
„Sijalice. Ona na zadnjem tremu je crkla. I ne moraš da
žuriš nazad. Mnogo sam izostajala ove nedelje. Zaslužuješ
malo 'svog’ vremena, a ja malo kvalitetnog s dečacima.“
„Hvala, šefice.“ Po vojnički je pozdravila Ameliju i
~ 64 ~
janja
krenula prema dinama koje su odvajale kuću od plaže.

Amelija se pridružila Hanteru i Grantu i oni zajedno
uđoše u talas. „Mislila sam da je ova lopta probušena“,
primetila je dok ju je bacala Hanteru. Poslednji put kad je
videla tu prugastu šarenu loptu, stajala je izduvana u uglu
verande.
„Popravila se.“
„Jeste li se zahvalili Stef što ju je popravila?“
„Nije ona to uradila“, rekao je. I dodao: „Pazi, mama!“
Izveo je skok na stomak, što je Grant imitirao i posle
toga izronio kašljući. Igrali su se u plićaku sve dok se nisu
smežurali, a onda su odjurili na obalu, gde ih je Amelija
gledala kako grade zamak od peska, sa sve kulama i
okolnim jarkom koji su napunili morskom vodom. „Jarak
služi da se zamak odbrani od napada neprijatelja.“
„I zmajeva“, dodade Grant.
Hanter zakoluta očima. „Ne postoje zmajevi, glupane.“
„Postoje!“
„Hantere, nemoj da govoriš bratu da je glup“, ubaci se
Amelija. „Nikada. Razumeš?“
„Da, mama. Ali kaži mu da su zmajevi izmišljeni.“
„Pa, izmišljeni ili ne“, rekla je, „ovaj jarak ih drži na
odstojanju.“
Kasnije su ležali na prostirci u senci suncobrana dok
im je ona čitala slikovnice. Pre nego što je završila s
drugom, Grant je zaspao s glavom u njenom krilu. Hanter
se prevrnuo na stomak i pod glavu podmetnuo prekrštene
ruke. Za nekoliko sekundi i on je zaspao.
Amelija je odložila knjige i pogledala svoje dve velike
ljubavi. Hanterova kosa bila je tamna i rasla je u
nedisciplinovanim pramenovima po čitavoj glavi, kao što
je to bio slučaj s njenim ocem. Grantova kosa je bila
~ 65 ~
janja
ravnija i lakša, s crvenkastim odsjajem, poput njene.

Obojica su imali plave oči, što je bio dar genetike. Bilo
joj je drago što u njihovim očima nije videla Džeremijeve.
Mada, jednom su joj te tamne oči bile izuzetno privlačne.
Kao da je prošao čitav jedan život otkako ju je gledao s
ljubavlju i obožavanjem. Bio je to jedan sasvim drugi život.
Poslednji put kad je upiljio pogled prema njoj, one su bile
ispunjene mržnjom i žestinom.
Odbacivši neprijatne misli, ispružila se na leđa i,
spustivši po jednu ruku na oba sina kako bi osetila njihovo
spokojno disanje, utonula u san.
Imali su špagete za večeru. Dok su jeli, Amelija je Stef

spomenula loptu za plažu. „Veoma je to čudno“,
odgovorila joj je devojka dok je pomagala Grantu da
namota špagete na viljušku. „Bacila sam je, ali ona se
pojavila juče zakrpljena i naduvana.“
„Kako se to dogodilo? Sigurno se nije sama zakrpila.“
„Možda je Berni“, kaza Stef, sležući ramenima, više
pažnje poklanjajući neredu koji je Grant pravio nego
misteriji oko lopte za plažu.
Kad su završili, Stef poče da raščišćava sto. „Ako ti
opereš sudove, ja ću okupati dečake“, reče joj Amelija.
„Jesi li sigurna? U poređenju sa kupanjem, pranje
sudova je mačji kašalj.“
Amelija se osmehnula. „Jeste. Ali nedostajali su mi
dečaci ove nedelje. Čak i kad sam bila s njima, bila sam
kao odsutna.“
Stef se okrenula prema sudoperi i s oklevanjem rekla:
„Na glavnoj strani lokalnih novina je izveštaj sa suđenja.
Spominje se tvoje svedočenje. Donela sam novine u slučaju
da želiš da pogledaš.“
~ 66 ~
janja
„Ne, hvala. Sve vreme sam televizor držala isključenim.

Znam sve što treba da znam o tome.
Poterala je dečake da se popnu na sprat. Oni su se
samo simbolično pobunili i ona ih je veoma brzo poskidala
i ubacila u kadu. Kleknula je pored kade da nadgleda
upotrebu tečnog sapuna, što je često izmicalo kontroli.
Pre nego što je umočila šake u vodu, automatski je
posegnula da skine ručni sat.
Ali njega nije bilo na ruci.
Iako to nije bio neki skup dijamantski sat, bio je
poslednji poklon koji joj je otac poklonio pre smrti i samo
zbog toga joj je bio drag. Zureći u svoj ogoljeni zglob, u
glavi je odmotavala film, pokušavajući da se seti kad ga je
skinula. Dok su pripremali večeru? Pre nego što je s
dečacima ušla u okean, da li ga je ubacila u torbu za plažu?
Nije mogla da se seti ničega.
Misli joj je prekinuo lučni mlaz svetloplavog sapuna
koji je izleteo iz štrcaljke i pao joj na košulju. „Hej! Dosta.“
Pošto su se okupali, bila je mokra skoro podjednako
kao i oni. Nadgledala je kako peru zube, obukla ih u
pidžame i odslušala kako se mole. Do trenutka kad je
isključila svetio, bila je iscrpljena.
Stef ju je čekala u kuhinji s čašom hladnog belog vina.
Amelija ju je zahvalno prihvatila. „Izgubila sam ručni sat.
Jesi li ga videla?“
„Nisam, ali potražiću ga.“
„Sigurna sam da će se negde pojaviti.“ Amelija je otpila
gutljaj vina i zadovoljno uzdahnula. „Sigurno se spremaš
da tražiš povišicu.“
Stef se nasmejala. „Plata je sasvim u redu, ali volela bih
da odem na nekoliko sati večeras, ako se slažeš.“
„Naravno. Daću ti čak i auto.“
~ 67 ~
janja
„Hvala ti! Baš mi znači. Malo mi je neprijatno kad

moram da vozim bicikl po mraku.“
„Kuda ideš?“
„Pa, kao što znaš, izbor je prilično ograničen.“
Jedino selo na ostrvu svodilo se na nekoliko kuća
zbijenih u blizini pristaništa za trajekte: jedna prodavnica
robe široke potrošnje; radnja za iznajmljivanje čamaca
koja je imala i dve pumpe i rezervoar sa živim mamcima;
agencija za nekretnine koja je radila samo vikendom, kada
je ostrvo privlačilo posetioce s kopna; i kafić po imenu Kod
Mikija.
Nakon što bi prestali da služe hranu, bar je ostajao
otvoren i predstavljao jedini trag noćnog života na ostrvu.
„Kod Mikija?“, upita Amelija. Stef klimnu. „Ideš da se
vidiš s nekim?“
Stef se isceri i nestašno kaza: „Možda.“
„Isti tip?“
„Možda.“
Amelija se nasmejala. „Ima li on neko ime?“
„Dirk.“
„Čime se bavi?“
„Radi na brodovima. Ne znam ništa detaljnije.“
„Je li on stalni žitelj? Možda mu znam porodicu.“
Stef odmahnu glavom. „Ovo mu je prvo leto ovde.“
„Kada ću dobiti priliku da ga upoznam?“
„Videćemo kako se stvari odvijaju.“ Promenivši temu,
upitala je: „Hoćeš li biti dobro, ovde sama?“
„Naravno. Ostajem sama ovde još od svoje osamnaeste,
kad sam konačno nagovorila taticu da mi to dozvoli.“
„A-ha, ali nedelja ti nije bila baš lagodna.“
„Dobro mi je. Možda ću se častiti podužom kupkom.
To će me definitivno opustiti.“ Podigla je čašu vina. „Hvala
~ 68 ~
janja
ti.“
„Pomislila sam da će ti prijati.“ Stef uze svoju malu
tašnu i ključeve sa kuke dok je izlazila na zadnja vrata.
Amelija je krenula da zaključa za njom. Primetivši
jarku svetlost na tremu, iznad glave, reče: „Hvala ti što si
zamenila sijalicu.“
Stef zastade na putu prema autu. Pogledala je Ameliju,
zatim svetio na tremu, a onda ponovo Ameliju. „Ali nisam.
Sijalica je sigurno bila samo slabo zavrnuta. Mora da je
nekako izgubila kontakt.“
Nakon što se odvezla, Amelija je ostala da stoji na
pragu, jedne ruke na dovratku, druge na grudima, gde je
srce počelo snažno i brzo da joj kuca. Sijalica nije bila
slabo zavrnuta. Nije se popravila sama od sebe. Amelija je
primetila da je pregorela pa ju je odvrnula i bacila.
Kao da zagonetke sa sijalicom i loptom za plažu nisu bile

dovoljne da joj uzdrmaju nerve, još se nervirala i zbog
izgubljenog ručnog sata. U nusprostoriji je podigla torbu
za plažu i detaljno pretražila njen sadržaj. Proverila je i
prozorsku dasku kod sudopere gde ga je ponekad
ostavljala pre nego što bi počela da pere sudove. Čak je
gurnula ruku i u mlin za đubre.
Na spratu, detaljno je pretražila svoje kupatilo,
spavaću sobu i korpu za prljav veš. Korpa je izrodila jednu
lego kockicu, ali ništa drugo što tamo nije pripadalo.
Sedeći na ivici kreveta, prošla je kroz sve što se
dogodilo tog jutra. Jasno se sećala da je navukla svoj
kostim za kupanje, nabacila tuniku preko glave, a onda
zakopčala sat oko zgloba dok je na stopala navlačila
japanke.
Sigurno joj je negde ispao na plaži.
~ 69 ~
janja
Proverila je dečake koji su dubokim snom spavali u

svojim krevetima, a onda sišla, uzela baterijsku lampu i
uključila je dok je silazila niz prednje stepenice.
Daščana staza koja je povezivala kuću sa plažom bila je
široka samo dve stope. Daske su bile stare i trošne. Plašeći
se iverja, dečacima nije dozvoljavala da njome idu bosi,
mada su i njena stopala grubela na istim tim daskama
svakog leta otkako zna za sebe. Još od onda kad je njena
majka pevušila ispod glasa, guleći sveže breskve za pitu.
Još od onda kad ju je otac upozoravao iz svoje stolice za
ljuljanje, s verande, da se čuva meduza.
Visoka trava na dinama šuškala je na povetarcu. Mesec
se još uvek dizao, ali iako je bio već dosta visoko na nebu,
nije bacao dovoljno svetla. Bio je mlad; njen otac ga je zvao
„noktasti mesec“.
Talas nostalgije i tuge za prošlim vremenima, koji ju je
zapljusnuo, bio je jači od nežnih okeanskih talasa.
Čipkasta pena koja ostaje na pesku nakon što se talas
povuče svetlucala je pod svetlošću njene lampe. Hodala je
po nabijenom pesku, tražeći zlatasti tračak tog dragocenog
opipljivog predmeta koji ju je vezivao za oca.
Pogledavši kuću koja je bila polazna tačka, okrenula se
za sto osamdeset stepeni i krenula u drugom smeru, malo
dublje u plažu, gde je pesak bio suvlji. Ponavljala je tu
sporu krivudavu putanju, svaki put se pomerajući malo
dalje od vode. Konačno je priznala koliko je uzaludna ta
potraga. Ako je sat i nestao na plaži, verovatno je spran u
more s osekom.
Ali i pored toga, malo pažljivije je tražila u delu gde je
tog dana postavila prostirku, čak i kleknuvši na mesto gde
je bio zaboden suncobran. Prosejavala je pune šake peska
kroz prste.
~ 70 ~
janja
Na kraju je čučnula i potišteno protrljala ogoljeni

zglob. Od svih stvari koje je mogla da izgubi, zašto baš tu?
Majka joj je uvek govorila da ne treba trošiti suze na
nežive stvari. Pa ipak, sat je imao ogromnu sentimentalnu
vrednost za nju, i mada može da kupi drugi, ovaj je
jednostavno bio nezamenljiv.
Žalosno uzdišući, pogledala je prema vodi, a onda u
mesec. Nedostajala joj je majka, ali to je bio poznati bol
pošto nje već jako dugo nije bilo. Gubitak njenog oca,
međutim, i dalje je bila otvorena rana.
U tom trenutku osetila se veoma usamljenom.
Ali ne i samom.
Zgrožena iznenadnim i neobjašnjivim strahom, brzo se
okrenula da pogleda iza sebe. Sezonski posetioci i turisti
uglavnom su nestajali oko Praznika rada, pa su sve ostale
kuće duž obale, uključujući i njenog komšiju Bernija, bile
u mraku. Nijedna logorska vatra nije svetlucala. Bio je tu
jedan brod usidren na pučini, dosta daleko; samo
sigurnosna svetla su gorela na njemu. Povetarac nije
donosio zvuke koji bi joj govorili da se u blizini bilo ko
nalazi.
Pa ipak, osetila je da nije sama. I to je bio jedini razlog,
a ne umilni vetrić, što su joj se ježile ruke. Zahvalna što
ima baterijsku lampu, osovila se na noge i krenula stazom,
krećući se brzo, tako da je do trenutka kad je stigla do
stepenica na tremu praktično trčala bez daha. Glasno je
zalupila ulazna vrata za sobom i hitro namakla rezu. A
onda je obišla sve sobe u prizemlju i proverila ih. Ali zašto,
to nije umela da kaže.
Osetivši se donekle budalasto zbog neopravdane
panike, naredila je samoj sebi da se sabere. Uprkos tome,
sipala je još jednu čašu vina i ponela je na sprat. Dečaci su
~ 71 ~
janja
bili u istom položaju u kojem ih je i ostavila. U svojoj sobi,

završila je s vinom dok se pripremala za spavanje.
Ali nije zaspala. Tek mnogo kasnije, kada je čula kako
se Stefani vraća i tiho zatvara vrata svoje sobe, dovoljno se
opustila kako bi uopšte sklopila oči.
„Kuc-kuc?“ Ne čekajući odgovor, zadnja vrata se otvoriše i

pramen bele kose pojavio se u procepu. „Ima li nekog?“
„Berni!“
„Berni!“
Oba dečaka skočiše sa stolica, od doručka, i potrčaše
da pozdrave svog prvog komšiju. Istog trena ih je
zainteresovala velika vreća koju je uneo sa sobom. Bez iole
srama, Hanter upita: „Jesi li nam doneo nešto?“
„Pripazi na ponašanje, dečko“, ukori ga Amelija.
Berni se nasmejao: „U redu je. Zapravo, jesam doneo
nešto. Ali moraju prvo da završe doručak pre nego što to
dobiju.“
Amelija ga zahvalno pogleda dok su se dečaci vraćali
za sto i napadali svoje činije s pahuljicama.
„Kafa?“
„Hvala, ali ne uzbuđuj se. Sam ću.“
Jedan kuk bio mu je slab, a drugi već zamenjen. Dok je
prilazio ormanu da uzme šolju, Amelija je primetila da se
tetura malo više nego inače dok hoda. Nakon što je sipao
kafu, seo je s njom i decom za sto.
„Osetila sam se izdanom“, rekla mu je.
On dunu u kafu. „Otkud to?“
„Mislila sam da si otišao kući dok sam bila u Savani.“
Živeo je u Gornjem Mičigenu.
„Da odem i ne javim vam se? Nikad.“
„Sinoć nije bilo svetla kod tebe.“
~ 72 ~
janja
„Pakovao sam se i spremao čitav dan juče. Iscrpelo me

je to. Rano sam legao.“
„Kompanija koja ti iznajmljuje kuću ima osoblje koje
temeljno očisti kuću kad odeš. Nisi to morao sam da
radiš.“
„Znam, ali sitničav sam. Mrzim i samu pomisao na to
da neko vidi moju prljavštinu.“
„Trebalo je da pitaš mene i Stef da ti pomognemo.“
„Učinilo mi se da se sjajno provodite na plaži. Nisam
želeo da vam prekidam zabavu.“
„Grante, obriši usta, molim te.“ Zakolutala je očima
kad je to učinio rukavom majice, a ne salvetom. Berni se
zakikotao. Pitala ga je kad planira da ode.
„Za dan-dva. Moram da se vratim i spremim se za
dugu zimu.“
„Mogao si još malo da ostaneš. U stvari, mogao bi ovde
stalno da se naseliš.“
„Dom je tamo gore“, rekao je donekle tugaljivo. „Znaš
kako je to.“
On i njegova višedecenijska supruga, o kojoj je često
govorio, živeli su u istoj kući od prvog dana kad su se
venčali. Prošlo je mnogo godina otkako je umrla, ali on je
nastavio da žali za njom i nije želeo da se seli iz grada gde
je sahranjena i gde će ga jednog dana pokopati pored nje.
„Pa, drago mi je bar što nisi otišao pre nego što smo se
propisno pozdravili.“ Pružila se preko stola i potapšala ga
po ruci.
„Hej, Berni“, cvrkutnula je Stef dok je prolazila kroz
kuhinju noseći zavežljaj prljavog veša u ostavu. „Jutros
izgledaš opasno! Sviđa mi se ta košulja.“
Bila je flamingo ružičasta i slagala se s prugama na
podjednako drečavim bermudama.
~ 73 ~
janja
„Hvala. Nova je.“

Amelija je prikrila osmeh iza šoljice za kafu. Stefino
flertovanje uvek je uzbuđivalo starog čoveka. Nakon što je
odložila zavežljaj u vešernici, vratila se u kuhinju i
pokazala na veliku vreću koju je on ostavio na pultu. „Šta
je to?“
„Oproštajni poklon za dečake.“
„Možemo li sada da ga dobijemo?“ Hanter odgurnu
praznu činiju preko stola da Amelija proveri je li prazna.
„Pojeli smo doručak.“
„Da, mama, molim te“, Grant se pridruži.
„Mislim da možete.“
Berni je bio nestrpljiv kao i oni da otvori vreću i otkrije
im iznenađenje. Dirljivo ponosan, gurnuo je ruku u vreću i
izvadio iz nje kutiju. Na njoj je bila slika zmaja u obliku
gusarskog broda. Bila je to komplikovana igračka i imala je
mnogo jedara.
„O, moj bože!“, uzviknu Amelija. „Hoće li to stvarno
leteli?“
„Možemo li odmah da ga probamo, Berni?“
Pogledao je u Ameliju. „Smeju li?“
Ona se nasmejala. „Naravno. Ali obujte prvo sandale“,
doviknula je za dečacima dok su oni istrčavali na zadnja
vrata.
„Postaraću se da urade to“, kaza Stef, pošavši za njima.
Berni je zastao i pogledao u Ameliju. „Možda je trebalo
da te prvo pitam. Ali video sam ga u prodavnici u Tajbiju i
odmah pomislio na njih. Nadam se da ti ne smeta.“
„Veoma lepo od tebe. Hvala ti. Oh, i hvala ti što si
popravio njihovu loptu za plažu.“
On ju je začuđeno pogledao.
„Nisi je zalepio zbog njih?“
~ 74 ~
janja
„Nisam. Mora da je Stef.“

Amelija se kruto osmehnu. „Neću da te zadržavam, idi
zabavljaj se.“
I sam se cereći poput malog dečaka, othramao je
napolje.
Neuspešno je pokušala sebe da ubedi da postoji neko
logično objašnjenje za loptu, isto kao što postoji i za svetio
na tremu. Na silu se otresavši nelagodnog osećaja,
raščistila je sto i sudove stavila u mašinu za pranje sudova.
A onda je, pokupivši onu poslednju šolju kafe sa sobom,
izašla na prednji trem i sela na jednu od stolica za ljuljanje.
Puštanje zmaja je dobrano odmaklo. Stef je trčala
umesto Bernija, koji je pomamno mahao i izvikivao
instrukcije. Dečaci su trčali pored Stef i bili toliko
uzbuđeni što gledaju zmaja da su im se noge ispreplele i
sve troje pali su u pesak. Gusarski brod se nosom zabio u
talas.
Ali na kraju su se svi smejali. Berni je namotao strunu i
uskoro je zmaj ponovo bio visoko.
Amelijino grlo steglo se od pomešanih emocija: radosti
što gleda svoje dečake kako se tako neobuzdano srećno
igraju; i tuge što to čine s unajmljenom dadiljom i starijim
komšijom umesto sa svojim ocem.
Jednog dana, verovatno i ranije nego što se nadala,
pitaće je za njega. Znaju da je umro, ali su naravno još
uvek premladi da saznaju okolnosti. Na kraju će ipak
poželeti da znaju.
Držala je Džeremijevu sliku na nahtkasni između
njihovih kreveta, ali sumnjala je da su je stvarno videli. Bio
je to samo deo nameštaja njihove sobe, ništa drugo. Sve
ređe i ređe su ga spominjali, a posebno Grant koji je nije
bio dovoljno svestan da ga se uopšte i seća. Najveći deo
~ 75 ~
janja
njihovog sećanja predstavljaće ljutito urlanje, lupanje

vratima i zadah na alkohol.
Na slici u njihovoj sobi imao je uniformu marinca i
strog ali plemenit izraz lica. Prvi put kad je videla tu
fotografiju, zadirkivala je Džeremija zbog nje.
„Tako si nekako čvrsto rešen.“
„Jesam“, rekao je uz preteranu ozbiljnost. „Čvrsto rešen
da te odvedem u krevet i učinim te svojom ženom.“
„Pa, ako je to u pitanju, predajem ti se bez borbe.“
Smejali su se, ljubili i vodili ljubav. Život je bio dobar.
Budućnost se činila svetlom.
Želela je da svojim sinovima nekako istakne taj aspekt
očeve ličnosti, njegovu sklonost da se zabavlja i smeje.
Ispričaće im priče o mesecima koji su prethodili njihovom
venčanju, kad joj se umilno udvarao uz iskrenu želju da joj
udovoljava.
Bio je prestravljen gospodskom kućom u kojoj je ona
odrasla, zapanjen brojem državnika i zvaničnika s kojima
su ona i njen otac bili prijatelji. Naporima da se uklopi u
taj krug poznanika osvojio joj je srce.
Prijatelji i kolege bili su impresionirani njegovom
istaknutom službom u Iraku. Kad je to bilo potrebno,
ponašao se veoma uljudno i ljubazno, što bi šarmiralo čak i
poznanike koji su pokazivali najviši stepen diskriminacije.
Do trenutka kad su krenuli prema oltaru, on je već bio
srdačno primljen u njihovo društvo.
Kad je sinovima pričala o njemu, uvek bi isticala samo
dobra vremena. Naravno, neizostavno je morala da im
ispriča i za ona loša. Ali sačekaće dok ne budu dovoljno
porasli da shvate, ali ne predugo kako za njegov pad ne bi
čuli iz nekog okrutnijeg izvora.
Pomisao na to poterala joj je suze na oči.
~ 76 ~
janja
Dok ih je treptanjem uklanjala, nešto u perifernom

vidnom polju blesnulo je. Okrenula se da vidi šta je to i
nekoliko trenutaka samo zurila u neverici. A onda je,
oslonivši se na rukohvat fotelje, lagano ustala i krenula
čitavim tremom prema uglu ograde.
Tamo se nalazio njen ručni sat, šnale otkopčane,
ispružen na drvenoj ogradi, kao da ga je neko tamo
pažljivo spustio.
Sasvim sigurno je znala da ga ona sama nije stavila
tamo.
Skoro je iskočila iz sopstvene kože kad je Stef banula
na verandu. „Dečaci su žedni. Sjajno se zabavljaju, mada
me brine Bernijev kuk, kao da popušta. Dolaziš li?“ Onda
je zaćutala i pitala: „Je li nešto nije u redu?“
Amelija je podigla sat i okrenula se prema njoj.
„Pronašla sam sat.“
„Sjajno! Gde je bio?“
To nije bila reakcija kojoj se Amelija nadala. Ako Stef
mora da pita gde ga je pronašla, to znači da ga ni ona nije
tamo stavila.
***
Doson pogleda ekran mobilnog telefona koji je počeo da

zvrnda. Hedli. Potišteno se javio. „Hej.“
„Šta ima?“
„Što mene pitaš? Ti si taj koji pije vijagru.“
Hedli frknu. „Ne treba mi to.“
„Ako ti tako kažeš.“
„Gde si?“
„U svojoj sobi.“
~ 77 ~
janja
„Šta radiš?“
„Plandujem.“
„Radiš na priči?“
„Još uvek nemam priču.“
„Čuo si svedočenje Amelije Nolan.“
„I saslušaću unakrsno ispitivanje u utorak. Od sada do
tada nemam baš mnogo šta da radim, zar ne?“
„Teško za skiciranje?“
„Samog sebe sam odgovorio od toga. Ne želim da
napišem nešto samo da bih to posle bacio i počeo
ispočetka kad advokat odbrane uništi njeno svedočenje.“
„Što baš i nije verovatno.“
„Pa, ipak...“
„I tako, samo planduješ.“
„Posmatram kako raste trava.“
„Ima li nekih vesti o njenoj sadašnjoj adresi?“
„Poslednja koju je Glenda uspela da iskopa je neka
tipska kuća u Ulici Džouns. Kao što sam i mislio, ne živi
više tamo.“
„Možda se preselila u očevu gospodsku kuću.“
„Nije. Glenda je saznala da ju je poklonila državi.
Zatvorena je, ali će je sledećeg proleća verovatno otvoriti
kao muzej. O tome se stara neko istorijsko društvo. Nešto
slično.“
„Pa, sigurno negde živi“, nestrpljivo kaza Hedli.
„Gde god to negde bilo, skriveno je. Sudski stražar ju je
izveo iz sudnice. Pretpostavljam da će je isti stražar uvesti
i u utorak u devet sati. Tokom ovog dugog vikenda, dama
se malo prikrila, a i ko bi mogao da je krivi zbog toga?“
„Prokletstvo! Nadao sam se da si možda uspeo da
porazgovaraš s njom.“
„Kao da bi ona htela da priča sa mnom.“
~ 78 ~
janja
„Kako znaš da ne bi?“

„Zato što uopšte ne komunicira s medijima.“
„Vesti su tamo dole pune priča o suđenju. Pratim sve
preko interneta.“
„Onda si sigurno primetio da nema nijedan njen citat,
osim onih izjava koje je dala sa klupe za svedoke. Državni
tužilac...“
„Lemjuel Džekson. Kako sam čuo, veoma je cenjen.“
„Održao je kratku konferenciju za štampu ispred
zgrade suda, odmah nakon prestanka rada u sredu. Slušao
sam iz daljine. O gospođici Nolan nije rekao ništa osim da
je njeno svedočenje bilo iznuđeno. Otada se ništa nije
dogodilo. Živa dosada. Eto, to ti je to, izveštaj o poslednjim
dešavanjima. Šta ima s tvoje strane? Jesi li se čuo s
Knucom?“
„O Vesonovima iz Ohaja? Još ništa. Sve zbog ovog
prokletog praznika.“
„Hmmm. Javi mi čim te nazove. Sad moram da idem.“
„Ako samo gledaš kako raste trava, otkud žurba?“
„Moram da piškim.“
Doson prekide vezu, ispusti mobilni telefon na
zatrpani sto i ode u kupatilo. Bar nije slagao Hedlija za to
da mora da ide.
Kad je završio, kratko se naslonio na lavabo, s
nevericom zureći u tipa u ogledalu koji je imao urokljive
oči, okružene senkama. Rukama se kruto držeći za ivicu
lavaboa, nemo se upitao šta dođavola traži tu, zašto samog
sebe primorava na ovo, zašto ne bi trebalo da mu se čisto
jebe za Džeremija Vesona.
Ne stigavši ni do kakvog zadovoljavajućeg zaključka,
odvrnuo je slavinu s hladnom vodom i isprskao lice
nekoliko puta, potom ga osušio i zakopčao šlic dok se
~ 79 ~
janja
vraćao u sobu.
Tamo je zapanjeno viknuo i stao kao ukopan.
Amelija Nolan stajala je na tri metra od njega, s biber-
sprejom uperenim pravo u njegovo lice.
„Smesta da si mi kazao ko si. Jer ako ti ovo dospe u
lice, proći će mnogo vremena pre nego što budeš u stanju
da govoriš.“
~ 80 ~
janja
odigao je ruke, pokazujući dlanove. „Kunem se,

nisam ti nikakva pretnja.“
„Malo sutra nisi.“
Slobodnom rukom mahnula je prema stolu iza sebe gde su
se mogli videti inkriminišući dokazi.
Sranje!
Na stolu su razbacane stajale desetine fotografija nje i
njenih sinova kako se igraju na plaži. Slikao ih je mobilnim
telefonom, uveličao ih na laptopu i onda ih izradio. Na
prozorskoj dasci je stajao dvogled kroz koji ih je gledao.
Ali slike na kojima je ona sama posebno su ga činile
krivim. Na nekima je delovala zamišljeno i donekle tužno.
Na drugima se smejala ludorijama sinova, puštene kose
poput plamene aure na suncu, dok se sve troje igraju na
plaži.
Uhvatio je i jedan lični trenutak dok je stajala na ivici
vode u kupaćem kostimu i jednom rukom pridržavala
slamnati šešir mekanog oboda uz glavu. Sa suncem iza nje,
kupaći kostim se nije ni video, bio je deo crne siluete, a
njene obline, iz profila, jasno su se ocrtavale.
Sada je bila malo skromnije obučena, u svoju poznatu
tuniku, i dvodelni kupaći kostim ispod nje. Pesak joj je bio
zalepljen za bosa stopala, što je značilo da je sigurno došla
pravo s plaže. Šešir je očigledno zaboravila kad je odlučila
~ 81 ~
janja
da uleti u kuću pored njene, onu koju je pre dva dana

iznajmio.
Osećao se kao voajer i nije mogao da je krivi što je
ljuta. Ali njena ljutnja bila je pomešana sa strahom. Šaka
kojom je stiskala biber-sprej nije bila sasvim mirna.
„Ko ste vi?“
„Zovem se Doson Skot. Srednje ime Endru. Proverite
sami. Novčanik mi je tamo.“ Mahnuo je prema stolu.
Držeći ga na oku, uzela je novčanik i otvorila ga. U
njemu se nalazila njegova virdžinijska vozačka dozvola. I
prokleta identifikaciona kartica udruženja novinara.
Ruka joj je pala sa strane kao da joj je novčanik težak
poput nakovnja. „Pa ti si smrdljivi novinarčić.“
On se slabo isceri. „Tačnije, prilično sam dobar.“
Bacila je novčanik nazad na sto, a onda obrisala šaku o
prozirnu tuniku, kao da je dodirnula nešto prljavo. Biber-
sprej je još uvek stajao uperen pravo u njega.
Iskrivio je glavu gledajući ga. „Hoćeš li me poprskati?“
„Još uvek nisam odlučila.“
Verovatno je mislio da se šali. Ali nije. To što je bio

novinar bilo je samo malo bolje nego da je perverznjak koji
fotografiše moguće žrtve. Ali to nije neizostavno
isključivalo jedno drugo. „Za koga radiš? Ili si neki
slobodni entuzijasta što se prodaje onom koji najviše
ponudi?“
„Spustiću sad ruke, važi?“ Učinio je tako. „Mislim da je
očigledno da sam nenaoružan.“
Nenaoružan i prepadnut, obučen samo u bermude,
kojima je šlic još uvek bio napola otvoren. Opasno nisko
su mu visile na kukovima. Bio je napola odeven, a ona se
pitala zašto se sama oseća kao napola razodevena.
~ 82 ~
janja
Čvršće je stisnula sprej i postavila palac na vrh.

„Odgovori mi na pitanje.“
„Zaboravio sam ga.“
„Za koga radiš?“
„Ja sam novinar, zaposlen u Njuzfrontu.“
Laknulo joj je i bila je nerado impresionirana. Mislila je
da sarađuje s nekim nižerazrednim časopisom, možda čak
i nekim tabloidom, a ne ozbiljnim magazinom sa „tvrdim“
pričama. Od duge plave kose, do bosih nogu, pogledala ga
je iznova i došla do ne baš laskavog mišljenja. „Pa i ne
izgledaš baš toliko vredan poštovanja.“
„Pa, ni ti ne izgledaš kao kustos.“ Osmehnuo se. „Ali
ne žalim se.“
Malo joj je falilo da prasne: Ne pravi se fin, ali nije
želela da se upušta u mali flert, čak ni toliko. I dalje je bila
ljuta kao ris i podjednako prestravljena kao kada je
pronašla svoj ručni sat i shvatila da je neko sigurno
špijunira.
Nakon što je pronašla sat, otišla je na plažu i pomogla
u puštanju zmaja sve dok Berni nije rekao da mu je dosta i
vratio se na odmor u kuću, obećavši da će svratiti na
večeru. Onda su se ona i dečaci igrali u vodi dok je Stef
završavala poslove u kući.
U vreme ručka Stef je iznela izletničku korpu na plažu,
kao što je to učinila i dan pre. Nakon što su se najeli i
ispružili se na prostirku, i opustili se, Amelija je ponovo
iskusila onaj osećaj kao da je neko gleda.
Zaklonivši oči od odsjaja, pregledala je čitav istočni
horizont. Isti brod je stajao usidren u blizini obale, ali
previše daleko da predstavlja bilo kakvu pretnju. Osvrnula
se nazad prema svojoj kući, zatim prema Bernijevoj, a
onda prema redu kuća koje su se pružale niz plažu, u
~ 83 ~
janja
pravcu sela. Ništa je nije upozoravalo na bilo kakvu

opasnost.
Zatim se okrenula prema kući s druge strane njene,
poslednjoj u nizu. Prošle nedelje su je napustili stanari koji
su je dugo iznajmljivali. Ali kada je pogledala prema njoj...
Govoreći mirno koliko god je mogla, rekla je Stef da
mora zbog nečega da uđe i ostavila nju i dečake pod
suncobranom. Vratila se u kuću taman toliko da uzme
biber-sprej iz fioke u svojoj nahtkasni. Iskradavši se na
zadnja vrata, prišla je susednoj kući i ušla u nju kroz
otključana klizna staklena vrata. Nadala se da će uhvatiti
voajera, u nedostatku bolje reči, na delu. Ako već on nije
prekinuo špijuniranje odlaskom u kupatilo, ona će to
svakako učiniti.
Kad je izašao iz kupatila, jedva se uzdržala da ne
uzdahne glasno. Nije bila sigurna šta da očekuje, ali ne
ovo. Ne njega. Nije izgledao kao čovek kojem je potrebna
perverzija da zadovolji svoje seksualne porive. Niti se
uklapao u njenu predstavu pisca, što je neko ko se ponaša
odsutno, ima nežne ruke i krasi ga bledilo. Neko ko je
mnogo mekši oko struka. Mnogo mekši svugde.
Rekla je: „Identifikacione kartice mogle bi biti lažne.“
„Nisu.“
„Potražiću te na Guglu.“
„Samo izvoli. Posluži se mojim laptopom.“
Primetila ga je, kao i štampač na stolu, verovatne alate
njegovog zanata, ali ignorisala je ponudu da se posluži.
„Kako si me pronašao ovde?“
„Dve stvari nikad ne otkrivam. Prva, izvor koji želi da
ostane anoniman. I druga, kako pronađem... Dobro,
dobro“, brzo je dodao kad mu je sprej približila licu. „U
časopisu ima jedna istražiteljka. Ime joj je Glenda.
~ 84 ~
janja
Podmićujem je slatkišima i vinom za Božić. Ona to radi za

mene.“
„Ovu kuću sam kupila pre više od dvadeset godina.“
„U junu, 1985.“
„Kao pravno lice...“
„Verhaus d. o. o. Hoćeš da ti kažem kolika je bila
cena?“ Uočivši nesigurnost u izrazu njenog lica, rekao je:
„Glenda bi pronašla i buvu na dlakavom mamutu. I to za
vreme peščane oluje.“
Ovo poslednje bilo je ispraćeno iskrivljenim osmehom,
što ju je samo dodatno iznerviralo. „Jesi li ti iznajmio ovu
kuću?“
„Nego šta misliš da sam uradio? Provalio u nju i
pritajio se?“
„Ništa me ne bi iznenadilo.“
„Ostrvske nekretnine Sent Nelda. Razgovarao sam s
jednom finom gospođom. Kuća je bila slobodna. Imam
kreditnu karticu.“
„Koliko dugo si ovde?“
„Još otkad je sud napravio pauzu za praznični vikend.“
„Tek od srede?“
„Stigao sam posle sumraka.“
„Hmmm.“
„Šta je?“
„Ništa. Mislila sam da si duže ovde.“
„Zašto?“
„Nije bitno“, rekla je, odmahnuvši neodređeno. „Koliko
god da si tu, uzalud si se trudio i trošio. Ne dajem
intervjue. Nikad.“
„Moj trud nije bio uzaludan.“ Mahnuo je prema
njenom zglobu. „Dobila si svoj sat nazad.“
Pogledala je u zglob. „Moram li da ti se zahvalim?“
~ 85 ~
janja
„Juče sam te gledao kroz dvogled dok si pravila peščani

zamak. Nakon što ste ti i deca ušli unutra, video sam neko
svetlucanje u pesku, Kasnije sam otišao da pogledam šta je
to i pronašao sam tvoj sat.“
„Zašto mi nisi samo pokucao na vrata i vratio mi ga
kao svaka normalna osoba? Svaka osoba koja nije podli,
špijunski novinar nekog časopisa.“
„Zato što nisam bio spreman da ti dam do znanja da
sam tu.“
„A kada si planirao da obznaniš svoje prisustvo?“
„Nisam siguran.“ Zamišljeno je začkiljio prema njoj.
„Ali drago mi je što to sada znaš.“
„Kladim se da jeste. Možeš večeras da uključiš svetla
umesto da se tu batrgaš po mraku.“ Shvatio je bockanje, ali
nije komentarisao. „Jesi li me video sinoć kako
pretražujem plažu?“ Pre nego što je odgovorio, dodala je:
„Naravno da jesi.“ A onda joj je još nešto palo na pamet.
„Sijalica?“
„Primetio sam da je crkla. Zadnji deo kuće bio je u
mraku. Mislio sam...“
„Hvala ti što brineš.“
„Nema na čemu.“
„A što se tiče mog sata“, rekla je, mada ju je ljutilo što
mora zbog bilo čega da mu zahvaljuje. „Mnogo mi znači.“
„Zašto?“
Nije bila spremna da odgovori na tako lično pitanje.
Kao da joj čita misli, rekao je: „Dobro, ako je to previše
teško, šta kažeš na ovo: Kako si me prepoznala?“
Izdržavajući njen pogled, koraknuo je prema njoj. „Jesi, je
li tako?“
Ona je na isti način ustuknula jedan korak. „Kako
mogu da te prepoznam?“
~ 86 ~
janja
„Ne znam, ali jesi. Da nisi, ja bih se previjao na podu,

privremeno šlep i gušio se. Na kraju krajeva, pozvala bi
policiju i prijavila me kao progonitelja.“
„Ti jesi progonitelj.“
„Zasigurno znam da te nikad nisam video pre srede
posle podne, kad si se pojavila na klupi za svedoke. Sedeo
sam u uglu sudnice, u zadnjem redu. Nisi ni ovlaš
pogledala u tom pravcu.“
„Nisam te videla tamo.“
„Ali...“
„Videla sam te kad je suđenje odgođeno“, nevoljno je
priznala. „Da bih izbegla strku novinara, gospodin
Džekson me je uveo u kancelariju na trećem spratu, koja je
okrenuta ka prednjoj strani zgrade suda. Gledala sam kroz
prozor dok se on obraćao novinarima. Ti si stajao malo
dalje, naslonjen na putokaz.“
„Primetila si me? Sa trećeg sprata?“
Ponovo joj se osmehnuo, a ovog puta ju je to još više
iznerviralo. „Mislila sam da si neki beskućnik. Neobrijan.
Raščupana kosa. Zato sam te i prepoznala kad si izašao iz
kupatila. Skoro sam poželela da uradim to, da te
poprskam. To bi te naučilo pameti što si me pratio
ovamo.“ Pogledala je sprej, a onda spustila ruku. „Kako
stvari stoje, ostavljam te uz upozorenje. Ne prilazi ni meni
ni mojoj deci. Ako to uradiš, moraću da pozovem policiju.“
Kad se okrenula da ode, rekao je: „Kad si već tu, mogu
li nešto da te pitam?“
„Ti nisi čuo šta sam malopre rekla? Nema intervjua.
Nikad.“
„Samo stvari iz prošlosti.“
„Ne.“
„Devojka. Rođaka ti je?“ Klimnuo je glavom prema
~ 87 ~
janja
prozoru, kroz koji su se videli Stef i dečaci kako se igraju

neke igre sa štapovima i loptom.
Amelija je oklevala, ali nije videla zašto ne bi
odgovorila na ovo pitanje. „Nikakva rodbinska veza.
Unajmila sam je kao dadilju tokom leta.“
„A starac što je podigao zmaja?“
„Porodični prijatelj. On iznajmljuje kuću pored moje
za vreme leta. I to je sve što ćeš izvući od mene.“
Spremila se da krene, ali ju je ponovo zaustavio novim
pitanjem. „Zašto nas dvoje ne bismo onako komšijski
porazgovarali?“
„Nadaš se da ću se za to vreme zaboraviti, spustiti gard
i istresti ti svoje najdublje i najmračnije tajne?“
Izvio je jednu suncem izbledelu obrvu. „Ti imaš neke
duboke i mračne tajne?“
„Doviđenja.“
Brzo se krećući, postavio se između nje i vrata, ali je
ponovo podigao ruke. „Vidi. Razumem zašto mi možda ne
veruješ.“
„Oh, pa hvala ti što me razumeš. Ali nije da mi je bitno
razumeš li ili ne.“ Zgađeno je pogledala fotografije.
„Planiraš li to da objaviš? Prodaš ih nekom tabloidu?“
Delovao je uvređeno. „Naravno da ne.“
„Zašto si ih onda napravio?“
„Kako bih mogao...“
Pošto nije ponudio nikakvo objašnjenje, zaobišla ga je.
Ili je bar pokušala. Pomerio se da joj prepreči prolaz. „Da li
bi razgovarala sa mnom da sam ti prišao, izgledajući kao
neki beskućnik, i predstavio se kao novinar Njuzfronta?“
Dao joj je samo pola sekunde da odgovori. „Tačno. Zato,
umesto da te isprepadam...“
„Jednostavno si me prestravio.“
~ 88 ~
janja
„Uplašila si se?“
„Naravno da sam se uplašila“, uzviknula je.
„Čega?“
„Čega... ne znam. Osetila sam...“
„Šta?“
„Nešto. Mislila sam...“
„Šta?“
„Plašila sam se da...“
„Da šta?“
„Ne znam! Prestani da me zapitkuješ.“
„To je ono što ja radim.“
Napravili su po još jedan korak u stranu i nazad, i on
joj je ponovo preprečio prolaz do vrata.
„Sklanjaj mi se s puta.“
„Još jedno pitanje? Samo jedno. Molim te?“ Prihvativši
njen nemi pogled kao odobrenje, on upita: „Kako si otkrila
da sam ovde?“
„Videla sam kako se sunce odbija od nečega u
prozoru.“
„Sigurno su to bila sočiva dvogleda.“
„Seti se da to zakloniš kad sledeći put budeš nekoga
špijunirao.“
„Kad si osetila da te neko posmatra?“
„To su dva pitanja.“
„Da li si to osetila tek kad sam se uselio, ili i pre?“
Otvorila je usta da odgovori, ali nije. Gledajući iza
njega prema plaži, prisetila se jezivog osećaja koji ju je
obuzimao sinoć. Onako sama za sebe, promrmljala je:
„Osećaj je bio toliko jak da sam se sva ježila.“
Nakon par trenutaka, pogledala ga je. Oči su mu bile
svetlosmeđe, prošarane zlatnom. Tigraste oči. A jačina tog
ćilibarskog pogleda prenula ju je iz trenutne zbunjenosti.
~ 89 ~
janja
„Moram da idem. Pitaće se gde sam.“

Pustio ju je da prođe, ali joj je rekao s leđa: „Izvini što
sam te uplašio. Prošla si kroz pakao. Ne želim da
doprinosim tvojim mukama.“
„Onda nemoj“, rekla je, ne okrenuvši se. „Drži se
podalje od mene i moje dece.“
Eva Hedli jedva je i sačekala da joj suprug kroči na zadnja

vrata kad ga je pitala gde je bio.
„Nigde.“ Proleteo je pored nje i produžio niz hodnik u
svoju sobu.
Ona je išla za njim. „Nisi bio kod kuće satima, Gari.
Nisi se javljao na mobilni telefon.“
„Sad si počela i da beležiš? Ne mogu da izađem bez
tvoje dozvole?“
„Nemoj da razgovaraš tako sa mnom.“
Hedli je bolje od svih znao da Eva, koja je inače i
izgledala i ponašala se kao anđeo, nije bila cvećka kad se
razjari.
„Viđaš li se s nekom drugom?“
Ozbiljno ju je pogledao.
„Pa, dešava se, znaš. Muškarci tvojih godina...“
„Mojih godina? Sad sam već svrstan u grupu? Koju,
između šezdeset pet i smrti?“
„Ne menjaj temu.“
Piljila je u njega. Prvi je popustio. „Nisam ti rekao kuda
idem jer nisam želeo da se svađam.“
Sela je na tapecirani rukohvat sofe i pogledala ga s
iščekivanjem, pomno slušajući. Promrmljao je nešto sebi u
bradu i okrenuo se prema baru. „Hoćeš piće?“
„Neću. A nećeš ni ti dok mi ne kažeš šta se događa.
Gde si bio?“
~ 90 ~
janja
Teško se spustio u svoju fotelju i šakama protrljao lice.

„Išao sam kod Dosona.“
„Pa on nije tamo.“
„Zato sam i otišao.“ Sačekao je da ona eksplodira i
prozove ga zbog upada na tuđ posed, ali iznenadila ga je.
„Sigurna sam da si imao dobar razlog za to, jer sigurno
znaš da je u Savani.“
„Da li je?“
„Zar nije?“
Uzdahnuo je. „Ne znam. Trebalo bi da jeste, ali laže
me, Evo. Nas. Sve, čini mi se.“
„Zbog čega?“
„Nisam siguran. Zbog nečega. Zbog svega. Čuo sam se
s njim posle podne i zvučao je dobro, ali prekinuli smo
razgovor. Kad sam malo razmislio, shvatio sam da se
njegovi odgovori nisu baš slagali s onim što sam pitao.“
„Osetio si da nije iskren prema tebi?“
„Nisam osetio, znao sam.“
„Zašto bi lagao?“
„Možda to sve ima neke veze s ovim.“ Iz džepa
pantalona izvadio je smeđu plastičnu flašicu i pružio joj je.
„Lek protiv anksioznosti.“
Otvorila je flašicu i istresla nekoliko tableta. „Znala
sam da nešto nije u redu. Prvo nas je izbegavao dve
nedelje. Onda se pojavio kao neko strašilo. Ove pilule to
objašnjavaju. Leči se od anksioznosti, a ne želi da mi to
znamo.“
„Slažem se sa svime osim sa ovim poslednjim što si
rekla. Priznao mi je da ne spava. Ali nije išao kod doktora
zbog anksioznosti. Vidiš da flašica nema etiketu. Nabavlja
ove 'lekove’ od nekog drugog.“
Ono što je proizlazilo iz ovoga uznemiravalo ju je
~ 91 ~
janja
podjednako koliko i njega. „Jesi li pronašao još nešto u

stanu zbog čega bi trebalo da brinemo?“
„Nisam. Osetio sam krivicu što sam uopšte tamo i
preturam po njegovim stvarima.“
„To je zato što brineš. Svi oni užasi koje je video u
Avganistanu uticali su na njega mnogo više nego što to želi
da prizna, čak i sebi samom. Misliš li da bi trebalo da
popričamo s njim o tome, insistiramo da ode kod
psihijatra?“
„Ma samo će početi da se brani i poricati da mu to
treba. Znaš kakav je. Gospodin Samodovoljni.“
„Što je, naravno, nešto tebi potpuno strano.“
Pogledao ju je i snebivljivo se osmehnuo. „U poslednje
vreme sam malo čangrizav, zar ne?“
„Ne, baš si pravi kučkin sin. Ali ne znam šta bih bez
tebe.“ Ustala je i prišla priručju njegove fotelje, nagnula se
i poljubila ga u čelo. „A što se Dosona tiče, zna da smo tu
za njega, zna koliko nam je stalo i da sve što uradimo ili
kažemo činimo za njegovo dobro.“
„U tome i jeste problem, Evo. To je upravo ono što me
jede. Znam da se jedva održava na površini i umesto da mu
pomognem da to prevaziđe, poslao sam ga da potraži
Karla Vingerta i Floru Stimel.“
~ 92 ~
janja
amo je jedan strašno, strašno, strašno zgodan tip

za šankom koji neprestano zuri u tebe.“
Amelija se okrenula gde je Stef pokazala i susrela
upiljeni pogled Dosona Skota. Brzo, okrenula se nazad
samo da bi primetila da su se i svi ostali za stolom okrenuli
da pogledaju.
„Dečaci.“ Pljesnula je po površini stola, vrativši njihovu
pažnju na sebe. „Pojedite večeru, molim vas. Već je kasno.“
Stef je malo namestila kosu i rekla: „Odmah se
vraćam.“
Pre nego što je Amelija uspela da je zaustavi, mlada
žena je ustala sa stolice i uputila se prema šanku.
„Kuda ona ide, mama?“
„Možemo li i mi?“
„Ne! Jedite. Grante, spusti se na stolicu, molim te.
Hantere, okreni se i završi hamburger.“
Šta god da se događalo za šankom, privuklo je i
Bernija. Kako bi mu skrenula pažnju na sebe, nežno mu se
obratila. „Videla sam da nosiš neke kutije u auto, danas po
podne. Stvarno bi trebalo da nas pustiš da ti pomognemo.“
Ponovo je krenuo da se žali na svoj loš kuk i moguću
zamenu. „Imam dogovoren pregled kod hirurga-ortopeda
čim se vratim kući.“
Amelija je saosećajno nešto promrmljala i pokušala da
~ 93 ~
janja
isprati sve što je govorio o mukama starenja, ali ju je ipak

više zanimalo šta se događa iza njenih leđa.
Dobila je jasan znak kada je Berni ućutao i počeo da
zuri negde iza nje. Negde visoko. Negde metar i devedeset
visoko, ako je ispravno procenila.
„Pažnja svima, ovo je naš komšija“, obznani Stef.
„Stanuje u kući pored naše. Sam.“
Ameliji nije izmakao naglasak koji je Stef stavila na
poslednju reč, a poražavajuće je bilo saznanje da verovatno
nije izmakao ni njemu. Nije imala izbora osim da se
okrene i prihvati upoznavanje. „Zdravo. Amelija Nolan.“
Govorila je ljubaznim, ali hladnim glasom. Nadala se da
zvuči obeshrabrujuće.
„Doson Skot.“
Ispružio je ruku. Gledala ju je nekoliko sekundi pre
nego što ju je nevoljno prihvatila i brzo se rukovala.
Stef je nastavila da ih upoznaje. „Ovo je Berni
Klarkson, Amelijin komšija s druge strane.“
„Ćao, Berni.“ Rukom je okrznuo vrh Amelijinog
ramena kad se pružio preko stola da se rukuje s njim. „Ti si
danas puštao onog zmaja.“
Starčevo lice se ozarilo. „Video si to?“
„Teško je bilo ne videti.“
„Teško je i to puštati da leti.“
„Srećom po tebe, imao si ova dva mala gusara da ti
pomognu.“
Na Amelijin užas, obišao je sto da se obrati njenim
sinovima, koji su neposlušno ustali i sada radoznalo
gledali ovog stranca.
Sagnuo se do njihovog nivoa. „Ćao. Ja sam Doson.
Kako se ti zoveš?“
„Hanter.“
~ 94 ~
janja
Doson mu pokaza dlan. Hanter ga radosno pljesnu po

dlanu. „Ovo je moj brat, Grant. On je manji od mene.“
Grant, koji nije želeo da ostane u senci, ramenom
odgurnu brata u stranu kako bi se približio Dosonu.
„Kakav auto imaš?“
„Auto? Pa, dok sam ovde voziću iznajmljeni auto.“
Rekao je Grantu koji model, što je očigledno bilo veliko
razočaranje. Njegov jedini odgovor bilo je jedno
neoduševljeno oh.
Doson okrenu glavu i pogleda preko stola u Ameliju,
kao da je pita: Šta sam sad rekao? „Mnogo voli
automobile“, neubedljivo je objasnila. „Voli brze...“
„Seksi modele.“
„Ah, razumem“, rekao je, delujući zabavljen Stefinim
koketnim dobacivanjem. Okrenuvši se ka dečacima, pitao
ih je da li vole da se igraju hot vils i mečboks
automobilčićima.
Obojica živahno zamlataraše glavama.
„I ja. Skupljao sam ih kad sam bio vaših godina.“
„Mi moramo da ih držimo složene u kutiji“, priznade
mu Grant. „Ili ih mama pokupi i stavi visoko pa ne
možemo da ih dohvatimo.“
Doson svečano klimnu. „I moja mama je to radila. Ali
dobra je to ideja. Ne biste voleli da se neko oklizne na njih
i povredi se, je li tako?“
Hanter upita: „Imaš li psa?“
„Ne, nemam.“
„Ali voliš ih, jel’da?“
„O, da. Psi su sjajni. Ali ja zbog posla često nisam kod
kuće. Moj pas bi bio veoma usamljen.“
Hanter uputi Ameliji optužujući pogled. „Ni mi ga
nemamo. Mama kaže da ćemo možda nabaviti jednog kad
~ 95 ~
janja
se stvari srede. Ali ja ne znam kad je to.“

Amelija je toliko naglo ustala sa stolice da je jako
udarila bedrenu kost o ivicu stola, zatresavši čaše i escajg.
„Dečaci, prošlo je vreme za krevet. Pozdravite se. Drago mi
je da smo se upoznali, gospodine Dosone.“
„Skot.“
„Šta?“
„Doson Skot.“
„Ah, izvinite, pa, uživajte u provodu na ostrvu.“
Dok su se dečaci nevoljno pozdravljali s njim, ona je s
naslona uzela svoju tašnu, a onda, prateći ih oko stolova,
izvela sinove iz kafića. Stef i Berni su pošli za njima.
Njena mala grupa skoro je stigla do parkirališta sa
zadnje strane zgrade kad ju je zaustavilo dozivanje iza
leđa. Doson je trčao za njima. Amelija je zamolila Stef da
nastave dalje. „Veži dečake. Ja ću da vidim šta hoće.“
Po prvi put ovog leta Stef je delovala malo pometena
Amelijinim zahtevom, ali učinila je što je zamoljena i
poterala dečake iza ćoška zgrade. I Berni je išao za njima,
ali ne pre nego što se znalački osmehnuo Ameliji i
prenaglašeno namignuo.
Sebi na čast, Doson Skot se sjajno doterao. I dalje je
imao kratku bradu, ali pristajala mu je. Kao i duga kosa.
Na neki način. Presvukao se u mnogo lepši smeđi šorts i
crnu pamučnu košulju s rukavima zavrnutim do lakata. I
mirisao je dobro.
Ali ništa od svega toga nije ju nateralo da bude
ljubaznija prema njemu. „Rekla sam ti da nam ne prilaziš.“
„Tvoja dadilja me je pozvala do stola da se upoznamo.
Da sam odbio, to bi izgledalo kao očigledno izbegavanje,
zar ne? A da ne govorim da bih ispao neljubazan.“
Nije se usprotivila toj logici, jer je znala da je u pravu.
~ 96 ~
janja
„Šta hoćeš?“
„Intervju.“
„Želim ti sreću u životu.“ Pokušala je da se okrene.
„Čekaj, to je bila šala. Nisam zato pošao za tobom.“
„Jel’da?“
„Da li uvek nosiš biber-sprej?“
„Ne. Imam dva radoznala deteta koja bi mogla da
nalete na njega, ako bi tražila nešto drugo u mojoj tašni.“
„Pa, gde ga onda držiš?“
„Tamo gde će mi biti pri ruci ako se pojavi neki uljez.“
„Nije ti bio pri ruci kad te je Vilard Strong iznenadio u
tvojoj kuhinji onog poslepodneva?“
„Nije. Ali čak i da jeste, imao je punu sačmaru i prst na
obaraču.“
„Ako ne držiš biber-sprej neprestano kod sebe, čemu
onda služi?“
„Privukao je tvoju pažnju danas, zar ne?“
Nasmešio se ojađeno. „Uf, tu si me uhvatila.“
„Ionako smo iscrpeli temu. Doviđenja.“
„Gde je Džeremi radio?“
Iznenadna promena teme izbacila ju je iz ravnoteže.
Dodao je: „Kad si svedočila, rekla si da si ga zvala na
posao. Gde je radio?“
„Tvoja buva-na-mamutu damica ostala je kratkih
rukava?“
„Lakše mi je da tebe pitam.“
Videvši da nema razloga da krije tu informaciju, navela
je ime građevinske firme. „Specijalizovali su se za
komercijalne zgrade. Ogromne građevine. Škole, fabrike,
medicinske komplekse. Džeremi je bio jedan od njihovih
elektroinženjera.“
„Dobro.“
~ 97 ~
janja
„Bio je veoma dobar u tome“, dodala je, mrzeći sebe

što zvuči tako zaštitnički.
„Kako je stigao dotle od snajperske obuke u
marincima?“
„Znači, ipak si uradio domaći.“
„Nešto malo, još ga radim.“
„Džeremi je na tome diplomirao. Nakon što je
napustio marince, prijavio se za mesto u firmi, imao je
odgovarajuće kvalifikacije, i...“
„Kongresmen Nolan ga je preporučio.“
Ispravila je kičmu.
„Dobro, bio je to jeftin trik.“
„Prokleto si u pravu da je bio. Doviđenja.“
„Samo još nešto.“
„Mislim da ne.“
„Ovo čak nije ni pitanje.“
„Čekaju me u autu, gospodine Skote.“
„Proveri ispod otirača.“
„Šta?“
„Ostavio sam ti tamo nešto.“
„Ispod otirača?“
„Fotografije.“
„Oh, fotografije. Kakav kavaljer.“ Uputila mu je jedan
ubitačni pogled. „Mogao si da ih iskopiraš na svom
laptopu jednim pritiskom na dugme. Ili da samo uslikaš
još koju.“
„Neću to više raditi. Obećavam. Znam da ti je zbog
njih neprijatno.“
„Slike mene i moje dece, koje je slikao potpuni stranac.
Naravno da mi je neprijatno. A posebno zato što nisi
objasnio za šta ti trebaju.“
„Nisam objasnio?“
~ 98 ~
janja
„Nisi. A pitala sam.“

„Oh. Slikao sam ih da bih mogao da te proučavam.“
„A to je deo tvog istraživanja?“
„Nije, želim da te upoznam.“
„A ja ne želim da me poznaješ.“
Možda je to bila igra svetla duž pristaništa, po
obližnjoj vodi. Ili je njegov pogled stvarno pao na njene
usne kad je rekao dubokim i uzbuđenim glasom: „Šteta.“
Ne verujući samoj sebi da će pronaći pogodan odgovor
koji neće imati notu oduševljenja u sebi, okrenula se od
njega ne izgovorivši ni reč.
Stef je upravo silazila dok se Amelija umorno penjala na

sprat.
„Šta to bi?“
„Šta?“
„Zašto si ga tako oterala?“
„Koga?“
Stef se podboči stavivši pesnicu na kuk. „Ti to
ozbiljno?“
„Nisam ga oterala.“ Htela je da doda da isto tako ne
mora nikome da se pravda, a posebno ne nekome ko za
nju radi. Ali to bi samo zvučalo zajedljivo, kako se u stvari
i osećala, pa je jednostavno odustala. „Upozoravala sam
dečake da budu obazrivi sa strancima. Samo sam htela da
im dam primer.“
„Nije on stranac. Iznajmio je kuću pored naše.“
„Svako može da iznajmi kuću pored naše.“
„To je tačno. Ali da je taj tip u mene tako gledao, ja
bih...“
„Kako je to gledao?“
„Kao da je hteo celu da te poliže.“
~ 99 ~
janja
„Stefani!“
Mlada žena se samo nasmejala. „Šta je hteo kad te je
pozvao?“
„Ma pitao je za, ma... kako ovde sakupljaju đubre.“
Stef skupi oči. „Dobro, ne moraš da mi kažeš.“
Bilo je vreme da se promeni tema. „Jesu li dečaci gore?“
„Čekali su te da im ispričaš priču, ali su se onesvestili
iste sekunde kad su im glave dodirnule jastuke.“
„Hvala ti. Moram da uradim nešto u kancelariji. Da
odgovorim na neke imejlove.“ Da pogledam ispod otirača.
„Smem li ponovo da pozajmim auto? Sipaću gorivo.“
„Ideš da se vidiš s Dirkom?“
„Aha.“
„Slobodno ga pozovi da dođe jedno veče.“
Stef nabra nos. „Mislim da neću. Ne bi se on baš
uklopio u ugodnu porodičnu atmosferu. Nije taj tip.“
„Jel’da? A kakav je tip?“
„Malo slobodniji. S tetovažama i bradom. Stariji je od
mene.“
„Koliko?“
Nasmejala se. „Mislim da me instinkti ne varaju. Samo
bi ga jednom pogledala i završila s njim. Ali to je u redu.
Nisam se nešto navukla. Krajem ove nedelje vraćam se u
Kanzas, a Dirk će ostati samo bleda uspomena na moje
leto.“
Pošto je Stef otišla, Amelija se popela na sprat i ušla u
dečju sobu. Poljubila je obojicu, a onda sela na ivicu
Hanterovog kreveta da ih gleda kako spavaju. To je
uglavnom izazivalo u njoj osećaj mira i spokoja.
Ali noćas, samo ju je podsetilo koliko su ranjivi, mladi i
naivni, i potpuno zavisni od njene zaštite. Mnogo puta
morala je da ih čuva od Džeremijevih mračnih
~ 100 ~
janja
raspoloženja, pijanstava i prebacivanja što radi u muzeju.

Nakon što se vratio s druge ture u Avganistanu, njen posao
je bio jedna od prvih stvari zbog kojih je stalno zapodevao
svađu.
Želeo je da ga žena čeka kod kuće kad se vraća s posla i
mrzeo je sva večernja okupljanja ili sastanke, kojima se
očekivalo da prisustvuje. Postajao je sve ratoborniji što
mora da ostane kod kuće s dečacima, sve dok konačno nije
počela da izmišlja razloge za Džordža Metkalfa, i razloge
za propuštanje događaja u vezi sa poslom.
Ali njihove večeri kod kuće daleko od toga da su bile
idilične. Sve što bi izgovorila izazvalo bi gnevnu reakciju ili
žučnu raspravu. Nervirala ga je neprekidna aktivnost i
buka dečaka.
Isprva je Džeremi bio ponosan i razmetljiv otac.
Posedovala je fotografije na kojima ih nežno grli. Na njima
on deluje srećno i zadovoljno. Tada je bio veseo, zabavljao
ih je raznim trikovima, od kojih je jedan bio otkrivanje
novčića iza njihovih ušiju. Častio ih je raznim slatkišima i
malim poklonima, što je ona dozvoljavala jer je propustio
veliki deo njihovog ranog detinjstva. Imao je sasvim
razumljivu želju da ih razmazi.
Ali posle te druge smene njegov odnos prema njima
postao je nepredvidljiv. Imao je sve tanje živce i bio
nestrpljiv s njima. Od suviše popustljivog oca postao je
ljutiti čovek koga su dečaci počeli da se plaše; taj strah ga
je razdraživao, zbog čega je zajedničko vreme bilo veoma
neizvesno. Na kraju je počela da se plaši da ih ostavlja s
njim. I to je bio jedan od glavnih razloga da ga napusti.
Sigurnost dece postala je mnogo hitnija stvar od njihovog
braka.
Uznemirena ovim sećanjima, još jednom je poljubila
~ 101 ~
janja
dečake, a onda otišla u svoju sobu. Sad kada je znala da ih

neko posmatra, postarala se da spusti zastore pre nego što
je počela da se skida.
Bila je to velika i prostrana kuća, a Doson je zauzimao

samo jedan njen mali deo. Nije pravio dovoljno buke da je
ispuni, pa je čuo svako škripanje drveta, svaku kap iz
česme i svaki udarac nepoznatog porekla.
Odlučio je da koristi jednu od soba na spratu samo
zato što su prozori na zapadnoj strani pružali neometan
pogled na Amelijinu kuću.
Gledajući kroz njih, video je Stef kako ulazi u Amelijin
automobil i kreće put sela. Ubrzo nakon što je otišla, video
je Ameliju kako ulazi u sobu, ide pravo prema prozorima i
namerno navlači zastore odmerenim pokretima, kao da
zna da je on gleda. Želela je da mu stavi do znanja da ne
samo što mu ne dozvoljava da je gleda, već mu ne
dozvoljava ni pristup u njen život. Nekoliko minuta
kasnije svetio u sobi je isključeno.
Naslonjen na okvir otvorenog prozora nastavio je da
gleda tu kuću. Povetarac s okeana bio je lekovit i veoma
vlažan. Na golom stomaku osećao ga je kao topli dah. Kao
najmekši poljubac otvorenih usta.
Stenjući, okrenuo je lice prema podignutoj ruci i
protrljao čelo bicepsom, proklinjući samog sebe što je
ispao potpuna budala. Trebalo bi da posluša instinkt,
pozove Hedlija i kaže mu da zajebe ovo suđenje, zajebe
Džeremija Vesona, njegove tobožnje roditelje, i da se vrati
kući.
Ali samo jedan pogled na Ameliju i njegova pažnja
postala je britka poput žileta. Nezainteresovanost je
odjednom postajala čežnjiva radoznalost. Želeo je da zna
~ 102 ~
janja
sve što se o njoj moglo znati.

Ne, zagrebi. Ne sve. Mogao je da prođe da ne zna ništa
o njenom odnosu sa bivšim. Zato što bi svaki put, kad bi
pomislio na nju u krevetu s Džeremijem Vesonom, na to
kako se Veson ili bilo koji muškarac pomera na njoj,
poželeo da nešto razbije.
Najgore u svemu bilo je to što je Hedli od njega
očekivao da život Džeremija Vesona izvrne kao čarapu.
Najvažniji deo svog života Džeremi je proveo s Amelijom.
Ako bi ovo uradio za Hedlija, i to valjano, nema šanse da
bi uspeo da zanemari ulogu koju je ona u njemu igrala.
Poslednji put je pažljivo pogledao njenu kuću, a onda
otišao do kreveta i legao, ispruživši se na leđa. Pilule koje
je ranije uzeo počele su da deluju. U glavi je počelo
prijatno da mu bruji od kombinacije pilula i kentakija, i
osećao se dremljivo. Možda će ovo biti prva noć koju će
prespavati bez košmara. Molim te, bože.
Sklopivši oči, potisnuo je grozne slike koje su ga
neprestano vrebale iz ćoškova uma. Kako bi ih zamenio,
prizvao je Amelijino lice. Konačno dobivši priliku da joj
vidi oči izbliza, sada je znao da su duboke, duboke i plave.
Sklanjanje kose iza ušiju bila je njena nesvesna navika, kao
što je i pretpostavio kad ju je video da to radi u sudnici.
Imala je i običaj da gricka svoju punu donju usnu.
Pomisao na to izazvala je fizičku reakciju, reakciju
nesavladive požude.
Nedeljama nije mogao da spava noću, provodio je
čitave dane veoma napet, nerava nategnutih od stalnih
noćnih mora u vezi s ratom. Tako da je, verovatno, ova
snažna fizička reakcija uzrokovana ničim drugim do
kritičnom potrebom za utehom. Kao i svaki normalan
muškarac, jedno od prvih mesta gde bi utehu potražio bilo
~ 103 ~
janja
je žensko telo. To ne može da izleći duševnu bolest, ali bar

može da obezbedi privremeno oslobođenje od simptoma.
I ako je to jedina uteha koja mu treba, zar ne bi bilo
koje grudi bile podjednako meke? Da li bi se zaborav
mogao pronaći između bilo koje dve butine? Da li je ruka
jedne žene podjednako delotvoran magični štapić kao i
ruka bilo koje druge, a usta jedne žene podjednako
umirujuća kao i usta neke druge?
Mislio je da je tako. Čitavo svoje zrelo doba proveo je
verujući u to. Da li su seksualne veze trajale nekoliko
meseci ili nekoliko sati, iz njih je izvlačio samo ono što mu
je trebalo i ništa više od onog što je uložio.
Njegova uvežbana nonšalancija ovde se nije mogla
primeniti. Ne na Ameliju Nolan. Ne, ovde je bilo reči o
nečem drugom. Nije ovo bilo obično probadanje u
preponama koje se lako smirivalo. Ovo je bilo sasvim
drugačije. Jedinstveno i neponovljivo. Ovo je bio pakao.
Nadao se da se Džeremi Veson sada peče u nekom
drugom, sopstvenom paklu.
~ 104 ~
janja
ama!“
„Mama! Moraš da dođeš da vidiš ovo!“
Amelija je bila u svojoj kancelariji i pisala imejl
Džordžu Metkalfu kad su dečaci nahrupili, ostavljajući
peščani trag za sobom i praktično spotičući jedan drugog.
Lica su im bila znojava i zajapurena.
„Šta je, zaboga?“ Činilo se da je prošlo manje od deset
minuta otkako je čula da izlaze iz kuće i odlaze u pravcu
plaže. „Da nije svemirski brod sleteo na plažu?“
„Nije, bolje je od toga. Moraš da dođeš da vidiš.“
Hanter ju je uhvatio za ruku i pokušao da je povuče da
ustane sa stolice.
„Čekaj malo. Gde je Stef?“
„Tamo dole. Hajde.“
„Dobro, silazim, obećavam. Samo me pustite da
završim ovaj...“
„Ne! Moraš da kreneš odmah.“ Grant je cupkao na
petama. „Dođi da vidiš.“
„Ako je tako neobično, pretpostavljam da moj imejl
može da čeka.“
Smejući se, pustila je da je uhvate za ruke i izvuku iz
prostorije, pa niz stepenice i na prednja vrata. Ali skoro je
prestala da se smeje kad je pogledala preko dina. Stef je,
izgledajući sjajno, kao izvajana iz bronze i mlada, ćeretala
~ 105 ~
janja
sa „strašno, strašno, strašno zgodnim“ Dosonom Skotom.

On je na sebi imao kupaće gaće. Bejzbol kapa nameštena
unatraške držala mu je kosu da mu ne pada na lice. Nešto
što je rekao nateralo je Stef da zabaci glavu i nasmeje se.
„Požuri, mama!“
Hanter ju je snažnije povukao za ruku i zajedno su sve
troje sišli niz stepenice. Kad su stigli do daščane staze,
dečaci je ostaviše i strelovito pojuriše dalje. Ona je bila
previše zlovoljna da bi se setila da ih upozori na iverje.
Kad se popela na vrh dine, videla je šta je izazvalo
ovoliko uzbuđenje. Jedan zmaj je stajao tamo napravljen
od peska. Imao je očnjake, i krljušt i kandže, i telo koje se
izdizalo u luku iz peska, u visinu od tri i po metra. Nije
morala da pogađa ko je bio skulptor. Njeni sinovi su plesali
oko njega kao neki urođenici koji to čine oko svog totema.
Doveo ju je u nemoguću situaciju. Nije imala srca da
pokvari dečacima zabavu a on je, proklet bio, toga sasvim
svestan. Nabacivši osmeh, prišla je zmaju. „Bože moj!“
Spojila je šake i postavila ih ispod brade, kao da je potpuno
očarana. Uspela je da zavara dečake.
Obojica su je gledali s osmesima na licima, očigledno
potpuno ushićeni. „Zar nije strašan, mama?“
„Kako da nije! Ostala sam bez reči.“ Ovo poslednje
uputila je Dosonu, čije je oči krio par pilotskih naočara za
sunce. Osetila je da je pomno gleda i procenjuje njenu
reakciju iza mračnih stakala.
„Doson ga je napravio!“, kaza Grant.
„Stvarno?“
„Aha, i kaže da ume da pravi razne druge stvari.
Napravićemo ratni brod.“
„I zamak za zmaja“, dodao je Grant.
Jedva se suzdržavala da ne zaškrguće zubima. „Ma
~ 106 ~
janja
nemojte.“
Stef, koja je pažljivo odmeravala Ameliju i scenu koja
se odvijala, pljesnula je rukama. „Pre nego što svi ovi
projekti otpočnu, bolje da se još malo namažemo kremom
za sunčanje.“
Dečaci se pobuniše uglas, ali ona obojici spusti ruke na
ramena i okrenu ih prema kući. „Napred marš! Što pre to
obavimo, pre ćete se vratiti.“
Hanter se ukopao u pesak. „Dosone, hoćeš li nas čekati
ovde?“
Oklevajući, pogledao je Ameliju, ali pošto je ona ćutala
kao zalivena, osmehnuo se dečacima. „Muvaću se ovuda.“
„Nemoj da ideš!“ Dobacio je Grant preko ramena dok
ga je Stef gurala stazom.
Ni ona ni Doson nisu progovorili sve dok trojka nije
zamakla za dinu. A onda je on tiho rekao: „Hteo sam samo
da ih iznenadim. Mislio sam da ću završiti pre nego što
izađu. Uhvatili su me dok sam radio na poslednjim
detaljima.“
„Zamolila sam te, mnogo ljubaznije nego što sam ti
zapretila, da se držiš podalje od nas.“
„Kuća u kojoj sam ja izlazi na istu plažu kao i tvoja.“
„Ali što si izabrao baš ovo mesto za tog tvog... tvog
zmaja. Zašto baš tu? Kao da sam ja naivna.“
„Neću intervjuisati tvoju decu, Amelija.“
U stomaku joj je zatitralo kad je on izgovorio njeno
ime, tako dubokim i razdražujuće razumnim tonom. Ali
ona na to ništa nije rekla, ne želeći da mu stavi do znanja
da je to primetila.
On je rekao: „Ne vidim šta je loše u tome da provodim
neko vreme s njima.“
Sklonila je pramen kose koji joj je pobegao ispod šešira
~ 107 ~
janja
i pao joj na usta. „Pa, dozvoli mi da ti kažem šta je u tome

loše. Osim činjenice da o tebi ne znam baš ništa.“
„To nije istina.“
„Dobro, imaš svoje akreditacije. Ali one ne govore o
tome kakva si osoba.“
„Ja...“
Podigla je ruku da bi ga zaustavila. „Drugo, Grant je
previše mali da bi se ičega sećao, ali Hanter može da se
seti kad mu je deda umro. Zatim...“
„Izgubili su oca.“
„Tako je.“
„Zato bi im i koristilo malo druženja s muškarcima, zar
ne?“
„Svakako. Ali ne sa čovekom o kom ne znam ama baš
ništa. Ne sa trgovačkim putnikom za zmijsko ulje koji je
danas tu, a sutra više nije. Ne sa čovekom koji im se ulizuje
samo kako bi me pridobio da napiše veliku sočnu priču za
svoj časopis.“
„To nije razlog što sam...“
„Molim te. Već znam o tebi da si lažov.“
Ljutito, munjevito je skinuo naočare. „Lažov? Kako
to?“
„Hej, Dosone!“ Dečaci su se vraćali trčeći preko dine,
noseći kantice i lopatice. Hanter je prvi stigao do njih.
„Možemo li sad da napravimo ratni brod?“
Grant je ponovo pocupkivao. „Ne, ja hoću da
napravimo prvo zamak.“
Doson, ljutitog pogleda i dalje uprtog u Ameliju, izvio
je obrvu kao da je pita za dozvolu.
Ona kaza: „Koji drugi izbor mi ostavljaš?“
Rekao je dečacima da počnu s punjenjem kofica
mokrim peskom. Dok su oni otrčali, vratio je naočare za
~ 108 ~
janja
sunce na nos i rekao: „Ovaj razgovor nije završen.“

„Prokleto dobro znaš da nije.“
***
Vratila se u kancelariju i završila imejl, iako nije morala da

žuri, jer ga Džordž svakako neće pročitati pre kraja
praznika. Prikačila je i ponudu za novu izložbu o kojoj je
već neko vreme razmišljala. Očekivala je otpor prema ovoj
ideji. Biće potrebna kombinacija diplomatije i malo
uvrtanja ruku da njega i upravni odbor ubedi da je to
isplativ i važan dodatak muzeju. Želela je da napravi neki
podsetnik dok su joj ideje još uvek sveže.
Ali sa plaže se vratila uzdrmana i ljuta, i sa prekom
potrebom da se malo udalji od same sebe, Dosona i
njegovog nametanja njenoj porodici.
Ubivši sat vremena, shvatila je da je dovoljno pribrana
da se vrati na plažu i posmatra ga kako podriva njen uticaj
i zasenjuje joj decu. Obučena u široke pamučne pantalone
i crvenu potkošulju, odlučila je da ne obuče kupaći kostim.
Uzela je šešir i pridružila se zabavi na plaži.
To je stvarno bila zabava. Ratni brod je bio
neverovatan. Stef ga je krštavala flašom soka od jabuke.
Hanter, koji ju je prvi primetio, povikao je: „Hej, mama!
Nazvali smo ga po tebi.“ Ponosno je pokazao na ime
ukrivo ispisano na boku broda.
Nagnula se da pogleda slova kojima je ispisano stajalo
ime Amelija. „Jesi li ti to sam ispisao?“
Ponosno, klimnuo je potvrdno glavom.
Prošla mu je šakom kroz neposlušnu i tršavu kosu,
sada umršenu od slane vode i peska. „Hvala ti. Veoma mi
~ 109 ~
janja
se sviđa. To je baš lepo od tebe.“

„Doson je isto to rekao.“
„Oh.“ Podigla je pogled. Videla je samo njegovu siluetu
naspram sunčevog svetla, pa nije uspela da uoči izraz na
njegovom licu. „To je lepo i od njega.“
„Možemo li sada da se kupamo?“
„Nisam obučena za to. Stef?“
„Tu sam.“ Rekavši dečacima da će se trkati s njima do
vode, njih troje potrčaše.
Grant je skočio u vodu, a onda doviknuo: „Dosone,
ideš i ti?“
„Odmah ću.“
„Ako moraš u toalet, možeš malo da piškiš i u okean,
ne sme se samo u bazen.“
On se zakikotao. „Hvala. Imaću to na umu.“
Amelija je otišla do suncobrana i sela na ligeštul.
Doson je spasao svoju majicu iz čeljusti zmaja, otresao
pesak sa nje i obukao je. Bila je to izbledela, pohabana
majica s isečenom kragnom i rukavima, zbog čega je imala
velike otvore za ruke koji su se spuštali do polovine tela.
Dok je lagano išao plažom prema njoj, tanka tkanina
pripila mu se uz mokre grudi. Toliko o njegovoj
pristojnosti. Cevanice i stopala bili su mu prekriveni
peskom.
Kad je stigao do suncobrana, pogledao je prazan
ligeštul pored njenog, a onda i prostirku, ali je odlučio da
ne iskušava sreću, bar je tako ona pretpostavila, pa je seo
na pesak odmah do kružne senke.
Ona je odmah prešla na stvar. „Jutros, pre nego što su
svi ustali, potražila sam te na Guglu.“
„Stvarno?“
„Trebalo mi je malo vremena da pročitam sve.
~ 110 ~
janja
Impresivno.“
„Hvala.“
„Nisi mi rekao da si proveo mnogo meseci u
Avganistanu.“
„Nisi me ni pitala.“
Sve do tog trenutka posmatrala je dečake i Stef kako se
igraju u okeanu s delfinom na naduvavanje. Sad je
pogledala u njega. „Tačno, nisam. Ti si onaj koji postavlja
pitanja.“
Privukao je kolena k sebi i obavio ruke oko cevanica.
„Pitaj me šta god želiš.“
I pored svoje srdžbe, bila je radoznala. „U nekim
tvojim pričama opisuješ izvesna borbena dejstva. Jesi li
stvarno bio tamo, usred borbe?“
„Ne često. Nekoliko puta. Ako je borba bila baš
žestoka, vojska me nije puštala da priđem. Intervjuisao bih
vojnike kad se vrate.“ Namrštio se zamišljeno. „Problem s
tim ratom je što najčešće ne može da se predvidi gde će se
dogoditi borba. To može da bude predvorje hotela,
otvoreni put ili neki jako utvrđen kontrolni punkt. A ni
neprijatelj uglavnom nije predvidljiv.“
„Ali kada si mogao, išao si tamo gde je gadno.“
„Tamo se nalaze prave priče.“
Smatrala je da je fer da prizna kako su zapravo dobre.
„Tvoje pisanje je veoma dirljivo. Muškarce i žene o kojima
si pisao učinio si stvarnima za čitaoce.“
„Drago mi je što to čujem. Oni jesu stvarni. Njihove
priče zaslužuju da budu ispričane.“
Zaćutala je da ga pogleda. Skinuo je naočare za sunce,
pa je čkiljio kako bi sprečio sunce da ga zaslepi. Ali bio je
potpuno usredsređen na nju. „Jesi li sreo Džeremija u
Avganistanu?“
~ 111 ~
janja
Videla je da ga je ovo pitanje iznenadilo. „Nisam. Kako

sam i mogao? Vratio sam se tek pre dve nedelje. Nikad pre
nisam ni čuo za njega dok mi nije skrenuta pažnja na
suđenje Vilardu Strongu.“
„Ko ti je skrenuo pažnju?“
„Ne smem da otkrijem izvor.“
„Baš zgodno.“
„Pitaj me nešto drugo.“
Uhvatila je ivicu peškira za plažu kojim je bio
postavljen njen ligeštul. „Zašto mi se nisi obratio na
uobičajen način?“
„Da li bih te pronašao?“
„Preko muzeja. Preko Lemjuela Džeksona. Preko
interneta, kad smo već kod toga. Svi se mogu pronaći. Šta
je sa Glendom? Ona bi me pronašla.“
Osmehnuo se, ali se brzo uozbiljio. „Da li bi uopšte
pristala na intervju?“
„Već znaš odgovor na to. Molila bih te da odgovoriš na
moje pitanje.“
„Zašto nisam probao neposredan pristup? Iskreno,
nisam bio siguran da želim da napišem priču o Džeremiju.
Nekako su me ubedili da dođem ovamo, sedim na suđenju
i malo procenim o čemu se radi. Ali trećeg dana u suštini
sam počeo da se dosađujem, bio sam spreman da se
spakujem, odem kući i pronađem malo interesantniju
temu za sebe. Ali predomislio sam se i odlučio da ostanem
barem još malo. Da odem korak dalje.“ Slegnuo je
ramenima. „Ostatak znaš.“
„Ja sam te uhvatila u sledećem koraku.“
„Ne ponosim se baš trenutkom kad sam juče izašao iz
kupatila i shvatio da sam uhvaćen u špijuniranju, s
pantalonama na kolenima, bukvalno.“
~ 112 ~
janja
Nije želela da prihvati njegov iskrivljeni osmeh. „Ti

uvek imaš spreman odgovor, zar ne?“
„Ne uvek, ne.“
„Moje iskustvo govori drugačije. Svi tvoji odgovori su
samoosuđujući, tako osmišljeni da razoružavaju, u to sam
sigurna.“
On je ponovo postao sasvim ozbiljan. „Nisam 'osmislio’
svoje odgovore, Amelija, i uopšte ne smatram da si
razoružana u ovom trenutku. U stvari, deluješ kao zapeta
puška. Jesi li stvarno toliko ljuta na mene što sam se igrao
s Hanterom i Grantom?“
„Zašto bi jedan odrastao muškarac želeo da tako uludo
troši svoje vreme?“
„Ne smatram to trošenjem vremena.“
„Još gore. To je kao priznanje da imaš neki skriveni
motiv. Plašim se da pogađam o čemu se radi.“
„Misliš da mi se sviđaju dečaci?“
Nije odgovorila na to.
„Napravio sam i podjednak broj fotografija tebe.“
Setivši se jedne određene fotografije, srce joj je
prostrelila neka vrelina. „To bi trebalo da me razuveri?“
„Trebalo bi da te razuveri da sam nastran.“
„Možda. Ali to ne isključuje mogućnost da si podli
oportunista.“
Spustio je bradu i pogledao u svoja peskom prekrivena
stopala. Ili je možda zurio u njena, jer su joj bosi prsti
stajali na svega nekoliko centimetara udaljenosti. Bilo
kako bilo, prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je
podigao glavu.
„Ne poznaješ me i zato te ni najmanje ne krivim što si
sumnjičava. U stvari, divim ti se što si strogo zaštitnički
nastrojena i pažljiva oko toga koga puštaš u blizinu svoje
~ 113 ~
janja
dece. Ali nikad ne bih naudio dečacima, a ni tebi. Molim te

da mi to veruješ.“
Reči su mu bile uzbudljive i ubedljive i prezirala je što
toliko naginje da mu veruje. „Zašto bih ti verovala kad si
me tako bezočno lagao?“
„O čemu?“
„O fotografijama. Kakvu ti to igru igraš?“
„Igru?“
„Ja bih to tako nazvala. Sve te jezive stvari koje si
uradio da me obrlatiš, da se poigraš mojim umom. Vratio
si mi sat, popravio svetio na tremu, loptu za plažu.“
„Loptu za plažu?“
„A tu su i te fotografije. Zašto si bio tako iskreno
pomirljiv zbog njih i rekao da si mi ih vratio, kad
očigledno nisi?“
„Ne razumem.“
Sasvim razdraženo, ona reče: „Ništa nije bilo ispod
otirača kad sam se sinoć vratila kući. Kao što već znaš.“
Postao je veoma miran i piljio je u nju brojeći do deset.
A onda je tiho rekao: „Kunem ti se da sam prikačio sve
fotografije zajedno i stavio ih pod tvoj otirač.“
~ 114 ~
janja
Dnevnik Flore Stimel, 5. jun 1980.
Trebalo mi je nekoliko nedelja da ponovo

otvorim ovaj dnevnik i počnem da pišem o
ovome. Sve do sada, nisam uspevala da stavim
reči na papir. Ni da radim bilo šta drugo do da
plačem. Isplakala sam čitav okean.
Kad ne plačem, sedim i zurim u prazno i ne
mogu da se nateram da se pokrenem. Ne zanima
me kako izgledam, da li sam čista ili nisam, da li
sam gladna, pospana. Nije me briga ni da li će
svetu doći kraj. Čak sam to i želela. Sad znam
šta to znači kad ljudi za nekoga kažu da se
„isključio“.
Znala sam da će taj dan doći. Imala sam
godine i godine da se spremim, ali to nije
pomoglo. Nisam bila spremna na to. Kako se
datum bližio, čak je i Karl postajao tih i
zamišljen, kao da se premišlja. Mada, znala sam
da se neće predomisliti, zato nisam ni
pokušavala da ga ubedim u to.
Ali ja nisam mogla da se odreknem
Džeremija tako lako kao on, i kad sam nastavila
s tim, da ga molim da dozvoli da ostane s nama,
razbesneo se. Zato sam prestala da ga molim. To
je samo razdvajanje učinilo još težim za sve nas.
Naravno, sada uviđam smisao toga. To će
biti najbolje za Džeremija. Da ne mislim tako,
~ 115 ~
janja
borila bih se do poslednje kapi krvi protiv Karla

zbog toga. Džeremi je trebalo da krene u školu.
Biće dobro za njega da se druži s drugim
dečacima i radi stvari koje i oni rade. Bejzbol i
slično. Ali svejedno, kad sam morala da ga
pustim od sebe, poslednji put, mislila sam da ću
umreti. Nijedna majka ne bi trebalo to da doživi.
Rendi je dobar izbor da mu izigrava taticu.
Pomogao nam je jednom, onomad u Misisipiju.
Čini mi se da se nekako povezao s Džeremijem,
jer je Džeremi bio bolestan i grozno je kašljao.
Rendi je saosećajan i još uvek ima veoma visoko
mišljenje o Karlu. Dele iste ideje, ali nema
„petlju“, kako sam kaže, da čini stvari koje je
Karl voljan da uradi za naš cilj.
Mislila sam da će se onesvestiti kad ga je
Karl zamolio da podigne našeg sina. Rekao je da
je počastvovan. Čak je malo i plakao i rekao da
se oseća kao „miropomazan“. Mislila sam da će
se Karl nasmejati na to, ali nije. Rekao je Rendiju
da će i on odigrati svoj deo, da je podjednako
Pravedni rendžer kao i bilo ko sa pištoljem. On
se samo neće boriti na borbenoj liniji, takoreći.
Rendi se već bio oženio od onog vremena kad
smo stanovali kod njega u Misisipiju. Patriša je
takođe jedna od nas, zato što mrzi pandure i sve
što ima veze s vladom. Evo i njene priče: Poočim
ju je zlostavljao i na kraju joj je ubio majku kad
mu se suprotstavila. Otišao je u zatvor zbog
toga. Patriša je ubačena u program za usvajanje.
Čini mi se da to po nju baš i nije bilo najbolje. Ne
priča o svemu što joj se događalo, ali lice joj
~ 116 ~
janja
očvrsne i dobije neki zlokoban izraz kad god

iskrsne ta tema. (Inače je ljupka.)
Snalazi se sasvim sama još otkad je pobegla
s petnaest godina. Isto tako ne priča o stvarima
koje je morala da radi da bi preživela, ali ništa joj
nezameram, zato što — pa eto šta sam ja sve
radila. Kako god, s obzirom na to da je tako
krhka i nežna, ume sasvim dobro da se stara o
sebi.
Neki Karlovi poznanici napravili su im lažna
dokumenta. Sad imaju nove identitete.
Predstavljaše se kao Vesonovi, što je prezime
koje je izabrao iz imenika. Iznajmili su kuću u
jednom mestu u Ohaju.
Patriša, koja je još i pametna kao pčelica, ide
u školu da bude sudski stenograf. Smejali smo se
kao nenormalni kad smo čuli! Kakva interna
šala. Ona će sedeti u sudnici beležeći reči
advokata, pandura i sudija, dok mi napolju
kršimo svaki postojeći zakon. Ili skoro svaki.
Ali taj posao će biti dobra varka. Rendi može
Eskimima da proda led zbog svog opuštenog
slatkorečivog govora. Dobio je posao kod jednog
prodavca automobila. Vole ga kolege. Nikada ne
bi poverovali kada bi im neko rekao da pitomi
Rendi podiže dete Karla Vingerta i Flore Stimel,
dvoje najtraženijih begunaca od FBI-ja!
Karl im je rekao da idu u crkvu poput pravih
vernika. Rendiju je to bilo u redu, ali ne i Patriši.
Rekla je da ne želi da ima posla s bogom koji bi
pustio da ijedno dete prolazi kroz sranja kroz
koja je ona prošla. Ali konačno je pristala da se
~ 117 ~
janja
pretvara da je vernica, jer će to učiniti da

izgledaju kao obični ljudi, a Karl kaže da je to
najvažnija stvar.
Planiraju da se priključe Savetu roditelja
istog dana kad upišu Džeremija u obdanište na
jesen. Slama mi srce što ga neću ispratiti prvog
dana škole. Nadam se da neće plakati. Karl kaže
da neće. Zove ga „dobri mali vojnik“, pošto mu je,
još dok smo ga grlili za oproštaj, donja usna
podrhtavala, ali nije pustio suzu.
Zna da Karl ima velike planove za njegovu
budućnost. Razume zašto ne možemo svi
zajedno da živimo. Isto tako zna — jer sam mu o
tome često govorila — da iako će živeti sa
Patrišom i Rendijem, i pretvarati se da je njihov
mali dečko, ja sam njegova prava majka, a Karl
pravi tatica. Zvaće Patrišu i Rendija mama i tata,
ali on je naša krv i meso. Ništa to ne može da
promeni. Mi ga volimo.
Nadam se da će odrasti i shvatiti kako je
moralo biti. Nisam sigurna da ja razumem.
~ 118 ~
janja
ečacima je dan bio toliko ispunjen da su praktično

zaspali za stolom dok su večerali, i nisu se žalili na
rano vreme za spavanje. Nakon što su legli, Amelija
je iznela čašu vina na verandu i smestila se na jednu od
stolica za ljuljanje.
Stef joj se pridružila nekoliko minuta kasnije. „Kuhinja
je sređena. Ako ti ne trebam više, odoh da legnem.“
„Večeras ne ideš Kod Mikija?“
„Smoždena sam.“
„I ja sam. Lepo spavaj.“
Stef je oklevala na pragu. „Jesi li dobro?“
„Zašto ne bih bila?“ Shvativši koliko to nabusito zvuči,
smekšala je glas. „Dobro sam.“
„Jesi li ljuta na mene što sam ohrabrila Dosona da se
druži s nama?“
„Ne mogu da se ljutim. Dečaci su se proveli kao nikad.
Boravak u društvu muškarca im je prijao.“
„To sam i ja mislila. Ali ovaj muškarac ti ipak donekle
smeta, zar ne?“
Okrenula se prema mladoj ženi, skoro uvređena. Ali
umesto toga, samo je sagnula glavu i tiho priznala.
„Pomalo.“
„Onaj iskrivljeni zub mu veoma lepo stoji.“
Amelija je primetila donekle preklopljene sekutiće.
~ 119 ~
janja
Zbog toga mu je osmeh izgledao mnogo interesantnije.

„A i htela bih malo da gricnem njegove bicepse.“
„Nepopravljiva si, Stef.“
„A ti kao ne bi?“
Ako bi je na to naterali, morala bi da prizna da je
Doson Skot fizički veoma privlačan. U mnogo više navrata
nego što joj je to prijalo, oči bi joj odlutale s romana koji je
čitala u senci suncobrana prema mestu gde se on igrao s
dečacima. Nadmetali su se za njegovu pažnju čitavog
dana. I on je izgledao kao da je uživao. Ali...
„Nešto s njim nije kako treba.“ Amelija nije ni shvatila
da je ovo glasno izgovorila sve dok Stef nije zaječala.
„O, sranje. Oženjen je?“
Amelija se nasmejala. „Ne. Hoću reći, ne znam da li je
oženjen. Nisam...“
„Ššš! Evo ga.“
Amelija se okrenula i videla ga kako prilazi verandi.
Kad je prišao prvom stepeniku, rekao je: „Video sam da ste
napolju. Pomislio sam da donesem neki poklon i iskupim
se što sam prisvojio tvoje sinove na čitav dan.“ U jednoj
ruci je držao otvorenu flašu vina i dve čaše. Primetivši
vinsku čašu koju je ona već držala, namrštio se. „Ali vidim
da sam već zakasnio.“
„Idem u krevet. Laku noć, vas dvoje.“ Stef je ušla
unutra i zatvorila ulazna vrata. Pola sekunde kasnije svetio
na tremu se isključilo.
Amelija i Doson su se pogledali kroz iznenadni mrak, a
onda je spazila da mu se usne razvlače u osmeh, pa je
morala i sama da se nasmeje. „Romantična je ona.“
„Da li bi volela da odem?“
Razmislila je, a onda upitala: „Koje je to vino?“
„Crno.“
~ 120 ~
janja
Ispružila je svoju čašu prema njemu. „Kad si se već

potrudio, možeš ovo da dopuniš.“
„Pronašao sam flašu u ormanu. Ne mogu da
garantujem godište.“
„Ni ja ne mogu za ovo. Ako se pomeša s nekim drugim,
to će ga samo poboljšati.“
Popeo se uz stepenice, dopunio joj čašu, a onda nasuo
i sebi. Dok je sedao u stolicu za ljuljanje pored njene,
jauknuo je. „Sutra ću biti kao slomljen. Hanter i Grant su
me dobrano izmorili.“
Prešla je prstom po ivici vinske čaše. „Kad se sve uzme
u obzir, ne pada mi lako da ovo kažem, ali hvala ti što si
proveo neko vreme s njima.“
„Posebno im se dopalo što se grubo igrate. Ja sam
pokušala, ali...“ Prestala je da govori i samo slegnula
ramenima.
Ispružio je noge pravo ispred sebe. „Mame uglavnom
nisu dobri rvači. Previše se plaše da će se neko povrediti.“
Nasmešila se. „U pravu si, naravno.“ Zaćutala je da
gucne vino. „Imaš li ti dece?“
„Nemam.“
„Oženjen?“
„Nisam.“
„Stef se pitala.“
„Hmmm.“ Otpio je iz čaše. „Da li smem da iznesem
neka zapažanja?“
„O Stef?“
„O tvojoj deci.“
Mahnula mu je da nastavi.
„Ne znam mnogo o deci, ali prema mom amaterskom
mišljenju, obavila si sjajan posao.“
~ 121 ~
janja
„Hvala ti.“
„Ne piške u bazenima.“
Nasmejala se.
„Kažu molim i hvala. I mada sam ja predložio da
nazovemo brod po tebi, odmah su se zagrejali za ideju.“
„Ne bih ih menjala ni za šta na svetu.“
„Hanter je malo obazriviji od njih dvojice. Ima on i
trenutke kad je veseo, ali je u suštini ozbiljan. Pomalo kao
da već počinje da shvata da to što je starije dete sa sobom
donosi i odgovornosti koje prihvata, iako to možda nije
fer.“
„Grant“, rekao je, zastavši da se osmehne, „svoja
osećanja ima kao na dlanu. Impulsivan je, hirovit, svemu
pristupa s punom snagom. Kladim se da će zapadati u više
nevolja nego njegov stariji brat.“
„Mnogo si razmišljao o njima.“
„Prirodno sam radoznao kad je reč o ljudima i onome
što ih pokreće. Moj posao to zahteva. Pažljivo osmatram i
onda analiziram ono što primetim.“ Nakon što je neznatno
klimnula glavom bez komentara, dodao je: „Ljudi
podjednako otkrivaju svojom ćutnjom koliko to čine i
onim što kažu.“
„Stvarno? Moraću to da zapamtim.“
„Prokletstvo. Sada kada sam s tobom podelio jednu od
tajni svog zanata da nisam samome sebi pucao u nogu?
Hoćeš li od sada neprekidno biti na oprezu?“
„Nemamo mi 'od sada’.“
Sačekao je nekoliko trenutaka. „Dobro. Ali u utorak
ujutro ja ću biti u sudnici da čujem tvoje unakrsno
ispitivanje.“
„Budi tamo ili nemoj. Od tebe zavisi. Mislim da sam
dovoljno jasno rekla da ne dajem intervjue.“
~ 122 ~
janja
„Tačno, jesi. Zato bolje da te odmah pitam, dok još

imam šansu.“
Usredsredila se malo bolje na njega. „Da me pitaš šta?“
„Kako je to biti s čovekom koji pati od
posttraumatskog stresnog poremećaja?“
Nakon što je postavio svoje pitanje, pogled mu je ostao
uperen u stranu. I u tom trenutku, znala je. „To je to, zar
ne?“
„To je šta?“
„Nisi se borio u ratu, ali si ga zato doneo kući sa
sobom.“
Oštro ju je pogledao, a onda ustao sa stolice i prišao
ogradi na tremu. Spustivši čašu na ogradu, toliko snažno je
stisnuo drvo da je izgledalo kao da pokušava da je iščupa
iz podnožja trema. Borio se sa samim sobom da nadvlada
gnev. Samo bog zna koje je sve tanane emocije pokušavao
da obuzda.
Prva pomisao bila joj je da uleti unutra i zaključa vrata.
Možda bi to i učinila da on iznenada nije pognuo glavu
između ramena u znak predaje. Jednu ruku je sklonio sa
ograde i provukao je kroz kosu. Nekoliko sekundi ju je
tako držao pre nego što ju je pustio i vratio na ogradu.
Pitala se da li bi bilo umesno da nastavi razgovor. Ali
on se nije ustezao da se meša u njen život. Zašto bi ona
oklevala da se raspituje za njegov?
Osim toga, zbog ličnog iskustva koje je imala sa
Džeremijem, čija je patnja bila slična, interesovao ju je ovaj
poremećaj. To je i bila tema imejla koji je poslala Džordžu
Metkalfu. Verovala je da bi muzej trebalo da ima postavku
o ovakvim nevidljivim žrtvama rata i da im se ukaže
podjednaka važnost kao i ostalim posledicama oružanog
sukoba.
~ 123 ~
janja
Tiho je rekla: „Osetila sam nešto kod tebe, ali nisam

znala o čemu je reč sve do sada. Mogao si da me pitaš za
Džeremijevu aferu sa Darlin Strong, za njegovo
kvaziprijateljstvo sa Vilardom, za mesto ubistva, za to što
su ga psi verovatno rastrgli na komade. Ali umesto svih tih
zanimljivih stvari, njegov posttraumatski poremećaj jedini
je aspekt čitave ove papazjanije koji te je interesovao.“
Dala mu je malo vremena da odgovori. Pa pošto nije,
ona je nastavila: „Danas na plaži, kad smo pričali o ratu,
ništa nisi hteo da objašnjavaš. Davala sam ti komplimente
za priče koje si napisao. Većina muškaraca bi to iskoristila
da se hvali i pokuša da me impresionira svojim
podvizima.“
„Toliko mnogo muškaraca je pokušavalo da te
impresionira?“
Ton njegovog glasa joj je smetao i bio je uvredljiv, ali
ugrizla se za jezik i pustila da to prođe. „Juče, primetila
sam kod tebe prazne flaše od pića u kuhinji. Zajedno sa
nekim pilulama.“
„Mnogi se ljudi nalivaju alkoholom i piju lekove.“
„Istina. Nije te to odalo. Već tvoje oči.“
Lagano je podigao glavu i pogledao je.
„Nekako ne idu uz čoveka koji je fizički sposoban i
atletski građen“, rekla je blago. „Više priliče čoveku koji je
zavistan od hemikalija, ili pati od nekog ozbiljnog bola, ili
nesanice. Deluju kao progonjene sećanjima koja neće da
prestanu.“
Ostao je nepokretan i ništa nije rekao.
„Kod koga ideš za pomoć?“
Ništa.
„Ideš na razgovore sa savetnikom ili
psihoterapeutom?“
~ 124 ~
janja
Napokon, ogrubelog glasa, on upita: „Da li je išao tvoj

muž?“
„Nije, zbog toga je i postao moj bivši muž.“
Trenutak tišine je prošao. Konačno, ponovo se
naslonio na ogradu, prekrstivši ruke i noge. „Ta tema je
kudikamo zanimljivija od mojih praznih flaša od viskija.
Kako ste se ti i Džeremi sreli?“ Pošto ona nije odgovorila,
on je rekao: „Sve o čemu večeras budemo razgovarali neću
uključiti u članak. Ako ga uopšte i budem napisao, tu
odluku tek treba da donesem. U svakom slučaju, ništa što
mi sada kažeš neće se pojaviti u štampi dok ne daš
dozvolu.“
„Kako mogu da ti verujem?“
„Imaš moju reč.“
Te tamne oči bile su ubedljivije od zakletve. Nakašljala
se i progutala. „Sreli smo se na jednom venčanju. Mlada i
ja smo bile drugarice iz sestrinstva. Mladoženja je bio
oficir marinaca i znao je Džeremija sa ostrva Peris. Bio je
veoma zgodan i zanosan u toj svojoj paradnoj uniformi.
Plesali smo, pili šampanjac i zabavljali se. Sledeće nedelje
pozvao me je na večeru i ja sam prihvatila. Šest meseci
smo se zabavljali, onda se verili, a deset meseci nakon što
smo se upoznali, venčali smo se.“
„Hmmm.“
„Šta je?“
Iskrivio je glavu na jednu stranu. „ A šta te je privuklo,
stepen muškosti?“
„Stepen muškosti?“
„Pa eto, tu si ti, mala bogatašica...“
„Zvuči uvredljivo.“
„Ali je činjenica. Odrasla si u privilegovanom svetu,
slikala se s predsednicima, dobila najbolje obrazovanje
~ 125 ~
janja
koje se novcem može kupiti. A tu je i Džeremi, koji je

ratovao u Iraku, nosi bleštavu oficirsku uniformu i
stacioniran je na ostrvu Peris i zadužen za streljačku
obuku.“
„Glenda?“
„To sam u stvari potražio sam. Ono što želim da pitam
jeste šta te je privuklo njemu? Za nekog ko to gleda sa
strane, vas dvoje ne biste baš išli jedno s drugim.“
Mnogi autsajderi koji su sve gledali sa strane mislili su
isto. „Pretpostavljam da smo bili suprotnosti koje se
privlače.“
„Kakav je bio kao udvarač?“
„Vatren.“
„Stvarno?“
„Da. Umeo je da bude neverovatno sladak i
romantičan.“
„Izdubio je tvoje inicijale u drvetu?“
„Jeste.“
Nasmejao se. „Šalio sam se.“
„Ja nisam. Uradio je to jednom. Zašto te to
iznenađuje?“
„Zato što se to ne uklapa u predstavu o Džeremiju koji
te vara tako što kreše prijateljevu ženu.“ Pre nego što je
stigla to da komentariše, pitao ju je: „A šta je s
kongresmenom? Šta je on mislio o svom novopečenom
zetu?“
„Iznad svega, tata je želeo da ja budem srećna.“
„Nisam te to pitao.“
Pošto joj je obećao da ništa od svega ovoga neće biti
objavljeno, odlučila je da bude krajnje iskrena. „Isprva se
tata brinuo zbog očiglednih razlika između moje i njegove
prošlosti, koje si i ti naveo. Džeremi nije bio kao muškarci
~ 126 ~
janja
s kojima sam se ranije viđala.“

„Preparirani tipovi.“
„Najvećim delom. Doktori, advokati, ljudi koji su
sudbinski predodređeni da preuzmu višedecenijske
porodične firme.“
„Ukapirao sam. Džeremi je bio malo siroviji.“
„Ali iskren. Dovoljno učtiv. Tata ga je zaista zavoleo i
dobro su se slagali.“
Doson podiže čašu i zavrtevši vino, upita: „Kakvi su bili
Džeremijevi roditelji?“
„Oni su već bili pokojni kad smo se sreli.“
„Braća, sestre?“
„Nije imao nikoga. To je donekle tragično, zapravo.
Retko kad je govorio o tome. Oba roditelja su mu izgorela
u požaru u kući, nekoliko nedelja nakon što je maturirao.“
„Bože.“
„Da, tužno je to. Njihov dom kao i sve ostalo je
uništeno. Čitav njegov dotadašnji život tog trenutka je
izgoreo. Nije imao nijednu fotografiju ni predmet koji bi
ga podsećao na mladost ili period kad je bio beba.“
„Hmm.“ Nekoliko trenutaka je razmišljao o ovome.
„Da li je tvoj brak bio srećan?“
„Isprva jeste.“
„Nije bilo ozbiljnih svađa? Neverstva?“
„Nije. Bar sam ja bila verna. Verujem da je bio i on, sve
do Darlin Strong.“
„Kad su ga poslali u Avganistan?“
„U leto 2007.“
„Zar nije bio malo prestar da ide?“
„Bio je veliki stručnjak. Bio je potreban.“
„Šta je on mislio o tome?“
„Jedva je čekao. I pored toga što je iskusio Irak, želeo je
~ 127 ~
janja
da ide. Priznajem da ja to nisam podnela baš toliko dobro.

Plašila sam se za njegov život i mrzela sam što će
propustiti najveći deo Hanterovog detinjstva. Imao je
svega nekoliko meseci kad je Džeremi otišao.“
„Bila je to loša sreća.“
Ona se slabašno osmehnula. „Mislim da sam i sama to
rekla nekoliko puta. Ali pokušavala sam da sačuvam
optimistični ton u pismima. Nisam želela da oseća krivicu
što mora da nas napusti. Nije mu se dopadalo vreme koje
su izabrali, ali bio je uzbuđen što ide. A još više od toga,
bio je spreman na žrtvu jer je smatrao da ispunjava časnu
obavezu.“
„Za svoju zemlju.“
„Da.“
„Voleo je Ameriku? Bio je patriota?“
„Naravno.“
„Nikad nije preispitivao rat, ili motive Amerike koji
stoje iza toga, nikad ništa loše nije rekao o vladi?“
„Bio je marinac. I, uostalom, zašto to uopšte pitaš?“
„Ništa ne sugerišem. Samo, to su popularne teme za
razgovor ovih dana.“ Pogledao je u svoju vinsku čašu, ali
nije otpio iz nje. Da je navede, izgovorio je: „Kad se vratio
kući...“
Duboko je uzdahnula. „Istog trenutka sam primetila
promene na njemu. Činilo se da mu je drago što se vratio,
ali nije se toliko smejao. Uhvatila bih ga kako zuri u
prazno i kad bi shvatio da sam primetila, na silu bi se
našalio. Bebin plač ga je nervirao, a posebno kad smo...“
Naglo ga je pogledala, a onda skrenula pogled. „Kad je
želeo moju nepodeljenu pažnju.“
Seksualni nagoveštaj ostao je da lebdi negde u
prostoru među njima. Svesno je čekala sledeće pitanje. Ali
~ 128 ~
janja
ono nije došlo. Dugo su samo zurili jedno u drugo. Onda

se setila šta je rekao o tome koliko tišina otkriva.
„Osećam se užasno što ovo sada govorim.“ Govorila je
meko kao da želi da podvuče koliko joj to teško pada. „Ali
kada je otišao drugi put, to je došlo skoro kao olakšanje.
Odneo je sa sobom svu napetost iz kuće. Hanter je postao
srećnija, zadovoljnija beba. Što je bilo dobro, pošto sam
nekoliko nedelja nakon što je Džeremi otišao saznala da
sam ponovo trudna.“
Promeškoljio se stojeći pored ograde i okrenuo glavu u
stranu, izloživši joj svoj profil. Primetila je da grize obraz
iznutra, ali da li zbog potištenosti ili duboke zamišljenosti,
nije znala.
Napokon je ponovo pogledao. „Da li ti je ikad pričao o
uslovima koji tamo vladaju?“
„Samo u najkraćim crtama. Vrelo je. Zahladnelo je.
Danas sam se prvi put istuširao u mesec dana. I slično.“
„Ništa posebno?“
Odmahnula je glavom. „Komandovao je snajperistima.
To je sve što znam. Najveći deo vremena nije smeo da mi
kaže ni gde se nalazi. Verovatno mi ne bi rekao čak i da to
nije bila tajna. Nije želeo da se brinem.“
„Imala si bebu, a čekala si još jednu.“
„S Grantom sam imala užasne jutarnje mučnine.“
Iscerio se, otkrivši svoj iskrivljeni zub. „Jel’da?“
„S Hanterom nisam imala ni jedan jedini dan mučnine.
S Grantom, šest meseci sam povraćala nekoliko puta
dnevno.“
„Rekoh da izaziva nevolje.“
Nasmejala se. „Vrlo pronicljivo.“
Postepeno, osmesi su im nestajali s lica i odveli ih
nazad na razgovor o Džeremiju, što je ona smatrala
~ 129 ~
janja
lekovitim. Da li je ikada stvarno razgovarala s nekim o

ovome? Nije sa ocem, kog nije želela da opterećuje svojom
nesrećom. Nije ni sa nekom prijateljicom. Ni sa kim.
Možda je lakše sve to podeliti s nekim nepoznatim kog
nikad više neće videti. Ili je možda lakše razgovarati s
Dosonom koji može da shvati Džeremijevo stanje. Bila je
to razumna pretpostavka, ali istovremeno i uznemirujuća.
Smetala joj je pomisao da bi i on mogao da postane
nestabilan kao što se to dogodilo Džeremiju.
Rekla je: „Žao mi je što Džeremi nije razgovarao sa
mnom o onome šta mu se događalo. Da jeste, stvari bi
možda ispale sasvim drugačije.“
„Misliš kad se vratio posle drugog boravka?“
„Stvari su veoma brzo prešle s lošeg na gore. Prvo sam
mislila da mu nedostaje vojska, to vojničko drugarstvo, da
ima problema da se prilagodi civilnom životu. Tvrdio je da
mu se sviđa novi posao, ali nije sklapao prijateljstva sa
svojim kolegama. Postao je povučen i nedruštven.
Tenzija kod kuće je kulminirala. Sada su tu bile dve
bebe. Džeremi nije podnosio Grantovo plakanje i
Hanterovo ćeretanje, Posvađao bi se sa mnom zbog
najmanje sitnice.“ Oklevala je pre nego što je dodala:
„Užasno mnogo je pio. Ponekad je toliko pio da je padao u
nesvest.“
Doson je iskosa pogleda. „Ja se nikad nisam
onesvestio.“
„Ne bi trebalo da dozvoliš da dođe do toga.“
„Ni ne nameravam.“
Nakon kratke ćutnje, nastavila je: „Džeremi je odlazio
ne govoreći mi kuda ide i koliko će se zadržati, a kad bih
ga pitala, potpuno bi gubio kontrolu. Imao je problema sa
snom, a kad bi i uspeo da zaspi, imao je noćne more. Nije
~ 130 ~
janja
želeo da razgovara o tome.

Preklinjala sam ga da potraži stručnu pomoć. Taj
predlog bi uvek izazvao svađu. Njegovo odbijanje da
potraži pomoć stvorilo je dodatne sukobe. Postajao je sve
netrpeljiviji prema meni i deci. Hanter je počeo da ga se
plaši, a posebno kad bi Džeremi...“
Izbrojao je do deset pre nego što ju je podstakao da
nastavi. „Kad bi Džeremi šta?“
Spustila je pogled na svoje nezavršeno vino. „Postao
agresivan.“
„Hoćeš da kažeš divalj.“
Podigla je glavu i pogledala u njega. „Molim te,
Dosone“, rekla je, prvi put izgovorivši njegovo ime. „Ne
želim da bilo ko ovo sazna. Zbog mojih sinova.“
Pogledao ju je duboko u oči. „Skot te je tukao. Zar ne?“
Ona je ponovo spustila pogled. „Stvari su dostigle
kritične razmere. Jedne noći došao je veoma kasno. Kad je
legao u krevet, osećao se na parfem i seks. Rekla sam mu
da se gubi. Odbio je, pa sam otišla ja. Krenuo je za mnom,
ščepao me za ruku i odalamio me po licu.“
Zgodni, zanosni i romantični marinac koji je osvojio
njeno srce pretvorio se u čoveka kog nije poznavala i na
kog nije mogla da se osloni, ni najmanje. Postao je neki
opaki stranac, čijoj ćudi više nije verovala. Sve nove i
užasne osobine koje je stekao ispoljile su se te noći. I dan-
danas je mogla da vidi taj gnev u njegovim očima, oseti
udarac mržnje na svom licu i ukus straha u ustima.
„Jesi li zvala policiju?“
Odmahnula je glavom. „Čekala sam dok se nije
onesvestio, podigla dečake, otišla iz kuće i odvezla se kod
tate. Čim me je ugledao, razjario se. Plašila sam se da će
učiniti nešto strašno i nisam mogla ništa drugo do da ga
~ 131 ~
janja
zadržim da ne krene na Džeremija i ne rastavi ga na

komade.
Na stranu to, terao me je da sve prijavim policiji. Ali ja
sam samo želela da se odvojim od Džeremija i izađem iz
tog braka što je pre moguće. Preselila sam se u kuću u
Ulici Džouns i podnela zahtev za razvod iste te nedelje.
Džeremi se tome protivio, ali kada je shvatio da je
uzalud, borio se protiv mene za starateljstvo nad decom.
Odugovlačio je, namerno je kasnio. Ja sam bila uporna. Na
sudu si čuo kako je sve ispalo na kraju.“ Završila je s
vinom, a onda pogledala u njega. „Dugačak odgovor na
tvoje pitanje o mom životu s njim.“
Vratio se na stolicu za ljuljanje, raširio kolena, naslonio
laktove na butine i spojio šake. Okrenuo se prema njoj.
„Teška je to priča, Amelija.“
„Koju si mi obećao da nećeš napisati.“
„Jesam, i neću.“ Onda je pogledao kroz ogradu prema
dinama i plaži iza njih. Jedini zvuci bili su cijukanje stolica
za ljuljanje i hučanje talasa. Kad ju je pogledao ponovo,
znala je šta će je pitati i pre nego što je to učinio.
„Ko je uzeo fotografije ispod otirača?“
„Ne znam“, prošaputala je, a glas joj je pucao.
„Sinoć, gledao sam kako vas četvoro ulazite u auto.
Stali ste i pokupili Bernija kod njegove kuće. Čim ste
nestali s vidika, doneo sam slike i stavio ih tamo.“ Pokazao
je na otirač od jute. „Onda sam seo u auto i odvezao se do
sela. Kad sam stigao Kod Mikija, nisam mogao kasniti više
od pet minuta za vama.“
„Video si kad smo krenuli s parkinga Kod Mikija.
Odbacila sam Bernija do zadnjih vrata njegove kuće. Dok
smo izlazili iz automobila, zamolila sam Stef da odvede
dečake gore i započne ritual za spavanje. Izašla sam pravo
~ 132 ~
janja
ovamo i pogledala ispod otirača.“

„Neko ih je uzeo dok smo svi bili u selu.“
„Ali ko?“ Obliznula je usne. „Možda je neko s plaže
video da nešto ostavljaš i...“
Odmahivao je glavom i pre nego što je ona završila.
„Plaža je bila pusta. Proverio sam.“
„Ali neko te je sigurno video.“
„Tačno tako. Neko me je video jer neko gleda.“
„Osim tebe.“
„Osim mene. Ispričaj mi šta je bilo s loptom za plažu.“
Setila se kako se iznenadio kad mu je to spomenula
ranije. „Ništa to nije.“
„Zašto mi onda ne ispričaš?“
Ispričala mu je.
„Na neverovatan način se ponovo pojavila nakon što je
bačena“, rekao je. „Zakrpljena i naduvana.“
Nelagodno se promeškoljila u stolici. „Sigurna sam da
postoji neko objašnjenje.“
„I postoji. Neko pokušava da se petlja u to šta se
događa u tvom životu.“
„Ne verujem u to.“
„Mislim da veruješ. Juče, dok si me derala naživo, rekla
si mi da se plašiš, da si osetila kao da...“
„Juče sam bila nervozna i ljuta, govorila sam prvo što
mi je padalo na pamet, pokušavala da učinim da se osećaš
loše jer me špijuniraš.“
„Samo si brbljala besmislice?“
„Da!“
„Amelija.“
Đipila je sa stolice i prišla ogradi kao on malopre.
Krenuo je i stao pored nje, dovoljno blizu da oseti vrelinu
njegovog tela.
~ 133 ~
janja
„Bojiš se da je još uvek živ, zar ne?“

Okrenula se prema njemu. „Ne!“
„To što meni poričeš neće učiniti da se manje plašiš.
Niti će to učiniti manje istinitim.“
„Ubio ga je Vilard Strong.“
„Telo mu nikad nisu pronašli.“
„Ali tu su forenzički dokazi.“
„Kakvi dokazi?“
„Njegova krv na podu u psećem kavezu. Komad
skalpa...“ Zarila je lice u šake. „Bože, ono za šta je taj čovek
optužen toliko je užasno da se ne može ni zamisliti.“
„Slažem se. Ali sumnjam da je Džeremijeva sudbina
bila ista kao i Darlinina.“
„Dobro. Možda i nije. Ako nije, onda je Vilard bacio
Džeremijevo telo negde u močvari. Potopio ga. Ili je
isplivalo na pučinu, A tamo ima i aligatora.“ U glasu se
čulo preklinjanje da se složi makar s jednom od ovih
mogućnosti. Ali on ju je samo gledao s mešavinom skepse i
sažaljenja, što ju je podjednako nerviralo. Pitala je: „Gde je
on onda?“
„Voleo bih da znam.“
„Zašto bi želeo da nestane?“
„Iz istog razloga iz kog i svako drugi poželi da nestane.
Da izbegne nevolje. Ili zakon. Da započne nov život negde
drugde.“
„Dobro, recimo da je tako. Zašto ne bi otišao negde
daleko, daleko odavde? Zašto bi ostao u blizini i rizikovao
da ga neko prepozna? Lažiranje sopstvene smrti je zločin,
je li tako? Zar se ne bi plašio da će ga uhvatiti? Ako je
planirao da nestane, zašto bi se muvao ovuda i špijunirao
me?“
„Da osetiš anksioznost i strah za kaznu što si ga
~ 134 ~
janja
ostavila.“
Snažno je počela da odmahuje glavom. „Nije ga bilo
briga što sam otišla. Do trenutka kad je razvod okončan,
više me nije ni voleo, samo dečake. Oni su bili jedino što je
želeo.“ Shvativši šta je upravo rekla, naglo je uzdahnula i
veoma brzo okrenula glavu da susretne Dosonov upiljeni
pogled.
On lagano klimnu glavom.
„Ne“, rekla je, glasom koji jedva da je bio jači od
prestravljenog uzdaha.
„To ti je već palo na pamet, Amelija. Znam da jeste.“
Ovlažila je usne i hitro ispljunula kontraargument. „Da
je Džeremi želeo dečake, mogao je da ih ščepa bilo kada.
Još i pre nego što je sreo Vilarda i Darlin Strong.“
„Mogao je. Ali velika je verovatnoća da bi bio uhvaćen i
optužen za kidnapovanje. Ako bi ih sada oteo, niko ne bi
posumnjao da je to učinio mrtav čovek.“
Osetila je snažnu potrebu da se pobuni protiv ove
logike. „Samo pokušavaš da me uplašiš.“
„Zašto bih to činio?“
„Da me primoraš da kažem stvari koje će priču učiniti
još intrigantnijom, dodati joj i notu misterije.“
„Znaš dobro da to nije istina.“
„Zašto si onda ovde? Rekla sam ti da neću sarađivati ni
na kakvoj priči koju nameravaš da napišeš. Zašto
jednostavno ne odeš i ne ostaviš nas na miru? Nisi bio baš
toliko zainteresovan za priču o Džeremiju Vesonu. Rekao
si da si se spremao da batališ sve to i nađeš nešto
zanimljivije. Zašto nisi?“
„Fer pitanje. Želiš stvarno da znaš zašto?“
Uvukao je ruku pod njenu kosu iza vrata, privukao je k
sebi dok se nisu spojili i uhvatio je u sendvič nogama,
~ 135 ~
janja
skoro dodirnuvši njeno lice svojim. „Zašto nisam odmah

batalio ovu priču?“ Prešao joj je palcem po donjoj usni.
„Zato što si ti kročila u tu sudnicu.“
Držao ju je tako nekoliko trenutaka, vrelim pogledom
prelazeći preko crta njenog lica kao da odlučuje gde će je
prvo poljubiti. Onda je opsovao sebi u bradu i iznenada je
pustio iz naručja.
Pre nego što je stigla da povrati sva čula, nestao je, a
ona je ostala sama.
~ 136 ~
janja
ledećeg dana kišno vreme ih je zadržalo unutra.

Tako zatočeni, dečaci su postali nemirni, bilo im je
dosadno i neprekidno su kukali. Nijedna zabava koju
je Stef predložila nije dočekana s oduševljenjem. A najgore
od svega bilo je to što se i kablovska izgubila, pa gledanje
televizije takođe nije bilo moguće.
Ručak se pretvorio u krvavu bitku oko toga ko je
odgovoran što je Grant prosuo mleko. Krivili su jedan
drugog i prepirali se oko toga ko je koga gurnuo. Kako bi
sprečila bratoubilački rat, Stef je predložila da ih izvede
napolje u pauzi između pljuskova.
„Mnogo bi mi to značilo“, Amelija joj je rekla. „Taman
toliko da potroše malo energije.“
Dok su obuvali patike, Hanter je pitao mogu li da
pozovu Dosona da izađe i igra se s njima.
„Ne. Nema šanse.“
„Zašto?“
„Mislim da nije kod kuće.“
„Jeste. Auto mu je tamo.“
„Ono govno od auta?“
„Grante! Od koga si to čuo?“
„Hanter je to jednom rekao.“
„Nisam!“
„Dobro, dobro. Ko god da je rekao, to nije pristojno.
~ 137 ~
janja
Nemojte to više govoriti. I ne približavajte se kući

gospodina Skota.“
„Zašto? Pa on voli da bude s nama.“
„Verovatno nešto radi.“
„Ali, mama...“
„Hantere, rekla sam ne.“ Dok ih je pratila, rekla je Stef
polutiho. „Ako izađe, ti ih uvedi unutra.“
„Dobro“, progunđala je Stef. „Ne kapiram, ali dobro.“
Amelija nije imala nijednog saveznika u svom taboru,
ali je i dalje bila šef ovog malog orkestra, pa svi ostali,
sviđalo im se to ili ne, neće imati više ništa sa svojim
komšijom.
Napala je gomile čistog veša koje su u ostavi čekale da
budu složene i shvatila da će za nedelju dana početi da
pakuje svu odeću za povratak u Savanu. Nije se radovala
tome. Dečaci nisu voleli stan u koji su se uselili nakon što
su se odselili iz kuće u Ulici Džouns, ali onaj susret sa
Vilardom Strongom učinio je njen dalji život tamo
nemogućim.
Hanter i Grant su želeli kuću s dvorištem da bi mogli
da drže psa, a ako bi bila iskrena, zaista nisu imali stalan
dom otkad je napustila Džeremija. Planirala je da se dâ u
potragu za kućom odmah nakon što se suđenje okonča.
Hvala bogu što će ovo burno poglavlje njenog života
uskoro biti gotovo.
Osim u slučaju da je teorija Dosona Skota da je
Džeremi još uvek živ tačna.
Uprkos odlučnosti da odbaci ovu neprijatnu misao,
nije to uspela. Mogućnost da je Džeremi lažirao sopstvenu
smrt padala joj je na um uznemirujuće često. Mnogo više u
poslednje vreme. Doson je doprineo ovoj ideji. Sada nije
uspevala da se otrese ove bojazni bez obzira na to koliko je
~ 138 ~
janja
to žarko želela.
Posle besane noći probudila se u cik zore razmišljajući
o brodu koji je poslednjih nekoliko dana stajao usidren
malo dalje od obale. Izvukla se iz kreveta, prišla prozoru i s
teskobom pretražila horizont. Prohladno vreme uzburkalo
je vodu, a talasi su bili veći nego inače. Brod koji je tražila
više nije bio tamo, već samo jedan kočar i jedan tanker, na
uobičajenim mestima.
Vratila se u krevet nadajući se da će uspeti malo da
dremne, ali previše se vrpoljila da bi zaspala, delimično
zbog opšte nelagode, ali i zbog ponovnog preživljavanja
osećaja koji je Dosonov zagrljaj izazvao u njoj.
Um joj se borio protiv tog sećanja. Osetila je ponovo
dodir njegovog palca na usni, čula njegov promukli šapat:
Zato što si ti kročila u tu sudnicu, i prisetila se njegovog
čvrstog tela. Ova posebna vrsta uzbuđenja bila je
definitivno nezgodna jer se u vezi s njom ništa nije moglo
preduzeti, a sudeći po divljem Dosonovom pogledu, ni on
nije bio ništa srećniji zbog hernije koju je osetio među
njima.
Razgalila se kad su se pojavili njeni sinovi, koji su
pravo iz svojih kreveta došli u njen. Prigrlila ih je, po
jednog ispod svake ruke, i poljubila njihova raščupana
temena, beskrajno zahvalna što su njeni. I ničiji drugi.
Zauvek. Zaštitiće ih svojim životom... i ubiti svakoga ko
pokuša da joj ih oduzme.
Sada, nešto manje od sat vremena otkako su izašli
napolje, iznenadna provala oblaka privela je kraju
ekskurziju na plaži. Uleteli su kroz ostavu, sve troje
potpuno mokri i drhteći od hladnoće. Hanteru je pesak
uleteo u oči. Plakao je. Grantove usne su poplavele od
hladnoće.
~ 139 ~
janja
„Stef, molim te presvući Granta u suvu odeću dok ja

Hanteru isperem oči.“ Kad je čuo šta će da se desi, počeo je
da zapomaže.
Amelija se pitala kako bi ovaj dan ikako mogao postati
još gori.
Doson je gledao kako Stef i dečaci jurišaju kroz pljusak

prema kući. Posmatrao je njihovu igru iz kuće, verujući da
bi najbolje bilo da se od sada veoma retko pojavljuje.
Kad se okrenuo od prozora, proverio je mobilni telefon
i video da ima signal, što se događalo veoma sporadično
celog jutra. Znajući da bi trebalo da obavi poziv dok još
može, ukucao je Hedlijev kućni broj. Eva se javila. Kad je
čula njegov glas, bilo je očigledno koliko joj je laknulo.
„Jesi li dobro? Gari je pokušavao da te dobije.“
„Mreže čas ima čas nema.“
„U Savani?“
„Vreme je počelo da se menja. Ne znam koliko dugo će
biti signala. Je li stari tu negde?“
„Jeste, i čangrizav je onoliko koliko ti loše zvučiš.
Kunem ti se, vas dvojica...“ Nije završila, ostavivši ga da
sam zaključi koliko zajedno testiraju njeno strpljenje.
Hedli se javio i odmah počeo sa optužbama. „Zvao sam
te tri puta.“
„Zdravo i tebi.“
„Zašto se ne javljaš na telefon?“
„Kao što sam Evi već objasnio, ovde mreže malo ima
malo nema.“
„A gde je to ovde?“
Doson protrlja zadnji deo vrata, gde mu se nakupila
tenzija. „Nisam bio baš sasvim iskren prošli put kad smo
pričali.“
~ 140 ~
janja
„Ma nemoj mi reći?“, odgovori Hedli, uz ogroman

sarkazam.
Kučkin sin, neće mu olakšati ovo. „Sve što sam ti
rekao, istina je. Samo sam izostavio neke stvari.“
„Poput činjenice gde se nalaziš. Kakva je to buka?“
„Kiša. Lije kao iz kabla. Nalazim se na ostrvu Sent
Nelda.“
„Nelda je bila svetica?“
„Neko je tako mislio. To je okeansko ostrvo u blizini
Džordžije, malo južnije od Savane; do njega se stiže samo
trajektom, deset kilometara je dugačko, tri kilometra
široko.“
„Hvala za lekciju iz geografije. Spreman sam za
Milionera. Otkud ti tamo?“
„Iznajmio sam kuću pored one koja je u vlasništvu
pokojnog kongresmena Nolana.“
Usledio je izdah iznenađenja, koji je ispratila kratka
tišina, a onda: „Ne moram uopšte ni da te pitam, jel’da?“
„Tu je sa svoja dva sina i dadiljom.“
„Zna li da si tamo?“
„Da.“
„A zna li zašto?“
Zagrebao je površinu, izostavljajući detalje, ali
najhitnije činjenice stigle su do Hedlija. „Zna za Njuzfront,
zna da sam došao da pratim suđenje i vidim ima li priče
vredne truda, zna da sam je pratio na ostrvo nadajući se da
ću dobiti intervju. Ništa ne zna o tebi i onom ostalom.“
„Kako je reagovala na ideju o priču?“
„Nije htela ni da čuje za to. Samo što nije okačila znak
oko vrata da rastera nasrtljivce.“
„Ne mogu da je krivim za to. Najveći deo svog života
živela je pod staklenim zvonom, prvo zbog svog oca, a
~ 141 ~
janja
sada i zbog muža.“

„Bivšeg muža. Pokojnog bivšeg muža.“
„Ovi kvalifikativi su ti nešto mnogo važni.“
Doson je ignorisao ovu primedbu. „Ono što želim da
kažem jeste da je žena u potpunoj panici. Posebno je
obazriva kad su njeni sinovi u pitanju.“
„Jesi li ih video?“
„Naravno.“
„Zašto 'naravno’?“
„Zato što kuće gledaju na istu plažu. Malci se igraju na
njoj. Prave peščane zamkove, brčkaju se u okeanu. Juče
sam izašao i malo se poigrao s njima.“ Doson je zaćutao i
ugrizao se s unutrašnje strane obraza, odbijajući da kaže
bilo šta sve dok Hedli ne ponudi nešto elokventnije i
razumljivije od prostenjanog: Hm.
Nakon poduže tišine, Hedli upita: „Na koga liče njih
dvojica?“
„Obojica imaju plave oči poput nje.“ Istog sekunda kad
su ove reči izgovorene, Doson požele da samog sebe šutne.
Iznerviran, dodao jer „Ne znam na koga liče. Liče na decu.“
„Dobro, ne moraš da mi odgrižeš glavu.“
„Zato i nisam hteo ništa unapred da ti kažem. Znao
sam da ćeš me daviti s pitanjima.“
„Oni bi mogli biti unuci Karla Vingerta. Zar ne
očekuješ da budem radoznao?“
Doson na to ništa ne reče.
„Kakva je?“
„Ona je...“ Desetak prideva mu zakrči um, ali nijedan
od njih nije želeo da podeli s Hedlijem. „Inteligentna.
Rečita. Sigurna. Uzdržana. Zaštićena. Skromna.“
„Upravo si opisao moju učiteljicu usedelicu iz trećeg
razreda.“
~ 142 ~
janja
„Dobro de, ona je...“ Poželjna. Neodoljiva. Jebozovna.

„Lepa“, kaza Hedli. „Video sam slike.“
„Zašto onda tražiš da ti je opisujem?“
„U kakvom je mentalnom stanju?“
„Uplašena je.“
„Plaši se tebe?“
„Plaši se da je on možda još uvek živ.“
„Džeremi.“
„Aha.“ Sad više nije imao izbora osim da objasni kako
to zna. „Naveo sam je na nehajan razgovor i saznao
ponešto o njihovom zajedničkom životu.“ Dao je Hedliju
samo nagoveštaj onoga što je rečeno i preneo mu šta mu je
Amelija rekla o Džeremijevim roditeljima. „Šta je tvoj
drugar Knuc otkrio o njima?“
„Još se nisam čuo s njim.“ Frknuo je skeptično. „Ali, daj
molim te, zapaljena kuća u kojoj su oboje izgoreli i u kojoj
su uništene sve porodične uspomene?“
„I mislio sam da ćeš pomisliti kako je sve to pomalo
nategnuto. Ja jesam. Knuc to mora da proveri. Kuća koja je
izgorela, sa dve žrtve, sigurno je dospela u lokalne novine.
Možda ima neka slika gospodina i gospođe Veson u
novinskoj čitulji. Ako su to stvarno bili Karl i Flora, znači
da su mrtvi već godinama, da se ja uzalud trudim i da je
tvoja potraga završena — kraj priče.“
„Nije kraj, ako je njihov sin lažirao sopstvenu smrt i još
uvek je živ.“
Doson opsova sebi u bradu.
„Nemoj mene da psuješ“, kaza Hedli. „Nije to neka
voilà ideja. Njegovoj ženi — bivšoj ženi — je to palo na
pamet.“
„Nije, meni je palo na pamet. Ona je poricala tu
mogućnost.“
~ 143 ~
janja
„Ali rekao si...“

„Previše snažno se bunila.“
„Hm. Pa si pomislio da je i njoj ta mogućnost pala na
pamet.“
„Tako je“, rekao je kroz uzdah. „Pored sve pribranosti,
mislim da se usrala od straha.“
„I šta misliš da se sada događa?“
„Boji se da misli nezamislivo. Ali svakako o tome
misli.“
„Kakva je atmosfera između vas dvoje?“
„Ne računam na rođendansku čestitku.“
Nakon kratkog razmišljanja, Hedli kaza: „Proveriću
sam te žrtve požara. Ali danas je praznična nedelja. Ne
znam koliko ću daleko dogurati dok se svi ne vrate na
posao u utorak. Šta ćeš ti da radiš u međuvremenu?“
„Čekaću da sud počne s radom. Ostaću i ispratiti
suđenje do presude, čini mi se. Posle toga ne znam. Harijet
neprestano zove, ali se ne javljam. Možda sam već
otpušten.“
„To možda i nije tako loše.“
„Možda i nije.“
„Kako se inače držiš?“
„Juče sam se baš nasunčao.“
„Bolje spavaš?“
„Zvuk okeana ima uspavljujući efekat. Slušaj, spao sam
na jednu crticu. Ako se veza prekine...“
Hedli ponovo progunđa, stavljajući tako Dosonu do
znanja da zna da izbegava ovu temu, ali nije nameravao da
troši ograničenu telefonsku uslugu i mlati praznu slamu.
„Nemoj da se naljutiš ako ne budeš mogao da me
dobiješ“, kaza Doson. „Kad sam dolazio s kopna, kapetan
trajekta mi je rekao da je mobilna mreža na ostrvu
~ 144 ~
janja
nepouzdana i za lepih dana. A kada nastupi oluja, mogu da

zaboravim na telefon.“
Odmah posle osam sati uveče udario je grom i Amelijina

kuća je ostala bez struje utonuvši u potpuni mrak.
„Mamice?“, pozva je Grant bojažljivo.
„U redu je.“ Njena uteha bi zagušena glasnom
grmljavinom.
Na sreću, svi su se okupili oko kuhinjskog stola da
igraju Zmije i merdevine. Da ona i Stef nisu bile u njihovoj
blizini, dečaci bi se još više plašili nego što već jesu. Grant
je skočio sa stolice i popeo joj se u krilo. Stef je pružila
ruku preko ivice stola i uzela Hantera za ruku.
Amelija je mislila da se to popodne nikad neće završiti.
Uspela je da ispere pesak iz Hanterovog oka, ali on je cičao
tokom čitavog zahvata. Kako bi ga smirila, posle toga je i
njemu i Grantu napravila po šolju kakaoa i penaste mafine.
Vodene boje i blokovi za crtanje neko vreme okupirali
su im svu pažnju. Hanter je naslikao primorski pejzaž, sa
njom, sobom, bratom i Stef, i jednim visokim čovekom bez
košulje, plave kose do ramena, koja je virila ispod bejzbol
kape.
„Ovo je Doson“, rekao joj je ponosno. „Naslikaću i
jedan ratni brod i pokloniti mu ga.“
Ne želeći da podstiče još jednu traumu, nije mu rekla
da je prilično moguće da više nikada neće videti svog
heroja.
Ona i Stef su odlagale večeru koliko god su mogle i
ubijale vreme sve dok nisu mogle da stave dečake u krevet.
Složili su se da odigraju još jednu partiju pre nego što ih
odvedu gore.
A sada je nestala i struja.
~ 145 ~
janja
„Sve je u redu“, rekla je bodro. „U donjoj hod je

baterijska lampa.“ Pokušala je da ustane, ali Grant kao da
se zalepio za nju. „Ne, mamice, ne puštaj me.“ Ponela ga je
sa sobom i uzela lampu iz fioke. Uključila ju je. „Vidiš?
Ovo je sad jedna avantura. Grante, pomozi mi da proverim
osigurače. Možda je zbog groma samo iskočio osigurač.“
Ali nakon što je bezuspešno uključila sve preklopnike,
Grant tužno primeti: „'Truja nam ne radi’.“
„Ne, ne radi, ali imamo lampe.“
Prošla je kroz čitavu kuću i sve ih pokupila. Ali morali
su da ih drže neprekidno uključene kako bi strah dečaka
od oluje držali pod kontrolom. Uskoro su lampe počele da
slabe i da crkavaju jedna po jedna.
„Upravo sam potrošila i poslednje dve baterije“,
poverila se Stef. „Trebaće nam još pre jutra.“
„Možda Berni ima neku.“
Amelija je prišla prozoru iznad sudopere i pogledala
napolje. „Kuća mu je potpuno u mraku. Verovatno već
spava.“
Oklevajući, Stef kaza: „Imamo mi još jednog komšiju.“
Amelija pogleda prema Dosonovoj kući. „Njegovo
govno od auta nije tu“, promucala je. I uz neku
neobjašnjivu uznemirenost, pitala je: „Gde bi on mogao da
ode po ovakvoj noći?“
Stef predloži da počne da sakuplja sveće.
Morala je da ponese jedinu preostalu lampu sa sobom,
ostavivši Ameliju i dečake zagrljene oko kuhinjskog stola u
potpunoj tami. Predložila je da provere koliko puta mogu
da otpevaju „Veslaj, veslaj čamcem svojim“ pre nego što se
Stef vrati, ali glasovi su im se utišavali kad god bi kuhinju
ispunila srebrnasta svetlost munje i topovska salva groma.
Posle nekoliko minuta Stef se vratila u kuhinju s četiri
~ 146 ~
janja
crkvene i tri ukrasne sveće. Približivši šibicu mirisnoj sveći

s aromom vanile, rekla je razdragano: „Sad će ovde veoma
lepo zamirisati.“
Kad je sveća upaljena, Amelija je isključila lampu.
Grant je zakukao. „Uključi je ponovo.“
„Moramo da čuvamo baterije, zlato.“
Spustio je obraz na njene grudi.
Hanter reče: „Kakva je on beba.“
„Hantere!“
„Nisam ja beba!“
Amelija ga je pomilovala po kosi. „Pa, ionako je došlo
vreme za spavanje. Kad sklopiš oči i zaspiš, svejedno nećeš
znati da je mrak. A kada se probudiš...“
„Neću!“, vajkao se. „Neću da idem da spavam bez
svetla.“
Amelija se uzalud nadala nekom čudu, ali bilo je
očigledno da ga neće dobiti. „Moraću u selo po baterije.“
Ali kad je pokušala da ustane, Grant je počeo da plače i
okačio joj se o vrat. „Nemoj, mamice! Nemoj da ideš.“
„Ima smisla samo ja da odem“, kaza Stef.
„To tek nema nikakvog smisla. Vozim po ovom ostrvu
po olujama već godinama. Može da bude opasno ako ne
poznaješ dobro put. Ponekad bude i poplavljen.“
„Dovoljno puta sam se provezla tuda i upoznala sam
put. Osim toga, ne verujem da će te ova dva naša momka
ispustiti iz oka.“ Amelija priznade logiku kojoj je Stef
naginjala. Nevoljno se složila s njom.
Stef je uzela svoju tašnu i ključeve Amelijinog
automobila.
„Kad već ideš, kupi neku hranu u konzervama. Možda
nećemo moći da koristimo frižider i šporet neko vreme.
Ako su pokidani vodovi, majstorima će trebati neko vreme
~ 147 ~
janja
da dođu ovamo. Prvo popravljaju vodove na kopnu.“

„Ako se setiš još nečega, nazovi me.“ A onda je,
proverivši mobilni telefon, Stef rekla: „Ako budeš mogla.
Evo sad uopšte nemam signala.“
Pola sata je prošlo i za to vreme je Amelija ispričala sve

„kuc-kuc“ viceve koje je znala i koje su dečaci čuli već ko
zna koliko puta. Ispričala im je Tri praseta, a onda
osmislila takmičenje da vidi ko može bolje da „dune i
vatru sune“. Nijedan od njih dvojice nije želeo da se igra.
Nakon što je prošlo još pola sata, pozvala je Stef na
mobilni telefon. Odmah se uključila govorna pošta.
Oluja je nastavila da besni bez ikakvog znaka da će
popustiti. Dečaci su bili sve zabrinutiji, delom jer su osetili
da ona sve više brine. Bila je već pri kraju živaca kad je
čula kako se otvaraju vrata ostave, kroz koji je dunuo jak
vetar.
„Hvala bogu“, rekla je uzdahnuvši. „Stef?“
Ali nije u kuhinju kročila njena dadilja, sva mokra,
kose zalepljene za glavu.
„Dosone!“
Dečaci, koji su se takmičili oko mesta u njenom krilu,
napustili su je i otrčali do njega, obgrlivši ga oko ruku i
nogu i zaustavivši ga na mestu. Pogledao je Ameliju pri
treperavoj svetlosti sveća. „Išao sam prema svojoj kući i
video da ste potpuno u mraku.“
Hanter je povukao ivicu njegove košulje da mu privuče
pažnju. „Svetlo je nestalo, Grant se uplašio, ali ja nisam.
Meni je pesak upao u oko, ali sad ga više nema. Naslikao
sam ti ratni brod.“
Grant ga je, kako ne bi bio nadigran, obavestio da
sveće čine da sve deluje lelujavo. Pokazao je i rukom da bi
~ 148 ~
janja
to demonstrirao.
Hanter je bio glasniji od svog brata. „Mama kaže da
nećemo ni znati da je mrak kad zatvorimo oči, ali mislim
da hoćemo.“
„I još nam je danas rekla da će počupati svu svoju kosu
ako ne prestanemo da kukamo, ali nije.“
Doson se osmehnuo. „Pa, to je dobro. Ima tako lepu
kosu.“ Uperio je pogled ponovo u Ameliju, koja je ustala i
stala ispred njega, koreći sebe što joj je laknulo i što joj je
drago da ga vidi.
„Hvala ti što si svratio. Dobro smo. Samo čekamo da se
Stef vrati iz sela. Otišla je da kupi nešto.“
„Upravo se vraćam odande. Sumnjam da će se tako
brzo vratiti, ako se uopšte i vrati. Struje nema nigde. Samo
u radnji i Kod Mikija imaju generatore. Ljudi se okupljaju i
na jednom i na drugom mestu. Nadam se da je i ona tamo.
Putem se bukvalno ne može proći.“
„Pokušala sam da je pozovem, ali...“
„Nema mobilne mreže.“
„Kažeš da je put neprohodan?“
„Ma to plimno jezero koje se nalazi između ovog mesta
i...“
„Uglavnom se napuni kad pada jaka kiša.“
„Napunilo se. Skroz do puta.“
„Kako si ti onda stigao ovamo?“
Oklevao je pre nego što je odgovorio. „Čvrsto sam to
rešio.“
Strogost u njegovom glasu učinila je da joj utroba
zatreperi. „Hvala ti što si došao da vidiš kako smo. Dobro
smo, ali dobro bi nam došlo nekoliko baterija, ako imaš
viška.“
„Još bolje, moja kuća ima generator. Nalazi se na
~ 149 ~
janja
spisku opreme koji sam pokupio u agenciji za

iznajmljivanje zajedno s ključem. Ako nestane struje,
automatski se uključuje, zbog frižidera, šporeta i još
nekoliko stvari koje rade na struju.“
Pogledao je treperavu sveću na stolu kao i njene
oskudne rezerve. „Ovo neće dugo da traje. Stef se večeras
verovatno neće vratiti, a bilo bi veoma opasno da to uopšte
i pokuša.“
Amelija se prebacivala s noge na nogu. „Šta hoćeš da
kažeš?“
„Mislim da znaš.“
Zaista je znala, ali je odmahnula glavom. „Ne mogu da
učinim to.“
„Zašto ne?“
„Zato. Zato što mi nije ni na kraj pameti da ti pravim
probleme.“
„Nema nikakvih problema. Velika je to kuća sa mnogo
spavaćih soba, već spremnih da prime stanare.“
Gledali su se nekoliko trenutaka. Ona konačno reče:
„Znaš ti da to nije pravi razlog.“
„Da. Znam koji je pravi razlog. I to još od sinoć. Malo
pre mog odlaska.“
Ona jednom klimnu glavom.
„Ne moraš da se brineš zbog toga.“
„Naravno da moram.“
„Dobro, možda i moraš. Ali imaš i veće brige od mene i
ne moram da ti ih crtam. Da li zaista želiš da budeš ovde
sama, u mračnoj kući?“
„Mama, o čemu pričate?“
Pogledala je svog starijeg, koji je, a to je stalno
zaboravljala, bio zaista bistar za svoj uzrast. Osetio je
napetost između nje i Dosona, ali nije uspevao da je shvati.
~ 150 ~
janja
Kada je videla njegovu mladu obrvu kako se bora od

zabrinutosti, Amelijina rešenost je jednostavno nestala.
Kad je ponovo pogledala Dosona, on je podigao ruke,
dlanove okrenuvši prema njoj. Bio je to suptilan pokret, ali
svrsishodan, i saopštavao je da on ne predstavlja nikakvu
pretnju.
„Doson nas je pozvao da prenoćimo u njegovoj kući
pošto on ima svetla.“
Poslednjih nekoliko reči koje je izgovorila nisu se čule
od njihovih radosnih povika. „Možemo li, mama?“
„Možemo li odmah da idemo?“
„Mogu li da ponesem neke automobile?“
„Hajde da ostavimo automobile za drugi put“, Doson je
rekao Grantu. „Predlažem da odmah krenete, ovakvi kakvi
jeste, pre nego što se oluja pogorša.“
„Možemo li, mama?“
„Pretpostavljam da je to...“ Ne morajući da čuju ništa
više, izašli su iz kuhinje trkom i protutnjali kroz ostavu.
„Ne otvarajte vrata dok ja ne dođem tamo!“ Napisala je
poruku za Stef na salveti, napisala je gde su, i stavila na nju
slanik, a onda ugasila poslednju sveću, bacivši prostoriju u
potpuni mrak.
„Evo, daj mi ruku.“
Poveravala je mnogo više od ruke ovom čoveku, koji
joj je pružao svoju.
~ 151 ~
janja
10
ako su dečaci galamili i zahtevali da idu, Amelija je

imala dovoljno vremena da svakom od njih ponese
preobuku sa gomila poslaganog veša, koje su stajale
na stolu u ostavi. Doson se parkirao što je bliže mogao
vratima, ali i dalje nije bilo moguće ući u auto a da se ne
bude potpuno mokar.
Za sebe nije naročito brinuo. Nije mogao nikako biti
mokriji nego što već jeste. Strelovito su se ustremili prema
autu. Dečaci su već vrištali od smeha i uzbuđenja dok su se
popeli na zadnje sedište.
„Iznenada nisu više mrzovoljni i uplašeni kao pre“,
primetila kad je Doson seo za volan.
„Ovo je sad avantura.“
„Rekla sam im već da smo u avanturi. Ali nisu to
prihvatili.“
„Sedenje u mraku je sasvim drugačija avantura od
trčanja po kiši.“
„Istina. Ali pravu razliku činiš ti.“
Ova izjava ga je prenula, ali sada nije bilo vreme da se
o tome razmišlja. Startovao je motor, gume su se zavrtele
u mestu. Kako su počeli da se udaljavaju,
prokomentarisala je Bernijevu zamračenu kuću.
„Da li bi ti smetalo ako bismo stali i proverili kako je?“
„Ni najmanje. Zapravo, i on bi trebalo da pođe s
~ 152 ~
janja
nama.“
Prešao je ovu kratku razdaljinu, izašao iz auta i otrčao
do Bernijevih vrata, pronašavši uzan zaklon ispod strehe.
Kucao je tri puta pre nego što se Berni pojavio u vrećastom
šortsu i beloj majici kratkih rukava, u papučama i crnim
čarapama. Trljao je levo oko. Seda kosa mu je štrčala s
glave pod raznim uglovima.
Pošto su se videli samo jednom, stariji čovek kao da je
bio iznenađen što ga vidi, ali setio se njegovog imena.
„Gospodine Skote?“
„Izvinite ako sam vas probudio.“
„Čitao sam. Baš kao u izviđačkom kampu.“ Podigao je
baterijsku lampu koju je držao. „Šta vi radite napolju po
ovom vremenu?“
„Amelija je sa mnom. Ona i dečaci će ostatak noći
provesti kod mene.“ Mahnuo je prema autu.
Berni ga je začuđeno gledao, a onda se izmakao na
jednu stranu i pored njega pogledao u auto. Mahnuo je
prema njemu, mada su putnici bili samo mrlje kroz
zamagljene, kišom isprskane prozore. „I Stef isto?“
„Ona je ostala u gradu.“
„Oh.“
Pre nego što starac izvuče pogrešne zaključke, Doson
objasni, „Dečaci se plaše. Kuća koju sam iznajmio ima
generator. Svetio.“
„Aaa, naravno.“
„Mislimo da biste i vi mogli da budete noćas s nama.“
„Ne, ne, meni je dobro i ovde.“
„Biće vam udobnije.“
„Ko bubreg u loju sam i imam dovoljno rezervnih
baterija.“
Munja je prasnula u neposrednoj blizini. Doson se
~ 153 ~
janja
instinktivno sagnuo. Kad se uspravio, primetio je da ga

Berni začuđeno gleda. Posramljen uslovljenom reakcijom
na prasak, rekao je: „Ova je bila baš blizu.“
„Bolje da što pre uvedete Ameliju i decu unutra.“
„Ne mogu da vas nagovorim da nam se pridružite? Ima
više nego dovoljno spavaćih soba, a noć bi mogla da bude
duga.“
„Hvala vam. Cenim što ste me pozvali, ali dobro mi je.“
„Bar prihvatite poziv na zajednički doručak.“
Berni se nasmejao. „Ako insistirate.“
Doson mu je poželeo laku noć i pohrlio nazad na
pljusak. Nije mogao da odoli da ne isprska kišom Ameliju
kad je ušao u auto, ali ona to kao da nije primetila.
„Je li on dobro?“
„Mislim da sam ga probudio. Izgleda da je u redu. Nije
hteo da se seli.“
„Objasnio si mu zašto ovo radimo?“
Stavio je šaku na srce. „Potrudio sam se da sačuvam
tvoju reputaciju.“
„Hvala ti što si proverio kako mu je.“
„Nema problema.“ Put je bio obična kaljuga, ali stigli
su do zadnjeg ulaza u njegovu kuću bez poteškoća.
„Čekajte, momci, da vam pomognem da se popnete uza
stepenice. Možda su klizave.“
Izašao je i otvorio zadnja vrata sa vozačeve strane.
Uhvativši oba dečaka za ruku, brzo ih je, ali oprezno,
poveo uz tri drvene stepenice, otključao zadnja vrata i
onda ih uveo unutra. Kad je pritisnuo prekidač, svetio
iznad njih se upalilo. Strepeo je da li se generator zaista
uključio kad je struja nestala.
„Opa!“, uzviknu Hanter. „Pogledaj ovu maketu broda.“
Stajala je na dugačkom stolu koji je delio kuhinju od
~ 154 ~
janja
dnevnog boravka.
„Prvo, izujte cipele i ostavite ih ovde kod vrata da ne
isprljate pod. Onda možete da gledate brod. Ali ne dirajte
ga. Nije moj.“
Ponovo je izašao, s namerom da pomogne Ameliji, ali
ona je već bila izašla. Štiteći zavežljaj odeće koji je nosila,
pazila je kako gazi preko najdubljih bara. Sišao je niz
stepenice i uhvatio ju je za lakat. „Hteo sam da se vratim
po tebe. Trebalo je da me sačekaš.“
„Dobro sam.“
Čim je prešla prag zadnjeg ulaza u kuću, izvukla je
ruku iz njegove. „Nisam bila u ovoj kući otkako su je
vlasnici renovirali. Veoma je.
Stao je tačno ispred nje, preprečujući joj pogled.
„Hoćeš li se svaki put trzati kad god ti se približim?“
„Nisam se trgnula.“
„Nisi, malo sutra.“
Neznatno je podigla glavu, ali trag prkosa nije dugo
opstao i ona je spustila pogled negde prema drugom
dugmetu njegove košulje. „Dovoljno si pametan da
razumeš koliko mi je ovo sve neobično.“
„Zato što smo se skoro poljubili.“
Nije ovo izgovorio kao pitanje, a ona i nije odgovorila,
samo je nastavila da gleda pravo ispred sebe sve dok tišina
među njima nije postala napeta. Konačno je ponovo
pogledala u njega.
„Tvoja čast je sigurna sa mnom“, rekao je. „Važi?“
Klimnula je glavom potvrdno.
„Važi?“, ponovio je.
Iako je klimnula i drugi put, osetio je da nije sasvim
ubeđena u to. A nije bio sasvim siguran ni on sam.
~ 155 ~
janja
Hanter i Grant su propustili ovu neobičnu scenu jer su,

kao i svime ostalim što ima veze s Dosonom, bili opčinjeni
„njegovom“ kućom.
Bila je veoma ukusno nameštena i imala je neke
prednosti koje su joj išle u prilog, ali nedostajala joj je
toplina i karakter Amelijine, koja je kupljena da je koristi
samo njena porodica i nikad nije iznajmljivana. Godinama
je sakupljala lične stvarčice, porodične fotografije, tragove
i ožiljke života koji kuću čine domom.
Međutim, njenim sinovima ovo svojstvo naizgled nije
nedostajalo. Bili su zaneseni, posebno parom istovetnih
kreveta na sprat, u sobi na spratu u koju ih je Doson
odveo. „Obojica možete da spavate na gornjem krevetu.“
„Samo pazite na merdevine“, upozorila ih je Amelija
kad su počeli da se penju uz prečke.
Grant reče: „Hoću da ovo bude naša soba stalno.“
Hanter izjavi da zauvek želi tu da živi.
Amelija se nasmešila. „Siđite da se presvučete da ne
pokvasite čaršave.“
Sišli su i otišli da razgledaju kupatilo koje je pripadalo
toj sobi. „S druge strane hodnika je soba za tebe“, kaza
Doson.
„Hvala, ali ja ću da spavam u jednom od ova dva donja
kreveta.“
Sumnjičavo je pogledao krevete. „Sigurna si? Ova
druga soba...“
„Nema potrebe da prljamo dve sobe.“
Premda je izgledao kao da želi da se prepire oko toga,
ipak nije. „Lepo. Idem da se obrišem. Raskomotite se.“
Pola sata kasnije, osećajući se komotnije, sišla je niz
stepenice, koje je slabo osvetljavalo noćno svetio
postavljeno na svaki treći stepenik. Peškirom je osušila
~ 156 ~
janja
kosu i presvukla se u odeću koju je donela sa sobom. U

žurbi, po mraku, zgrabila je prvo što joj je palo pod ruku,
što se na kraju ispostavilo kao donji deo pamučne pidžame
i vuneni duks s kapuljačom. Stvari nisu bile uparene, ali
smatrala je da to ionako nije bitno.
Kad je stupila sa poslednje stepenice, Doson je pitao:
„Sve u redu?“
Pretražila je pogledom prostranu dnevnu sobu i
primetila ga u polumraku, opuštenog u fotelji. Lampa
pored njegovog lakta bacala je samo slabo svetio.
„Izvini ako sam te prepao“, rekao je. „Ovo je jedina
utičnica koja radi u ovoj sobi, a svetio na plafonu je crklo.“
I u kuhinji je svetio bilo isključeno. Da je gorelo,
bacalo bi svetlost i u dnevni boravak. Ali odlučila je da to
ne komentariše. A nije spomenula ni nestanak pića i
flašica od lekova koje su upadljivo stajale na kuhinjskom
pultu kad su došli.
„Nije bilo čaše u kupatilu“, rekla je. „Sišla sam da
uzmem jednu, u slučaju da se dečaci probude noću i
požele da piju vode.“
„Dođi, sedi. Pre nego što sam sakrio inkriminišuće
dokaze mojih poroka, sipao sam ti jedan viski.“
Ruka mu je opušteno visila preko ručnog naslona
fotelje. Njome je nehajno držao malu čašu bez nožice. Još
jedna ista takva stajala je na stolu ispod lampe. Ćilibarski
sadržaj se presijavao na svetlu.
Pošto je oklevala, dodao je. „Imam samo burbon. Je li
to u redu?“
„Moj otac je bio pravi južnjački gospodin. Šta misliš?“
Nasmešio se. „Mislim da je verovatno njime začinjavao
tvoju bočicu s mlekom.“ Klimnuo je glavom prema fotelji
pored. „Hajde. Delovala si prilično napeto kad sam došao
~ 157 ~
janja
kod tebe. Ovo će te opustiti i pomoći ti da zaspiš.“

Kaže pauk muvi, pomislila je.
Ali svejedno mu se pridružila. Fotelja je bila meka i
udobna kao čaura. Podigla je noge i savila ih u stranu, pod
kuk.
Primetivši njene prugaste čarape, rekao je: „Ljupko.“
„Bojim se da mojoj odeći još štošta nedostaje.“
Ponovo ju je pogledao, delujući kao da želi nešto da
kaže, ali se predomislio. Umesto toga, podigao je čašu
viskija sa stola i pružio joj je. „Ispij.“
Ona je gucnula i uzdahnula dok joj je piće širilo
prijatnu vrelinu po stomaku. Pustivši da joj glava padne na
naslon, uzdahnula je: „Gospode, kakav dan.“
„Ni moj nije bio ispunjen biserima.“
„Šta se dogodilo?“
„Ma, frka s poslom.“ Napravio je nehajan pokret rukom
i otpio malo pića.
„Išao si u selo?“
„Nisam hteo da mi ponestane potrepština.“
„Baterija?“
„Cuge.“ Podigao je čašu, podrugljivo nazdravljajući.
„Skoro mi je nestalo.“
„Hvala ti što si i ovo malo podelio sa mnom.“
Mirisao je na sapun. Kosa mu je bila suva, začešljana
unazad, zbog čega su se osunčani pramenovi razlikovali od
onih tamnijih. Obukao je kratki šorts i majicu kratkih
rukava, koja je, kao i ona s plaže, bila skoro potpuno
otrcana. Ova je bar imala rukave koji su delimično
prekrivali bicepse vredne grickanja. Svetlost lampe
pretvarala je crte njegovog lica u grubi reljef, naglašavajući
oštre uglove, kao i vrhove trepavica. Presijavale su mu se i
~ 158 ~
janja
zlataste malje na nogama.

Zubima je kvrcnula po čaši kad je žurno otpila.
On je rekao: „Smem li da te pitam nešto? Samo jedno
nevino pitanjce?“
„Čokolada ili vanila? Nerešeno je. Moj omiljeni je
breskva.“
Osmehnuo se. „Nije baš toliko nevino.“
Odmeravala je „za“ i „protiv“ po pitanju njegovog
mešanja u njen život, a posebno u život sa Džeremijem i
konačno odlučila da bar sasluša pitanje. „Tek onda ću
odlučiti želim li da odgovorim ili ne.“
Sačekao je sekundu-dve, a onda je pitao poseduje li
neke fotografije Džeremijevih roditelja.
„Njegovih roditelja? Ne.“
„Da ih imaš, da li bi mi ih pokazala?“
„Pitanje je sporno, nemam ih.“
„Da li si ikada videla neku takvu fotografiju?“
„Nisam jer, seti se, sve je uništeno u požaru.“
„Da li te je ikada vodio u Ohajo, u svoj rodni grad, da ti
pokaže mesto gde je nekad stajala izgorela kuća, i groblje
gde su mu sahranjeni roditelji?“
„Kremirani su. Nije sačuvao njihove ostatke. Nije bio
sentimentalan ni nostalgičan. Rekao mi je da je, kad je
otišao iz Ohaja, otišao zauvek i nikad nije dobio želju da se
vrati, čak ni kad mu se okupljao razred iz srednje.“
„Je li rekao zašto?“
„Uspomene su previše tužne. Borio se s njima tako što
je prekinuo veze sa svime.“
„Nije imao ni jednu jedinu stvarčicu koja ga vezuje za
roditelje? Ništa što bi ukazivalo na to kakvo mu je bilo
detinjstvo?“
„Zašto te to toliko zanima?“
~ 159 ~
janja
„Zanima me.“
„Ali zašto? To je drevna istorija. Kakve veze ima
njegovo detinjstvo sa bilo čim?“
„Možda nikakve. Možda svakakve. Roditelji su možda
uticali na njega na načine kojih možda uopšte nisi svesna.“
„Ne bih rekla.“
„Naravno da jesu.“
„Kako to možeš znati?“
„Zato što to roditelji rade.“
„Jesu li i tvoji tako uticali na tebe?“
„Jesu.“ Istresao je ostatak viskija i spustio čašu na sto.
„Baš kao što ti utičeš na Hantera i Granta, baš kao što je
tvoj tata uticao na tebe. Počev od nečeg tako jednostavnog
kao što je: šta ide u dobru ćuftu, pa sve do komplikovanijih
pitanja. Religija. Kultura. Kako ćeš glasati. Svaka prokleta
stvarčica o kojoj razmišljaš ili u koju veruješ, tvoje reakcije,
ponašanje, sve je delimično oblikovano onim šta su i ko su
bili tvoji roditelji.“
„Genetika protiv okruženja nije nova polemika.“
„Ne mislim da je jedno protiv drugog. Mislim da je u
pitanju mešavina.“
„Zašto si se toliko zakačio za Džeremijevu mešavinu?“
„Zato što kad pišem o nekome, želim da znam ove
stvari.“
Već je priznao da pažljivo posmatra osobe s ciljem da
sazna šta ih pokreće. Sudeći po pričama koje je pročitala
na internetu, činio je još i više kad je pisao o nekome
posebno. Davao je svojim čitaocima presek njihovih
umova i duše. Što je bilo prilično onespokojavajuće.
„Hoćeš li pisati i o meni?“
„Još uvek ne znam.“
„Ako budeš pisao, hoćeš li me secirati i izložiti me da
~ 160 ~
janja
me svi vide?“
„Da bih to uradio, morao bih da znam nešto o tebi.“
„Pa već znaš.“
„Nije dovoljno. Ni blizu.“
„Šta bi još uopšte mogao da saznaš što već ne znaš?“
Mučno je zurio u njene oči neko vreme, i to je trebalo
da joj bude znak šta se sprema. Ali nije. Bila je potpuno
nespremna.
„Želim da znam nešto više o samoubistvu tvog oca.“
~ 161 ~
janja
11
ekoliko sekundi bila je previše zbunjena da bi se i

pomerila, a onda je đipila iz fotelje i srdito
krenula na drugi kraj prostorije. Uhvatio ju je u
trenutku kad je kročila na prvi stepenik. Uhvativši je za
ruku, okrenuo ju je prema sebi.
„Pusti me!“
„Smiri se.“
„Idi do đavola!“
„Nemoj da vičeš. Probudićeš dečake.“
„Mo’š se kladiti da ću probuditi dečake.“ Istrgla je ruku
iz njegovog zahvata. „Uzimam svoje sinove i odlazim što
dalje od tebe, i baš me briga ako noćas budemo i plivali do
Savane!“
Gurnula ga je u grudi i istrgla se iz njegovog stiska, a
onda se okrenula i pošla uz stepenice. Ali na trećoj
stepenici okliznula se zbog čarapa. Pala je ničice, uhvatila
se za stepenicu iznad, ali jako udarila koleno u jedan od
nižih stepenika.
„Prokletstvo! Jesi li dobro?“
Seo je na stepenik ispod nje, postavivši se u istu visinu
s njom. Bio je iskreno zabrinut, zbog čega se samo još više
iznervirala. Spustila je laktove na kolena i zarila lice u
šake. „Skloni se od mene.“
Ali nije to učinio, naravno. Samo je sedeo tu, nem i
~ 162 ~
janja
nepokretan, kao i ona. Napokon, kada se sabrala, spustila

je ruke i obrisala suzama nakvašene dlanove na nogavice
pidžame. Gledajući na sve strane osim u njega, primetila je
prevrnutu čašu ispred fotelje gde je sedela.
„Ispustila sam čašu. Burbon se prosuo.“
„Koga briga, jebote?“
Ova vulgarnost bila je neočekivana i ona shvati da ju je
upotrebio kako bi je šokom prizvao iz srdžbe. Delovalo je.
Nasmejala se, odnosno zagrcnula se od smeha.
Mahnuo je prema njenom kolenu. „Vrlo rado bih
poljubio to mesto da prođe.“
Njegov srdačan osmeh potpuno je ugasio njen gnev.
Još jednom se nevoljno nasmejala, a onda tugaljivo
odmahnula glavom. „Ah, Dosone.“
„Šta je?“
„Nisam želela da mi se svidiš.“
„Onda smo kvit. Ni ja nisam želeo da mi se svidiš.“
Ovo priznanje ju je iznenadilo i to se sigurno videlo.
Nagnuvši se unazad, spustio je lakat na stepenicu na kojoj
je ona sedela i ispružio svoje dugačke noge ispred sebe.
„Mrzeo sam što mi je nametnuta ova priča.“
„Da li ti je nametnuta?“
„Jeste. U smislu da jednostavno nisam mogao da
odbijem.“
„Zašto?“
Zatvorio je jedno oko i napravio grimasu.
„Komplikovano je.“ Ali nije joj otkrio zašto.
Odsutno je protrljala bolno koleno. „Iz ugla jednog
laika, Džeremijeva priča ima mnogo intrigantnih
elemenata. Zašto te ona nije interesovala?“
Zurio je dugo u jednu tačku u daljini, a kada je
odgovorio, glas mu je bio blag. „Viđao sam momke koji su
~ 163 ~
janja
bili razneti u komade. Video sam ljude koji su rizikovali

svoje živote da spasu ranjenog druga čije su šanse da
prežive bile nikakve. Gledao sam muškarce i žene kako
stavljaju svoj život na kocku da spasu potpune strance.
Čak i neprijatelje.
S obzirom na to da sam svedočio neverovatnoj
hrabrosti, zgadio mi se odlikovani marinac koji se vratio
kući nakon što je sve to preživeo i pustio da mu se ceo
život — prokleto dobar život, kako se meni činilo — surva
u nepovrat. Nisam poznavao Džeremija Vesona, ali nije mi
se sviđao. I dalje mi se ne sviđa.“ Ponovo ju je pogledao.
„Ali mogu s njim da se saživim. I to je ono što mi se najviše
gadi.“
„Posttraumatski stresni poremećaj?“
Jedva primetno je slegnuo ramenima.
Pošto je ovo bio prvi put da je priznao da u nekoj meri
pati od toga, sumnja se pojavila i ona se odvoji od njega.
„Je li ovo igra 'pokazaću ti svoju, ako ti meni pokažeš
svoju’?“
„Šta tvoje i šta moje?“
„Slabosti. Ti si otkrio svoju. Sad očekuješ od mene da
otkrijem svoju?“
„Tvoja slabost je tvoj otac.“ Pošto nije odgovorila, pitao
je: „Zar zaista misliš da sam toliko manipulativan?“
„Ako nisi, zašto si njegovu smrt nazvao
samoubistvom? Islednik ju je ocenio kao nenamerna
prevelika doza lekova.“
„Svestan sam toga. Ali bilo je glasina i nagađanja.“
„Koje sam ućutkala pod pretnjom za klevetu ako budu
objavljene u štampi ili na vestima. Nikad nisu stigle do
javnosti, čak ni do najžuće štampe. Kako si onda ti...“
Zaćutala je. „Ah. Opet Glenda.“
~ 164 ~
janja
„Ima lasicu u svom genetskom kodu.“

„Što znači da moram s tobom o tome da razgovaram,
htela to ili ne.“
„Ne, ne moraš.“
„Naravno da moram. Kako mogu da raspršim tvoje
zablude o smrti mog oca, a da ne pričam o tome?“
„Možeš da me ostaviš u zabludi.“
To baš i nije bila najpoželjnija opcija i on je to znao.
„Da li bar imam tvoju reč da sve što kažem ostaje
nezvanično?“
„Da.“
Možda je bila pod utiskom čitave situacije, ili njegove
muževnosti, ili možda iskrenosti u njegovom pogledu. Ali
koji god da je bio razlog, u tom trenutku ga je doživljavala
kao nekoga kome može bezuslovno da veruje. „Nikad neću
poverovati da je tata to uradio namerno, a posebno jer je
znao da ću ga ja, to jest da ćemo ga dečaci i ja pronaći.“
„Gospode.“
„Trebalo je da dođemo kod njega u tri sata, nakon što
ih pokupim iz predškolskog boravka. Vreme kad je umro
ustanovljeno je negde u dva sata. Ne bi on to meni učinio.
Znam. Da dečaci utrče i zateknu ga onako klonulog za
stolom?“ Odlučno je odmahivala glavom.
„Ni za milion godina ne bi nam namerno ostavio takvo
sećanje. A to je sve pod pretpostavkom da je imao razlog
da oduzme sebi život, a za to ne postoje nikakvi dokazi.
Radovao se životu i živeo ga do kraja.“
„Neizlečivi rak? Finansijski problemi? Problemi sa
ženom? Politički skandal koji je trebalo da bude
obelodanjen?“
„Ništa. Kunem ti se, Dosone. Znala bih za tako nešto.“
„Da li bi?“
~ 165 ~
janja
„Da.“
„Očevi ne govore svojim kćerima sve, a posebno ne
ružne stvari.“
„Znala bih da nešto nije bilo kako treba.“
„Dobro.“
„Kažeš dobro, ali osećam tvoju sumnju.“ Nastavila je
da pokušava da ga ubedi. „Njegova kućna pomoćnica
imala je slobodno popodne. Što i objašnjava kako je uspeo
da se predozira. Ona je s nama godinama, došla je mnogo
pre nego što je majka umrla. Obožavala ga je, kao i svi
ostali.
Dosađivala mu je ishranom, vežbanjem i brinula o
raznim lekovima koje je uzimao. Znala je koji smeju da se
uzimaju s hranom i bez nje. Pazila je na sve to. Zato i
mogu da prihvatim da je pogrešio, jer ona nije bila tamo
da to spreči.“
Nesigurno se namrštio. „Mnogo je to pilula da bi se
progutale slučajno.“
„To kaže onaj koji ih stvarno uzima u velikim
količinama.“
„Tačno“, rekao je podjednako osorno. „Ja znam da se
ne sme popiti puna flašica.“
Stavila je šaku na čelo i protrljala ga prstima,
primetivši da su joj se zaledili. „Voleo je i mene i dečake do
ludila. Bio nam je posvećen. Otići ću u grob verujući da je
njegova smrt tragična nesreća, a ne samoubistvo.
Džeremi...“ Odmahnula je rukom. „Sve što je imalo veze s
njim je užasno, uključujući i način na koji je skončao.“
Pogledala ga je, misleći da bi mogao to da ospori. Ali
nije. „Međutim, vrlo rado bih prošla kroz celu epizodu
svog života sa Džeremijem, sve bih izdržala, samo kada
bih dobila svog oca nazad. Makar samo toliko da ga pitam
~ 166 ~
janja
da li je to namerno uradio, a ako jeste, onda zašto? Pitala

bih ga zašto me je napustio na tako okrutan način?“
Dosonove oči kao da su se užarile od neke unutrašnje
vatre koja je gorela pravo kroz nju. Posle dosta vremena
opustio se, ustao je i ispružio ruku da joj pomogne da
ustane. „Kasno je i sigurno si smoždena.“ Napustio je samo
koliko da donese čašu iz kuhinje, a onda su se zajedno
popeli uza stepenice. „Kako ti je koleno?“
„Sutra ću imati masnicu.“
„Trebaju ti neke čarape koje ne klize.“
„Dodaću ih na moju božićnu listu poklona.“
Kad su stigli do sobe gde su dečaci spavali, otvorila je
vrata i provirila unutra. „Mislim da se nisu ni maknuli.“
„Dobra si ti majka, Amelija.“
Ton njegovog glasa imao je prizvuk neumanjene
iskrenosti i kada se okrenula prema njemu, videla je da mu
je i izraz lica podjednako ozbiljan.
„Hvala ti.“
„Nikad ih ne bi ostavila, zar ne?“
„Apsolutno nikad.“
„A šta je s njim? Da li bi on?“
Džeremi. Njegovo ubistvo bi od Hantera i Granta
napravilo siročad. Lažiranje sopstvene smrti je jedna
sasvim druga vrsta napuštanja. Podjednako okrutna kao i
samoubistvo.
Promuklo je rekla: „Cenim tvoje gostoprimstvo. Laku
noć.“
Doson je otišao u svoju sobu, zatvorio vrata, naslonio se,

blago udarivši glavom o njih kao da pokušava da u nju
utera malo razuma. Da su vrata imala bravu, zaključao bi
se. Večeras je zaštitio Ameliju i njenu porodicu od oluje,
~ 167 ~
janja
kao i od ko zna kakvih drugih opasnosti.

Ali ko ili šta će zaštititi nju od njega?
Njena neizmerna tuga zbog očeve smrti skoro je
slomila njegovu rešenost da je ponovo dodirne. Nije smeo
da dozvoli sebi da položi ruku na nju, čak ni u gestu utehe.
Prišao je prozoru, vetar je još uvek hujao, kiša je lila
kao iz kabla, a povremena munja otkrivala je debeli
pokrivač od oblaka. Oluja se još uvek nije izduvala.
Pogledao je prema Amelijinoj kući. Nije bilo nikakvog
auta. Nije bilo ni Stef.
Dok je Amelija pripremala dečake za krevet, on se
iskrao nazad u kuhinju i uzeo pilule i flašu burbona. Sada
je sedeo na ivici kreveta i lečio se tabletama uz dve doze
viskija. Skinuo se i legao u krevet.
Munja je sevnula preko plafona. Grom je zatutnjao.
Bila je to opasna noć, ali nije morao da se brine za Ameliju,
Hantera i Granta. Noćas su sigurni. Što mu je verovatno
pomoglo da brže padne u san nego inače.
Noćna mora ga je veći deo noći ostavljala na miru. Ali
prikradala mu se obodom podsvesti, oklevala dok je
prikupljala impuls, i kad ga je konačno zgrabila, učinila je
to s obnovljenom snagom.
„Dosone! Hej, čoveče, ovde gore!“
Okrenuo se u pravcu glasa. Sunce je bilo zaslepljujuće,
opcrtavalo je siluetu jednog vojnika spram bleštavila na
vrhu grebena. Doson podignu ruke da zakloni oči i,
prepoznavši Hokinsa, mahnu.
„Dosone?“
„Dosone, penji se ovamo?“
„Odmah stižem.“
„Neću večno da te čekam. Hteo si priču, dovuci svoju
guzicu gore.“
~ 168 ~
janja
„Čekaj da uzmem laptop.“

„Jebeno odmah, čoveče!“
„Dosone.“
Dok se penjao uz neumoljivu strminu, ko zna koliko
puta je izgubio oslonac na rastresitom pesku i stenju. Kao
da se večno penjao. Hokins je postajao sve nestrpljiviji i
neprestano ga je požurivao. Ostao je bez daha dok je stigao
na greben. Znoj mu se slivao u oči i pekao ga. Pokušao je da
ga obriše, ali slankasti film je ostajao, pa je kao kroz maglu
konačno ugledao Hokinsa kako mu se osmehuje.
A onda: „Ne!“
„Dosone.“
Kao i uvek, probudila ga je buka koja mu je rikošetirala
po mozgu. Uspravio se kao strela, obliven znojem,
bezuspešno pokušavajući da ga obriše iz očiju rukom koja
je i sama bila okupana slanim znojem usled užasa, s
ustima još uvek otvorenim i spremnim za krik koji je
nepromenljivo stizao prekasno.
Sve je bilo isto kao i svaki put kad se uz trzaj budio iz
košmara, osim što je sada Amelija bila tu, držala ga je za
rame i on shvati da stoji tu već neko vreme, glasa
pomešanog sa glasom nasmešenog vojnika iz ruralne
Severne Dakote.
Doson privuče kolena k sebi i spusti laktove na njih,
držeći glavu obema šakama dok se borio da udahne. Užas
se lagano povlačio, ali ne i poniženje koje je bilo još veće
kad je Amelija sela na ivicu kreveta. Bio je bolno svestan
njenog sažaljenja, kao i blizine.
„Vikao si.“
„Izvini što sam te probudio. Vrati se u krevet.“
Sklonila je ruku s njegovog ramena, ali je ostala.
Znajući koliko izgleda zastrašujuće i patetično, zabacio je
~ 169 ~
janja
kosu i uzeo ivicu prekrivača obmotanog mu oko struka da

obriše znoj s lica, vrata i grudi.
Pitala ga je: „Da li je to uvek isti san?“
„Jeste.“
„Želiš li da...“
„Ne.“
„Možda će ti pomoći ako...“
„Neću da pričam o tome.“
„Nećeš sa mnom ili nećeš ni sa kim?“
„Ni sa kim.“
„Niko te ne bi osuđivao ako bi...“
„Ja bih.“
„Nikad se toga nećeš osloboditi dok...“
„Nekako ću se snaći, važi?“
„Kako?“
„Pusti me na miru.“
„Da bi radio šta? Uzeo još pilula?“
„Možda.“
„Ti imaš problem, Dosone.“
„Ma nemoj?“
„Da. I lekovi i alkohol nisu rešenje.“
Klimnuo je glavom prema njoj i prasnuo: „Šta ti,
dođavola, znaš o tome?“
Ustuknula je kao da ju je udario.
Shvativši šta je upravo rekao, ispljunuo je psovku i
pružio ruku prema njoj, uhvativši je za ruku kad je ona
silovito ustala. „Izvini. Izvini.“
Upotrebivši samo neznatnu snagu kako je ne bi
uplašio, okrenuo ju je prema sebi. Pogledao je pravo u
njene oči, nemo moleći za oproštaj, i osim toga za
razumevanje. Ona se nije ni pomerila.
„Molim te, nemoj tako da me gledaš.“ Onda je sklopio
~ 170 ~
janja
oči i približio njenu šaku ustima. Poljubio je unutrašnju

stranu zgloba i u ritmu njenog pulsa šaputao: „Izvini.“
Spustivši glavu nad njenu šaku, poljubio je koren palca i
konačno usne pritisnuo u njen dlan, promuklo šapćući:
„Nemoj da me se plašiš. Molim te.“ Jezikom je dodirnuo
udubinu njenog dlana.
Ispustila je tihi zvuk koji ga je naterao da podigne
glavu. Izraz lica joj je odražavao zbunjenost i neodlučnost.
Disala je plitko i brzo, kroz usne. Oprez i razum ga
sprečiše da je povuče prema sebi.
Oprez i razum nek su prokleti.
Povukao ju je za ruku, nežno, ali neumoljivo, sve dok
nije ponovo sela na ivicu kreveta. Razrogačenih očiju
posmatrala ga je dok joj je vrhovima prstiju prelazio po
crtama lica. Obrve, jagodice, nos, usne, ivica vilice i brada.
Pamtio ih je na dodir.
Pošto mu je dozvolila da to radi, sklonio joj je kosu na
stranu i zagnjurio joj se u vrat sve dok nije osetio toplotu
kože na usnama. „Nikad ne bih... ne bih nikad mogao da te
povredim. Veruj mi.“ Nežno ju je poljubio u vrat, sa strane.
A onda još jednom.
Izvila je glavu unazad. Prihvativši ovo kao dozvolu,
poljupci su mu bivali sve vatreniji. Kad je, ljubeći je tako,
stigao do uveta, u poljupcima se već osećala neka namera i
ona je počela da reaguje na nju. Napetost ju je napustila u
jednom uzdahu. Telo joj se opustilo, još bliže se pribivši uz
njegovo. Nesigurno mu je spustila ruke na ramena.
Pomerio je glavu i pogledao je u oči. „Ja nisam on,
Amelija. Ja nisam kao on. Kunem ti se, nisam. Držim sve
pod kontrolom.“
„Ne plašim se da ćeš ti izgubiti kontrolu.“ Glas joj je
bio dubok i hrapav, a on požele da je nešto što može da
~ 171 ~
janja
dodirne, pomazi i okusi. „Plašim se za sebe.“

Uz hrapavu psovku, obuhvatio joj je glavu i odmah je
poljubio veoma odlučno i duboko. Prisnost među njima
nije se nakupljala postepeno, zato što je poželeo da je
strasno izljubi još kad ju je ugledao prvi put u sudnici.
Ona nije stidljivo ustuknula, već mu je uzvratila,
strasno, prstima mu naizmenično masirajući ramena i
povlačeći pramenove kose. Njena neuzdržanost
podjednako ga je i iznenadila i obradovala.
Spustio ju je na leđa na krevet, gde su poljupci postali
još grozničaviji. Dok su im se usta međusobno naslađivala,
izvio se nad nju. Čaršav mu je skliznuo pa više ničeg nije
bilo između osetljivog vrha njegove erekcije i donjeg dela
njene pidžame. Od ovog kontakta iz grla mu se oteo
dubok i vibrirajući zvuk.
Amelija se zavodljivo trljala o njega, svaki pokret bio je
slasno ženstven i sitan, ali oduzimao mu je dah. On nije
bio toliko suptilan. Sebično i nestrpljivo je švrljao rukama
po njoj, gladan njene kože. Gurnuo je ruku ispod donjeg
dela pidžame i pomazio obline njenog kuka. Ona je
reagovala tako što je pomerila butine, raširila ih. On se
smestio u to udubljenje.
Kad je zazvonilo zvono na vratima, toliko ga je bila
preplavila požuda da isprva nije uopšte razaznao o čemu
se radi. Kad je zazvonilo drugi put, naglo su se razdvojili i
pogledali, glasno dišući i deleći nevericu zbog nečijeg loše
odabranog trenutka. Viknuvši žestoku psovku, skotrljao se
s nje.
Ona je ustala iz kreveta i popravila ono što je imala
obučeno. „To je sigurno Stef.“
„Ili Berni.“ Uzeo je šorts sa stolice pored kreveta i
navukao ga. „Pozvao sam ga na doručak, ali, bože, tek što
~ 172 ~
janja
je svanulo.“
Otišao je do prozora koji je bio iznad ulaza u kuću,
očekujući da dole vidi poznatu osobu. Ali nije. Kad se
okrenuo prema Ameliji, ona je sigurno pročitala rđav znak
na njegovom licu, jer je stavila šaku pod grlo.
„Šta je?“
„Policija.“
~ 173 ~
janja
12
rzo je otišla da vidi šta je s dečacima, ali oni su

prespavali i zvonjavu na vratima. Dok je sišla dole,
Doson je već pustio jednog uniformisanog policajca
i jednog čoveka u civilu u kuću, i odgovarao im sa: „Tu je.“
Predstavili su se kao zamenici iz šerifove kancelarije
Okruga Čatam, iz Savane. Ostrvo Sveta Nelda nije imalo
svoju policiju. Koliko je Amelija znala, nikad im nije ni
trebala.
Uniformisani muškarac bio je mlad, toliko glatko
izbrijan da su mu obrazi bili kao izguljeni. Vrhovi ušiju su
mu se zacrveneli kad je pogledao iza Dosonovog golog tela
i primetio koliko je ona razbarušena.
Bilo joj je sasvim jasno da je on bio mlađi i da
verovatno služi kao šofer ovom drugom, koji se predstavio
kao zamenik Taker, detektiv iz šerifove kancelarije. Imao
je veliki stomak, bio crven u licu i veoma zvaničan.
Amelija ga je pitala zašto je traže.
On je izvadio mali blok iz džepa svoje nepromočive
jakne. „Da li ste vi vlasnica automobila sa džordžijskim
tablicama...“ Otvorio je blokče i pročitao broj s njene
tablice.
Ona je potvrdila da je to njen automobil.
„Da li poznajete mladu ženu po imenu Stefani Ilejn
Demarko?“
~ 174 ~
janja
„Ona je dadilja moje dece. Je li sve... Da li je doživela

nesreću?“
„Nije, gospođo. Žao mi je što moram da vas obavestim
da je gospođica Demarko jutros pronađena mrtva.“
Njena kolena popustiše. Doson i uniformisani policajac
zajedno pružiše ruke prema njoj, ali Doson je stigao prvi.
Pridržao ju je dok ju je vodio do najbliže stolice, gde ju je i
poseo. „Mrtva?“ zašištala je. „Stef je mrtva?“
„Moje saučešće, gospođo.“
Gnevna, zapitala se da li sanja. Ili se to neko s njom
grubo i zlobno šali. Ili je napravljena neka užasna greška,
pobrkani identiteti, možda. Dešavalo se to, ne često, ali
čitala je o takvim slučajevima. Sve je bilo moguće osim da
je njena živahna, zdrava i zabavna Stefani mrtva. Njen um
je odbijao da ovo prihvati. „Sigurno je došlo do neke
greške.“
Taker kaza: „Torbica u kojoj su bila njena dokumenta
pronađena je na suvozačevom sedištu vašeg auta. Telo su
pronašli svega nekoliko metara daleko.“
„Ko ga je pronašao?“, upita Doson. „I gde?“
„Na parkingu iza kafića. Klinac koji radi u kuhinji Kod
Mikija iznosio je đubre, primetio je auto i pitao se šta radi
tamo u to doba jutra. Onda je video telo iza kante za
đubre. Kad smo moj partner i ja stigli na ostrvo, rekli su
nam da ona radi za vas. Vaši brojevi memorisani su u
mobilnom telefonu koji je pronađen u torbici. Pokušavali
smo da vas pozovemo.“
„Nisam jutros pogledala telefon, ali poslednji put kad
jesam, nije bilo mreže. Ovde sam od sinoć. Ostavila sam
Stef poruku kako bi znala gde smo kad stigne kući.“ Glas
joj je pucao od emocija i ona ispusti jecaj.
Doson preuze na sebe dalje objašnjavanje. „Praktično
~ 175 ~
janja
čitavo ostrvo je sinoć ostalo bez struje. Ova kuća ima

pomoćni generator. Pozvao sam gospođicu Nolan i njena
dva mala sina da se ovde sklone od oluje.“
„Vi ste vlasnik ove kuće?“
„Iznajmio sam je za ovaj vikend, za Praznik rada.“
„Jeste li vi Doson Skot?“
„Tako je.“
„Miki vas je spomenuo. Odakle ste, gospodine Skote?“
„Iz Aleksandrije u Virdžiniji.“
Prišao je stolu gde mu je stajao laptop i izvadio
vizitkartu iz džepa male muške torbe. Pružio ju je
zameniku, koji ju je podrobno pročitao pre nego što ju je
stavio u džep. „Da li ste poznavali devojku?“
„Upoznao sam je pre nekoliko dana, kada i porodicu
gospođice Nolan.“
Na pomen svog imena, Amelija je podigla glavu i
shvatila da je slušala njihov razgovor samo jednim uvetom.
Njen um je još uvek pokušavao da shvati nezamislivo.
„Rekli ste da je Stef 'pronađena mrtva’ blizu automobila.
Da li ju je udario grom?“
Taker je naizmenično pogledao nju i Dosona, ali njoj je
uputio odgovor. „U postupku smo sprovođenja pune
istrage.“
„Ali znate šta ju je ubilo, zašto nam onda to
jednostavno ne kažete?“
Bilo je očigledno da je Dosonova drskost uvredila
Takera, ali Doson je piljio u njega sve dok nije popustio.
„Pretrpela je udarac u glavu. Možda ju je udarilo nešto što
je nosio jak vetar, ali još uvek nije isključen zločin.“
Amelija uopšte nije mogla da govori, pa je pustila
Dosona da nezamislivu misao izgovori glasno. „Hoćete da
kažete da je možda ubijena?“
~ 176 ~
janja
„Istražitelj će proceniti na koji način je usmrćena.“

Nekoliko trenutaka posle ovoga, niko ništa nije rekao.
A onda je Amelija upitala: „Gde je ona sada?“
„Telo gospođice Demarko prebačeno je u mrtvačnicu u
Savani.“
„Da li su njeni roditelji obavešteni?“
„Upravo putuju iz Kanzasa, ali pošto moraju nekoliko
puta da presedaju, ne očekuje se da stignu pre
popodneva.“
„Kako su oni primili vest? Nije važno“, rekla je i pre
nego što je Taker uspeo da odgovori. „Znam sigurno kako
su je primili.“ Izdahnula je dugo i tužno.
Na zvuk koraka na verandi Doson je prišao vratima i
pogledao kroz bočni prozor. „To je Berni.“ Otvorio je vrata
taman kad je Berni, stigavši na doručak, podigao ruku da
pokuca. Nosio je korpu punu citrusnog voća. Lice mu je
bilo izborano od brige.
„Otkud ovde šerifov automobil?“
Doson se izmakao u stranu i pokazao mu da uđe. Ovaj
je klimnuo glavom prema mlađem zameniku, a onda
pogledao Takera od glave do pete, nakon čega je pogledao
Ameliju i, videvši njene suze, pitao: „Šta se dogodilo?“
Ona je duboko uzdahnula. „Stef.“ Rekla mu je koliko je
stigla pre nego što su joj emocije to učinile nemogućim.
Kad se to dogodilo, Doson je umesto nje završio
prepričavanje užasnih vesti.
Bernijeva usta su pokušavala da izuste neku reč, ali to
mu nije pošlo za rukom. Konačno je uspeo da prozbori:
„Ona je bila tako slatka, mlada dama.“
Amelija se obgrlila rukama. „Osećam se odgovornom.“
„Nisi“, Doson glatko odbrusi.
„Išla je u prodavnicu zbog mene.“
~ 177 ~
janja
„Nemoj to sebi da radiš.“

Klimnula je, kao da se naizgled slaže, ali dok je živa,
žaliće što je pustila Stef da po nevremenu ode na zadatak
koji je trebalo da obavi ona.
Berni upita: „Gde su dečaci?“
„Još uvek spavaju.“ Potpuno uzdrmana, ustala je. „Bolje
da odem i probudim ih.“
„Idem i ja s tobom“, kaza Doson. „Neće ti biti lako da
im ovo saopštiš.“
„Neću im ništa reći. Ne sada. Ali hoću da se vratim u
Savanu što pre. Hoću da budem sa Stef u...“ Zbog slika koje
su ove reči izazvale, nije mogla da izgovori reč mrtvačnica.
„Hoću da budem tamo kad dođu njeni roditelji.“
„Ja ću te odvesti.“ Doson je uhvati za lakat i zajedno se
okrenuše prema stepenicama.
„Ovaj, u stvari, gospodine Skote, voleo bih da se vi sa
mnom vratite u selo.“ Njih troje pogledaše zamenika
Takera, koji je podigao ramena i koraknuo prema Dosonu.
„Osim što sam došao da obavestim gospođicu Nolan o
pogibiji njene dadilje, došao sam i po vas.“
„Zbog čega?“
Zamenik se prepredeno osmehnu Dosonu. „Hoćete da
im ja to saopštim?“
Doson na ovo nije odgovorio, čak ni kad se Amelija
okrenula prema njemu i tiho upitno izgovorila njegovo
ime. „Šta da nam kaže?“
Ali njegova vilica je ostala čvrsto stisnuta.
Taker reče: „Izgleda da je on poslednja osoba koja je
razgovarala s gospođicom Demarko.“
Potpuno pometena, Amelija se prebacila na autopilot. Kad

je probudila dečake, oni su bili razdražljivi i zlovoljni, a
~ 178 ~
janja
posebno kad su čuli da Doson nije tu.

Zajedno s Bernijem vratili su se u svoju kuću. Struje još
uvek nije bilo, pa je deci za doručak dala hladne čokoladne
štangle i narandže koje je Berni doneo. Ona sama nije
mogla ni da pomisli na hranu.
Dok je komšija nadgledao obrok, otišla je gore i
osvežila se sunđerom u polumračnom kupatilu. Kad se
obukla, pozvala je dečake da se presvuku.
Hanter se žalio na košulju koju mu je izabrala. „Idemo
u Savanu. Ideš danas da vidiš gospodina i gospođu
Metkalf.“
„Ko je to?“
„Ma znaš, direktor muzeja. Sviđao ti se. Sećaš se, on
pravi one vabilice za patke?“
Pošto je mreža konačno uspostavljena, uspela je da
stupi u kontakt sa Džordžom. Pošto je čuo za njene
probleme, ona i njegova supruga složile su se da pričuvaju
decu koliko god joj to bude potrebno.
„Imaju unuke otprilike tvog uzrasta“, dodala je dok se
borila da Hanteru navuče košulju preko glave. „I oni će biti
tamo da se igraju s tobom.“
„Zašto ne možemo da ostanemo i igramo se s
Dosonom?“
„Da, stvarno? Zašto?“, vajkao se Grant.
„Zato što ćete se danas igrati s novim drugarima.“ Glas
je obojila lažno radosnim tonom. „Metkalfovi imaju i
bazen, a spomenuli su i roštilj i kolačiće od belog sleza što
se peku na vatri.“
„Kladim se da su bezveznjaci“, gunđao je Hanter.
Grantova jedina briga bila je da li ti drugi dečaci vole
automobile. „Ne znam“, odgovorila mu je ogorčeno kad ju
je pitao po treći put. „Obuj se.“
~ 179 ~
janja
Zatim ih je, videvši njihove potištene izraze, obojicu

zagrlila i čvrsto stisnula. „Izvinite što sam ljuta. Nisam
ljuta na vas, stvarno. Samo, danas imam mnogo ozbiljnih
stvari na pameti. Zato vas molim da radite sve što vam
kažem bez problema, u redu?“
Mrzovoljno su obećali da će biti poslušni, ali
neumorno su je ispitivali za Stef i Dosona, i zašto nisu tu.
Shvatila je da će ih njeni bledi odgovori smiriti tek za neko
vreme, a onda će morati da im kaže zašto je Stef otišla bez
pozdrava i da im objasni zašto se neće vratiti.
Moraće da razgovara s njima o smrti. Opet. Nije im to
bilo strano. Prvo smrt njihovog dede. Onda Džeremija. Sad
i njihove dadilje. Bilo je to previše za te mlade umove. Bilo
je to previše čak i za njen um.
Pošto je njen automobil bio uključen u istragu i
konfiskovan, Berni se ponudio da ih odveze do pristaništa
za trajekte. Smestila je dečake na zadnje sedište s
prenosnim DVD uređajem i dva para slušalica.
Kad su krenuli, Berni je rekao: „Šta misliš da se
dogodilo?“
„Ne znam, Berni. Zaista ne želim da pričam o tome.“
U glavi je još uvek premotavala sve što se zbilo otkad
ju je Doson probudio zbog noćne more. Strogi prekor,
nakon kog je usledila nežna molba za oproštaj, a onda i
poljubac. Strast i njena tako spremna reakcija. A onda
zvono na vratima.
Dosonova reakcija na zamenikovu zaprepašćujuću
izjavu bio je stoicizam koji se graničio sa zlovoljom. Pre
nego što su otišli, Taker mu je dozvolio da ode gore i
presvuče se, u pratnji uniformisanog policajca. Dok je
Doson bio odsutan, zamenik je pitao Ameliju da mu
prepriča događaje od prethodne noći.
~ 180 ~
janja
„U koje vreme je gospodin Skot došao do vaše kuće?“

„Osam i trideset. Možda i devet“
Berni se ubacio. „Tako je. Svratili su kod mene.
Probudili me, u stvari. Odmah sam pogledao na sat. Bilo je
osam i pedeset dva.“
Taker je pribeležio to. Pitao je Ameliju da li je Doson
bio u kući čitave noći.
„Jeste.“
„Možete li se zakleti da je tako?“
„On i ja smo otišli gore oko jedanaest. Razišli smo se
kod sobe mojih sinova i trebalo je da zaspim. Nisam ga
ponovo videla sve do malo pre nego što ste se vi pojavili.“
Nadala se da nijedan od njih dvojice nije primetio
rumenilo koje joj je oblilo lice. „Ako je i izlazio iz kuće
tokom noći, ja toga nisam bila svesna.“ Uočivši koliko je
vremenski sled bitan, pitala je: „Koliko je prošlo otkako je
Stef...“
Shvativši da pitanje ne može da završi, Taker im je
rekao da vreme Stefine smrti još uvek nije utvrđeno.
U tom trenutku Doson se pojavio na stepenicama u
pratnji mladog zamenika. Dok je koračao prema ulaznim
vratima, pitao je zamenika, prilično sarkastično, da li
zamenik želi da mu stavi lisice.
„Neće biti potrebno, gospodine Skote. Ovo nije
hapšenje. Samo želimo da razgovaramo s vama.“
„Naravno.“ Onda se okrenuo da pogleda Ameliju, ali je
njoj bilo teško da izdrži taj pogled. Čula je da mrmlja nešto
što nije mogla da razume, a on je posle toga otvorio vrata i
izašao u pratnji zamenika.
Sada je, dok je Berni držao ruke na volanu i izbegavao
bare na putu, samu sebe poreknuvši, počela da priča o
tome: „Poslednjih nedelju dana, otprilike, Stef se viđala s
~ 181 ~
janja
nekim.“
„Dirkom.“
„Pričala ti je o njemu?“
„Ne mnogo. Samo da radi na brodovima.“
„Ja znam nešto malo više. Nagovarala sam je da ga
pozove u goste, ali izgleda da nije želela da nas upozna.
Sad mi je žao što je nisam malo više ispitivala o njemu, ali
ona je bila odrasla žena. Nisam smatrala da je moje da se
mešam.“
„Tačno znam šta želiš da kažeš.“
Ton njegovog glasa je imao neki neizgovoreni
podtekst. Isto kao i nemir na njegovom licu. „Berni, znaš li
nešto što mi ne govoriš? Šta god da je u pitanju, trebalo bi
da saopštiš vlastima.“
Promeškoljio se na sedištu, bacio pogled u retrovizor i
proverio da dečaci ne slušaju, a onda je nelagodno
pogledao. „Video sam ih zajedno.“
„Nju i Dirka?“
Izgledajući snuždeno, odmahnuo je glavom.
Srce poče tupo i jako da joj bubnja. „Dosona?“
Klimnuo je potvrdno.
„Kada?“
Zamišljeno je nabrao čelo. „U četvrtak?“
„Sigurno si pogrešio dan.“ Uhvatila je Dosona kako je
špijunira u petak, a Stef ga nije poznavala pre one večeri
Kod Mikija.
„Ne, siguran sam da je bio četvrtak, jer je to dan kad
sam krenuo da se pakujem a kuk počeo da me boli.“
Ne prekidajući ga, pažljivo je slušala dok je opisivao
susret koji je video.
Kad je završio, zaćutao je, a onda dodao nespretno:
„Nije to bilo ništa. Stvarno. Ali kad sam je kasnije
~ 182 ~
janja
zadirkivao zbog toga, upozoravao je da je malo prestar za

nju, samo se nasmejala i zamolila me da ti ne kažem da
sam ih video zajedno.“
„Šta je nju bilo briga znam li za to ili ne?“
„Nije nju. Njega je. On joj je rekao da ti ne kaže da su
se upoznali.“
Ameliji se toliko steglo srce da nije uspela ništa da
kaže.
Berni se zaustavio pored jednog od malobrojnih
znakova za zaustavljanje na ostrvu i okrenuo se prema
njoj. „Sad mi je krivo što sam ti rekao.“
„Morala sam to da znam.“
„Nije na meni da se mešam.“
„Ništa se ti ne mešaš. Izvukla sam to iz tebe.“
„Tvoja je stvar s kim ti provodiš vreme.“
„Samo slučaj je spojio Dosona i mene.“
„Možda i jeste“, kaza Berni, „ali mislim da ti se on
sviđa.“
Okrenula je glavu u stranu kako ne bi mogao da joj
vidi lice. „Bolje da požurimo jer ćemo propustiti trajekt.“
~ 183 ~
janja
13
oson je izašao iz šerifovih kancelarija kroz vrata

koja su vodila u mali foaje. Zapanjio se što tamo
vidi Ameliju samu. Sedela u jednom od redova od
plastičnih stolica, poredanih uza zid. Delovala je
podjednako iznenađeno što ga vidi. Oči su joj se neznatno
raširile, a onda je skrenula pogled.
Prišao joj je i seo na stolicu pored njene. „Jesi li
dobro?“
Okrenula se i pogledala ga ispod oka. „Ne sećam se da
sam se ikada ovako provela za Praznik rada.“
Pošto je postavio tako glupavo pitanje, zaslužio je da
mu ovako spusti. „Hanter i Grant?“
„Oni su sa Džordžom Metkalfom i njegovom ženom.
Čula sam se s njima pre nekoliko minuta. Bilo im je
zabavno, ali već su spremni da ih pokupim.“ Bacila je
pogled prema vratima na koja je izašao. „Ne znam kada ću
biti slobodna da odem. Možda bi bilo dobro da ih ostavim
tamo da prenoće. Sutra ujutro moram rano na sud.“
„Siguran sam da će se Lem Džekson zauzeti kod sudije
za tebe.“
„Kad je čuo za Stef u vestima, zvao je i predložio da
zatraži odlaganje, ali rekla sam mu da ne radi to.“
„Možeš li da podneseš unakrsno ispitivanje?“
„Umorila sam se od iščekivanja i hoću što pre da
~ 184 ~
janja
završim s tim.“
Shvatao je njenu želju da svedočenje na sudu već
jednom ostavi iza sebe, ali preispitivao je ispravnost te
odluke. Delovala je potpuno smoždeno. „Jesi li rekla
Hanteru i Grantu za Stef?“
„Ne znam kako da im kažem kad ni ja sama ne mogu u
to da poverujem.“
Sačekao je malo, a onda rekao: „Znaš da njenu smrt
nije izazvala nikakva leteća krhotina.“
Teško je progutala pre nego što je promrmljala da.
Dok su ga zamenik Taker i njegov partner
„intervjuisali“, saopštili su mu i prvobitne nalaze
medicinskog islednika: Stef je ubijena udarcem u potiljak.
Slomljena joj je lobanja. Rana od udarca ukazuje na to da
je upotrebljena zverska snaga.
„Kako si ti saznala?“, pitao je Ameliju.
Prekrstila je ruke preko stomaka i sakrila šake. „Kad
sam stigla u mrtvačnicu, zamolili su me da je
identifikujem. Autopsija neće biti sprovedena sve dok je
roditelji ne vide, ali islednik je pregledao ranu. On mi je
rekao šta ju je usmrtilo.“
„Jesu li roditelji stigli?“
„Nedavno. Odveli su ih pravo u mrtvačnicu. Pričala
sam s njima. Skrhani su. Pustila sam ih da na miru žale.“
„I tebe bih očekivao da vidim tako nekako“, rekao je.
„Da žališ.“
„Pošto je ubistvo potvrđeno, zamenik Taker me je zvao
i zamolio da dođem ovamo i odgovorim na nekoliko
pitanja. Kad sam stigla, rekli su mi da čekam.“ Klimnula je
prema uniformisanom policajcu koji je dežurao na
prijemnom, iza jednog prozora. „To je bilo pre pola sata.“
Mesto zločina na ostrvu Sent Nelda još je uvek bilo
~ 185 ~
janja
ograđeno, ali neko ko je bio nadležan odlučio je da, zbog

ozbiljnosti zločina, istraga bude dalje vođena iz glavne
šerifove kancelarije, a ne iz ispostave na Sent Neldi.
Štab istrage bio je u istoj zgradi kao i okružni zatvor, u
dugačkom, naoko industrijskom kompleksu, okruženom
bodljikavom žicom. Možda je odluka da se slučaj vodi
odavde bila deo taktike zastrašivanja.
Doson je ovde proveo čitav dan i u nekoliko navrata su
ga ispitivala dva detektiva. Napolju se već smrkavalo i tek
sad je pušten, uz uslov da bude dostupan za dalje
saslušavanje.
Sve je ovo ispričao Ameliji kako bi je uputio. „Taker i
njegov partner, tip po imenu Vils — 'Taker i Vils’ zvuči kao
neki mađioničarski duo, zar ne? Kako god, kad me nisu
ispitivali, zajedno ili pojedinačno, ostavljali su me u toj
sobi za saslušavanje. Pretpostavljam da sam im
interesantan za istragu. Izveli su onu tačku 'dobar i loš
pandur’, što bi možda i bilo zastrašujuće da nije bilo tako
providno. Loš pandur, Taker, rekao mi je da su dobili
nalog za pretres kuće na obali.“
Zabrinuto ga je pogledala. „Toliko su ozbiljni oko
tebe?“
„Neće pronaći oružje kojim je počinjeno ubistvo. Samo
me živcira što će agencija za iznajmljivanje morati da
obavesti vlasnike da će je izvrnuti naopačke. Sumnjam da
će mi dati dobre preporuke ako ikada budem želeo nešto
da iznajmim.“
„Kako možeš da se šališ s tim?“
Prošao je prstima kroz kosu. „Ako se ne budem šalio,
stvarno ću popizdeti što su me uopšte i smatrali
osumnjičenim. Znaj da ja s tim nemam nikakve veze.“
Pomno ga je gledala pravo u oči i na kraju rekla:
~ 186 ~
janja
„Procenjeno vreme smrti poklapa se s vremenom kad si

viđen kako pričaš s njom u selu.“
„Istina. Pravo sranje. Ali objasnio sam detektivima
kako se to dogodilo. Stef i ja smo naleteli jedno na drugo u
radnji. Nosila je neke torbe. Bile su teške jer je kupila malo
više flaširane vode. Lilo je kao iz kabla. Ponudio sam se da
joj ponesem to što je kupila do auta. Što sam i učinio.
Ostavio sam je tamo i odvezao se do pristaništa da
napunim rezervoar. Onda sam se vratio na našu plažu.
Očekivao sam da će stići pre mene i iznenadio sam se kad
sam stigao do tvoje kuće i video da nema tvog auta.
Pomislio sam da je otišla Kod Mikija, kao što je rekla da će
možda učiniti, da vidi ima li neke hrane koju bi mogla da
ponese. Ostalo znaš.“
„I taj susret sa Stef si jednostavno zaboravio da
spomeneš? Naširoko i nadugačko smo pričali o tome da se
verovatno neće skoro vratiti, ali zaboravio si da mi kažeš
da si je malo pre toga video?“ Taman se spremio da joj
odgovori, ali ona ga je prekinula. „Ne trudi se da izmisliš
objašnjenje. Znam zašto mi nisi rekao. Nisi želeo da mi
staviš do znanja da ste ti i Stef... drugari.“
„Izgovoreno tim tonom, 'drugari’ zvuči kao
eufemizam.“
„Berni vas je video zajedno.“
Kakvo sranje. Došlo mu je da samog sebe zgromi što
joj to nije rekao ranije. Ovaj propust je učinio da se oseća
krivim koliko je to njen pogled nagoveštavao. „Bilo je
potpuno bezazleno.“
Ova izjava nije zvučala ni najmanje bezazleno i uopšte
nije ublažila njenu sumnju.
Duboko je uzdahnuo. „U četvrtak, dan nakon što sam
stigao, izašao sam da trčim. Dok sam se vraćao u kuću,
~ 187 ~
janja
Stef je vozila bicikl na povratku iz radnje. Sreli smo se i

upoznali. Pitala me je gde živim, i kad sam joj rekao,
primetila je da smo komšije i da bi volela da se družimo.
Rekla je: 'Možda ćemo se sresti sutra na plaži.’ Tako smo
se i razišli.“
„Pomogao si joj sa korpom na biciklu.“
„Tako je. Kopča je bila slaba. Plašila se da će se korpa
drmusati, ispasti iz ležišta i prosuti sve što je kupila. Tako
da jesam, pričvrstio sam kopču. Trebalo mi je trideset
sekundi, najviše. I to je to.“
„Ako je to to, zašto ste se oboje pretvarali kao da se ne
znate? Kad sam te uhvatila da nas špijuniraš, pitao si me
ko je ona, a već si znao. U petak veče, Kod Mikija, kad te je
dovela od šanka do stola, nije rekla: 'Ovo je naš komšija,
koji je bio veoma ljubazan i juče mi je pomogao oko
korpe.’“
„Pitao sam te ko je ona jer, kad smo se sreli, nije baš
objasnila u kom je svojstvu u tvom domaćinstvu. Nisam
znao da li je rođaka. Kod Mikija pretpostavljam da je
osećala neprijateljstvo kojim si zračila. Mogu samo da
pretpostavim, ali čini mi se da nije želela da te ljuti.“
„Pa si ti prihvatio njenu igru i nastavio da se pretvaraš
da se nikad niste sreli.“
„Nešto slično.“ Nastavila je da ga gleda, pa se zapitao
da li ona zna i za onaj drugi put. Bilo da je znala ili ne,
bolje da sada sve izađe na čistac. „Još jednom sam bio
nasamo s njom.“
„Kada?“
„Isto u četvrtak.“
„Istog dana kad ste se upoznali?“
„Kasnije tog dana. Došao sam do kuće da ostavim
ručni sat na ogradi trema. Dok sam obilazio oko kuće, Stef
~ 188 ~
janja
se dovezla autom i obasjala me farovima. Nisam imao

izbora osim da se pravim lud. Rekao sam joj da sam čuo
nešto pa sam došao da proverim šunja li se neko okolo. Što
i nije bilo toliko daleko od istine. Pazio sam na tvoju kuću,
posebno te noći, iz razloga koje znaš.“
„Šunjao si se oko moje kuće usred noći, a njoj to nije
bilo ni najmanje sumnjivo? Nije udarila u dreku i ciku i
nije te pitala šta kog đavola radiš tu?“
„Nije bila u stanju da uradi ništa slično. Popila je.
Poprilično. Morao sam da joj pomognem da izađe iz auta i
uđe na zadnja vrata. Preklinjala me je da ti ne kažem.
Pošto ionako nisam želeo da znaš da sam odseo u susednoj
kući...“
„I špijunirao.“
„... obećao sam joj da ovo nikad od mene nećeš čuti, u
zamenu za njeno obećanje da nikad više neće voziti u
takvom stanju.“
„Sklopili ste dogovor.“
Poželeo je da može ovo da negira, ali to je manje-više
bila istina. „To nije ni od kakvog značaja.“
„Ma nemoj? Vlasti se možda ne bi složile. Da li znaju
za ove vaše tajne sastanke?“
„Da. Rekao sam im.“
To ju je malo umirilo, ali je i dalje gledala u njega
ljutito i sumnjičavo. „Da li si je smatrao sjajnim izvorom
informacija o meni? Ili je u pitanju bilo nešto sasvim
drugo?“
„Ne je odgovor na prvo pitanje. A ne usuđujem se da
pogađam šta bi to 'nešto sasvim drugo’ moglo da znači.“
„Ma hajde, Dosone, nemoj se praviti glup. Ona je bila
otvorena, koketna devojka, koja je uz to i veoma zgodna, a
posebno u bikiniju.“
~ 189 ~
janja
„Jeste. Sve je to bila. Ali je isto tako bila i upola mlađa

od mene. Skoro upola.“
„To njoj nije bilo bitno. Rekla je da je tip s kojim se
viđa stariji.“
On se prenuo kad je to čuo. „Dirk je stariji?“
„Znaš za njega?“
„One noći kad se vratila pijana, spomenula ga je po
imenu. 'Dirk i ja smo ubili flašu keptan morgana’. Detektivi
su želeli da ga ispitaju, ali nisu uspeli da ga pronađu.“
„To je jedan od razloga zašto su i mene pozvali“, rekla
je. „Žele da im kažem šta znam o njemu.“
„Šta zaista znaš o njemu?“
„Ne znam mu čak ni prezime.“
Doson je slušao uz rastuću bojazan, dok mu je pričala
ono malo što je znala o neuhvatljivom Dirku. „Da li ti je
Stef rekla zašto ne želi da se vas dvoje upoznate?“
„Čini mi se da ni on to nije baš želeo. Ne bi se uklopio
u 'porodičnu atmosferu’.“
„Da li ga je opisala fizički?“
„Stariji je od nje, ali nije rekla koliko. Tetovaže. Brada.“
„Hm.“
„Obrve su ti se nabrale. O čemu razmišljaš?“
„Dirk je neki prilično tajanstven tip.“
Ustao je i prišao oglasnoj tabli koja je bila prekrivena
poternicama i izgledala kao kolaž napravljen od opakih
faca. Jedan se, međutim, izdvajao, jer je tražena osoba
imala blaženi izraz lica jednog anđela, uokviren
kovrdžavom plavom kosom. Ni sa punih trideset godina,
tražili su je zbog oružane pljačke i ubistva. Dvadeset pet
hiljada dolara bila je nagrada ponuđena za informaciju
koja bi dovela do njenog hapšenja. Smatrali su je
naoružanom i opasnom.
~ 190 ~
janja
Kriminalni karakter nečije ličnosti nije uvek tako

očigledan.
Okrenuo se prema Ameliji. „Nisam koristio Stef kao
izvor informacija o tebi. Ali možda neko drugi jeste. Neko
ko je želeo da prati tebe i tvoje sinove, ko je želeo da zna
gde si i s kim si. Neko ko ima jak lični interes za tvoje
aktivnosti, dnevnu navike, dolaske i odlaske.“
Duboko i isprekidano je udahnula, što je Dosonu bio
znak da je, iako nije odgovorila, vrlo dobro razumela šta
želi da kaže.
Tihim glasom je rekao: „ A tu je i razlika u godinama.“
„Ne znamo koliko Dirk ima godina.“
„Čisto radi polemike, hajde da kažemo da godine
odgovaraju.“
„Hajde ne“, uzvratila je, ustavši. „Čovek kog je Stef
opisala uopšte mi ne liči na Džeremija.“
„Tetovaže se lako prave. Za bradu treba nedelju-dve.
Njega nema već petnaest meseci.“
„Zar ne misliš da bih prepoznala čoveka za kog sam
bila udata, čak i sa bradom?“
„Ti bi, ali običan posmatrač ne bi. Štaviše, Džeremija
Vesona niko i ne traži. Opšta saglasnost je da ga je Vilard
Strong bacio čoporu izgladnelih pitbulova.“
Refleksno je ustuknula od njega, ali kada je zadnjom
stranom kolena dodirnula stolicu, naglo je sela. Vratio se
na svoje mesto pored nje. Želeo je da je pomazi po obrazu,
ili da je bar uhvati za ruku. Ali uzdržao se od toga,
najvećim delom jer se plašio odbijanja.
„Nešto drugo me muči u celoj toj stvari.“
Odmahnula je glavom kao da želi da odgodi ono što se
spremio da kaže, ali nije dozvolio da ga to odvrati. „Ovo
nisam podelio s detektivima jer sam prvo hteo da proverim
~ 191 ~
janja
s tobom.“ I Hedlijem. Pre nego bilo kome drugom, verovao

bi instinktu Garija Hedlija o ovome.
„Kad sam naleteo na Stef u radnji, na sebi je imala
kišnu kabanicu. Zadirkivao sam je zbog drečavih šara.
Crvena pozadina sa jarkožutim i jarko-belim krasuljcima.
Rekla mi je da ju je uzela iz gepeka tvog auta.“
„Moja je. Džeremi i ja smo jednom pobegli u
Džordžtaun za vikend. Vreme se pogoršalo, pa mi je hitno
trebala kabanica. To je bila prva na koju sam naletela. Nije
nešto što bih inače odabrala, pa sam je držala u kući na
obali i nikad je nisam nosila, osim na ostrvu.“
„Poslednji put kad sam je video, Stef je stajala pored
tvog auta, na sebi je imala tvoju kabanicu, i...“
„Ne.“
„... hauba joj je bila podignuta.“
„Prestani!“
„Amelija...“
„Ne govori ništa više.“
Vrata pored prijemnog šaltera su se u tom času
otvorila i Taker i Vils su izašli kroz njih. „Pa, gospodine
Skote“, otezao je Taker. „Drago mi je što vidim da ste još
uvek tu. Uštedeli ste nam put.“
„Naleteo sam na gospođicu Nolan.“
Taker joj je predstavio partnera.
„Hvala vam što ste došli, gospođice Nolan“, kaza Vils.
Bio je visok i vitak, koliko je Taker bio nizak i zdepast, i
imao donekle pogrbljeno držanje poput fakultetskog
profesora. Bio je i osetljiviji od njih dvojice, pa je primetio
koliko je Amelija bila uzdrmana. „Gospođo, da li ste
dobro?“
„Jesam, sasvim. Ovo je bio grozan dan.“
„Naravno. Shvatamo koliko vas uznemiravamo što
~ 192 ~
janja
tražimo da budete ovde u ovo doba noći.“

„Nema veze. Ako mogu da pomognem, želim.“
„Vrlo brzo ćemo popričati s vama“, rekao joj je.
„Ali sada želimo da pričamo sa gospodinom Skotom.“
Taker je podigao kaiš, ili je bar pokušao, i iscerio se
Dosonu. „Upravo smo krenuli po vas.“
„Evo me.“ I pored toga što je zvučao šaljivo, Doson je
imao loš predosećaj zbog detektivovog osmeha.
„Znate li tipa po imenu Rej Dejl Hafman?“
„Nikad čuo za njega.“
„Jeste li sigurni?“ Upita Vils malo ljubaznije.
„Siguran sam. Ko je on?“
„Jedan robijaš-povratnik“, reče Taker. „Nalazi se u
zatvoru. Nekako je načuo o čemu se radi — i to vam je, u
stvari, najgori primer kako stvari idu. Bilo kako bilo, načuo
je kako vas ispitujemo zbog ubistva gospođice Demarko i
ponudio se da sklopimo pogodbu.“
„Kakvu pogodbu?“
Vils reče: „Odbacićemo tužbu protiv njega u zamenu
za informaciju o vama.“
„Žao mi je. Izigrao vas je. Ja čak ni ne poznajem tog
tipa.“
Takerov kez postade još podliji. „On nije tako rekao.“
„Jebe mi se šta je rekao.“
„Pa, trebalo bi.“ Taker mu se približi i iskosa ga
pogleda. „Zato što Rej Dejl tvrdi da vam je prošle nedelje, u
Ulici River, prodao punu kesu lekova.“
Dozvolili su mu da obavi jedan telefonski razgovor.

Nazvao je Hedlija.
„Ne mogu sad da pričam. Prijatelji su nam ovde.
Kaberne hlapi, šnicle su na roštilju, a Eva prevrće salatu.“
~ 193 ~
janja
„Dadilja Amelije Nolan sinoć je ubijena.“

Doson je praktično mogao da čuje zupčanike kako
melju u Hedlijevoj glavi. „Čekaj malo.“
Dok je Hedli otišao da obavesti Evu i goste da će
večera biti odložena, Doson je bacio pogled preko ramena.
Dva detektiva nisu mogla da ga čuju, ali su ga pažljivo
posmatrali. Taker je gladio ispupčeni stomak, koji je
koristio onako kako su ostali policajci koristili pendrek, da
prete i zastrašuju.
Doson nije znao koliko će mu vremena dati, pa je, čim
se Hedli ponovo javio, odmah rekao: „Malo sam u
cajtnotu, pa me samo slušaj i ne prekidaj.“
Sudeći po prevelikom zidnom časovniku, pričao je
celih sto dvadeset osam sekundi, sumirajući što je moguće
bolje događaje od poslednjih nekoliko dana, umećući
nedostajuće činjenice koje je namerno izostavljao u
prethodnim razgovorima.
Kad se zaustavio, prvo što je izašlo iz Hedlijevih usta,
bilo je: „Gospode.“
„Upravo tako. Ona stvar s ručnim satom prestravila je
Ameliju jer je osetila da je neko posmatra.“
„Ti.“
„Ne ja. Rekao sam ti, imala je taj osećaj i pre nego što
sam ja stupio na scenu. A tu su i one fotografije.“ Rekao je
Hedliju za njih, takođe ignorišući gunđavo neodobravanje
što ih je uopšte i slikao. „Još uvek ne znamo šta se s njima
dogodilo. Lopta za plažu takođe nije objašnjena.“
„Rekao si da je devojka, Stef, vozila Amelijin automobil
i nosila njenu kišnu kabanicu.“
„Veoma upadljivu kabanicu. Hauba joj je bila
podignuta. Bilo je mračno. Provala oblaka. S leđa, lako je
mogla da prođe kao Amelija.“
~ 194 ~
janja
„A Dirk je propao u zemlju.“

Doson ispusti uzdah. „Eto, dotle smo stigli. Šta misliš o
svemu tome?“
„Znaš i pre nego što si me pitao.“
Da, znao je. „Amelija neće da prizna, ali boji se da je
moj predosećaj ispravan.“
„Možda i grešimo“, rekao je Hedli, glasno razmišljajući.
„Možda se dadilja posvađala s nekim, pa ju je taj neko
opaučio.“
„I to je naravno moguće. Ali ako je Stef i imala
neprijatelje, nije znala za to. Ne znamo ni mi. A
definitivno znamo da Amelija ima jednog.“
„Dobro, ako je Džeremi živ, šta bi dobio ubistvom
svoje bivše žene?“
„Svoju decu.“
„Sranje“, opsova Hedli. „Mogao sam to da
pretpostavim.“
„Jednom je rekao Ameliji da ga ništa ne može sprečiti
da bude sa svojim sinovima.“
„Osim toga, pozvao sam lokalne novine iz Vesonovog
rodnog mesta, predstavio sam se kao neki glavonja iz FBI-
ja i tražio da mi imejlom pošalju čitulje njegovih roditelja.
Malo sam zabiberio stvar. Kao, u pitanju je nacionalna
bezbednost, i tako dalje. Kako god, dobio sam ih danas
posle podne. Stigle su prikačene i dve fotografije dvoje
naizgled prijatnih ljudi, na proslavi dvadesetpetogodišnjice
braka. Ona je imala buketić ruža.“
„Nisu Karl i Flora.“
„Ni blizu.“
„Znači da iako je Džeremi njihov rođeni sin, nisu ga
oni podigli.“
„Tako se čini.“
~ 195 ~
janja
Pre nego što su uspeli da nastave temu, Taker je

gurnuo Dosona u rame i prozborio: „Šezdeset sekundi.“
„Moram da idem“, rekao je u slušalicu.
„Ne moraš da žuriš. Eva je već van sebe. Ali preboleće.
Uvek je prođe.“ Posle pauze, dodao je: „Tog Dirka moramo
pronaći.“
„Da, što se toga tiče... mislio sam da bi možda došao
ovamo.“
„U Savanu?“
„Ako Dirk jeste Džeremi, želeo bi da budeš uključen u
poteru za njim i hvatanje, je li tako?“
„Definitivno. Nazvaću Knuca odmah ujutro.
Nagovoriću ga da sastavi tim za potragu.“
„Ima li neke šanse da dođeš večeras?“
„Večeras?“
„Zbog par hitnih stvari. Prvo i najvažnije, neko treba
da čuva Ameliju.“
„Mislio sam da je to tvoj zadatak. Koja je druga stvar?“
„Moraš da mi platiš kauciju.“
***
Pre nego što je zahvalio Hedliju što ga je izvadio iz

zatvora, Doson ga je pitao da li je Amelija bezbedna.
„Čim smo sinoć završili razgovor, pozvao sam Knuca.
Ima neke ljude koje povremeno koristi za praćenje, neku
vrstu honoraraca. Jednom je dodelio da prati Ameliju.
Jednu curu, u stvari, ali ona je jedna od najboljih, kako
kaže.
Kako god, pratila je Ameliju od trenutka kad je izašla
iz šerifove kancelarije. Otišla je pravo do svog stana i
~ 196 ~
janja
provela noć bez incidenata. Izašla je jutros u osam sati.“

Pogledao je na ručni sat. „Pre deset minuta.“
„Znači, dobro je?“
„Zar nisam upravo to rekao?“
„Šta je s dečacima?“
„Nisu bili s njom.“
„Sigurno ih je ostavila kod onog tipa iz muzeja i
njegove žene. Rekla je da će možda to uraditi. To je
verovatno najbolje. Ali neko bi trebalo da čuva i tu kuću.
Oni su...“ Uhvatio je Hedlija kako ga upitno gleda. „Šta je?“
„Za jednu zatvorsku ptičicu, opasno si zabrinut za
dobrobit jedne udovice i njeno dvoje dece.“
„Ako im se nešto dogodi, tebi na dušu ide što nisi
lokalcima rekao za mogućnost da je Džeremi vaskrsnuo.“
Hedli reče žalostivo: „Još jedan od Knucovih
honoraraca nadgleda kuću onog tipa iz muzeja. U redu?“
„Zašto mi to nisi odmah rekao?“
„Pa, bio sam malo zauzet vađenjem tvoje guzice iz
zatvora.“
„Hvala, kad smo već kod toga.“
Hedli je samo frknuo.
Doson kaza: „Nisam se brinuo da će me službeno
optužiti.“ Proveo je neprijatnu noć u zatvoru — na sreću
ne u istoj ćeliji sa Rejom Dejlom Hafmanom, kog bi, da je
imao priliku, možda i zadavio. „Bilo je samo pitanje
vremena kada bi morali da me puste.“
Hedli ga uputi prema iznajmljenom automobilu koji je
uzeo na savanskom aerodromu.
„Kako znaš?“
„Nemaju nikakve dokaze.“
Hedli je daljinskim ključem otključao auto. Ušli su sa
suprotnih strana i Hedli je odmah startovao motor. „Za
~ 197 ~
janja
ilegalno posedovanje lekova ili ubistvo?“

„Naravno, nema nikakvih dokaza koji me povezuju sa
Stefinim ubistvom.“
Hedli je samo sedeo s rukom na menjaču, gledao ga i,
ništa ne izgovarajući, pitao za druge kriminalne optužbe.
„Dobro, kupio sam neke pilule od Reja Dejla. Juče,
jedan žutokljunac zamenik pošao je sa mnom da se
presvučeni. Bio je zelen, lako mu je bilo razgovorom
skrenuti pažnju. Maznuo sam flašicu sa natkasne, a kad
me je pustio u klonju, prosuo sam ih.“
„Pametno od tebe.“ Hedli je izvezao auto s parking-
mesta, mrmljajući ljutito sebi u bradu.
„Hoćeš li se opustiti?“, upita ga Doson. „To je bilo...“
„Znam šta je to bilo. Pronašao sam tvoju zalihu u
stanu.“
„Molim? Obio si mi stan?“
„Nemoj sad tu da mi izigravaš pravednika. Nisam ja
ovisnik o lekovima.“
„Teško da sam ja ovisnik.“
„Nisi? Zašto ti se onda ruke tresu?“
Nadao se da niko neće primetiti. „Vidi, samo mi treba
nešto da me malo opusti.“
„Zbog čega?“
Doson naglo zaćuta, a onda reče: „Nisam uzimao ništa
što se ne može dobiti od doktora.“
„Zašto onda to ne uzmeš od doktora, umesto što
kupuješ od uličara s imenima poput Rej Dejl? Sam bog zna
čime su ih začinili.“
Doson se spremio da ovo ospori, ali istini za volju, nije
mogao da jamči za farmaceutski integritet pilula koje je
uzimao. Njegov jedini kriterijum za kontrolu kvaliteta bio
je da su delovale. Obamirući efekat bio je brz i
~ 198 ~
janja
kratkotrajan, ali i najkraći period bez košmara bio je

vredan rizika uzimanja preparata sumnjivog porekla.
„Bio sam oprezan“, promrmljao je.
„Kupovao si samo od pouzdanog i uglednog dilera
nelegalnih lekova.“
Doson nije reagovao na sarkazam svog kuma, znajući
da je na mestu. Njegova nesmotrenost bila je neopravdana,
zato i nije pokušavao da nađe izgovor. „Skreni desno i
videćeš hotel posle sledeće raskrsnice, s desne strane.“
Kad se preselio na Sent Neldu, poneo je samo ono što
je mislio da će mu trebati na plaži i nije se odjavio iz
hotela, što je bila odluka zbog koje mu je sad bilo drago.
Ostavio je Hedlija u foajeu dok je otišao gore da se istušira
i presvuče. Sišao je za manje od pet minuta. Za manje od
deset minuta ušli su u zgradu suda.
~ 199 ~
janja
14
ud je nastavio s radom malo posle devet sati. Sudija

je rekla da se nada da su svi uživali u prazniku, a
onda pitala branioca Vilarda Stronga da li je spreman
da nastavi unakrsno ispitivanje svedoka.
Majk Glison ustade. „Spreman sam, gospođo.“
Uveli su Ameliju. Čim je sela na klupu za svedoke,
podsetili su je da je još uvek pod zakletvom.
Sedeći pored Dosona na galeriji, Hedli se glasno
nakašlja. „Šta si prvo zapazio, njenu inteligenciju,
skromnost ili samokontrolu?“
Doson ništa nije odgovorio. Majk Glison je već udario
prvi volej pitajući Ameliju da li je stvorila neko mišljenje o
Vilardu Strongu pre nego što ga je upoznala.
„Ne shvatam na šta mislite.“
„Ono što mislim je sledeće, gospođice Nolan. Vaš
suprug se vratio iz rata. Očigledno je patio od
posttraumatskog stresnog poremećaja. A šta ste vi uradili?
Jeste li ga ohrabrivali? Negovali? Ispoljili strpljenje,
nežnost i ljubav? Ne. Vi ste ga ostavili i oduzeli mu
sinove.“
Džekson je istog trena skočio. „Prigovor.“
„U stvari, gospođice Nolan, da li je istina da je vaša
prva reakcija na nedostatak pažnje prema vama, a posebno
prijateljstvo sa gospodinom Strongom, bila...“
~ 200 ~
janja
„Časni sude...“
„Zlobom obojena ljubomora?“
Sudija je nekoliko puta udarila batom i prihvatila
Džeksonov prigovor.
Ali nije još bilo gotovo. Uprkos svemu, Glison je dao
sve od sebe da uruši Amelijinu odanost i poštenje. Svirepo i
sebično bile su reči koje je iskoristio da opiše njene napore
da izađe iz tog braka.
Ispitivao ju je o dva slučaja kada je videla optuženog,
na Hanterovoj rođendanskoj zabavi i onog dana kad je
došao u njenu kuću tražeći Džeremija. Pokušao je da
diskredituje njeno svedočenje o ovim događajima, da
iskrivi iskaze kako bi ona delovala kao žena koja je ili
histerična ili zlobna.
Ali bila je to loše odabrana strategija. Amelija je ostala
pribrana. Nije izgubila živce, čak ni kad je isticala
neposrednu pretnju koju je Vilard Strong predstavljao za
nju i njenu decu.
Na kraju je advokat osetio da je njeno držanje mnogo
ubedljivije od njegove teatralnosti i da tako prosto iritira
porotnike i čini da osećaju veće, a ne manje, saosećanje
prema njoj. Nakon sat vremena uzaludnih pokušaja,
prilično brzopleto je završio i rekao sudiji da više nema
pitanja za nju.
Ona je sišla sa klupe i stražar ju je izveo na isti bočni
izlaz kao i prošli put. Doson je prošaputao: „Hajdemo“, i
zajedno s Hedlijem izašao na vrata u dnu sudnice.
Presreli su Ameliju u hodniku. Držeći mobilni telefon
u rukama, ukucavala je broj kad je primetila da idu ka njoj.
Ruke su joj se opustile sa strane. „Pustili su te iz zatvora?“
„Zvučiš kao da si razočarana.“
Hedli istupi napred i ispruži desnu ruku. „Gospođice
~ 201 ~
janja
Nolan. Gari Hedli.“

Rukovala se s njim, ali uz primetno odsustvo
ljubaznosti. „Jeste li vi njegov advokat?“
„Stari porodični prijatelj. A i njegov kum. Ali molim
vas, nemojte mi zameriti zbog toga.“ Prijateljski se
osmehnuo i ona mu je na isti način uzvratila.
Doson je klimnuo glavom prema sudnici. „Sjajno si se
držala tamo.“
„Nije to bio nastup za Ja imam talenat.“
„Znam to“, uzvratio joj je istom merom. „Htedoh da
kažem da je tvoj razum bio veoma efikasan protiv
njegovog čantranja.“
„Samo sam zahvalna što sam s tim konačno završila. A
sada vam se izvinjavam, žurim.“ Napravila je pokret kao da
će ih zaobići, ali Doson iskorači i prepreci joj put.
„Kuda ideš?“
„Da pokupim decu.“
„Jesu li dobro?“
„Ne. Uopšte nisu dobro.“ Sklonila je kosu unazad,
zakačivši pramen za uvo, što je bio siguran znak da je
pribranost koju je pokazala u sudnici lagano napušta.
„Neprestano pitaju gde sam i kada ću da dođem po njih.
Osećaju da nešto nije u redu, ali ne znaju šta, a ono što ne
znaju plaši ih, i to posebno Hantera, koji je neverovatno
pronicljiv za svoje godine. Jednom ću morati da im kažem
da je njihova voljena dadilja mrtva.“ Glas joj je pucao,
pokušala je da to prikrije kašljanjem. „Moram da idem.“
Ovog puta Doson nije pokušao fizički da je zaustavi,
ali je molećivo izgovorio njeno ime.
Okrenula se, ali govor tela je i dalje odavao
neprijateljstvo. „Ako još uvek juriš za dobrom pričom,
zašto ne napišeš jednu o sebi?“
~ 202 ~
janja
„Ja nisam interesantan.“

Jetko se nasmejala. „Baš mislim da jesi. Tajnovit si,
nestalan, prava studija o protivurečnostima. Osim toga, ti
si...“
„Šta?“
„Samo da raščistimo, te pilule koje si uzimao nije ti
prepisao doktor, zar ne?“
Nije smeo to da prizna glasno, ne u sudnici. Ali
jednom je klimnuo glavom.
Meko, ali ogorčeno, rekla je: „Tako je.“ Kad se okrenula
da ode, mobilni telefon, koji je još uvek držala u ruci,
zavibrirao je. Pogledala je ekran i istog trena se javila.
„Zameniče Taker?“ Slušala je neko vreme, dok joj je lice
bledelo. „Gde ste ga pronašli?“
Doson se istog trena našao pored nje, šapćući: „Dirk?“
Pogledala ga je i klimnula. „Shvatam“, rekla je u
telefon. „Pa, molim vas obaveštavajte...“
„Izvinite, gospođice Nolan.“ Hedli joj uze telefon iz
ruke i stavi ga na svoje uvo. Dok je počeo odlučno da
korača prema liftovima, Doson ga je čuo kako govori:
„Zameniče? Zovem se Gari Hedli. Ja sam prijatelj
gospođice Nolan. A i agent FBI-ja. Krećemo prema vama.
Molim vas da nas sačekate.“
Amelija se osećala dezorijentisanom dok su je

preplavljivali naleti šoka.
Provela je bukvalno besanu noć, naizmenično
koračajući po sobi, bacajući se u krevet, ponekad jecajući
zbog onoga što se dogodilo Stef, a onda se tresući od
straha jer je ona trebalo da bude žrtva. Vatreno se molila
za sigurnost svoje dece, pregovarajući s Bogom da ih
sačuva.
~ 203 ~
janja
Svakog časa je iznova osećala prezir prema Dosonu

zbog višestrukih obmana, poluistina i prećutanog, osećala
je prezir i pored toga što ju je sopstveno telo izdavalo,
čežnjivo se prisećajući njegove nagosti, očiglednog
uzbuđenja, puke putenosti poljubaca i njenih odgovora na
njih.
U zoru je morala da ostavi po strani sav taj
emocionalni metež i sabere se za pojavljivanje na sudu.
Zapravo, nije bilo toliko strašno koliko je očekivala. Majk
Glison provukao ju je kroz sito i rešeto, ali ona je, kao i svi
ostali u sudnici, shvatala da je očaj a ne uverenje ono što je
podstaklo njegov nemilosrdni napad na njen karakter.
Skoro da je osetila žaljenje prema Vilardu Strongu, koji je
mogao samo da sedi i gleda kako mu slučaj biva uništen,
umesto da jača.
Ali sada je gotovo i ne mora više da razmišlja o tome.
Želela je da pokupi svoju decu i vrati se u kuću na plaži,
brčka se u talasima, oseti morski povetarac u kosi i omiriše
slani vazduh. Želela je da se smeje i igra u pesku sa
sinovima. Ali još dok je zamišljala ovu živahnu razbibrigu,
srce joj se stezalo.
Podsećanje na Stefino ubistvo bacalo je senku na sreću
koju je okončanje njenog učešća u suđenju izazvalo. Mora
nekako da smisli kako da iznenadno odsustvo dadilje
objasni sinovima, kako da im to kaže iskreno, ali ne i da im
usadi užasan strah od smrti.
Nadala se da su do sada već zaboravili Dosona i da
neće morati da priča i o njemu.
Ali imao je običaj da se pojavi kad ga najmanje
očekuju, kao što je to učinio u hodniku suda. Zbog noći
koju je proveo u pritvoru, oči su mu postale prazne i
delovao je neuhranjeno. Ali i dalje neopisivo dobro. Kad ga
~ 204 ~
janja
je ugledala, telo joj je živnulo i pored čvrste rešenosti da

ostane hladna.
Situacija je postala krajnje bizarna kad joj je onaj stariji
čovek, koji se samo tren ranije predstavio kao Dosonov
prijatelj i kum, oteo telefon i počeo da se razmeće svojim
zvanjem.
Sada je, nemajući dovoljno vremena da obradi čitav
zapanjujući sled događaja, u pratnji Dosona i Hedlija
ulazila u zgradu koja je postajala neprijatno poznata.
Kao što mu je i naloženo, zamenik Taker čekao ih je u
glavnom holu gde su ona i Doson sinoć razgovarali. Prve
reči je uputio Dosonu: „Trebalo bi već da se osećate kao
kod kuće.“
Doson je ignorisao ovu žaoku i nije odgovorio.
Taker ju je pozdravio uljudnim naklonom, a onda se
okrenuo starijem čoveku: „Vi ste sigurno agent Hedli.“
Hedli se rukova s čovekom i pruži mu svoje
dokumente.
Dok ih je zamenik vraćao, rekao je: „Šerifova
kancelarija radi na slučaju Demarko zajedno sa
Policijskom upravom Savane. Ako nam bude bila potrebna
dodatna pomoć, obratićemo se Džordžijskom istražnom
birou. Zašto se Federalni biro meša?“
„Ne meša se Biro. Ja se mešam. Ovde sam samo kao
prijatelj gospođice Nolan.“
„Hm.“ Zamenik je skeptično gledao Hedlija, a onda se
obratio Ameliji: „Zvao sam vas jer sam mislio da biste
želeli da znate da je Dirkovo prezime Arneson. U ovom
trenutku tamo pozadi razgovara s Vilsom.“
„Gde ste ga pronašli?“, pitao je Doson.
„Ovde u Savani. U jednom od onih privremenih
smeštaja koji se iznajmljuju na nedelju dana, samo malo
~ 205 ~
janja
lepšem.“
Amelija reče: „Stef mi je rekla da radi na brodovima.“
„Na elektronskim sistemima“, reče Taker.
„Savremenim visokotehnološkim sokoćalima.
Proveravamo s njegovim poslodavcem da vidimo je li to
istina.“
Prevrtala je po glavi tu reč elektronski, koja je stajala u
tesnoj vezi s Džeremijevom strukom. Videla je i da se
Doson zakačio za to. Usadio joj je u glavu ideju da je
Džeremi živ i da se predstavlja kao Dirk. Ako je to istina,
već i samo saznanje da se nalazi pod istim krovom
onemogućavalo joj je normalno disanje.
Hedli upita: „Ima li neka dokumenta?“
„Floridsku vozačku dozvolu, karticu osiguranja za
kamionet ford iz 2009, jednu kreditnu karticu i jednu
karticu za benzin. Sve je legitimno i nije u minusu.“
„Da li sarađuje?“, upita Doson.
„Manje-više. Zamenici koji su ga uhapsili kažu da je
bio pomalo drzak. Verovatno zato što postoji poternica za
njim u Floridi.“
„Zbog čega?“
„Zbog kazni za pogrešno parkiranje.“
„Zbog kazni za pogrešno parkiranje?“
Detektiv iskosa pogleda Dosona. „Šta je? Očekivali ste
nešto drugo?“
„Zar vi niste?“
Taker jedva slegnu ramenima. „Kad su mu zamenici
rekli da se ne radi o parking-prekršajima, tvrdio je da ne
zna zašto želimo da pričamo s njim.“
„Poriče da je poznavao Stef?“, upita Doson.
„Ne. Priznaje da se našao s njom nekoliko puta, ali
kune se da nije znao da je mrtva dok mu zamenici nisu to
~ 206 ~
janja
rekli.“
„Pa bilo je na vestima“, kaza Doson.
„Napomenuli smo mu to. Ipak tvrdi da ništa nije čuo.
Ponudio nam je i alibi za onu noć kad je ubijena. Kaže da
je s nekoliko ljudi radio na jahti koja je usidrena na
južnom pristaništu Sent Nelde. Ali onog dana kad je
gospođica Demarko ubijena, nisu otišli na ostrvo zbog
oluje. Plašili su se da neće uspeti da se vrate, a na ostrvu
nemaju gde da ostanu. Kaže da je, u vreme kad se
pretpostavlja da je ubijena, igrao poker sa prijateljima u
stanu. Dao nam je njihova imena. Pokušavamo da ih
nađemo, ali rekao je da su juče otišli za Nju Orleans zbog
nekog drugog posla.“
„Veče uz poker sa prijateljima koji su iznenada
nestali?“
Po prvi put se zamenik složio s Dosonom. „Uzeste mi
reč iz usta. Razgovarali smo s kapetanom trajekta koji vozi
za Sent Neldu. Iz opisa koji smo mu dali, odmah je znao o
kome pričamo. Kaže da ga je vozio tamo i ovamo mnogo
puta.
Ali ne može da se seti da li je Dirk bio na trajektu u
nedelju. Zbog nevremena je imao pune ruke posla oko
vožnje, a na kraju je konačno obustavljen saobraćaj. Ne
može da se zakune ni da je vozio Dirka tog dana, ni da
nije.
I još nešto, vlasnici one jahte su u Severnoj Karolini.
Dirk ima pristup i zna kako da je vozi, čak i po lošem
vremenu, jer je on sam instalirao sve bezbednosne
uređaje.“
„Hoćete da kažete da mu trajekt možda nije ni bio
potreban da stigne do ostrva i vrati se.“
„Tačno. Gadno smo ga pritisnuli“, kaza Taker.
~ 207 ~
janja
„Priznaje da je pomalo lutalica, da se seljaka s posla na

posao duž čitave Istočne obale. Njegova jedina 'stalna
adresa’ je poštanski fah u Floridi.“
Amelija, Doson i Hedli razmeniše poglede. Doson
odmah upita Takera. „Da li ima neki ožiljak na glavi?“
„Ožiljak?“
„Parče kose koje nedostaje. Kao da je pretrpeo neku
ozbiljnu povredu?“
„O čemu vi pričate?“
Pre nego što je Doson bio prinuđen da objasni razlog
za svoje pitanje, Hedli se umešao. „Gospođica Nolan ne
zna Dirka po imenu, ali možda može da ga prepozna kad
ga vidi. Ako je to slučaj, moglo bi ozbiljno da utiče na vašu
istragu. Sme li da ga pogleda?“
Taker im mahnu da krenu prema vratima. „Sve što
može da nam pomogne.“
Ona je rekla: „Ne želim da me on vidi.“
„I neće. Nalazi se u sobi za saslušavanje. Tamo imamo
jedno poluprozirno ogledalo.“
Njih četvoro prođoše kroz vrata koja su vodila u veliku
kancelariju opremljenu odvojenim radnim stolovima.
Nekoliko službenika muvalo se uokolo nekim svojim
poslom. Svi su prestali da rade ono što su radili i stali da ih
gledaju kako prolaze. Taker ih je izveo odatle pravo u
potpuno prazan hodnik. Skrenuli su levo, u još jedan
naizgled beskrajan hodnik, nalik prvom.
Taker, koji je išao u korak s Amelijom, upitao je: „Da li
je gospođica Demarko delovala kao da joj prija njegova
pažnja?“
„Koliko se meni čini, jeste“, odgovori Amelija. „Uvek se
radovala što će ga ponovo videti.“
„Da li vam je ikada rekla gde se sastaju?“
~ 208 ~
janja
„Kod Mikija je jedino mesto za izlazak na Sent Neldi.“

„Tamo smo i započeli istragu, baš iz tog razloga. Ni
Miki, niti iko od njegovih zaposlenih ne sećaju se da su je
videli tamo s tipom koji odgovara njegovom opisu.“
Amelija odmahnu glavom zbunjeno. „Ne znam gde bi
drugo mogli da provode vreme.“
„Mi mislimo: na jahti. Moderna je. Verovatno je želeo
da je impresionira. Ali kad smo ga pitali da li ju je vodio na
brod, rekao je da nije. Pretpostavljam zato što ne želi da
izgubi posao. Ako mu alibi ne bude potvrđen, dobićemo
nalog za pretres.“ Zaokupljen tom misli, pogladio se po
obrazu. „Tašnica joj je ostala sa sve novcem i kreditnim
karticama. I nije seksualno napadnuta.“
„Preispitujete Dirkove motive“, kaza Doson.
„Njegove ili bilo čije. S obzirom na to da je izveo tako
jak udarac, zločinac je sigurno želeo da je ubije, bez
sumnje. Ali još uvek nismo saznali zašto.“ Pokazao im je
kuda da idu kod još jednog skretanja. „Skoro smo stigli.“
Krenuo je ispred njih i zaustavio se pred vratima koja
su imala prozor na gornjoj polovini. Kako bi stigla do
njega, Amelija kao da se beskrajno dugo kretala prema
njemu. A onda, nekoliko trenutaka nakon što je stigla do
vrata, nije mogla da se natera i pogleda kroz prozor.
Na kraju, Taker ju je poterao. „Gospođice Nolan?
Prepoznajete li ga?“
Duboko je uzdahnula i okrenula glavu prema
prozorčetu.
Sedeo je za stolom i razgovarao sa zamenikom Vilsom.
Baš kako ga je Stef bila opisala, imao je bradu.
Komplikovane tetovaže penjale su mu se od zglobova do
kratkih rukava košulje. Kosa mu je bila veoma kratko
ošišana, više kao neka senka koja mu pada na skalp.
~ 209 ~
janja
Klonula je na zid i ispustila dubok uzdah. „Nije on.“

Doson i Hedli se primakoše prozorčetu da pogledaju.
Taker je bio potpuno pometen. „Nije ko? Koga ste
očekivali?“
Osetivši se istinski šašavo, promucala je: „Mislila sam...
mislila sam da sam ga videla, da ću ga prepoznati, ali žao
mi je, nisam. Nikad nisam videla ovog čoveka. Izvinite što
sam uludo traćila vaše vreme, zameniče Taker. Ali, molim
vas, obaveštavajte me o napretku istrage. Želim da
uhvatite osobu koja je ubila Stef.“
„Uhvatićemo ga.“ Palcem je pokazao prema
poluprovidnom ogledalu. „Možda već i jesmo. Pročešljali
smo odeću gospođice Demarko, kao i vaš auto, da
pronađemo dokaze. Nešto smo i pronašli. Sve je poslato u
laboratoriju.“
„Mnogo ljudi se vozilo u mom automobilu. Imam dva
dečaka koji samo dovlače stvari u njega.“
„Svestan sam toga. Da li bi vam bio problem da nam
sve troje date uzorke kose i pljuvačke?“
„Naravno da ne.“
Pogledao je Dosona. „I vi.“
Doson podiže ruke u znak predaje. „Uvek.“
„Možda neće biti potrebe“, kaza Taker, donekle preko
volje. „Obavestiću vas.“ Okrenuvši se Ameliji, rekao je:
„Mrzim što moram da vas zamaram ovim. A posebno jer,
pa, znam šta ste preživeli kad je... Mislim, vaš suprug, i sve
to. Svedočili ste jutros na suđenju Vilardu Strongu, je li
tako?“
„Jesam. Sad je sve to gotovo.“ Zastala je nakratko.
„Mislim da neću sama moći da pronađem izlaz.“
Shvatio je šta je htela da kaže, pa ih je ispratio istim
putem kroz unakrsne hodnike. Išao je s njima skroz do
~ 210 ~
janja
vrata koja su vodila u hol. Pridržavši ih joj, ponovo se

zahvalio što su došli. Želeći da što pre pobegne odatle,
krenula je prema izlazu. Doson je išao ukorak s njom.
Hedli ih je pratio.
Dosonova teorija je propala. Mogućnost da je Džeremi
još uvek živ bila je previše neverovatna. Dirk Arneson nije
bio Džeremijeva reinkarnacija. Džeremi nije ni zaveo, a ni
ubio, Stef. Nije uzeo fotografije ispod njenog otirača i nije
zalepio loptu za plažu. Nije pratio svaki njen pokret. Nije
predstavljao pretnju. Bio je mrtav. Bilo je apsurdno misliti
drugačije.
Zašto se onda nije osećala kao da joj je pao ogroman
kamen sa srca?
Stvar je trebalo da bude rešena istog trenutka kad joj je
pogled pao na Dirka Arnesona, ali nije osećala da je
završena. Instinktivno je znala da postoji nešto što joj
izmiče. Nešto značajno. Osetila je neko ključanje između
dvojice muškaraca koji su međusobno razgovarali toliko
tajnovito da je ona samo stala kao ukopana, taman kad se
spremila da otvori izlazna vrata.
Uhvatila je Hedlija koji je pitao Dosona: „Razočaran si
ili ti je drago?“
„Kaži ti meni. Ti si opsednut njima.“
Odjednom se okrenula prema njima. Namah su stali i
prestali da pričaju. Obojicu je oštro pogledala, bivajući sve
ljuća sa svakim glasnim otkucajem Dosonovog ogromnog
ručnog sata. Gledajući ga pravo u oči, rekla je: „Mislim da
je krajnje vreme da mi objasnite šta se to ovde, dođavola,
događa.“
~ 211 ~
janja
15
oson i Hedli su je pratili Hedlijevim iznajmljenim

autom do restorana, gde samo što nisu počeli da
služe ručak. Ljudi koji su želeli stolove već su bili
uspostavili red, ali oni su ipak uspeli da zauzmu jedan mali
okrugli sto pored šanka, koji je bio odvojen od sale. Bio je
tiši i slabije osvetljen. Tama je obezbeđivala osećaj
privatnosti i pogodovala je njihovom tmurnom
raspoloženju.
Amelija i Hedli su naručili ledeni čaj. „Burbon s
ledom“, rekao je Doson konobarici, a kad je ona otišla da
spremi porudžbinu, pročitao je osudu u dva para očiju.
„Skinuo sam se na suvo s tableta. Dajte mi malo oduška.“
Niko nije progovorio sve dok nisu bili posluženi. Hedli
je umešao dve kesice veštačkog zaslađivača u čaj. Doson je
zveckao ledom po čaši, a onda otpio. Primetio je da
Amelija nije ni dotakla svoju čašu, već je ruke preklopljene
držala u krilu, kao da joj život zavisi od toga. Držeći se
skromno i tiho, pokušavala je da se sabere. Doson je
sumnjao da će to biti dovoljno za ovo što se sprema.
Hedli prekrsti ruke na ivici stola i blago se nagnu
prema njoj. „Da li ste ikada čuli za Golden Brenč u
Oregonu?“
„Nisam.“
„Za okršaj koji se odigrao tamo '76?“
~ 212 ~
janja
„Okršaj?“
„Između nekoliko pripadnika zakona i pripadnika
radikalne grupe pod nazivom Pravedni rendžeri.“
„Mislim da sam čula za njih. Domaći teroristi?“
„Tačno tako. Otišli smo u Golden Brenč da izvršimo
nekoliko hapšenja. Rezultat je bio katastrofalan. Sedmoro
ljudi je poginulo. Dva pripadnika zakona, pet pripadnika
te grupe. Prvi koji je poginuo bio je jedan maršal. Stajao je
nepun metar daleko od mene kad je dobio metak u grlo.“
Ispričao joj je priču koju je, skoro čitavih četrdeset
godina, nebrojeno puta prepričavao zvanično i
nezvanično, raznim ljudima. Tokom pripovesti Doson je
posmatrao Amelijino lice i pokušavao da dokuči o čemu
razmišlja.
Kad je Hedli zastao da otpije malo čaja, ona je
pogledala Dosona kao da pita zašto on to meni priča. Ali
kad je Hedli nastavio, vratila je pažnju na njega i nije ga
prekidala.
Kad je završio, ništa nije rekla nekoliko sekundi.
Napokon se nakašljala. „To dvoje... taj par koji je
pobegao...“
„Karl Vingert i Flora Stimel. Vođe. Najgori od svih.
Nikad nisu uhvaćeni.“
„Iako je prošlo toliko vremena?“
„Na moje veliko razočaranje i sramotu“, reče Hedli.
„Zvanično ih FBI još uvek traži, ali...“ Žalosno se zakikotao.
„Ja više ne.“
„Šta mislite da im se dogodilo?“
„Sam bog zna. Već sedamnaest godina im nijedan
zločin nije pripisan, pa se pretpostavlja da su mrtvi.“
„A šta je s bebom?“
Hedli baci pogled prema Dosonu, koji je iznenada
~ 213 ~
janja
shvatio da mu srce tuče kao ludo, kao da nikad nije čuo

ovu priču i ne može da sačeka da sazna sudbinu likova
uključenih u nju.
Hedli je pružio ruku i spustio je na Amelijinu, koja je
počela nervozno da uvrće i odvrće ivice salvete, pod
oznojenom čašom čaja. „Tokom istrage ubistva vašeg
bivšeg muža otkriven je DNK te bebe.“
Grudi su joj se podigle i spustile u plitkom uzdahu i
izdahu. Iščekivanje joj je ispunilo pogled. Izvukla je ruku
ispod Hedlijeve i spojila šake. „To sam razumela.“
„Ono što ne znate je da se Džeremijevi uzorci DNK
poklapaju sa onima koje imamo u svom sistemu“, tiho reče
Hedli. „Potiče iz te kuće u Golden Brenču.“
Nekoliko sekundi je samo zurila u njega i nakon
nekoliko bezuspešnih pokušaja da progovori, konačno
upitala: „Kako je to moguće?“
„Još uvek pokušavamo da sastavimo slagalicu i
ustanovimo kako. Ono što znamo je da Vesonovi nisu bili
njegovi biološki roditelji. Iz Golden Brenča imamo DNK
Flore Stimel. Ona je bila Džeremijeva majka.“
„Ne možete sa sigurnošću to da kažete.“
„DNK ne laže.“
„Džeremijevi uzorci uzeti su četrdeset godina kasnije, i
to iz sasvim drugog dela zemlje.“
Doson je znao da je uzalud dokazivati da biologija
greši. A i Amelija je to shvatila.
Ne sasvim saosećajno kao malopre, rekla je: „Čak i da
su begunci bili njegovi roditelji, što ne prihvatam, Džeremi
to nije mogao znati.“
„Velika je verovatnoća da jeste“, kaza Hedli. „Da li ste
ikada videli njegov izvod iz matične knjige rođenih?“
„Original je uništen u izgoreloj kući.“
~ 214 ~
janja
„Tako je. Upotrebio je kopiju izvoda da se prijavi u

marince. To se lako falsifikuje. Da li vam je ikada
spomenuo da je usvojen?“
„Ne.“
„Da li je ikada pokazao neke znake da sumnja u to ko
su mu roditelji?“
„Nikada. Ta tema...“
Kad je zaćutala, Hedli ju je nežno pitao: „Šta?“
Borila se sa svojim odgovorom i napokon rekla: „Nije
bila otvorena za bilo kakvu raspravu.“
„Zar vam to ne govori nešto?“
Dosonu je bilo jasno da se bori protiv logičnosti
Hedlijevog pitanja. Uzvratila je jedinim argumentom koji
joj je ostao. „Kakve veze sad ima ko su mu bili roditelji?
Bila bi sasvim druga priča da je još uvek živ. Ali nije.“
Hedli nije rekao ništa što bi poduprlo ni osporilo ovo.
Nije ni Doson. Ali njihovo bremenito ćutanje bilo je
ionako preglasno.
Hedli napokon kaza: „Pokušaću da pronađem vezu —
ako ona postoji — između Vesona i Karla i Flore. Ali prošle
su decenije. Tragovi su se još davno ohladili. Po
izveštajima koje sam pročitao o tom požaru, čitava životna
istorija Vesonovih, izmišljena ili istinita, pretvorila se u
dim. A meni ponestaje vremena. Za dve nedelje zvanično
ću biti u penziji.“
„Zašto onda sve jednostavno ne ostaviš na miru?“
Pogledao je Dosona. „Nisi prva osoba koja me to pita.“
Nekoliko trenutaka mu je trebalo da pažljivo razmisli šta
će odgovoriti. „Pomirio sam se sa time da neću uhvatiti
Karla i Floru. A onda sam saznao za njihovog sina
Džeremija. To su novi pomaci u 'hladnom’ slučaju. Kao
čovek u službi zakona, ne smem to da ignorišem.“
~ 215 ~
janja
„Uprkos tome što je mrtav.“

„Ubistvo bez tela?“ Namrštio se. „To je zjapeća rupa,
Amelija. Ogromna neizvesnost kojoj ne mogu da okrenem
leđa. Ova priča je počela onog dana u Oregonu. Ne mogu
da je ostavim tek tako bez kraja.“
„Priča.“ Okrenula se Dosonu. „Ovo objašnjava tvoje
interesovanje. Sigurno si umirao od želje da saznaš sve što
znam o Džeremijevoj prošlosti, što čitavu stvar čini još
intrigantnijom, zar ne? Sad razumem zašto si me pitao sve
ono o njegovom odrastanju, i roditeljima.“
„Nadao sam se da će tvoji odgovori potvrditi krvnu
vezu sa Vesonovima.“
„Ili si pokušavao da ustanoviš da li je on dete ljubavi
između Karla i Flore?“
„Ni ja ne želim da to bude istina.“
„Naravno da želiš! To pojačava dramatičnost tvoje
priče.“
„To nije...“
„Sve to vreme koje si proveo igrajući se s Hanterom i
Grantom... Jesi li samo tražio znake kriminalne sklonosti?“
„Za ime boga!“
„A ja... Nije ni čudo što si bio toliko... pažljiv.“
„Amelija...“
Pre nego što je stigao još nešto da kaže, podigla je obe
ruke, dlanovima prema njemu. „Dosta mi je. Ništa više
neću da čujem.“ Ustala je. „Priča se završila jutros, nakon
mog svedočenja na sudu. Taj gotski mit o Dirku...“
Nestrpljivo je odmahnula. „Osećam se kao budala što sam
ti poverovala i trunku. Džeremijevo nasleđe, kakvo god
bilo, nebitno je. On je mrtav. Izostavite me iz svoje
jurnjave za duhovima i gubite mi se iz života.“ Ljutito se
udaljila i izašla napolje.
~ 216 ~
janja
Hedli se okrenu prema Dosonu. „A ti ćeš samo da sediš

tu? Zašto ne ideš za njom?“
„Zato što hoću da se izgubim iz njenog života.“
„Ali...“
„I neću s tobom da raspravljam o svojim razlozima.“
Shvatio je da ih Hedli ionako već zna. „Dama je rekla
svoje. Želi da je izostavimo iz ovoga i, iskreno, i ja to
želim.“ Odgurnuo je stolicu. Pre nego što je otišao, dodao
je: „Pozvaću taksi. Hvala za piće.“
Pošto joj je automobil bio zaplenjen — a s obzirom na

okolnosti, ionako nije želela da joj ga vrate — Amelija je
vozila drugi auto, jedan stariji model koji joj je pripao
posle očeve smrti. Obično bi izvlačila neku utehu iz
činjenice da sedi za volanom koji poznaje njegov dodir. Ali
dok se isparkiravala s parkinga restorana, ljutnja joj nije
dozvoljavala nikakve dodatne emocije.
Posle svih preokreta koje je jutro donelo, osećala se
kao da je propuštena kroz mlin i znala je da sad nije u
stanju da bude „mamica“. Nakratko je pozvala Moli
Metkalf, Džordžovu ljubaznu suprugu, i pitala da li dečaci
mogu da ostanu još malo. „Moram da odem na Sent Neldu
i zatvorim kuću. Mnogo brže ću to obaviti ako mi se ne
budu motali oko nogu. Još uvek nisam u stanju da
odgovaram na pitanja o Stef. Trebalo bi da se vratim
večeras.“
Uverivši se da se oni radosno igraju s unucima
Metkalfovih, odvezla se na trajekt za ostrvo. Dok je
prolazila pored kafane Kod Mikija, primetila je žutu
policijsku traku još uvek razapetu oko parkinga iza zgrade.
Ovaj prizor ju je naterao da priguši jecaj u grlu.
Berni je nešto čeprkao sa zadnje strane svoje kuće i
~ 217 ~
janja
videvši je kako prilazi, mahnuo joj. Stala je i spustila

prozor na kolima. On je zatvorio gepek svog kamioneta i
dohramao do nje. „Taman si stigla da me ispratiš.“
„Odlaziš?“
„Odvešću se do Čarlstona, danas posle podne.
Večeraću račiće i griz. I sutra rano izjutra krećem. Vidim
da dečaci nisu s tobom. Ne volim da odem bez pozdrava.“
„I ja isto. Planirala sam da ih dovedem do kraja
nedelje, ali predomislila sam se. Još uvek im nisam rekla za
Stef. Dok to ne uradim, mislila sam da bi bilo bolje da ih
držim podalje od plaže, gde će se sigurno zapitati zašto je
tako iznenada nestala.“
„Možda je to i najbolje. Video sam danas dva zamenika
kako ulaze u tvoju kuću.“
„Zamenik Taker je zvao da me pita mogu li da
pregledaju Stefinu sobu i vide ima li nečega što bi moglo
da im ukaže na osobu koja ju je ubila.“ Ispričala mu je za
Dirka Arnesona. „Priznaje da poznaje Stef, ali tvrdi da ima
alibi.“
„Doson Skot?“
„Celu prošlu noć proveo je u zatvoru, ali jutros su ga
pustili. Taker ga još uvek nije sasvim isključio. Verovatno
ga pušta da se malo opusti, čini mi se. Nikako ne mirišu
jedan drugog.“
„Mislim da nije ni takao Stef.“
„I ja isto“, rekla je, ozbiljno misleći to.
Oklevao je, a onda pitao: „ A šta je s vama dvoma?“
„On i ja nismo dvoje, Berni.“
Odustavši od te teme, rekla mu je da se ponudila
Stefinim roditeljima da ih poštedi mučnog zadatka. „Rekla
sam im da ću spakovati njene stvari, a onda zatvoriti kuću.
Taj posao me uvek rastuži, a posebno što ne znam kad ću
~ 218 ~
janja
ponovo doći. Današnji dan biće posebno nesrećan.“

„Hoćeš da ostanem i pravim ti društvo? Mogao bih da
ostanem do sutra ujutro.“
Bacila je pogled prema svojoj kući. Izgledala je užasno
prazno, a na pola sekunde bila je u iskušenju da prihvati
ponudu. „Ne, hvala. Nemoj da propustiš svoje račiće i
griz.“ Pružila se preko unutrašnjosti automobila i
potapšala staračkim pegama posutu šaku koja je stajala na
otvorenom prozoru. „Pažljivo vozi.“
„Da li sam ti dao svoju imejl adresu?“
„Stef...“ Automatski je izgovorila ime, što ju je grubo
podsetilo. „Zapisala ju je za mene.“
„Javi se. Kaži Hanteru i Grantu da ćemo se videti
sledećeg leta.“
„Zmaj će biti spreman.“
Konačno se oprostivši, odvezla se ostatak puta do kuće
i ušla na zadnja vrata. Struja je došla, ali nije rasterala tugu
koju je osetila dok se kretala kroz utihnule sobe. Još otkad
je prvi put bila u kući, otkako joj je otac umro, nije osetila
ovoliku samoću.
Peščani tragovi ostali su na stepenicama, ostavili su ih
zamenici koji su pretraživali Stefinu sobu. Njeno kupatilo
nije više bilo besprekorno kao pre. Poneki predmet je
stajao sa strane, van svog mesta.
Pet minuta je Amelija sedela na krevetu i plakala za
svojom mladom prijateljicom. A onda je, primoravši sebe
da se prihvati neželjene obaveze, uredno složila Stefinu
odeću u njena dva kofera. Spakovala je i sve njene
stvarčice, ostavljajući njenim roditeljima da odluče šta žele
da zadrže. Kad je sve bilo spakovano u kofere, odnela ih je
do svog auta i ubacila ih u prtljažnik.
Bernijev automobil više nije bio tamo. Bila je sasvim
~ 219 ~
janja
sama, i osećala je to.

Usamljenost joj je pritiskala grudi dok je zatvarala
kuću za ovu sezonu. Ljudi iz servisa kasnije će doći da
obave temeljno čišćenje, ali je ispraznila frižider i ostavu
od sve kvarljive hrane, svukla posteljinu s kreveta i skupila
veš iz mnogih korpi u jednu veliku balu koju je odnela u
pomoćnu prostoriju.
Bila je to uhodana rutina, koju je obavila već desetinu
puta. Danas ju je ovaj zadatak činio užasno depresivnom.
Suze su pretile dok je poslednji put išla od sobe do sobe,
proveravajući da li je negde ostalo uključeno svetio, da li je
neki plafonski ventilator ostao uključen, da li neka česma
kaplje ili je prozor otvoren.
Razgovori sa Stef, dečji smeh, sve joj je to odjekivalo u
sećanju.
Otišla je u svoju sobu da poslednji put proveri je li
nešto zaboravila. Kad je prišla da povuče zastore na
prozorima, ne mogavši samu sebe da spreči, pogledala je
preko plaže, prema susednoj kući.
Znala je koji od prozora na spratu pripadaju Dosonovoj
sobi. Posmatrao ju je kroz te prozore. Uznemirujuće, ali u
umu joj je manje obitavala misao o tome da joj je
ugrožavao privatnost, a više poljubac koji su razmenili u
toj spavaćoj sobi, na krevetu, među uvrnutim čaršavima
natopljenim njegovim mirisom.
Podjednako želeći da zaustavi to erotsko sećanje, kao i
pogled, brzo je navukla zastore.
Stigla je do podnožja stepeništa i tek onda shvatila da
je ostavila laptop na stolu u sobi koju je koristila kao
kancelariju. Ostavivši tašnu, brzo se vratila na drugi sprat.
Sunce je zalazilo, senke su bile dugačke kad je ušla u
sobu i prišla stolu. Tu je oklevajući zastala i, pre nego što
~ 220 ~
janja
je uspela samu sebe da odgovori, privukla stolicu, sela i

uključila kompjuter. Sve vreme pokušavajući da se
odgovori od toga, pristupila je internetu i pokrenula
potragu za Karlom Vingertom.
Posle nekoliko udaraca po tastaturi, stigla je na
internet stranicu FBI-ja o najtraženijima, ugledala lice
čoveka koji je bio višedecenijski begunac i počela da
detaljno gleda crte njegovog smrknutog lica tražeći neku
sličnost s čovekom kog je volela i za kog se udala, a na
kraju počela da ga se plaši.
Ali nije ih bilo. Između fotografije na ekranu i
Džeremija nije pronašla nijednu jedinu zajedničku crtu.
Ali možda ih ne vidi samo zato što to ne želi. Da li je
očajanje čini slepom za to?
Odbacila je misao da je Džeremi, otac njene dece, bio
sin kriminalaca. Ubicā. To jednostavno ne može biti.
Pa ipak, agent FBI-ja Hedli, koji sigurno nije bio
budala, bio je uveren, i imao je dokaze DNK koji su to
potkrepljivali.
Džeremi je zaista ispoljio svoju divlju stranu.
Zarivši lice u šake, ispustila je dugačak izdah, a s njim i
strahom ispunjenu molitvu: „Dragi Bože, molim te, ne.“
Harijet je bila van sebe od uzbuđenja. „Nahranio je njime

pse?“
„Vilard tvrdi da mu je supruga bila već mrtva kad ju je
pronašao.“ Doson je, sedeći na ivici kreveta u hotelskoj
sobi, stiskao koren nosa sve dok mu se suze nisu nakupile
u očima. Samo stvarajući sebi fizički bol mogao je da
nekako prebrodi agoniju ovog razgovora. „Umrla je tako
što joj je iz neposredne blizine pucano u grudi iz sačmare.“
„Vilardove sačmare. Rekao si mi da su njegovi otisci
~ 221 ~
janja
jedini koji se nalaze na njoj.“

„Da, ali on je pod zakletvom izjavio da je nije upucao.“
„Koja je njegova verzija?“
„Na klupi za svedoke priznao je da je pio čitavog tog
dana dok je naširoko i nadugačko po Savani tražio neverne
ljubavnike. Na kraju je odustao i odvezao se do svoje kuće
u šumi, gde drži i trenira borbene pse. Tvrdi da je bio
toliko pijan da nije uspeo ni da izađe iz kamioneta pre
nego što se onesvestio.
Kad je došao sebi, prošlo je već nekoliko sati i bila je
prošla ponoć. Odmah je primetio da mu sačmare nema u
kabini kamioneta. Izašao je, malo se teturao po mraku,
pokušavajući da shvati gde se nalazi.
Stigao je do kolibe — tamo je uglavnom spavao — i
pronašao baterijsku lampu. Rekao je da su psi bili kao
poludeli, to je citat. Zato se oteturao do kaveza, osvetlio
uokolo i u jednom od njih ugledao Darlin. Bar ono što je
od nje ostalo. Puška je bila naslonjena sa spoljne strane
kaveza.“
„I on očekuje od porote da poveruje u to?“
„Ne znam šta on očekuje. Upravo tako je svedočio. Ali
u isto Vreme priznao je da je počinio nekoliko krivičnih
delà učestvujući u borbama pasa.“
„Šta je rekao o Džeremiju Vesonu?“
„Nema pojma šta se njemu dogodilo. Dokazi da je
doživeo istu sudbinu kao i Darlin nisu dovoljno ubedljivi.
Postoji samo parče kosmatog skalpa iz stomaka jednog od
pasa. I krv u tom kavezu.“
„I to nije dovoljno ubedljivo?“
„Kad je islednik svedočio, upravo tu reč je upotrebio.
Advokat odbrane se zakačio za to i napravio svoju
mantru.“
~ 222 ~
janja
„Dobro. Nastavi.“
„Vilard je video Darlinine ostatke, uspaničio se i
zaledio od straha. Policiji je trebalo nekoliko dana da ga
pronađe, i to tek nakon što su dobili dojavu o tome gde se
možda krije. Za to vreme, digestivni procesi...“
„Džeremi se do tada već pretvorio u pseću kaku.“
Doson se pitao, kad su psi već napravili od Džeremija
svoj obrok, zašto nisu pojeli i Darlin. Ali nije izneo ovu
nedoumicu. Vampirica na vezi je laptala krvave elemente
čitave priče.
Samo je nastavio. „Vilard se kune da nije pronašao
Džeremija. Njegov advokat je pokušao da u umove
porotnika usadi ideju o tome da je Džeremi uzeo sačmaru
iz Vilardovog kamioneta dok je ovaj bio u nesvesti, ubio
Darlin, ugurao njeno telo u kavez za pse, a onda zbrisao u
močvaru, da ga niko nikad više ne vidi. Verovatno je on
bio taj koji je nazvao policiju.“
„Ženin ljubavnik je smestio sirotom Vilardu njeno
ubistvo.“
„Advokat nije upotrebio te reči, ali to je u osnovi seme
razumne sumnje koje je pokušao da posadi.“
„Ima li i trunke šanse da bude oslobođen?“
„Porota ponekad ume da nas iznenadi.“
Doson je odavno bio spreman da završi ovaj obavezni
poziv. Što manje odnosa s Harijet, to će biti srećniji. Osim
toga, bio je ubijen. Odmah posle tog katastrofalnog
sastanka s Hedlijem i Amelijom otišao je pravo u sud.
Uloživši dane u suđenje Vilardu Strongu, morao je nešto
da proizvede za sve ovo vreme i troškove ili će ga dočekati
pakao zvani Harijet kad se vrati u Vašington.
Kad je sud završio s radom, došao je u iskušenje da se
vozika Ulicom River dok ne pronađe nekog „kolegu“ Reja
~ 223 ~
janja
Dejla koji bi mu dopunio zalihu pilula koju je prosuo. Ali

odupro se tom iskušenju. Zamenici Taker i Vils najviše bi
voleli da ga još jednom pričepe, a još uvek nije sasvim
oslobođen sumnji za ubistvo.
Osim toga, kupovina lekova koji se mogu dobiti na
recept na ulici bilo je glupo, samodestruktivno ponašanje.
Nisu mu trebali Hedli i Amelija da mu na to ukažu.
Zato se vratio u hotelsku sobu i, bez ozbiljnijeg
pojačanja osim viskija, konačno odgovorio na desetine
glasovnih poruka koje mu je Harijet ostavila. Prvih
šezdeset sekundi razgovora protekli su u žestokoj kritici
njegove nepouzdanosti. Da li je istina da ga je ispitivala
policija zbog ubistva jedne mlade žene? Neko iz
kancelarije časopisa video je to na internetu. Ne bi
poverovala u to da i sama nije pronašla priču i pročitala je.
Konačno je presekavši, pripretio je da će prekinuti
vezu ako ne začepi. „Nastavi da tako razgovaraš sa mnom i
ja odoh, Harijet, stvarno.“
„Uf, da, baš me briga.“
„Lepo. Onda ćeš svom novom šefu objasniti zašto je
njegov najbolji novinar prodao senzacionalnu priču
drugom časopisu.“
S ovim ju je prekinuo i ona se dovoljno smirila da
sasluša doterano, skraćeno objašnjenje o tome kako je
proveo noć u pritvoru i kako se sve završilo. „Ispitivan sam
zajedno sa svima drugima koji su tog dana videli žrtvu.“
Što baš i nije cela istina, ali nije ni potpuna laž. „Najgore u
svemu tome je to što nisam mogao da operem zube sve do
jutros.“
Onda joj je predočio kakvu priču želi da napiše.
Ona je rekla: „Moram da ti odam priznanje, mislila
sam da samo blefiraš. Ovo je sjajna priča, a posebno zato
~ 224 ~
janja
što je Džeremi Veson odlikovan ratni veteran.“

„To i jeste ugao koji me zanima. Ružan kraj ratnog
heroja koji se vratio kući.“
„Dobro, dobro. Kreni s tim. Kakav je taj Vilard
Strong?“
„Opak. Nezgrapan.“
Shvatila je da još nešto ima u njegovom glasu. „Ali
šta?“
„Ne znam“, rekao je zamišljeno. „Deluje kao da je malo
tupav. Ovo je veoma komplikovan zločin.“
„Misliš da nije sposoban da ga počini?“
„Ako me pitaš da li je sposoban da sačmarom upuca
par preljubnika, reći ću da jeste. Onda pomislim da bi prvi
refleks trebalo da mu bude da pobegne glavom bez obzira
i nastavi da beži sve dok ga ne uhvate. Ali da ostane tu
kako bi uništio dokaze, a posebno na tako bizaran način...
To mi ipak malo smrdi. Ta neumerenost deluje malo van
njegovog karaktera, previše dobro isplanirana. Mislim...“
„To je tvoj problem, Dosone. Previše misliš. Previše
analiziraš. Ne mora svaka priča da bude o nečijoj prokletoj
psihozi koja potiče još od ćelijske deobe u majčinoj utrobi.
Samo napiši priču kao da je to krimić. Bar jednom nemoj
šiljiti o psihološkim sranjima. Neka bude golicavo, neka
bude krvavo, neka bude sentimentalno iz ugla jednog
ratnog heroja. Čitaoci će to progutati. Ništa loše ne mislim
kad to kažem.“
„Ha-ha. Kapiram.“
„Možeš li da izdejstvuješ neki intervju s njim?“
„S Vilardom? Ne, dok se suđenje ne završi, a pitanje da
li ću uspeti i onda.“
„Šta je s Amelijom Nolan?“
Strela čežnje i bola prošla je pravo kroz njega.
~ 225 ~
janja
„Pokušao sam. Samo mi je zalupila vrata ispred nosa.“

„Figurativno ili bukvalno?“
„Nije bitno. Neće da priča. A posebno sada kad se bavi
jednom drugom tragedijom.“
„Dadiljinim ubistvom. Hmmm. Dvostruka tragedija
mogla bi da bude sasvim novi ugao. Pokušaj ponovo.
Upotrebi svoj šarm.“
„Nemoj se preterano nadati. Sad sam potpuno
smožden. Istuširaću se, pojesti hamburger i pogledati
utakmicu na TV-u. Ako želiš još groznih detalja, moraćeš
da sačekaš da napišem tekst, kao i svi ostali.“
Doson prekide vezu, prebaci telefon na vibraciju, a
onda se ispruži na krevet i ostade da leži s podlakticom
preko očiju. Nije lagao kad je rekao da je smožden. Trebalo
mu je sna, ali odrekao se pilula protiv anksioznosti i za
spavanje. Viski je izgubio svoj otupljujući efekat,
obezbeđujući mu samo brujanje, uz neku lakoću u glavi i
neprijatnost u stomaku.
To sve ga je ostavilo potpuno samog da se bori i
pronađe spokoj. Tako mu boga, dospeće do njega čistom
snagom volje.
Ali kada je sklopio oči i pokušao da se usredsredi samo
na oblake koji plutaju preko snežnih planinskih vrhova i
potoka koji se mreškaju kroz prastare šume, um mu se
tvrdoglavo držao žene koja je otišla iz njegovog života.
Žene koju je đavolski želeo, a nije mogao da ima.
Hedli ga je pitao zašto nije krenuo za njom. Zar
odgovor nije bio dovoljno jasan? Ona to nije želela. Bilo joj
je „dosta svega“. On je bio oportunist, vešt prevarant,
zaobilazio je prepreke, čak ju je i namamljivao preko dece,
kako bi došao do cilja. To je bilo njeno mišljenje o Dosonu
Skotu.
~ 226 ~
janja
Ali iako je bio potpuno iskren prema njoj od početka,

otvorio se i rekao joj sve, zadobio njeno poverenje, pa čak i
njenu naklonost, ipak bi je pustio da ode. Nije bio
mučenik, ali nije bio ni sebični kučkin sin. Poslednje što
Ameliji Nolan treba je još jedan muškarac u životu koji se
svake noći budi s vriskom.
Borio se sa tim ponižavajućim sećanjem kad je osetio
kako mu vibrira telefon. Podigao ga je i, videvši Hedlijevo
ime, opsovao. Pomislio je da se ne javi, ali to bi samo
odložilo neminovno. Pritisnuo je dugme za javljanje.
„Spremam se za tuširanje. Mogu li kasnije da ti se javim?“
„Ne. Ovo je hitno.“
„Zvučiš kao da si ostao bez daha.“
„I jesam.“
„Šta si radio?“
„Lajao oko njihovih nogu.“
„Čijih nogu?“
„Šerifovih, Savanske policije, konačno sam uvukao i
Knuca. Dobro je što nisam prestajao.“
„Ako ti skoči pritisak, Eva će...“
„Našli su neke otiske na kabanici.“
Doson se ugriznu za jezik, sprečivši samog sebe da
kaže ono što je želeo.
„Toliko se sve uklopilo da mi se digao. Pogodi čiji su.“
„Džeremija Vesona.“
„Preskoči tuširanje i dolazi ovamo.“
~ 227 ~
janja
16
rotivno volji i razumu, Amelija je bila kao opčinjena

poternicom Karla Vingerta.
Godine 1970. uzdigao se sa pozicije sitnog
kriminalca i smutljivca do ozloglašenog odmetnika koji je
odvažno opljačkao jednu federalnu banku u Kanzas Sitiju.
Učinio je to usred bela dana, po podne, jednog užurbanog
petka. Nije se prerušio, niti je stavio bilo kakvu masku, kao
da želi da ga prepoznaju i odaju mu priznanje za taj zločin,
koji je uključivao i ubistvo direktora banke, blagajnika koji
mu je ispraznio fioku i tako nesmotreno uključio alarm, pa
i čuvara koji je bezuspešno pokušao da ga u svemu tome
spreči, ali i gradskog policajca koji je, sasvim slučajno,
čekao u redu da položi novac od plate.
Sigurnosne kamere zabeležile su Karla više puta tog
dana jer se nije ni trudio da ih izbegne. Fotografije koje su
nastale u razmacima, uvećane su, poboljšane i bile su
jedine slike kriminalca koje su postojale, osim onih iz
škole, koje su zabeležile transformaciju jednog dečaka
državne škole, od smrknutog mališana do vucibatine koja
je izgledala sve jarosnije u svakom sledećem razredu.
Ispisao se posle druge godine.
Najbolje od ovih ekskluzivnih fotografija odraslog
Karla izabrane su za poternicu, i dok ih je Amelija
posmatrala, iznova se pitala da li je ovaj čovek, kako je
~ 228 ~
janja
Gari Hedli tvrdio, deda njenih sinova?

I sama ta mogućnost bila je uznemirujuća. Ali posebno
uznemirujuće bilo je misliti da je Džeremi to znao. Ako
jeste, da li je to čuvao kao tajnu jer se stideo svoje prošlosti
i želeo je da zaštiti nju i svoju decu od javnog srama? Ili je
razlog za tajnovitost bila ipak zlokobnija? Bila je to jeziva
mogućnost.
Odjednom je postala svesna toga da je, izuzev svetla sa
ekrana laptopa, soba pala u mrak. Nije planirala da ostane
ovako dugo. Ali taman kad se spremila da odgurne stolicu,
namera joj je prekinuta bukom koja je doprla odozdo.
Znala je svaki kutak i pukotinu u kući, svaki stepenik
koji je škripao pod nečijom težinom, svaku šarku koja je
cičala ako se ne podmazuje redovno, koja fioka se
zaglavljivala kad je vlažnost bila posebno visoka.
Samo neko ko je veoma upoznat s kućom prepoznao bi
zvuk struganja kuhinjskih vrata po podu, u trenutku kad
se otvaraju.
Upravo to je čula. A onda tišinu.
To joj je izazvalo lupanje srca, još i više nego zvuk
vrata koja se otvaraju. Brzo je sklopila laptop, bacivši sobu,
u stvari čitavu kuću, u potpuni mrak.
„Zapamti, samo se ponašaj normalno.“

„Ukapirao sam.“
„Samo se vraćaš da uzmeš svoje stvari iz kuće na plaži
pre nego što odeš kući. Ako je on tamo negde i posmatra
je, to i treba da pomisli.“
„Ukapirao sam.“
„Ne želimo da on...“
„Prokletstvo!“, prasnu Doson. „Rekao sam da kapiram.“
Hedli mu je davao uputstva otkako su otišli sa
~ 229 ~
janja
pristaništa za trajekte. Doson je vozio Hedlijev iznajmljeni

automobil vrtoglavo brzo. Hedli se sagnuo na zadnjem
sedištu da ga niko ne vidi.
Iza njih su se vozile dve šerifove jedinice i jedan
neobeleženi automobil sa četiri agenta FBI-ja iz savanskog
odeljenja, zajedno sa Sesilom Knucom. Svi su vozili bez
svetala i držali se poizdalje kako bi delovalo da je Dosonov
auto jedini na putu.
„Sve dok Amelija ne bude bezbedna, poslednje što
nam treba...“
„Jeste da mu damo znak da konjica čeka iza brda“,
kaza Doson, citirajući Hedlija, koji je ranije već upotrebio
ovu analogiju kad je razmatrao plan sa hitno okupljenim
timom, dok su prelazili morski tesnac prema Sent Neldi.
„Ako shvati da smo mu za petama, ništa neće izgubiti
ako je ubije samo da bi mogao da ode ovenčan slavom.“
„Ako je povredi, lično ću se postarati da ode. Ima da
mu prosviram metak kroz čelo.“
„Vidiš, upravo o tome ti pričam. Ti si novinar, a ne
policajac.“
„Piskaralo.“
„Šta?“
„Tako me je onaj šupak Taker nazvao.“ Pustićete ovo
bedno piskaralo-tabletomana da obavi policijski posao?
Dosonov prvi impuls bio je da se baci na zamenika i
pokaže mu koliko jedno piskaralo može da bude opasno
ako je isprovocirano, ali zanemario je ovu uvredu. Lična
zadovoljština koju bi izvukao iz sukoba jedan na jedan s
ovim tipom nije vredna dragocenog vremena koje bi tu
izgubio.
Već je sat vremena prošlo otkako ga je Hedli pozvao i
rekao mu za otisak prsta. Tokom tih mučnih šezdeset
~ 230 ~
janja
minuta niko nije uspeo da dođe do Amelije. Nije se javljala

ni na mobilni telefon, ni na fiksni u stanu u Savani.
Dosonova ideja bila je da pozovu Džordža Metkalfa
koji im je potvrdio da su deca još uvek s njim i njegovom
suprugom. Amelija im je rekla da će popodne provesti u
kući na plaži i da će se zbog obaveza koje tamo ima možda
zadržati do večeri. U kući na ostrvu nije bilo fiksnog
telefona.
Zamenik koji je čuvao mesto zločina na parkingu Kod
Mikija povučen je sa dužnosti i vratio se na kopno kad mu
se završila smena, a neko je procenio da nije potrebno da
se pošalje zamena. Niko nije želeo da preuzme
odgovornost za ovu žaljenja vrednu odluku, zbog koje
niko više nije bio na raspolaganju da se odveze do
Amelijine kuće, proveri da li je sve u redu, upozori je na
moguću opasnost i ostane s njom dok ne stigne pojačanje.
„Taker je običan hvalisavac“, rekao je Hedli sa zadnjeg
sedišta. „Zaboravi na njega. Ali zapamti da su on i ostali
ljudi uvežbani policajci. A ti nisi. Jedini razlog što si
uključen je to što možeš da obaviš izviđanje a da ne
uzbuniš Džeremija. Ako je uopšte u blizini. Do sada je
mogao da stigne do Kanade.“
„Da li stvarno misliš da je u Kanadi?“
Hedli ništa ne reče. Da misli tako, ne bi sada jurcali da
uzbune Ameliju i kažu joj za najnovije događaje.
„Bernijeva kuća deluje napušteno“, rekao mu je Doson
dok je jurio pored nje. „Bože, potpuno sama je ovde. Jedan
auto je kod njene kuće, ali nijednog jedinog svetla nema. A
ona se ne javlja na telefon.“
„Provezi se pored.“
„Zajebi to.“
Zakočio je i iskočio iz auta, praktično u jednom
~ 231 ~
janja
jedinom pokretu. Ostavivši Hedlija da izbaci bujicu psovki,

potrčao je prema zadnjem ulazu u Amelijinu kuću. Bila je
otključana. Otvorio je vrata i zastao da oslušne.
Tišina je bila potpuna i neobična. Da je sve u redu,
svetla bi bila upaljena i čuli bi se zvuci nekakve aktivnosti.
Osvrnuo se i ugledao Hedlija koji je išao za njim i
pritom tiho govorio mobilnim telefonom, opisujući
situaciju ljudstvu u vozilima koja su išla za njima.
Doson, shvativši da će njihovo iznenađenje uskoro
svakako propasti, nahrupio je u Amelijinu kuhinju,
pritisnuo prekidač za svetio i povikao njeno ime. Iz
kuhinje je uleteo u trpezariju, iz koje je mogao da vidi
dnevni boravak, prednja vrata i trem iza njih. Ništa.
Krećući se brzo, potrčao je prema stepenicama i zapeo za
tašnu koja je stajala pored najnižeg stepenika.
Upravio je pogled prema gore. Stajala je na vrhu
stepeništa, nestabilna i napeta, držeći se za ogradu. A onda
je, čim ga je spazila, potonula i sela na prvi stepenik.
Preskakao je po dva stepenika odjednom. „Jesi li
dobro?“
Prošaputala je da jeste, ali očigledno to nije bila. Tresla
se i, gledajući užasnuto preko njegovog ramena,
posmatrala kako joj se kuća puni naoružanim ljudima.
Oči su joj bile široko otvorene od šoka i zapanjenosti
kad su se ponovo susrele s Dosonovim. Spustio je ruke na
njena ramena. „Džeremijevi otisci su pronađeni na
kabanici.“
Klimnula je sporo glavom, kao da se predaje ovom
saznanju koje je tako uporno poricala. Zatim ga je ščepala
za ruke. „Dečaci?“
„Sigurni. Čuvari su postavljeni oko Metkalfove kuće.“
„Uplašiće se.“
~ 232 ~
janja
„Neće ni znati. Metkalfovi su obavešteni, ali Hedli je

naredio policajcima da ostanu neprimetni. Bez obeleženih
automobila i trepćućih svetala, i slično.“
„Sve ovo je tako...“ Činilo se da ne može da pronađe
reč koja bi na najbolji način opisala okolnosti. Očigledno
veoma uznemirena, rekla je: „Nisam želela u to da
verujem. Ni u šta od svega toga. Ali sve je istina, je li tako?“
Suze su joj skliznule preko donjih kapaka.
Doson joj spusti šaku na potiljak i zagrli je između
vrata i ramena. Provlačeći joj prste kroz kosu, prošaputao
je: „Kad bih mogao da učinim da sve to nestane, učinio bih
to.“
Zamenici su razaslati da peške patroliraju plažom i

okolinom.
Taker i Vils, agenti FBI-ja, Amelija, Hedli i Doson
okupili su se u Amelijinoj dnevnoj sobi. Kako bi svi saznali
šta se događa, Hedli je prepričao Karlovu i Florinu
kriminalnu prošlost i obelodanio Džeremijevu vezu s
njima. Podelio je s njima teoriju da je Džeremi ubio Stef,
zamenivši je sa Amelijom.
Objasnio je Takeru zašto su se interesovali da pronađu
Dirka Arnesona. „Mislili smo da je Džeremi uzeo drugi
identitet i koristio devojku da dobije informacije o Ameliji
i njenim sinovima.“
„Umesto da izvodite sve te majmunarije, zašto mi
samo niste sve to rekli?“
Hedli mu priznade da je u pravu. „Kad malo razmislim,
verovatno je trebalo.“ Činilo se da je Taker umiren.
Sesil Knuc je bio prijatan tip, baš kako ga je Hedli i
opisao. Bio je nekoliko godina mlađi od Hedlija, ali je
njegovo starenje bilo mnogo vidljivije. Bio je trbušast i
~ 233 ~
janja
proćelav, ali vispren i dovoljno iskusan da bude SDA.

Doson se divio njegovom ljubaznom i učtivom odnosu
prema Ameliji, dok ju je ispitivao. Prepričala mu je svoj
brak i razvod, ali, na nesreću, nije imala ništa novo ni
prosvetljujuće da mu kaže.
„Za mene, Džeremi je umro pre više od godinu dana.
Ako je i živ, nemam pojma gde je bio, ni gde je sada. Mada,
u poslednje vreme, osećam neko prisustvo, kao da me
neko gleda. Pripisivala sam svoj nemir suđenju Vilardu
Strongu i tome što sam morala otvoreno da govorim o
stvarima koje bih najradije zaboravila.“
Ispričala je celoj ekipi o misteriji lopte za plažu i gomili
fotografija nje i dece, koje su nestale neznano kako. „Jedan
prijatelj mi ih je doneo kad nikog nije bilo kod kuće, ali
nisu bile tamo gde su ostavljene.“ Doson je cenio što ga
nije otkrila kao „prijatelja“.
Ispričala im je i za brod koji je primetila. „Bio je
usidren nedaleko od obale nekoliko dana. Osim toga, ništa
neuobičajeno se nije događalo.“ Ali čim je to izgovorila,
pogledala je Dosona.
Ekipa je raspravljala da li bi ona i njeni sinovi trebalo
da se presele u sigurnu kuću dok ne uhvate Džeremija.
Hedli se usprotivio toj ideji. „U ovom trenutku, on misli da
nije osumnjičen. Ako je smestite pod zaštitu, to je isto kao
i da ste prošli čitavim Jugom i pomoću zvučnika oglasili da
smo na tragu Džeremiju.“
Taker reče: „Sve ovo pod pretpostavkom da je živ. A to
još uvek nije pouzdano utvrđeno.“
„Šta vam je potrebno da to pouzdano utvrdite?“, pitao
je Doson.
„Nešto više od skrivenog otiska prsta koji smo pokupili
sa mokre kabanice. Mogao je tamo da stoji godinama.“
~ 234 ~
janja
„Malo verovatno“, reče jedan od agenata FBI-ja. „Na

neporoznoj površini kao što je ta? Najverovatnije bi bio
obrisan ili sasvim razmazan do sada.“
„Još uvek nije digitalno uveličan“, usprotivio se Taker.
„Neću da prihvatim sa sto posto sigurnosti da je Veson živ
sve dok.
„Ne opauči Ameliju kao što je to učinio njenoj
dadilji?“, reče Doson.
„Zašto ste vi tako navalili da poverujem u sve ovo? Da
ne bih vas uhapsio?“
Zamenik Vils se umešao. „Uzimajući u obzir
neobjašnjive stvari koje su se dogodile gospođici Nolan u
poslednje vreme, plus taj otisak, za koji priznajem da treba
dalje analizirati“, obraćao se svom partneru, „plus
činjenica da nikad nismo pronašli telo Džeremija Vesona,
mislim da bi trebalo da nastavimo dalje kao da je još uvek
živ.
Ako pogrešimo zbog predostrožnosti, najgore što
može da se dogodi jeste da ispadnemo samo gomila
nesposobnjakovića koja je u jednom trenutku
pretpostavila da mrtvac može da ubije gospođicu
Demarko. Ali alternativa, što bi bilo ignorisanje te
mogućnosti, predstavlja mnogo veći rizik po gospođicu
Nolan i njenu decu.“
Čak se i Taker složio da bi mere predostrožnosti
morale biti zagarantovane.
Hedli izloži jedan plan: „U stvari, ovu kuću je lako
čuvati kao i bilo koju drugu. Ovo je najviši deo ostrva. Na
otvorenom delu plaže nema tako mnogo dobrih mesta za
skrivanje. Džeremi ovamo ne može da stigne vodom — ni
kroz tesnac, ni s okeana — a da mi to ne vidimo. Ne može
da se doveze ovamo, a da se ne ukrca na trajekt.“
~ 235 ~
janja
„Ipak ne može da hoda po vodi, iako može da

vaskrsne.“ Vilsova šala popustila je sveprisutnu napetost,
ali ova izjava bila je samo potvrda da on ipak veruje da
pokušavaju da uhvate Džeremija Vesona, živog i zdravog.
Pre nego što su se razišli, Taker uputi poslednju
primedbu. Obratio se Dosonu: „Ako mi budete trebali,
hoću U vas ovde prvo potražiti?“
Pitanje i neprijatna pretpostavka o Ameliji primorale
su sve da se zalede i zaneme. Dosonu se smrklo pred
očima i želeo je da nokautira zamenika da sedne na pod.
Ali Hedli, osetivši njegovu jarost, pljesnu ga šakom po
podlaktici i kaza učtivo: „Ako vam bude trebao Doson,
uvek ga možete pronaći preko mene.“
Svi su otišli osim zamenika koji su ostali da čuvaju
kuću. Osoblje iz šerifove kancelarije u Savani, poslato je da
pokupi Hantera i Granta i dovede ih na ostrvo. Amelija je
zahtevala da i Metkalfovi krenu s njima. „Plašiće se
nepoznatih ljudi.“
Sat vremena kasnije dovela su ih dva zamenika, od
kojih je jedna bila mlađa žena. Metkalfovi su bili ljudi
pitome naravi i delovali su preplašeni što su se našli u
ovakvoj situaciji.
Dečaci nisu osećali toliku uzdržanost. Nakon
dvodnevne odvojenosti od majke bili su uzbuđeni što će je
videti i brbljali su uglas, ne slušajući jedan drugog, u cilju
da zadobiju njenu pažnju. Doson je stajao po strani i
gledao dok ih je čvrsto grlila, ljubila ih kad bi je nakratko
pustili i mazila ih po čitavom telu, kao da samu sebe
uverava da im ništa ne fali.
Radost dečaka što ponovo vide Dosona bila je skoro
podjednako burna. Amelija ga je predstavila Metkalfovima
samo imenom. Verovatno su pomislili da je samo još jedan
~ 236 ~
janja
policajac u civilu koji je određen da čuva kuću. Bilo kako

bilo, nisu preispitivali njegov ostanak kad su zajedno sa
dva zamenika otišli.
Dečaci su ga onda sproveli kroz kuću, a ovaj obilazak
uključivao je sve, od plejstejšna do praznog akvarijuma u
obliku kugle, gde se njihova zlatna ribica susrela sa smrću
početkom leta.
Tura se završila u njihovoj sobi, gde je Amelija
obznanila da je vreme za spavanje. Počeli su da se bune.
Sporazum je postignut tek kad je Doson pristao da im
pročita priču za laku noć.
To se dogodilo pre skoro sat vremena. Trebalo im je
toliko vremena da se konačno smeste. Sada je, ušavši u
kuhinju, rekao Ameliji: „Ah, konačno sami.“
Ali njen osmeh bio je tmuran. „Osim svih onih čuvara
tamo napolju.“
„Nužno zlo.“
„Dečaci su konačno zaspali?“
„Trebale su im cele dve priče.“
„Hvala ti za to.“
„Zadovoljstvo je samo moje.“
„Da li su te pitali zašto Stef nije tu?“
„Grant ju je spomenuo onako uzgred, ali ništa više od
toga.“
„Iznenađuje me što nisu radoznali.“
„Deca su.“ Zamišljeno je slegnuo ramenima. „Za njih,
dva dana je veoma dugo vreme. Samo su malo pometeni.“
„Time što si ti tu.“
„Ja sam samo popunio prazninu.“
„I dodao još malo.“
Dok je uključivala električni čajnik, pogledala ga je
postrance, verovatno primećujući koliko se nelagodno
~ 237 ~
janja
oseća u domaćinskoj kuhinji. Na pultu se nalazila tegla za

keks u obliku medveda. Dečji crteži stajali su zalepljeni za
vrata frižidera magnetima u obliku Diznijevih likova.
Knjige o kuvanju koje su bile poredane na otvorenoj polici
delovale su kao da se koriste, da nisu samo za izložbu.
Kad se uporedi, kuhinja u njegovom stanu bila je
sterilna.
Mahnula mu je da priđe trpezarijskom stolu. „Sedi.
Danas sam počistila špajz, ali pronašla sam nekoliko kesica
čaja i malo kakao-mešavine. To je sve što mogu da ti
ponudim.“
„Nema potrebe da se izvinjavaš. U mom kuhinjskom
elementu u Aleksandriji nema ništa kao ni kod Staramajke
Habard.“
„Znaš tu uspavanku?“
„Mama mi ih je stalno pevušila. Ove se baš sećam.“
„Tvoji roditelji žive u Virdžiniji?“
Ispričao joj je za kobnu nesreću. „Znaš kakvi su
roditelji, uvek ti govore da se čuvaš kad sedneš za volan.
Moji su više od svega brinuli da ne nastradam u nekoj
automobilskoj nesreći. Što je na kraju ispalo ironično, jer
su oni upravo tako poginuli. Autom su se vraćali iz
bioskopa, jednog radnog dana, i to ulicom kojom su se
prolazili milion puta. Vozač automobila koji se približavao
skrenuo je da izbegne vevericu koja je prelazila put,
izgubio kontrolu i zakucao se pravo u njih.“
„Žao mi je“, rekla je blago.
„Vozač tog drugog auta je samo otišao. Potpuno
skrhan, razume se. Hedlijeve je gubitak mojih roditelja
pogodio jako koliko i mene. Hedli i moj tata bili su
prijatelji još od osnovne škole.“
„Znači da to nije bila samo prazna priča. On je stvarno
~ 238 ~
janja
tvoj kum?“
„Jeste. On me je držao na krštenju, za koje često kaže
da se uopšte nije primilo.“
Slabo se nasmejala. „Očigledno ste veoma bliski.“
„Dosadan je kô proliv.“
„I moj tata je lako mogao da postane isti kao on, ali
njegovi saveti su uglavnom ispadali mudri.“
Uvidevši da je lagano ponovo zahvata tuga, rekao je:
„Hej“, i posegnuo iza leđa za jaknom koju je ranije okačio
na naslon stolice. Izvukao je čokoladicu iz džepa i ponudio
joj je teatralno. „Uzeo sam danas ovo iz mini-bara hotelske
sobe. Zaboravi na sve to za sada. Hoćeš da bacamo novčić
kome će da pripadne?“
„Ne, hvala. Nisam gladna.“
„Kad si poslednji put jela?“ Pošto je morala da razmisli
o tome, rekao je: „Tako sam i mislio. Ovo je dobra
energija. Podeliću je s tobom.“
Čajnik je počeo da pišti. On se odlučio da popije
kakao. Kad mu ga je servirala, rekla je: „Žao mi je što
nemam ništa jače. Čak ni jednu flašu vina.“
„Nije bitno. Izbaksuzirala si mi.“
„Šta, za cuganje?“
Podigao je glavu i pogledao ju je pravo u oči. „Rekla si
mi da piće i pilule neće rešiti moj problem. Odmah posle
toga sve je prestalo da deluje.“
„Mislim da to nema veze s tim što sam rekla. Samo si
se urazumio.“
„Možda. Ili me je noć koju sam proveo u zatvoru
preobratila. Ali nemoj da očekuješ od mene da Takeru
pošaljem buket sa zahvalnicom.“
„Šta je to između vas dvojice?“
„Zamrzeo me je čim me je ugledao. Ne znam zašto.“
~ 239 ~
janja
„Viši si za glavu i po.“

„Aaa, o tome se radi? Hteo sam da ga zakitim
masnicom što te vređa“, dodao je ozbiljnije.
„Nije bitno. U šerifovoj kancelariji verovatno već svi
znaju da smo bili zajedno u tvojoj kući onog jutra kad su
me obavestili o Stef.“
Vratila se do pulta po svoj čaj, a onda sela preko puta
njega. Odmotao je čokoladicu, prelomio je i pružio joj
jednu polovinu.
Zagrizla ju je dok ga je zamišljeno posmatrala.
„Dosone, šta ti u stvari tražiš ovde?“
„Pijem kakao.“
Pogledala ga je iskosa.
Nesiguran kako da na to odgovori, zarotirao je
ramenima s nelagodom. Napokon, tihim glasom, pitao ju
je: „Želiš li da odem?“
Nekoliko puta je umočila kesicu čaja u vodu i ostavila
je potopljenom. „Poznajemo se manje od nedelju dana. Ja
sam u kritičnoj situaciji. Stvarno ne znam zašto se muvaš
oko mene, kao ni zašto...“ Pogledala ga je ispod oka. „Ni
zašto mi to prija.“
„I mene ostavlja potpuno zbunjenog.“ Primetio je da ju
je njegov odgovor iznenadio. „Veruj mi, ništa od svega
ovog nisam planirao.“
„Ovog?“
„Ti, Hanter i Grant, priče za laku noć.“ Ovlaš je
pogledao nasmejano lice medveda na tegli za keks. „Ovo
nema nijednu dodirnu tačku sa ratom, ali je prokleto blizu
da pokida živce čoveku poput mene.“
„Zašto si onda ovde?“
Zato što je sad previše kasno da se povuče, a da se oni
ne osete kao da ih napušta. Trebalo je da ih drži na
~ 240 ~
janja
odstojanju. Ali nije. Zaglibio je duboko i dobro, upetljao se

i sad ne može da se izvuče, a da ne ispadne običan nitkov.
Osim toga, nije ni želeo da ih napusti. Ne može njoj da
objasni jer ni samom sebi ne može ništa da objasni —
osim da je želi.
I to je bilo to. Ali ako bi se upustio u romantičnu vezu,
samo bi poremetio i njen i svoj život. Njen je već bio u
previranju, a njegov u haosu. Nije bilo ni mudro, a ni
časno, razmišljati o vođenju ljubavi s njom.
Ali činio je to. Neprestano.
Nakašljao se. „U ovom trenutku ti treba prijatelj.
Prosto i jednostavno.“ Lagao ju je, zato što uopšte nije bilo
jednostavno.
Nekoliko sekundi ga je posmatrala, a onda je spustila
pogled. „Meni treba prijatelj, a tebi treba priča.“
„Nisam zbog toga ovde.“
„Nisi?“
„Ne. Dođavola, ne.“ Kad je podigla glavu, video je
bojazan u njenom pogledu. „Amelija, moja objektivnost je
otišla dođavola u trenutku kad sam te ugledao. Znaš to.“
Nakon nekoliko trenutaka zurenja jedno u drugo,
zaposlila se vađenjem kesice čaja iz šolje i otpijanjem.
Zatim je primetila da je progutao svoj deo čokoladice i
sprao ga gutljajem kakaoa. „To je baš mnogo čokolade.
Nećeš moći da zaspiš od toliko kofeina.“
„Ako budem imao sreće. Znaš šta mi se događa kad
zaspim?“
Podsećanje na njegovu noćnu moru prizvalo je i
sećanje na ono što se dogodilo posle: poljubac. Treperio je
tu negde među njima, stvaran kao para koja je kuljala iz
njihovih šolja. Atmosfera u kuhinji kao da je postajala
napetija, ali nisu sklonili poglede jedno s drugog.
~ 241 ~
janja
Rekao je: „Nisam ti se propisno zahvalio što si se našla

tamo, kad sam se probudio iz košmara.“
Napravila je jedva vidljivi pokret kao da to odbacuje,
koji bi svakome ko je nije gutao očima jednostavno
promakao.
Želeo je da joj kaže koliko je puta od tada mislio o tom
poljupcu i koliko očajnički želi da ga ponovi, koliko želi da
je ponovo dodirne, upravo sada. Da je zagrli, pomazi po
mekoj koži, oseti njen dah na svom licu, drži je golu, toplu
i živu pod sobom, da bude u njoj.
Kada bi znala smer u kom su mu pohotne misli
odlutale, i koliko mu je teško da se suzdrži i ništa po tom
pitanju ne uradi, ne bi joj bilo nimalo prijatno da zajedno s
njim pije čaj. Sumnjala je u to da je tu samo kao prijatelj.
Ali on nije mogao da prestane da misli o tome i želi da
bude drugačije. Osetio je da bi bilo fer da zna.
„Ako bih mogao da te imam posle svake noćne more,
imao bih ih deset svake noći.“
I dalje su neprekidno gledali jedno drugo kad mu je
zazvonio telefon, što je verovatno bilo dobro, jer ga je
rešenost da je nikad više ne dodirne skoro sasvim
napustila.
Doson se javio na telefon uključivši zvučnik. „Ulazim“,
rekao je Hedli. „Ne pucaj.“ Ne odgovorivši, Doson prekide
vezu. „To me podseti“, rekao joj je, „možda bi trebalo da
razmisliš da neprestano nosiš sa sobom onaj biber-sprej. I
telefon, za ime boga.“
„To što nisam imala telefon je strašan previd. Nisam
čula da me zoveš. Obe stvari su mi ostale u torbi na dnu
stepeništa. Ali da sam imala biber-sprej, možda bih ti ga
prsnula u lice. Zašto se nisi odmah predstavio?“
„U slučaju da je Džeremi ovde s tobom, Hedli nije
~ 242 ~
janja
želeo da ga unapred obavestimo da smo tu.“

Uzdahnula je. „Skoro da sam poželela da je bilo tako.“
„Ne“, rekao je saosećajno. „Ne, nisi.“
„Bar bi sve bilo gotovo.“
„Istina. Ali ti bi verovatno sad bila mrtva.“
~ 243 ~
janja
Dnevnik Flore Stimel, 16. april 1984.
Juče smo ubili troje ljudi. Sinoć smo toliko slavili da su

svi osim mene još uvek u nesvesti.
Bio je to sjajan dan za nas, ne samo zato što je
pljačka bila uspešna (preko 60.000 dolara), već se
odigrala dan kada se ubirao porez na prihod. Što je
ispalo simbolično. To je bio Karlov način da umeša
svoje prste u vladina posla.
Ne osećam se tako loše zbog ona dva tipa u
oklopnom vozilu. Bili su neoprezni i — kad razmisliš o
tome — izneverili su ljude za koje su radili. Kako je
Karl rekao, da su radili svoj posao kako treba, bili bi
živi, novac bi i dalje bio tamo, a mi bismo bili mrtvi.
Niko od nas nije povređen, osim što sam ja slomila
nokat kad sam ugurala taoca u zadnji deo kombija.
Još uvek ne znam kako se ona zove. Ljudi s vesti
rekli su da joj neće objaviti ime dok ne obaveste
porodicu.
Latinoamerikanka je. Kosa joj je pomalo seda. Kad
je bila mlađa, sigurno je bila lepa. Nosila je zlatne
minđušice u obliku krsta. Premrla je od straha dok
smo bežali s lica mesta i počela je da jadikuje i blebeće
na španskom. Ne znam taj jezik, ali mislim da je
preklinjala za svoj život. Karl je želeo da što pre
pobegnemo i stalno je urlao na Mela da vozi brže.
Karl je bio nervozan zato što taoci nisu bili deo
~ 244 ~
janja
plana, a on voli da se drži plana. Ali vozač oklopnog

vozila sigurno je aktivirao nečujni alarm pre nego što
ga je Karl ubio, jer se pandurski automobil pojavio
niotkud i sve nas iznenadio.
Meksička gospođa bila je nevina prolaznica —
tako ju je nazvao novinar na vestima. Karl ju je ščepao
i gurnuo je prema meni i rekao mi da je ubacim u
kombi dok je on zadržavao pandure. Pandur, videvši
da imamo taoca, nije zapucao na nas. Mada, Karl je
njega pogodio. Sada je u bolnici u kritičnom stanju. Na
televiziji su pokazali sve one pandure koji su došli u
bolnicu da mu pruže podršku. Karl se smejao i rekao
da je šteta što ne možemo da napadnemo bolnicu i sve
ih pobijemo odjednom, da se ne bismo mučili kasnije.
Kako god, da se vratim meksičkoj dami; nije
uradila kako joj je Karl rekao. Stalno je plakala i mlela
sve dok nije postala histerična i počela grozno da urla.
Ali nikad nisam čula ništa glasnije nego kad je pištolj
opalio u kombiju. Nakon što ju je Karl ubio, bilo je
strašno tiho, osim zvonjave u ušima. Čini mi se da je
tako bilo i Karlu i Melu, jer veoma dugo niko ništa nije
rekao.
Ostavili smo njeno telo u tom kombiju kad smo se
prebacili u drugi. Mislim da će, pošto sam je
dodirnula, možda pronaći dokaze na njenoj odeći i
tako nas pronaći. Otkad smo počeli sve ovo, evo već
više od deset godina, federalci su postali vrlo pametni s
forenzikom i tim stvarima.
Ponekad poželim da jednostavno prestanemo,
pokupimo Džeremija i odemo na neko tiho i mirno
mesto, i samo budemo obična porodica. Džeremije sad
već u trećem razredu. Ima sve petice i igra u Maloj ligi.
~ 245 ~
janja
Sumnjam da ću ga ikada videti kako igra, ali pričala

sam prošle nedelje telefonom s njim čitavih deset
minuta.
Karl kaže da ćemo možda sledećeg meseca moći
da ga vidimo. Nadam se da hoćemo, jer posle ovoga
danas, možda neće hteti da rizikuje. Do sada niko nije
provalio Rendija i Patrišu. Kad ih čovek pogleda,
pomislio bi da su uzorni mama i tata. Ali Karl kaže da
kad prestaneš da budeš oprezan, onda te uhvate. A
ako uhvate nas, nikad više nećemo videti Džeremija.
Zatvoriće nas na dugo, dugo vremena, ako sve to
jednostavno ne preskoče i odmah nas pogube.
Opet sam skrenula s teme. (Džeremi mi je stalno
na pameti!) Ostavili smo telo te Meksikanke u onom
kombiju. Dok smo stigli do ovog skrovišta, svi smo se
smirili i počeli lakše da dišemo. Karl je objavio da je
ovo dan pobede, a posebno kad smo prebrojali novac.
Tad je žurka i počela. Svi su se ponapijali. Ja sam
pušila i pila više nego obično, jer mi je to malo smetalo
— ono kako je Karl ubio onu ženu samo zato što je
pravila buku. Nismo imali ništa protiv nje. Nije ona
čuvala to vozilo. Samo se zatekla na pogrešnom mestu
u pogrešno vreme. Izgledala je kao da je u četrdesetim,
zbog čega je skoro sigurno imala i muža i decu, možda
čak i unuke. Bilo mi ih je veoma žao. Oni sinoć nisu
slavili.
Ovo je prvi posao koji je Mel obavio s nama. Došao
je kao preporučeni vozač sa živcima od čelika.
Opravdao je svoju reputaciju i izvukao nas odande, pa
pretpostavljam da je Karl smatrao da zaslužuje
nagradu. Mene.
Mrzim kad pusti nekog drugog muškarca da me...
~ 246 ~
janja
znate već šta. Zato što je, posle toga, kad se otrezni,
ljut na mene, kao da je to bila moja ideja. A meni se to
u stvari nikad ni ne svidi. Osećam se prljavo. Kao da
sam neko đubre. I počnem da mislim da mu ni za šta
drugo i ne trebam, samo za to; mogao bi i da me
ostavi ako ikad upadnemo u klopku.
Ali ne mislim da će to stvarno učiniti. Nije me
ostavio ni u Golden Brenču, kad sam bila sigurna da
hoće.
Mada, odraće mi kožu s leđa ako me bude uhvatio
s ovim dnevnikom. Ne želim da mislim na to koliko će
biti ljut. Možda me dâ nekome poput Mela i nikad me
više ne uzme nazad.
~ 247 ~
janja
17
žeremi Veson se odsutno počešao po izrasloj bradi

dok je slušao vesti na lokalnom radiju u deset
uveče, koje su dale kratki izveštaj o svedočenju
Vilarda Stronga.
Vilardov vremenski sled bio je pomeren nekoliko sati, ali
inače njegova sećanja i pretpostavke bile su prokleto blizu
onome kako su se stvari zaista odvijale onog dana kad je
Džeremi ubio njegovu ženu sačmarom, dok je on sam
spavao u kabini svog kamioneta.
Da li je porota prihvatila Vilardovo objašnjenje ili nije
bilo je nešto što će se tek videti, ali ništa nije izgledalo
dobro za optuženog. Džeremi nije bio ljut na Vilarda, koji
je samo pažljivo odabran da odigra najvažniju ulogu, i
odlično je poslužio svrsi. Izgledao je kako je uloga
zahtevala. Odigrao je onako kako je uloga zahtevala. I da
Džeremi nije režirao sve ove događaje, Vilard je bio toliko
nasilan da je zaista mogao da ubije i Džeremija i Darlin
zbog prevare.
Međutim, nije postojala šansa da se to stvarno i desi.
Džeremi je inicirao čitav zaplet od početka do kraja.
Vilardova osuda će zapečatiti stvar, takoreći. U svačijoj
svesti, bez razumne sumnje, Džeremi Veson je mrtav kao i
sirota Darlin.
Misija — da namesti propast Džeremija Vesona kao
~ 248 ~
janja
poruku američkoj podlosti — bila je brižljivo planirana i

besprekorno izvedena. Sebe je podmetnuo kao nekog ko je
naizgled imao sve što čovek može poželeti: prelepu ženu,
uvaženog tasta, dva savršena sina, svetlu budućnost.
Uništenje tog američkog sna palo mu je na pamet kad se
vratio iz rata — oštećen, samodestruktivan i na klizavoj
kosini koja vodi prema katastrofalnom kraju.
Trebale su mu godine da to postigne, a neke od uloga
koje je igrao bile su mnogo lakše za izvođenje i održivije
od drugih.
Bio je dobar marinac. Veštine koje je imao kao
snajperista primenio je sasvim prirodno, ali isto tako leglo
mu je i podučavanje drugih. Uživao je u vojničkom
drugarstvu, a posebno tokom onih tura po Srednjem
istoku. Čak je zažalio što je nekoliko prijateljstava, koja je
negovao posle toga, morao da prekine. Naravno da nije
verovao u onu dogmu marinaca o Bogu i otadžbini. To je
morao da odglumi, ali činio je to veoma ubedljivo.
Bio je mnogo veći izazov da postane prosac Amelije
Nolan. Njegova naivnost nije bila baš sasvim odglumljena.
Mnogo prijatnije se osećao u vojnim barakama nego u
plesnim dvoranama. Rendi i Patriša naučili su ga
osnovnim pravilima lepog ponašanja, a obavljao je i
dovoljno oficirskih funkcija pa je znao kako treba da se
ponaša na svečanim događajima.
Ali Nolanovi su živeli u privilegovanom društvu koje
ga je mnogo više plašilo od bilo koje neprijateljske mete.
Smernice za južnjačku etikeciju nisu se mogle naći ni u
jednoj knjizi, pa ipak, svi iz okruženja Nolanovih kao da su
ih znali i shvatali. Često se premišljao kome bi trebalo da
se udvara s ciljem da dođe do braka. Mislio je da bi možda
mogao da spusti kriterijume za bar podeljak ili dva.
~ 249 ~
janja
Međutim, ono što ga je zapanjilo, njegova nespretnost

je Ameliju privukla još više; uopšte je nije odbijala.
Razlikovao se od uobičajenih kicoša na koje je navikla i u
tome je počivala njegova privlačnost. Njegove greške u
ponašanju privlačile su je, a ne užasavale. Kad je jednom to
shvatio, uživeo se u ulogu i postao poput kučenceta čiji su
napori da uspe bili vatreni, iako nespretni, ali kojem je bilo
veoma stalo da zadobije njenu naklonost.
Ovo lukavstvo nije prošlo nekažnjeno, zato što se zbog
bezuslovnog prihvatanja zaljubio u nju. Pomalo. Ali
mnogo više nego što je računao. Očekivao je da neće
osetiti ništa osim prezira prema njoj i svemu što je
predstavljala — bogatstvo, gramzivost, pohlepu i
bezdušnost aristokratije Sjedinjenih Država.
Često je želeo da ga ona ne voli tako silno. Da ga
osuđuje i kritikuje, da bude snishodljiva i netolerantna na
njegovo postratno stanje, međutim, ona je bila izuzetno
zabrinuta, a samim tim i njegova misija mnogo teža. Cilj
mu je bio da je slomi bukvalno, a ne da joj slomi srce.
Želeo je tako žestoko da prezre i tasta, njegov
patriotski idiotizam i nacionalni ponos. Mrzeo je
državničku politiku i vladu koju je predstavljao, ali je
otkrio da je veoma teško razviti toliki nivo antipatije za
samog čoveka. Nolan je bio veoma pošten i velikodušan
gospodin.
Ipak, najteži čin bila je evolucija voljenog tatice u
pijanog izopačenog grubijana kog se sinovi plaše.
Ispočetka su trčali prema njemu, podignutih ručica i
širokih osmeha što je došao kući, ali postepeno su počeli
da se prepadaju kad god bi ušao u sobu i grče se kad bi
povisio glas. Imao je toliko mnogo da im nadoknadi.
Uskoro će to učiniti.
~ 250 ~
janja
Nakon svih ovih godina cilj je na svega nekoliko dana

od ostvarenja. Vilard Strong će biti osuđen za ubistvo
Darlin, a uz to i Džeremija Vesona. Posle toga moći će da
podigne svoj lični rat potpuno nekažnjeno. Napraviće
pustoš u svih pedeset država, jer niko neće tražiti mrtvog
čoveka.
Ostala je samo jedna prepreka koju mora da pređe.
Bio je šokiran kad je čuo da žena koju su pronašli na
parkingu Kod Mikija nije Amelija. Bože, još uvek ne može
da poveruje da ju je pobrkao sa drugom ženom.
Onog dana kad je besnela oluja, okean je bio toliko
uzburkan da je odlučio da se ne vrati u Savanu i umesto
toga je usidrio brod na Sent Neldi. Nije se dugo zadržavao
na ostrvu tako da ga prepoznavanje nije posebno
zabrinjavalo.
Ako se ikada sretne s nekim ko je poznavao Džeremija
Vesona, teško da će ga taj neko prepoznati zbog dugačke
brade koja mu prekriva donju trećinu lica, ili zbog kape,
kojom prekriva ranu na glavi, odakle je sebi odsekao
komad skalpa i bacio ga u pseći kavez. Za petnaest meseci,
koliko se krije, nabacio je i petnaestak kilograma.
Zato i nije osetio opasnost da će ga otkriti kad je
tokom pljuska privezao brod za pristanište na Sent Neldi.
Stajao je u kormilarnici broda, pio kafu i zurio u seoce koje
je zasipala kiša, kad ju je primetio.
Kiša je bila kao zavesa a noć je već bila pala. Mogla je
da prođe sasvim neprimećena da nije bilo kišne kabanice.
Tu drečavu, gadnu kabanicu, koju je Amelija kupila u
Čarlstonu, nije bilo moguće ne primetiti, čak i pri slabom
odsjaju svetlosti koja je dopirala iz prodavnice.
Već četiri stotine osamdeset i nešto dana, otkako je
ostavio one proklete pse da se otimaju o Darlinino telo,
~ 251 ~
janja
strpljivo je čekao dok ne bude mogao da ukloni i Ameliju i

ponovo dođe do svojih sinova. Bila bi prava ludost
pokušati nešto tako odvažno kao što je otmica Hantera i
Granta dok je Amelija glavni igrač u Vilardovom suđenju i
česta tema novinskih izveštaja. Osim toga, znao je da će
njena izjava pomoći da Vilard bude osuđen a to nije želeo
da spreči.
Ali tokom svih onih dosadnih dana i noći osame
zamišljao je nekoliko scenarija, grozničavo razmišljajući o
tome kako će sprovesti njeno uklanjanje kad za to dođe
vreme. Tražio je neku drugu opciju osim smrti, zato što...
Pa, samo zato.
Međutim, postojalo je tu i nešto što se zvalo preterano
planiranje. Ponekad se dešavalo da čovek propusti priliku
dok pravi strategiju. Kad ti savršena šansa padne u krilo,
praktično si u obavezi da prihvatiš dar sudbine, zar ne?
Mnogo lakše će doći do svojih sinova kad njihovu
majku trajno ukloni. O nemoralnosti tog postupka će
razbijati glavu kasnije. Ali u tom trenutku morao je da
dela.
Spustio je šoljicu kafe, uzeo klinasti čekić iz kutije za
alat i tutnuo ga pod svoju kabanicu. Čovek koji trči kroz
jaku kišu pobudiće sumnju. Ali to nije bilo bitno, jer je
stigao do parkinga iza kafane Kod Mikija a da ga niko nije
video.
Čučnuo je iza kontejnera i čekao.
Ali — đavo da ga nosi — kad je izašla iz prodavnice,
onaj tip je bio s njom, onaj koji se igrao na plaži s
njegovom decom, visoki, krakati stranac s kojim je Amelija
sedela na verandi prethodne noći, u stolici za ljuljanje, i s
kojim je pila vino.
Pognute glave, otrčao je do njenog auta. Čuo ih je kako
~ 252 ~
janja
se smeju dok su preskakali bare. Tip je otvorio zadnja

vrata i ubacio kupljene stvari na pod kod zadnjeg sedišta.
Otvorila je vozačeva vrata i ubacila svoju tašnu na sedište.
Kratko su se pozdravili, a onda je on otrčao, nazad prema
prodavnici.
Dok je obilazila zadnji kraj automobila, ispustila je
ključeve. Sagnula se da ih podigne. Iskoristio je upravo taj
trenutak. Nije razmišljao o njenom licu, očima i telu s
kojim je vodio ljubav. Nije mislio o tome koliko je brižna,
o zvonkom smehu, ni koliko ljupko izgleda kad se mršti
dok se koncentriše. Nije razmišljao ni o čemu ljudskom.
Ona je bila meta, kao i desetine onih koje je likvidirao u
Iraku i Avganistanu, koji su bili udaljeni stotinama metara.
Ona je morala da nestane. I to je sve.
Čuo je zvuk, osetio je udarac kad joj je čekić probio
lobanju, samo neznatno usporen kapuljačom kabanice.
Ne znajući šta ju je snašlo, pala je ničice u blato.
Povukao ju je za zglob i odvukao iza kontejnera za đubre.
Namestio joj je kapuljaču preko glave. Onda je otrčao do
svog broda. Sve je prošlo neverovatno lako i brzo. Ni kafa
mu se nije ohladila.
Doson Skot je bilo ime čoveka koji je bezmalo sve
pokvario. Velika novinarska zvezda što piše za neki
časopis. Džeremi je čuo sve o njemu jutros dok je jeo
gomilu palačinki s kobasicama, u restoranu na autoputu I-
95. Sedeo je za šankom kako bi video TV montiran na zidu
iznad njega.
Portparol šerifove kancelarije bio je uzdržan, ali kad su
ga novinari pritisnuli, rekao im je da je Doson Skot
zadržan preko noći u pritvoru i još uvek je osumnjičen za
ubistvo devojke. Džeremi se jedva uzdržao da se glasno ne
nasmeje.
~ 253 ~
janja
Istražitelji su ispitivali još jednog tipa. Džeremi nije

mogao da se seti njegovog imena, ali to ionako nije bilo
važno. Ono što je bilo važno jeste da je jedina osoba koju
nisu tražili bio pokojni Džeremi Veson.
Prokleto dobro se osećao zbog svega, osim jedne
stvari: moraće da smisli nešto sasvim drugo za Ameliju.
Unapred se radovao danu kad će moći da izađe iz svoje
kolibe sa buđavim zidovima, propalim krevetom,
zveketavim generatorom i šporetom koji je smrdeo na
propan čak i kad se ne koristi. Sve i jedna domaća životinja
Severne Karoline uspevala je da pronađe put da se u nju
uvuče. Nije mogao ni da identifikuje najveći deo izmeta
koji je svaki put kad se vrati u kolibu morao da čisti.
Jedna jedina pozitivna stvar u vezi s kolibom bila je ta
što niko nije znao da postoji.
Zato je i reagovao refleksno začuvši blagi udarac kad je
isključio radio, jer je pomislio da je neko kročio na trem.
Jedan trzaj za prljavu vrpcu isključio je usamljenu sijalicu
na plafonu. Krećući se nečujno i efikasno po parketu,
izvadio je pištolj iz pojasa i priljubio se uza zid, iza vrata.
Po navici, držao je metak u cevi. Pištolj je bio spreman
da puca. Podigao ga je u visinu brade, zadržao dah i stao
da čeka.
Džeremi je čuo kako se kvaka delimično pomera. Posle
toga ništa. Ali čak i bez ovog, skoro nečujnog metalnog
cijuka, znao je da se neko nalazi s druge strane vrata.
Osetio je nečije prisustvo i opasnost koja mu preti, i nek je
proklet ako ostane da čeka da ga neka seljačina od
zamenika uhapsi. Ili to bar pokuša.
Zgrabio je kvaku, cimnuo vrata i uperio pištolj pravo
ispred sebe. Cev pištolja se zaustavila na centimetar od
čela čoveka koji je stajao na vratima.
~ 254 ~
janja
Džeremi ispusti uzdah i ruka mu pade pored tela.

„Jebote, ćale, mogao sam te ubiti.“
Delujući uznemireno, Hedli ulete u kuhinju kroz vrata
ostave. Pogledavši po prostoriji, ugledao je prazan omot od
čokolade. „Imate li još koju?“
Doson reče: „Ovo je bila poslednja.“
Amelija se ponudi da mu napravi šolju tople čokolade.
„To bi bilo sjajno, hvala.“
Izvukao je stolicu ispod stola i seo. „Kako si?“
Pitanje je uputio Dosonu, koji je slegnuo ramenima.
„Dobro. Zašto me stalno to pitaš?“
Hedli je otvorio usta kao da će odgovoriti, a onda se
predomislio. Umesto toga, okrenuo se prema Ameliji i
pitao je za Hantera i Granta.
„Kad su stigli, bili su uzbuđeni. Trebale su im čak dve
slikovnice da zaspe.“
„Siguran sam da im je bilo drago što si ih ti uspavala.“
„U stvari, Doson im je čitao za laku noć.“
Hedli se okrenu prema Dosonu i stade da ga gleda sve
dok on nije čangrizavo progovorio: „Uleteo si ovamo kao
da kuća gori. Šta je bilo?“
„Brod koji si primetila?“, obratio joj se, klimnuvši u
znak zahvalnosti kad mu je pružila kakao. „Patrola
Obalske straže primetila ga je jer je bio usidren blizu obale
nekoliko dana. Ali to je bio samo neki tip na pecanju, kako
su nam rekli. Ništa sumnjivo. Nije bilo nikakvih susreta s
nekim drugim plovilima.“
„Jesu li saznali kako se zove?“, upita Doson.
„Kendi Kejn.“ Hedli je zaćutao kao da čeka jedno od
njih dvoje da izgovori: Aha. „Nije poznato?“, pitao je,
gledajući u nju.
„Koliko ja znam, Džeremi nije nešto naročito voleo
~ 255 ~
janja
brodove i veoma retko je pecao.“

„Gde je registrovan?“, pitao je Doson.
„Na Roud Ajlendu. Ali na vlasnika koji ne postoji.“
Amelija razmeni poglede s Dosonom, a kad se
okrenula prema Hedliju, on je nastavio.
„Ne znamo da li su Džeremi i Kendi Kejn povezani, a
nećemo ni saznati dok tu vezu ne pronađemo. Ali sve se
slaže. Brod je bio u blizini obale i mogao je da se vidi iz
tvoje kuće danima, a za to vreme su se i događale one
neobjašnjive stvari, a ti si osećala kao da te neko gleda. I...“
Zaćutao je i popio malo čokolade iz šolje. „Pristao je na
pristaništu na Sent Neldi u nedelju uveče.“
„Što je veoma blizu mesta gde je Stef ubijena“, kaza
Doson.
„Tip koji radi na pumpi istrčao je da kaže čoveku s
broda da nema sreće ako mu treba gorivo. Nije bilo struje,
pa su pumpe bile isključene.“
„Ja sam mu sigurno bio poslednja mušterija“, primeti
Doson.
„I jesi. Potvrdio je to Takeru. Bilo kako bilo, čovek s
broda — bio je sam, bar kako kaže tip s pumpe — rekao
mu je da samo čeka da prođe oluja.“
„Da li je tip s pumpe primetio kad je ovaj otplovio?“
„Nije. Zatvorio je radnju i vratio se u svoj jednosobni
stan, iza radnje s mamcima. Kaže da se sklupčao s knjigom
uz fenjer, malo čitao, a onda zaspao. Kendi Kejn je sledećeg
jutra nestao. To je sve što zna. Ali sumnjam da se Džeremi
motao okolo nakon što je ubio tu devojku.“
Svaki put kad je Amelija čula nešto od ove priče,
trgnula se. Funkcionisala je normalno, izgovarala sve
rečenice kako treba, ali kad god je Džeremi spominjan kao
Stefin ubica, ubadala ju je okrutna žaoka realnosti. Još
~ 256 ~
janja
uvek ništa od svega toga nije mogla da prihvati.

Bio je to zločin svesne, ali hladne žestine i pokušala je
da u toj ulozi zamisli ljupko nasmešenog čoveka s kojim je
razmenila bračne zavete, koji je prvi put onako nevešto
zaljubljeno u naručje uzeo Hantera, i koji je umeo da ljulja
Granta dok se ovaj ne bi zacenio od kikotanja.
U njenoj glavi ove slike Džeremija kao muža i oca, i
Džeremija ubice, bile su nepomirljive. Još je bilo teže
zamisliti toliko posrnuće čoveka od kog je pobegla one
noći kad ju je udario.
Koliko je to lica imao Džeremi Veson? Koji je od njih
pravi Džeremi? Da li će to ikad saznati? Da li uopšte želi?
Misli joj se vratiše u sadašnjost i na Dosona koji je
pitao Hedlija zašto se Taker nije potrudio da ranije ispita
koji su sve brodovi pristajali na Sent Neldu u nedelju.
„I jeste. Ispitani su svi ljudi koji žive i rade u okolini
pristaništa. Pumpadžija je spomenuo ime Kendi Kejn, ali
Taker to nije proverio jer je smatrao da je nepotrebno. Ti i
Arneson ste imali više potencijala.“
Amelija upade: „Kako je izgledao taj čamdžija?“
„Rmpalija, duge brade.“
„Rmpalija ne zvuči kao Džeremi.“
„Gojenje je podjednako lako kao i puštanje brade“,
kaza Doson. „Samo je potrebno više vremena, a to je
imao.“
Hedli dokrajči svoju toplu čokoladu i gurnu šoljicu u
stranu kako bi se naslonio na sto. „Amelija, moraš da mi
ispričaš sve čega možeš da se setiš o njemu.“
„Već jesam.“
„Nismo ni blizu kraja. Moraš da kopaš. Prijatelji,
neprijatelji, šta je voleo, šta je mrzeo, strahovi, fobije, ljudi,
mesta, stvari, sve što ti je ikada spomenuo, svako ime koje
~ 257 ~
janja
je ikad izgovorio. Neki račun koji si pronašla na njegovoj

natkasni. Šibice. Neka poruka. Karta za bioskop. Plan za
neko putovanje.“
„Pa to su godine i godine“, uzviknula je.
„Jasno mi je to. Ali dokazao je da je neverovatno
sposoban. Vrlo uspešno krije sopstvenu smrt već više od
godinu dana. Možda te prati sve ovo vreme, a ti ni ne znaš
da je tu. Hoće svoju decu i...“
„To ne znate.“
„Zašto se onda nije već davno izgubio iz ovog kraja?
Zašto je onda ubio devojku koju ne poznaje osim ako nije
mislio da si to ti?“
Pogledala je Dosona, koji je rekao: „Znaš šta mislim o
tome.“
Da. Već je raspravio ove nepoznanice s njom.
„Želi svoju decu, Amelija“, brižno će Hedli. „A ti si
prepreka koju mora da ukloni.“
Ona samu sebe čvrsto obgrli. „Plašiš me.“
„I trebalo bi da se plašiš“, kaza Doson. „Morala bi da se
plašiš. Zato što se ovaj tip ne zajebava, a ako ikad to
zaboraviš, treba samo da pomisliš na kakav grozan način je
ubio Darlin i Stef. Bespomoćne žene. Hladnokrvno. Seti se
ko mu je bio otac.“
Setivši se fotografije Karla Vingerta, koja ju je
neobjašnjivo očarala, prisetila se nemilosrdnosti kojom su
crte njegovog lica odisale. Zamislila je Džeremija kako je
izgledao tokom neke od svojih tirada, i mada crte lica
jednog i drugog nisu nimalo ličile, intenzitet zla bio je
istovetan.
Izdahnula je i rekla pomirljivo: „Naravno da ću učiniti
sve što mogu da zaštitim svoju decu.“
Hedli je izgledao zadovoljno. „Uz malo sreće,
~ 258 ~
janja
napraviće neku grešku i upasti u zamku. Učinio je to s

onim otiskom. Isto kao i Karl.“ Zakikotao se. „To ljigavo
kopile nikad nije ostavilo otiske i to je velika frustracija za
nas koji pokušavamo da ga uhvatimo.
Zapravo, sve do kasnih osamdesetih kad je napravio
onu improvizovanu bombu da raznese poštanski kamion.
To je bio prvi i poslednji put da je koristio eksploziv, pošto
očigledno nije bio baš vičan. Bomba je eksplodirala čim ju
je Karl postavio. Pravo je čudo da ga nije raznela, ali ostao
je bez palca i kažiprsta. Onda je još ostavio i otiske
srednjeg prsta na jednom delu bombe. Nismo...“
Odjednom je shvatio da ga i ona i Doson gledaju
otvorenih usta. Doson prosikta: „Kurvin sin.“ A onda je
toliko naglo ustao sa stolice da se ona preturila. „Kurvin
sin!“
„Šta je?“, pitao je Hedli.
Ona prosikta: „Koja ruka? Na kojoj ruci mu fale prsti?“
„Levoj.“
Prekrila je usta da sakrije uzdah. Doson progovori
umesto nje. „Pa, to je Berni.“
~ 259 ~
janja
18
ože, ne mogu da ti opišem koliko mi je drago što

sam se rešio ovog matorog prdonje.“
Karl je skinuo drečavu ružičastu košulju preko
glave, smotao je u loptu i bacio u kantu za đubre. Izvadio
je kontaktna sočiva iz očiju i odahnuo od olakšanja.
„Mrzim ova sranja.“ Sočiva su završila na istom mestu kao
i košulja. Neće mu više trebati. Berniju više neće trebati.
Džeremi izvadi dva piva iz zarđalog frižidera, skinu
zatvarače i pruži jedno ocu. „Nisam te očekivao do sutra.“
„Nisam očekivao da odem s ostrva do sutra, ali tamo je
temperatura počela da raste.“ Dok je skidao karirane
bermude i oblačio platnene pantalone, ispričao je
Džeremiju za zamenike koji su tog dana bili u Amelijinoj
kući.
„Što si ti nervozan? Ne traže tebe.“
Nervirala ga je sinovljeva bezbrižnost. „Misliš da sam
izbegavao da me uhvate tako što sam bio nepažljiv? Kad se
panduri približe, ja pobegnem što pre i što dalje.“
„Bio si u kući onog novinara u ponedeljak ujutro dok
su panduri bili tamo.“
„Inače se ne bih ni približio tom mestu. Ali onda si
nestao i ubio pogrešnu ženu. Posle si me sav uspaničen
nazvao — kad smo već kod toga, nisi smeo da me
pozoveš.“
~ 260 ~
janja
„Već sam ti objasnio za ove jednokratne telefone,

tatice. Ne može im se ući u trag.“
„Ne verujem ja u to. Nijednom od tih tehnoloških
sranja. Nemoj više nikad da koristiš taj telefon. U svakom
slučaju, hvalio si se da si ubio Ameliju. Sledeća stvar koja
se dogodila — Doson Skot se pojavio na mojim vratima, a
Amelija se udobno smestila na zadnje sedište u njegovom
autu! Sledećeg jutra sam morao da odem tamo i proverim
šta je šta. Koliko sam čuo, govorili su joj da joj je njen
navodno pokojni bivši suprug ubio dadilju.“
„Mrtav čovek ne može biti osumnjičen za ubistvo.“
„Mogao je da te prepozna tip koji vodi pumpu.“
„Nema šanse. Urlali smo jedan na drugog kroz pljusak
nekih deset-petnaest sekundi uvrh glave, a onda je on
utrčao nazad u radnju. Stajao je bar dvadeset metara od
mene. Ne mogu da ti kažem kako izgleda. I ja sam za njega
sigurno samo obris.“
„Nadaj se da je tako.“
„Pa ne izgledam više kao vrhunski marinac“, rekao je,
potapšavši se po golemom stomaku.
„Šta je s brodom?“
„Pobrinuo sam se za to.“
„Siguran si?“
„Sasvim.“
„Oružje?“
„Na dnu tesnaca.“
„Ipak smo stigli predaleko s ovim da sad počnemo da
brljamo.“
„Niko mi nije za petama. U redu?“ Pokazavši palcem
preko ramena, rekao je: „Kupio sam nešto za jelo, ako si
gladan.“
„Još malo. Moram da razmislim.“
~ 261 ~
janja
Sedeli su na rasparenim stolicama i pili pivo. Džeremi

je prvi progovorio. „Kako su moji dečaci?“
„Dobro, bar poslednji put kad sam ih video, što je bilo
u ponedeljak ujutro kad sam odvezao Ameliju i njih na
trajekt. Kad sam pričao s njom posle podne, još uvek su
bili kod onog kustosa.“
Džeremi je odsutno cupkao ivicu etikete sa svog piva.
„Da li me ikada spominju?“
„Ne, a da sam ja čuo.“ Primetivši Džeremijev bolni
izraz na licu, dodao je: „Nema te već prilično dugo. Moraće
ponovo da te upoznaju.“
„Kad ćemo moći da ih uzmemo?“
„Moramo prvo da se pobrinemo za Ameliju.“
Džeremi se promeškolji na stolici. „Što se toga tiče,
zašto samo ne ščepamo dečake i zbrišemo? Zašto ona
mora da umre?“
„Zato što nikada neće prestati da ih traži, eto zašto. Bio
si oženjen njome, to znaš. Čak ako zakon i digne ruke od
toga da ih pronađe, ona neće. Ima dovoljno sredstava da
unajmi ljude da nas pronađu. Neću da se brinem zbog toga
do kraja života. Bolje da je jednostavno...“ Napravio je
nagli pokret kao da seče nožem.
„Moguće“, promrmljao je Džeremi i popio gutljaj piva.
„I to mora da se obavi uskoro.“
„U pravu si. Ako ćemo to da uradimo, hajde da s tim
što pre završimo. Hoću moje dečake. Što duže budemo
čekali, to će me se slabije sećati.“
Karl promrmlja nešto u znak da se slaže, ali samo
napola ga je slušao. Razmišljajući naglas, rekao je: „Nešto
tu nije kako treba.“
„Šta nije kako treba?“
„Ova situacija.“ Završio je pivo, a onda ustao i počeo da
~ 262 ~
janja
korača. „Osećam kao da mi nešto izmiče, a kada je to

slučaj, onda te uhvate.“
„Amelija ne sumnja u to da sam još uvek živ, zar ne?“
„Nije pokazivala tu sumnju. Video sam je danas i
definitivno je bila uznemirena zbog dadilje, ali ponašala se
staloženo i normalno se oprostila sa dobrim starim
Bernijem. 'Do sledećeg leta...’ Nešto u tom stilu. Rekla je
da se sprema da zatvori kuću i ode s plaže. Obožava to
mesto. I decu. Igraju se...“ To je podstaklo jednu misao.
„Gde su one slike?“
„U donjoj fioci pisaćeg stola.“
„Nijedne nema sa mnom?“
„Nema. To je prvo što sam pogledao. Znam šta misliš o
slikama na kojima smo mi. Mama mi je rekla da si se
najviše naljutio na nju kad si je uhvatio kako me slika kao
bebu.“
To nije bilo kad se najviše naljutio na Floru, ali
Džeremi to ne mora da zna.
Pronašao je slike — one koje je slikao Doson Skot — u
fioci, prikačene spajalicom. Odneo ih je do trpezarijskog
stola kako bi mogao da ih prostre i bolje pregleda.
„Prokleto glupo si postupio kad si ovo uzeo“, rekao je
Džeremiju kad mu se ovaj pridružio za stolom.
„Radoznalost me je naterala. Video sam da si ti otišao,
video njega kako trči do njene kuće i stavlja nešto pod
otirač. Bio je doteran pa sam pomislio da i on ide na
večeru i da se neće tako brzo vratiti. Vratio sam se na
Kendi Kejn i imao još viška vremena.“
Karl je ipak mislio da mu je sin bio neoprezan što je
doveslao do zamračene obale, a onda nazad do broda.
Mesta za grešku je bilo na pretek. A zbog čega? Fotografije
su delovale prilično bezopasne, jedva i vredne rizika koji je
~ 263 ~
janja
Džeremi preduzeo da dođe do njih.

Džeremi uze sliku svojih sinova koji su se igrali u
talasima. „Kad ih je već fotografisao, voleo bih da je više
slikao njih nego Ameliju.“
„Zašto ih je uopšte i slikao?“ pitao je Karl. „Jesi li ga
proverio na kompjuteru?“
„Nisam morao ni da kopam nešto naročito. Tačno je
ono što tvrdi. Dobijao je nagrade. Izveštavao je iz
Avganistana za ovaj časopis. Upravo se vratio odande, u
stvari.“
„Pa šta traži ovde dole?“
„Osim što slini za Amelijom, pitaš“, kaza Džeremi dok
je podizao jednu njenu fotografiju.
„Osećanja su izgleda obostrana, čini mi se“, reče Karl.
„Stvarno?“
„Ima nešto tu. Kao da se na mestu razbolela kad sam
joj rekao da sam ga video sa Stef.“
„Spava li s njim?“
„Stalo ti je?“
„Ne naročito. Samo bih se iznenadio, to je sve.
Trudnoća joj je sasvim ubila libido.“
Karl nije bio ubeđen u Džeremijevu ravnodušnost kada
je reč o Dosonu Skotu i Ameliji, ali njegova briga zbog tog
čoveka bila je mnogo ozbiljnija. „Znaš šta me čudi“, počeo
je, „to što se ovaj pisac pojavio niotkuda, uselio se u kuću
pored kuće tvoje bivše i približio se i njoj i dečacima.“
„Pa sâm si rekao da pravi priču o meni, Darlin i
Vilardu.“
„Jesam to rekao, ali...“
„Šta bi drugo moglo da bude?“
„Ne znam“, promuca Karl. „To me i brine.“
„Savršeno je logično što želi da intervjuiše Ameliju
~ 264 ~
janja
zbog prošlosti i našeg zajedničkog života.“

„Istina. Meni se čini da se izuzetno mnogo trudi da
isprati suđenje za ubistvo u nekoj Savani, bogu iza
tregera.“
Džeremi se glasno zakikota. „Čovek je išao u jebeni
Avganistan po svoje priče.“
Karl se okrenuo prema Džeremiju i sigurno se jasno
videlo da je sve ljući, jer je sinovljev osmeh sa zabavljenog
lica lagano bledeo. „Da li ti to zezaš svog starog?“
„Ne, ćale.“
„Misliš da sam malo već smekšao u glavi?“
„Naravno da ne.“
„Misliš li da si pametniji od mene?“
„Ne! Gospode!“
„I drugima su slične stvari padale na pamet. Nisu me
slušali šta sam im govorio i znaš šta se dogodilo? Ili su
završili mrtvi ili bezuspešno rasteruju buljaše u ćuzi.“
„Ćale, ja...“
„Onog dana kad budeš pomislio da si pametniji od
mene...“
„Ne mislim da sam pametniji.“
„To će biti dan kad će te neko povući sa sobom.“ Leva
ruka mu je bila skoro neupotrebljiva, ali desna mu je radila
sasvim kako treba i ove poslednje reči je naglasio bodući
Džeremija kažiprstom u grudi. Još nekoliko trenutaka je
piljio u njega, dajući poruci vremena da se slegne, a onda
sklonio ruku i okrenuo se. „E sad mi se probudio apetit.“
Napravili su debele sendviče od narezanog delikatesa i
sira. Frižider baš i nije radio sjajno, pa se sladoled otopio,
ali imao je divan ukus. Posle su, uz kafu, nastavili
razgovor.
Karl reče: „Vidi, sine, ponekad umem da budem
~ 265 ~
janja
namćor. Znam da žarko želiš da vratiš svoje sinove.

Dođavola, ni ja ne mogu da sačekam da svi konačno
budemo zajedno.“
„Obožavaće Britansku Kolumbiju. Vreme koje smo
proveli tamo najlepše mi je u čitavom životu.“
Za jednog letnjeg raspusta Karl se složio da se sastanu
s Vesonovima — posle toliko godina, čak je i on o Rendiju
i Patriši razmišljao na taj način — blizu Vankuvera.
Iznajmili su jednu kolibu na jezeru i proveli nekoliko dana
pecajući, lenčareći i roštiljajući na obali.
Trebalo je da ostanu dve nedelje. On i Flora su otišli
posle šest dana. Ona je plakala kad ju je primorao da ode
jer se unervozio i postao paranoičan. Čak je i zbog
rendžera u običnoj patroli bio nervozan. Nikad nije bilo
pametno predugo ostajati na jednom mestu.
Kao da mu je nešto palo na pamet, Džeremi dodade:
„To je bilo leto pre mog četvrtog razreda. Poslednji trenuci
kojih se sećam da sam se osećao kao dete.“
„Ubrzo posle toga morao si već da odrasteš.“
Džeremi je pijuckajući kafu zapao u neko zamišljeno
ćutanje što je Karla podsetilo na Floru. Ustao je od stola i
ponovo počeo da korača.
Gledajući ga, Džeremi upita: „Da li te boli kuk?“
„Ne.“
„Šta ti je onda s licem?“
„Još uvek mislim da nešto nije kako treba.“
„Šta nije kako treba?“
„Kao da nemam potpunu sliku. Nedostaje mi najvažniji
deo i to me nervira.“
„Šta bi to moglo biti?“
Karl se namršti. „Proklet bio ako znam. Razmišljam
nešto.“
~ 266 ~
janja
19
o je bilo daleko od najgoreg prizora koji ju je u

životu dočekao rano ujutro. Doson, leđima
okrenut prema njoj, nagnuo se sasvim nad
kuhinjsku ploču i posmatrao kako sveže skuvana kafa
kaplje u bokalče.
„Nikako da se skuva, a?“
Ispravio se i okrenuo prema njoj dok je ulazila u
kuhinju. „Ni blizu dovoljno brzo, a ovo je druga šoljica.“
„Koliko si već budan?“
„Nekoliko sati.“
„Sati? Jesi li ti uopšte i spavao?“
„Nekoliko minuta.“
„Sofa ti je prekratka. Trebalo je da legneš u krevet kad
sam ti ponudila.“ Ponudila mu je i Stefinu sobu, ali odbio
je.
„Ne bih voleo da te isteram iz rođenog kreveta. Osim
toga, nije sofa ono što me je držalo budnog.“
„Košmari?“
Pogledom je šarao po njoj, izazivajući talase topline
gde god je pogledao. „Neka uznemirenost.“
„I kod mene isto.“
Izvio je obrve ljubopitljivo.
Ona brzo ode do visećeg ormana i otvori ga da uzme i
sebi šoljicu, ali odjednom se sledila kad je stao iza nje i
~ 267 ~
janja
pritisnuo je uz pult.
Sklonivši joj kosu u stranu, zagnjurio se u njen vrat.
„Šta sam uradio da zaslužim ovo?“
Glavu je nagnula prema ramenu dok ju je vlažnim
usnama ljubio po vratu. „Da zaslužiš šta?“
„Već dva jutra dolaziš, pravo iz kreveta, izgledaš tako
sveže i toplo, kao da si se dobro pojebala ili se spremaš za
to, i dovodiš me do ludila jer želim da budem onaj koji te
je doveo u to stanje.“
Nije pružila nikakav otpor kad ju je okrenuo i privukao
k sebi. Priljubio ju je uz svoje telo i kolena joj klecnuše od
želje da isto to uradi potpuno naga. Jedno od njih dvoje,
možda baš ona, ispusti grleni zvuk gladi i želje kad su im
se usta spojila u putenom poljupcu. Nekoliko puta su
menjali položaj glava, ali nisu prekidali kontakt sve dok
usnama nije počeo da je gricka.
Ovi slatki ujedi peckali su je, golicali i uzbuđivali, a
posebno jer su se slagali s bockanjem kratke brade.
Rukama joj je švrljao po leđima, pojačavajući grabežljivi
dodir uzdasima punim čežnje.
Nagnuvši glavu još niže, smaknuo joj je bretelu
potkošulje kako bi imao pristupa ključnoj kosti. Ali iako je
uzdahnula od zadovoljstva, ona ga tugaljivo pozva po
imenu.
„Hmmm?“
„Ne možemo.“
„Znam.“ Ali nije se zaustavio na ključnoj kosti.
Nastavio je da se spušta, meko je ljubeći u grudi.
„Stvarno“, rekla je slabašno.
„Znam.“
Kroz tanku tkaninu potkošulje šakom joj je obuhvatio
dojku i podigao je skoro do vrata. Prešao je grubim
~ 268 ~
janja
obrazom preko nje, a onda zagnjurio lice u tu mekoću i

otvorenim ustima je poljubio. Očvrsnuvši od uzbuđenja,
smestio se taman između njenih butina. Osećaj je bio
toliko snažan da je uzdahnula.
„Dosone, ne možemo. Stvarno. Ne možemo.“
On se sasvim ukoči, a onda podiže glavu i pogleda u
nju. Pogled mu je bio zamagljen od strasti, ali sporo
klimnu, pusti je i odmaknu se jedan korak. Stajali su tako,
dišući isprekidano, i zurili jedno u drugo.
Konačno on reče: „Plašiš se da će nas videti ljudi koji te
čuvaju?“ Mahnuo je prema prozoru iznad sudopere.
„I to, da, ali...“ Progutala je. „Ne bih mogla čak i da oni
nisu tu. Ne bih to dok su dečaci u kući. Znam da je
staromodno, ali sebi sam zapovedila da nikad... Ne bi se
ovo završilo ni onog jutra. Došla bih sebi pre nego što bi
otišlo predaleko. Izvini.“
„U redu je.“
„Nije u redu. Znam da nije. Ali ne mogu smetnuti s
uma da su dečaci pronicljivi. Čak i da...“
Zaustavio ju je pruživši ruku da joj podigne nazad
bretelu, a onda obe ruke spustio na njena ramena.
„Shvatam.“
„To je vrlo pristojno od tebe.“
Usne mu se izviše u iskrivljen osmeh. „Ma, da, ja sam
stena.“
Osmehnula se. „Složio si se s tim da moramo da
stanemo.“
Osmeh mu je izbledeo kad je spustio ruke s njenih
ramena. „Ali ne zbog dečaka.“
„Ne?“
Odmahnuo je glavom.
„Zašto onda?“
~ 269 ~
janja
Nekoliko sekundi je gledao u stranu. Kad ju je

pogledao očima s crnim kolutovima, rekao je: „Zato što
neću ni na šta da te primoravam.“
Doson uze svoje čarape i cipele iz dnevne sobe gde ih je

ostavio na podu pored nesrećne sofe i odneo to gore do
kupatila koje je bilo za „dečake“. Dok se istuširao i obukao,
dečji kreveti bili su već prazni. Prateći glasove, sišao je u
kuhinju i zatekao porodicu i Hedlija okupljene oko
trpezarijskog stola.
„Vidi, Dosone, krofne“, zacvrkutao je Grant. Nasred
stola stajala je velika bela kutija iz koje je Grant uzeo
krofnu s ružičastim kremom, poprskanu mrvicama. Pružio
mu ju je.
Amelija reče: „Grante, pusti Dosona da sâm izabere
koju hoće.“
Krem se razmazao po krofni koju mu je Grant pružao,
a neke mrvice otpale, ali Doson je ne bi menjao ni za šta
na svetu. „Baš ona koju sam hteo. Hvala ti, drugar.“
Promrsio je dečakovu kosu dok je grizao veliki komad.
„On ih je doneo“, reče Hanter, pokazavši na Hedlija.
„Zove se gospodin Hedli.“
Pronicljiv kakav je bio, Hedli se zavalio u stolicu i
otpijao svoju kafu uz ležernost za koju je Doson znao da je
lažna. Ništa mu nije promicalo, verovatno čak ni bledo
rumenilo od njegove oštre brade koje se videlo na
Amelijinom vratu.
„Mama nam ne dâ da doručkujemo krofne, osim
ponekad subotom. Ali kaže da je danas u redu pošto ih je
doneo gospodin Hedli.“
„Onda je to prava poslastica.“ Doson poliza krem i
mrvice s prstiju.
~ 270 ~
janja
Sve do tog trenutka on i Amelija izbegavali su da se

pogledaju, a Hedli je i to primetio. Sada je, i dalje ne
gledajući ga, ponudila Dosonu kafu, ustajući od stola.
„Sam ću se poslužiti.“
Napunio je solju kafom i nagnuo se nad pult da pije
dok su dečaci završavali s krofnama. Kad su ih pojeli,
Amelija ih je poslala da operu ruke i umiju se. „Baš ono što
im je trebalo“, rekla je, gledajući iskosa Hedlija dok je
vlažnim sunđerom brisala sto. „Šećerni udar.“
Zakikotao se. „Smislićemo posle kako da im
omogućimo da to izbace iz sebe.“
„Hvala vam. To bi mi značilo.“
„U međuvremenu, nas troje moramo da
porazgovaramo.“
Amelija reče: „Onda bi bolje bilo da smislim neku
zanimaciju za dečake.“
Sve što je prethodnog dana spakovala u automobil
sada je bilo raspakovano i vraćeno na svoje mesto. Dok je
smeštala dečake da gledaju DVD u dnevnoj sobi, Doson se
pridružio Hedliju za stolom i merkao krofne koje su ostale.
„Ima li neka sa bavarskim prelivom?“
„Izvini, ali nema.“
„Onda će ovo morati da posluži.“ Izabrao je jednu s
običnim kremom.
„Kako je prošlo sinoć?“
Pitanje je Dosona odmah prebacilo u odbrambeni stav.
„Kako je prošlo šta?“
„Jesi li imao drhtavicu?“
„Već sam ti rekao. Nisam prokleti zavisnik.“
„Košmari?“
Podigao je ramena pokretom koji je mogao da znači
svašta i ništa.
~ 271 ~
janja
„I to samo zato što nisi uopšte spavao.“

Doson je u tišini izdržao Hedlijev procenjujući pogled
uperen u njegovo ispijeno lice i tamne kolutove oko očiju.
„Ako te ikada bude ugledala normalnog, možda je
nećeš privući. Možda je baš taj zombi-izgled ono što je
privlači.“
Doson dokrajči krofnu i upita žvaćući poslednji
zalogaj. „Zar nemaš ništa pametnije nego da pokušavaš da
me nadrndaš?“
„Zašto imaš noćne more?“
„Ne sećam se da sam ti rekao da imam noćne more.“
„Ali nisi ni porekao.“
Doson prekrsti ruke na grudima, pustivši da govor tela
bude dovoljno rečit.
Ali Hedli još uvek nije završio s njim. „Kad ćeš
konačno da se smiluješ i ispričaš mi šta se tamo dogodilo?
Zašto se plašiš da zaspiš?“
Doson je u sebi odbrojao do deset, a onda se namestio
u stolici da naglasi da je tema zrela za promenu. „Jesi li
razgovarao s Evom?“
„Jutros.“
„I kako je?“
„Zabrinuto.“
„Zna da ne jedeš dovoljno dobro kad nje nema.“
„Nije reč o meni, već o tebi.“
„Onda se džaba brine. Koliko puta moram vama
dvoma da kažem da sam dobro?“
Hedli duboko uzdahnu i izdahnu. „Nije trebalo da te
šaljem ovamo dole.“
Doson frknu kroz osmeh. „Jebeno kasno si se setio.“
„Znam.“ Hedli ga je zamišljeno pogledao, a onda se
osvrnuo preko ramena prema dnevnoj sobi gde su se čuli
~ 272 ~
janja
dečaci kako se svađaju oko toga koji će film gledati. „Kako

se ona drži?“
„Sama je spavala, ako me to pitaš.“
„Ne pitam te to.“
Doson je znao da će ga, što se više bude branio, Hedli
više maltretirati, zato se i usredsredio na pitanje o Ameliji
bez dodate dvosmislenosti. „Hrabra je. Snažnija nego što
se to čini spolja. Čeličnija.“
„Bojim se da će, dok se ovo sve ne završi, morati to da
bude.“
Taman se Doson spremio da ga pita šta ta opaska
nagoveštava, kad se Amelija vratila, izduvavši vazduh u
trenutku kad je sela. „Budite jezgroviti, gospodine Hedli.
Baz Lajtjir će ih samo nakratko smiriti. Obećala sam im da
ćemo se igrati posle filma.“
„Ne mogu da ih krivim što hoće da se igraju napolju.“
„Žele da se igraju sa Dosonom.“
Hedli se okrenuo i upitno ga pogledao, očigledno
čekajući nekakav komentar. Ali sve što je ovaj rekao bilo
je: „Bolje bi ti bilo da počneš. Samo traćiš dragoceno
vreme.“
Hedli frknu kao da želi da kaže da Doson želi da
izbegne temu, ali to je za sada moglo da sačeka. „Dobro,
evo gde smo sada. Berni se trajektom prebacio na kopno,
kasno sinoć.“
„Rekao je da će voziti do Čarlstona.“
„E, pa nije. Bar ne svojim automobilom, u svakom
slučaju. Pronašli su ga na javnom parkingu nekoliko
raskrsnica dalje od pristaništa. Od njega ni traga ni glasa.
Držaćemo auto na oku, ali čini mi se da ga je ostavio
zauvek.“
„Zašto to mislite?“, upita Amelija. „Ne zna da mu je
~ 273 ~
janja
pravi identitet razotkriven.“

„Registarska tablica mu je lažna. Prošlo je nekoliko
godina otkako je Mičigen promenio izgled tablica, ali mali
broj ljudi ovde dole bi to primetio. Karl je tako dobro
izmenio datum isteka da se to ne može videti iz daljine.
Osim toga, broj šasije je izgreban i ne može da se pročita.
Nema otisaka u autu. Kao ni na bravama. Sve je detaljno
obrisao.“
„Da li neko čuva taj parking?“, upita Doson.
„Ne. Samo ih obilaze kontrolori naplate. Parkiraš se, u
metalnu kutiju ubaciš novac ili kreditnu karticu. Kutija
ispljune priznanicu koju ostaviš ispod vetrobrana. Pokrio
je dvadeset četiri sata, a sudeći po vremenskom sledu,
znamo da se vratio na kopno četrdeset sedam minuta pre
nego što su naša plava braća krenula u opkoljavanje ove
kuće. Imao je značajnu prednost.“
„Sigurnosne kamere?“
„Nekoliko ih je na doku. Snimljen je kako se izvozi sa
trajekta. I to je to. Torbe i kutije koje si videla da tovari u
gepek?“, obratio se Ameliji. „Sve je prazno. To je sve bila
samo varka.“
„Kao i bolestan kuk, po svemu sudeći“, gorko primeti
Doson. „Mada, to je dobar detalj.“ Klimnuo je glavom u
pravcu kuće u kojoj je Berni živeo. „A šta ima tamo?“
„Tehničari još uvek skupljaju dokaze, ali do sada to
nije iznedrilo ništa bitno. Puna je otisaka, naravno, ali
sumnjam da će ijedan od njih biti Karlov.“
„Pa nije šetkao okolo s gumenim rukavicama na
rukama.“
„Kladim se u levo jaje — izvini, Amelija — da nećemo
naći otiske koji se slažu. Ne zaboravi, sve što imamo je
otisak srednjeg prsta, leve ruke.“
~ 274 ~
janja
„A kosa u slivniku?“
„Sakupljena. Ćelije kože sa posteljine. Ali nemamo
Karlov DNK. Verujte mi, da ga je lako uhvatiti, već bih ga
uhvatio.“
„A šta je s kućom u Mičigenu?“, upita Amelija.
„Ne postoji ni kućni broj ni ulica.“
Iznenadila se. „Ali slala sam božićne čestitke. Nikad se
nisu vraćale.“
Hedli podiže jedno rame. „Sve što znam jeste da kućna
adresa ne postoji, a ne postoji ni imejl koji je ostavio
gospođici Demarko za tebe.“
Doson reče: „Sigurno postoji neki trag o iznajmljivanju
susedne kuće.“
„Čovek bi pomislio tako nešto. Kasno sinoć smo
probudili upravnika agencije za iznajmljivanje jer smo
imali nalog za pretres. Prvo je bio tvrdoglav, nije hteo da
otkriva lične podatke o stalnom klijentu. Ali nakon malo
uvrtanja ruke u vidu podsećanja na ometanje zakona
priznao nam je da je Berni Klarkson uvek plaćao
poštanskim čekom.“
„Kao što ti kupuješ u dragstoru?“
„Upravo tako. Pitao sam tipa da li mu je to bilo čudno.
Njegov odgovor je bio: 'Pa on je iz Mičigena.’ Kao da to
objašnjava zašto ne plaća kreditnom karticom ili čekom.
Bilo kako bilo, čičica iz Gornjeg Mičigena nije ostavio
nikakav papirni trag.“
Usredsredio se na Ameliju. „Da li je uvek dolazio sam?“
„Jeste. Prvo leto koje je proveo ovde...“
„2009.“
„Tako je. Džeremi je bio raspoređen preko mora. Grant
je bio tek beba. Čitavog leta bila sam ovde. Tata je dolazio
i odlazio, a ja sam provodila mnogo vremena s Bernijem
~ 275 ~
janja
jer smo oboje bili usamljeni. On je bio u žalosti zbog

nedavne smrti supruge.“
„To ti je rekao. Ali to ne znači da je Flora mrtva. Da li ti
je ikada pokazao njenu fotografiju?“
„Nije. Što je, kad o tome sad razmislim, pomalo čudno.
Pričao je o njoj s mnogo ljubavi.“
„Da li je Džeremi ikada sreo takozvanog Bernija?“
„Nije. Čak i kad je bio na dopustu retko je dolazio
ovamo. Nije mogao da odvoji vreme zbog posla. Jednom
prilikom, kad je ovde proveo nekoliko dana, pozvala sam
Bernija na večeru, ali on se izvinio rečima da ne želi da
nam uzurpira porodično vreme.“
„Odbio je jer su se plašili da ćeš primetiti sličnost.“
„Sumnjam da bi se to desilo“, rekla je. „Ne vidim
Džeremijeve crte lica na Karlovoj poternici.“
„Ni ja nisam primetio neku sličnost“, kaza Doson.
„Mene je Berni potpuno obmanuo.“
„Nemoj se gristi zbog toga“, reče mu Hedli. „Slika na
poternici je strašno loša i stara preko četrdeset godina.
Karl je tek tada započinjao svoju kriminalnu karijeru. Sada
sigurno mnogo drugačije izgleda.“
„Kao sedamdesetogodišnjak“, reče Doson. „Izboran, sa
staračkim pegama. Kosa mu se znatno istanjila i potpuno
je bela. Hramanje bi moglo biti lažno. Ali možda i nije.“
Pomislio je na nešto drugo. „One noći kad se spustila
oluja, kad mi je otvorio vrata, oči su mu bile crvene i trljao
ih je. Mislio sam da sam ga probudio. Sad mislim da je
sigurno nosio kontaktna sočiva da promeni boju očiju.
Uhvatio sam ga bez njih.“
Obrativši se Ameliji, Hedli kaza: „Berni i Džeremi
nikad nisu dozvolili da ih vidiš jednog pored drugog jer bi
tako mogla nešto da primetiš. Ako ne sličnost u izgledu,
~ 276 ~
janja
onda po ponašanju.“
„Još uvek mislite da je Džeremi znao ko mu je otac, i
da su...“
„U dosluhu? Potpuno. Berni je ušao u tvoj život negde
u vreme kad je brak počeo da ti se raspada. To nije bilo
slučajno. Došao je ovamo da te drži na oku dok je Džeremi
bio u Avganistanu.“
„Bila sam sama čitave godine. Berni je živeo u susednoj
kući samo za letnjih meseci.“
„Ali kad si u Savani, raspored ti je mnogo
komplikovaniji“, kaza Doson, nastavivši Hedlijevu nit.
„Svoj režim baziraš na poslu i dečjem boravku. Viđaš iste
ljude, ideš na ista mesta, radiš iste stvari. U osnovi, tvoj
život neprekidno neko nadgleda.“
„Tako je“, kaza Hedli. „Nisi toliko slobodna u gradu,
koliko si na plaži.“
„Slobodna?“ Upitala je uz slabi smeh. „Da činim šta?“
„Da provedeš noć u kući nekog drugog čoveka.“
Hedlijeve reči su joj pale teško kao cigle. Amelija je
spustila pogled na površinu stola. Doson je samo sedeo i
ključao u sebi, a onda rekao: „Taker je sigurno bio
presrećan kad ti je to rekao.“
„Mene čudi što mi ti nisi ništa rekao.“
„Nema šta da se kaže. Amelija je ostala preko noći zato
što je nestalo struje.“
„Aha, Taker kaže da si se svojski potrudio da se to
primi. Ponovio si jedno desetak puta.“ Pogledao je oboje.
„Vidite, odrasli ste ljudi. Nije me briga. Samo kažem kako
je to izgledalo...“
„Onom šupku Takeru.“
„Ne, Džeremiju i Karlu. Ali hajde da to ostavimo po
strani za trenutak. Vratićemo se na to.“
~ 277 ~
janja
Dok je Hedli ćutao i otpijao nekoliko gutljaja kafe,

Doson je sa izvinjenjem u pogledu gledao Ameliju. I pored
sveg opiranja, niko nije poverovao da je noć koju su
proveli zajedno bila potpuno nevina.
Hedli je nastavio. „Pronašli su Kendi Kejn privezanog
najednom udaljenom javnom pristaništu, u kanalu na
ostrvu Tajbi. Nisam bio tamo, ali kako sam čuo, savršen je
za Džeremijeve potrebe. Brodovi dolaze i odlaze. Niko ne
obraća naročitu pažnju. Lako mu je da dođe ovamo i
špijunira Ameliju ili gleda kako se deca igraju na plaži.
Poslednji put kad je neko primetio taj brod tamo bio je
ponedeljak ujutro.“
„Možda nije on bio na tom brodu“, kaza Amelija.
„Knuc ima nekoliko ljudi koji rade na tome. A evo šta
ga je odalo. Plovilo je bilo izribano varikinom spolja i
iznutra. To znači da je njime upravljao ili neki dežmekast,
bradati, poslušni bakteriofob koji se retko pojavljuje ili se
Džeremi postarao da, ako vlasti i povežu brod s ubistvom
na Sent Neldi, brod ne bude povezan s njim.“
„Nije ga bilo teško pronaći“, reče Doson. „Što mi govori
da nije verovao da postoji veliki rizik da će ga povezati sa
zločinom.“
„Ili“, reče Hedli, „zna da mu neće više trebati pa ga je
ostavio kao što je Karl ostavio svoj automobil.“
„Kako god, Džeremi ne shvata da smo mu na tragu.“
„Za sada“, reče Hedli. „I to je dobro. Što duže budemo
njega i Karla držali u neznanju, to bolje.“
Dosonu se nije sviđalo kako ga Hedli gleda dok je
izgovarao poslednju rečenicu. „Šta je?“
„Bilo bi dobro kad bismo imali neki mamac. Nekog
koga bismo medijskim ajkulama mogli da ponudimo kao
falsifikat. Kvaziosumnjičenog kog ćemo poturiti Karlu i
~ 278 ~
janja
Džeremiju.“
Doson uperi prst u sebe. „Mene? Ja?“
„Samo kažem.“
„Zaboravi. Šta je sa Dirkom Arnesonom?“
„Oslobođen je svih sumnji osim za činjenicu da je
jahtu svog poslodavca koristio kao samačku jazbinu.
Ispitani su njegovi drugari za poker iz Nju Orleansa.
Potvrdili su mu alibi. Pušten je uz izvinjenje.“
„Siroti Taker. Ponovo je omanuo.“
„Ni on tebe ne voli, samo da znaš. Otpisao bi me kao
običnog luđaka što sam optužio mrtvaca za ubistvo te
devojke da nije bilo otiska prsta. Ali otisak stvarno postoji.
A tu je i Džeremijevo srodstvo sa Karlom Vingertom,
ozloglašenim kriminalcem u bekstvu. Taker sad
pročešljava Karlovu prošlost da bi se upoznao sa svime, ali
na način koji nama ne pomaže.“
„Kako to?“, upita Amelija.
„Ne može baš da se pomiri s tim da se Karl Užasni već
godinama predstavlja kao Berni Meko Srce. Do sada nismo
pronašli nikakve forenzičke dokaze koji bi potvrdili da je
Berni Karlov alter ego, sve dok nešto ne iskrsne, bar kako
Taker balavi.“
„Mora da se šališ!“, uzviknu Doson.
„Kaže da velikom broju starijih ljudi nedostaju prsti,
zato što prišivanje nije uvek bilo izvodljivo kao danas, i tu
je u pravu. Pritiskao me je sve dok mu nisam priznao da
nikad nisam video Bernija, pa i ne mogu da ga
identifikujem kao Karla, kog takođe nikad nisam video
uživo.“
Amelija upita: „Kako onda objašnjavaju to što je
ostavio svoj automobil, i sve to?“
„Ne mogu to da objasne, osim da možda pati od
~ 279 ~
janja
staračke senilnosti i jednostavno ne zna gde ga je ostavio.“

„Lažne adrese i to što se ne pojavljuje u javnim
dokumentima?“, upita Doson.
„Sve je to sumnjivo, ali nema dovoljno dima.“ Hedli se
okrenuo Ameliji. „Da nemaš ti možda neku Bernijevu
sliku?“
„Nemam.“
„Tako sam i mislio. Karl nikad nije dozvoljavao da ga
fotografišu. U šerifovoj kancelariji će upotrebiti jedan od
onih programa što će postariti Karla sa poternice i videti
da li podseća na tvog sedamdesetogodišnjeg komšiju, ali
za sada još uvek nisu ozbiljni što se njega tiče. Ima tu još
nešto...“
„Gospode. Ima još nešto?“ Doson ustade sa stolice i
prošeta besciljno po kuhinji.
„Da, ima, Taker se muči s Džeremijevim motivom za
ubistvo gospođice Demarko. I ako je stvarno zamahnuo
tim oruđem misleći da ubija baš nju, onda se slažem da tu
postoji neki problem.“
„Ali on nije mislio da ubija Stef. On je mislio da je to
Amelija.“
„Taker to nije prihvatio i ima ozbiljnih razloga za to.“
„Kakvih razloga?“, upita Doson.
„Recimo, kako je Džeremi to mogao da isplanira? Kako
je mogao da zna da će Amelija te večeri biti u selu?“
„Nije mogao da zna“, odgovorila je ona.
„Tačno. U tome je i kvaka. Čak se i Knuc, koji je na
mojoj strani, svaki put žacne kad izjavim da je to bio
zločin iz prilike. Znate šta ja mislim? Džeremi se privezao
za pristanište na Sent Neldi da se skloni od oluje. Video je
gospođicu Demarko, pomislio da si to ti i iskoristio
priliku.“
~ 280 ~
janja
Doson reče: „Bila je to mračna i olujna noć.“

„Njima moja teorija zvuči kao običan kliše. Detektivi
za ubistva rade samo sa činjenicama i čvrstim dokazima. A
nama to nedostaje.“
„Osim onog otiska“, reče Amelija.
„Ako je to skorašnji otisak — oko čega se sporimo —
Džeremija dovodi na to mesto.“
„Onda, u čemu je problem?“, upita Doson.
„Opet kažem, motiv. Ubistvo je mnogo ozbiljnije od
zastrašivanja Amelije probušenom loptom za plažu. Ako
Džeremi samo hoće malo da se poigra njenom psihom,
zašto nije samo iskočio i uplašio je kad ju je primetio kako
trči po kiši?“
„Taker nije stvarno to rekao, zar ne?“
„Nije, ali jeste nešto slično suludo. Ali sad ide njihov
poznati refren“, kaza Hedli, obrativši se Ameliji. „Zašto bi
Džeremi želeo da te ubije? Meni je, eto, njegov motiv
sasvim očigledan.“
„Deca“, odgovorila je.
„Na kraju, da. Ali čuj me“, rekao je, podigavši obe ruke
pre nego što je ona nešto rekla. „Mislim da su Džeremi i
Karl bili previše oprezni da nešto preduzmu pre okončanja
suđenja Vilardu Strongu. Nestrpljivo su tavorili dok je
Vilardu pretila smrtna kazna i slegala se prašina. Bili su
skoro nadomak cilja, svega nekoliko dana od ispunjenja,
cilj se već nazirao... kad je jedan krupan, zgodan tip stupio
na scenu.“
Okrenuo je glavu prema Dosonu, koji je shvatio da su
se vratili na uznemirujuću temu njega i Amelije.
„Pojavio se bukvalno niotkuda“, reče Hedli, „a ti si
počela da provodiš vreme s njim. I deca kao da su se
izbezumila, što se nikako nije svidelo njihovom ocu. Za
~ 281 ~
janja
Džeremija, novi muškarac u tvom životu prava je

kataklizma.“
Pogledala je Dosona s nelagodom. „Jedva da je i ušao u
moj život.“
„To oni nikako ne žele.“
„Ali tek smo se upoznali.“
„Ponekad ništa više ni ne treba.“ Posle kratke, ali
neprijatne tišine, nastavio je: „Ljubav između vas dvoje u
najmanju ruku je izgledala kao da cveta. Džeremi je morao
to da spreči.“
„To znači da je Stef umrla zbog mene.“ Ošinuvši
pogledom Dosona, dodala je: „Zbog nas.“
„Ne.“ Hedli se nalaktio na sto i pripretio joj prstom.
„Slušaj me. Tvoje primetno interesovanje za Dosona samo
je bilo izgovor za Džeremija da krene u akciju malo ranije.
Na kraju, pored svega, bilo da si upoznala Dosona ili ne,
on bi te ubio. Ako ne Džeremi, onda njegov otac. Zato što
je — u ovo ne smeš sumnjati, Amelija — taj čovek zao.
Dragi, ljupki Berni je varalica. Istina je da on nikad nije
ni postojao. Sve vreme je to bio Karl Vingert, i dobro te je
nasankao. I to zato što je, pored hramanja i staračkih pega,
on terorista koji veruje da zaslužuješ da umreš. Siguran
sam u to kao što sam siguran da me gravitacija drži na
zemlji.“
„Zašto bi on želeo da budem mrtva?“
„Da te kazni što si napustila Džeremija.“
„Džeremi je bio taj koji je uništio naš brak. Nisam ja
bila neverna.“
„Ne radi se ovde o moralnosti. Misliš li da je Karlu
bitno ko je s kim spavao? Nije. Reč je o lojalnosti. Ona je
za njega veoma bitna. Ali — i ovo je pravo otrežnjenje —
radi samo u jednom smeru. Ponaša se kao fanatik kad je
~ 282 ~
janja
reč o lojalnosti njemu.

„Međutim, on sâm ni ne trepne kad nekog ostavlja za
sobom. Prvo spašava svoju kožu. To je stalno iznova činio.
U Golden Brenču žrtvovao je jednog od svojih ljudi kako bi
pobegao, a iskreno, iznenadio sam se što je poveo sa
sobom Džeremija i Floru kad je pobegao, i to odmah posle
porođaja.
Jednom prilikom, tokom nekog okršaja, jedan od
članova njegove bande pokušao je da se preda. Izašao je iz
motelske sobe s podignutim rukama. Poginuo je na mestu,
ali nije ga ubila policija. Karl mu je iz sobe pucao u glavu, a
onda pobegao usred meteža koji je nastao posle toga.“
Hedli je preterivao, možda zbog šokantnijeg efekta, ali
Dosonu je bilo drago što ne štedi Ameliju i otvoreno joj
predočava surovu stvarnost o tome kakav je čovek njen
svekar. Džeremi je bio njegova krv.
Hedli je nastavio. „Karl Vingert je beskrupulozan.
Veruje da su njegovi postupci, bez obzira na to koliko su
gnusni, zapravo opravdani. Uništiće svakoga za koga
smatra da je nelojalan, a ti, Amelija, bila si nelojalna.
Siguran sam da je i Džeremijev um zatrovan protiv
tebe. Ali iako možda još uvek obožava zemlju po kojoj
hodaš, iako je možda ludo zaljubljen u tebe i mašta da će
se spojiti s tobom i svojim sinovima, Karl to nikad neće
dozvoliti. Ubiće te.“
„Zašto onda nije to učinio juče kad sam bila sama u
kući na plaži?“
„Zato što je previše pametan da posle Džeremijeve
greške napravi još jednu. Ne bi mogao da te ubije i onda
nestane. Bilo bi previše očigledno. To ga je verovatno
strašno naljutilo, ali morao je da nastavi da izigrava Bernija
sve dok bezbedno ne ode s ostrva. Sad ima vremena da
~ 283 ~
janja
isplanira nešto drugo.“

„A šta bi ja trebalo da uradim u međuvremenu? Dok
on planira. Dečaci i ja ne možemo večno biti pod ključem.“
„Neće to trajati večno.“
Doson je prestao da tabana okolo i oštro je pogledao
Hedlija, čije lice nikad nije bilo mračnije. „Šta sad to
znači?“
„Sve ovo što sam vam do sada rekao?“
„Pa da.“
„Da su to dobre vesti.“
~ 284 ~
janja
20
a li je to Harijet Plamer?“
„Pa, koga ste tražili? Ko je to?“
„Ime mi je Berni Klarkson. Zovem vas sa ostrva
Sent Nelda.“
„Odakle?“
„Sa obale, kod Savane. Oprostite mi što vas
uznemiravam, gospođice Plamer, ali napisao je vaše ime
na poleđini vizitkarte.“
„Ko? Doson?“
„Uf... samo da pogledam, imam je ovde... Da, Doson
Skot. Visok, dugačka kosa?“
„Zašto vam je dao moje ime?“
„Znači, poznajete ga? Zaista piše za vaš časopis?“
„Da.“
„Dobro je. Sad mi je malo lakše.“
„Zbog čega?“
„Zbog svega ovoga što smera.“
„Vidite, ako ste novinar...“
„Novinar?“
„Časopis nema nikakav komentar osim da je Dosona
ispitala policija, ali da je to bilo pro forme, ništa od svega
toga nije bilo i samo je pušten. To je sve. U redu?“
„Znam za sve to. Nisam novinar. Samo osoba koja želi
da zna da li je gospodin Skot osoba s kojom je bezbedno
~ 285 ~
janja
razgovarati.“
„Bezbedno? Možda bi bilo bolje da malo usporite i
počnete ispočetka, gospodine Klarkson.“
„Pa, šetao sam se po plaži, što radim dvaput dnevno.
Kretanje pomaže mojim kukovima.“
„Aha.“
„Gospodin Skot mi je prišao i započeo razgovor.
Delovao je kao pristojan čova. Čavrljali smo o svemu i
svačemu, a onda me je pitao može li da me intervjuiše.“
„Zašto bi želeo vas da intervjuiše?“
„Zbog toga vas i zovem, da vas pitam zašto bi hteo
mene da intervjuiše.“
„Nije vam rekao?“
„Rekao mi je da radi na jednoj priči za časopis.“
„On radi na suđenju Vilarda Stronga. Jeste li upoznati s
tim?“
„Ovde dole to je krupna vest.“
„E pa, Doson piše priču o dvostrukom ubistvu
Strongove supruge i njenog ljubavnika.“
„Džeremija Vesona.“
„Poznavali ste ga?“
„Nikad ga nisam sreo, ali veoma dobro poznajem
njegovu bivšu ženu. Amelija i njena deca leta provode u
kući do moje, na ostrvu.“
„Pa, vidite vi to. To je veza s vama. Poslednji put kad
sam se čula s Dosonom nadao se da će dobiti intervju s
njom.“
„Zašto?“
„Zato što je bivša supruga uglavnom sjajan izvor
informacija o nekome. Ako se dobro poznajete s bivšom
gospođom Veson, sasvim je logično da bi Doson želeo da
porazgovara s vama, verovatno kako bi na mala vrata
~ 286 ~
janja
stigao do nje. Dobro? Ako postoji još nešto...“

„Nisam siguran da bih želeo da me citiraju.“
„Ako zamolite Dosona da vas ne citira, onda neće. Ili
će vas imenovati kao 'anoniman izvor’.“
„Ne bih voleo da povredim Ameliju razgovorom iza
njenih leđa.“
„To je veoma plemenito od vas, ali mogu da
garantujem za Dosonov novinarski integritet. On veoma
pažljivo postupa sa osobama o kojima piše. Ponekad do
iznemoglosti, ako ćemo iskreno.“
„Zašto je odlučio da piše baš o ovom zločinu?“
„Ne znam.“
„Možda ga je obavestio neko iznutra?“
„Ne znam.“
„Ne znate ili nećete da kažete?“
„Ne znam. Ali i da znam, ne bih vam rekla.“
„Onda ću morati sam da ga pitam.“
„Srećno vam bilo.“
Kučka mu je spustila slušalicu. Nakon što je bila
snishodljiva, neučtivo mu je spustila slušalicu. Ono što
biste i očekivali od žene koja je dobila neku vlast.
Međutim, Karl je saznao ono što je želeo. Doson Skot
je došao u Džordžiju da isprati slučaj ubistva počinioca
Vilarda Stronga i napiše priču o tome.
Ono što Karl još uvek nije znao bilo je zašto. Zašto bi
se jedan novinar, koji živi u Vašingtonu i tek se nedavno
vratio s druge strane okeana, odjednom zainteresovao baš
za ovaj zločin? U poređenju s pisanjem o ratu, dvostruko
ubistvo u Džordžiji deluje prilično dosadno. Zašto se
Doson Skot zainteresovao za njega?
Bilo je nekoliko logičnih objašnjenja, naravno. Ali Karl
nije verovao logici. Previše često se ona nije mogla
~ 287 ~
janja
primeniti na datu situaciju. Nikad nije polagao svoj život

na nešto što je bilo logično, a sada sigurno neće početi da
menja taj običaj.
„Ulazim!“
Povik je stigao spolja. Prišao je vratima i otvorio ih
Džeremiju, koji je gazio kroz žbunje prema kolibi, noseći
nekoliko vreća sa stvarima koje je kupio.
Put do ovog boravišta činio bi pristup mnogo lakšim,
ali o tome se nikad nije razmatralo. Putevi su ljude vodili
do raznih mesta, a Karl ne bi voleo kada bi neko slučajno
nabasao na njegovo skrovište nakon pogrešnog skretanja,
ili samo da bi video kuda on vodi.
Kupio je ovo imanje pod imenom koje ništa ne znači i
nastavio da plaća godišnji porez kako bi radoznale
birokrate sprečio da zabadaju nos. Bio je zadovoljan njime
i bilo je korisno imati ga, ali u bilo kom trenutku bio je
spreman da ga napusti bez osvrtanja. Nikad se nije vezivao
za neku nepokretnu imovinu. Kad smo već kod toga, on se
ni za šta nije vezivao. Sentimentalnost može da ubije.
Nakon što je ubio Darlin i namestio da Vilard bude za
to okrivljen, Džeremi je pešice otišao s mesta zločina,
prateći Karlove upute kako bi dobro zavarao trag. Karl ga
je pokupio na glavnom putu, opskrbio ga antiseptičkom
kremom i gazom za ranu koju je sebi naneo i odvezao ga
do kolibe najbliže što je mogao. Džeremi je ostatak puta
prepešačio kroz močvaru.
U sendviču između blatnjave močvare s jedne i guste
šume s druge strane, koliba je bila toliko daleko od
utabanih staza da je Džeremi uspeo da se krije u njoj
čitavih petnaest meseci.
Za to vreme, izmenio je lični opis. Pustio je da mu kosa
dovoljno izraste kako bi prekrio ćelavo mesto, koje je
~ 288 ~
janja
zaraslo, ali je bilo nakazno. Pustio je bradu i ugojio se.

Karl mu je jednom nedeljno donosio provijant.
Povremeno se Džeremi žalio na izolaciju, bušan krov i
grozan TV signal, koji se jedino mogao uhvatiti
prikrivenom antenom na jednoj strani krova. Ali izdržao je
sve neprijatnosti, znajući da će žrtve koje je podneo na
kraju biti nagrađene povratkom sinovima.
On i Džeremi su sami podigli ovu kolibu dok je on bio
stacioniran na ostrvu Peris. Iako joj je manjkalo komfora,
Flora ju je obožavala jer joj je omogućavala da povremeno
viđa Džeremija. Navijala je za to da im postane stalan
dom. Karl je odbijao da bilo gde živi stalno, pa je morala
da se zadovolji kratkim izletima do tog mesta.
Trenuci koje je ovde provodila s Džeremijem činili su
je srećnom. Istini za volju, nju je bilo lako obradovati i
najmanjim sitnicama i najbeznačajnijim gestovima. Ali se
isto tako lako rastuživala i patila zbog stvari koje nije
mogla da promeni i koje bi trebalo da su davno
zaboravljene. To je bila crta njenog karaktera koja ga je
razgnevljivala.
Džeremi teška koraka uđe. „Pa?“, pitao je Karl. „Šta si
saznao?“
„Auto je još uvek na istom mestu gde ga je 'Berni’
ostavio. Nisam se previše približavao, ali čini mi se da je
ispod brisača stajala kazna za parkiranje. Osim toga, nije
bilo znakova da ga je neko primetio.“
Karla je to i mučilo. „Čudi me da ga nisu zaplenili.
Koliko im obično treba da odvuku automobile sa kaznama
za parkiranje?“
Džeremi slegnu ramenima i, izvadivši kutiju soka od
narandže iz jedne od kesa, stade da pije pravo iz nje.
„Nisi primetio neke pandure kako skriveni paze na
~ 289 ~
janja
njega?“
„Nisam, ali oko parkinga su industrijske zgrade i svaka
je visoka nekoliko spratova. Možda gledaju iza bilo kog od
hiljade prozora, ali mislim da to nije slučaj, ćale. Ko bi
čekao da se Berni vrati? Berni nije niko, nikakav faktor u
svemu ovome.“
Karl pronicljivo pogleda sina. „Zašto onda ne deluješ
kao da si srećan?“
„Zato što su nasrnuli na onaj brod.“
Karl ispljunu čitav niz psovki.
Braneći se, Džeremi reče: „Bili su u obavezi da prate
sve brodove koji su pristali u nedelju na pristaništu na
Sent Neldi. Pretpostavljam da je zaposleni na pumpi
zapamtio ime.“
„Glupo ime. Nije ni čudo što ga je zapamtio.“
Flora je predložila da ga nazovu Kendi Kejn zato što su
ga kupili na Badnje veče. Upotrebili su ga da pobegnu
posle pljačke crkve, posle ponoćne mise kad su sandučići
bili krcati.
Vlasnik broda, ogorčeni veteran Vijetnamskog rata, i
Karlov poklonik, takođe je bio ateista. Bio je toliko
oduševljen pljačkanjem crkve da im je velikodušno
ponudio svoj brod kojim su pobegli daleko od Merilenda.
Odvezao ih je brodom čak do Floridskog arhipelaga.
Kad se pojavila potreba za brodom, ogorčeni veteran,
koji je u tom trenutku već oboleo od raka, bio je spreman
da ponovo posluša svog heroja. Naučio je Džeremija
osnovama upravljanja brodom i navigacije, dovoljno da
sam može da otplovi do Sent Nelde sa drugih ostrva i
marina, duž obala Karoline, Džordžije i Floride. Mesta u
marinama iznajmljivao je pod izmišljenim imenima.
„Onaj tip na Sent Neldi možda može da me opiše“,
~ 290 ~
janja
rekao je sad, „ali ne može da me identifikuje kao

Džeremija Vesona. Osim toga, rekao sam ti, brod je čist
kao suza. Neće pronaći ništa što ima veze sa mnom.“
„Jedna dlaka je sasvim dovoljna.“
„To je mogućnost, ali sasvim beznačajna. Oni i dalje
sumnjaju na Dosona Skota.“
„On je pušten.“
„Jeste, ali detektivi 'rekonstruišu vremenski sled’, zbog
čega mislim da nije sasvim spao s udice.“ Pokazao je
prema plastičnim kesama koje je spustio na sto. „Kupio
sam novine. Ubistvo je prebačeno na petu stranu.“
Karl je pronašao novine u jednoj od kesa, otvorio ih na
toj strani i pregledao tekst. Džeremi je uključio svoj tablet.
„Ako ikada budeš naučio da pretražuješ internet, nikad
više ti neće trebati novine.“
„Ne volim kompjutere.“
„Dok pročitaš te novine, sve vesti su već stare. Preko
interneta neprekidno dobijaš sveže vesti.“
Mnogo puta do sada vodili su isti ovakav razgovor.
Izuzimajući vatreno oružje, Karl se protivio napravama
bilo koje vrste. Bio je sumnjičav prema svemu što je video
ili pročitao na internetu.
Sudeći po priči iz novina, šerifova kancelarija ćuti kao
zalivena o toku istrage. Citirali su zamenika Takera.
Upotrebio je sve one otrcane fraze koje svaki branilac
zakona u zemlji koristi kad god ono što zapravo govori
znači da nemaju ništa.
Doson Skot sarađuje u istrazi. Još uvek nikog nisu
uhapsili, ali analiziraju dokaze. Počeli su da prate neki
novi trag. Bla-bla. Karl je znao da kad god se neki trag
ohladi i panduri zapadnu u ćorsokak, uvek počnu da lažu i
kažu da imaju neki novi koji su počeli da prate.
~ 291 ~
janja
Džeremi je naglas čitao sadržaj s internet stranice tih

novina i članak na njoj se manje-više poklapao s onim što
je Karl upravo pročitao. „Toliko o tome što dopunjuju
sadržaj“, podrugljivo je rekao.
„Ovde imamo i fotografiju u boji. A u novinama
nemaju čak ni crno-belu.“
Karl je bacio kratak pogled na tablet preko
Džeremijevog ramena. „Taker je pravi trbonja“, primetio
je, pokazavši na debelog zamenika, slikanog ispred grupe
uniformisanih policajaca.
A onda je, okrećući se na drugu stranu, rekao: „Čekaj!
Daj mi to.“ Grubo je otrgnuo tablet iz Džeremijevih ruku.
„Kako se uvećava slika?“
„Kucni...“
Fotografija je ispunila ekran. Karl je pomno posmatrao
čoveka koji je stajao u pozadini. Iako je zamenik s
kaubojskim šeširom pokrivao pola njegovog lica, istog
trenutka preplavilo je Karla grozničavom vrelinom.
Stisnuo je zube i zavitlao tablet u drugi kraj sobe kao
frizbi.
„Hej! Šta radiš?“
„Znao sam! Osetio sam! Zar ti nisam rekao da nešto
nije kako treba?“
„Šta? Šta si video?“
S nesputanom mržnjom, Karl reče: „Specijalni agent
FBl-ja, Gari Hedli.“
~ 292 ~
janja
Dnevnik Flore Stimel, Božić 1993.
Toliko sam potištena da to jedva podnosim.

Opljačkali smo sinoć crkvu i prilično sam
sigurna da ću završiti u paklu. Naravno da već
znam da će se to desiti, jer sam ubijala ljude. Pa,
bar pomagala da se ubiju ljudi. Bila sam prisutna
kad je Karl ubijao, a mislim da je to isto kao da
sam i sama to radila.
Karl me je naterao da uđem u crkvu pre nego
što je krenula ponoćna služba. Gledala sam ljude
dok su ulazili. Mamice i tatice i dekice i bakice.
Neka deca bila su pospana, jer je služba počela u
23.15 i vreme za spavanje je bilo davno prošlo.
Ostala deca bila su uzbuđena i nisu mogla da se
smire. Pretpostavljam da su bila nestrpljiva da se
vrate kući i legnu u krevet kako bi Deda Mraz
došao.
Srce me je zabolelo zbog svega toga jer nikad
nisam provela Badnje veče s Džeremijem i igrala
se Deda Mraza s njim, a sada je već preveliki.
Već je u četvrtom razredu srednje škole! Volela
bih da sam makar jednom videla njegovo lice na
božićno jutro kad bi pronašao poklone ispod
jelke.
Davno je to bilo kad je još verovao u Deda
Mraza, naravno. Ono u šta sada uglavnom
veruje, jeste njegov tatica. Misli da je Karl
~ 293 ~
janja
postavio Mesec na nebo. Rendi i Patriša su se

postarali da bude upoznat s Karlovim idejama o
životu. Govorili su mu kako su ljudi poput Karla
dovoljno pametni i vide sve ono što ne valja s
ovom zemljom, pa ih zato vlada i zakon mrze,
plaše ih se i žele da ih ućutkaju. Džeremi se
primio na to. U stvari, grčevito se uhvatio. Drago
mi je zbog toga. Ali me isto tako i brine.
Skrenula sam s teme, što mi se često događa
kad god pišem ovaj dnevnik. Počnem da se
prisećam nekih stvari, a onda... Vidite? Opet to
radim.
Nakon što su vernici otpevali „Tihu noć“ u
ponoć, uz svetlost sveća... (I ja sam držala jednu.
Svi su. Ljudi koji su sedeli pored mene nisu imali
pojma da su pored poznatog „zločinca“ Kladim
se da bi se zagrcnuli!) Kako god, svi su počeli da
izlaze iz crkve. Osim mene. Ja sam otišla u
ženski toalet, koji sam pronašla pre nego što
sam zauzela mesto u svetilištu.
Samo još jedna žena ušla je za mnom. Brzo
je obavila šta je imala i izašla. Verovatno ju je
čekala porodica. Popela sam se na šolju u slučaju
da čistač ili neko drugi uđe da proveri boksove i
vidi da li su svi otišli, ali svetla su se pogasila, a
ja sam i dalje stajala tako.
Sačekala sam još deset minuta kako mi je
Karl rekao, a onda uključila baterijsku lampu i
izašla iz toaleta. Ono što je izgledalo lepo na
svetlosti sveća, delovalo je pomalo jezivo u
mraku. Sve te statue i ostalo. Ali trudila sam se
da ne gledam ni u šta osim u krug svetla koji sam
~ 294 ~
janja
uperila u pod.
Pustila sam Karla i Henrija na sporedna
vrata. Nikakav alarm nije se oglasio, ali Karl je
rekao da je verovatno reč o tihom alarmu. Henri
se našalio i rekao: „Samo Bog može da nas čuje,
čini mi se.“ Meni to nije bilo smešno. Karl se kao
nasmejao, ali usredsredio se na obijanje brave na
vratima crkvene kancelarije.
Pokupili smo torbe u koje su pomagači
ispraznili tacne za ponude i odmaglili odande.
Ali sigurno je postojao neki tihi alarm jer, kad
smo istrčali iz crkve, jedan policajac je upravo
izlazio iz svog patrolnog automobila. Izvukao je
pištolj i viknuo nam da stanemo. Karl mu je
pucao, u grudi. Henri ga je pogodio u glavu, čini
mi se.
Dok smo trčali prema autu, Henri je
zapucao prema lutkama koje predstavljaju
Hristovo rođenje, postavljenim u crkvenom
dvorištu. Tvrdi da ne veruje ni u Boga, ni u Isusa,
ni u Alaha, i ni u šta drugo, već je kivan na sve
njih.
Uspeli smo da pobegnemo i ispostavilo se da
smo uzeli dobru lovu. Ali osećala sam se grozno
zbog toga i nisam se napila kao muški kad smo
se ukrcali na brod i krenuli na jug. Nadam se da
mornar, ili kako se već zove tip koji upravlja
brodom, ume da vozi kad je pijan kô letva. Svi su
se dobro ponapili. Uključujući i Karla, zbog čega
sam i mislila da smem da izvadim svoj dnevnik i
malo pišem.
Nadam se da će se Džeremiju svideti pokloni.
~ 295 ~
janja
Nisam ga videla još od onda kad smo išli u

Vankuver prošlog leta. Ne mogu da poverujem
koliko je porastao! Pravi čovek, stvarno. Šokirala
sam se kad me je zagrlio i kad sam osetila
njegovu bradu! Ne znam kad ću ga ponovo
videti. Počela sam da spominjem njegovu maturu
koja će biti na proleće. Iznova i iznova sam
govorila koliko bih volela da budem tamo. Karl
se ponaša kao da me ne čuje. Ali možda će
ukapirati poruku.
Sunce izlazi, a meni je muka od pisanja, pa
bolje da sve ovo sklonim. Ali ne pre nego što
kažem srećan Božić, Džeremi. Volim te.
Kasnije, 25. decembra. Imamo TV signal čak

i ovde na okeanu, a na vestima su pričali o
pljački u crkvi. Onaj policajac je umro. Imao je
samo dvadeset sedam godina. Ima dvomesečnu
bebu. Kad sam to čula, malo mi je bilo muka u
stomaku, pa sam to iskoristila kao izgovor da
siđem dole i sklonim se od Karla, koji je sad u
zlom raspoloženju.
Mislim da je to zato što su ljudi s vesti
citirali onog agenta FBI-ja Garija Hedlija, koji
nas već godinama vija. Karl ga žestoko mrzi.
Mislim da je sve to zbog toga što se malo plaši
da će za neki dan agent Hedli da nas pohvata,
kako se već zarekao.
Karl ga isto mrzi i zato što je bio u Golden
Brenču, a nikad ne propusti da to spomene kad
god ga intervjuišu zbog nas. Karl mrzi kad ga
podsećaju na taj dan. Isto kao i ja. Iako Karl to
~ 296 ~
janja
ne priznaje, mislim da se duboko u sebi i on

uplašio tog dana. Plašio se da će ga ubiti ili
uhvatiti. Isto tako mislim da oseća krivicu što je
uradio ono što je uradio i samo otišao iako su svi
bili ili mrtvi ili na umoru.
Bilo kako bilo, za sve što se dogodilo krivicu
svaljuje nafederalce i, što se njega tiče, Hedli
donekle predstavlja sve njih. Karl neće biti srećan
sve dok agent Hedli ne bude mrtav.
~ 297 ~
janja
21
edlijeve loše vesti morale su da sačekaju.

Taman kad se spremao da ih saopšti, Hanter i
Grant su došli u kuhinju tražeći nešto da gricnu.
Pošto je doručak bio prezasićen šećerom, Amelija im je
ponudila samo mleko, ili ništa. Prihvatili su mleko, ali su
ga cevčili kao da znaju koliko su odrasli nestrpljivi da što
pre završe. Kad su ga napokon popili, odvela ih je nazad u
sobu da nastave s filmom.
Istog trenutka kad se vratila u kuhinju, Hedli je
nastavio gde je prekinuo. „Zbog svega ovoga o čemu smo
pričali, Taker nije ubeđen da smrt Stefani Demarko ima
veze s Amelijom, osim zbog činjenice da je Amelija bila
njen poslodavac.“
„Tvrdoglavi drkadžija“, reče Doson. „A Vils?“
„Naklonjen je Knucu i meni. Ali, znaš kako, mi
predstavljamo veliki zli i nametljivi FBI, a on je ipak
lojalan. Šerif naravno podržava svog čoveka. Taker je
podelio s njim tu teoriju o živom Džeremiju. Nije budala,
shvata da će biti teško sprati sramotu ako smo u pravu.
Zatražio je podrobniju analizu otiska. A sad, Berni. Šerif je
brže-bolje naglasio da mu nije pripisan nikakav zločin.“
„Ne kao Berniju, ne.“
„E pa, misli da je veza Karl-Berni veoma slaba i da
zahteva malo konkretnije dokaze pre nego što se pokrene
~ 298 ~
janja
masovna hajka za beguncem kog niko nije ni video ni čuo

sedamnaest godina.“
„Birou ne treba njegovo odobrenje.“
„Ne...“, poče Hedli uz primetno oklevanje.
„Ali šta? Šta je zaključak?“
„Nadzor Amelije i dece više nije zagarantovan.
Planiraju da povuku ljude.“
„Ne mogu to.“
„Tražio sam još četrdeset osam sati.“
„To nije dovoljno vremena za...“
„Dali su mi samo dvadeset četiri.“ Hedli je bacio
pogled na zidni sat. „Sad već dvadeset tri i trinaest
minuta.“
Doson opsova sebi u bradu.
Hedli reče: „Biro će tražiti Bernija Klarksona samo da
bi utvrdio da to nije Karl.“
„Lepo. Dobro. Ali to i dalje Ameliju i decu ostavlja
nezaštićene.“
„Knuc je nešto predložio.“ Hedli pogleda Ameliju. „Ali
sumnjam da će vam se svideti.“
Progovorivši po prvi put u nekoliko minuta, ona upita:
„Šta to?“
„Mogla bi da sazoveš konferenciju za štampu i objaviš
da imaš jake razloge da veruješ da tvoj bivši suprug nije
ubijen, da je još uvek živ i da te prati, da je verovatno
greškom ubio tvoju dadilju i da predstavlja pretnju po tebe
i tvoju decu.“
Niko ništa nije rekao u sledećih nekoliko trenutaka, a
onda Doson upita: „Koja svrha od toga?“
„Javnost bi najverovatnije stala na njenu stranu.
Novinari bi to jedva čekali. To bi moglo da podstakne
lokalnu vlast da nešto preduzme.“
~ 299 ~
janja
„Neću to da radim“, rekla je ona, ne pruživši razlog.

Pogledala je prema dnevnoj sobi odakle se čuo Hanterov i
Grantov smeh. „Možete li da zamislite kakav bi to uticaj
imalo na naše živote, ako bi se saznalo da je Džeremi živ?“
„To je neminovnost“, Hedli je nežno podseti. „Kad god
i kako god da se desi, imaće dramatičan efekat.“
„Naravno, znam to. Ali neću da budem u prvom planu
medijskog cirkusa kad se to dogodi. Na kraju će moje
sinove prepoznavati kao decu ubice i unuke domaćeg
teroriste. Ne mogu da ih zaštitim od istine, niti da sprečim
da to svi saznaju. Ne mogu ni da zamislim kako ćemo izaći
na kraj sa reakcijama. Kako će da živi s tim žigom?“
Posmatrala je obojicu čekajući neki odgovor, ali
naravno, nikakav odgovor nije dobijala jer ga nije bilo.
Doson je nekoliko sekundi izdržavao njen izmučeni
pogled, a onda je okrenuo glavu. Hedli je prvi prekinuo
napetu tišinu.
„Dobro, uzdržavaćemo se od istupa u javnost koliko
god budemo mogli. U međuvremenu hajde da pronađemo
te kučkine sinove. Jesi U se setila nečega tokom noći,
nečeg što bi moglo da bude od koristi? Gde bi Džeremi
mogao da se krije, ko bi mogao da mu pruži utočište?“
„Napravila sam spisak njegovih prijatelja, samo onih
čijih imena sam uspela da se setim. Ali pre nego što je
nestao, Džeremi više ni sa jednim od njih nije bio u
kontaktu.“
„Gde je taj spisak?“
„Gore, na mom stolu.“
„Hoćeš li ga doneti, molim te? Hajde da ga pogledamo.
Znam da je to pucanj u prazno, ali ističe nam vreme. Još
uvek verujem da dokle god Karl i Džeremi ništa ne
znaju...“ Hedli zaćuta kad je Dosonu zazvonio telefon.
~ 300 ~
janja
Pogledao je ekran. „Harijet.“

Amelija upitno pogleda Hedlija. „Urednica Njuzfronta.
Harpija.“
Doson se javio, ali urednica ga prekide u pola rečenice.
Slušao je, a onda hitro pitao: „Da li je poziv stigao preko
centrale? U koje vreme?“ Pogledao je na ručni sat. „Šta je
tačno želeo da zna?“
Ona i Hedli su po njegovom napetom držanju znali da
mu Harijet saopštava neke neprijatne vesti. Posle skoro
punog minuta slušanja, Doson kaza: „Dobro, hvala ti što si
mi javila. A-ha, a-ha, još uvek pokušavam da joj se
dodvorim.“ Pogledao je Ameliju. „Jeste. Biće to savršen
intervju, sigurno. Zato i moram da prekinem. Ćao.“
Prekinuo je vezu i ubrzo rekao: „Čovek koji se predstavio
kao Berni Klarkson nazvao ju je da napujda mršavicu na
mene.“
Hedli prosikta kroz zube: „Karl zna.“
„Ako i ne zna, sigurno je namirisao nešto.“
Amelija umorno sede na najbližu stolicu. „Šta je tačno
rekao?“
Doson im prepriča razgovor koji je čuo od urednice.
„Kaže da zvuči kao izlapeli starkelja. Oprezan je i
sumnjičav. Poslednje što je pitao bilo je ko je ili šta je
skrenulo moju pažnju na ono što se događa Džeremiju
Vesonu. Rekla mu je da ne zna, i to je istina. Ona misli da
je mene zainteresovao ljubavni trougao Vilarda, Darlin i
Džeremija, i smrtonosna posledica, čiji je delimični uzrok
posttraumatski stresni poremećaj.“
Hedli reče: „Ali 'Berni’ je u stvari mislio da se radi o
tvom interesu, pa je delao po tom osećaju.“
„Izgleda. Lagao je za vizitkartu. Nisam mu je dao. Što
znači da se pomučio da pronađe nekog koga će pozvati da
~ 301 ~
janja
me proveri.“
„Pa, bar mu nije rekla ništa što bi pojačalo sumnju“,
reče Amelija. „Čak naprotiv, u stvari. Samo je potvrdila da
si novinar na tragu dobre priče.“
„Ja jesam to.“ Zamišljeno je piljio u prazno nekoliko
trenutaka, a onda hitro ukucao neki broj u mobilni
telefon. „Glenda, ljubavi mog života, hoćeš li se udati za
mene? Dobro, šta kažeš na vrelu aferu? Samo jednu noć,
onda. Dobro, dobro, slušaj. Dve stvari.
Prvo, Harijet je primila poziv u svojoj kancelariji,
jutros oko devet i pedeset. Ne mogu da se setim njenog
lokala, ali... Da li znaš koliko te volim? Možeš li da mi
saznaš broj onog ko je zvao? Bože, ne, samo nemoj preko
nje. Idi preko glavne centrale i neka bude onako uzgred.
Druga stvar“, zastao je i duboko udahnuo. „Moram da
idem u zatvor. Možeš li da mi pomogneš?“
Jedna zamenica je preuzela posao dadilje. Dečacima se

odmah dopala, a posebno kad je napravila podužu trkačku
stazu za njihove automobile. Staza je vijugala od sobe do
sobe, pa čak i uz stepenište. Bili su očarani
improvizovanim rampama.
Jedan drugi zamenik došao je sa namirnicama da
napuni Amelijin frižider i ostavu. Kada je obezbedila
sinove, osećala se malo bolje što ih ostavlja da bi s
Hedlijem i Dosonom otišla do grada.
Hedli je želeo da vidi ono što je ostalo od Džeremijevih
stvari koje su još uvek bile kod nje. „Nalaze se u sefu u
mom stanu“, rekla mu je. „Ali nemoj previše da očekuješ.
Sačuvala sam samo nekoliko stvari koje će dečaci možda
poželeti kad odrastu. Odlikovanja koja je dobio kao
odličan strelac. I slične stvari.“
~ 302 ~
janja
Zamenici u neobeleženim automobilima vozili su

ispred i iza njenog auta dok su silazili s trajekta i vozili
kroz Savanu. Za Ameliju, karavan je izgledao providno, ali
je pretpostavila da branioci zakona znaju šta rade. Hedli je
nosio ramenu futrolu za pištolj ispod sakoa, što je
istovremeno bilo i utešno i uznemirujuće.
Plan je bio da ostave Dosona kod zatvorskog odeljenja
za posete i vrate se po njega nakon obilaska njenog stana.
„Mogao bih malo da ti podmažem stvar“, ponudi se
Hedli. „Da bude malo zvaničnije.“
„Hvala ti“, odgovori Doson, „ali želim da izbegnem da
bude 'zvaničnije’. Građanin uliva više poverenja.“
„Nadaj se.“
„Nadam se.“ Dok je izlazio iz auta značajno je
pogledao Ameliju. „Vidimo se.“
„Srećno.“
Nakon što je malo sačekala da se uveri da neobeleženi
automobili i dalje predstavljaju neupadljivu pratnju,
krenula je. Doson je ušao u zgradu gde ga je advokat
Vilarda Stronga, Majk Glison, čekao u holu. Sastanak je s
njim dogovorila Glenda, koja se predstavila kao jedan od
glavnih direktora Njuzfronta. Advokat je poverovao u
njenu priču, koja je, kao i uvek, bila dobra.
„Igrala sam na kartu njegove taštine i primio se“, rekla
je Dosonu kad mu se javila da potvrdi sastanak.
Oprostio joj je što nije uspela da prikupi više
informacija o telefonskom pozivu Karla Vingerta. Kako je
Doson i očekivao, upućen je sa broja koji je blokiran.
„Izvini, nisam uspela da ti pomognem“, rekla je
istražiteljka.
„I dalje si slatka kao šećer. Sredila si mi ovaj sastanak i
to je već genijalno.“
~ 303 ~
janja
Sada mu je, sav naduven od ponosa, advokat prišao.

„Gospodin Skot?“
Rukovali su se. „Hvala vam što ste pristali da
razgovarate sa mnom.“
„Bez garancija da ćete dobiti intervju sa mojim
klijentom.“
„Nadam se da ću vas ubediti da je to u njegovom
interesu.“
„Onda vam predstoji težak zadatak.“
Glison je sarkastičnu opasku propratio pokretom ruke
kojim je pokazao na separe gde bi mogli da porazgovaraju.
Bio je otprilike istih godina kao Doson, lepo je izgledao
i na sebi je imao kvalitetnu odeću. Ali nije bio naročito
uspešan kao advokat na suđenjima. Njegovo unakrsno
ispitivanje Amelije bilo je katastrofalno, a situaciju nije
popravio ni kad je izveo svog klijenta na klupu za svedoke.
Bio je osoran, ali Doson je pretpostavio da je to
busanje u grudi samo trebalo da nadomesti suštinsku
nesigurnost. Zaglibio se preko svake mere, i znao je to, ali
neće se dati bez batrganja.
„Mislio sam da je Njuzfront zatvoren.“
Bilo je to blago, ali tendenciozno ruganje. Doson je
odgovorio uz učtiv osmeh: „Nekako se držimo. Malo nas je
ostalo.“
„Obavešten sam da pokrivate suđenje za časopis.“
„Pratim suđenje zbog sebe. Priča je veoma zanimljiva,
od početka do kraja.“ Nije imao vremena da okoliša, a ni
da štedi Glisonov narasli ego. Samo je izneo činjenice.
„Kako stvari stoje, priča će se završiti tako što će Vilard
Strong završiti sa smrtnom kaznom.“
Glison razmotri ishod koji je Doson predosećao.
Govorio je istovremeno dok je advokat zamuckivao
~ 304 ~
janja
protestujući. „To će biti tragičan neuspeh pravde, zato što

je vaš klijent potpuno nevin.“
To je zaustavilo bujicu prigovora. Doson podiže obrve
kao da traži dozvolu da nastavi. Uljudno, Glison jednom
kratko klimnu.
„Vilardu je namešteno ubistvo supruge.“
„Zašto to mislite, gospodine Skot?“
„Nisam spreman da vam to otkrijem.“
Glison je delovao razočarano, a onda ispljunu.
„Pokušavate da dobijete jedan na brzaka, je li tako?“
„Nije.“
„Jeste li pokušali nešto slično i sa Lemom Džeksonom?
Njemu ste rekli da uludo troši državni novac na suđenje,
jer je Vilard kriv kao sam đavo i treba da ide pravo u
zatvor?“
„Nisam.“
„Ali priznajete da bi intervju s mojim klijentom malo
ulepšao priču koju nameravate da napišete?“
„Prokleto dobro znate da bi. Ali ako me pustite da
razgovaram s njim, učinili biste uslugu njemu, kao i meni.“
Prekrstio je ruke na grudima. „Objasnite mi kako bi
mu to pomoglo.“
„Mislite, osim toga što bi ga to oslobodilo umesto
osudilo na smrt?“ Doson nije očekivao odgovor, a Glison
se i nije potrudio da mu ga pruži. „Vaš klijent ima veliki
problem sa odnosima s javnošću. Čak i da nije ubica, on
tako deluje. U sudnici je svakog dana izgledao kao da jedva
čeka da s nekim zapodene kavgu. A onda ga vi stavite na
klupu za svedoke i on je odjednom iskren, snužden,
patetičan. Za čoveka koji pokušava da izvuče živu glavu i
očekivalo bi se da odjednom smekša i postane ponizan, ali
mislim da je porota prozrela Vilardovu iskrenost.“
~ 305 ~
janja
„Ne možete da utičete na to kako ga porota doživljava.

Oni neće imati nikakav pristup onome što vi napišete.“
„Istina.“
„Onda...“
„Možda bih mogao da promenim pravac suđenja. Ali
prvo me morate pustiti da porazgovaram s njim. Tek tada
ću moći da pomognem Vilardu da pomogne samome
sebi.“
„Moj je posao da mu pomažem.“
„Uz sve poštovanje, ne uspevate.“
I ponovo, ego se javio. „Porota se još uvek nije povukla,
gospodine Skot.“
„Verovatnoća oslobađajuće presude ravna je nuli.
Priznajte to.“
Ništa nije priznao, ali je rekao: „Dajte mi još jedan
razlog zbog čega je ovo dobra ideja.“
„Osim ako se nešto značajno ne desi, nešto poput
poništenja postupka, on će biti osuđen.“
„Ne slažem se. A ako i bude osuđen, ja ću odmah
uložiti žalbu.“
„Vaša žalba mogla bi vremenski da se poklopi sa
pričom u nacionalnom časopisu, i to naklonjenom
Vilardu.“
„Učinili biste to? Napisali biste je na takav način?“
„Da.“
„Zašto?“
„Zato što se kladim u sopstvenu karijeru da je on
nevin.“
„Da li vi to mene samo zamajavate?“
„Ne.“
Ovo ga je naizgled impresioniralo, ali i dalje nije bio
spreman da popusti. „Potražio sam vas na internetu.
~ 306 ~
janja
Napisali ste lep broj ocrnjujućih priča.“

„O ljudima koji i zaslužuju da budu ocrnjeni.“
„I kako mogu da znam da ne planirate nešto slično za
mog klijenta?“
„Ne možete da znate.“
„Kako mogu da znam da mi ne zamazujete oči kad
kažete da je nevin?“
„Ne možete.“ Posle jedne sekunde dodao je: „Znam da
vas primoravam da igrate naslepo, ali isplatiće vam se.“
Advokat se grizao zbog ovog, bukvalno. Unutrašnjost
njegovih obraza je patila od ujeda kutnjaka. Napokon je
rekao: „Dajte mi vremena da razmislim.“
„Jok. Ovo je ponuda, sad ili nikad.“
„Ali treba mi vremena da...“
„Nema vremena. Sad mi recite. Da ili ne?“
„Šta, tanki ste s vremenom?“
Postavio je ovo pitanje izuzetno ironično, ali Doson je
odgovorio svečano. „Nemate pojma koliko.“
Doson je bio siguran se advokatov ponos bori protiv
ideje o predaji i da ga to lagano slama. „Žao mi je,
gospodine Skot. Nema šanse. Ne, bar dok ne razmislim o
tome, porazgovaram sa klijentom i izvagam ostale opcije.“
Doson htede da ga zgrabi za ručno šivene revere i
protrese ga. Nije to učinio, ali nagnuo se ka njemu i počeo
da govori brzo i agresivno. „Koje opcije? Koje opcije? Imate
samo dve. Dvanaest ljudi je spremno, čak željno iščekuje,
da zarije iglu u Vilardovu venu. Umreće kao nevin čovek, a
vi ćete zarezati debelu crnu prugu u svoju kolonu za
izgubljene slučajeve. To je jedna opcija.“
Nagnuo se još bliže. „A druga sam ja, seoski dobošar u
Vilardovo ime. On odlazi slobodan, vi budete proglašeni
za heroja, idete na TV da pričate o tome, i svaki kriminalac
~ 307 ~
janja
s Juga vas preklinje da mu budete branilac.“

Doson je bio siguran da mu se ovo sviđalo, ali i dalje se
mučio s odlukom. „Sve to zvuči veoma lepo, ali...“
„Šta?“
„Možda neće sve ispasti baš tako.“
„Budite prokleto sigurni da neće ako me odbijete.“
„Ne odbijam vas glatko. Ali opreznost je ovde
potrebna.“
„Nema vremena za oprez. Morate da odlučite.“
„Ali...“
„Morate da kažete da i da to kažete sada.“
„Vi...“
„Ja sam jedina nada za vašeg klijenta.“
„On...“
„Nema nikakve šanse i vi to znate.“
„Ja...“
„Odobrite mi prokleti intervju.“
Od Dosonovog zapovednog tona malo je ustuknuo, ali
delovalo je. Raskrstio je ruke. Oblizao je usne. „Biće
obavljen pred kamerama.“
„Dobro.“
„Biću prisutan sve vreme.“
„Dobro.“
„Snimaću čitav intervju i posle uraditi prepis.“
„Dobro.“
„Ako ga oklevetate, tužiću i vas i vaš časopis.“
Doson ustade. „Dogovoreno.“
Bilo je potrebno malo vremena da se pripremi
iznenadni intervju sa zatvorenikom. Dosonu se činilo kao
da čeka beskrajno dugo i koračao je okolo dok se Glison
baktao sa osobljem koje kao da nije imalo ništa pametnije
da radi osim da dangubi. Na kraju su konačno smešteni u
~ 308 ~
janja
jednu prostoriju koja im je omogućavala da obave video-

intervju sa Vilardom Strongom.
U drugom delu zatvora, Strong je uveden u jednu
prostoriju s lisicama na rukama i nogama. Zračeći
neprijateljstvom, skljokao se na stolicu ispred monitora
preko kog je trebalo da razgovara. Otvoreno prezrivo je
posmatrao svog advokata. Onda se njegov ratoborni
pogled prebacio na Dosona. „Ko si ti, jebote?“
Doson mu se lenjo osmehnu. „Budi fin, Vilarde. Ja sam
tip koji je došao da spase tvoju jadnu bulju.“
Amelija i Hedli krenuli su nazad prema zatvoru. Ona je

vozila. Hedli je sedeo na suvozačevom mestu i razgovarao
s Knucom preko mobilnog telefona. Neki manji udes
sasvim je usporio saobraćaj na auto-putu. Neobeležena
šerifova vozila podjednako su teško menjala trake kao i
ona.
Hedli je okončao razgovor. „Knuc pokušava da nam
kupi još vremena, koristeći onaj poziv Dosonovoj šefici
kao argument. Zašto ju je siroti stari Berni uopšte zvao?
Zašto je lagao?“
„Ako on nije Karl.“
„Knuc upravo to i govori. U međuvremenu, na brodu
nisu pronašli nikakve dokaze.“
A ni oni ih nisu našli u njenom sefu. Ništa korisno nisu
zatekli: nikakvu mapu, dokument o vlasništvu, zakup, ni
bilo kakve druge dokumente.
Budući da to nije donelo rezultate, podelili su spisak
bivših Džeremijevih prijatelja koji je sačinila i, svako
svojim mobilnim telefonom, obavili desetine poziva. Svaki
put se suočavajući s neizbežnim pitanjem: Zašto me sada
pitate za Džeremija? Hedli je izmislio objašnjenje koje je
~ 309 ~
janja
uključivalo nepostojeći povrat poreza, uz sumnjivo

umanjenje koje utiče na starateljski fond Hantera i Granta.
Savetovao je Ameliju koje zvučne reči da upotrebi.
„Zar stvarno misliš da oni razumeju sve to frfljanje?“,
pitala ga je.
„Ne. Ali da bi izbegli svako veće petljanje, niko neće
tražiti objašnjenje. To i hoćemo da postignemo.“
Mnogi brojevi koje su pozivali nisu više bili u funkciji.
Na neke se javljala govorna pošta, i tada bi ostavljali
poruke da im se pozvani što pre javi zbog jedne veoma
važne stvari.
Od onih nekoliko ljudi s kojima su razgovarali, svi do
jednog su nevoljno pričali o Džeremiju i bilo im je
nelagodno što su izabrani kao bivši poznanici. Najveći broj
reakcija je bio oprez, a neke od njih su bile i otvoreno
neprijateljske.
Iznova i iznova su Hedli i Amelija slušali kako je
ljudima policija već postavljala ova pitanja pre više od
godinu dana, kad je Džeremi nestao i kad se
pretpostavljalo da je mrtav. Tada su rekli sve što su znali.
Zakočila je ispred nekog kamioneta, koji je pokušavao
da se progura ispred njih, i pogledala u Hedlija. „Šta ćemo
sad?“
„Možda je Doson uspeo da izvuče nešto iz Vilarda.“
Promeškoljio se u sedištu i neznatno se okrenuo prema
njoj. „Šta misliš o njemu?“
„Ježim se od njega.“
Nasmejao se. „Mislim na Dosona. Ili se ježiš baš zbog
njega?“
„Uf. Doson.“
Hedli je čekao odgovor, a ona je prva skrenula pogled.
Skinuvši nogu s kočnice, krenula je napred svega nekoliko
~ 310 ~
janja
metara pre nego što je morala ponovo da stane. „Doson i ja

baš nismo sjajno započeli svoj odnos. Da li ti je ispričao
kako je prošao prvi susret?“
„Počeo je od one igre sa dečacima na plaži. Stvari su
odatle krenule dalje.“
„Manje-više“, promrmljala je.
„Hm. Više, kako mi se čini.“
Pošto ona ništa nije rekla, on se zakikotao. „Dobro.
Neka ta priča ostane među vama. Vraćam se na prvobitno
pitanje.“
„Šta mislim o njemu? U kom smislu?“
„U bilo kom.“
„Veoma je dobar prema dečacima.“
„To je iznenađujuće.“
„Zašto?“
„Nema nikakvo prethodno iskustvo s decom. Podignut
je kao jedino dete. Mnogo se družio s našom kćerkom,
Sarom, ali ona je nekoliko godina starija, pa su se više
prepirali nego igrali.“ Rekao joj je da je Sara udata i da živi
u Londonu.
„Deca?“
„Ne još. Moja žena joj nabacuje temu, suptilno kao pad
meteora.“
Amelija se nasmejala. „U međuvremenu, vi i gospođa
Hedli budno motrite na Dosona.“
„Čemu se on, naravno, žestoko opire.“
Privremeno se zaustavivši zbog zastoja, pogledala ga
je. „Zašto 'naravno’?“
„Odvojenost koja od njega čini dobrog novinara utiče
na njegov privatni život. Povlači se, vidi sebe samo kao
posmatrača, kao usamljenika. Zato se nikad nije oženio.
Ma nije bio ni blizu tome.“
~ 311 ~
janja
Pogledala ga je začuđeno. „Molim lepo, nisam vas to

pitala.“
„Nisi, ali sam pomislio da bi možda želela da znaš.“
Iscerio joj se i namignuo. „Oh, bilo je tu nekih žena koje su
se zadržale nešto duže od ostalih. Neke od njih bile su
stvarno ljupke dame, koje su ispunjavale Evine krute
standarde. Ali čak i sa njima, kad se stvari malo zagreju i
smekšaju, on sve prekine.“
„Problemi s posvećenošću uopšte nisu retki. Posebno
za muškarca koji je usamljenik.“
„Nisam rekao da je usamljenik.“
Pogledala ga je potpuno zbunjena. „Upravo si to
rekao.“
„Rekao sam da sebe vidi kao usamljenika.“
„Koja je razlika?“
„Njegova prava priroda. Da li bi rođeni usamljenik
prišao tvojoj deci na takav način?“
„Čekaj.“ Podigla je ruku, želeći da razume. „Kažeš da se
Doson bori protiv svojih prirodnih nagona?“
„I to s odmazdom.“
„Zašto?“
„To je odbrambeni mehanizam.“
„Protiv čega?“
„Moraćeš to njega da pitaš.“ Izdržao je njen pogled
nekoliko trenutaka, a onda joj skrenuo pažnju na
saobraćaj. „Možeš da se pomeriš malo.“ Kad su prošli
pored mesta udesa, nastavio je. „Kad se ta tema iscrpi,
pitaj ga šta se dogodilo u Avganistanu.“
„Pitala sam ga. Nije hteo da priča o tome. Jeste li vi
pokušali?“
„Jesam, isto je bilo.“
„Bila sam pored njega kad se grčio od košmara. Ali
~ 312 ~
janja
nismo spavali zajedno“, dodala je žurno.

„Molim lepo, nisam to pitao“, rekao je, uzvrativši joj
njenim rečima.
Namršteno mu se osmehnula, a onda se ponovo
uozbiljila. „Čula sam ga kako viče i otišla da proverim. Bio
je u čudnom stanju. Vidno izmučen. Probudio se uz vrisak.
Kao što se to događalo Džeremiju. Osim...“
„Šta?“
„Doson je bio potpuno mokar od znoja i drhtao je. Čak
i kad se sasvim probudio i postao svestan okruženja,
trebalo mu je nekoliko trenutaka da se oporavi. Osećao je
užas košmara i fizički i emocionalno. Kad sam ga videla
takvog, shvatila sam da se Džeremi pretvarao.“
„Da ima košmare?“
„Sve to. Mislim da se samo pretvarao da pati od
posttraumatskog stresnog poremećaja. Ako je to istina,
onda je to još jedna izdaja, zar ne? Samo se gomilaju.“
„Amelija.“ Hedli tiho izgovori njeno ime. Kad se
okrenula prema njemu, rekao je: „Doson nije kao Džeremi.
Ni po jednom jedinom pitanju.“
Ovo uveravanje, pošto je došlo od nekoga ko ga veoma
dobro poznaje, bilo je ono što joj je trebalo i što je želela.
Ostatak puta do zatvora vozili su se bez daljeg razgovora.
Ali čim su se približili odeljenju za posete, ona je rekla:
„Nema ga ispred zgrade.“
„To je dobar znak. Što duže bude pričao s Vilardom,
veće su šanse da će pribaviti informacije. Parkiraj i hajde
da sačekamo unutra, tamo je hladnije.“
Doson im se za pola sata pridružio u holu odeljenja. Hedli

prvi stiže do njega. „I?“
„Glison uopšte nije bio za to, ali na kraju je ipak
~ 313 ~
janja
popustio.“
„Video si se s Vilardom?“, upita Amelija.
„Deset minuta preko kamera, ali možda imam nešto.
Prvo je bio sav nabusit, ali kad sam mu rekao da mislim
kako je Džeremi još uvek živ i da je on, a ne Vilard, ubio
Darlin, počeo je znatno više da sarađuje.“ Smrknuto se
osmehnuo dok je prekrštao kažiprst i srednjak. „Nas
dvojica smo sad ovakvi.“
„Čestitam“, kaza Hedli. „Preskoči do dobrog dela.“
„Ne znam koliko je dobar ili pouzdan. Nisam baš
spreman da sasvim verujem Vilardu. Ali kad sam ga pitao
da li zna neko mesto na koje bi Džeremi mogao da
pobegne, nije čak morao ni da se priseća. Što doprinosi
verodostojnosti onoga što mi je rekao. Jednom prilikom,
kad su on i Džeremi bili kod kaveza za pse, Džeremi je
izneo opasku o tome kako koliba izgleda. U poređenju s
njom njegova je kao Hilton.“
„Njegova koliba?“
Doson slegnu ramenima. „Vilard nije mogao ništa više
da kaže, jer, kad je pitao Džeremija za detalje, ovaj je samo
otpuhnuo. Ono što je mislio bilo je da kad bi imao nešto
slično, bilo bi značajno bolje od ovog što Vilard ima.
Međutim, Vilard je siguran da mu se to omaklo, da je
to nešto što Džeremi nije nameravao da spomene, ali kad
već jeste, pokušao je da se izvuče. Znaš li za neko takvo
mesto?“, pitao je Ameliju.
Ona je obeshrabreno odmahnula glavom. „Ako
Džeremi i ima nešto slično, ja nisam upoznata sa tim.“
„Pecarošku kolibu, neku čeku, baraku, kućicu za
čamce, štalu?“
„Ne znam ni za šta slično.“
Hedli ispusti zvuk gađenja. „Čitava stvar zvuči malo
~ 314 ~
janja
nategnuto. Mislim da Vilard pokušava da se seti nečega što

nikad nije izgovoreno. Ili ti samo priča priče da se zabavi.“
„Ili nešto što misli da želi da čujem“, kaza Doson.
„Pitao sam ga zašto nije pandurima rekao za ovaj razgovor
kad su pretresali i nebo i zemlju za Džeremijem ili
njegovim ostacima. Rekao je da im je spomenuo, ali,
koliko zna, niko u vezi s tim ništa nije preduzeo.
Pretraživali su močvaru u potrazi za telom u raspadanju, a
ne za kolibom sa živim Džeremijem.“
Hedli pređe rukom preko lica, rastežući kožu. „Koliba
koja možda postoji, možda i ne, a ako i postoji, mogla bi
da se nalazi u bilo kojoj od četrdeset osam država koje se
međusobno graniče.“
„Južna Karolina.“
Doson i Hedli pogledaše Ameliju, koja je ovo
izgovorila kao da razmišlja naglas. Shvativši da im je
privukla pažnju, dodala je: „Pronašla sam kaznu za
prebrzu vožnju na podu garderobera. Sigurno mu je ispala
iz džepa kad je kačio odeću. Primetila sam da je napisana
u Južnoj Karolini, pa sam ga pitala za to.“
„Kad je to bilo?“
„Neposredno pre nego što smo se razišli. Već se bio
upoznao s Vilardom, i još onda mi se nije dopalo njihovo
prijateljstvo. Pretpostavila sam da je bio u Bofordu u poseti
nekim starim prijateljima sa ostrva Peris, gde se nalazi
mornarički aerodrom.
Kad sam mu pokazala kaznu, postao je bezrazložno
razjaren. Zato sam se i setila. Oteo mi ju je, iscepao na
komadiće i bacio. Opsovao me je što zabadam nos i rekao
mi da gledam svoja posla. Bilo je očigledno da sam
nabasala na nešto što nije želeo da znam. Posumnjala sam
da je u pitanju druga žena. Ali možda...“ Postepeno je
~ 315 ~
janja
ućutala da bi oni sami izvukli zaključke.

Doson pogleda Hedlija i slegnu ramenima. „I to je
nešto.“
Uzbuđeni, krenuli su prema izlazu. Hedli kaza: „Uz
Džeremijev broj socijalnog osiguranja, lokalna saobraćajna
policija trebalo bi da bude u stanju da pronađe kaznu. Kad
budemo saznali gde je izdata, imaćemo polaznu tačku od
koje ćemo započeti potragu. Obavestiću Knuca o ovome.“
Ukucao je broj u telefon. Doson je pridržao vrata i
pustio Ameliju i Hedlija da izađu pre njega. Istupili su na
jarko sunce i krenuli prema parkingu.
Hedli je, s telefonom na uvetu, okrenuo glavu preko
ramena da kaže nešto Dosonu kad mu se lice neobično
izobličilo. Pogled mu je odjednom postao sasvim prazan.
Dosonov um je istog trena obradio Hedlijev prazan
pogled, još i pre nego što su mu kolena popustila, i on se
preturio ničice. Doson zaprepašćeno i gnevno kriknu,
gurnu Ameliju na trotoar i baci se za njom na zemlju.
Drugi metak ju je promašio za dlaku.
Onaj koji je bio namenjen Hedliju pronašao je svoj cilj.
~ 316 ~
janja
22
arl Vingert bio je jedan od malobrojnih

kriminalaca iz američke istorije koji se usuđivao
da krene u otvoreni sukob s vlastima.
On i Džeremi proveli su sate i sate na krovu dvospratne
poslovne zgrade koja je, zbog recesije, ostala bez
zakupaca. Kompanija koja ju je izdavala bankrotirala je, a
zgrada je ostala prazna i zapuštena.
Smeštena u industrijskom okruženju gde su se nalazile
i brojne druge firme koje su takođe poklekle pred lošom
ekonomijom, nalazila se svega petstotinak metara od
zatvorskog kompleksa. Između se pružao široki put sa
četiri trake, podeljen širokim ostrvom duž kog su bile
posađene tankovijaste mirte.
Drveće je u suštini predstavljalo problem, ali s tog
krova, jednog od najviših u čitavom kraju, Džeremi je imao
mogućnosti za nekoliko sasvim izvodljivih hitaca.
Delimično zaklonjeni ventilacionim otvorom, čekali su
priliku da pogode agenta FBI-ja Garija Hedlija gde se, i
kada se, on tome bude i najmanje nadao.
Teren za igru promenio se u onom trenutku kad je
Karl ugledao Hedlija na fotografiji. Jedini razlog što se
bivši agent nalazi u Savani i radi sa šerifovim ljudima na
rešavanju slučaja ubistva Stefani Demarko bio je taj što je
Džeremi povezan s ubistvom a, što je još gore, i sa Karlom
~ 317 ~
janja
Vingertom.
Vlasti nisu javno obznanile da je Džeremi zaista živ i
da je osumnjičen kao počinilac, kao ni da je u
neposrednom krvnom srodstvu sa okorelim beguncem od
pravde, ali Karl je znao da su ti komadići informacija
povezani. To je bilo jedino objašnjenje za Hedlijevu
uključenost.
Da li ga je, ili nije, Hedli povezao sa Bernijem
Klarksonom, to nije znao. Ali čak i da nije, ipak diše
Džeremiju za vrat, ako ni zbog čega drugog, onda zbog
toga što je Karlov sin. Bilo kako bilo, Karl je rešio da ne
želi da čeka da ga agent pronađe. Neće uspeti, tako mu
boga. Tip ga je očajnički želeo, tip će ga i dobiti. Samo ne
onako kako je planirao.
Karl je znao da će Hedli, pre ili kasnije, otići u šerifovu
kancelariju da se posavetuje sa trbušastim zamenikom, a
kada se to desi, Džeremi će ga skinuti, čak i sa tolike
udaljenosti.
Atentat na agenta FBI-ja, u dvorištu šerifove
kancelarije i ispred zatvorskog kompleksa, stvoriće haos.
Nastupiće panika i metež. Pre nego što bilo ko shvati iz
kog pravca je smrtonosni metak stigao, on i Džeremi će
već davno nestati.
Plan je imao potpis Karla Vingerta od početka do kraja.
Bio je dovoljno odvažan da uspe. Sadržao je sigurno i
element rizika, ali dovoljno mali da ga Karl spremno
sprovede kako bi se rešio svog protivnika. Ovim
postupkom će i trulom američkom društvu staviti do
znanja da Karl još uvek nije sasvim završio s njima. Možda
jeste mator, ali i dalje je čovek koji seje strah i trepet,
predstavlja silu s kojom se mora računati.
Žalio je što ovako odvažnu akciju nije sproveo
~ 318 ~
janja
decenijama ranije i krivio je Floru i njeno vajkanje za

godine i godine neaktivnosti. Zato je prezir prema Hedliju
imao decenije da sazreva i sada je osvetu činio još slađom.
Sati koje su proveli na krovu i čekali da se Hedli pojavi
dali su Džeremiju vremena da proceni uslove, obavi
proračune i uvežbava ciljanje na uniformisanom osoblju i
posetiocima šerifove kancelarije i zatvora, koji su ulazili i
izlazili iz raznih zgrada po zadatku, ni ne znajući da se
nalaze na nišanu.
Džeremiju nisu trebala nikakva uputstva, ali Karl je
ipak sasipao bujicu uputstava. „Imaćeš samo jednu priliku
da ga skineš, možda dve, ali ne više, pre nego što čuju
pucanj. Za svega nekoliko sekundi moraćemo da budemo
na požarnim stepenicama.“
Kad je vreme došlo, Džeremi je bio mentalno spreman.
Sve što je trebalo da uradi bilo je da puca. Karl, koji je kroz
dvogled posmatrao kompleks zgrada, prepoznao je
Amelijin automobil kad se ovaj zaustavio kod centra za
posete. Prijavio je ovo Džeremiju: „Vidiš je?“
„Gledam u auto“, odgovori Džeremi, glasa napetog od
koncentracije.
„Ovo bi moglo da bude to.“
Ali nije bilo. Doson Skot je izašao i sam ušao u zgradu,
i mada Džeremi ne bi voleo ništa više do da ga na licu
mesta raznese, nije imao čist hitac, a osim toga, Doson
Skot nije bio današnja meta.
Amelija se odvezla. Čekali su, grickali čokoladice i pili
flaširanu vodu. Tek dva sata kasnije Amelija se vratila i
parkirala. Ovog puta bili su to ona i „pogodi jebote ko“,
Karl se zakikotao; parkirali su se i ušli. „Jednom moraju da
izađu. Spremi se, sine.“
Ovog puta nisu čekali dugo. Amelija je prva izašla.
~ 319 ~
janja
Hedli odmah za njom, s telefonom na uvetu.

„Imaš ga?“, Karl je pitao Džeremija.
„Nego šta.“
Ali dok je Džeremi stiskao okidač, agent se okrenuo da
nešto kaže preko ramena. Karl, koji je očekivao da vidi
kako glava agenta eksplodira, opsova kad je ovaj posrnuo i
pao, netaknute lobanje. „Nije pogodak u glavu, ali sredio si
ga. Hajdemo!“
Dvogled mu je visio oko vrata na gurtni, pa su mu ruke
bile slobodne da zgrabi tronožac kako su se dogovorili.
Džeremi je pokupio dve čaure od metaka. Hici su toliko
brzo usledili jedan za drugim da Karl nije ni shvatio da je
opalio i drugi put. „ Amelija?“
„Promašio sam je.“
Karl nije gubio vreme na razočaranje. Biće druge
prilike za Ameliju. Što se Hedlija tiče, ako nije mrtav, bar
je izbačen iz stroja.
Njih dvojica potrčaše preko pošljunčanog krova i
proguraše se kroz metalna vrata kroz koja su i dospeli
ovde. Koraci su im glasno odjekivali na zatvorenom
stepeništu, ali nije bilo nikog ko je mogao da ih čuje dok
su silazili kroz napuštenu zgradu. Džeremi je nosio pušku,
ali ipak je mogao da se kreće i brže i živahnije od Karla,
kog su kukovi boleli sa svakim korakom.
Džeremi ga je pitao treba li mu sekund za odmor. Karl
ga gurnu u stranu i prođe pored njega. „Imaćeš problema
da držiš korak sa mnom, sinko.“
Kao da naglašava njihovu potrebu da požure, zavijanje
sirene stiglo je do njih kroz spoljašnje zidove zgrade.
„Gospode, to je bilo brzo“, Džeremi reče.
„Ne razmišljaj o njima. Samo nastavi da se krećeš.“
Dok su stigli do prizemlja, obojica su s mukom
~ 320 ~
janja
pokušavala da povrate dah. Izašli su iz zgrade na zadnja

vrata kroz koja su i ušli nakon što su uništili bravu.
Džeremi je otvorio zadnja vrata automobila i pažljivo
spustio pušku na pod iza vozačevog sedišta, kad je jedan
patrolni auto, u punoj brzini, s uključenim rotacijama,
skrenuo u uličicu između napuštene zgrade i prazne
susedne. Zaškripao je gumama i zaustavio se na desetak
metara od njih.
„Budi miran“, reče Karl, istog trenutka se pretvorivši u
lik Bernija Klarksona.
Policajac za volanom bio je sredovečan, što je Karlu
mnogo govorilo o njemu, odnosno nije bio baš najbistriji
pandur jer inače ne bi još uvek bio u rutinskoj patroli.
Iskobeljao se iz auta prethodno otkopčavši pojas pored
desnog kuka.
„Digni ruke da ih vidim!“ Izvadio je pištolj iz futrole i
naizmenično ga uperivao u jednog i drugog.
„Šta se događa, policajče?“, upita Karl Bernijevim
starački promuklim glasom.
Ovaj povika: „Odstupi od automobila! Gore ruke!“
Džeremi se lagano udalji od otvorenih zadnjih vrata i,
zajedno s Karlom, podignu ruke u visinu ramena. „Čemu
sve ove sirene...“
„Ko ste vi? Šta radite ovde?“
„Od jutros, iznajmili smo ovu zgradu za našu
kompaniju za dostavu lekova“, kaza Džeremi. „Došli smo
da je pogledamo, da vidimo da li su nam priključeni struja,
voda i telefon. Taman smo se spremali da krenemo kad su
sirene počele da zavijaju.“
Karl upita: „Je li bila neka pljačka u blizini?“
Policajčeve oči su šibale između njih dvojice. „Ostanite
gde ste.“ Posegnuo je za radio-odašiljačem prikačenim za
~ 321 ~
janja
rame.
„Tatice?“, pozva ga Džeremi.
„Imam ga.“ Karl trgnu pištolj iz pojasa, sa zadnje
strane, i povuče oroz samo jedanput. Pandur pade na
zemlju. „Nikad se neće opametiti.“
Ubistvo pandura nije bio deo plana. Džeremi reče:
„Moramo da se čistimo odavde odmah.“ Okrenuo se da
zatvori zadnja vrata automobila.
Karl je hramao oko prednjeg dela auta prema
suvozačevom mestu kad je, negde na pola puta, začuo
pucanj. Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što je shvatio
da je policajac, ležeći zgrčen na zemlji, sa lokvom krvi koja
se povećavala ispod njega, uspeo da ispali jedan hitac.
To je Karla potpuno razbesnelo. Prišao mu je, sagnuo
se i prislonio cev pištolja uz policajčevu slepoočnicu.
Gledajući pravo u njegove strahom ispunjene oči,
nasmešio se. „Idi i impresioniraj đavola. Reci mu da te je
ubio Karl Vingert.“
Ostavio je telo i automobil gde su bili, ali pogledao je
ime na znački koja je bila zakačena za policajčevu
uniformu i otkinuo mu kreštavi policijski radio s pojasa.
Džeremi je seo za volan i startovao motor kad je Karl
seo na suvozačevo sedište. „Vozi prema mostu. Malo
sporije.“
Pojačao je zvuk na radiju i slušao nekoliko minuta da
vidi hoće li neko pozvati policajca kog je ubio. Prigušenim
glasom, rekao je: „Ovde se ništa ne događa.“ Dispečer je
policajcu dao nova uputstva, koja je Karl potvrdio, nakon
čega se isključio. „Trebalo bi da budemo kilometrima
daleko pre nego što počnu da ga traže.“ Pošto Džeremi
ništa nije odgovorio, pogledao ga je. Bio je sav znojav i
smrknut, usredsređen na vožnju.
~ 322 ~
janja
Onda je Karl primetio da mu je ruka čvrsto priljubljena

uz desni bok. Krv se probijala između njegovih prstiju.
„Gospode! Pogodio te je!“
Džeremi razdvoji usne u nekoj vrsti iskrivljenog
osmeha, „To je samo ogrebotina, tatice.“
„Mi... ovaj, pronašli smo jednog policajca Savanske policije

i njegovo vozilo, iza napuštene zgrade. Dvaput je pogođen.
Jednom u stomak, i jednom...“ Taker pogleda Ameliju, koja
je sedela pored Dosona na dvosedu u čekaonici urgentnog
centra. Zamenik je odustao od onog što je planirao da
kaže. „Bio je mrtav.“
Doson oseti da se Amelija trgnula. Bio je previše u
šoku zbog onog što se Hedliju dogodilo da bi reagovao.
Zamenik Vils se nakašljao, njegova isturena Adamova
jabučica klizila je gore-dole niz dugački, izborani vrat.
Doson je pomislio da izgleda poput kornjače sa onom
malom glavom koja je štrcala iz kragne prevelike košulje.
Ove apsurdne misli bile su jedino što mu je čuvalo
psihu. Ako bude mislio na realnost u kojoj se zatekao, o
Hedlijevoj pogibiji dok je beskorisno stajao pored njega,
poludeo bi, uništio nešto, ubio nekog.
Jedva je uspevao da ostane pri sebi, a to je uspevao
samo zato što Hedli nije proglašen mrtvim na licu mesta.
Možda je umro na putu za bolnicu, ili na operacionom
stolu, ali Dosonu to još uvek niko nije imao hrabrosti da
saopšti. Bilo je to vrlo moguće, jer su ga zamenici
posmatrali kao da ne veruju stoicizmu koje je ispoljavao, i
iz straha od izliva divljačkog gneva koji je mogao da mu se
desi svakog trenutka. Opravdano su se plašili.
Vils se ponovo nakašlja. „Bili ste u pravu što se tiče
pravca iz kog su hici došli.“
~ 323 ~
janja
„Nisam za džaba proveo devet meseci u ratnoj zoni.“

„Pa, bilo kako bilo, zahvaljujući vama znamo gde da
počnemo da tražimo snajperistu. Bili su na krovu.“
Doson ga ošinu pogledom. „Oni?“
„Pronašli smo dva para tragova u šljunku. A otiske
Džeremija Vesona na kvakama.“
„Karl je bio s njim.“
„To još uvek ne znamo“, kaza Taker.
„Ja znam.“ Doson čvrsto stisnu pesnicu. „Karl bi voleo
da preuzme odgovornost za ubistvo Hedlija.“
Nakon napete tišine, Vils reče: „Ne znamo ko je
povukao oroz, ali...“
„Džeremi je bio snajperista, za ime sveta.“
Vils klimnu. „Sa izdignutog položaja, uz moderan
durbin, vest strelac. Nije završio misao. „Otisci...“
„Nisu previd“, kaza Doson. „Nije ih briga ako saznamo
da su oni.“
„Vidite“, kaza Taker, „iznosite pretpostavke koje...“
Vils munu Takera dovoljno jako da ovaj zaćuti. On,
kao dobar policajac, shvatio je da svaka oprečna reč iz usta
njegovog partnera samo još više ljuti Dosona. To je kao da
diraš lava dok spava.
Nastavio je: „Upucani policajac bio je u patroli po
industrijskom delu gde su nedavno prijavljeni vandalizmi.“
Slegnuo je koščatim ramenima. „Sigurno ih je presreo dok
su bežali. Nema ni njegovog radija. Što objašnjava kako su
nam izmakli. Mogli su da prate komunikacije i znaju naše
kretanje.“
Taker reče: „Osim toga, ne znamo ni šta voze. Auto
koji je Berni — Karl — ostavio na parkingu još uvek je
tamo.“
Doson mu uputi ubitačan pogled. „Konačno ste se
~ 324 ~
janja
opametili i prihvatili da je Berni Karl Vingert?“

Taker je imao dovoljno pristojnosti da deluje
postiđeno.
Amelija ugura ruku ispod Dosonove i spusti je na
njegovu butinu, što je trebalo da ga spreči da skoči na
zamenika koji se usudio da preispituje Hedlijevo ogromno
znanje. Promrmljane probrane epitete upućene Takeru
čula je samo ona.
Pokušao je da je ubedi da se vrati u kuću na plaži i
iskoristi zaštitu koja joj je tamo dostupna, ali ona je odbila
da se odvoji od njega, zbog čega mu je potajno bilo drago.
Za ovih nekoliko burnih časova njena nevidljiva čeličnost
ispoljila se na tih, ali snažan način.
Deset minuta je razgovarala mobilnim telefonom sa
zamenicom koja je čuvala Hantera i Granta čitavog dana.
Kasnije je ispričala Dosonu da su se sjajno zabavljali sve
dok ih, nakon što su pojeli picu za večeru, nije smestila u
krevete gde sada spavaju dubokim snom.
Isto tako su je uverili da nisu ni svesni osoblja koje ih
čuva, a koje je udvostručeno. Zadovoljna što joj decu
dobro neguju, izjavila je da ostaje s Dosonom, bar dok ne
saznaju ozbiljnost Hedlijeve povrede i njegovo stanje.
Nekoliko puta je pokušala da mu se zahvali što joj je
spasao život, ali nije uspevala da završi rečenicu jer bi
postala previše slaba da bi govorila. Rekao joj je da nema
potrebe da mu se zahvaljuje i da shvata koliko duboko je
sve ovo pogađa. I ona je naizgled razumevala sve kroz šta
on prolazi.
Kad ga je strah od najgoreg gurnuo u zamišljenu
ćutnju, nije je ispunjavala besmislenim obećanjima da će
sve biti dobro, kada je moguća katastrofa lebdela nad
njima. Kad mu se pričalo, slušala ga je kao da upija svaku
~ 325 ~
janja
reč. Predstavljala je nežno, ali postojano prisustvo koje je

bio zahvalan što ima.
Zbog napetosti između Takera i Dosona, Vils je
nastavio kao posrednik. „Sve su karte bačene na sto.
Potera je krenula za Karlom Vingertom i Džeremijem
Vesonom. Sve zakonodavne agencije u pet država su u
stanju visoke pripravnosti.
I Knuc bi sad bio ovde, ali otišao je u obilazak da
koordiniše snage. Obalska straža podigla je helikoptere da
nadgledaju plaže. Sutra izjutra će policijski čamci krenuti
u obilazak kopnenih kanala. Jedinice sa psima biće
pozvane bude li bilo potrebe. Maršali su uzbunjeni.
Državna policija. Ko god da vam padne na pamet, uključen
je u poteru.“
„Ali problem je u tome“ nastavio je, vukući se za
dugačku ušnu resu, „što se radi o ogromnom prostoru, a
nemamo polaznu tačku. Veson je očigledno koristio lažnu
dozvolu kad je dobio onu kaznu za prebrzu vožnju, jer u
Južnoj Karolini nije kažnjen niko ko ima taj broj socijalnog
osiguranja. Ne znamo ni za jednog rođaka u ovom kraju,
osim gospođice Nolan. Trenutno se ispituju Džeremijevi
drugari marinci, ali...“
„Oni su poslednji ljudi sa kojima bi kontaktirao“, kaza
Amelija.
„I mi to mislimo. Ali moramo da proverimo. Kao što je
Taker rekao, nemamo godište i model vozila koje koriste.“
„Tragovi guma?“, upita Doson.
„Pokušali smo, ali oko napuštene zgrade nema ništa
drugo osim betona. Okolne zgrade su takođe prazne pa
nemamo koga da pitamo za vozila koja su viđena u
okolini.“
„Sigurnosne kamere?“
~ 326 ~
janja
„Nijedna ne radi jer su preduzeća propala.“

„Šta je sa saobraćajnim kamerama?“, pitala je Amelija.
„Proveravamo ih širom grada, ali one snimaju samo
tablice, ne i vozače.“
„Kamere na mostovima?“
„Sve su proverene. Ali mnogo je automobila, mnogo
vozača. Potrajaće.“
Taker prekide tišinu pitajući Ameliju da li ima neke
duplikate Džeremijevih kreditnih kartica.
„Nemam ih već godinama. Imam svoje račune još
otkad smo se razišli.“
„Nadali smo se da je koristio neki bankomat ili kupio
nešto.“
„Zar ne mislite da bi Karl po svaku cenu izbegao da
ostavi tako očigledan trag?“
„Hej“, reče Taker, uvredivši se zbog Dosonovog
podrugljivog tona. „Dajemo sve od sebe.“
„To me i brine“, uzvrati Doson. „Da ste slušali Hedlija
ranije...“
„Pa, izvinite što se nisam pouzdao u policajca koji je
gonio jednog čoveka preko četrdeset godina.“
Doson u tren oka skoči sa sofe, spreman da iščupa
Takerov mlitavi grkljan. Možda bi i uspeo da nije bilo
Amelije koja ga je uhvatila za ivicu košulje i zadržala ga.
To se poklopilo sa Evinom iznenadnom pojavom na
otvorenim vratima.
Doson se oslobodio Amelijinog stiska i ramenom se
progurao pored zamenika kako bi došao do nje. Rukama ju
je obgrlio i nisko se sagnuo da joj promrmlja u uvo: „Evo,
Evo, ne možemo ga izgubiti. Jednostavno ne možemo.“
Čvrsto ju je držao dok je ona plakala na njegovim
grudima. Ali bila je sačinjena od čvrstog materijala i na
~ 327 ~
janja
kraju ga je odvojila od sebe i obrisala suze s lica. „Policajac

koji me je sačekao na aerodromu mi je rekao da je još uvek
u operacionoj sali.“
Doson baci pogled na zidni sat. „Doneli su ga pre tri
sata. Otada nam nisu rekli ni reči.“
„Jeste li ga videli pre nego što su ga uneli?“
Odmahnuo je glavom. „Dok smo Amelija i ja još bili na
mestu zločina, već su ga pripremili za operaciju. Nisu nam
dozvolili da se vratimo.“ Posegnuo je za Amelijinom
rukom, privukao ju je napred i upoznao ih.
Amelija se grizla za donju usnu kako joj se ne bi tresla.
„Gospođo Hedli, toliko mi je žao.“
Eva primi njenu drugu ruku. „Nije vaša krivica.“
„Pokušavao je da uhvati čoveka koji je nameravao da
me povredi.“
„Pokušava da uhvati Karla Vingerta još mnogo pre
nego što ste se rodili.“
Amelija joj se slabašno osmehnu i pokaza prema sofi.
Eva ode do nje i sede. Amelija ju je pitala može li nešto da
joj donese. Eva odbi, ali potapša mesto pored sebe. „Molim
vas.“ Amelija joj se pridruži i one počeše da razgovaraju
prigušenim glasovima.
Doson se okrenuo prema Vilsu, koji je rekao:
„Obaveštavaćemo vas.“
„Hvala vam.“
„Žao nam je zbog agenta Hedlija.“
„Hvala.“ Rekao je ovo grubo, ali žaljenje na njihovim
licima bilo je istinsko, čak i Takerovo. Ponovo im se
zahvalio uz veću dozu iskrenosti.
Njih dvojica odoše. Doson, videvši da su žene počele
da razgovaraju, izađe u hodnik. Ne poštujući znake da je
zabranjena upotreba mobilnih telefona, uzeo je svoj i
~ 328 ~
janja
ukucao poznati broj. „Hej, Glenda. Ne, i dalje ništa. Još

uvek je u sali. Imaš li ti nešto?“
Pet minuta kasnije, dok je prekidao vezu, jedan žilav i
nabijen čovek, u zelenom operacionom mantilu, prošao je
kroz dvokrilna vrata. „Porodica gospodina Hedlija?“
Dosonu se grlo steže, ali uspeo je da klimne prema
čekaonici. Ušao je za hirurgom u prostoriju i obišao oko
njega da bude pored Eve i zagrli je oko ramena, dok se
hirurg predstavljao.
„Žao mi je što je toliko dugo trajalo, ali operacija
vađenja metka bila je mukotrpna jer nismo hteli da još više
oštetimo okolno tkivo ili nerve. Oporavlja se. Nije sasvim
van opasnosti, ali za nekog ko je zaradio rupu između
lopatice i kičme, neverovatno dobro se drži.“
Hirurg im je pružio još detaljniji opis rane i sve što je

trebalo uraditi da se ona sanira, ali malo šta od svega toga
su zaista i čuli. Ono što su čuli bilo je da će, nakon što
splasne otok, paraliza koju Hedli trenutno oseća u
ramenima i rukama, potpuno nestati i on će se sasvim
oporaviti.
Amelija je znala da se olakšanje koje je osetila ne može
meriti sa Evinim i Dosonovim, ali je svejedno bilo duboko.
Mada ju je Eva oslobodila bilo kakve odgovornosti, da je
Hedli preminuo, nosila bi taj teret do kraja svog veka.
Bilo joj je posebno drago zbog Dosona što je Hedli
preživeo.
Zbog ovako dobrih vesti sve troje su se zagrlili, smejući
se i plačući istovremeno. Doson je bio prvi koji se pribrao.
Pribegao je onom muževnom mehanizmu da se s
traumatičnim događajima bori tako što se pretvara da ga
to nije sasvim izbacilo iz stroja. Zbijao je šale. „Previše je
~ 329 ~
janja
tvrdoglav da umre. Ne bi on otišao, a da mi ne održi

poslednje predavanje.“
Eva je prozrela njegovu doskočicu jasno koliko i
Amelija, ali nije htela da ga osramoti, jer je znala da se on
sa svojim emocijama bori na način koji mu najviše
odgovara. Eva je pozvala svoju kćerku, koja je pored
telefona u Londonu nestrpljivo čekala da čuje kako joj je
otac. Ubrzo nakon toga, rekli su im da mogu da obiđu
Hedlija na odeljenju intenzivne nege. Eva je insistirala da
dopuste Dosonu da uđe s njom. On je ipak odbio da pođe
bez Amelije.
Njih troje su uveli u zavesama zaklonjeni deo
prostorije gde je Hedli ležao priključen na aparate i
privezan cevčicama. Bilo je iznenađujuće što su mu oči
otvorene. Kad je Eva prišla krevetu, on ju je omamljeno
upitao: „Otkud si se ti stvorila?“
Uhvatila ga je za utrnulu ruku, a u očima su joj bujale
suze kad se sagnula i nežno ga poljubila u usne. Ali
odgovorila mu je živahnim tonom: „Pozvali su me da mi
kažu da si pogođen. Pogledala sam planer i videla da
nemam ništa u planu. Pošto nisam imala šta da radim,
doletela sam.“
Oči kao da su mu bile vlažne dok ju je gledao.
„Slobodno možeš da baciš vijagru u ve-ce šolju. Ne mogu
da pomeram ruke. Predigra otpada.“
Ona se blago nasmeja. „Paraliza je privremena.“
Uperio je zamućeni pogled u Dosona. „Laže, a?“
„Ne. Poživećeš da pojebeš još koji put.“
„Stvarno, vas dvojica!“, Eva uzviknu praveći se da je
ljuta. „Šta će Amelija pomisliti o nama?“
Hedli okrenu glavu prema njoj. Ona je izrazom lica
pokazivala koliko joj je žao što on pati.
~ 330 ~
janja
„Drago mi je što nije pogodio tebe.“

„Pokušao je“, kaza Doson.
Hedli sklopi oči. „Gospode.“
„Doson mi je spasao život.“
Hedli prošaputa: „Jesu li ih uhvatili?“
„Nemoj sad o tome da misliš, Gari.“
Uprkos Evinom savetu, s mukom je otvorio oči i
pogledao Dosona, koji mu je rekao: „Još uvek su na
slobodi.“
„Sranje.“
Eva reče: „Gari, ako nastaviš samog sebe da mučiš,
odlazim. Kunem ti se.“
Niko joj nije verovao, a posebno ne njen suprug, koji
joj se pijano nasmešio. „Prokleto mi je drago što nisi imala
ništa u planeru. Voleo bih da mogu da te zagrlim.“
Doson baci pogled preko ramena u tanku zavesu koja
ih je okruživala i pružala samo privid privatnosti. „Slušajte,
Amelija i ja odosmo, ostavićemo vas par minuta nasamo
pre nego što nas sve ne isteraju.“
„Kuda ti žuriš?“, upita Hedli.
„Upravo sam ti rekao.“
Hedli progunđa: „Šta se događa?“
„Dobro, ako baš moraš da znaš, gladan sam. Zbog tebe
ništa nisam jeo osim onih suvih krofni jutros.“
„Izvinite što sam vam priredio neprijatnosti.“
Iako je Hedli promrmljao nekoliko poslednjih slogova,
Doson se osmehnuo Evi. „Nadrkan je, to je dobar znak.
Biće on sasvim u redu.“ Ali kada je spustio pogled na
Hedlija, izraz lica mu je bio ozbiljan. „Preplašio si me.“
Pazeći na braunilu prilepljenu za Hedlijevu nadlanicu,
Doson mu steže šaku. Promuklo je rekao: „Odmaraj se.
Sarađuj sa sestrama. Pazi na sebe, čuješ li?“
~ 331 ~
janja
Dugačak pogled koji su dva čoveka razmenila bio je

krcat neizgovorenih misli.
„Vidimo se ujutro.“ Doson je spustio Hedlijevu šaku na
postelju i, nakon što je namignuo Evi, okrenuo se, pomerio
zavesu i mahnuo Ameliji da prođe.
Nisu progovorili ni reč dok nisu izašli iz odeljenja
intenzivne nege i počeli brzo da koračaju kroz hodnik.
„Ovamo.“ Gurnuo je vrata koja su vodila na stepenište.
Kad su se vrata zatvorila za njima, rekao je: „Previše je
pametan da bi mu to donelo išta dobro.“
„Znao je da ga lažeš kad si mu rekao da si gladan.“
„Izgleda da moram da poradim na tehnici.“
„Šta se, u stvari, dešava?“
„Treba dole za nekoliko minuta da se nađem s
Takerom i Vilsom.“
„Zbog čega?“
„Glenda je malo istraživala danas. Iskopala je neke
stvarčice koje moraju da znaju.“
„Kakve stvarčice?“
Odmahnuo je glavom. „Nije da sam preplavljen
oduševljenjem zbog njih dvojice, a posebno zbog Takera,
ali ovo stvarno moram prvo s njima da podelim.“
„Da li to ima neke veze sa kolibom koju je Vilard
spomenuo?“
Samo ju je pogledao, ništa ne kazavši.
„Nećeš čak ni toliko da mi kažeš?“ Njegovo ćutanje i
manjak poverenja koje je otkrivalo, palo joj je kao veliko
razočaranje. Spustila je glavu kako više ne bi morala da
gleda u njegove sklopljene oči.
Nakon poduže tišine, rekao je: „Ne očekujem od tebe
da shvatiš.“
„Pa, ne shvatam. Mislila sam da si ti... da smo mi...“
~ 332 ~
janja
Postavivši joj kažiprst ispod brade, podigao joj je glavu

sve dok nije imala izbora do da ga pogleda u lice. U izrazu
njegovog lica videla je sve što je imala da zna, čak i više
nego što je morala da shvati.
„Dobro si mislila“, prošaputao je. „Ja, ti, jesmo.“
Rukom je skliznuo preko njenog potiljka i privukao je
u poljubac toliko izazovan i intiman da je to probudilo sva
ćelije njenog tela. Žudeći za blizinom, zgužvala je šakama
njegovu košulju i podigla se na prste. Rukom ju je čvrsto
uhvatio za tur i pribio na sebe.
Poljubac je bio od one vrste od koje se tope kosti,
neverovatno strastan, ali kratkotrajan. Kad ga je okončao,
uhvatio joj je lice i duboko pogledao u oči, a onda je tako
naglo pustio da se naslonila leđima na zid od pločica. Do
trenutka kad je shvatila da je sve gotovo, on je već bio na
pola puta do sledećeg odmorišta, gde je zašao za ćošak i
nestao. Nije se osvrnuo.
Ostala je tamo nekoliko minuta, držeći prste na
pulsirajućim usnama i dalje ga osećajući, i pokušavala da
poslednjim minutima da neki smisao. Kad je iznova vratila
scenu u glavi, shvatila je da nešto od dijaloga nedostaje.
Šta je to što je ostalo nedorečeno?
Na kraju je ipak izašla sa stepeništa. Eva je stajala u
hodniku i razgovarala s jednom sestrom. Završila je
razgovor i krenula prema Ameliji. „Preporučila sam im da
pojačaju dozu Garijevog sedativa, Bori se protiv toga.“
„U bolovima je?“
„Psihički je u agoniji. Je li Doson otišao da uzme nešto
za jelo?“
„Nije, sastaje se sa zamenicima u prizemlju. Njegova
istražiteljka...“ Primetivši čudan izraz koji se pojavio na
licu druge žene, upitala je: „Šta je?“
~ 333 ~
janja
„Ona dva zamenika koji su nešto ranije bili u

čekaonici? Taker i...“
„Vils. Da.“
„Upravo sam ih ostavila da porazgovaraju s hirurgom.
Hteli su da znaju putanju metka. Neke tehničke detalje.“
Nekoliko sekundi, Amelija je samo mogla da zuri u
prazno od nerazumevanja. Onda je potrčala u pravcu koji
joj je Eva pokazala. Kad je zašla za ugao, tamo su dva
zamenika stajala i razgovarala sa hirurgom.
Vils ju je primetio. „Gospođice Nolan?“
„Gde je Doson?“
„Zar nije s vama?“
„Ne sastajete se s njim? Zbog nekih informacija koje je
njegova istražiteljka...“ Po izrazima na njihovim licima
videla je da nemaju pojma o čemu priča. Hitro se okrenula
prema Evi. „Slagao me je.“
„Sve nas je lagao. I Gari je toga svestan.“
~ 334 ~
janja
Dnevnik Flore Stimel, 22. februar 2007.
Tako sam uzbuđena! Džeremi je postao tatica!

Njegov sin, Hanter Dejvis Veson (o njemu
razmišljam kao o Vingertu) rođen je oko četiri
ujutro. Karl nije zapamtio tačno vreme.
Muškarci nikad ne pamte detalje! Ali zapamtio je
da beba ima četiri kilograma. Ja nisam mogla da
izmerim Džeremija kad se rodio, ali sigurna sam
da je imao bar toliko!
Džeremi je pozvao Karla, što ne bi smeo
osim u hitnom slučaju, ako neko otkrije kolibu ili
slično. (Paranoičan je zbog Amelijinog tatice.
Zove ga „lukavi matori lisac“.) Karl je hteo da
priča samo minut, ali Džeremi je uspeo da mu
kaže da se beba rodila carskim rezom. I mamica
i beba su dobro.
Karl je rekao da će me možda — samo
MOŽDA — odvesti u bolnicu. Možemo da se
pretvaramo da nemamo veze s njim i da
pogledamo bebu kroz prozor. Kako se radujem!
Ali znam da ne bi trebalo da se previše
nadam. Nije mi dozvolio da odem ni na
Džeremijevu maturu, kad je diplomirao. Samo
sam ga videla u uniformi marinca iz daljine, kad
je bio počasna garda na jednoj ragbi utakmici.
Karl je rekao da je ta pijana i bučna masa
sigurna i da možemo da prođemo neopaženo.
~ 335 ~
janja
Nisam se usudila da pitam smemo li da

odemo na Džeremijevo venčanje. Znam da Karl
za to ne bi hteo ni da čuje. Ali pitala sam
možemo li da se parkiramo preko puta crkve i
gledamo ih kad budu izlazili i ulazili u limuzinu.
Karl me je pitao fali li mi neka daska u glavi.
Rekao je da će na venčanju kongresmenove
kćerke biti gomila policajaca. To mi nije palo na
pamet. Izgleda da mi stvarno fali neka daska u
glavi. Ha-ha!
Moji mama i tati su uvek to govorili. Setila
sam ih se danas kad sam čula za bebu. Oni su
sad prababa i pradeda. Odnosno, jesu ako su još
uvek živi, u šta sumnjam. Već bi bili mnogo stari.
Godinama se pitam da li prate moju karijeru.
Pomislila sam, zar ne bi bilo zabavno kad bi me
videli na nekoj poternici u pošti? Da li bi bili
ponosni što sam napravila nešto od sebe iako
sam samo odbegli kriminalac? Ili bi tatica samo
odmahnuo glavom i promrmljao: „Fali joj daska
u glavi“, kao što je uvek govorio kad god sam
uradila nešto što je bilo šašavo ili nepromišljeno.
Možda ne bih pobegla od kuće tako rano da
su bili samo malo finiji prema meni i da me nisu
stalno kritikovali. Karl mi se odmah dopao jer je
podsticao moje samopouzdanje. Činio je da se
osećam pametnije i lepše nego što su to mama i
tata ikad činili.
Naravno, to je bilo pre mnogo godina. On
zna da nisam baš toliko pametna. Zbog života
kojim živimo nisam uspela da se brinem o sebi
kako treba. A lepa nisam!
~ 336 ~
janja
Bože dragi, odakle mi sad sve ovo? Pisala

sam o Džeremijevom venčanju. Čitala sam
izveštaj u novinama iznova i iznova. Događaj je
sigurno bio veoma lep. Kao u nekoj bajci. Svirao
je orkestar. Amelija je prelepa. (Videla sam njenu
sliku u novinama.)
Moram da kažem, iako ju je Karl odabrao da
bude deo njihovog plana, ne mislim da Džeremi
vidi venčanje tako lepom curom kao neku muku.
A kaže da se lepo ponaša prema njemu.
Karl se malo sporečkao s njim prošli put kad
nas je posetio u kolibi. Sve nešto Amelija ovo,
Amelija ono, sve dok mu Karl nije rekao da
zaveže, jer zvuči kao omađijana budala. „Ovo
nije brak iz ljubavi i nemoj to da zaboraviš.“
Mada, mislim da Džeremi ipak zaboravi. Zato
što priča o njoj kao da je voli.
Poslednji put kad je bio da nas vidi, pričao
nam je o izletu na kom su bili. Iznenadila ga je
time. Sama je ispekla pile i spakovala ga u veliku
korpu. (Videla sam takve izletničke korpe, kao
one u filmovima.) Kako god, rekao je da je negde
usred izleta počela kiša. Ali umesto da im sve
pokvari, zgrabili su pile i pobegli u auto, smejući
se do suza.
Meni je to bila smešna priča, onako kako ju
je Džeremi ispričao. Ali Karlu nije. Podsetio je
Džeremija da je njegova žena samo deo velikog
plana. Džeremi je prestao da se smeje i rastužio
se. Čini mi se da mu se njegova žena mnogo više
sviđa nego što to priznaje tatici. Ali Karl ima
taj... kako se zove? Uticaj. Karl ima uticaj na
~ 337 ~
janja
Džeremija koji je veoma jak, verujem da bi učinio

sve za njega, iako ne bi uneo srce u to.
Pitam se kako se oseća kada je o bebi reč? Ne
ono što govori Karlu, pa ni meni, već šta oseća
duboko u svom srcu. Ne znam šta bih mu
poželela. Da li da mu želim da voli svog malog
sina? Ili da ga ne voli?
Ako ga voli, biće mu teško da sprovodi plan i
ostavi svog sina bez Amelije. Biti odvojen od
svoje bebe je kao da ti je neko otkinuo deo srca.
Znam to, jer godinama tako živim. Možda je
drugačije kod muškaraca. Nadam se. Ne bih taj
bol poželela nikome.
Sad imam novu brigu — Avganastan. (Da li
sam ovo dobro napisala?) Džeremi će uskoro
isploviti i uzbuđen je što ide ponovo u rat.
Preživeo je Irak bez ijedne ogrebotine. Bila sam
tako zahvalna na tome. Sada svakog dana
brinem do ludila što je tamo. Karl se ruga mojoj
brizi. Kaže da je Džeremi pljunuti on, rođeni
ubica koji se ne plaši nijednog turbanoglavog.
Ja se pravim da ne čujem to, jer mrzim da
mislim o mom malom sinu kao čoveku koji može
da ubija lako poput Karla. (Ali ako ćemo iskreno,
nikog nije ubio već nekoliko godina.)
Šta će biti s malim Hanterom, pitam se. Da li
će ikada saznati kako se zovem? Volela bih da ga
držim u naručju makar jednom. Da li previše
tražim? Čini mi se da je tako jer se to nikada
neće dogoditi.
~ 338 ~
janja
23
ad je to bilo neophodno, Doson je, kao i svi,

izgovarao nevine laži. Ta mala vrdanja bila su
bezopasna, uglavnom izgovorena da zaštite onog
kog laže, ali i da zaštiti samog sebe od nekih neprijatnosti.
Savest ga je zbog tih stvari veoma retko pekla.
Ali smetalo mu je što je neiskren prema troje ljudi koji
mu znače. Eva je bila previše radosna zbog dobrog
Hedlijevog stanja da bi primetila njegovu prepredenost.
Hedli je znao da se nešto događa, ali oštar um bio mu je
tup od anestezije. Amelija je, međutim, shvatila da je laže.
Omaškom, ali i to se računalo. Lagao ju je. Osim poljupca.
To nije bila laž. Kako god na kraju da bude, nadao se da će
shvatiti da je s tim poljupcem bio potpuno iskren.
Otkad je otišao iz Savane, propustio je tri njena poziva,
što je ukazivalo na to da je nekako otkrila da nije na putu
da se nađe s Takerom i Vilsom.
Nije odgovarao na pozive, nije preslušavao glasovne
poruke koje je ostavljala, plašeći se da će, ako to učini,
morati da se vrati. Skoro napravivši polukružni okret,
mogao je da padne u iskušenje da joj ispriča šta je
planirao, a ona će onda dati sve od sebe da ga u tome
spreči.
To nije smeo da dozvoli. Možda neće uspeti, ali neće
živeti ostatak života u prividnom miru ako bar ne pokuša
~ 339 ~
janja
da se sretne oči u oči sa Džeremijem i Karlom.

Zapravo, ono što je Amelija jutros rekla o tome kako ga
vide — kao reportera koji je na tragu dobre priče —
podsetilo ga je na jedan jedini njegov talenat. Jedina stvar
u kojoj je bio odličan bila je da natera ljude da govore o
sebi.
To je potaknulo jednu ideju. Nakon pokušaja
Hedlijevog ubistva, ta ideja postala je jasnija i prerasla je u
rešenost.
Delajući po informaciji koju mu je Vilard dao, nazvao
je Glendu još pre nego što se ponovo sreo s Hedlijem i
Amelijom u holu zatvorskog centra za posete. Bog da je
blagoslovi, preuzela je na sebe zadatak koji joj je zadao,
bila uporna čitavog dana, a kada ju je nazvao iz hodnika
bolnice, dala mu je nešto od čega je mogao da krene.
Trebalo bi da podeli s vlastima ono što je saznao, ali
iako je rekao Ameliji da se sprema da to učini, nije imao ni
najmanju nameru. Ako se kasnije bude suočio sa
optužbama za ometanje zakonskog postupka, braniće se
tako što će reći da nije hteo nikog da uzbunjuje u slučaju
da se Glendine informacije pokažu neupotrebljivim.
Ali pravi razlog za zadržavanje informacija bilo je to
što je želeo da dopre do Džeremija i Karla. Žarko je to
želeo. Ako budu uhapšeni ili ubijeni, nikad neće dobiti
priliku da porazgovara s njima bez nadzora. Imao je
mrvicu šanse da dobije otvoren, neuzdržan razgovor, oči u
oči s njima, i hteo je da je iskoristi.
Karl i Džeremi znali su ga samo kao ambicioznog
novinara koji se dodvorava Ameliji i njenoj deci kako bi
napisao priču koja će biti krcata intimnim detaljima. Nisu
znali za njegovu vezu s Hedlijem. To je bila glavna
prednost.
~ 340 ~
janja
Druga je bila Karlov karakter. Imao je kolosalan ego.

Ako Hedli to nije rekao Dosonu hiljadu puta, nije mu
rekao nijednom. Veliki broj sociopata ima uzvišeno
mišljenje o sebi, zbog čega su i bili u stanju da čine tako
odvažna dela. Doson je mislio da se Karl uklapa u taj profil
i da će jedva dočekati da dobije svoju govornicu kao ventil.
Doson je bio u stanju da mu obezbedi mnogobrojnu
publiku.
To jest, ako ga Karl i Džeremi ne ubiju pre nego što im
kaže zbog čega je došao.
Preduzimao je odvažan, moguće čak i lud korak, ali
Karl može da shvati takvu vrstu drskosti. Bazirao je svoju
kriminalnu karijeru na tome. Dosonova puka odvažnost
mogla bi dovoljno da zainteresuje Karla da ne povuče oroz
pre nego što mu Doson baci dobru loptu, a to će morati da
uradi veoma brzo.
„Želim da odštampam tvoju priču.“
To bi trebalo da privuče pažnju ovog megalomana.
Intervju s njim nije predstavljao presedan. Karl je jedan
sličan već bio dao. Doson je za to čuo od Hedlija.
„Osamdesetih, jedan novinar Vašington posta napisao je i
objavio članak o Karlu. Mnogo informacija o njegovoj
prošlosti i zločinima poteklo je od mene. Novinar je hteo
da bude korektan, da dozvoli Karlu da opovrgne ono što
sam rekao i ispravi neka pogrešna mišljenja o njemu. U
članku je veoma jasno rekao da želi intervju s njim.
Karl je to prihvatio. Nekoliko nedelja nakon što je
izašao taj članak, novinar je kidnapovan. Nekoliko dana
nakon nestanka poslao je poštom rukom napisan
transkript podužeg intervjua. Novine su objavile taj
intervju u potpunosti i novinar je za njega dobio
Pulicerovu nagradu.“
~ 341 ~
janja
Karl je sad imao da prepriča još trideset proteklih

godina, mnogo više nego što je imao prilikom prvog
intervjua. Doson je planirao da ga pita posebno za
poslednjih sedamnaest. Da li je počinio neke zločine koji
mu nisu pripisani, ili se napola penzionisao, kako se
činilo? Da li je gonio Džeremija da krene njegovim
stopama ili je to bila isključivo Džeremijeva odluka? Šta se
dogodilo s Florom?
Bilo je mnogo toga što je Doson želeo da ga pita.
Ali moraće prvo da ga pronađe.
Automobil koji je iznajmio kad je stigao u Savanu pre
manje od nedelju dana još uvek je bio kod kuće na plaži,
pa je uzeo taksi od bolnice do aerodroma, gde je stigao do
jedne od kompanija za iznajmljivanje automobila taman
kad su se spremali da zatvore za taj dan.
Izbegavajući I-95, prešao je u Južnu Karolinu mračnim
auto-putem sa dve trake. Krivudao je kroz guste šume koje
su još uvek izmicale investitorima što su žrtvovali očuvanu
prirodu naseljima za penzionere zaljubljenike u golf.
Kilometrima, jedina svetla koja je video bili su
dvostruki zraci njegovih farova i vitki mesec koji je
povremeno bio zaklonjen tankim oblacima. Vazduh je bio
mek i gust od vlage. Zemlja je bila istačkana močvarama i
barama tamne vode.
Ne bi voleo ovde da se izgubiš. Ali ako si tražio gde ćeš
se sakriti, uslovi su bili izvrsni.
Naložio je Glendi da u regionu potraži parcele koje su
promenile vlasnika u vreme kad je Džeremi bio stacioniran
na ostrvu Peris. Bila je to slaba šansa, ali Glenda je
pronašla solidnu mogućnost. Prijavila je šta je pronašla
kad ju je nazvao iz bolnice.
„Dvadeset jutara zemlje, smeštenih između Boforda i
~ 342 ~
janja
Čarlstona, nekih osamsto metara u kopno. Parcela je

promenila vlasnika 2006.“
„Šta ti je privuklo pažnju na baš ovu transakciju?“
„Kupila ju je neka korporacija.“
„Nije baš uobičajeno.“
„Nije, ali zemljište je usred neke proklete nedođije,
nema kanala koji ga povezuje sa okeanom, nema čak ni
prilaznog puteljka. Trećina je pod močvarom. Šta bi jedna
korporacija mogla da uradi s tim?“ I pre nego što je Doson
uspeo da sroči nekakav odgovor, dodala je: „Proverila sam
da vidim kakvim poslom se bavi i — opa! — korporacija
nije prijavljena ni u jednoj od pedeset država. Deluje
lažno.“
Doson je pokušao i nije uspeo da obuzda svoj rastući
optimizam. „Korporacije se raspuštaju. Menjaju imena.“
„Dešava se to. Ali porez na imovinu je plaćen pre dva
meseca, trajnim nalogom s nekog računa.“
„S imenom te korporacije?“
„Pogodio si.“
Držeći izgužvani komad papira na zidu, zapisao je
koordinate parcele koja je misteriozno kupljena iste
godine kad je Džeremi Veson upoznao Ameliju Nolan.
„Glenda, ti si pravi anđeo.“
„A ti si šupak, ali danas si toj damici spasao život, pa
mi se čini da si ipak u redu.“
„Ko to kaže?“
„Da si šupak?“
„Da sam spasao život toj damici.“
„CNN.“
To je bilo uznemirujuće. Nije nameravao da ispadne
heroj. To bi bila najveća laž od svih. Nije on nikakav heroj.
Put kojim se kretao postajao je sve uži i uži svakim
~ 343 ~
janja
kilometrom. Onda je betonirani gornji sloj nestao pred

šljunkom i na kraju je počeo da trucka običnim zemljanim
puteljkom. Završio je ćorsokakom, nekih deset metara od
naizgled neprobojnog polja visoke močvarne trave.
Isključio je motor automobila i ugasio svetla. Pomrčina
je bila potpuna. Pronašavši mobilni telefon, uključio ga je i
proverio dži-pi-es aplikaciju koja ga je dovela do ove
granice imanja, jugoistočnog ugla parcele od dvadeset
jutara. Ova tačka je bila takođe i najbliža Atlantiku i imala
najnižu nadmorsku visinu na čitavom imanju.
Uključivši aplikaciju „baterijska lampa“ izašao je iz
auta, krenuo prema visokoj travi i do članaka zagazio u
viskoznu vodu.
Dvadeset jutara suve zemlje ne bi bilo tako teško preći
preko dana. Ali bila bi ludost udariti preko ove slatinaste
močvare po potpunom mraku, bez saznanja kuda ide, pa
čak ni šta traži. Zaglavljen je ovde do svitanja.
Vratio se u auto i isključio telefon. A onda je, iz
predostrožnosti, izvadio i bateriju, jednom prilikom čuvši
da telefoni emituju signal čak i kad su isključeni.
Nije želeo da ga pronađu pre nego što on pronađe
Karla i Džeremija.
***
Amelija i Eva su noć provele u bolničkoj čekaonici. Eva

nije ni razmislila da prihvati predlog jedne medicinske
sestre da uzme sobu u hotelu i dobro se odmori preko
noći. Ne želi da ode i propusti makar i jednu periodičnu
posetu Hedliju koja joj je bila dozvoljena.
U slučaju da mu se stanje pogorša, Amelija takođe nije
~ 344 ~
janja
želela da je ostavlja samu, pa je odbila Takerovu ponudu

da je jedan zamenik otprati do Sent Nelde. Štaviše, nije
želela da napusti mesto gde je poslednju put videla
Dosona. Zamajavala se šašavom pomisli da će se, ako
ostane, on brzo vratiti s potpunim objašnjenjem za
iznenadan odlazak.
Sada su joj, kako se bližilo jutro, oči bivale sve
nadraženije i suvlje. Čeznula je za tušem. Na desnom
dlanu i laktu imala je oderotine koje su je pekle, a koje je
dobila od pada kad ju je Doson gurnuo na beton. Ali ove
fizičke neprijatnosti bile su beznačajne u poređenju sa
emocionalnim problemima. Bila je očajnički zabrinuta za
njega.
Kad se Eva vratila iz posete Hedliju, Amelija je spustila
mobilni telefon s uveta i prekinula vezu. „Dosonu više ne
mogu ni poruku da ostavim. Kako je naš pacijent?“
„Nestrpljiv. Mrzovoljan. Razdražljiv. Pritisak mu je
skočio. Sestre razlog tome vide u bolu, ali ja mislim da nije
tako. Neprekidno ležanje, nemogućnost da pokreće ruke,
to ga izluđuje. Misli da mu ne govorimo istinu o tome da
je paraliza privremena. I svaki put kad uđem tamo, pita me
za Dosona.“
Amelija je pogledala na ručni sat, prešla je rukom po
staklu, setivši se da ga ne bi bilo da ga Doson nije
pronašao. „Nema ga već satima. Zašto mi nije uzvratio
pozive?“
„Sigurna sam da ima dobar razlog.“
„I ja sam sigurna u to. Ali nisam sigurna da želim da
znam o čemu se radi.“ Što je više razmišljala o poslednjem
razgovoru, to je bila sve uverenija da je Doson sakrio nešto
od nje, ne zato što joj nije verovao već zato što je
predviđao negativnu reakciju. „Da li bi trebalo da podelim
~ 345 ~
janja
svoje slutnje sa agentom Knucom? Sa detektivima?“

„Šta biste im rekli?“
„Da me je lagao o tome kuda ide.“
„Muškarci često lažu žene o tome kuda idu.“
„Verovatno bi pomislili da je otišao da kupi drogu.“
Brzo je dodala: „Trebale su mu pilule protiv anksioznosti
da bi mogao da spava.“
„Znam.“
„Nije popio nijedno piće već danima.“
„Imate pozitivno dejstvo na njega.“
„Ja? Ne. Ja nemam ništa s tim.“
Eva se mudro nasmešila. „Za vrlo kratko vreme postali
ste neverovatno bliski.“
„Jedan korak napred, dva nazad.“
„Oh?“
Oklevala je. „Kao žena ženi?“
„Sve što meni kažeš neće ići dalje od mene, Amelija.
Obećavam ti.“
„Istina je da mi se od njega vrti u glavi.“
Starija žena se tiho nasmeja. „Znači postoji
privlačnost.“
„Definitivno.“
„Pa to je dobro, zar ne?“
„Bilo bi, kada bi bilo postojano. U jednom trenutku
kao da ne može da me se zasiti. A onda u sledećem, gura
me od sebe, bukvalno me drži van domašaja.“
„Je li ti rekao zašto?“
„Zar postoji i zašto?“
„Doson očigledno tako misli.“
„Vaš muž kaže da Doson sebe smatra usamljenikom.“
„Pokušavali smo da promenimo taj stav kod njega.“
„I Hedli mi je to rekao. Ali ima tu još nešto u njegovom
~ 346 ~
janja
otporu od običnog samoporicanja. Mislim da mi se opire iz

nekog određenog razloga.“
„Zašto to misliš?“
„Osećam. Verujem da to ima neke veze s Džeremijem.“
Eva ništa nije rekla, samo je čekala da objasni.
„Možda ima veze sa Džeremijevim posttraumatskim
stresnim poremećajem, sa tim ko je i šta je.“
„Doson ti nikad ne bi natovario grehe tvog bivšeg
muža. Dovoljno dobro ga poznajem da mogu da
garantujem to.“
„Ne, ne mislim ni ja da bi to mogao. Mislim... mislim...
U stvari, ne znam šta da mislim.“ Nisko je spustila glavu i
počela da masira slepoočnice. „Kuda je otišao? Šta je to
Glenda otkrila što ga je nateralo da bukvalno pobegne
odavde?“
Razmatrale su da pozovu istražiteljku i pitaju je šta je
to otkrila. Ali nijedna od njih dve nije znala kako da dođe
do nje, ni kako se ona preziva. Odlučile su da sačekaju do
jutra i pozovu je na kancelariju časopisa. Eva je upozorila
Ameliju da ne bude previše optimistična. „Oslanja se na
nju već godinama. Ona mu je poput tajnog oružja.
Sumnjam da će Glenda da izda njegovo poverenje.“
Ako istražiteljka bude tajnovita u vezi sa svojim
informacijama poput Dosona, Amelija je sumnjala da će
od nje mnogo saznati. Ali nije znala kuda drugo da se
okrene i potraži odgovore.
„Pošto je ostavio Hedlija sinoć, sigurno je reč o
nečemu veoma bitnom.“
„Znao je da je Gari van neposredne opasnosti.“
„Jeste. Ali ipak. Satima se mučio zbog njegovog stanja.
Šta bi moglo tako da ga pokrene da ode i čak ni ne pozove
da čuje kako je?“
~ 347 ~
janja
„Priznajem, to uopšte ne liči na Dosona. Ispričaj mi

ponovo sve što je rekao.“
Amelija je ponovila razgovor na stepeništu. „Da li bi
moglo da ima veze s onim što mu je Vilard rekao?“
„O kolibi koju Džeremi ima?“
„Ne misliš valjda... O, bože. Ne misliš valjda da ju je
Glenda locirala. Sigurno Doson ne bi tamo otišao sam.“
„Moramo da kažemo Gariju.“ Eva ustade i krenu prema
vratima.
„Eva, nemoj.“ Amelija je krenula za njom iz čekaonice i
niz hodnik. „Ne možeš da mu kažeš. Zbog pritiska.“
„To se može kontrolisati lekovima. Ali ako kasnije
sazna da mu nisam odmah rekla za ovo, slobodno mogu
da zaboravim krstarenje po Aljasci. Verovatno bi se razveo
od mene.“
Ušli su na odeljenje da ih niko od osoblja nije video i
uvukli se iza bolničke zavese. Hedlijeve oči se istog trena
otvoriše. Samo jednom ih je pogledao i momentalno znao
da nisu došli da mu poprave jastuke. „Šta je?“
„Kaži mu.“ Eva se pomerila u stranu da bi Amelija
mogla da priđe krevetu.
Sve mu je ispričala brzim šapatom i zaključila rečima:
„Ako mu je Glenda nabacila ideju gde se nalazi koliba,
misliš li da bi bio toliko nepromišljen da ode tamo sam i
suoči se s njima?“
Gledao je čas jednu, čas drugu ženu, na kraju
zaustavivši pogled na svojoj supruzi, čija je zabrinutost
bila očigledna koliko i rezigniranost. Hedli zatvori oči i
ispusti dugačak uzdah. „Jebiga.“
Mnogo više od prostote, ove reči bile su bremenite od
očaja. Pošto ih je izgovorio rešen i čovek od akcije, one su
samo pojačale Amelijinu bojazan. „Ubiće ga, zar ne?“
~ 348 ~
janja
Sasvim se uspravio i otvorio oči. „Ne, ako mogu da mu

pomognem. Ali proklet bio, zatočen sam ovde. Eva, nazovi
Knuca. Njegov broj je u mom telefonu.“ Eva je prišla
ormanu gde su stajale njegove lične stvari.
„Ne znam šta da mu kažem.“
„Pusti Ameliju da mu ispriča.“ Pogledavši nju, dodao
je: „Kaži mu sve ovo što si upravo meni rekla. Naći će tu
Glendu. Pokrenuće lokalne vlasti i možda, samo možda,
presrešće Dosona na vreme.“
„A ako to ne uspeju?“, pitala je Amelija.
„Karl će mu verovatno dati najvažniji intervju u
karijeri. Radio je to i ranije.“
Eva je prestala da se bakće telefonom i preplašeno ga
pogledala. „Gari, ne.“
Amelija, primetivši njenu reakciju, reče: „Šta je? Šta je
sa intervjuom?“
Ignorišući strah svoje žene, Hedli joj je ispričao za
majstorstvo koje je izveo novinar Vašington posta. „Onog
dana kad je intervju objavljen, Karl ga je ostavio na nekom
seoskom putu u Zapadnoj Virdžiniji. S metkom u glavi.
Nagrađen je Pulicerovom nagradom posthumno.“
Nalazio se usred svoje noćne more, tegobno je pokušavao

da se popne uz nagib prema Hokinsu, koji ga je dozivao sa
grebena, kad ga je probudila jedna čaplja koja je poletela iz
močvare uz glasno klepetanje krilima.
Pošteđen je užasnog kraja ovog košmara, ali još uvek je
bio uzdrman i oblivao ga je hladan znoj. Obrisao je lice
krajem košulje i popio gutljaj iz flaše s vodom.
Iznenadio se što je uopšte uspeo da zaspi i bio
podjednako iznenađen što je još uvek živ. Da su Karl ili
Džeremi nabasali na njega, mogli su da ga ubiju u snu.
~ 349 ~
janja
Premda je ugrabio blizu dva sata sna, nije se osećao

odmornim. Međutim, i pored iznurenosti, i toga što sunce
nije sasvim izašlo, bio je nestrpljiv da krene.
Vratio je bateriju u mobilni telefon. To je bilo isto kao
da je prijavio svoj položaj vlastima, u slučaju da ga traže,
ali morao je da preuzme taj rizik. Trebao mu je telefon da
bi se lakše kretao.
Poneo je samo telefon i vodu kad je izašao iz
automobila. Oružje bi ionako bilo nepotrebno. Džeremi je
promašio Ameliju zbog Dosonove brze reakcije. Metak
koji je ispalio u Hedlija nije ga pogodio u glavu, i izgubio je
na brzini zbog udaljenosti, te tako nije napravio štetu koju
je mogao. Ali i pored loše jučerašnje sreće, njegove
snajperske veštine bile su mu poznate. Čovek koji se
probija kroz močvaru predstavlja laku metu.
Doson je odlučio da se kreće cik-cak putanjom od
polazišta i da se probija kroz trapezoidnu parcelu, užu u
podnožju nego na vrhu koji je zalazio dublje u kopno. Ako
stigne do severozapadnog ugla ne pronašavši ništa i ovo
ispadne samo uzaludna potraga, krenuće opet dijagonalno
prema polaznoj tački.
Voda u koju je sinoć zagazio nikad nije prelazila nivo
kolena, ali natapala mu je nogavice farmerki i punila mu
čizme. Probijao se kroz delove pod visokom travuljinom i
gustiš od testerastih palmi, čiji su listovi bili u obliku
oštrice noža i podjednako oštri. Insekti su bili agresivni i
nemilosrdni. Nije hteo ni da razmišlja o vrstama reptila na
koje bi mogao da naleti.
Procenio je da bi dvadeset jutara mogao da prepešači
za sat vremena ili manje. Ali gacanje kroz vodu i probijanje
kroz neotkrivenu floru iscrpljivali su i povećavali potrebno
vreme.
~ 350 ~
janja
Na sreću, kako se nadmorska visina povećavala, tlo je

bivalo sve čvršće i manje blatnjavo, a močvarno rastinje
postupno je popuštalo pred šumom. Uskoro je koračao
pod granama drveća koje su formirale isprepletenu, gustu
krošnju iznad njega i držale tlo šume u hladu. Nisko
rastinje bilo je bujno. Puzavice su se uspinjale uz debla
drveća. Čipkasta paprat stvarala je treperave zelene krpe.
Sa bilo koje uzvišene tačke pejzaž je izgledao kao diorama
pomičnih senki, divlja nedirnuta kamuflaža.
Zbog svega toga skoro mu je promakla.
Da nije bilo para kardinala koji su mu privukli pažnju
dok su špartali kroz šumu dozivajući jedan drugog, a onda
sleteli na nagnutu televizijsku antenu prikačenu za ivicu
krova, prošao bi pored nje ni ne primetivši je.
Stao je kao ukopan, a onda hitro čučnuo iza žbuna
testeraste palme. Bio je siguran da bi već bio mrtav da su
ga Karl ili Džeremi špijunirali ili čuli.
Građevina je bila mnogo veća nego što bi on to pod
nazivom koliba podrazumevao. Bila je više kao neka
brvnara. Šćućurila se na maloj čistini okruženoj drvećem.
Visoka trava i divlje rastinje izbijalo je kod samih spoljnih
zidova, koji su bili napravljeni od sirove građe, oštećene
vremenom i puštene da se stope sa sivosmeđom nijansom
kore drveta.
Niski krov bio je potpuno prekriven lišajima i otpalim
granama i vegetacija se ukorenila u tako prirodno
nastalom kompostu. Posmatrana s visine, potpuno bi se
uklopila u krajolik. Čak ni iz helikoptera u brišućem letu
ne bi bila primećena.
Prišao joj je spreda. Imala je nekakav trem otprilike
jedan metar širok i jedna vrata koja su sa obe strane imala
visoko postavljene prozore. Prozorsko staklo bilo je
~ 351 ~
janja
zamrljano nečim što je sprečavalo da se od njega odbija

svetlost. Nije bilo nikakvih telefonskih ili električnih
vodova, ali generator, ofarban u kamuflažne boje, bio je
smešten uz spoljašnji zid i prekriven puzavicama.
Doson je ironično pomislio: i ovo je nagrada za ceo
život proživljen u kriminalu? A opet, jedna od kritika Karla
Vingerta bila je usmerena ka opsesivnom materijalizmu
američkog naroda. Ovako je bar sprovodio u delo sve ono
što je propovedao.
Doson je čekao deset minuta na istom mestu pre nego
što se usudio da se pomeri, a onda je počeo sporo i
nečujno da prilazi. Kad nije mogao da ide dalje a da ne
istupi izvan zaklona od drveća, zastao je da nekoliko puta
duboko udahne.
Pomislio je na dvoje ljudi: desetara Hokinsa, mladog
vojnika iz Severne Dakote, koji je imao glavnu ulogu u
njegovom košmaru. I Ameliju, poslednju ženu koju je
poljubio. Prvu ženu koju voli. Ako ne bude preživeo sve
ovo, nadao se da će nekim kosmičkim čudom oboje znati
da je u ovim poslednjim trenucima priznavao koliko im
duguje.
Istupio je iz relativne sigurnosti drveća i krenuo ka
kolibi. Niko mu nije doviknuo nikakvo upozorenje.
Nikakve upozoravajuće senke nisu se pojavile na
zamagljenim prozorima. Nije čuo nikakvo šuškanje, ništa
što bi ukazivalo na to da je prebivalište nastanjeno.
Ali taman kad se spremio da korakne na trem, prisetio
se nečega što mu je Hedli rekao: Trebalo je da
pretpostavimo da su postavljene zamke. Potkazivač je
rekao FBI-ju da se Karl i Flora kriju u nekoj kući u južnoj
Floridi. Isplaniran je tajni prepad i sproveden savršeno, sve
dok jedan od agenata Specijalnih operacija nije kročio na
~ 352 ~
janja
drveni trem. I on i čitava struktura su se razleteli u

paramparčad. Trojica kolega agenata kritično su ranjeni i
pored zaštitne otpreme.
Doson je zamke zamišljao kao improvizovane bombe.
Imao je prilike da iz blizine vidi kakvu štetu prave. Slike
pustoši koju mogu da izazovu prošle su mu kroz glavu dok
se lagano penjao na malu platformu.
Ništa nije prasnulo. Očekivao je pucnje, u najmanju
ruku, ali sve što je čuo bila je poznata razmirica između
kardinala. Posegnuo je za kvakom i okrenuo je.
Iznenađujuće, ali nije bilo zaključano. Vrata su se otvorila
na unutra. Prva stvar koja ga je dočekala bio je smrad.
Ustajalo đubre, kiseli znoj, krv.
„Mogu da te upucam i kroz vrata, tako da možeš
slobodno da uđeš.“
Nije to bio glas koji je prepoznao kao Bernijev.
Dok mu je srce tuklo u grudima, i podignutih ruku,
prekoračio je prag i stopalom širom otvorio vrata, sve dok
nisu udarila u zid. Niko nije stajao iza njih. Jednim
pogledom je obuhvatio čitavu prostoriju.
Smrdljiva metalna kanta za đubre. Ručno pravljeni
nameštaj. Prljavi sudovi visoko naslagani u štrokavoj
sudoperi koja nije imala slavinu. Paleta u ćošku zatrpana
pakovanjima flaširane vode. Jedan frižider star decenijama.
A na sofi je sedeo neki bradat čovek, napola zavaljen.
Držao je pištolj, ali nehajno. Nakon što je prepoznao
Dosona, pokazao je koliko se iznenadio. „Ti?“
„Ja.“
Sve ono što mu je Hedli ispričao o Karlu Vingertu
blesnulo mu je u glavi istog trenutka. Ne možeš biti
dovoljno pripremljen za Karla Vingerta. Doson se hitro
okrenu da pogleda iza leđa, ali iza otvorenih vrata videla se
~ 353 ~
janja
samo ista monotona panorama.

Jednom je, u Novom Meksiku, skočio sa grede neke stare
štale. Ubio je agenta koji ga je gonio, iz neposredne blizine,
hicem u grudi. Doson pogleda u nisku tavanicu. Nema
greda. Nema tavana.
Čovek na sofi zabavljao se njegovom nervozom.
„Opusti se. Nije ovde.“
„Kuda je otišao?“
„Nije rekao.“
Zadovoljan što su tu samo njih dvojica, Doson kaza:
„Nisam naoružan. Spustiću ruke.“
Džeremi Veson, čovek kog je tako gorljivo želeo da
vidi, čovek kog je prezirao svakom ćelijom svoga bića,
čovek kog je želeo da vidi silno kažnjenog za ubistvo Stef i
ranjavanje Hedlija, nije delovao tako zlo ili preteće.
I on je posmatrao Dosona s podjednakom znatiželjom,
odmeravajući ga od glave do pete. „Viši si izbliza.“
„Ti izgledaš kao govno.“ Izuzev brade, Džeremijeva
koža je delovala lepljivo i voštano.
„Gadna dvadeset četiri sata.“
„Ni za Hedlija nisu bili baš piknik.“
„Je li živ?“
„Biće dobro.“
„U deliću sekunde, koliko je metku trebalo da stigne
do tamo, on se okrenuo.“
„I Ameliju si promašio.“
„Nisam se baš mnogo trudio.“
Doson mu nije priznavao potpunu iskrenost, ali
Džeremi jeste pognuo glavu na nekoliko sekundi što se
moglo protumačiti kao žaljenje. Kad je ponovo pogledao
Dosona, primetio je da su mu čizme i farmerke mokre.
„Teško se stiže dovde, a? Kako si nas pronašao?“
~ 354 ~
janja
„Nikad ne otkrivam svoj izvor.“

Džeremi je prigušio smeh, zbog čega se zakašljao.
Kako bi to prikrio, zario je glavu u rame. Kad se kašalj
smirio, pitao je: „Da li su panduri s tobom?“
„Mislim da nisu.“
„Sam si došao?“
„Da.“
„Zašto?“
„Hteo sam da se sretnem s tobom licem u lice.“
„Zbog čega?“
Doson ništa nije odgovorio.
„Jebeš li moju ženu?“
„Ona nije tvoja žena. Ali ne.“
Da li mu je poverovao ili nije, Doson nije umeo da
kaže.
„Jesi li došao ovamo da me ubiješ?“
„Nisam.“
„Jer ako jesi...“
„Nisam.“
„... zakasnio si.“ Sklonio je ruku sa krvave i zagnojene
rane u donjem delu stomaka. „Ja sam već mrtav čovek.“
~ 355 ~
janja
24
oson je klečao pored propale sofe pre nego što je

shvatio i da se pomerio. Odgurnuo je Džeremijevu
ruku u stranu i podigao ivicu prljave košulje. Ispod
nje se nalazila rana koja je trulila. Tkivo je bilo mlitavo,
gnojno i crveno oko tamne rupe od metka, koja se zgrušala
od sasušene krvi. „Gospode. Ovo je veoma gadno, ali
prestalo je da krvari.”
Džeremi se ironično osmehnu. „Presušio sam.“
Doson se uplašio da je u pravu. Najveći deo krvarenja
bilo je unutrašnje i veoma obilno. Ispod žbunastih brkova,
usne su mu bile sive. Ispustio je pištolj. Pao je na pod
nekoliko centimetara od Dosonovog kolena.
„Lagao sam da ću te upucati kroz vrata. Nije
napunjen.”
Doson uze telefon iz futrole na pojasu.
„Nemoj se truditi.”
Ignorišući Džeremijevo slabo protivljenje, ukucao je
broj hitne pomoći. Kad se javio operater, rekao je: „Slušajte
pažljivo.” Objasnio je gde se otprilike nalazi, a onda dao
geografske koordinate ovog područja. „Treba mi hitna
pomoć za jednog ozbiljno ranjenog čoveka.”
„Koja je priroda...”
„Upucan je u stomak.”
„Da li je...”
~ 356 ~
janja
„U kolibi smo, ali do nje nema puta. Pošaljite

helikopter za izvlačenje. Neće moći da slete. Kažite im da
budu spremni na to i da traže dim.”
„Dim?”
„To će im pomoći da nas pronađu. I moj telefon će
ostati uključen.” „Kako je vaše ime?”
„Doson Skot.”
„Doson Skot kog svi traže?”
„Svi me traže?“
„Na sve strane.“
„E pa, ovde će me pronaći. Ja sam sa Džeremijem
Vesonom. Kapirate? Džeremijem Vesonom. Recite im da
ne otvaraju vatru. Samo smo nas dvojica, nenaoružani
smo, a on je u veoma lošem stanju.“
„Dobro, ostanite na vezi, gospodine...“
„Samo vi radite svoj posao. Ja ću svoj.“
Prekinuo je i nije se javio kad je telefon skoro
momentalno zazvonio. Krećući se hitro, izvukao je
pretrpanu kantu napolje i okrenuo je da istrese odvratni
sadržaj. Prikupio je grančice i mrtvo žbunje, ugurao sve to
u kantu, a onda ponovo ušao u kolibu. „Šibice?“
Džeremi je slabo mahnuo. „Polica iznad sudopere.“
Nestabilan sto za obedovanje bio je zatrpan novinama.
Doson ih je pokupio, kao i kutiju šibica, i izneo do kante
za đubre, ugurao novine kao potpalu, upalio ih šibicom i
ostavio da gori.
Džeremi je svakog trena izgledao sve gore. Doson se
borio protiv saosećanja koje ga je preplavljivalo. Popustivši
pred profesionalnom objektivnošću, uključio je video-
snimanje na mobilnom telefonu. Nije mu bio bitan kvalitet
slike, jer sve što Džeremi kaže moglo bi da bude veoma
bitno kasnije. „Ko te je upucao?“
~ 357 ~
janja
„Pandur.“
„Onaj kog si ubio?“
„Tatica ga je ubio.“
„Karl Vingert. On je tvoj otac?“
„Tako je. Kako si otkrio to?“
„To sad nije uopšte bitno. Gde je Karl?“
„Rekao sam ti. Otišao je.“
„Pre koliko?“
„Sinoć u neko doba.“
„Čitavu noć si ovde bio sam? Zašto nisi pozvao
pomoć?“
Džeremi se još jednom suvo nasmeja, što je izazvalo
još jedan napad kašlja. Dahćući je rekao: „Radije bih
iskrvario ovde, nego trunuo u zatvoru.“
„Karl te je ostavio ovde da iskrvariš? Zašto te nije
odveo na urgentno?“
Džeremi pogleda u ranu, a kada je ponovo pogledao
Dosona, u očima su mu se videle suze. „Ume da proceni
kad vidi izgubljen slučaj.“
Doson prođe prstima kroz kosu. „Gospode. Zar taj
čovek uopšte nema srca?“
„Znaš ko je on? Osim Bernija, hoću reći. Znaš za
njegovu prošlost?“
„Da, znam. Znam mnogo više nego što bih želeo.“
„Morao je i ranije da ostavlja ljude za sobom.“
„On je odabrao da ih ostavlja.“
„Heroji moraju da donose teške odluke.“
„Heroj?“, rugao se Doson. „On je obično govno.“
Džeremi ništa nije rekao, ali prešao je rukom preko
oka da obriše suze. „Ostavio me je s jednim metkom.
Znam šta je očekivao da uradim, pa sam ga ispalio šezdeset
sekundi nakon što je otišao.“ Doson je ispratio njegov
~ 358 ~
janja
pogled prema tavanici gde se drvo rascepilo oko rupe od

metka.
Džeremi reče: „Tatica nije napravio mnogo grešaka, ali
sinoć je napravio jednu. Nije se vratio da proveri šta sam
zapravo uradio.“ Naslonio je glavu na naslon prljave sofe i
sklopio oči. Jedna suza se slila ispod kapka, skotrljala niz
obraz i upila ju je brada. „Nisam hteo samom sebi da
raznesem mozak, ali nadao sam se da ću umreti pre nego
što neko stigne ovamo.“
„Nemaš sreće, Džeremi. Trebaš mi da razjasniš
nekoliko stvari.“
Očiju i dalje zatvorenih, pitao je: „Hoćeš da pišeš o
meni?“
„Nisam još odlučio.“
„Pa, ako hoćeš da čuješ poslednju ispovest, bolje bi ti
bilo da požuriš.“
„Verzija Darlininog ubistva Vilarda Stronga. Istinita?“
„Skoro. Najvažnija stvar je da on to nije uradio. Ja
sam.“
Doson je pogledao u svoj telefon da proveri je li ovo
snimio. „Vesonovi.“
Džeremi je otvorio oči dok su se one punile sa sve više
suza. Borio se s tim da ne zaplače. „Rendi i Patriša.“
„Da li je njihovo prezime zaista Veson?“
„Nije, ali ne znam kako su se zaista preživali. Živeo
sam s njima trinaest godina i lepo su se starali o meni.
Verovali su u taticu i njegov krstaški pohod, kako su ga
zvali.“
„Šta je bilo s onim požarom?“
„Tatica je rekao da je neizbežan. Nazvao je to njihovim
mučeništvom za cilj.“ Džeremi je ponovo obrisao oči.
Dosonu je bilo teško da sačuva objektivnost dok je
~ 359 ~
janja
postavljao sledeće pitanje. „Amelijin otac. Samoubistvo ili

ne?“
Zurio je u Džeremijeve oči, zahtevajući istinu. Džeremi
lagano i slabo potvrdno klimnu, a onda pusti glavu da još
dublje upadne u naslon. „Od trenutka kad smo se
upoznali, a posebno nakon što smo se venčali, zapitkivao
je o Vesonovima i drugim stvarima koje sam mu ispričao, a
koje se nisu slagale. Tatica se uplašio da će stvarno početi
da kopa nakon razvoda. Nisam bio baš omiljen kod
kongresmena.“
„Tukao si Ameliju.“
Trgnuo se, ali nije poricao da ju je maltretirao. „Tatica
se plašio da će stari pokušati da me raskrinka. Rekao je da
to moramo da sasečemo u korenu.“
„Pa si ga zato i sasekao.“
„Znao sam njegov dnevni raspored, pa sam znao kad će
biti sam kod kuće.“
„Kako si ga primorao da uzme one pilule?“
„Tatica mu je ostavio izbor. Uzmi smrtonosnu dozu ili
ostani po strani da gledaš kako Amelija umire lagano i u
agoniji. On bi svakako umro, bez obzira na sve, ali ako želi
da ona preživi, insceniraće samoubistvo. Starac je pokušao
da ga urazumi, a onda i potkupi. Završio je preklinjući ga,
ali na kraju je samo progutao pilule. Sačekali smo dok
nismo bili sigurni da mu je srce stalo.“
„I ostavili ga da ga Amelija pronađe.“ Doson je poželeo
da ga udari, da ga izubija od batina zbog tuge koju joj je
izazvao, ne samo zbog očeve smrti već zbog svega što je
uradio zarad glupog, fanatičnog, besmislenog 'cilja’.
„'Cilj’ malo sutra“, promrmljao je. Podmuklost Karla
Vingerta pokretao je samo njegov ego, njegove bolesne,
sociopatske zablude o sopstvenoj veličini. Dosona je
~ 360 ~
janja
odjednom obuzeo užasan gnev. Zgrabio je Džeremija za

ruku kao da želi da obaraju šake, tačno tu, na
Džeremijevim grudima. „Moraš da odgovaraš i za Stefino
ubistvo.“
„Glup potez. Delao sam bez razmišljanja.“
„To ti neće proći kao olakšavajuća okolnost.“
Kao da nije čuo Dosonovu opasku, nastavio je. „Toliko
dugo sam se grčio ovde, da mi je prijalo da odavde izađem
i uradim nešto.“
„Prijalo ti je da ubiješ jednu mladu ženu?“
„Mislio sam da je to Amelija.“
„Želeo si da ubiješ majku svoje dece.“
Okrenuo je glavu da izbegne Dosonov optužujući
pogled, a pluća mu se spustiše kad je ispustio dugačak
uzdah. „Da sam morao da razmišljam o tome, ne bih
mogao to da uradim. Zato je to, kad sam je ugledao —
ženu za koju sam mislio da je ona — bilo kao proviđenje.
Znak. Nešto. Da sam postupao po instinktu i uradio to
kako treba još onda, završio bih s tim i više o tome ne bih
morao da razmišljam. To mi je tada prolazilo kroz glavu.“
„Jebeno izopačena glava, Džeremi.“
„Kaži joj da mi je žao.“
„Sumnjam da će poverovati u to.“
„Verovatno neće. Ne nakon svega što sam joj priredio.“
Pogled je otkrivao introspekciju. „Moji dečaci će se stideti
kad saznaju ko im je bio tatica, zar ne?“
Odgovor je bio toliko očigledan da Doson nije morao
da ga izgovori. „Bio sam ljubomoran na tebe što se igraš s
njima na plaži“, nastavio je Džeremi. „Posmatrao sam vas
sa broda. Gde si nabavio ragbi loptu?“
„Pronašao sam je u torbi sa igračkama za plažu, u
iznajmljenoj kući.“
~ 361 ~
janja
„Grant ima dobru desnu ruku za dečaka svojih

godina.“
„Za dečaka bilo kojih godina.“
„Hanter je bolji u fudbalu.“
„I on ima neke fazone.“
„Dobri su dečaci, jesu li?“
„Sjajni su dečaci.“
„Da li me ikada spominju?“
Ovaj čovek nije zaslužio Dosonovo sažaljenje,
saosećanje, pa čak ni one velikodušne bezazlene laži. Ali
da umirućem čoveku saopšti okrutnu istinu... „Sve vreme“,
čuo je samog sebe kako kaže. „Ponosni su kako si služio
svojoj zemlji.“
Džeremi je znao da ga ovaj laže i pogledao je Dosona
pogledom kojim mu je nemo zahvaljivao na toj samilosti.
Zatim je zatvorio oči i Doson se uplašio da je izgubio svest
ili da će se to uskoro dogoditi. Prodrmao ga je za rame.
„Nemoj se još onesvestiti. Kaži mi kuda je Karl otišao.“
„Ne znam.“
„Ne verujem ti.“
„Ostavio me je ovde da umrem. Misliš li da mi je bitno
kuda je otišao?“ Oči mu se ponovo ispuniše suzama.
Doson je stvarno poverovao kad mu je rekao da ne zna
gde mu se nalazi otac. Čovek koji se sprema da napusti
svog umirućeg sina ne bi se zamarao da mu kaže kuda ide.
Borio se s još jednim napadom sažaljenja. „Džeremi, gde je
Flora?“
Izoštrio je pogled na Dosonovo lice, a onda ispustio
grub, ridajući zvuk iz sebe. „Ne pitaj me...“
„Gde je ona, Džeremi? Da li ti je majka još uvek živa?“
Još jedan oštar zvuk je izleteo iz njega. „Ostavi me na
miru. Umirem.“
~ 362 ~
janja
Doson ga čvršće stegnu za ruku. „Kaži mi, proklet bio.“

„Ja...“
„Reci mi!“
Upravo tada se začulo klepetanje helikoptera koji se
približavao. Doson je otrčao do vrata i pogledao napolje. Iz
kante za đubre se uzdizala tanka traka dima, što je
poslužilo kao signal. Helikopter se pojavio, lebdeći nisko
iznad krošnji. Izašao je iz kolibe i mahnuo iznad glave, a
onda se vratio unutra i kleknuo pored sofe.
Džeremijeva glava se skljokala na jednu stranu. „Ne!“
Doson je ugurao ruku pod Džeremijevu glavu i, držeći mu
potiljak u pregibu lakta, podigao je sa naslona. „Nemoj sad
da mi umreš. Hajde, budi se!“ Gurkao mu je glavu.
Džeremi zastenja. Oči mu se uz treptanje otvoriše.
„Pomoć je tu, čoveče. Drži se.“
„Ne želim pomoć.“
„Šta se dogodilo sa Florom?“
Džeremijeve usne su se pomerile, ali Doson nije uspeo
da ga čuje zbog buke koja je dopirala spolja. Komadići
šumskog otpada uhvaćeni u kovitlac elise helikoptera
udarali su u spoljašnje zidove kolibe poput kamenčića.
Ljudi su vikali. Teške stope spustiše se na trem i neko
povika njegovo ime.
Nisko je sagnuo glavu. „Kaži mi gde da tražim Floru.
Džeremi. Kaži mi.“
Džeremi je čvrsto stiskao Dosonovu košulju i povlačio
ga dole sve dok mu uvo nije bilo tik iznad Džeremijevih
usana. Prošaputao je svoje poslednje reči, a onda pogledao
u Dosonove oči i na milisekundu one se spojiše. U tom
trenutku Džeremi više ništa nije mogao da vidi.
Doson je zurio u prazne oči nekoliko trenutaka, a onda
je spustio Džeremijevu glavu na naslon i izvukao ruku
~ 363 ~
janja
ispod njega. Kad je pokušao da ustane, morao je da istrgne

kragnu iz stiska mrtvog čoveka.
Amelija je bila u Hedlijevoj bolničkoj sobi sa nestrpljivim

pacijentom i Evom kad je primila poziv od Takera koji joj
je to obećao. „Zameniče Taker? Staviću vas na zvučnik.“
Kliknula je na vreme da ga čuje kako kaže: „Pronašli
smo ga.“
„Je li dobro?“
„U redu je.“
Eva sklopi šake ispod brade u stavu molitve. Hedli
promrmlja nešto nečujno, što je verovatno bilo nešto
slično tome. Ameliji se skoro zavrtelo u glavi od olakšanja.
Zamenik nastavi: „Ali žao mi je što moram da vam
kažem da je vaš... da je Džeremi mrtav.“
Spustila se na stolicu. „Shvatam.“
Nije osetila izliv tuge koji je očekivala. Za nju je bio
mrtav više od godinu dana. Već ga je jednom oplakala; nije
mislila da je u njoj ostalo imalo žalosti za njega. Znajući
sve ono što je uradio iznenadila se što može bilo šta da
oseća za njega. Ali ipak jeste. Kajanje zbog njegovih loših
izbora, tugu zbog upropaštenog života i, što je bilo još
tužnije, olakšanja. Ona i njegovi sinovi sad su konačno
slobodni od njega.
Taker reče: „Policajac savanske policije kog smo
pronašli mrtvog uspeo je da ispali jedan hitac iz svog
službenog pištolja. Pogodio je Džeremija u donji deo
stomaka. Lagano je iskrvario.“
Ona klimnu glavom, a onda, shvativši da Taker čeka
neki verbalni odgovor, ponovi jedine reči koje je uspela da
izusti: „Shvatam.“
„Detalje ćemo za sada morati da skrivamo. Skot ima
~ 364 ~
janja
video-zapis na svom telefonu, ali ipak imamo mnogo

pitanja za njega o tome šta se sve događalo, ali to kad
stigne.“
„Zato ti ne dozvoljavaju da razgovaraš s njim“, kaza
Hedli, ne mareći što ga Taker čuje. Još glasnije, reče:
„Takere, a šta je s Karlom?“
„Od njega ni traga ni glasa.“
Hedlijeve usne se skupiše u jednu jedinu liniju.
„Kučkin sin je ostavio Džeremija da umre sasvim sam.“
„Tako se čini.“
Ameliju još jednom preseče bol. „Kad možemo
očekivati da se Doson vrati u Savanu?“
„Ne mogu da vam kažem. Do tog mesta se može stići
samo pešice. Helikopter tamo ne može da sleti. Trebaće
dosta vremena da ga izvučemo odande. Knucovi ljudi ga
upravo sada ispituju. Trebam im i ja. Moram da idem.“
„Hvala vam što ste nazvali.“ Nije bila sigurna da je čuo
sve ovo pre nego što je prekinuo.
Nekoliko trenutaka je prošlo pre nego što je podigla
glavu. „Bar znamo da je sve u redu.“ Hedli i Eva su je
pomno posmatrali. Pretpostavila je da procenjuju njenu
reakciju na vesti o Džeremiju. Ustala je. „Idem kući svojim
sinovima.“
„Moraćemo da zadržimo vaš telefon nakratko“, kaza

Taker.
Doson klimnu glavom.
„Lokalni zamenik će vas ispratiti odavde. Uspostavili
smo neki nazovi-kamp na putu, nekih osamsto metara u
onom pravcu.“ Pokazao je palcem preko ramena.
„Moj auto je u suprotnom smeru.“
„Ovo je kraći put odavde. Nije daleko, ali nije laka
~ 365 ~
janja
šetnja kroz šumu. Put zavija prema jugu i spaja se s jednim

koji završava kao slepi put u močvari, gde je vaš auto.
Dvojica zamenika će ga čuvati dok se ne pojavite. Neko će
vas odvesti autom do njega.“
„Značilo bi mi to. Hvala.“
Uniformisani čovek prišao je trčećim korakom.
„Zameniče Taker? Imate li sekundu?“
Doson se okrenu da im pruži privatnost i pogleda
prema kolibi, koja je postala prava košnica od silne
aktivnosti. U proteklih nekoliko sati stigla je i ekipa za
analizu mesta zločina. Neki od njih bili su u uniformama.
Drugi u civilnoj odeći. Jedan je imao odelo i cipele na
pertlanje, drugi su nosili farmerke i majice kratkih rukava
sa natpisima raznih agencija. Izbor je zavisio od čina,
pretpostavio je Doson. Dolazili su i odlazili kako su to
njihove dužnosti zahtevale.
Bio je srećan što nimalo nije uključen u sve to.
Jesu ga, međutim, dugo ispitivali Taker i Vils, koji su
stigli ubrzo nakon hitne službe, i koji su se probili kroz
šumu da bi stigli do tog mesta. Ubrzo su im se pridružili
šerifovi zamenici iz južnokarolinskog okruga i nekoliko
agenata FBI-ja iz Knucove kancelarije. Ovaj je očigledno
koordinisao stvari iz Savane.
Svaka agencija želela je da ga ispituje nezavisno od
ostalih, pa je nekoliko puta morao da opiše kakvo je bilo
Džeremijevo stanje kad je stigao. Video-snimak na
njegovom telefonu, kako je pretpostavio, bio je loš, ali
Džeremijevo priznanje moglo se jasno čuti, od svega toga
najšokantnije bilo je samoubistvo kongresmena Dejvisa
Nolana.
Dan je postao vreo i lepljiv, a oblaci su stvarali efekat
staklene bašte pa su do podneva sve košulje bile zalepljene
~ 366 ~
janja
za leđa svojih vlasnika. Davno je već bilo prošlo podne.

Doson je bio potpuno izmožden i emotivno isceđen, ali
strpljivo je odgovarao na mnoštvo njihovih pitanja,
shvativši da što pre to obavi, pre će mu biti dozvoljeno da
ode.
Činilo se da je to vreme konačno stiglo. Nakon kratkog
razgovora sa uniformisanim policajcem Taker se vrati do
njega u pratnji Vilsa, koji je brisao znoj sa svog utučenog
lica presavijenom maramicom.
Taker reče: „Lažna uzbuna. Imali su u rukama
sedokosog čoveka koji je grubo odgovarao opisu Karla
Vingerta, u nekom restoranu brze hrane. Starkelja je samo
hteo da uzme sladoled. Nije to bio Karl.“
„Neće ga biti tako lako uhvatiti“, reče Doson.
„Kurvin sin“, reče Vils sebi u bradu. „Nisam obožavalac
Džeremija Vesona, ali... Bože. Koji čovek bi tek tako
pobegao i ostavio svoje dete, znajući da umire?“
Samo jedan odgovor ovaplotio se u Dosonov umu: Karl
Vingert.
Privremeni prestanak aktivnosti privukao im je pažnju
na kolibu. Njih trojica su smrknuto posmatrali kako tim
spasilaca kroz uska vrata iznosi nosila sa Džeremijevim
telom. Spustili su ih na zemlju na čistini da sačekaju da ih
helikopter podigne.
„Kuda će ga odneti?“, upita Doson.
„Nazad do nas, na kraju“, odgovori Taker. „Umro je u
njihovoj zemlji, ali bio je naš begunac. Sarađivaće s nama.“
Okrenuvši se prema njemu, dodao je: „Malo se više
interesuju za vas.“
„Zašto?“
„Hoće da znaju da li bi trebalo i vas uhapsiti.“
„Za koji zločin?“
~ 367 ~
janja
„Glupost, uglavnom. Možda biste voleli da s nama

podelite otkud vam, dođavola, ideja da sami dođete
ovamo, pronađete ih i tako neoprezno uđete?“
„Hteo sam da dobijem intervju.“
„E pa, dobili ste ga. Dobili ste i više nego što ste se
nadali.“
„Mnogo više“, tiho je rekao.
„Koliko god me bolelo što ovo kažem, drago nam je što
ste ga pronašli. Ovaj video će osloboditi optužbi Vilarda
Stronga. A i privešće kraju priču o ubistvu one devojke,
Demarko.“
„I preinačiti samoubistvo kongresmena Nolana u
ubistvo“, reče Doson.
„Šta mislite, kako će gospođica Nolan reagovati na
to?“, upita Vils.
„Sa uzburkanim emocijama.“
Sigurno su iz izraza njegovog lica shvatili da više o
tome ne želi ništa da kaže. Taker reče: „Bićete u blizini?“
„Sve dok ne uhvate Karla.“
Takeru se nije sviđalo kako ovo zvuči. „Slušajte,
nemojte izvoditi više nikakve kaskaderske trikove, dobro?
Niste pandur.“
„Kako vi kažete.“
„Ne bih voleo da guram vaše telo u vreći.“
„Imaću to na umu.“
„Ovaj, slušajte.“ Taker uzmaknu malo, baci pogled
prema kolibi, skide kapljicu znoja sa vrha nosa. Ponovo se
Okrenuvši Dosonu, reče: „Dovoljno sam čestit da priznam
kad nisam u pravu. Pogrešio sam. Opraštate?“ Ispružio je
desnu ruku. Doson se rukova s njim.
Taker klimnu, ali kad se spremio da se udalji zajedno s
Vilsom, Doson reče: „Još niste gotovi ovde.“ Zbog
~ 368 ~
janja
ozbiljnosti s kojom je ovo izgovorio privukao im je pažnju.

Pogledali su ga sa iščekivanjem. „Trem je samo dodatak“,
rekao je. „Džeremi ga je dodao da zaštiti grob.“
„Grob?“, upita Vils. „Čiji?“
„Majčin.“
~ 369 ~
janja
Dnevnik Flore Stimel, 2010.
Nisam sigurna koji je datum, da li je još uvek

januar, ili je već feb. Hladno je, toliko znam.
Koliba je stalno vlažna, a to nimalo ne pomaže
mom bronhitisu. Nedeljama se ne smiruje.
Pokušavam da ne kašljem previše jer to Karla
razdražuje.
Kratkih je živaca jer ponekad danima ne
izlazimo odavde. Ne voli da izlazi kad pada kiša
jer može da ostavi tragove na vlažnoj zemlji.
Mislim se — ko nas uopšte i traži posle
toliko vremena? Kladim se da nijedan novi
pandur nikad nije ni čuo za nas. Ali Karl je
paranoičan kao nikad do sada. Nervozan je zbog
onog agenta FBI-ja Hedlija. Godinama nismo
ništa opljačkali, ali Karl kaže da to nema veze.
Još uvek nas traže. Hedli je još uvek u igri i neće
odustati sve dok nas ne uhvate ili ne budemo
mrtvi.
Zamara me i sama pomisao na sve to. I
nedostaje mi Džeremi. Nije bio da nas poseti još
od Božića. Uskoro ide u Avg. Karl kaže da je
previše zauzet da bi nas obilazio. Kaže mi da
„sređuje stvari“, šta god to značilo, ali mislim da
će uskoro početi s njihovim velikim planom.
Srce mi se slama što Džeremi mora ponovo
da ostavi svoju porodicu. Poslednji put kad je bio
~ 370 ~
janja
kod nas, poneo mi je slike dečaka i pričao mi je o

njima. Imao je sliku Hantera koji drži svog
novog malog batu. Tako su slatki! Htela sam da
sačuvam slike, ali nakon što sam ih neko vreme
gledala, Karl mi ih je uzeo i spalio. U slučaju da
otkriju ovo mesto, nije želeo da pronađu nešto
što bi nas povezalo s Džeremijem. Ali kad sam
videla kako vatra sagoreva slike naših unuka,
počela sam da plačem. Trebalo mi je mnogo
vremena da prestanem.
Nisam sigurna koliko je dana prošlo otkako sam

napisala taj poslednji deo. Dani su se nekako
stopili jedan s drugim. Ne znam zašto, jer nije
baš da sam ih prespavala. Toliko sam umorna,
ali uopšte ne mogu da spavam. Mislim da imam
temperaturu.
Danas sam ležala na krevetu zatvorenih
očiju. Kad sam ih otvorila, uhvatila sam Karla
kako samo sedi za stolom i pilji u mene. Pitala
sam ga šta nije u redu. Rekao je: „Ništa”, i ustao
da ugreje sebi konzervu supe. Mislim da me
samo mrzi što sam bolesna.
Rekla sam mu da bi se s nekim sirupom
protiv kašlja, ili možda aspirinom, možda
osećala bolje i da bih možda pre ozdravila. Rekao
je da će otići to da kupi kad se vreme raščisti.
Sad spava, zato i mogu da pišem ovaj
dnevnik. Ne sviđa mi se ono o čemu razmišljam,
a to je sledeće: Koliko god da bih volela da mi
donese lekove, nadam se da me Karl neće ovde
ostaviti samu kad bude krenuo po njih. Plašim se
~ 371 ~
janja
da se neće ni vratiti ako ode.

Kao prošlog leta, kad se nije vraćao po
čitavih nedelju dana, a ja sam morala da budem
ovde sama dok je on na plaži. Mogao je da gleda
unuke svakog dana! Bože, koliko sam samo
želela da budem tamo, ali on je rekao da se ne
sme rizikovati da napravim budalu od sebe zbog
njih i sve upropastim. Verovatno je u pravu.
Mislim da ne bih uspela da budem blizu njih a da
ih ne zgnječim dok ih ne izljubim!
Dolazio je svakih nekoliko nedelja da mi
donese hranu, baš kao što je rekao da će raditi.
Ali svaki put kad je odlazio, plašila sam se da ga
više neću videti. Ne smeta mi da budem u kolibi,
ali ne volim što sam u ovolikoj divljini sasvim
sama. Ko još osim Džeremija i Karla zna da sam
ovde? Zastrašujuća je to pomisao.
O, srećnog li dana! Džeremi je došao. Nisam mu

rekla koliko sam bolesna, ali mislim da je shvatio
i zabrinuo se. Oči su mu bile vlažne kad smo se
izljubili za oproštaj. Sladak je dečko. Grlila sam
ga koliko god sam mogla. Još uvek mogu da
osetim njegov dlan kako klizi niz moj i poslednji
dodir prstiju kad mi je konačno pustio ruku.
Moram da se rasteretim nekih stvari iz
savesti. Čini mi se da Bog već zna koji su moji
grehovi i ne moram ja da ih zapisujem u ovu
lepljivu sveščicu. Ali svejedno, ne mogu danas.
Nije mi do toga. Napadi kašlja me iscrpljuju.
Možda sutra.
~ 372 ~
janja
Karl je nedavno otišao. Krenuo je po namirnice i

obećao mi je da će doneti neke lekove i moju
omiljenu čokoladicu.
Karl zna da sam se uvek najviše plašila da će

pobeći i ostaviti me. Kad sam ga pitala da li to
smera, rekao mi je da sam zbog temperature
pošašavila. Čini se da je u pravu. Jer me nije
ostavio u Golden Brenču.
Da se bar nisam setila Golden Brenča. Sad samo

o tome razmišljam.
Prestani da plačeš, Flora! Moje plakanje uvek
naljuti taticu. Hoću reći Karla. On je kao neki
tatica.
Nema ga već satima. Trebalo bi da iskoristim

ovo vreme dok nije tu da napišem što više u ovaj
dnevnik dok mogu, a onda da ga sakrijem pre
nego što se vrati. Ali mračno je i
opet je dan, čini mi se. Karl se još nije vratio, ali

uskoro će, znam to. Možda ću malo odremati a
kad se probudim
~ 373 ~
janja
25
melija se nalazila u kuhinji kuće na plaži kad je

Doson jednom kucnuo na vrata ostave, a odmah
potom i ušao. Skoro se istopila kad ga je ugledala, ali
nekako je sačuvala dostojanstvo. Oboje su delovali pomalo
šokirani i nesigurni šta da rade i kako da se ponašaju. Da li
je postojalo neko pravilo bontona za ovakve situacije?
Samo su piljili jedno u drugo dok to nije počelo da biva
čudno. Ona konačno reče: „Ćao.“
„Ćao.“
Na sebi je imao belu pamučnu košulju, rukava
zavrnutih do lakata i otpasanu preko farmerki, što je sve
zajedno izgledalo sjajno. Ali delovao je užasno umorno.
„Jesi li dobro?“
Jedva primetno je slegnuo ramenima i klimnuo
glavom. „Kad se sve uzme u obzir.“
„Nazvali su me sa pristaništa da mi kažu da ćeš doći.“
„Imao sam dosta muke da se probijem. Ostrvo vrvi od
pandura raznih vrsta. Ali to je dobro.“
„Osećam se sigurno. Sve dok ne pogledam prema
Bernijevoj kući. Ne mogu da je pogledam da se ne stresem.
Nadam se da će to s vremenom prestati.
Klimnuo je glavom. „Da li je ona zamenica još uvek s
tobom u kući?“
„Jeste. Trenutno se odmara. Nekoliko policajaca živi u
~ 374 ~
janja
kući koju si ti iznajmio. Na smenu spavaju i jedu. Pošto ti

dolaziš, pomislila je da bi bilo u redu da ode malo u
komšiluk.“
„Hmmm.“ Posle tog neverbalnog komentara pogledom
je besciljno lutao po kuhinji — više da bi izbegao direktan
pogled u nju nego da bi nešto našao, pomislila je.
„Jesi li dobro?“
Ponovo ju je pogledao. „Već si me to pitala.“
„Ah, tako je, jesam. Izvini.“
„Dobro sam. A ti?“
„Jesam. Osim, što se tiče Džeremija...“ Duboko je
udahnula, a onda ispustila vazduh kroz usta. „Nisam
sigurna kako bi trebalo da se osećam.“
„Razumljivo.“
„Ne tugujem za njim. Ali tužna sam.“
„Mogu to da shvatim. Veruj mi.“
Desetine pitanja o poslednjim Džeremijevim minutima
stajale su joj na vrhu jezika, ali nije mogla da se natera da
ih postavi. Ne još. Nije bila spremna da čuje nikakve
detalje, a Doson je delovao podjednako nevoljan da ih
ponudi.
Ponašali su se kao stranci, ne kao dvoje ljudi koji su se
prethodne noći strasno poljubili za oproštaj. Iako je želela
da oseti njegove ruke oko sebe, da je obujmi i ugreje, nije
napravila pokret kojim bi to pokazala. A nije ni on. Nije to
bilo zbog nedostatka želje. To se nije promenilo. Oči su
mu gorele od čežnje za njom.
Ali Džeremijeva smrt je nešto promenila. Da je umro
tamo negde, daleko, to možda ne bi imalo ovako razoran
uticaj, Ali Doson je bio tamo gde je udahnuo poslednji
udah, a to je stvorilo neki neodređeni jaz među njima.
Pokušavali su da pronađu nekakav način da ga prebrode.
~ 375 ~
janja
Ne mogavši više da podnese napetu tišinu, rekla je:

„Eva je zvala da mi kaže da si svratio do bolnice.“
„Nakratko. Odmah nakon što sam bio u hotelu i doveo
se u red. Znao sam da Hedli želi sve da čuje iz prve ruke.
Bio je...“
„Ma, tačno znam kakav je bio“, rekla je, tiho se
smejući. „Ne bi me iznenadilo kad bi sestre napravile od
njegove slike metu za pikado. Nije idealan pacijent.“
„Raspoloženje će mu se odmah popraviti čim povrati
osećaj u ruci.“ Prošlo je nekoliko sekundi, a onda je dodao:
„Eva mi je rekla da si ostala s njom čitavu noć. Mnogo ceni
to, kao i ja.“
„Ne bih mogla da je ostavim samu. Uprkos hirurgovoj
pozitivnoj prognozi, užasno se brinula za njega. Kao i za
tebe.“
Prebacio je težinu s jedne na drugu nogu, delujući kao
da mu je neprijatno. „Taker je rekao da će te zvati.“
„Naterala sam ga da mi obeća da će to učiniti čim te
pronađu.“
„I sam bih te nazvao, ali nisu mi dozvolili da s bilo kim
razgovaram dok me ne saslušaju.“
„Hedli mi je upravo to rekao.“
„Onda, kad sam bio slobodan da te pozovem, nisam
imao svoj telefon. Oduzeli su mi ga kao dokaz jer je
Džeremi snimljen njime. Osim toga.
„Nije ti se ni razgovaralo.“
Slabo joj se nasmešio. „Tako je. Nakon što sam sve to
ponovio ko zna koliko puta s vlastima, ne, bar neko vreme
mi se uopšte nije pričalo.“
„I meni je trebalo malo vremena da sve to prihvatim.
Samo sam htela da budem sa svojom decom.“
„Da li znaju?“
~ 376 ~
janja
„Koja je svrha da im sad kažem?“

„Nema je.“
„I ja sam isto to pomislila.“
„Kako su?“
„Hoćeš da ih vidiš?“
Osmehnuo se. „Dobro bi mi došlo malo nevinosti.“
Popeli su se uz stepenice i prešli hodnik, prošavši
pored zatvorenih vrata gostinske sobe koju je koristila
Stef. „Nedavno sam pričala s gospođom Demarko.
Obavešteni su o Džeremijevom priznanju. Stefino telo će
im sutra biti predato.“
„Dobro je“, rekao je. „I užasno.“
„Da.“
Kad su ušli u dečju sobu, čuli su ih kako se svađaju u
susednom kupatilu. „Hej, šta se to dešava?“
Na zvuk njenog glasa, odmah su zaćutali. Amelija
sumnjičavo pogleda preko ramena u Dosona dok je
otvarala vrata kupatila. Kad su ga dečaci ugledali,
progurali su se pored nje i skočili na njega.
Savio je ruku ispod Grantovih i podigao ga na biceps,
stisnuvši zube i prostenjavši od napora, zbog čega se Grant
zakikotao. Kad ga je spustio, nežno je udario Hantera u
rame. Bombardovali su ga pitanjima, ali dok je razgovarao
s njima, pitao je kakva je to buka bila.
Hanter je odmah pružio svoj klasičan odgovor.
„Nikakva.“
„Hanter je rekao da ne bi trebalo da kažemo mami, a ja
mislim da bi.“
„Začepi, Grante!“
„Hantere, zamolila sam te da ne govoriš bratu...“
„Reč je o našim...“
„Grante, ućuti!“
~ 377 ~
janja
„... penisima.“
Hanter je izgledao kao da želi da se zemlja otvori pod
njim i proguta ga. Jarko crvenilo pojavilo mu se na
obrazima.
Amelija se nakašljala i, uz onoliko pribranosti koliko je
mogla da sakupi, pitala: „Šta je s njima?“
„Ni-išta“, odgovori Hanter, preteće streljajući
pogledom mlađeg brata.
Doson se okrenu Ameliji. „Ja bih popio jedan ledeni
čaj.“
„Šta?“ Zbunjena, prebacila je pogled s njega na dečake,
a onda opet na njega. „Oh! Naravno. Čaj. Dobro. Ja ću
samo da odem...“ Ostavila ih je i zatvorila vrata sobe za
sobom.
Deset minuta kasnije, Doson joj se ponovo pridružio u
kuhinji. Otišao je pravo do čaše s ledenim čajem koju mu
je ljubazno nasula i iskapio je ne udahnuvši nijednom.
„Pa?“
„Pa“, rekao je, otežući ovu reč, „obojica su iskusili
nešto što sam ih ubedio da je sasvim normalan biološki
fenomen.“
„Ah. I mislila sam da je nešto poput toga. Primetila
sam taj fenomen tu i tamo, ali sam se pravila da ga ne
primećujem, kao što bi to učinila svaka dama.“
„Hanter je iskusio jedan prilično, ovaj, tvrdoglav
fenomen, danas. Uplašio se da to znači da nešto nije u
redu s njim, što je hteo da sakrije od tebe da se ti ne bi
brinula ili uplašila.“
„Srce malo.“
„Grant je isto tako pazio na tvoja osećanja. On je
mislio da bi trebalo da ti kažu za ovu nevolju u slučaju da
obojica umru, a ti ih pronađeš mrtve u krevetima, ne
~ 378 ~
janja
znajući šta ih je ubilo.“

Prekrila je usta da priguši smeh.
„Čvrsto sam im obećao da se od toga ne može umreti,
mada“, dodao je kroz šapat, „ponekad se čovek oseća kao
da će se to desiti. Hanter je pitao da li će to ikad prestati to
da radi, a ja sam mu rekao da neće. Ako bude imao sreće.“
Njih dvoje počeše da se kikoću u isti tren i to je trajalo
čitav minut. „Toliko o njihovoj nevinosti.“ Brišući suze
radosti iz očiju, ona reče: „Gospode, tako je dobro smejati
se. Otkad sam te upoznala, nismo se stvarno smejali
zajedno, je li tako?“
„Ima mnogo toga što nismo radili zajedno, mada sam
želeo.“
Atmosfera se promenila od bezbrižne na ozbiljnu u
samo jednoj sekundi. Nastavili su da se gledaju, ali nijedno
nije prišlo da smanji ionako kratku razdaljinu. Amelija je
odlučila da se pozabavi ovom temom. „Iz razloga koje ne
mogu da objasnim, ne čini se pristojno da nastavimo gde
smo sinoć stali.“
Izgledajući uznemireno, rekao je: „Pa, da.“
Čuli su Hantera i Granta kako strčavaju niz stepenice.
Grant povika: „Dosone, hoćeš li da igraš karte s nama?“
Amelija reče: „Ali ne vidim ništa loše u tome da
ostaneš na večeri.“
Bacio je pogled prema pećnici. „Nešto veoma dobro
miriše.“
„Piletina pečena s limunom i ružmarinom.“
„Prodato.“
Dečaci utrčaše u kuhinju, okupiraše njegovu pažnju i
sprečiše svaki dalji razgovor za odrasle. Ali preko njih, on
joj dobaci: „Posle večere, moramo da razgovaramo. Moraš
nešto da znaš, a ja želim da to čuješ od mene.“
~ 379 ~
janja
Karl nikad nije bio bez nekog rezervnog plana. Samo

budala bi sebi ostavila samo jednu mogućnost, a on nije
uspevao da izbegne hvatanje tako što je bio budala.
Preduzimao je opsežne mere da spreči otkrivanje kolibe i u
slučaju da se pojavi neki pametnjaković, imao je svoj
erstrim. Bio je to njegov lični tunel za beg, koji je držao u
tajnosti od Flore, pa čak i Džeremija. Mogao je tuda da se
povuče ako situacija ikad postane čupava.
Što se upravo i dogodilo.
Samo jednom je pogledao Džeremijevu ranu od metka
i momentalno znao da mu se sin neće izvući. Možda je
imao sporo unutrašnje krvarenje, ali bez hirurške
intervencije na kraju neće više imati krvi.
Nije imalo svrhe tugovati zbog toga. Bilo je kako je
bilo, i Džeremi je to znao isto kao i on.
„Ovo mesto je sjajno dokle god nas niko ne traži“,
rekao mu je Karl. „Ali sada, pritisak je porastao.
Prečešljavaće čitav kraj tražeći nas. Moram da se čistim
odavde. Znaš to, zar ne?“
Naravno da je Džeremi shvatao koliko je bitno da
nestane. Ako se zmiji odseče glava, zmija umire. Karl ne
sme biti uhvaćen ili ubijen. Ako se to dogodi, sve za šta se
borio, sve što je uradio, biće uzalud.
Džeremi se nije protivio ovoj odluci, niti ga je
preklinjao da ostane. Nije tražio da ga odnese u bolnicu
gde bi možda bio spasen. Ne, Džeremi je prihvatio svoju
sudbinu poput pravog krstaša.
Karl je mogao da ne vidi suze u njegovim očima kad
mu je davao revolver, napunjen samo jednim metkom.
Džeremi je nasledio onu sentimentalnu crtu od majke.
Ispoljavala se u najgorim trenucima, kad je bilo prokleto
nemoguće ili neprikladno baviti se njome.
~ 380 ~
janja
Kao i u Golden Brenču. Mislio je da Flora nikad neće

prestati da se dernja, čak i nakon što su uspešno pobegli.
Baš kao i onomad kad im je skratio odmor u Kanadi. I ona
i Džeremi su tada plakali. Poslednji put kad je Džeremi bio
u kolibi pre nego što je umrla, oboje su se rasplakali.
Karl nije imao strpljenja za suze. Žaljenje? Uzaludno
rasipanje energije. Radio si ono što si morao. Išao si dalje.
Kao što on upravo radi.
Došao je do prikolice iste noći kad je otišao sa ostrva
Sent Nelda. Imao je još jedan automobil parkiran u trajnoj
garaži, nekoliko raskrsnica od mesta gde je ostavio
Bernijev auto. U tom trenutku niko mu nije bio za petama.
Najveća opasnost s kojom se suočavao bila je šetnja po
mraku u tom delu grada, gde je stopa kriminala bila
prilično visoka. Berni s rahitičnim kukovima bio bi laka
meta, ali stigao je do garaže a niko ga nije presreo.
Bio je to staromodni parking. Bez kamera, bez
radoznalog čuvara. Spojio je kablove akumulatora, koje je
bio otkačio kako se ne bi istrošio, i auto je zabrundao bez
problema. Prešao je državnu granicu Južne Karoline
pevajući zajedno s pesmom na radiju.
Erstrim iz ere pedesetih, prvoklasna kamp prikolica,
bila je parkirana ne tako daleko, vazdušnom linijom, od
kolibe. Tamo stoji od onog dana kad ju je kupio od jednog
alasa kom je krenulo loše i koji se selio kod svoje rodbine
negde na Srednji Zapad.
Bio je srećan što erstrim predaje u ruke jednom
postarijem gospodinu koji slabo čuje i koji može da hoda
samo uz pomoć štapa. Priča koju je Karl smislio bila je da
je pobegao iz staračkog doma u koji su ga nezahvalna deca
strpala. Ribar, i sam kivan na sudbinu, sažalio se na njega,
uzeo mu lovu, ispisao priznanicu o prodaji i nije se ni
~ 381 ~
janja
osvrnuo.
Kako su godine prolazile, „aluminijumska cev“
potonula je duboko u zemlju. Guste puzavice prerasle su
zakrivljeni zadnji kraj i popele se čak do jedne trećine od
vrha. To je pomoglo kod kamuflaže, mada bi i bez toga
moralo dobrano da se zagazi u divljinu da bi se uopšte do
nje i došlo.
Najviše se plašio da će, kada se bude vratio posle
mnogo vremena, zateći nekog beskućnika, tinejdžere koji
su našli mesto za okupljanje ili laboratoriju
metamfetamina, udomaćenu u njoj.
Ali prikolica je bila toliko zapuštena da bi odbila i
najočajnije nasrtljivce. One noći kad je otišao sa Sent
Nelde zatekao ju je praznu, ali i zagušljivu. Bilo je toliko
zagušljivo unutra, kao u prenosnoj rerni. Ali proveo je
tamo skoro dvadeset četiri časa pre nego što se u kolibi
susreo sa svojim sinom.
Za to vreme pripremio je svoje skrovište za slučaj da
mu zatreba, a neki unutrašnji osećaj mu je govorio da će to
biti uskoro.
Instinkt se pokazao kao nepogrešiv. Hedlijevo
prisustvo u Savani predstavljalo je preokret u njihovom
četrdesetogodišnjem sukobu. Po prvi put u njihovoj
zajedničkoj istoriji nalazili su se na istom mestu u isto
vreme.
Prošlo je sedamnaest godina otkako je Karlu pripisan
ijedan zločin, ali agent FBI-ja nije odustao od potere, nije
se penzionisao, ugojio i postao spor. Ne, Hedli je bio tu i,
sudeći po vestima, dobro se oporavljao od rane od metka.
Karlu se činilo da je dugo očekivani konačni obračun
neizbežan. Radovao mu se. Sinoć, nakon što se poslednji
put pozdravio s Džeremijem, došao je do ovog skrovišta da
~ 382 ~
janja
planira i priprema se za njega.

Opremio je erstrim konzerviranom hranom,
flaširanom vodom i papirnom galanterijom. Imao je odeću
koja se slagala sa različitim likovima koje je glumio.
Nagomilavao je razne predmete koje je kupovao u
gvožđarama i raznim specijalizovanim prodavnicama.
Čovek nikad ne zna kad bi nešto moglo da mu zatreba.
Jutros je obrijao svu kosu sa glave, pomoću nekoliko
jednokratnih brijača i mnogo pene za brijanje, kako bi mu
skalp bio gladak kao bilijarska kugla. Obrijao je čak i
obrve. Trepavice nisu bile problem. Ionako mu ih nije bilo
ostalo mnogo.
Lice je namazao hidratantnom kremom u zelenkastoj
nijansi. Ona je trebalo da smanji rumenilo ženske kože, ali
njegovom licu je samo dala žućkasto-zelenkastu nijansu.
Obukao se u preveliku odeću i na glavu stavio veliku
bejzbol kapu koja mu se bukvalno klatila na glavi kad god
bi je pomerio. Pogledavši se u napuklom ogledalu,
nasmejao se.
Postigao je izgled koji je želeo.
„Oprosti mi što sam te sinoć slagao.“

Doson je odlučio da joj se prvo izvini. Večerali su —
Amelija je bila izvrsna kuvarica — a posle su pojeli voćni
sladoled i odigrali dve partije Zmija i merdevina. Dečaci su
nevoljno otišli u krevet, ali na kraju su konačno zaspali.
On i Amelija su podelili ono što je ostalo od belog
vina. Pošto joj je rečeno da ostane unutra, nisu mogli da
izađu na trem, što bi više voleli. Umesto toga, s vinom su
otišli u dnevnu sobu i raskomotili se u istovetnim
foteljama.
Kapke su ostavili otvorene, a svetla isključena.
~ 383 ~
janja
Predostrožnost da budu u polumraku prihvatili su samo

polovično i to zbog osečaja sigurnosti. U stvari, pokušavali
su samo da stvore iluziju o tome da imaju svoju privatnost.
„Da si mi rekao šta nameravaš da uradiš, sprečila bih
te.“
„Pokušala bi“, rekao je. „Nisam hteo da se svađam s
tobom oko toga. Odigrao sam to onako kako sam mislio
da je najbolje.“
Popio je gutljaj vina. Napravila je nekoliko krugova
kažiprstom po ivici čaše. Taktika odlaganja bila je
istrošena.
Pogledavši ga, rekla je: „Ispričaj mi sve.“
„Jesi li sigurna da želiš da znaš?“
„Nisam“, priznala je. „Uopšte nisam sigurna.“
„Nešto će biti bolno za slušanje.“
„Shvatam to. Ali ako mi ne ispričaš, uvek ću se pitati
šta je rekao, a mislim da bi to bilo gore nego da čujem sve
do kraja.“
Počeo je tako što joj je rekao kako je pronašao imanje
na osnovu Glendinog otkrića. „Moja mala tajna ekspedicija
mogla je da završi ni sa čim. I mislim da dugujem Glendi
dve bombonjere za ovaj Božić.“ Zatim je opisao kolibu.
„Nisi ništa znala o tome?“
„Ništa nisam znala.“
„To je zapravo obična rupa. Prvo sam pomislio da
nikog nema. Onda mi je Džeremi rekao da bi mogao da
me upuca i kroz vrata. Što se ispostavilo da nije istina.“
„Jesi li se plašio?“
„Neću te lagati. Srce mi se popelo u grlo.“
„Bio si lud što si otišao tamo. Sam. Nenaoružan. Mogli
su da te ubiju čim te vide.“
„Palo mi je to na pamet“, rekao je smrknuto, jedva
~ 384 ~
janja
prozborivši. „Ali oslanjao sam se na Karlov ego. Bio sam

prilično siguran da neće moći da izdrži i da će pričati sa
mnom.“
„Nekada se poverio jednom novinaru, a onda ga posle
toga ubio.“
„Hedli ti je to ispričao?“
Ona klimnu.
„Nije trebalo.“
„Pripremao me je za najgore.“
Ispio je svoje vino i spustio čašu na sto, tako dajući
znak da je stigao do poente svoje priče. „Bio je skoro mrtav
kad sam stigao.“ Opisao je Džeremijevo stanje bolničkim
jezikom koji ju je štedeo slikovite ružnoće.
„Pozvao sam pomoć, a onda počeo da mu postavljam
pitanja. Priznao je da je požar u kući namerno izazvan da
pobije Vesonove. Bio im je veoma privržen, pa
pretpostavljam da su Karlu jednostavno prestali da budu
od koristi. Priznao je da je ubio Darlin Strong i Stef. Rekao
mi je da ti kažem da mu je žao.“
„Žao mu je što ju je zamenio za mene?“
„Žao mu je što je poželeo da budeš mrtva.“ Ponovio je
sve što je Džeremi rekao o ubistvu Stef iz čistog nagona.
„Rekao je, da je imao vremena da razmišlja o tome kako te
ubija, ne bi to bio u stanju da uradi.“
Prihvatila je sve ovo, a onda, glasa bremenitog
emocijama, upitala: „Još nešto?“
„Pričao je o Hanteru i Grantu.“ Prepričao joj je taj deo
razgovora.
Gušeći suze u sebi, rekla je: „Samom sebi je uskratio
toliko radosti.“
„Njegova odluka. On je odabrao Karla, a ne njih. Ne
tebe.“
~ 385 ~
janja
„Da, on je doneo tu odluku. Ali na nesreću on nije

jedina osoba koja je time pogođena.“ Gledala ga je
molećivo. „Kako ću svojoj deci da ispričam za očeve
zločine? Za Karla? Moram to, znam. Ali plašim se da će ih,
kada saznaju svoje poreklo, to progoniti i usloviti kako će
proživeti ostatak svog života.“
„Da, gadno je to. I ne, ne može se poništiti. Ali može
usloviti njihov život na pozitivan način. Oni su napravljeni
od dobre tvari, znaš. Njihov genetski materijal uključuje i
tebe i tvog oca.“
Zamišljeno je klimnula glavom, donekle odsutno, ali
povratila je pažnju kad joj je uzeo vinsku čašu iz ruke i
spustio je na sto, pored svoje. Zatim je uhvatio obe njene
šake. „Amelija, tvoj otac nije počinio samoubistvo. Oni su
ga ubili.“
Do trenutka kad je završio s prepričavanjem onoga što
je Džeremi priznao, suze su se slivale iz njenih očiju.
Tragovi suza su se presijavali na slabom svetlu koje je
dopiralo kroz raskriljene kapke i oslikavali joj vlažne,
srebrnaste pruge na obrazima.
Izvukla je ruke iz njegovih i prislonila ih na lice,
jecajući u šake. „Kako je to grozno. O, bože, kako je
grozno.“
Premestio se na rukohvat njene fotelje i kružnim
pokretima joj utešno trljao leđa. „Morala si to da znaš, a ja
sam želeo da budem taj koji će ti reći. Znao sam da će ti to
slomiti srce, ali i doneti olakšanje. Pokušaj da zaboraviš taj
grozni deo. Poslednje što je tvoj otac uradio bilo je nešto
najbolje što je uradio. Pokazao ti je koliko te je voleo.“
„Spasao mi je život.“
Okrenuo se prema njoj i palcem joj obrisao suze s
obraza. „Džeremi je mogao tu tajnu da odnese sa sobom u
~ 386 ~
janja
grob. Koliko god mrzim da mu priznam bilo šta, to

priznanje je dokaz da mu je ipak bilo stalo do tebe. Mislim
da te je čak i voleo. Znao je koliko se mučiš zbog navodnog
očevog samoubistva i želeo je da znaš da te otac ipak nije
napustio. Mislim da je Džeremi imao saosećanja.“
„Kako to?“
„Flora Stimel je mrtva. Sahranjena je tamo ispod
kolibe. Doveli su forenzički tim da ekshumira njeno telo.“
Po izrazu njenog lica video je da shvata dok je tiho
izgovarala: „Njegova majka.“
„Da. Pored svega lošeg što je uradila, Flora je ipak bila
njegova majka. Nije mu bilo lako da priča o njoj. Mislim da
je i nju voleo.“
„Kako je ona umrla? Kada?“
„Džeremiju je vreme isteklo pre nego što je stigao da
mi kaže.“
Zurila je pravo u njegove oči kao da pokušava da
pogleda u najdublji deo njegovog bića. Onda je prstima
nežno pomazila njegove obrve, jagodične kosti i ivicu lica
do brade. „Bio si dobar prema njemu, jesi li?“
„Umirao je.“ Pomislio je da je u tom trenutku konačno
sve gotovo, s tom jednostavnom izjavom o činjenicama, ali
ona je nastavila da ga gleda kao da postoje još neke
nejasnoće koje još mora da komentariše.
„Pomislio sam da ću, ako mu se ikada približim,
poželeti da ga ubijem za sve što je uradio. A naročito tebi i
dečacima. Želeo sam da ga mrzim. Ali on je bio slomljen
čovek, Amelija. I da, osetio sam sažaljenje prema njemu.
Jer i on je bio žrtva kao svi ostali. Da je ostavljen paru koji
ga je podigao, verovatno bi krenuo nekim sasvim drugim
putem.
Ali Karl je uništio svaku šansu da Džeremi ima
~ 387 ~
janja
normalan, srećan i plodan život. Sve je to Karlovo maslo.

On je pravi zločinac. Nameravam da mu to kažem u lice.“
Ona se trgnula. „Kako to misliš?“
„Neću prestati da pokušavam da se suočim s njim oči u
oči.“
„Misliš, kad bude konačno uhvaćen.“
Ustao je od nje i stao pored prozora, provirivši kroz
proreze na kapcima. „Pitam se gde se bedna kukavica
sklonila nakon što je ostavila svog sina da lagano nasmrt
iskrvari.“
Osetio je kako mu se Amelija približava iza leđa, ali
nije se okrenuo.
„Ne misliš valjda da pokušaš da ga uhvatiš?“
„Sumnjam da ću dvaput imati sreće.“
„Sreće?“ Uhvatila ga je za ruku i okrenula ga prema
sebi, s odlučnošću koja ga je iznenadila. „Zašto smatraš da
bi to bila sreća ako se sretneš s njim? Zašto bi hteo toliko
da rizikuješ?“
Ugrizao se za donju usnu, tražeći prave reči.
„Zašto, Dosone?“, pitala je.
„Zato što sam dovoljno dugo bio bespomoćan. Želim
da dokažem da mogu da podnesem buku, a da se ne
saginjem u zaklon. Ili da prebrodim noć bez pilula i pića,
da se ne budim okupan hladnim znoje, s krikom smrti na
usnama.“
„Želiš da iskušaš svoju hrabrost?“
„Moglo bi se to i tako reći.“
Zabrinuto je stisnula bradu. „Gluposti.“
„Molim?“
„Ne verujem u to ni najmanje. Ne moraš da dokazuješ
svoju hrabrost, čak ni samome sebi. Da nisi reagovao
onako kako si reagovao kad je Hedli pogođen, i ja bih bila
~ 388 ~
janja
ranjena ili mrtva. Nisi se bacio u zaklon. Preuzeo si

kontrolu nad situacijom.
Primetio si odakle hici dopiru, još dok si me gurao na
zemlju, a onda krenuo da pomogneš Hedliju. Verovatno se
toga ne sećaš, ali izdavao si naređenja ljudima koji su
pritrčavali, a oni su radili ono što si im govorio jer je tvoja
reakcija na hitnost bila ispravna.
Zato nemoj meni da prosipaš ideju o tome kako ideš
mečki na rupu kako bi zaradio orden za hrabrost. Da
dobiješ Pulicera, možda. Je li o tome ovde reč?“
„Šta ako i jeste?“
„Da li ta nagrada vredi koliko i tvoj život?“
Provukao je prste kroz kosu. „Ovo nema nikakve veze s
prokletom nagradom.“
„Onda zbog čega želiš da rizikuješ svoj život?“
Ništa nije rekao.
„Dosone?“
„Šta je?“
„Kaži mi.“
„Šta?“
„Šta je to što želiš?“
Stajali su tako, spremni za svađu, i duboko i gnevno
disali.
U tom trenutku, povukao ju je prema sebi i počeo da je
ljubi toliko požudno da ga je to i samog uplašilo. Ali ne
toliko da bi se zaustavio. A posebno ne zato što je ona
odgovorila na isti način. Kao da su skriveni strah, očaj i
žudnja odjednom svi u istom trenu jednako otpušteni,
počeli su halapljivo da se ljube.
Ali on nije sasvim izgubio glavu. Svestan čuvara koji su
patrolirali plažom i pažljivo motrili na kuću, podigao ju je
u naručje i odneo u kratak hodnik koji će im poslužiti da
~ 389 ~
janja
ih ne vide. Naslonio ju je na zid i nastavio pomamno

ljubljenje.
Svi polni nagoni zahtevali su brzinu i ništa manje od
potpunog posedovanja. Za svega nekoliko sekundi, već joj
je svlačio majicu preko glave. Brusthalter je sigurno bio
deo same majice jer su joj grudi ostale gole. Uhvatio ih je
šakama i oblikovao ih stiskanjem, usnama joj je trljao
bradavicu dok se nije ukrutila, a onda je usisao duboko u
usta.
Ona je otkopčavala dugmad na njegovim farmerkama i
dok ga je hvatala i čvrsto stiskala, masirajući ga prema
vrhu sve dok palcem nije preklopila vrh i pritisnula...
„Gospode!“ Uzdišući od zadovoljstva, naslonio je glavu
na zid iza njenog ramena, trudeći se svim silama da ne
svrši, „čekaj, čekaj.“
Tkanina njene suknje bila je laka i vazdušasta pod
njegovim rukama dok se uvlačio pod nju. Prste je
pokušavao da ugura pod čipkastu prepreku. Bila je meka i
topla i vlažna. Brzo ju je oslobodio gaćica da može da
uživa u njenoj vagini i ugodnom svilenkastom i predivnom
osećaju koji ona pruža.
Snažno se pritisnula na njegove radoznale prste,
promrmljala njegovo ime, a onda prošaputala: „Još.“
Podigao ju je da ga zajaši preko butina i zario se u nju
sasvim, do kraja i bez obzira. Trebalo je da se zaustavi i
izvini zbog nestrpljivosti, trebalo je da ostane zabijen
duboko u njoj i da im oboje pruži trenutak da se prilagode,
da dišu.
Ali ona je počela da se ljulja na njemu i da traži
njegove usne svojim, cvileći sijaset reči koji mu je govorio
koliko je željna.
Jebao ju je. Davao je, i uzimao, sa svakim ubodom joj
~ 390 ~
janja
govorio sve ono što rečima nije uspevao, saopštavao joj sve
što je osećao od prvog trenutka kad je kročila u sudnicu i
znao, upravo u tom trenu, da je istovremeno blagosloven i
proklet, u jednom jedinom otkucaju srca.
Promenio je ugao i tempo na njenu radost. Grabila ga
je šakama za kosu i stiskala mu kukove butinama. A kad je
njen orgazam počeo da pulsira oko njega, svršavao je,
svršavao i svršavao.
Nakon pola minuta, sa žaljenjem su se rastali.
Nemoćno, skliznula je niz zid i sela na pod. Spustio se
pored nje i privio je na sebe. Spustila je rastvorene usne na
njegov vrat i promrmljala mu ime. Skliznula mu je rukom
pod košulju i prislonila dlan na njegovo srce. Ovaj dodir
mnogo mu je više rekao od izgovorenih nežnosti i osećaj je
bio mnogo prisniji nego puki seks.
Došlo je vreme da krene.
Odvojio se od nje i prevukao joj suknju preko nagih
butina. Dodao joj je bačenu majicu, a onda ustao da
zakopča farmerke. Ona je ostala skupljena na podu i
gledala ga zbunjeno, stidljivo privijajući majicu na grudi.
„Šta to radiš?“
„Odlazim.“
„Zašto?“
Poraz u njenom glasu uništavao ga je. „Ovo nije smelo
da se desi, Amelija.“
„Šta to govoriš?“
„Ono što sam govorio i ranije. Ne mogu da te imam.“
„Upravo si me imao.“
„Znaš ti na šta ja mislim.“
U toj tišini moglo je da se čuje kako guta. „Znam da me
želiš.“
„Sa svakim jebenim udahom.“
~ 391 ~
janja
„Zašto onda radiš ovo?“

Udaljio se od nje, krenuvši prema vratima dnevne
sobe, koja su ga vodila napolje i daleko od nje. „Zato što si
imala jednog sebičnog mamlaza koji ti je skoro uništio
život. Neću ja da budem drugi.“
~ 392 ~
janja
26
oson otvori vrata Hedlijeve bolničke sobe i pogleda

unutra. Pacijent je sedeo uspravno u krevetu. Na
bradi su mu izbile sitne dlake a kosa mu je bila
raščupana od ležanja, ali boja lica bila je znatno bolja. Eva
mu je pridržavala šoljicu kafe dok je on pio na slamku.
Onda je nagnuo glavu unazad i, napravivši groznu
grimasu, požalio se na nju da je „hladna kao led“.
„Budi srećan što uopšte možeš da je gutaš“, rekla mu
je. „I dišeš bez cevčica. Da je metak pogodio neki drugi
pršljen.
„Znam, znam“ rekao je mrzovoljno.
„Sve si podliji i podliji“, reče Doson dok je ulazi. „Što je
dobar znak.“
Eva ga veselo pozdravi. Hedli to učini nešto manje
veselo. Nakon što su razmenili pozdrave — kako si spavao
i tako dalje — Hedli je stigao do pitanja o Florinom grobu.
„Pričao sam s Knucom pre nekoliko minuta. Ništa nema
da prijavi. Dovlačenje osvetljenja tamo bilo je logistička
noćna mora, pa tim nije započeo ekshumaciju sve do
jutros.“
„Šta misliš, koliko vremena će proći pre nego što čuješ
nešto novo?“
„Teško je prevideti. Dok ne počnu da je iskopavaju, ne
znaju šta će pronaći. Sporo ide jer moraju da paze da ne
~ 393 ~
janja
oštete ili unište dokaze. Ustanovljavanje kako je umrla, da

li je u pitanju neka bolest ili nešto drugo, zavisiće od toga
koliko dugo je bila pokopana.“
Ova činjenica je vidno uzdrmala Evu. Pokušala je da
poturi kartonsku kutiju soka od jabuke Hedliju, koji je
reagovao kao da mu je ponudila šoljicu kukute. Vratila je
kutiju na poslužavnik, a onda odgurala kolica dalje od
kreveta. Jedan točak se zapetljao u mrežu cevčica koje su
ležale na podu pored kreveta.
Doson pokaza prema tome. „Da li iko pazi gde šta
ide?“
„Molim se bogu da neko pazi“, progunđao je Hedli.
„Da ne bi ispumpali nešto što bi trebalo da se upumpa, i
vice versa.“
Eva je oslobodila točak i odgurala kolica dalje od
mašina, monitora i intravenozne opreme. Onda je sela na
ivicu kreveta i pokazala Dosonu stolicu.
„Hvala, ali stoji mi se.“
„Dobro si?“, upita Hedli. „Trzaš se kao čovek koga
muči osip po dupetu.“
Bila je to istina. Bio je nemiran, kao što je to bio cele
noći. Znao je da od sna nema ni govora, ali kada se vratio u
hotel, legao je i bar pokušao da odmori svoje umorno telo.
Ali za nekoliko minuta ponovo je ustao i počeo da
tabana po hotelskoj sobi bez nekog cilja ili svrhe, osim da
napravi što veći jaz u svom sećanju na Amelijino
razočaranje i bol koji je izazvao u njoj kad je otišao. Činio
joj je uslugu, ali to je iziskivalo i njeno poniženje, a to nije
mogao da podnese.
Hedli mu prekide uznemirujuće misli. „Hajde, ispljuni
već jednom. Šta nije u redu?“
Eva je spustila šaku na ruku svoga supruga, što je bila
~ 394 ~
janja
nema komanda da prestane. A Dosonu je rekla: „Otišao si

kod Amelije kad si juče odavde izašao.“
„Aha.“
„Kako se ona drži?“
„Dobro. Neodlučna je kada je reč o Džeremiju. Želela
je sve da čuje, ali ju je sve to užasno plašilo.“
„Sve si joj rekao?“
„Jesam.“
„Za njenog oca?“
„To je bilo najteže.“
„Kako je to primila?“
„Kao što sam i očekivao. Potpuno se izbezumila što su
ga mučili. Ali bila je zahvalna što je to potvrdilo da nije
samom sebi oduzeo život.“
Eva tužno reče: „Gospode, ta mlada žena je toliko toga
pretrpela.“
Kao da on toga nije svestan. Kao da on nije prokleti ser
Galahad koji bi trebalo da je spase bola. Nije to rekao,
samo je slegnuo ramenima da pokaže da se slaže: Amelija
je pretrpela neka ozbiljna sranja.
Dajući mu malo vremena da to objasni, što nije učinio,
Eva ustade i poče da reda stvari po sobi — gomilu čistih
peškira koje joj je spremačica ostavila pored lavaboa, buket
cveća koji su poslali iz Hedlijeve kancelarije iz Vašingtona,
nekoliko formulara za bolničko osiguranje. Nijednu od
ovih stvari nije bilo neophodno spremati. Pretvarala se da
ne želi da se petlja, da je ovo samo jedan opušten i
prirodan razgovor.
Naravno, Dosona nije uspela da zavara.
„Kako su dečaci?“, pitala je.
„Dobro. Potpuno nesvesni svog tate. Za sada. Što bi
trebalo tako i da ostane.“ Uprkos mračnom raspoloženju,
~ 395 ~
janja
osmeh mu izvi jednu stranu usta. „Morao sam da im dam

lekciju iz biologije.“ Prisetio se anegdote. Eva i Hedli se
nasmejaše.
„Posle večere Amelija ih je pustila da sami naprave
voćni sladoled, što je bilo odvratno jer im je cureo na sve
što je iznela, uključujući i džem od kupine. Napravili su
pravi svinjac, ali mislim da joj je bilo veoma važno da se
dobro provedu sinoć. S obzirom na jučerašnje... događaje.“
Neko vreme su sve troje ćutali, a onda se Eva usudi da
pita: „Da li si joj objasnio zašto si se toliko potrudio da
pronađeš Karla i Džeremija?“
„I o tome smo malo pričali.“
Pogledali su ga, očekujući još, ali on nije protumačio
ovo što je rekao.
Eva je nastavila da ga pritiska, neodređeno setnog
izraza na licu pravo iz reklame za čestitke. „Amelija je
sjajna majka.“
Doson se nakašlja. „Jeste.“
„I tako je pitome naravi. Bilo je divno od nje što je
ostala ovde sa mnom one užasne prve noći.“
„Dabome da jeste.“
„Pričale smo kao stare prijateljice, a ne kao dve žene
koje su se tek upoznale.“
„Hmmm.“
„Ispričala mi je da je dečaci non-stop pitaju za školu,
jer znaju da počinje sledeće nedelje. Ne zna kako da im
saopšti da oni možda neće krenuti kad i ostala deca. Žele
da imaju kuću s dvorištem kako bi mogli da uzmu psa.“
„Znam ja sve to, Evo.“
Razmirice s Hedlijem bile su normalan deo njihovih
razgovora. Ali Evi nikad nije odgovorio na ovakav način.
Iznenađena njegovom osornošću, zanemela je. Pošto mu
~ 396 ~
janja
se za nagomilani gnev zbog čitave situacije pojavio ventil,

sve je naprosto izletelo iz njega.
„Znam u kakvoj su situaciji, znam koliko je sve
odvratno, ali ne mogu ništa da popravim. Bilo bi pogrešno
uopšte i pokušavati. Moje nametanje samo će pogoršati
situaciju.“
„Amelija tvoje mešanje ne bi smatrala nametanjem.“
„Kako to možeš znati?“
„Zavrteo si joj mozak.“ Primetila je koliko se iznenadio.
Videvši to, dodala je: „Sama mi je rekla. U poverenju. Koje
sam upravo izneverila.“
Srce mu je poskočilo, a onda opet potonulo. „To je
lepo čuti, ali ništa ne menja. Situacija je...“
„Podložna skoroj promeni.“
Hedlijevo gunđanje prekinulo je Dosonovo ljutito
čantranje. „Zašto to kažeš?“
Hedli pogleda Evu. „Možda ću i popiti malo tog soka,
ali s ledom. Možeš li mi doneti malo iz onog aparata iz
hodnika?“
Prekrstila je ruke preko grudi. „Dođavola, neću. Ne
mrdam odavde. Hoću i ja da čujem kako to izgovaraš.“
Hedli je mrko pogleda, ali ona se nije ni pomakla, niti
je pokazala ijedan znak da će popustiti. Hedli uzdahnu i
pogleda Dosona. „Neće se podmladiti nijedno od nas
dvoje.“
„Misliš ti i Karl?“
Klimnuo je. „Ranije bi, kad oseti da mu se
približavamo — čak i ako to nije bio slučaj — uvek
zbrisao. Prelazio je čitave države za nekoliko dana.“
„Misliš da ga je starost malo usporila?“
„Na neki način. Uvek je imao gomilu nekih nitkova
koji su mu pomagali i podstrekivali ga. Trgovci oružjem,
~ 397 ~
janja
dileri drogom ili sitni kriminalci koji su ga obožavali kao

heroja, sledbenici njegove bolesne dogme. Svi spremni da
izvršavaju njegova naređenja. Mnogi su ili uhvaćeni i služe
velike kazne ili su ubijeni od sopstvene sorte ili su
jednostavno nestali. Uzgred, pronašli su tipa koji je vlasnik
broda.“
„Kendija Kejna?“
„Živi na Floridskim ostrvima. Ali jedva. Metastaze raka
na plućima. Umreće u pritvoru, ali i pored tog saznanja ne
želi da otkrije nijednu informaciju o Karlu.“ Zurio je u
svoju desnu ruku koja mu je počivala na grudima i
pomerao prste šake eksperimentišući.
Doson ovo primeti. „Doktor je bio u pravu.“
Hedli se naruga. „Samo da bi dokazao koliko je
pametan, sinoć mi je u palac zabo iglu koja, siguran sam,
služi da se zašivaju sedla. Boli me kao sam đavo.“
Eva zakoluta očima. „Bio je to špric ravnog vrha. A ovaj
je urliknuo psovku koja se mogla čuti skroz do Vašingtona.
Međutim, sad samo pokušava da izbegne temu dok ne
ostanete sami, a ja mu to neću dozvoliti. Nastavi, Gari.“
Ogorčeno ju je pogledao. „Poenta je u tome da Karlu
ponestaje obožavalaca. Čak ni Džeremija više nema. Karl
Vingert je gotov, stigao je iz neke druge ere, istorija je za
koju tek malo njih zna. Želeo je da bude ozloglašen kao
Boni i Klajd, Osvald, Džim Džouns, Dejvid Koreš. Nikad
nije dostigao te visine. Zna da je otišao u zaborav i to ga
izjeda.“
„Šta misliš da će uraditi?“, upita Doson.
„Napraviće neki spektakularni odlazak. Nema više šta
da izgubi osim svog ispuvanog samopoštovanja. Nije ga
briga ako ne preživi, sve dok nama ostalima ne ostavi
nešto po čemu ćemo ga se sećati.“ Zaćutao je. „Knuc je već
~ 398 ~
janja
obavestio Ministarstvo unutrašnjih poslova.“
„Izvinite, gospodine. Mogu li nekako da vam pomognem?“

Sestra je bila mlada i lepuškasta i spremna da priskoči
ovom prilično oronulom starijem gospodinu. Imala je
ljubičastu uniformu. Sa amblema Univerziteta Džordžije,
prišivenog na prednjem džepu, na njega je režao buldog.
Karl je podesio bejzbol kapu, tobož stideći se svoje
ćelavosti, iako je u stvari spuštao obod kako bi sakrio lice
od Dosona Skota, koji je stajao na drugom kraju hodnika i
razgovarao s nekom atraktivnom sredovečnom ženom.
Karl je pretpostavio da je to Hedlijeva žena.
Došao je da izvidi bolnicu, pohrani u memoriju kakav
je raspored soba, zapamti gde su požarni alarmi i izlazi za
slučaj nužde i isplanira kako da stigne do Hedlija i okonča
njihov sukob jednom zasvagda.
Nije se tome nadao, ali u trenutku kad je izašao iz lifta
na ovom spratu, prva osoba koju je video bio je Doson
Skot. Bio je spreman da uskoči nazad u lift i izgubi se
odatle, ali je u milisekundi promenio mišljenje.
Više nije bio Berni. Sumnjao je da će Doson, osim ako
ne pogleda naročito pažljivo, prepoznati čoveka koji je, pre
samo nedelju dana, bio dovoljno žustar da pušta zmaja na
plaži. Izmenjeni izgled bio je toliko realističan da je samog
sebe skoro ubedio da je pacijent koji boluje od raka i čija
prognoza uopšte nije dobra.
Bila je to savršena maska. Samo jednim pogledom na
nekoga ko je očigledno smrtno bolestan, ljudi su obično
okretali glavu, ponekad iz sažaljenja ili poštovanja
privatnosti, a često zbog iracionalnog straha od zaraze, ali
uvek, uvek uz izbegavanje. U bolničkom okruženju on će
biti praktično nevidljiv.
~ 399 ~
janja
Smeteno se osmehnuo sestri. „Pretpostavljam da zaista

izgledam izgubljeno. Ali tek sam shvatio da sam prerano
izašao iz lifta. Prijatelj mi je na četvrtom.“
„Lift se uglavnom ne čeka dugo.“ Smešeći se, nagnula
se da pomiriše cveće koje je nosio. „Ovo bi trebalo da
razveseli vašeg prijatelja.“
Kupio je buket od prodavca u holu na prvom spratu, a
onda ga odneo u jedan od boksova u muškom toaletu.
Sada se pored stabljika cveća u zelenilu nalazio i revolver
sa šest metaka, koji bi upotrebio u slučaju da maska nije
dovoljno ubedljiva kao što misli. Kažiprst mu je počivao na
okidaču.
„Sviđa mi se kombinacija boja“, rekao je.
„Vrlo je ljupko.“ Potapšala ga je po ramenu. „Prijatan
vam dan.“
Spremala se da ode, ali on je preduhitri. „Izvinite, da
nije to onaj novinar koji je bio na vestima?“
Ispratila je pravac koji je pokazao glavom. „Doson
Skot.“ Nagnuvši se napred, prošaputala je. „Sve sestre
misle da je opasno zgodan.“
Karl se zakikotao. „I ja bih verovatno isto to mislio da
sam vaših godina. I da sam žensko, naravno.“
Nasmejala se.
„Šta on radi ovde?“
„Da li ste čuli za onog agenta FBI-ja koji je pogođen?
Naravno da jeste. Svi su čuli. E pa, Doson Skot je njegovo
kumče.“
Sve u Karlu prestalo je da se kreće na nekoliko
sekundi. Onda srce poče da mu lupa kao ludo od
uzbuđenja. Znači, to je u pitanju. To je onaj smrad koji je
Karl osetio, ali nije mogao da tačno kaže o čemu se radi.
Još otkad se Doson Skot doselio u kuću pored Amelije,
~ 400 ~
janja
mislio je da tu ima nešto više od običnog pisca koji je na

tragu dobre priče. On i jebeni Hedli su praktično u
srodstvu!
Odglumljenim šapatom, uzviknuo je: „Ma, nemojte mi
reći!“
Naivna medicinska sestra pala je na ovaj geg i bila sva
presrećna što može da doda nešto. „Rekli su mi da
gospodin Skot nije bio daleko iza ambulantnih kola koja
su dovezla gospodina Hedlija na urgentno. Ostao je do
duboko u noć, sve dok gospodin Hedli nije izašao iz
operacione sale. Pretpostavila sam da se mota ovuda iz
pristojnosti, zato što je bio sa gospodinom Hedlijem kad je
ovaj pogođen.
Ali onda se juče uveče pojavio ovde i ostao sat vremena
u poseti. Nakon što je otišao, spomenula sam gospođi
Hedli — upravo s njom razgovara — kako je lepo od njega
što je došao da se raspita. Onda mi je ona objasnila u
kakvoj su vezi. Poznaju ga otkako se rodio.“
„Hm.“ Karlu se učinilo da se njih dvoje nešto prepiru.
Ona je govorila; Skot je odmahivao glavom. Onda je ona
pružila ruku i pomazila ga po obrazu. On ju je uhvatio za
ruku, sklonio je s lica i poljubio je u nadlanicu.
Sestra je rekla zaneseno: „Možete da vidite koliko su
bliski.“
„Da, vidim. Naravno da vidim. Sigurno je veoma
utešno imati ga pored sebe.“
„To mi je i rekla, ali ne dozvolite da vas njen izgled
zavara. Ima kičmu čvrstu kao sajlu. Zbog nje smo svi kao
na iglama“, rekla mu je kroz kikot. „Drži se gospodina
Hedlija kao lepak i odlazi iz bolnice samo da se istušira i
presvuče. Kad odlazi, ona dva telohranitelja idu s njom.
Kao da je Dženifer Lopez ili tako neko.“
~ 401 ~
janja
„Telohranitelji?“
„U slučaju da ljudi koji su pokušali da joj ubiju muža
krenu na nju. Odnosno, čovek. Bili su to otac i sin, ali sin je
juče umro. Oh, evo ga lift. Dozvolite mi da vam ga
zadržim.“
Dok je uhramavao u njega, Karl postavi ruku preko
prepona i trgnu se. Upitala ga je da li je dobro.
„Izvadili su mi prostatu pre par nedelja. Ali još uvek
me preseče tamo dole.“
Napućila je usne u znak saosećanja. „Biće bolje.“
Dok su se vrata zatvarala, namignuo joj je. „Već je
bolje. A vi ste mi mnogo pomogli.“
Dok je Doson bio van sobe, spremačica mu je spremila

sobu. Uvek je ostavljala uključenu klimu kad je odlazila. I
svaki put kad se vraćao smanjivao je koliko god je moglo.
Iz mini-bara je uzeo flaširanu vodu od četiri dolara i
naručio da mu donesu sendvič u sobu. Preselio se sa
Harijetine liste usranih na listu zvezda. Na recepciji su ga
obavestili da sve njegove troškove pokriva Njuzfront. Kad
se sinoć vratio, flaša rashlađenog šampanjca čekala ga je u
sobi. Neotvoreni penušavi napitak lagano se grejao u kofici
otopljenog leda.
CNN i sve veće mreže pratile su dramatičnu priču koja
se odvijala u rasklimatanoj kolibi na obodu slane močvare.
Doson je veoma uspešno izbegao novinare. Jutros je
isključio telefon u hotelskoj sobi pošto je operater na
centrali zanemario njegov zahtev i nastavio da prosleđuje
pozive od dopisnika koji su želeli makar jednu dobru
izjavu.
Harijet je čula priču otprilike u isto vreme kad je on
bio na trajektu koji ga je vozio na Sent Neldu. To je bilo
~ 402 ~
janja
kada je zamenjeni telefon — koji je kupio u supermarketu

— počeo da svetluca od tekstualnih poruka. Zažalio je što
joj je dao novi broj i nije se zamajavao čitanjem njenih
poruka sve dok se nije vratio u Savanu. Prvih nekoliko bilo
je radosno. Preko noći, polako su kulminirale do
ushićenja.
Pogledao je svoj zaboravljeni laptop koji je stajao na
komodi. Prošle noći, nakon što je otišao od Amelije i vratio
se u pustu sobu, planirao je da piše. Najbolje tekstove je
izbacivao kad je lizao bolne emocionalne rane, zbog čega
je i voleo ljubav-mržnja odnos koji je imao prema svom
zanatu.
Nikad mu osećanja nisu bila zatrovana kao što su to
bila sinoć. Bilo bi idealno da su utisci i osećanja o
Džeremiju Vesonu predata hard-disku na čuvanje dok su
još sveža. Čak ga je i uključio i spustio prste na tastaturu,
nadajući se da će ga poznate pripremne radnje pokrenuti.
Ali nije bio u stanju da otkuca ni jednu jedinu reč. Nije
uspevao da se seti nijedne fraze koja ne bi trivijalizovala
misli i osećanja koja su mu prodrla do srži, do dna duše. I
shvatio je da nikad to ni neće moći.
Sada je sedeo na ivici kreveta i po obavezi pozivao
Harijet. Pre nego što se sasvim raspameti, mora da sazna.
Javila se posle prvog zvona. „O, moj bože, Dosone!“
Praktično je cvilela njegovo ime.
„Ćao, Harijet.“
„Doživljavam višestruke orgazme.“
„Čestitam ti. To mora da ti je prvi put.“
„Samo napred, nastavi da budeš onaj odvratni ti.
Oprošteno ti je. Oproštena ti je svaka ogavna stvar koju si
mi ikada rekao. Reci mi, kako si ih, dođavola, pronašao
kad ni FBI u tome nije uspeo? Je li to bila Glenda? Je li ti
~ 403 ~
janja
ona pomogla da ih pronađeš u toj kolibi? Neće ni da

zucne, ali sumnjam na nju. Je li ona?“
„Neću da pišem tu priču.“
Da je i zvezda pala s neba, ne bi stvorila takav vakuum.
Neodređeno dugo, niko ništa nije rekao. A onda: „Danas
nije jebeni prvi april, Dosone.“
„Ni ovo nije šala, takođe. Ne mogu da napišem tu
priču.“
„O čemu ti govoriš? Pa ti si živeo tu priču. Ti si ta
priča.“
„Upravo zato i neću da je napišem. Zato ne mogu.“
„Dobro, dobro, prihvatam to za trenutak. Zašto ne
možeš?“
„Previše sam joj blizu.“
„Ti si preblizu svakoj priči. Sve nas dovodiš do ludila sa
svojim uključivanjem u njih. Inače je ne bi ni napisao da
nisi potpuno slepljen s njom.“
„Ovo je drugačije.“
„Kako?“
„Jednostavno jeste.“
„To nije dovoljno dobro. Kako je drugačije?“
„Čovek mi je umro na rukama, Harijet.“
Ovo ju je obuzdalo, ali ne zadugo. Međutim, boja glasa
joj je bila blaža. „Znam da je to sigurno bilo užasno.“
Zamislio ju je kako miluje mačku nakon što se izdrala na
nju jer je progutala njene dlake. „Ali pisao si o vojnicima
koji su umirali od zadobijenih rana. Neke od njih si
intervjuisao svega nekoliko sati pre smrti.“
„Nisam ih gledao pravo u oči kad su im se gasila
svetla.“ Ponovo je proživeo trenutak kad je oslobađao
kragnu košulje od Džeremijevog stiska i čvrsto stiskao oči
u pokušaju da to sećanje zaustavi. Naslonio je laktove na
~ 404 ~
janja
kolena i spustio čelo na dlan. „Slušaj, ne očekujem da

razumeš na koji način je ovo drugačije. Jednostavno jeste.“
„Onda to smatraj jedinstvenom prilikom. Šansom za
pomak. Bilo je to užasno iskustvo, ali si iz njega izašao s
novim pogledom na život. Podeli ono što si naučio sa
svojim čitaocima.“ Sad je posegnula za majčinskim
savetima. Znam da je to bio težak udarac, ali plati šta si
dužan i nastavi dalje. Savršeno sam uverena da imaš snage
to da prebrodiš.
„To nije iskustvo koje bih želeo da podelim sa nekim.“
„Možda ne baš sad. Još uvek je previše sveže. Daj sebi
nekoliko dana da sazri. Opusti se. Sačekaj koliko treba.“
Sekund ili dva je prošlo. „Ali ako bi mogla da dobijem tekst
do, recimo, kraja oktobra, mogla bih da ga ubacim u...“
„Neće biti nikakve priče o ovome, Harijet. Ne u
oktobru. Ni ikada. Bar ne od mene. Ako želiš da pošalješ
nekog drugog...“
„Niko drugi ne može da je napiše.“
„Pa, onda jebeno nemaš sreće.“
Mogao je da čuje kako njene dijamantske naočare za
čitanje padaju na kožnu mapu na stolu. Bila je skrhana.
„Dosone, zašto mi to radiš?“
„Tebi?“
„Je li ovo neka bolesna osveta zato što sam unapređena
pre tebe?“
Nasmejao se. „Ne laskaj sebi, Harijet. Ovo nema
nikakve veze s tobom.“
„Ah, dobro. Kapiram. Daj! Pokušavaš da izbiješ više
love. Pa to je sasvim fer. Mislim da mogu da nagovorim
rukovodstvo da ti isplati bonus za članak. Ne mogu da
garantujem, ali pokušaću. Ali mogu sa sigurnošću da
garantujem da će ići na prvu stranu.“
~ 405 ~
janja
„Neće ni na jednu stranu.“

„Od ovog trenutka, neću ti davati nikakve zadatke.“
„Hoćeš da kažeš da neću morati da intervjuišem slepe
balondžije?“
„Moći ćeš da pišeš šta god ti srce poželi, a to je
ogroman ustupak od mene. Zauzvrat, daj mi tri i po do
četiri hiljade reči.“
„Daću ti šest.“
„Šest hiljada?“
„Šest reči. Želiš. Li. Da. Ti. Vratim. Šampanjac?“
Prekinula mu je vezu, što je bilo sasvim u redu, jer mu
je stigao naručeni sendvič. Ali kad je otvorio vrata, nije to
bila očekivana govedina na pirinču koju je ugledao.
~ 406 ~
janja
27
eć sam napravila budalu od sebe pred tobom“, reče

Amelija. „Ali ne bih volela da ispadnem budala
pred njima.“ Klimnula je glavom u stranu.
Doson iskorači u hodnik. Na pola hodnika, dva
uniformisana policajca posmatrala su ih kroz otvorena
vrata lifta. Ponovo je pogledao Ameliju. „Šta nije u redu?“
„Sve je u redu, ako me pozoveš da uđem.“
Sklonio se u stranu. Dobacila je jedno „hvala vam“
zamenicima, koji su insistirali da je isprate kad je izjavila
da namerava da ode u Savanu. Zatvorila je vrata za sobom
i namakla rezu, a onda se okrenula prema Dosonu.
On reče: „Mislio sam da si hotelska posluga.“
„Razočaran?“
„Iznenađen. Gde su Hanter i Grant?“
„Ostavila sam ih u kući na plaži, u sigurnim rukama.
Zbližili su se sa zamenicom.“
Razgovor je tu zamro. Ušla je dublje u sobu i pogledala
oko sebe. Kad je videla kofu s ledom i šampanjcem, upitala
je: „Šta se slavi?“
Potpuno zbunjen, rekao je: „Amelija, šta tražiš ovde?“
„Pretpostavljam da nije pristojno što nisam prvo
nazvala, ali...“
„Zajebi manire“, rekao je nestrpljivo. „Zašto si uopšte
dolazila? Mislio sam da sam poslednja osoba na svetu koju
~ 407 ~
janja
želiš da vidiš posle onoga sinoć.“

Dok su stajali tako i gledali se, još uvek se mogao
osetiti povratni udar onog eksplozivnog susreta. Želja,
mahnito drpanje, njene ruke, njegova usta, užurbano
sparivanje, ekstaza usaglašenog vrhunca.
On se odjednom zabrinuto namrštio. „Nisam te valjda
povredio?“
„Nisi.“
„Pa, to je dobro. Nisam baš mnogo uvežbavao...“
„Da se kontrolišeš. Dobro je, nisam ni ja.“
„Ja sam hteo da kažem finese.“
„Bolja reč. A i ti si pisac.“
I opet, razgovor je zamro.
Okrenuo je glavu u stranu i odvratio pogled o nje.
„Ako se brineš da li ćeš možda zatrudneti, nećeš. Podvrgao
sam se vazektomiji u dvadeset drugoj.“
Ovo je došlo toliko iznenada da nije znala kako da mu
odgovori. Napokon je rekla: „Dvadeset i drugoj? Pa to je
veoma rano da se tako nešto uradi?“
„Ne žalim zbog toga.“
„Onda je to bila prava odluka za tebe.“
Ponovo ju je pogledao i naizgled se rasrdio što mu se
nije usprotivila, što mu nije pružila priliku da opravda
svoju odluku. „Još uvek mi nisi rekla zašto si došla.“
„Neću ti dozvoliti da se izvučeš sa tom završnom
rečenicom od sinoć.“
Dugo ju je gledao, a onda lagano klimnuo glavom.
„Hm, kapiram o čemu se ovde radi. Pretres jutro posle.
Obavezan za svaku ženu. Nisam očekivao nešto toliko
banalno od tebe.“
Naprasno se razgnevila. „A ja nisam očekivala da ćeš se
ponašati kao drkadžija.“
~ 408 ~
janja
Ovome se nije usprotivio, što je bilo priznanje da se

svesno upravo tako ponaša. Delujući nezadovoljan samim
sobom isto koliko i njom, protrljao se po zadnjem delu
vrata. Kad je spustio ruku pored tela i pogledao je, po
izrazu lica videlo se da se predao.
„Hoćeš da ti kažem koliko je bilo dobro? Bože,
Amelija, zar ne znaš to i sama? Zar to mora da se kaže?“
„Zašto si onda zbrisao?“
„Rekao sam ti zašto.“
„Dao si mi nekakav izgovor. Ali ne saopštavaš mi pravi
razlog.“
„Drugim rečima, ja sam lažov.“
„Molim te, ne pokušavaj da zapodeneš svađu da bi
izbegao problem.“
„Sad imam i problem?“
„Sam si to rekao!“
„Jesam“, povratio se, uskladivši ton svog glasa sa
njenim. „Imam. Zato bi i trebalo da poslušaš upozorenje i
držiš se podalje od mene.“
„Zašto, Dosone? Zašto mi govoriš da me želiš svakim
svojih dahom, a onda me guraš od sebe? Želim da znam.
Reci mi sada. Zašto?“
„Zato što je Džeremi i tebi i deci priredio pravi pakao.
Ja ne želim da radim to ni njima ni tebi.“
„Počela sam da verujem da Džeremi nije patio od
posttraumatskog stresnog poremećaja.“
„Možda i nije. Ali ja ne glumim svoje košmare.“
„Spremna sam da ti pomognem da ih...“
„Hvala, ali ja ne želim da ti to radiš.“
„Zar to nije na meni da odlučim?“
„Nije.“
Zaćutala je da povrati dah. Dok je to radila, primetila je
~ 409 ~
janja
koliko ne želi da je gleda pravo u oči. „Tvoji košmari nisu

pravi razlog, zar ne? To je samo još jedan izgovor. Kao i
ono sa usamljenikom.“
„Usamljenikom?“
„Hedli je rekao da ti...“
„Oh, Hedli je rekao. Razgovarala si s Hedlijem o
meni?“
„Preuzeo si na sebe ulogu usamljenika, ali to uopšte
nije deo tvoje prirode.“
„Koji kurac? Hedli je odjednom postao ekspert za moju
prirodu?“
„Mislim da ima nečega u tome što je rekao.“
„Zašto to misliš?“
„Pa ta vazektomija u dvadeset drugoj samo je jedan od
razloga.“
„To nema nikakve veze s ovim o čemu pričamo.“
„To svakako ima veze s tim.“
„Nisi u pravu.“
„Da, jesam. Da u tome što je Hedli rekao nema istine,
ne bi sad urlao.“
Ključajući u sebi, okrenuo joj je leđa i prebacio se sa
urlanja na mucanje. „Gde ti je priča?“
Naglo se okrenuo prema njoj. „Šta?“
„Još jedan izgovor je bila tvoja nesmotrena jurnjava za
pričom. Ništa nije bitno kao ta priča. Išao bi do kraja,
preduzimao luđačke, po život opasne rizike da dođeš do
priče. Pa...“ Mahnula je prema njegovom uspavanom
laptopu. „Gde je?“
„Nisam je još napisao.“
„Jesi li uopšte i počeo?“
„Nisam.“
„Zašto?“
~ 410 ~
janja
„Nije se još rodila. Nisam još uvek odlučio u kom

pravcu želim da idem. Osim toga, završetak ne može biti
Džeremijevo usamljeno umiranje u toj kolibi. Priča neće
biti gotova dok Karl ne bude uhvaćen ili ubijen.“
„I to ti sad čekaš.“
„Tako je. To je jedini razlog što sam još uvek tu.“
„Aha. Znači, zadržao si se ovako dugo samo da dođeš
do priče.“
„Tako je.“
„Tvoje petljanje sa mnom, dečacima, samo su sredstva
da se dođe do cilja?“
„Hoćeš istinu?“
„Jedno da ili ne bilo bi dovoljno.“
„Zašto me teraš da te vređam ili sramotim?“
„Znači odgovor je da?“
On ništa ne reče.
„Samo si pokušavao da pronađeš još neki ugao. Da
dopreš do nas da bi dopro do svoje priče.“
Nakon sekunde, jednom je klimnuo glavom.
Dugo ga je netremice gledala, a onda tiho rekla: „Lažeš
me, Dosone.“
„Neprekidno me optužuješ da radim to.“
„A ti se žestoko braniš i poričeš. Nikad me nećeš
ubediti da je tako.“
„Ma nemoj? Kladim se da hoću. Hoćeš da znaš koliko
daleko bih otišao da dođem do priče? Reći ću ti. Ali možda
bi volela da prvo sedneš.“
Primakla se stolici i sela.
Pokreti su mu bili ljutiti i nagli kad je počeo da korača
pored kreveta. „Došao sam do nekih dobrih materijala u
Avganistanu. Priče su podigle veliku prašinu, primećene
su. Ali to nije bilo dovoljno. Hteo sam više. Morao sam da
~ 411 ~
janja
dođem do suštine.
Zato sam nagovorio neke oficire da me puste na
borbeni položaj blizu pakistanske granice. U mračnu bazu.
Kad sunce zađe, potpuni je mrak sve dok ponovo ne izađe.
Nema svetla. Da bi se kretalo od zgrade do zgrade, osoblje
se kretalo s baterijskim lampama. Eto, takvo je to bilo
mesto. Puna pripravnost dvadeset četiri sata, sedam dana
u nedelji.
Tamo se nalazio taj jedan vod. Bili su donekle
izdvojeni. Nije bilo mnogo druženja sa ostalim
pripadnicima vojske. Opaki momci. Zbijeni, žilavi, vitki i
žestoki. Kad nisu bili u akciji, vežbali su. Rvali se jedan s
drugim. Sve što su radili bilo je veoma telesno, borbeno, i
sve su radili zajedno. Pravi vučji čopor istreniranih boraca.
Bili su izvrsna tema za mene, a tome sam se i nadao.
Želeo sam da živim s njima, da ih upoznam, saznam šta je
to što ih pokreće. Šta ih je činilo dobrim vojnicima? Da li
su patriote? Ili su samo neki grubijani koji traže da
zapodenu kavgu, i da li je to najbolje — ili najgore — što
se o njima može saznati?
Sviđao sam im se, ali nisu mogli da shvate zašto sam tu
kad bih mogao da budem negde drugde, bilo gde drugde
na svetu, gde su žene i piće, bioskopi, barovi, normalan
život. Ubedio sam ih da je manjak komfora žrtva koja
vredi priče koju ću na takav način dobiti.
Spavao sam u njihovim barakama, ćaskao s njima,
igrao poker. Nisam mogao da ih pratim u misijama jer su
podrazumevale pronalaženje neprijatelja i njihovo
smaknuće.
Ponekad ih nije bilo danima, a vratili bi se prljavi,
umorni, gladni toplih obroka, ali uvek puni poleta. Misija
uspela. Jedan terorista manje na svetu. Pričali su. I pričali.
~ 412 ~
janja
Bili su radi da mi prepričaju skorašnje puškaranje. Pričali

su jedan preko drugog, nadmašivali jedan drugog
prostačkom pričom. 'Zapiši to, Dosone.’ 'Ovde možeš da
me citiraš.’ 'Ne veruj tim njegovim sranjima. Ako te
zanima kako se to dogodilo, moraš sa mnom da pričaš.’
Zaradio sam njihovo poverenje. Želeli su da ispričam
njihovu priču.“
Prestao je da korača i seo je na ivicu kreveta, okrenut
prema njoj. „A onda u maju, otišli su i zadržali se duže
nego što je to bilo uobičajeno. Njihovi pretpostavljeni nisu
hteli ništa da mi kažu. Doduše, nisam to ni očekivao.
Misija je bila tajna, naravno, ali ovog puta postojala je neka
opipljiva napetost koja se pomaljala iza tajnovitosti. S
dobrim razlogom, kako sam to kasnije saznao.
Jedan američki helikopter se srušio. Dva pilota su
povređena, ali su preživela. U toj oblasti bilo je mnogo
borbi a pucnjava je bila prejaka da bi se piloti odmah
mogli spasti iz vazduha.
U blizini mesta gde su pali nalazilo se neko selo. Jedno
od onih u podnožju planine. Većina mesta za život su u
stvari pećine. Ljudi su plemenski pripadnici, obuzeti
tradicijom i religijom, najvećim delom potpuno odsečeni
od ostatka sveta. Ali meštani su sakrili pilote. Moj vod je
poslat da obezbedi zaštitu dok se ne isplanira akcija
spašavanja.
Ali avganistanski pobunjenici s talibanskim vezama
čuli su za to i stigli do sela pre voda. Ubili su pilote, a onda
počeli da kažnjavaju meštane što su ih čuvali.
Danima ih je vod, koji je morao da zauzme položaj na
nekoj nižoj zaravni, neumorno tukao, ali dobro su se
ukopali. A kada su i izlazili iz zaklona, bilo je to da ubiju
nekog civila, dok su naši momci to samo bespomoćno
~ 413 ~
janja
gledali. Ubijali su ih jednog po jednog, ponekad po dvoje

ili troje. One srećnije su ubijali hicem iz vatrenog oružja.
Neki nisu tako dobro prošli. Starci. Deca. Žene, koje su...“
Napravio je pauzu da se nakašlje.
„Ono što su s njima radili neizrecivo je. Naši momci su
konačno dobili podršku iz vazduha i osvojili to mestašce,
ali bila je to užasno mukotrpna i krvava bitka. Ubili su
nekoliko neprijatelja, ali mnogi su utekli. Pokolj koji su
zatekli u selu bio je nezamisliv.“
Raširio je kolena široko i počeo da pilji u kvalitetan, ali
ružan tepih između stopala. „Kad su se vratili na istureni
položaj, bili su kao prebijeni. Žrtava je bilo mnogo. Šest
ljudi je poginulo. Pet ozbiljno ranjeno. Ovi su prebačeni u
bolnicu u Bagramu. Jedan je umro na putu do tamo. Ostali
su veoma teško podneli ovaj gubitak.
Atmosfera u barakama nije bila uzburkana. Niko se
nije hvalisao. Nisu se šalili, ni razmenjivali uvrede, niti su
se začikavali. Nisu ništa govorili osim ako je to bilo
neophodno. Jedva da su i gledali jedan u drugog. Videli su
najružnije lice rata i ono ih je promenilo. Imali su
neposredno i lično iskustvo s njim, a to iskustvo nije bilo
slavno.
I to je trebalo da bude suština moje priče. Šta se
dogodi ratniku kad rat prestane da bude častan i preraste
u obično divljaštvo? Nije naročito originalna tema, ali
mislio sam da mogu da ja napišem s nekim novim uvidom
u problem. Ako bih uspeo da ih nateram da pričaju o tom
iskustvu.“
Nastavio je da zuri u pod. „Postepeno, uz malo nežnog
podstreka, nekoliko njih je počelo da mi se otvara. Rekli su
mi da su neki od meštana korišćeni kao ljudski štitovi.
Veoma teško im je padalo to što su morali da se bore s
~ 414 ~
janja
činjenicom da su zapravo njihovi meci razarali tela starica,

dečaka, devojaka koje su tek izašle iz puberteta i žena u
poodmakloj trudnoći.“
Prestao je da govori i na trenutak je Amelija pomislila
da je završio. Kad je nastavio, glas mu je bio hrapav i
neujednačen.
„Jedan od ljudi koje sam se nadao da ću intervjuisati
bio je desetar Hokins. Zgodan gospodski sin iz Severne
Dakote. Pametan. Rođeni vođa. Svačiji prijatelj. Čitavu
misiju je preživeo bez ijedne ogrebotine. Tešio je one koji
su ostali bez svog posebno dobrog druga. Pisao je pisma
rođacima onih koji su poginuli, hvalio njihovu srčanost.
Jednog jutra vraćao sam se u barake posle doručka.
Hokins je sedeo na vrhu ove uzvisine, leđima okrenut
planinama koje su se nalazile oko tri kilometra odatle.
Sunce samo što je izbilo iza vrhova. Bio je tek silueta i
morao sam da zaklonim oči kako bih video ko me doziva.
Rekao mi je da, ako želim priču, dođem i pridružim
mu se. Počeo sam da se penjem. Ali tlo je bilo rastresit
pesak i kamenje — mislim, treba da znaš da je to bilo
najizolovanije, najbeživotnije i sasvim zaboravljeno mesto
na planeti. Uspon je bio prava borba. Neprekidno sam
gubio oslonac i klizio unazad. On se smejao, ismevao me i
govorio mi da pokrenem dupe i požurim.“
Skupio je šake između kolena i posmatrao
zakrivljenost svojih zglobova. „Napokon sam stigao do
vrha. Sunce je bilo zaslepljujuće. Znoj mi je pekao oči.
Zaklonio sam ih kako bih video Hokinsa spram odsjaja.
Osmehnuo mi se onim jednostavnim domaćinskim
osmehom.
'Hoćeš priču, Dosone?’ Ja sam rekao: 'Zato sam ovde.’
Živa istina, ali mogu da osetim koliko je moj osmeh tada
~ 415 ~
janja
idiotski izgledao. Treptanjem sam se branio od znoja u

očima, poželevši da mi je dao vremena da odem po laptop;
i kopajući po džepu za olovkom i blokčićem.“
Spustio je laktove na kolena, povio se u struku i
palčevima pritisnuo oči. „Hokins je stavio pištolj u usta i
povukao oroz.“
Preplavljena saosećanjem prema njemu, Amelija je
ostala nepokretna sve dok on nije spustio šake s lica i
pogledao u nju. Usne mu poprimiše izraz gorčine. „Dobio
sam svoju priču.“
Tiho je rekla: „To je tvoja noćna mora.“
„Poslednje što čujem pre sopstvenog vriska jeste taj
pucanj iz pištolja.“
Žalosno je prošaputala njegovo ime.
„Nemoj da osećaš sažaljenje prema meni.“
Ustala je iz stolice i krenula prema njemu. „Ponovo me
guraš od sebe. Ili pokušavaš to.“ Kad se približila, pružila je
ruku da ga pomazi po obrazu.
Odmaknuo je glavu kad je osetio njen dodir. „Hvala u
svakom slučaju, ali ta sranja sa sažaljenjem neće mi
pomoći da se rešim košmara.“
„Opet me guraš, ali ovog puta mnogo grublje.“
Umuvala se između njegovih široko raširenih nogu. „Ali ne
dovoljno jako, Dosone. I dalje sam tu.“
Stavio je ruke na njene bokove kao da će je veoma
snažno odgurnuti. Ali u trenutku dodira, prsti mu se
refleksno zgrčiše i još čvršće je uhvatiše. Samo otkucaj srca
kasnije, glava mu je klonula unapred. Zarivši teme u njen
stomak, promuklo je rekao: „Da, još si tu.“
Držala mu je glavu i prstima mu prolazila kroz kosu.
„Hvala ti što si mi ovo rekao.“
Podigao je glavu i pogledao je. „Zahvaljuješ mi se?“
~ 416 ~
janja
„Ko je još čuo ovu priču?“

„Niko.“
„Hedli?“
„Niko.“
„Ali meni si je poverio. To me čini posebnom.“
„Ti si već bila posebna“, rekao je nabusito.
„Nemoj me ponovo gurati od sebe.“
Protrljao je lice o njene grudi. „Ne želim to, sam bog
zna.“
Podigla mu je glavu. „Zašto onda to radiš? Ovog puta
hoću pravi razlog.“
Pre nego što je progovorio, začulo se kucanje na
vratima.
Ovlaš ih je pogledala. „Sobna usluga.“
„Bilo je krajnje jebeno vreme.“
Još jedno kucanje. „Gospodine Skot?“
Uzdahnula je. „Jebeno loš trenutak, ali mislim da neće
odustati.“
Doson se spremio da ustane, ali ona mu je rekla da se
ne miče. Prešla je kratak hodnik, smakla rezu i otvorila
vrata. Očekujući konobara koji nosi poslužavnik,
momentalno se zbunila kad je ugledala čudnovatog čoveka
koji je u rukama držao buket uvenulog cveća.
Istog trenutka ga je bacio na pod, zadržavši samo
pištolj u ruci. Zario joj ga je pod rebra dok ju je unazad
gurao u sobu.
Ona se okrenula i poviknula prema Dosonu. On je
skočio s kreveta, ali stao kao ukopan kad ju je Karl uhvatio
za vrat iza leđa i prislonio joj pištolj na slepoočnicu.
„A šta kažeš na ovo? Malo okupljanje prijatelja s
plaže.“
Dosonove šake se skupiše u pesnice, spuštene pored
~ 417 ~
janja
tela. Naglašavajući svaki slog, rekao je: „Pusti je.“

„Ma nemoj, zašto bih to uradio?“
„Zato što ću te ubiti ako je povrediš.“
„Sve si pogrešno shvatio. Tebe ću da ubijem.“
Odmaknuo je pištolj od nje i uperio ga u Dosona.
~ 418 ~
janja
28
koro sam sve završila za danas. Pre nego što vas

predam večernjoj smeni, mogu li nešto da vam
donesem?“
Ova medicinska sestra bila je jedna od Hedlijevih
omiljenih. I uprkos tome odgovorio je neljubazno:
„Čizburger i pomfrit.“
„Nemojte da tražite ono što ne mogu da vam donesem.
Još uvek ste na dijeti.“
„Zna on to“, reče Eva sedeći na stolici gde je
prelistavala neki časopis. „Samo je malo zloban.“
Sestra obmota traku za merenje pritiska oko njegovog
bicepsa. „Šta kažete na malo obranog mleka?“
„A šta vi kažete na malo jakog viskija?“
Pljesnula ga je po ruci. „Pritisak vam je pao. To je
dobro.“ Dok je beležila to u karton, pitala je Evu da li i
noćas ostaje da prenoći. „Taj kauč sigurno nije baš
udoban.“
„Nije tako loš. Pacijent je, međutim, pravi davež.“
„Prestani da govoriš o meni kao da nisam tu.“
Sestra se zakikotala. „Znam kako može da bude
namćorast, zato je lepo što ostajete s njim, gospođo Hedli.
Zapravo, sigurno ste danas malo štucali.“
„Jel’da? Zašto?“
„Jer sam vas hvalila.“
~ 419 ~
janja
„Kome?“
„Jednom čičici koji je čekao lift. Video vas je u hodniku
kako pričate s gospodinom Skotom, a on ga je prepoznao.
Priznajem da je razgovor bio pomalo kao ogovaranje.
Rekla sam mu kako poznajete gospodina Skota još od
rođenja, da vam je kumić, ali najviše sam pričala kako ste
stalno u sobi gospodina Hedlija i tek ponekad odete na
pauzu. Kao i svi ostali, bio je impresioniran.“ Samo je još
malo podesila kapalicu na Hedlijevoj intravenskoj
aparaturi. „Jeste li se predomislili oko mleka?“
„Nisam, hvala.“
„Dobro onda, odoh ja. Odmarajte se. Vidimo se sutra.“
Kad je zatvorila vrata za sobom, Eva primeti: „Slatka
cura.“
„Hmmm.“ Hedli zari glavu još dublje u jastuk i sklopi
oči. Bio je umorniji nego što je dozvoljavao da se vidi.
Fizijatar je već bio da mu donese nekoliko dovitljivih
opaski, malo dobrog raspoloženja i mnogo mučenja. Dok
je njegovih petnaest minuta prošlo, Hedlijeve šake i ruke
su bridele. Što je došlo kao olakšanje, ali ipak...
Kao da mu čita misli, Eva reče: „Trebalo bi da radiš te
vežbe koje ti je pokazao fizijatar.“
„Daj mi deset minuta da se odmorim.“
„Rekao je...“
„Deset minuta i počinjem.“
„Gari.“
„Evo. Nemoj da misliš da možeš da mi naređuješ samo
zato što si najpopularnija cura na trećem spratu.“
„Zaista imam obožavaoce, kako se čini.“
„Onaj čičica? Hmmm. Već imaš jednog takvog.“
Uzdahnula je. „U pravu si. Izgleda da sam zaglavila s
tobom. Osim toga, zvučalo je da je podjednako
~ 420 ~
janja
zainteresovan za Dosona, kao i za mene.“

Hedli se taman spremao da izgovori neku doskočicu o
tome, kad se osetio kao da ga je udarila struja, prodrmala
mu mozak i telo iz učmalosti. „Eva!“
Bacila je časopis u stranu, skočila sa stolice i za tren
oka se našla pored njegovog kreveta. „Šta je? Boli li te?“
„Dovedi je ovamo.“
„Šta?“
„Sestru, dovedi je ovamo odmah!“
Nije gubila vreme na kojekakva pitanja već je izjurila iz
sobe i za nekoliko sekundi gurala prepadnutu mladu ženu
nazad kroz vrata. Hedli je upita: „Kako je izgledao?“
Ona je samo zevala u njega.
„Čovek. Onaj starkelja s kojim si pričala o Evi i
Dosonu. Je li postavljao neka pitanja o njima?“
Ona klimnu i proguta. „Prepoznao je gospodina
Skota.“
„Kako je izgledao? Opiši mi ga.“
„Bio je nizak i star“, rekla je bespomoćnim glasom.
„Boluje od raka.“
Hedli se obrati Evi: „Daj Knuca na telefon.“ Okrenuvši
se ponovo ka sestri, pitao ju je za procenjenu visinu i
težinu, starost i šta je imao na sebi. Dok se Knuc javio,
Hedli je već imao opis.
Eva mu je držala telefon na uvetu dok je on istresao
informacije. „Karl se prerušio u pacijenta obolelog od raka.
Obrijao je glavu. Nema obrve. Široka odeća i plava bejzbol
kapa. Bio je u bolnici, na ovom spratu, negde oko deset i
trideset ili jedanaest ujutro. Pogledaj sigurnosne kamere.“
Knuc je započeo sa razložnim kontraargumentima, ali
Hedli ga naglo prekide. „Prokletstvo, naravno da je to
stvarno mogao biti čovečuljak sa rakom“, urlao je. „Ali ovo
~ 421 ~
janja
liči na nešto što bi Karl Vingert uradio, a ja jednostavno

jebeno znam da je to bio on. Osećam da je on. Da, da,
sačekaću.“
Zadenuo je telefon između uveta i ramena i rekao Evi:
„Nazovi Dosona. Imaš njegov novi broj?“ Izvadila je svoj
telefon iz ručne torbe i pozvala broj koji joj je sam Doson
memorisao. Hedli dodade: „Kaži mu da ovo shvati kao
veoma ozbiljnu pretnju. Da se ne ponaša kao mačo i da ne
izmišlja ništa.“
Medicinska sestra je plakala i kršila ruke. „Ako sam
nešto pogrešila, žao mi je. Samo smo razgovarali.“
„Nemoj se izvinjavati“, reče Hedli. Bila je na ivici da se
sasvim raspadne, a on je znao da će se verovatno slomiti
bude li je pritiskao i onda ništa više neće izvući iz nje.
Ublaživši ton, rekao je: „Jesi li saznala kako se zove?“
Odmahnula je glavom.
„Da li ti je rekao gde živi?“
„Nije.“
„Kuda ide?“
„On... on je nosio cveće bolesnom prijatelju i izašao je
na pogrešnom spratu iz lifta.“
Malo sutra, bolesni prijatelj, pomisli Hedli. Izviđao je
bolnicu. „Odlično se držiš, dušo. A sada, počni od početka
i ispričaj mi šta si tačno ti rekla, šta je on rekao, i to
najbolje što možeš da se setiš.“
Prepričala mu je razgovor uz zastajkivanje i nije se
slomila. „On... ne znam kako to da opišem.“
Hedli se zakači za njeno oklevanje. „Da opišeš šta? On
je šta?“
„Kao da je malo živnuo kad sam mu rekla da je Doson
Skot vaše kumče. Znate? Kao da je malo reagovao.“
Hedli ošinu pogledom Evu, koja mu je pružala telefon,
~ 422 ~
janja
delujući kao da joj je pozlilo i kao da je prestravljena kao i

on sam. „Pravo na govornu poštu.“
***
„Kakvo razočaranje.“ Dok je Doson govorio, gledao je

pravo u Amelijino lice, želeći da ono bude poslednje što će
videti pre nego što umre, a ne zluradi osmeh Karla
Vingerta.
Ali Karl nije povukao obarač. Dosonova opaska
zaintrigirala ga je baš kao što se i nadao da će biti.
„Razočaranje?“
Doson prebaci pogled na kriminalca. „Nisam siguran
da si vredan bilo kakvog pisanja, na kraju krajeva.“
„Zato si išao u kolibu? Nadao si se da ćeš me
intervjuisati?“
Doson je osetio da mu se ova ideja dopala. „Sa
čuvenim Karlom Vingertom. Morao sam da se pomirim i
uradim intervju sa Džeremijem umesto s tobom. Sad
mislim da je ipak bio bolji sagovornik.“
„Ooo. Pa to me vređa.“
„Nisi više tako privlačan, Karle. Da ubiješ mene, da
ubiješ Ameliju... To je tvoje veliko finale? Mrzim što
moram ovo da ti kažem, ali to je kilav kraj za tvoju
živopisnu karijeru odmetnika.“
Bez sede kose i žbunastih obrva koje bi mu pružile
dobroćudniji izgled, Karlov osmeh bio je kao osmeh
apsolutnog zla. „Ko kaže da će tvoje ubistvo biti moje
finale?“
„Misliš da ćeš uspeti da nas ubiješ oboje, a onda išetaš
odavde?“
~ 423 ~
janja
„Jašta. Isto kako sam i ušetao, dok su čuvari čavrljali sa

devojkama na recepciji. Niko ne obraća pažnju na
bolesnog starkelju.“
„Pametna maska.“
„Reci mi nešto što ne znam.“
„Ali u suštini ništa naročito.“
„Imam ja i druge planove koji ne uključuju i tebe.“
„Hanter i Grant?“ Progovorivši po prvi put, Amelija
upita plačno: „Hoćeš da ih odvedeš?“
„Dođavola, ne. Šta ću ja sa tom dečurlijom?“
„Ali... ali mislila sam da se sve ovo dešava samo zbog
toga. Ti i Džeremi ste inscenirali njegovu smrt kako bi ti
mogao da uzmeš dečake jer niko nikad ne bi posumnjao
da ih je uzeo njihov otac.“
„To je bio Džeremijev cilj, ne moj.“
„Morao bi da voli svoje unuke da bi ih želeo, Amelija“,
reče Doson. „A ovaj ne voli nikoga.“
„Nemam ja ništa protiv dečaka.“ Podgurnuo je
Ameliju. „Nemam ništa ni protiv tebe.“
Doson se zakači za ovo. „Zato što njen brak sa
Džeremijem, lažni posttraumatski stresni poremećaj, posle
i razvod, sve je to bilo veoma bitno za plan, je li tako?“
Zagovaraj ga. Nastavi da mu skrećeš pažnju. Udri po
njegovom egu. Moli se za neko čudo.
„Tako je. Ti, Amelija, draga, bila si oruđe u nekoliko
faza. Ali više mi nisi potrebna. Zahvaljujući Džeremijevom
priznanju na samrti, onaj siroti kreten je oslobođen
sumnje.“
Doson reče: „Da je sve prošlo kako treba, da pandur
nije upucao Džeremija i da je Vilard dobio smrtnu kaznu,
ti i Džeremi bili biste slobodni i mogli biste da napravite
haos. Je li to bio plan, Karle?“
~ 424 ~
janja
„Ne bih baš rekao.“

„Dobro, ali samo da razjasnimo, kako bi to sve na kraju
ispalo? Vid ti je slab, kukovi te izdaju. Čini mi se da bi
morao da se držiš po strani i smišljaš načine kako da
pljačkaš, uništavaš i ubijaš, a da Džeremi u stvari bude taj
koji će obavljati sav prljav posao i rizikovati? Jesam li
blizu?“
„Kakav rizik? Sve je bilo savršeno“, hvalisao se. „Niko
nikad ne bi posumnjao da je mrtav čovek, recimo, digao u
vazduh autobus pun vojnika.“
„Hmmm.“ Doson klimnu u znak razumevanja
koncepta. „Ali stvari su krenule opasno po zlu kad je
Džeremi postao nestrpljiv, nepažljiv, ubio Stefani i ostavio
jedan otisak. To je bila najveća greška. Odjednom Džeremi
Veson više nije mrtav čovek.“
Karl na ovo ništa nije rekao i Doson je bio siguran da je
pogodio pravu žicu. Karlov prst na obaraču počeo je da se
trza.
Brže govori. „Džeremi nije imao tvoju pamet, Karle.
Pokušavao je da bude okrutan kao ti, ali mu je na kraju
proradila savest. Umro je pričajući o svojoj deci. Jadikovao
je zbog svog ponašanja prema Ameliji. S poslednjim
udahom zaplakao je za svojom majkom.“ Doson je gledao
Karlove oči. One su ostale neumoljive, reptilskih kapaka
koji se nisu pomicali. „Ubio si i nju, jesi li?“
„Šteta što nisi pisao krimi-romane. Izgleda da imaš
dara za to.“
„Kako je umrla, Karle?“
Odgovorio je sa žaljenjem. „Od upale pluća. Ako bih
morao da pogađam. Kašljala je i to nije htelo da prestane.
Bilo je sve gore. Iskašljavala je nešto užasno. Žalila se na
bolove u grudima.“
~ 425 ~
janja
„Nisi joj dozvolio da ode kod doktora.“

„Oduvek je imala slaba pluća. Ranije bi se uvek
oporavila.“
„Ali ne i ovog puta. Znači, ubio si je.“
„Nisam je ni takao. Bolest ju je ubila.“
„Ali ti si je ostavio tamo, zar ne? Ostavio si je samu u
kolibi da umre.“
„Morao sam da odem po namirnice. Nisam znao da će
biti mrtva kad se vratim.“
„Naravno da jesi, kukavni kučkin sine. Napuštanje je
tvoja specijalnost. Kad prigusti, ti bežiš.“
Pogodio je pravi nerv. Karlov izraz lica postade još
grublji, hladniji. I još nešto: odbramben.
„Nikad nisam ostavio nikog ko je imao šansu da se
izvuče.“
„Džeremi je mogao. Flora je mogla.“
„’Si završio?“
„Još jedno pitanje. Zašto nas?“
„Šta?“
„Zašto hoćeš nas da ubiješ? Zašto nisi otišao da digneš
u vazduh pun autobus vojnika? Čini mi se da ti ponestaje
zamaha. Bez Džeremija nemaš više snagatora. Samo melješ
u prazno.“
„Stvarno to misliš?“ Od njegovog pakosnog osmeha
krv mu se sledila u žilama. „E pa, nisi u pravu. Ovo je
savršeno. Vidiš? Ubijem tebe, uništim Hedlija.“
Dosonu se srce steglo. Pomislio je: Mrtvi smo, ali brzo
se sabrao. „Gari Hedli? Agent FBI-ja kog je Džeremi
upucao?“
Karl se zakikotao na Dosonovu tobožnju
ravnodušnost. „Razmišljao sam da uklonim onu njegovu
lepuškastu ženu, ali to je predvidljivo. Hedli bi to
~ 426 ~
janja
očekivao, zbog čega je i čuvaju.“ Ponovo taj jezivi osmeh.

„Ovo je mnogo bolje. Njegovo kumče. Ako ubijem tebe, to
nikad neće preboleti.“
„U pravu si, ako ubiješ mene, Hedliju će prepući srce
od tuge. Ali bar će se on tebi poslednji smejati.“
„Hajde radi čiste zabave da te pitam, zašto to misliš?“
„Hedli te poznaje spolja i iznutra, Karle.“
„Sumnjam u to.“
„Mislim da grešiš. Proučavanje tebe postalo je njegov
životni poziv. Ali da bi pronikao u tvoj karakter bio mu je
potreban samo jedan jedini dan. Dan pre Dana zahvalnosti
1976.“
Karl je samo piljio u njega.
„Aha, i mislio sam da će ti to zvučati poznato. Hedli ti
je na tragu još od Golden Brenča. Tog dana pokazao si
kakav si kalibar čoveka, i Hedli se u mišljenju o tebi nije
pokolebalo.“
„Kao da mi je stalo do njegovog, ili bilo čijeg, mišljenja
o meni.“
„Koliko metaka je taj čovek primio umesto tebe, dok si
ti spašavao svoj prokleti život?“
„Ionako bi poginuo.“
„To nikad nećemo saznati.“
„On je znao. Dobio je metak u glavu, za ime boga. Sam
se prijavio da ih zadrži.“
„Dok si ti bežao. Koliko je Flora morala da te moli da
ne ostaviš nju i Džeremija za sobom?“
„Ipak ih nisam ostavio, zar ne?“
„Ali želeo si.“
„Jedva da je mogla da hoda. Krv je bila po čitavoj
prokletoj kući. Morao sam da je umotam u čaršav, ali čak
je i onda ostavljala krvavi trag za sobom.“
~ 427 ~
janja
Kao neki moćan narkotik, gnev lagano se probijao kroz

Dosona. Prihvatio ga je. Želeo je da prožme svaku ćeliju u
njegovom telu. „Za vreme prekida vatre, dok si bežao kroz
šumu, kako si sprečio Džeremija da plače?“
„Drogirao sam ga. To je bio jedini način da ga
ućutkam.“
„Drogirao si svog sina. Koliko je bio star?“
„Jedanaest meseci.“
Amelija se prenula od iznenađenja. Neznatno je zinula,
nema od zaprepašćenja.
Doson je primetio njenu reakciju, ali ni na tren nije
odvojio pogled od Karla. „A novorođenče nije ni
kmeknulo.“
Karl prezrivo frknu. „Znači, pronašli su ga?“
„Hedli ga je pronašao.“
„Ima smisla.“
„Kad je Flora počela da se porađa?“
„Oko ponoći. Još uvek se porađala kad su se panduri
pojavili. Bilo je gadno. Mislio sam da ga nikad neću izvući
iz nje.“
„Ali konačno si uspeo.“
„Morao sam da joj gurnem peškir u usta da ne bi
vrištala.“
„Čim se dete rodilo, gurnuo si ga kroz rupu u podu.“
„Prvi put sam na to pomislio sada.“
Njegovo ravnodušno odbacivanje onoga što je uradio
bilo je šokantno koliko je okrutan bio i sam postupak.
Doson proguta sopstvenu jarost i natera sebe da
nastavi. „Dok su pretraživali kuću...“
„Nisu me pronašli“, dopunio ga je zapevajući.
„Ali Hedli je pronašao bebu u onoj skučenoj rupi.“
„Kakav jebeni izviđač.“
~ 428 ~
janja
„Jedva živu. Još uvek prikačenu za posteljicu.“

„Slamaš mi srce.“
„Tada je shvatio da si jedna obična beznadežna vreća
govana.“
„Koja će te sada ubiti.“
Karl povuče oroz, ali Doson je to predvideo i bacio se
na zemlju. Metak ga je promašio. Karl je divljački riknuo i
odgurnuo Ameliju u stranu kao da je krpena lutka.
Tu je i pogrešio. Ona je bila jedini razlog što snajperi
specijalnog taktičkog tima sa susednog krova nisu pucali
ranije. Sad su imali čistu metu. Kad su se začuli pucnji,
razbijajući prozorsko staklo, Doson se bacio unapred da je
zakloni i zadrži na zemlji. Pripadnici specijalnog tima
provalili su kroz vrata.
Sve se dogodilo za nekoliko sekundi.
„Jesi li pogođena?“, Doson upita Ameliju.
Ona ćuteći odmahnu glavom.
Dok se prostorija punila specijalcima, prišao je Karlu
koji je ležao na leđima, zureći u tavanicu širom otvorenih
očiju, dok mu je opušteno lice imalo izraz neverice. Doson
ga uhvati za prednji kraj košulje i povuče ga u sedeći
položaj. Čovekova ćelava glava klimatala se na sve strane.
Doson ga prodrma sve dok ga nije pogledao
zamućenim pogledom. Zgrčene vilice rekao je: „Pogledaj
me, starče. Dok budeš goreo u paklu, seti se mog lica. Ja
sam drugi sin kog si ostavio da umre.“
~ 429 ~
janja
Dnevnik Flore Stimel, 27. novembar 1977.
Imao bi sada godinu dana. Probudila sam se i

setila koji je datum, pa sam čitavog dana
plakala.
Karl me je pitao koji mi je đavo, a kad sam ga
podsetila da je danas godišnjica Golden Brenča,
mislila sam da će mi otkinuti glavu. Toliko se
razbesneo da je samo izleteo iz sobe. (Sad smo u
nekom usranom motelu u Koloradu, sa
prašnjavom kravljom glavom na zidu.)
Baš me briga što je Karl otišao. Džeremi je
nesnosan. Čini mi se da je tačno ono što kažu za
dvogodišnjake. Mogu da budu užasni. Džeremi je
bučan i neumoran, skače po krevetu i trenira
Karlove živce. Moje plakanje ga je razjarilo. Zato
je i bolje što je otišao da se malo izduva. Dok nije
tu, imam šansu da pišem ovaj dnevnik. Mnogo
sam propustila.
Ovo se čini kao dobar dan da otvorim svoje
srce. Moje slomljeno srce. Slomljena srca stvarno
bole. Nisam to znala zasigurno sve dok nisam
morala da ostavim svoju bebu u toj odvratnoj
staroj kući u Oregonu. Karl mi je rekao da se
rodila mrtva. Nisam sigurna da mu baš verujem,
ali nisam čula kako plače i negde se nadam da je
to istina, jer tako ne moram da osećam krivicu
što sam pobegla i ostavila je. Sigurno ću goreti u
~ 430 ~
janja
paklu ako sam je ostavila tamo još uvek živu.

Stalno mislim na to. Mislim da bih mogla da
kažem da me to progoni.
Ponekad se pitam, šta ako je Karl pogrešio
(ili me lagao) i beba bila živa kad smo pobegli, a
neki pandur ju je pronašao? Gde je ona sada? Da
li je u nekom sirotištu ili tako negde? Ili su je
možda dali nekoj dobroj porodici?
Šta ako se jednom sretnemo, nećemo ni
poznati jedno drugo? Možda ću ga prepoznati
ako bude ličio na Džeremija. Ili bude imao plavu
kosu kao ja. Kakve će boje biti njegove oči?
Zašto radim ovo sebi? Mučenje je i samo
razmišljati o tome kako izgleda i kakav će biti.
Naravno da gledam Džeremija i pitam se to
isto. Kakav je ovo život za jedno dete? Izabrala
sam Karla. Izabrala sam ovaj život. Siroti mali
Džeremi nije imao nikakav izbor osim da pođe sa
nama. Čini mi se, ako je taj drugi dečak preživeo,
i on bi morao da se prilagodi našem životu. To je
tužna pomisao. Skoro isto tako tužna kao i
saznanje da je umro pre nego što je prvi put
udahnuo.
Sigurna sam da se to dogodilo. Karl ne bi bio
tako okrutan da mi kaže da je beba mrtva ako
nije bila.
Gde god da je sad moj drugi mali dečko,
nadam se da mu je duša u miru.
Moja nije. Nikad neće biti. Neće, zbog ovoga.
~ 431 ~
janja
29
a ću da popijem piće. Hoćeš ti jedno?“

„Molim te.“
„Šta god želiš, na račun kuće.“ Doson je nasuo u čaše
dve male flaše burbona iz mini-bara. „Nekoga upucaju u
tvojoj sobi, a uprava hotela da sve od sebe da se nekako
revanšira. Da ne spominjemo kako su se loše osećali zbog
moje zaboravljene porudžbine.“
Nakon što su odveli Karla, Knuc ih je nadugačko i
naširoko saslušavao. Nakon Hedlijevog telefonskog poziva
iz bolničkog kreveta, agent FBI-ja naložio je svojim
ljudima da provere sigurnosne kamere u bolnici. Neke
druge je poslao da upozore Dosona. Nije se javljao na
mobilni, niti na telefon u sobi, ali šerifovi zamenici koji su
čekali na dužnosti potvrdili su da je u svojoj sobi i da je s
njim i Amelija Nolan.
Knuc je oklevao da upadne na ljubavni sastanak, ali
kada je recepcioner prijavio da je video postarijeg
gospodina s buketom cveća kako ulazi u hotel i nakon toga
u lift, Knuc je pokrenuo specijalni tim Savanske policije.
U međuvremenu, sprovedena je tiha evakuacija čitavog
sprata hotela dok su agenti u sobi do Dosonove, koristeći
prislušne uređaje, potvrdili da imaju situaciju sa taocima.
Snajperisti su se poredali na krovu susedne zgrade i to im
je omogućilo pogled u sobu, kroz prozor. Kad je Karl
~ 432 ~
janja
odgurnuo Ameliju u stranu, bili su spremni.

Kad su se sva službena lica konačno razišla, Dosona je
nervozni menadžer izvestio da je preseljen u najbolji
apartman u hotelu. Soba nije imala pet zvezdica, ali je
imala dnevni boravak odvojen od spavaće sobe, duplim
francuskim vratima, i bila bolje opremljena nego stara.
Sad je dodao Ameliji piće. Ona je sedela sklupčana u
uglu sofe. On je zauzeo jednu od fotelja i podigao čašu da
tobož nazdravi. „Nazdravlje.“ Sasuo je piće i spustio
praznu čašu na stočić za kafu. Pogledao je prema njoj,
znajući da je došlo vreme za neizbežni rasplet. „Pa, sada
znaš koji je razlog.“
Ona klimnu glavom.
„Ne mogu da kažem da nisi unapred upozorena da
držiš odstojanje.“
Ustao je i prišao prozoru. Iz ove perspektive, sa
poslednjeg sprata, video je još nekoliko parkiranih
patrolnih automobila ispred hotela. Kombiji medija bili su
i otišli, otprativši Karla u urgentni centar bolnice. Njegovo
stanje proglašeno je kao „ozbiljno“.
Čovek kog FBI traži već decenijama je konačno
uhvaćen. Sad je on bio priča. Nema sumnje da će
novinarske ekipe iz čitave zemlje potpuno blokirati sve
letove za Savanu. Doson Skot, novinar časopisa, biće samo
fusnota u izveštajima i nadao se da će samo to i ostati.
Nijedan od specijalaca koji su opkolili hotel nije čuo ono
što je rekao. Nije poverio Knucu da je u rodbinskom
odnosu sa Karlom. Osim Hedlija i Amelije niko to nije
znao. Pa, osim samog Karla.
„Povući će čuvare sa Sent Nelde, ako već nisu“, rekao
je. „Ti i dečaci ćete sada biti bezbedni.“
„Taker će ostaviti nekoliko zamenika tamo da
~ 433 ~
janja
rasteruju medije. Samo dok se halabuka malo stiša. Svega

na par dana.“
„To je u redu. Deca su dobro?“
„Čula sam se s njima telefonom. Srećni su kao
majmunčići. Ona zamenica ih je sasvim razmazila. Rekla
mi je da nema potrebe da se večeraš vraćam, jer će ionako
sve uskoro biti gotovo.“
Knuc ih je zamolio da se nađu s njim u devet sati sutra
ujutro da „zaključe stvar“.
Doson se okrenuo prema sobi. Pogledao ju je kratko, a
onda raširio ruke. „Tajna je otkrivena. Ima li nekih
pitanja?“
Duboko je udahnula i lagano izdahnula. „Koliko si
imao godina kad si saznao?“
„Trideset sedam.“
Preneraženo ga je pogledala. „Nisi znao sve do sada?“
Vratio se u fotelju i seo. „Da budem precizan, bilo je to
pre osam, ne, devet dana, kad sam saznao koja je sudbina
zadesila mog brata. Znao sam za onu pucnjavu u Golden
Brenču i kako sam se rodio. Karl, Flora i sve to.
Moji roditelji — usvojeni roditelji — nikad nisu krili
od mene moje poreklo. Odrastao sam znajući kako me je
Hedli pronašao, skoro mrtvog, ali nekim čudom, i dalje
živog. Proveo sam nekoliko meseci na intenzivnoj nezi
neonatalnog odeljenja, a onda sam otpušten savršeno
zdrav.
Vlasti su krile moje postojanje od medija, što je samo
jedna od stvari koje su krili zbog rešavanja slučaja. Hedli i
agent koji je tog dana bio na dužnosti ćutali su kao
zaliveni da bi me zaštitili, da bi zaštitili moj identitet.
Ja, Florino novorođenče, bio sam jedina beba koja je
pronađena u kući. Ali na bebinom ćebencetu nije bila
~ 434 ~
janja
moja DNK. Trideset sedam godina to je bila misterija.

DNK je ispitana i utvrđeno je da je Flora majka osobe čija
je krv, ali gde je dete? Koje je to dete? Šta se dogodilo s
njim? Karl i Flora nikad nisu viđeni s detetom, čak ni kad
su bili pod prismotrom u Golden Brenču. To je ostala
misteriozna beba.“
„A onda“, rekao je napravivši pauzu da udahne, „pre
devet dana, Hedli mi je poslao poruku i rekao mi da
dođem kod njega što pre mogu. Ispričao mi je o suđenju za
ubistvo u Savani. Ono što je bilo zapanjujuće — DNK
pretpostavljene žrtve poklopila se s anonimnim uzorkom.
Moj brat, koji je, kako Karl kaže, bio jedanaest meseci
stariji, pronađen je. Izgleda da su ga Karl i Flora poveli dok
su bežali glavom bez obzira. Ali mene su ostavili.“
Podigao je praznu čašu i zavrteo je, poželevši da na
njenom dnu bude bar još koja kap. Pošto je nije bilo, vratio
je čašu na stočić za kafa i pogledao prema Ameliji.
„Dok si odrastao, da li ti je to smetalo, to što si znao da
si napušten?“
„Nije bilo razloga da mi to smeta. Na kraju krajeva,
moji biološki roditelji bili su odvratni likovi. Ja sam prošao
sjajno. Hedli je znao koliko su njegovi prijatelji koji nisu
imali dece želeli bebu. Sredio je usvajanje čim sam
otpušten iz bolnice. Moji roditelji su me voleli. Ja sam
voleo njih. Nisam nikad poželeo brižniji i stabilniji dom i
porodični život.“
„Međutim?“
„Međutim“, lagano je rekao, „kako sam odrastao,
shvatao sam važnost krvnog nasleđa i odlučio da svoje
nikome ne predam. A posebno ne nekoj ženi koja je toliko
baksuzna da se zaljubi baš u mene.“
„Stvarno si se pobrinuo da se to nikad ne desi. Ne želiš
~ 435 ~
janja
dužu vezu koja bi dovela do braka. Ne želiš decu.“

To nije komentarisao. Nije joj ispričao za fiole sa
semenom koje je doktor insistirao da skloni i zamrzne pre
nego što izvrši sterilizaciju na tako mladom pacijentu. U
ovoj situaciji, nije imalo svrhe saopštavati joj da one još
uvek stoje u banci sperme... u slučaju da se ikad
predomisli.
Ona reče: „Ovo sve objašnjava.“
„Tako je. Tako da i ne moramo više o tome da
razgovaramo. Situacija se neće poboljšati kroz diskusiju.
Ništa se ne može popraviti. Sve je jednostavno tako kako je
i nikad se neće promeniti. Potomak sam Karla Vingerta,
slavnog kriminalca. A Džeremi, moj brat, bio je tvoj
suprug.“
„Hanter i Grant su ti bratanci.“
„Jesu.“ Na njihov pomen spontano se osmehnuo,
uprkos samome sebi. „I sjajni su. Bože, bilo je trenutaka
kad sam...“ Shvativši šta je za dlaku izrekao, zaćutao je.
Ona je upitno iskrivila glavu. „Kad si šta?“
„Ništa.“
„Kad si šta?“
Grizao je donju usnu, ali je onda odlučio. Ma, dođavola
s tim. „Kad sam poželeo da ih zagrlim i ne pustim. Oni su
moji prvi krvni rođaci koje sam ikada video.“
Grudi su joj se podigle od iznenadnog naleta emocija.
„Možeš da ih zagrliš kad god to poželiš.“
„To se neće desiti.“
„Zašto?“
„Ti dečaci će imati i dovoljno muke da se izbore sa
sopstvenim nasleđem. Još ako bi imali i mene u životu, to
bi im samo sve otežalo.“
Osim toga, dodao je samom sebi, ne može da bude
~ 436 ~
janja
pored njih, a da ne bude pored Amelije i ne može da bude

pored nje, da je ne poželi, a da je želi bez mogućnosti da je
ima; to ga je već ubijalo.
„Ja sam ti snaja.“
„Savršeno sam svestan toga“, rekao je stegnuto. „Bio
sam svestan toga još kad si kročila u sudnicu i sve je otišlo
do đavola.“
„Šta sve?“
„Situacija. Sve. Sedeo sam tamo i želeo piće, pilulu,
proklinjao Hedlija što me je poslao ovamo dole, govorio
sebi da mi nije stalo do sudbine brata kog nikad nisam ni
upoznao. Želeo sam da budem bilo gde drugde osim da
trnem na toj tvrdoj klupi u sudnici.
A onda su se zadnja vrata otvorila, ti si prošla pored
mene i odjednom sam bio potpuno usisan. Od strane tebe.
Džeremija. Strasti. Očaja.“
„Šta sada osećaš prema njemu?“
„Proklet bio, ne znam. Mrzim ga zbog ovog što je
postao, zbog stvari koje je radio...“ Okrenuo je dlanove na
gore i ispružio ih prema njoj. „Držao sam mu glavu ovako,
gledao ga u oči dok je umirao, Amelija. Moj brat. Prvi put
kad sam ga ugledao, on je umro.“ Gorko se nasmejao zbog
ironične okrutnosti događaja.
„Jesi li mu rekao?“
Odmahnuo je glavom. „Ali desio se momenat, ne, tren
prepoznavanja. Povezanosti. Nečega. Ili možda samo
umišljam jer sam želeo to da vidim. Nije sad više ni bitno.
Mada, možda i jeste?“
„Džeremiju nije. Ali mislim da je tebi veoma bitno.“
„I bolje što mu nisam rekao. I bolje što nije saznao da
je stranac koji mu se muva oko familije rođeni brat.“
„Dosone“, rekla je tiho, „kad smo se ti i ja sreli, ja
~ 437 ~
janja
nisam bila Džeremijeva žena već dugo. Verovala sam da je

mrtav više od godinu dana. Da li ti smeta saznanje da smo
on i ja... Da smo...“
„Da te je on imao prvi? Da. Smeta mi malo. Ali ne
onako kako misliš.“
„A šta ja mislim?“
„Da je u pitanju seksualno nadmetanje, da se plašim da
me upoređuješ. Nije to u pitanju.“
„Šta je onda?“
„To što sam te uopšte poželeo.“
„A trebalo je da budem potpuno isključena kao
mogućnost.“
„Nešto slično.“
„Mislim da možemo sebi da oprostimo što se
međusobno privlačimo.“
„Ti sebi možeš da oprostiš jer nisi znala za međusobni
odnos. Ja jesam.“ Mislio je da o ovome neće raspravljati, ali
upravo jesu. Napravio je gest pun nestrpljenja. „Džeremi je
bio samo mala prepreka u poređenju s ovom drugom.“
„Tvojom krvnom linijom.“
„Koja predstavlja otrov.“
„Hmmm.“ Zamišljeno je napućila usne.
„Pretpostavljam da ću i dečake morati da bacim.“
„Šta?“
„Pa, oni su tvoji krvni rođaci, sećaš se? Zar ih to ne čini
podjednako otrovnim kao što i tebe? Ako odbacim tebe
zbog te mrlje, onda iz toga sledi...“
„To je budalaština.“
„Upravo si mi uzeo reči iz usta.“
Ustala je, obišla stočić za kafu i kleknula ispred
njegove fotelje. Pokušao je da ustane, ali ona ga je ljutito
gurnula nazad. „Dozvolićeš mi da kažem ono što želim.
~ 438 ~
janja
Onda možeš da radiš šta god hoćeš, ali neću ti dozvoliti da

odeš iz mog života i da zauvek žalim što ti nisam ovo rekla
i pitam se šta bi se dogodilo da jesam.“
Stavila mu je šake na grudi kao da želi da mu stavi do
znanja koliko je ozbiljna. „Mesecima dok je trajao moj
brak, i posle njega, nisam mogla sebe da zamislim u bilo
kakvoj vezi. Nikada više. Nisam mogla ni da zamislim da
ću ikada pozvati nekog muškarca — bilo kojeg muškarca
— da me dotakne. Nisam mogla da zamislim da ću ikada
više osetiti želju.
Nakon što je prošlo nešto vremena, kad rane više nisu
bile tako sveže i kad više ni moji sinovi nisu mogli da mi
ispune usamljenost, počela sam da shvatam koliko je
nerealno bilo misliti da ću ceo život proživeti sama. Nisam
programirana na celoživotnu apstinenciju. Ne govorim
samo o seksu već i o emocionalnoj prisnosti. Počela sam
ponovo da je želim. Trebala mi je.
Postepeno sam počela da prihvatam mogućnost da će
jednog dana neki muškarac ući u moj život i ponovo me
zapaliti, da ćemo on i ja imati ono što sam želela s
Džeremijem, ali nisam imala. Očekivala sam ovaj dolazak,
ali nije mi se posebno žurilo. Nisam nameravala da ga
tražim. Spokojno sam čekala i pustila njega da me nađe.
Nisam znala čime će se profesionalno baviti, ni šta će
ga interesovati, ni kakva će ličnost biti. Nisam znala ni
kako će izgledati... sve dok nisam videla tebe.“ Dodirnula
mu je usne, ispratila njihovu liniju vrhom kažiprsta.
„Plašila sam te se i bila veoma ljuta na tebe, ali sve vreme
dok sam te grdila što me špijuniraš, razmišljala sam: To je
on. Stigao je. Mnogo je više nego što sam se i nadala da
želim.“ Samosvesno je blago slegnula ramenima. „To je to.
To je ono što sam imala da kažem.“
~ 439 ~
janja
Uzeo je uvojak njene kose među prste i zamišljeno ga

protrljao, na trenutak previše pogođen da bi mogao nešto
da kaže. A onda je rekao: „Niko nikad nije razgovarao tako
otvoreno sa mnom. Ni o čemu, a sigurno ne o nečemu
toliko ličnom. Mislim da si neverovatna.“
„Zvuči kao da tu postoji i neko ali.“
„Nema ali. Ima i.“ Podigao ju je dok je ustajao. „Ti si
neverovatna i, ovog puta, sva odeća pada na pod.“
Zbacio je čaršave s kreveta u spavaćoj sobi, a onda se
okrenuo prema njoj i hitro otkopčao njenu bluzu i svukao
je. Pokušavao je da uhvati kopče brusthaltera dok je ona
žurno otkopčavala dugmad njegove košulje. Zagrlili su se
prislonivši se nagi jedno na drugo. Samo to. Držali su se i
uživali u bliskosti, raznolikim osećajima, uzbuđujućoj
različitosti njihovih tela.
On napokon promrmlja: „Nadam se da ti ne smetaju
malje na grudima.“
„Smetaju?“ Protrljala je lice o njih.
Nije mislio da biceps može biti erogena zona sve dok
ga ona nije zaljubljeno ugrizla za taj deo tela. Pruživši ruku
iza nje, otkopčao joj je suknju. Suknja je pala na pod. Ona
mu je otkopčala farmerke i prevukla ih preko kukova
zajedno sa gaćama, čvrsto ga stisnuvši za guzove.
Gurnuo ju je svojom erekcijom u stomak i nasmešio se.
„Znam da si dama, ali budi slobodna da obratiš pažnju.“
Učinila je mnogo više nego što je samo obratila pažnju.
Sprečio ju je da ga ne uzme dalje od glavića, ali pažnja koju
mu je posvetila bila mu je skoro nepodnošljiva. Nakon
nekoliko minuta, psujući i moleći se u isto vreme, podigao
ju je u stojeći položaj i ugurao joj jezik u usta, koja su ga
tako vrelo i vlažno skoro dovela do blaženstva.
Legli su na krevet. Ležeći licem jedno prema drugom,
~ 440 ~
janja
spustio je glavu do njenih grudi. „Izvrsno.“

„Šta?“
Jezikom je ispitao koliko su osetljive. „Onog prvog
dana na plaži...“
Ona zaječa. „Znam da si primetio.“
„Znao sam da znaš, ali nisam mogao da prestanem.
Svaki put kad je dunuo vetrić, ludeo sam od želje da ih
vidim ovakve.“ Usnama joj usisao bradavicu.
„Pokušavala sam da budem pristojna.“
„Ja sam se molio za malo povetarca i maštao o ovome.“
Nastavio je ljubavnu igru sve dok više nije bilo jasno muči
li on to nju ili sebe. Delovalo je na oboje. Spustivši je na
leđa, ljubio ju je čitavim putem do njenog središta, a onda
se izvio da je pogleda. „Predivan teren.“ Šakom je kliznuo
pored njenog pupka.
„Hvala ti.“
Pronašavši beličastu striju sa spoljašnje strane kuka,
prešao je po njoj prstom. „Od kojeg od njih dvojice ti je
ovo?“
„Od Granta.“
„A ova?“, pitao je, pronašavši još jednu gde se stomak
susretao s butinom.
„Od Granta.“
Iscerio se. „Zašto me to ne iznenađuje?“ Posle je
prelazio preko uskog belog ožiljka koji se jedva
raspoznavao ispod mekih malja. „Koji?“
„Obojica. Hanter je morao da se rodi carskim, a posle
prvog...“
Reči su joj se izgubile u tihom stenjanju kad je spustio
glavu još niže i jezikom počeo da istražuje njenu pukotinu.
Reagovala je tačno onako kako se nadao. Rastvorivši
butine, uhvatila ga je za kosu, izvila se u luk prema
~ 441 ~
janja
njegovim ustima, odgovorila na pokrete njegovih ruku dok

ju je bolje nameštao i uzdahnula mu ime u trenutku kad
su se mesto, tempo palacavog jezika i pritisak koji je
primenio sjedinili u fantastični orgazam.
Izdigao se iznad nje i gledao joj lice dok se lagano
smirivala. Otvorila je oči i sneno mu se osmehnula; prekrio
joj je osmeh mekim poljupcem. „Mogu li nešto da ti
priznam?“
Klimnula je glavom.
„Maštao sam da ti ovo radim.“
„Moram i ja onda da budem iskrena.“ Podignuvši
glavu, prošaputala je pravo u njegovo uvo: „I ja sam
maštala da mi to radiš.“
Nasmešili su se jedno drugom dok se on smeštao
među njene butine, uguravši se u nju samo malo, ali
dovoljno da bi meko zaječao. „Bože, kako je to dobro.“
„O čemu si još maštao?“, pitala ga je.
„Jako i brzo uza zid. Ne, čekaj. To smo u stvari i
uradili. Bilo je kao u mašti.“ Osetio je tihi kikot skroz do
korena svog pevca i zbog toga je napravio grimasu
pokušavajući da se uzdrži da ne potone u nju do kraja.
Prstima ga je milovala duž kičme do jednog guza. Dah
mu je zapeo u grlu. „Još nešto?“ Glas joj je bio seksi kao i
vrhovi njenih paperjastih prstiju.
„Da me uzmeš u svoja predivna usta. Oh, pa i to si
uradila. Ili sam halucinirao?“
„Ako si ti halucinirao, onda sam i ja.“
„To je fantazija koja zaslužuje još jednu reprizu, zar ne
misliš?“
„Oh, apsolutno. I to često.“
Nestašno joj se nasmešio, kao i ona njemu.
„Znači, to je to?“, šaputala je. „Je li nam ponestalo
~ 442 ~
janja
fantazija?“
„Prokletstvo, pa tek smo počeli.“ Skliznuvši rukom
ispod njene zadnjice, malo ju je izdigao. „Da to uradimo
polako, kao sada.“ Poljubio ju je, uguravši jezik u njena
usta kontrolisanim intenzitetom kojim je i prodirao u nju.
Izvukao se, skoro sasvim, pre nego što je uronio u nju
malo dublje nego ranije. I ponovo.
Ispustila je kratak, čežnjivi zvuk i uzdahnula mu ime.
„Kako zoveš baš ovu fantaziju?“
Sasvim se zario u nju i, taman kad ju je ponovo
poljubio, prošaputao: „Vođenje ljubavi.“
***
Ležala je na boku, leđima mu okrenuta. Ispunjena.

Najsrećnija još od... Verovatno oduvek. Skliznula je
stopalom duž njegove cevanice.
„Znaš li šta me je prvo privuklo tebi?“
Prislonio je penis uz njenu zadnjicu. „Impresivan je.
Ponekad do bezobrazluka.“
Nasmejala se. „Nije to u pitanju.“
„Oh.“
Ponovo se nasmejala zbog toga koliko je potišteno
zvučao. „Već tvoj krivi zub.“
„Ovaj što prkosi ortodontima?“
„Veoma je seksi.“
„Baš mi je drago ako tako misliš.“
„I tvoje šake.“
„One su seksi?“
„Krupne su i muževne i sposobne. I seksi.“ Uzdahnula
je kad se jedna od njegovih šaka posesivno sklopila oko
~ 443 ~
janja
njene dojke. „Hoćeš li moći da spavaš noćas?“

„Pa, ako me skorašnji napori ne iscrpe dovoljno da
zaspim, ne znam šta bi moglo.“ Nežno ju je ugrizao za
rame. „Ko bi rekao da si ti tako nezasita.“
Ćušnula ga je laktom u rebra, ali ne želeći da preskoči
temu košmara, ponovila je pitanje.
„Da spavam? Možda“, rekao je.
„Razgovor o tome sigurno je malo načeo staru ranu.“
„Videćemo.“ Čvršće ju je zagrlio. „Ležanje s tobom će
sigurno pomoći.“
Zadovoljno i pospano je promrmljala: „Štikliraj da smo
ispunili još jednu fantaziju. Čeznula sam da spavam s
tobom.“
„I hoćeš.“
„Hoću?“
„Ali ne baš odmah.“
Rukama ju je, nežno, ali majstorski, povukao unazad i
otvorio je. Smestio se u nju držeći ruke s njene prednje
strane, čvrsto položene između njenih butina.
Uz veoma mali pokret, pumpao je ritmično dok je
šokantno prostim rečima opisivao kakav je osećaj biti
okružen njom i koliko je divan osećaj kada prstima i
ustima može da joj udovoljava. Uskoro se ono što je
govorio pretvorilo u poeziju, ali smisao je bio i dalje
nabijen erotikom.
Kad su oboje bili na ivici vrhunca, glas mu je ogrubeo
od osećanja. Isprekidano je ispaljivao dah iz usta pravo u
njen vrat. Jezikom sirove čežnje, prodahtao je: „Stisni me.
Jače.“ Telo mu se zgrčilo i svaki potres bio je obeležen
oštrim, hrapavim uzvicima muškarca u oslobađajućim
spazmima koji prevazilaze telesno. Konačno, kad mu se
telo opustilo i svilo se oko njenog, uzdahnuo joj je ime kao
~ 444 ~
janja
da ono nosi blagoslov u sebi.

Zaspala je sa svim tim predivnim rečima koje su joj
odjekivale u srcu. Kad se probudila nekoliko sati kasnije,
istog trena je poželela njegovu toplinu, miris i dah, težinu
njegove ruke preko svog struka. Uspaničena, uspravila se.
„Dosone?“
Ali njega nije bilo.
~ 445 ~
janja
30
edli je nagovorio Evu da ode u hotel. Stanje je

nastavilo da mu se popravlja. Karl Vingert više ne
predstavlja pretnju. Nije bilo potrebe da provede
još jednu neudobnu noć u fotelji na rasklapanje u
bolničkoj sobi.
„Ali znaš koji je pravi razlog što nisam hteo da bude
tu“, rekao je Dosonu nakon što je objasnio Evino odsustvo.
„Iz istog razloga sam i došao sada, u ove sitne sate, kad
je malo ljudi tu.“ Stojeći iza fotelje u Hedlijevoj sobi,
zagrlio je naslon i zamišljeno pogledao svog kuma.
„Pretpostavljam da si im naredio da ga ne ubiju.“
„Ako je to moguće izbeći.“
„Prilično gadno je krvario.“
„Jedan metak mu je prošao kroz rame, okrznuo pluća i
izazvao delimično ali značajno oštećenje. Punktirali su mu
pluća. Drugi metak je primio sa zadnje strane kolena.
Njegove godine su od značaja, naravno, ali rekli su mi da je
operacija dobro prošla. Kad se bude dovoljno oporavio,
predaće ga pravnom sistemu.“
Sekunde su prolazile dok su se njih dvojica gledali.
Napokon Doson reče: „Ne možemo to tek tako da
ostavimo.“
„Ti možeš. Ja ne mogu.“
„Ne mogu ni ja.“
~ 446 ~
janja
„Dosone...“
„Dozvoli mi da se ispravim. Neću.“
Sigurno je naslutio Dosonovu rešenost jer je rekao:
„Pokušavao sam da dokučim kako to da izvedemo. Čuvaju
ga maršali. Neće nam dozvoliti da uđemo tamo s oružjem.
Ali imam ideju.“
Doson je slušao dok je Hedli iznosio svoj plan.
Turobno je klimnuo glavom. „Mogu ja to.“
„Znaš da se nećemo izvući tek tako.“
„Verovatno nećemo.“
Hedli ga je nekoliko trenutaka gledao, a onda,
odlučivši, pogledao braunilu prilepljenu za svoju
nadlanicu. „Prvo što moraš da uradiš je da iščupaš tu
prokletu stvar iz mene.“
Pet minuta kasnije Doson je gurao kolica prema liftu.
Uspešno je iskopčao Hedlija sa aparata, pomogao mu da
ustane iz kreveta, smestio ga u kolica, ali to nije bilo lako.
Hedli je veoma brzo dobijao osećaj i izvesnu kontrolu nad
svojim rukama, ramenima i šakama, ali bio je
neupotrebljiv za ikakvu praktičnu akciju.
U liftu mu je disanje bilo teško i neravnomerno. Bio je
bled pod fluorescentnim svetlom, a lice mu je bilo vlažno
od znoja. Doson ga je pitao boli li ga.
„Dobro mi je.“
„Možemo da sačekamo.“
„Ne znam kada će ga premestiti. Možda nećemo imati
drugu šansu.“
Vrata lifta su se otvorila i otkrila slabo osvetljen
hodnik. „Maršale prepusti meni.“
Dva maršala, koji su sedeli ispred Karlove sobe, gledali
su ih radoznalo dok su prilazili. „Dobro veče, gospodo“,
Hedli je ovo izrekao najautoritativnijim tonom. „Ja sam
~ 447 ~
janja
specijalni agent Gari Hedli, došao sam da ispitam

zatvorenika.“
Dvojica maršala su pogledala jedan drugog, a onda i
Dosona, i na kraju ponovo Hedlija. Jedan je rekao: „Još
uvek je u kritičnom stanju.“
„Tako je. Mogao bi da umre. Zato i moram odmah da
ga ispitam.“
„Gde je agent Knuc?“
„Verovatno do grla u papirima, zato sam ja došao da
obavim saslušavanje.“
„Uz sve poštovanje, gospodine, ne izgledate baš sasvim
dobro. Jeste li kadri?“
Hedli se namršti.
Ovaj maršal, zbunjen, nakašljao se i klimnuo glavom
prema Dosonu. „Šta je s njim?“
„Ovo je Doson Skot. On je čovek kog je Karl Vingert
juče po podne držao na nišanu.“
„Znam ko je. Zašto je i on ovde?“
„Da porekne sranja koja će mi Vingert prosipati.“
Dva maršala razmeniše nelagodne poglede, a onda
jedan od njih smognu dovoljno hrabrosti da mu se
suprotstavi. „Žao mi je, gospodine. Ne mogu da vas pustim
bez...“
„Odobrenja?“
„Da, gospodine.“
„Dobro.“ Telefon mu je počivao u krilu. Klimnuo je
glavom prema njemu. „Broj državnog tužioca je
memorisan pod brojem osam. Probudite našeg šefa i recite
mu da ne odobravate pristup beguncu kog ja i čitavo
Ministarstvo pravde gonimo već skoro četrdeset godina.“
Dobroćudno se smešeći, dodao je: „Sigurno će mu biti
veoma drago kad vas čuje.“
~ 448 ~
janja
Maršalu je trebalo neke tri sekunde da odluči. Ostavio

je telefon tamo gde je i bio. „Jeste li naoružani,
gospodine?“
„Jesam. Imam kateter u kiti i kesu u koju mi se cedi
bešika. Samo izvolite, proverite.“ Ponovo je klimnuo
prema svom krilu, prekrivenom samo tanušnom
bolničkom spavaćicom.
Maršal reče: „Mislim da to neće biti potrebno.“
„Sine, čak i da imam oružje, ne mogu da koristim
ruke.“
Za to vreme, drugi maršal je pretraživao Dosona. „Ovaj
je u redu.“
Jedan od njih pridrža vrata dok je Doson uguravao
Hedlija u sobu gde je Karl Vingert ležao na krevetu, vezan
ne samo kopčama, već i mrežom medicinske opreme i
cevčica.
Doson dogura kolica do kreveta. Karlove oči bile su
zatvorene. Hedli izgovori njegovo ime, pa pošto nije
reagovao, reče Dosonu da ga gurne. Nimalo nežno, Doson
gurnu prst u Karlovu podignutu i zavojem umotanu nogu.
Ovaj je stenjući, neznatno otvorio oči. Blesnule su vatreno
kad je ugledao njih dvojicu.
Ponovo se našavši ovako blizu njega, Doson postade
klaustrofobičan. Zujanje hiljadu pčela brujalo mu je u
glavi, prekrivajući bukom piskutanje i kliktanje raznih
aparata i intravenoznih kapalica na koje je Karl bio
priključen. Cevi su činile isti splet pored kreveta koji je
Doson prokomentarisao i u Hedlijevoj sobi.
Karl je prvi progovorio. „Vidi, vidi“, obratio se Hedliju.
„Konačno se srećemo.“ Primetio je invalidska kolica.
„Uživo ne deluješ baš tako opasno.“
„Ni ti.“
~ 449 ~
janja
„Imao sam i boljih dana.“

Hedli ga ošinu pogledom uz kez. „Ja nisam.“
„Udri jednu recku. Danas si me prokljuvio.“
„Stariš, Karle. Nisi više pametan kao što misliš.“
„Ne bih baš bio siguran.“ Govorio je melodičnim,
umilnim tonom koji je podsećao na Bernija.
„Boli li te?“
„Svuda po telu.“
„Dobro je.“
„Zašto me nisu ubili?“
„Jer sam im ja naredio da to ne urade.“
„Pitam se zašto?“ I opet, još jedan lukavi osmeh, a
onda okretanje ka Dosonu. „Kaži mi, dečače, kakav je
osećaj?“
Doson je pratio njihov razgovor, ali je isto tako
proučavao i plastične cevčice pored Karlovog kreveta. Sada
je gledao u čoveka. „Koji osećaj?“
„Jebati ženu svog mrtvog brata.“
Trebala mu je vanzemaljska kontrola da ne skoči na
čoveka i ne obavije mu prste oko guše. Umesto toga,
nagnuo se napred dok mu lice nije bilo na svega par
centimetara od Karlovog. „Ostavio si me da umrem.“
„Pa, nisam to želeo. Bio si ružan mali majmun, a ja sam
čitave noći pokušavao da te izguram iz nje. Mrzeo sam te i
pre nego što sam te ugledao. Flora se posle toga ponašala
kao da je luda.“
„Pa, uzeo si joj novorođenče.“
„Netačno. Rekao sam joj da si se rodio mrtav i da će
biti bolje da te nikad ne vidi. Ja sam te samo pokupio kao
gomilu ribljih iznutrica i bacio te u onu rupu na
podu,moleći se do pakla da ne udahneš i ne počneš da
plačeš.“
~ 450 ~
janja
Čak i sada, znajući sve što je znao o ovom čoveku,

Dosonu je bilo nezamislivo koliko jedno ljudsko biće može
biti toliko hladno i bezdušno. „Kako si mogao to da
uradiš?“
„Kako sam mogao?“ Tihi kikot bio je ispunjen zlobom.
„Danas si mi rekao da će mi se Hedli ipak poslednji
smejati, ali nisi u pravu. Ti ćeš biti poslednji kome će se
smejati.“ Prezrivo je pogledao Dosona od glave do pete. „Ti
nisi moj sin.“
Doson je prestao da diše na nekoliko sekundi, a onda
je zagrmeo: „Šta?“
„Čuo si me. Potičeš od nečije tuđe sline. Ne znam čije.
Mogao je da bude bilo koji od muškaraca.“
„Lažeš“, ubaci se Hedli. „Proučavao sam Floru
podjednako temeljno kao i tebe. Iz nekog bolesnog
razloga, volela te je i otišla bi s tobom i u pakao. Nikad ne
bi spavala s drugim muškarcem.“
„Ne, osim ako joj ja to ne kažem.“
Njih dvojica su piljili u njega, zapanjeni neljudskom
izjavom i njenim značajem. „Gospode“, prosikta Hedli.
Doson nije imao reči. Oporavljajući se od šoka, nije bio
siguran da li bi trebalo da oseća oduševljenje ili gađenje,
da li bi trebalo da skače od radosti ili jeca zbog jada i
poniženja koje je žena koja ga je rodila morala da podnosi.
„Ponekad sam puštao da je momci imaju da se
izduvaju. Ili kao nagradu. Zatrudnela je s tobom baš
jednom takvom prilikom kad su je trojica ili četvorica
njih...“
„Začepi.“
Dosonov gnev izgleda da ga je zabavljao. „Možda Flora
zna s kojim je zakačila, ali sumnjam. Ako je i znala, možda
je zapisala njegovo ime u onaj njen dnevnik.“
~ 451 ~
janja
Doson se trgnu. „Dnevnik?“

„Ljigava kuja“, zarežao je. „Mislim da ga je pisala
godinama. Umrla je privijajući ga na nedra. Iskopavate je,
je li tako?“ pitao je Hedlija. „Ubacio sam svesku zajedno s
njom. Sigurno je veoma zabavno štivo. A možda i nije. Bila
je toliko prokleto glupa.“
Bilo je očigledno da se Karl naslađuje. Namerno ih je
bockao, pažljivo ih posmatrajući i nadajući se da će
uslediti neka nekontrolisana reakcija. Doson je odbio da
mu udovolji.
Umesto toga, pogledao je Hedlija. „Čuo sam onoliko
koliko stomak može da mi podnese. Ti?“
„Bio je previše za moj stomak još u Golden Brenču.“
Doson je nešto petljao po mreži cevi i jednu od njih je
izdvojio. „Imaš li dovoljno snage da uradiš to?“
„Leva ruka. Palac i kažiprst.“
Doson pažljivo presavi deo cevi oko tih prstiju dva
puta, kako bi Hedli mogao čvrsto da ih stisne.
Umesto da se uspaniči, Karl se zakikotao. „Hedli, uvek
si igrao tačno po mom planu.“
„Kako to, Karle?“
„Znao sam da se nećeš smiriti dok me ne vidiš mrtvog.
Znao sam da ćeš doći sam da me dokrajčiš. I evo te.“ Karl
podiže glavu koliko mu je zavijeno rame dozvoljavalo i
posla Hedliju poljubac. „Hvala ti.“
„Zadovoljstvo je samo moje.“
Taman se Hedli spremio da cimne cevčicu i otkine je
od aparata, kad se vrata naglo otvoriše. Maršali su prvi
uleteli u sobu. Jedan je pozvao Hedlija po imenu. Amelija
je utrčala odmah za njima, uplašeno i zapanjeno sevajući
očima. „Dosone, nemoj!“
Sve troje se zalediše i pogledaše šta se događa.
~ 452 ~
janja
Karl je zevao u kraj cevi koji je mlitavo visio u

Hedlijevoj ruci, dok su mu se usne nemo pomicale.
Napokon, on glupo reče: „Ništa se nije dogodilo.“
„Naravno da nije.“ Doson uze cev iz Hedlijeve leve
ruke i, lagano je obmotavajući oko pesnice, izvuče drugi
slobodan kraj iz klupka cevi na podu. „Ni za šta nije
prikačena. Vidiš?“ Mlatarao je krajevima na centimetar od
Karlovog lica. „Stvarno bi trebalo da sklone sve to kad više
ne treba. Šta ako neko greškom izvuče ovu kojom su ti
punktirana pluća?“
Karl je prestravljeno zurio u Hedlija, koji se smejao.
„Karle, Karle, zar si stvarno mislio da smo došli da te
ubijemo? I da tako sebi oduzmem zadovoljstvo da te
gledam kako truliš u lancima do kraja svog prokletog
života?“ Hedli je odmahivao glavom. „Nema šanse, Karle.
Nema jebene šanse.“
~ 453 ~
janja
Epilog
ozio je automobil sa spuštenim prozorima. Slani

vazduh bio je blag, talasi spokojni kao što to nekad
može da se desi u praskozorje. Dok se približavao
Amelijinoj kući, pogled mu je neumoljivo skrenuo prema
kući u kojoj je Karl Vingert provodio svoja leta kao Berni.
To je bila poslednja misao koju je Doson poklonio tom
čoveku i bila je mnogo obzirnija nego što je nitkov
zaslužio.
Nije očekivao da Amelija i dečaci budu budni, ali kad
je izašao iz auta, spazio ih je na plaži. Ona je šetala blizu
vode, labavo držeći japanke prstima. Imala je na sebi
široke pantalone od tankog pamuka i majicu bez rukava, u
kojoj je verovatno i spavala. Kosa joj je bila svezana u
nemarni čvor, povrh glave. Nikad mu nije izgledala bolje.
Prešao je polovinu rastojanja kad ga je konačno
primetila. Ispustila je papuče i krenula prema njemu
punim trkom. Uzeo ju je u naručje i poljubili su se željno.
Nisu prekidali poljubac nekoliko minuta, a kad su prestali
da se ljube, nastavili su da se grle kao da jedno drugo
uveravaju da su ponovo zajedno posle desetodnevne
razdvojenosti.
Izvila se unazad dok ju je on držao kako bi mogla da ga
pogleda u lice. „Kako je bilo?“
„Severna Dakota ume da bude hladna čak i u
~ 454 ~
janja
septembru. Jednog mraznog jutra bio sam tamo.“

Sklonila je pramen vetrom nanete kose s njegovog
zaraslog obraza, a onda mu položila oba dlana na grudi.
Nešto tišim glasom pitala ga je: „Kako je bilo?“
„Bilo je dobro“, odgovorio je, takođe ozbiljnim tonom.
„Predivni su to ljudi. Oni su so zemlje. Američka zastava
ponosno se vijori sa nadstrešnice kuće. Pečeno meso za
večeru. Po kući su na sve strane Hokinsove fotografije.
Želeli su da čuju sve.“
Nedugo nakon što se Doson vratio iz Avganistana,
primio je pismo od roditelja desetara Hokinsa, u kom su
ga molili da ih nazove. Izrazili su iskrenu želju da
razgovaraju s njim o svom sinu i njegovih poslednjih
nekoliko dana. Ponavljali su pozive glasovnim porukama,
imejlovima i naknadnim pismima. „On je vas toliko cenio,
gospodine Skot. Molimo vas, nazovite nas.“
Nije mogao da se natera da ih nazove.
Ali razgovor s Amelijom o ovom događaju bio je
pročišćenje koje mu je trebalo. Čim je ispratio Hedlija kući
u Vašington, rezervisao je let za Severnu Dakotu.
„Ispričali su mi sve o njemu. Upoznao sam mu brata,
dve sestre i šestoro njihove dece. Pokazali su mi njegove
trofeje osvojene u bejzbolu i fotografije sa mature.
Razgovarali smo iskreno i bilo je isceljujuće kako za njih
tako i za mene.“
„Želim da čujem sve kad god budeš spreman da mi
ispričaš.“ Uspravila se na prste i poljubila ga. „Bolje
spavaš?“
„Dve noći zaredom bez košmara.“
„Definitivno napreduješ.“
„Zahvaljujući tebi.“
Nekoliko razgovora s psihijatrom u Vašingtonu bili su
~ 455 ~
janja
ogromna pomoć, takođe, mada je i dalje više zasluga

pripisivao Ameliji nego čoveku sa svim onim uramljenim
diplomama na zidu ordinacije.
„Kako su Hedli i Eva?“, upitala je.
„On je svaki dan sve bolje. Biro ga je naterao da se
reaktivira sve dok se ne zaključi Karlov slučaj. Ali to će
potrajati, pa je odbio.“
„To me iznenađuje.“
„I mene je iznenadilo. Ali rekao mi je da ništa ne može
da prevaziđe onaj dramatični završetak iz bolnice, kad je
Karl vrištao psujući i moleći nekoga da ga ubije.“
Spustila je glavu na njegove grudi. „Kad sam se
probudila, a tebe nije bilo, pomislila sam...“
„I Karl je isto to mislio. U tome je i bila poenta. Ali
ovog puta nije imao sreće. Hedli je hteo da se suoči s njim
oči u oči. Ja sam mu pomogao, jer sam znao koliko mu je
bilo bitno da se suoči s neprijateljem. Nikad ga ne bi
zadovoljilo ništa manje od toga.“
„Kao ni tebe.“
„Dobro me poznaješ.“
Poljubila ga je u vrat, a kada se odmakla, rekla je:
„Znači, Hedliju nije bio problem da odbije Biroov zahtev
da ostane u službi?“
„Eva mu je to mnogo olakšala. Rekla mu je da će, ako
se vrati na posao, samleti vijagru u hranu, a onda mu
uskratiti seksualna zadovoljstva.“
„I uradila bi to.“
„Možeš se kladiti. Osim toga, pozvala nas je za Dan
zahvalnosti.“ Pomilovao ju je po kosi. „Kako je prošao tvoj
put u Kanzas?“
„Brzo, ali nisam htela da ostavljam dečake kod
Metkalfovih još jednu noć. Okupljanje za pomen bilo je
~ 456 ~
janja
užasno tužno.“
„Siguran sam da su Stefini roditelji bili dirnuti što si
došla.“
„To su mi i rekli. Laknulo im je što nisu morali da
učestvuju u suđenju. Džeremijeva smrt ih je poštedela
toga.“ Oklevala je kratko, a onda dodala: „Dala sam da ga
kremiraju.“
Držao joj je lice rukama i gledao je pravo u oči.
„Imamo mnogo šta da zaboravljamo, Amelija.“
„Znam.“
„Jedva čekam da počnem.“
„I ja.“ Veoma dugo su se samo gledali uz potpuno
razumevanje.
Nakon nekog vremena, klimnula je glavom prema kući
u kojoj je živeo Berni. „Srećna sam što mogu da kažem da
je prodata. Trgovac nekretninama koji je sklopio posao bio
je juče ovde s nekim građevincem. Novi vlasnik ruši je do
temelja i planira da je zameni nekom većom,
savremenijom kućom koju će iznajmljivati na duže
vreme.“
„Mogu odmah da je sruše, što se mene tiče“, nastavila
je. „Svaki put kad pogledam u tom pravcu...“ Zaćutala je i
upitno iskrenula glavu. „Izgleda da nisi iznenađen ovim
vestima.“ Zurila je u njega još nekoliko sekundi, a onda joj
se u očima pojavio tračak shvatanja. „Ti si je kupio.“
„Ti nikad ne bi mogla da prodaš tu kuću. Jer ti tako
mnogo znači. Jedino rešenje je da se rešimo ove.“
„Ne mogu da ti dozvolim da to uradiš“, uzviknula je.
„Imam fond mojih roditelja koji nikad nisam ni
taknuo. Deluje sasvim odgovarajuće da uradim to s delom
tog novca. Karl mi nije bio otac, ali je mučio moju majku i
ostavio me je da umrem. Neću da me išta podseća na njega
~ 457 ~
janja
kad smo ovde.“ Taman se spremila da protestuje, ali ju je

sprečio.
„Gotovo je.“ Popustila je, tiho upitavši: „Jesu li pronašli
Florin dnevnik?“
„Jesu. Skoro je nedirnut. Hedli je malo pročitao.
Prepisuje ga za mene.“
Gledala ga je iščekujući nešto.
Podigao je jedno rame. „Ne znam da li ću ga ikad
pročitati. Možda. Ali sada mi treba odmor od svega toga.“
„Da li ćeš ikada želeti da saznaš ko ti je otac?“
„Neću. Dosta mi je — i više nego dosta — što znam da
nije Karl. Nisam bio ljut na njega što mi je otac, već što me
je napustio. Moja DNK je isključila sve muškarce koji su
poginuli u Golden Brenču kao kandidate za mog oca. Ne
vidim poentu da nastavljam tu sagu.“
Čvršće ga je stisnula oko struka. Spustila je obraz na
njegove grudi. „Hoćeš li napisati tu priču?“
„Harijet mi dosađuje s tim, ali rekao sam joj da neću.
Ne mogu da je napišem, a da ne uključim tebe i dečake. A
to neću da uradim.“ Uvukao je šaku ispod njene majice bez
rukava i pomazio je po leđima, naslađujući se poznatim i
prelepim osećajem koji mu je pružala njena koža,
drhtureći od pomisli koliko je bio blizu da sebi uskrati
uživanje u ovoj ženi.
„Razmišljam da pišem o Hokinsu. Njegovi roditelji su
podržali tu ideju. Samoubistva vojnika su sve češća pojava.
Veoma je upadljivo kad mlad čovek koji potiče iz tako
solidne porodice može da potone u tako dubok očaj. Tema
bi bila posledica borbe čak i po one najčvršćeg kova. Bio bi
to članak vredan utrošenog vremena.“
„Koji bi napisao najbolji.“
„Ooo“, otegao je ovo i odmaknuo joj obraz od grudi
~ 458 ~
janja
kako bi mogao da ga poljubi. Ali kad je pokušao da je

poljubi zapravo, ona se usprotivila. „Šta?“
„Kad si pričao o ovoj kući rekao si 'kad smo ovde’, i da
je Eva pozvala nas na proslavu Dana zahvalnosti. Kad dođe
Dan zahvalnosti, da li ćemo i dalje postojati mi?“
„Računam na to. Ti ne?“
„Da. Da. Definitivno.“
„Dobro je to znati.“
„Ali kako će funkcionisati? Dečacima je ove nedelje
počela škola. Planirala sam da kupim kuću sa dvorištem i
psa. Džordž je prihvatio ideju da napravimo jednu
postavku u muzeju posvećenu posttraumatskom stresnom
poremećaju. Ako je proturimo na upravnom odboru, želim
da nadgledam taj projekat. Želim da budem uključena ako
tatina kuća bude pretvorena u muzej.“ Tugaljivo ga je
pogledala. „A ti živiš u Virdžiniji.“
„Tako je. Treba neke stvari da sredimo, ali to su sve
praktične stvari. Ništa nepremostivo. Sve dok poštujem
krajnje rokove i prisustvujem povremenim uredničkim
sastancima, moj posao je manje-više prenosiv.
Možda ću pročitati Florin dnevnik, a možda i neću.
Napraviću skicu za priču o Hokinsu i onda tek odlučiti da
li želim da bude objavljena. Ako ne budem hteo, pisaću o
nečemu drugom. A kada dečaci dovoljno odrastu da
upoznaju svoj rodoslov, objasnićemo im ga. Pomiriće se s
tim kao što sam se i ja pomirio. Pomoći ćemo im sa bilo
kojim problemom na koji naiđu. Činjenica je da ne
moramo sve odmah danas da shvatimo. Ionako ne
možemo sve danas da shvatimo.“
Prislonivši usne na njene, prošaputao je: „Prošli smo
najteži deo, Amelija. U poređenju s tim, sve ostalo je boza.
Hajde da se malo opustimo. Donosićemo odluke kako
~ 459 ~
janja
budemo nailazili na probleme, volećemo se kao ludi i

živeti dan po dan.“
Nasmešila se pod njegovim usnama. „Zvuči kao neki
plan. Posebno mi se sviđa onaj deo o voljenju kao ludi.“
„Aha, i meni se sviđa taj deo.“
Uhvatio ju je za potiljak i spremio se na dugačak i
dubok poljubac, kad ona zastenja: „Imamo društvo.“
Hanter i Grant, još uvek u pidžamama, trčali su prema
njima, bosi tabanajući po stazi.
Amelija im je doviknula da paze na iverje, ali ovo
upozorenje ih nije usporilo. Radosno uzvikujući njegovo
ime i spotičući se, jurili su prema njima.
Sumnjivo ga je pogledala. „Jesi li siguran da želiš da ih
prihvatiš?“
„Tu sam odluku već doneo.“
Obgrlio ju je rukama oko struka, pa je zajedno s njim
pala u pesak kad su dečaci naleteli na njih.
nela012
gwe
janja
http://www.balkandownload.org/
~ 460 ~
janja
Sandra Braun
U POSLEDNJI ČAS
2015.
I izdanje
Za izdavača
Miroslav Josipović
Nenad Atanasković
Saša Petković
Izvršni urednik
Dubravka Trišić
Urednik
Svetlana Babović
Lektura / Korektura
Jasna Dimitrijević / Marko Kuzmanović
Obrada
Јаnјa
Dizajn i prelom
Vulkan izdavaštvo
Štampa
Vulkan štamparija
Vojvode Stepe 643a, Beograd
~ 461 ~
janja
Izdavač
Vulkan izdavaštvo d.o.o.
Gospodara Vučića 245, Beograd
office@vulkani.rs
www.vulkani.rs
~ 462 ~

Sandra Brown - U Poslednji Čas PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Sandra Brown - U Poslednji Čas PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

www.balkandownload.

Jedan predani novinar. Dvoje neuhvatljivih

morati da zaviri u najmračnije kutke slučaja —

„Biser među trilerima!” — Cosmopolitan

Golden Brenč, Oregon, 1976.

rva salva metaka ispaljena je iz kuće čim je svanulo,

se pomerio, samo bi izazvao sopstvenu smrt ili povredu,

smeštaj, doturali oružje i municiju, kao i procurele, tajne

umreti nego dozvoliti da budu uhvaćeni. Pravedni

priželjkivao jutrošnji krvavi obračun.

Protrčali su pored tela prostrtog na vlažnu zemlju,

sproveli moraće da objasne i opravdaju, ne samo svojim

Uputila mu je ljutit pogled, ali ništa nije rekla.

„Ništa ja nisam preuzela“, rekla je kruto. „Zaslužila sam

„Pa hajde, smisli neku.“ Prekrstila je ruke preko velikih

ispišu ček tvoju poslednju platu.“

Doson je parkirao kod ivičnjaka ispred Gradske kuće u

zvuči mekše. „Ljuta sam na tebe. Prošle su dve nedelje

vezu istog dana kad je kršten. Veoma ozbiljno su se

otpio iz nje. „Ovih dana pijem malo više.“

„Rekla nam je da si samo ''''proputovao’ i da nisi ostao

„Drugim rečima, ne spavaš.“

Ali Doson je već odmahivao glavom.

„Sav sam kao na iglama.“

prošlosti Džeremija Vesona u potrazi za vezom sa Karlom i

„DNK kaže da jeste.“

da proistekne? Da li je Džeremi Veson sin Karla i Flore ili

ospodine Džeksone, da li ste spremni da pozovete

tužilac, sa dvocifrenim brojem osuda, želeo da poroti

Naročito iznad njega.

„To je za sada tajna.“

bio Džeremi Veson. Bez sumnje je kapetan patio od prave

Čim je prekinut rad suda tog prvog dana, uputio se

Amelijin levi dlan beše vlažan, položen na Bibliju na koju

Vilardu Strongu. On je sedeo pogrbljenih ramena, zureći u

„Videla sam Džeksona pijanog i ranije“, rekla je.

Vratila su u mislima na tu scenu i ponovo ugledala

po u to vreme. Počeo je da plače.

ljudi ponovo nameštali u svojim sedištima, a neko se i

Samo što je stisnuo dugme „pošalji“ kada je sudija

Njih dvojica su se ljutito podgurkivali dok su išli prema

iščekujući njen odgovor.

žekson ju je zamolio da im opiše taj dan.

„Zato, Džordže, što je to sranje.“

„Hiljade istih. Ali medalja je vredna Patersonu Noksu. U

Nastavljajući svoje svedočenje, ona reče: „Upravo smo

„Ulažem prigovor. Rekla-kazala.“

telefon odmah su prosleđivani na govornu poštu. Potražila

Izraženo u kilometrima, muzej nije tako daleko od njenog

Na njeno razočaranje, gospođa Abernati još uvek nije

Amelija uvrnu usnu na unutra i duboko udahnu kroz nos,

Dok je vraćao sačmaru na sto, pitao je: „Da li vam je

„Šta je uradio gospodin Strong kad ih je čuo?“

Lemjuel Džekson bio je dovoljno iskusan da zna kad treba

Doson je saosećao s njom, ali što se manje priča o

„Da. Vratila se u Savanu i postala njegov pomoćnik.

sasvim ispraznio. Trebalo je da požuri, ali imao je još

Dnevnik Flore Stimel, 23. januar 1978.

Današnji dan bio je užasan zato što se Karl

pipne njegovog klinca. Ali mislim da se Kubanci

Prestao je da bude tako slab i kenjkav i počeo je

razdvojili pre nego što je i počelo. Mislim da bih

Nisam dozvolila sebi da razmišljam o tome