Lazar Vrkatić Predavanja Iz Praktičke Filozofije PDF

LAZAR
VRKATIĆ
IZABRANA DELA
KNJIGA
3
Za izdavača USEE: Ivana Vrkatić
Za izdavača Mediterran Publishing: Nikola Janković
Urednik: dr Dušan Marinković
Lektura i korektura: Predrag Rajić
Dizajn korica: Mediterran Publishing
Tehničko uređenje: Mediterran Publishing
Copyright © za srpsko izdanje

Marica Kuzmanović, Ivana Vrkatić, Sonja Vrkatić, Nataša Vrkatić
Izabrana dela priredila Ivana Vrkatić
CIP – Каталогизација у публикацији

Библиотека Матице српске, Нови Сад
17
ВРКАТИЋ, Лазар
Predavanja iz praktičke filozofije / Lazar Vrkatić;
priredila Duška Dobrosavljev. – Novi Sad :
Mediterran Publishing, 2009 (Novi Sad: Štamparija Stojkov).
– 160 str.; 24 cm. – (Izabrana dela / Lazar Vrkatić; knj. 3)
Tiraž: 300
ISBN: 978-86-86689-23-8
a) Практичка филозофија
COBISS.SR-ID 236971271
Štampa: Štamparija Stojkov, Novi Sad
Priprema: Aleksandar Karajović
Mediterran Publishing d.o.o.

Nikole Pašića 24,
21000 Novi Sad
tel: +381.21.472.38.20 fax: +381.21.661.37.65
www.mediterran.co.yu
e-mail: mediterran@neobee.net
Za sve informacije o ovom i drugim izdanjima

Mediterran Publishinga,
kontakt: prodaja@mediterran.co.yu
Lazar Vrkatić
PREDAVANJA
IZ
PRAKTIČKE FILOZOFIJE
Priredila:
DUŠKA DOBROSAVLJEV
USEE
Novi Sad
2009.
Sadržaj
Napomena priređivača 7
1. IDEJA PRAKTIčKE fILOZOfIJE 9

1.1. Zasnivanje prava 9
1.2. Antičko shvatanje praktičke filozofije 11
1.2.1. Aristotelovih pet načina dolaska duše
do istine i podela filozofije 12
TEMELJNI POJMOVI
MODERNE PRAKTIčKE fILOZOfIJE
2. LIčNOST I LICE 23
2.1. Lice u starom Rimu 23
2.2. Lice u srednjem veku 26
2.3. Moderni pojam lica 27
2.3.1. Sfera subjektivnog prava 30
2.3.2. Pojam svojine i pojam stvari 31
3. POTREBA, SUBJEKTIVNOST, RAD 37

3.1. Pojam potrebe 37
3.2. Pojam subjektivnosti 41
3.3. Pojam rada 45
4. ROBA I VREDNOST 49
5. GRAđANSKO DRUŠTVO 65
6. DRžAVA I USTAV 79
6.1. Ustav kao mogućnost države 79
6.1.1 SAD 80
6.1.2. Velika Britanija 83
6.1.3. Ostali evropski ustavi 85
7. VLAST 91
7.1. Lokova, Monteskjeova i Hegelova koncepcija
podele vlasti 91
7.2. Velike političke ideje i ideja podele vlasti 93
7.3. Vlast, moć i suverenitet 98
7.4. Ideja anarhizma 100
8. POLITIKA I BIROKRATIJA 105

8.1. Pojam politike 105
8.1.1. Javno mnjenje 112
8.2. Birokratija 115
9. ISTORIJSKI PRIKAZ RAZVOJA MODERNE

EKONOMSKE SfERE 119
9.1. Izvori običajnosti kapitalske epohe
u pretkapitalskom periodu 119
9.2. SAD 123
9.3. Evropa 133
Pogovor 139
Napomene 143
NaPoMeNa Priređivača
Predavanja sabrana u ovoj knjizi predstavljaju izbor iz ci-

klusa predavanja koji je profesor dr Lazar Vrkatić održao na
filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu 2001. go-
dine. Predavanja su sačuvana u tonskom zapisu, a sâm autor je
nameravao da ih objavi uz odgovarajuću preradu i dopunu.
Pri pripremi sačuvanih materijala za objavljivanje izvrše-
ne su izvesne promene kako bi ona bila prikladnija pisanoj for-
mi. Naslovi i podnaslovi su dodani radi veće preglednosti tek-
sta i u tom smislu bi ih trebalo i posmatrati. Oni su šire formu-
lisani kako se ne bi izgubila iz vida celovitost predavanja, ide-
ja koja ih spaja i temeljna namera da se u osnovnim crtama
prikaže smisao praktičke filozofije i moderno praktičko pod-
ručje. Pre svega, knjizi i pojedinačnim predavanjima su dati
naslovi i podnaslovi (izuzev predavanja pod naslovom Istorij-
ski prikaz razvoja moderne ekonomske sfere koje je sâm autor
naslovio i započeo njegovu pripremu za objavljivanje). Preda-
vanja su tokom pripreme raspoređena prema drugačijem redo-
sledu od originalnog pošto je nekoliko predavanja nedostaja-
lo. Dva predavanja iz dela koji se odnosi na istorijski uvod u
temu nisu sačuvana, tako da je istorijski prikaz razvoja mo-
derne ekonomske sfere premešten na kraj, a knjiga započinje
predavanjem pod naslovom Ideja praktičke filozofije koje bli-
že obrazlaže stanovište autora.
8 PREDAVANJA IZ PRAKTIčKE fILOZOfIJE
Tokom priređivanja izvršene su i druge intervencije. Izve-

sni delovi teksta, uglavnom napomene, digresije i dodatna ob-
jašnjenja, prebačeni su u fusnote, neki delovi su izostavljeni,
neki premešteni, a izvršene su i određene blaže jezičke izme-
ne, ali istovremeno uz nastojanje da se ne poremeti narativni
tok i originalni ton izlaganja. Izmene su napravljene kako bi se
na pojedinim mestima tekst, premeštanjem u fusnote, raste-
retio od digresija, da bi se izbegla neka ponavljanja i kako bi
materijal u celini više odgovarao pisanoj formi. Pri ovim inter-
vencijama, koje ni u kom slučaju nisu bile drastične, nego
uglavnom diskretne, pre svega se vodilo računa da se sačuva
smisao predavanja, ali i njihova živost i slikovitost.
Napomene na kraju knjige u kurzivu su komentari priređi-
vača, a sve ostale napomene su delovi predavanja autora. U
napomenama priređivača uglavnom se nalaze podaci o mesti-
ma iz literature koja je autor komentarisao nakon odgovaraju-
ćih citata ili parafraza (s obzirom na to da detaljniji podaci ko-
ji se tiču pozivanja na izvore nisu sačuvani, tako da je, koliko
je bilo moguće, to naknadno učinjeno), podaci o ličnostima
koja se u predavanjim spominju (ime, prezime, godina rođenja
i smrti), značenja određenih korišćenih stranih pojmova, kao
i neka dodatna objašnjenja.
1.
ideja Praktičke filoZofije
1.1. Z aSNivaNje Prava 1
filozofiju prava treba razlikovati od opštepravnih discipli-

na, kao, na primer, od teorije države i prava. Osnovna razlika
među njima je metodološke prirode. filozofija prava je filozof-
ska disciplina, dok je teorija države i prava pravna disciplina,
pa svaka od njih primenjuje svom polju primerenu metodu. Te-
orija države i prava je teorijska disciplina, što znači da na teo-
rijski naučni način pristupa pravu i državi, dok ih filozofija
prava razmatra na filozofski, odnosno na praktički način.
Postoji nekoliko načina zasnivanja prava. Prvi i najvidljivi-
ji način zasnivanja prava jeste pozitivno pravo. Postoje zako-
ni, ustavi, njihove modifikacije, pravno iskustvo: sve to čini
pozitivno pravo. Većina pravnika celukopno pravo vidi samo
u tome, a i većina ljudi misli da se pravo iscrpljuje u pravnom
zakonodavstvu.
Drugi, i najniži način refleksije o pravu je takozvana Sta-
atswissenschaft, nauka o državi, koja je postojala pre svega u
Austrougarskoj i Nemačkoj, ali i u nekim drugim evropskim
državama u kojima se na jedan poseban način učilo o državi.
To je bila jedna poduka o državi, u kojoj se objašnjavalo šta
država u stvari jeste, a pre svega šta je nacionalna država, i to
posebno ona u okviru čijeg se obrazovnog sistema vršila ta
poduka. Takvo poimanje o državi nije refleksija nego upozna-
vanje sa nekim širim momentima, ali je to, u suštini, začetak
neke refleksije.
Treći način poimanja države i prava je takozvana naučna

refleksija prava, koja za svoj predmet proučavanja ima pozi-
tivno pravo. Proučavanje, na primer, krivičnog prava, tuma-
čenjem pozitivnog krivičnog prava.
četvrti način poimanja je filozofsko pravo. filozofsko pra-
vo je nazor o tome da je pravo samo predmet filozofskog pro-
mišljanja, što znači da pravo nema imanentnu svrhu, nego da
je svrha prava van prava. Svrha prava se u istoriji nazivala raz-
ličito, od božanskoga – Boga, pa do pravde i ideje dobra.
filozofsko pravo se može zasnovati na nekoliko načina. Pr-
vi, najstariji i najprepoznatljiviji način filozofskog promišlja-
nja prava jeste koncepcija prirodnoga prava. Koncepcija pri-
rodnoga prava polazi od postojanja dve vrste prava. Jedno je
pozitivno pravo (koje može biti različito), a drugo je opšte pra-
vo. Prvo je poznato kao ius voluntarium, a drugo kao ius na-
turale. Koncepciju prirodnoga prava zastupalo je mnogo raz-
ličitih škola i mišljenja, od kasne antike, pa sve do kraja dva-
desetog veka. Sve one su razmatrale prirodno pravo, iako su
često bile nemerljivo udaljene. Najpoznatija škola prirodnoga
prava vezana je za prosvetiteljstvo. Ruso2, Lok3 ili Hobs4 ovde
su nezaobilazni. U poimanju prirodnoga prava mogu se sresti
i religijski momenti. U takvim koncepcijama postoji božansko
pravo i ljudsko pravo. Zbog toga se na određeni način može i
sam Avgustin5 svrstati u školu prirodnoga prava. U toj filozof-
skoj koncepciji poimanja prava pozitivno pravo je udaljeno od
prirodnog prava, a istina prava se nalazi u prirodnom pravu.
Takva koncepcija je problematična (Hegel6 ju je nazvao „pod-
lom svešću“) zato što u konačnome, onome stvarnome, ne vi-
di veliku svrhu i istinu.
Drugi način je naučna filozofija prava, koja se razvija tek
posle velikog preloma,7 sredinom devetnaestog veka. Ona po-
lazi od stava da je filozofija prava samo zajedničko postolje za-
sebnih pravnih disciplina, da je ona vrhunska opštepravna di-
sciplina i da ima istu teorijsku metodu kao zasebne pravne di-
scipline (npr. neokantovstvo8, Toma živanović9).
Ideja praktičke filozofije 11
Postoji i stanovište da se filozofija prava, odnosno pravo,

može smestiti isključivo u okvir praktičke filozofije, koje su
neki mislioci posle Drugog svetskog rata pokušali da rehabi-
lituju. Ovo stanovište je, otprilike od vremena Vikoa,10 bilo
zaboravljeno. Ono tvrdi da je pravo samo jedan praktički fe-
nomen i da je svrha prava izvan njega samog. U okviru ove
pozicije postoji jedno potpuno spekulativno stanovište koje
tvrdi da se o stvari prava može misliti samo u okviru celine
praktičke filozofije a ne kao o delu praktičke filozofije, te da,
kada se govori o pravu mora se govoriti o celokupnoj filozo-
fiji (to je pozicija Hegelovih Osnovnih crta filozofije prava,
Aristotelove11 Nikomahove etike, Platonove12 Politeje). Autor
ovih predavanja je tu koncepciju nazvao idejom praktičke fi-
lozofije.
1.2. a Ntičko ShvataNje

Praktičke filoZofije
Da bismo došli do antičke predstave praktičke filozofije i

mesta prava u njoj, treba odrediti nastanak i razvoj, odnosno
genezu stava o praktičkom kod Grka. Bio je potreban dug pe-
riod razvoja filozofije da bi se kod Grka došlo do stava prak-
tičkoga. Praktički problem, posle Aristotela, postaje osnovni
problem stare grčke civilizacije, iako se o njemu promišlja i
pre Stagiranina. čak se može reći da je celina razvoja helenske
civilizacije put ka stavu o praktičkom. Sav razvoj helenske ci-
vilizacije usmeren je u pravcu emancipacije od spoljašnjosti,
od razmišljanja o jednom i elementima. Odlučna tačka u tom
razvoju su, svakako, sofisti.
čudo, po kom su se Grci razlikovali od svih drugih naroda
koji su tada živeli na Sredozemlju, pa i od Rimljana, shvatiće-
mo kroz saznanje o razvoju helenske civilizacije, koja je najra-
nije od svih krenula ka izlasku iz mitskog načina mišljenja. Ni
fenička, ni egipatska, čak ni judejska civilizacija (jevrejska),
nije mogla da izađe iz mitskog načina predstavljanja same se-
be, mada je stav jevrejske religioznosti u mnogo čemu super-

ioran stavovima helenske filozofije.13
Teško je odgovoriti zašto se filozofija javlja u Grčkoj, u Jo-
niji, zašto je Tales prvi filozof. činjenica je da je filozofija za-
ista počela sa helenskom filozofijom, koja, u osnovi, završava
sa Aristotelovom praktičkom filozofijom kao najvišim mo-
mentom helenskoga filozofiranja. Sokrat, Platon i Aristotel su
taj put završavali.
Opravdano se postavlja pitanje zašto Aristotel nije imao
učenika ili, drugačije rečeno, zašto Aristotel nije imao učeni-
ka filozofa? Sokrat je imao učenika filozofa, kao i Platon. Ari-
stotel je imao učenika osvajača, političara, zato što se sa njim
završila helenska filozofija. Metaforički rečeno, Aristotel je
„ideolog helenizma“. Poznata je Aristotelova podela filozofije
na teorijsku, praktičku i poietičku. Mnoge, koji su proučavali
Aristotela, zbunjivalo je to što u istim delima, recimo Nikoma-
hovoj etici, na jednom mestu piše da je teorijski život najviši,
a na drugom da je najviši život onaj koji je u skladu sa svrhom,
odnosno praktički. čak u XIX i XX veku ima mnogo filozof-
skih rasprava o tome (koje su većinom izlazile izvan filozofi-
je), pretpostavljajući da su to različita dela, pisana u različito
vreme itd., ne videći da se ne radi ni o kakvom nesporazumu.
Kad je koja knjiga Nikomahove etike nastala to za naš uvid u
Aristotela nije naročito bitno.
1.2.1. A RISTOTELOVIH PET NAčINA DOLASKA DUŠE

DO ISTINE I PODELA fILOZOfIJE
U šestoj knjizi Nikomahove etike Aristotel govori o čuve-

nih pet načina na koje duša dolazi do istine. To razlikovanje je
veoma značajno za shvatanje pojma praktičkog.
Mit o seljenju duša u helensku civilizaciju je doneo Pitago-
ra. Grci su govorili da postoje bogovi, ljudi i Pitagora, kao ne-
što zasebno. Pitagora je zasnovao red u južnoj Italiji, koji je
predstavljao prvu praktičku organizaciju života suprotnu po-
lisu. Ljudi su se tamo na isti način oblačili, živeli zajedno, hra-

nili se, valjda, samo smokvama, medom, sirom i vinom. Ima-
li su tretman učenika i bili su posvećeni, odnosno elitni, odvo-
jeni. Takva organizacija je do tada bila nepoznata u helenskoj
civilizaciji. Nije neobično što su ih ostali Heleni „udarali og-
njem i mačem“, jer je pitagorejski red bio velika uvreda za njih,
nešto potpuno suprotno njihovom praktičkom životu, njihovoj
običajnosti. U ovom redu se sve zasnivalo na predstavi seljenja
duše, pri čemu se selila Pitagorina duša. Mit o duši je očigled-
no došao iz Egipta i nekako je plutao po helenskome znanju,
helenskoj kulturi, ali nije dolazio u njeno središte. Svoju šan-
su da dođe u središte dobio je sa pojavom sofista, koji su us-
postavili stav da je sve misao, odnosno da je sve mišljenje. Ta-
ko se duša smestila u samo srce filozofije, u pojam duše. Ari-
stotel je, kao i većina Grka, smatrao da duša nije nešto suprot-
no prirodi.
Nešto drugo je antički fizis. 14 Tek sa Galilejom 15 i Keple-
rom16 dolazi do pojave kvantitativne fizike, a helenska fizika je
bila kvalitativna. Duša je naprosto najviši stav prirode o sebi
samoj, ona nije nešto van prirode što posmatra prirodu. Ljud-
ska svest nije posmatrač. Ona je iznutra, ona izlazi iz tog pri-
rodnog. Duša je celina pojedinačne svesti, odnosno celokup-
na svest koju svako od nas ima, a ne zaseban njen deo. Duša je
mogućnost tog zasebnog dela, ali ona podrazumeva u sebi ce-
linu pojedinačne svesti. Prema Aristotelu, duša, ljudska svest
uopšte, dolazi na pet načina – ne u pet disciplina – do istine.
Aristotel je pisao da se na pet načina dolazi do istine, ne odre-
đujući šta je istinito, a šta nije. Tu se ne radi o stavu adekvaci-
je.17 Kod Aristotela sa radi o adekvaciji kada duša nešto odre-
đuje pomoću da i ne, kada ona nešto potvrđuje ili poriče, ali
ne i u slučaju pet načina dolaženja duše do istine. Stav o ade-
kvaciji podrazumeva da neko ima stav, da ima stvarnost. Stav
mora odgovarati stvarnosti da bi nešto bilo istinito. Za razli-
ku od toga, Aristotel objašnjava sledeće: da bismo imali razli-
ku, i da bismo odredili da li je nešto tačno, pre toga moramo
imati jedinstvo.
Duša na pet načina dolazi do istine, da bi bila u njoj, a ne

da bi ocenjivala nešto van sebe, odnosno da li će to biti ade-
kvatno stvarnosti ili ne. Ova formulacija, kao i mnoge druge fi-
lozofske formulacije, opire se jezičkim normama.
Aristotel piše o umeću (τέχνη), znanosti (επιστήμη), raz-
boritosti (φρόνησις), mudrosti (σoφíα) i umnosti (νούς). Tih
pet načina dolaska do istine postrojeno je na jedan neobičan
način. Prvo je episteme koje, inače, ima tri značenja: ono je naj-
pre spoznajna moć. Aristotel razlikuje aisthezis, empeiria, teh-
ne i episteme (kod Platona: eikasia, pistis, dianoia i nus). Raz-
lika tehne i episteme je razlika razuma i uma, analitičkog i sin-
tetičkog. Drugo značenje jeste da je episteme znanje, a treće je
da je episteme poseban način dolaska do istine. Predmet epi-
steme su bivstvujuća koja su večna, nenastala i nepropadljiva.
Episteme je dokazna moć.
Nus je znanje o načelima, a ne o bivstvujućim kao takvim,
o pojedinačnostima. Postoje četiri načela: tvarno, oblikovno,
eficijentno i svrhovno.
Po Aristotelu, najviše načelo je oblikovno. Poznat je čuve-
ni primer iz Metafizike koji se odnosi na bronzanu kuglu, ko-
jim Aristotel objašnjava da u bronzanoj kugli postoji bronza i
morfe;18 ideja kugle i stvarna kugla. Stvarna kugla ima niži on-
tološki rang od ideje kugle. Najviši ontološki rang ima ideja
kugle, odnosno oblik kugle, zato što se u stvarnoj kugli nalazi
tvar, to jest bronza, a u ideji kugle je nema, nego je ona čista.
često se kaže da se tu radi o „poietičkom ateizmu“ Aristotela,
koji momenat stvaranja kugle zaboravlja, uništava i unižava.
Najviše načelo od postojeća četiri kod Aristotela – materijal-
nog, oblikovnog, eficijentnog i svrhovnog – jeste oblikovno.
Aristotel kaže u alfa jedan knjizi Metafizike da niko do njega
nije imao više od dva načela, pa čak ni Platon, tako da može-
mo reći da je sva filozofija pre Aristotela plutala u razlici tvar-
nog i oblikovnog načela i nije došla do svrhe. Platon je došao
samo donekle do svrhe, ali nije bio svestan toga.
Najviše načelo nusa je svrha. Praktički svet je svet svrhe.
Predmet episteme su i nebeska tela, odnosno proučavanje kre-
tanja zvezda. Kretanje zvezda nema svrhu. Mi samo možemo

da „učitavamo“ u njih svrhu iz našega uma. Kretanje zvezda
se ne ponaša prema svrsi, nema svoju svrhu. Postavlja se pita-
nje šta je čista svrha u nusu? Aristotel daje odgovor da je to
bog. Na koji način je bog svrha? Šta je bog kod Aristotela? Bog
je kod njega vladar. Još je Ksenofan govorio o jednom bogu, ali
Aristotel je prvi Arijevac koji je jednog boga doveo do pojma.
Bog, po Aristotelu, pokreće tako što sve žudi da bude bog. Sve
što jeste, sve pojedinačno teži da napusti svoju pojedinačnost
i tvarnost koju nosi sa sobom da bi bilo čista forma ili da bi
postalo forma. Tako je Aristotelov bog čista forma svrhe, ali
to je ujedno Aristotelovo ograničenje i kraj helenske filozofi-
je. Pošto je Aristotel odredio boga kao mišljenje mišljenja, od-
nosno kao pojam, svrha svega jeste da postane pojam. Svrha –
i životinje, i čoveka, i prirode… svega – jeste da postane po-
jam, da se očisti od tvari, jer momenat forme ima najviši on-
tološki rang.
Možemo reći da je znanje o nusu, znanje o načelima, u
osnovi teologika kod Aristotela. Bog pokreće tom žudnjom
svih da budu u bogu, pa pokreće i ljudske stvari. Ali na koji
način bog pokreće ljudske stvari? Pošto je svrha najviše nače-
lo, u praktičkom životu ljudi svrha biva pokretačem. Ako je
ovde bog čisti causa formalis, u praktičkom životu ljudi bog je
causa finalis. Na koji način helenski svet teži da bude u bogu,
u praktičkoj sferi? Aristotel utvrđuje da je ono čemu se teži
supstancijalnost, eudajmonija19. To je složenica od dve reči:
eu i daimon koja se može samo opisno prevesti. Radi se o ži-
votu u saglasnosti sa običajima otaca, životu u saglasju sa
onim što je bilo. Eudajmonija je ono supstancijalno čemu.
Ono subjektivno što ljude pokreće u svemu tome je sfera fro-
nezisa. Fronezis je način dolaska do istine u slučajevima kad
duša ima posla sa bivstvujućima koja mogu biti i drugačija,
koja su nastala i propadljiva. A od svih bivstvujućih najko-
načniji je čovek sâm.
Postoji još jedan način dolaska do istine koji ima za pred-
met propadljive, konačne i nastale stvari – to je tehne. Zna-
čajna je razlika između tehne i fronezis. Aristotel piše da se

tehne odnosi na nastale, konačne i propadljive stvari, a u pi-
tanju je promišljanje i iznalaženje oko nastanka. Nije u pita-
nju sam rad – ipak je Aristotel Grk – nego promišljanje i iz-
nalaženje oko nastanka stvari koje imaju svrhu van sebe, u
tvorcu, u „arhitektonu“. U slučaju praktičkih stvari, odnosno
fronezisa, radi se o razboritosti, i to je sjajan prevod jer se i
na srpskom jeziku za nekog ko se snalazi u životnim situaci-
jama i dobro procenjuje ljude, događaje i procese, kaže da je
razborit čovek. Za onoga ko se razume u teorijske stvari kaže-
mo da je inteligentan, a za one koji se razumeju u praktičke
stvari i umeju odmereno da ih ocene, kažemo da su razbori-
ti. I ovde su u pitanju bivstvujuća koja imaju svrhu u sebi, a ne
van sebe. To je helenska predstava praktičkog.
Još je Platon objašnjavao da ne može svrha delovanja leka-
ra biti, na primer, novac, kao što novac ne može biti ni svrha
bavljenja javnim poslovima. Svrha javnih poslova su sami jav-
ni poslovi. Ne može biti svrha u nečemu drugom, čak ni u sla-
vi. Rimljani, međutim, gloriju20 dižu do svrhe svoje javne de-
latnosti. Grk ne; on taj posao obavlja zato što mora. Grčki svet
ne poznaje birokratiju. Doduše, i kod Rimljana tek posle Av-
gusta dolazi do obrazovanja rimske birokratije. Nije bilo biro-
kratije, nego su se svi javni poslovi vršili neposredno, jer nije
postojalo ni činovništvo. Aristotel objašnjava polis kao zajed-
nicu u kojoj se svi slobodni ljudi međusobno poznaju, a sva
teritorija se može videti golim okom sa jedne tačke. Polis je
zajednica neposrednosti u kojoj se komunikacija između lju-
di obavlja na ravni poznavanja, bez apstraktnije komunikaci-
je.21 Zato su Grci imali kult zakonodavca koji je stranac, jer on
ne poznaje konkretne ljude u polisu.
Tehne je promišljanje o izumevanju kako nastaju poietičke
stvari. Fronezis se odnosi na sferu praktičkog, a tehne na sferu
poietičkog. Najviši način dolaženja duše do istine je, među-
tim, sofia, mudrost. Sofia je, kaže Aristotel, znanje o nusu. So-
fia, nus i episteme imaju za predmet ono večno, nenastalo i ne-
propadljivo, pa su to teorijska znanja.
Aristotelova podela na praktičku, teorijsku i poietičku je

osnov filozofije.22 Nas posebno interesuje sfera praktičke filo-
zofije koju je Aristotel podelio na čuvene tri oblasti.
Prva delatnost je vezana za javne poslove ili, današnjim reč-
nikom – politiku. Politika kao znanje i politika kao delatnost
se moraju razlikovati. Kao delatnost, politika pokazuje svoju
samosvrhovitost u javnim poslovima. U tu sferu spada i delo-
vanje u okviru regulativa, normi, odnosno ona svest koju ka-
snije poznajemo pod imenom pravo.
Netačno je da Aristotel deli praktičku filozofiju na politiku,
etiku i ekonomiju u današnjem smislu tih reči. Pojmovi prava,
morala i ekonomije koje mi danas poznajemo, nisu Aristote-
lovi pojmovi. Današnji pojmovi politika, pa čak i ekonomija,
izvedeni su iz Aristotelovih pojmova, ali nisu u pitanju isti poj-
movi. U svakom slučaju, prva je sfera javnog delovanja i ona je
promišljena u Aristotelovoj Politici.
Druga sfera je neoprezno nazvana etikom, jer je sam Ari-
stotel tako naziva, pa se poistovećuje sa svim što se kasnije pod
tim terminom podrazumevalo. To je sfera u kojoj se pita o su-
bjektivnoj strani svega: o onome što čoveka pokreće u njego-
vom delovanju.
Poslednja je sfera privatnog delovanja čoveka. Naravno, ovo
određenje treba uzeti uslovno, jer Grk nije mogao svoj život
da odvoji na javnu i privatnu sferu. To njemu nije primereno,
on nema privatnu sferu odvojenu od sfere publicuma, za raz-
liku od Rimljanina koji ju je imao. Grk je imao „život iz jed-
nog komada“, te se ta sfera privatnosti ne postavlja kao sfera
samovolje, kao što je danas slučaj: „Ne diraj me, u svome do-
mu ću da radim šta god hoću“. Nepovredivost privatne sfere
kod Grka nije postojala. Ono što je Grk mogao da ima u pri-
vatnoj sferi, jeste jedno znanje upravljanja svojom privatno-
šću. Znanje o upravljanju tim područjem je prilično komotno
nazvano oikonomia. Nomos znači zakon; oikos – domaćinstvo,
dom, a zajedno „zakon doma“ odnosno okionomia kao način
na koji se određenim pravilima upravlja domom. Grk kao slo-
bodan čovek ima dom. Dom je nešto različito od porodice, kao
i kod Rimljana. Tek sa modernim dobom dom i porodica po-

staju isto. Dom kod Grka podrazumeva pretke – loza se nasta-
vlja u okviru sveta predaka, patrijarhalnog sveta.
Dom starog Grka može da pretpostavlja porodicu, ali ne
mora da znači da on zaista i ima porodicu. Taj deo najbolje
razrađuje Aristotel u Politici, kada objašnjava kako se iz po-
rodice, jasno razlikujući porodicu i dom, prelazi u polis. Dom
je paralelan polisu i zato je on po oikonomosu. Ono što mi
danas podrazumevamo pod terminom ekonomija – sferu tr-
govine, rada itd., Aristotel je razvio u jednoj drugoj discipli-
ni koju je zvao hrematistika. U okviru pomenuta tri znanja
(politike, etike i ojkonomije), razvija se celina praktičke filo-
zofije.
Postavlja se pitanje gde je mesto retorike. Retorika je poie-
tička disciplina. Ona ne pripada praktičkoj sferi zato što nema
svrhu u sebi, nego izvan sebe, u tvorcu. Učimo se veštini, ume-
ću govorenja, koje treba nešto da dokaže. Ne može biti lep go-
vor svrha samom sebi. To znači da retorika nije praktička, iako
najčešće ima za predmet ono praktičko. čovek o praktičkim
stvarima ubeđuje drugog, kod teorijskog se ne ubeđuje, već se
dokazuje. To je teorijska dokazna moć, za razliku od retorike
koja nije dokazna, jer u njoj način izlaganja, odnosno predsta-
vljanja, u velikoj meri odlučuje.
Veoma je bitno imati u vidu da se kod Aristotela, a time i
kod celog antičkog sveta, sfera praktičkoga ne može podeliti u
zasebne discipline. Sav praktički život ljudi se promišljao kao
celina i na način celine.
U Nikomahovoj etici Aristotel piše da postoji razlika u na-
činu izlaganja u teorijskoj i praktičkoj filozofiji. U teorijskoj
filozofiji način izlaganja je filozofski, njime se analitički nešto
dokazuje, i on je, kao takav, iscrpan i jasan. Način izlaganja u
praktičkoj filozofiji je posve drugačiji i predstavlja tipos23, na-
crt, zato što praktičke stvari mogu biti i ne biti, odnosno mo-
gu biti i drugačije. Iz tog razloga se o njima ne može govoriti
sa pouzdanošću kao da su večne. Možemo samo da vidimo
osnovne tokove, ali ne možemo da vidimo detalje, ne može-
mo ih predvideti niti znati. Utoliko Hegel svoje najznačajnije

delo iz praktičke filozofije naziva Osnovne crte filozofije prava.
Nije Hegel bio skroman, nego se praktička filozofija ne može
izlagati na teorijski način, ona se mora izlagati kao nacrt.
Poslednji veliki filozof, koji je sve držao na okupu, koji je
još imao pojam praktičke filozofije, bio je đan Batista Viko.
Negde sa racionalizmom već počinje pometnja i unošenje ma-
tematičke metode u područje praktičkog, ljudskog, mešanje
teorijskog promišljanja sa racionalnošću ljudskih stvari. Sa na-
stankom društvenih nauka, manir da se na teorijski način mi-
sle praktičke stvari postaje postulat svih nauka. Uzmimo, reci-
mo, istoriju. Istorija je, kao što reče Rilke24, ono što se desilo.
Da li je tako? Sve stvari koje su se desile, prvo su mogle da se
dese. Naglašavamo, mogle su da se dese. Ništa se nije desilo što
se nije moglo desiti.
Sada je neophodno da se, držeći se Aristotela, prouči sfera
mogućnosti – dinamisa25. Moderna istorijska nauka je posle
Drugog svetskog rata napustila klasični nemački stav da je
istorija pozitivistička, i da proučava ono što se desilo. Postoji
sfera hermeneutike u modernoj istoriji i zahtev da se uživimo
u to doba, i da vidimo šta se sve moglo desiti, a ne šta se desi-
lo. Ne šta se sve desilo, nego šta se sve moglo desiti, jer sve je
moglo biti drugačije. Mnogi istoričari postavljaju istoriju kao
teorijsko znanje, koje ide do detalja o svemu, kao nepromen-
ljivo, kao da je predmet istorije ono što je večno, nenastalo i
nepromenljivo. Večne stvari nisu u vremenu, one nisu vremen-
ski uslovljene.
Tako je često i u drugim naukama, na primer, psihologiji. U
psihologiji se duša često shvata na potpuno teorijski način.
Ona se shvata kao stvar, te se popravlja kao časovnik.
Pravna nauka takođe često pozitivnom pravu prilazi kao da
je ono večno, nenastalo i nepropadljivo. Svim praktičkim stva-
rima prilazi se na čisto teorijski način, kao da su večne, kao da
se ne može pitati o njihovim razlozima, uzrocima, i ne vidi se
sfera vremena. A praktičke stvari su nemoguće bez vremena;
sve se dešava u vremenu i zato su one konačne.
Mnogi sociolozi na pomenuti teorijski način prilaze praktič-

kim stvarima. Kont26 je postavio osnov teorijskog načina raz-
mišljanja o praktičkim stvarima. Maks Veber27 je svojim meto-
dološkim postavkama o društvu prevazišao ovaj pristup i uveo
pojam „ideal-tipa“. Sam termin „ideal-tip“ upućuje na nacrt,
tipos. Veber je shvatio da se ne može na teorijski način razma-
trati praktička stvar, jer je ona živa i može biti i drugačija.
Sadržaj praktičke filozofije je jedinstvo uma i stvarnosti;
pokušaj da se stvarnost ne shvati kao nešto slučajno. Pozitiv-
no pravo ne može važiti samo zato što je zakon donet po re-
gularnoj proceduri, to samo po sebi nije dovoljno. I u svetu je
počelo drugačije da se shvata pravo posle Drugog svetskog ra-
ta, prihvatanjem koncepcije ljudskih prava, koja prevazilazi
sve pojedinačne države, jer su je postavile Ujedinjene nacije.
Ova zemlja, odnosno tadašnja DfJ – Demokratska federativ-
na Jugoslavija, potpisala je nakon pet meseci tu deklaraciju, i
verifikovala 1949. godine da postoje neotuđiva ljudska prava
koja pojedinačne zemlje ne mogu dovoditi u pitanje. Kada se
govori o ljudskim pravima, više nije u igri teorijsko mišljenje
o pravu, što znači da u svakom pozitivnom pravu postoji na-
nos koji je iznad njega.
teMeljNi PojMovi
ModerNe Praktičke filoZofije
2.
ličNoSt i lice
2.1. l ice u StaroM riMu

Oko pojma ličnosti kreće se, okreće i koncentriše sva prak-
tička filozofija. Sama ideja moderne praktičke filozofije deša-
va se oko pojma ličnosti. Pojam lica je u pravu poznat od ka-
da je ono samo sebe zasnovalo, znači još od rimskoga prava.
Kod Rimljana postoje dva osnovna pravna statusa lica, lice sui
iuris i lice alieni iuris – lice po sebi i lice po drugome. Lice sui
iuris je lice koje subjektivno i javno pravo zasniva na svojoj
subjektivnosti, dok lice alieni iuris zasniva svoje subjektivno
javno pravo preko lica sui iuris. Da stvar bude neobičnija za
moderno shvatanje onoga što bismo danas nazvali javnim pra-
vom, u rimskome pravu u suštini nema podele na javno i pri-
vatno pravo, a nema je ni u feudalnom pravu. Na primer, ona
je u Nemačku stigla tek kasnom recepcijom rimskoga prava.
Zbog toga su lica alieni iuris, u području koje bismo mi nazva-
li javnim pravom, bila u povoljnijem položaju nego u onom
koje bismo danas zvali privatnim, odnosno subjektivnim pra-
vom. Drugim rečima, onaj ko se nalazio pod manusom pater
familiasa imao je status lica alieni iuris.
Pater familias ovde ne znači ono što danas podrazumevamo
pod ocem porodice. Već smo naglašavali da ne treba u antiku
„učitavati“ moderne pojmove, a još je opasnije učitavati mo-
derne pravne, sociološke ili filozofske pojmove u rimsko pra-
vo. Institucija pater familiasa, koji je bio lice sui iuris, nije bi-
la krvna, čulna. Oni koji su se nalazili pod manusom pater fa-
miliasa nisu mogli međusobno sklapati brak, niti bilo kakve

veze, jer se to smatralo rodoskrnavljenjem i kada nisu bili u
biološkoj vezi. Na nekoliko načina se postajalo dete pater fami-
liasa ili dolazilo pod manus, ruku pater familiasa. Jedan od tih
različitih načina bilo je usvojenje, ali se to postajalo i zbog du-
gova, pa i slobodnom voljom…
U onim pravima koja bismo mi danas nazvali subjektivna
prava, lice alieni iuris u daleko je nepovoljnijem položaju ne-
go u pitanju javnih prava. čak je i biološki sin kod Rimljana
imao status stvari, a ćerke nisu imale pravo ni na vlastito ime,
nego su se zvale flavije, Julije itd. Sve žene iz roda flavijevaca
su flavije, sve žene iz roda Julijevaca su Julije, te svaki rod ima
isto ime za svaku ženu. Vlastito ime žene su dobile tek kasni-
je. U Vizantiji je ta situacija, na kraju, razrešena sa Justinija-
nom28, kada im je čak dodeljeno i pravo nasleđa, imovine.
Rimsko pravo u osnovi nema javno pravo. Rimska država,
civitas, izvedena je iz civisa29. Civis su rimski slobodni građa-
ni, današnjim rečima; civis je pojam kojim su Rimljani „otva-
rali“ sve. Oni koji su slobodni bili su civis. Civitas je određe-
na vanteritorijalno i vanetnički i označava nešto različito od
današnje države. Mi danas tražimo od države da bude terito-
rijalna zajednica, iako u poslednje vreme postoje nove kon-
cepcije koje odbijaju teritorijalnost države, te razmišljaju o
tome da je do kraja ovog veka moguće da se desi i vanterito-
rijalna državna zajednica.30
Moderni pojam države, ipak, podrazumeva teritoriju. On
podrazumeva i etničku zajednicu. U Rimu to nije postojalo;
civitas je nešto drugo. Civitas je tamo gde su civis. Civis, gra-
đani Rima, jesu osnova državne zajednice, a ne teritorija. Ni-
je građanin Rima bio onaj ko je živeo na teritoriji Rima, nego
je teritorija Rima ona na kojoj žive građani Rima. Drugo, gra-
đani Rima nisu etnički određeni. Biti građanin Rima je prav-
ni status, a ne državljanstvo. Jedina moderna zajednica koja se
na sličan način odredila jeste američka zajednica koja u svom
ustavnom ustrojstvu nema ni teritoriju ni etničku podlogu.
Amerikanci su napravili ustav u kome nigde ne piše šta je te-
Ličnost i lice 25
ritorija Sjedinjenih Američkih Država. Taj ustav je napisao

Džeferson31, iako se on pripisuje još i Adamsu32 i Hamiltonu33.
Džeferson je taj ustav napisao34 kao ustav jedne tada još kon-
federalne jedinice, Virdžinije, jedne od trinaest kolonija, i te je
odredbe preneo u ustav Sjedinjenih Američkih Država. Nigde
nije određeno šta je teritorija Sjedinjenih Američkih Država,
koja je to teritorija, te i zbog toga Amerikanci tako komotno u
svesti imaju predstavu širenja svoje države. Drugo, nigde se ne
pojavljuje kategorija američkog naroda, postoji samo odredni-
ca američki građanin. Na taj način su Sjedinjene Američke Dr-
žave od početka, svojim osnovnim, ustavnim aktom, određe-
ne kao vanteritorijalna i vanetnička zajednica, vrlo slično rim-
skoj civitas.35
Kod Rimljana pojam lica nije mogao – ovde se govori o Re-
publici – da izađe iz pojedinačnosti i da dođe do zajedničkog
i opšteg. Rimljani nisu mogli da posmatraju lice kao što ga mi
danas posmatramo, pa privredni subjekti, te subjekti politike,
država, različite institucije, organizacije, partije, imaju status
lica. Kod Rimljana lice je bilo vezano za pojedinca. Oni nisu
došli do apstrahovanja, do odvajanja lica od tela, te zbog toga
imaju takozvani homo koncept, u kome je nosilac lica konkre-
tan čovek. To se ogleda i u tome da status lica sui iuris nisu
mogli dobiti ljudi sa određenim fizičkim nedostacima, a za Ri-
mljane je najveći fizički nedostatak bila mucavost. Peti rimski
imperator, Klaudije36, mucao je. To je bilo negde oko 40. godi-
ne naše ere i pokazuje da je rimski svet već onda nadmašio
svoje vrednosti i krenuo ka jednom drugom putu. Sto godina
pre toga Klaudije ne bi mogao biti ni lice sui iuris zbog svoje
mucavosti i hromosti, a tada je bio imperator. Bio je čak i us-
pešan i relativno dugo je vladao za rimske prilike.37
Lice je kod Rimljana ličnost vezana za telo, za čulnost. Na-
ravno, lice je kod Rimljana samo onaj ko je imao takav pravni
status. žene su bile odvojene od ovog statusa u potpunosti a
bili su odvojeni i peregrini, stranci u Rimu. Pod strancem –
peregrinom – Rimljani nisu podrazumevali onoga ko je stigao
iz susedne države. Ne, njegovi preci su mogli da žive već četi-
ri stotine godina baš tu, u Rimu, a da on ima status peregrina,

stranca. Da bi se prešlo iz statusa peregrina u cives, trebalo je
taj status izboriti određenim pravnim radnjama. Neko je uspe-
vao, neko nije; većina ipak ne. Kasnije je to postalo nebitno,
jer je peregrinsko pravo postalo superiorno, te su kasnije i slo-
bodni rimski građani tražili da im se sudi po ius peregrinum,
a ne po ius civile. Može se reći, Hegelovom terminologijom,
da u Rimu skoro da i nije bilo slobodnih ljudi, jer je vrlo ma-
li broj građana Rima bio u statusu lica sui iuris.
2.2. l ice u SredNjeM veku
U srednjem veku postojala je, kao osnovni praktički odnos

između ljudi, privilegija, odnosno seniorsko-vazalski odnos.
To više nije bio pravni status, privilegija je nešto drugo. U ta-
kvoj zajednici se ne može govoriti o tome da je postojalo lice,
odnosno ličnost, zato što se svako, sem jednoga na vrhu, na-
lazio i u seniorskom i u vazalskom odnosu. Svako je bio neči-
ji vazal, a istovremeno i nečiji senior, te je dvostrukost takvog
postojanja pretočena u srednjovekovni pravni odnos, kome je
privilegija bila osnova. Svi srednjovekovni zakoni počivaju na
tom principu. Pri tome je postojala strašna klasna razlika, što
se videlo, na primer, u Dušanovom zakoniku ili Karolinškom
krivičnom zakoniku, u kojima se za isto krivično delo poja-
vljivala potpuno različita kazna, s obzirom na određene soci-
jalne slojeve. Za isto delo nekome je sledilo čupanje jezika,
nekome odsecanje glave, a nekome – skoro ništa… Mora se
reći da su zakonodavci u srednjem veku bili vrlo maštoviti u
raznovrsnosti fizičkih kazni.
Srednji vek je izgubio predstavu lica i ona se javlja tek u no-
vom veku, sa pojavom protestantizma i njegovim velikim uti-
cajem. Protestantizam je došao do stava da je svako bogougo-
dan. „Nevolje sa ženama“ imao je i protestantizam, ali načel-
no je pošao od stava da je svako bogougodan, bez obzira na
njegov socijalni položaj ili fizički izgled. Polnu razliku je zadr-
Ličnost i lice 27
žao, ali je i ona pod određenim uslovima protestantske zajed-

nice izbrisana. čak je danas u Evropi, ali ne i u Americi, angli-
kanska zajednica dozvolila ženama da budu sveštenici, za raz-
liku od katoličke crkve koja je to pitanje definitivno zakovala,
kazujući da bi to bilo kršenje evanđeoskih spisa, a kod pravo-
slavaca se o tom pitanju niko ni ne izjašnjava.
2.3. ModerNi PojaM lica
Moderni pojam lica, persone, ličnosti, probijao se polako.

Prosvetiteljstvo je iznelo stav, kao i francuska građanska re-
volucija, da je svako pre svega politički subjekt. Od toga pa do
stava da je svako pravni subjekt samo je jedan korak. Zato je
Napoleonov 38 građanski zakonik najznačajniji pravni doku-
ment moderne epohe, jer je pošao od toga da je svaki podanik
francuske jednak. Jedino ograničenje koje je Napoleon zadr-
žao bilo je polno ograničenje, pa žene nisu smatrane licima.
Zanimljivo je da je poništavanje tog polnog ograničenja veza-
no za radnički pokret, najpre u Americi a onda i u Evropi.
Većina visokorazvijenih građanskih država Evrope izbri-
sala je tu razliku tek početkom XX veka, a neke tek posle Pr-
vog svetskog rata, pa su i žene počele da bivaju smatrane lici-
ma u javnom i u privatnom pravu. U Holandiji se, na primer,
ta razlika zadržala veoma dugo, iako je ona bila jedna od slo-
bodoumnijih, pravno gledajući, zemalja na planeti. Do Prvog
svetskog rata u toj zemlji žena čak nije mogla biti nosilac, ti-
tular svojine. Kod nas je tek 1946. godine, sa komunističkom
vlašću, uspostavljeno pravo žena da budu subjekti javnog pra-
va, iako su im još u Kraljevini Srbiji bila priznata subjektivna
prava. U Austro-Ugarskoj su takođe ženama bila priznata su-
bjektivna prava, mogle su biti nosioci svojine i smatrane su
odgovornim ličnostima, ali samo u subjektivnim pravima,
dok u javnim to nije bio slučaj. U javnom pravu prvi put se
kod nas pojavljuje žena kao slobodna, odnosno kao ličnost,
na jednoj usputnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slove-
na, 1918. godine u Novom Sadu. Tada su prvi put na ovome

tlu izabrane i žene kao skupštinski predstavnici, ali je Vidov-
danskim ustavom 1921. godine vraćen princip da žene ne mo-
gu biti subjekti javnoga prava. Tek su komunisti to pravo po-
novo uspostavili.
Osnovni stav na kome počiva moderna koncepcija lica je-
ste da je lice svako. Lice je apstrakcija od svake čulnosti i od
svake pojedinačnosti, dakle nešto različito od rimskog pojma
lica. To lice je danas svako, bez razlika vezanih za pol, boju ko-
že, bez obzira na imovinski status itd. Jedino ograničenje poj-
ma lice je uračunljivost, odnosno uračunljivost konkretnog čo-
veka. Ako je neko neuračunljiv, to ga odvaja po stvarnosti, od
delatnosti kao lica, ali ga ne odvaja po mogućnosti, što iskazu-
je činjenica starateljstva ili državnog starateljstva (skrbništva)
nad neuračunljivim čovekom, pri čemu drugi preuzima nje-
gova prava i ovlašćenja kao lica, da bi ih realizovao. I neura-
čunljiv čovek je, dakle, na posredan način, lice.
Na sličan način se definišu i deca. U modernoj koncepciji
prava, posle Drugog svetskog rata, prava deteta se smatraju
osnovnim ljudskim pravima, zato što je dete lice u mogućno-
sti, ličnost u mogućnosti, ali još ne u stvarnosti. Ono je ličnost
koja nastaje, te izvorna prava deteta ulaze u korpus osnovnih
ljudskih prava.
Liberalizam je u određivanju pojma ličnosti pošao od sta-
va Džona Loka – da je pojam ličnosti vezan za vlasništvo, za
svojinu, da je ličnost onaj ko ima vlasništvo. To se ogledalo i
u tome što se u javnom pravu kao subjekt pojavljivao isklju-
čivo vlasnik; drugim rečima, postojao je imovinski cenzus.
Nije mogao da bude subjekt javnog prava onaj ko ne plaća od-
ređenu svotu poreza.
To je stav klasičnog liberalizma. Do dana današnjeg takve
teze se javljaju u liberalizmu i, čak, u neoliberalizmu koji je
nešto drugačiji od klasičnog liberalizma. Postojala je praksa,
ne samo u Britaniji nego i na kontinentu, da se imovinski cen-
zus neprekidno instalira u biračko pravo. Nije mogao onaj ko
ne plaća dovoljnu svotu poreza da odlučuje o zajednici. To je
Ličnost i lice 29
osnovni liberalni stav: mora se plaćati porez da bi se odlučiva-

lo. Oko visine poreza, koja je predstavljala imovinski cenzus,
vodila se ogorčena borba u Britaniji, ali i na kontinentu. To je
bio osnovni princip političke borbe – smanjenje imovinskog
cenzusa i povećanje glasačkog tela. Vrlo malo ljudi je tada gla-
salo, samo elita. Za najpoznatijeg realnog liberalnog političa-
ra, čuvenog Gledstona39, kada je superiorno dobijao izbore, ni-
je glasalo više od dva do tri posto britanskog stanovništva; li-
beralizam je imao izuzetno visok imovinski cenzus. Lice se ve-
zivalo za vlasništvo, odnosno svojinu.
Liberalizam nije došao do stava da je lice svako, svaki po-
jedinac. Takav stav je kontinentalno čedo, dete revolucije. Na
kontinentu je, pod uticajem francuske građanske revolucije i
žan-žak Rusoa, Imanuel Kant formulisao stav da je granica
slobode tuđa sloboda, ali je ta sloboda kod Kanta ispražnjena
od svakoga sadržaja. Liberalni i potonji demokratski stav su
dva potpuno različita stava. Sloboda i jednakost često ne idu
zajedno nego su suprotstavljene, kao i liberalizam i demokra-
tija. U toj pogrešnoj političkoj priči svi se pozivaju, u isto vre-
me, na slobodu i jednakost; one ne idu zajedno. Nije uzalud
rečeno da, u slučaju kad u koliziju dođu sloboda i jednakost,
treba odlučno stati na stranu slobode. Jednakost je osnova li-
ca, sa jedne strane, a sloboda je njegova druga osnova.
Hegel je u Osnovnim crtama filozofije prava, razmišljajući,
a ne poznavajući dobro liberalnu tradiciju, naslutio o čemu se
radi. Zauzeo je stav da je osnovni princip – princip personal-
nosti: budi ličnost i poštuj druge kao ličnosti.40 Autor ove knji-
ge je sklon da prihvati da je to najznačajnije određenje od ko-
ga moramo početi. To je Hegelov kategorički praktički impe-
rativ. Budi ličnost i poštuj druge kao ličnosti: taj stav je vezan
više za Kanta nego za Loka, odnosno više za demokratsku kon-
tinentalnu tradiciju nego za liberalnu, a sadrži elemente koje
Kantov aksiom 41 nema. Svako je ličnost, ne može se ništa u
praktičkom svetu odnositi na ličnost osim jedne sfere – sfere
potreba, koja je vezana za konkretnog čoveka. Sve ostalo veza-
no je za apstrakciju ličnosti. Ta sfera potreba je ekonomska sfe-
ra. čak u drugoj polovini XX veka i sfera potreba izlazi iz kon-

kretnosti, jer više nema samovolje u potrebama, nego se potre-
be nameću putem reklame, pripreme, te su naše potrebe iza-
zvane i gotovo odvojene od nas samih. Nema lažnih i istinitih
potreba, sve su one u isto vreme lažne i istinite, ali su izazva-
ne; nismo mi subjekt potreba nego je to neko drugi.
Šta znači stav: budi ličnost i poštuj druge kao ličnosti? Taj
stav, kao osnova personalnosti, provlači se kroz sve momente
praktičke ideje: apstraktno pravo, moral, ekonomiju, političku
državu. Budi ličnost i poštuj druge kao ličnosti ne znači da sa-
mo pojedinac treba da bude ličnost. To je problem liberalistič-
kog shvatanja slobode, koje je vezano isključivo za vlasništvo
i u kom se ličnost pojavljuje isključivo i jedino kao pojedinac.
U demokratskom shvatanju slobode se i socijalni, politički i
javni entiteti takođe pojavljuju kao ličnosti. Ličnost je i pred-
uzeće, ličnost je i kompanija, ličnost je država, ličnost je par-
tija, ličnost je crkva, ličnost je mafija, ličnost je sve kroz šta
slobodna volja može da uđe u svoje supstancijalno određenje.
2.3.1. SfERA SUBJEKTIVNOG PRAVA
Prelazeći u sferu subjektivnog prava, pokazaćemo kako se

u okviru njega razvija stav personalnosti: budi ličnost i poštuj
druge kao ličnosti. Več je napomenuto da se biće moderne
praktičke ideje razvija kroz svoja četiri momenta i u svakom
od njih se razvija stav: budi ličnost i poštuj druge kao ličnost.
Šta je svrha subjektivnih prava čoveka i šta ona štite? Onaj
čuveni stav glasi: štititi pravo pojedinca je besmisleno. Zbog
toga u stvarnom pravu niko ne štiti pravo pojedinca. Ne štiti
niko ni u krivičnom pravu pravo pojedinca. čak ni u građan-
skom pravu se ne štiti pravo pojedinca. Pravo pojedinca je sfe-
ra ljudskih prava. Pravo na život, pravo na životnu sredinu,
pravo na obrazovanje, na socijalnu brigu, itd. – subjektivnim
pravima se štiti stav personalnosti: budi ličnost i poštuj druge
kao ličnost. Svrha subjektivnih prava jeste da se omogući da
Ličnost i lice 31
stav personalnosti postane stvarnost, da postane spoljašnjost

ljudskog delovanja, da ta mogućnost – jer svako pravo je dato
samo kao mogućnost (da li će se ono ostvariti ili ne to se pra-
va više ne tiče) – može da se pretoči u stvarnost, da nema pre-
preke za realizaciju. Njihova je svrha da se otklone prepreke
da ta osnovna maksima bude princip običajnosnog delovanja.
2.3.2. P OJAM SVOJINE I POJAM STVARI
Na ovom mestu se otvara pitanje gde se po prvi put ličnost

pretače u stvarnost. Odgovor na njega ipak mora biti u skladu
s Lokovim stavovima. Na kojem dubljem, najapstraktnijem ni-
vou ličnost dolazi do stvarnosti iz te svoje potencije, apstrak-
cije, besadržajnosti? Traženi nivo je odnos ličnosti prema stva-
ri. Odnos ličnosti prema stvari je svojina, odnosno vlasništvo.
Da bi se razumela svojina, potrebno je objasniti pojam
stvari. U pravu se često polazi od stava da je stvar deo materi-
jalne prirode. Pitanje o stvari je pitanje prava, a ne pitanje o
prirodi. Kako će od livade postati oranice praktičko je, a ne te-
orijsko pitanje. To što je pre oranice na tom mestu bila livada,
nema nikakve veze sa stvari. Još neprihvatljiviji argument je-
ste da je mnogo toga što je apstraktno u poziciji stvari. Neko
može, kroz autorska prava na primer, ugovorima prodavati
svoj talenat. Nešto čisto duhovno – talenat – postavlja se kao
stvar i prodaje se. Talenat se ovde prodaje, tako da je stvar ne-
što drugo.
Razne su koncepcije koje govore o tome na koji način na-
staje stvar. Prva je, u osnovi, ranograđanska, čak kasnofeudal-
na koncepcija, koju je izneo Pufendorf42 – teorija zaposedanja.
Pufendorf je smatrao da je zaposedanje osnov po kome nasta-
je stvar, odnosno način kako priroda prelazi iz statusa prirode
u stvar. To je u velikoj meri bila istina onoga vremena, a osta-
la je važeća i do XIX, pa i do XX veka.43
Patrijarhalni rezon je ispod koncepcije zaposedanja, jer on
polazi od toga da je osnova svojine nasleđe. Drugim rečima,
on polazi od stava da je svojina večna. Kao jedini izvor svoji-

ne ovde se pojavljuje nasleđe. Razvojem patrijarhalnog princi-
pa dolazi do nastanka koncepcije obdelavanja. Tu koncepciju
iznosi Džon Lok, koji tvrdi da je, u skladu sa radnom teorijom
vrednosti koju su formulisali ekonomisti, osnova svojine obde-
lavanje. Drugim rečima, ljudski rad je dodavanje nove vred-
nosti, što je osnova svojine – to je radna teorija vrednosti.
Slične tvrdnje moguće su samo za manufakturnu i zanat-
sku proizvodnju, ali ne i za industrijsku proizvodnju u kojoj
je neko drugi vlasnik mašina, sredstava za proizvodnju. Vla-
snik dobija profit i povećava svojinu, a radnik dobija najamni-
nu. čovekov rad više nije osnova svojine.
Teorija zaposedanja, nasleđivanja i vrednosti su tri klasične
koncepcije izvora svojine. U sve tri teorije postoji zabluda da je
svojina nešto čulno. Moramo doći do drugačijeg pojma svoji-
ne, odnosno stvari, koji nam omogućava da i njene izvore dru-
gačije promislimo. čini nam se, a o tome imamo i potvrdu u li-
teraturi, da je stvar, odnosno sadržaj vlasništva, sadržaj svoji-
ne, sve ono što se može otuđiti. Sve što se može otuđiti može
biti sadržaj vlasništva. Ono što se ne može otuđiti ne može bi-
ti ni sadržaj vlasništva. To su takozvana neotuđiva dobra. Lok
je bio ubeđen da je čak i sloboda predmet vlasništva. On je ne-
ko vreme živeo i radio kao činovnik u Americi, koja je bila ro-
bovlasnička zajednica, i pokušao je da opravda robovlasništvo,
te je tvrdio da je osnova odnosa rob–vlasnik prodaja slobode
od strane roba, objašnjavajući da rob nije bio u stanju da za-
dovolji svoje osnovne potrebe za hranom, skrovištem itd., pa
prodaje slobodu kao kompenzaciju za njih. U pitanju je rani li-
beralni stav koji govori o tome da je i sama sloboda pravo vla-
sništva. Sloboda ipak pripada neotuđivim dobrima i ne može se
prodati. Još je Bekarija44 tvrdio da je smrtna kazna nemoguća
u krivičnom pravu zbog toga što je život neotuđivo pravo i ne
može se prodati. Ne može nečiji život biti predmet trgovine.
čak i ako se to desi, to onda nije pravno valjan posao, jer ako
je predmet trgovine nečiji život onda to mora biti predmet kri-
vičnog progona. Nečiji život ne može da bude predmet.45
Ličnost i lice 33
Sadržaj vlasništva je sve ono što se može otuđiti. Ono što se

ne može otuđiti, takozvana neotuđiva dobra, nemaju status
stvari. Duša nije stvar. Ona religijska predstava zla u kojoj đa-
vo kupuje dušu pretpostavlja da je svest stvar. Šta je duša, ne-
go svest u jednome komadu? Pojedinačna svest data kao jedna.
Šta je to ja koje je neotuđivo? Ako sve mogu otuđiti, šta
ostaje kao osnova mene, moga postojanja? Šta je neotuđivo u
meni? To su vrednosti, to je ono što ne može da zauzme svo-
je mesto u prostornom smislu, ono što ne može da bude stvar.
U suprotnom, dolazi se do jednog pozitivizma, skoro neokan-
tovskog, gde se postavlja pitanje koja je uopšte svrha prava i
koja je svrha života.
Slobodna volja pokreće ličnost da se ta čista apstrakcija re-
alizuje. Gde se ona prvi put realizuje na najdublji način? I tu se
moramo složiti sa Lokom: ona se realizuje u vlasništvu, odno-
sno u predmetu vlasništva, u stvari.
U liberalnoj koncepciji osnov ličnosti je sloboda, pa se mo-
žemo upitati kako se taj stav slaže sa tezom da je sloboda mo-
gući predmet prava. Liberali slobodu ne shvataju u apstrakt-
nom smislu kao što je to bio slučaj u francuskoj građanskoj
revoluciji, kod Rusoa, Kanta i u nemačkoj klasičnoj filozofiji.
Sloboda je kod liberala data u sadržaju. Lok pod slobodom ne
podrazumeva nešto ispražnjeno i opšte, već je uvek vezuje za
sadržaj. Zbog toga Lok i piše da je moguće otuđiti slobodu.
Neko nije sam u stanju da realizuje svoja neotuđiva prava, pa
menja slobodu za krov i hranu. Sloboda se ovde uvek vezuje za
vlasništvo, onaj ko nije vlasnik za liberale nije slobodan čovek;
čovek mora biti vlasnik da bi bio slobodan.
Kada su liberali napustili takva shvatanja? Prvi svetski rat je
momenat u kome je ovakva liberalna koncepcija postala ne-
dovoljna, jer je morala da se pojavi država kao subjektivna i
da odbrani interese Britanije. U Britaniji početkom dvadesetog
veka, posle Prvog svetskog rata, dolazi do definitivnog poraza
Liberalne partije, tako da se do danas kao nosioci vlasti poja-
vljuju Konzervativna i Laburistička partija, a Liberalna parti-
ja je nestala sa političkog tla Velike Britanije.
Vlasništvo je osnovni, najdublji, izvorni arhetip, čak osnov

praktičkoga života modernoga čoveka. Vlasništvo nije samo
privatno vlasništvo; i ono je izgubilo značaj koji je imalo, ali
značaj privatnog vlasništva treba imati u vidu. Podsetimo da
su mnogi dolazili kod Platona tražeći od njega da za njih na-
piše zakone, što on nije učinio jer su svi posle razgovora s njim
odbili njegov jedini uslov: da nemaju privatno vlasništvo. To je
bio Platonov uslov i on je to kroz svoju Politeju i izneo kao
uslov: da nema privatnog vlasništva. Iz tog razloga on govori
o zajednici dobara koja podrazumeva i zajednicu dece i zajed-
nicu žena. On u Politeji kaže da su svi oni koji su rođeni jed-
ne godine braća i sestre – to je njegova ideji o zajednici.
Ruso je, mnogo kasnije, odbio Sardiniju i Poljsku koje su
mu nudile da za njih napiše osnovne normativne akte. On je
odbio i jedne i druge iz istog razloga: zbog privatnog vlasni-
štva. Ruso je s pravom pre približno dvesta pedeset godina na-
pisao čuvenu misao u raspravi O poreklu i osnovama nejedna-
kosti među ljudima: da je onaj koji je prvi pokorio neku terito-
riju i rekao: „Ovo je moje“ otac moderne civilizacije. Reći –
moje je – to je početak. Ta odluka slobodne volje, ta moć slo-
bodne volje da kaže – moje je.
Privatno vlasništvo je izgubilo značaj koji je imalo do tada
pojavom industrijske revolucije, zato što je ona donela posre-
dovanije oblike vlasništva, te se kapital ukrupnjavao i kao pri-
vredni subjekti pojavili su se neki drugi elementi. Na manu-
fakturnom nivou privatno vlasništvo se pojavljuje kao subjek-
tivno.
Prema principu liberalizma sámo vlasništvo nije imalo ni-
kakve granice. Liberalizam nije postavio granice vlasništva.
Sve dok nije došlo do velike krize taj princip da je vlasništvo –
privatno vlasništvo – bezgranično, u kojoj je taj princip na
ekonomskoj ravni doživeo slom, ni na javnoj ravni nije dola-
zio u pitanje. Država se tada pojavljuje kao instanca koja naj-
bolje ograničava privatno vlasništvo.
Polovinom dvadesetog veka se desio jedan proces, možda
najrevolucionarniji, veličanstven proces, koji je izmenio ceo
Ličnost i lice 35
praktički život modernog čoveka. To je proces odvajanja upra-

vljanja od vlasništva. Već smo spominjali starijeg Henrija for-
da46 i Enca ferarija47 i njihov način proizvodnje automobila.48
Oni su u upravljanju svojim vlasništvom išli do samovolje,
proizvodeći automobile samo određene boje. U drugoj polovi-
ni dvadesetog veka, kada se odvojilo upravljanje od svojine,
svojinom upravlja onaj koji to zna, a ne onaj koji je ima. Svo-
jina se opire neracionalnoj upotrebi i ona kao imovina propa-
da ako se njom ne upravlja na optimalan način. Više nijedan
vlasnik ne može da se ponaša samovoljno, nego nastoji da an-
gažuje nekog drugog, stručnjaka, da upravlja njegovom svoji-
nom. Upravljanje je postalo nauka – upravljanje vlasništvom,49
upravljanje državom, upravljanje privredom, tako da se gubi
mogućnost subjektivnosti.
3.
Potreba, SubjektivNoSt, rad
3.1. P ojaM Potrebe
U sferi potreba slobodna volja se pojavljuje u obliku čulno-

sti, što ne znači da ta čulnost iza sebe nema duhovnost. čul-
nost se pojavljuje kao samovoljna i predstavlja sve ono što se
pokazuje kao potreba. Potreba je ono što je iznad svega subjek-
tivno, što je naizgled samostalno, čak se neki put čini da sama
nutrina duše čoveka, između ostalog, predstavlja njegov svet
potreba. Ali, sve ono što se smatra potrebama izazvano je na
neki način. Potreba je isprepletenost onog subjektivnog, unu-
trašnjeg i onog spoljašnjeg.
Postavlja se pitanje: da li je potreba nešto moje? Uvereni
smo da je svaka potreba apsolutno moja, odnosno da pripada
pojedincu. Ali iza te vlastitosti potrebe pojavljuje se sfera kon-
stituisanja potrebe sáme iz spoljašnjosti, iz stvarnosti.
Već je istaknuto da je potreba istorijska, a ne zajednička ka-
tegorija. Svako vreme ima svoje potrebe. Potreba je i klasna
kategorija: određene klase imaju određene potrebe. Potreba
može da bude čak i etnička kategorija, zato što određeni naro-
di imaju određene potrebe. Ona može da bude čak i klimat-
ska, jer u jednom klimatskom pojasu ljudi imaju jednu, u dru-
gom drugu vrstu potrebâ. Potreba može da bude tradicional-
na, vezana za religiju, čak i za tlo itd.
Potreba je uslov, mehanizam njenog dejstvovanja je takav
da predstavlja ono najsubjektivnije u svakom pojedincu, ali
njeno istinito bivstvo pokazuje da je ipak uslovljena mnogim
subjektu spoljašnjim faktorima.
Sociološka tvrdnja o istinitim i lažnim potrebama je neis-

torijska. Problem sociologije je to što kao nauka ima neisto-
rijske kategorije. Osnovna kategorija sociologije je tip, a ne po-
jam. Već je napomenuto da je Maks Veber svojom tvrdnjom o
ideal-tipu pokušao da prevaziđe granicu tipa. Šta znači ideal-
tip? Sama Veberova terminologija već na prvom koraku pada
u zamku. Ideal je napuštanje pojedinačnog, ideal je nešto što
se traži. Tip, typos50, je nacrt, pa je Veber terminom ideal-tip51,
koji sačinjavaju i ideal i tip, pokušao da dođe do opšteg. Ali, da
bi se došlo do opšteg potreban je drugačiji pristup. Opšte se
ne može objasniti praktičkim naukama, a sociologija se kreće
po polju praktičke filozofije, tako da se opšte ne može druga-
čije oblikovati nego u odnosu prema vremenu. Sve praktičko
je ljudsko; u vremenu sve može biti ovakvo, ali i drugačije. Tu
nastaje problem Veberovog pristupa, jer je njegov ideal-tip ne-
promenljiv i ne pojavljuje se u vremenu, nego se kreće kroz
vreme. Na primer, sultanat, koji Veber povezuje i sa Turskom
iz određenog perioda, ali i sa savremenim državnim poreci-
ma. Neki pojmovi i neki termini se vezuju za potpuno različi-
te epohe.
Sámo vreme je istoričnost praktičke filozofije. Praktička fi-
lozofija je istorična i ona nema drugih kategorija mimo poje-
dinca, mimo „mene“. U osnovi, ne treba razmišljati o vreme-
nu kao Kant52, treba misliti o tome šta je vreme: da li je ono
spoljašnjost, da li je uslov opštosti ili je vreme sáma opštost?
Smatramo da je vreme isključivo sáma opštost. Nije vreme
spoljašnjost, nije vreme ono što se meri satima, nije vreme ni
ono što je samovoljno. Sáma opštost pojma je vreme. Pojam je
vreme. Zato ne može biti istinitih i lažnih potreba. Drugim re-
čima, može, ali se pri tom postavlja pitanje da li je kriterijum
određivanja istinitih i lažnih potreba takođe istoričan.
Za Grke su, u vreme propasti ili procvata antičkog polisa,
odnosno Atine, kada su se pojavile određene nove potrebe –
oslanjajući se na Aristotela i Platona – te potrebe bile lažne.
Kada je propadala Rimska republika javile su se nove potrebe
koje su za tradicionaliste bile lažne. Gaj Julije Cezar je prvi
Potreba, subjektivnost, rad 39
ozbiljno organizovao gladijatorske igre. Pre njega to je bio spo-

radičan običaj koji nije posećivala elita. On je to učinio iz po-
litičkih razloga jer je time vezivao glasače za sebe ustanovivši
novu potrebu. „Hleba i igara“ – Cezar je to geslo prvi pokre-
nuo. Kasnije je takva potreba postala opšta, niko posle njega
nije mogao da napravi uspešnu političku karijeru u Rimu ako
nije organizovao gladijatorske igre. Te igre su vremenom do-
bile kultni značaj i gotovo se izjednačile sa bogoslužbom.
Ukratko, jedna potreba koja je u vreme Republike bila besmi-
slena, sad postaje istinita i odjednom rimski podanik ne mo-
že da živi bez gladijatorskih igara. Lavovi su u to vreme živeli
u južnoj Makedoniji i celom Sredozemlju, ali su istrebljeni, kao
i mnoge druge krupne životinje, upravo zbog ove novousta-
novljene potrebe. Zabava je u to vreme bila najveća „industri-
ja“ i ostvarivala je najveći profit u Rimu, a politika je bila njen
osnovni razlog.
Nema lažnih i istinitih potreba.53 Uvek se postavlja pitanje
kriterijuma na kome se teze o istinitim i lažnim potrebama za-
snivaju, jer je on sâm istorijski. U tezi o postojanju lažnih i
istinitih potreba krije se više problema. Recimo, kada se neke
potrebe iz patrijarhalnog perioda predstavljaju kao istinite, a
sve što dolazi iz građanske civilizacije kao neistinito. Poznata
pesma će objašnjavati da su potrebe za čistim vazduhom i ne-
kim selom u planini istinite, a da je potreba da se sretne devoj-
ka iz grada neistinita, pa se junak pesme vraća kući da čuva
stada i volove.
Kako iz spoljašnjosti nastaje naša sposobnost da imamo ne-
ku potrebu u sadašnjosti? Spoljašnjost nam daje sve što je nu-
žno za nastajanje potrebe. Svi odnosi, sve što je pred našim
očima daje nam sadržaj te naše sposobnosti. I nema istinitije
misli od one da je čovek sam svoja potreba. On iscrpljuje svo-
je čoveštvo u potrebama.
Da li se u toj spoljašnjosti, toliko osebujnoj a u isto vreme
toliko sivoj, može naći nešto što planirano izaziva potrebu i
daje sadržaj našoj sposobnosti za izazivanje potreba? To pita-
nje se dugo postavljalo i dugo se na njega nije mogao dati pre-
cizan odgovor, ali se konačno došlo do odgovora da se radi o

reklami. Sa reklamom se polako izlazi iz sfere potreba i ulazi
u sferu proizvodnje.54 Reklama je izazivanje potrebe za odre-
đenim proizvodima na izvestan način. Objašnjenje nekih eko-
nomista da je reklama obaveštenje, ne pogađa suštinu rekla-
miranja. Reklamom se izaziva potreba kod čoveka.55
Ponovo moramo da se suočimo sa sociološkim tezama da je
reklama nasilje. Da li je reklama napad na našu ličnost i slobo-
du kao što se može pročitati u nekim sociološkim analizama?
Najpre postavimo pitanje: ako je reklama napad na ličnost, ka-
ko je takva nesloboda uopšte moguća? Kako je uopšte mogu-
će da nas neko teroriše reklamom?
Odlučujući momenat u svemu ovome desio se sa Ruzvelto-
vim56 Nju dilom, kada je američki podanik prestajao da bude
radnik, odnosno prestajao da bude proizvođač i postajao pre
svega potrošač. Svrha života ljudi u poslednjih sedamdeset go-
dina izbačena je iz proizvodne sfere i prebačena u sferu upo-
trebe, odnosno potrošnje. Do tada su ljudi živeli da bi radili, a
od tada ljudi rade da bi trošili. Potrošnja je postala svrha nji-
hovog društvenog bića. Amerikanac više ne može da živi a da
ne troši. čak je i američka poreska politika namerno napra-
vljena tako da onemogući život bez potrošnje. Ako Amerika-
nac ne investira ono što zaradi, poreska politika će mu uzeti
najveći deo zarađenog novca, tako da je on prisiljen da troši.
funkcija potrošača u privredi, od Ruzveltovog doba do danas,
značajnija je od funkcije proizvođača. U tome je, u ekonom-
skom smislu, velika prednost američkog načina života. Ame-
rički radnik je još uvek najproduktivniji radnik na Zemlji, a
američki građanin je najveći potrošač na planeti, u čemu je i
snaga američke privrede57.
Ako se sve posmatra iz ugla ekonomske nužnosti potrošnje,
onda se može reći da reklama ima svoju svrhu. I to da apsolut-
no ima svoju svrhu. Reklama nije puka obaveza proizvođača
da uputi kupcima obaveštenje o tome šta je napravio, nego je
to intervencija proizvodnje u potrošnji. Reklama nije, opet
moramo protivrečiti mnjenju nekih sociologa, napad na čove-
kovu ličnost i njegovu slobodu, postavljajući pitanje šta je čo-

vekova ličnost mimo njegovih potreba? Hoćemo li opet traži-
ti neko selo u planini i neku setu za patrijarhalnim životom?
Šta je čovek mimo njegovih potreba? Te potrebe su, bez ob-
zira na koji način, uvek proizvedene i izazvane. Nebitno je da
li su one proizvedene neposrednim, kao što to čini reklama, ili
posrednim putem kao što se to pre svega događalo u doba pre
nego što je reklama ušla u naš svakodnevni život. Suština je da
su potrebe nužno izazvane i proizvedene. Najbitnija je naša
sposobnost, moć, osobina da imamo potrebe. Bez obzira na nji-
hov sadržaj čovek je biće potrebâ. On ne postoji mimo svojih
potreba. One su uvek proizvedene. čim čovek „izlazi iz priro-
de“, on prestaje da bude prirodno i postaje veštačko biće. Sve je
u ljudskoj rasi veštačko, ali u tome i jeste snaga ljudske rase.
3.2. P ojaM SubjektivNoSti
U narednom delu ćemo govoriti o sferi zadovoljenja potre-

ba. Potrebe se uvek moraju nečim zadovoljiti, a one se uvek
zadovoljavaju promenom. Liberalni i neoliberalni ekonomisti
s kraja XX veka, kao i mnogi drugi, odbacili su istoričnost ro-
be, čime su odbacili i istoričnost potrebe, svodeći sve na su-
bjektivni momenat. U tom subjektivnom odnosu videli su ap-
solutnu slobodu. Kao što tvrdimo da je potreba istorična, ta-
ko smatramo i da je roba istorična. Ipak, mora se priznati da
se ovde nužno mora postaviti prigovor, odnosno pitanje: gde
je u tome čovekova sloboda? Iako je sve u ljudskom životu re-
zultat određenih istorijskih tokova, nužno je zadržati određe-
nu meru slobode čoveka, slobodan izbor svakog pojedinca.
Ovde se ne sme govoriti o nekoj spoljašnjoj meri, nego tre-
ba posmatrati pojedinačnosti i opštosti istorije u posebnosti
svake ljudske individue, jer se radi o jednoj celini. čovek nije,
ipak, do kraja determinisan u svom praktičnom životu. Slobo-
da se ogleda u našem razmišljanju i pojedinačnim odlukama.
Sloboda ipak sve pokreće, jer je sloboda, u stvari, saznanje o
slobodi. Ne može biti ništa drugo: sloboda nije situacija, nije

stanje, nego znanje, svest o slobodi. Upravo naša sloboda po-
kreće naš život (iako ga često i zaustavlja i drži u mestu). 58
Zbog toga se, ipak, mora priznati da su liberalni, odnosno neo-
liberalni ekonomisti donekle u pravu i zato moramo pri raz-
matranju ove problematike imati u vidu i tu stranu čovekove
subjektivnosti, koja je, i pored svega, prisutna i opredeljuje
mnoge naše postupke u životu.
Šta je pomenuta subjektivnost? Kad razmotrimo potrebe
koje su nam date, kažemo da subjektivnosti nema, jer su po-
trebe spoljašnje. Ako zanemarimo zadovoljenje potreba i po-
stavimo pitanje – šta je, osim toga, ostalo ili na čemu se sve
drži? – dolazimo do jedne strašne praznine, do ništavila. Od-
govarajući na postavljeno pitanje – šta sam ja? – odbacivaće-
mo jednu po jednu ljusku, da bismo na kraju došli do užasne
spoznaje koja se sažima u samo jednoj reči – ništa. Ja sam ni-
šta, ili ja nisam ništa konkretno, nisam sadržaj. Moje „ja“ je
kartezijansko59, odnosno ništa. Ja nisam pomenuti zavičaj u
planini; zavičaj je vezan za moje pretke. Šta sam ja nezavisno
od svega što je moja spoljašnjost, nezavisno od ustaljenog si-
stema potreba i njihovog zadovoljenja, nezavisno od moje
porodice, od ekonomije, od prava? Šta ostaje kada se odbaci
sve moje okruženje? Ostaje samo jedna velika i strašna pra-
znina.
Džojsov60 roman Ulis govori o tome. Irska nacija, kojoj je
Džojs pripadao, oblikovala se prilično kasno i to u stalnom su-
kobu sa Englezima, tako da predstavlja naciju sa istorijskim
zakašnjenjem. To je nacija koja je izgubila svoj autentičan je-
zik i koja se zasniva na sukobu religija. Katoličanstvo je ono
što je Irce sačuvalo kao posebnu naciju, jer su na susednom
ostrvu gotovo svi protestanti. A i u severnoj Irskoj su prote-
stanti dominantni. U Irskoj je naglašena patrijarhalnost i po-
seban značaj se pridaje porodici, crkvi i nacionalnoj borbi. Na
taj način je barem Irska predstavljena u svojim mitovima.
Džojs, međutim, već svojim Dablincima sve pomenuto dovo-
di u pitanje. Dablinci su izvanredna knjiga koja omogućuje da
se razume pomenuti veliki roman – Ulis, jer Džojs u njoj ob-

jašnjava da taj irski svet u osnovi nije ni patrijarhalan, ni reli-
giozan i da je ta religioznost u koju se Irci zaklinju vrlo tuđa i
opasna po građane Dablina, a da je priča o naciji i nacional-
nom jedinstvu kod Iraca komična. Roman Dablinci je čak i za-
branjivan.
Kao i svi koji se ne osećaju ugodno u okviru svoje nacije
Džojs je otišao u Italiju, pa čak je i svojoj deci dao italijanska
imena. Tek imajući u vidu sve prethodno može se razumeti
Ulis. Džojsov Odisej bio je Jevrej. Treba znati da se Jevrej ne
oseća ugodno ni u jednoj naciji. Jevrej se ne oseća ugodno ni
u jednoj religiji.
Džojs je u svom romanu dao tačno onoliko situacija koliko
ih imamo u Odiseji prilikom Odisejevog povratka na Itaku.
Njegov Ulis je prolazak kroz likove svesti savremenog čoveka
i kroz irske mitove koji se stalno pominju – naciju, crkvu i po-
rodicu, uključujući i patriotizam – i poziv da se sve odbaci, jer
sve to, u stvari, nema osnovu. Zbog toga Džojsov junak ne za-
vršava kao Homerov Odisej.
Džojs, kao i glavni lik njegovog romana, nema zavičaj. Sâm
roman predstavlja veliku potragu za zavičajem savremenog čo-
veka. U njemu se vidi strašna čežnja da se dođe do vlastitog
zavičaja, do nekih predela dobrote, a njih nema. Šta je Džojsov
junak našao na kraju puta? Varajući sve te likove svesti, kao
što ih je varao i Odisej, našao je samo prazninu, jednu užasnu
prazninu. Samo nju i ništa više. I sve se završava strašnim pi-
tanjem: da li je moguće da se moj život zasniva na tako nečem
praznom kao što je ništavilo? Istina je, život se baš na tome za-
sniva. Ne na svom sadržaju, ne na njegovom ispunjenju, nego
na toj zveri ništavila koja traži sadržaj, jer nepodnošljivo je ži-
veti sa svešću da sam ja ništa. Nepodnošljivo je živeti – to je
Džejms Džojs.
Homerov Odisej ima zavičaj. On ima Penelopu i vraća se u
svoj zavičaj. To je supstancijalni svet: postoji zavičaj i njemu se
teži. Džojsov Blum61 nema zavičaj, a Odiseja pokreće zavičaj,
i to je Odiseja, koja je metafora antičke civilizacije. Prolazi
kroz sve teškoće da bi se vratio tamo odakle je krenuo, u zavi-

čaj svojih otaca. Vraća se nazad, prepoznaje ono parče zemlje
i umire. Kod Džojsa nema zavičaja, postoji samo ta praznina.
Kad se sve to očisti, prođu svi likovi, dolazi se do „ništa“.62
Za primer se isto tako može uzeti i Kafka63. O čemu govo-
ri Proces i šta se zapravo u njemu događa? Nakon što je neko
oklevetao gospodina K. on ide kod advokata, advokat kaže ka-
ko je sreo sudiju, i sve se dalje odvija u sličnom stilu. U Proce-
su imamo potpuno neutralnog gospodina K. koji ne zna zašto
je kriv. Ceo problem gospodina K. nije u tome što ne zna za-
što je kriv nego zato što ne zna ko je on u stvari. On nema
identitet. I tek mu spoljašnjost nametnute krivice daje identi-
tet. Bez te krivice on nije ništa, odnosno – on je ništa.
Nije slučajno da su oba ova dela pisana posle Prvog svet-
skog rata. Zašto se to desilo baš u tom vremenu? Zato što je
Prvi svetski rat ubio sadržaj, ubio je naciju. Ko može biti naci-
onalista posle Verdena ili Soče? Kako može nacija biti nešto
veliko kada se samo na jednom groblju, pored Soče, nalazi
skoro pola miliona grobova. S jedne strane Italijani, s druge
Srbi i Hrvati koji su ratovali za Austrijance. Krst do krsta. Šta
se, u stvari, u Prvom svetskom ratu desilo? Poražen je kolekti-
vitet. Ubijena je spoljašnjost o kojoj smo govorili. Nacija više
nije bila nešto istinito. Kako ona i može biti istinita posle ona-
kvih pogroma?
U Prvom svetskom ratu nema pobednika; izgubili su svi, i
Nemci i francuzi. To je dovelo do razvoja drugačijih potreba
koje se pojavljuju kao nešto istorijsko, pa počinje da se oseća
potreba za odbacivanjem kolektiviteta. Tada dolazi do potra-
ge za onim što sačinjava pomenuto „ja“, ali isključivo u indivi-
dualnom smislu. To je samo jedan mogući put, poput, na pri-
mer, nekog određenog pravca u umetnosti, u slikarstvu.
Šta je autentičan umetnički čin? Da li je to perspektiva, kao
što se mislilo u renesansi? Zatim su jedni mislili da je to sve-
tlost, drugi da je boja, a treći oblik. Posle svega toga, nakon
Prvog svetskog rata došlo se do apstraktnog slikarstva koje je
odbacilo i boju i perspektivu i oblik. I svelo se samo na goli
život. Ili u muzici, kad je na kraju Šerber64 pokazao da za mu-

ziku nije potreban čak ni ton.
Kada se sve spoljašnje odbaci, kada se odbaci praktički ži-
vot i ravan zadovoljenja potreba, šta ostaje? Šta je subjekt
praktičkog života ljudi? Ništa. Ta praznina, ta strašna prazni-
na sve pokreće. Kod Aristotela bog je nepokretni pokretač. On
pokreće tako što sve što jeste teži da bude bog. I za tim treba
da se teži, poručuje Aristotel. Taj Aristotelov nepokretni po-
kretač je čista misao, pojam o nečemu. Sve pojedinačno teži
da bude u saglasju sa pojmom. To kod Aristotela znači da i bo-
žansko delo treba da bude u saglasju s pojmom. Hrišćanski
Bog stvara svet iz ničega, tako da je on čista misao koja iz se-
be same sve stvara. Mi smo danas u poziciji tog hrišćanskog
božanstva. Mi svoj život stvaramo, svakoga trenutka i sve nje-
gove slike, iz ništavila. Ceo naš život je beg od toga ništavila.
To ništavilo je subjektivno, ono što sve pokreće. To ništa je na-
ša glavna sposobnost. A ono je neizdrživo, ono ne može osta-
ti u stanju nepokretnosti, ono ima moć stvaranja. Tek na osno-
vu tog stvaranja zadovoljavamo ovu sferu. Mi ne možemo da
napustimo to ništavilo – ni u snovima, čak i u snovima mi za-
dovoljavamo tu crnu rupu. Da li je to samosvest? Mi mislimo
da nije, iako je delimično i ona, mada je taj stari termin pre-
kratak za potpuno određenje. Ne može se reći, naravno, da i to
nije istina; ne može se reći ni da to nije afekat, ni da nije ništa
čulno. To je naprosto ono što predstavlja čistu svest, a nema
nikakav sadržaj. Radi se o onome što je na početku praktičko-
ga delanja.65
3.3. P ojaM rada
Rad proizvodi robu, a roba, s jedne strane, zadovoljava po-

trebe. S druge strane, rad proizvodi sredstva koja nam omo-
gućavaju da zadovoljavamo svoje potrebe. Za taj rad dobija se
najamnina, odnosno renta. Na osnovu rada dobijaju se i dru-
gi oblici naknade, na primer dividenda.
Prvi bog koji radi je hrišćanski Bog. Bogovi pre Hrista ni-
su radili. Oni su svoj zadatak obavljali emanacijom66 – svet se
desio, taj bezlični mali svet… Brahma ne stvara svet, svet se
Brahmi desio; Brahma je ta emanacija iz samoga sebe. Hri-
šćanski Bog je prvi bog koji radi; on stvara svet iz ničega.67 Ni-
šta postaje nešto, odnosno svet. čime bog stvara svet iz niče-
ga? Pošto je bog mišljenje, ništa drugo nego mišljenje, svest
sama, njegov rad je rad svesti. Govoriti o radu moguće je tek
nakon pojave hrišćanstva. Otud onako prezriv pogled na rad
kod starih civilizacija.
Na primer, najproizvodnija civilizacija je bila egipatska.
Egipat je, međutim, skoro do Napoleonovog vremena odba-
civao najveći dohodak. Neverovatno je koliko je Egipat bio
ekonomski superioran u odnosu na ostale stare civilizacije.
Zbog toga je i Avgust proglasio Egipat zaštićenom provinci-
jom. Egipat mu je donosio veći dohodak nego sve ostale rim-
ske provincije. Herodot68 je bio u pravu kada je napisao da je
Egipat dar Nila, dar prirode. Tamo je dohodak preteran i
upravo zato tamo ne može da se proizvodi ono što se inače
proizvodi u savremenom životu. Tamo gde postoji veliko od-
bacivanje dohotka, odnosno veliki profit, doseljava se kapital
iz drugih grana. Pošto je u pitanju stari Egipat, svet koji ne
poznaje budućnost, nego samo prošlost, stari patrijarhalni
svet, mora se sprečiti suviše velika proizvodnja. Odgovor na
pitanje: kako se to sprečava? glasi: izgradnjom piramida. Je-
dan deo ljudskog rada treba da se veže za nešto neproizvod-
no, da se ne bi i suviše proizvodilo. Izgradnjom tih veličan-
stvenih građevina ograničavan je ljudski proizvodni rad. Da
je i taj ljudski rad upotrebljen isključivo za proizvodnju, to-
liko bi mnogo toga bilo proizvedeno da bi to uništilo egipat-
sku civilizaciju.
Ljudski rad koji može da proizvodi mimo onoga što je za-
tečeno, odnosno rad koji pretvara sadašnjost u budućnost po-
staje moguć samo sa nastankom hrišćanstva, sa Isusom Hri-
stom. Prethrišćanski rad je nastojao da sačuva samo ono što
već postoji i zato se ta neverovatna proizvodnost egipatske ci-
vilizacije morala ograničiti. Ona je bila ograničena i na jedan

drugi način: Egipćani nisu smeli ni znali da trguju, nisu bili
trgovački narod. Drugi narodi su trgovali, prodavali žito koje
su Egipćani proizvodili, a prvenstveno Grci i Jevreji. Tek je hri-
šćanstvo omogućilo drugačiju vrstu rada jer sâm hrišćanski
Bog radi, stvarajući svet iz ničega.
Na početku ovog dela razmatranja, moramo bliže da odre-
dimo hrišćanski pojam stvaranja, odnosno u kojoj meri on
predstavlja moderni proces rada. Pri tome moramo prihvatiti
četiri momenta procesa rada koje je utvrdio Karl Marks:69 si-
rovine za proizvodnju, rad sâm, sredstva za proizvodnju i pro-
izvod rada. Kad prihvatimo ta četiri momenta rada, lako u nji-
ma možemo prepoznati četiri Aristotelova uzroka.70 Sirovinski
momenat je causa materialis; causa formalis, ono što oblikuje,
jeste rad sâm; causa efficiens, proizvodni uzrok, jesu sredstva
za proizvodnju; causa finalis je proizvod. Da li se ovo Marksu
slučajno desilo, ili je znao za pomenutu podudarnost, teško je
utvrditi, ali je očigledno tako.
Hrišćanski pojam stvaranja nema u sebi momenat sirovi-
ne. Drugo, rad sâm postoji, to je hrišćanski Bog, odnosno pr-
vi bog koji radi. čime bog radi? On nema sredstva za proiz-
vodnju, ali ima rezultat. U pitanju je krnji proces rada. Od
rimske države do savremenog doba radi se o procesu upotpu-
njavanja momenata rada, kako bi se razvila još dva momenta:
sirovinski71 i sredstva za rad.
Drugi momenat, sredstva rada, jeste najznačajniji. Napre-
dak ljudske civilizacije je napredak u tehnici. U tome se mora-
mo složiti sa Martinom Hajdegerom: 72 tehnika je ono što je
najizvrsnije u procesu rada. Kako je tehnika „progutala“ osta-
le momente procesa rada? Hajdeger polazi sa stanovišta nela-
godnosti spram tehnike73 i čak bi hteo da je zaobiđe i odbaci.
Ali to je nemoguće; građanski svet je svet tehnike. Tehnika ni-
je nimalo instrumentalna. Ona nosi sa sobom sve ostalo i zah-
teva organizaciju procesa proizvodnje koja je njoj primerena.
Ona zahteva tržište primereno njenom proizvodu, zajednicu i
državu koje će je štititi itd.74
Tehnika je dominantni momenat procesa proizvodnje. Svi

ostali momenti su „apsorbovani“, a naročito ljudski rad. Veli-
ko je pitanje da li se može uporediti rad tehnike, mašinski rad,
sa ljudskim radom, kao što je mislio Karl Marks u XIX veku.
Oni jedan sa drugim gotovo da nemaju više nikakve veze. Lju-
di su nepotrebni u celom procesu rada. Šta će u tom slučaju
biti sa tri Asimovljeva75 zakona robotike?
Zanimljivo je pitanje kakva je perspektiva tehnički nerazvi-
jenih privreda, pogotovo ako imaju pogodnu radnu snagu. Re-
čeno je da je ljudski rad sam po sebi izgubio čak i mogućnost
da bude opšti ekvivalent rada. Ali, takve privrede imaju mo-
gućnosti na drugim stranama, koje mogu predstavljati predno-
sti. Radi se o prednostima istorijskog kašnjenja.76 Ako se odvo-
ji rad od svog ljudskog oblika, postavlja se pitanje zašto uop-
šte postoji ljudsko biće? Da li je možda vreme da svet prome-
ni svoju čulnost?77
Šta je to što nas pokreće u ovom trenutku, na koji način se
ispoljava, odnosno šta znači to da „nema supstance“? To je
neodredivo, ne može se imenovati, to je ništa, čista moguć-
nost. Da bi „ništa“ imalo svoje biće, da bi uopšte postojalo, ono
traži svoje zadovoljenje. To zadovoljenje je naš praktički život.
To je ništa koje pokreće; ono traži i zahteva sve. „Ništa“ je da-
leko pre boga: ovde se radi o volji, a ona je mogućnost, i to sve-
sna mogućnost. Volja je ono oblikovno i pokretačko. „Ja hoću“
je pre nečijeg drugog „hoću“. Kada dete kaže „neću“ ono je ži-
vo i svesno da nešto neće ili hoće. Izjava volje – sam je čin ro-
đenja čoveka. Šta sam ja, šta je moje jastvo? Ništa. Volja je na-
čin dolaska do stvarnosti iz tog ništa. Da bi se shvatilo „ništa“
koje sve pokreće treba pratiti književnost i filozofiju XX veka.
Treba proučiti Hajdegera, Sartra78, Huserla79; sva velika knji-
ževnost XX veka je pokušaj da se to „ništa“ na neki način ime-
nuje i označi. Ono se, međutim, ne dâ i izbegava svako preci-
zno tumačenje.
4.
roba i vredNoSt
(aNaliZa Prve glave KAPITALA karla MarkSa)
Karl Marks je u velikoj meri zaboravljen i u ekonomiji i u

praktičkoj filozofiji u celini. Taj zaborav je delom opravdan,
jer se u međuvremenu desilo mnogo toga u vezi sa pitanjem
principa modernog građanskog društva, što Karl Marks nije
mogao da predvidi niti da promišlja. Ali taj je zaborav delom
i neopravdan jer je neke osnovne pojmove građanskoga sveta,
tačnije ekonomskog građanskoga sveta, Marks promišljao na
način koji nije samo devetnaestovekovni. Ovde ćemo pokuša-
ti da objasnimo te dve strane.
Već je ukazano na to da je potreba mogućnost da se ljudski
rad ostvari putem svoga sadržaja, putem robe. Sam termin ro-
ba je verovatno italijanskoga porekla. Do Pijadinog i čolako-
vićevog prevoda Marksovog Kapitala80, između dva svetska ra-
ta, bio je u upotrebi termin „espap“ koji se može naći u stari-
joj literaturi. Roba je relativno nova reč, jer je tek nešto više od
pola veka u srpskom jeziku.
Prva glava Kapitala Karla Marksa počinje analizom robe.
Marks piše: „Bogatstvo društava u kojima vlada kapitalistički
način proizvodnje ispoljava se kao ‘ogromna zbirka roba’, a po-
jedinačna roba kao njegov osnovni oblik. Zbog toga ćemo naše
istraživanje započeti analizom robe.“81,82. Kapitalistički način
proizvodnje, po Marksu, je ona proizvodnja u kojoj je kapital
subjektivan, gde on sve pokreće, pa je, u skladu s tim, on sa-
mosvrha takvog načina proizvodnje. Karl Marks je pokušao da
u spisima pre Kapitala kategoriju načina proizvodnje postavi
kao istorijsku kategoriju, te je govorio o azijskom načinu pro-

izvodnje, robovlasničkom načinu proizvodnje, feudalnom na-
činu proizvodnje i kapitalističkom načinu proizvodnje.
Azijski način proizvodnje je zanimljiva i gotovo neistorij-
ska kategorija. čitavo Marksovo razmišljanje proizlazi iz raz-
matranja proizvodnje, što je, kako će biti objašnjeno kasnije, i
njegovo osnovno ograničenje. On sferu razmene nije posma-
trao kao subjektivnu, nego kao čistu posledicu proizvodnje,
zbog čega se način proizvodnje pojavljuje kao osnovna katego-
rija. Sintagma „bogatstvo društava“ očigledno upućuje na
Adama Smita,83 i njegovo delo o bogatstvu naroda.84
Marks pokušava da dođe do pojma robe polazeći od tvrdnje
da je roba „pre svega spoljašnji predmet, stvar koja svojim svoj-
stvima zadovoljava ljudske potrebe bilo koje vrste“.85 Da li je ro-
ba spoljašnji predmet ili ne, o tome se u velikoj meri može ras-
pravljati. Treba imati u vidu da je Kapital pisan u drugoj polo-
vini devetnaestog veka86 kada je većina roba imala spoljašnjost,
stvarstvenost. Važno je objasniti odnos robe i stvari. Šta je
stvar? Kada smo govorili o stvarnom pravu rekli smo da je stvar
sve ono što može da bude moje; ona može da bude čulna, ali ne
mora. Stvar je pravna kategorija, a roba je ekonomska katego-
rija. Kao što je vlasništvo pravna kategorija, a imovina eko-
nomska kategorija. Isti odnos koji postoji između vlasništva i
imovine postoji i između stvari i robe. Za vlasništvo je nebitno
šta i koliko posedujemo, a za imovinu je jedino to bitno i izra-
žava se u novcu. Za stvar je takođe nebitno šta je u pitanju (da
li je to „ovo“ ili „ono“), isključivo je bitno da je ta stvar moja,
da imam vlasništvo nad njom. Kod robe je, nasuprot, bitno baš
to šta ona predstavlja, njena svojstva, odnosno sadržaj.
Kao i stvar, i roba može biti čulna, ali može biti i natčulna,
duhovna. Džon Lok je čak mislio da i ljudski život može biti
roba, pa je govorio o prodatoj slobodi. Smatrao je da je izvor
ropstva to što je neko prodao svoju slobodu, čime je tumačio
dužničko ropstvo. Po Loku, sama sloboda je roba. Ne mislimo
da sloboda može biti roba. Ljudski talenat, međutim, može da
bude roba, pa se sklapa ugovor sa nekim ko je talentovan mu-
Roba i vrednost 51
zičar, sportista, šahista, filozof. Književnici, na primer, skla-

paju ugovor sa nekim izdavačem da će knjigu koju još nisu ni
napisali objaviti kod njega. Na taj način se talenat kupuje una-
pred, tako da on može biti roba. Tvrdnja da je roba, kao što je
rekao Marks, pre svega spoljašnji predmet, nebitna je za robu,
kao što je nebitna i za stvar. Roba je sve što zadovoljava ljud-
ske potrebe bilo koje vrste. Osnovno svojstvo robe jeste da za-
dovoljava te potrebe. Pri tome se ne postavlja pitanje kako od-
ređena stvar zadovoljava potrebu ljudi, da li neposredno kao
sredstvo za život, to jest kao predmet potrošnje, ili posredno
kao sredstvo za proizvodnju.
„Svaka korisna stvar, kao što su, na primer, železo, hartija
itd., može se posmatrati s dvojne tačke gledišta, po kvalitetu i
po kvantitetu. Svaka takva stvar celina je mnogih svojstava te se
može iskorišćavati s raznih strana. Otkrivati te razne korisne
strane, a time i raznolike načine za upotrebljavanje stvari, isto-
rijski je čin… Korisnost neke stvari čini tu stvar upotrebnom
vrednošću.“ 87 Ova tvrdnja preuzeta je od Adama Smita, koji
razlikuje upotrebnu i razmensku vrednost. Na početku ima-
mo robu u njenom čistom obliku, bez svojstava, a tek onda tre-
ba da se odlučimo kako da je odredimo. Karl Marks uviđa va-
žnost razlikovanja upotrebne i razmenske vrednosti.
Upotrebna vrednost je korisnost robe, odnosno odgovor na
pitanje da li je neka roba, odnosno neka stvar korisna za ljude.
Razmenska vrednost ne tiče se korisnosti nego predstavlja tr-
žišnu vrednost robe. Ovu razliku bliže rasvetljava čuveni pri-
mer Adama Smita o vodi i dijamantu. Nema ništa korisnije za
čoveka od vode, a ona je beskonačno jeftina, i ništa beskorisni-
je od dijamanta, a dijamant je beskrajno skup. Prema tome,
voda ima maksimalnu upotrebnu vrednost, a dijamant mak-
simalnu razmensku vrednost. Očigledno je da te dve vredno-
sti mogu biti u koliziji, i vrlo često su suprotstavljene. Redak
je slučaj da su najznačajnije i najkorisnije stvari za čoveka sku-
pe, a često su beskorisne stvari najskuplje. česta je pojava da
su određene marke odeće daleko skuplje od kvalitetnije odeće
drugog proizvođača. Ali taj drugi proizvođač je stekao ime,
imidž na tržištu, pa se njegov proizvod prodaje uz ekstrapro-

fit. čak je u okviru potpuno iste robe moguća razlika.
Ako je polazno stanovište takvo da je upotrebna vrednost
dominantna, tada se uništava ljudska sloboda. Ako je, s druge
strane, polazno stanovište to da je razmenska vrednost domi-
nantna, opet se uništava ljudska sloboda. Prvi slučaj, domi-
nantnost upotrebne vrednosti, možemo ilustrovati načinom
oblačenja Kineza za vreme Mao Cedunga:88 svi su nosili ista
odela, koja su se proizvodila samo u tri veličine (mala, srednja,
velika), i istu kapu – kačket. Sva odela i svi kačketi bili su pla-
vi. Milijarda Kineza obučena u plavo: tako je to tada izgleda-
lo. Tu se, dakle, gubi svaka razmenska vrednost, svrha odeće
jeste da bude topla i ništa više.
Druga strana je ta da je razmenska vrednost sama sebi svr-
ha. Ona to u izvesnoj meri jeste, ali nije apsolutno, jer bi to
značilo da se kapital pojavljuje isključivo u funkciji bogatstva,
a da nije delatan. Pokretači robe su odnosi između ove dve
vrednosti, odnosno dijalektika ove dve vrednosti, što je zastu-
pao još Adam Smit. Roba je odnos između te dve vrednosti.
Marks ide još dalje i postavlja pitanje samerljivosti vrednosti.
Kako možemo meriti različite vrednosti, i zašto su one uopšte
samerljive? Na primer, na jednoj strani imamo stolicu, a na
drugoj cipelu. Stolica vredi dve merne jedinice, a cipela jed-
nu. Po čemu su one samerljive? Zašto uopšte dolazi do samer-
ljivosti vrednosti potpuno različitih roba, po kojoj se one mo-
gu iskazati na tržištu? Karl Marks smatra da je ljudski rad
osnova te samerljivosti.
Džon Lok je tvrdio da je rad osnov svojine i vlasništva, jer
time što smo u određeni proizvod uneli svoj rad, on postaje
naše vlasništvo. Poznata je ona stara tvrdnja da je osnov vla-
sništva zaposedanje, koja je proizašla iz agrarnog momenta
osvajanja obradivih površina. Iz nje je izvedena i radna teori-
ja vrednosti, koju Lok takođe zastupa. Zanimljivo je da Karl
Marks, koga niko ne bi mogao nazvati liberalom, preuzima je-
dan momenat iz liberalne tradicije Adama Smita – radnu teo-
riju vrednosti.
Roba i vrednost 53
Kasnije se pokazalo, u okviru samoga liberalizma, da je Lo-

kovo stanovište da je rad izvor vlasništva ograničeno samim
ljudskim radom. Vremenom je došlo do posredovanja rada,
odnosno do odvajanja rada od upravljanja i do odvajanja ra-
da od vlasništva. Drugim rečima, Lokova koncepcija više smi-
sla ima u proizvodnji u kojoj čovek svojim sredstvima radi na
predmetu rada i prodaje ga sâm na tržištu. To, u osnovi, pred-
stavlja manufakturnu i malu proizvodnju. Kada, međutim, do-
đe do posredovanja proizvodnje, i čovek postaje najamni rad-
nik, onda on radi na tom predmetu rada, ali on više nije nje-
govo, nego vlasništvo onoga ko je vlasnik nad sredstvima za
proizvodnju i nad sirovinama. Ispostavlja se, vremenom, da je
vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju vlasništvo, a ne ulo-
ženi ljudski rad. Ko ima tehniku, taj poseduje i vlasništvo. To
je zanimljiv momenat, zato što se pokazuje da Lokova koncep-
cija, vremenom, nije doživela poraz, nego je podignuta na vi-
ši nivo i obuhvatila i nešto od nje sasvim različito. Slično se
dešava i sa tvrdnjom Karla Marksa da samerljivost roba poti-
če iz ljudskog rada.
Ta tvrdnja, ali i sama ta formulacija – „ljudski rad“ – koju
Marks često koristi je problematična. Ne postoji „neljudski
rad“, jer životinje ne rade. Rad podrazumeva meru slobode i
svesnosti. Na primer, uporedimo dva džempera: jedan je „la-
kost“ (poznati krokodil), a drugi je iz Istanbula ili iz Novog
Pazara. Novopazarski džemper može biti kvalitetniji, ali nema
onog krokodilčića i zbog toga ne može imati na tržištu istu
vrednost. Ovaj slučaj pokazuje da nije samo rad osnova vred-
nosti nego i sâm kupac određuje šta je vrednost za njega.
Marks je bio zastupnik objektivnog momenta vrednosti ro-
be, ali ne i subjektivnog. Neoliberalni ekonomisti, prvenstve-
no fridman89, šezdesetih-sedamdesetih godina prošlog veka
razvili su novu dimenziju, tvrdnju o subjektivnosti vrednosti:
„nešto je vredno zato što ja mislim da je vredno“. Neki od neo-
liberalnih teoretičara otišli su čak u krajnost, tvrdeći da je
vrednost robe potpuno subjektivna i tako se sasvim odvojili
od radne teorije vrednosti. Karl Marks je celog života ostao pri
radnoj teoriji vrednosti. Ne želimo da tvrdimo da su neolibe-

ralni ekonomisti u pravu, ali nećemo tvrditi ni da je Karl
Marks u pravu. Obe strane su delom u pravu, jer vrednost ima
i objektivnu i subjektivnu stranu. Objektivna strana je samo
mogućnost, pošto je ljudski rad sadržan u svakoj robi, a su-
bjektivna strana robu pokreće, stavlja je u pogon, u stvarnost.
Vratimo se još jednom Aristotelovim kategorijama. Zbog
toga što nešto predstavlja zgrušani ljudski rad ne znači da će i
za kupca predstavljati vrednost. Vrednost nije statistička ka-
tegorija i ne da se statistički izračunati. Svi pokušaji da se ona
izračuna statistički lome se na tržištu. Može se tvrditi da je u
proizvodnju uložen određen iznos, ali tržište ima svoje zako-
ne i ponaša se u skladu s njima.
Marksistička politička ekonomija objašnjavala je ovaj pro-
blem na sledeći način: „nešto košta ovoliko, to je troškovni
momenat proizvodnje, toliko sirovina; toliko ovo, toliko siro-
vine, na taj iznos se uračuna marža od, recimo, 15% i kaže se
da je to cena određenog proizvoda“. Ta računica je dobra pod
uslovom da neko hoće da kupi proizvod sa tako određenom
cenom. Ali šta ako niko neće da ga kupi? Da li je rešenje u to-
me da se spusti cena? Ovde se ne radi o kalkulativnoj vredno-
sti, ni o knjigovodstvenoj vrednosti. Vrednost je nešto što se
mora potvrditi. Bez tog subjektivnog momenta potvrđivanja
nijedna računica nema smisla.
U netržišnim ekonomijama, to jest u državnim privreda-
ma, navedeni pristup je moguć. Ne treba povezivati neke ma-
kroekonomske kategorije sa vrednošću. Nešto drugo su, na
primer, pariteti. Između pšenice, kukuruza, đubriva itd. i cene
stoke mora postojati paritet. Ako je cena jednog kilograma ku-
kuruza 10 evrocenti, cena svinje od 120 kilograma mora bi-
ti, recimo, 1,5 evro po kilogramu da bi se uzgajanje svinja is-
platilo. Pariteti su, prema tome, nešto različito od vrednosti.
Uspostavljanje pariteta je makroekonomski momenat pri ko-
me je nužna državna intervencija, jer na taj način sprečava
moguće krize. Stabilnost pariteta je jedna od izuzetno važnih
ekonomskih funkcija države, kojom se onemogućava ciklič-
Roba i vrednost 55
nost krize. Poremećaj pariteta posle određenog vremena do-

vodi do krize. Skup kukuruz uvek znači jeftinu stoku jer se sto-
ka prodaje u bescenje pošto ne može da se ishrani. Tako je i sa
žitom, brašnom itd.
Na nivou o kome govorimo, ne postavlja se problem držav-
nih garancija pariteta cena između pojedinih vrsta roba. Ne
može država garantovati cenu džempera, čarapa, telefona, sve-
zaka… To je pitanje tržišta i tu se država ne može mešati. Dr-
žava, ipak, u nekim momentima interveniše na tržistu, ali sa-
mo zato da bi dugoročno spasila postojeće tržište, a ne da bi
utvrđivala koji je odnos cena ove ili one robe. Moglo je to da
se desi u Mao Cedungovoj Kini: odelo košta jedan juan i o to-
me se nije moglo dalje raspravljati. Zbog toga je objektivna
strana vrednosti na kojoj insistira Karl Marks samo jedna stra-
na, a ne celokupna istina. Subjektivna strana vrednosti je isto
toliko značajna, ako ne i značajnija. Objektivna strana vred-
nosti je samo mogućnost da ona postane stvarna vrednost, a
stvarna vrednost postaje tako što subjektivna strana onoga ko-
ji kupuje određuje da je nešto za njega vrednost.
Vrednost je, prema tome, istorijska kategorija, što je i naš
najveći prigovor Marksu, koji je ne shvata kao takvu. Svaka
epoha ima svoje određenje vrednosti. Neće nešto u helenskoj
ili rimskoj civilizaciji imati istu vrednost kao i u srednjovekov-
noj ili kakvu će imati za modernog čoveka. Razlog tome je či-
njenica da je potreba istorijska kategorija, što Marks gubi iz
vida. Taj subjektivni momenat on potpuno zanemaruje. Marks
neprestano insistira na tome da je u sve uložen rad i da se
vrednost zbog toga može izmeriti. Ne, roba je ono što zado-
voljava čovekovu potrebu. Sve što može da zadovolji bilo ka-
kvu potrebu predstavlja robu. Sama roba uistinu jeste istorij-
ska kategorija i potrebe se ne mogu razvrstavati na lažne i isti-
nite potrebe. Kao istorijska kategorija roba pretpostavlja čo-
vekovu potrebu.
Ako je roba istorijska kategorija, onda je i vrednost istorij-
ska kategorija, jer ne postoji apsolutno izražavanje vrednosti.
Potrebe se menjaju samo u jednoj generaciji. Dovoljno je da
se uporede potrebe roditelja i dece, koje su često veoma razli-

čite. Šta je vrednost za nas, a šta za naše roditelje? Ne govori-
mo o apstraktnim vrednostima kao što su moralne kategorije,
nego o konkretnim vrednostima. Ako pogledamo hranu, dola-
zimo do zaključka da mi jedemo nešto sasvim različito od na-
ših roditelja. Sve što zadovoljava naše potrebe jeste roba i ima
svoju vrednost. Ono što nema vrednost nije roba. Vazduh u
svojoj suštini nije roba. Ali, onog trenutka kad dođe do stra-
šnog zagađenja životne sredine, pa neko počne da pakuje va-
zduh u konzerve, onda će on postati roba. On zasad nije roba.
Svi imamo pravo na zdrav život, niko ne sme da zagađuje ži-
votnu sredinu, jer je ona opšte dobro. Zbog toga vazduh nije
roba. Svetlost, takođe, nije roba. Za sada je, srećom, samo pret-
postavka da bi svetlost kao opšte dobro mogla postati roba.
Kritikujući dalje Marksovu koncepciju, protumačićemo sle-
deću njegovu tvrdnju:
„Apstrahujemo li od njegove upotrebne vrednosti, mi smo

izuzeli i njegove telesne sastavne delove i oblike koji ga čine
upotrebnom vrednošću. Sad on više nije ni sto, ni kuća, ni
pređa ni ikoja druga korisna stvar. Sva njegova čulna svoj-
stva izgubila su se. Sad on više nije ni proizvod stolarskog, ni
građevinarskog, ni prelačkog ni ikojeg drugog određenog pro-
izvodnog rada. Iščezne li korisni karakter proizvoda rada, iš-
čezao je i korisni karakter radova koje oni predstavljaju, iz-
gubili su se, dakle, i različiti konkretni oblici tih radova, ne
razlikuju se više, već su svi skupa svedeni na jednak ljudski
rad, na ljudski rad uzet apstraktno.“90 Zatim sledi čuvena
rečenica: „Da vidimo sad šta je ostalo od proizvoda rada.“91
Marks više robu i ne naziva robom nego proizvodom rada,

jer vidi samo njegovu objektivnu stranu. „Jedino što je od njih
preostalo jeste ista avetinjska predmetnost, prosta grušavina bez-
različnog ljudskog rada, tj. utroška ljudske radne snage bez ob-
zira na oblik njenog trošenja.”92 Ljudski rad se, na kraju, za nje-
ga sveo na jedino merilo. Već smo pomenuli odnos vrednosti
Roba i vrednost 57
dijamanta i vode. Karl Marks bi taj Smitov primer objasnio na

sledeći način: dijamant je skup zato što je potrebno veoma
mnogo ljudskog rada da se on proizvede, da se iskopa negde u
Južnoafričkoj Republici, a voda je jeftina zato što je potrebno
izuzetno malo rada da bi se ona dobila. S jedne strane Marks je
u pravu, a s druge strane smo videli da nije. Taj isti dijamant,
iskopan u Južnoafričkoj Republici, dodatno se obrađuje kad
stigne u Holandiju, gde je stecište trgovine dijamantima. Za
njegovu obradu treba vrlo malo ljudskoga rada i veštine, ali on
nakon obrade dobija basnoslovno veću vrednost.
Karl Marks je samo s jedne strane u pravu. On nije razma-
trao situaciju u kojoj ljudska sujeta bezgranično podiže vred-
nost dijamanta. Postoji veliki broj stvari za koje treba veoma
mnogo rada, ali ljudi te stvari niti koriste niti će u njih da ulo-
že svoj novac. A u dijamant ulažu veoma mnogo novca jer je
on, na ženskom vratu ili okačen na žensko uvo, vrlo lep ukras,
iako je cvet koji toliko malo košta lepši ukras od najskupljeg
dijamanta. Očigledno da se ovde radi o nečem bezgranično
subjektivnom što Karl Marks nije bio u stanju da objasni, jer
je on tu subjektivnu dimenziju odbacio. U ovom slučaju radi
se o ponosu, o iskazivanju bogatstva, iskazivanju prestiža. Lju-
di čak prave savršene imitacije dijamanata – pa gotovo niko
ne može da razlikuje veštačku ogrlicu od one koju sačinjava-
ju pravi dijamanti – kako ne bi pretrpeli veliku štetu ako ta-
kvu ogrlicu neko ukrade. I ovde se više radi o prestižu nego o
ukrasu. Ogrlica od pravih dijamanata, basnoslovne vredno-
sti, drži se u sefu, a na vratu se nosi ogrlica čiju imitaciju ni-
ko ne može da otkrije. Sve ovo govori da nije samo „zgrušani
ljudski rad”, ljudski rad mimo konkretnoga rada ili samerlji-
vi ljudski rad koji je izgubio konkretno svojstvo, osnova vred-
nosti, nego da postoji i njena subjektivna strana.
Marks piše: „…količina rada utrošenog za vreme proizvođe-
nja neke robe određuje njenu vrednost…“93 Rekli smo da je to
samo mogućnost vrednosti, a ne i celokupna istina da je ko-
ličina rada utrošena u neku robu njena vrednost. Marks je
ubeđen da je to jedini izvor vrednosti. Po njemu je ljudski rad
jedini izvor vrednosti. Marks zatim dolazi do kategorije dru-

štveno potrebnog rada, tvrdeći da je ta „zgrušana avetinjska
predmetnost rada“ poput Spinozine94 supstancije, a da je dru-
štvo odredilo koliko je za određenu robu potrebno rada. Loš
proizvođač može da potroši više rada i imaće skuplji proiz-
vod. Taj proizvod, međutim, neće moći biti potvrđen na trži-
štu. Prema Marksu, društveno potreban rad određuje radno
vreme koje je potrebno za izradu nekog proizvoda. Opet se
radi o čisto kalkulativnoj kategoriji.
Mnogi teoretičari su smatrali, a mnogi i dan-danas smatra-
ju da socijalizam Karla Marksa nema nikakve zasluge u razvo-
ju ljudskog društva. Mi ne mislimo tako. Velike su Marksove
zasluge na mnogim poljima, ali u pomenutom se ne možemo
složiti s njim. Društveno potreban rad je samo jedna, i to
objektivna strana vrednosti. Pitanje je ko određuje da li je taj
rad uložen u određeni proizvod društveno potreban i da li
uopšte postoji društveno potreban rad. U formulaciji „dru-
štveno potreban rad“ problem se krije iza pojma društveno.
Da li društveno može značiti i državno? „Društveno potreban
rad“, piše Marks, jer ne priznaje subjektivnu stranu u kojoj ku-
pac svojom voljom određuje vrednost nekog proizvoda, nego
govori samo o objektivnoj strani. To je kao kad se u krivičnom
pravu uopšte ne razmatra karakter ličnosti onoga kome se su-
di, nego samo objektivna strana krivičnog dela. Kao što i He-
gel u filozofiji prava govori o krivici. Pri tome se razmatra sa-
mo objektivna strana krivičnog dela: – Jesi li ti ukrao? – Je-
sam. – Jesi li ukrao toliko pod ovim uslovima? – Jesam. – Ne
postoji subjektivna strana, nikoga ne interesuje ko si i zašto si
to uradio. Slično je i kod Marksa kod koga je prisutna samo
objektivna strana robe. Ta objektivna strana robe je ljudski rad
koji postaje društveno potreban rad.
Očigledno je da je kod Hegela i Marksa na delu isti stav.
Mora se reći da je ovo stvar epohe u kojoj je Marks delovao, jer
je trebalo mnogo vremena da protekne kako bi se došlo do sa-
znanja i kako bi se prihvatila subjektivnost čoveka, pojedinca.
Kao što je u krivičnom pravu svaki čovek različit, on je i kao
Roba i vrednost 59
kupac roba različit. Gde je tu onda čovekova sloboda, šta će

on uopšte tu i zašto kupuje? Ako je vrednost robe isključivo
ljudski rad, čemu služi potreba da se kupuje – to je nepotreban
posao. Zašto neko nosi plavu, a ne crvenu košulju? Sviđa mu
se plavo… To je taj subjektivni momenat koji je kod Marksa iz-
gnan kao što je nekad bio izgnan u krivičnom pravu.
Sledeća Marksova tvrdnja glasi da bi:
„veličina vrednosti neke robe bila postojana, to jest stalno

jednaka, kada bi radno vreme potrebno za njeno proizvođe-
nje ostalo stalno jednako. Ali se ovo poslednje menja sa sva-
kom promenom u proizvodnoj snazi rada. Proizvodnu sna-
gu rada određuju razne okolnosti, između ostalog prosečni
stupanj umešnosti radnika, stupanj razvitka nauke i njezine
tehnološke primenljivosti, društvena kombinacija procesa
proizvodnje, obim i delotvornost sredstava za proizvodnju i
prirodni uslovi.“95
Pomenimo opet primer dijamanata. „Dijamanti se retko na-

laze u zemljinoj kori i stoga njihovo nalaženje staje prosečno
mnogo radnog vremena. Iz ovoga izlazi da oni u malenom obi-
mu predstavljaju mnogo rada.“96 To je Marksovo tumačenje či-
njenice da su dijamanti skupi i u tome on nimalo nije odma-
kao od Adama Smita. „Neka stvar može biti upotrebna vred-
nost a da ne bude vrednost. To je onda kad se njena korist po
ljude ne postiže radom. Takvi su vazduh, neobrađivano tlo, pri-
rodne livade, drvo što divlje raste itd.“97
Marks objašnjava dvojaki karakter rada predstavljen u ro-
bama. On govori o korisnom radu i nekorisnom radu, a zatim
dolazi do kategorije novca, do relativnog oblika vrednosti itd.
Na kraju, Marks govori o fetiškom karakteru robe, čime se za-
vršava prva glava Kapitala. Pre objašnjenja Marksovog shva-
tanja fetiškog karaktera robe i njegove tajne, treba se priseti-
ti četiri momenta njegovog tumačenja procesa rada. Ti mo-
menti su: predmeti rada, rad sâm, sredstva za rad i proizvod
rada. Proizvod rada je roba. Marks tvrdi sledeće: predmet ra-
da je sirovina. Sirovina je nešto zatečeno, nešto što može biti

potpuno neobrađeno, delimično i vrhunski obrađeno, ali je
zatečeno. Ona ima svoju vrednost i to je zajednička vrednost,
pa je, prema tome, neutralna. U tumačenju pojma sirovine
kod Marksa se krije jedan stari odnos prema načinu ostvari-
vanja prihoda, konkistadorski odnos prema prihodima: stav
da je sirovina zatečena. Sirovina ne mora biti samo zatečena,
ona se i pravi, proizvodi. Izuzetno je značajno pod kojim uslo-
vima se sirovina preoblikuje i čija je ona svojina. Marks, tu-
mačeći sirovinu kao nešto što je zatečeno, tvrdi da je rad naj-
važniji, jer se radom određena sirovina preoblikuje. Radnik
koristi sredstva za proizvodnju i njima preoblikuje tu svojinu
– sirovinu, i kao svrha svega dobija se proizvod u kome je sa-
držan ljudski rad. Ovde se veoma jasno vide već pomenuta
četiri Aristotelova uzroka. Roba je ono što ima vrednost. Oda-
kle vrednost proizvodu rada? Ta vrednost potiče iz tri elemen-
ta: sirovine, rada i sredstava za rad. Karl Marks tvrdi da je rad
isključivi otac vrednosti, da ona proizlazi jedino iz ljudskoga
rada. Postavlja se pitanje: da li je i sâm ljudski rad roba?
Marks potvrdno odgovara na njega. Poslodavac kupuje radnu
snagu, koja poseduje svoje specifičnosti. Radna snaga je roba
posebne vrste, zato što je to jedina roba koja daje veću vred-
nost svojom upotrebom. Druge robe, kada ih upotrebljava-
mo, donose manju vrednost. Samo nam ljudski rad, po nje-
mu, odnosno radna snaga, donosi veću vrednost kada je upo-
trebljavamo.98
I u vezi sa pitanjem rada Marksa interesuje isključivo nje-
gova objektivna strana. Objektivna strana rada je za njega rad-
na snaga. Marks se najviše od svega „ogrešio“ o sredstva za rad.
On apsolutno nije video subjektivni momenat tehnike. Po nje-
mu, sredstva za rad su u velikoj meri neutralna. Marks je u to
vreme živeo u najnaprednijoj zajednici na planeti, u Velikoj
Britaniji. U Londonu je gledao najrazvijeniji proces koji se od-
igravao na planeti, ali se tu, ipak, još uvek radilo o čistoj indu-
strijskoj proizvodnji, u kojoj su mašine imale objektivnu vred-
nost. Bilo je potrebno kupiti mašinu, staviti je u pogon, naba-
Roba i vrednost 61
viti sirovine, zaposliti određen broj radnika, da bi se dobio od-

ređeni proizvod. Marks nije uspeo da uoči subjektivnost tih
mašina i činjenicu da one same po sebi daju vrednost, nezavi-
sno od ljudskog rada. On se žestoko suprotstavlja snazi tehni-
ke, ali je ipak video njenu beskonačnu dimenziju. Tehnika je
sama po sebi najbitniji momenat procesa rada. Tehnika, a ne
ljudski rad, koji se vremenom, razvojem tehnike, sveo na kon-
trolni rad, na naučni rad. Govoriti danas o konkretnom ljud-
skom radu kao osnovnoj vrednosti veoma je teško, neobično,
i gotovo nemoguće.
Iz stava da radna snaga jedina daje vrednost nekom proiz-
vodu, Karl Marks dolazi do teorije eksploatacije. Pošto radna
snaga daje veću vrednost nego što ona sama vredi, kapitalista,
po Marksu, uvek plaća radnu snagu manje nego što ona zaista
vredi. Tu se Marksova teorija eksploatacije suočava sa nepre-
mostivim problemima, jer njegova konstatacija o eksploataci-
ji koja se vrši nad radnikom apsolutno ne stoji. Problem je, da-
kle, u objektivnoj strani vrednosti, u tome što roba, po Mark-
su, ima vrednost samo kao objektivna strana vrednosti, samo
kao rad. Kod Marksa nedostaje razmena, koja takođe proizvo-
di vrednost. Ceo proces rada daje vrednost, a ne samo mome-
nat rada kao što je mislio Karl Marks, koji je rad sveo isključi-
vo na njegovu objektivnu stranu, na radnu snagu.
Marksova teorija eksploatacije, koja govori o tome da iz
rada proizlazi radna snaga, iz radne snage proizlaze klase, do-
vodi do teorije klase, klasne borbe, itd. Početni stav je osnov-
ni problem Marksove teorije. Taj problem je proizveo čuda
socijalizma.99
Sve posledice proizlaze iz posmatranja samo objektivne
strane celog problema. Ko je nosilac društvenoga rada? Ko me-
ri društveni rad? Kod Marksa se meri opšta volja, pošto nema
individualne subjektivne volje, odnosno razmene. On je izba-
cio razmenu iz svog razmatranja. Kod Hegela, u odeljku o gra-
đanskom društvu njegovih Osnovnih crta filozofije prava, mo-
žemo uočiti iste ove tendencije koje je Marks doveo do kraja.
I Hegela interesuje pre svega objektivna strana. Nije mogao
Hegel „preleteti“ preko svoje epohe, kao ni Karl Marks, tako da

su obojica zaboravili na subjektivnu stranu problema.
Tek sada možemo razmatrati završetak prve glave Kapita-
la, čuvenu Marksovu tezu o fetiškom karakteru robe i njegovoj
tajni. Nema verovatno nijednog Marksovog teksta o kom je vi-
še pisano i koji je tumačen na različitije načine. fetiš je pred-
met koji se u nekim plemenima i narodima smatra nosiocem
viših, čarobnih moći, i koristi se pri bajanju, pri ritualu primi-
tivne religioznosti. Taj predmet pri bajanju dobija svoju svrhu,
jer se koristi tako da se pojavljuje kao navodni izvor „nečega“,
stvarajući utisak kao da se ono „nešto“ napravilo i proizvelo.
Takav predmet ili sredstvo, koji koristi vrač u svojim magijskim
obredima, u očima vernika sam po sebi postaje proizvođač.
Sam predmet ili sredstvo je subjektivna stvar. Nekad će fetiš
doneti kišu, a nekad lepo vreme; sredstvo postaje sama svrha.
Spominjanje fetiškog karaktera robe očigledno upućuje na
to da je neko sredstvo postalo samo sebi svrha. Karl Marks ka-
že da na prvi pogled „roba izgleda kao stvar sama po sebi razu-
mljiva, trivijalna. Iz njene analize izlazi da je ona veoma vra-
ška stvar, puna metafizičkih domišljanja i teoloških mušica.
Ukoliko je ona upotrebna vrednost, nema na njoj ničega miste-
rioznog, bilo da je posmatram sa stanovišta da svojim svojstvi-
ma zadovoljava ljudske potrebe, ili da ta svojstva dobija tek kao
proizvod ljudskog rada. Očigledno je da svojom delatnošću čo-
vek menja oblike prirodnih materija…“100 To znači da upotreb-
na vrednost robe, kada je roba stvarna, nema u sebi ništa mi-
steriozno, jer ona zadovoljava potrebe za koje je namenjena.
Marksa to, međutim, ne interesuje, jer on smatra da se bilo ko-
ji rad, čim istupi kao roba, pretvara u natčulnu stvar:
„…mistični karakter robe ne potiče iz njene upotrebne vred-

nosti. On isto tako ne potiče ni iz sadržine odredaba vred-
nosti. Jer, prvo, ma koliko različiti i bili korisni radovi ili pro-
izvodne delatnosti, fiziološka je istina da su oni funkcije čo-
vekova organizma… Iz čega onda potiče zagonetni karakter
izvora rada čim uzme oblik robe? Očevidno iz samog ovog
Roba i vrednost 63
oblika. Jednakost ljudskih radova dobija konkretan oblik jed-

nake predmetnosti vrednosti proizvoda rada, merenje utro-
ška ljudske radne snage njegovim vremenskim trajanjem do-
bija oblik veličine vrednosti proizvoda rada, naposletku, uza-
jamni odnosi proizvođača, u kojima se potvrđuju društvene
odredbe njihovih radova, dobijaju oblik društvenog odnosa
proizvoda rada. To znači da se tajanstvenost robnog oblika
sastoji prosto u tome što on ljudima društvene karaktere nji-
hova vlastita rada odrazuje kao karaktere koji objektivno
pripadaju samim proizvodima rada, kao društvena svojstva
koja te stvari imaju od prirode, a otuda im i društveni odnos
proizvođača prema celokupnom radu odrazuje kao društve-
ni odnos koji izvan njih postoji među predmetima.“101
Marks tvrdi da se istina robe nalazi isključivo pre razme-

ne, a kad uđe u svet razmene, na tržište, ona postaje društve-
na. Tu je u temelju locirano građansko društvo. Proizvođač –
Marks govori o proizvođaču – misli da je ta vrednost na trži-
štu, da ta vrednost pripada robi sama po sebi od početka, a ne
vidi – smatra Marks – da je to u stvari društveni odnos. Sada
se opet pojavljuje samo objektivna strana, ali sada strana pro-
cesa rada u kome je rad nosilac vrednosti. Zašto se proizvod
tada smešta u područje razmene? Proizvod stiže na tržište i ti-
me dobija neku vrednost. Po Karlu Marksu, ta vrednost koju je
proizvod dobio jeste društvena vrednost, to jest posledica ne-
čega. On i dalje ne poštuje sferu razmene, ne poštuje sferu tr-
žišta, nego vidi samo jednu, objektivnu vrednost robe, što zna-
či da nema one njene suprotne, subjektivne strane.
Marks tvrdi da je ta subjektivna strana robe fetiška. To je la-
žna strana, smatra on, jer se po njemu radi o postvarenju čo-
veka. Taj stav se ne može prihvatiti.
5.
građaNSko društvo102
U delu 103 o fetiškom karakteru robe – kako piše Marks –

„toj čulnoj stvari“ – u osnovi se radi o odnosu političke drža-
ve i građanskoga društva, tačnije građansko-ekonomskog dru-
štva. Marks razmatra šta se dešava sa robom u građansko-eko-
nomskom društvu. S jedne strane, tu imamo odnos čoveka
prema stvari, u kome je roba svedena na svoju upotrebnu vred-
nost. Taj odnos čoveka prema stvari za Marksa je potpuno ja-
san, ali odnos čoveka prema robi je sasvim drugačiji, pošto ro-
ba, po Marksu, dobija naspram čoveka potpunu samostalnost,
svoj samostalni razvitak, svoju vrednost, i to sama po sebi, mi-
mo ljudskog rada. Roba se ovde pojavljuje kao nešto samostal-
no i odvojeno od ljudskog rada, a Marks tvrdi da je ona isklju-
čivo proizvod ljudskog rada.
fetiški karakter robe sastoji se u tome što se ispod termina
roba kriju međuljudski odnosi. Neko je određeni proizvod na-
pravio, neko ga prodaje, neko ga kupuje po datoj ceni, neko
dobija najamninu zato što radi, a neko za svoj rad dobija pro-
fit. Sve se to krije iza ekonomskog oblika robe. Marks tvrdi da
se u građansko-ekonomskom društvu ta velika zbirka roba či-
ni kao potpuno samostalna, a iza nje se kriju društveni odno-
si. To je njegova osnovna teza.
Da bi se „skinuo“ taj fetiški karakter robe mora doći do sve-
sne intervencije u građansko-ekonomskom društvu. Ta svesna
intervencija oslobađa rad od maglovitog oblika robe, on se po-
javljuje kao čist, odnosno roba se pojavljuje kao proizvod ljud-
skog rada i tako se distribuira.
Marks, na kraju, tvrdi:
„Proces društvenog života, odnosno proces materijalne pro-

izvodnje, skinuće sa sebe mistični magleni veo samo kad kao
proizvod slobodno udruženih ljudi bude stajao pod njihovom
svesnom planskom kontrolom. Ali ovo zahteva takvu mate-
rijalnu osnovicu društva ili takav niz materijalnih uslova eg-
zistencije koji su i sami opet samonikao proizvod duge i bol-
ne istorije razvitka.“104
Ta možda najcitiranija rečenica iz celog Kapitala sadrži u

sebi dva stava koji u potpunosti određuju Marksovu misao.
Govoreći o procesu društvenog života, Marks misli na eko-
nomsko-građansko društvo. Po njemu, građansko ekonom-
sko društvo će funkcionisati tako da ga osnovne antinomije –
to je taj „mistični, magloviti veo“ – ne razdiru i ne rasturaju
onda kada proces materijalne proizvodnje, kao proizvod slo-
bodno udruženih ljudi, bude stajao pod njihovom planskom
kontrolom. Planska kontrola je politika, a svrha cele Markso-
ve teorije je obezbeđenje mogućnosti da politička zajednica
kontroliše građansko-ekonomsko društvo. On traži da poli-
tička zajednica do kraja kontroliše ekonomsku sferu i smatra
da ta ekonomska sfera sama po sebi ne može da opstane u gra-
đanskom svetu i da će dovesti do njegove propasti. Zbog toga
je potrebno da politička svest i politička volja intervenišu u
građansko-ekonomskom društvu, jer ono sámo ne može da
opstane. To je prvi stav. Drugi stav odnosi se na zahtev za ta-
kvom materijalnom osnovicom društva ili takvim nizom ma-
terijalnih uslova egzistencije koji su i sami opet samonikao pro-
izvod bolne i duge istorije razvitka. S njim se sve premešta u
daleku budućnost. Drugim rečima, to će se desiti onda kada
dođemo do te pretpostavljene ekonomske osnove. To je
osnovni Marksov stav.
Marks se protivio ideji liberalizma i Adama Smita koji je
bio ubeđen da građansko ekonomsko društvo funkcioniše
sámo po sebi, da ono ima u sebi već ugrađene regule koje mu
Građansko društvo 67
omogućavaju da suzbija svoje osnovne antinomije. Osnovna

antinomija građanskog ekonomskog društva je gomilanje bo-
gatstva na jednoj strani, a siromaštva na drugoj, što je za dru-
štvo neizdrživo. Adam Smit smatra da se to gomilanje siroma-
štva na jednoj i gomilanje bogatstva na drugoj strani može re-
gulisati na dva načina: samim regulativama u okviru građan-
skoga društva ili jednom delikatnom intervencijom države ko-
ja nije protivna liberalnoj političkoj ideji – poreskim siste-
mom. Odgovarajućim sistemom poreza oporezuje se preko-
merno bogatstvo i usmerava se u dalji proces proizvodnje.
Stav Karla Marksa je potpuno suprotan Smitovom. Marks je
napisao golemu trotomnu knjigu Kapital, a izostavio je pore-
ze. On ne vidi funkciju države u poreskom sistemu, i ne zapa-
ža potrebu za intervencijama države kroz poreski sistem u gra-
đanskom društvu. To je za njega apsolutno nebitno. On misli
polovinom XIX veka, u vreme kad su se dešavale neprekidne
ciklične krize. I danas bismo imali neprekidne ciklične krize
kad država ne bi intervenisala u ekonomskim pitanjima. Od
Ruzveltovog Nju dila, jedna od osnovnih ekonomskih funkci-
ja države upravo je anticiklična delatnost. Država interveniše
ekonomskom politikom, tačnije fiskalnom politikom – pore-
zima, punjenjem budžeta.105
Marks zastupa stav da građanski svet nema mogućnosti da
svesno interveniše u građanskom društvu, a građansko dru-
štvo sámo nije dovoljno jako da reši svoju osnovnu antinomi-
ju. Zbog toga odatle direktno proizlazi teorija revolucije. Re-
volucija je nužna zato da bi se osvojila politička država i da bi
se onda iz takve političke države, socijalističke ili komunistič-
ke, intervenisalo u sferi građanskog ekonomskog društva. Iz
stava da je građansko društvo nesposobno da sámo reši svoje
antinomije i da nema snage u građanskom svetu koja može da
interveniše, Karl Marks direktno razvija teoriju revolucije i
stav koji će biti poznat kao socijalistički način proizvodnje.106
Prema Marksu, ekonomska sfera mora biti pod svesnom
planskom kontrolom, koja traži potpunu intervenciju države u
ekonomskoj sferi. Marks nije mogao da dozvoli slobodu gra-
đanskog ekonomskog društva. U vreme kad je pisao svoja de-

la dominantni ekonomski nazori bili su vezani za liberalnu
koncepciju i mnoge njegove ideje su tada zaista predstavljale
nešto sasvim novo i do tada nepoznato. On je, za razliku od
liberala, na velika vrata uveo državnu intervenciju o kojoj do
tada u ekonomiji nije uopšte razmišljano, niti je ona smatrana
iole vrednom da se o njoj raspravlja. Karl Marks je zbog toga,
može se reći, mislilac dvadesetog veka, jer je ceo dvadeseti vek
protekao u političkim idejama i ekonomskim koncepcijama
jake države. Dvadeseti vek je vek države. Socijalizam, nacio-
nalsocijalizam, fašizam, država blagostanja, socijaldemokrati-
ja, socijalna država – sve uticajne političke ideje dvadesetog
veka podrazumevaju državnu intervenciju u ekonomiji. čak i
u Americi nakon velike krize i Nju dila. I nakon osamdesetih
godina prošlog veka, sa neoliberalizmom, i dalje se zadržava
koncept državne intervencije u ekonomiji. Prema tome, u dva-
desetom veku, od Prvog svetskog rata do danas, do poslednjih
godina, uključujući i početak ovog veka, državna intervencija
se pojavljuje kao ekonomska nužnost. Prvi koji je to zaista
shvatio bio je Karl Marks, mada je on takvu intervenciju ve-
zao za daleku budućnost.
Marks nije smatrao da građanska politička država može da
uredi osnovne antinomije građanskog ekonomskog društva.
Mislio je da je ona za to nesposobna. To je njegovo ograniče-
nje, jer je ona i više nego sposobna za to regulisanje. Ona in-
terveniše na razne načine u građanskom ekonomskom dru-
štvu. Adam Smit je to video i zbog toga je objašnjavao poreski
sistem, odnosno fiskalnu politiku države i njenu važnost. Po-
reski sistem je i dan-danas osnovni momenat intervencije u
građanskom ekonomskom društvu. Smit je u svojim razma-
tranjima o poreskom sistemu objašnjavao razne funkcije pore-
za. Osnovna funkcija poreza, po Adamu Smitu, jeste ekonom-
ska; porezima se usmeravaju ekonomski tokovi. Novac koji
stoji i koji se ne ulaže u novu proizvodnju ili u neke druge
oblasti treba oporezovati, za razliku od novca uloženog u stva-
ranje nove vrednosti, koji ne treba oporezivati.
Porez ima i svoju socijalnu (skrbničku) funkciju. Porezima

se oporezuju oni koji imaju, a ne oni koji nemaju, ali ne na na-
čin Robina Huda koji otima bogatima da bi dao siromašnima.
Još je Aristotel znao da bogati i siromašni moraju da daju isti
doprinos za funkcionisanje polisa. Kao što Aristotel objašnja-
va u Politici: bogatih je malo, a siromašnih mnogo. Nek daju
isto pa će to biti pravedno. Zato što je siromašnih mnogo, nek
daju istu sumu kao i bogati.
Naravno, postoje i drugi momenti intervencije države u
ekonomskom građanskom društvu. Po našem sudu, Karl
Marks je dao manje u ovom pogledu od Adama Smita i Hege-
la. Hegel je jasno video, za razliku od Adama Smita, da gra-
đansko ekonomsko društvo ne može sámo regulisati svoje an-
tinomije. 107 On je video još nešto što Smit nije hteo da vidi:
uočio je da građansko ekonomsko društvo stvara i ološ, 108
odvajajući ljude od blagodeti građanskog društva, od blago-
deti obrazovanja. Nabrajajući, Hegel na kraju piše da takvo
društvo ljude odvaja čak i od utehe religije,109 Ljudi koji nisu
vlasnici, nego su samo najamnici – najamna radna snaga koja
zavisi od svoga rada, a tim radom ne može sebe da prehrani –
polako postaju ološ, nezainteresovani ni za šta, neobrazovani
i tupi. Građansko društvo stvara takvu vrstu ljudi. Hegel sma-
tra da se ta osnovna antinomija građanskog društva, s jedne
strane siromaštvo, a s druge bogatstvo, može amortizovati na
dva načina. Prvi način je imperijalizam, kako bi se antinomi-
ja isterala izvan zemlje i prebacila na narode nižeg ili nikakvog
istorijskog razvoja, na kolonije. To se zaista i dešavalo u celom
devetnaestom veku, sve do Prvog svetskog rata.
U devetnaestom veku je zabeležen veliki porast industrije
i populacije. Stanovništvo se uvećalo kao nikada pre toga u
ljudskom rodu. Nikad nije zabeležena takva demografska eks-
plozija kao u devetnaestom veku. Ne radi se o tome da se ra-
đalo više dece nego ranije, nego ih je daleko manje umiralo
zbog primene novih higijenskih mera. 110 Demografska eks-
plozija se dešava u celoj Evropi i u Americi, pa se to mnogo-
brojno stanovništvo amortizuje tako što njegovi veliki delovi
odlaze u kolonije. Velika Britanija je prva ušla u industrijsku

revoluciju i prva doživela demografsku eksploziju, pa je i pr-
va počela sa ovakvim načinom amortizacije povećanog broja
stanovništva. Holandija je, takođe, kao velika kolonijalna si-
la, odmah nakon Britanije počela da primenjuje isti metod.
Stanovništvo se selilo i smanjivalo demografsku napetost.
Ekonomski momenat je sledeći: kolonije su izvor sirovina, s
jedne strane, a s druge strane sva industrijska roba u koloni-
je stiže iz centrale, tako da su kolonije značajan potrošač ma-
tične države. Kolonije su se, s jedne strane, pojavljivale kao
proizvođači sirovina, a, s druge strane, sve što bi zaradile na
prodaji sirovina, začina, žita i svega ostalog, isporukama cen-
trali, odmah se kompenzovalo industrijskom robom koja je
dolazila iz centrale i kojom se ostvarivao veliki profit. To je
logika imperijalizma.
Imperijalni momenat građanskog društva – koji ono u se-
bi ima – nije slučajan, on je dat u samom pojmu građanskog
društva, s obzirom na to da pomoću njega ono rešava svoju
osnovnu antinomiju. Autor ovih predavanja je u jednom tek-
stu napisao da je za britanski imperijalizam zaslužnija london-
ska sirotinja nego londonska aristokratija, budući da london-
ska sirotinja postavlja problem koji ne može da se reši u okvi-
ru Londona, te zbog toga nužno dolazi do imperijalne politi-
ke britanskih vlada. Problem one strašne sirotinje koju je bri-
tansko građansko društvo neprekidno stvaralo (npr. East End)
rešavan je, između ostalog, i na pomenuti način. To je važan
momenat koji je još Hegel uočio.111
Drugi momenat – koji je Hegel smatrao dominantnim – bio
je skrbnički, to jest socijalni momenat. Hegel je to podveo pod
policiju i njene aktivnosti.112 U Hegelovo vreme, pa i danas,
kod Nemaca se pod policijom smatralo nešto daleko šire od
administrativnog policijskog organa kod nas. Svrha policije je
zaštita ljudi, naročito kroz preventivno delovanje. Slična funk-
cija policije postoji donekle i u Engleskoj. Kod nas je važeći
francuski model, koji policiju posmatra samo administrativno,
kao deo države koji se, pre svega, brine o fizičkoj zaštiti ljudi
i imovine. U Nemačkoj i Velikoj Britaniji ta funkcija je nešto

drugačija i šira, pa iskustveno obuhvata i državnu intervenci-
ju, starateljski (skrbnički) momenat. Na određeni način se šti-
te siromašni, što je moguće do izvesne granice. Preko te grani-
ce takva zaštita postaje opasna, zato što princip građanskog
društva nije milosrđe. Princip građanskog društva je rad. Pre-
ma tom principu, svako treba da ima nešto na osnovu svoga
rada, a ne zato što mu neko daje i poklanja. Treba podsetiti na
mesto rada u protestantizmu. Za protestante je prosjačenje ne-
prihvatljivo.113 Milosrđe je ponižavanje. Ne treba se na takav
način brinuti o pojedincu, nego mu treba dati šansu da zara-
di – to je princip građanskog ekonomskog društva, a ne milo-
srđe. Samo do određenog momenta se u građanskom društvu
može trpeti takva starateljska (skrbnička) pozicija, socijalna
funkcija državne intervencije.
Hegel tvrdi kako sámo građansko društvo stvara oblike ko-
ji su skoro državni.114 To je korporacija, odnosno korporativ-
ni oblik udruživanja ljudi. Korporacija može biti ekonomska,
a može izlaziti iz ekonomske sfere i značiti udruživanje, udru-
ženje ljudi. To udruženje može biti sindikat (najpoznatije kor-
porativno udruženje je sindikalno organizovano), a može bi-
ti i kompanija. Po korporativnom principu je organizovana i
mafija – to je mafijaška korporacija ili organizovani kriminal.
Organizovana je i katolička crkva. Svaka crkva je korporativ-
na organizacija.
Korporativno organizovanje obeležava dobrovoljan ulazak
u određenu organizaciju, prihvatanje njenih pravila i poistove-
ćivanje sa tom organizacijom koja brine o svojim članovima.
To može biti crkva, može biti mafija, može biti sindikat, mo-
že biti nevladina organizacija… Dobrovoljan ulazak u neku
organizaciju građanskog ekonomskog društva podrazumeva
da ne postoji prinuda pojedinca kao građanina da stupi u ne-
ko udruženje iako to ne želi. Niko nikoga ne prisiljava da bu-
de član sindikata; to se događa jedino u državama potpune dr-
žavne intervencije, gde postoje, na primer, državni sindikati.
Samo tamo pojedinac mora biti član sindikata, a u građan-
skom ekonomskom društvu pojedinac može biti član sindika-

ta, ali i ne mora.115
Pogledajmo mafijašku organizaciju, pogledajmo filmove
Kum I, Kum II… Tu se radi o etničkom povezivanju, o tome da
se jedna etnička zajednica povezala u obliku organizovanog
kriminala. Italijani u Americi dobrovoljno ulaze u takvu or-
ganizaciju, bolje reći načelno dobrovoljno.
I u religijsku zajednicu se dobrovoljno uključuje. Vernik se
postaje svojom voljom, a ne rođenjem. Beba nema nikakva re-
ligijska obeležja. Tek kasnije, vremenom, pojedinac postaje
vernik ili nevernik. Ni tu niko nikoga ne primorava da bude
pripadnik određene religijske zajednice. Pojedinac dobrovolj-
no pripada određenoj zajednici koja se o njemu brine.
Dobrovoljnost je bitan momenat korporativnog udruživa-
nja i najviše je izražena u sferi rada u kojoj se pojavljuje kom-
panija kao korporacija. Kompanija je veliko preduzeće za ko-
je je pojedinac vezan – doduše najamnim odnosom – i u kome
vlasnici korporacije plaćaju zaposlenima za njihov rad. Oni se
o svojim zaposlenima brinu i na druge načine. Korporacija je
velika porodica. Radeći u određenoj korporaciji pojedinac po-
staje deo organizacije koja brine o njegovom zdravlju, o ško-
lovanju njegove dece, o njemu samom; a on je tu na osnovu
svog slobodnog izbora.
Polako dolazimo do države i postavljamo pitanje: gde je
najveća dobrovoljnost? U državi. U pravljenju zajednice. To je
dobrovoljnost na lokalnom nivou. Pojedinac može da pripada
određenoj lokalnoj zajednici, ali svojom vlastitom odlukom
može i da se preseli, pa na taj način može da menja svoje pre-
bivalište. Lokalna zajednica, odnosno lokalna samouprava ili
lokalna država ima još uvek u sebi elemenat dobrovoljnosti, a
ne isključivo elemenat obaveznosti što je odlika centralne dr-
žave. Lokalna zajednica u sebi zadržava jedan elemenat kor-
porativnosti, organizovanjem na lokalnom nivou i rešavanjem
konkretnih pojedinačnih problema. Pojedinac pripada odre-
đenom krugu, brine o drugima, a drugi brinu o njemu, što i
jeste svrha lokalne samouprave.
Centralističke države, države problematičnih političkih

ideja – socijalističke i konzervativne – ne shvataju lokalnu sa-
moupravu, nego smatraju da centralna država prebacuje na
njih samo pojedina ovlašćenja. Tu se radi o zanemarivanju
principa supsidijarnosti, odnosno načela da se ono što se mo-
že uraditi na lokalnom, nižem nivou, i obavlja na tom nižem
nivou. Ono što ne može da se obavi na nižem, prepušta se vi-
šem nivou. To je princip liberalizma u organizaciji države.
Ako pojedinac može na nivou zajednice, kojoj pripada kao
građanin sa prebivalištem, da rešava određen komunalni pro-
blem (na primer, problem iznošenja smeća, zdravstvene za-
štite u mesnoj bolnici, obavljanja religioznih obreda u mesnoj
crkvi), on to i treba na tom nivou da čini. U osnovi, liberali-
stičko načelo supsidijarnosti u sebi krije iskustvo starog dru-
štvenog ugovora. Društvena zajednica i politička država po-
čivaju na principu slobodnog udruženja ljudi, na njihovoj slo-
bodno izraženoj volji, a taj princip se ostvaruje na ovom naj-
nižem nivou.
Korporativni momenat je onaj u kome građansko ekonom-
sko društvo organizovano dobija političku formu, jer se poja-
vljuje princip pripadnosti, opštosti, što sa sobom donosi na-
ročito kompanija kao oblik organizovanja. Interesantno je da
je to Hegel video iz Berlina 1818. godine, a Karl Marks nije iz
Londona 1870. Marks je tvrdio da u ekonomskoj sferi uopšte
nema slobodnog udruživanja. Ako se dozvoli takav čin slobo-
de, po njemu je to čin samovolje. Marks je zastupao stanovište
da bi, kad bi se građansko ekonomsko društvo pustilo da se
sámo i neometano razvija, nužno došlo do cikličnih kriza i do
njegovog raspada, što bi dovelo do nepodnošljive antinomije
siromaštva i bogatstva. Po Marksu, tek onda svesno kontroli-
šemo građansko ekonomsko društvo ako političkom akcijom
intervenišemo unutar njega, rasturimo tržište, sve postavimo
kao društvenu, državnu narudžbinu i državni oblik proizvod-
nje. Tek tada roba gubi svoj fetiški karakter. To, međutim, po
Marksu, ne može da uradi građanska država, nego tek ona dr-
žava koja će doći u budućnosti, a to je socijalistička država.
Marks ne vidi mogućnost korporativnog udruživanja ljudi.

U drugom tomu Kapitala, kada razmatra kompanije, on piše o
prevazilaženju kapitalizma u okviru samog kapitalizma. On
smatra da se tu radi o prevazilaženju kapitalizma u okviru ka-
pitalizma, ali ne i o istinskom prevazilaženju kapitalizma, ne-
go o korporativnom organizovanju građanskog društva. Nje-
gove kategorije ne otključavaju građansko društvo; on je pre-
ma njemu nasilan.
Iza Marksove osnovne ideje krije se državna intervencija,
tačnije država. To je pozicija etatizma. Zato govorimo da is-
kustvo socijalizma nije proisteklo iz samog Karla Marksa.
Marksa je Lenjin vrlo dobro shvatio. čak je Nova ekonomska
politika – NEP, Lenjinovo delo, protivno učenju Karla Marksa.
Ne radi se o tome da Marks nije razumevan. Razumeli su bolj-
ševici i te kako njegovu postavku da je osnova državna inter-
vencija u ekonomskoj sferi.
Kod Marksa, ipak, nema reči o korporacijama kao o slo-
bodnom udruživanju. Hegel je to video šezdeset i više godina
pre nego što je Marks pisao svoja najznačajnija dela. Da li
Marks to nije mogao ili nije hteo da vidi? Radi se o tome – što
je već pokazano na principu podele procesa rada – da je on
radnu snagu postavio kao jedini izvor viška vrednosti. Ako je
radna snaga jedini izvor viška vrednosti, onda je razumljiva
teorija eksploatacije, i Marks je svoju teoriju dosledno izvo-
dio. Kod njega je, međutim, već prva postavka problematična,
a na njoj se gradi sve ostalo.
Kejnz je utvrdio da se država pojavljuje ne samo kao spo-
ljašnji regulator, kao što smatra Karl Marks, nego se pojavlju-
je i kao suštinski elemenat građanskog ekonomskog društva.
Država se, po Kejnzu, pojavljuje i kao vlasnik, što znači da dr-
žava sama po sebi nema samo političku funkciju koja će inter-
vencijom biti realizovana u ekonomskom građanskom dru-
štvu, nego se i sama pojavljuje kao jedan deo građanskog dru-
štva. Država se ne pojavljuje samo kao spoljašnji regulator, ne-
go i kao vlasnik i ulazi unutra i svojom, državnom svojinom,
deluje iz samog građanskog ekonomskog društva, iz njegove
unutrašnjosti. U delu o istorijskom razvoju kapitalizma obja-

šnjava se šta se desilo sa američkom privredom posle Nju di-
la,116 i da je vojni, militaristički sektor apsolutno nužan za nju
i dan-danas. To je strateški momenat koji „vuče napred“. To je
epoha tzv. državnog kapitalizma, u kojoj se država pojavljuje
kao vlasnik.
Država i tada, naravno, zadržava i sferu spoljašnje interven-
cije. U situaciji kad je pre dvadesetak godina Krajsler, treći pro-
izvođač automobila u Americi, bio pred stečajem, Reganova117
administracija je intervenisala da on ne propadne. Po svim li-
beralnim pravilima država nije trebalo da se meša. Ona, me-
đutim, interveniše i spasava Krajsler svojim novcima i upra-
vljanjem. Spasila ga je zbog poremećaja koji bi nastao u celo-
kupnoj američkoj automobilskoj industriji ako bi Krajsler pro-
pao. Drugi momenat državne intervencije je socijalni problem,
jer bi mnogo ljudi ostalo bez posla – gotovo ceo Detroit. Po-
red toga, Krajsler je i proizvođač vojne opreme, tenkova…
Državna intervencija u privredi obavlja se na još jedan de-
likatan način – bankarskim sistemom koji uključuje i mone-
tarnu politiku. Princip liberalizma postojao je za vreme En-
drua Džeksona118 u Americi, polovinom XIX veka, kada je sva-
ka banka mogla da emituje novac, pa su u opticaju bili dolari
raznih vrsta. Važno je bilo da se novčanica zove dolar: Misisi-
pi benk pravi jednu vrstu dolara, Misuri benk drugu. Svi gra-
đani su mogli da biraju hoće li uzeti dolar jedne ili druge ban-
ke. Ako bi neka banka propala, njen dolar bi se automatski
pretvorio u običan bezvredni papir. To je bio princip ekstrem-
nog liberalizma koji je bio dominantan u to vreme. Država
uopšte nije brinula o monetarnom sistemu. Vremenom su
SAD ipak prihvatile drugačije rešenje, izvršile centralizaciju i
zadužile federalnu državu da brine o monetarnom sistemu.
Bankarski sistem je složen i interesantan mehanizam. Ban-
ka predstavlja korporaciju, oblik u kome pojedinac svesno, slo-
bodno pristaje na udruživanje, u ovom slučaju ne na udruži-
vanje radi rešavanja pitanja sopstvene egzistencije, kao što se
to čini učlanjivanjem u sindikat, ili radi duše kao što se to či-
ni u crkvenoj organizaciji, ili životnih problema kao što se to

čini u okviru mafije. U banci se udružuje novac. Građanin slo-
bodno unosi svoj novac u jedan korporativni oblik kao što je
banka.
Bankarski sistem – odnosno banka – deo je ekonomskog
građanskog društva i izlazi iz njega kao i bilo koja druga kom-
panija. Karakteriše ga slobodno organizovanje, to jest ulazak
u banku je slobodan svima. Ulog iz banke može se povući kad
se zaželi. Postoje određena pravila igre, u kojima je sadržan i
socijalni (skrbnički) elemenat. Pored banaka, tu su i osigura-
vajući zavodi, penzioni fondovi itd. Korporativni sektor se u
XX veku neshvatljivo razvio.
U poslednjih petnaestak godina razvija se i nevladin sek-
tor, koji bi trebalo da predstavljaju neprofitne ili nevladine or-
ganizacije. To su različita udruženja u koja ljudi stupaju da bi
ostvarili neke konkretne interese. I ta udruženja imaju eleme-
nat korporativnosti.
Osnova korporativnog udruživanja je dobrovoljnost. Svako
samostalno odlučuje o pristupanju. Drugi momenat korpora-
tivnog organizovanja jeste njegova funkcija da se brine o svo-
jim članovima. Sve su to elementi koji prethode lokalnoj sa-
moupravi kao prvom nivou države. Onaj grubi, brutalni na-
čin odnosa političke države i građanskog društva, koji je pret-
postavljao Karl Marks, građanski svet nije sledio.
Posmatrajući taj korporativni momenat, ponekad nam iz-
gleda da će politička država biti „pojedena“ i da je ona u svo-
jim klasičnim funkcijama spoljašnje intervencije izgubila svoj
smisao. Mnogi korporativni elementi su jači od pojedinačnih
država. Dženeral motors već godinama ima veći godišnji do-
hodak nego neke pojedinačne zemlje.
Građansko ekonomsko društvo se planetarizovalo, ali se još
nisu planetarizovali mehanizmi regulacije građanskog eko-
nomskog društva. Da li će doći do jedinstvenog svetskog po-
reza? Do svetskog korporativnog udruživanja? Neprimetno, to
se, u stvari, i dešava. Sve se planetarizuje. Počinje da se plane-
tarizuje i krivično pravo; subjektivna prava počinju da se pla-
netarizuju kroz ljudska prava. To važi i za sve ostalo: time kon-

cept pojedinačne države gubi značaj.
Prvo što se planetarizovalo jeste građansko društvo. Siste-
mi regulacije građanskog društva se, ipak, još nisu planetari-
zovali i to je realan problem današnjice, jer na planetarnoj rav-
ni imamo ono što smo nekad imali na nivou konkretne drža-
ve – bogatstvo i siromaštvo.
Pogledajmo još neke svetske probleme. Zbog nepostojanja
planetarnih regulativa dešavaju se mnogobrojne ekološke ka-
tastrofe. Postoji problem „rupe“ iznad Južnog pola, koja izazi-
va klimatske promene. Za rešavanje tog problema još uvek ne-
mamo mogućnost regulacije. Na nivou nacionalne države po-
stoji mogućnost da se zabrani upotreba frižidera sa freonom,
kao jednog od verovatno glavnih izazivača problema. Na ni-
vou Ujedinjenih nacija, međutim, ne postoji mogućnost regu-
lacije koja bi dovela do toga da se proizvode samo frižideri sa
freonom ili bez njega. Takva akcija ide veoma sporo i teško, ali
moramo pretpostaviti da će jednog dana regulative u ovom
domenu takođe biti planetarizovane.119
6.
država i uStav
6.1. u Stav kao MogućNoSt države
Postojanje ustava ne znači i postojanje države. U istoriji

ima tvorevina koje su postajale međunarodno priznate drža-
ve sa svojim ustavnim ustrojstvom, a da takve državne zajed-
nice de facto nisu postojale. Najčešći slučaj takvoga stanja je-
ste vreme okupacije. U istoriji ovih krajeva imamo dva pri-
mera da je postojalo jedno realno stanje koje je bilo u potpu-
nosti odvojeno od ustavnoga stanja. Najpre u vreme Prvog
svetskog rata, od 1915. godine, posle povlačenja srpske voj-
ske na Krf i u Solun. Srbija je imala tada priznatu međuna-
rodnu vladu koja se nalazila na Krfu, a postojao je i ustav Kra-
ljevine Srbije. Sa druge strane, u Srbiji su vladale okupacione
austrougarske, nemačke i bugarske vlasti. U Drugom svet-
skom ratu taj provizorijum je trajao od 1941. godine, negde
od 15. aprila, pa sve do 1945, skoro 1946. godine, do ustava
federativne Narodne Jugoslavije, koji je usvojen u februaru
1946. godine.
Slična situacija je postojala i u nekim drugim evropskim
državama. Postojanje ustava – kao što se vidi iz ovih primera
– ne znači da postoji i država. Ustav je čista mogućnost.120
Mnjenje da je ustavno ustrojstvo, odnosno ustav, sva istina
države je neispravno. Ustav je samo mogućnost; time što po-
stoji ustav država ne mora da postoji.
Epoha ustava počinje sa francuskom građanskom revoluci-
jom i Napoleonovim građanskim zakonikom. Mnoge evrop-
ske zemlje pišu svoje ustave pod uticajem revolucionarne kon-

cepcije. Stari svet je i pre toga imao neke norme ponašanja,
kao što je, na primer, poznati atinski ustav (koji se nalazio u
Aristotelovoj zbirci ustava polisa), ali, u osnovi, u antičkom
dobu nema ustavnih tvorevina. Polis nije ustavna tvorevina.
Naravno, postojale su određene norme, čak pisane, po kojima
su se ljudi ponašali, ali to nisu bile ustavne norme. Postoje zna-
čajne razlike između antičke i moderne običajnosti.
Pravo je jedna od celina života antičke običajnosti i ono se
ne može „izvući“ i postavljati kao zasebna sfera celokupnosti
praktičkoga života. Pošto pravo ne može da se „istrgne“ iz ži-
vota i da bude zasebna disciplina, onda ni ustavno ustrojstvo
polisa ne može da bude nešto odvojeno od ostaloga života, što
ustav podrazumeva u modernome svetu. Ustav je, kao što je
rečeno, u modernom svetu samo mogućnost, a kod Grka ne
postoji zakonodavstvo tako opšteg ranga koje bi bilo samo mo-
gućnost polisa. Grci ovde nisu mogli da odvoje mogućnost i
stvarnost.
6.1.1. SAD
Epoha ustava, kao što je već rečeno, počinje sa francuskom

građanskom revolucijom. Najveći, najznačajniji i najtrajniji
moderni ustav je ustav Sjedinjenih Američkih Država, koji je
donesen pre više od 200 godina. 121 Trajan je, iako ima niz
amandmana, od kojih je većina doneta u roku od pet godina
posle njegovog usvajanja, što znači da taj ustav traje preko dve
stotine godina. Američki ustav ima vrlo kratak i dovoljno ap-
straktan sadržaj, što mu obezbeđuje trajnost. Po američkom
ustavu, američka zajednica je određena u osnovi kao vanteri-
torijalna i vanetnička zajednica, pa je i to ustavno ustrojstvo
pokazalo na početku postojanja te zajednice da je ona u sva-
kom pogledu agresivna i predstavlja zajednicu koja se širi.
Drugim rečima, u američkom ustavu se ne određuje teritorija
Sjedinjenih Američkih Država.
Država i ustav 81
Ta zajednica je određena i kao vanetnička zajednica, pošto

se nigde ne spominju etnička svojstva građana te države. Po-
red oblika uređenja, koje je određeno kao federalno, američki
ustav najviše raspravlja o odnosu prema vlasti, i uspostavlja
princip razdvojenosti ili podele vlasti – razdvojenosti sudske,
izvršne i zakonodavne vlasti.
Američki ustav utvrđuje da postoji dvodomost zakonodav-
ne vlasti, pri čemu jedan dom čini Predstavnički dom, a dru-
gi Kongres. U Predstavnički dom se biraju predstavnici građa-
na, tako što se na određeni broj građana bira jedan predstav-
nik. U Kongres, koji je u osnovi federalni dom, biraju se pred-
stavnici federalnih jedinica. Najmanje građana od svih fede-
ralnih jedinica ima Aljaska i ona je u Predstavničkom domu
zastupljena samo sa dva predstavnika, a u Kongresu sa dva
kongresmena. Najviše građana ima Kalifornija i sa najviše
predstavnika je zastupljena u Predstavničkom domu, ali je u
Kongresu takođe zastupljena samo sa dva kongresmena. Ovo
je kompromisno rešenje: dvodomost skupštine je proizašla iz
praktičnog interesa. Pet godina nakon što se trinaest kolonija
oslobodilo britanske dominacije, njihovi predstavnici su se sa-
stali u filadelfiji da se dogovore o svojoj budućnosti. Do tada
je važio građanski princip kao jedini dominantan, tako da od-
ređen broj ljudi bira određeni broj predstavnika. Za takvo re-
šenje se zalagala Virdžinija koja je imala najviše stanovnika.
Nju Džersi, koji je imao najmanje stanovnika, insistirao je da
se usvoji princip da svaka od oslobođenih kolonija daje jed-
nak broj predstavnika u skupštinu, što je konfederalni princip.
Iz toga je proizašlo pomenuto kompromisno rešenje, tipično
za anglosaksonski duh. Spojena su oba rešenja i tako je nasta-
la dvodoma skupština sa građanskim principom u jednom do-
mu – Predstavničkom, i federalnim principom u drugom do-
mu – Kongresu. Izbori za Predstavnički dom obavljaju se sva-
ke druge godine, pri čemu se bira jedna trećina predstavnika.
Izbori za Kongres se održavaju svake četvrte godine.
Zakonodavna vlast je u potpunosti nezavisna od izvršne
vlasti i nije dominantna u odnosu na nju kao što često stoji u
literaturi. Izvršnu vlast, po američkom ustavu, predstavlja

predsednik koji se ne bira neposredno – nasuprot uobičaje-
nom mnjenju – nego potpuno posredno, sistemom elektora.
Izbor američkog predsednika dvostruko je posredovan. Do-
minantan je federalni princip (prvo posredovanje), ali takođe
i partijski princip (drugo posredovanje). Pod federalnim prin-
cipom se podrazumeva da se izbor vrši po državama. Svaka
država daje određeni broj elektora. Pomenuta Aljaska ima dva
predstavnika u Predstavničkom domu i dva u Kongresu. Ona
ima četiri elektora. Pobediti u Kaliforniji, Teksasu, Njujorku,
državama koje imaju mnogo stanovnika, daleko više znači ne-
go pobediti u Portoriku, Havajima ili Aljasci. To je prvo po-
sredovanje za izbor. Drugo posredovanje sastoji se u tome da
se u određenoj državi može pobediti samo za jedan glas više,
a pobednik dobija sve elektore u toj državi. Sa 50% plus jedan
glas kandidat pobedi u Kaliforniji i dobija sve kalifornijske
elektore, to jest pravo onoga koji je izgubio prenosi se na po-
bednika. To je izrazit većinski sistem, zbog koga je američko
partijsko nebo u potpunosti dvostranačko. Nema nigde pred-
stavljanja onih koji su izgubili. Bira se na potpuno posredan i
vrlo nepravedan način. Taj izbor je po mnogo čemu anahron.
U svojoj osnovi takav sistem izbora sprečava angažovanje lju-
di van dve dominantne partije u kandidaturi. Sve se obavlja u
vrlo uskom krugu ljudi. To je nedemokratičan izbor, koji čak
omogućava da na američkim predsedničkim izborima pobedi
kandidat koji nije osvojio većinu glasova američkih građana.
četiri puta se u američkoj istoriji desilo da kandidat koji je do-
bio više glasova građana nije postao predsednik, nego je iza-
bran kandidat koji je dobio manje glasova. To je omogućeno
američkim načinom izbora predsednika.
Druga pogrešna predstava o američkom predsedniku tiče
se njegovih ovlašćenja. Nije tačno da on ima „božanska“ ovla-
šćenja. On je, iako su načelno ustavom odvojene izvršna, sud-
ska i zakonodavna vlast, ipak pod velikom kontrolom zakono-
davne, a naročito sudske vlasti. Nekoliko je primera u američ-
koj istoriji kada je sudska vlast, u suštini, izvršila smenu pred-
Država i ustav 83
sednika. Sudska vlast je u načelu jača od izvršne vlasti, tako

da je sud uvek jači od administracije. U američkom pravosud-
nom sistemu građanin je do krajnjih granica zaštićen u odno-
su na administrativnu vlast; u skladu s tim i sve građanske in-
stitucije imaju prednost u odnosu na izvršnu vlast.
SAD su zemlja sudske vlasti, što je veoma zanimljivo. Sud-
ska vlast je, u osnovi, u SAD i jedna vrsta zakonodavne vlasti.
To je za nas neobično, jer evropsko pravo ne poznaje takvu
praksu. Evropsko pravo ne može da postavi takav princip. Od
francuske građanske revolucije nadalje sudi se tako da je su-
dija izvršilac zakona, a ne kreator zakona. Kod Amerikanaca je
sudska praksa kreacija.122 Sudija se, recimo, poziva na slučaj
„Kramer protiv Kramera“ iz neke davne godine i presuđuje.
Može on doneti i potpuno drugačiju presudu, ali je mora obra-
zložiti. Samo na takav način njegova presuda postaje prese-
dan. Pravo se stvara, kako subjektivno, tako i javno.
Prvi predsednik Vrhovnog suda Amerike, Maršal,123 sigur-
no je doneo preko hiljadu presuda jer je bio skoro četrdeset
godina predsednik ove institucije. Tih hiljadu njegovih presu-
da je u većini slučajeva stvorilo američko pravo a ne Kongres
ili Predstavnički dom; njegove presude postale su zakon. To je
neobičnost sudske vlasti u Americi. Odgovorno tvrdimo da je
sudska vlast u Americi najjača. Nema nijedne zemlje na plane-
ti sa takvim sistemom.
6.1.2. V ELIKA BRITANIJA

Na evropskom kontinentu situacija je potpuno drugačija.
Istina, i tu ima neobičnih slučajeva, najpre u Velikoj Britaniji
koja nema ustav. U stvari, pitanje je: da li ga ima ili ne? funk-
ciju ustava obavlja jedan korpus običajnih prava, koji se pro-
teže već niz vekova, raznih dokumenata koji u osnovi imaju
ulogu ustava po britanskoj meri zakonodavstva. Britanska po-
litička zajednica je nastajala dugi niz godina i u ovom obliku
u kom je danas poznajemo postoji od početka XIX veka. Veli-
ke promene nastale su gubitkom trinaest američkih kolonija i

rezultatima industrijske revolucije, osamostaljivanjem parla-
menta od vladara, i nastajanjem dominantne izvršne vlasti. Za
razliku od Amerike, gde je sudska vlast najsnažnija, u Britani-
ji je izvršna vlast neverovatno moćna. Britanski premijer ima
neuporedivo veća ovlašćenja nego američki predsednik. Iako
vlada drugačije mnjenje u vezi sa američkim predsedničkim
sistemom i moći predsednika, neuporedivo je veća moć premi-
jera – prvog ministra u Velikoj Britaniji. čudnovato je kako
su uopšte nastale britanske institucije. Taj prvi ministar je na-
stao tako što prva dvojica vladara iz dinastije koja je još uvek
bila na vlasti uopšte nisu znali engleski jezik. Otac i sin su vla-
dali preko četrdeset godina a nisu sebi dozvolili da nauče ni-
jednu reč engleskog jezika.
Britanski kralj je bio nosilac sve tri vlasti – izvršne, sudske
i zakonodavne, ali je izvršnu vlast obavljao preko svog saveta,
koji je nazvan „Tajni savet“. Kralj nije mogao da komunicira sa
savetom zbog postojeće jezičke barijere, tako da je onda sa-
mo jedan od njih referisao kralju. Savet je imao jednog člana
koji je dobro znao latinski, sve referisao kralju i tako je po-
stao prvi ministar. Na taj način je, između ostalog, i nastala
institucija premijera. Može se reći da i to sačinjava samosta-
lan razvoj države, na britanski način; zaista je to „ostrvska dr-
žava“.124
Britanska dvodoma skupština je u osnovi skoro lažna, jer
je institucija premijera superiorna izvršnoj, kao i zakonodav-
noj vlasti. Neverovatno je šta može britanski premijer da ura-
di, uključujući i pravo na izglasavanje zakona. Ako premije-
rov zakon ne bude usvojen, dozvoljeno mu je da raspusti
skupštinu! Šta preostaje skupštinskim poslanicima nego da
na njega pristanu? čim premijer može da raspušta skupštin-
ski dom, on ima superiornu poziciju. Američki predsednik
to ne može.
Dvodomost koju čine Dom lordova i Dom komuna (Donji
dom) je anahrona i izražava princip klasnog kompromisa, pri
čemu aristokratija ima nasledni Dom lordova, koji još od po-
Država i ustav 85
lovine XIX veka gotovo da nema nikakvu funkciju. On se pita

samo o nekim proceduralnim stvarima; sve što je bitno deša-
va se u Donjem domu.
Za Britaniju se može reći da nema pisani ustav – ali da od-
ređeni niz dokumenata ipak obavlja funkciju ustava – i da je
njen politički sistem u velikoj meri poseban. Kontinentalni si-
stemi većine država međusobno liče, sa simboličnim razlika-
ma kako se rešava odnos vlasti.
6.1.3. O STALI EVROPSKI USTAVI
Napoleonovo zakonsko ustrojstvo i ustrojstvo Vajmarskog

ustava u XX veku u velikoj su meri opredelili većinu evropskih
političkih ustava. Vajmarski ustav, najumniji i najnapredniji
ustav modernog doba, „rodio“ je Adolfa Hitlera.125 Vajmarski
ustav je počivao na principu neokantovstva, čiste procedure,
ali je ipak omogućio Hitlera. Ovaj ustav je ostavio velike posle-
dice na druge ustavne poretke. On polazi od Napoleona i prin-
cipa da je ustav najviši opštepravni ili opštenormativni akt i
da svi ostali akti u državi moraju biti u saglasnosti sa ustavom.
To je jedna stega, jedna subordinacija prava.
Različiti su odnosi između vlasti u Evropi. francuski pred-
sednički sistem, koji je sada na izmaku, napravljen je samo za
jednoga čoveka. Jedan čovek ga je izmislio i napravio – Šarl de
Gol.126 francuzi su imali čist parlamentarni sistem posle Dru-
gog svetskog rata, isti kao Italija, u kome su se smenjivale dve-
tri vlade godišnje – zbog krize u kolonijalnoj politici francu-
ske, najpre u Indokini, gde su Vijetnamci uspeli posle Drugog
svetskog rata da vojnički poraze i francusku i Ameriku. Kad
su francuzi izgubili rat u Indokini i kada su se morali povući,
kolonijalno pitanje im se otvorilo na najstrašniji mogući na-
čin, zato što su posle toga imali velike probleme sa Alžirom.
francuzi su tretirali Alžir kao sastavni deo francuske, a ne kao
koloniju. Uvek su govorili da se francuska proteže na dve oba-
le Sredozemlja i tako su zaista mislili.
Njihova kolonijalna politika je, za razliku od britanske, spe-

cifičnija, delikatnija, oni su pokušavali da vežu, da kulturno
asimiluju ljude iz kolonija. Britanci nisu bili skloni takvim du-
goročnim poslovima. Njih je interesovao samo profit. Rešava-
li su kolonijalna pitanja pre policijom i batinom nego kultu-
rom. francuzi su pokušali u velikoj meri da asimiluju Alžir
zbog toga što je u francuskoj, naročito u većim gradovima,
posebno u Parizu, živelo veoma mnogo Arapa. Vrlo veliki pro-
cenat francuskog stanovništva predstavljaju Arapi ili su arap-
skog porekla.
Alžirska kriza je dovela i do krize političkog sistema, jer
parlamentarni sistem nije mogao radikalno da podvuče crtu
i da od francuske, kolonijalne sile, napravi običnu državu. Za
to je bio potreban drugačiji politički sistem. Zbog toga je sa-
ma država omogućila generalu Šarlu de Golu da, u suštini, iz-
vrši državni udar. On je obišao čitavu francusku, držao va-
trene govore, tražeći rušenje postojećeg političkog sistema i
uspostavljanje novog političkog sistema sa jednim vođom.
Naravno, vođa bi bio on.
De Golov slučaj pokazuje koliko su putevi istorije neobični,
jer je on budio najprimitivniji nacionalizam. De Gol je napra-
vio politički poredak na sledeći način: jedan vođ, jedna nacija,
jedna religija. To je bio jedan desničarski i opasan poredak. Ta-
ko je nastao francuski predsednički sistem, odnos vlasti u ko-
me je predsednik „bog“ u francuskoj. Raspušta skupštinu kad
hoće, vlada i kad je skupština raspuštena, a istovremeno je i
vojni komandant.127 Posle De Gola to rešenje je izgubilo smi-
sao. Prvo je došao Pompidu128, koji je bio predsednik vlade, ali
je tu funkciju mogao da vrši samo De Gol. Tada se pokazuje
velika kriza toga sistema i u francuskoj neprekidno postoji
dvovlašće, pri čemu je predsednik vlade iz jedne opcije, a pred-
sednik Republike iz druge. Sadašnje francusko ustavno ustroj-
stvo je neobično zaostalo i predstavlja veliki problem za Evro-
pu, tako da nikome više ne može biti uzor. To je vrlo konzerva-
tivna politička zajednica i najveći problemi u Evropskoj uniji
na pravnom nivou dešavaju se baš u vezi sa francuskom.
Država i ustav 87
Nemačko ustavno ustrojstvo posle Drugog svetskog rata je

neobično umno, i to zato što je pisano pod tuđim diktatom. U
tom ustavnom ustrojstvu Nemačka je postavljena u parlamen-
tarni, a ne u predsednički sistem, i to kao asimetrična federal-
na država, što je izuzetno značajno, tako da je nemački ustav od
svih evropskih ustava sigurno najnapredniji i najozbiljniji.129
U ustavu se mora odrediti – i tu su Amerikanci postigli pra-
vu meru stvari sa svojim ustavom – nekoliko važnih stvari. Naj-
pre, oblik vladavine: monarhija ili republika. Oblik vladavine je
u svojoj osnovi izgubio značaj koji je ranije imao. Ranije je ob-
lik vladavine u velikoj meri određivao i ostala svojstva ustava.
Krajem XVIII veka u Britaniji je parlament definitivno nadvla-
dao monarha, tako da monarhijski oblik vladavine ne podrazu-
meva potpunu suverenost monarha, već ograničenu. U XX ve-
ku monarh je samo reprezentativni predstavnik države bez bit-
nih ovlašćenja. Više evropskih država uređene su kao monar-
hije, ali se u njima gotovo i ne primećuje postojanje ikakve mo-
narhijske vlasti. Od Švedske, Holandije do Španije.
Španija ima izuzetno valjana ustavna rešenja, zahvaljujući
kasnom donošenju svog ustava. Španija se od jedne čisto cen-
tralizovane i unitarne zemlje pretvorila u decentralizovanu i
zemlju koja je na granici federalne države. Ona još uvek nije u
potpunosti federalna, ali je organizovala decentralizovanu asi-
metričnu zajednicu sa izuzetno umesnim i modernim reše-
njima.130
Ustavom se mora rešiti da li će država biti unitarna, fede-
ralna ili konfederalna. Sva su ta rešenja pitanje prošlosti i u
današnjem vremenu su gotovo postala već prava dogmatika.
Unitarna država označava jednostavnu državu u kojoj su sva
njena izvorna ovlašćenja na jednom mestu – to može biti skup-
ština, a može biti i suveren. Jednostavna država je ona koja ne-
ma svojih posebnih delova, u kojoj se zakoni donose i izvrša-
vaju na jednom mestu, za razliku od federalne države, koja je
prenela svoja ovlašćenja na pojedine svoje delove.
Konfederalna država je zajednica suverenih država, pri če-
mu se udružuju međunarodno priznate države. federalna dr-
žava predstavlja međunarodno priznatu država koja se deli sa-

ma u sebi na pojedine federalne jedinice. U evropskom isku-
stvu sigurno je nemački federalizam najuzorniji. U jednoj kon-
federaciji živeli su i naši preci na ovim prostorima131 – ta se
konfederacija zvala Austro-Ugarska. Austro-Ugarska je
Austrougarskom nagodbom 1867. godine bila postavljena kao
čista konfederalna zajednica dve nezavisne države, Austrije i
Ugarske, koje su sačinjavale personalnu uniju. franc Jozef132
je bio austrijski car i, u isto vreme, mađarski kralj. Predsednik
mađarske vlade imao je ista ovlašćenja kao i predsednik
austrijske vlade. U sastavu konfederacije Ugarska je bila teri-
torijalno daleko veća od Austrije, ali je imala manji značaj.
Austrija je imala moć.
Treće značajno mesto koje bi se moralo odrediti u razum-
nom ustavu jeste pitanje: centralizam ili decentralizacija? To je
u osnovi ustavno pitanje, mada to mnogi ne uviđaju. Unitar-
na država može biti u potpunosti decentralizovana. Na primer,
Španija je ostala unitarna država iako je u potpunosti decen-
tralizovana. Može postojati i federalna država koja je centra-
lizovana. Zanimljivo je da je takva bila Socijalistička federativ-
na Republika Jugoslavija. federativne jedinice su bile unutar
sebe centralizovane. Svaka republika je unutar sebe bila cen-
tralizovana. U SfRJ je postojalo federalno uređenje ali je ono
u svojoj osnovi imalo centralizaciju, samo što je ta centraliza-
cija predstavljana u osam oblika.
Da li se ustavom mora predvideti teritorija? Klasično reše-
nje polazi od toga da je to nužno, mada, na primer, američki
ustav teritoriju nigde ne spominje. Teritorija, prema našem su-
du, nije nužna za ustav zato što je teritorija nešto spoljašnje, a
prava oblast svakog ustava je nešto duhovno.
Ko donosi ustav? Ustav se u XIX veku najčešće donosio vo-
ljom suverena, odnosno suveren je darovao narodu ustav. Car,
kralj, knez… podaruje ustav. To je rešenje danas van upotre-
be. Drugi način donošenja ustava je posredstvom ustavotvor-
ne skupštine, pri čemu se obavljaju zasebni izbori za vanred-
nu skupštinu ili, kako se to ranije zvalo, veliku skupštinu, ko-
Država i ustav 89
ja donosi ustavni akt kvalifikovanom većinom glasača (bira-

ča).133 Za donošenje legitimne odluke u vezi sa opštenorma-
tivnim aktima podrazumeva se kvalifikovana većina, što ne
mora biti regulisano pozitivnim zakonodavstvom. Postoji i
treći način donošenja ustava, koji je na našim prostorima u
poslednjih deset-petnaest godina naročito zaživeo. Radi se o
referendumu putem koga se ustav donosi neposredno, voljom
građana jedne države.
Ustav se može menjati po proceduri po kojoj je i donet, a
može se menjati i drugim različitim rešenjima i jednostavni-
jom procedurom. Takav način promene ustava predstavljaju
amandmani. 134 Jedno od osnovnih pravila valjane promene
ustava jeste to da procedura promene ustava mora biti stroža
od procedure donošenja zakona. Promena ustava ne može se
odvijati na isti način kao donošenje zakona. Zakon se može
donositi običnom većinom u skupštini a menjanje ustavnog
teksta se ne može izvesti običnom većinom u skupštini. Kod
promene ustava nema juridizacije 50% plus jedan. Pored to-
ga, ustavne promene, kao i donošenje samog ustava, ne mogu
biti čin prostoga biranja, odnosno majorizacije jedino građan-
skog principa, već se moraju pitati i pojedini delovi zajednice
za mišljenje, a naročito u zajednici koja je nekada bila federa-
tivna.
Ustav može biti i oktroisan (poput japanskog ustava koji
je Daglas Mekartur135 predao japanskom caru). Termin oktro-
isani ustav odnosi se na nametnut ustav koji je donet na ne-
legitiman način. Moguće je doneti ustav po legalnoj procedu-
ri, a da ipak sadrži elemente oktroisanosti. Može se oktroisa-
ti sa strane, neposrednim uticajem druge države, a može se
oktroisati i u okviru same države. To se dešava u situaciji ka-
da suveren oktroiše ustav. U srpskoj istoriji je bilo mnogo ta-
kvih slučajeva. Najčuveniji od oktroisanih ustava je, naravno,
onaj kralja Aleksandra Karađorđevića136 iz 1929. godine, po-
znat kao šestojanuarski. Jedinstven je slučaj kralja Aleksan-
dra Obrenovića,137 koji je 1903. godine za 45 minuta doneo
dva ustava.138
7.
vlaSt
7.1. l okova , MoNteSkjeova i h egelova

koNcePcija Podele vlaSti
Razmotrićemo tri koncepcije podele vlasti: Lokovu, Mon-

teskjeovu139 i Hegelovu.
Džon Lok je vlast delio na zakonodavnu, izvršnu i federal-
nu. Uočljivo je da kod njega nedostaje sudska vlast. Ova pode-
la je vrlo slična kasnijoj Hegelovoj. Šarl Luj Monteskje je delio
vlast na klasičan, poznati način, na zakonodavnu, sudsku i iz-
vršnu, a Hegel na kneževsku, zakonodavnu i izvršnu.
Lok piše o prednosti zakonodavne vlasti u odnosu na iz-
vršnu i federalnu vlast. On je, kao prosvetitelj, u zakonodav-
cu video, vrlo slično kao i Ruso, subjektivni momenat. Sud-
ska vlast je kod njega postavljena kao tehničko pitanje, ne kao
deo vlasti, nego kao izvršenje zakonodavne vlasti. Kada govo-
ri o federalnoj i zakonodavnoj vlasti, Lok govori o dva doma
zakonodavne vlasti. Koncepcija Džona Loka je koncepcija
podele vlasti, ali čiste podele vlasti. Lok je u velikoj meri uti-
cao na američko shvatanje pravde, a jedno vreme je i proveo
radeći u Americi.
Monteskjeova koncepcija je poznata kao koncepcija pode-
le vlasti. Monteskje je spekulativan mislilac i on je govorio o
podeli vlasti na tri dela, ali tako da svaki deo obeležava poseb-
nu vlast – zakonodavnu, izvršnu i sudsku, te je vlast i u jedin-
stvu i u razlici. Može se kazati da je Monteskjeovo rešenje u
njegovom vremenu bilo superiorno, ali i da je do danas ostalo
superiorno. čudno je koliko ga njegovi savremenici nisu raz-

umeli. To se naročito vidi u slučaju Rusoa koji piše da je Mon-
teskjeova koncepcija veoma neobična: kao kad se neko telo,
neki objekat, podeli na delove i baci u vazduh, a ono se vol-
šebno ponovo ujedini i padne kao jedinstvo na zemlju.
Ruso je zastupao koncepciju potpunog jedinstva vlasti, ko-
ja, po njemu, predstavlja revolucionarnu volju. Ruso je otac
revolucije. Kod njega nema zasebnosti, nema posredovanja.
On tvrdi da je zakonodavna vlast najznačajnija vlast. Smatrao
je da je čist ideal neposredna demokratija, ali da je ona vrlo
teško ostvariva, te joj ipak treba dati neke predstavničke obli-
ke. Kada se sve razgrne i sagleda njegov celokupan rad, vidi se
da mu je rodna ženeva večito bila pred očima. U ženevi su ži-
veli kalvinisti, najdoktrinarnije krilo protestantizma. Posle po-
bede katolika nad protestantima u Bartolomejskoj noći,140 ve-
liki deo protestantske inteligencije sklonio se u Švajcarsku, u
ženevu. Sirotinja, običan narod, pobegla je gde god je stigla, a
jedan veliki deo je otišao na američki kontinent.141 ženeva je
uzor protestantizma i vekovima je to bila. U njoj je napravlje-
na mala zajednica skoro neposredne demokratije. Iako je mla-
di Ruso govorio o nejednakosti, o tiraniji tridesetorice, sve do
smrti mu je rodna ženeva bila veliki uzor, i smatrao je da je ve-
lika privilegija roditi se u takvom zavičaju.
Hegel vlast deli na izvršnu, zakonodavnu i kneževsku. To
je jedan od najkonzervativnijih delova Osnovnih crta filozofi-
je prava. čitav deo o državi kod Hegela je konzervativan. Go-
vorili smo o tome kako je, na primer, njegov deo o krivičnom
pravu revolucionaran i da zastupa u tom području isti stav kao
Anselmo fojerbah.142 Momenat kneževske vlasti je najkonzer-
vativnije mesto kod Hegela. Njegova konzervativnost ovde
proizlazi iz toga što on izvodi kneževsku vlast iz potrebe je-
dinstva i smatra da, ako se država u sebi deli na mnoštvo za-
sebnosti i interesa, nešto mora sve da drži na okupu.143
Zakonodavna vlast je kod Hegela takođe ograničena mo-
narhijskom vlašću. Možda je to i razumljivo imajući u vidu
vreme kada je Hegel pisao. Za sudsku vlast Hegel nudi najne-
Vlast 93
običnije rešenje, čak problematičnije od rešenja Džona Loka.

Hegel sudsku vlast smešta u građansko društvo i potpuno je
nipodaštava. On ne vidi subjektivni momenat sudske vlasti i u
tom pogledu je izuzetno konzervativan. Sudska vlast je, po nje-
mu, deo zaštite interesa nosilaca građanskog društva, građa-
na, i ništa više od toga. Već smo govorili o tome koliku snagu
u američkom političkom sistemu ima sudska vlast. U suštini,
ona ima i zakonodavnu snagu, jer putem presedana stvara za-
kone. Putem Vrhovnog suda stvara i sistemske zakone. Mora
se pretpostaviti da je Hegel poznavao ovu materiju, jer posto-
ji njegov spis koji govori o britanskom pozitivnom pravu. Ipak,
on nije bio takvoga uverenja u pogledu sudske vlasti i smatrao
je da sudska vlast uopšte ne pripada državi nego da je instru-
ment zaštite građanskog društva, što naprosto nije tačno.
Revolucionarna Rusoova koncepcija proizlazi iz principa
jedinstva vlasti. Ovde se treba ukratko osvrnuti na velike po-
litičke ideje i njihovo određenje prema podeli, jedinstvu ili ra-
zlici vlasti.
7.2. v elike Političke ideje

i ideja Podele vlaSti
Konzervativna politička ideja u svim svojim oblicima – ari-

stokratskom, patrijarhalnom, populističkom itd. – polazi od
jedinstva vlasti i poistovećivanja vođe, odnosno nosioca vlasti
i vlasti same. On je nosilac vlasti i vlast sáma.144 U konzerva-
tivnoj političkoj ideji nosilac vlasti se pojavljuje kao subjek-
tivna volja u svim praktičkim stvarima, pri čemu se ukidaju
autonomija sudske i zakonodavne vlasti. Nosilac vlasti – mo-
narh, vođa… – pojavljuje se kao jedina volja. To je karakteri-
stično za sve oblike konzervativne ideje.145
često se ta konzervativna koncepcija vlasti brka sa socija-
lističkom. Razlika je, ipak, velika. Socijalistička politička ide-
ja polazi takođe od jedinstva vlasti, ali nosilac vlasti nije u na-
čelu subjektivni momenat, nego je to partija, odnosno organi-
zacija. Ta ideja može da se završi u kultu ličnosti kao što je bi-

lo kod Staljina146, ali i ne mora. Konzervativna politička ideja
nužno završava kultom pojedinca, nosioca vlasti.
Liberalna politička ideja u svojim raznim oblicima, anglo-
saksonskom i kontinentalnom, ima razna rešenja. U anglosak-
sonskom obliku, kod Loka, koji je, ipak, izvršio najveći uticaj
na nju, pa preko Bentama147 do Mila148, liberalna politička ide-
ja je počivala na koncepciji podele vlasti i, u različitim modu-
sima, na primatu ili zakonodavne ili sudske, ali nikada izvr-
šne vlasti. To je osnovna karakteristika anglosaksonskoga li-
beralizma, da izvršnu vlast, administraciju, nikada ne smatra
najjačom vlašću, jer ako bi ona bila smatrana najjačom vlašću,
onda to ne bi bilo liberalno, onda bi se država mešala u sve. Li-
berali smatraju da je potrebna minimalna država, bez uticaja
na poslovne tokove. Vrlo je teško govoriti o liberalizmu kao
jedinstvenom stanovištu. Individualizam je jedna njegova od-
lika, a druga je minimalna država.
Bentam, kao najneobičnija i možda najuticajnija figura u
istoriji liberalizma, smatrao je da je liberalizam moguć samo
u razvijenom građanskom društvu. On je bio u pravu kada je
izgovorio onu čuvenu rečenicu o računici sreće: „Najbolja dr-
žava je ona koja najvećem mogućem broju ljudi daje najviše
sreće“. To je njegova računica sreće. Zatim je došao do slede-
ćeg pitanja: neki ljudi misle da je dobro jedno, a neki da je do-
bro drugo – kako da znam ko je u pravu? I onda je, kao pravi
Englez i kao jedan fini gospodin, došao do konstatacije da sa-
mo jedan ekvivalent svake sreće postoji, a to je novac, i rekao
– kad neko dokaže da izvor sreće nije novac, nego da je nešto
drugo – da će se povući iz politike. A dotle ne.
Kontinentalni liberalizam, posebno francuski, skloniji je
koncepciji jedinstva vlasti. Skoro svi francuski nosioci liberal-
nih ideja su protestanti, a ne katolici, tako da je francuski libe-
ralizam imao u sebi iskustvo revolucije, te zbog toga nije mo-
gao da iznese koncepciju podele vlasti. francuski liberalizam
se zalaže za minimalnu državu, kao i svaki liberalizam, ali u
glavnom svom toku nije bio za podelu vlasti.
Vlast 95
Nemački liberalizam je veoma problematičan, jer je Pru-

sima i tada, kao i danas, bilo veoma teško da prihvate liberal-
nu ideju. Gotovo da je bila uvreda reći nekom da je liberal.
Najveće ime nemačkog liberalizma je Humbolt149, po kome je
dobio ime državni univerzitet u Berlinu – Humboltov univer-
zitet. Nemački liberalizam je bio zakovan u konzervativnoj
političkoj ideji i razlikovao se od engleskog i francuskog još
po nečemu: zagubio se u mitovima romantike. Pošto je libe-
ralizam kasnio kao politička ideja, a romantizam je u Nemač-
koj, u međuvremenu, narastao, desilo se da se liberalizam po-
vezao sa romantizmom.
To isto se dešavalo i kod Srba. Pogledajmo liberalizam i u
Vojvodini i u Srbiji. U Vojvodini u isto vreme imamo nosioce
liberalne ideje i romantizam u književnosti (Jakšić150, Zmaj151,
Kostić152), kao i u Srbiji.
Zakasneli liberalizam, pomešan sa romantizmom, nužno
dovodi do ideje o jedinstvu vlasti, o patrijarhalnom obliku
uređenja kao nečem superiornom. To će se dešavati kod Ne-
maca, gde je liberalizam bio sjedinjen sa patrijarhalnim kon-
zervativizmom, tako da se u stvari o nemačkom liberalizmu
vrlo teško može govoriti. Nemci koji su tvrdili da su liberali
bili su samo prosvećeni ljudi, ništa više od toga. Na kraju je taj
nemački liberalizam pristao na Bizmarka 153 i žestoko se su-
protstavio radničkom pokretu, isto kao što je ruski liberalizam
pristao na carsko samodržavlje, jer su se ruski liberali uplaši-
li socijalističke ideje i priklonili se konzervativnoj političkoj
ideji. Oni su unutar te ideje bili neki njen korektiv i ništa više
od toga.
U osnovi, liberalna politička ideja je samo anglosaksonska,
s obzirom na to da je, generalno gledajući, liberalizam moguć
samo u protestantskim zajednicama. U neprotestantskim za-
jednicama se pod liberalizmom uvek nešto drugo provlači.
Koncepciju dosledne podele vlasti među svim političkim ide-
jama prihvata samo anglosaksonski liberalizam.
Radikalna politička ideja proizlazi takođe iz francuske re-
volucije, kao jedan njen ogranak. Jedan ogranak je liberalni,
francuski protestantski liberalizam. Radikalizam je drugi

ogranak. Ako je francuska revolucija nosila tri načela: slobo-
du, jednakost i bratstvo, može se reći da se od poslednjeg –
bratstva – odustalo. Sloboda i jednakost su ostali. Ideju slo-
bode je nastavio da baštini liberalizam, a ideju jednakosti ra-
dikalizam. Prvi francuski radikalizam je bio zatomljen resta-
uracijom posle pada Napoleona, ali se ponovo javio u punom
sjaju tridesetih godina sa Lujem Blankijem154,155, koji ističe ra-
dikalni zahtev za opštim pravom glasa, za republikom. Pariz
je bio centar francuskog radikalizma, čija politička koncepci-
ja, sem opšteg prava glasa i republike, nije imala neko drugo
svojstvo.
Tek sedamdesetih godina prošloga veka, treća generacija
radikala, sa Belgijskim manifestom Leona Gambete,156 izbacu-
je jednu ozbiljniju, razrađeniju političku koncepciju, u kojoj
se pojavljuje podela vlasti. Ta generacija francuskih radikala
insistira na parlamentarizmu i na opštem pravu glasa koje se
parlamentarno usmerava i koje se procentualno uspostavlja.
Kakvo je biračko telo, takva mora biti i skupština, a skupština
bira svoju vladu. To je čista republikanska koncepcija, koja je
imala velikog uticaja na celu Evropu. Za parlamentarizam ko-
ji mi poznajemo danas, odnosno ceo dvadeseti vek, zaslužni
su francuski radikali koji su se za njega izborili u drugoj polo-
vini XIX veka.
Najveće ime francuskog radikalizma je žorž Klemanso.157
U početku su radikali bili – francuski, ali i svi drugi – protiv
partijskog organizovanja. Oni su bili pokret. Tek početkom
dvadesetog veka osniva se francuska radikalna partija, ali žorž
Klemanso nije hteo da prisustvuje osnivačkom kongresu jer je
bio protiv osnivanja partije.
U radikalizmu se javlja podela vlasti kao čist parlamentari-
zam. Radikalizam je bio prvi pokret koji je smatrao da opšte
pravo glasa mora obuhvatiti i žene. Bentam, koji je bio najra-
dikalniji među liberalima, smatrao je da je za pravo glasa naj-
važniji imovinski cenzus, i tvrdio da birači ne mogu da budu
žene, dužnici i nepismeni. francuski radikalizam je, prema to-
Vlast 97
me, prvi pokret – građanski, a ne radnički – koji je tražio pra-

vo glasa i za žene. U drugim državama su pravo glasa za žene
izborili socijalisti krajem XIX i početkom XX veka.
Osvrnućemo se samo ukratko na fašizam, nacionalfašizam
i nacionalsocijalizam.
Sam naziv nacionalsocijalizam govori o tome da je u Ne-
mačkoj u pitanju spoj konzervativne i socijalističke ideje. To je
spoljašnji spoj koji ima elemente socijalizma, u kome se jedin-
stvo vlasti obavlja kroz organizacije, a ima i elemenata kon-
zervativne političke ideje gde se pojavljuje moć.
U Italiji je situacija bila drugačija. Italijani nisu imali veli-
ko iskustvo liberalno-političke ideje. Njihov nacionalizam –
Macinijev158, Garibaldijev159, Kavurov160 – iz sredine devetna-
estog veka bio je u velikoj meri povezan sa revolucionarnom
koncepcijom, sa neposrednom vlašću, neposrednom demo-
kratijom u kojoj vlada narod. Taj revolucionarni nacionali-
zam sredine XIX veka polako i sigurno je kod Italijana išao u
jednom konzervativnom pravcu. Italijani su više od sto godi-
na bili sinovi nacionalne ideje ujedinjenja. Nemci su tu ideju
ostvarili na spoljašnji način, jer je Bizmarkova Pruska osvoji-
la sve „na maču“. Bizmark je, nakon što je pobedio francu-
sku, osnovao Nemačku u Parizu, u Versaju, kako bi ponizio
francuze.
Kod Italijana se ne radi o spoljašnjem ujedinjenju, nego o
unutrašnjem. Italijanski nacionalizam je bio intelektualni po-
kret. Ali Italija do tada nije imala ništa osim zemljoposednika
i seljaka. U to vreme u Italiji je bilo malo gradskog stanovni-
štva, čak je i sever Italije bio nerazvijen, a pogotovo jug, koji je
i danas nerazvijen. Italijanski jug je bio potpuno vezan u patri-
jarhalne oblike svesti (i dan-danas je takav), a sever u neke ra-
nograđanske, tako da se nacionalizam pojavljuje kao jedini ko-
hezioni momenat cele zajednice. Tek sa razvojem industrije na
severu polako se uzdiže jedna klasa, što dovodi do toga da su
se Italijani počeli pretvarati u narod koji je bio i bogat i siro-
mašan. Da ne bi dolazilo do protesta velikog broja siromašnih,
kojima Italija obiluje i danas, pojavljuje se nacionalizam kao
način kontrole nad siromašnim delom stanovništva, tako da

se celo italijansko društvo polako okreće ka desnici. Taj revo-
lucionarni nacionalizam sredine XIX veka krajem tog veka se
pretvara u gotovo reakcionarnu koncepciju.161
I fašizam i nacionalsocijalizam polaze od stava potpunog
jedinstva vlasti i poistovećivanja vlasti sa nosiocem vlasti.
Socijaldemokratska koncepcija u svim svojim oblicima
polazi od jedinstva vlasti, a ono što je u XIX veku kod fran-
cuza bio radikalizam, to je u XX veku, posle Drugog svetskog
rata socijaldemokratija i insistiranje na izuzetno jasno profi-
lisanom parlamentarizmu i na mešanju države u građansko
društvo. Ovde je vidljiva socijalna funkcija države koja se
ogleda u velikim porezima, brizi o siromašnima itd. Američ-
ka, Ruzveltova koncepcija države blagostanja je nešto speci-
fično. Amerika ima kontinuitet jednog oblika vladavine,
odavno donetog ustava, pa se koncepcija podele vlasti nije
menjala.
Uopšte ne znači da je neko liberalan ako je za podelu vla-
sti, niti da je neko konzervativan i socijalistički opredeljen ako
se zalaže za jedinstvo vlasti. Neoliberalizam je, na primer, u
svojim oblicima, kako evropskim kontinentalnim, tako i an-
glosaksonskim, sasvim različit. Anglosaksonski neoliberali-
zam je zadržao princip podele vlasti, a evropski, odnosno ne-
mački nije, nego počiva na jedinstvu vlasti.
7.3. v laSt , Moć i SuvereNitet
Vlast je institucionalizovana moć. Vlast je jedan oblik mo-

ći, ali nije jedini. U autoritarnim i totalitarnim političkim za-
jednicama poistovećuju se moć i vlast, jer nema druge moći
osim vlasti, osim države. Nema nezavisne ekonomije, u takvim
oblicima vladavine sve je vezano za državu. U parlamentar-
nim sistemima, naročito u liberalnim, postoji potpuna razlika
vlasti i moći. Unutar konzervativnih i socijalističkih ideja, kao
i kod one bastardno fašističko-nacionalsocijalističke ideje ne-
Vlast 99
ma druge društvene moći sem vlasti, jer je država sve, a nosi-

lac vlasti je suveren.
Značajna je i razlika između suverena i suverenosti. Suve-
ren je najviši nosilac vrhovne vlasti u državi – vladar, a suve-
renitet je potpuna, apsolutna nezavisnost jedne države u unu-
trašnjim i spoljnim poslovima, te predstavlja samostalnost i
identitet jedne zajednice. Suverenost ima dva oblika: suvere-
nost prema spolja i suverenost prema unutra. Suverenost pre-
ma spolja označava međunarodnu suverenost, međunarodno
priznanje jedne zajednice. Suverenost prema unutra predsta-
vlja suverenost organa vlasti i vlasti same u odnosu na delove
zajednice. Neka država može biti međunarodno priznata i mo-
že imati spoljašnju suverenost a da nema stvarnu suverenost,
jer je njena teritorija okupirana (primer izbegličke vlade).
Kad se govori o pojmu vlasti, nužno je barem se osvrnuti na
organe vlasti. Laici često poistovećuju centralnu vlast sa vlašću
uopšte, te se govori samo o vladi kao o vlasti. Izvršna vlast u
sebi je posredovana i ima svoje niže oblike, kao i zakonodav-
na i sudska vlast. Pored centralne vlasti postoji vlast federalnih
jedinica ako se radi o federalnoj državi, postoji regionalna
vlast, ako se u sastavu države nalaze autonomije, pokrajine i
drugi oblici regionalnih jedinica, a postoji i lokalna samou-
prava. Sve su to oblici vlasti. Između ovih nižih i viših oblika
vlasti postoji odnos koji je uglavnom posredovan. U potpuno
centralizovanoj državi niža vlast je samo transmisija volje vi-
šeg oblika vlasti, a u svim drugim oblicima vlasti odnos zavi-
si od nivoa decentralizacije. Niži oblici vlasti tad imaju neka
izvorna prava, izvorna ovlašćenja koja ne dobijaju od central-
ne vlasti.
Lokalna samouprava je rudimentarni oblik u kome pojedi-
nac, individua, ima kontakt sa političkom zajednicom i orga-
nizuje se kao građanin političke zajednice. Najznačajniji čo-
vekov kontakt jeste lokalna samouprava, jer on tu „rešava svo-
je životne probleme“. Lokalna samouprava je granica između
korporativnog i političkog organizovanja, ona je ta granica ko-
ja predstavlja onaj mali pomak.
7.4. i deja aNarhiZMa
Postoje i sredine bez vlasti, u kojima vlada anarhija. Posto-

je razni tipovi anarhizma. Anarhizam je čedo druge polovine
devetnaestog veka. Javlja se u nekoliko oblika, a najpoznatiji je
ruski anarhizam, koji se pojavio kao jedno krilo ruskih revo-
lucionarnih demokrata. Prva generacija ruskih revolucionar-
nih demokrata, na čelu sa Hercenom162 i drugima koji su zavr-
šili u emigraciji na zapadu, i koji su izdavali časopis Kolokol,
više liči na radikale u svojim zahtevima. Oni su tražili oslobo-
đenje kmetstva, opšte pravo glasa i neki oblik parlamentari-
zma. Druga generacija, koja je bila daleko značajnija, i koju je
obeležilo ime zaista vrsnog intelektualca Nikolaja černišev-
skog,163 imala je već prilično određenu koncepciju. černišev-
ski je tvrdio da nisu dovoljni samo parlamentarni zakoni u
oslobađanju kmetova, jer se postavljalo pitanje šta će biti s nji-
ma kada budu oslobođeni. Opravdanost takvih tvrdnji poka-
zala se vrlo brzo, kmetovi ništa nisu dobili time što su oslobo-
đeni. To se dešavalo istih godina kada su Amerikanci osloba-
đali svoje robove. Ni crnci ni ruski kmetovi nisu dobili ništa
tim oslobođenjem, u osnovi su ostali samo u apstraktnijim
okovima.
černiševski je tražio uništavanje carske vlasti i rehabilita-
ciju seoske opštine kao oblika državnog uređenja. Zahtevao je
da ne postoji nikakva centralna vlast, nego samo seoska patri-
jarhalna zajednica. Zadruga treba da se pojavi kao politička
organizacija a da se država shvati kao zajednica tih malih, pa-
trijarhalnih zajednica, koje predstavljaju institucija mobe, za-
družne svojine i sve drugo što one sadrže. On je to pronašao u
dalekoj ruskoj istoriji, ali je u stvarnosti ta zajednica, mala pa-
trijarhalna zajednica, onakva kakva je bila pre feudalizma, bi-
la oponent feudalnom carističkom sistemu. černiševski je po-
kušao destrukciju carističkog feudalno-konzervativnog siste-
ma, koji je tada postojao u Rusiji, jednim preokretom ka patri-
jarhalnoj seoskoj zajednici. Zagovornik takvih stavova u na-
šim krajevima bio je Svetozar Marković.164 Kada černiševskog
Vlast 101
progone u Sibir na dugogodišnju robiju, onda se taj pokret re-

volucionarnih demokrata seli iz političke ravni u književnost,
među intelektualce, među omladinu…
Ruski anarhizam se tada javlja kao književna koncepcija
koja je uticala na mnoge ruske intelektualce i izvan književ-
nosti. Verifikacijom ruske patrijarhalnosti napravljen je ču-
dan spoj dvojnosti ruske elite. Jedan deo te elite je uvek bio
prozapadni, nemački, a drugi vrlo konzervativan, vezan za
mantije, kandila i neke mitove ruske istorije. Onda je došlo
do spajanja, sa jedne strane patrijarhalnosti, a sa druge bor-
be protiv carizma. Kada je taj politički pokret revolucionar-
nih demokrata ugušen zbog prevelikog pritiska režima, osta-
lo je prazno tlo. Tako se i u Rusiji desilo da je zbog prejakog
pritiska došlo do radikalizacije političke scene, a ta radika-
lizacija je iznela zahtev za uništenjem svake državne orga-
nizacije. Nastao je anarhizam, tako da je on izvorno ruskog
porekla.
Ruski anarhistički emigranti nalazili su se uglavnom u Švaj-
carskoj, a većinu su činili anarhisti aristokratskog porekla. Ba-
kunjinova 165 porodica je, na primer, vekovima predstavljala
značajnu aristokratiju u Rusiji.
Nakon toga dolazi do najradikalnije varijante, anarhizma
Nečajeva166, koji je smatrao da treba jednostavno uvesti tero-
rizam kao metod.167
Drugi oblik anarhizma, nazovimo ga romanski, pojavio se
u dvadesetom veku, pre svega kao reakcija na konzervativne
desničarske poretke u Italiji i Španiji.
U Španiji je u drugoj polovini tridesetih godina, nakon što
nije priznata pobeda građanskih i socijalističkih opcija, koje
su na izborima nastupile zajedno protiv desnice, izbio strašan
građanski rat koji je odneo mnogo života. Španski građanski
rat168 se internacionalizovao jer su franku169 pružile podršku,
prvo tihu, a onda direktnu Italija, a zatim i Nemačka. Nemač-
ka avijacija je nemilosrdno bombardovala Španiju, ali ni to
nije bilo dovoljno francuzima i Englezima da uvide da će
uskoro početi rat.
Sa druge strane, socijalistički pokret je slao svoje pristalice

da se bore na strani republikanaca, pri čemu je mnogo dobro-
voljaca i sa naših prostora otišlo u Španiju. Drugim rečima,
počeli su da odmeravaju snagu, Staljin sa jedne strane, a Hitler
sa druge. To je bio test pred rat. francuska, Engleska i Ameri-
ka su španska ratna zbivanja gledale sa strane, navijajući i kla-
deći se, jer nisu htele da učestvuju u njemu. franko je nakon
toga uspeo tokom svih narednih godina Drugog svetskog rata
da ne uvuče Španiju u rat. To je neverovatno: uvek je na sa-
stancima sa Hitlerom uspešno odgađao ulazak Španije u rat,
sve dok se on nije završio.170
Do radikalizacije republikanske strane dolazi naročito u
Kataloniji, odnosno u Barseloni i okolini, gde se javlja želja
za razbijanjem svake državne zajednice. Zašto? Katalonija je
po dva osnova bila protiv konzervativaca – po socijalnom
osnovu, onom socijalističkom, i nacionalnom osnovu, jer je
ta etnička zajednica oduvek, sve do ovih poslednjih dvade-
setak godina, bila nepriznata u Španiji.171 Zbog toga se ja-
vlja želja za uništenjem svake državne organizacije, ali pošto
je Španija ušla u građanske oblike vladavine, taj romanski
anarhizam nije ni u kojoj meri patrijarhalan i ne predstavlja
želju za vraćanjem nekih starih oblika i organizacije kao što
je to činio ruski anarhizam. Ova dva anarhizma su veoma
različita.
Tanka je granica između anarhizma i terorizma. Anarhi-
zam, kao politički pokret, nije imao velikih uspeha u Evropi
ni van nje. Pojavljivao se ponekad kao prilepak nekih drugih
ideja, recimo socijalističke ili revolucionarno-demokratske
orijentacije, ali ne i sam po sebi. Njegov poslednji ozbiljan ob-
lik je bio anarhizam u Španiji tokom građanskog rata. Posle
Drugog svetskog rata pojavljivale su se razne revolucionarne
brigade (crvene brigade i njima slične), ali to nisu bile anarhi-
stičke organizacije. Anarhizam je bio pokret za koji su ljudi
bili spremni da glasaju na izborima, a ovde se radi o teroristič-
kim organizacijama, iza kojih su stajale obaveštajne službe.
Državni terorizam nastaje kada sama državna zajednica pri-
Vlast 103
begava običnom terorizmu za račun drugih država. (Takva si-

tuacija je trajala dvadesetak godina u Turskoj i u Grčkoj.)
Teško je o anarhizmu govoriti kao o velikoj političkoj ide-
ji, s obzirom na to da je to jedna dosta bizarna misao koja se
može svesti samo na jedan stav – uništenje svake državne or-
ganizacije. Šta bi državnu organizaciju moglo zameniti? Tu na-
staju problemi: dolazimo do odgovorâ koji nemaju neki naro-
čit smisao, ili predstavljaju besmislicu. U Rusiji je trebalo da je
zameni stara slovenska, patrijarhalna zajednica, a u Španiji ni-
je bilo alternative. Za mlade ljude to je često primamljivo.
Upitajmo se da li je uopšte moguće društvo bez vlasti?
Ostavimo trenutno po strani pitanje da li je moguća zajedni-
ca bez države. Napomenimo sada da je to moguće samo u pa-
trijarhalnoj državi, tačnije rečeno moguća je patrijarhalna or-
ganizacija života, koja je preddržavna, jer to još uvek nije dr-
žava. Moguća je kao rimski civitas, kao polis, ali moderna, gra-
đanska zajednica bez države nije moguća.
Vlast ne mora biti organizovana po nacionalnom principu,
vlast može biti organizovana po internacionalnom principu,
po narodnom principu ili na druge načine. Građansko društvo
ne može da postoji ni u kom obliku bez vršenja vlasti, a na
vlast niko nema monopol, pa ga nema ni nacionalna, pojedi-
načna država. Moramo priznati da je sudska vlast već posta-
vljena kao internacionalna, a ne samo kao nacionalna; da i ne
govorimo o izvršnoj vlasti. Danas dolazi do internacionaliza-
cije vlasti i to je vidljivo, kako u sudskoj vlasti (međunarodni
sud), tako i u izvršnoj 172, a i u zakonodavnoj vlasti. članice
Evropske unije već u nekoliko narednih godina treba da prene-
su zakonodavne ingerencije sa pojedinačnih država na Evrop-
ski parlament. Dolazi do planetarizacije vlasti. Ako je došlo do
planetarizacije građansko-ekonomskog društva, mora doći i
do planetarizacije vlasti, jer je vlast neophodna kao momenat
regulacije građansko-ekonomskog društva i očuvanja njegove
suštine. Nemoguće je pustiti kapital da se šeta po celoj plane-
ti, a da njegov vlasnik sedi u nekom pabu ili klubu u Londonu,
puši lulu, pije viski i čita Tajms. Ne, to više nije moguće.
8.
Politika i birokratija
Postoje četiri momenta, četiri načina postojanja opšte vo-

lje u sebi primerenome sadržaju, a to su ustav, vlast, politika i
birokratija. Ustav je čista mogućnost opšte volje da sebe ostva-
ri, vlast je ono što oblikuje, causa formalis, dok je politika ono
delatno, to jest ono subjektivno kod opšte volje.173
8.1. P ojaM Politike
Moderni pojam politike je posve drugačiji od antičkog,

rimskog ili renesansnog. Grčki pojam politike, koji u sebi sa-
drži jedinstvo praktičkoga života, nešto je sasvim drugo od
modernoga pojma politike. Politika je kod Grka bila javna de-
latnost, u sebi je sadržavala sve praktičke delatnosti čoveka, a
ne samo ono što se danas smatra pojmom politika.
Kod Rimljana je politika bila delatnost koja izlazi iz pojma
imperije – imperium kao jedinstvo vlasti i moći određene oso-
be, jedinstvo njenih ovlašćenja. Politika se kod Rimljana deša-
va kao nešto što je odvojeno od nekih delova bića, ali ne i su-
protstavljeno. Zato je Jupiter prvi politički bog, kao što je to
davno rečeno. Privatno-pravni momenat kod Rimljana, odno-
sno subjektivno-pravni momenat je dominantan, te se politič-
ka delatnost kod Rimljana dešava kao promocija privatne vo-
lje. Rimljani nemaju opštu volju. Civitas (lat.) nije opšta volja
i ne predstavlja moderni pojam države. Civitas je zajednička
volja privatnih volja; ona nije ni zajednička volja sama po se-
bi, nego zajednička volja privatnih volja. Tako se i politika do-

gađa kao nešto privatno, a ne kao nešto opšte. Dokaz za to je
činjenica da Rimljani nisu imali birokratiju, nisu imali opšti
stalež, nego su poslove koje u modernom svetu obavlja biro-
kratija kod Rimljana obavljale privatne osobe. Na primer, fi-
skalne osnovne stvari, sakupljanje poreza, poveravane su gra-
đaninu koji na konkursu dobije taj posao. Rimska država je
konkursom prepuštala sakupljanje poreza na određenoj teri-
toriji: ko je dao više, dobijao je pravo da sakuplja porez cele
godine, na primer u Judeji. Međutim, za pojedinca je to mogao
da bude mač sa dve oštrice: on bi rimskoj državi unapred dao
novac, a moglo se desiti da sakupi i manje. Naravno, moglo se
desiti i da sakupi daleko više nego što je dao državi. Poznat je
slučaj gramzivog Graha, koji je pokušao da sakupi daleko više
nego što je dao i time izazvao ustanak nezadovoljnih stanov-
nika Judeje.
U rimskoj državi javne poslove su obavljala privatna lica,
pri čemu se država uopšte ne pojavljuje kao nešto opšte. Sud-
sku vlast su takođe obavljala privatna lica. To je više ličilo na
arbitražu nego na državu. Koncepcija da je pravo ono što ga-
rantuje država kod Rimljana ne važi i to ćemo ilustrovati de-
šavanjima u građanskom pravu. Dva slobodna podanika rim-
ske države se, recimo, nalaze u građanskome sporu. Šta oni u
tom pogledu mogu da urade? Oni su sami birali arbitra, pre-
nosili svoja ovlašćenja na trećeg građanina, koji je bio poznat
kao pravedan, i on bi arbitrirao u njihovom sporu. Pri tome
su se oni unapred obavezivali da će njegovu arbitražu prihva-
titi kao neospornu. Posle završene arbitraže nisu se mogli vi-
še žaliti, što znači da bi time stvar bila konačno presuđena. Ni-
su se mogli „parničiti“ kao u modernom pravu. Prema tome,
u rimskoj državi sudio je običan građanin, konkretan čovek, a
ne kao što u modernom svetu presuđuje sud kao institucija.
Nas danas ne interesuje ko je sudija, njegovo ime; samo u lo-
šem sudstvu znamo ko je sudija, jer je u lošem sudstvu sudija
podmitljiv. U modernom sudstvu, u principu, nas ne treba da
interesuje ko sudi. čak, u početku, u revolucionarnom fran-
Politika i birokratija 107
cuskom krivičnom zakoniku, sudija uopšte nije imao moguć-

nost rastegljivosti kazne, odnosno individualizacije kazne kod
krivičnog progona, nego, ako je za pljačku bila određena kazna
od tri i po godine, svi su dobijali tri i po godine zatvora. Sudi-
ja je nebitan – to je stav modernog prava. Kod Rimljana je to
bilo drugačije, jer su kod njih sve opšte, javne poslove obavlja-
la privatna lica.
Neka kontrola rada je, ipak, morala postojati, pa su zato Ri-
mljani imali institut koji je predviđao da sve magistrature oba-
vljaju najmanje dva podanika rimske države. Najmanje dva,
jer nije postojala opšta volja, kako bi se vršila kontrola izme-
đu privatnih volja. Osim toga, postojala je i vanredna magi-
stratura diktatora, koja se aktivirala na predlog jednog od kon-
zula, i to na period od najviše šest meseci. Diktator je imao
neograničena prava u vršenju svoje dužnosti, jer se vanredna
magistratura diktatora aktivirala samo usled ugroženosti drža-
ve. Prvi diktator koji je na toj dužnosti proveo više od šest me-
seci bio je Gaj Julije Cezar, najpre kao diktator na deset godi-
na, a na kraju se proglasio doživotnim diktatorom. Stoga, rim-
ski pojam politike moramo razumeti kao interakciju, kao od-
nos privatnih volja, a ne kao uspostavljanje opšte volje.
Rimski momenat praktičkog je daleko ozbiljniji, subjektiv-
niji, značajniji za moderni svet nego grčki. Grčka je velika sa-
mo u filozofiji; judejska religioznost nemerljivo je superiorna
grčkoj religioznosti. Na praktičkom nivou, rimski svet je su-
periorniji od grčkog. Uostalom, Grci su prvi napravili naseo-
bine na Apeninskom poluostrvu, da bi na kraju Rimljani do-
šli u Atinu. Taj momenat širenja, momenat beskonačne subjek-
tivnosti i volje, koji rimska politika ima, dominantan je u od-
nosu na grčki princip. Najzad, Rimljani su osvojili svet još kao
republika. Nije to devijacija ove civilizacije, nego njen osnov-
ni princip.
Rimsko shvatanje politike vezano je za činjenicu da Ri-
mljani politiku ne doživljavaju kao veštinu, nego kao svoju
ličnu delatnost, kao delatnost slobodnoga čoveka. S obzirom
na to da nisu poznavali posredovanje, Rimljani nisu mogli da
dođu do najvećeg čuda i svrhe modernog praktičkog života –

birokratije, odnosno do znanja u upravljanju zajednicom. če-
sto se renesansno znanje o praktičkom vezuje u potpunosti za
novi vek, te se navodno Makijavelijevo174 shvatanje politike,
koje je tad uspostavljeno, uzima kao osnovni postulat moder-
nog praktičkog života. Treba reći da se u tom pogledu napra-
vila velika greška, jer se kod Makijavelija radi o nečem sasvim
drugom.
Renesansni princip je sledeći: podređeni delovi praktičkog
bića se osamostaljuju, izlaze iz jedinstva koje je hrišćanstvo
nosilo sa sobom i simuliraju apsolut, simuliraju sve. Tako se
kod Savonarole175 religija postavlja kao ono sve koje je „izvu-
čeno“ iz jedinstva. Kod Mikelanđela176 se umetnost postavlja
kao ono sve koje je „izvučeno“ iz jedinstva. Kod Makijavelija
se politika uspostavlja kao ono sve koje je „izvučeno“ iz jedin-
stva. Ta tri čoveka su se lično poznavali i živeli su u firenci.
Među njima je bila vrlo mala razlika i u godinama. Mikelanđe-
lo i Makijaveli su bili i prijatelji. Radi se o renesansnom prin-
cipu; nije politika kod Makijavelija postavljena na principu lu-
krativnosti i korisnosti, što nosi moderno vreme, nego je ona
postavljena kao postojanje svega što jeste, kao ono subjektiv-
no što sve pokreće, što stvara ex nihilo, kao hrišćanski Bog.
Bordžija177 ili vojvoda Valentino, stvara Romanju ni iz čega,
on nema ni podanika ni novaca ni vojske, on ima samo svoju
volju i stvara Romanju. Zato se toliko Nikolo Makijaveli divio
vojvodi Valentinu. Radi se o tome da je kod Makijavelija poli-
tika postavljena kao jedina subjektivna moć, i da nema druge.
Stav da renesansna politika nipodaštava moralnu svest i da
je mami, netačan je. Nema renesansne moralne svesti, jer re-
nesansa ne poznaje moralnu svest. Zato je renesansni čovek u
isto vreme zločinac i genije. Ne radi se ovde o odvajanju mo-
rala i politike. To je nesporazum. Tek protestantizam nudi mo-
ralnu svest. Renesansni čovek je amoralna osoba, on nije ni
osoba, on je samo amoralno biće, jer se do tada još nije stiglo
do osobe. Renesansni pojam politike ne kaže da je sve dozvo-
ljeno, nego da nema nedozvoljenoga; zato je politika sve, zato
je renesansno vreme obeleženo tolikim zločinima, krvlju, otro-

vima, novcima. Ta renesansna politika je sve sem veštine.
Moderni pojam politike nastao je posle pojave protestanti-
zma i svoju najvišu artikulaciju dobija u francuskoj građan-
skoj revoluciji, jer se tek sa njom uspostavila opšta volja. Ne
možemo govoriti da u renesansi postoji opšta volja, tada nije
postojalo ništa opšte, postojala je samo subjektivnost, razula-
rena subjektivnost opšte volje. Tek sa francuskom revoluci-
jom uspostavlja se opšta volja. S druge strane, kako je mogu-
ća opšta volja mimo protestantizma, mimo Lutera?178 Tek ka-
da je omogućeno da iz jedinstva života izađu zasebni momen-
ti kao istiniti, da se oformi grad, porodica, štednja, rad, vojska
i sve ostalo kao istinito, praktički život čoveka, njegove svako-
dnevne stvari kao bitne za Boga i bogougodne, tek onda se
može iza leđa tih pojedinačnih svakodnevnih stvari uspostavi-
ti ono opšte što sve zajedno drži na okupu. Tek se sa iskustvom
protestantizma može doći do modernog pojma politike.
Sve te oblasti koje su se posle pojave protestantizma „podi-
gle“, digle glavu, postale bitne, na nečemu počivaju. To više ni-
je hrišćanska apsolutizacija života, odjednom postaje bitan čo-
vekov svakodnevni život. Sfera rada, sfera potreba, čovekov
egoizam – to je ono što sve drži na okupu. To što se ide nede-
ljom do podne u crkvu – premalo je. To što ćete dati dar crkvi
– premalo je. Šta drži sve to na okupu? Sad dolazimo do toga:
to je opšta volja. Tek je protestantizam omogućio da se iza po-
stojanja svega pojavi opštost volje. U sukobu sa protestanti-
zmom, u kom je bila francuska posle Bartolomejske noći, na
neposredan način opšta volja je tražila svoje pravo postojanja
– to je, u stvari, francuska građanska revolucija. Tamo gde se
opšta volja survala u svakodnevni život ljudi, gde se nije posre-
dovala, nego je postojala takva kakva jeste, tamo je ona posta-
la princip života svakog čoveka.179
Rezultat francuske građanske revolucije jeste da je fran-
cuska u periodu do Bečkog kongresa izgubila polovinu stanov-
nika. Shvatamo li kakav je to pogrom? Napoleon je krenuo u
Rusiju sa više od pola miliona ljudi, a vratio se gotovo sam.
Samo u Borodinskoj bici180 je izginulo hiljade francuza. Jako-

binci su ranije, mobilišući vojsku protiv Prusa, koji su bili na
vratima Pariza, uspeli da uključe milion ljudi u vojnu službu.
To je bila najveća vojska do tada u istoriji. Svi su izginuli, na
ovaj ili onaj način. francuska je za vreme jakobinaca upala u
situaciju tako strašnog siromaštva, gladi, i ponovo, kao u vre-
me kuge, ljudožderstva, jer nije bilo ništa drugo da se jede…
Opšta volja je u revoluciji poništila pojedinačnu volju, ap-
solutno je poništila, nije je poštovala, a opšta volja je jedan
momenat modernoga bića politike. Drugi momenat moder-
noga bića politike je pojedinačna volja. Videli smo pojedinač-
nu volju na ekonomskom planu, kao carstvo pojedinačne vo-
lje. Ali se pojedinačna volja artikuliše i na državnom, na poli-
tičkom planu. Ne samo kao aktivno i pasivno biračko pravo –
to su spoljašnja određenja. Pojedinačna volja je subjektivna, i
u političkoj sferi ona je subjektivna i ne možemo je posmatra-
ti isključivo kao trpnu, kao na ono na šta se deluje opštom vo-
ljom, jer onda ulazimo u revolucionarnu koncepciju. Posredo-
vanje te dve volje čini moderni pojam politike.
Prevlast pojedinačne volje nad opštom voljom, kao veliko
iskustvo liberalne političke ideje, liberalizma, anglosaksonsko
iskustvo, i prevlast opšte volje nad pojedinačnom voljom, kao
veliko kontinentalno revolucionarno iskustvo, dve su politič-
ke ideje. Sve što se dešavalo od francuske građanske revoluci-
je do danas jeste rasprava o odnosu te dve volje – opšte volje i
pojedinačne volje. Moderni pojam politike političku delatnost
shvata kao svrhu celokupnog praktičkog života, jer politička
delatnost objedinjava sav praktički život jedne zajednice, ona
je ono što sve pokreće, sve reguliše i u sebi sve sadrži.
Ko je subjekt politike? Klasično, novovekovno mnjenje je-
ste da je država njeno mesto, njeno okruženje i jedini način
dešavanja politike. Tamo gde se pojmovi države i politike iz-
jednačavaju i gde među njima nema nikakve razlike, država
ima monopol nad političkom delatnošću. To je klasično od-
ređenje, u velikoj meri devetnaestovekovno. Samo država, ni-
ko više. Po tom određenju, subjekt političke delatnosti su or-
ganizacije koje država priznaje kao svoj deo. I utočište svega

je zakonodavna vlast, skupština itd. Ideja partija, iako Anglo-
saksonci imaju u tome naravno duže iskustvo, isto tako ovde
proizlazi iz francuske građanske revolucije, kada se pojavlju-
ju delovi koji se organizuju, o čemu govori i sam koren reči
partija181.
Da li je subjekt politike samo država? Da li je svrha politi-
ke samo država? Početkom XX veka, posle propasti nacional-
ne države u Prvom svetskom ratu, propasti ideje nacionalne
države, a ne bića nacionalne države, dolazi do jednog velikog
zaokreta u razmišljanju o politici. Najznačajnije ime tog zao-
kreta je Karl Šmit,182 najveći pravnik XX veka.183 On je, odmah
posle Prvog svetskog rata, došao do zaključka da sfera politič-
koga više nije samo državna i pojmovno je odvojio pojam po-
litike od pojma političkog. On je u tolikoj meri bio iznad svog,
pa i današnjeg vremena, jer tek je počinjala epoha države (u
dvadesetom veku sve velike političke ideje, do neoliberalizma
osamdesetih godina, predstavljaju ideje prevlasti države), a on
je već tada, na početku, uviđao da se sfera političkoga „izvla-
či“ iz kontrole države, da je subjekt političkoga i ono što nije
samo državno i da je država samo jedan subjekt političkog.184
Karl Šmit je u svom glavnom spisu Legalitet i legitimitet us-
postavio razliku između legaliteta i legitimiteta, i to u vreme
kada je neokantovsko učenje predstavljalo dominantnu prav-
nu koncepciju. Neokantovci nisu, za razliku od Šmita, videli
nikakvu razliku između legitimiteta i legaliteta. Smatrali su da,
ako se poštuje procedura, sledi valjan rezultat; zašto bi se ras-
pravljalo o nekim vrednostima? Šmit, dvadesetih godina pro-
šlog veka, objašnjavao je – za razliku od neokantovaca – raz-
liku između legaliteta i legitimiteta. Objašnjavao je da to u su-
štini ništa ne znači ako je nešto obavljeno u skladu sa procedu-
rom i da može da se postavi pitanje: „Da li je dovoljno samo to
pa da u tome vidimo Boga?“ Nije dovoljno. On je objašnjavao,
pre toliko godina, da je rasprava o legalizmu, u stvari, raspra-
va o konzervativizmu. Radi se o tome da, ako se nešto želi za-
držati, ono mora imati više utemeljenje, jer pravo samo po se-
bi ne može da bude sebi utemeljenje. To nešto mora imati iz-

vanpravno, više utemeljenje. Na čemu se sve to zasniva?
Sve što se dešavalo posle Drugog svetskog rata u sferi poli-
tike potvrda je Šmitovog ubeđenja. Potvrda je da sfera politi-
ke više nije monopol države. Polako ali sigurno, a od osamde-
setih godina mnogo brže i značajnije, kao subjekt politike po-
javljuje se mnogo toga što je vandržavno.
8.1.1. JAVNO MNJENJE
Prvi momenat, na koji Karl Šmit nije obraćao mnogo pa-

žnje, a koji je toliko star i o kom su Anglosaksonci uvek brinu-
li i u njega verovali, jeste javno mnjenje. Britanski politički si-
stem ne može da funkcioniše bez jakog javnog mnjenja. Tako
je i napravljen, u jednom kontinuitetu, kao niz malih reformi,
pri čemu je javno mnjenje dodatno jačalo.
Kako nastaje javno mnjenje u modernom biću, u moder-
nom dobu? Javno mnjenje se obrazuje sa raslojavanjem dru-
štva. Ne može postojati javno mnjenje tamo gde je društvo po-
deljeno na aristokratiju i puk. Javno mnjenje nose srednji dru-
štveni slojevi. Tačno se može videti u Velikoj Britaniji, na pri-
mer, kako ono nastaje sa industrijskom revolucijom i sa sma-
njivanjem radnog vremena. Kada se radi od ujutru do uveče,
kada se radi od dvanaeste godine života, kada se umire u četr-
deset drugoj, kako može postojati javno mnjenje, o čemu bi se
ono brinulo? Kada žene rađaju po deset, petnaest muške dece,
kada muškarci postaju alkoholičari u četrnaestoj, tu onda ne-
ma javnog mnjenja.
Javno mnjenje se prvo obrazuje u zasebnim organizacija-
ma, esnafima, u kojima se nešto organizuje. Trgovci kožom ili
proizvođači kože se, na primer, organizuju na određen način,
pa se međusobno moraju informisati o svim detaljima svog
poslovanja i svoje organizacije i moraju znati šta gde mogu na-
ći, koliko nešto košta, kuda treba da idu da bi našli nešto što
im treba. To je rudimentarno javno mnjenje, zaokruženo u od-
ređenu delatnost, u određeni interes; ono se tada još uvek ne

poopštava. Kako se napušta manufakturni način proizvodnje
i primeren mu način trgovine, tako dolazi do ukrupnjavanja
proizvodnje i trgovine, pa se ukrupnjava i znanje o tome i ono
se posreduje informacijama koje ljudi jedan drugom daju i do-
nose. Naravno, kada sve to prati i štampa, razvoj javnog mnje-
nja se dalje odvija neverovatnom brzinom. Novine su na po-
četku imale samo svrhu oglašavanja. Zašto bi se u tom vreme-
nu pisali horoskopi i kuvari, trebalo je samo da se oglasi da
neki Pejn u Pensilvaniji ima dobru burad ili dobar viski. Iz tih
sitnih pomaka u ekonomskoj sferi stvaralo se veliko čudo jav-
noga mnjenja. Naravno, kod Anglosaksonaca – Engleza i
Amerikanaca – to se odvijalo daleko lakše i brže jer je princip
njihove običajnosti bio liberalan. Pretpostavku da građanin
ima pravo na svoje mišljenje oni nalaze u Bibliji, dok se taj isti
tekst iz Biblije sasvim drugačije tumači u francuskoj.
Od te ekonomske funkcije javno mnjenje, polako, rastom
značaja ekonomije u zajednici, dobija i političku funkciju. Mo-
že se pratiti kako je u Britaniji razvoj javnog mnjenja doveo
do toga da ono postane značajan momenat političkog. Danas
je ono nezaobilazni momenat političkog. Javno mnjenje, samo
po sebi, ima ulogu istorijskog razloga. Ono se zasniva na naj-
višem pravu modernoga sveta – pravu svakoga pojedinca na
vlastito uverenje. U svojoj formi, u svome principu, to je naj-
viši stav modernog sveta. Ali, u svome sadržaju, to je, u stva-
ri, zbirka svega i svačega. Nema ničeg neistinitijeg i netačnijeg
od javnog mnjenja. Šta je sve javno mnjenje? Šta sve ljudi, ve-
ćina ljudi misli? Ako bismo se držali javnoga mnjenja i vred-
nosti koje se njime uspostavljaju, ljudska civilizacija bi se
odavno ugasila. Na sreću, te vrednosti koje javno mnjenje pro-
težira nisu dela.
Sa jedne strane, javno mnjenje se zasniva na najvišem sta-
vu modernoga sveta, na pravu čoveka na vlastito ubeđenje i
mišljenje, a s druge strane ono je zbirka neistina i netačnosti.
Značajna epoha javnog mnjenja i zlatno doba javnog mnjenja
završava, naravno, sa velikom ekonomskom revolucijom koju
je izazvao Nju dil u Americi. Posle Nju dila čovek je, kao po-
danik Sjedinjenih Američkih Država, shvatan pre svega kao
potrošač, a ne samo kao proizvođač, te je, naravno, razvijena
i veština dovođenja čoveka do potrošača i ubeđivanja da kupu-
je. Prvo mu je trebalo objasniti da kupi sapun, a danas mu se
objašnjava da kupuje ideje. Na taj način se od javnog mnjenja,
koje je imalo dimenziju i miris nezavisnosti mišljenja naspram
političke sfere, vremenom došlo do javnog mnjenja kao nečeg
što se proizvodi.
Tome je naročito doprinela pojava televizije, to jest sred-
stava masovnih komunikacija. čak i Tajms je nekad čitao sa-
mo mali broj ljudi, uglavnom u zatvorenom, elitnom klubu, uz
viski i lulu, i batlera koji stoji i čeka da ubaci novu kocku leda
u čašu. žene nisu smele ni da uđu u takve klubove, a kamoli da
čitaju Tajms. To je javno mnjenje viktorijanske epohe u Brita-
niji. Danas je situacija sasvim drugačija; demokratski odnosi
se uspostavljaju sa televizijom, koja nam nudi svaku moguću
informaciju. Na primer, reklamom, koja nam kaže šta treba da
kupimo. Polazište je u kupovini, u ekonomskoj sferi, da bi i sa-
ma politička ideja, na kraju, postala predmet kupovine. Nama
danas, kroz televiziju, kroz masovne medije nude sve. Javno
mnjenje je vremenom izgubilo svoju subjektivnu funkciju ko-
ju je imalo u zlatnoj epohi liberalizma u XIX veku.185
Zaključili smo da sfera politike nije primarno državna. Je-
dan od njenih momenata je i javno mnjenje, koje je predsta-
vljalo ono subjektivno u politici. Šta se desilo nakon propasti te
subjektivnosti javnog mnjenja? Potenciju koju je imalo javno
mnjenje u vreme liberalizma morao je neko drugi da zauzme.
Tu potenciju da i nedržavno bude stvaralac politike zauzela je
sfera koja je osamdesetih godina prošlog veka nazvana civilno
društvo. Pojam civilnog društva se razlikuje od pojma građan-
skog društva. Građansko društvo je pre svega ekonomsko dru-
štvo, a civilno društvo je delatnost pojedinca na političkoj rav-
ni. Ako je pojedinac izgubio snagu koju je imao u zlatnom do-
bu javnog mnjenja, da preko njega deluje na državu i time je
obavezuje, on je morao to da iskaže nekim drugim putem, od-
nosno kroz civilno društvo. Na ovaj način određeno civilno

društvo je daleko šire od onoga što se danas naziva nevladinim
sektorom.
Postoje još mnogi drugi momenti koji nisu državni a su-
bjektivni su u političkoj sferi. Može se predvideti da će ih u
dvadeset prvom veku, svakako, biti još mnogo više. Država po-
lako, ali sigurno, nestaje iz političke sfere, ona postaje samo
njena forma. Mnogi to ne shvataju jer se drže ideje države kao
apsoluta. Većina ljudi je etatističkih gledišta, misli da je drža-
va sve, ne samo u političkoj sferi o kojoj se ovde govori, nego
i u ekonomskoj, religijskoj, u smislu jednog vođe, jednog bo-
ga, jedne nacije. Neki misle da je država čak i u porodici – ka-
kva porodica, takva i država! Država nema ni u političkoj sfe-
ri više monopol, a kamoli u ostalim praktičkim sferama. Drža-
va se polako povlači iz politike.
8.2. birokratija
Ne možemo prihvatiti da će ta artikulacija pojedinačnih in-

teresa, na zajedničkom nivou, u sferi politike, u potpunosti is-
terati opštu volju. Verujemo da će se sve ipak održati nekim
klasično-liberalnim načelima minimalne države na okupu i da
se neće raspasti. Šta je to što drži sve na okupu, a nije država?
Odgovor je – birokratija.
Kod naroda koji nikada nisu stigli do ozbiljne birokratije
postoji verovanje da je birokratija nešto pejorativno i oni se
večito bore protiv birokratije, iako im je ona, u stvari, neop-
hodna. Birokratija je znanje o upravljanju opštim poslovima
zajednice. Ona se može shvatati i kao određeni socijalni sloj
ljudi, tako da predstavlja malobrojan sloj, elitu, mada je to ne-
što spoljašnje. I to je najveće čudo u objašnjenju pojma biro-
kratije, jer je elitni birokrata dobar birokrata. Najteže znanje je
upravo znanje o upravljanju opštim poslovima zajednice.
Svako razuman će reći da je za upravljanje gradom potreb-
no vrlo ozbiljno znanje, a nerazuman i preterano demokratski
nastrojen će misliti da je to isključivo pitanje koga će građani

izabrati. Nikakve veze nema između te dve stvari: koga će gra-
đani izabrati na izborima i kako se upravlja gradom. Gradom
se upravlja, ako se želi i hoće valjano upravljati, naučno.186
Birokratiju sačinjavaju znanje i veština i samo birokratija
koja ih poseduje može uspešno upravljati opštim poslovima.
Birokratija može biti sportska, može biti ekonomska, može po-
stojati u političkoj sferi, u korporativnoj, u kriminalu, crkvi…
Sportskim organizacijama upravlja sportska birokratija.
Društvena moć sportske organizacije je nemerljiva. O tome
govori i nesumnjiva moć komesara NBA lige. Sport je u Itali-
ji četvrta privredna grana i grana sa najvećom profitnom sto-
pom. Sportska birokratija je danas verovatno najpismenija od
svih birokratija, jer je međunarodna. Sportska birokratija ne
može biti nacionalna. U sportu praktično već godinama ne po-
stoji nacionalna država. Međunarodne sportske organizacije
odavno ne priznaju odluke nacionalnih sudova, nego samo
odluke sportskih organizacija. Za međunarodnu sportsku bi-
rokratiju ne postoje nacionalne države.
Birokratija je čudo modernoga sveta. Rimska civilizacija je
nije imala, ni renesansa. Birokratija nastaje sa francuskom
građanskom revolucijom i modernom epohom.
Pri razmatranju birokratije nezaobilazni su radovi Maksa
Vebera, koji je ukazao na povezanost protestantizma sa ide-
jom birokratije.187 Birokratija – ta bezličnost u obavljanju po-
slova, istiskivanja privatnoga iz delatnosti, postavlja stvari kao
opštu volju i poslove obavlja bezlično.188 To je suštinsko odre-
đenje birokratije, ona je bezlična i obavlja posao odvojeno od
mesta svog prebivališta.
Birokratsko znanje je najviše i najteže od svih praktičkih
znanja. To je znanje o upravljanju opštim ili javnim poslovima.
Mnogi veoma slobodoumno nastrojeni ljudi tvrde da je ideja
birokratije suprotna ideji demokratije. Odgovor na ovo pitanje
dao je još Aristotel, koji je rekao da je besmisleno pitanje da li
je to Sokrat ili je to belo, zato što Sokrat i belo nisu u suprot-
nosti. Prema tome, treba izbeći besmisleno pitanje da li je to
Sokrat ili je to belo, jer ispravno pitanje može biti samo: da li

je to Sokrat ili je to Kelon, odnosno da li je to belo ili crno, a da
li je to Sokrat ili je to belo ništa ne znači. Tako je i ovo pitanje
– da li je birokratija suprotna demokratiji – besmisleno pitanje.
Da bi uopšte mogla biti moguća neka demokratija, čak i ona
najpraznija, ona mora imati postolje na kome se sve drži, a to
postolje je birokratija. I liberalna politička ideja je moguća u
onim zajednicama koje imaju razvijenu birokratiju, a birokra-
tija se razvija u onim zajednicama koje imaju dublje, postoja-
ne vrednosti, kao što je sloboda moguća samo u onim zajedni-
cama koje takođe imaju dublje, postojane vrednosti, odnosno
koje imaju iskustvo protestantizma. I zato je – Veber je to ka-
snije objasnio rečima da se apstraktni stav protestantizma širi
i u neprotestantskim zajednicama – katoličku crkvu protestan-
tizam toliko promenio da je ona u nekim slučajevima znala bi-
ti „protestantskija“ nego bilo koja protestantska zajednica.
Pojmom birokratije završavamo raspravu o modernom bi-
ću, čiji je vrh i kraj birokratija. Rekapitulirajući, možemo reći
da biće moderne praktičke ideje ima četiri momenta: subjek-
tivno-pravni momenat, moralni momenat, ekonomski mome-
nat i javno-pravni, odnosno politički momenat. Jasno je da je
politički mnogo bolji termin od državnog, jer je objašnjeno da
država prestaje da „ima monopol“ nad politikom.
9.
iStorijSki PrikaZ raZvoja ModerNe
ekoNoMSke Sfere
9.1. i Zvori običajNoSti kaPitalSke ePohe

u PretkaPitalSkoM Periodu 189
Jedno od uobičajenih mnjenja jeste da se kapitalska običaj-

nost uspostavila negde oko XVI veka. Kao i svako mnjenje, i
ovo sadrži samo deo istine. Naime, to stoleće se promoviše na
religijskoj i ekonomskoj ravni, dok se privatno-pravna, javno-
pravna i privacijsko-moralna oblast zasnivaju na kapitalskoj
osnovi tek u idućim stolećima. čak se i ekonomska sfera uspo-
stavlja samo uopšteno i potencijalno. Ali, i pored rečenog, mo-
že se načelno valjanom prihvatiti ocena o šesnaestom veku kao
prvom kapitalskom stoleću.
Momenti kapitalske običajnosti nisu nastupili nenadano,
verovatno ni za umnije savremenike, jer su dugo pripremani u
jednom tihom procesu samourušavanja srednjovekovne obi-
čajnosti. Taj proces je bio dug i posredovan procesom sazre-
vanja srednjovekovlja, te je često vrlo teško, i pored tolike vre-
menske distance, videti ga u čistoti. Ipak se nekoliko momena-
ta toga procesa nameću kao neosporno zaslužni za naknadnu
promociju kapitalske običajnosti.
1) Prvi je, naravno, proces sazrevanja hrišćanstva.
2) Posle skoro viševekovnog perioda relativne ekonomske
stabilnosti, u četrnaestom veku je došlo do suprotnih procesa
koji su za posledicu imali urušavanje ekonomske i klasne
strukture tadašnje zapadne Evrope.
Tadašnja zapadna Evropa, iznikla iz propasti franačke drža-

ve, bila je zbir nebrojenih, skoro autarkičnih ekonomskih ce-
lina. To su bila vlastelinstva, crkvena imanja, imanja crkvenih
redova, slobodna seljačka zemlja, posedi gradova… Sačuvan
je opis jednog nemačkog trgovca koji je 1520. godine krenuo
iz Eltmana na Majni brodom do Majnca. Udaljenost između
tih odredišta je iznosila oko 270 kilometara, a da bi je savladao
trgovac je morao da pređe preko sedam različitih kneževskih
teritorija, te teritorija gradova itd. Ukupno se zaustavio na 27
carinskih mesta, odnosno na svakih desetak kilometara bila je
jedna carina. Postoji podatak da se u trinaestom veku na putu
od Bazela do Kelna moralo proći kroz više od četrdeset cari-
narnica. Praktično čitava zapadna i centralna Evropa izgleda-
la je tako. Osim mukotrpnih trgovačkih poduhvata, te zaseb-
ne celine nemaju bitniju vezu. Njihovo pravno odnošenje je
zasnovano na neverovatnom spletu raznih privilegija, koje u
sebi čuvaju već davno ugasle strasti i interese, te se sve čini kao
neumno i neorganizovano ustrojstvo. Govoriti o centralnoj
vlasti ili nekakvoj kontroli je neuputno. Na čemu se sve to dr-
žalo, kako to da se nije raspalo u paramparčad? Tu je postoja-
la dvojna supstancijalna veza: običaji i hrišćanstvo, koji iza le-
đa učesnika sve poravnavaju i dovode u vezu. Tadašnji vrlo
kratak životni vek, kada se čovek sa četrdeset godina smatrao
vrlo starim, naknadno je usložnjavao nemogućnost pojedinač-
ne volje i interesa da sebe ostvare. život je bio vezan za jednu
teritoriju, jedan socijalni status, često i za samo jednu odeću.
Podmukla snaga običaja i civilizacijska prisila religije su tu ho-
timičnost i slučajnost sputavale i sprečavale. Ali krizom kato-
ličanstva stega se gubila i sve je polako počelo da liči na jedan
neuspeo božji poduhvat.
Struktura proizvodnje ne zaslužuje da se naziva struktu-
rom, jer se radilo o najčešće monokulturnoj poljoprivrednoj
proizvodnji. Zanatstvo je bilo prisutno samo u gradovima, ko-
ji su bili retki i sa malo stanovnika. Na vlastelinstvu su veći-
nom bila dva-tri majstora, koji nisu bili u boljem položaju od
ostalih. Trgovina je bila u ogromnoj meri lokalna i naturalna.
Istorijski prikaz razvoja moderne ekonomske sfere 121
Praktično sav dohodak nastaje u poljoprivredi, a on je vrlo

oskudan i disperzivan. Ogroman deo tog dohotka prisvaja vla-
stelin, ali ga ne vraća u ekonomske tokove, nego ga naprosto
uništava kroz ličnu samovoljnu potrošnju.
Mediteranska Evropa izgleda posve drugačije, naročito Ita-
lija, koja kroz sukob i razvoj svojih trgovačkih republika biva
ekonomskim središtem toga sveta. Stanovnik Venecije je
ostvarivao 10–15 puta veći dohodak nego stanovnik francu-
ske. đenova je u kreditnom smislu bila snažnija od većine ze-
malja severa i zapada, koje nisu ni mogle biti finansijski su-
bjekti. đenova je kreditirala Habzburgovce, finansijski podr-
žala Portugaliju pri pomorskim ekspedicijama itd. Ali u tom
moćnom i valjanom svetu neće se roditi čudo kapitalske obi-
čajnosti, taj svet neće imati potrebu za Martinom Luterom, ne-
go će severnjačke duge zime poroditi nov princip.
Do četrnaestog veka Evropa ima dve skoro nezavisne eko-
nomske celine: mediteransku i holandsko-severnjačku. To ne
znači da se i drugde ne trguje, ali se to ne radi trajno i uređe-
no. Može se govoriti o autarkičnosti i napetosti među tim ce-
linama, iako je između njih bilo i dodira. Levantski proizvodi
su iz Italije, već sa prevelikom maržom, stizali do Barselone i
Marselja i odatle išli na sever, pre svega do Šampanje čiji su
sajmovi u trinaestom i četrnaestom veku bili najčuveniji. Po-
stojali su i kopneni putevi preko alpskih prevoja i klanaca, a,
začuđujuće, Dunav nije korišćen iako je on omogućavao di-
rektnu vezu sa Levantom. Početna tačka svega bila je Veneci-
ja. Iako i ranije moćna, posle tzv. Zlatne bule iz 1082. godine
postaje dominantna u trgovini sa Vizantijom. Tim aktom je
vizantijski suveren Aleksej I 190 nagradio Veneciju što mu je
pomogla svojom flotom u borbi protiv normanskog vojvode
Roberta Gujskarda.191 Suština privilegije je u tome što je Vene-
cija stekla pravo da kupuje i prodaje u Vizantiji bez ikakve
kontrole, carine ili poreza, što čini jednu od najisplativijih pri-
vilegija ikad datih. Venecija je vekovima bila centralni maga-
cin levantskih proizvoda. Severnjački trgovci su bili na razne
načine ograničavani u trgovini. Postoje podaci da je početkom
trinaestog veka dozvoljena trgovina nemačkim trgovcima u

Veneciji, ali pod vrlo strogim uslovima. Nemački trgovci su
prisiljeni na trgovačku getoizaciju, pošto su morali da na ka-
nalu Grande, kod mosta Rialto, podignu trgovačku kuću, zna-
nu kao Fondaco dei Tedeschi. Zgrada je bila kombinacija hote-
la, kancelarija i magacina. Zgradom je upravljao nadzornik ko-
ga je postavljala Venecija i bez čije saglasnosti se nije mogao
sklopiti nijedan posao. čak je vozačima gondola bilo zabra-
njeno da bilo kog severnjačkog trgovca voze na drugo mesto.
Svi su morali biti na okupu i pod potpunom kontrolom. La-
tinska racionalnost je dovedena do paradoksa dvoličnosti, po-
što je sprečavala elementarne postupke drugih pri trgovini, a
sama je uživala status, ne slobodne trgovine, nego neshvatlji-
ve trgovinske privilegije na najznačajnijem tržištu onoga doba
– u Vizantiji.
Polemika između te dve celine nije rešavana na kopnu ne-
go na moru. Severnjaci su prvo stigli u Mediteran i pokazali
se vojnički superiornim. Imali su dominantna tehnička rešenja
pri konstrukciji brodova. Plovili su daleko duže, brže i sigur-
nije. Nije im bilo strano koketiranje sa gusarenjem. I, na kra-
ju, razbili su sezonski ritam trgovine Mediteranom. Većim de-
lom godine su plovili i trebalo im je daleko manje luka za pre-
tovar, odmor i dokolicu.
Kapitalska običajnost započinje kao objedinjavanje te dve
ekonomske celine, pri čemu se severnjačka postavlja kao do-
minantna, a mediteranska kao prateća. Tako i severnjačko hri-
šćanstvo (protestantizam) postaje supstancijalna osnova te
prevlasti, a južnjačko (katoličanstvo) te podložnosti.
Ono što je zapadnu i centralnu Evropu nateralo na skok
preko svoje mere su nepovoljni ekonomski tokovi u četrnae-
stom veku.
Teško je pronaći dominantan ekonomski uzrok te krize, a
da se ne upadne u zamku učitavanja današnjih ekonomskih ka-
tegorija u četrnaesti vek. Sve to upućuje i na karakter ekonom-
skoga znanja: da li je ono teorijsko ili praktičko? Ekonomisti
su ponajčešće izgubili praktički osnov svoga znanja, te shodno
tome olako svoje kategorije postavljaju pod vidom večnosti,

kao da su, kako to još Aristotel kaže, „nenastale, večne i nepro-
padljive“. Pod vidom naučne objektivnosti igraju se istorijskog
socijalnog konstruktivizma i obesmišljavaju samu ideju istori-
je. Neistorijske kategorije ne otkrivaju istorijsko vreme. Zbog
toga se ne možemo upuštati u spekulacije o stogodišnjim ili vi-
šestoletnim ekonomskim ciklusima srednjega veka, jer sve to
pretpostavlja da je ekonomska sfera bila samostalna u odnosu
na druge sfere srednjovekovne običajnosti, što je u najmanju
ruku upitno. Ta samostalnost ekonomske sfere u odnosu na
kulturnu, pravnu, vojnu i iznad svega političku nije čista ni u
devetnaestom veku, a kamoli u četrnaestom. Ekonomija nema
samostalnu vlastitu istoriju, ni kao biće ni kao znanje, što ne
znači da je bilo kakva istorija uopšte moguća bez ekonomije.
192
9.2. Sad
Industrijska revolucija u u Engleskoj bila je rezultat mno-

gih, čak i nekih političkih procesa. Industrijska revolucija ni-
je bila rešenje samo za ekonomske, nego, i pre svega, za bu-
džetske probleme te zemlje.
Ta revolucija je, osim toga, u najvećoj mogućoj meri pro-
menila način života britanskih podanika. Bio je to buran pro-
ces koji je doveo do strašnog socijalnog raslojavanja i do pre-
laska stanovništva iz ruralnih predela u gradove. To je onaj
proces koji je tako često nazivan kako su ovce pojele ljude.193
Veliki posedi, njihovo ukrupnjavanje, razvoj stočarstva, dove-
li su do progona stanovnika sela iz predela u kojima su ranije
živeli. Zakoni o skitnji su od tih nesrećnika pravili kriminalce.
Britanci su čudan narod, koji se prema svojoj istoriji odno-
si sa distancom i ništa ne skriva. Dovoljno je čitati mnoga bri-
tanska književna dela tog perioda, pa videti koliko je to sve bi-
lo strašno.
Industrijska revolucija je dovela do koncentracije kapitala,
pre svega finansijskog. finansijski kapital je po definiciji cen-
tralizovan. On postaje elementarna društvena moć i zauzima

mesto koje je u ranijem ekonomskom poretku imala aristokra-
tija sa dvorom i okolinom. finansijski kapital je najčistiji ka-
pital zato što je najmobilniji i najapstraktniji. On najbrže pre-
lazi iz jedne u drugu granu privrede. Najbrže se plasira i naj-
brže otplaćuje rentu, kamatu.
Britanska industrijska revolucija nije mogla ostati samo
na ostrvu, te se prelila. Iako je Britanija ostrvska država, je-
dan njen veliki deo nije bio ostrvskog karaktera i industrijska
revolucija se širila svuda gde je to bilo moguće, pre svega u
njenim kolonijama, a posebno u bivšim severnoameričkim
kolonijama koje su nešto ranije formirale Sjedinjene Američ-
ke Države. Tamo je industrijski način proizvodnje raspola-
gao i jednom pogodnošću koju u Britaniji nije imao, a to je,
što može izgledati pomalo čudno, skupa radna snaga. U situ-
aciji kada je radna snaga jeftina, ulaganje velikih sredstava u
tehniku se ne isplati. Skupa radna snaga na američkom tlu
dovela je do nezapamćenog ubrzavanja industrijalizacije.
Zbog toga već u drugoj polovini XIX veka SAD u industrij-
skom pogledu prevazilaze Britaniju.
često posmatramo Ameriku kroz prizmu njenih pionir-
skih mitova koji govore o tome da je nju prvobitno sačinjava-
lo stanovništvo koje je stiglo iz Evrope željno slobode i hrane,
što je dovelo do toga da je tu životna konkurencija običnog
čoveka bila, kao i dan-danas, najteža na planeti. To je zemlja
borbe, sloboda je tu jedna velika apstrakcija. život u Ameri-
ci predstavlja strašnu borbu, posebno zato što je to zemlja li-
beralnih načela u kojoj država ne sme da smeta privrednim
poslovima; upravo taj princip omogućio je brzu i snažnu in-
dustrijalizaciju.
Američka država nastaje, na početku, na opreci severnog –
trgovačkog, i južnog – poljoprivrednog kapitala. Dva čoveka,
politički potpuno različita – Hamilton i Džeferson – postavi-
li su temelje ovoj moćnoj državi. Džeferson, pisac Deklaracije
nezavisnosti,194 kasnije predsednik Sjedinjenih Američkih Dr-
žava, bio je robovlasnik i nikada se tog robovlasničkoga nano-
sa nije mogao osloboditi. čak je utvrđeno da je bio i otac jed-

nog crnog deteta. Iako je od njegove ličnosti napravljen mit,
on je bio tipični južnjački robovlasnik. Hamilton je bio pot-
puno drugačija ličnost. On je bio više Britanac nego Amerika-
nac. Smatrao je da je funkcija države da omogući opšti razvoj,
i da ona mora da učini sve što je moguće u tom cilju.
Ovde imamo prvi sukob dve potpuno različite koncepcije,
državne intervencije i državnoga liberalizma. Hamilton je otac
svih američkih institucija. Za vreme oba Vašingtonova195 man-
data i Džeferson i Hamilton su bili u vladi. Vašington nije do-
puštao nijednome da napusti vladu, pa su se njih dvojica suko-
bljavali u okviru nje. To je bio sukob dvaju realnih interesa.
Trgovačkom kapitalu na severu odgovarala je merkantilistička
privreda, izvoz američkih poljoprivrednih proizvoda i uvoz
evropskih industrijskih proizvoda, dok je Džefersonovoj ju-
žnjačkoj koncepciji odgovarala zaštita poljoprivredne proiz-
vodnje. Zbog toga su se našli u ratu.
Pobedila je Džefersonova koncepcija. Amerika je počela
sopstvenu unutrašnju industrijalizaciju, te je izgubio značaj ve-
liki trgovački promet, pre svega sa Britanijom i Evropom, i me-
đusobna zavisnost industrijskih i poljoprivrednih proizvoda.
No, ostalo je veliko Hamiltonovo nasleđe u vidu najznačaj-
nijih institucija američke države.
Posle Džefersona nastupa čitav niz južnjačkih predsedni-
ka, farmerskog rezona. Najznačajniji od njih je Endru Džek-
son, čuven po tome što je bio jedini američki predsednik koji
je stvorio suficit u budžetu. Amerika je od tada do danas samo
četiri godine imala suficit u budžetu, inače je uvek bila dužna.
Na sistemu budžetskog deficita u Americi je i napravljeno
privredno čudo. Suficit u državnoj blagajni, u budžetu, opa-
sniji je od deficita, jer time država očigledno onemogućava
privredni razvoj. Džekson je izazvao veliku finansijsku krizu u
svom preteranom liberalizmu, jer je dokinuo monopol cen-
tralne banke na emitovanje novca, pa je novac u njegovo do-
ba u Americi mogao da izdaje ko god je hteo. Primenom ta-
kvog, krajnjeg liberalizma, američka privreda je dospela u ap-
surdnu situaciju. Džekson je, razumljivo, zastupao Džeferso-

novu ruralnu, farmersku koncepciju, ali su isti model upra-
vljanja državom zastupali i neki predsednici sa severa.
Takva situacija vladala je do polovine XIX veka. Na severu
je industrijalizacija tekla izuzetnom brzinom i razvijala se naj-
brže na celoj planeti. Naravno, sever je tražio da i politička sfe-
ra u državi prati tok takvog industrijskog razvoja. Zbog toga
dolazi do sukoba industrijskog i farmerskog kapitala. Već je
istaknuto da je u sukobu farmerskog i trgovačkog kapitala po-
bedio Džefersonov farmerski, ruralni. Njegova ideja je tada
pobedila Hamiltonovu.
Polovinom XIX veka, razvojem američkog severa i njego-
vom industrijalizacijom, sukobljavaju se industrijski i farmer-
ski način proizvodnje, što je dovelo do američkog građanskog
rata. Može se reći da je u takvoj situaciji pitanje ropstva bilo
nebitno i da je bilo samo povod, ali ne i uzrok građanskog ra-
ta. Sam Abraham Linkoln196 je u svojim govorima tvrdio da će
posle oslobođenja od ropstva tim ljudima biti gore nego kada
su bili robovi. Zaista je tako i bilo.
Najpre se dogodio sukob sa Meksikancima oko Teksasa, na
čemu su insistirale južne države. Nakon početnih čarki, jug je,
na kraju, uspeo da dobije Teksas vojnom operacijom. Sever je
to posmatrao sa čuđenjem: zašto bi oni finansirali takav rat?
Zatim su sledili problemi sa izgradnjom železnica između dva
okeana, dve američke obale, pa onda kriza oko Kanzasa. Svi ti
problemi i krize bili su pre svega političke prirode.
Kriza oko železnice završena je kompromisom. Izgradnja
je počela istovremeno iz oba pravca i trebalo je da se gradite-
lji sretnu na sredini kontinenta, ali se desilo, međutim, da su
se oni mimoišli negde kod Misisipija, tako da su napravljene
dve paralelne pruge, dugačke više hiljada kilometara, od istoč-
ne do zapadne obale.
Sam građanski rat počeo je krizom u Kanzasu, gde je neki
Braun197 ubio nekoliko farmera. Građanski rat198 se, kao što je
već napomenuto, nije vodio prvenstveno radi ukidanja rop-
stva – i samim Amerikancima je to bilo potpuno jasno.
Jug je tada imao neuporedivo bolje vojnike, jer je uvek bo-

lji vojnik poreklom sa sela. Osim toga, imao je tradiciju rato-
vanja i neuporedivo bolje vojskovođe. Severnjačku vojsku i
njen starešinski kadar sačinjavali su samo činovnici. Niko od
njih praktično nije poznavao ni osnovne vojničke veštine, pa
su na početku rata pravili strašne vojničke greške. Na početku
je jug nadmoćno rešavao bitke u svoju korist iako je imao ma-
nje boraca, ali, kako je vreme prolazilo, sever je preuzimao pri-
mat. Ono što je bilo povod ratu – dalji razvoj industrijske pro-
izvodnje – postalo je uzrok poraza juga. Jug nije imao indu-
strijsku proizvodnju oružja i vremenom je sever postajao teh-
nički nadmoćan, čime je dobio i rat. Pored toga, na strani se-
vera borili su se isključivo dobrovoljci, jer Amerikanci do dva-
desetog veka nisu vršili mobilizaciju, kao ni Britanci, jer bi to
bilo protivno principu liberalizma.
Sever nije, dobivši rat, ponizio jug i nije ga opteretio do-
datnim nametima, nego ga je posmatrao kao tržište industrij-
skih proizvoda. Naterao je južne države na industrijalizaciju,
tako da je jug morao menjati i svoje uobičajene agrarne kultu-
re. Na nepreglednim američkim stepama, koje su bile prepla-
vljene krdima bizona i goveda, polako se počela razvijati ze-
mljoradnja, koja je Ameriku pretvarala u veliku žitnicu.199
Industrijska koncepcija ekstremnog liberalizma vladala je
praktično do dvadesetih godina prošlog veka. Ogromna veći-
na predsednika bila je sa severa i svi su zastupali industrijski
liberalizam. To je dovelo do centralizacije industrijskog kapi-
tala i do pojave najbogatijih ljudi u istoriji naše planete.
Takva privredna kretanja dovela su do velike centralizacije
kapitala u rukama pojedinaca. Taj period u istoriji predsta-
vljao je doba najvećeg rasta industrije u jednoj zemlji. Ogrom-
ni ekonomski rast Sjedinjenih Američkih Država u drugoj po-
lovini XIX veka uzrokovan je konceptom liberalizma, preci-
znije rečeno – političkog liberalizma.
U tom periodu Amerikanci nisu imali nikakve obaveze pre-
ma državnom porezu, nisu služili vojsku, nisu morali ni da
znaju ko je predsednik države, slobodno su kupovali oružje, a
njihov posed i imovina bili su neprikosnoveni. Ako bi neko

ušao na njihov posed, pucali bi na njega i tako rešavali stvar.
Početkom XX veka dešavaju se ipak neke promene. Inter-
vencija Amerike na filipinima prva je intervencija SAD izvan
američkog kontinenta, s obzirom na to da su se do tada drža-
le one čuvene Medisonove200, kasnije Monroove201 doktrine da
je ceo američki kontinent, i Južna i Severna Amerika intere-
sna sfera Sjedinjenih Američkih Država. Intervencijom na fi-
lipinima američki vojnik prvi put napušta svoj kontinent.
Najveći prelom i u američkoj, ali i u evropskoj istoriji, jeste
Prvi svetski rat. Američki ulazak u rat konačno je rešio ovaj
veliki svetski konflikt. Jedan saveznik, Rusija, zamenjen je dru-
gim. Rusiju je najpre potresla građanska, februarska revolu-
cija,202 kasnije Oktobarska203, socijalistička revolucija, a konač-
no ju je iz rata izbacio Brestlitovski mir,204 koji je Trocki205 pot-
pisao sa Nemcima. Brestlitovski mir je u tolikoj meri porazio
saveznike da je Britanija čak pokušala da sa Nemcima sklopi
separatni mir, jer se bojala da će izgubiti rat. Zatim su u rat
ušli Amerikanci i spasili saveznike. Oni nisu imali toliko ljudi
kao Rusi i nisu imali nameru da njihovi dečaci bespotrebno
ginu i neprestano su vodili računa da njihovi gubici budu što
manji. Ali, oni su imali ono što Rusi nisu imali – industriju i
viziju.
Rat, smatrali su Amerikanci, kao i sve drugo u ljudskom
životu, treba da bude pakt. Ko ima novac, taj nameće pravi-
la igre. finansiranjem svojih saveznika, uključujući i meseč-
nu apanažu Jugoslovenskom odboru i srpskoj vladi 1918. go-
dine, presudno su uticali na ubrzanje završetka Prvog svet-
skog rata. Ulaskom SAD u rat, Vudro Vilson206 postaje prvi
čovek među saveznicima. Od tada Amerika, htela ona to ili
ne, postaje svetska sila.
Rezultati Prvog svetskog rata oblikovani su Vilsonovom vo-
ljom. Njegov princip samoopredeljenja naroda, koji je u južnoj
i centralnoj Evropi doveo do nastanka novih država, bio je ne-
što potpuno novo za Evropu. Austrougarsku, u stvari, nije uni-
štio poraz u ratu, niti srpska vojska, nego Tomaš Masarik207 i
češko pitanje, čije je rešenje predstavljalo obrazac za sve osta-

le države koje su sačinjavale monarhiju. Ukoliko češka dobi-
je samostalnost, i sve druge države će dobiti samostalnost. Ma-
sarik je ubedio Vilsona da bi takvo rešenje bilo najbolje za sve,
i otad Austrougarske više nema.
Prvi svetski rat je bio dotad najveći američki posao. Prvi
put je američka država industrijsku proizvodnju koristila za
ratne svrhe, naručivala je vojnu opremu i pojavljivala se kao
poručilac, i tako prvi put intervenisala u privredi, i ne znajući
da to čini. To je bio veliki ekonomski zamah u proizvodnji, ali
se država ovaj put pojavila kao subjekt industrijske proizvod-
nje. To je bilo protivno principu liberalizma koji je vladao tom
zemljom do pojave industrijskog liberalizma. Država je bila
do tada ekonomski apsolutno nebitna, a sada se pojavljuje kao
najbitniji elemenat ekonomije.
I tu se dešava odsudni prelom koji Amerikanci zaista nisu
mogli da prihvate. Oni čak nisu ni ratifikovali Versajski ugo-
vor.208 Takođe, uopšte nisu shvatali Vilsonove međunarodne
poteze. Oni nisu razumeli zašto Amerika treba da se upliće u
evropske stvari. A naročito im nije bilo jasno zašto treba da fi-
nansiraju skupi rat protiv sovjetske revolucije. Američki po-
rezni obveznik je do tada navikao da ne plaća ni jedan cent
preko onoga što je minimalna potreba. Zašto bi sad plaćao ra-
tovanje nekih divljih hordi u Sibiru?
Amerikanci su se tvrdoglavo držali svoga industrijskog li-
beralizma, što je na kraju dovelo do poznate velike krize, ka-
da se sve srušilo, a to se dogodilo jer je postojala velika centra-
lizacija kapitala u rukama malog broja ljudi. Sve veća centra-
lizacija dovela je do toga da je većina stanovništva u najboga-
tijem svetskom društvu postala vrlo siromašna. Ne u smislu u
kome se siromaštvo shvatalo u Evropi, nego je problem bio u
maloj moći potrošnje, tako da nije bilo moguće plasirati obi-
lje industrijskih proizvoda kojima je bilo zatrpano američko
tržište.
Prvi pokušaj intervencije države bio je u tome da interveni-
še na strani kapitalista i neslavno je propao. Uspeo je tek dru-
gi, Ruzveltov pokušaj, koji nije intervenisao u korist kapitala

nego u korist rada. Amerikanci su se namučili da reše tu kri-
zu, jer se tada prvi put desilo da industrijski liberalizam, drže-
ći se svojih principa, dovede do propasti naizgled čvrste za-
jednice. Onda su se pojedinci setili da bi državna intervencija
mogla da spase ekonomiju. Sada im se osvetilo ono što nisu
prihvatili kao rezultate Prvog svetskog rata, tako da su skoro
petnaest godina posle završetka rata morali ponovo da prihva-
te državnu intervenciju.
Rešenje je osmislio jedan Englez – Džon Majnard Kejnz i
ceo niz mladih ekonomista koje je Ruzvelt tada angažovao.
Mladi profesori ekonomije postali su najznačajniji ljudi Ame-
rike. Klasičnom američkom političaru ništa nije bilo jasno, jer
je to bilo protivno važećem principu liberalizma. Stručnjaci su
počeli da vladaju zemljom. Bilo je tu silnih problema, među
kojima su se isticale bitke koje su vođene oko dva zakona – za-
kona o farmerima i zakona o sindikatima – koji dugo vreme-
na nisu uspevali da dobiju odobrenje Vrhovnog suda, jer su
sudije smatrale da su tako koncipirani zakoni protivni liberal-
nom pravnom principu nepovredivosti ugovora. Ako su sklo-
pljeni ugovori između sindikata i kapitalista, šta ima tu da se
petlja država – ugovor je nepovrediv. Zatim je umro jedan su-
dija vrhovnog suda pa je Ruzvelt imenovao novog sudiju, ko-
ji je doneo prevagu u raspravi i zakoni su stupili na snagu.
Ti zakoni su obezbeđivali minimalne nadnice i minimalnu
cenu poljoprivrednih proizvoda. Tada se odjednom pojavlju-
je potrošač, onaj koji sada ima novca da kupi ono što mu je
potrebno. Time što kupuje, on podstiče i proizvodnju. U sušti-
ni, rešenje je vrlo jednostavno.
Iako je taj podsticaj bio dobar, država ga je još pojačala jav-
nim radovima koji su stvarali novoga potrošača. I, odjednom,
Amerikanac postaje potrošač, a šezdeset godina pre toga bio je
pre svega proizvođač.
Uvođenje Nju dila 209 ne bi do kraja uspešno završilo da
Evropa nije priskočila Americi u pomoć, i to na evropski na-
čin – ratom. Drugi svetski rat je najveći ekonomski posao u
istoriji ljudskog roda, pa se može reći da su Amerikanci jedi-

ni pobednici tog rata.
Drugi svetski rat Ameriku je koštao deset puta više nego
Prvi svetski rat. Ali je zato doneo Americi četrdeset puta veći
profit. Neverovatno je koliko je američka ekonomija imala ko-
risti od tog rata. Ruzvelt je znao da će tako biti. Iako je izbore
1940. godine dobio na tezi da Amerika ne sme ući u rat, lično
je bio najveći zagovornik toga rata.
Istorijski podaci pokazuju da je dve nedelje ranije znao za
japanski napad na Perl Harbor, koji se dogodio 7. decembra
1941. godine. I šta je tada uradio? Raspustio je vladu i povu-
kao se, čekajući da dođe do tog napada, jer tada Ameriku ni-
šta ne može zaustaviti da uđe u rat. Ruzvelt je želeo ulazak u
rat i radio je sve da se to desi, a Amerikancima je objašnjavao
da je on jedini čovek koji će Ameriku spasiti od rata.
Treći put Ruzvelt je izabran za predsednika SAD 1940. go-
dine. Do tada nijedan američki predsednik nije vladao više od
dva mandata, jer je to bilo običajno pravo, pošto je sam Va-
šington kao prvi predsednik vladao samo dva mandata i povu-
kao se. I ta praksa prerasla je u ustavni običaj. Ruzveltu ni to
nije bilo dovoljno, nego se krajem rata kandidovao i na četvr-
tim izborima uzastopno i pobedio. Ubrzo posle toga je umro.
Drugi svetski rat je u Americi doneo neverovatnu držav-
nu intervenciju u privredi. Tada se pojavljuje vojni sektor kao
najznačajniji. I do dana današnjeg američka privreda zavisi
od vojne industrije, do te mere da se to može nazvati ekonom-
skom bolešću zavisnosti. Američka privreda uopšte ne može
da funkcioniše ako ne postoji vojni momenat koji će je pod-
staći i koji najviše dolazi do izražaja u privredi. To je veoma
daleko od onog industrijskog liberalizma zlatne američke
epohe, tako da ni američka država više ne liči na nekadašnju
državu.
I u Drugom svetskom ratu Sjedinjene Američke Države su
pobednik, i to višestruki. Ne samo da su pobeđene neprijatelj-
ske države, nego su i među saveznicima pretrpele najmanje gu-
bitke u ratu. život je u tom ratu izgubilo 120.000 Amerikana-
ca, što je neuporedivo manje ljudskih žrtava od, na primer,

onih u Sovjetskom Savezu (22 miliona), zatim Jevreja (sedam
miliona), Roma (devet miliona, koje gotovo niko ne spomi-
nje), ili Nemaca (11 miliona).
Završetak Drugog svetskog rata doneo je najveću migraci-
ju u istoriji ljudskog roda, što se često ne uzima u obzir. Na
primer, iz centralne i istočne Evrope proterano je 14 miliona
Nemaca. I to je rezultat Drugog svetskog rata.
Amerikanci su, najvećim delom, finansirali taj rat i, narav-
no, izvukli najveću dobit iz njega, koju koriste do dana dana-
šnjeg. To je i dovelo do toga da je priroda američke ekonomi-
je do danas prvenstveno militantna. To i oni sami znaju, kao i
to da je Kisindžer210 vojni sektor u američkoj privredi nazivao
socijalističkom američkom privredom.
Posle strašnog udarca koji je Sovjetski Savez zadao Ameri-
ci, poslavši Jurija Gagarina211 u kosmos, Amerikanci ubrzano
nastoje da ih dostignu i preteknu. Amerikanci su se uplašili da
će Sovjeti zauzeti sve strateške tačke neba, kao i eventualnih
posledica po sopstvenu bezbednost. Zato se kosmička trka dve
supersile u istraživanju kosmosa uglavnom odvijala iz vojnih,
a ne iz naučnih razloga. Kosmička utrka dovodi do velikih po-
rudžbina, prvenstveno vojske i države, od civilnog sektora za
istraživanje i osvajanje svemira. Informatika se pojavljuje kao
nusproizvod tog istraživanja.212
Krajem osamdesetih godina događa se poslednji veliki pre-
vrat. Dok je postojao Sovjetski Savez, dok je u središtu pažnje
bila trka u naoružanju, sve je besprekorno funkcionisalo: in-
tervencije, vojne porudžbine…213
Osamdesetih godina, dolaskom na vlast republikanske ad-
ministracije Ronalda Regana, pobeđuje novi koncept koji je
predvideo definitivan završetak trke u naoružanju. To se deša-
va jednim naglim skokom koji konkurencija ne može da ispra-
ti. Do tada su SAD savesno vodile brigu o opstanku Sovjetskog
Saveza, jer im je to bilo u interesu – da imaju nekoga na dru-
goj strani. Do osamdesetih godina prošlog veka sve je funkci-
onisalo po tom principu. Tada je napravljen projekat nazvan
Rat zvezda, koji je tražio nemerljivo velike iznose, što je iza-

zvalo i propast Sovjetskog Saveza koji to nije mogao da prati.
S druge strane, pobedio je Reganov stav, odnosno koncept
da državna intervencija u privredi dovodi do štetnih posledi-
ca po samu privredu. Doveden je u pitanje do tada nepriko-
snoveni državni kapitalizam, u kome je država najznačajniji
subjekt ekonomije. To dovodi do oslobođenja privrede od dr-
žavne zavisnosti. Završavanjem trke u naoružanju, što se desi-
lo vrlo brzo – propašću Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta,
prestala je potreba za dotadašnjom velikom državnom inter-
vencijom u privredi, pa se polako američka privreda demili-
tarizuje. Naravno, to nikad neće biti izvedeno do kraja, jer
SAD nikad neće sasvim odustati od državnih intervencija, ali
sada u daleko manjem obimu nego ranije.
Taj koncept je poznat kao neoliberalni i njega su, u osnovi,
Amerikanci preuzeli iz Evrope. Pre Regana je takav koncept
primenila Margaret Tačer 214 u Velikoj Britaniji. Temelj ovog
koncepta nalazi se u pretpostavci da državna intervencija u
privredi može da uspe i da ima smisla samo ako postoji eko-
nomski motiv. Socijalni momenti, odnosno starateljstvo (skrb-
ništvo) i briga, treba da budu državni zadatak samo ako su oni
u funkciji ekonomije. To ne znači povratak na onaj klasični li-
beralni koncept, nego državna intervencija u ekonomiji posta-
je dozvoljena, ali mora proizvesti ekonomski rezultat. Taj kon-
cept Amerikanci prihvataju i dan-danas, dvadeset godina po-
sle preusmeravanja svoje privrede.
9.3. e vroPa
Evropski razvoj se odvijao, naravno, nešto drugačije.

Nemačka je do tridesetogodišnjeg rata215 bila razvijena go-
tovo jednako kao i Velika Britanija, tada najrazvijenija zemlja
na svetu. Tridesetogodišnji rat je u tolikoj meri opustošio Ne-
mačku da ona do druge polovine XIX veka nije uspela da se
oporavi. Taj rat je izazvao veliko uništavanje u svim oblasti-
ma, od velikih ljudskih žrtava do potpunog ekonomskog po-

srnuća.216
Tridesetogodišnji rat je sprečio agresivno pojavljivanje ne-
mačkog protestantizma u vezi sa ekonomskim zbivanjima, ta-
ko da Nemačka, zbog posledica toga rata, nikako nije bila u
stanju da učini ono što je uradila Velika Britanija i što će ka-
snije uraditi Sjedinjene Američke Države – nije mogla da kre-
ne u industrijsku revoluciju. Politički košmar, koji je nastao
kao rezultat postojanja gomile pojedinačnih državica i velike,
jake, ali feudalne, junkerske Pruske, definitivno je odveo Ne-
mačku u ekonomsku zaostalost.
Zemlja je u stvarima duha izuzetno napredovala, dovoljno
je da spomenemo samo Kanta217 ili Getea218, ali je na polju eko-
nomije i politike stajala vrlo rđavo i sve više zaostajala. Takva
situacija potrajala je sve do polovine XIX veka, a do tada, pa i
kasnije, iz Nemačke je otišao veliki broj stanovnika, prvenstve-
no u Severnu i Južnu Ameriku.219
Zanimljivo je pomenuti da je već na samom početku stva-
ranja Sjedinjenih Američkih Država odlučeno, samo sa jed-
nim glasom više, da se u administraciji SAD, koja do tada ni-
je imala zvanični jezik, koristi engleski, a ne nemački jezik. Pri
tome je primenjen liberalni princip koji dozvoljava svakome
da govori bilo koji jezik ako ga drugi razume. Da nije bilo tog
jednog glasa možda bi Amerikanci danas govorili nemački.
Šta se u Nemačkoj dešavalo posle 1848. godine? Napoleo-
novi ratovi prvih decenija XIX veka Nemačku su probudili u
nacionalnom smislu. Ali tek je 1848. godina, kao što je to bio
slučaj širom Evrope, Nemačku konačno opredelila za ujedi-
njenje. Princip revolucije, koji je nastao u francuskoj, proši-
rio se sa Napoleonom po celoj Evropi. Napoleonova osvaja-
nja nosila su slobodu, odnosno umni poredak stvari, ali na
nasilan način. On je prisiljavao narode na slobodu, on ih je
terao na nju i zato je doživeo definitivan poraz. Prvi put je to
pokazano u Španiji. Napoleon nije uspeo da natera Špance
da prihvate meru slobode koju mogu da istrpe francuzi.
Španci to nisu prihvatili. Drugi put je takvu situaciju doži-
veo u pohodu na Rusiju, jer Rusi nisu mogli da prihvate ta-

kvu slobodu.
S druge strane, neki narodi koji su, na primer, mogli da pri-
hvate veliku meru slobode, od njega je nisu dobili, kao, recimo,
Italijani. Italija je očekivala i dočekala Napoleona zaista kao
oslobodioca, a on ju je podelio na nekoliko državica, odbivši
da je ujedini. Napoleona su kao oslobodioca dočekivali i naro-
di Austro-Ugarske. On je čak više puta osvajao Beč i Peštu! Ali
česi, pre svega, pa i Poljaci, koji su očekivali od njega slobo-
du, nisu je dobili.
Južna Nemačka je takođe očekivala od Napoleona slobodu,
ali je nije dobila. Napoleon je protivrečan u svemu, kao što je
protivrečan i princip revolucije koji nameće jednakost ljudi,
nameće zaštitu svojine, ali ne oslobađa narode.220
Napoleon je, ipak, probudio evropske narode.221 Nemci su,
kao i ostali narodi protiv kojih je ratovao Napoleon, a ratovao
je protiv mnogih, suprotstavljajući mu se dobijali svoju naci-
onalnu svest. Kako svi Nemci mogu „saznati“ da su Nemci
ako su izdeljeni na mnoštvo međusobno zavađenih državica?
Kako svi Rusi mogu „saznati“ da su Rusi? Zajedničkim rato-
vanjem protiv Napoleona, koji ih je zaista ujedinio i probu-
dio ih.
Ali, 1815. godine, nakon Bečkog kongresa, restauracija je
dovela do kompromisa između stare aristokratske ideje i no-
voga principa, pa je sve zadržano pod kontrolom.
Godine 1848. je, međutim, ponovo nezaustavljivo krenuo
Evropom požar građanskih zahteva i građanskih revolucija.
Tada se Nemačka definitivno probudila. Neki narodi su 1848.
godine postavili samo građanske zahteve, ali su kod nekih ti
građanski zahtevi bili povezani s nacionalnim ujedinjenjem.
Nacionalni zahtevi su u mnogim zemljama prevazišli građan-
ske, što je dovelo do pojave nacionalizma. To se desilo u Ugar-
skoj, u Nemačkoj, u Italiji sa Macinijem, tim „apostolom na-
cionalizma“.
Do ujedinjenja Nemačke dolazi 1871. godine. Tek tada je
ona, stvarajući veliko tržište, započela industrijsku revoluciju.
Može se reći da je industrijalizacija Evrope počela tek tada, jer

je Nemačka i onda, kao i danas, bila ekonomska lokomotiva
cele Evrope. Tako intenzivan industrijski razvoj Nemačke, ko-
ji se može meriti samo sa američkim, prelio se u istom perio-
du i na druge države.
Neke države su uspevale da prate nemački industrijski
rast, a neke ne. Među onim državama koje nisu uspevale da
prate nemački privredni ritam bila je i Austro-Ugarska, po-
sebno njen ugarski, ruralni deo, s obzirom na to da nije do-
lazilo do premeštanja kapitala iz sela u grad. Ni do današnjeg
dana Mađarska nije industrijalizovana do kraja. Ni Rusija ni-
je mogla ekonomski da prati takav razvoj, čak i pored velike
koncentracije industrije oko Petrovgrada, gde je, uz nemač-
ku i britansku industriju, bila najveća koncentracija radni-
štva na jednom mestu u Evropi. Ogromna Rusija, sa svojim
nepreglednim nerazvijenim prostranstvima, ipak nije uspe-
vala da uhvati tok sve bržih privrednih promena, tako da je
industrijalizaciju doživela tek u vreme Sovjetskog Saveza i so-
cijalizma.
Takve okolnosti dovele su do izbijanja Prvog svetskog rata.
Brz ekonomski rast Nemačke doveo je i do njenog političkog
jačanja, pa i zahteva za kolonijama koje će joj obezbediti no-
ve sirovinske izvore i bazu za dalje jačanje. Nemačka je traži-
la novu podelu sveta i svoj deo učešća u svetskoj raspodeli.
Ubistvo nadvojvode ferdinanda222 u Sarajevu poslužilo je sa-
mo kao povod za početak Prvog svetskog rata.
Nemačka i Austro-Ugarska, objavom rata Srbiji, započinju
Prvi svetski rat. Austro-Ugarska je u tom momentu imala tri
miliona vojnika, a među njima najviše Slovena koji su najviše
i ginuli, ali su, pored svega, što je iznenađujuće, bili i najoda-
niji Austro-Ugarskoj.
Prema broju vojnika gledano, Nemačka ovaj rat nije izgu-
bila. Većina nemačkih trupa se, pri potpisivanju kapitulacije,
1918. godine, nalazila van teritorije Nemačke. Rat je izgubila
iz onog istog razloga zbog koga je on i počeo – zbog nedostat-
ka sirovina i energije. Isto se to desilo, kao što je spomenuto,

i u američkom građanskom ratu, kada je jug vojnički poražen
tek onda kada je snažno narasla severnjačka industrija teh-
nički nadvladala južne države, koje nisu imale industrijsku
proizvodnju oružja. Tako je i Nemačka izgubila Prvi svetski
rat zbog toga što njena industrija nije imala šta da prerađuje.
Iako je imala, pored britanske, najrazvijeniju industriju u
Evropi, nije imala dovoljno potrebnih sirovina, čime je počeo
njen sunovrat.223
Pogovor
Predavanja iz praktičke filozofije obuhvataju razmatranja iz

filozofije prava, filozofije ekonomije, filozofije politike i filo-
zofije istorije. Pomenute četiri filozofske discipline autor sa-
bira pod nazivom „ideja praktičke filozofije“, sledeći pri tom
čuvenu Aristotelovu misao o jedinstvu praktičkog polja.224 To
jedinstvo najpre podrazumeva nemogućnost nekog vanvre-
menskog ili aistorijskog razmatranja ijednog od praktičkih
područja – bilo da je u pitanju pravo, moral, politika ili ekono-
mija. Razumevanje kategorija ovih područja vezano je za raz-
umevanje istorijskih sklopova, odnosno epoha u kojima su
ona nastajala, razvijala se i ostavljala svoje tragove, ne samo u
vidu misli, nego kroz konkretne društvene institucije. Razma-
tranje osnova na kojima su te institucije utemeljene i odgova-
rajućeg tipa duhovnosti kome sam taj osnov pripada uzima se
kao zadatak praktičke filozofije u celini. Poduhvat stvaranja
neke večne etike ili politike nedvosmisleno se pokazuje, pola-
zeći od ovakvog shvatanja praktičke filozofije, kao iluzoran.
Praktička filozofija je usmerena na razumevanje pokretačkih
osnova ljudskog delanja, što podrazumeva i osvetljavanje sa-
morazumevanja čoveka u određenoj istorijskoj epohi. Ocrta-
vanje ovog samorazumevanja, ukazivanje na dominantne kon-
cepte praktičkog polja i njihovu utkanost u konkretne institu-
cije i prakse određenog doba predstavlja zadati okvir ovih pre-
davanja. U tom smislu autor prihvata Hegelovo određenje fi-

lozofije kao „svoje vreme mislima obuhvaćeno“225 iz predgovo-
ra Osnovnih crta filozofije prava.
Ovaj ciklus predavanja iz praktičke filozofije objašnjava
moderno doba i njegove temeljne praktičke strukture. U njima
se razmatraju osnove na kojima ova epoha počiva. Utoliko se
u predavanjima tematizuju neki osnovni moderni pojmovi i
institucije kao pretpostavke i uobličenja moderne duhovnosti
(država, građansko društvo, birokratija…). Pojam lica i pojam
subjektivnosti autor vidi kao konstitutivne koncepte moder-
nosti. Pojam subjekta je složen filozofski pojam koji je u raz-
ličitim filozofskim koncepcijama imao različita značenja. De-
kartova filozofija se često označava kao prva filozofska pozici-
ja u okviru koje samosvest biva vezana za subjektivnost, po-
delom na res extensa i res cogitans i pronalaženjem krajnje iz-
vesnosti u domenu cogitare. Kao težišni filozofski koncept, po-
jam subjekta eksplicitno nastupa sa filozofijom nemačkog ide-
alizma i to kao nerazdvojiv od pojma refleksivnosti. Herme-
neutika subjekta, međutim, nije „zadatak“ koji započinje tek
sa XVII vekom i Kartezijevom filozofijom ili klasičnom ne-
mačkom filozofijom. Sa Dekartom subjekt biva vezan za mi-
šljenje i spoznaju; njegovi osnovi se, međutim, moraju tražiti
mnogo dalje u prošlosti.226 Ako bi jednim načelnim i prilično
slobodnim potezom trebalo odrediti značenje pojma subjekta
u ovim predavanjima, onda bi se u tu svrhu mogao iskoristiti
pojam delatnog (onoga koji deluje), nasuprot objektu kao ne-
delatnom, pasivnom. Subjektivnost se u Predavanjima odre-
đuje kao čisto ništavilo koje nagoni na neko određenje i ogra-
ničenje, a koje se u književnosti pojavilo kao večno, nepodno-
šljivo i sizifovsko traganje za identitetom. U filozofiji dvadese-
tog veka to se traganje uobličilo u jedno od njenih temeljnih
pitanja – pitanje o smislu čovekovog života.
Subjektivnost se u modernom dobu prikazuje kao causa
sui, smeštena negde u dubinu čoveka.227 Taj ponor neodredivo-
sti, s jedne strane, i nezajažljivi poriv za samoodređenjem uzi-
maju se kao temeljne odredbe modernog čoveka. Njih prati
Pogovor 141
oštro suprotstavljanje ideji o postojanju trajne čovekove priro-

de, na kojoj bi se zatim moglo utemeljiti neko aistorijsko pri-
rodno pravo. Već prvo predavanje o ideji praktičke filozofije
pokazuje zazor prema obezvremenjenosti, kako prirodnoprav-
nih stajališta, tako i pravnog pozitivizma.
Tumačenje modernog pojma subjekta iz perspektive filozo-
fije prava autor započinje analizom pojma lica. Lice je pravni
okvir subjektivnosti i istovremeno pretpostavka postojanja lič-
nosti. Hegelov stav iz Osnovnih crta filozofije prava – „Budi lič-
nost i poštuj druge kao ličnosti“ pojavljuje se u predavanjima
kao normativna osa svih polja praktičkog moderne epohe. Isto-
rija koncepta lica od rimskog prava do danas išla je u pravcu
odbacivanja konkretnih odredbi čoveka (poreklo, rod, rasa,
starost, religija…), sve do izjednačavanja subjektivnosti i de-
latnog ništavila, odnosno lica i volje. Ovaj put za neke grupe
ljudi nije bio samo vekovima, nego i milenijumima dug i on se
u vidu jednog istorijskog krokija prati kroz drugo predavanje.
Korak od apstraktnog pojma lica, ništavila, ka njegovom
određenju vodi, s jedne strane, u okrilju sfere prava – kao u
Osnovnim crtama filozofije prava – preko pojma vlasništva, a
s druge, u okrilju sfere ekonomije, kroz pojam robe, a polaze-
ći od područja potreba. Kroz vlasništvo i kroz robu apstrakt-
na subjektivnost dobija neke određenije konture. Autor odba-
cuje razliku između veštačkih i prirodnih potreba na osnovu
koje bi se moglo utemeljiti neko aistorijsko područje društva
i izgraditi njegov normativni okvir. Odbacujući tu razliku, on
u stvari potvrđuje svoju ranije postavljenu tezu o nepostojanju
neke čovekove unapred određene prirode.
Prateći ovu polazišnu tezu, autor se kritički razračunava sa
Marksovim tumačenjem pojma robe. On ustanovljava da je
specifično tumačenje pojma robe i njene vrednosti u Kapitalu
zasnovano na pomenutoj podeli na veštačke i prirodne potre-
be i istovremeno nužnom oduzimanju pokretačke snage su-
bjektu i njegovom premeštanju u aistorijski horizont. Uzima-
njem vrednosti kao unapred datih i izračunljivih bez obzira na
okolnosti i vreme – posredstvom rada – poništava se onaj te-
meljni fluidni moderni pojam subjekta. Kroz treće i četvrto

predavanje se objašnjava kako takav pristup Marksa vodi i ka
poništenju područja razmene i građanskog društva kao konsti-
tutivnog dela društava moderne epohe. U nastojanju da se sa-
vlada ovo ništavilo subjektivnosti, njegova se životnost stavlja
pod kontrolu političke države, a sama istorija u unapred po-
stavljene filozofske stege.
Autor ne vidi državu kao totalno suprotstavljenu građan-
skom društvu, nego kao jedan od vidova korporativnosti koji
izranjaju iz njega. filozofija politike u okviru ovih predavanja
započinje državom kao još jednom temeljnom institucijom
modernog doba, a završava birokratijom. Birokratija, shvaće-
na u Veberovom smislu kao upravljanje pomoću znanja, pre-
vazilazi državu kao ultimativni okvir područja političkog. Sa
birokratijom, u čijoj je osnovi ideja bezlične racionalnosti (još
jedna od meta savremene filozofske i sociološke kritike) –
srodna onoj praznini moderne subjektivnosti – moguće je iza-
ći iz horizonta pojedinačne države i područje političkog shva-
titi šire od područja državnog. Snaga birokratije se vidi u nje-
noj mogućnosti da se apstrahuje od vezanosti za konkretnost
tla, nacije ili specifičnih običaja i iracionalnosti koja ih prati.
čitava moderna epoha u Predavanjima se pojavljuje i pod
naslovom – kapitalska epoha. Prikaz istorijskih kretanja mo-
dernog doba pokazuje da se pridaje nedvosmisleni značaj, ako
ne i prioritet, ekonomskoj dimenziji praktičkog polja u moder-
nosti, za razliku od antičkog prioriteta političkog. Drugim re-
čima, dominantni pokretački osnov modernosti u Predavanji-
ma se pronalazi u kapitalu kao poluzi modernog sveta. U Pre-
davanjima se moderna epoha pokazuje kao bitno drugačija
konstelacija praktičkog područja od nekadašnje: moralnost se
sa protestantizmom povlači u sferu privatnosti, privatno pravo
se postavlja kao pretpostavka života modernosti, a politika i
„javno pravo“ uporno ostaju hromi pratilac davno planetarizo-
vane ekonomije.
Duška Dobrosavljev
NaPoMeNe
1 Različite načine zasnivanja prava autor je šire obradio u knjizi Onto-

logijski stav filozofije prava (Lazar Vrkatić, Ontologijski stav filozofije
prava, filozofski fakultet, Novi Sad, 1997).
2 Žan-Žak Ruso (1712–1778).
3 Džon Lok (1632–1704).
4 Tomas Hobs (1588–1679).
5 Aurelije Avgustin (354–430).
6 Georg Vilhelm Fridrih Hegel (1770–1831).
7 Pozitivizam se pojavio sredinom devetnaestog veka. Koliko god on bio
podložan kritici, mora se priznati da je njegova pojava imala jednu va-
ljanu posledicu: došlo je do odvajanja pojedinih nauka. Tako su se de-
finitivno izdvojile pravna i ekonomska nauka, a sociologija se pojavila
kao opšta nauka o zakonima razvitka društva. Filozofija je prognana,
nestala je kao „čuvar vatre celine bića“, jer se to biće sada razbilo na niz
pojedinačnih, zasebnih momenata. Na taj način nastaju i mnoge pozi-
tivno-pravne discipline. Teško je govoriti o nekom shvatanju prava kao
zasebnoj svesti pre polovine devetnaestog veka.
8 Neokantovstvo je opšti naziv za više filozofskih strujanja u Nemačkoj u
drugoj polovini devetnaestog i početkom dvadesetog veka, koje su se
oslanjale na specifična tumačenja Kantove filozofije. Poznate neokan-
tovske škole bile su Marburška i Badenska škola.
9 Toma Živanović (1884–1971).
10 Đan Batista Viko (1668–1744).
11 Aristotel (384–322 p. n. e.).

12 Platon ((427–348/7 p. n. e.).
13 Kad se uporede Stari zavet i Platon, viši je stadijum duha prisutan u
Starom zavetu nego kod Platona. Ali, uprkos tome, način predstavlja-
nja u Starom zavetu ostao je mitski. Iako su „junaci“ Staroga zaveta
zemni ljudi, sem Samsona gotovo ne postoji nijedan junak koji ima
neka mitska obeležja jer je sve predstavljeno kao istorija toga naroda.
No, i pored toga, način predstavljanja je mitski.
Zašto se pomenuto čudo desilo baš u Grčkoj, zašto je filozofija poče-
la upravo kod Grka? Teško je rekonstruisati i potpuno se uživeti u ta-
dašnja zbivanja. Počelo je sve negde na Kritu sa čuvenom slikom prin-
ca među ljiljanima (radi se o fresci nađenoj u palati u Knososu na Kri-
tu koja, prema procenama, datira iz oko 1500. godine p. n. e.), kada je
i prvi put stvoreno umetničko delo u kome je čovek predstavljen u po-
kretu. Spoznaja kretanja tajna je helenske filozofije. Otprilike dvade-
set vekova pre naše ere dešavala se velika pometnja naroda na terito-
riji koju mi danas zovemo Bliski istok. Arijevci su se selili na istok i na
sever. Osnovna razlika između Arijevaca i Semita je u tome što su Ari-
jevci mnogobošci i monogamni, a Semiti poligamni i jednobošci. Iako
je to mala spoljašnja razlika, ona ipak mnogo toga određuje. Sfera je-
dinstva jednoga kod Arijevaca je data u porodici, a sfera razlike van
nje, u duši, kao božansko, dok je kod Semita drugačije. Arijevci se vra-
ćaju na Bliski istok tek kao starozavetni filistejci ili, kako se u Starom
zavetu navodi, „ljudi sa mora“. Prema tome, filistejci su očigledno sti-
gli sa Krita, a ostalo je ime Palestina. Oni su, prema svedočenju Starog
zaveta, doneli veštinu kovanja gvožđa koju Jevreji do tada nisu pozna-
vali jer su još uvek bili u bronzanom dobu. Gvozdeno doba za njih po-
činje sa dolaskom filistejaca, koji su im, pored toga, doneli i konje,
borbena kola, o kojima oni do tada nisu imali predstavu i u ratu su
koristili samo pešadiju.
Veliki dodir Arijevaca i Semita bio je prevod Starog zaveta sa aramej-
skog jezika na starogrčki u III veku pre naše ere. Tada je najviši mome-
nat semitske civilizacije – jevrejska religioznost – ušao u kulturni ob-
zor Arijevaca. Taj prevod je imao odlučni i usmeravajući uticaj ka hri-
šćanstvu, jer je poznati starozavetni stav, pri pojavljivanju Boga Moj-
siju iz grma, preveden kao – „Ja sam onaj koji jesam“.
14 φύσις (starogrčki) – priroda.
15 Galileo Galilej (1564–1642).
16 Johan Kepler (1571–1630).
Napomene 145
17 Prema teoriji adekvacije ili korespondencije istina je svojstvo suda i

predstavlja slaganje misli i stvari („Veritas est adæquatio intellectus et
rei.“).
18 μορφή (starogrčki) – oblik.
19 εύδαιμονία (starogrčki) – blaženstvo.
20 Gloria, -ae f. (lat). – slava, čast.
21 U polisu su se poznavali slobodni ljudi. Atina je na svome vrhuncu,
posle Perikla, imala oko 400.000 stanovnika i predstavljala je najveći
polis, a od toga je bilo oko 20.000 slobodnih ljudi. Ostali su bili robo-
vi, meteci, žene… Već je tada Atina daleko premašila pojam polisa, jer
je polis u potpunosti mala zajednica.
22 Teorijskom polju pripadaju matematika, fizika i prva filozofija, praktič-
kom ojkonomija, etika i politika, a poietičkom poetika, gramatika, re-
torika i sve vrste „tehnike“.
23 τύπος (starogrčki) – udarac, oblik, nacrt.
24 Rajner Marija Rilke (1875–1926).
25 δύναμις (starogrčki) – mogućnost, moć.
26 Ogist Kont (1798–1857).
27 Maks Veber (1864–1920).
28 Justinijan (482–565).
29 Cives, civis (lat.).
30 To bi predstavljalo neku virtuelnu državu, gde izraženom slobodnom
voljom slobodni ljudi pristaju da budu podanici jedne države koja ne-
ma svoju teritoriju i koja se, recimo, može naći samo na internetu.
31 Tomas Džeferson (1743–1826).
32 Džon Adams (1735–1826).
33 Aleksandar Hamilton (1755–1804).
34 Napomenimo ovde da su samo tri moderna ustava vezana za ljude ko-
ji su ih napisali, pa se po njima i nazivaju. To je pomenuti američki
ustav, Džefersonov, zatim Vajmarski ustav iz 1919. godine Huga Proj-
sa (1860–1925), i austrijski ustav iz 1920. godine Hansa Kelzena
(1881–1973). To su tri velika ustava koja su pisali pojedinci, pa su za-
to i najbolji. Vajmarski ustav je u XX veku najviše uticao na ustavno
zakonodavstvo na našoj planeti.
35 Tu je, u tom pravnom momentu, pretpostavka njihove kasnije, skoro

već preterane premoći na planeti.
36 Cezar (Gaj Julije Cezar, 102/100–44. p. n. e.) je bio prvi, Oktavijan (Ok-
tavijan Avgust, 63. p. n. e. – 14. n. e.) drugi, Tiberije (42. p. n. e. – 37.
n. e.) treći, Kaligula (12– 41) četvrti, a Klaudije (10. p. n. e. – 54. n. e.)
peti.
37 Od njih petorice najduže je vladao Oktavijan.
38 Napoleon Bonaparta (1769–1821).
39 Vilijam Gledston (1809–1898).
40 Hegel, G. V. F., Osnovne crte filozofije prava, Veselin Masleša, Saraje-
vo, 1989, str. 84.
41 Kantov kategorički imperativ (neke od formulacija): „Delaj samo prema
onoj maksimi za koju u isto vreme možeš želeti da ona postane jedan
opšti zakon“ (Zasnivanje metafizike morala, str. 63).
„Postupaj tako da ti čoveštvo u svojoj ličnosti, kao i u ličnosti svakog
drugog čoveka, uvek upotrebljavaš u isto vreme kao svrhu, a nikada sa-
mo kao sredstvo“ (Imanuel Kant, Zasnivanje metafizike morala, str. 74).
42 Semjuel Pufendorf (1632–1694).
43 Kao u onim američkim vestern filmovima, kada negde u Oklahomi na
primer, dele zemlju: svi učesnici se postroje na startu i na određeni
znak počinje trka – ko pre dođe do neke parcele zaposeda je. Ili, kao
što se dešavalo u kneževskoj, pa i u kraljevskoj Srbiji u XIX veku, u
kojoj su šume isečene baš zbog zaposedanja zemlje, zbog sitnih pose-
da. Sitan posed nije mogao ishraniti porodicu, pa su sečene šume da
bi se došlo do većeg poseda. To je u osnovi jedan feudalni i ranogra-
đanski rezon – ali ipak više feudalni – da je osnova svojine uzimanje,
da je priroda nešto mrtvo što čeka da je ljudi uzmu.
44 Čezare Bekarija (1738–1794).
45 Pitanje izbora između života i smrti, i sa njim povezano pitanje o euta-
naziji, velik je problem. Neki neizlečivo bolesni ljudi nisu u stanju da
sami sebi oduzmu život. Neko bi im verovatno pomogao, jer za njih je
život patnja. Sa druge strane, za koliko je ljudi, koji su fizički zdravi,
život patnja? Pitanje eutanazije je veliki pravni problem.
46 Henri Ford (1863–1947).
47 Enco Ferari (1898–1988).
48 Autor upućuje na predavanje pod brojem 3.
Napomene 147
49 Treba razgraničiti pojam vlasništva i pojam poseda. Neko može biti

vlasnik nečega što nije u njegovom posedu. Takođe, neko može biti u
posedu nečega, a da to nije u njegovom vlasništvu. Može čak da dođe
i do kolizije vlasništva i poseda. Najčešći primer te kolizije jeste kad
neko, na primer, uđe u tuđi stan, nalazi se u njemu i koristi ga. Posed
je stvarna kategorija, a vlasništvo je mogućnost poseda. Mogućnost
poseda, vlasništvo, jača je kategorija od poseda.
Treba napraviti razliku i između vlasništva i imovine. Za vlasništvo
nije bitno šta i koliko se poseduje. Vlasništvo je mogućnost posedova-
nja, neko je vlasnik, bez obzira na to koliko poseduje. Za imovinu je
isključivo bitno šta i koliko neko poseduje. Prema tome, vlasništvo je
pravna kategorija, a imovina je ekonomska kategorija. Posed je tako-
đe pravna kategorija. Vlasništvo se ne izražava novcem, s obzirom na
to da je ono pravni status, za razliku od imovine koja se izražava nov-
cem. Pravna osnova imovine je vlasništvo.
50 Starogrčki.
51 Veberov metod „idealnih tipova“ podrazumeva konstruisanje pojmova
tako što se određene karakteristike ili strane neke pojave uveličavaju
(čime se stvara idealni granični pojam), tako da pojave u stvarnosti od
njih manje ili više odstupaju i prema njemu se odmeravaju.
52 Imanuel Kant (1724–1804).
53 Pre desetak godina pojavio se jedan neverovatan film. (Ova digresija
se odnosi na film Bogovi su pali na teme režisera Jamieja Uysa koji je
snimljen 1980. godine. – prim. prir.) U avionu koji leti iznad Afrike pi-
lot pije koka-kolu. Nakon što popije koka-kolu baci flašu iz aviona,
koja padne u jedno bušmansko selo. Bušmani ne znaju šta je to dole-
telo s neba među njih, zagledaju flašu, i onda, vremenom, počnu da je
upotrebljavaju na raznovrsne načine. Najpre su njom mesili hleb, a za-
tim su pronašli dvadesetak drugih mogućnosti upotrebe flaše koka-
kole. Zbog te flaše dolazi do sukoba u selu, tačnije žene se potuku oko
nje zato što nisu mogle da se dogovore kada će je i za koju namenu
koristiti. Sve te nesuglasice prati jedan dečko koji nepoverljivo cokće
sve vreme trajanja filma. Konačno mu sve dosadi, uzima flašu i odla-
zi da je baci na kraj sveta, zbog toga što je ta flaša koka-kole uništila
njegov svakodnevni način života. Ovaj izvanredan film pokazuje ko-
liko je kratko vreme potrebno da bi nastala potreba za flašom koka-
kole u bušmanskom selu, odnosno za bilo kakvom potrebom u svetu
u kome živimo. Taj film je negacija socioloških teza o lažnim i istini-
tim potrebama.
54 Šezdesetih godina prošlog veka ford je napravio „mustang“, čuveni

model automobila. Taj automobil je prvi ljudski proizvod u čiju je re-
klamu potrošeno više nego u njegovu proizvodnju. Vratimo se pono-
vo na koka-kolu, koja je najočitiji primer onoga o čemu se ovde govo-
ri. flaša koka-kole je više reklama nego tekućina. Ona se apsolutno
temelji na reklami.
55 Kao da je neko morao da vozi baš fordov „mustang“?! čuvena je ona
misao i slogan staroga Henrija forda, koji je tvrdio da kod forda mo-
žete da kupite automobil bilo koje boje, pod uslovom da je crna, što
znači da njega apsolutno nisu zanimali tržište i potrebe njegovih ku-
paca – on je pravio crne automobile. Kao što je „ferari“ uvek crven,
jer je Enco ferari finansirao Komunističku partiju Italije. On, imućan
kapitalista, voleo je komuniste i pravio automobile crvene boje. I dan-
danas „ferari“ je uglavnom crven, ali zato što poštuje tržište.
56 Frenklin Delano Ruzvelt (1882–1945).
57 Amerikanac je neverovatan potrošač, on potroši, poredeći ga sa sta-
novnicima drugih razvijenih država, neshvatljivo mnogo novca. U dva-
desetoj godini života već je potrošio „ceo svoj život“. Uzeo je kredit da
bi završio koledž ili, kasnije, fakultet. Nakon završetka studija on taj
kredit otplaćuje. čim završi fakultet zapošljava se i uzima kredit za ku-
ću, za automobil i za sve ostalo što mu je važno i neophodno. Zatim
mora da radi da bi otplaćivao kredit. Uz to, stalno uzima nove kredite
koje, naravno, mora takođe da otplaćuje. Kada dođe u godine kada vi-
še nije sposoban za rad, a bio je dovoljno mudar da sav višak zarađe-
nog a nepotrošenog novca uloži u siguran penzioni fond, odlazi u pen-
ziju i u njoj troši praktično sve što mu je preostalo; on tada putuje i
obilazi svet. Amerikanizacija ostalog sveta znači baš ovo: pravljenje po-
trošača. Nema štednje, novac se uzima unapred, a kasnije se vraća.
58 Ali, sloboda i život su u saglasnosti. Ako nije tako, čemu onda život?
Zar samo zato da bismo išli u školu, da bismo bili dobra deca, da bi-
smo se posle toga zaposlili i „pravili karijeru“, da bismo bili dobri ro-
ditelji, a zatim dosadni starci; čemu život? Da li je svrha života u to-
me da se ispune određeni obrasci i da se jedino na godišnjem odmo-
ru daje sebi oduška pa da se onda cele godine priča o tome i razgleda-
ju fotografije? Ili život ima neku višu svrhu? Da li je život ispunjenje
kompleksa iz detinjstva, kompleksa koji nas proganjaju ceo život? če-
mu život uopšte ako je sve determinisano?
59 Rene Dekart (1596–1650) bio je poznat kao Renatus Cartesisus. Za De-
kartovu filozofiju karakteristično je razdvajanje res cogitans (misleća
stvar) i res extensa (protežna stvar), pri čemu se „ja“ u njoj pojavljuje
Napomene 149
kao misleća stvar, a u samom mišljenju (bez obzira na njegov sadržaj)

Dekart nalazi i poslednju izvesnost bivstvovanja.
60 Džejms Džojs (1882–1941).
61 Leopold Blum, glavni junak Džojsovog Ulisa.
62 Sve to, uključujući i Džojsa, u vezi je sa hrišćanstvom. Samo sa hri-
šćanstvom i jedino s njim.
63 Franc Kafka (1883–1924).
64 Martin Šerber (1907–1974).
65 I to je ono što ima Bušman koji je prihvatio flašu koka-kole iz aviona,
te ono što ima i svako od nas.
66 Emanacija predstavlja proizlaženje, izviranje, izlivanje iz apsoluta, iz-
vora, Jednog (Plotin).
67 Creatio ex nihilo.
68 Herodot (484–425 p. n. e.).
69 Karl Marks (1818–1883).
70 Aristotel u Metafizici razlikuje četiri vrste uzroka: materijalni, formal-
ni, eficijentni (kauzalni) i finalni (svrhoviti) uzrok.
71 Kad su ljudi počeli prirodu da shvataju kao sirovinu, to je za njih bio
veliki napredak. Taj prelom u ljudskom shvatanju povezan je sa indu-
strijskom revolucijom. Tada je priroda za čoveka postala sirovina, pa
zbog toga nema vrednost sama po sebi, niti mi u njoj više uživamo, i
zbog toga je tako strašno uništavamo. To je posledica industrijalizaci-
je, sa kojom je priroda shvaćena kao sirovina.
72 Martin Hajdeger (1889–1976).
73 Najpoznatiji Hajdegerov spis o ovoj temi nosi naziv O tehnici.
74 Podsetimo se flaše koka-kole u bušmanskom selu, pa će nam biti jasno
koliko jedna stvar ili mašina može da promeni način rada i razmišlja-
nja.
75 Isak Asimov (1920–1992). Aludira se na tri pravila ponašanja robota,
prvi put objavljena 1942. u kratkoj naučno-fantastičnoj priči Runa-
round.
76 Indija je, na primer, odmah uvela televizijski program kao satelitski.
77 Kao u naučnoj fantastici, kao kod Klarka (Artur Klark, 1917) u Odi-
seji. Možda nas to čeka. Pošto je ljudsko biće svakim danom sve stari-
je, u godinama istinske starosti telo stvarno postaje nepotrebno…
78 Žan-Pol Sartr (1905–1980).

79 Edmund Huserl (1859–1938).
80 Moša Pijade (1890–1957) i Rodoljub čolaković (1900–1983) preveli
su Kapital.
81 Tokom ovog i sledećeg predavanja autor tumači različite delove Mark-
sovog Kapitala, citirajući i parafrazirajući pojedine delove i komentari-
šući ih.
82 Karl Marks, Kapital, I tom, Kultura, Beograd, 1964, str. 41.
83 Adam Smit (1723–1790).
84 Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, 1776.
85 Ibid., str. 42.
86 Prvi tom Kapitala objavljen je 1867.
87 Ibid., str. 42–43.
88 Mao Cedung (1893–1976).
89 Milton Fridman (1912–2006).
90 Ibid., str. 44.
91 Ibid., str. 44.
92 Ibid., str. 44.
93 Ibid., str. 45.
94 Baruh de Spinoza (1632–1677).
95 Ibid., str. 46–47.
96 Ibid., str. 47.
97 Ibid., str. 47.
98 Ni ovo nije sasvim tačno, s obzirom na to da postoje slučajevi kad rad-
na snaga nije jedina roba čijom upotrebom raste vrednost. Zanimljiv
primer za to je upotreba oružja, koja dovodi do rasta cene oružja.
99 Tvrdnje koje dokazuju da se ovde radi opet o nečem različitom, a da
se kod Rusa i ostalih naroda koji su živeli u socijalizmu radi o nečem
trećem, apsolutno nisu tačne. I Lenjin (Vladimir Iljič Lenjin, 1870–
1924) i svi drugi koji su razvijali socijalizam dobro su razumeli Karla
Marksa.
100 Ibid., str. 79–80.
101 Ibid., str. 80–81.
Napomene 151
102 Prvi deo ovog predavanja nastavak je analize Marksovog Kapitala, za-
počete u prethodnom predavanju i polazište za analizu građanskog
društva.
103 Kapitala.
104 Ibid., str. 89.
105 Jedna od funkcija fiskalne politike je restrikcija. Sve je to poznato u
Kejnzovoj (Džon Majnard Kejnz, 1883–1946) ekonomskoj teoriji. Dr-
žava svojom intervencijom sprečava ciklično kretanje ekonomije. Ne-
ki ekonomisti, skloni su takvim mnjenjima, smatraju da u osnovi
stvari nikada nije ukinut ciklični krug ekonomije, već da je on samo
pritajen i da se drži pod kontrolom. Mislimo da se radi o tome. Sve
to ima jednu spekulativniju notu, ali mi zaista ništa ne možemo spre-
čiti – sve diše, živi, radi… Ekonomija je nešto živo. Ona se kreće.
106 Ne spominjemo ovo da bismo utvrđivali eventualnu Marksovu krivi-
cu. Ovde se ne radi o nekoj istorijskoj krivici, već o tome da je ono što
je činilo socijalistički način proizvodnje u svim njegovim oblicima, a
staljinizam je najdominantniji oblik tog socijalističkog načina proiz-
vodnje i upravljanja državom, proizašlo direktno iz Marksovog Ka-
pitala. Ne radi se ni o kakvom nerazumevanju, i Marksa treba odvo-
jiti od tog iskustva socijalizma, kao što su godinama pokušavali mno-
gi dosta umni i pošteni ljudi. Nema tu nikakve Marksove krivice. Sli-
čan je slučaj sa Hajdegerom i fašizmom. čitajući Hajdegera, možemo
videti da njegove filozofske kategorije odgovaraju praktičnoj ravni
nacionalsocijalizma, što ne znači da je on i sâm zastupao ideju naci-
onalsocijalizma. Kad uporedimo ove Marksove ekonomske kategori-
je sa kasnijim nemuštim ekonomskim, poluekonomskim-polufilozof-
skim kategorijama, videćemo da su one na praktičnoj ravni socijali-
stičkog načina proizvodnje.
107 Uporediti: „Time se pokazuje da pri preobilju bogatstva građansko dru-
štvo nije dovoljno bogato, tj. da mu vlastito bogatstvo nedostaje da ot-
kloni prekomernost siromaštva i stvaranje ološa“ (Hegel, G. V. F.,
Osnovne crte filozofije prava, Veselin Masleša, Sarajevo, 1989, str. 363).
108 Uporediti: ibid., str. 362.
110 Kada se pogledaju demografske statistike XIX i XX veka uočljivo je da
su ljudi između pedesete i šezdesete godine umirali isto toliko koliko
i danas, ali su pre toga veoma često umirala deca između prve i pete
godine života, što danas nije slučaj. Naročito je mnogo bilo mrtvoro-
đene dece i dece koja su umirala pri rođenju. Pored toga, žene su če-
sto umirale pri porođaju, čemu je doprinosila nehigijena sa kojom su

ljudi tada bili suočeni. Takva situacija je promenjena više zdravstve-
nom edukacijom nego zdravstvenom intervencijom. Ljudima se ne-
prestano objašnjavalo da treba da neguju određeni stepen higijene,
naročito pri porođaju, ali i u prvoj godini života deteta itd. Iako se
radilo o malom, ne naročito velikom poboljšanju načina života, desi-
le su se velike promene u pridržavanju higijenskih mera.
111 Uporediti: „Građansko društvo je nagnano na to da osnuje kolonije…“
(ibid., str. 365).
112 Uporediti: ibid., str. 365 i dalje.
113 Sa druge strane, za istočne kulture prosjačenje je sasvim normalna
stvar. Pogledajmo budizam: Buda je postao prosjak. Iskustvo Istoka
ne počiva na radu kao vrednosti i zbog toga je moguće da prosjače-
nje ima sasvim normalnu ljudsku vrednost.
115 Kad je neko član sindikata, plaća sindikalnu članarinu. Sindikat bri-
ne o njemu, sindikat takođe brine i o uslovima njegovog rada. Kad, na
primer, dođe do pada najamnine sindikat organizuje štrajk i vrši pri-
tisak na poslodavca. Sindikat, takođe, ima vlastitu kasu iz koje radni-
ke koji dobiju otkaz finansira određeni vremenski period.
116 Pogledati predavanje pod brojem 9.
117 Ronald Regan (1911–2004).
118 Endru Džekson (1767–1845).
119 Najvažnije bi bilo da SAD samu sebe planetarizuju, i to unutar sebe.
SAD za sada planetarizuju samo princip građanskog društva, ali ne-
će u svom okviru da planetarizuju ostalo. Recimo, oni imaju bizarno
krivično pravo. Njihovo krivično pravo je u mnogim elementima pro-
tivustavno. Na primer, u američkom ustavu piše da je zabranjena su-
rova i bizarna kazna, ali se u SAD i danas spaljuju ljudi na električnoj
stolici. Šta je surova, bizarna kazna ako nije spaljivanje na električ-
noj stolici? Osim toga, omogućeno je neshvatljivo uplitanje izvršne
vlasti u izvršenje smrtne kazne. Guverner pojedine države može da
oslobodi najvećeg zločinca. čak i u slučaju da je takav zločinac ubio
pedeset ljudi guverner može da ga pomiluje. Ne zaboravimo da se tu
često radi o velikim novcima, a takav postupak se u Americi ne obe-
ležava kao korupcija. Guverner, na primer, dobije predlog da se za
njegovu narednu kampanju obezbedi pedeset miliona dolara ako ne
dozvoli izvršenje smrtne kazne nad nekim zločincem nego da ga po-
miluje – to je merilo.
Napomene 153
Američki istražni postupak – i dalje kao primer uzimamo krivično

pravo – u odnosu na evropski je katastrofalan. U SAD se neprekidno
u pozitivnom pravu krše ljudske slobode, a svi ostali na planeti se pri-
moravaju na poštovanje ljudskih sloboda. čomski (Noam čomski,
1928) je napisao da SAD sada to moraju da rade zbog sebe, ali da će
im se to osvetiti jer će sebe morati da dovedu na nivo koji traže od
ostalih.
120 Sada imamo intenciju da se načine virtuelne države. To su države ko-
je nemaju svoju teritoriju, a koje na neki način ipak postoje.
121 Ustav SAD usvojen je 1787.
122 To može da se vidi i u američkim filmovima, jer oni posebne pravne
slučajeve često pretaču u filmski zapis.
123 Džon Maršal (1755–1835) je bio predsednik Vrhovnog suda od 1801.
do 1835.
124 Ne treba ni spominjati onu čuvenu zgodu s početka XX veka kada je
Tajms objavio vremenski izveštaj da je kontinent zbog magle odvojen
od Britanije – nije Britanija zbog magle odvojena od kontinenta, ne-
go je kontinent odvojen od Britanije. To je britanski pogled na mete-
orologiju i na istoriju, ali i na pravo.
125 Adolf Hitler (1889–1945).
126 Šarl de Gol (1890–1970).
127 Samo su još dva ustava i dve nekadašnje federativne jedinice Jugosla-
vije preuzele takva rešenja – Srbija i Hrvatska, koje su iskoristile to
francusko rešenje da stave predsednika u poziciju boga.
128 Žorž Pompidu (1911–1974).
129 Bavarska se, na primer, nalazi, u osnovi, u konfederalnom odnosu sa
Nemačkom, a ostale pokrajine u federalnom odnosu. Posle Drugog
svetskog rata Nemci su se podigli na tom umnom ustavnopravnom
rešenju i na ekonomskoj neoliberalnoj koncepciji, u kojoj nema soci-
jalne skrbi (zaštite) društva, nego je ekonomska funkcija države do-
minantna u odnosu na njenu socijalnu funkciju.
Od zanimljivih evropskih ustava može se govoriti o ustavu Švajcarske,
koji je još trajniji od američkog. Švajcarska kao konfederacija – to je
zanimljivo ustavno rešenje.
Od novijih ustavnih rešenja, finski ustav iz 1997. godine smatra se za
primer mnogima. Nadmašio je čak i litvanski ustav, koji je pravi uzor
za zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza.
130 Španija i danas ima silnih problema – Baskija s jedne strane, s druge
strane Katalonija koja je bila ponižavana u Španiji vekovima, sve do
osamdesetih godina prošlog veka. Za vreme franka (Fransisko Fran-
ko, 1939–1975) na ulici se nije smelo govoriti katalonskim jezikom.
Nije se smela slušati muzika u katalonskom ritmu, a i neki drugi obi-
čaji se nisu smeli upražnjavati. Na primer, deci se nisu smela davati
imena iz katalonskog jezika, nego samo propisana imena španskih
svetaca. Prvi je protestovao holandski fudbaler Krojf (Johan Krojf,
1947), igrač „Barselone“, koji je svom sinu dao ime žordi (žordi
Krojf, 1974), što je čisto katalonsko ime.
131 U Vojvodini.
132 Franc Jozef (1830–1916).
133 Za razliku od obične većine u kojoj je za izglasavanje dovoljno 50%
plus jedan glas, kvalifikovanu većinu čini neki drugi odnos procena-
ta, a radi se uglavnom o većini koju predstavljaju dve trećine ili tri
četvrtine glasača (birača).
134 Među amandmanima američkog ustava je i onaj koji je uveo prohibi-
ciju između dva svetska rata. Kad su se pojedini Amerikanci obogati-
li trgujući alkoholom, taj amandman je ukinut. Posle Drugog svetskog
rata regulisan je amandman koji predviđa da američki predsednik mo-
že imati samo dva mandata. Pre toga je to bio samo ustavni običaj.
Džordž Vašington je posle drugog mandata odbio da se kandiduje za
treći i takav je običaj ostao do Ruzvelta. Ruzvelt se kandidovao i za če-
tvrte izbore i pobedio. Posle Ruzvelta Amerikanci su shvatili da i to
pitanje moraju ustavno rešiti, pa su se odlučili za dva mandata.
135 Daglas Makartur (1880–1964), vrhovni komandant savezničkih sna-
ga.
136 Aleksandar Karađorđević (1888–1934).
137 Aleksandar Obrenović (1876–1903).
138 Pošto je imao problema s izvesnim zakonima koji su ga, po njegovom
mišljenju, ograničavali, odlučio je da kao suveren ukine važeći ustav
(u stvari ustavni tekst iz 1888. godine) kako bi na taj način prestali da
važe zakoni koji su doneti na osnovu tog ustava. Ukinuo je taj ustav i
vratio stari ustav iz 1869. godine. To je uradio u jedanaest sati. U pet-
naest do dvanaest ukinuo je i taj ustav, koji je doneo pre 45 minuta, i
vratio onaj stari i smatrao je da time ne važe ni oni zakoni koji su mu
predstavljali probleme jer je u međuvremenu napravljena pravna pra-
znina. formalno-pravno gledano, bio je u pravu. Ali tako nešto mašto-
vito uraditi… Po Beogradu su lepili plakate i nisu stigli ni da završe le-
Napomene 155
pljenje, a već su lepili nove. Ljudi nisu znali o čemu se radi, jer je kralj
Aleksandar Obrenović izvršio dva državna udara za 45 minuta.
139 Šarl-Luj de Monteskje (1689–1755).
140 Dvadeset četvrti avgust 1572.
141 Današnji stanovnici Kvibeka većinom su njihovi potomci.
142 Anselmo Fojerbah (1775–1833).
143 Mladi Marks će kasnije napisati, nakon što je pročitao Hegelovu filo-
zofiju države, da je monarh kao konj po poreklu. Time je mislio da je
pomešan nosilac vlasti i vlast sama.
144 Tako je poznat slučaj sina Marije Terezije (1717–1780), Josifa (Josif
II, 1741–1790), koji je izdao najviše zakona u istoriji ljudskog roda.
On je izdavao zakone čak i o tome kako porodilje treba da kupaju de-
cu. To je slično onim pitanjima: „Doktore, kako je biti majka, kako se
mesi, kako se prave Zaher torte?…“ Na taj način je regulisao sve što
postoji u Austro-Ugarskoj, pa i to kako se sade dudovi… To je prosve-
titeljski momenat, jer je on smatrao da je svrha vladara da prosvetli
narod.
145 Tako je bilo i u vreme knjaza Miloša (Miloš Obrenović, 1780–1860),
kada su mu se obraćali titulom gospodar. Njegovo je bilo da vlada a
njihovo da ćute i da rade. Kad bi bila povređena neka običajna prava,
onda su ljudi išli kod njega da se žale. On bi ih primio, saslušao, i od-
lučio kako da se stvar reši – ako je bio pravičan ispravio bi stvar, a
ako je bio nepravičan…
146 Josif Visarionovič Staljin (1878–1953).
147 Džeremi Bentam (1749–1832).
148 Džon Stjuart Mil (1806–1873).
149 Vilhelm fon Humbolt (1767–1835).
150 Đura Jakšić (1832–1878).
151 Jovan Jovanović – Zmaj (1833–1904).
152 Laza Kostić (1841–1909).
153 Oto fon Bizmark (1815–1898).
154 Luj Ogist Blanki (1805–1881).
155 Taj čovek je proveo više godina u zatvoru nego Mandela (Nelson
Mandela, 1918), gotovo je ceo život proveo u zatvoru. čim ga puste
iz zatvora on se javi sa nekim zahtevom, neprihvatljivim za tadašnju
vlast, i odmah ga vrate u zatvor.
156 Leon Gambeta (1838–1882).

157 Žorž Klemanso (1841–1929).
158 Đuzepe Macini (1805–1872).
159 Đuzepe Garibaldi (1807–1882).
160 Grof Kamilo Benso di Kavur (1810–1861).
161 Poznat je film XX vek Bernarda Bertolučija (1941), u kom se u stvari
radi o XIX veku. Cela situacija je predstavljena tako kao da je sukob
nastao između zemljoposednika i sirotinje, najamnika na zemljopo-
sedničkim imanjima, i da je to bio jedini socijalni sukob. film poči-
nje 1900. godine kad jedan pripit čovek, koji je izigravao ludu po va-
šarima, viče i peva kako je umro Verdi (Đuzepe Verdi, 1813–1901).
Treba znati da je Verdi bio simbol te epohe, tog italijanskog revolu-
cionarnog nacionalizma. Umro je Verdi: gotov je jedan svet. Dolazi
novi svet, dolazi tako što stiže kosačica na mašini, stiže industrija u
italijansko selo, na italijansko imanje. Bertoluči i još dvojica autora
tog filma sveli su sve na sukob seoskog proletarijata i starog zemljo-
posedničkog sloja u XX veku. I smatrali su da, navodno, fašizam pro-
izlazi iz tog starog zemljoposedničkog sloja, što jednostavno nije tač-
no. fašizam je kod Italijana urbano delo.
162 Aleksandar Hercen (1812–1870).
163 Nikolaj Černiševski (1828–1889).
164 Svetozar Marković (1846–1875).
165 Mihail Bakunjin (1814–1876).
166 Sergej Nečajev (1847–1882).
167 Jedan deo studenata iz Srbije, koji su tada studirali u Švajcarskoj, po-
vezao se sa ruskim anarhistima. Deo tih srpskih studenata je ostao
vezan za njih, a drugi deo ih je napustio, među njima i Svetozar Mar-
ković i Nikola Pašić (1845–1926).
168 Španski građanski rat: 1936–1939.
169 Fransisko Franko (1892–1975).
170 franko je ostao na vlasti sve do smrti, sredinom sedamdesetih godi-
na prošlog veka. Kada je franko umro fidel Kastro (1926) je objavio
sedmodnevnu žalost. Kastro je samo za dva čoveka objavio sedmo-
dnevnu žalost – za Tita (Josip Broz, 1892–1980) i za franka. Ceo svet
se čudio zašto za franka, ali se mora znati da je franko sve te godine
trgovao sa Kubancima na najčistiji mogući način, razbijajući tako
Napomene 157
američku blokadu. Rusi su Kastru dostavljali ono što su mogli, uglav-

nom votku i oružje, a sve ostalo što je potrebno za život, a što nisu
imali, dolazilo je preko franka.
171 To je, inače, neobična etnička zajednica, iz koje potiču velika imena
poput Pikasa (Pablo Pikaso, 1881–1973) i Dalija (Salvador Dali, 1904–
1989). Pikaso, na primer, nikada nije za sebe rekao da je Španac jer je
imao snažan osećaj regionalnog nacionalizma.
172 Dovoljno je da pogledamo ustrojstvo Evropske unije. Države u nje-
nom okviru ne mogu ni budžet više same da određuju, ne mogu ni
poreske stope svoje nacionalne države same da određuju. A radi se o
osnovnim elementima vlasti – fiskalnoj i poreskoj politici – a one se
određuju van nacionalne države.
173 Ovde se autor ponovo oslanja na Aristotelovu klasifikaciju četiri vrste
uzroka.
174 Nikolo Makijaveli (1469–1527).
175 Đirolamo Savonarola (1452–1498).
176 Mikelanđelo Buonaroti (1475–1564).
177 Čezare Bordžija (1475–1507).
178 Martin Luter (1483–1546).
179 Za to postoji samo jedna sankcija, a to je smrt, jer nema posredova-
nja, nema detalja. Za tri meseca giljotinirano je tada 35 hiljada ljudi.
Lako je izračunati kojom brzinom se to radilo.
180 Borodinska bitka – 7. septembar 1812.
181 Pars, partis, f. (lat.) – deo.
182 Karl Šmit (1888–1985).
183 Dvostruki novosadski zet, između ostalog. čovek koga su njegovi
učenici jevrejske nacionalnosti posle Drugog svetskog rata hteli da
optuže za ratne zločine i organizovali istragu u ime američke vlade,
pošto je jedno vreme bio pripadnik nacističkog pokreta, a u osnovi to
nije bio. Neobična je sudbina tog neobičnog intelektualca. Po njego-
vim manuskriptima pisan je i Vajmarski ustav.
184 Kako je te uvide spojio sa nacizmom ni dan-danas autoru ovih preda-
vanja nije jasno. Nažalost, zbog toga je bio malo prevođen, jer su nje-
gove veze sa nacizmom mnogo direktnije nego Hajdegerove.
185 Govoriti danas o javnom mnjenju kao subjektivnom momentu poli-
tike odlika je anahronosti ili romantizma. Mora se shvatiti da se jav-
no mnjenje proizvodi. Ispitivanje javnog mnjenja je uzaludan posao,

sve se to može videti unapred.
Postoji izvrsna knjiga mladog Jirgena Habermasa (1929) o javnom
mnjenju. Radi se o njegovoj doktorskoj disertaciji koja je i kod nas
odavno prevedena. (Aludira se na Habermasovu knjigu pod nazivom
Strukturwandel der Öffentlichkeit, prevedenu kao Javno mnenje [Jir-
gen Habermas, Javno mnenje, Kultura, Beograd, 1969].)
186 Onaj ko je izabran može da bude samo nosilac, može da paradira, da
se fotografiše, „okoristi“, da postigne slavu, svašta može da učini, ali
ne i da ozbiljno upravlja gradom. Gradom upravljaju birokrate.
187 Ovde se upućuje na glavna Veberova dela: Privreda i društvo, Prote-
stantska etika i Duh kapitalizma.
188 U situaciji kada poslovima upravlja elitna birokratija ne može se „ići
kod Pere u opštinu“, jer tog „Peru“ neko poznaje. Ne, nema „Pere“,
ide se samo u opštinu.
189 Tekst predavanja pod ovim podnaslovom ne postoji u tonskom zapisu,
nego ga je autor naknadno priključio delovima koji slede.
190 Aleksej I Komnin (1048–1118).
191 Robert Gujskard (1015–1085).
192 U prvih dvadesetak rečenica rezimira se sadržaj prethodnog, nesaču-
vanog predavanja.
193 Ova fraza se odnosi na surovost života u doba prvobitne akumulacije
kapitala u Britaniji u XIX veku. Tada su zemljoposednici pretvorili ze-
mlju na kojoj su ljudi živeli i gajili poljoprivredne proizvode u velike po-
sede za odgajanje ovaca, tako da dolazi do značajnog osiromašenja se-
ljaka.
194 Usvojena 1776.
195 Džordž Vašington (1732–1799).
196 Abraham Linkoln (1809–1865).
197 Džon Braun (1800–1859).
198 Američki građanski rat (1861–1865).
199 Nisu bizoni pobijeni zbog lova, nego zbog oslobađanja širokih pro-
stranstava radi razvoja zemljoradnje. Ne može se bizon slobodno še-
tati s jednog kraja kontinenta na drugi ako tu treba da se seje žito,
što znači da je u svemu tome najvažniji bio ekonomski momenat.
200 Džejms Medison (1751–1836).
Napomene 159
201 Džejms Monro (1758–1831).

202 Februar 1917. godine.
203 Oktobar 1917. godine.
204 Brestlitovski mir sklopljen je u gradu Brest Litovsku (današnji Brest u
Belorusiji) 3. marta 1918. između vlade Rusije i predstavnika Central-
nih sila.
205 Lav Davidovič Trocki (1879–1940).
206 Vudro Vilson (1856–1924).
207 Tomaš Garig Masarik (1850–1937).
208 Godine 1919.
209 Niz ekonomskih i upravnih mera koje je 1930-ih donela vlada F. D. Ru-
zvelta kako bi se suzbile posledice Velike ekonomske krize.
210 Henri Kisindžer (1923).
211 Jurij Gagarin (1934–1968).
212 čak je i teflon na tiganju rezultat kosmičke utrke, jer je on izmišljen
da bi se rešili problemi visokih temperatura pri lansiranju i povratku
letelica na Zemlju. Za razliku od Amerikanaca, Rusi nikad nisu došli
do primene teflona u kulinarstvu.
213 Treba ipak napomenuti, da se ne bi stvarala zabuna, da u američkoj
privredi vojska naručuje jedan relativno skroman procenat; to jest,
ne naručuje vojska sve. Važno je, međutim, takođe reći da su sve stra-
teške stvari koje su se dešavale u toj privredi išle preko vojnih po-
rudžbina. Ne interesuje vojsku žito. Ali strateški, znači ono što će se
tek u budućnosti događati, kontrolisano je pomenutim vojnim po-
rudžbinama. Avioni, tenkovi, svemirski brodovi – to su investicije
koje predvode strateška istraživanja.
214 Margaret Tačer (1920).
215 Od 1618. do 1648.
216 Zabeleženo je da je za trideset godina došlo do tolike zapuštenosti u
zemlji, prvenstveno agrarne, da su šume nikle na poljima koja su ra-
nije obrađivana. U takvim prilikama pojavio se čak i kanibalizam ko-
ga je pratila trgovina ljudskim mesom. Zemlja je teško plaćala posle-
dice strašnog pustošenja.
217 Imanuel Kant (1724–1804).
218 Johan Volfgang Gete (1749–1832).
219 Teško je i prebrojati koliko je Amerikanaca, pa i koliko je američkih

predsednika nemačkog porekla.
220 On je krenuo na Rusiju sa pola miliona vojnika, a pobegao je iz nje in-
kognito, u pratnji samo nekolicine ljudi. U Rusiji je uspeo da ostvari
svoj životni san i da osvoji Moskvu, u kojoj je bio više od mesec da-
na. Sve to vreme je očekivao da se pojave Rusi kako bi pregovarali o
uslovima predaje.
221 Ivo Andrić (1892–1975) u Travničkoj hronici piše o tome kako trav-
nički begovi piju kafu pored reke, pušeći duvan, i bez žurbe raspra-
vljaju o Napoleonu, pitajući se ko je on, jer su i u Bosnu stigle vesti o
Napoleonu i o nečemu što se s njim menja. On je toliko promenio svet
da predstavlja, ako ne najveću, a ono jednu od najvećih istorijskih lič-
nosti svih vremena. I toga je, što je najneverovatnije, i sâm bio sve-
stan. U dvadeset četvrtoj godini bio je general, a u trideset petoj car.
222 Franc Ferdinand (1863–1914).
223 Kao i predavanje koje prethodi ovom, nedostaje i ono koje sledi.
224 Pri tom upućujući na samog Aristotela, kao i na školu rehabilitacije
praktičke filozofije nastalu početkom druge polovine dvadesetog ve-
ka u Nemačkoj.
225 G. V. f. Hegel, Osnovne crte filozofije prava, Veselin Masleša, Saraje-
vo, 1989, str. 18. Na ovaj stav kao temeljan upućuje autor u knjizi On-
tologijski stav filozofije prava (Lazar Vrkatić, Ontologijski stav filozo-
fije prava, filozofski fakultet, Novi Sad, 1997, str. 185–187).
226 U tom pravcu su išli i brojni savremeni filozofski poduhvati koji su
nastojali da razgrade koncept subjekta. Hajdeger je to, na primer, po-
kušao da učini destrukcijom onto(teo)logije u celini.
227 Habermas, recimo, subjektivnost određuje ne samo kao fundamen-
talni (fundirajući) pojam modernosti, nego i kao fundamentalistički
pojam (Jirgen Habermas, Postnacionalna konstelacija, Otkrovenje,
Beograd, 2002, str. 186), upućujući time na (mnogo razmatran) odnos
koncepta subjekta i moći.

Lazar Vrkatić Predavanja Iz Praktičke Filozofije PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Lazar Vrkatić Predavanja Iz Praktičke Filozofije PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

LAZAR

Copyright © za srpsko izdanje

Izabrana dela priredila Ivana Vrkatić

CIP – Каталогизација у публикацији

Štampa: Štamparija Stojkov, Novi Sad

Priprema: Aleksandar Karajović

Mediterran Publishing d.o.o.

Za sve informacije o ovom i drugim izdanjima

1. IDEJA PRAKTIčKE fILOZOfIJE 9

3. POTREBA, SUBJEKTIVNOST, RAD 37

8. POLITIKA I BIROKRATIJA 105

9. ISTORIJSKI PRIKAZ RAZVOJA MODERNE

Predavanja sabrana u ovoj knjizi predstavljaju izbor iz ci-

Tokom priređivanja izvršene su i druge intervencije. Izve-

1.1. Z aSNivaNje Prava 1

filozofiju prava treba razlikovati od opštepravnih discipli-

Treći način poimanja države i prava je takozvana naučna

Postoji i stanovište da se filozofija prava, odnosno pravo,

1.2. a Ntičko ShvataNje

Da bismo došli do antičke predstave praktičke filozofije i

be, mada je stav jevrejske religioznosti u mnogo čemu super-

1.2.1. A RISTOTELOVIH PET NAčINA DOLASKA DUŠE

U šestoj knjizi Nikomahove etike Aristotel govori o čuve-

lisu. Ljudi su se tamo na isti način oblačili, živeli zajedno, hra-

Duša na pet načina dolazi do istine, da bi bila u njoj, a ne

tanja zvezda. Kretanje zvezda nema svrhu. Mi samo možemo

čajna je razlika između tehne i fronezis. Aristotel piše da se

Aristotelova podela na praktičku, teorijsku i poietičku je

i kod Rimljana. Tek sa modernim dobom dom i porodica po-

mo ih predvideti niti znati. Utoliko Hegel svoje najznačajnije

Mnogi sociolozi na pomenuti teorijski način prilaze praktič-

2.1. l ice u StaroM riMu

miliasa nisu mogli međusobno sklapati brak, niti bilo kakve

ritorija Sjedinjenih Američkih Država. Taj ustav je napisao

ri stotine godina baš tu, u Rimu, a da on ima status peregrina,

2.2. l ice u SredNjeM veku

U srednjem veku postojala je, kao osnovni praktički odnos

žao, ali je i ona pod određenim uslovima protestantske zajed-

2.3. ModerNi PojaM lica

Moderni pojam lica, persone, ličnosti, probijao se polako.

na, 1918. godine u Novom Sadu. Tada su prvi put na ovome

osnovni liberalni stav: mora se plaćati porez da bi se odlučiva-

ra. čak u drugoj polovini XX veka i sfera potreba izlazi iz kon-

2.3.1. SfERA SUBJEKTIVNOG PRAVA

Prelazeći u sferu subjektivnog prava, pokazaćemo kako se

stav personalnosti postane stvarnost, da postane spoljašnjost

2.3.2. P OJAM SVOJINE I POJAM STVARI

Na ovom mestu se otvara pitanje gde se po prvi put ličnost

on polazi od stava da je svojina večna. Kao jedini izvor svoji-

Sadržaj vlasništva je sve ono što se može otuđiti. Ono što se

Vlasništvo je osnovni, najdublji, izvorni arhetip, čak osnov

praktički život modernog čoveka. To je proces odvajanja upra-

3.1. P ojaM Potrebe

U sferi potreba slobodna volja se pojavljuje u obliku čulno-

Sociološka tvrdnja o istinitim i lažnim potrebama je neis-

ozbiljno organizovao gladijatorske igre. Pre njega to je bio spo-

cizan odgovor, ali se konačno došlo do odgovora da se radi o

kovu ličnost i njegovu slobodu, postavljajući pitanje šta je čo-

3.2. P ojaM SubjektivNoSti

U narednom delu ćemo govoriti o sferi zadovoljenja potre-

slobodi. Ne može biti ništa drugo: sloboda nije situacija, nije

se razume pomenuti veliki roman – Ulis, jer Džojs u njoj ob-

kroz sve teškoće da bi se vratio tamo odakle je krenuo, u zavi-