3.

Pozicija „Kritike moći suđenja“ u Kantovom filozofskom sistemu

Kod Kanta postoji podela na teorijsku i prakričnu filozofiju. Naša moć saznanja poseduje dva područja: područje
pojmova prirode i područje pojmova slobode. Razum je zadužen za pitanja prirode kao predmeta čula, a um za
pitanja slobode i njenog kauzaliteta kao onog natčulnog. Prvom području Kant posvećuje Kritiku praktičnog
uma, a drugom Kritiku čistog uma. Međutim, uočio je da postoji veliki jaz između teorije i praktične delatnosti,
tj.između saznanja čistog i praktičnog uma; postoji jaz između prirode i duha, između prirodne nužnosti i
slobode u praktičnom delovanju. Potrebno je pronaći rešenje koje bi objedinilo dva područja i saznajne moći
koje deluju u njima. Kritika moći suđenja treba da posreduje između principa koji vladaju na području
empirijskog znanja i spekulativnog mišljenja, između teorijskog i praktičnog delovanja, između spoznaje i
žudnje. Estetika treba da popuni ovu prazninu i oavi posredujuću ulogu; KMS nastoji da od kategorija razuma
(koje daju formu empirijskom saznanju) dođe do forme u kojoj bi se shvatila. Pomoću pojma svrsishodnosti
moguće je ujediniti prirodu i slobodu; svrsishodnost nije ni na jednoj od ove dve strane, nego baš između njih,
svrha je pojam o jednom objektu ukoliko on sadrži u sebi razlog i opravdanje svog postojanja. Između moći
spoznavanja i žudnje postoji osećaj; on je sposoban da posreduje između instinka i razuma. Moć suđenja
posreduje između opšteg i pojedinačnog; to je centar koji ujedinjuje moć spoznavanja i moć žudnje. Kant
smatra da je prirodu potrebno posmatrati tako kao da je ona sazidana po principu slobode i tu uvodi pojam
svrhovitosti; ovaj pojam ostvaruje više jedinstvo kritičkog sistema i podiže most između opšteg i pojedinačnog,
umnog i čulnog, slobode i nužnosti. Moć suđenja ima dva značenja: objektivna teleološka moć suđenja i
subjektivna estetska moć. Svrhe u prirodi posmatramo kao realne i objektivne svrhovitosti, a lepotu prirode kao
formalne i čisto subjektivne svrhovitosti; u prvom slučaju sudimo logički – umom i razumom na osnovu pojma, a
u drugom estetski – ukusom na osnovu osećaja. Kantova predkritička faza obuhvata, za estetiku relevantan, spis
„O lepom i uzvišenom“. Kantova kritička faza obuhvala KČU (šta mogu da znam), KPU (šta treba da učinim) i
KMS (čemu smem da se nadam). Radi prevazilaženaj dosadašnjeg načina mišljenja Kant pokreće novi pristup u
filozofiji koju sam naziva transcedentalnim (svako saznanje koje se ne bavi predmetom već našim saznanjem
predmeta; metanivo – spoznaja o spoznaji). Moć suđenja vrši posredničku funkciju, vezuje čulne utiske i donosi
podatke razumu koji onda vrši sintezu; ima dve funkcije; odredbenu i refleksivnu. Odredbena funkcija – na
spoznajnom planu, usklađuje odnose uobrazilje i razuma u spoznaji, podvodi posebno pod opšte. Refleksivna
funkcija – hod od posebnog ka opštem, nema opšteg pravila već samo posebno od koga se ide ka opštem;
refleksivna funkcija se igra tražeći opšte pravilo pod koje bi podvela čulne utiske, ali nikada ga neće naći.
Refleksivna moć suđenja – svrhovitost bez svrhe, objedinjuje zakonitosti i slobodu; obuhvata dve ključne
estetske kategorije – lepo i uzvišeno.

1. Šta mogu da znam? – gnoseološki problemi

2. Šta treba da učinim? – etička pitanja
3. Čemu smem da se nadam? – estetska problematika, KMS predstavlja krunu sve tri kritike jer se u njoj
Kant bavi i ontološkim pitanjima i zaokružuje svoj filozofski sistem

Pozna estetika Kanta specifična je: njena sistematičnost i sistematska povezanost sa principima teorijske i
praktične filozofije razrađenim u prve dve kritike. Kant je u domenu estetike, kao tada još uvek filozofke
discipline u razvoju, napravio „kopernikanski obrt“ time što je razumevanje estetskog izričito postavio na
subjektivan osnov. Dva su principa razumevanja estetskog: estetika kao filozofija čulnog saznanja; estetika kao
kritika ukusa. Estetika kao kritika ukusa se razlaže na dva modela: empirijsko-kritički i transcedentalno-kritički.
Svoju teoriju estetskog iskustva u potpunosti je integrisao u epistemološko učenje iz KČU i objasnio njegovu
strukturu koristeći gotovo istu nomenklaturu. Kantovu koncepciju estetskog iz prve Kritike trebalo bi shvatiti
kao filzofsku platformu kasnijeg učenja o estetskoj autonomiji i ukusu u trećoj Kritici.

4. O sudovima ukusa u pogledu na kvalitet i kvantitet

Kant deli ljudsku svest na tri segmenta – čulnost, razum i um. Razum se bavi istinom, on je usmeren na iskustvo,
manje je ambiciozan od uma; um je usmeren na transcedentno, on neprestano pokušava da preskoči stvar po
sebi i zato zapada u antinomije. Ljudska svest se odlikuje principom sinteze; na nivou čulnosti to je sinteza oseta
u opažaj; oset dolazi spolja, on je još uvek neoblikovan; opažaj podrazumeva da smo već ugradili u utisak čulne
forme i da smo kao produkt sinteze formirali opažaj. Čiste forme čulnosti su a priori, nezavisne od iskustva; to
su prostor i vreme, koordinate koje nam omogućuju da saznajemo svet; vreme i prostor nisu objektivna svojstva
stvari, već uslovi spoznaje. Razum sintetiše opažaje u spoznaju pomoću čistih formi razuma; to su 12 kategorija;
kategorije su čiste forme razuma koje postoje a prirori. Osnovne četiri kategorije su kvalitet, kvantitet, relacija i
modalitet, svaka od njih ima svoje momente. Sud ukusa je izraz naše sposobnosti da prosudimo da li je nešto
lepo ili nije; sud ukusa bi hipotetički mogao da glasi: X je lepo; Kant polazi od činjeniceda postoji ovakav jedan
sud i pita se: kako on izgleda? Kako je on moguć ako je a priori? Kako se sudovi ukusa mogu primeniti?; Kant
uočava četiri momenta suda ukusa i analizira ih, dajući istovremeno odgovarajuće definicije lepote.

Kvalitet – lepo je predmet nezainteresovanog sviđanja.

Kvantitet – lepo je ono što se sviđa univerzalno, bez pojma.

Relacija – lepo je forma svrhovitosti opaženog predmeta bez predstavne svrhe.

Modalitet – lepo je ono što se saznaje bez pojma kao predmet nužnog sviđanja.

Kvalitet – bezinteresno dopadanje. Ukus predstavlja moć prosuđivanja jednog predmeta ili predstave pomoću
dopadanja/nedopadanja bez interesa; prednost takvog dopadanja naziva se lepim. Smatrati jednu stvar lepom
znači subjektivno opažati vezu između stvari i stanja zadovoljstva koje proizvodi predstava te stvari; čovek
naziva lepim ono što mu se sviđa. Jedino je slobodno i nezainteresovano zadovoljstvo ono koje nam pruža lepo,
jer ga ne prati nikakav interes ni čula ni razuma. Kada neku stvar posmatramo sa estetskog gledišta, mi ne
pridodajemo nikakvu pažnju njenoj egzistenciji jer tada cenimo jedino čist prizor stvari i stanje duha koje ga
prati. Dobro je ono što posredstvom uma izaziva dopadanja pomoću čistog pojma; od egzistencije predmeta
zavisi naš doživljaj dobrog (naš etički stav), ali ne naš doživljaj lepog (estetički stav). Uživanje u lepoti stoji u vezi
sa milošću – stvar mi čini milost time što pristaje da bude tu ispred mene bez ikakvog spoljašnjeg razloga, od
koje ja izvlačim nezasluženu korist. Kant povlači distinkciju između zadovoljstva čula, uma i refleksivne moći
suđenja, a to su zapravo tri načina na koja se svest odnosi prema spoljašnjosti i na koja svest oseća
zadovoljstvo: prijatno, dobro i lepo. Prijatno – podrazumeva zadovoljstvo čula; odnosi se na sve što se preko
oseta dopada, što prija čulima (boja, miris, ukus, dodir); ovo zadovoljstvo je zainteresovano zato što se preko
oseta budi požuda prema takvim predmetima. Lepo – nezainteresovano zadovoljstvo, vezuje se za refleksivnu
moć suđenja; pobuđuje nezainteresovano i slobodno dopadanje. Dobro – zadovoljstvo uma; posredstvom uma
izaziva dopadanje preko čistog pojma; Kant razlikuje dobro po sebi i dobro kao sredstvo (tj.korisno); nasuprot
lepom, dobro zahteva posedovanje pojma i zainteresovanost za njegovu egzistenciju, kao i čulno zadovoljstvo,
ono takođe opterećuje. Postoje dve vrste interesa: patološki – ako mi nešto prija insistiram na egzistenciji tog
predmeta da bi me i dalje zadovoljavao; čisti – bez involviranosti, suspendovanjem svakog interesa i želja
Kvanitet – bespojmovna opštost. „Lepo je ono što bez pojma izaziva dopadanje“. Kant izvodi ovaj momenat
suda ukusa iz prethodnog. Sud o lepoti mora biti opšti tj.on pretenduje na opšte važenje/dopadanje. Lepo je
predmet opšteg dopadanja, ali nije zasnovano na pojmu već na subjektivnoj svesti; Kant spaja subjektivizam sa
antirelativizmom kroz pojam subjektivne opštosti. Subjetkivna opštost – kako može da postoji slaganje ako o
predmetu dopadanja ne znamo ništa?; baš zato što ne znamo ništa o stvari kao takvoj može se zaključiti da
sviđanje na osnovu lepog važi za svakog; ljudi govore o estetskom sudu kao da je lepota svojstvo predmeta, ali
nije, to je samo estetski sud koji povezuje stvar sa (ne)dopadanjem. To se jasno vidi iz odnosa prijatno-lepo; u
oblasti prijatnog možemo se složiti sa principom de gustibus, nekome se nešto sviđa, nekome ne. Međutim, u
oblasti lepog, tvrdnja „ovo je lepo“ već u samoj jezičkoj formulaciji povlači implicitni zahtev da se ostali slože sa
mojim sudom; pri izricanju suda ponašam se kao da je lepota svojstvo predmeta. Subjektivna opštost vezana je
za čovekovu moć svesti, slobodnu igru razuma i uobrazilje; u pitanju je uniformni mehanizam koji se aktivira u
susretu sa lepim i koji je svima zajednički. U toku spoznaje uobrazilja sintetiše čulni materijal, nema slobodu već
je potčinjena razumu; uobrazilja uvek hoće da se protegne u beskonačnost, ali joj je u spoznaji ta mogućnost
ukinuta; u estetskom sudu, ona dobija autonomiju; u svojoj slobodnoj igri se sama od sebe prilagođava
pravilima razuma, ne protežući se u beskonačnost (protezanje uobrazilje u beskonačnost kao i potpuno
potčinjavanje razumu rađa besmislicu, ružnoću). Kantovo temeljno uverenje je da svi ljudi imaju jedno
zajedničko čulo (sensus communis) koje će im omogućiti da se slože u svojim osećanjima kad nisu opterećeni
spoljašnjim interesima. Iako estetski sud nije saznajni i odnosi se samo na odnose predstave i subjekta, on se
implicitno posmatra kao univerzalan i važeći za sve. Paradoks estetskog suda je u tome što on čuva pretenziju
na univerzalnost saznajnog suda, a da se ipak ne temelji ni na kakvom saznanju pojma o predmetu; pretenzija
estetskog suda na univerzlanost ne može počivati na objektivnim određenjima ali ipak mora imati neki osnov;
taj osnov može biti samo subjektivan. Nezainteresovano posmatranje omogućuje da u igru uđu subjektivni
uslovi svakog saznanja; pri estetskom suđenju dolazi do slobodne saradnja imaginacije i razuma koja se
pokazuje kao čista igra, koja ne dovodi ni do kakvog objektivnog saznanja, potpuno simulirajući saznajnu
aktivnost.

5. O sudovima ukusa u pogledu na relaciju i modalitet

Relacija – svrhovitost bez (određene) svrhe. Lepo je određeno kao saglasje bez određenog cilja ili svrhovitost
bez svrhe. Svrhovitost koaj služi kao princip ukusa je subjektivna formalna svrhovitost. Lepo je ono što ostavlja
utisak bez obzira na to da li je prozvedeno u funkciji neke namere. Kant odbija da estetski sud utemelji na
objektivnoj svrhovitosti, shvaćene u dvostrukom smislu; kao objektivna svrhovitost (savršenstvo) i kao
subjektivna svrhovitost (korisnost). Kant tvrdi da je sud ukusa potpuno nezavistan od pojma savršenstva. Čisto
estetsko opažanje predmeta je opažanje jedne svrhovitosti bez predstave cilja i upućivanja na pojam predmeta
opažanja. Kant razlikuje dve vrste lepote: slobodnu i pridodatu. Pridodata lepota pretpostavlja pojam o onome
šta predmet treba da bude i pojma savršenstvo predmeta prema ovom pojmu. U prosuđivanju neke slobodne
lepote sud ukusa je čist, jer nije pretpostavljen nikakav pojam o bilo kakvoj svrsi. U umetnosti, naročito
kanonskoj, uvek imamo neku predstavu cilja, pa ovde nije moguć čist estetski sud i imamo samo pridodatu
lepotu. Pridodate lepote su uvek određene nekim ciljem i sud koji donosimo o njima uvek podrazumeva pojam
o onome šta bi trebal da bude njegov predmet. Kant pridaje veću važnost slobodnoj lepoti jer je ona čista pošto
isključuje svako intervenciju pojma funkcije ili idealnog savršenstva. Kant ističe razliku između čistog suda ukusa
koji se odnosi na slobodne lepote i primenjenog suda ukusa koji se odnosi na pridodate. Pridodata lepota
predstavlja pojam onoga što stvar treba da bude i upućuje na savršenstvo svake stvari; sud o pridodatoj lepoti
mora ostati saznajni sud jer on pretpostavlja postojanje objektivne svrhovitosti – kauzalnog odnosa između
materije predmeta i forme njegovog pojma; zato sud koji se odnosi na savršenstvo nije estetski sud. Slobodna
lepota ne prepostavlja nikakav pojam i onome što bi predmet trebalo da bude: ona se sviđa neposredno i sama
sobom; ona je slobodna u dvostrukom smislu: 1. Slobodna od svake određene namene (korisnosti), 2.
Nezavisna od svakog određenog značenja (pojma stvari). Ovim je prekinuta tradicionalna veza lepote sa istinom
definicije. Sud ukusa se dešava prema relaciji, načinu na kji su subjekat i predikat vezani u sudu. Svrhovitost bez
svrhe – plod igre razuma i uobrazilje, forma svrhovitosti i svrhovitost forme, bez pojma o svrhovitosti; to je
princip a priori, najuža oderdnica lepote. Odredbeni odnos suda ukusa sačinjava subjektivnu svrhovitost tj.čistu
formu svrhovitosti u onoj prestavi pomoću koje nam predmet biva dat (vizuelna, čulna predstava). U osnovi
našeg doživljaja je slutnja kao da su ovi predmeti podešeni za nas. U materiju dopadanja spadaju draži, npr.boja
i ton. U forme dopadanja spadaju oblik (upućen na prostor) i igra (upućena na vreme). Ukus je varvarski ako
zavisi od draži tj.materije dopadanja (npr.ako nam se neka slika dopada zbog boje). Čist sud ukusa bi se odnosio
na crteže tj.na oblik u prostoru, na formu dopadanja (u slučaju muzike, to bi npr.bila kompozicija, a ne samo
jedan ton). Kant pravi razliku između ukrasa i nakita; nakit je ono što ne spada u predstavu predmeta kao
njegov unutrašnji, sastavni deo nego je njegov spoljašnji dodatak čija je funkcija da poveća dopadanje; ukras je
ukoliko dopadanje povećava samo svojom formom, npr.okvir za slike; nakit nanosi štetu lepoti, preporučuje
draž jer lepota strada ako je nakićena. Čista lepota (pulchritudo vaga) ne zasniva se na pojmu, objektivnoj
svrhovitosti, nema veze sa korisnošću predmeta. Ovaj korpus pulchritudo adhaerens (pridodata lepota) ne
izaziva čist sud ukusa; u pitanju je pridodata lepota koja iskače iz eidosa predmeta ako on ne odgovara svrsi
kojoj je namenjen.

Modalitet – bespojmovna nužnost. Reč je o nužnosti subjektivne opštosti; ne nalazi se ni u samom pojmu ni u
iskustvu (ne može se empirijski utvrditi). Lepo treba da se svima dopada (i ovo „treba da“ je kao modus
nezavisno od iskustva). Nužnost možemo pripisati samo postojanju nekog zajedničkog čula koje na osnovu
osećanja a ne pojmova donosi odluke o tome šta se dopada, tj.donosi estetski sud. Ovo untrašnje čulo je svima
zajedničko, to je princip svesti (nadovezuje se na drugi momenat suda ukusa). Zajedničko čulo nije spoljašnje,
već je to delovanje koje proističe iz slobodne igre naših moći saznanja. Lepo podrazumeva poseban odnos,
slobodnu igru uobrazilje/razuma. Modalitet je zahtev, implicira nužnost u samom sudu dopadanja postoji
zahtev za nužnošću opšteg dopadanja. Lepo je ono što se bez pojma saznaje kao predmet nužnog dopadanja, ta
nužnost je subjektivna. Onaj ko proglasi neku stavr lepom polaže pravo na to da svako treba da odobrava dati
predmet i da ga oglasi za lepi predmet. Sud se zasniva na osećanju – ne ličnom već zajedničkom, svojstvenom
svim ljudima. Zajedničko čulo (sensus communis) je subjektivni princip sudova ukusa. Univerzalna saglasnost u
sudu ukusa je subjektivna nužnost koja je prikazana koa objektivna pod pretpostavkom jednog zajedničkog čula.
Nužnost estetskog suda je samo egzemplarna jer svi treba da pristanu na sud koji se javlja kao jedan primer
opšteg pravila koje se ne može ni izložiti ni obrazložiti. Lepa priroda i umetnost navode da se mnogo misli, a ne
daju da se išta sazna; posledica ove igre je refleksno zadovoljstvo. Kod Kanta se ujedinjuju kontradiktorni
primeri: 1. Zadovoljstvo bez interesa, 2. Univerzalnost bez pojma, 3. Svrhovitost bez svrhe, 4. Nužnost bez
zakona. Tako se lepo određuje kroz četiri paradoksa.

6. Kantovo shvatanje genija

Teorija umetničkog stvaralaštva iziskivala je koncept umetnika kao genija kod Kanta – umetnika kao
proizvođača lepih umetničkih dela. Genije je urođena duševna sposobnost (ingenium) pomoću koje priroda
propisuje umetnosti pravilo. Pozitivni uslov stvaralačkog genija jeste prisustvo Duha; sam talenat umetnika tako
spada u prirodu; on je pre svega mesto gde priroda i umetnost postaju nerazdvojive. Genije je onaj preko koga
se priroda izražava direktno u vidu prirodnog dara; između ostalog, ova teorija genija ima i možda najbitniji
funkciju u tome da izmiruje umetnost sa estetikom u pogledu svrhovitosti bez određene svrhe. Kant definiše
genija i kao sposobnost za estetske ideje (pod njima on smatra slike kojima ne odgovara nikakva intelektualna
ideja); genije može stvoriti slike koje prelaze granice apstraktne misli. Kant određuje četiri osobine koje
karakterišu genija:

1. Neophodan je talenat da se nešto proizvede bez pravila; talenat koji je surotan bilo kakvoj nauci ili
zanatu u tom smislu što se nikakvom marljivošću ne može naučiti; iz njega sledi originalnost, koja
istovremeno predstavlja i nepredvidivost; međutim nije dovoljno da bude originalno, jer i besmislica
može biti originalna – mora da bude i uzorno
2. Genije ne sme podražavati nikoga; on mora biti primer za druge; u tom smislu, njega odlikuje
egzemplarnost; on ne sledi nikakva pravila, ali pruža uzor po kome se pravila mogu formirati; njegova
dela nisu nastala putem podražavanja, ali moraju da služe drugima rad podražavanja tj.radi upravljanja
ili kao pravila prosuđivanja; u tome je paradoks genija – on ne može da prenese svoja pravila, pa ipak
njegovo delo treba da bude primer drugima
3. Poput same prirode, on svoja dela proizvodi po nekim pravilima, ali on nije svestan odakle mu ta pravila
baš kao ni priroda; i ta priroda ima naročito svojstvo – ona je regulativna – daje pravila umetnosti; ipak
to su pravila koja pretpostavlja um; zato priroda koja deluje u geniju nije prirodna, već umetnička; tako u
geniju umetnost i priroda postaju nerazdvojne – priroda upućuje na umetnost, a umetnost na prirodu;
umetnost može da se otvori čisto estetksom sudu zato što u tom spoju duhovnog i prirodnog, ona daje
proizveden predmet u kome namera iščezava; za umetnička pravila, osim toga što ih uopšte nije
potrebno stvarati, važi pravilo da njihov izvor mora da bude apsolutnost pojma; genije je stoga jedna
moć proizvođenja u funkciji neodređenih pravila, koja se ne mogu zamisliti iz pojma. Kant ističe poseban
odnos između genija i duha škole: genije zna da napravi delo, ali ne zna da objasni taj postupak, a škola
spoznaje ono što je genije napravio, ali ne zna da proizvede delo istog ranga.
4. Pravilo koje genije primenjuje važi upravo za umetnost, a ne za nauku; nema naučne genijalnosti jer sve
što nauka otkrije može se preneti drugima i naučiti; Njutn je naučnik ali nije genije jer je sve što je otkrio
mogao da pokaže drugima radi podražavanja; Homer je genije – ne može objasniti postupak svog
stvaranja; ne postoji nauka o lepom već samo kritika lepog, lepo je sama umetnost

Inspiracija je vezana za proces u Duhu, a kako ga Kant poistovećuje sa igrom – najsuštastvenija osobina
genijalne umetnosti upravo je igra. Genije se sastoji u onoj srećnoj razmeri između obrazilje i razuma, koja se ne
može saznati ni u jednoj nauci niti se može naučiti marljivošću. Kada njegova uobrazilja, suviše moćna, teži da se
prelije, tada interveniše ukus da bi se izmirio sa razumom. „Ukus je kao i moć suđenja jedna disciplina genija
koja mu daje upustva preko čega i dokle treba da se protegne da bi ostao svrhovit“. Duhovna sposobnost preko
koje se genije izražava je produktivna imaginacija; suprotno reproduktivnoj, ona na neki način projektuje
unutrašnji opažaj koji ne odgovara nikakvom realnom prošlom iskustvu i kome nikakav pojam ne može biti
adekvatan. Genije je doveden u vezi sa posebnom sposobnošću – koja je označena kao sposobnost estetskih
ideja; pod estetskim idejama Kant podrazumeva predstavu imaginacije koja čini da se zamišlja više nego što se
može izraziti u jednom pojmu. Kao plod uobrazilje genijalno delo može da nas uzdigne iznad empirijske
realnosti i da ostane čulna odlika ideje uma. Tako genije dozvoljava da se umetnički lepo izdigne do
dostojanstva prirodno lepog; na taj način Kant, preko genija vezuje lepe umetnosti za prirodu, pošto on oboje
želi da razlikuje od intelektualnog saznanja.

7. Šilerov pojam igre

8. Šilerov pojam lepog

Šiler koristi kantijansku ideju o dvojstvu ljudske prirode, tj.o čoveku kao dvostrukom biću, biću nužnosti i biću
morala/slobode. Šiler preuzima Hobsove termine nagona za formom i nagona za materijom (formtrieb i
strofftrieb); nagone shvata kao jedino što ljudsku prirodu može pokrenuti na dela, čime se odvaja od Kanta (od
Kanta preuzima ideju da su kultura i civilzacija rascepile ljudsku prirodu). Um treba da balansira između ova dva
nagona i da dovede do trećeg – nagona za igrom. Nagon za igrom nije a prirori već ga treba postići (suprotno od
Kanta). Osnovni zadatak uma je uzajamni odnos oba nagona. Igra i lepota su kod Šilera sinonimi, što je tipično
kantijanski; slobodna zakonitost je njihov ključ, oba se svode na nju. Lepota je sloboda u pojavljivanju; čulni
nagon isključuje svu slobodu, nagon za formom isključuje svu patnju; obe tlače po jednu dimenziju naše
ljudskosti i vrše pritisak na dušu zakonima prirode i zakonima uma. Predmet čulnog nagona strofftrieb je život.
Predmet nagona za formom formtrieb je lik, tj.ideja platonističke provenijecije – eidos, forma; ovaj nagon
pokriva oba svojstva, i moral i gnoseološku dimenziju; forma opštosti je ključ moralnog delanja kod Kanta, a
Šiler objedinjuje saznajno i formalno. Predmet nagona za igrom spieltrieb je živi lik; nisu svi ljudi živi likovi, živi
lik je lepota. Nagon za igrom vezuje prva dva nagona i pojam čoveka dovršava jedinstvo slučajnosti i nužnosti,
patnje i slobode, realnosti i forme i umirivanje ovih suprotnosti se vrši u lepoti i umetnosti. Igra je slobodna
zakonitost, razvija čovekovu dvostruku prirodu i omogućuje njeno jedinstvo. Šiler ovu ideju širi na politički plan
– po načinu na koji se pojedinac, nacija i svet zabavljaju može se zaključiti o njihovom duhovnom stanju.
Estetsko vaspitanje treba da ustroji moralni lik mladog čoveka po redosledu lepota – moral – politika; međutim,
ono što je kod Šilera ostalo neprecizno i nekoherentno, usled njegovog pesničkog izražavanja, jeste pitanje da li
je estetsko u funkciji moralnog ili je estetsko svrha samom sebi. On razlikuje dva pojma slobode: 1. Moralna
sloboda, 2. Lepota (ona koja nastaje iz rasterećnosti prva dva nagonaa i to je po Šileru prava sloboda, sloboda
igre i lepote). U iskustvu postoji dvostruka lepota – lepota koja snaži (potrebna je mekanim prirodama kojima je
izraženiji nagon za formom, zahvaljujući njoj se duhovni čovek vraća materiji i čulnom) i lepota koja blaži
(imanentna nagonu za formom i potrebna čulnom čoveku koga dovodi do forme i mišljenja). U našem čulnom
uživanju ne učestvuje rod u nama, individua se ne može uopštavati; nasuprot tome, nagon za formom tretira
čovekao kao rad, a nagon za igrom kao pojedinca i kao rod istovremeno. Čim um traži da postoji čovek, on
postavlja i zahtev – treba da postoji lepota ; iskustvo nam može odgovoriti da li postoji lepota, a mi ćemo to
znati čim nas je ono poučilo da li postoji čovek. Stvarna lepota je vredna stvarnog nagona za igrom; ali u idealu
lepote koji postavlja um dat je i ideal nagona za igrom koji čovek treba da ima pred očima u svim svojim igrama.
Nikad nećemo pogrešiti ako ideal lepote potražimo istim putem kojim on zadovoljava svoj nagon za igrom. Lepo
ne treba da vzde prost život i prost lik, nego živi lik, tj.lepota, pošto ona čoveku diktira dvostruki zakon
apsolutne formalnost i apsolutne realnosti. Čovek sa lepotom treba samo da se igra. Čovek se igra samo onda
kada je u punom značenju reči čovek, i on je samo onda čovek kad se igra. Iz uzajamnog delovanja dva suprotna
nagona i iz veze dva suprotna principa videli smo kako nastaje lepo, čiji ćemo ideal, dakle, tražiti u što je
moguće savršenijoj vezi i ravnoteži realnosti i forme; ali ova ravnoteža ostaje uvek samo ideja koju stvarnost
postiže nikada ne može sasvim dostići; najviše što stvarno postiže sastoji se u kolebanju između oba principa
(preteže čas realnost, čas forma). Postoji samo jedna nedeljiva lepota u ideji, jer može postojati samo jedna
jedina ravnoteža. Lepota u iskustvu uvek će biti dvostruka jer pri kolebanu, ravnoteža se može narušavati u dva
smera. Umesto naravi treba poštovati moral, umesto znanja postavljati saznanje, umesto sreće blaženstvo – to
je zadatak fizičkog i moralnog, a praviti od lepota lepotu zadatak je estetskog obrazovanja. Lepota koja snaži
može čoveka isto tako malo sačuvati od ostatka divljine i surovosti kao što ga lepota koja ublažava štiti od
izvesnog stepena mekušstva i iznurenosti. Opšta ideja lepote izvedena je iz pojma ljudske prirode. Savršenstvo
čoveka leži u skladnoj energiji njegovih čulnih i duhovnih snaga. Jednostrana delatnost pojedinačnih snaga
narušava harmoniju njegovog bića; sukobljene granice uklanja lepota koja u napregnutom čoveku uspostavlja
harmoniju, a u malaksalom energiju i na taj način stvara od čoveka celinu koja je savršena u samoj sebi. U
čoveku, kako ga daje iskustvo, lepota nalazi već pokvaren i otporan predmet koji joj od njene idealne
savršenosti oduzima upravo onoliko koliko on dodaje od svog individualnog svojstva; zbog toga lepota ne
postoji kao čvrsta vrsta. Svaka isključiva vlada jednog od dva osnovna nagona za njega je stanje pritiska i nasilja;
sloboda – zajedničko dejstvo obe prirode. Lepota povezuje dva stanja koja su suprotna i nikad ne mogu postati
jedno; na taj način ona uklanja protivrečnosti. Svrha vaspitanja ukusa i lepote je da stvara celinu naših čulnih i
duhovnih snaga u najvećoj mogućoj harmoniji. Duh od osećanja do misli prelazi izvesnim srednjim
raspoloženjem u kome su čulnost i razum istovremeno aktivni, ali upravo tome uzajamno potiru svoju snagu;
ovo srednje raspoloženje na koje duh nije ni fizički ni moralno nateran i koje ipak deluje na oba načina, zaslužuje
prvenstvo da se nazove slobodno raspoloženje; takvo stanja naziva se estetskim. Čovek je u estetskom stanju u
izvesnom smislu nula; lepota ne daje nikakav rezultat ni za razum ni za volju; ona ne postiže nikakvu nameru, ni
intelektualnu ni moralnu, ona ne iznalazi ni jednu jedinu istinu, jednom rečju, podjednako je nevešta da
učvršćuje karakter i prosvećuje um. Ako smo se predali uživanju prave lepota, onda smo u tom trenutku
podjednako gospodari svojih snaga. U stvarnosti se ne može naći čist estetski uticaj. Tri umetnička roda: muzika,
pesma, vajarstvo. U jednom stvarno lepom delu sadržina ne treba da bude ništa, a forma sve; formom se utiče
na celog čoveka, a sadržinom samo na pojedinačne snage. Stvarna umetnička tajna umetnika – on formom
uništava predmet. Lepa strasna umetnost je protivrečnost kjer neizostavan afekt lepog je sloboda od strasti.