КАЗНЕНА ОДГОВОРНОСТ ПРАВНИХ ЛИЦА ( презентације Word ) и

ПРЕКРШАЈНО ПРАВО ( скрипта )

1. Настанак схватања о казненој одговорности правних лица (римско право
и Средњи век)

Римско право : Класично римско право је признавало одређеним колективитетима,

различитим од државе, својство правног лица ( удружења занатлија, градови, хришћанске
заједнице) – схватани су као једна целина –universitas
Universitas – право поседовања добара и право поступања пред судом
Средњевековно право : Од 11.века процват градова и римског права а самим тим и Universitas
који означава одређене градове којима су дата колективна права и означава заједницу учених
којој су додељене одређене привилегије. Теоријско тумачење да је то фиктивно лице.
-Правна фикција којом се колективитет сматра једним лицем, правном лицу се признају права
и оабевзе. Одговорност правног лица је истовремено и грађанска и казнена. Казне су по
правилу новчане али може доћи и до одузимања привилегија и распуштања „смртна казна“.
Концепт грешке је сагледан у светлу појма греха који представљ намерно одступање од
божијег закона. Кривична грешка подразумева не само злу намеру већ и материјални чин
којим се испољава. Грешка је искључиво лична, сви облици колективног кажњавања су
забрањени.

2. Нововековни погледи на питање казнене одговорности правних лица

Француска буржоаска револуција- идеја о индивидуалној и субјективној одговорности

учиниоца кривичног дела. Средино 19.века се доводи у питање поменути приступ- нове
друштвене околности захтевају да и правна лица одговарају за кривична дела. Енглески судови
први усвајају концепт казнене одговорности правних лица. Република Србија одговорност
правних лица за кривична дела уводи 2008.године.

3. Оправдање казнене одговорности правних лица (криминолошки,

криминалистички и правни разлози)

Криминолошки разлози : криминалитет корпорација се одликује веома тешким последицама :

случај америчке компаније Union Carbide, индијски град Бопал, непосредна смрт 4000 људи,
касније 16 000)
Криминалистички разлози : организоване криминалне групе оснивају правна лица које се
привидно баве законитим пословима ( прање новца), „ уприличени“ организовани
криминалитет
Правни разлози :
-Препорука R (88) 18 Комитета министара Савета Европе о одговорности правних лица за
кривична дела (20. октобар 1988)
-Кривичноправна конвенција о корупцији (1999)
-Међународна конвенција о сузбијању финансирања тероризма (1999)
-Конвенција Уједињених нација против транснационалног организованог криминала са
допунским протоколима (2000)
-Конвенција о високотехнолошком криминалу (2001)
-Конвенција Уједињених нација против корупције (2003)
-Конвенција Савета Европе о борби против трговине људима (2005)
-Конвенција Савета Европе о спречавању тероризма (2005)
-Конвенција Савета Европе о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених
криминалом и о финасирању тероризма (2005)
Српско право :
-Закон о прекршајима – физичко лице, правно лице, одговорно лице у правном лицу,
одговорно лице у државном органу, органу територијалне аутономије и јединице локалне
самоуправе и предузетник могу бити одговорни за прекршај само када је то прописом о
прекршају предвиђено.
-Закон о привредним преступима – за привредни преступ може бити одговорно правно лице и
одговорно лице у правном лицу
- Закон о одговорности правних лица за кривична дела – правно лице може одговарати за
кривична дела из посебног дела кривичног законика и других закона ако су испуњени услови
за одговорност правног лица предвиђени овим законом.

4. Основни модели одговорности правних лица за казнена дела

1. изведена или аутономна

2. објективна или субјективна
3. супсидијарна или кумулативна

5. Изведена или аутономна одговорност правних лица за казнена дела

1. Изведена одговорност - Правном лицу се урачунава понашање односно одговорност

његових органа или одговорних лица. Претпоставке за урачунавање су : одговорно лице је
поступало у оквиру свог делокруга понашања, у име правног лица и у корист правног лица.
Теоријско оправдање изведене одговорности : а) теорија идентификације – лица на
руководећим положајима се идентификују са правним лицем тј њихова кривица се урачунава
правном лицу, б) викарна теорија – одговорност правних лица се може засновати и на кривици
ниже постављених службеника тј запослених који су поступали у оквиру редовног посла.
Приговор овом моделу одговорности је што је кривица као претпоставка за казну строго лични
елемент па искључује могућност урачунавања туђе кривице односно радње другог лица.
2. Аутономна (непосредна) одговорност – правно лице одговара за своје властито понашање
тако да није потребно претходно утврђивати кривицу одговорних лица. Правно лице одговара
због недостатака организације или погрешне организације управљања, као и због пропуста у
обавезама надзора ( погрешна процена ризика у пословању ).

6. Објективна или субјективна одговорност правних лица за казнена дела

Објективна одговорност се заснива на чињеници да је правно лице проузроковало повреду или

угрожавање заштићеног добра односно изазвало последице које су правним прописом
забрањене. Утврђује се само радња а не и кривица учиниоца.
Субјективна одговорност – утврђује се субјективни однос учиниоца према делу. Код изведене
одговорности утврђује се кривица физичког лица које је учинило казнено дело а код аутономне
одговорности елементи субјективне одговорности су засновани на понашању правног лица.

7. Супсидијарна или кумулативна одговорност правних лица за казнена дела

Супсидијарна одговорност – одговара само физичко или смао правно лице, утврђена
одговорност једног лица искључује одговорност другог лица.
Кумулативна одговорност - физичко и правно лице одговарају за исто казнено дело, може
доћи до кажњавања само правног лица ако постоје сметње за утврђивање кривице физичког
лица.

8. Одговорност правних лица за кривична дела у српском праву

-Изведена, субјективна и кумулативна : правно лице одговара за кривично дело које у оквиру
својих послова односно овлашћења учини одговорно лице у намери да за правно лице оствари
корист. одговорност правног лица се заснива на кривици одговорног лица.

9. Изведени карактер одговорности правног лица за кривична дела

Кривично дело треба да испуњава све елементе општег појма кривичног дела као и да има сва
обележја одређеног кривичног дела. Одговорно лицетреба да је извршилац или саучесник а
дело мора бити свршено или покушано. Одговорно лице треба да је поступало у оквиру својих
овлашћења или послова и извршило кривично дело у корист правног лица тј у намери да за
правно лице оствари корист ( није потребно да је корист остварена). Одговорност правног лица
може се засновати и на непостојању надзора или контроле од стране одговорног лица над
физичким лицем које му је подређено па је услед тога физичко лице извршило кривично дело
у корист правног лица. Код физичког лица није неопходно да постоји намера али је потребно
да је корист остварена кривичним делом.

10. Субјективни и кумулативни каратер одговорности правног лица за кр.дела

Одговорност правног лица претпоставља да код одговорног лица постоје сви елементи
кривице : урачунљивост, умишљај или нехат и свест о противправности. Кривица одговорног
лица није неопходан услов за одговорност правног лица – ако је кривични поступак против
одговорног лица обустављен или је оптужба одбијена, поступак може бити покренут и вођен
само против правног лица.

11. Одговорност правног лица за привредне преступе

-Изведена, објективна и кумулативна : правно лице је одговорно за привредни преступ ако је

до извршења привредног преступа дошло радњом или пропуштањем дужног надзора од
стране органа управљања или одговорног лица, или радњом другог лица које је било
овлашћено да поступа у име правног лица. За привредни преступ правног лица и одговорног
лица покреће се и спроводи јединствени поступак. Покретање и спровођење поступка само
против правног лица или само против одговорног лица могуће је ако постоје законски разлози
за гоњење само једног од њих или ако се против одговорног лица води поступак за кривично
дело које има обележја привредног преступа.

12. Одговорност правног лица за прекршаје

-Изведена, субјективна и кумулативна : правно лице је одговорно за прекршај учињен

скривљено предузетом радњом или пропуштањем дужног надзора од стране органа
управљања или одговорног лица или скривљеном радњом другог лица које је у време
извршења прекршаја било овлашћено да поступа у име правног лица. Против правног лица и
одговорног лица води се јединствени поступак осим ако постоје законски разлози да се води
поступак само против једног од њих. Ако се против одговорног лица у правном лицу не може
покренути поступак, поступак ће се покренути и спровести смао против правног лица. Ако је
правно лице престало да постоји или постоје друге правне сметње за вођење поступка,
поступак ће се покренути и спровести само против одговорног лица у правном лицу.

13. Правно лице као субјекат кривичног дела

Субјекат кривичног дела је домаћи или страни правни субјект који се по позитивном праву РС
сматра правним лицем ( испуњава услов правне уредивости, правне допустивости и правне
способности,могућности да се стичу права и преузимају обавезе). За кривично дело не
одговара : РС, аутономна покрајина и јединице локалне самоуправе као и њихови органи,
правно лице којем је законом поверено вршење јавних овлашћења ако је кривично дело
учињено у вршењу јавних овлашћења.

14. Правно лице као субјекат привредног преступа

Друштвено-политичке заједнице и њихови органи, други државни органи и месне заједнице не

могу бити одговорни. Прописом је могуће предвидети одговорност одговорног лица у правним
лицима. Страно правно лице одговара само ако има представништво на територији Србије или
ако је привредни преступ учињен његовим превозним средством.

15. Правно лице као субјекат прекршаја

РС, државни органи, органи територијалне аутономије и јединице локалне самоуправе не могу
бити одговорни за прекршај. Страно физичко и правно лице и одговорно лице одговарају за
прекршаје једнако као и домаће физичко,правно и одговорно лице. Страно правно лице и
одговорно лице казниће се за прекршај учињен на територији РС ако страно лице има пословну
јединицу или представништво у РС.

16. Казнена дела за која одговарају правна лица

У упоредном праву постоје два система одређивања казнених дела :

1)генерална клаузула – правно лице одговара за сва казнена дела која му се, с обзиром на
њихову природу или врсту прописане санкције, могу бити стављена на терет,
2) таксативно набрајање – искуство показује да овај систем набрајања казнених дела не смао
да није фаворизовало правну сигурност већ с епоказао и као врло арбитреран у вези са
критеријумом за избор казнених дела.
Правна лица одговарају за кривична дела из посебног дела кривичног законика и других
закона ако су испуњени услови за одговорност. Правна лица одговарају за привредни преступ
као друштвено штетну повреду прописа о привредном или финансијском пословању која је
проузроковала или је могла проузроковати теже последице и која је прописом надлежног
органа одређена као привредни преступ.
17. Привредни преступ – основни елементи

Субјекти привредног преступа су правно лице и одговорно лице ако му је поверен круг
одређених послова у области привредног или финансијског пословања у правном лицу
односно органу друштвено-политичке заједнице, другом државном органу или месној
заједници. Радња привредног преступа се састоји из радње или пропуштања дужног надзора
од стране органа управљања или одговорног лица или радње другог лица које је овлашћено да
псотупа у име правног лица.
За одговорност правног лица радњу би требало схватити објективно а изузетно унети
субјективне елементе нпр намера стицања користи. Последица је промена или извесно стање у
области привредног и финансијског пословања. Интензитет угрожавања се огледа у тежој
последици. Неопходна је узрочна веза између радње односно пропуштања дужног надзора и
последице, да је повреда прописа друштвено штетна и противправна.
Привредни преступ се прописује законом или уредбом донетом на основу закона. Пропис
којим се одређује привредни преступ треба да садржи обележја привредног преступа и казну
која се за преступ изриче.
Прекршај је противправна скривљено извршена радња која је прописом надлежног органа
одређена као прекршај. Прекршаји се могу прописивати законом или уредбом,одлуком
скупштине аутономне поктајине, скупштине општине, скупштине града и скупштине града
Београда. Крив је учинилац који је у време када је учинио прекршај поступао с аумишљајем
или из нехата. Одговорним лицем сматра се лице коме су у правном лицу поверени одређени
послови који се односе на управљање, пословање или процес рада, као и лице које у
државном органу, органу територијалне аутономије и јединице локалне самоуправе врши
одређене послове.

18. Специфичности санкција које се могу изрећи правном лицу

Начело специјалитета – санкције и мере морају бити прилагођене правном лицу ( нпр
променљиви карактер правног лица има за последицу да поједине установе као што су поврат,
ослобођење од казне и сл. не могу да буду на исти начин примењене као према физичком
лицу). Кривичне санкције не би смеле да спутавају правна лица у обављању корисних циљева
због којих су основана а истовремено би требало да спрече физичка лица да наставе да врше
друштвено штетне активности и одговорно тело да извлачи корист из таквих активности.

19. Кривичне санкције

1.Казна – новчана казна и престанак правног лица,

2. Условна осуда,
3. Мере безбедности - забрана обављања одређених регистрованих делатности или послова,
одузимање предмета и јавно објављивање пресуде.
Новчана казна и престанак правног лица могу се изрећи само као главне казне.
Могућност ослобођења од казне постоји ако : правно лице открије и пријави кривично дело
пре него што је сазнало за покретање кривичног поступка, ако добровољно и без одлагања
отклони настале штетне последице или изврши повраћај противправно стечене имовинске
користи.
20. Новчана казна

Новчана казна се изриче у одређеном износу у оквиру прописане најмање и највеће мере
новчане казне, 100 000 дин – 500 000 000 дин.
Ако је правно лице одговорно за више кривичних дела у стицају суд ће изрећи јединствену
новчану казну у висини збира утврђених казни с тим да она не може прећи износ од 500 000
000 дин. Ако су за сва кривична дела у стицају прописане казне затвора до 3 године,
јединствена казна не може прећи износ од 10 000 000 дин.

21. Престанак правног лица

Казна престанка правног лица може се изрећи ако је делатност правног лица у целини или у
знатној мери била у функцији вршења кривичних дела. Након правноснажности пресуде којом
је изречена казна престанка правног лица спроводи се поступак ликвидације, стечаја или
престанка на други начин. Правно лице престаје да постоји брисањем из регистра који води
надлежни орган.

22. Условна осуда

Суд правном лицу утврђује новчану казну до 5 000 000 дин и истовремено одређује да се она
неће извршити ако осуђено правно лице за време које одреди суд а у оквиру 1 -3 године 8
време проверавања), не буде одговорно за кривично дело. Суд посебно узима у обзир степен
одговорности правног лица за учињено кривично дело, мере које је правно лице предузело у
циљу спречавања и откривања кривичног дела и мере које је након учињеног кривичног дела
предузело према одговорном лицу.

23. Опозивање условне осуде

Опозивање условне осуде може бити :

обавезно – ако осуђено лице у време проверавања буде одговорно за једно или више
кривичних дела за која му је изречена новчана казна од 5 000 000 дин или у вишем износу,
факултативно – ако осуђено правно лице у време проверавања буде одговорно за једно или
више кривичних дела за које му је изречена новчана казна мања од 5 милиона дин, суд
оцењује посебно сродност учињених кривичних дела и њихов значај.
Забрана изрицања условне осуде – ако правном лицу за кривична дела утврђена у условној
осуди и за нова кривична дела треба изрећи новчану казну преко 5 милиона дин.

24. Условна осуда са заштитним надзором

Условна осуда са заштитним надзором подразумева могућност да правно лице коме је

изречена условна осуда буде стављено под заштитни надзор за одређено време у току
времена проверавања.
Правном лицу се може одредити једна или више обавеза у оквиру заштитног надзора :
организовање контроле у циљу спречавања даљег вршења кривичних дела, уздржавање од
пословних активности ако то може бити прилика или подстицај за поновно вршење кривичних
дела, отклањање или ублажавање штете причињене кривичним делом, обављање рада у
јавном интересу, достављање периодичних извештаја о пословању органу надлежном за
извршење заштитног надзора.

25. Мере безбедности (уопште и забрана обављања одређених регистрованих

послова или делатности)

Могућност изрицања одговорном правном лицу једне или више мера безбедности постоји
када су остварени одређени услови предвиђени законом. Мере безбедности одузимања
предмета и јавно објављивање пресуде могу се изрећи ако је одговорном лицу изречена
условна осуда.
Забрана обављања одређених регистрованих делатности или послова :Могућност да се
одговорном правном лицу забрани да обавља одређене регистроване делатности или послове
у вези са којима је кривично дело учињено.
Трајање мере безбедности 1-3 год. од дана правноснажности

26. Одузимање предмета и јавно објављивање пресуде

Предмети кривичног дела могу се одузети : ако су својина правног лица, када нису својина
правног лица ако то захтевају интереси опште безбедности или разлози морала али се тиме не
дира у право трећих лица на накнаду штете. Законом се може предвидети обавезно
одузимање предмета.
Пресуда ће се јавно објавити ако је корисно да с ејавност упозна са пресудом а нарочито ако би
то допринело отклањању опасности по живот или здравље људи или заштити општег интереса.
Суд одлучује путем којих средстава јавног информисања ће се објавити пресуда, као и да ли ће
се образложење пресуде објавити у целини или у изводу.

27. Привредно-преступне санкције

1. Новчана казна
2. Условна осуда
3. Заштитне мре : јавно објављивање пресуде, одузимање предмета и забрана правном лицу
да се бави одређеном привредном делатношћу

28. Новчана казна (уопште и одмеравање новчане казне)

За привредни преступ се може прописати само новчана казна, 10 000 – 3 000 000 дин. за
правно лице. Висина новчане казне за правно лице може се прописати и у сразмери са
висином учињене штете, неизвршене обавезе или вредности робе или друге ствари која је
предмет привредног преступа, у ком случају највећа мера новчане казне може бити до
двадесетоструког износа учињене штете. Ова казна се не може пооштрити.
Суд, поред олакшавајућих и отежавајућих околности, приликом одмеравања казне правном
лицу нарочито узима у обзир : тежину учињеног привредног преступа, последице које су
наступиле или су могле наступити, околности под којима је привредни преступ учињен и
економску снагу правног лица и ранију осуђиваност правног лица за привредни преступ или
кривично дело, да ли је ранији преступ истоврсан са новим и протек времена од раније осуде.
29. Вишеструки поврат

Могућност изрицања казне правном лицу изнад законског минимума постоји ако је правно
лице претходно најмање два пута осуђено за сродни привредни преступ, да је код сваке осуде
изречена новчана казна преко 20 000дин, да од последње правноснажне осуде није протекло
више од 5 година.
Закључак о постојању вишеструког поврата суд изводи узимањем у обзир и околности под
којима је привредни преступ учињен и тежине наступелих последица.

30. Одмеравање казне за стицај привредних преступа

Суд најпре утврђује казну за сваки привредни преступ па онда изриче јединствену казну као
збир појединачних казни с тим да она не може прећи двоструки износ највеће законске мере
казне.

31. Условна осуда

Правном лицу за учињени привредни преступ суд може изрећи условну осуду. Суд може
утврдити правном лицу казну до 20 000дин с тим да се она неће извршити ако осуђени за
време које одреди суд ( 1-2 год) не учини нов привредни преступ.

32. Заштитне мере

Суд може учиниоцу привредног преступа да изрекне једну или више заштитних мера када за то
постоје законом предвиђени услови. Заштитне мере се могу изрећи само ако је учиниоцу
изречена казна. Заштитне мере јавног објављивања пресуде и одузимање предмета могу се
изрећи и уз условну осуду. Заштитне мере суд ће изрећи када је потребно и за одређени
прекршај у стицају.

33. Забрана правном лицу да се бави одређеном привредном делатношћу

Забрана производње одређених производа или забрана вршења одређених послова промета
робе и услуга или других привредних послова наводе се у пресуди тачно, конкретно одређени.
Ако прописом којим се одређује привредни преступ нису посебно прописани услови за
изрицање ове заштитне мере, она се може изрећи ако би даље бављење одређеном
делатношћу било опасно по живот и здравље људи или штетно за привредно или финансијско
пословање или за привреду, или би штетило угледу РС или домаћем правном лицу у
иностранству при вршењу послова спољнотрговинског промета или ако је правно лице за
последње 2 године кажњено због истог или сличног привредног преступа.
Трајање заштитне мере 6 месеци – 10 година

34. Јединственост кривичног поступка

За исто кривично дело покреће се и води против правног лица и одговорног лица јединствени
поступак и доноси се једна пресуда – ово је последица модела изведене одговорности правног
лица за кривично дело.
Изузеци : поступак смао против правног лица се води ако постоје законске сметње за
покретање и вођење поступка против одговорног лица, а само против одговорног лица када је
пре покретања кривичног поступка правно лице престало да постоји.

35. Особености кривичног гоњења правних лица

Начело легалитета подразумева обавезу јавног тужиоца да предузме кривично гоњење ако су
испуњени потребни стварни и правни услови.
Начело опортунитета подразумева могућност одбацивања кривичне пријаве против правног
лица из разлога целисходности ( кривична дела за која је прописана новчана казна или казна
затвора до 3 године).
Јавни тужилац оцењује постојање једне или више околности на страни правног лица :
пријављивање кривичног дела пре него што је сазнато да је дело откривено, спречавање
наступања штете или накнада штете и отклањање других штетних последица кривичног дела,
добровољни повраћај имовинске користи прибављене кривичним делом, непоседовање
имовине или покретање стечајног поступка против правног лица.

36. Представник окривљеног правног лица и трошкови представљања

Могућност покретања и вођења кривичног поступка против правног лица означава да оно има
страначку способност. Правном лицу недостаје процесна способност, тако да окривљено
правно лице у кривичном поступку заступа представник, а то значи да може да предузима све
радње које може предузети окривљени. Представник је лице овлашћено на основу закона,
другог прописа или одлуке надлежног органа да заступа правно лице. Окривљено правно лице
може имати само једног представника.
Представник окривљеног страног правног лица је лице које управља представништвом
односно огранком страног правног лица које обавља делатност у РС.
Трошкови представљања спадају у трошкове кривичног поступка. Награда и нужни издаци
постављеног представника у поступку за кривична дела за која се гони по службеној дужности
исплаћују се унапред из средстава органа који води поступак а наплаћује се доцније од лица
која су дужна да их надокнаде по одредбама Закона о кривичном поступку. Окривљено правно
лице сноси трошкове поступка који су проузроковани кривицом његовог представника.

37. Одређивање и изузеће представника окривљеног правног лица

Представника одређује правно лице а ако то не учини поставља га суд пред којим се води
поступак. Ако окривљено правно лице престане да постоји пре правноснажног окончања
поступка, суд ће позвати правног следбеника да одреди представника. Ако правни следбеник
не одреди представника у року од 8 дана од пријема позива, суд пред којим се води поступак
ће поставити представника.
Суд је дужан да утврди идентитет представника окривљеног правног лица и да ли је овлашћен
за учествовање у кривичном поступку. Постоји могућност принудног довођења уредно
позваног представника који с еније одазвао нити оправдао свој изостанак.
Представник не може бити одговорно лице против кога се води кривични поступак за исто
кривично дело осим ако је то лице једино овлашћено за заступање окривљеног правног лица.
Представник не може бити лице које је у истој правној ствари позвано као сведок.
38. Бранилац окривљеног правног лица

Окривљено правно лице може имати браниоца у току кривичног поступка. Браниоца
окривљеном правном лицу може узети представник давањем пуномоћја писмено или усмено
на запсиник код органа пред којим се води кривични поступак. Окривљено правно и одговорно
лице могу имати истог браниоца ако то није у супротности са интересима њихове одбране.

39. Привремене мере

Суд може окривљеном правном лицу да одреди једну или више привремених мера у циљу
обезбеђења одузимања имовинске користи, спречавања извршења кривичног дела,
спречавања избегавања одговорности услед статусних промена. Захтев за изрицање
привремене мере подноси јавни тужилац а одлуку, у зависности од фазе кривичног поступка,
доноси истражни судија односно председник већа.
Странке имају право да у року од 3 дана од пријема решења изјаве жалбу која не задржава
извршење решења. Привремене мере могу трајати док зе то постоји потреба а најдуже до
правноснажности судске одлуке. Суд је обавезан да на свака 2 месеца испита да ли је
привремена мера потребна.
1. Појам прекршајног права
Прекршајно право представља део јавног права,које нормира односе између државе и њених
грађана на принципу субординације. Норме су принудне,когентне, субјекти нису равноправни.
Материјално прекршајно право регулише појам прекршаја, прекршајну одговорност, прописује
систем прекршајних санкција и дефинише поједине прекршаје. Процесно прекршајно право
садржи правила прекршајног поступка, док извршно прекршајно право уређује извршење
прекршајних санкција.
У свом развоју, прекршајно право је некада било сматрано делом управног права а некад
делом кривичног права. Веза са управним правом се огледа у томе што је одлучивање о
прекршајима у почетку било поверавано управним органима ( пре свих полицији), настојање
да се прекршајни поступак приближи управном на плану ефикасности, што судски поступак
због спорости и сложености редовно не задовољава. С друге стране, прекршајно право је
блиско кривичном праву јер се и у прекршајним стварима испољава казнено-репресивна
функција државе као и прописивањем посебног судског поступка за прекршаје којим се
избегава евентуална самовоља у кажњавању од стране органа управе, с обзиром на то да се
окривљеном у судском поступку признају бројне гарантије.
У нашем праву, прекршаји су се издвојили из кривичног права и постали посебна категорија
казнених деликата ( деликти казненог права), у које, поред кривичних дела и прекршаја спадају
још и привредни преступи. Прекршаји код нас данас спадају у надлежност прекршајних судова
иако су до скоро прекршајни поступак могли да воде и поједини органи управе ( царинарнице,
управа саобраћајне полиције итд. ).
За разлику од прекршајног права, где важан сегмент прекршајне одговорности представља
одговорност физичких лица (грађана), у праву привредних преступа субјекти могу бити само
правна лица и одговорна лица у њима. Осим тога, привредни преступи се односе само на
сферу привредног и финансијског пословања тако да је објект заштите прекршајног права
неупоредиво шири, иако долази до потешкоћа на плану квалитативног разграничења
привредних преступа и прекршаја у привреди ( сматра се да је степен друштвене опасности
привредних преступа виши у односу на привредне прекршаје).

2. Развој прекршајног права

У старом Риму нису постојали класични полицијски службеници већ су мање-више сви
магистрати имали принудна овлашћења која су подразумевала послушност. Виши магистрати
имали су значајна јавна овлашћења, укључујући право на кажњавање.
Првим обликом управних казнених деликата у средњем веку сматрају се наредбе француских
краљева (капитулари), чије кршење је за последицу могло имати и новчано кажњавање.
Прекршаје познају и статути средњевековних градова, с обзиром на то да је прописивање
казни представљало један од атрибута њихове независности.
Са јачањем државног апарата, у епохи просвећеног апсолутизма у 18.веку долази до
интензивнијег прописивања прекршаја чиме се хтела обезбедити послушност и ојачати
ауторитет државне управе.
Разграничење кривичних и прекршајних деликата није почивало толико на материјалним
критеријумима, колико на надлежности, с обзиром на то да су за кривична дела судили судови
које је образовала суверена власт, док су прекршаје санкционисале локалне власти које су се
старале о реду и миру ( органи управе,полиција).
У 19.веку већина европских држава прописује преступе за које су били надлежни полицијски
органи, у српском праву: Казнитељни законик за полицајне преступе 1851.г.
У материју казненог права прекршаји улазе најпре у француском праву, Code penal 1791.г. први
уводи тродеобу кривичних дела на злочине,преступе и иступе,која преко Code penal 1810 .г.
продире у већину кривичних законодавстава 19.века.
Прекршаји први пут налазе своје место у српском казненом законодавству у Криминалном
законику за Књажевство србију 1860.г.
Доношењем Кривичног законика Краљевине Југославије 1929.г. напушта се трихотомија
казнених деликата, с обзиром на то да овај закон није регулисао иступе већ само злочине и
преступе. Због тога је уз кривични законик донет и посебан закон о привременом продужењу
важења ранијих прописа о кажњавању иступа.
С обзиром на то да је 1946.г. донет Закон о неважности правних прописа донетих пре 6.априла
1941.г. и за време непријатељске окупације, предратни прописи су изгубили правну снагу али
су могла бити примењена правила из тих прописа ако нису била у супротности са тековинама
народно-ослободилачке борбе.
Исте године, Министарство унутрашњих послова доноси Упутство о поступању приликом
кажњавања за прекршаје, са идејом да се уједначе правила на читавој територији земље.
1947.г. доноси се Основни закон о прекршајима према којем су прекршаји у надлежности
органа управе.
Нови Основни закон о прекршајима доноси се већ 1951.г. први пут се уводе посебни
прекршајни органи : судије за прекршаје и комисије у првом степену а већа за прекршаје у
другом степену. Овај закон је значајно измењен 1958.г. када се прекршај први пут дефинише
као „повреда јавног поретка“ и уводи поступак за наплату новчане казне на лицу места.
Према Уставу СФРЈ 1974.г. на савезном нивоу остаје само Закон о прекршајима којима се
повређују савезни прописи, а све републике и покрајине доносе своје законе о прекршајима.
Устав Републике Србије 1990.г. укида законодавну надлежност покрајина.
Уставом СРЈ 1992.г. задржана је подењена надлежност у материји прекршаја између савезне
државе и република, па је у Србији на снази био Закон о прекршајима од 1989.г. и савезни
Закон о прекршајима којима се повређују савезни прописи од 1977.г.
И након престанка Државне заједнице СЦГ, у Србији се примењивао Закон о прекршајима од
1989.г. са бројним каснијим изменама и допунама.
Народна скупштина РС је 2013.г. усвојила нови Закон о прекршајима који је почео да се
примењује од 1.марта 2014.г. Овај закон враћа објективно одређење прекршаја а његову
најзначајнију новину представља увођење прекршајног налога за прекршаје за које је
предвиђена само новчана казна у фиксном износу.

3. Извори прекршајног права

Основни извор прекршајног права представља Закон о прекршајима 2013.г.

Како сам Закон о прекршајима у више својих одредаба упућује на сходну примену
кривичноправних прописа, значај извора прекршајног права имају и Законик о кривичном
поступку, Закон о извршењу кривичних санкција у Закон о малолетним учиниоцима кривичних
дела и кривичноправној заштити малолетних лица. Такође упућује и на примену Закона о
јавним набавкама, Закона о извршењу и обезбеђењу...Закон о полицији,Закон о јавном
тужилаштву.
Прекршаји се могу прописивати законом или уредбом, односно одлуком скупштине аутномне
покрајине, скупштине општине, скупштине града и скупштине града Београда.
Органи овлашћени за доношење прописа о прекршајима могу прописивати прекршајне
санкције само за повреде прописа које доносе у оквиру своје надлежности утврђене Уставом и
законом, под условима одређеним Законом о прекршајима.
Орган који је овлашћен да прописује прекршајне санкције не може ово право пренети на друге
органе.
4. Просторно важење прекршајних прописа

Основни принцип просторног важења је територијални принцип. То значи да се прекршајни

пропис примењује на сваког (домаћег држављанина,странца,лице без држављанства) ко учини
прекршај на територији на којој односни прекршајни пропис важи. Просторно важење
конкретног прекршајног прописа условљено је територијом на којој се простире надлежност
доносиоца прекршајног прописа.
Одредбе о прекршајима важе на територији Републике Србије ако су прописане уредбом и
законом, на територији јединица територијалне аутономије ако су прописане одлуком
скупштине аутономне покрајине, као и на територији јединица локалне самоуправе кад су
прописане одлуком скупштине општине,скупштине града или скупштине града Београда.
Ако је прекршај предвиђен републичким прописима учинилац ће се казнити ако је прекршај
учињен на територији РС или ако је учињен на домаћем броду или ваздухоплову док се брод
или ваздухоплов налазе ван територије Србије. С обзиром на то да је прекршај учињен како у
месту где је учинилац радио тако и у месту где је наступила последица,наше прекршајно право
ће се применити и у ситуацији да је једно од ова два обележја, у случају последичних
прекршаја, остварено у иностранству.
Прекршајни поступак се неће водити, нити ће се изрећи казна лицу које ужива дипломатски
имунитет. Имунитет има карактер процесне сметње за вођење поступка, тако да се њиме не
дотиче материјално постојање прекршаја, стога саучесници лица које ужива дипломатски
имунитет ипак могу одговарати за прекршај.
У циљу олакшавања извршења прекршајних казни и боље размене информација, у Европској
унији је донета Директива (2011/82) према којој држава чланица у којој је саобраћајни
прекршај учињен има приступ обједињеним подацима о регистрованим возилима и њиховим
власницима односно корисницима. Директива се односи на тачно одређене саобраћајне
прекршаје и омогућава да се лице, за које се сумња да је учинило саобраћајни прекршај,
обавести о времену и месту учињеног прекршаја,о покренутом поступку, новчаној казни и
начину плаћања.
За прекршај учињен у иностранству прекршајни поступак ће се у нашој земљи водити само
изузетно- ако је то изричито одређено законом или уредбом. Изузетно, закон допушта да се
гоњење за прекршај може, под условом узајамности, уступити страној држави, али под
условом да се ради о прекршају страног држављанина који у замољеној држави има
пребивалиште.
С обзиром на то да су потвђени међународни уговори саставни део правног поретка РС, могућа
је непосредна примена мултилатералних и билатералних конвенција о међународној правној
помоћи које се односе и на прекршаје ( јер не постоји конкретан закон о међ.помоћи код нас),
то су : Европска конвенција о преносу поступка у кривичним стварима и Европска конвенција о
међусобном пружању правне помоћи у кривичним стварима са два додатна протокола од
којих је Други од посебног значаја јер се односи на пружање правне помоћи у материји
прекршаја.
Одредбе о прекршајима које важе на територији неке јединице територијалне аутономије или
локалне самоуправе- не важе на територијама других покрајина,општина,градова. Такође,
више није предвиђена могућност уступања прекршајног гоњења другом прекршајном суду на
територији РС на чијем подручју учинилац прекршаја евентуално има
пребивалиште,боравиште или седиште.
5. Временско важење прекршајних прописа

Начелно, на учиниоца прекршаја примењује се закон односно пропис који је важио у време
када је прекршај извршен.
Ако је после учињеног прекршаја пропис једном или више пута измењен, примениће се онај
пропис који је био најблажи за учиниоца (примена блажег прописа представља обавезу а не
тек могућност суда).
Примена блажег прописа сматра се могућом чак и након доношења правноснажне пресуде,
ако се о ствари поново мериторно одлучује. Сама чињеница да је измењен закон не може бити
разлог ванредног правног лека, али ако се неки од основа за подношење неког ванредног
правног лека прихвати (нпр. Пресуда је заснована на лажном исказу сведока као разлог за
понављање поступка) и ранија одлука укине, па дође до новог суђења у којем се мериторно
одлучује, узима се да је оправдано применити блажи пропис.
Ако суд има дилеме који је пропис блажи, примениће основно правило, пропис који је важио у
време када је прекршај извршен. Несумњиво је блажи онај пропис који искључује постојање
прекршаја или прописује нижу прекршајну казну. Пропис који је блажи за учиниоца примениће
се у целости.
Правило о примени блажег прописа односи се само на материјално а не и на процесно
прекршајно право. Суд увек примењује она процесна правила из закона који важи у време
вођења прекршајног поступка – ако је доказ прибављен сагласно правилима која су важила у
време предузимања процесне радње, окривљени се не може позивати на примену блажег
закона ако се ова правила касније измене.
Примена правила о блажем прекршајном пропису наилази на потешкоће у условима
инфлације, када се због девалвације динара неретко повишавају новчане вредности у описима
појединих прекршаја. Тада је могуће да једно понашање оствари обележја прекршаја, а да
након измене прописа и повишења новчаног износа ради усклађивања реалне вредности у
време суђења – обележја прекршаја не буду остварена. Избегавање примене блажег прописа у
овим ситуацијама у прекршајној пракси тумачило се потребом једнаког поступања према
грађанима у условима инфлације, како они који нису поштовали пропис не би протеком
времена били стављени у повољнији положај.
У случају прекршајних прописа са ограниченим временским трајањем (интервентни прописи),
наша прекршајна пракса углавном не прихвата примену блажег прописа јер би се тада
доношење таквог прописа сматрало узалудним.

6. Материјално разграничење прекршаја и кривичних дела

У оквиру казнених одредаба које дефинишу конкретан казнени деликт увек се наглашава да ли
се ради о кривичном делу, привредном преступу или прекршају. Док прекршаји у сваком
облику свог испољавања треба да представљају незнатну повреду или угрожавање заштићеног
добра, кривична дела само у конкретном поједином случају могу имати багателан карактер.
1. У старујој литератури,посебно немачкој, доминирало је становиште да је разлика кривичних
дела и прекршаја квалитативна, суштинска. Док кривично право увек штити извесна правна
добра, прекршаји би представљали повреду повреду самог јавноправног прописа –
непослушност према захтевима поретка. За разлику од друштвене опасности кривичног дела,
прекршаје би тако одликовало угрожавање законитог рада државне управе. Овај критеријум
разликовања критикован је као недоречен. Област саобраћаја или животне средине, чије
уређење одликује прописивање великог броја прекршаја, показује да је циљ нормирања и
овде очување здравља, живота и имовине, што су субјекти заштите и у кривичном праву.
2. Становиште да је разлика квантитативна – према овом схватању, не би било могуће повући
суштинску границу између две форме понашања, јер оба понашања повређују иста добра, само
са различитим интензитетом. У случају кривичних дела, невредност понашања и кривице је
редовно виша па је и прекор учиниоцу снажнији у односу на прекор који се упућује
прекршиоцу. Док учиниоца кривичног дела по правилу одликује непријатељски став према
норми, за прекршаје је типично немарно одношење према захтевима поретка. Ипак, највећа
препрека квантитативном учењу је чињеница да се невредности ових деликата, опредмећене у
запрећеним прекршајним и кривичним санкцијама, преплићу. Тако је највиша казна
прекршајног затвора ( 60 а изузетно и 90 дана) виша од општег минимума казне затвора у
кривичном праву (30 дана). Како постоје прекршаји тежи од кривичних дела, тешко је
категорички тврдити да су на замишљеној скали невредности прекршаји увек лакши од
кривичних дела.
3. Мешовито становиште – граничник представља социјално-етички суд о невредности
понашања. Социјално-етички прекор који се упућује учиниоцу кривичног дела код прекршаја
углавном изостаје тј прекршај је деликт који је претежно вредносно неутралан.
-У српској литератури се разграничење прекршаја и кривичних дела углавном тражило на
плану друштвене опасности и објекта заштите. С обзиром на то да се материјално обележје
кривичног дела препознавало у његовој друштвеној опасности, поједини аутори су или
негирали било какву друштвену опасност прекршаја или су је потврђивали али у њеном нижем
степену наспрам кривичних дела. С друге стране, указивало се и на објекат заштите, на
чињеницу да се кривичним делима нападају темељне друштвене вредности и односи док се
прекршајима повређује само друштвена дисциплина.

7. Појам прекршаја

Закон о прекршајима 2013.г. враћа традиционалну објективну концепцију прекршаја –

Прекршај је противправно дело које је законом или другим прописом надлежног органа
одређено као прекршај и за које је прописана прекршајна санкција.
Прихваћен појам прекршаја је двостепен. На првом степену се испитује да ли су понашањем
учиниоца остварена обележја неког прекршаја одређеног у пропису. Противправност
подразумева кршење правног прописа, праћено непостојањем каквог основа који оправдава
вршење прекршаја. Основи искључења противправности прекршаја су нужна одбрана, крајња
нужда и неодољива сила. На остварење прекршаја надовезује се прекршајна одговорност.
Када се ради о физичком лицу као прекршиоцу, законодавац прекршајну одговорност
изједначава са кривицом, чији су елементи урачунљивост, свест о противправности и нехат
односно умишљај. Основи искључења прекршајне одговорности су неотклоњива стварна
заблуда, неотклоњива правна заблуда, неурачунљивост и наређење одговорног лица или
органа управљања.
Више се не помиње „радња“ прекршаја већ се враћа на појам „дела“. Уношење радње у систем
прекршаја још више отежава чињеница да је један од равноправних субјеката прекршајне
одговорности правно лице. Како воља правног лица представља голу фикцију, која се закључује
из воље одговорних лица у његовом саставу, радња прекршаја оправдано нема самостално
место у систему прекршаја.
Прекршај може бити извршен чињењем или нечињењем. Прекршај је извршен нечињењем
кад је прописом као прекршај предвиђено – пропуштање да се предузме одређено чињење.
Омисивни прекршаји су много значајнији у прекршајном него у кривичном праву јер су
прекршајне норме често наређујуће, тако да се од правних субјеката захтева одређено
понашање.
Ако лице учини две или више алтернативно прописаних радњи, не чини два прекршаја у
стицају већ само један прекршај.
Казнена прекршајна одредба садржи само санкцију а норма чије кршење остварује опис
прекршаја се налази одвојено у материјалним одредбама прописа.
8. Нужна одбрана

Законодавац прописује да нема прекршаја ако је радња прописана као прекршај учињена у
нужној одбрани. Реч је о основу искључења противправности. Остварењем бића прекршаја
дело прекршиоца је и противправно али противправност дела може да отпадне ако буду
остварени услови нужне одбране.
Исход је доношење ослобађајуће пресуде.
Одбијање напада најчешће подразумева остварење кривичних дела а не прекршаја па је тешко
замислити бића прекршаја која тако могу бити остварена, зато нужна одбрана има мали
практични значај.
Нужна је она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од свог добра или од добра
другога одбије истовремени противправни напад.
Прекорачење граница нужне одбране постоји ако одбрана према околностима није била
неопходно потребна за одбијање напада.
У пракси нужна одбрана некада долази у обзир код прекршаја учествовања у тучи према
Закону о јавном реду и миру, где се окривљени позивају на овај институт тврдећи да су на
јвном месту били увучени у сукоб без своје кривице.

9. Крајња нужда

Крајња нужда постоји ако је прекршај учињен да учинилац отклони од свог добра или добра
другог истовремену нескривљену опасност која се на други начин није могла отклонити и ако
при томе учињено зло није веће од зла које је претило. Противправност дела заслужује да буде
оправдана само ако опасност која је претила прекршиоцу надилази неправо остварено
прекршајем ( нпр. Учинилац вишеструко прекорачује дозвољену брзину како би превезао
повређеног у болницу). Опасност мора бити истовремена тј таква да се сваког момента може
претворити у повреду ако с ене предузму мере отклањања. Опасност мора бити и
нескривљена, немогуће је постојање крајње нужде у ситуацијама где је прекршилац сам
проузроковао опасност.
Крајња нужда се може прекорачити на два начина : ако је учињено зло веће од зла које је
претило или ако је прекршилац могао да отклони опасност на неки други начин (нпр позивање
хитне помоћи).
Законодавац оправдано није омогућио блаже кажњавање прекршиоца ако је он сам скривио
опасност из нехата, с обзиром на то да нехат представља основни облик кривице у
прекршајном праву.
Тешкоће у привредном и финансијском пословању нису у прекршајној пракси прихватане као
разлог који би због крајње нужде искључио постојање прекршаја (услед недостатка средстава
нису нпр плаћене царинске дажбине или је правно лице дало предност исплати плата уместо
својим обавезама према добављачима).

10. Сила и претња

Сила представља употребу физичке снаге према неком лицу, најчешће како би оно нешто
учинило,пропустило или трпело. Снага може бити телесна и механичка, подразумевати
коришћење животиња или различитих уређаја или примену омамљујућих средстава.
Претња је изјава којом се другом лицу у изглед ставља какво зло.
Законодавац прописује да нема прекршаја ако је учинилац поступао под дејством неодољиве
силе. Сила је неодољива ако јој се прекршилац у датим околностима никако није могао
одупрети па остварење прекршаја није представљало резултат његове слободне воље.
Неодољива сила јавља се као апсолутна немогућност да се у датим околностима предузме
дужно чињење. Учинилац који је извршио прекршај под дејством силе којој се могло одолети
или под дејством претње може се блаже казнити. Ако би се одољива сила и претња сматрале
нескривљеном опасношћу ( ако би достигле тај степен, крајња нужда) ,блаже кажњавање не би
имало основ јер би противправност дела претходно отпала по основу крајње нужде.
У нашој прекршајној пракси се поставило питање евентуалног искључењ одговорности правног
лица у случају блокаде његовог рачуна- како у случају блокаде нису могућа никаква плаћања са
рачуна правног лица сем оног дуговања због којег је до блокаде дошло, у нашој судској пракси
је заузет став да овде због непостојања правне и фактичке могућности испуњења дужности не
постоји одговорност правног лица.

11. Неурачунљивост, битно смањена урачунљивост и скривљена

урачунљивост

Неурачунљив је учинилац који није могао да схвати значај свог поступка или није могао да
управља својим поступцима услед душевне болести, привремене душевне поремећености,
заосталог душевног развоја или друге теже душевне поремећености. Да би прекршилац био
неурачунљив, један од наведених биолошких узрока мора довести до неспособности за
расуђивање или одлучивање тј. До нефункционисања или интелектуалне или волунтаристичке
сфере човека. Интелектуални елемент законодавац одређује као немогућност да се схвати
значај дела, док вољни елемент своди на немогућност управљања властитим поступцима.
Учиниоцу прекршаја чија је способност да схвати значај свог дела или способност да управља
својим поступцима била битно смањена – може се ублажити казна. Обична смањена
неурачунљивост може представљати олакшавајућу околност.
Што се тиче радњи слободних у узроку ( actiones liberae in causa ), кривица прекршиоца се не
испитује у време прекршаја јер у то време он и није био урачунљив ( био је опијен нпр), већ у
време када се доводио у то стање. Према законској одредби, не сматра се неурачунљивим
учинилац прекршаја, који је употребом алкохола или на други начин довео себе у стање у коме
није могао схватити значај свог поступка или није могао управљати својим поступцима, ако је у
време када се доводио у такво стање био свестан или је био дужан и могао бити свестан да у
таквом стању може учинити прекршај.
Могу се разликовати умишљајна и нехатна actio libera in causa. На закључак да ли је у време
довођења у стање неурачунљивости учинилац у односу на каснији прекршај поступао са
умишљајем или из нехата утичу количина опојних средстава које је унео у свој организам,
време између опијања и вршења прекршаја и друге околности. Притом, утицај опијенсоти на
ппппостојање прекршаја може бити двојак. С једне стране, сама чињеница да се учинилац
свесно опио ( те чињенице је човек редовно свестан) није довољна за закључак да је и
прекршај учињен у стању неурачунљивости остварен са умишљајем. С друге стране, код
саобраћајних прекршаја чије се биће исцрпљује у одређеном степену алкохолисаности,
представљајући њихово обележје, умишљај се испитује у односу на саму околност опијања па
се већ из чињенице свесног опијања с правом изводи закључак о умишљајном вршењу
прекршаја.
Од других начина довођења у стање неурачунљивости, поред коришћења лекова, највећи
практични значај, нарочито у материји саобраћајних прекршаја, има стање сна изазвано
умором, које се у пракси подводи под привремену душевну поремећеност. Иако се возач
заправо не доводи у стање сна, сан представља последицу премора којег је он свестан.
12. Нехат и умишљај

Нехат и умишљај представљају сегмент прекршајне одговорности физичког лица ( заједно са

урачунљивошћу и свешћу о противправности) а не и састојак објективног прекршајног неправа.
Домаћа судска пракса све околности које се тичу прекршиочевог дела подводи под елементе
остварености дела одређеног у прекршајном пропису и његове противправности, док све
унутрашње процесе који осликавају психички однос учиниоца према делу приписује кривици.
За постојање одговорности довољан је нехат учиниоца, ако прописом о прекршају није
одређено да ће се учинилац казнити искључиво ако је прекршај учињен с умишљајем. Кривицу
прекршиоца редовно заснива већ нехат. Кривица прекршиоца код свих прекршаја код којих
кажњивост није сведена само на умишљај, кретаће се у распону од несвесног нехата до
директног умишљаја, за разлику од кривичног права, где се кажњавање појединог облика
кривичног дела врши искључиво или у границама умишљаја или у границама нехата. Отуда ће
постојање умишљаја у вршењу конкретног прекршаја редовно представљати отежавајућу
околност. Доносиоци прекршајних прописа готово никада изричито не прописују да се односни
прекршај може учинити само са умишљајем, иако из природе великог броја прекршаја
произлази да нехат у њиховом остварењу није замислив ( нпр. коришћење мобилног телефона
током вожње).
Прекршај је учињен са умишљајем када је учинилац био свестан свог дела и хтео његово
извршење или када је био свестан да услед његовог чињења или нечињења може наступити
забрањена последица, па је на њено наступање пристао ( свесни и вољни елемент).
Законодавац разликује директни и евентуални умишљај. Директан умишљај подразумева
висок степен свести и хтење дела. Свест о остварењу прекршаја може ићи од могућности до
извесности у погледу наступања дела и њихових последица, али на плану воље прекршилац
хоће остварење прекршаја. Код евентуалног умишљаја замислива је само представа о могућем
наступању прекршаја, на чије остварење прекршилац пристаје. Дође ли се на темељу
околности хипотетички до закључка да би учинилац и уз сазнање шта је последица ипак делао,
умишљај би био потврђен, дође ли се обрнуто до закључка да би учинилац радњу тада ипак
пропустио, умишљај би се негирао и преостала би евентуална одговорност за нехат.
Прекршај је учињен из нехата када је учинилац био свестан да услед његовог чињења или
нечињења може наступити забрањена последица али је олако држао да је може спречити или
да она неће наступити или кад није био свестан могућности наступања забрањене последице
иако је према околностима и према својим личним својствима био дужан и могао бити свестан
те могућности. Свесни нехат има исти интелектуални садржај као и евентуални умишљај али се
од њега разликује према вољном елементу, који овде изостаје. Учинилац не пристаје на
остварење прекршаја већ се нада да се прекршај неће остварити. Ничим засновано поуздање у
срећан расплет води закључку да је учинилац, предвиђајући могућност остварења прекршаја,
ипак пристао на његово наступање. Код несвесног нехата изостају и свесно и вољно остварење
прекршаја али се прекор заснива на дужности предвиђања неповољног исхода и чињеници да
је учинилац према околности и својим личним својствима могао да има ваљану представу.
Нехат почива на повреди дужности брижљивог поступања. Онај ко вози недозвољеном
брзином или пушта прегласну музику поступа небрижљиво јер занемарује оне захтеве који се
упућују разумним и савесним грађанима. Ако ближа мерила брижљивости недостају важи
општи критеријум просечно савесног и пажљивог учиниоца у конкретном случају и социјалној
улози прекршиоца.
Разликовање свесног и несвесног нехата нема за исход строже кажњавање свесног нехата.
Повреда захтева дужне брижљивости може бити виша у случају учиниоца који није уложио
никакав напор да спозна објективну стварност у односу на оног који је ризик остварења
прекршаја увидео верујући погрешно да до њега неће доћи.
У образложењу пресуде морају се дати разлози о степену кривице јер ће у супротном постојати
битна повреда одредаба прекршајног поступка.
13. Стварна заблуда

Стварна заблуда се уобичајено дефинише као погрешна представа о стварности, о некој

околности из света чињеница. ЗП познаје два типа заблуде о чињеницама : заблуду о стварној
околности која представља обележје прекршаја (стварна заблуда у ужем смислу) и заблуда о
стварној околности, која би, да је заиста постојала, дело прекршиоца учинила дозвољеним (
стварна заблуда у ширем смислу). Стварна заблуда у ужем смислу може се односити на било
које обележје бића прекршаја. Тако је нпр код прекршаја коцкања са малолетником могуће да
прекршилац има (погрешну) представу да лице није малолетно. Стварна заблуда у ширем
смислу нема широку примену и односи се на погрешну представу о чињеничном супстрату
неког основа искључења противправности прекршаја, нпр учинилац испали више метака у
ваздух како би упозорио на неку опасност коју је заправо умислио или вози недозвољеном
брзином погрешно сматрајући да га други возач јури ради обрачуна.
Неотклоњива стварна заблуда искључује прекршајну одговорност. Стварна заблуда је
неотклоњива ако учинилац није био дужан и није могао да избегне погрешну представу у
погледу неке стварне околности која представља обележје прекршаја или у погледу неке
стварне околности која би, да је заиста постојала, учинила поступак учиниоца дозвољеним.
Отклоњива стварна заблуда подразумева ситуацију у којој се прекршиоцу може замерити да је
према околностима могао да избегне своју погрешну представу. Прекршилац је овде у заблуди
због своје непажње-нехата, отуда отклоњива стварна заблуда у кривичном праву може да
искључи одговорност само за умишљајно дело али не и за нехат. Како је у прекршајном праву
нехат основни облик кривице, отклоњива стварна заблуда не утиче на прекршајну одговорност
осим уколико, изузетно, није прописана искључиво одговорност за умишљај. Само у том
случају би и отклоњива стварна заблуда водила искључењу прекршајне одговорности.

14. Правна заблуда

Непознавање прекршајног права шкоди – ignorantia iuris nocet

Прекршилац се налази у правној заблуди када не зна да је његово дело правом забрањено.
Учинилац не мора да зна који прекршајни пропис повређује и која је казна за то предвиђена,
довољно је да има општу представу о томе да чини нешто правом забрањено.
Може се направити разлика између директне и индиректне правне заблуде.
Директна правна заблуда подразумева да учинилац не зна да је понашање уопште кажњиво
као прекршај. Индиректна правна заблуда подразумева ситуацију у којој прекршилац зна да се
вршењем дела крши одговарајућа прекршајна норма али погрешно верује да у његовом
случају делује неки основ искључења противправности, који чини његово понашање
дозвољеним, нпр лекар приватне праксе иде у посету свом пацијенту возећи недозвољеном
брзином и претичући на недозвољен начин друга возила погрешно сматрајући да се и на њега
односи првенство пролаза.
Подврстом правне заблуде сматра се и заблуда о супсумцији где учинилац има правилну
представу о стварности али је погрешно правно тумачи не доводећи је под биће прекршаја,
нпр прекршилац не зна да се његово возило које има 10 седишта сматра аутобусом.
По дејству, разликују се отклоњива и неотклоњива правна заблуда.
Правна заблуда је неотклоњива ако учинилац није био дужан и није могао да зна да је његово
дело забрањено. У случају неотклоњиве правне заблуде прекршиоцу се не може пребацити да
је непознавање прекршајних прописа могао избећи јер је у конкретном случају, у покушају да
сазна правила у свету норми у којем се креће, ангажовао своје сазнајне потенцијале (то
подразумева тражење правних савета, распитивање код надлежних власти и других
компетентних институција).
Правна заблуда је отклоњива ако је прекршилац своју погрешну представу о дозвољености
понашања могао у конкретном случају избећи. Ако је заблуда прекршиоца била отклоњива
учинилац се може блаже казнити.

15. Субјекти прекршајне одговорности

Субјект прекршајне одговорности је учинилац прекршаја- прекршилац. Реч је о активном

субјекту прекршаја а не жртви као пасивном субјекту. У нашем прекршајном праву дете, лице
које у време прекршаја није навршило 14 година, не може бити субјект прекршаја, па се против
њега не може водити прекршајни поступак.
За прекршај у нашем праву могу да одговарају пет категорија субјеката: физичко лице,
предузетник, правно лице, одговорно лице у правном лицу и одговорно лице у државном
органу, органу територијалне аутономије или органу јединице локалне самоуправе.
Према критеријуму услова неопходних за прекршајну одговорност могу се поделити у две
основне категорије : физичка лица у ширем смислу одговарају само ако постоји њихова
кривица, правна лица одговарају објективно-без кривице.

16. Физичко лице као учинилац прекршаја

Физичко лице одговара за прекршај који му се може приписати у кривицу, зато што је било
урачунљиво и учинило прекршај са умишљајем или из нехата а било је свесно или је било
дужно и могло бити свесно да је такав поступак забрањен.
Кривица: урачунљивост, умишљај (нехат) и свест о противправности.
Уношење свести о противправности као услова прекршајне одговорности је новина ЗП од
2013.г.
Физичко лице за прекршај одговара увек док остали субјекти одговорности за прекршај
одговарају само када је то прописом о прекршају изричито предвиђено.

17. Правно лице као учинилац прекршаја

Појам правног лица је шири од појма привредног друштва, тако да осим ортачког друштва,
командитног друштва, друштва са ограниченом одговорношћу и акционарског друштва,
субјекти прекршајне одговорности могу бити и други субјекти са својством правног лица-
удружења, задруге, задужбине и фондације, политичке странке, верске организације, спортске
организације итд –који не представљају привредна друштва.
Република Србија, аутономне покрајине, општине, градови и град Београд не могу бити
субјекти прекршајне одговорности. Месне заједнице иако представљају облике месне
самоуправе, које се образују ради задовољења интереса локалног становништва у селима и
градским насељима, по својим карактеристикама сродне јединицама локалне самоуправе,
поједини прекршаји изричито помињу месну заједницу као могућег субјекта прекршајне
одговорности.
За постојање правног лица неопходно је да оно буде признато као субјект права од стране
државе, што се најчешће остварује уписом у одговарајући регистар. Изузетак би постојао само
код оних правних лица која се и не уписују у одговарајући регистар, нпр према Закону о
одржавању стамбених зграда, стамбена зграда као могући субјект прекршајне одговорности
има својство правног лица у правним пословима који се односе на одржавање и коришћење
стамбене зграде.
Према Закону о одговорности правних лица за кривична дела, правно лице одговара за
кривично дело које у оквиру својих послова односно овлашћења, учини одговорно лице у
намери да за правно лице оствари корист или ако је због непостојања надзора или контроле од
стране одговорног лица омогућено извршење кривичног дела у корист правног лица од стране
физичког лица које делује под надзором и контролом одговорног лица. Ова одредба одговара
тзв. викаријском моделу одговорности правних лица према којем привредно друштво
одговара ако је одговорно лице у његовом саставу учинило казнено дело обављајући своје
послове у правном лицу у намери да за правно лице оствари корист. Како је нехатно
понашање тешко спојиво са условом намере прибављања користи за правно лице, овај
концепт одговорности је суштински непримењив у прекршајном праву.
Према другом моделу изведене прекршајне одговорности, правно лице је одговорно за
прекршај учињен од стране оних лица која представљају и заступају правно лице или обављају
друге послове у њему. Теорија идентификације почива на идеји да се привредна друштва
идентификују преко владајућих структура које их воде (директори,чланови управног одбора...).
Ова лица својим радњама отелотворују вољу компаније. Правно лице је одговорно за прекршај
учињен радњом или пропуштањем дужног надзора органа управљања или одговорног лица
или радњом другог лица које је у време извршења прекршаја било овлашћено да поступа у
име правног лица.
Према ЗП одговорним лицем у правном лицу се сматра лице коме су у правном лицу
поверени одређени послови који се односе на управљање, пословање или процес рада. Ако
правно лице именује извесна одговорна лица у чији делокруг спада вршење послова из којих
произлазе обележја прекршаја, прекршајни поступак треба водити против тих лица а не против
директора правног лица.
Поступак се може покренути и спровести само против правног лица ако га није могуће
покренути против одговорног лица у правном лицу јер ЗП из 2013.г. елиминише услов кривице
физичког лица у саставу правног лица и оставља само услов протиправности.
ЗП уводи и аутономну одговорност правног лица. Концепт аутономне одг.пр.л. допушта
напуштање функционалне везе између одговорности правног лица и радњи одговорних лица у
његовом саставу. У ситуацијама изведене одговорности правног лица полази се од тога да
правно лице као такво није системски лоше организовано већ да је до пропуста дошло од
стране појединих одговорних лица који воде друштво,заступају га или су у њему запослени. У
ситуацијама аутономне одговорности, правно лице одговара независно од евентуалних
пропуста одговорних лица у његовом саставу већ на темељу властитих противправних дела, где
се показује да је вршење прекршаја последица озбиљних недостатака у организацији правног
лица или чак политике пословања која допушта вршење противправних дела. Стога ће се
правно лице сматрати учиниоцем прекршаја и уколико непосредни извршилац прекршаја није
орган управљања, одговорно лице или друго лице овлашћено да поступа у име правног лица и
то у две ситуације: ако орган управљања донесе противправну одлуку или изда налог којим
је омогућено вршење прекршаја или ако одговорно лице нареди другом лицу да изврши
прекршај и ако неко физичко лице врши прекршај услед пропуштања одговорног лица да
над њим изврши надзор или контролу. У ове две поменуте ситуације правно лице ће
одговарати и ако је против одговорног лица прекршајни поступак обустављен, ако је у односу
на одговорно лице донета пресуда којом се оно ослобађа од одговорности, ако постоје правне
(нпр имунитет) или стварне (нпр недоступност органима гоњења) сметње за утврђивање
одговорности одговорног лица па чак и уколико је немогуће одредити ко је одговорно лице.
Престанак постојања правног лица у току прекршајног поступка (припајањем другом правном
лицу, поделом, издвајањем или спајањем) не подразумева обустављање прекршајног
поступка, под условом да престало правно лице има правног следбеника који преузима његова
права и обавезе. Изречена санкција може се извршити према правном следбенику.
Правно лице које се налази у стечају одговорно је за прекршај учињен пре отварања или у току
стечајног поступка али му се не може изрећи казна већ само заштитна мера одузимања
предмета и одузимање имовинске користи прибављене прекршајем.
Ако се правно лице налази у поступку ликвидације не постоје наведена ограничења јер ово
лице и иначе има довољно средстава за намирење својих обавеза укључујући ту и изречену
прекршајну санкцију.

18. Предузетник као учинилац прекршаја

Предузетник одговара за прекршај који учини при вршењу своје делатности. Он одговара за
прекршај који му се може приписати у кривицу зато што је био урачунљив и учинио прекршај
са умишљајем или из нехата а био је свестан или је био дужан и могао бити свестан да је такав
поступак забрањен. Предузетник се по својим својствима налази између физичког и правног
лица јер он, иако нема економску моћ привредног друштва, делатност такође обавља у циљу
стицања профита. За постојање одговорности одлучно је да ли је прекршај предузет у време
када је учинилац имао својство предузетника, евентуално касније одјављивање из регистра
предузетника не искључује његову одговорност.
Ако предузетник није изричито наведен као субјект одговорности није могуће његово
кажњавање за прекршај правног лица.
Проблеми у пракси су настајали код саобраћајних прекршаја истих обележја, који могу бити
учињени и од предузетника (нпр такси возач) и од физичког лица (нпр вожња под дејством
психоактивних супстанци), где се догађало да се поведу два одвојена прекршајна поступка
против истог лица- једном у својству окривљеног физичког лица, други пут у својству
окривљеног предузетника. По природи ствари, прекршилац би требало да одговара за тежи
прекршај који је остварио као предузетник по принципу супсидијаритета.

19. Одговорно лице као учинилац прекршаја

Одговорним лицем сматра се лице којем су у правном лицу поверени одређени послови који
се односе на управљање, пословање или процес рада као и лице које у државном органу,
органу територијалне аутономије или јединице локалне самоуправе врши одређене дужности.
Одговорност одговорног лица у правном лицу може бити прописана законом, уредбом или
одлуком, док одговорност лица у државном органу, органу територијалне аутономије и
јединице локалне самоуправе може бити прописана смао законом.
Одговорно лице као физичко лице у ширем смислу одговара за прекршај само на темељу своје
кривице, то значи да учињени прекршај може да се припише само ако је одговорно лице било
урачунљиво и учинило прекршај са умишљајем или из нехата а било је свесно или је било
дужно и могло бити свесно да је такав поступак забрањен. Одговорност одговорног лица у
правном лицу не прати правну судбину одговорности правног лица, тако да одговорно лице
може да одговара и када правно лице није прекршајно одговорно. То се по природи ствари
дешава ако је правно лице државни орган, орган територијалне аутономије или јединице
локалне самоуправе с обзиром на то да ови субјекти по закону не могу бити учиниоци
прекршаја.
Да би лице било одговорно довољно је да су му поверени одређени послови које врши у име
правног лица чак и када му је вршење ових послова поверено фактички, ван круга његових
редовних дужности.
У односу на одговорно лице законодавац прописује један посебан основ искључења
прекршајне одговорности а то је наређење претпостављеног.
Одговорност одговорног лица не престаје ако му је престао радни однос за прекршаје
остварене у току радног односа. Такође, ни чињеница да је правно лице у међувремену
престало да постоји не утиче на прекршајну одговорност одговорног лица.

20. Страно физичко, правно и одговорно лице

Страно физичко,правно и одговорно лице одговарају исто као домаће физичко,правно и

одговорно лице. Страно правно и одговорно лице казниће се за прекршај учињен на
територији РС ако страно правно лице има пословну јединицу или представништво у РС или ако
је прекршај учињен његовим превозним средством (нпр не пријаве царинску робу коју превозе
преко наше територије). Својство окривљеног има искључиво страно правно лице а не и
његово представништво као организациони део правног лица.

21. Покушај прекршаја

За покушај прекршаја се не одговара увек већ само ако је то посебно прописано. Пошто
нехатни покушај представља нелогичну конструкцију, покушај подразумева искључиво
умишљајно започињање извршења прекршаја које је остало недовршено. Најснажнији
аргумент у правцу укидања одговорности за покушај почива на чињеници да су прекршаји по
правилу делатносни, непоследични деликти. Отуда у највећем броју случајева отпочињањем
вршења радње прекршаја већ наступа стадијум довршења покушаја. Законодавац не прави
разлику између појединих врста покушаја по дејству ; зато и неподобан покушај може да
представља једнако кажњиву норму покушаја као и редован, подобан покушај. Ипак,
чињеницу да је покушај предузет неподобним средством или према неподобном предмету суд
треба да вреднује нарочито олакшавајуће за окривљеног.
Кажњивост покушаја може се остварити и посредним путем- чињењем кажњивим самог
започињања предузимања какве радње у бићу прекршаја. Тако се према Закону о заштити
државне границе кажњава физичко лице које пређе или покуша да пређе државну границу
изван одређеног граничног прелаза, изван радног времена на граничном прелазу или супротно
намени граничног прелаза, или ако пређе или покуша да пређе државну границу на граничном
прелазу без важеће путне или друге исправе прописане за прелазак државне границе.
Припремање покушаја није ни у ком случају кажњиво.

22. Саучесништво у прекршају

Саучесништво подразумева заједничко остварење једног дела од стране више лица, праћено
свешћу о заједничком деловању. Саучесништво у ширем смислу обухвата саизвршилаштво,
подстрекавање и помагање.
Ако више лица учествовањем у радњи извршења прекршаја заједнички учине прекршај или
остварујући заједничку одлуку другом радњом битно допринесу извршењу прекршаја свако од
њих казниће се казном прописаном за тај прекршај. Саизвршилаштво је тако могуће и када
није макар делимично предузета радња извршења, ако постоји умишљајни битан допринос на
темељу заједничке одлуке.
Подстрекавање представља умишљајно навођење другога на вршење прекршаја. Подстрекач
се кажњава као да је прекршај сам учинио а одговара у границама свог умишљаја. Законом
није предвиђено кажњавање за неуспело подстрекавање.
Помагање представља такав облик саучесништва у којем се другом са умишљајем помаже да
изврши прекршај. Помагач се кажњава као да је прекршај сам учинио. Прикривање предмета
прекршаја по правилу нема каузални значај за већ довршено дело осим уколико таква помоћ
није била унапред обећана што представља вид психичког помагања.

23. Стицај прекршаја

Стицај прекршаја подразумева да се једном лицу суди за више прекршаја учињених једном
радњом или путем више радњи. Институт стицаја почива на потреби да се установе посебна
правила за одмеравање казне ако се учиниоцу суди за више кривичних дела. Стицај више
прекршаја треба разликовати од једног прекршаја састављеног од више појединачних радњи.
Идеални стицај постоји када учинилац једном радњом оствари биће више прекршаја нпр возач
управља моторним возилом без возачке дозволе под дејством психоактивних супстанци.
Реални стицај постоји када учинилац са више радњи оствари биће више прекршаја нпр једном
радњом учини неки саобраћајни прекршај а након легитимисања од стране овлашћеног
службеног лица испостави с еда не носи са собом личну карту.
Привидни стицај - учинилац формално оствари бића више прекршаја али је стицај само
тобожњи јер је један прекршај због њиховог међусобног односа потиснуо друге. Посебан
проблем овде представља поменута надлежност у доношењу прописа јер се онда у
вредновање који прекршај постоји само привидно уплиће и критеријум правне снаге прописа.
Тако се, у нашој прекршајној пракси, околност да је један прекршај прописан законом а други
актом подзаконске снаге сматра одлучујућом за утврђивање који је прекршај прави а који
привидан.
Може се разликовати привидни стицај по основу специјалности, супсидијарности и
консумпције. Према принципу специјалности један прекршај представља само посебан облик
другог прекршаја. Код односа супсидијарности се један прекршај показује као примаран у
односу на други. Реч је о логичком односу преплитања два бића где се овај однос углавном
везује за критеријум да ли је један прекршај претходни стадијум другог прекршаја и где би
наступање каснијег стадијума увек потиснуло остварење претходног стадијума. У случају
консумпције садржај неправа једног прекршаја у целости је обухваћен садржајем неправа
другог прекршаја.

24. Прекршај у продуженом трајању

Прекршај у продуженом трајању представља вид привидног реалног стицаја.

Прекршај у продуженом трајању постоји ако је учинилац са јединственим умишљајем учинио
више истих временски повезаних прекршаја, који чине једну целину због најмање две од
следећих околности : истоветности оштећеног, истоврсности предмета прекршаја, коришћења
исте ситуације или трајног односа, односно јединства места или простора извршења
прекршаја.
Закон полази од истоветности учињених прекршаја, не допуштајући да конструкција
продуженог прекршаја обухвати и истоврсне радње, тј квалификоване или привилеговане
облике истог прекршаја, што може бити ограничавајући фактор, нарочито у материји
саобраћајних прекршаја где се чешће срећу тежи облици прекршаја. Код правног лица,
прекршај мора вршити исто одговорно лице.
Прекршај којим се наноси штета нематеријалним добрима физичког или правног лица може
бити учињен у продуженом трајању само ако је учињен против истог лица. Истоветност
оштећеног представља конститутивно обележје продуженог прекршаја управљеног против
личних добара.
Као вид привидног реалног стицаја конструкција продуженог прекршаја подразумева да се
његовом учиниоцу суди за један прекршај без примене правила о стицају прекршаја.
За прекршај у продуженом трајању може се изрећи казна тежа од прописане али она не сме
прећи двоструку меру прописане казне нити највишу меру казне предвиђене за прекршаје
учињене у стицају.

25. Време и место извршења прекршаја

Према времену извршења прекршаја одређује се прекршајни пропис који треба применити.
Личне околности прекршиоца, његова кривица или узраст, утврђују се у време када је прекршај
учињен. Време прекршаја је од значаја и за почетак застарелости прекршајног гоњења.
Време прекршаја мора бити опредељено у пресуди јер у супротном постоји битна повреда
одредаба прекршајног поступка.
Прекршај је извршен у време када је учинилац радио или био дужан да ради без обзира на то
када је последица наступила. Временом прекршаја нечињењем треба сматрати време када је
пропуштена последња могућност да се предузме дужно чињење.
Ако се време противправног стања ( нпр коришћење и чување предмета царинског прекршаја)
не може утврдити, у пракси се по правилу временом сматра тренутак када је контролом
(инспекцијском) утврђено противправно стање.
Када се решењем инспекцијског органа окривљеном налаже да у одређеном року отклони
извесне штетне последице или предузме друге радње, време прекршаја представља наредни
дан по истеку датог рока.
Место извршења прекршаја има значај због подељене надлежности у прописивању прекршаја
између РС и јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе јер се на учињени
прекршај примењује онај пропис који важи у месту у којем је прекршај извршен.

26. Систем прекршајних санкција и казни

Прекршајне санкције су: казне, казнени поени, опомена, заштитне мере и васпитне мере.
Иако су прекршајне санкције у основи блаже од кривичних, прекршајно право је у погледу
појединих решења на плану санкција репресивније од кривичног; у прекршајном праву нема
института условне осуде или условног отпуста.
У српском прекршајном праву постоје три врсте прекршајне казне: казна затвора, новчана
казна и рад у јавном интересу. Основна казна је новчана казна. Само изузетно за најтеже
прекршаје као могућност суда прописана је и казна затвора. Казна затвора се може прописати
само законом, док се новчана казна и рад у јавном интересу могу прописати не само законом
већ и уредбом или одлуком скупштине аутономне покрајне, скупштине општине, скупштине
града или скупштине града Београда.
Сврха кажњавања за прекршај је да се изрази друштвени прекор учиниоцу због извршеног
прекршаја и да се утиче на учиниоца и на сва друга лица да убудуће не чине прекршаје. Циљ
прекршајног кажњавања не подразумева да прекршилац буде обележен као криминалац већ
да се у будућности примора на поштовање правила јавног поретка, али не може се негирати
репресивни карактер. Циљ кажњавања је да се у будућности не врше прекршаји, како од
стране самог учиниоца (специјална превенција) тако и од свих грађана (генерална превенција).

27. Казна затвора

Код појединих категорија прекршаја (саобраћајни прекршаји, прекршаји против јавног реда и
мира, прекршаји у вези са спортским приредбама, прекршаји у вези са оружјем и муницијом,
прекршаји из области заштите животне средине, у вези са личном картом итд) прописана је
казна затвора.
Пре се казни затвора замерало што је њено изрицање било у надлежности органа управе, али
је данас целокупна материја прекршаја пребачена у надлежност прекршајних судова. Анас јој
се може приговорити то да због краткоће свог трајања она тешко може да оствари озбиљније
резултате на плану третмана.
Казна затвора се може прописати само законом, али неплаћана новчана казна или необављени
рад у јавном интересу могу се заменити казном затвора и код прекршаја прописаних уредбом
или одлуком. Казна затвора се може изрећи само као главна казна. Прописује се у трајању 1-60
дана. Максимум од 60 дана је прекорачив у случају прекршаја учињених у стицају, као и
уколико је уз затвор изречена и новчана казна коју није платио па је дошло до њене замене у
затвор. У оба наведена случаја јединствена казна може ићи и до 90 дана.
Казна затвора и новчана казна могу се прописати кумулативно. Ако су новчана казна и казна
затвора прописане алтернативно казна затвора се изриче само за прекршај којим су биле
проузроковане теже последице или за прекршај који указује на већи степен кривице учиниоца.
Казна затвора не може се изрећи трудној жени, после навршених 3 месеца трудноће, нити
мајци док дете не наврши једну годину живота а ако је дете рођено мртво или ако је умрло
после порођаја, док не прође 6 месеци од дана порођаја.
За упућивање кажњеног на издржавање надлежан је прекршајни суд који је донео првостепену
пресуду. Овај суд извршну пресуду доставља на извршење прекршајном суду према месту
пребивалишта, односно боравишта кажњеног, који писмено налаже кажњеном да се
одређеног дана јави на издржавање казне и о томе обавештава завод.

28. Рад у јавном интересу

Рад у јавном интересу као прекршајна казна не може се изрећи непосредно на основу ЗП већ
се мора посебно прописати законом, уредбом, или одлуком скупштине аутономне покрајине,
скупштине општине, скупштине града или скупштине града Београда.
Рад у јавном интересу је неплаћени рад у корист друштва који се не обавља под принудом,
којим се не вређа људско достојанство и не остварује профит. Реч је о алтернативи казни
затвора којом се избегавају лоши ефекти краткотрајног затварања. Рад у јавном интересу зато
не може бити споредна казна уз казну затвора али може уз новчану казну.
Трајање 20-360 сати
Ако кажњено лице не обави део или све часове изречене казне рада у јавном интересу, суд ће
ову казну заменити казном затвора тако што ће за сваких започетих 8 сати рада у јавном
интересу одредити 1 дан затвора. Радом у јавном интересу се може заменити и неплаћена
новчана казна, 8 сати рада замењује 1000дин.
Казна се извршава тако што суд који је одлучивао у првом степену извршну одлуку са
подацима о личности осуђеног доставља Одељењу за третман и алтернативне санкције Управе
за извршење заводских санкција Министарства правде, која је спроводи преко својих
повереника. Повереник упознаје кажњеног са представником послодавца код којег ћекажњени
радити, с њим је у сталном контакту и проверава како испуњава обавезе.

29. Новчана казна

Новчана казна се састоји у обавези кажњеног лица да уплати одређени новчани износ у корист
РС или одређене територијалне аутономије односно јединице локалне самоуправе чијим је
актом прекршај прописан. У погледу овлашћења за прописивање нема ограничења.
Од свих казни, једино се новчана казна може прописати за прекршај правног лица. Може се
изрећи и као главна и споредна казна.
Новчана казна се може прописати на три начина : у распону, у фиксном износу и у сразмери са
висином причињене штете или неизвршене обавезе, вредности робе или друге ствари.
Законом или уредбом новчана казна може се прописати у распону :
5 000 - 150 000 дин за физичко или одговорно лице
10 000 – 500 000 за предузетника
50 000 - 2 000 000 за правно лице
Новчана казна се може прописати и у фиксном износу :
1 000 – 10 000 за физичко или одговорно лице
5 000 - 50 000 за предузетника
10 000 - 100 000 за правно лице
У сразмери се новчана казна може прописати не више од двадесетоструког износа сразмерне
вредности с тим да се тако не прелази петоструки износ највећих могућих казни, значи :
750 000 за физичко или одговорно лице
2 500 000 за предузетника
10 000 000 за правно лице

30. Одмеравање казне за прекршај

Одмеравање казне за прекршај суд врши у границама које су за тај прекршај прописане. То
омогућују распони казне затвора и рада у јавном интересу, одмеравање новчане казне у
прописаним границама могуће је у случају новчане казне прописане у распону или у сразмери
са предметом прекршаја али не и у погледу новчане казне у фиксном износу. На конкретну
висину казне унутар распона одлучујући утицај имају олакшавајуће и отежавајуће околности а
то су : тежина и последице прекршаја, околности под којима је прекршај учињен, степен
одговорности учиниоца, његова евентуална ранија осуђиваност, личне прилике учиниоца и
његово држање после учињеног прекршаја. Умишљај редовно представља отежавајућу
околност. Смањена урачунљивост по правилу представља олакшавајућу околност као и
отклољива правна заблуда. Непознавање локалних прописа од стране грађана који живе изван
подручја на којима ти прописи важе по правилу не извињава учиниоца прекршаја али се може
узети као олакшавајућа околност.
Држање учиниоца може представљати и олакшавајућу и отежавајућу околност.
Порицање извршења прекршаја, неодазивање на позив прекршајног суда као ни непристојно
понашање окривљеног на расправи не представљају отежавајућу околност.
Ранија неосуђиваност се често цени као олакшавајућа околност док се поврат тумачи као
отежавајућа.
У прекршајној пракси се лоша материјална ситуација окривљеног редовно вреднује као
олакшавајућа околност.
31. Ублажавање и ослобођење од казне

У прекршајном праву се казна може ублажити на 2 начина: непосредним прописивањем такве

могућности код појединог института и на основу општег овлашћења суда да казну ублажи под
одређеним условима. Могућност ублажавања казне законодавац непосредно прописује код:
прекорачења граница нужне одбране, крајње нужде, одољиве силе и претње, битно смањене
урачунљивости, отклоњиве правне заблуде и помагања. Суд може ублажити казну ако утврди
да прекршајем нису проузроковане теже последице а постоје олакшавајуће околности које
указују да се и блажом казном може постићи сврха кажњавања.
Поред ублажавања казне по мери ЗП уводи и ублажавање по врсти. Прописана казна може се
најпре ублажити тако што ће се изрећи казна испод најмање мере казне прописане за тај
прекршај али не испод најмање законске мере те врсте казне. Ова врста ублажавања пре је
замислива у случају ублажавања новчане казне иако се и код казне затвора могу наћи
прекршаји са прописаним посебним минимумом. Други начин ублажавања казне подразумева
ублажавање по врсти тј да се уместо прописане казне затвора изрекне новчлана казна или рад
у јавном интересу, такође не испод најмање законске мере врсте казне на коју се прелази. Ако
су у конкретном случају били кумулативно прописани и казна затвора и новчана казна, суд
казну може ублажити тако што ће изрећи само једну од тих казни.
ЗП уводи могућност ослобођења од казне тако што прописује да суд може учиниоца огласити
одговорним али га ипак ослободити од казне. Ова могућност је ограничена само на
прекорачење граница нужне одбране и крајње нужде под нарочито олакшавајућим
околностима.
Стварно кајање – суд може ослободити од казне и учиниоца прекршаја за који је прописана
новчана казна, ако после извршеног прекршаја а пре него што је сазнао да је окривљен
отклони последице дела или надокнади штету проузроковану прекршајем. Суд може
ослободити од казне и учиниоца прекршаја учињеног из нехата када га последице дела тако
тешко погађају да изрицање казне у таквом случају очигледно не би одговарало сврси
кажњавања али је то тешко примењиво у прекршајном праву.

32. Одмеравање казне за стицај прекршаја

Не прави се разлика да ли је биће више прекршаја остварено једном радњом (идеални стицај)
или са више радњи (реални стицај) али би суд требало да има у виду да је степен непоштовања
јавног поретка виши у случају реалног стицаја где учинилац поновљено врши прекршаје. Суд
претходно утврђује казну за сваки од прекршаја а затим за све учињене прекршаје изриче
јединствену казну. Ако је за све прекршаје у стицају утврђена казна затвора изрећи ће се
јединствена казна затвора која не може бити већа од 90 дана а ако је изречена новчана она не
може бити већа од двоструког износа највеће новчане казне предвиђене законом.
Прихватљиво би било да суд обавезује двоструки износ оне новчане казне у оквиру чијег
распона је утврђивао појединачне новчане казне. С обзиром на то да је максимум новчане
казне прописане у сразмери и иначе ограничен на петоструку вредност новчаних казни
прописаних у распону, двоструки износ се обрачунава у односу на ову вредност, тако да је
максимум за физичко или одговорно лице 1 500 000 дин, за предузетника 5 000 000 а за правно
лице 20 000 000 дин.
Ако је за све прекршаје у стицају утврђена казна рада у јавнном интересу, изрећи ће се
јединствена казна која не може трајати дуже од 360 сати.
33. Казнени поени

Казнени поени представљају посебну прекршајну санкцију која се односи искључиво на

саобраћајне прекршаје а почива на идеји да учестало вршење саобраћајних прекршаја за
последицу заслужује одузимање возачке дозволе. Казнени поени се могу прописати само
законом. За прекршаје против безбедности саобраћаја на путевима могу се прописати казнени
поени у распону од 1 до 25. За низ прекршаја с епрописују казнени поени од 1 до 18 али се као
јединствена казна за прекршаје у стицају не може изрећи више од 25. Казнени поени су
прописани кумулативно уз казну затвора или новчану казну али у случају да судија уместо ових
казни изрекне опомену свакако је дужан да изрекне казнене поене. Казнени поени немају
сами по себи репресивни карактер већ одузимање дозволе ступа тек као последица
кумулирања прекршаја сакупљањем 18 или више поена. ЗП прописује да се казнени поени
могу изрећи возачу који у време извршења прекршаја поседује возачку дозволу издату у РС.
Казнени поени се евидентирају у регистру о казненим поенима возача који се води у
јединственом информационом систему Министарства унутрашњих послова. Они се аутоматски
бришу из евиденције након 24 месеца од дана правоснажности одлуке о прекршају. Према
постојећим прописима одузимање возачке дозволе наступа када возач сакупи 18 или више
казнених поена, односно 9 ако возач има смао пробну возачку дозволу. Када радник МУП-а на
основу увида у Регистар утврди да су за одређеног возача испуњени услови за одузимање
дозволе, покреће у року од 3 дана поступак њеног одузимања. У решењу о одузимању дозволе
се одређује рок у којем је возач дужан да дозволу преда, најдуже 3 дана.
Возачима којима се возачка дозвола поново издаје након њеног одузимања, преостали
казнени поени (преко 18) бришу се из евиденције. Међутим, након сваког поновног издавања
возачке дозволе, граница поновног одузимања дозволе смањује се за по 3 поена (18,15...)
најниже до 9. Возач који и поред одузете дозволе управља возилом чини нови прекршај за који
је предвиђена казна затвора од најмање 15 дана или новчана казна од 100 000 до 120 000 дин,
14 казнених поена и заштитна мера забране управљања моторним возилом од најмање 8
месеци.

34. Опомена

Уместо новчане казне за прекршај се може изрећи опомена ако постоје околности (не једна
него више њих) које у знатној мери умањују одговорност учиниоца тако да се може очекивати
да ће се убудуће клонити вршења прекршаја и без изрицања казне. Опомена се изриче
пресудом. Под одговорношћу не треба разумети искључиво субјективне претпоставке
прекршајне одговорности (околности које се тичу урачунљивости, степена непажње, тежине
умишљаја или квалитета свести о забрањености прекршаја) већ у обзир треба узети и
објективне околности које умањују невредност прекршаја. То не смеју бити неке околности
које само незнатно утичу на одговорност већ околности које квалитативно мењају суд о
учињеном прекршају и одговорности. Поред тога мора постојати и процена суда да ће се
учинилац убудуће клонити вршења прекршаја. Некада ће и поред више нарочито
олакшавајућих околности суд ипак бити мишљења да без новчаног кажњавања спречавање
прекршајног поступања у будућности неће бити могуће. Опомена је могућа и ако је обавеза
испуњена односно штета надокнађена самоиницијативно и пре покретања поступка.
35. Заштитне мере

Примена заштитних мера има за циљ да из учиниочевог окружења елиминише околности и

услове који омогућавају или подстичу на извршење новог прекршаја.
12 заштитних мера :
1. одузимање предмета
2 .забрана вршења одређених делатности
3. забрана правном лицу да врши одређене делатности
4. забрана одговорном лицу да врши одређене послове
5. забрана управљања моторним возилом
6. обавезно лечење од алкохола и психоактивних супстанци
7. обавезно психијатријско лечење
8. забрана приступа оштећеном, објектима или месту извршења прекршаја
9. забрана присуствовања спортским приредбама
10. јавно објављивање пресуде
11. удаљење странца из РС
12. одузимање животиња и забрана држања животиња

1, 6, 7, 8, 11 – могу се изрећи под условима које прописује ЗП и кад нису предвиђене прописом
којим се одређује прекршај

Заштитне мере се могу прописати законом и уредбом али не и одлуком. Али, мере које се могу
прописати и непосредно на основу ЗП могу се изрећи и за прекршаје прописане одлуком.
Заштитне мере се редовно изричу несамостално, уз другу прекршајну санкцију. Оне се међутим
могу изрећи и самостално ако је таква могућност посебно прописана. Тако се обавезно
психијатријско лечење може изрећи самостално неурачунљивом учиниоцу, док се одузимање
предмета може изрећи и када се прекршајни поступак не оконча пресудом којом се окривљени
оглашава одговорним ако то захтевају интереси опште безбедности или разлози морала.
Такође, правно лице које се налази у стечају може да одговара за прекршај али му се не може
изрећи казна него само заштитна мера одузимања предмета, која се у том случају такође
изриче самостално.
Изрицање заштитних мера је факултативно али код појединих мера постоји могућност да се
прописом којим се одређује прекршај предвиди њихово обавезно изрицање.
Заштитне мере забране вршења одређених делатности и јавно објављивање пресуде не могу
се изрећи малолетнику.

36. Одузимање предмета

За примену ове мере није неопходно да су предмети опасни, довољна је чињеница да је

одређени предмет био коришћен или намењен вршењу прекршаја односно да је настао
прекршајем независно од опасности поновног вршења прекршаја.
У прекршајном праву одузимање предмета може учиниоца погодити теже него казна јер
одузет предмет,роба могу имати неупоредиво већу вредност (недозвољен увоз
аутомобила,девиза).
3 категорије:
1. предмети који су били употребљени за извршење
2. предмети који су били намењени за извршење (није оправдано кажњавање припреме
прекршаја)
3. предмети који су настали вршењем прекршаја
Ако је учинилац самовољно отуђио или уништио предмете или је на други начин онемогућио
њихово одузимање, пресудом ће се обавезати да плати новчани износ који одговара тржишној
вредности тог предмета у тренутку доношења пресуде.
Привремено одузети предмети, или новац добијен њиховом продајом, враћају се власнику ако
се прекршајни поступак није завршио пресудом којом се окривљени оглашава одговорним
осим у случајевима када се предмети и иначе могу одузети, независно од осуђујуће пресуде.
Предмети се могу одузети и када се прекршајни поступак не заврши осуђујућом пресудом ако
то захтевају интереси опште безбедности (одузето оружје) или разлози морала (предмети
порнографске садржине) о чему се доноси посебно решење.
Одузети предмети ће се по судској одлуци, уништити, продати (буджет РС) или предати
надлежној организацији.

37. Забрана вршења одређених делатности

Забрана вршења одређених делатности састоји се у привременој забрани учиниоцу прекршаја

да врши одређену привредну или неку другу делатност за коју се издаје дозвола надлежног
органа или која се уписује у одговарајући регистар. Ова мера се односи на предузетнике јер
правна и одговорна лица имају посебне заштитне мере. Долазе у обзир и физичка лица чија
делатност се не уписује у регистар али се издаје дозвола надлежног органа (нпр риболовци).
Може се забранити и профитна и хуманитарна делатност. Ова мера се изриче ако учинилац
прекршаја делатност злоупотреби за извршење прекршаја или ако се оправдано може
очекивати да би даље вршење те делатности било опасно по живот или здравље људи или
друге законом заштићене интересе.
Трајање 6 месеци – 3 године
Ова мера се не може изрећи непосредно на основу ЗП већ мора бити посебно прописана за
прекршај за који се изриче.
Извршавају је надлежне инспекције.

38. Забрана правном лицу да врши одређене делатности

Забрана правном лицу да врши одређене делатности састоји се у забрани правном лицу
производње одређених производа или вршења одређених послова у области промета робе,
финансија и услуга или у забрани вршења других одређених послова.
Ова мера се изриче ако би даље вршење одређене делатности било опасно по живот или
здравље људи, штетно за привредно или финансијско пословање других правних лица или за
привреду у целини.
Трајање 6 месеци – 3 године
Инспекција обавештава суд о извршавању мере
Уписује се у казнену евиденцију

39. Забрана одговорном лицу да врши одређене послове

Забрана одговорном лицу да врши одређене послове састоји се у забрани одговорном лицу
као учиниоцу прекршаја да врши послове које је обављао у време извршења прекршаја,
руководећу дужност у привредном или финансијском пословању, одређену врсту послова, или
све или неке дужности везане за располагање, коришћење, управљање или руковање
повереном имовином. Ова мера се изриче када је одговорно лице злоупотребило дужност
ради извршења прекршаја.
Трајање 6 месеци – 3 године
Ова мера не може бити изречена непосредно на основу ЗП већ се мора посебно прописати као
могућност суда код одређеног прекршаја.
Првостепени суд који ју је изрекао, правноснажну одлуку доставља органу, предузећу или
организацији у којој је лице запослено и полицији ради уписа у казнену евиденцију.

40. Забрана управљања моторним возилом

Забрана управљања моторним возилом састоји се у привременој забрани учиниоцу прекршаја

да управља моторним возилом одређене врсте или категорије. Циљ ове мере односи се на
отклањање оних услова који воде вршењу саобраћајних прекршаја од стране возача.
Основни услов за изрицање ове мере представља процена да учинилац као возач представља
опасност за безбедност саобраћаја и да је за отклањање ове опасности неопходно његово
удаљавање из саобраћаја на одређено време ( на основу ранијег кршења саобраћајних
прописа или због прекршаја за који му се суди). Могуће је да се ова мера одредити и за више
одређених категорија моторних возила.
Трајање 30 дана – 1 година
Током трајања ове мере није могућа обука кандидата за возача нити полагање возачког испита.
Прекршајни суд одлуку доставља на извршење организационој јединици МУП-а.
Према лицу које има страну возачку дозволу меру извршава полиција на подручју суда који је
меру изрекао. Заштитна мера почиње да тече од дана када је возачу саопштена.
Кршење ове заштитне мере представља посебан прекршај ; возач који управља моторним
возилом упркос овој забрани казниће се казном затвора од најмање 15 дана или новчаном
казном 100 000 – 200 000 дин и 14 казнених поена.

41. Обавезно лечење зависника од алкохола и психоактивних супстанци

Сврха примене заштитне мере обавезног лечења зависника од алкохола и психоактивних

супстанци је да се отклањањем стања зависности услед којег учинилац чини прекршаје,
отклони опасност од чињења нових прекршаја у будућности. Први услов је да је лице прекршај
учинило услед зависности од Сталне употребе алкохола или психоактивних супстанци,
неопходно је да постоји узрочна веза. Други услов је да код учиниоца постоји опасност да ће
услед ове зависности и даље да чини прекршаје. Суд прибавља мишљење вештака односно
надлежне здравствене организације.
Ова мера може најдуже трајати до 1 године. Извршење се може обуставити и пре истека
времена одређеног у пресуди ако здравствена организација установи да је лечење успешно
завршено. При изрицању ове мре учиниоцу прекршаја се налаже да се лечи у одговарајућој
здравственој или другој специјализованој установи. Пред судом стоје две могућности : да се
мера изврши у амбулантним условима или у стационарној установи затвореног типа. Ако је
мера изречена уз новчану казну, рад у јавном интересу, опомену, васпитну меру или
ослобођење од казне, заштитна мера се спроводи на слободи, у амбулантним условима где се
кажњено лице јавља периодично ради лечења. Ако је изречена уз затвор или малолетнички
затвор мера обавезног лечења извршава се у Специјалној затворској болници, установи
затвореног типа.
Упућивање на извршење ове мере врши суд који је изрекао меру у првом степену о чему
обавештава установу у коју се лице упућује. Установа обавештава суд најмање једном у 6
месеци о извршавању ове мере као и о завршетку лечења.

42. Обавезно психијатријско лечење

Учиниоцу прекршаја који је учинио прекршај у стању неурачунљивости суд ће изрећи обавезно
психијатријско лечење, ако утврди да постоји озбиљна опасност да учинилац понови прекршај
а процени да је ради отклањања ове опасности неопходно његово психијатријско лечење. Како
неурачунљивим учиниоцима није било могуће изрећи ниједну прекршајну санкцију, долазило
је до понављања вршења прекршаја без ваљане реакције суда иако је константована веза
између учиниочевог болесног стања и вршења прекршаја. Ако не би био утврђен висок степен
вероватноће да ће прекршај бити поновљен не би постојали довољни разлози за налагање
обавезног лечења. Такође, неопходно је и да буде утврђено да отклањање опасности није
могуће без одређивања мере лечења.
Обавезно психијатријско лечење је једина прекршајна санкција која се може самостално
изрећи неурачунљивом учиниоцу прекршаја.
Ова мера се темељи на резултату психијатријског вештачења.
Ова мера се спроводи на слободи и траје док постоји потреба за лечењем али најдуже 1
годину. Непрекидно лечење у установи не може трајати дуже од 15 дана а може бити
предузето највише два пута у току године.

43. Забрана приступа оштећеном, објектима или месту извршења

прекршаја

Ова заштитна мера се може изрећи под условима прописаним ЗП и кад није предвиђена
прописом којим је одређен прекршај.
Ова мера се изриче ради спречавања учиниоца да понови прекршај или да настави да
угрожава оштећеног. Понављање прекршаја треба разумети као вршење истог или сличног
прекршаја који погађа оштећеног, извесни објект или место. Претходни прекршај не мора бити
управљен према истом оштећеном јер је сврха мере да се заустави вршење прекршаја уопште.
Учинилац угрожава оштећеног тако што вршењем прекршаја доводи у опасност нека његова
добра (тело,имовину, личну сигурност). Услов угрожености треба процењивати објективно-
субјективно и према осећају жртве и према критеријумима средине.
Мера се изриче на усмени или писмени захтев оштећеног. Одлуком је неопходно
конкретизовати тачну раздаљину од објекта заштите на којој је приступ допуштен тј до које је.
Трајање до 1 године.
О одлуци се обавештава оштећени, полицијска управа надлежна за извршење мере али и
центар за социјални рад уколико се мера односи на забрану учиниоцу да приступа деци,
брачном другу или члановима породице.
Ко кажњени поступи противно овој мери, изрећи ће му се санкција по пропису којим је
предвиђен прекршај за који је ова мера изречена.
44. Забрана присуствовања одређеним спортским приредбама

Ова мера се не може изрећи непосредно на основу ЗП већ прекршајни пропис који дефинише
прекршај мора посебно да пропише такву могућност.
Забрана присуствовања одређеним спортским приредбама састоји се у обавези учиниоца
прекршаја да се непосредно пре почетка времена одржавања одређених спортских приредби
лично јави службеном лицу у подручној полицијској управи, односно станици на подручју на
којем се затекао и да борави у овим просторијама за време одржавања спортске приредбе (
два сата пре и два сата након окончања спортске приредбе).
Трајање 1 – 8 година
Одлука суда мора да садржи ближе одређење спортских приредби на које се односи.
Кажњени који не изврши обавезу из ове мере казниће се затвором од 30 до 60 дана.

45. Јавно објављивање пресуде

Заштитну меру објављивања пресуде суд ће изрећи ако сматра да би било корисно да се
јавност упозна са пресудом а нарочито ако би објављивање пресуде допринело да се отклони
опасност по живот или здравље људи или да се заштити сигурност промета роба и услуга или
привреда.
Ова мера се не може изрећи непосредно на основу ЗП већ је нужно да буде и посебно
прописана за прекршај за који се гони.
По природи ствари, најчешће се ради о осуђујућој пресуди иако суд може закључити да
нарочити интерес за јавно објављивање постоји и у случају других пресуда. Трошкови јавног
објављивања падају на терет кажњеног.
Пресуда се може објавити у року од најдуже 30 дана од дана правноснажности пресуде.

46. Удаљење странца са територије Републике Србије

Удаљење странца са територије РС може се изрећи странцу који је учинио прекршај због којег
је непожељан његов даљи боравак у Србији.
Трајање од 6 месеци до 5 година.
Мера се извршава тако што прекршајни суд који је меру изрекао доставља правноснажну
одлуку на извршење полицији након чега се странац принудно удаљује са територије РС ако у
року од 30 дана не напусти земљу. Ова мера се углавном примењује према странцима који
илегално улазе у нашу земљу, као транзитну станицу према западној Европи а не затраже азил.
Закон о азилу, у случају да тражилац азила прекрши правила јавног поретка, предвиђа само
мере ограничења кретања а не и престанак права на уточиште.

47. Одузимање животиња и забрана држања животиња

Ова мера се не може изрећи непосредно на основу ЗП већ мора бити посебно прописана што
Закон о добробити животиња још увек није учинио.
Одузимање животиња од власника или држаоца који је оглашен одговорним за прекршај из
области заштите добробити животиња изриче се ради спречавања учиниоца прекршаја да
понови прекршај односно да на други начин настави да угрожава добробит животиње.
Трајање од 1 до 3 године.

48. Прекршајна одговорност малолетника

Прекршајни поступак се не може водити против детета (лице које није навршило 14 година).
Када је дете учинило прекршај због пропуштања дужног надзора родитеља, усвојитеља,
старатеља, хранитеља а ова лица су била у могућности да такав надзор врше- казниће се за
прекршај као да су га сами учинили. То не значи обавезно физичко присуство ових лица,
узрочна веза се установљава преко васпитне запуштености као резултата небриге у односу на
дете.
Законом се може прописати да ће за прекршај који је учинио малолетник одговарати и
родитељи,усвојитељ, старатељ, хранитељ малолетника старог од 14 до 18 година ако је
учињени прекршај последица пропуштања дужног надзора над малолетником а ова лица су
била у могућности да такав надзор врше. Треба имати у виду да наведена лица не одговарају
уместо малолетника као што је то случај код деце, већ заједно са њим.
Млађим малолетницима тј лицима која су у време извршења прекршаја навршили 14 а не 16
година могу се изрећи само васпитне мере.
Старијим малолетницима, 16-18 година поред васпитних мера могу се изрећи казне и казнени
поени.

49. Санкције према малолетницима

Малолетницима се могу изрећи васпитне мере упозорења и усмеравања и васпитне мере

појачаног надзора.
Ако се после доношења одлуке којом је изречена васпитна мера појаве околности којих није
било у време доношења одлуке или се за њих није знало а оне би биле од утицаја – извршење
изречене мере може се накнадно обуставити или се изречена мера може заменити неком
другом васпитном мером. име се омогућава да васпитна мера прати евентуалне измењене
околности с циљем постизања најбољих резултата на плану васпитања. Ако је малолетник
постао пунолетан у међувремену, суд ће извршење мере решењем обуставити.
1. Мере упозорења и усмеравања се изричу када је њима потребно утицати на личност
малолетника и његово понашање и када је процена суда да је њихова примена довољна да се
постигне сврха ових мера.
а) При изрицању укора, малолетнику ће се указати на друштвену неприхватљивост његовог
поступка и да, уколико понови прекршај постоји могућност изрицања и друге васпитне мере
б) Уколико суд оцени да опомена малолетном лицу није довољна већ да је одговарајућим
захтевима и забранама неопходно утицати на малолетника и његово понашање, може
малолетнику одредити једну или више посебних обавеза и то : да се извини оштећеном, да у
оквиру својих могућности поправи или надокнади штету коју је проузроковао, да не посећује
одређена места и избегава друштво одређених лица која на њега негативно утичу, да се
подвргне одвикавању и лечењу од зависности од алкохола и других психоактивних супстанци,
да се ради учења или провере знања саобраћајних прописа упути у надлежну установу за
оспособљавање возача, да се без накнаде укључи у рад хуманитарних организација као и да се
укључи у рад спортских и других секција у школи уз педагошки надзор наставника. Посебне
обавезе не могу трајати дуже од 6 месеци.
2. Мере појачаног надзора изричу се кад за васпитавање и развој малолетника треба предузети
мере преваспитања трајнијег карактера које подразумевају одговарајући стручни надзор и
помоћ малолетнику али без његовог издвајања у специјализоване заводске установе. разликују
се појачани надзор од старне родитеља, усвојитеља,старатеља или појачани надзор органа
старатељства. Ова мера може трајати најмање 3 месеца а најдуже 1 годину.

Старијем малолетнику се може изрећи казна само ако је у време када је учинио прекршај
према својој душевној развијености могао схватити значај своје радње и управљати својим
поступцима и ако због тежих последица прекршаја или већег степена кривице не би било
оправдано применити васпитну меру. уду су на располагању малолетнички затвор и новчана
казна. Ослањање казнене политике на новчано кажњавање малолетника може се критиковати
јер се терет плаћања најчешће пребацује на друга лица. Казна малолетничког затвора старијем
малолетнику не може бити дужа од 30 дана.

За разлику од васпитних мера које се изричу решењем, малолетнички затвор и новчана казна
се изричу пресудом.

50. Одузимање имовинске користи прибављене прекршајем

Одузимање имовинске користи прибављене прекршајем представља меру sui generis а не

прекршајну санкцију.
Корист прибављена прекршајем одузима се по службеној дужности, пресудом којом је
утврђено постојање прекршаја и одговорност учиниоца (осуђујућом пресудом). Корист се
одузима у корист државе или јединице територијалне аутономије односно локалне
самоуправе коај је прописала прекршај којим је корист прибављена.
Од учиниоца се одузимају новац, предмети и хартије од вредности али и сваки други
имовински ефекат који подразумева увећање имовине прекршиоца и који се може изразити
новчано.
Ако одузимање користи у изворном облику није могуће, учинилац се обавезује да плати
новчани износ који одговара прибављеној вредности. Висина користи се утврђује према
вредности у време дела чак и ако је протеком времена вредност умањена а ако је увећана
одузима се у целини.
Имовинска корист прибављена извршењем прекршаја може се одузети и од лица на које је
пренесена без накнаде или уз накнаду које не одговара стварној вредности. Ако је вредност
пренета на другог уз накнаду која очигледно не одговара ставрној вредности то лице има право
на накнаду штете од учиниоца прекршаја.
Имовинскоправни захтев оштећеног има предност у односу на одузимање користи која се
примењује супсидијарно. Ако је оштећеном у прекршајном поступку досуђен имовинскоправни
захтев одузимање имовинске користи изрећи ће се само уколико та корист прелази досуђени
имовинскоправни захтев оштећеног.
Ову меру извршава суд који је донео пресуду. Могуће је и принудно извршење а ако би правно
лице престало да постоји, мера се извршава према његовом правном следбенику.

51. Застарелост

Застарелост представља институт који подразумева гашење права државе да протеком

времена основаност захтева за изрицање санкције уопште размотри или да санкцију изврши.
Прекршајни поступак се не може покренути ни водити ако протекне 1 година од дана када је
прекршај учињен. Изузетно, за прекршаје из области царинског, девизног пословања, јавних
набавки... може се прописати и рок застарелости дужи од 1 године али не дужи од 5 година.
Застарелост прекршајног гоњења онемогућава покретање прекршајног поступка. Ако је захтев
за покретање поднет, суд доноси решење о његовом одбацивању. Како застарелост
онемогућава и вођење поступка у случају да прекршај (апсолутно) застари пре доношења
првостепене одлуке суд ће донети решење о обустави прекршајног поступка. Ако застарелост
наступи након доношења првостепене одлуке до дана одлучивања о изјављеној жалби, суд ће
пресудом преиначити првостепену одлуку и поступак обуставити.
Застарелост почиње да тече од дана када је прекршај учињен тј од дана чињења или
пропуштања дужног чињења независно од дана наступања последице. У случајевима у којима
се дужно чињење везује за испуњење обавезе у одређеном року, ток застарелости почиње да
тече првог дана након протека датог рока.
Застарелост се прекида сваком процесном радњом надлежног органа која се предузима ради
покретања или вођења прекршајног поступка. Дејство прекида је другачије него дејство
мировања јер после сваког прекида застаревање почиње да тече изнова.
Мировањем или прекидањем рока застарелости могло би се неограничено одлагати
наступање застарелости. Да би се то избегло, прописано је да покретање и вођење
прекршајног псотупка застарева у сваком случају кад протекне два пута онолико времена
колико се по закону тражи за застарелост. Рок апсолутне застарелости стога код свих прекршаја
код којих се могу прописати дужи рокови износи 2 године од времена када је прекршај
учињен.
Изречена казна и заштитна мера не могу се извршити ако је од дана правноснажности пресуде
протекла 1 година, при чему овај рок не може као у случају застарелости прекршајног гоњења,
бити продужаван посебним законом. Најважнија радња којом се прекида ток застарелости је
налог за извршење казне затвора. Извршење казне,односно заштитне мере, апсолутно
застарева протеком 2 године од дана правноснажности пресуде.

52. Важнија начела прекршајног поступка

Прекршајни поступак се заснива на извесним начелима у којима се огледају основне идеје

његовог законитог и правичног одвијања.
Начело законитости подразумева да нико невин не буде кажњен а да се одговорном учиниоцу
прекршаја изрекне прекршајна санкција под условима које предвиђа ЗП и на основу законито
спроведеног поступка. Прекршајну санкцију може изрећи само суд који води прекршајни
поступак. Поред суда, новчану казну може изрећи Републичка комисија за заштиту права у
поступцима јавних набавки која води првостепени прекршајни поступак према Закону о јавним
набавкама али и овлашћени орган или лице који открије прекршаје из своје надлежности па
прекршајним налогом наложи плаћање новчане казне у фиксном износу.
Суд је дужан да се стара о економичности прекршајног поступка што подразумева начело
суђења у разумном року. Неекономичност прекршајног поступка у конкретном случају не може
бити разлог жалбе али странка која сматра да јој је у прекршајном поступку повређено право
на суђење у разумном року има право да се обрати Прекршајном апелационом суду са
захтевом за његову заштиту чиме се може тражити накнада за повреду овог права. Након
коришћења овог правног средства пред редовним судом и даље је могуће обраћање Уставном
суду уставном жалбом а после исцрпљења ове могућности могуће је и обраћање Европском
суду за људска права представком.
Начелно, терет доказивања лежи на подносиоцу захтева за покретање прекршајног поступка и
суд је морао сваки доказ и у корист и на штету да процењује, сада суд доказе изводи само по
предлогу странака, свака странка је дужна да прибави доказе чије је извођење сама
предложила.
У оквиру права на одбрану, окривљеном се пре доношења одлуке мора дати могућност да се
изјасни о чињеницама и доказима који га терете и да изнесе све чињенице и доказе који му
иду у корист. Окривљени има право да се брани сам или уз стручну помоћ браниоца којег сам
изабере.
Прекршајни поступак се по правилу води на српском језику, уз коришћење ћириличног писма.
Ако се странке не споразумеју о томе на ком ће се језику водити поступак, језик поступка
одређује прекршајни суд, осим уколико једна од странака не захтева да се поступак води на
српском језику.

53. Забрана поновног суђења у истој ствари

Никоме се не може поново судити нити му може бити изречена прекршајна санкција за
прекршај о коме је већ правноснажно одлучено у складу са законом. након стицања својства
правноснажности, ствар постаје пресуђена и не може се поново покретати питање кажњавања
за дело засновано на истом чињеничном стању. Забрана поновног суђења у истој ствари (ne bis
in idem) не спречава евентуално понављање прекршајног поступка под условима предвиђеним
за овај ванредни правни лек.
Пресуђена ствар подразумева донету осуђујућу или ослобађајућу пресуду односно решење о
обустави прекршајног поступка.
Начело ne bis in idem треба да онемогући не само вишеструке осуде за исти прекршај већ и за
различита казнена дела јер се у пракси често дешава да се поводом истог догађаја поведу два
казнена поступка. Претходна осуда у другом казненом поступку, на темељу истог чињеничног
стања, представља сметњу за покретање и вођење прекршајног поступка па ће суд донети
решење о његовој обустави. На идентитет дела не утиче толико његова правна квалификација
колико идентитет чињеничног стања. Стога би и претходна правноснажна одлука прекршајног
суда ако обухвата исто чињенично стање, за кривични суд представљала пресуђену ствар која
онемогућава вођење кривичног поступка. Наш Уставни суд поред критеријума материјалног
идентитета дела уводи и корективне критеријуме идентитета заштићеног добра и тежине
последица као и идентитета изречене санкције.

54. Надлежност за вођење прекршајног поступка и његово спајање и

раздвајање

Прекршајни поступак у првом степену воде прекршајни судови који представљају судове
посебне надлежности. Изузетак представља поступак за прекршаје из области јавних набавки
који у првом степену води Републичка комисија за заштиту права у поступцима јавних набавки
као и поступак издавања прекршајног налога од стране овлашћеног органа или лица.
Другостепени поступак по жалби води Прекршајни апелациони суд са седиштем у Београду.
Према основном правилу, forum loci delicti commissi предтсвља основни критеријум за
одређивање месне надлежности у прекршајном праву. Ако је прекршај учињен или покушан на
подручју више прекршајних судова, надлежан је онај суд који је први започео поступак.
Ако је прекршај учињен или покушан на домаћем броду или ваздухоплову, за вођење
прекршајног поступка је месно надлежан суд на чијем подручју се налази домаћа лука или
ваздушно пристаниште у којима се завршава путовање учиниоца прекршаја (путника).
Ако није познато место извршења прекршаја, месно је надлежан суд на чијем подручју
окривљени има пребивалиште, боравиште или седиште. Услов за примену овог критеријума
јесте да се важност прописа којим је прекршај одређен простире и на подручју суда на коме се
налази пребивалиште, боравиште или седиште окривљеног што би могло представљати
проблем код прекршаја прописаних одлуком аутономне покрајине, територијалне јединице,
локалне самоуправе, скупштине општине, скупштине града и скупштине града Београда. Ако
нису познати ни место пребивалишта, боравишта, седишта надлежан је суд који је по захтеву
овлашћеног органа први започео поступак.
Суд по службеној дужности пази на своју стварну и месну надлежност и чим примети да у
одређеном предмету није надлежан да поступа, решењем се оглашава ненадлежним и без
одлагања предмет доставља оном суду за којег сматра да је надлежан. Ако суд коме је
предмет достављен сматра да ни он није надлежан у том предмету, покреће се поступак за
решавање сукоба надлежности о ком одлучује Прекршајни апелациони суд својим решењем
на које није дозвољена жалба. Док се сукоб надлежности не реши, сваки од судова је дужан да
предузима радње у односу на које постоји опасност од одлагања.
До спајања прекршајног поступка може доћи : ако је једно лице окривљено за више прекршаја
(субјективни конекситет), ако је више лица окривљено за један прекршај (објективни
конекситет), ако је више лица окривљено за више прекршаја међу којима постоји веза
(мешовити конекситет) као и ако је оштећени истовремено учинио прекршај према
окривљеном.
Суд из разлога целисходности (нпр недоступност једног од саокривљениг која успорава
поступак) или других разлога може на предлог странака или по службеној дужности одлучити и
да раздвоји поступак за поједине прекршаје или против појединих окривљених.
Поступак према малолетнику се по правилу раздваја у односу на поступак против пунолетних
лица која су заједно са малолетником учествовала у извршењу прекршаја.

55. Састав суда и изузеће судије

У првостепеном прекршајном поступку који води прекршајни суд, суди судија појединац.
Прекршајни апелациони суд као другостепени прекршајни суд, суди и одлучује у већу
састављеном од троје судија.
Судија који учествује у прекршајном поступку се изузима из поступка : ако је оштећен
прекршајем, ако су му окривљени, бранилац окривљеног, подносилац захтева – сродници, ако
је са окривљеним у односу старатеља, усвојитеља, хранитеља, ако је већ учествовао у истом
предмету (поднео захтев, учествовао као представник,бранилац, законски заступник,
пуномоћник, саслусан као сведок или вештак), ако је у истом предмету учествовао у доношењу
првостепене пресуде, ако постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност.
Изузеће судије може тражити сам судија а могу и старнке. Захтев се може поднети до
доношења пресуде, односно решења.
О захтеву за изузеће судије одлучује председник суда. Ако се тражи изузеће председника суда
решење о изузећу доноси председник Прекршајног апелационог суда. Ако се тражи изузеће
судије Прекршајног апелационог суда, решење о изузећу такође доноси председник истог суда.
56. Окривљени и представник окривљеног правног лица

Окривљени је лице против којег се води прекршајни поступак. Лице стиче статус окривљеног
доношењем решења о покретању прекршајног поступка, донетог на темељу захтева за
покретање прекршајног поступка или достављања захтева за судско одлучивање надлежном
суду у случају прекршајног налога. Окривљени има право да предузима различите радње у
поступку, да подноси доказе, ставља предлоге и користи расположива правна средства.
Окривљени има право да се брани сам или уз стручну помоћ браниоца кога сам изабере.
Бранилац је овлашћен да у корист окривљеног предузима све радње које може предузети сам
окривљени. За браниоца се може узети адвокат кога може заменити адвокатски приправник.
Бранилац је дужан да суду поднесе писано пуномоћје а окривљени пуномоћје може дати и
усмено на записник пред судом.
Представник окривљеног правног лица је лице које је овлашћено да правно лице представља
на основу закона или другог акта. Ако представник није законски заступник правног лица мора
имати писано овлашћење органа који га је одредио за представника. Представник правног
лица не може бити ни лице које сведочи у истом предмету нити адвокат. Ако окривљено
правно лице не одреди свог представника на позив суда, може бити и новчано кажњено.
Бранилац правног лица или одговорног лица у правном лицу не може бити лице које у истом
поступку има својство представника правног лица.

57. Подносилац захтева за покретање прекршајног поступка и оштећени

На подношење захтева за покретање прекршајног поступка овлашћени су јавни тужилац, други

органи и сам оштећени. Јавни тужилац је овлашћен да предузима мере ради откривања,
проналажења и прибављања потребних доказа за гоњење учинилаца прекршаја, да поднесе
захтев за покретање прекршајног поступка, као и да подноси редовна и ванредна правна
средства против одлука прекршајног суда. Када је за подношење захтева за покретање
прекршајног поступка надлежан други орган ( органи управе, овлашћени инспектори..) он као
странка у поступку има сва права која има и јавни тужилац.
Ако поступак буде покренут, јавни тужилац може и да одустане од захтева када је дужан да у
року од 8 дана од одустанка обавести оштећеног или друго лице овлашћено за покретање
поступка како би могло да настави поступак. Ако захтев поднесе надлежни орган а за прекршај
је прописана казна затвора, орган мора да обавести јавног тужиоца како би он одлучио о
евентуалном преузимању гоњења.
Оштећени је лице чије је неко лично или имовинско право вршењем прекршаја угрожено или
повређено. Оштећени који је навршио 16 година може и сам поднети захтев за покретање
прекршајног поступка.
Оштећени, поред подношења захтева за покретање прекршајног поступка, има право и да
подноси доказе, ставља предлоге и истиче имовинскоправни захтев за накнаду штете или
повраћај ствари као и да изјави жалбу на одлуку донету поводом његовог захтева за покретање
прекршајног поступка.

58. Повраћај у пређашње стање

Повраћај у пређашње стање представља механизам којим се ублажава строгост преклузивних

рокова. Повраћај у пређашње стање је у прекршајном поступку ограничено на пропуштање
рока за изјављивање жалбе тако да ова могућност не постоји за друге пропуштене процесне
радње. Окривљеном који је из оправданих разлога пропустио рок за изјављивање жалбе на
одлуку, суд ће решењем дозволити враћање у пређашње стање ради изјаве жалбе ако у
субјективном року од 8 дана од дана престанка узрока због кога је пропуштен рок поднесе
молбу за враћање у пређашње стање и ако истовремено са молбом преда и жалбу. После
протека месец дана од дана пропуштеног рока не може се тражити повраћај у пређашње
стање. Бранилац нема ово право. Молба се подноси прекршајном суду који је донео
првостепену одлуку. Разлози су оправдани ако се односе на наступање изненадне и
неочекиване чињенице која потпуно онемогућава подношење жалбе. Ако надлежни суд
дозволи враћање у пређашње стање, жалбу са списима предмета доставља на решавање
Прекршајном апелационом суду.
Ако прекршајни суд решењем не дозволи повраћај у пређашње стање, окривљени има право
на жалбу коју првостепени суд заједно са жалбом на одлуку доставља апелационом суду. Ако
овај суд жалбу одбије, потврдиће побијано решење и одбациће жалбу а ако је уважи, својом
пресудом ће одлучити.

59. Трошкови прекршајног поступка

Трошкови прекршајног поступка представљају издатке учињене током трајања прекршајног

псотупка и у њих спадају : трошкови за сведоке и вештаке, трошкови увиђаја, трошкови превоза
окривљеног,превозни и путни трошкови службених лица, путни трошкови оштећеног и његовог
законског заступника, награда и нужни издаци браниоца, трошкови превођења и тумачења,
трошкови извршења.
У случају осуђујуће пресуде трошкови прекршајног поступка падају на терет лица које је
оглашено одговорним за прекршај. Ако је поступак обустављен или је окривљени ослобођен
одговорности трошкове сноси суд. Ипак, ако је прекршајни поступак био обустављен због
одустанка оштећеног од поднетог захтева или је окривљени ослобођен одговорности услед
неоснованог захтева, трошкове сноси оштећени.
О трошковима се одлучује у пресуди или решењу. Рок за накнаду трошкова не може бити
краћи од 15 нити дужи од 30 дана.
Ако је пресудом оглашено одговорним више лица, суд ће одредити који део трошкова сноси
свако од њих. Ако је лицу суђено за више прекршаја па за неке буде ослобођено одговорности
за те не сноси трошкове.

60. Имовинскоправни захтев

Имовинскоправни захтев који је настао услед извршења прекршаја расправиће се у

прекршајном поступку на захтев оштећеног или другог овлашћеног лица осим ако се тиме
прекршајни поступак не би значајније одуговлачио. Поред оштећеног, који је најчешћи
подносилац захтева с обзиром на то да је вршењем прекршаја неко његово лично или
имовинско право повређено или угрожено, то може бити и неко друго лице нпр наследник
оштећеног, власник ствари ...
Имовинскоправни захтев се може односити на накнаду штете и на повраћај ствари. Захтев се
може односити и на обичну штету и на изгубљену корист а њим може бити обухваћена и штета
по основу претрпљног бола или страха.
Захтев се мора поднети најкасније до доношења првостепене пресуде. Пропуштањем овог
рока, оштећени или друго овлашћено лице не губе право на остварење свог имовинскоправног
захтева али су принуђени да га остварују подношењем тужбе са истим захтевом у парничном
поступку.
Ако суд делимично или у целини усвоји имовинскоправни захтев, у пресуди ће се одредити рок
у којем је окривљени дужан да накнади причињену штету, односно да врати ствар. Рок за
накнаду штете и повраћај ствари не може бити дужи од 15 дана од правноснажности пресуде.
Протеком рока, одлука о имовинскоправном захтеву с еизвршава принудно.

61. Достављање писмена

У прекршајном поступку писмена се најчешће доставља преко поште али за доставу могу бити
ангажоване и друге овлашћене службе, службено лице суда (судски достављачи) или другог
органа нпр Органа унутрашњих послова. Може да се обави електронским путем.
Лично се обавезно достављају позив ради саслушања окривљеног или давања писане одбране,
позив за саслушање сведока као и све одлуке од чијег достављања тече рок за жалбу.
Достављање на адресу стана се врши тако што се писмено које се лично доставља предаје
непосредном лицу коме је упућено. Ако се лице коме се писмено лично доставља или
пунолетни члан његовог домаћинства одбију да приме писмено, достављач ће на доставници
забележити да је пријем одбијен, ко га одбио и ког дана и часа, а писмено ће се оставити у
стану или прибити на врата примаоца чиме се сматра да је достављање извршено.
Ако се на адреси где се достављање врши нико не затекне, у поштанском сандучету или
прибијањем на врата биће остављено обавештење да лице коме је писмено упућено треба да
га преузме у суду у року од 15 дана од дана покушаног достављање. По протеку овог рока
писмено ће се истаћи на огласној табли као и на интернет страници суда. Протеком 8 дана
достављање се сматра извршеним.
Ако окривљени има браниоца све одлуке од чијег достављања тече рок за жалбу, доставиће се
само браниоцу.
Достављање правним лицима и предузетницима врши се тако што се писмено предаје лицу
овлашћеном за пријем писмена а ако то није могуће писмено се предаје било ком запосленом
који се ту затекне у току радног времена.
Државним органима седостављање врши предајом у писарници.

62. Захтев за покретање прекршајног поступка

Поступак се покреће решењем суда на основу захтева за покретање прекршајног поступка или
на основу захтева за судско одлучивање поднетог поводом издатог прекршајног налога.
Подношењу захтева за покретање прекршајног поступка може претходити прекршајна пријава
која се по правилу подноси оном органу управе у чију непосредну надлежност спада надзор
над прописима у одређеној области друштвеног живота или јавном тужиоцу. За подношење
захтева нужно је постојање основане сумње тј чињеница које непосредно указују да је
одређено лице учинилац прекршаја. Ако захтев не поднесе овлашћени орган суд ће захтев
решењем одбацити.
Оштећени који је поднео захтев за покретање прекршајног поступка има положај странке у
поступку. Оштећени је овлашћен да поднесе захтев за покретање прекршајног поступка увек
осим ако законом није одређено да је за покретање искључиво овлашћен одређени орган
(органи управе или јавни тужилац).
Прекршајна пријава оштећеног поднета надлежном органу сматра се захтевом за покретање
прекршајног поступка ако овлашћени орган сам не иницира његово покретање. У том случају
овлашћени орган је дужан да у року од 8 дана од дана поднете пријаве писмено обавести
оштећеног како је поступио са пријавом.
Захтев се подноси у писаној форми и садржи: назив и седиште подносиоца односно лично име
и адресу, назив суда, чињенични опис радње, време и место извршења, пропис који треба
применити, предлог о доказима, потпис овлашћеног подносиоца.
Ако захтев није уредан – рок од 15 дана за допуну, ако не допуни сматраће се да је одустао од
захтева и захтев ће се одбацити решењем.
Ако суд утврди да не постоје услови за покретање прекршајног поступка, суд ће захтев за
покретање поступка одбацити решењем. Против овог решења подносилац има право жалбе у
року од 8 дана од дана достављања решења.
Ако не одбаци захтев, суд доноси решење о покретању прекршајног поступка које садржи
означење лица против ког се покреће поступак и правну квалификацију прекршаја.
Постоји могућност опортунитета прекршајног гоњења (нпр лице пре предузимања неке радње
пореског органа у вези са прекршајем самоиницијативно пријаве радњу и плате дуговани
износ пореза).

63. Прекршајни налог

Прекршајни налог се издаје када је за прекршај од прекршајних санкција предвиђена само

новчана казна у фиксном износу. За ове прекршаје није предвиђено подношење захтева за
покретање поступка већ лице против кога је издат прекршајни налог има могућност да
прихвати одговорност за прекршај плаћањем половине изречене казне у року од 8 дана од
дана пријема прекршајног налога чиме се ослобађа плаћања друге половине изречене казне.
Ако лице у том року не плати изречену казну или не поднесе захтев за судско одлучивање
сматра се да је прихватило одговорност а прекршајни налог постаје извршан. Прекршајни налог
се не може издати малолетнику.
Прекршајни налог се уручује присутном лицу у моменту откривања прекршаја, у писаној форми
од стране овлашћених органа. ице против кога је издат својим потписом у налогу потврђује
његов пријем.
Лице против кога је издат прекршајни налог а које не прихвати одговорност има право да у
року од 8 дана од његовог пријема потписан прекршајни налог лично или преко поште достави
надлежном прекршајном суду што се сматра захтевом за судско одлучивање. Ако суд утврди
да је окривљени одговоран својом одлуком га обавезује да плати казну у пуном износу и да
надокнади судске трошкове.
Прекршајни налог се може применити и према лицу које нма пребивалиште на територији РС.
У овим ситуацијама нема рока од 8 дана већ се новчана казна наплаћује на лицу места а ако не
плати сматраће се да је поднео захтев за судско одлучивање и одмах се доводи пред суд. Ако
то није могуће предтсавник овлашћеног органа може задржати путну исправу или други
идентификациони документ окривљеног до извршења пресуде.

64. Привођење осумњиченог за извршење прекршаја

Полицијски службеници су овлашћени да и без наредбе суда приведу лице затечено у вршењу
прекршаја ако се идентитет тог лица не може утврдити или може али постоји потреба да се он
провери, ако осумњичени нема пребивалиште или боравиште, ако одласком у иностранство
може избећи одговорност за прекршај, ако се привођењем спречава у настављању вршења
прекршаја.
Ако се осумњичени не може одмах привести у суд, овлашћени полицијски службеник може
осумњиченог и задржати. Ово тзв полицијско садржавање траје најдуже 24 сата а може се
одредити у две ситуације: ако постоје основи сумње да ће побећи или ако постоји опасност да
ће осумњичени непосредно наставити да врши прекршаје. Ово задржавање је орочено
могућношћу да се осумњичени приведе прекршајном судији. Протеком 24 сата задржано лице
се у сваком случају пушта на слободу. О полицијском задржавању се без одлагања обавештава
лице по избору задржаног лица.

65. Позивање и довођење окривљеног

Мере којима се обезбеђује присуство окривљеног у поступку су позивање, довођење, јемство и

задржавање окривљеног.
Најблажа мера којом се обезбеђује присуство окривљеног извођењу радњи у прекршајном
поступку је његово позивање. Позивање се обезбеђује достављањем писаног затвореног
позива. Ако се окривљени позива да лично приступи у позиву се налази и упозорење да ће у
случају његовог неоправданог недоласка бити наређено његово довођење у суд.
Ако се присуство окривљеног не може обезбедити његовим позивањем он се може довести
пред суд. Довођење је могуће ако је окривљени уредно позван али се позиву није одазвао
нити је свој недолазак оправдао као и ако се окривљеном није могло извршити достављање
позива а из околности произлази да он избегава његов пријем. Наредба за довођење се издаје
у писаном облику а извршавају је полицијски службеници. Они наредбу предају окривљеном и
позивају га да са њима пође, у случају одбијања, окривљени се доводи принудно.

66. Јемство

Јемство је мера обезбеђења присуства окривљеног у прекршајном поступку.

Јемство се може одредити уколико је прекршајни поступак покренут против окривљеног који
нема стално пребивалиште у РС или који привремено борави у иностранству као и у другим
случајевима у којима се оцени да постоји опасност од бекства. Пружањем јемства од стране
окривљеног или другог лица за окривљеног, окривљени се обећањем обавезује да се неће
крити и да без одобрења неће напуштати своје боравиште. Након одређивања јемства, суд који
води прекршајни поступак захтеваће од окривљеног да одреди свог пуномоћника за пријем
писмена.
Јемство се састоји или у полагању готовог новца, хартија од вредности, драгоцености или
других покретних ствари веће вредности, које се лако могу чувати и по потреби уновчити, или у
преузимању личне обавезе једног или више грађана да ће у случају бекства окривљеног
платити утврђени износ јемства.
Ако буде донета осуђујућа пресуда, ова мера за обезбеђење вођења прекршајног поступка
постаје мера за обезбеђење извршења изречене прекршајне санкције.

67. Задржавање окривљеног

Након покретања прекршајног поступка, прекршајни судија може донети наредбу о

задржавању окривљеног. Задржавање је могуће : ако није могуће утврдити идентитет
окривљеног или његово пребивалиште или боравиште а постоји основана сумња да ће побећи,
ако одласком у иностранство може избећи одговорност за прекршај за који је предвиђена
казна затвора као и ако је окривљени затечен у вршењу прекршаја а задржавање је неопходно
како би се спречило даље вршење прекршаја.
У наредби о задржавању се назначава дан и час када је оно наређено и законски основ
задржавања а затим се наредба саопштава окривљеном који потписом потврђује да је с њом
упознат. Задржавање може трајати најдуже 24 часа.
Ако је задржавање одређено према малолетнику, о задржавању се обавештавају чланови
породице или лица задужена за старање о малолетнику.
Задржавање лица које је затечено у вршењу прекршаја које се налази под утицајем алкохола
или других психоактивних супстанци може се одредити и судском наредбом и наредбом
овлашћеног полицијског службеника. Ово задржавање траје до отрежњења а најдуже 12 сати.
Задржавање је обавезно уколико је реч о возачу моторног возила који има више од 1,20 мг/мл
алкохола у крви ( тешка, веома тешка или потпуна алкохолисаност) или возачу који је под
утицајем других психоактивних супстанци.
Време за које је учинилац био задржан урачунаће се касније у изречену казну. Ако је
задржавање трајало дуже од 12 а краће од 24 часа задржавање се рачуна као 1 дан затвора,
1000 дин новчане казне или 8 сати рада у јавном интересу.

68. Саслушање окривљеног

Окривљени се саслушава по правилу усмено. Изузетно, ако суд закључи да његово непосредно
усмено саслушање није неопходно с обзиром на значај прекршаја и податке којима располаже,
може позвати окривљеног да своју одбрану да само у писаној форми.
Саслушање се редовно обавља пред судом који води поступак али ако окривљени има
пребивалиште или боравиште ван овог подручја, може се саслушати и пред судом на том
одређеном подручју.
Саслушање окривљеног је редовно обавезно. Ипак, ако оно није од значаја за утврђивање
чињеница за доношење законите одлуке а окривљени иако је уредно позван не дође и не
оправда свој недолазак, одлука с еможе донети и без саслушања.
Окривљени има право да буде саслушан у присуству браниоца. Може и без ако није обезбедио
браниоца или бранилац не дође и не оправда недолазак.
Приликом првог саслушања окривљени суду даје личне податке. У случају давања нетачних и
непотпуних података, окривљени може бити новчано кажњен до 50 000 дин.
Окривљеном се саопштава за који прекршај с еокривљује и позива с еда наведе све што има да
каже у своју одбрану.
Окривљени може бити и суочен са сведоком или другим саокривљеним ако се њихови искази
не слажу. Ток суочења и изјаве при којима коначно остају, уносе се у записник.

69. Саслушање сведока

Као сведоци се позивају лица за која вероватно да могу дати извесне информације о
прекршају, његовом учиниоцу или другим околностима које треба утврдити у прекршајном
поступку.
Окривљени не може бити саслушан као сведок али се као сведок може саслушати оштећени
чије сведочење некада представља и једини извор сазнања о догађају.
Свако лице које је позвано да сведочи дужно је да се одазове овом позиву и да посведочи.
Сведоку се доставља писани позив у којем се наводи његово име и занимање, време и место
доласка у суд ради сведочења, назначење да се позива у својству сведока и упозорење о
последицама неоправданог недоласка (може се наредити његово принудно довођење и може
се казнити од 10 000 до 50 000 дин.
Сведок се не позива непосредно од стране суда, већ преко странке која је предложила његово
саслушање. Позив за сведока се доставља окривљеном, који сам обезбеђује долазак сведока.
Сведок се саслушава пред судом који води прекршајни поступак.
Као сведок се не може саслушати лице које би својим исказом повредило дужност чувања
војне или службене тајне, нити бранилац окривљеног о ономе што му је окривљени као свом
браниоцу поверио.
Од дужности сведочења су ослобођени: брачни друг окривљеног, његови сродници по крви у
правој линији, сродници у побочној линији до 3. степена, тазбински сродници до 2. степена,
усвојеник и усвојитељ, као и верски исповедник о ономе што му је окривљени исповедио.
Одлука се не може засновати на исказу сведока ако ипак саслушано лице које се не може
саслушати као сведок, ако је био саслушан малолетник који не схвата значај права да не мора
да сведочи, ако је исказ сведока био изнуђен силом или претњом. Наведене ситуације
представљају апсолутно битну повреду одредаба прекршајног поступка.
Сведок се опомиње да је дужан да говори истину и указује му се да је давање лажног исказа
кривично дело.
Сведоци се могу и суочити.

70. Увиђај и вештачење

Увиђај се одређује када је за утврђивање односно разјашњење неке важње чињенице

неопходно лично и непосредно опажање судије који води прекршајни поступак. Увиђај се
предузима на предлог странака али га суд може одредити и по службеној дужности. Судија
одређује лица која ће се позвати да присуствују увиђају, то ће по правилу бити стручна лица
која имају неопходна знања у погледу евентуалног описивања и обезбеђења трагова и
прикупљања других података, али суд на увиђај може позвати и странке, као и вештака. О
увиђају се води записник.
Вештачење се одређује ако је за утврђивање неке важне чињенице неопходно прибавити
мишљење стручњака. Вештачење се одређује писаном наредбом у којој се именује вештак и
прецизирају чињенице које су предмет вештачења. а вештака се не може одредити лице које
се иначе не би могло саслушати као сведок. Вештак не може бити ни лице оштећено
прекршајем. Странке могу захтевати изузеће вештака из истих разлога због којих може бити
изузет и судија. Вештак се пре вештачења упозорава да је давање лажног исказа кривично
дело. Предмети вештачења се по правилу прегледају у присуству прекршајног судије и
записничара. Ипак, ако је за вештачење неопходно дуже испитивање, ако се оно обавља у
установи или државном органу, вештачење се може обавити и ван зграде суда. Ако се вештачи
урачунљивост окривљеног, психијатријско вештачење се спроводи прегледом или
посматрањем у здравственој установи.
Налаз и мишљење се достављају странкама које имају право да се о њему изјасне у року од 15
дана.

71. Претресање просторија и лица

Стан, друге просторије, лица и ствари могу се претресати ако је вероватно да ће се

претресањем пронаћи предмет или трагови који би могли бити од значаја за прекршајни
поступак, односно да ће се претресом стана или других просторија ухватити окривљени.
Претресање се може наредити не само у односу на просторије грађана већ и државних органа,
предузећа и других правних лица. Претресање просторија, лица и ствари није могуће у односу
на лица која уживају имунитет по међународном праву.
Претресање се одређује писаном судском наредбом, а извршава га полиција. Претресању
присуствују 2 пунолетна грађанина као сведоци. Држалац стана или просторије ће се такође
позвати да присуствује претресању а ако је он одсутан биће позван неко од одраслих чланова
домаћинства или комшија. Ако се претресају просторије правног лица, неопходно је присуство
предтсавника правног лица.
Закључане просторије или ствари отвориће се силом само ако њихов држалац или његов
пуномоћник није присутан или неће да их добровољно отвори. О претресању се саставља
записник. Пронађени предмети се привремено одузимају.

72. Споразум о признању прекршаја

Циљ увођења споразума представљало је настојање да се растерети рад прекршајних судова,

уз истовремено уважавање интереса окривљеног и оштећеног.
Када се прекршајни поступак води за један прекршај или за више прекршаја у стицају,
овлашћени подносилац захтева може предложити окривљеном и његовом браниоцу
закључење споразума о признању прекршаја. Исто тако и окривљени и његов бранилац могу
овлашћеном подносиоцу захтева предложити закључење сличног споразума.
Споразум се може поднети судији до доношења првостепене одлуке а не може се закључити у
вези са прекршајима за који се издаје прекршајни налог.
Споразум о признању обавезно садржи: опис прекршаја који се окривљеном ставља на терет,
признање окривљеног, споразум о врсти и висини казне, о трошковима, о одузимању
имовинске користи, изјаву о одрицању странака и браниоца од права на жалбу против одлуке
суда донесене на основу прихватања споразума о признању, потпис странака и браниоца.
Мера казне из споразума не може ићи испод посебног минимума за прекршај који се
окривљеном ставља на терет.
Суд о споразуму одлучује на рочишту на које се позивају овлашћени подносилац захтева,
окривљени и бранилац, а о одржавању рочишта се обавештавају и оштећени и његов
пуномоћник.
О споразуму одлучује суд који споразум може решењем одбацити, усвојити или одбити.
Суд ће решењем усвојити споразум ако утврди да је окривљени свесно и добровољно признао
прекршај, да је свестан свих последица закључивања споразума, да споразумом нису
повређена права оштећеног или да он није противан разлозима правичности. Против решења
суда о усвајању споразума о признању није дозвољена жалба окривљеног, његовог браниоца и
представника подносиоца захтева, а у року од 8 дана жалбу могу изјавити оштећени и његов
пуномоћник. Другостепени суд о жалби одлучује у року од 15 дана.
Суд може да не прихвати споразум када није испуњен неки од прописаних услова за усвајање
споразума или када утврђена казна очигледно не одговара тежини прекршаја.
Када решење о усвајању споразума постане правноснажно суд без одлагања доноси пресуду
којом окривљеног оглашава одговорним и изриче му казну.
73. Претрес

У прекршајном поступку одржавање претреса није обавезно. Суд ће, вреднујући разлоге
целисходности, одлучити да ли доказе изводити предузимањем одређених процесних радњи
или одређивањем претреса.
Време и место одређује судија који води поступак.
На претрес се позивају окривљени, његов бранилац, оштећени, подносилац захтева за
покретање прекршајног поступка и други учесници у поступку. Ако је окривљени правно лице
на претрес се позива његов представник. Окривљени се упозорава да ће у случају да се не
одазове позиву бити доведен. Претрес се може одржати у одсуству подносиоца захтева.
присуство уредно позваног браниоца окривљеног, који недолазак није оправдао, није
неопходно, ако се окривљени са одржавањем претреса без његовог присуства сагласио.
Претрес је јаван али суд може по службеној дужности или на предлог странака искључити
општу јавност у односу на цео претрес или један његов део. Ако се поступак води према
малолетнику, јавност је увек искључена.
На почетку заседања суд врши проверу присуства позваних лица и утврђује њихов идентитет.
претрес почиње изношењем садржине захтева за покретање прекршајног поступка, након чега
се саслушава окривљени. Саслушању окривљеног не могу присуствовати сведоци. Затим се
саслушавају сведоци и вештаци и изводе други докази. Редослед извођења доказа утврђује суд
иако доказе по правилу предлажу странке. Изузетно, и суд може по службеној дужности
прибавити доказе, ако окривљени није у стању да то сам учини или је то оправдано из разлога
целисходности и ефикасности вођења псотупка. иначе, терет доказивања лежи на подносиоцу
захтева. Након завршетка доказног поступка подносилац захтева, оштећени и бранилац могу
дати завршну реч са својом оценом изведених доказа. Последњу реч даје окривљени односно
представник окривљеног правног лица. Суд на крају закључује претрес а може донети и
пресуду и јавно објавити изреку уз кратко навођење разлога. О току претреса се води записник
који потписују присутне странке, бранилац, судија и записничар.

74. Одржавање реда

Суду на располагању стоје мере процесне дисциплине којима се обезбеђује поштовање реда.
Наиме, ако странка у поступку или друго присутно лице омета ред или се не покорава
наређењима суда која се тичу одржавања реда, судија ће га опоменути а ако опомена буде
безуспешна, може наредити да се то лице удаљи. Осим према странкама, мере се могу
применити и према публици. Новчано кажњавање (од 10 000 до 50 000 дин) и удаљавање суду
стоје на располагању након опомене.
Пуномоћнику или браниоцу који и после кажњавања настави да нарушава ред решењем се
може ускратити даље заступање, односно одбрана. Суд ће позвати окривљеног, односно
оштећеног да узме другог браниоца, односно пуномоћника. Ако се окривљени не сагласи са
одржавањем претреса без присуства браниоца, претрес ће се одложити.

75. Прекид поступка

До прекида прекршајног поступка долази ако наступе какве привремене сметње за његово
одвијање, након престанка сметњи поступак се наставља. У случају трајних сметњи, суд доноси
решење о обустављању поступка.
До прекида долази из разлога недоступности окривљеног или његове привремене душевне
болести односно поремећености.
У случају недоступности окривљеног прекршајном суду до прекида долази услед тога што није
познато боравиште окривљеног, ако је окривљени у бекству, налази се у иностранству на
неодређено време или и иначе није доступан државним органима. У другом случају до
прекида долази ако је након учињеног прекршаја учинилац душевно оболео, због чега вођење
поступка док траје ова сметња фактички није могуће.
О прекиду и настављању поступка се обавештавају подносилац захтева, а ако се ради о
прекршајном поступку из области царинског, спољнотрговинског и девизног пословања- и
оштећени.

76. Одлуке првостепеног прекршајног суда

Првостепени прекршајни поступак с еможе окончати доношењем : осуђујуће пресуде,

ослобађајуће пресуде, решења којим се поступак обуставља или решењем којим се
малолетнику изриче васпитна мера.
Према начелу објективног и субјективног идентитета, одлука у прекршајном поступку односи
се само на лице које се захтевом за покретање поступка терети за учињени прекршај и само на
чињенични опис прекршаја који је предмет поднетог захтева. Непоштовање објективног или
субјективног идентитета представља апсолутно битну повреду одредаба прекршајног поступка.
Суд је дужан да у целости одлучи о поднетом захтеву али није везан за предлоге и оцену у
погледу правне квалификације дела (правни идентитет). Ако на претресу утврди да учинилац
прекршаја није окривљени већ друго лице, необухваћено захтевом, суд окривљеног мора
ослободити, али не може истовремено осудити то друго лице као учиниоца прекршаја, стварни
прекршилац мора бити обухваћен новим захтевом за покретање прекршајног поступка.
Решење о обустави прекршајног поступка се доноси : ако је поступак вођен без захтева или
подносилац захтева није био овлашћен на његово подношење, ако суд није био стварно
надлежан, ако је окривљени за исту радњу већ кажњен, ослобођен одговорности или је
прекршајни поступак обустављен, ако је окривљени у кривичном поступку односно поступку по
привредном преступу правноснажно ослобођен или осуђен за истоветни догађај који обухвата
и обележја прекршаја, ако окривљени ужива дипломатски имунитет, ако је наступила
застарелост, ако је окривљени у току поступка умро или је правно лице престало да постоји без
правног следбеника, ако је овлашћени подносилац одустао од захтева пре правноснажности
одлуке. Доношењем решења о обустави ствар постаје пресуђена што онемогућава поновно
вођење поступка за исто дело.
Ослобађајућа пресуда се доноси у три случаја : ако дело за које се окривљени терети није
прекршај, ако постоје околности које искључују прекршајну одговорност,као и уколико није
доказано да је окривљени учинио прекршај за који је против њега поднет захтев за покретање
прекршајног поступка.
Осуђујућа пресуда се доноси ако је утврђено да је учињен прекршај и да је окривљени
одговоран за тај прекршај.
Ако је окривљени био присутан приликом објављивања, писано израђена пресуда доставиће
му се у року од 8 дана од дана објављивања само ако то захтјева. Ако подносилац није
присуствовао објављивању пресуде, писано израђена пресуда му се у сваком случају
доставља. Писани отправак садржи увод, изреку, образложење и упуство о праву на жалбу,
потпис судије.
77. Жалба

Жалба представља редовни правни лек у прекршајном праву. Жалба се у року од 8 дана од
дана достављања подноси против пресуде прекршајног суда или решења Републичке комисије
за заштиту права у поступцима јавних набавки, Прекршајном апелационом суду.
Жалбу могу изјавити окривљени,његов бранилац и подносилац захтева. У корист окривљеног
жалбу могу изјавити : његов брачни друг, сродник по крви у правој линији, брат, сестра,
законски заступник, усвојитељ, хранитељ, лице с акојим окривљени живи у ванбрачној
заједници.. У корист окривљеног правног лица жалбу може изјавити представник правног лица
и његов законски заступник ( директор). Ако је изречена заштитна мера одузимања предмета
чији власник није окривљени, власник предмета може изјавити жалбу само у погледу одлуке о
тој мери.
Окривљени и подносилац захтева могу се одрећи права на жалбу након саопштавања одлуке а
од изјављене жалбе могу и одустати све до доношења другостепене пресуде. Одрицање
малолетника од права на жалбу не производи правна дејстав.
Ако је жалба неуредна тј не садржи наведене састојке, судија који води прекршајни поступак
ће наложити жалиоцу да у одређеном року, највише 15 дана, поднесак исправи. Ако жалилац
то не учини суд ће жалбу одбацити као неуредну.
Првостепени прекршајни суд ће решењем одбацити жалбу која је неблаговремена,
недозвољена ( изјављивање жалбе након одрицања од права на жалбу) или изјављена од
неовлашћеног лица ( нпр од адвоката који нема пуномоћје). Окривљени који је из оправданих
разлога пропустио рок за изјављивање жалбе на располагању стоји могућност подношења
молбе за повраћај у пређашње стање. Благовремену, дозвољену и од овлашћеног лица
изјављену жалбу, прекршајни суд ће са списима предмета у року од 3 дана доставити
Прекршајном апелационом суду.

78. Основи побијања пресуде и решења

Одлука прекршајног суда се може побијати због : битне повреде одредаба прекршајног
поступка (ако је поступак водио судија који је изузет од вођења поступка,ако је поступак водио
ненадлежан суд, ако није вођен на захтеваном језику, ако су одлуке донете мимо закона, ако је
окривљеном ускраћено право на саслушање у присуству барниоца,ако је повређена забрана
преиначења на горе, ако је пресуда неразумљива), повреде одредаба материјалног
прекршајног права ( ако радња није прекршај,ако има околности које искључују одговорност,
које искључују прекршајно гоњење, ако је наступила застарелост, ако је ствар већ пресуђена,
ако је примењен закон који с ене може применити, ако су повређене одредбе о урачунавању
издржане казне), погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања или одлуке о
прекршајним санкцијама (ако суд није добро одмерио казну с обзиром на олакшавајуће и
отежавајуће околности) , одузимању имовинске користи, трошковима прекршајног поступка и
имовинскоправном захтеву.

79. Одлуке другостепеног прекршајног суда

Решавајући по жалби, Прекршајни апелациони суд може жалбу : решењем одбацити, одбити
као неосновану и пресудом потврдити првостепену одлуку, или усвојити а првостепену одлуку
пресудом преиначити или решењем укинути.
Прекршајни апелациони суд одбациће жалбу решењем као неблаговремену, недозвољену или
изјављену од стране неовлашћеног лица ако утврди да је првостепени прекршајни суд то
пропустио да учини. Пресудом ће одбити жалбуи као носновану и потврдити првостепену
долуку кад утврди да не постоје разлози због којих се одлука побија, нити повреде закона које
испитује по службеној дужности.
Жалбу ће усвојити и пресудом преиначити првостепену одлуку када утврди: да с обзиром на
утврђено чињенично стање ипак треба донети другачију одлуку, да постоје повреде закона
које се могу отклонити преиначењем без укидања првостепене одлуке, да приликом
одмеравања казне нису узете у обзир све околности, да је суд погрешно извео доказе на
којима је засновао решење или пресуду. У пракси, у случају повреде материјалног права
пресуда се по правилу преиначује ако није било спорно чињенично стање.
Жалбу ће усвојити, решењем укинути првостепену одлуку и предмет вратити суду на поновни
поступак ако утврди: да постоји битна повреда одредаба прекршајног поступка која је утицала
на законито одлучивање, да због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања треба
допунити или спровести нови поступак, да је прекршајни поступак обустављен односно
окривљени ослобођен одговорности због погрешне оцене доказа или погрешне примене
материјалног права.
Ако другостепени суд поводом жалбе утврди да су разлози због којих је донео пресуду или
решење у корист једног окривљеног од користи и за неког од саокривљених који жалбу нису
уоште изјавили, поступиће по службеној дужности као да је таква жалба у корист и других
саокривљених изјављена.

80. Захтев за понављање прекршајног поступка

Понављање је могуће ако се праноснажном судском одлуком докаже да је одлука заснована

на лажној исправи или на лажном исказу сведока или вештака који су у конкретном случају
имали одлучан доказни значај. Понављање је могуће тражити ако се правноснажно судском
одлуком докаже да је одлука донета услед кривичног дела судије чак и уколико је нпр услед
примљеног мита службеног лица окривљени ослобођен.
Понављање је могуће ако се изнесу нове чињенице или поднесу нови докази који би довели до
другачије одлуке да су раније били познати.
Захтев за понављање прекршајног поступка подноси кажњени или лица која су и иначе
овлашћена да у његову корист изјаве жалбу, у субјективном року од 60 дана од дана сазнања
за постојање неке од околности која омогућава подношење захтева. Захтев није могуће
поднети након протека објективног рока од 2 године.
Захтев се подноси прекршајном суду који је донео првостепену одлуку и по правилу нема
суспензивно дејство. Непотпун или неоснован захтев се одбацује решењем против ког се може
изјавити жалба у року од 8 дана од дана достављања.
Суд и у новом поступку може изрећи осуђујућу пресуду али је неопходно да она у коначном
исходу не буде за окривљеног неповољнија.

81. Захтев за заштиту законитости

Захтев за заштиту законитости се може поднети против правноснажне пресуде ако је повређен
закон или други пропис о прекршају или ако је у конкретном случају био примењен закон за
који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са уставом, општеприхваћеним
правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима. Може га поднети
само Републички јавни тужилац, како у корист тако и на штету кажњеног у року од 3 месеца од
дана достављања пресуде. О захтеву одлучује Врховни касациони суд.
Врховни касациони суд ће одбацити захтев ако је неблаговремен а ако утврди да не постоји
повреда прописа на коју се указује у захтеву, пресудом ће одбити захтев као неоснован. Ако
нађе да је захтев основан, донеће пресуду којом ће преиначити правноснажну одлуку, укинуће
одлуке прекршајног суда и прекршајног апелационог суда у целини или делимично и предмет
вратити на поновно одлучивање или ће се ограничити на констатацију да је повређен пропис
(то се дешава у случају када судска одлука не може бити измењена на штету окривљеног). У
поновљеном поступку могу се истицати нове чињенице и подносити нови докази али је суд код
доношења нове одлуке везан забраном преиначења на горе.

82. Специфичности поступка према малолетницима

У претходном прекршајном поступку се и од малолетника могу прикупљати обавештења али

информативни разговор треба обавити у присуству његовог родитеља, усвојитеља или
старатеља од стране службеног лица које има нарочита знања из области малолетничке
делинквенције. Прекршајни поступак према малолетнику је хитан. бог неопходности бржег
поступања и начела хитности суд може малолетнику изрећи неке прекршајне санкције (укор и
новчану казну) и без мишљења центра за социјални рад ако овај није доставио тражено
мишљење у року од 60 дана. Друге васпитне мере и малолетнички затвор није могуће изрећи
без мишљења органа старатељства.
Малолетник се позива преко својих родитеља односно законског заступника али се може
позвати и непосредно.
Ако је прекшај учињен заједнички од стране пунолетних и малолетних лица суд ће поступак
према малолетнику раздвојити.
Ако суд утврди да вођење поступка према малолетнику није целисходно, суд доноси решење о
његовој обустави али ће о учињеном прекршају обавестити родитеља, усвојитеља или
старатеља као и орган старатељства, како би се према малолетнику евентуално предузеле
одговарајуће мере.
Поред лица и иначе овлашћених за изјављивање жалбе, жалбу могу изјавити и старатељ
малолетника, његов брат, сестра или хранитељ и то могуће и противно вољи малолетника.

83. Накнада штете и враћање новчаног износа због неоправданог

кажњавања

ЗП као једно од основних начела прекршајног поступка прокламује право неоправдано

задржаног или кажњеног лица на накнаду штете која му је причињена а то је најпре лице које
је у прекршајном поступку неоправдано кажњено што је оповргнуто ванредним правним
леком.
Право на накнаду штете заснива и неосновано лишење слободе или извршење прекршајне
санкције.
Право на накнаду штете нема лице које је својим недозвољеним поступцима проузроковало
властито лишење слободе нпр утисак да ће окривљени побећи па услед тога буде одређено
задржавање.
Право на накнаду штете застарева за 3 године од извршене санкције.
Ако се ради о враћању новчаног износа захтев се подноси министарству финансија. Ако
надлежни орган одбије захтев или у року од 2 месеца не донесе решење по захтеву,
овлашћено лице може свој захтев остварити тужбом за накнаду штете против РС. Док траје овај
поступак, рок застарелости не тече.

84. Стицање својства извршности и решење о извршењу

Пресуда и решење стичу својство правноснажности када се више не могу побијати жалбом, или
када жалба као правно средство више није дозвољена. Након наступања правноснажности
пресуда и решење се извршавају када за њихово извршење више нема законских сметњи.
Наредба коју је суд евентуално издао у току поступка по правилу се извршава одмах. Одлука се
може извршити када протекне 15 дана од њене правноснажности. Ако је против одлуке била
изјављена жалба, рок се рачуна од дана достављања другостепене одлуке. Прекршајни налог
стиче својство извршности протеком 8 дана од дана његовог издавања.
Одлука која се односи на новчану вредност извршава се принудно кад истекне одређен рок за
плаћање новчаног износа односно за враћање ствари. За извршење је надлежан суд који је
изрекао првостепену одлуку, односно суд на чијем подручју је издат прекршајни налог.
Против решења о извршењу кажњено лице може уложити приговор у року од 3 дана од
пријема ако: је обавеза већ испуњена, ако је одлука укинута, преиначена, стављена ван снаге,
ако суд који ју је донео није надлежан, ако је принудна наплата одређена на стварима и
правима изузетим од извршења (нпр примање по основу социјалне помоћи), или на којим а је
ова могућност ограничена (нпр преко 2/3 зараде или пензије). О приговору долучује веће у
саставу троје судија у којем не може учествовати и судија који је донео побијано решење о
извршењу.

85. Извршење прекршајне одлуке пре правноснажности

Осуђујућа пресуда првостепеног суда може се извршити и пре њене правноснажности у две
групе случајева.
1. Прва група ситуација почива на процени суда да би окривљени бекством или на други начин
могао онемогућити извршење изречене санкције: ако окривљени не може да докаже свој
идентитет, нема пребивалиште или не живи на адреси на којој је пријављен као и када има
пребивалиште у иностранству.
2. Друга група случајева када се може одредити извршење пресуде пре правноснажности
почива на тежини прекршаја или опасности која од њега произлази: ако је окривљени кажњен
за тежи прекршај из области јавног реда и мкра, безбедности јавног саобраћаја или тежи
прекршај којим се угрожава живот или здравље људи, ако то захтевају интереси опште
безбедности, сигурности робног и финансијског промета или разлози морала.
Ако окривљени изјави жалбу против пресуде чије извршење одређено пре правноснажности,
првостепени суд је дужан да жалбу достави прекршајном апелационом суду у року од 24 часа,
док је прекршајни апелациони суд дужан да о жалби одлучи у року од 48 часова.

86. Извршење новчане казне

У пресуди се одређује рок плаћања новчане казне који не може бити дужи од 15 дана од дана
правноснажности пресуде. Уколико је жалба изјављена, рок од 15 дана почиње да тече од дана
достављања другостепене пресуде. У прекршајном налогу рок је 8 дана од дана уручења.
Ако кажњено лице не уплати новчану казну у датом року, суд доноси решење о извршењу
којим неплаћену новчану казну може заменити затвором или радом у јавном интересу или је
наплатити принудним путем. За сваких започетих 1 000 динара одређује се 1 дан затвора, такав
тзв суплеторни затвор не може трајати краће од једног дана ни дуже од 60 дана. Ако је поред
новчане казне кажњеном била изречена и казна затвора, затвор којим се замењује не плаћана
новчана казна и изречена казна затвора не могу укупно трајати дуже од 90 дана. Ако кажњено
лице плати само део изречене новчане казне, за тај удео се умањује максимум суплеторног
затвора.
Код замене новчане казне у раду у јавном интересу, 8 сати рада замењује 1 000 динара, при
чему такав рад не може трајати дуже од општег максимума рада у јавном интересу од 360 сати.
ео неплаћене новчане казне који није могао бити замењен казном затвора или радом у јавном
интересу, наплаћује се принудним путем (преко 60 000 дин у случају замене уи затвор односно
45 000 дин у случају замене у рад у јавном интересу).
Ако после доношења решења о замени кажњено лице ипак у целости исплати новчану казну,
решење ће се ставити ван снаге.
Замена неплаћене новчане казне казном затвора не може се одредити за новчане казне
изречене малолетницима и правним лицима. Правним лицима се неплаћена новчана казна
наплаћује принудним путем.

87. Прекршајна евиденција и евиденција неплаћених новчаних казни

У циљу вођења јединствене евиденције изречених прекршајних санкција при Министарству

правде је образован јединствени регистар прекршајних санкција, као централизована база
података у којој се чувају подаци о унетим санкцијама. Унос података врши суд који је донео
правноснажну долуку или првостепени суд на чијем подручју је издат прекршајни налог.
Изречена прекршајна санкција се брише из евиденције по службеној дужности протеком рока
од 4 године од дана правноснажности одлуке којом је санкција изречена, под условом да
кажњено лице у овом периоду не учини нови прекршај. Ако ипак учини, ранија прекршајна
санкција остаје у евиденцији иако се протеком 4 године више не може узети у обзир као
отежавајућа околност.
Опомена се брише протеком 1 године од дана правноснажности одлуке којом је изречена.
Малолетнички затвор се брише протеком рока од 2 године од када је та казна извршена.
Заштитна мера се брише истеком њеног трајања или протеком рока застарелости њеног
извршења.
Поред јединственог регистра изречених прекршајних санкција, засебно је образован и
јединствени регистар неплаћених новчаних казни и других новчаних износа у који се уносе све
новчане казне, трошкови поступка и други новчани износи који нису плаћени у прописаном
року.
Замене казни суд који уноси податке у евиденцију уписаће одговарајућу промену у регистар
или извршити брисање података.
У сврху наплате доуђених новчаних износа, кажњеном лицу се према ЗП могу извесна права и
ограничити нпр: неће му се дозволити издавање дозвола или уверења за чије су издавање
надлежни органи управе (нпр регистрација возила), повраћај личних и других докумената
одузетих у току поступка по основу процене да би кажњено лице чије је боравиште у
иностранству могло напустити нашу територију, регистрација или промена регистрације
правног лица односно предузетничке делатности што подразумева промену пореског
идентификационог броја.