MEĐUNARODNI ODNOSI

Materija obuhvata:

1. Tekst - „Stanje anarhije“ - sastoji se od tri teksta koji se, zbog svog
malog obima, smatraju jednim:
- „Šta je međunarodna politika“
- „Vestfalski sistem“
- „Anarhija“

2. Tekst - „Evropski koncert“

3. Tekst - „Dva viđenja anarhične politike“

Iva Alanović
 „1. STANJE ANARHIJE“ (obuhvata tri teksta):

1. ŠTA JE MEĐUNARODNA POLITIKA - Tokom vekova postojala su tri oblika

svetske politike:
1) U svetskom imperijalnom sistemu - jedna vlada kontroliše najveći deo sveta.
Primer za to bilo bi rimsko carstvo. Postojali su pokušaji Spanije u 16. veku, Francuske u
17 da dostignu sličnu prevlast, ali u tome nisu uspeli. U 19. veku britanska imperija je
prekrivala svet, ali su čak i Britanci morali da dele svet sa drugim jakim državama.
2) Drugi oblik je feudalni sistem - U njemu političke obaveze nisu vezane za
teritorijalne granice. Pojedinac je imao obaveze prema lokalnom gospodaru, a njegove
obaveze su bile određene na osnovu toga šta se dešavalo onome kome je bio podređen.
Ukoliko bi se vladar vencao, njegov narod bi mogao promeniti gospodara kao deo
miraza. Stoga se događalo da deo francuskog stanovnistva promeni naciju u Engleze.
3) Treći oblik je anarhični sistem - države su kohezivne jedinice u sistemu, ali nemaju
vrhovnu vlast nad njima.
Od ova tri sistema, poslednji je najrelevantniji za međunarodnu politiku -
anarhični sistem. Dakle, kada danas govorimo o međunarodnoj politici mislimo na
sistem teritorijalnih država, bez zajednickog suverena.

2. VESTFALSKI SISTEM - podrazumeva sistem koji proizlazi iz Vestfalskih

ugovora, kojima je stavljena tačka na Tridesetogodišnji rat 1648. godine. Tim
ugovorima stvoren je međunarodni sistem koji počiva na tome da:
- Nijedna država ne priznaje višu vlast, a svaka priznaje drugu državu kao sebi ravnu
- Nijedna država se ne meša u unutrašnje poslove druge države
- Nijedna država ne sme raspolagati snagama koje bi joj omogućile da se nametne
drugim državama

3. ANARHIJA - Izraz „anarhija“ predstavlja centralni izraz discipline međunarodnih

odnosa, a taj izraz prvi je upotrebio Dikinson.
Postoje različita shvatanja ovog pojma:

1) Realisti anarhiju upoređuju sa stanjem rata - odnosi među državama imaju

oblik stalne borbe za prevlast (Ovakvo mišljenje potiče od Tomasa Hobsa)

2) Bjurzan to smatra nezrelom anarhijom, a pod zrelom anarhijom podrazumeva

„države koje uživaju bezbednost zahvaljujući normama koje regulišu njihovo ponašanje“.
Međutim on ne pojašnjava kojim procesima je moguće dostići takvu anarhiju.

3) Aleksander Vent tvrdi da je anarhija ono što države od nje naprave. On

smatra da postoji više oblika anarhija, koje vremenom mogu da evoluiraju, pa tako
razlikuje anarhije :
- od Hobsovske (koja postoji kada države jedna drugu posmatraju kao neprijatelje)
- do Kantovske (u kojoj se države posmatraju kao prijatelji i interes drugog posmatraju
kao sopstveni).
 2. EVROPSKI KONCERT

Nakon poraza Napoleona i njegovog progona, 1814. godine održan je Bečki

kongres - na njemu su učestovali predstavnici glavih evropskih političkih sila, radi
obnove Evrope koja je postojala pre Napoleonovih ratova.
Uspostavljen je novi međunarodni poredak, kojim se vodilo računa o ravnoteži
snaga:
1) Francuskoj su oduzete osvojene teritorije, ali su joj zagarantovane stare,
predrevolucionarne, granice.
2) Rusiji je dodeljena današnja Poljska, i dozvoljeno joj je da zadrži Finsku.
3) Austrija i Pruska su bile vodeće nemačke države, a od 300 državica koliko su
postojale pre Napoleonovih ratova, stvoreno je 30-ak koje su povezane u Nemački
savez.

Nakon Bečkog konresa ravnoteža snaga je potvrđena osnivanjem dveju

koalicija:
1) Četvorni savez - u koji su stupile Velika Britanija, Pruska, Austrija i Rusija. Osnovan
je sa ciljem da spreči svaki pokušaj Francuske agresije, jer je ona bila jedina pretnja
uspostavljenoj stabilnosti.
2) Sveta Alijansa - koju su činile Pruska, Austrija i Rusija. Ona ih je obavezivala da
dleuju iskljucivo saglasno, a to saglasje nazvano „Evropski koncert“ podrazumevalo je da
ce u slucaju da dodje do sukoba interesa konsenzusom resavati sporove.
To je trajalo sve do 1854. godine, do Krimskog rata, kada su zaratile ove velike sile, a
rat je izazvala Francuska.

Dve godine pre toga, 1852. godine, francuski car Napoleon III je ubedio turskog
sultana da mu dodeli titulu zaštitnika hrišćana u Otomanskom carstvu, a ta uloga
je po tradiciji pripadala ruskom caru. Nikola I se zbog toga razbesneo, i zatrazio je isti
status kao i Francuska, međutim sultan je to odbio, te je Rusija prekinula diplomatske
odnose sa Turskom.
Austrija je predložila rešenje da Francuska i Rusija zajedno budu zaštitnici
hrišćana, međutim Velika Britanija se sa tim nije složila, poslala je mornaricu na
ulaz u Crno more i time je ohrabrila Tursku da objavi rat Rusiji.
Kada je rat izbio, britanski brodovi su počeli da uništavaju rusku flotu.

Međutim, 5 godina nekon okončanja Krimskog rata italijanski nacionalistički

vođa Kamilo Kavur je pokrenuo proces oslobađanja Italije od Austrije, uz
savezništvo francuske što je u prethodnom periodu bilo nezamislivo.

U 19. veku Velika Britanija je postala dominatna država u Evropi -

sprovodila je politiku neutralnosti, gledala je svoj nacionalni interes, i nije se upuštala u
odnose drugih zemalja.
Ipak, stupala je u privremene saveze sa pojedinim evropskim saveznicama kada je za to
imala potrebu. Uglavnom su sva ta njena ad hoc savezništva imala za cilj sirenje uticaja i
teritorije u Evropi. A ukoliko bi se njene saveznice proširile više nego što to ona smatra
poželjnim, promenila bi stranu, i stupila u novi savez protiv bivših saveznica.
 3. DVA VIĐENJA ANARHIČNE POLITIKE

Anarhična politika jeste politika u kojoj ne postoji vrhovna vlast,

Kada danas govorimo o međunarodnoj politici mislimo upravo na sistem
teritorijalnih država, bez zajednickog suverena.
Razlikuju se dva viđenja takve politike: 1) realistički i 2) liberalni.

1. Realisti polaze od pretpostavke o anarhičnom sistemu država - po njemu,

drzave su kohezivne jedinice u sistemu, ali nemaju vrhovnu vlast nad njima.
Međutim, realisti smatraju da je glavni problem međunarodne politike rat i
upotreba sile, s obzirom na to da jedna država želi da maksimizira svoju moć, a da
minimizira moć svih drugih država koje bi je mogle ugroziti.

2. Liberali vide globalno društvo koje funkcioniše uporedo sa postojanjem

država. Trgovina prelazi granice, ljudi imaju međusobne kontakte (npr studenti
studiraju u stranim državama), osnivaju se međunarodne organizacije (kao npr
Ujedinjene nacije) itd..
Neki novi liberali čak smatraju da će porast ekološke međuzavisnosti dovesti do
toga da nestanu razlike između unutrašnje i međunarodne politike, i da će se uspostaviti
svet u kome ne postoje državne granice.
Npr. Ukoliko smanjivanje ozonskog omotača prouzrokuje rak kože, svi će biti pogođeni
bez obzira na granice.

Postavlja se pitanje ko je u pravu, mada na to pitanje se ne može dati odgovor,

jer uključuje ljudsko ponašanje koje je promenljivo. Pored toga, nisu realizan i
liberalizam jedini pristupi proučavanja međunarodne politike.
3) Konstruktivizam je jedan važan dodatak realizmu i liberalizmu -
Konstruktivisti smatraju da nijedan od prethodna dva pristupa ne daje istinitu sliku
sveta.
Smatraju da oba pristupa samo objašnjavaju kako stvari izgledaju, ali je zapravo
potrebno objasniti zašto stvari tako izgledaju i zašto je svet takav kakav je trenutno?
Npr. ropstvo je nekad bilo prihvaćeno u većini država u 19 veku, ali im se kasnije svet
suprotstavljao. Potrebno je odgovoriti na to zašto se to promenilo, i kakvu su ulogu igrale
ideje.