Apstrakt: Osnovni zadatak ovog rada je da se prikažu osnovni stavovi pripadnika frankfurtske škole.

U tom cilju, izvdojićemo Habremasa, jasnije odrediti okvire i domete njegove filozofske misli, kao i
njegovo razumevanje hermeneutike i odnos prema hermeneutici. Ukazaćemo na glavne nedostatke ali
i na pozitivne tačke njegove kritičke teorije.

Ključne reči: frankfrutska škola, hermeneutika, sporazumevanje.

Uvod - Okviri kritičke teorije društva

Kada govorimo o frankfurtskoj školi mišljenja, govorimo o grupi mislilaca, filozofa,

sociologa, psihologa, književnika, koji u izvesnoj meri, pod uticajem Kantove epistemološke
teorije i Marksove teorije društva, dele glavne i osnovne stavove o pitanju čoveka,
savremenog društva, principa racionalosti.1 Grupa mislilaca okupljenih oko Instituta za
društvena istraživanja u Frankfurtu, tridesetih godina prošlog veka, osnovala je krug poznat
pod nazivom frankfurtska škola ili Kritička teorija društva. Ukoliko prhivatimo periodizaciju
koju je prikazao Elaković u Filozofija kao kritika duštva, uvidećemo da je sama misao ovog
kruga pretrpela određene promene, odnosno, da je prošla kroz određene etape.2 Međutim, ono
što je zajedničko svim pripadnicima jeste nastojanje da se reafirmiše i rekonstruiše
prosvetiteljski ideal racionalnosti u savremenom društvu. Štaviše, zajednički je stav da je
takva reafirmacija nužna.

Isticanje racionalosti kao principa u čoveku i temelja na osnovu kojeg se objašnjava i

zasniva društvo, dovelo je do napretka društva na polju ekonomije, politike, tehnologije. Na

1
Ovde moramo napomenuti da su neki pripadnici "škole" pored Marksovih učenja, polazili i od osnova
Frojdove psihoanalize, poput Markuza i Froma. Habermas, međutim, nije u tolikoj meri smatrao Frojdovu teoriju
bitnom. Želeo je da mu psihoanaliza posluži kao model za kritičku teoriju društva ali je kasnije napustio takvo
stanovište i odustao od takvog poduhvata.
2
Elaković Simo, Filozofija kao kritika duštva, Logos, Split, 1984. str. 5.
1.Tridesete godine: (1) reafirmacija novog materijalizma kao uma emancipacije i proletarijata (2) istrajavanje
tradicionalnih stremljenja
2.Četrdesete i pedesete godine: (1) borba za socijalizam na planu kulture, kritičko obračunavanje sa
tradicionalnom teorijom, fašističkom ideologijom i staljinizmom (2) napuštanje programa filozofsko-
politekonomske kritike društvene reprodukcije i pomak prema kritici kulture, te osobito ka svojevrsnoj filozofiji
povijesti
3. Šezdesete godine (1) afirmacija i razvijanje filozofske dimenzije Marksovg mišljenja. (2) daljnja regresija i
beg u tradicionalnu filozofiju, gnoseologiju, naturontologiju i filozofiju istorije.
osnovu spoznaje i delanja, čovek je postao svestan svog položaja u svetu u vidu otvorenosti
prema njemu. Kultivisanjem i emancipovanjem, on otrkiva promenu do koje dolazi u pogledu
njegovih potreba. Ovde nije reč o potrebama fizičko-telesne ili materijalne sigurnosti, već o
novoj vrsti stvaranja na osnovu slobode. Stoga, čovek ima aktivan ili dinamičan odnos prema
svetu i prirodi, a na osnovu svesti o sopstvenoj slobodi ima mogućnost premašivanja granica
prirode. Gore pomenuti napredak u savremenom društvu, u mnogme je olakšao uređenje
društvenog života. Na polju medicine, omogućeno je efikasnije lečenje, dostupnost
informacijama nikad nije bila lakša, povezanost ljudi širom sveta je obezbeđena zahvaljujući
pojavi raznih društvenih mreža, promet i prevoz su takođe olakšani. Stiče se utisak da čovek
nikad nije bio slobodniji i da mu ništa ne stoji na putu napretka. Ipak, veća sloboda povlači za
sobom i veću odgovnornost. Kao neizbežna posledica, javlja nam se pitanje da li je i u kojoj
meri čovek, tj. samo društvo bilo spremno da se suoči sa negativnim ishodima vlastitog rada.
Savremeni čovek i celokupno društvo ima dužnost da se suoči sa sopstvenom odgovornošću.
Razvoj tehničkih i tehnoloških oruđa nije sam po sebi problematičan, štaviše, neophodan je,
jer tehnološka racionalnost nosi sa sobom velike mogućnosti za unapređenje društva.
Problem se javlja kada posledice upotrebe tih oruđa nisu više pozitivne ili neutralne, već
negativno utiču na položaj i egzistenciju ljudi u društvu.

U tom nastojanju da pronađu izlaz iz situacije u kojoj se nalazi društvo, ili bolje reći čitavo
čovečanstvo, pripradnici frankfurtskog kruga zauzimaju kritički stav prema dogmatičnosti
filozofije, a principe na osnovu kojih bi bilo moguće izvršiti prevladavanje takve situacije
vide u "dokidanju nehumanosti i uspostavljanju humanosti kao postulata uma i misli
slobode."3 Iako su okrenuti ka Marksovom dijalektičkom materijalizmu, svakako je da
zauzimaju kritički stav prema negativnim posledicama po društvo, do kojih su dovela izvesna
politička izvrtanja u ime marksizma. Čovek je biće koje ima svest i mogućnost uzdizanja do
stanja svesnosti samog sebe, odnosno, samosvesti, a time se uzdiže i emancipuje. Tehnološki
napredak s jedne strane potpomaže čoveku, ali s druge strane osiromašuje, odnosno
onemogućava ispunjenje čovekovog potencijala u društvu, svodeči i samog čoveka na
"čoveka-radnika", na šraf u čitavoj mašinerija društvenog poretka, time odričući u čoveku ono
iskonsko - duh i um. Stoga, refleksijom, tj. kritičkom refleksijom, o današnjoj situaciji društva
ne zahvatamo samu suštuinu problematičnosti te situacije, ali svakako osvetljavamo put ka
jasnijem razumevanju te situacije. Rekostrukcija teorije se razume kao postupak kojim se
ponovo uspostavlja onaj deo teorije koji se ili zaboravio ili izokrenuo, izopačio i time izgubio

3
Elaković Simo, Filozofija kao kritika društva, Logos, Split, 1984. str. 141.