AKO KAŽETEISTINU, IZAZVAĆETE SRDŽBU LJUDI,

A AKO NE KAŽETE, IZAZVAĆETE SRDŽBU BOŽJU!

Aristotel

M A F IJ A
U CRKVI

ISPOVEST MONAHA
PO CENU ŽIVOTA REŠIO DA PROGOVORI O
MAFIJI U SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI!

MONAH SERAFIM
(BOJAN JOVANOVIĆ)

NE MOGU VIŠE DA ĆUTIM!

MAFIJA U CRKVI

Beograd 2014
Ispovest monaha Serafima
/Bojan Jovanović/

Mafija u crkvi

Lektor i urednik
Stojan Mandić

Tehnička priprema
Urednik u saradnji sa dizajnerima

Izdavač
Misij a PRA VOSLA VLJE DANAS

Za izdavača
Stojan Mandić, Beograd

Štampa
Štamparija Art Kum, Beograd

Tiraž
1.000
 S A D R Ž A J

STRANA

Predgovor: prof. dr Dragan Radenović ................. 5

U v o d ................................................

Kratak osvrt na monaštvo i

manastire kod Srba nekad i sad .......................... 11

Detinjstvo i školovanje ............................................ 13

Odlazak u manastir kod Vasilija Kačavende ......... 23

ŠOK OD STRAVIČNE SPOZNAJE: VLADIKA JE GEJ 25
BAL GEJOVA NA VLADIČINOM DVORU ILI
IGRA „VOZIĆA: ,,ćića-ćiću-ćihi-hu“ ............... 37

GEJ-VLADIKA UOPŠTE I NE VERUJE U BOGA ....... 45

Monašenje .......................................................... 49
Rukopoloženje ......................... 53
Postao sam veroučitelj ............................................. 59
Beda i užas manastira Sase ................................ 83
Manastir Papraća kao Sodoma i Gomora ............. 87
KAČAVENDIN GEJ POTEŽE KALAŠNJIKOV:
„PEDERI, SAD ĆU VAS SVE POB

A SVE SE ZNA U CRKVI: Koji od episkopa je gej.

Koji je oženjen. Koji ima decu. Koji se bavi
mutnim radnjama. Koji ima građanski brak ........ 97

UBISTVO MILIĆA BLAŽANOVIĆA .......................... 111

DUH MLADOG MILIĆA ŠETA NOĆU
PO KONAKU MANASTIRA ..................................... 115
OTAC STEFAN PRED SVETINJOM TVRDI:
,,Ja ti kažem, njega su ubili Vasilijevi ljudi!“ ......... 119

TAJNA SAHRANA Milića Blažanovića .................... 119

Papraća je bila Kačavendin „GOLI OTOK“ ............ 121

SPC iznedrila veliki broj zlikovaca .................. 122
PLAN ZA BEKSTVO IZ MANASTIRA ...................... 124
Tužni rastanak sa ocem Stefanom ...................... 129
Moj odlazak iz manastira ..................................... 132
Sveštenik Dragan Terzić:
diler i provodadžija gejovima ....................... . 135
POD NEIZDRŽIVIM PRITISKOM KAČAVENDE
VRAĆAM SE U MANASTIR .................................... 140

Po drugi put odlazim iz manastira ...................... 141

SVEŠTENIK KAČAVENDI PRED OLTAROM:
„Pederčino! Što se skidaš pred Gospodom!?“ ..... 138

ZAKLJUČAK ................................... 148

EP. JOANIKIJE: ,,MI ZNAMO DA GA JE ON UBIO!“ 151

NEVEROVATNI ODGOVOR PATRIJARHA IRINEJA 152

Napomena čitaocima.......................................... 154

 P R E D G O V O R

Postoje samo dve osobe na Planeti na čiji poziv bih pristao

da napišem Predgovor za knjigu gde je zlo u glavnoj ulozi:
Nadine Gordimer i Dušan Tomić.
Gospođu Gor sam upoznao u Johanesburgu početkom deve-
desetih godina prošlog veka, za vreme svetskog prvenstva u rag-
biju, kada je Južna Afrika slavila politički trijumf borbe protiv
aparthejda i građansku slobodu Nelsona Mandele. Te godine go-
spođa Nadine je dobila nobelovu nagradu za književnost.
Dušan Tomić je moj biografski prijatelj. Za vreme građan-
skog rata u BiH on je, zajedno sa svojim saradnicima iz Dečije
ambasade Međaši, spasio preko 38 hiljada dece svih nacionalno-
sti i ostao živ.
Ispovest monaha Bojana Jovanovića u knjizi MAFIJA U
CRKVI je takođe rezultat i bespoštedne borbe advokata Duška
Tomića, protiv aparthejda crkvenih velikodostojnika u SPC.
Nakon čitanja pomenute knjige želim da pročistim svoje srce
preporučujući je budućim čitaocima, vemicima i svima dragima
koji zabrinuto prate zbivanja u institucijama ove hrišćanske zaje-
dnice. Uveren sam da će svaki dobronamemi čovek osuditi uči-
njene zločine.
Maske su pale sa neljudskih lica autoriteta u mantijama,
a očekivani epilog je izbavljenje od sablazni nesreće, od zlih
strasti, od opasnosti da se lišimo korena.
Uveren sam u snagu filantropske moći ličnih primera Nadine
Gordimer i Dušana Tomića, ali i drugih ljudi poput bivšeg đako-
na Bojana Jovanovića, koji svetle na horizontu nade u mraku či-
njenica sadržanih u knjizi Bojana Jovanovića: M A F I J A U
CRKVI.
Prof. d r Dragan Radenović, ju li 2014, Beograd
 ISPOVEST MONAHA
ZA SVE IZNESENO U OVOJ KNJIZI SPREMAN SAM NA ZAKLET-
VU U OLTARU SA RUKAMA NA KRSTU I JEVANĐELJU, UKOLIKO
TO SME VASILIJE KAČAVENDA ILI BILO KO IZ CRKVE!
TAKO SU NAŠI PRECI UTVRĐIVALI ISTINU, ZAKLINJUĆI SE
PRED SVETIM OSTROŠKIM VASILIJEM, I NIJEDAN SUD ZEMALJ-
SKI NIJE IMAO VEĆU TEŽINU.
Monah Serafim, sa čina monašenja u manastiru
svetog Nikole na Ozrenu, iuna 1998. o.
 SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA
IZNEDRILA VEUKI BROJ ZLIKOVACA!

NAJPREČI ZADATAK NAM JE DA OČISTIMO I

OKADIMO SABORI CELU CRKVU OD NEČASTIVIH
U MANTIJAMA I MITRAMA.

ZMIJE SU NAM SE UVUKLE U NEDRA,

A DA TOGA SVESNI NISMO!

Oni su jači od bilo koje kriminalne grupe

koja se pojavila na ovim prostorima.
Odlično je organizovana i prilično zatvorena.
SVOJ IMUNITET CRPE IZ AUTORITETA
CRKVE, MITRE I MANTIJE.

TAKO, DA BILO KOJE IZNOŠENJE ISTINE

IZGLEDA KAO — NAPAD NA SAMU CRKVU!

OVO JE SVEDOČANSTVO PRAVOSLAVNOG MONAHA

SERAFIMA O SODOMIJII STRAŠNOM KRIMINALU EPISKO-
PA POD OMOFOROM DANAŠNJE SRPSKE PRAVOSLAVNE
CRKVE!
 U V O D

VLADIKU VASILIJA KAČAVENDU MORAMO ZAUSTAVITI U IME

HRIŠĆANSTVA. MUČIO Ml JE I TELO I DUŠU.
O TOME MORAM PROGOVORITI...
KNJIGA JE SVEDOČANSTVO O KRIMINALU SRPSKE PRAVO-
SLAVNE CRKVE KOJA ĆUTANJEM ŠTITI PEDOFILE, O SRAMNOJ
ULOZI PREDSEDNIKA DRŽAVE I DEMOKRATSKE STRANKE, I O
MUČKOM UBISTVU I PRIKRIVANJU ZLOČINA UBISTVA BOGO-
SLOVA U MANASTIRU...

Kao što je rekao sveti vladika Nikolaj, najteže je naučiti onog

ko je nenaučen postao učitelj.
Ova knjiga je upravo priča o takvim Ijudima koji su nenačeni
postali učitelji, kao i o tome da se vidi koliko čovek može nisko
pasti i kakvim podlacem može postati.
Sve što ćete čitati je čista istina i to je sudbina ne samo mo-
ja već sudbina ko zna koliko još nesrećnika koji nisu imali priliku
da kažu šta ih je snašlo, jer nisu imali snage ili ih je crna zemlja
pokrila.
Ovo je priča o zločincima obučenim u mantiju, koji su velika
nedela počinili krijući se iza autoriteta Crkve i ličnosti Gospoda
Isusa Hrista. Za te neučitelje je sveti vladika Nikolaj rekao: često
sam video Krst u rukama njihovim, mada retko neopleten zmi-
jom. I sam đavo zna Sveto Pismo napamet, samo ga ne tvori.
Tako i neučiteljiu transu izgovaraju dela apostola, a zaboravlja-
ju da hrišćanstvo nije samo reč nego pre svega način života
i da su Gospod i njegovi sledbenici upravo svojim životima
posvedočili ono što su pričali.
Današnji neučitelji žele upravo tu vekovnu tekovinu, nastalu
na žrtvama mučenika, što pre da zatru i da unište sve ono što ih
može podsetiti na njihov malo je reći nemoralan život. Što pre
žele zatrpati izvor čiste vode kako bi se duše Ijudske zatrovale i
kako bi se uspostavio novi poredak diktiran direktno iz pakla.
 KRATAK OSVRT NA MONAŠTVO I
MANASTIRE KOD SRBA NEKAD I SAD

Srbi su nekada imali hiljadu manastira i deset hiljada mona-

ha koji su bili snaga koja pokreće. Manastiri su bili škole gde su
se sticala znanja, prepisivale knjige, mesta odakle se vodila dr-
žava. Podsetimo se samo primera manastira Bogovođe i hadži
Ruvima.
Sveti Sava je podigao manastir Hilandar gde je školovao bu-
duće episkope koji su kasnije odlazili na novoustanovljene epi-
skopije i branili veru i svoju zemlju verom, nadom i Ijubavlju. De-
lili su pastiri sudbinu svoga naroda tako da je crkvena istorija, is-
torija narodna i obrnuto.
Po narodnom predanju Sveti Sava je podučavao Ijude u po-
slu, kako da okreče voćke, srede kuću, namotaju klupko...
A danas neučitelji kažu ne gledaj šta radim nego slušaj šta
pričam, danas čitamo: u manastiru Pahomije silovao bogoslove;
u manastiru se pod čudnim okolnostima ubio bogoslov; sumlja
se da pored manastira postoji dečje groblje; sveštenik opštio sa
maloletnicom; monah uhvaćen da onaniše kod škole; u crkvenoj
porti otvoren salon lepote; veroučitelj pipkao učenice; ostrašćeni
Amfilohije držao skandalozni govor; Grigorije zna ali neće da ka-
že i još mnogo toga se kuva u crkvenom loncu koji će da se
obije o glavu onima koji su ga tim gadostima napunili.
Čast pojedincima koji pokušavaju da ostanu na pravom pu-
tu, i upravo je ovo pisanije moja pomoć njima da se izbore sa
onima koji nose „obojene naočare" da se ne vide mutne oči nji-
hove.
Ovo je objava rata i ujedno smrtni udarac pastirima neučite-
Ijima koji hrišćane dele na uspešne i neuspešne, koji dele činove
i odlikovanja da bi neki interes ostvarili, koji daju ne da bi dali
nego da bi što više uhvatili i zahvatili. Ovo je borba protiv neuči-
telja koji pobožno proždiru blagoslovenu hranu sa uspešnim hri-
šćanima od kojih očekuju materijalno, kako bi sebi podigli još ko-
ji spomenik. A neretko se dešava da ti uspešni veoma brzo zavr-
še na policijskim poternicama i ne postavlja se pitanje kakvim
parama su podignute ili ukrašene svetinje i da li je to od Boga
zaista blagosloveno.
Mnogi uspešni hrišćani u svoje zadužbine sada ne smeju ni
da dođu jer su u bekstvu od zakona, neki su stradali u mafljaš-
kim obračunima. Sve u svemu, ,,lepo“ društvo i još lepši primer
budućim generacijama. Dok uspešni prave kolekcije manastir-
skih vina i rakija, dotle neuspešni čekaju u redu da im nervozna
prodavačica baci dve sveće koje će nabusiti crkvenjak što pre
da ugasi. Dok običan narod u Crkvi moli za spas, neučitelji sve-
sno i bez trunke kajanja Crkvu potpaljuju i od najvažnijeg nosio-
ca morala žele da naprave zgarište.
Ako pročitamo dnevne novine naslovi su sledeci: ubio kom-
šiju; porast narkomanije; huligani divljaju; silovao dete; ubio de-
te; prostitucija; korupcija itd.
Kakvi su propovednici i kome se bogu mole, jasno se vidi iz
prethodnog vidi, ali da i ja ne bi bio ostrašćeni pljuvač i mrzitelj
Crkve, koga plaća eskimska tajna služba, vratićemo se glavnoj
priči odnosno glavnom akteru, HUGO BOSU.
Vasiliju Kačavendi!
I njegovim đavoljim pomagačima. U stvari, ovu priču ni-
sam napisao ja, nego oni to jest njihova dela. Sve je nastalo kao
njihovo delo, bolje reći nedelo.
Zato, neka im je sveti Bog u pomoći.
 DETINJSTVO I ŠKOLOVANJE

Kažu da je život sazdan od slučajnosti, ali da li su to slučaj-

nosti ili promisao više sile, svakako će pokazati vreme. No, da
će ova pisana reč promeniti mnoge sudbine a verovatno i istorij-
ski tok SPC to je sigurno.
Rođen sam u jednoj prosečnoj beogradskoj porodici.
Imao sam jako lepo rano detinjstvo. Pored roditelja o meni je
brinula ponajviše pokojna baka, koja nije žalila truda da mi ugo-
di. Nekada sam kao i svako dete znao tu dobrotu malo da zlo-
upotrebim, ali sve je to bio deo dečjih nestašluka. Vikende smo
provodili na selu gde sam uživao u čistom vazduhu, izobilju soč-
nih plodova koji su rasli samo za mene na potpuno prirodan na-
čin. Još uvek mogu da osetim ukus predivne crvene jabuke koja
se topila u mojim ustima, prvih trešanja, sećam se čiste i hladne
izvorske vode koja magli času, kao sneg bele kriške sira od mle-
ka naše krave Šarulje...Voleo sam hlad ispod oraha koji je zasa-
dio moj pradeda Mihailo, miris nagorelog drveta u pušnici, prelaz
preko tarabe gde sam krišom preskakao u dvorište komšinice pa
ponovo u naše.
Često smo odlazili i u selo u okolini Uba odakle mi je majka,
gde sam se divno igrao sa braćom, šetali smo se po šumarcima,
čuvali krave po pašnjacima, čitali smo lektire u hladu vinograda
breskve santelije. Uživao sam što dosta vremena provodim u
prirodi kojoj sam se i tada divio kao i sada kada me podjednako
raduje i najmanja travka.
U tim seoskim sredinama susretao sam se češće nego u
gradu sa duhovnom stranom života. Ljudi u selu su uvek pored
ikone držali crkveni kalendar iz koga su pratili o kom svecu se
šta radi, kada se kosi, seje, žanje. U svakom pogledu njihov ži-
vot je kreirala priroda i vera. Tu sam naučio da se ujutro čim us-
tanem umijem tri puta u ime Svete Trojice. Tu sam prve postove
ispostio, prvi put pričestio, rečju u svakom slučaju ta sredina mi
je duboko u dušu zasejala kalem hrišćanstva. Bez ikakve presije
i nametanja prihvatio sam veru sa osobitim zadovoljstvom tako
da sam od malena voleo da pročitam dečji crkveni časopis ili da
krišom celivam neku ikonu.
Nažalost roditelji su mi se razveli, a ja sam ostao da živim
sa majkom. Bili su to često dani ispunjeni velikom borbom za
opstanak, često smo mislili kako ćemo sutra, ali neka nas je sila
vodila i štitila, uvek je dolazilo to srećno rešenje.
Majka se lavovski borila da me odškoluje i da mi pruži, koli-
ko je u našim uslovima bilo moguće, dobre uslove za život. Brzo
sam preuzeo mnoge kućne obaveze, od kupovine i sređivanja
pa bogami i do kuvanja po maminim receptima. Zahvaljujući ma-
jci počeo sam da sviram gitaru. Ubrzo sam proputovao pola sve-
ta po festivalima, upoznao sam znamenite gradove, ličnosti, na-
šao sam se u društvu poznatih umetnik. Ali sve to ni malo nije
umanjilo moju Ijubav prema veri i crkvi. Redovno sam obilazio
manastire, crkve, odlazio sam nedeljom na službe i vraćao se
preporođen koliko god da mi je bilo teško. Na kraju srednje ško-
le trebalo je doneti odluku kojim putem dalje, pogotovo što je to
bilo vreme s početka devedesetih, kada se naša zemlja, SFRJ,
raspadala a i sve u njoj. Moja odluka je pala na Pravni fakultet i
krenuo sam na pripreme. Već sam sebe video kao advokata, jer
sam po prirodi veoma uporan pa sam i tome pristupio veoma
odgovorno.
U međuvremenu majka mi se udala. Dobio sam brata, baš u
vreme velike krize u našoj zemlji, ali mi smo odlučili da studije
moram da nastavim i da ćemo zajedničkim snagama tu borbu
izgurati.
Jednog dana sam pred zoru došao kući sa svirke i nešto mi
nije dalo da legmen da odmorim, nego sam se brzo presvukao i
otišao na službu u crkvu. Tog trenutka kada sam ulazio u hram
sveštenik je pojao blaženstva, a neka sila i miomiris su ispunili
moje telo. Osetio sam takvu duševnu lepotu da sam doživeo
potpun duševni preobražaj...Samo sam se okrenuo, izašao i
doneo odluku:
Postaću sveštenik!
Kada sam mojima saopštio odluku bili su van sebe. U redu
je voleti veru, ali ipak se tako naglo odlučiti za taj poziv, to je bila
 krupna odluka. Pokušali su na svaki način da me odgovore, ali
to nije bilo moguće. Majka je otišla kod svoje prijateljice čiji je
muž bio sveštenik u nadi da će mi ona objasniti koliko je ta škola
teška, ali baš ona je bila oduševljena mojom odlukom i poklonila
mi je knjigu Veronauka u kući, iz koje sam počeo da stičem
znanja za upis na Teološki fakultet.
Celo leto sam sedeo i učio, nisam mrdao od knjiga. Svi su
se čudili mojoj odluci, od porodice, preko rođaka i prijatelja. Ali ja
nisam odustajao nego je moja odluka bila sve jača. Priziv je bio
očigledan. Od knjige se nisam odvajao. Odlazio sam na svako-
dnevna bogosluženja, sedeo sam u crkvenoj porti, ponavljao de-
love službi koje sam uspeo da zapamtim i sve sam čvršće odlu-
čivao da moram uspeti.
Došao je i taj dan. I veliko razočarenje. Pao sam na prijem-
nom ispitu. Trema i neiskustvo u terminologiji doprineli su da se
zbunim i padnem na prijemnom. Sve se okretalo oko mene, ali
želja i odluka nisu nestali. Moram da postanem sveštenik! Rešio
sam da jednu godinu radim i da se spremam za prijemni dogo-
dine.
Ali jedne nedelje, kao što rekoh, život je pun slučajnosti ili
bolje rečeno predodređenosti, autobus mi je otišao ispred nosa
pa sam rešio da kući pođem peške. Sreo sam svoju bivšu razre-
dnu iz srednje škole i nju je oduševila moja odluka. Odmah me
je uputila kod svoga oca koji je bio ugledni beogradski sveštenik
u penziji. Prota Milan Đuričić je bio najmlađi sveštenik u SPC.
Rođen je u Banatu ali u Rumuniji, i došao je u Srbiju gde je zavr-
šio bogosloviju i postao sveštenik. Za vreme drugog svetskog
rata bio je zatočen sa vladikom Nikolajem pre njegove deporta-
cije u logor. Posle rata je službovao po Vojvodini, pa u Pančevu
i na kraju u Beogradu gde se i penzionisao. Ja sam proti Milanu
došao kao životno osveženje. Prvo mi nije verovao da sam se
spremio za prijemni pa me je dva dana propitivao. Onda je pala
odluka. Idemo na fakultet da im on objasni da je moje znanje
više nego solidno. Čekao sam ispred sekretarijata skoro pun sat
a prota je povremeno izlazio i postavljao mi pitanja, šta je ovo,
*šta je ono? A ja sam kao iz topa odgovarao, kao da mi je neka
sila ulivala znanja i kao da ja nisam govorio nego da je neko go-
vorio iz mene. Odluka je pala. Upisali su me na fakultet.
Na Svetog Mratu, Sveti Stefan Dečanski, dobio sam indeks.
Mojoj sreći nije bilo kraja!
Ujutro sam oko pola sedam išao da proti odnesem hleb, no-
vine i mleko. Tu smo pravili kratak plan, a onda sam odlazio u
crkvu pa na fakultet. Zaista mi je ta prva godina bila talična. Te
1993. bilo je teško doći do novca, tako da sam jako teško dola-
zio do knjiga, i zato sam studije otpočeo tek 1994. godine.
Ali ja sam odlazio na predavanja, hvatao beleške, što se po-
kazalo kao jako dobro. Posle podne sam provodio sa protom Mi-
lanom. Sedeli smo i učili crkveno pojanje. Ja sam pevao crkve-
ne melodije svakim danom sve bolje, a prota je bio potpuno za-
dovoljan. Veoma brzo sam zapevao i u crkvi na službi. Sećam -
se to je bio tropar četvrtog glasa.
Brzo sam se uključio i u crkveni život. Počeo sam da poma-
žem sveštenicima u crkvi, išao sam sa njima u parohiju, pomalo
predavao veronauku, učestvovao u pripremi svih crkvenih sve-
čanosti. Sledeće godine bez po muke položio sam prvu godinu.
Moje angažovanje nije prošlo neprimećeno, tako da me svešte-
nik otac Slavko Božić predložio za prvi crkveni čin. Prota i ja
smo sedeli do pola noći da bi se za taj svečani čin pripremio.
Morao sam da se pripremim da odgovorim na pitanja koja se
čtecu postavljaju pre službe pred narodom.
Na Bogojavljenje u hramu Svetog Petra i Pavla, pokojni pat-
rijarh Pavle me proizveo u prvi čin crkvenoslužitelja. Sašio sam
sebi stihar, odeždu koju čtec nosi na službi kakav je malo ko
imao u crkvi. Počeo sam da obnavljam neke stvari pri hramu
Svetog Georgija koji je bio moja parohijska crkva. Preko prijate-
Ija sam nabavio nove crkvene knjige iz Rusije, sredio svešteni-
čke bogoslužbene odežde koje godinama nisu videle ni vodu ni
peglu.
Prota i ja smo sve više vežbali i učili, tako da sam crkveno
pojanje sve bolje savlađivao. Uveče me je prota čekao ispred
zgrade sa osmehom na licu, sedeli smo i vežbali. Jedno veče
neki čovek je ušao u zgradu i zbunjen pitao komšinicu: ,,ko ovo
 peva?“ Komšinica, izrevoltirana što smo prota i ja malo glasnije
pojali, je rekla kako pop i njegov učenik sednu svako veče, na-
piju se i pevaju na sav glas. A upravo tada smo prota i ja pojali
najdivniju pesmu o rođenju Gospoda Isusa Hrista.
Nešto ranije u našu crkvu je iz Bosne došao prota otac Dra-
gan Terzić. On me angažovao za svog parohijskog pomoćnika.
S njim sam svakodnevno odlazio u parohiju, naučio sam sve ob-
rede, bogosluženja sam pratio bez problema, aktivno učestvo-
vao u njima. Moj crkveni put je išao uzlaznom putanjom. Sve
sam češće predavao veronauku, vodio sam decu u manastire
gde smo se divno provodili vreme sa monasima i monahinjama
u rozgovoru o veri i svakodnevnom manastirskom životu. Ubrzo
sam zavoleo manastir i manastirski način života.
Po upisu u treću godinu fakulteta otišao sam u manastir De-
čane na Kosovo i Metohiju gde sam bio gost. Tada je iskušenik
bio beogradski glumac Rastko Lupulović. Bilo je po malo smeš-
no videti beogradskog mladog glumca kako iz svile i kadife u
manastiru čisti džakove krompira i luka, ide u gumenim čizma-
ma i radi razna poslušanja.
Tu sam upoznao divnog jeromonaha oca Makarija, rodom iz
Kruševca. Provodili smo dane u priči, radu i jednom divnom dru-
ženju. Jedno veče me je odveo u crkvu, otvorio mi mošti svetog
Stefana Dečanskog, u narodu nazvanog sveti Mrata. Miris mira
koji je isticalo iz njegovih mošti potpuno je ispunio moju dušu i
telo. U tom trenutku u meni je sazrela odluka:
Posvetiću život Bogu i otiću u manastir!
Duša mi je tada uzletela ka nebu, začuo sam divnu pesmu
anđela i serafima, znao sam da sam doneo pravu odluku. Posle
dva dana spakovao sam svoje stvari i vratio se za Beograd da
se pripremim za odlazak u manastir. U Beograd sam doputovao
u ranim jutarnjim časovima, otišao na kratko do kuće da se poz-
dravim sa mojima i brzo otišao u crkvu.
Pošto je prota Milan nešto ranije umro, nesvesno sam se
vezao za protu Dragana Terzića i sa njim sam delio svoje odluke
i mišljenja. Doživeo sam ga kao zrelu ličnost od koje ima šta da
’se nauči, a i on se tako postavio prema meni, da želi da mi po-
mogne u mom duhovnom napredovanju. Kada sam mu saopštio
moju odluku, nije se mnogo iznenadio nego me je čak i podržao.
Samo me zamolio da ne žurim, nego da pustim da u meni ta od-
luka sazri. Tih dana sam odlučio da se potpuno posvetim crkvi.
Osim veronauke za decu osnovao sam i veronauku za odrasle i
zahvaljujući Božjoj pomoći veoma brzo se napravila velika gru-
pa. Pričali smo i obrađivali razne teme, putovali smo po mana-
stirima, ostajali smo u crkvi pred Vaskrs, od jutra Velikog petka
pa do jutra Velike subote. Kitili smo i sređivali hram, spremajući
se za najveći praznik Vaskrs. Uspeo sam svoju Ijubav da pre-
nesem na druge mlade Ijude, tako da su počeli da dolaze Ijudi i
iz drugih parohija. Imali smo i one koji su bili uživaoci narkotika,
pa su želeli da promene svoj život. Tu je bilo Ijudi koji su pre do-
laska vodili jedan nemoralni život, a onda su počeli da studiraju i
rade.
Jednoga dana kada smo prota Terzić i ja bili u parohiji, do-
šli smo da svetimo vodicu kod gospodina Zorana Saramandića.
Ja sam ga viđao u crkvi ali nisam znao ko je on. Gospodin Zo-
ran je bio odličan poznavalac hrišćanstva, Dostojevskog, pisac
više knjiga a nadasve doboko pobožan čovek. Prota Terzić i ja
smo došli na ideju da napravimo duhovnu tribinu na kojoj bi go-
spodin Saramandić izneo svoja životna i verska iskustva. Pošto
je u našoj crkvi sve to bila novina, plašio sam se kakva će biti
posećenost. Napravio sam plakate kojim sam oblepio ceo moj
kraj, objavili smo na lokalnom radiju, poslali dopise i čekali to ve-
če. Na moje zaprepašćenje, sat vremena pre počeka crkvena
sala se napunila, tako da nije bilo mesta za stajanje a kamoli za
sedenje. Puna tri'sata su Ijudi slušali, postavljali pitanja, a jedno
od najvažnijih je bilo, kada je sledeća tribina? Svake druge ne-
delje dovodili smo po jednog predavača koji je obrađivao neku
važnu životnu temu. Bilo je tu profesora, lekara, duhovnika, epi-
skopa. Crkvena sala je postala mala, tako da smo prvo prešli u
malu salu obližnjeg bioskopa, a posle i u veliku salu koja je bila
ispunjena do poslednjeg mesta, što taj bioskop pamti samo ka-
da su bile premijere najvećih svetskih hitova.
 Ja sam tad kao student treće godine fakulteta napisao četiri
knjige koje nažalost nikada nisam objavio. Prva je bila kratka ve-
ronauka kojom sam hteo vernicima na jedan jednostavan način
da objasnim osnove hrišćanstva. Druge dve su bile zbornici čla-
naka odnosno moja predavanja sa veronauke, putovanja, ono
što sam pisao za fakultet i razne časopise. Četvrta knjiga za ko-
ju mi je najžalije jeste kratak pregled istorije Srpske Pravoslavne
Crkve od Svetog Save do danas. Tada sam pisao i parohijske li-
stiće koje smo podelili u nekoliko hiljada primeraka u kojima sam
kratko obrađivao važne životne teme i delove iz Svetog Pisma.
Svoju Ijubav prema muzici samo sam nadgradio. Usavršio
sam crkveno pojanje, tako da je profesor Predrag Miodrag hteo
da me uzme za demonstratora na fakultetu. Ja sam odbio jer
sam se spremao za manastir. Uz gitaru sam pevao duhovne pe-
sme, što je bilo poznato samo u Rimokatoličkoj crkvi ali ta inova-
cija je naišla na odobrenje.
Sve u svemu moja životna odluka da postanem sveštenik
pokazala se kao dobra, sebe sam potpuno pronašao u crkvi.
Pošto od svoje odluke da odem u manastir nisam odusta-
jao, posle razgovora sa protom Terzićem on je rešio da mi po-
mogne na tom putu. Dogovorili smo se da me upozna sa svojim
prijateljem episkopom zvorničko-tuzlanskim Vasilijem Kačaven-
dom. Bližilo se majsko zasedanje Arhijerejskog sabora i odlučili
smo da ga pozovemo na večeru. Ja sam se tada spremao da
upišem četvrtu godinu fakulteta.
Napisali smo mu pismo u kome smo ga pozivali na večeru.
Bio je dogovor da se odvezemo do Patrijaršije, da ja izađem iz
kola i da kod portira u Patrijaršiji ostavim pismo. Sve je teklo po
planu do mog ulaska u Patrijaršiju. Baš kod portira je sedeo on.
Vasilije Kačavenda!
Naši su se pogledi sreli, portir me je upitao: šta želim? A ja
sam sav zbunjen samo izašao napolje. Otrčao sam do kola i re-
kao proti Terziću da vladika sedi kod portira! Prota i ja smo otišli
do portirnice gde su se njih dvojca lepo pozdravili i odlučili da
idemo na kafu. Ja sam pitao da li ipak da ostanem u kolima, ali
-vladika je rekao da obavezno krenem sa njima.
 Seli smo u restoran preko puta Saborne crkve. U vladiku
sam gledao bez reči. Ostavio me bez teksta svojom pojavom.
Uredan od glave do pete, što se nije moglo reći za mnoge sve-
štenike koji su imali porodicu. Pričali smo o neobaveznim stvari-
ma i šalili se na neke svakodnevne teme, što je kod mene budilo
još jače impresije. U svakom slučaju ja sam ga doživeo kao je-
dnu harizmatičnu ličnost, koja odlično zna šta hoće i koja odlično
radi svoj posao. Do tada nisam imao priliku da se susretnem sa
nekim od episkopa na ovaj način i sve sam ih gledao kroz život
patrijarha Pavla.
Njegove priče o obnavljanju manastira, građenju crkava,
mnoštvu monaha, bile su nešto što mi je izgledalo kao bajka.
Dok smo mi u Beogradu krpili odežde na ruke, i ništa se tada
kod nas nije gradilo, monaha je bilo toliko da se na prste mogu
izbrojati, saznanje da se u Republici Srpskoj tako radi mene je
fasciniralo. Ostao je dogovor da se čujemo i da idemo na veče-
ru. Oprostili smo se od vladike i krenuli put naše crkve. Na pro-
tino pitanje šta mislim, nisam imao odgovor jer sam bio kao
omađijan.
Te noći nisam spavao. Celu noć sam razmišljao o tom su-
sretu i šta mi je činiti. Jednom sam bio u Republici Srpskoj u
Sandićima na osvećenju nove crkve, kada sam prvi put i video
vladiku Vasilija, ali ni izdaleka ga nisam doživeo ovako. Na os-
većenju sam susreo jednog ozbiljnog arhijereja od čijeg pogleda
se ledi krv u žilama, a u Beogradu sam susreo jednog otvore-
nog nasmejanog čoveka koji voli da se našali i koji uopšte nije
tako strog, već naprotiv, veoma mek i srdačan.
Sutradan sam dobio poziv od prote da nas je vladika pozvao
kod njega u Patrijaršiju na razgovor. Nisam znao šta da kažem.
Ne znam da li sam bio oduševljen ili zbunjen, da li sam se rado-
vao ili ne. Prepustio sam se toku stvari iako mi se to baš i nije
svidelo. U Patrijaršiji smo sedeli kod vladike u sobi i razgovor je
odmah krenuo u pravcu moje Ijubavi prema crkvi i želji da odem
u manastir. Vladika je predložio da dođem kod njega u eparhiju
da malo boravim u manastiru pa da vidim da 1i mi se sviđa. Mo-
gao sam da ostanem ili da se vratim u Beograd. Prota Terzić se
tada zaplakao, kao da je u tom trenutku izgubio sina, a ja veruju-
ći u iskrenost obojice pristao sam da pređem u drugu eparhiju.
Dogovor je bio da se vladika i ja samostalno susretnemo još je-
danput za vreme trajanja sabora, da ja spremim određene papi-
re i da polako krenemo sa realizacijom mog odlaska u Bijeljinu.
Najteža stvar sa kojom sam se suočio jeste šta reći majci i
očuhu? Majka je po prirodi očekivala da se oženim, stvorim po-
rodicu, da se igra sa unučićima, a ja sam takoreći odjednom od-
lučio da je toga lišim i da odem u manastir. Prota mi je rekao da
se i on kaje što nije otišao u manastir dok je bio mlad, da je moja
odluka priziv i Božja volja i da će se sve smiriti i doći na svoje
mesto. Rešio sam da svojima kažem da idem na drugo radno
mesto, ali da prećutim da hoću da se zamonašim. Daleko od to-
ga da sam se upoređivao sa Svetim Savom, ali sam rekao, kada
je jedan Rastko mogao da ode u manastir zašto ne bi mogao i
ja. Ta se odluka u prvom trenutku pokazala kao ispravna, jer su
se moji ukućani sikirali samo mojom odlukom da odem iz Beo-
grada u Bosnu, tako da priči o monašenju nije bilo ni govora.
Oni su to prihvatili kiselo i bez oduševljenja, ponajviše sa stra-
hom kako ću se snaći, ali i sa strahom od nekih priča koje su ču-
li a koje su mi prećutali da ne pomislim da hoće da me odgo-
vore. I zaista, da su mi to tada rekli, ja bih pomislio da nemaju
dobru nameru i svakako im ne bih verovao.
Vladika i ja smo se ponovo susreli u Patrijaršiji, ja sam od-
neo svoju molbu, lepo se pozdravili i on mi je poželeo srećan
dolazak u njegovu eparhiju. Dogovor je bio da će me poslati u
manastir Kaonu preko leta da malo naučim monaški život, a on-
da će me negde rasporediti. Ta mi se odluka svidela jer sam
manastir Kaonu kod Šapca jako voleo i tu sam ranije upoznao
jeromonaha oca Antonija. Kada sam vladiki to rekao on je malo
promenio izraz lica i rekao mi, samo ti dođi a mi ćemo se sve
ostalo dogovoriti.
u manastir, ali vladikina je bila zadnja. Poslao me je u kuću da
se raspremim pa da se vratim u kancelariju.
Tamo me je dočekao trio koji je đavo posebno ovlastio da
unište sve što ima trunku napretka, a ujedno su i znali šta se u
kući dešava. Mene su bez razlike odmah okarakterisali kao ta-
kvog, pa je od prvog dana počeo organizovani progon. Jasno mi
je bilo da sam upao u osinje gnezdo, ali nisam znao šta ono kri-
je. Mislio sam, stvari će se vremenom srediti, videće da nisam
došao ni sa kakvom namerom osim da služim Bogu.
Smestili su me kako ja to danas zovem u tamničku sobu.
Naizgled sve sređeno ali samo niko nije znao za kakvu name-
nu. Osećanje tuge za mojima, iznenadne promene i nimalo ra-
dosti, sve to skupa izazvalo mi je jaku glavobolju.
Spremio sam se i otišao u kancelariju gde smo popili kafu.
Razgovor se uglavnom svodio na uputstva kako je to sada i mo-
ja kuća, da tako teba i da se ponašam, da za mene počinje je-
dan nov život, da ću biti najsrećniji na svetu i da samo slušam
svog vladiku. Pričao mi je da me je sam Bog poslao da starom
vladiki budem od pomoći, da sam mu ja sada sin i desna ruka,
da ćemo živeti i više nego kao dva brata, da osim mene nikog
nema.
Otišli smo kući na ručak. Pokušao sam da nešto pojedem u
veoma neprijatnoj atmosferi. S jedne strane vladika koji hoće da
me oraspoloži, s druge strane ukućani na dvoru koji su jasno po-
kazali da nisam dobrodošao!
Posle ručka vladika je predložio da mi pokaže vladičanski
dvor, odnosno svoje odaje. Otišli smo na prvi sprat kuće. Kada
sam ušao ostao sam bez teksta. Sve je odisalo vrhunskim luk-
suzom, ništa se nije moglo vezati za crkvu i monaštvo! Odjed-
nom mi je bilo jasno zašto me ostali ukućani mrze. Sigurno su
mislili da sam došao zbog raskoši i da će neko mlad kao ja zasi-
gurno poljuljati njihove položaje.
 ŠOK OD STRAVIČNE SPOZNAJE:
VLADIKA JE GEJ!

Vasilije Kačavenda u svom dvorcu, kao da je kauboj!

Za sve vreme vladika me pripremao da je ovo od sada moja

kuća, da tako tu treba da živim i radim, da ćemo nas dvojica tu
živeti kao braća itd. Odjedanput je otvorio orman sa mitrama, iz-
vadio najlepšu i rekao mi:
„Stavi je na glavu. Sam te Bog poslao meni, nisam celu noć
zbog tebe spavao, ti ćeš biti moj naslednik, ja ću od tebe napra-
viti najsrećnijeg čoveka."
Stajao sam sa mitrom na glavi i sve mi se vrtelo!
Vladika mi je prišao, skinuo mitru i snažno me zagrlio. Po-
čeo je da mi duva za vrat i da me Ijubi po obrazu. Ja sam stajao
skamenjen. Odjedanput su nam se pogledi sreli i on mi je tiho
rekao:
„Ajde, deder, poljubi me jednom pravski!“
Priljubio me je još čvršće uz sebe i prislonio svoja usta uz
moja. Počeo je da me liže i pokušao da mi gurne jezik u usta. Ja
sam skamenjen stegnuo zube, a on je bio sve uporniji. Mozaik
mi se polako sklapao, postalo mi je jasno gde sam upao i zašto
su me svi gledali sa podozrenjem. lako mi je bilo nevjerovatno,
prosto nemoguće, ali mi je ipak sinulo:
Vladika je GEJ!
 Kačavenda i njegov partner u ,,ljubavnom“ zanosu

I svi su mislili da ja to znam! I što je još gore, ovi na dvoru su

mislili da sam došao da mu budem naložnik!
Dok sam skamenjen i ošamućen stajao, matori vladika je pa-
lacao jezikom po mom vratu i trljao mi stražnjicu. Ja sam se ne-
kako otrgao, a on je zajapuren stajao, gledao me sa smeškom i
rekao poluglasno:
„Ajde, molim te, skini se da vidim kako si građen! Ne boj
se, niko neće naići. Hoću da te vidim kako si građen da ti kupim
jedan krst da ga staviš na grudi. Hoću da vidim da li si maljav,
molim te skini se!“
Zgadio sam se sam sebi onako ižvaljavljen i izdrpan. Došlo
mi je da ga udarim i odem nazad kući, ali ko bi mi verovao da
me homoseksualno napastvovao jedan ugledni vladika, i to još u
vladičanskom dvoru. Svakako bi pomislili da hoću da ga okleve-
tam. On je odjednom stao i pozvao me da sednemo.
„Sada ćeš da popiješ. Hoćemo li po jedan dobar konjak?“
Ne pijem, rekao sam.
 ,,Ne pijem ni ja, ali za jedan ovako lep početak treba nazdra-
viti, sipaću nam po jedan dobar konjak."
lako ne trošim alkohol, uzeo sam čašu da sperem njegovu
pljuvačku sa svojih usta.
,,Cik“ - kucnuli smo se, on se zadovoljno smejao iako je jasno
video da za ovo nije i neće imati moj pristanak. Nije se obazi-
rao, mislio je da je pobedio i da ću kad tad leći. Popio sam piće,
a on je sipao još jednom:
„Dragi, bićeš najsrećniji! Niko neće znati kako nas dvojica ži-
vimo, neće znati ni nebo ni zemlja. Razgaći se, opusti se. Ja se
često ovde šetam samo u vešu, možeš i ti slobodno. Kakav veš
nosiš? Kupiću ti sve svileno da imaš kao ja. JA IMAM PROBLE-
MA SA SRCEM, PA ĆU TE ZVATI NOĆU DA DOĐEŠ DA BUDEŠ
PORED MENE!“ Slušao sam matorog geja i ispijao konjake...jao,
jao, a nekad sok od breskve. E proto, proto, zar sam ovako za-
služio da me pošalješ u ovo gnezdo gejova!? Shvatio sam da
sam ustvari žrtva mreže homoseksualaca, da sam svesno vrbo-
van. Pošto su Terzić i Kačavenda decenijski prijatelji, on je mo-
rao da zna da je ovaj matori gej!
Zamolio sam vladiku da odem u sobu. Legao sam na kre-
vet. Sve mi se vrtelo u glavi, što od alkohola, što od gađenja.
Ako se spremim nazad za Beograd, vratim se, šta će dalje biti?
Ko će mi verovati da je jedan vladika pokušao da me obljubi.
Rešio sam da vidim kako će biti narednih dana. Možda će uvide-
ti da ja nisam iz te priče i ostaviti me na miru. Uostalom, iako me
ostavi kako živeti sa takvim čovekom? Onda mi je proletelo kroz
glavu, da li me Gospod ovde poslao da možda Kačavendu spa-
sim, dam mu ukažem na spasenje duše...
No, već sutradan sam uvideo da je ta misao pogrešna. Ta-
dašnji upravnik dvora Milan Topić mi je održao kratko ali jasno
predavanje: da vladika živi jedan specifičan život, da treba
da se tome prilagodim, da svoje beogradske navike ostavim
ispred kuće, da ovde vladaju drugi zakoni, da je vladika veo-
ma moćan, da će biti veselja i slavlja, da se o tome nigde ne
priča itd. Taj jadni čovek, ogorčen na svoj život, takođe se nije
.slagao sa svim događajima u dvoru ali nije imao hrabrosti ništa
da preduzme. On je bio Ijubomoran na svakog, što me i ne čudi
pošto su se sva kola lomila na njemu. U početu sam mislio da
ćemo nekako naći zjednički jezik, ali to neko prividno primirje ka-
snije je izrodilo, nažalost, veliku mržnju i ostrašćenost.
Sledeći dan je uglavnom protekao mirno. Mislio sam sve če
se smiriti. Vladika me pozvao da obiđemo ceo kompleks, da mi
pokaže budući duhovni centar. Pričao mi je o sebi, nesrećnom
životu, koliko je željan emocija...Pričao je gde će biti biblioteka,
sala za razgovore itd. Cele ta primirenost je bila jedna lepa na-
meštaljka. Pozvao me da nešto popijemo. Umesto čaše soka
ponovo je sevnuo konjak. Bilo je jasno, mislio je da me može
napiti i da ću u takvom stanju pristati na seks. Rešio sam da mu
pokažem da od toga nema ništa. Ispijao sam čašu za čašom.
Sve mi se vrtelo u glavi. On me je posmatrao ispod oka i gledao
kako ću da reagujem. Prvo je pružio ruku i počeo da me miluje
po ruci pitavši me:
,,Da li me voliš? Reci mi iskreno, ja samo tebe volim i sanjam i
sve ću učiniti da budeš srećan. Pokaži prstom šta želiš i biće
tvoje!“ Zamolio me da ga malo izmasiram jer ga boli glava. Ja
sam to rado prihvatio. Namerno sam ga masirao čak i pomalo
izazovno. On je stenjao i uzdisao kao napaljeni vepar i kao da je
,,svršio“ odjednom je rekao:
,,Stani!“ Otišao je u svoju sobu i nije ga bilo dvadesetak minu-
ta. Bilo je jasno, sigurno onaniše. Došao je presvučen u čistu
belu košulju, sav lepršav, sa idejom da idemo na večeru i u šet-
nju. Ponašao se prema meni kao mužjak koji je ,,kresnuo“ ženku
i ostvario pobedu. Bio je onako malo grub pa nežan, pa me kao
štipne, a ja sam samo ćutao, gledao i razmišljao: da li je moguće
da sam dočekao da homoseksualci onanišu na mene?!
Sjedne strane želim da se odreknem lepih devojaka i žena
uopšte, da bi se posvetio Bogu, sa druge strane me u istoj toj
crkvi dočekuju gejovi. Što je još gore hoće da me ubedi kako je
to normalno i Bogougodno da nas dvojica živimo kao pederi, da
nije Bog crna mačka da nas ogrebe, već pastir koji voli svoju
jagnjad. U svakom slučaju bol, tuga i uzdisaj su osećanja koja
su počela da me prate. Još teže mi je bilo kad sam svaki dan
sve više uviđao da to svi znaju, ali da ćute. Zar vam je to život,
bedni pacovi i gnjide, otpadi, od vere da gledate kako gejovi
zlostavljaju nedužne po manastirima i vladičanskim dvorovima?
Pravi šok je usledio narednih dana. Polako su do mene po-
čeli da stižu glasovi da pazim šta radim, da je vladika opasan,
da on vodi specifičan život, da tu ima Ijudi iz kriminalnog mi-
Ijea, da su mnogi stradali, da pazim ako imam porodicu itd.
U 20. veku sam postao slobodni zarobljenik, jer je poruka bila ja-
sna: ako budem zucnuo neko može da strada. Moram dobro da
razmislim šta mi je činiti. Jasno je da moram da bežim i da od
monaštva nema ništa, što sam jednom dobrom prijatelju
krišom javio iz vladičanskog dvora. To je bila prva ozbiljna
greška koju sam uradio. Telefon je prisluškivan!
Sutra ujutro je u dvor uleteo Miša (sveštenik Milan Topić,
upravnik dvora) i rekao mi da dođem kod vladike. Otišao sam
kod njega, a on me je kao onako ispitivao kako sam, da li se
čujem sa mojima, da li bi malo do Beograda itd. Onda mi je
rekao da se spremim i da krenem sa Mišom. Odveo me da se
ekspresno slikam. Potom smo seli u kola i odvezao me u MUP
Brčko. Tamo nas je čekao sveštenik Slavko Maksimović sa ne-
koliko policajaca u civilu. Uveli su me u MUP bez mnogo razgo-
vora, uzeli mi otiske, podatke i rekli mi da mogu da idem. Posle
par dana nezakonito i bez osnova dobio sam ličnu kartu Repu-
blike Srpske i bio sam prijavljen kod sveštenika Slavka Maksi-
movića! Sve se desilo munevito, tako da nisam imao priliku ni za
kakav otpor. Mnogo Ijudi, sve se radi javno a mnogo svedoka
kciji su uticajni, tako da mi je krug delovanja nikakav. Nosio sam
se mišlju da odem u policiju, ali je ta mogućnost potpuno otpala.
Čak je smešno i besmisleno: pa šta da tražim kod Ijudi koji mi
izdaju nezakonito dokumenta?
Od tada sam imao dve lične karte: srpsku i srbijansku! Stro-
go mi je bilo naređeno da, kada idem u Srbuju na granici Repu-
blike Srpske pokažem ličnu kartu Srbije, a na granici Srbije ličnu
kartu Republike Srpske. To je bio početak ulaska u razne krimi-
nalne radnje u kojima sam kasnije učestvovao protiv svoje volje.
Vladika me sve više vodao i uključivao u radnje koje nemaju ve-
^e sa Crkvom, tako da je svima izgledalo kako sam deo cele
ekipe. Predstavljao me javno svojim prijateljima, sumljivim bizni-
smenima, političarima, policajcima, oficirima, Ijudima iz među-
narodne zajednice. Svi su jednoglasno govorili posle mog krat-
kog boravka: eto Kačavendinog naslednika...
Jednom smo sedeli u dvoru kada je vladika dobio poziv da
kamioni stoje na granici. Pa zar je moguće da neko ne da huma-
nitarnoj pomoći da prođe - pomislio sam u prvi mah. Vladika je
naredio Miši da krene na granični prelaz Pavlovića most i da po-
vede i mene. Uz put sam pitao Mišu gde idemo i zašto, a on je
samo rekao, ne brini, kazaće ti se samo jednog dana. Došli smo
do ispred granice, sve je izgledalo normalno. Pitao sam se šta
ću ja tu bez ikakvih ovlašćenja...Do nas je polako prošetao cari-
nik. Miša je otvorio prozor, nasmejao se i rekao:
„Pozdravlja Vas vladika“, a onda je cariniku pružio plavi kove-
rat u kom se jasno videlo da je veća suma novca...
U povratku smo svratili u selo Popove kod arhimandrita Benedi-
kta koji se pripremao za osvećenje nove crkve i zvonika. Naiz-
gled jako fin čovek koji mi je poklonio ikonicu. Ustvari to je bio
ozloglašeni gej koji je bio proteran iz manastira Krke u Australiju,
a onda dolazi u ,,raj“ za gejove, u eparhiju zvorničko-tuzlansku.
Sav je bio zapenio i jedini komentar mu je bio - kako vladika ima
dobar ukus. Obradovao se saznanju da sam došao da se zamo-
našim i odmah je počeo da slaže priče, kao mi monasi treba da
se družimo, da se držimo zajedno protiv popova a pogotovo pro-
tiv njihovih žena. Žene su u svakoj priči okarakterisane kao veli-
ko zlo koga se treba čuvati, prljavština koja donosi zlo, zato mi
monasi treba da se družimo i da budemo braća...
,,Lepo“ društvo, nema šta.
Kad smo stigli u Bijeljinu stigla je i vest: kamioni su prošli.
U hotelu ,,Šico“ preko puta dvora spremala se velika fešta. Dok
sam sedeo i večerao, jasno mi je bilo da u kamionima sigurno
nisu bile ikone i kadionice. Prestao sam uopšte da razmišljam o
crkvi, veri, samo mi je jedna stvar bila na pameti: kako da se iz-
vučem iz kriminala? Svi bi me pitali zašto nisam samo seo u au-
tobus i otišao? I ta misao mi je išla kroz glavu, ali i misao da bi
ovi kriminalci mogli da naude mojima. Kada sam pričao sa moji-
ma, nisam dozvoljavao da išta osete. Pričao sam da mi je mno-
go lepo, da bi utešio majku, kako bi joj vratio bar malo osmeha
na lice. Da sam joj rekao šta mi se dešava, verovatno bi joj srce
prepuklo.
Jednog jutra - novi šok. Idemo u Banjaluku. Kad smo stigli
na parking vladika mi je rekao da ostanem u kolima: ,,Ne znam
u ovoj situaciji da li da ulaziš." Meni je i odgovaralo da ostanem
ispred. Posle jednog sata vladika je izašao. Sa nama na put je
išao i đakon koji je bio sekretar u eparhiji Slavoljub Milošević.
Njihova smrknuta lica su mi mnogo govorila...
Njegova priča mi je ledila krv u žilama, jer sam polako skla-
pao mozaik gde sam došao, odnosno gde sam gurnut. Upao
sam ne samo u homoseksualni lobi nego i u dobro organizovanu
kriminalnu grupu, koja se bavila švercom, podmićivanjem, lobi-
ranjem, izdajama...
Dok sam čitao o iskušeništvu u manastiru ni izdaleka nisam
mogao da zamislim da će mene snaći nešto još gore. Ja sam
se pripremao za iskušenja o kome su pisali Sveti Oci, a ovo
nisam zamišljao ni u najcrnjim mislima. Ali Božja promisao je
htela nešto drugo. Rešio sam da se okanem monaštva i da po-
kušam da nekako izvrdam tu odluku i da probam da se izvučem
iz ovog društva. Međutim, u tim celokupnim okolnostima jasno je
da nisam imao snage ni načina da tek tako odstupim i nestanem
iz tog miljea. Rekoh već da sam bio indirektno obavešten da se
ne igram i to me najviše plašilo zbog mojih roditelja i brata.
Sve se polako pripremalo za moje monašenje.
Išli smo u manastir Žiču da mi sašiju mantije. Kačavenda me
proizveo u čin ipođakona, što je zapečatilo moju sudbinu, bar
što se tiče crkve. Tako sam bar mislio. Neoženjen, a proizveden
u čin ipođakona, što je značilo po crkvenim kanonima da više ne
mogu biti mirski sveštenik. Sve to je bilo urađeno toliko javno da
su svi mislili da se ja tome radujem. No, nažalost, radosti kod
mene nije bilo već samo strah i jedna ogorčenost. Kod kuće me
je čekao nazovi svečani ručak i naravno vladika. Pred ukućani-
ma je glumio jednu suzdržanost i delio mi savete o manaškom
životu. Ali kada smo ostali sami odmah je skočio na mene, iako
je video moje jasno negedovanje i navaljivao je sa pitanjima: te
da li sam srećan, te da li ga volim, itd.
Došlo je vreme da se ide u manastir Žiču da se probaju ma-
ntije. Vozio je đakon Saša, vladika je sedeo napred. Ja sam se-
deo nazad sa ocem Nikolajem. On je takođe gej, ali je dobro
znao da u ,,vladikino“ ne sme da dira. Nije bio agresivac kao Ka-
čavenda, više se emotivno vezivao. Bez obzira što ću ga pome-
nuti u nekim negativnim pričama, prema meni nije vršio nikakve
bludne radnje i čak šta više našao mi se u pomoći u nekim teš-
kim trenucima.
Elem, krenuli smo rano ujutro. Kačavenda je bio raspoložen.
Kako i ne, iza njega sedi jedan od njegovih naložnika, a pored
njega po njegovom mišljenju i uvjerenju budući partner, kako je
smatrao mene. Odjednom je vladika spustio ruku i počeo da me
hvata za nogu. U autu pred dva svedoka počeo je da mi zavlači
ruku ispod pantalona. Ja sam se zacrveneo od stida a on je sa-
mo nastavio. Nikolaj, pored koga sam sedeo, pravio se da ništa
ne vidi kao i đakon koji je vozio. Ja sam pokušao da sklonim no-
gu ali ništa nije vredelo. On je koristio to što ja nisam hteo sve
ovo javno da rešavam, a i šta da rešavam pred Ijudima koji sve
vide i znaju kao u ovoj situaciji.
Dolazio sam u još nezgodniju situaciju zato što se pravila sli-
ka da ja na sve to pristajem, tako da su đakoni počeli da misle
da sam i ja homić. Drugi đakon koji je radio u eparhiji i za koga
se priča da je Kačavendin sin, bio je prema meni veoma kul-
turan. Kao da je osetio šta se meni dešava i uvek je prema meni
bio snishodljiv i davao mi do znanja da ako zatreba u njemu mo-
gu da imam podršku. Razumeo sam i jednog i drugog, sjedne
strane znali su sve šta se tu dešava i ćutali zbog materijalne sa-
tisfakcije, a s druge strane imali su porodice i jako je teško u toj
situaciji pokušati nešto da promeniš u ustanovi kao što je SPC.
Svi slučajevi koji su izašli u javnost, kao što je slučaj
Pahomije, brzo su zataškani a sveštena lica koja su ustajala
protiv vladike su gubiia čin, parohiju i sve priviiegije. Bez
obzira na sporadične napade episkopa jednih na druge ipak mo-
ra se znati da vrana vrani oči ne vadi i da se kandidat za epi-
skopa ne postaje samo zbog dobrih dela već i zbog podobnosti i
u većini slučajeva zbog neke koristi koja se preko te ličnosti mo-
že ostvariti.
Čast malom broju pojedinca, ali većina u Saboru ima ,,!e-
pu“ prošlost koja omogućava da se izgiasaju stvari koje se
kose sa zdravim razumom! Jasno se zna: ko je od episkopa
homoseksualac; ko ima decu pa čak ima i onih koji su sklo-
pili građanski brak a i dalje su ostali episkopi SPC. Jasan je i
primer đakona Saborne crkve u Beogradu koji je ujedno i profe-
sor u Bogosloviji: razveo se od jedne žene i sklopio drugi brak
sa operskom pevačicom. I dan danas nesmetano služi iako je
prekršio niz kanona po kojima bi trebao da bude strogo kaž-
njen. Ali pošto očigledno zna neke stvari, e zato tu niko ništa nije
čačkao. Lepo i poučno.
U svakom slučaju vladika se naslađivao „mladim mesom“
dok su se ostali u kolima pravili ludi. Ja sam ćutao, gutao knedle
i čekao da me pusti. Predložio je da stanemo i popijemo kafu.
Otišao je u toalet verovatno da se olakša. Opet je sigurno ona-
nisao, a mi smo kao sedeli i piii kafu. Kada smo stigli u Žiču do-
šlo mi je da se rasplačem, da se javno izjadam, da napravim ne-
ki dar mar. Gledam: celivaju mu ruku, metanišu pred tom đa-
voimanom spodobom; pa koju ruku Ijubite, jadni ne bili!?
Pa sad je onanisao tom istom rukom koju Ijubite da vas blago-
slovi! I pitam se: Za šta mi šijete mantiju? Da se sakrijem u okvir
crkve i da budem gej. Prokletstvo, anatema za celo.
Gadio sam se sam sebi i bilo me je sramota da priđem nekoj
ikoni. Kako da celivam? Šta da molim? I kakav oprost i za šta da
tražim? Osećao sam u dubini sebe smrad njegovih žvala...
Zar je to život i kako čovek da okaje te grehe?
Setim se svoje majke koja je čuvala neke uspomene koje je
želela dati svojoj snajki, kako se radovala da jednog dana ima
unučiće, a ja ne samo da sam je lišio te radosti nego sam skoro
pa postao gej, odnosno vladika je od mene svim srcem i silama
to tražio i želio. Zgadio sam se sam sebi da mogu da budem toli-
ko slab, takva kukavica i da gledam šta se radi. Sve mi je zvo-
pilo u glavi: pederu, pederu, pederu!
 I rešio sam da ovome stanem na put.
Prvo sam morao da pobegnem od vladike!
To je bilo u ovom trenutku nemoguće. No, već sam bar
počeo da razmišljam o tome planu, a posle da nađem saradnike
koji će mi pomoći u ovoj zamisli. Naravno, potpuno svestan oko-
Inosti u kojima sam, nisam računao da će se sve brzo desiti, ali
sam makar počeo polako da se pripremam. Rešio sam da za-
dobijem Kačavendino poverenje i da polako pripremim teren za
moj odlazak. Prvi u celoj priči ko se postavio kao pravi prijatelj
bio je duhovnik manastira Tavne otac Lazar Kršić. Videlo se da i
sam nosi veliku tugu. Njega je vladika odredio da mi bude duho-
vnik i da me privede dverima prilikom monašenja. Neki poseban
kontakt nismo, imali ali se videlo da ima svašta da mi kaže.
Vladika je u međuvremenu menjao taktike kako da mi priđe.
Zvao me u sred noći da dođem, kao ima problema sa srcem, pa
će mu biti lakše ako ga uhvatim za ruku i ostanem kraj njega.
Dolazio je do moje sobe i zvao me da siđem.
Ima kao jaku glavobolju i visok pritisak. Ja siđem kod njega,
izmerimo pritisak a on u redu:
„Eto, Bog te poslao kod mene. Čim ti dođeš meni je odmah
lakše. Ostani noćas pored svog vladike, ako mi pozli.“
Spavao sam u jednom od salona na kožnom dvosedu. Kad
ujutro ulazi đakon Zaro, koji me prvo gleda kao da je video čudo,
pa onako kroz šalu dodaje: „Jesi li se noćas naspavao?" Bila mi
je jasna poruka i šta je mislio, a i bilo mi je jasno da je namešte-
no da me tu zatekne kako bi pomislio da vladika i ja zaista ima-
mo odnose. Od sramote nisam mogao dam mu pogledam u oči.
Veoma brzo ću, što je i bilo, postati meta potsmeha i podozre-
nja. Klasična priča, kao ona narodna kad se kurva zakaluđeri
ona ne ide u manastir da se moli Bogu. Kad sam odlazio u crkvu
na bogosluženja video sam da svi sve znaju, ali su svi ćutali
zbog vladike. U suprotnom mislim da bi me išibali i izbacili na
ulicu. Nisu ni bijeljinski sveštenici bili bez putera na glavi, čast
pojedincima, ali su bili kompaktni bez obzira na međusobne
trzavice.
 Podršku sam imao u dva sveštenika koji su bili vladikini đa-
koni, u ocu Miodragu Gavriću i još jednome. Oni kao da su ose-
tili moju tugu ili kao da su znali šta mi se dešava. Meni je bilo
jasno da su verovatno imali slična iskustva i da su zato otišli na
parohije. U svakom slučaju, njihova podrška mi je mnogo znači-
la iako ni jedna reč nije izgovorena.
Crni đavo se nije smirivao!
Jedno veče zove me da dođem kod njega, kao da donesem
moje radove i knjige koje su bile u rukopisu, da on pogleda pa
da oštampamo. Ja sam mislio da će se zaista nešto promeniti:
„Ajmo u moju sobu, tamo ćemo natenane sve da pogledamo.
Ali imam nešto za tebe. Đakon mi je snimio lepu muziku da mo-
žemo da se opustimo." Upalio je malu lampu da napravi atmo-
sferu i uključio kasetofon. Počela je da svira prilično lepa i ro-
mantična muzika a vladika kaže:
„Sve sam ovo napravio da ti budeš srećan, dođi, lezi da vo-
dimo ljubav.“ Istrgao mi je spise iz ruku i bacio me na krevet.
Počeo je da me Ijubi i hvata dok sam ležao skamenjen i zbunjen
od šoka. Čovek koji ima godina kao moj deda, a pritom se zave-
tovao Bogu, ležao je preko mene i pokušavao da me seksualno
iskoristi. Ja sam se opirao i molio ga: nemojte, vladiko, nisam ja
za te stvari, ja ne volim da radim ovo, ali je on bio sve uporniji.
Grizao me je za vrat i uvo, molio me da ga uzmem, vikao je:
„Uzmi ga, Dragane! Uzmi ga, Dragane!" Jasno mi je bilo da
me sa nekim pomešao i da redovno održava ovakve odnose, da
nisam jedini u ovoj prici. Počeo je da me raskopčava i da mi
skida pantalone.
„Želim da ga staviš u mene!“ - groktao je kao krmak, ,,da li ti se
dig'o?“ Skupio sam poslednju snagu i gurnuo matorog pedera
od sebe. On me je gledao sav zajapuren. To kao da ga je doda-
tno osokolilo, kao da je mislio da ja želim grubu igru. Predložio
mi je da se porvemo, da vidimo ko je jači, ko je bolji muškarac.
Mislio je da je moj gest šala, a ja sam ga gledao i mislio da mu
razvalim šamarčinu. Bedniče, mislio sam u sebi. Koliko je mladih
Ijudi ovako stradalo? Koliko je prespavalo u tvojoj sobi? Zar da
ovo radim, zar misliš da sve može da se kupi? Samo što sam to
pomislio, đavo je otvorio dušu:
„Sedi pored mene, oprosti svom vladiki, napraviću od tebe naj-
srećnijeg čoveka na svetu. Ti samo reci šta želiš, vladika će sve
da kupi. Kupiću ti auto, daću ti stan, ako želiš parohiju, ako želiš
da budeš vladika, hoćeš li para, samo reci.“
Bilo mi je još teže, sve sam teže disao, srce mi se steza
lo...Sećam se majke s kakvom me mukom gajila, sećam se ulo-
ženog truda u želji da postanem sveštenik, neprespavanih noći,
knjiga, bdenja, krsne slave...Sada je dovoljno samo da budem
gej i da sve dobijem bez truda, bez muke bez ičega, samo da se
skinem i da se predam Kačavendi, samo je to dovoljno da po-
stanem šta poželim. To je trajalo nekoliko sekundi. Onda sam
rešio: Je l’ to želiš? - pitao sam ga, a on me je gledao zbunjeno.
Skinuo sam košulju i majicu. On me gledao zabezeknut, prišao
mi i nije verovao. Počeo je da me miluje po grudima, da me šti-
pa. Spustio je glavu na moje grudi i počeo da me žvalavi.
Odjednom je stao i otišao u kupatilo.
Ponižen i izranjavan po duši izašao sam iz predvorja pakla i
popeo se u svoju sobu. Dugo u noć sam plakao nad svojom su-
dbinom. Ucenjen, uplašen za sudbinu porodice, prodan u belo
roblje bio sam prepušten geju da me iskoristi, skrnavi i na kraju
verovatno odbaci kao i sve druge...Dugo sam se tuširao da sa
sebe skinem smrad njegovih žvala. Gadio sam se sam sebi, mi-
slio sam o sebi sve najgore: da sam kukavica, slabić i da možda
i zaslužujem sve ovo.
Ujutro sam sišao u kuhinju, a on se ponašao kao da se ništa
nije desilo. Delio je savete ukućanima koji su znali kakav život
vodi, a tu su ćutali i sedeli. Blago mi je namignuo kao u stilu, ne
brini se, sve je maska. Sve mi se smučilo. Šta znači čekati ras-
plet situacije? Ali bez ikakve podrške, daleko od svojih, otvoreno
upozoren da vladika „vodi specifičan život“, da se izdaja skupo
plaća...
Sedeo sam vezanih ruku.
 BAL GEJOVA NA VLADIČINOM DVORU!
Ili, igra vozića: ,,ćiha-ćihu-ćihi-hu!“

Sav u zlatu i sa stotinu mitri: ima se, može se...

U tom mi je došao Milan, upravnik dvora, kaže mi:

„Poslao me vladika da ti kažem da će večeras imati društvo i
da ranije odeš u svoju sobu! Nemoj da silaziš dole, nego ako ti
nešto treba ponesi kod sebe.“
Prvo što sam pomislio jeste, hvala Bogu, jedno veče ću na
miru da spavam. Sedeo sam u sobi pored moje gde je bio tele-
vizor i gledao neki domaći film kad je ušla Makrina. To je mona-
hinja koja je kuvala u dvoru i koja je znala sve.
„Šta radiš, đavole? Je I’ se tako sprema za monašenje? Ume-
sto da se moliš i da čitaš ti buljiš u to. Zlo si ti veliko!" Okrenula
se, izašla i zalupila vrata. Jedva sam se suzdržao da ne usta-
nem i ne odem do njene sobe i da sve porazbijam, ali onda ka-
žem sebi: zlu se zlim ne vraća, neka Gospod presudi.
Možda je to bila greška što sam tako razmišljao, ali pravu
Odluku je bilo teško doneti. U tim trenucima društvo se polako
skupljalo. Čula se vika i galama, muzika je postajala sve glasni-
ja. Čulo se dosta muškaraca koji su podvikivali, glasno se sme-
jali, vrištali. E, Makrina, mislim u sebi, što sad ne izađeš da vidiš
ko se zaista sprema. U jednom trenutku čulo se da se igraju
„vozića". I zaista, u jeku gej-bala orilo se: ,,ćiha-ćihu-ćihi-hu“.

Kačavenda i njegov ,,dečko“ sa skupocenom ogrlicom

Gospode Bože, šta ako odluče da dođu po mene. Ko će mi

verovati da su me silovali u vladičanskom dvoru? Verovatno bi
svi mislili da sam lud. U manastiru posvećenom Svetom Vasiliju
Ostroškom silovali budućeg monaha! Bio bi proglašen najvećim
klevetnikom, a crni đavo i njegovi pomagači bi se sigurno izvukli.
Rešio sam po svaku cenu da se te noći odbranim. Iz kuće
nisam mogao izaći jer je bila zaključana, a ja ključ nisam imao.
Soba mi je bila u potkrovlju, tako da nisam mogao nikog da do-
zovem u pomoć. Brzo sam razmišljao i odluka je pala. Sišao
sam polako u hodnik i osmotrio situaciju. Na mom spratu je sve
bilo u redu. Provirio sam sprat niže i vrata od vladikinih odaja su
bila zatvorena. Brzo sam strčao u prizemlje. Sve je bilo tiho,
svetla u kuhinji pogašena. Plašio sam se da ne siđu po nešto pa
sam napravio rezervni plan da pobegnem u podrum. Sve je bilo
opasno jer je u podrumu stajalo piće. Svakog trenutka je neko
mogao da siđe i da me otkrije.
To bi verovatno bio moj kraj.
Munjevito sam uleteo u kuhinju, uzeo jedan od kuhinjskih
noževa i stavio ga niz nogavicu u pantalone. Rešio sam, ako
krenu da me siluju bar ću jednog da rasporim, pa posle šta bu-
de, ali ću bar obraz i čast sačuvati. Kako sam sišao tako sam se
i popeo. Srce mi je sve brže udaralo, mislio sam da ću doživeti
srčani udar. Posle nekoliko trenutaka našao sam se u sobi. Bio
sam sav mokar ali na bezbednom.
Terevenka je dostizala vrhunac. Čula se lomljava čaša, vri-
ska usljed međusobnog hvatanja raspomaljenog gejova. Ja sam
ležao, ćutao i čekao... Da. To ću da uradim. Nema druge.
Bio sam budan iako je bilo kasno u noć.
Oko tri ujutro se sve smirilo. Čuo sam hod. To je bio on. Lu-
pao mi je na vrata. Ja sam se pravio da spavam. Nož sam spu-
stio pored sebe. Lupao je ponovo, a ja sam se javio kao buno-
van. On je ušao u sobu i seo pored mene na krevet. Bio je obu-
čen u svilene teget bokserice i imao je preko svileni kratki bade
mantil.
„Kako sam se večeras lepo proveo, imao sam super društvo,
baš smo se zabavili. Što i ti nisi došao?“
Pa Miša mi je rekao da ne silazim, rekoh.
„Pusti ti Mišu, on je Ijubomoran na tebe što je ružan i debeo,
trebao si da siđeš da se upoznaš sa mojim prijateljima. Drugi put
ću ja doći po tebe. Hoćeš li da me poljubiš za laku noć ili ako
hoćeš siđi da spavaš pored mene.“ Drugi put, vladiko, sada sam
umoran, rekoh. Okrenuo sam se, a on je izašao i pevao na sav
glas. Nije se obazirao što tu spava i monahinja, nego šta više
hteo je da joj da do znanja da je bio kod mene! Gnusoba od čo-
veka. Podlac. Prefigani pokvarenjak, a ne nikakav vladika.
Peder Kačavenda, a ne vladika Kačavenda!
Neverovatno, ali istina, nažalost i na bruku neviđenu.
XXX
Polako je počeo da me vodi kod svojih prijatelja, da me
predstavlja kao đakona, budućeg njegovog naslednika. Ludi su
me gledali i već znam šta su mislili, sve mi je bilo jasno. Tako
smo jedno veče zaglavili u kafani u banji Dvorovi kod Bijeljine.
Svirala je tiha muzika, kad je Kačavenda progovorio:
„Ajde da nešto zasviraš i zapevaš za svog vladiku."
Ja sam se opirao, kako da sviram i pevam u kafani punoj Ijudi, a
on je sve više insistirao. Počeše i drugi da me prozivaju, jer su
videli da se vladika Ijuti što ne ustanem i sednem za klavijature.
Bio sam doveden pred svršen čin. Otišao sam, seo za klavijatu-
re i otpevao dve, tri pesme. Svi su mi pljeskali, a ja nisam mo-
gao da verujem. Šta sam postao, dvorska luda, koja počinje da
zabavlja pijance i gejove.
Bože, al’ se sudba poigrala sa mnom!
Došao je trenutak da prvi put idem kući kod roditelja. Dugo
me je pripremao, kada da idem, kada da mu se javim, koliko os-
tajem, šta ću da pričam itd. Znao sam da moram da se vratim.
Mislio sam kome da se obratim u Srbiji, u kojoj je viadao potpuni-
haos. Vreme Miloševićeve vladavine, prete bombardovanjem
zbog Kosova i Metohije. Ko bi mene slušao?
Moji su me čekali na autobuskoj stanici.
I sada mogu da osetim te zagrljaje, te suze radosnice. Sada vi-
dim mog malog brata koji je jedva dočekao da me vidi. Oni su
bili željni mene, priče da čuju gde sam, kako mš je. Otišli smo na
splav restoran ,,Stenka“.
Svirala je lepa starogradska muzika, poručili smo večeru, a
meni je sve stajalo u grlu. Došlo mi je da se bacim u Savu. Da
nestanem. Svi su videli da mi je nestao osmeh, ali sam se prav-
dao umorom i neugodnim putem. Došao sam kući. Gledao sam
svoj pisaći sto, sličice koje sam izlepio po njemu još kao dete.
Otvorio sam ga:
Još je sve stajalo na svom mestu! Moja košarka sa ping-
pong lopticom, klovn koji se kotrijao niz stolicu...pernica iz prvog
razreda...kasica...Sve je bilo na mestu...Samo sam ja nestao...
Više nigde nisam pripadao...
Nestala je dečačka duša, otupeo sam od bola.
lako je bilo kasno izašao sam napolje. Otišao sam da ose-
tim miris lipa, a one su bile tada u punom cvatu. Stajali su lokalni
pijanci na ćošku. Stvarno sam im zavidio. Oni nisu imali ništa, ali
su i oni imali osmeh na licu.
Ja ni to! Ni traga od osmeha.
 Otišao sam kući i legao pored brata, zagrlio sam to malo
slatko biće koje mi je strašno nedostajalo. Zaspao sam kao opi-
jen. Glava mi je bila na mom jastuku. Osetio sam dobro poznati,
krasni i meni predragi miris praška koji je majka koristila.
O, majko moja! Ridao sam ali nečujno, u sebi, i pitao se:
Šta mi je sve ovo trebalo? Pa trebalo ti je, odgovorio sam sam
sebi u nekoj rekao bih neobjašnjivoj samoosveti, jer si tražio
hleba nad pogačom. Jer si bez nevolje otišao u svet, da kod gej-
vladike tražiš roditelje, kod svojih živih i zdravih roditelja!
Svašta mi se vrtelo u glavi...
Ujutro sam ustao sa posebnim optimizmom. Pili smo kafu,
pričali, nisam uopšte razmišljao da se uskoro moram vratiti. Svi
su me pitali kako je, a ja sam pričao sve najlepše dok u suštini
došlo mi je da sednem i plačem.
Brat i ja smo proveli dan u šetnji po Beogradu. Žao mi je što
je taj dan brzo prošao. Išli smo da jedemo girice, da njemu kupi-
mo patike. Sve sam ga čašćavao i potpuno zaboravio na moju
tužnu sudbinu...
Došao je i dan moga povratka. Ujutro smo svi tajno plakali.
Samo moj brat nije umeo da se sakrije. Grlio me i pitao kada ću
doći...?
Otišao sam. Nisam ni smeo da se okrenem da ih pogledam.
Čuo sam jecaj majke koji je bio kao grmljavina. Tlo se otvaralo
ispod mene, a ja sam želeo da me crna zemlja proguta i da me
nema. Kod Sava centra me je čekao crni audi i on. Jadan narod,
iznemogao od bede, gledao nas je sa podozrenjem i mržnjom
kako se pakujemo i odlazimo.
Jadan si, Bojane, jerte sugrađani mrze, jadan si...
Stigli smo u kazamat u Bijeljini. Bio je suzdržan pa me pola-
ko ispitivao: kako je bilo, šta smo pričali, hoće li moji doći na mo-
našenje itd. Nisam imao odgovore. Ustao sam i otišao u sobu.
Kakvo crno monašenje, kakva crna radost, kakav crni dolazak.
Na šta će mi doći...?
Samo mi je jedno bilo na pameti, kako se izvući iz ovog pa-
kla? Plašio sam se da se neću izvući, da će me neko držati dok
me siluju.
 Svašta mi je prolazilo kroz glavu.
Nastavile su se sedeljke kod sveštenika. Ređali smo izla-
ske svako veče. Svuda me je predstavljao, hvalio se, osećao
sam se kao marva kupljena na vašaru. Svi su me kao radosno
prihvatili a u očima sam im čitao: ,,peder“. Još jedan, došao, ima
li, Ijudi, ovom kraja? - osjećam da tako misle Ijudi.
,,E, Vasilije crni“ - mislim u sebi ,,zar ovako da me kompromitu-
ješ? Zar ovakav beleg da navučeš meni i mojim nedužnim rodi-
teljima?"
Jednog jutra me pozvao kod sebe u kancelariju:
„Treba da ideš u Žiču da probaš mantije i polako da se spre-
maš. Zamonašiću te u manastiru Ozren, noć pred moj jubilej
dvadeset godina episkopskog rada, a sutradan ću te rukopoložiti
za đakona." Da tu nije sedelo još par svešenika, jer je on sve
ove stvari radio javnp, verovatno bih ga pljunuo i rekao bih mu:
Kugo Ijudska, pa zar se tako činovi dele!? Umesto da sam se
podvizavao i čekao taj čin monašenja u postu i molitvi, ja ga če-
kam rvući se sa ostrašćenim vladikom u krevetu i po kafanama
svirajući i pevajući.
Đakon Saša i ja smo otišli do Žiče. U putu smo samo ćutali.
Probao sam mantije i kamilavku. Sjedne stane mi je srce tuklo
od radosti jer sam sve ovo jako voleo, s druge strane sam bio
zgrožen zbog načina na koji sam do toga došao.
Kada smo se vraćali svratili smo u Kraljevo da nešto ku-
pimo. Ja sam kupio bratu jednu trenerku pa sam zamolio đako-
na da me u prolasku kroz Beograd odveze do kuće, samo na
čas, da vidim moje.
Kada sam ušao u kuću moji su ručali a brat je spavao.
Kad je osetio da sam ušao skočio je na mene. Nisam imao
mnogo vremena. Kratko smo se pozdravili, morao sam da kre-
nem. Gledao sam prema mojima koji su izašli da me isprate.
Brat je bio sanjiv kao da nije bio svestan da sam došao, ali je
uspeo da navuče trenerku da me u njoj isprati i pokaže mi koliko
me voli. Srce mi se cepalo na hiljade komada dok sam odlazio,
ali znao sam da sve moram da izdržim i verovao sam da ćemo
opet jednom biti srećni. Ali takvih dana više nije bilo. Tek nastu-
paju dani tuge, jada i čemera.
Svako moje svraćanje kući se dobro posmatralo, šta sam
pričao, kako su moji itd. Već poučen, pričao sam kao da mi nije
sve to toliko bitno, nek se bore sami, da ja volim samo...
Hteo sam da otklonim svaku sumnju da sam u dvoru nesrećan
jer sam se plašio da im đavo nešta ne napakosti.
Svakim danom, što se videlo jasno da je namešteno, do me-
ne su dolazile informacije da se čuvam vladike, da je opasan, da
on vodi jedan život koji je specifičan. Ja sam samo slušao i do-
šlo mi je da im kažem: ne brinite, neću nikom pričati da je
Kačavenda peder! Ustvari ja to i ne znam, ne znam ništa o šve-
rcu, o podvođenju...Ja ništa ne znam, slobodno me silujte, važ-
no je samo da njega zaštitimo da se njemu ništa ne desi.
U tom informisanju je prednjačio jedan vladikin prijatelj, bije-
Ijinski zubar Dule. Bio je niži za glavu od mene i pričao je kao
pravi gej. Jeste bio oženjen, ali videlo se da je homoseksualac.
Imao je ženu u ranim pedesetim, još uvek jako lepu i privlačnu.
A njen muž druguje sa gej-vladikom i brani ga. Mislim se, šonjo
nesretni, pa šta će ti ovaj matori gej? Pa decu imaš, šta, zar bi
voleo da se i tvom sinu desi ovako nešto? Zar bi voleo da i tvoju
decu neko napastvuje. Misliš li da si dobar roditelj, a moji da su
loši pa me nisu dobro usmerili.
Kom se Bogu ti moliš i šta u crkvi tražiš?
Sve u svemu bilo mi je jasno da svi znaju kako vladika živi,
ali da se to u javnost ne iznosi. To su ustvari svi znali ali nisu
hteli o tome da pričaju i u to da diraju. I da sam hteo nekom da
se požalim, nisam imao kome. U početku sam se nosio mišlju
da se požalim nekom od drugih episkopa. Ali i ta ideja je brzo
pala u vodu. Ređali su se kod nas u gostima: Amfilohije, Vasilije
sremski, Dositej, Jefrem, Longin, Konstantin, Patrijarh Pavle, mi-
tropolit Nikolaj, Filaret i drugi, tako da mi je bilo sve jasno i sve
jasnije. Oni su jedni o drugima sve znali: ko je homić; ko je
oženjen; ko ima vanbračnu decu, tako da o toj priči nije bilo ni
govora. Ostalo mi je samo da čekam i da vidim šta je Božja pro-
misao?
 Ja sam se za sve vreme trudio da koliko toliko ostanem ve-
zan za svoj poziv. Išao sam u crkvu, čitao knjige, pokušavao in-
direktno i direktno da pokažem da ja nisam čovek iz priče u koju
žele da me ubace.
Nekako sam sve gajio nadu da će Kačavenda uvideti da ja
nisam homić, i da nisam kod njega da bih ostvario neku korist,
već zato što sam verovao da ću zaista u njegovoj eparhiji dati
svojim radom pun doprinos crkvi i Bogu.
Jedne večeri kada smo ostali sami i kada je on opet ok-
renuo vodenicu na svoju priču, pokušao sam sa njim da otvore-
no razgovaram. Rekao sam mu da me možda Bog poslao ovde
da mu pomognem da se isčupa iz sablazni i greha koji čini, da
možda zajedno treba da pođemo putem pokajanja, da udruže-
nim snagama započnemo približavanje mladih crkvi, ali sam do-
šao do strašnog saznanja.
 GEJ-VLADIKA UOPŠTE I NE VERUJE U BOGA!

Kačavenda i njegov ,,partner“ u strasnom zanosu!

Prvo, pa on uopšte ne veruje u Boga!

A njegovo približavanje mladima trebalo je da izgleda tako
da dovodimo mlade dečkiće u dvor i da sa njima opštimo. Na-
merno i provokativno sam iznenada rekao crnom Kačavedi:
Pa kada je već tako, ukoliko baš ne možemo da se izborimo sa
tim telesnim iskušenjima, hajmo onda da dovedemo žene, to će,
iako je i to gadost i nedopustivo monasima, biti bar manji greh.
Na to je on skočio kao da sam mu bacio vreo žar u krilo:
„Kakve žene, one su prljave! Štrokave! Njih treba samo izje-
bati i baciti, samo smo mi muškarci čisti, a ne žene sa smrdljivim
pičkama." Onda mi je pričao kako je kresao neku dok je kao
mlad živeo u manastiru. Kaže, bila je zima, a on je naslonio uz
drvo, skinuo gaće i gurnuo joj ga. Kaže, hteo je da vidi „pičkin
dim“, odnosno da vidi kako se ,,ona stvar puši na zimi“.
Šta reći na ovo? Samo sam gledao u tu avetnu spodobu i ču-
dom se čudio:
Bože, od kud ova sotra od nesoja da zaluta među vla-
dike? Da li ga je možda neka sektaška organizacija po zave-
ri i zadatku ubacila da nam osramoti i uništi Svetosavsku
Crkvu?! Još i to jedino što nam je vekovima ostalo čisto,
čestito i sveto, da i to opogani i rasturi iznutra!
Prestao sam i da se krstim na to, samo sam se skamenio.
Između ikona, knjiga, odeždi, odjekivale su mi svetogrdne i ska-
radne reči: ,,daga gurnem...pičkin dim...da spavamo...Dragane
Dragane".
Počeo sam polako da ludim. Nisam mogao da se prepoz-
nam. Često sam hteo da uzmem flašu nekog alkohola i da je is-
kapim. Zato što mi je bilo sve teže i neizvesnije rešenje kako je
vreme odmicalo...
Ulazio sam sve dublje u mračne tajne Kačavendinog života.
Ali nažalost i u sve veće radnje koje su mogle dobro da me kom-
promituju, pa čak i da me odvedu u zatvor. U to vreme nisam
imao kome da se požalim. KOME DA PRIČATE O SVIM STVARl-
MA, KAD TAJ ČOVEK DRUGUJE SA PREDSEDNICOM DRŽAVE, SA
LJUDIMA IZ POLICIJE, GRADONAČELNIKOM i drugim javnim lič-
nostimal?
Polako se bližio dan moga monašenja. Ozbiljno sam razmi-
šljao da od svega odustanem. Šta bi se onda desilo? Ostao na
dvoru, svuda hvaljen kao perspektivan, a sada odustao od sve-
ga. Da ostanem na dvoru nema razloga, da postanem mirjanski
sveštenik bilo bi kao da sam došao sa umišljajem da se okori-
stim, a da me on tek tako pusti da odem, ma za to nema šanse.
Ja sam pripreman da tu ostanem, da polako steknem znanja
koja će me sve više vezati za vladiku. Onda sam rekao sebi,
možda će posle monašenja sve biti drugačije. Možda će uvideti
moje odbijanje, pa ću zadobiti toliko željeni mir, da mogu da na-
stavim svoju misiju.
Otpočeli su za mene dani posta i molitve.
To su mi bili dani predaha. Zaista je poštovao moju želju da
se malo osamim i da pokušam da se pripremim za čin monaše-
nja. Samo me jednom pitao da li mi se diže? Kaže njemu se naj-
više diže kad posti, pa kako je jednom pitao vladiku banjaluč-
kog Jefrema ,,šta on radi kad ima takvo iskušenje, da li ga drka
ili nešto drugo?“ Da, i to je govor jednog vladike...

46
 Svakim danom sam bio u velikoj nedoumici, šta raditi? Stigle
su mantije iz Žiče.Trebalo je da me zamonaši noć pred proslavu
dvadeset godina njegovog episkopskog staža (a biće prije i
mnogo više, nažalost - sodomskog staža!) a sutradan da me
rukopoloži za đakona. Pokušao sam da se družim sa knjigom
oca Justina Popovića „Monaški život“, ali sam je nekako čitao na
preskok, bez velikog interesovanja. Za mesec i po dana boravka
na vladičanskom dvoru totalno sam se izobličio! Sva duhovnost
je nestala. Bio sam kao prazan džak. Sjedne strane sam sipao a
sa druge se sve prosipalo. Neverovatno je za koliko malo vre-
mena može da nestane ono što ste godinama gradili i u šta ste
ulagali. Za tili čas sam postao čovek bez definisane ličnosti.
Noću sam sedeo i razmišljao o svom detinjstvu, o orahu koji
je zasadio moj pradeda, prvim trešnjama, vrućem hlebu iz ujnine
furune, sankanju sa roditeljima, o prvim gedorama koje mi je ku-
pio deda koji se bavio automehanikom, svojoj učiteljici, prvoj
Ijubavi, gitari, i o svemu onom što su sitnice a što krasi čovekov
život. Ljudi i ne znaju koliko su srećni dok neke stvari ne izgube.
Ja sam živeo na vladičanskom dvoru, u izobilju, u svili i kadifi, a
bio sam željan komada plavog neba i hleba sa mašću i alevom
paprikom. Vozili su me u najlepšim automobilima a bio sam že-
Ijan šetnje, kitili su me zlatom a ja sam želeo žuti list iz mog pa-
rka, sedeo u kožnoj fotelji a bio željan velikog kamena na kom
sam sedeo kao dete. Skoro, kada sam video taj kamen kako su
ga neki novi klinci otkotrljali, došlo mi je da ga nekako donesem
u stan. On mi je bio presto kad sam bio mali i uteha u danima
tuge koje sam provodio u vladičanskom dvoru.
Na moje najbliže nisam smeo ni da mislim, da mi srce ne bi
prepuklo na komade. Osećao sam svaki uzdah koji su ispuštali
za mnom i tražili utehu u mojim pričama, kako mi je kod vladike
lepo. Često sam sanjao kako idemo zajedno na pijacu, donosi-
mo puno voća, kako kuća miriše na dunje i gnjile mušmule...
E, sudbino kleta! Eh mladosti bez radosti!
Došao je i taj dan.

47
48
 M O N A Š E N J E

Sačina monašenja u manastiru svetog Nikoie na Ozrenu,

juni 1998. godine - jerođakon Serafim

Polako sam se spremao za kretanje. Trebalo je da krenemo

u manastir Ozren na Ozrenu. Pogledao sam kroz prozor i ostao
bez daha: Došao je Dragan Terzić sa suprugom! Sveštenik
koji me je poslao kod Kačavende. Sa njima je stigao i otac Ni-
kola Jović. To je bio beogradski sveštenik iz naše crkve, gde
sam radio kao student. Njegov dolazak jako me obradovao. On i
nije znao da sam tu, a ni da ću se zamonašiti. Zatekli su me
onako u kućnoj varijanti, u papučama i trenerci. Njegov šok je
bio još veći: zar na jednom takvom mestu da tako budem obu-
čen? Uveo sam ih u kuću. Seli smo u sobu za goste. Nisam
znao šta da im kažem. Da li da Terziću kažem: što me izdade,
izrode, kada sam te kao rođenog oca prihvatio, ili da se opet la-
žno pohvalim kako mi je lepo i kako uživam? Nažalost i nesreću
prevegnulo je ovo drugo.
Odluka je pala da sa njima krenem na Ozren. Jako sam se
obradovao zbog oca Nikole. Kada je u putu saznao da ću se za-
monašiti skoro da se zaplakao i prosto je negodovao. Kada smo
stigli u Doboj onako u šali je pitao da li će moja deca ovde ići u
školu? Svi smo se kao nasmejali, a meni je bilo neprijatno od
Terzićeve supruge. Videlo se jasno da žena sve zna, ali je i sa-
ma verovatno mnogo puta povređena, tako da je samo ćutala i
gledala kroz prozor. Šta joj je drugo i preostalo, kada je živela sa
čovekom koga je vladika dozivao u Ijubavnom zanosu: „Draga-
ne, Dragane\“
Postalo mi je jasno od kada sve ovo potiče. Terzić je služio
vojsku u Tuzli gde je Kačavenda služio. Tu su se upoznali i Ka-
čavenda mu je dao ključeve od svog stana, da ovaj može da se
istušira. Ko je koga tuširao i šta se tu dešavalo jasno je.
U Doboju smo svratili u crkvu gde je Terzić služio. Vodio me
da vidim salu u kojoj su osnovali prvi stranački odbor sa Rado-
vanom Karadžićem. Kaže da je pisao govore i referate za Kara-
džića i kako je išao sa njim na skupove kako bi Karadžić dobio
što veći uticaj u narodu. Trudio se da Karadžić zadobije povere-
nje naroda kako bi postao narodni vođa.
Svratili smo kod sveštenika na kafu. Gledao je u mene kao
svetsko čudo. Posle sam čuo da je i on ranije legao sa vladikom
kako bi dobio čin.
Popodne smo stigli na Ozren. Pripreme su tekle svojim to-
kom. Stigao je i Kačavenda. Iznenadio sam se kada sam video
da u manastiru živi samo jedan monah. Ustvari, manastire smo
pre mog monašenja obilazili u širokom luku, a kasnije mi je po-
stalo jasno i zašto. Monaštvo ovde nije postojalo. Nešto monaha
što je bilo otišlo je ili je rasterano jer se nisu slagali sa vladikinim
životom!
U manastiru je bio samo otac Grigorije sa nekoliko bo-
goslova. Vladika me proveo da vidim odaje i rekao da će morati
ponovo da ga osvešta zbog nekih stvari koje su se tu desile.
Mogao sam samo da naslutim šta je tu sve bilo.
 Došao je i taj trenutak. Otišao sam u sobu da se presvučem.
Osetio sam kako nešto umire u meni, obuzela me silna tuga.
Sve mi se dešavalo kao u snu. Oblačio sam crne pantalone i be-
lu košulju kao da sam se spremao za klanje a ne monašenje.
Tužno sam gledao kroz prozor i tiho prozborio: zbogom, svete!
Na papirić sam napisao monaško ime. Sišao sam do crkve.
Tu je već bilo par sveštenika a došli su i otac Lazar iz manastira
Tavna kod Bijeljine, koji je trebao da me privede i bude moj du-
hovnik, i otac Nikolaj iz Tuzle.
Zazvonila su zvona. Upalili su mi sveću, dali mi je u ruke i
priveli me oltaru. Obukli su me u monaško odjejanije. Čitane su
molitve, iz pevnice se orilo, došla je brojanica i krst...
Te večeri sam postao otac Serafim!
Prilazili su svi da mi čestitaju i prime blagoslov. Redom su
celivali krst i ruku. Neki se preobražaj desio u meni, pomislio
sam da možda i nije sve tako loše. Kao da se duhovnost vratila,
kao da sam se tu ispunio nekom pozitivnom energijom. Ponovo
sam osetio miris tamjana, ponovo čuo anđeosku pesmu u mojim
grudima. Mislio sam da se završila muka. Možda je to bilo samo
iskušenje da bi se pokolebao, a onda tuš.
No, Kačavendin glas: „Ajde, skidaj se, šta se šepuriš i dođi
da večeramo!" - brzo me je vratio u surovu, paklenu stvarnost!
Po izlasku iz crkve vladika me pozvao ,,Bojane!“, a ja sam
mu pred svima odgovorio: nisam ja više onaj Bojan, sad sam
otac Serafim! Hteo sam da mu skrenem pažnju da ne želim više
stari život, nego da želim da idem putem onih čije ime nosim,
putem serafima...Svi su se blago i kiselo nasmejali, da izvade
situaciju. Kako sam smeo jednom Kačavendi da odgovorim?
Ali, ja sam ostao ozbiljan.
„Ajde, Serafime, raspremi se pa da večeramo. Skini sve to sa
sebe i ostani samo u donjoj mantiji."
Otišao sam u sobu koja je bila spremna samo za mene. Po-
gledao sam se u ogledalo. Stajao sam u mantiji i nisam još bio
svestan šta dalje. Sišao sam u kuhinju a tamo me je čekala po-
stavljena sofra. Bila je pripremljena večera u čast mog monaše-
nja. Bio sam iznenađen. U drugoj situaciji možda bih bio i sre-
ćan, ali znao sam da se iza brda nešto valja. Seo sam odmah
do vladike. Tu je sedelo dosta sveštenika, đakoni i drugi gosti.
Posle molitve svi su počeli da uživaju u hrani, a ja sam razmiš-
Ijao kako da ga se večeras otarasim?
Pošto sam spavao u njegovoj sobi u kojoj je bio još jedan
krevet, znao sam da će sigurno doći da kao prespava tu. Zar od-
mah po monašenu u manastiru da provedem paklenu noć?
Zamolio sam ga pred svima, da li mogu da pređem u neku ma-
nju sobu, pa da noćas budem sam, jer sam hteo noć pred ruko-
položenje da provedem u pripremi i molitvi. VidevšiTla sam isko-
ristio situaciju, rekao mi je da ću biti u svakom slučaju sam u so-
bi gde sam sad. Sa mnom je do sobe došao otac Lazar i rekao
mi: „Ništa se ne brini, još si mlad i imaš vremena za sve. Imaš
vremena za porodicu, decu i druge časne poslove kojima još
možeš da se baviš.“
Bio sam iskreno rečeno šokiran! Ali i bilo mi je jasno da čo-
vek želi da mi pomogne. Mislio sam da je bolje da me ohrabri da
ostanem monah, aii on je znao o mome paklu i znao je da je to
nemoguće.
Zaspao sam kao ošamućen.
 R U K O P O L O Ž E N J E

Rukopoloženje jerođakona Serafima 1998. Gospodnje

Svanuo je lep letnji dan i izašao sam napolje da udahnem

svež planinski vazduh. Mirisala je sveža trava, cvrkutale su pti-
ce, grejalo je jutarnje sunce. Samo se meni skupila neka tuga i
hladnoća oko srca, kao da me hvatala blaga jeza. Imao sam sa-
mo jednu misao: kako da se otresem ovog čoveka i sve dubljeg
ulaska u greh...? On je osmislio čak i u manastiru odmah posle
mog monašenja da ostanemo sami i da pokuša da me iskoristi.
Ne! On nije samo nevernik. On je monstrum koji je izgubio
sve kočnice i koji bi sve uradio da ispuni svoje želje i udo-
volji nagonima strasti, i to čak protivprirodnih.
 Rukopoloženje jerođakona Serafima 1998. g. G.
Polako sam se pripremao za liturgiju. Počeli su da pristižu
sveštenici iz cele eparhije...
Arhijerejska liturgija je održana napolju. Ja sam rukopolo-
žen u čin jerođakona. Na mom rukopoloženju bila su tri episko-
pa i preko sto sveštenika koji su horski pevali. To je čast koju
malo ko doživi u svom životu. Svi su prišli da mi čestitaju i da mi
celivaju ruku. Ja sam jedini izgledao kao da sam pao sa Marsa.
Samo sam klimao glavom i kiselo se osmehivao. Posle besede
seli smo pod šator da se poslužimo. Svi su uživali, smejali se,
šalili. Ja sam pokušao malo da se uključim u razgovor ali mi je
teško išlo.
Došlo je vreme da se vratimo u Bijeljinu. Ja sam se vratio sa
Terzićem. Išli smo preko Tuzle gde smo svratili do bivšeg sedi-
šta eparhije zvorničko-tuzlanske. Jako mi se svidelo u Tuzli. Lep
grad sa predivnom crkvom. Tu je službovao otac Nikolaj.
Polako smo ilši prema Bijeljini a meni je bilo sve teže. Opet
u kazamat. U kažnjeničku ćeliju, opet među ukućane koji me
mrze i opet kod njega. Otac Dragan i otac Nikola su svratili na
još jednu kafu i morali su za Beograd. Tako sam želeo da po-
đem, da nekako pobegnem, ali od toga nije bilo ništa. Tu je sti-
gao iz Rusije Moma Karić. Često je dolazio kod nas i vodio se
kao vladikin dobar prijatelj. Seli smo malo, razgovarali i onda
sam svoje goste ispratio za Beograd. Dugo sam gledao za nji-
ma. Došlo mi je da puknem od tuge, ali za mene je stvarnost u
tom tenutku bila neumoljiva...
Cele noći sam dugo razmišljao i kao dete se nadao da su
dani tuge iza mene, a nisam ni znao da mi tek predstoji pakao...
Bio sam prepušten na milost i nemilost troje ukućana koji su
bili ludi a pritom i zadojeni mržnjom prema svemu što ih je po-
dsećalo na mene. Počelo je izgladnjivanje, psihička tortura, ra-
zna podmetanja, ogovaranja, sve u svemu pakao na zemlji. Če-
sto sam ostajao bez doručka i ručka pa čak nekada i bez veče-
re. Stavljali su ispred mene tanjir sa otpacima i pitali me da li
hoću da jedem ili da to bace kokoškama. Počeo sam da naglo
mršavim, da se povlačim i dobijam crnilo ispod očiju. Sve je to
bio pakleni plan crnog đavola da me slomije i iskoristi. Trebalo je
da mi se pokaže: vidiš, kada nisi pokoran i kada te pustim niz
vodu kako izgleda. Vidiš kako prolaze oni koji su neposlušni.
Sve što sam bio odlučniji u nameri da istrajem, napadi su bili sve
žešći. Za njega je bilo najvažnije: moje dupe ili moja smrt.
Dok su me u kući sistematski uništavali, istovremeno su svi
mislili kako sam ja vladikin čovek od poverenja i kako sam ja
njegov tajnik i savetnik i da me sprema za svog naslednika.
 Prva liturgiju koju sam služio bila je u manastiru Dragalje-
vac, na njihovu slavu svetog arhangela Gavrila. Kako smo ulazili
u manastirsku portu svi su prilazili da mi celivaju ruku. Prišao je
jedan mladi monah a on mu je rekao: ,,Za tebe nema blagoslo-
va.“ Nisam se iznenadio tome, a on me samo pogledao. Bio je
to otac Gavrilo. Posle službe sam iskoristio priliku i prišao mu.
Pitao sam ga šta mu se desilo, a on me zamolio da pričam sa
vladikom o njegovoj sudbini, verovatno i sam misleći kako sam
ja vladikin čovek i kako ja mogu da utičem na njegove odluke.
Kada me video sa njim, Kačavenda me mrko pogledao i po-
zvao me da dođem. „Čuvaj se te lisice koja mnogo priča“, rekao
mi je. Kada smo se vratili u Bijeljinu pitao sam šta je zgrešio ka-
da je tako kažnjen, a on mi je rekao da mnogo priča i da je pri-
čao nešto ružno o njemu. Bilo mi je jasno, istina se surovo kaž-
njava. Ako neko pokuša da kaže nešto biva izbačen iz crkve.
Lakše će vam danas u ckvi oprostiti ubistvo ili krađu nego da ka-
žete da je vladika gej. Dakle, ne smete reći istinu, a da činite
svetogrđe, to vladiku i ne zanima!
„Pošto će on sada da priča kako nas dvojica živimo zaje-
dno, šta misliš da platim dva tri krkana da ga dobro ispre-
bijaju i nauče parneti?" Ja sam bio šokiran. Da vladika plaća
batinaše da bi mogao nesmetano da orgija. Pa gde će ti duša?
Da biješ i unakaziš nedužnog čoveka koji se bori za veru i isti-
nu? Da osakatiš nekog koga si već zlostavljao da bi mogao da
orgijaš?
Jadna nam majka, ko nam je vladika, ko su nam episkopi!
Bolje da se ni rodili nismo kada smo ovo doživeli, kada cr-
kva i narod ovo imaju i trpe. Ćute. Kriju!
Rekao sam, ni slučajno, pustite čoveka, proći će ga. Taj mu-
čenik nije ni znao šta mu se sprema i da već sutra može da bu-
de teški invalid.
U kući je atmosfera bila paklena. Monahinja Makrina, Mišo
upravnik dvora i jedna žena koja je čistila nisu mirovali niti pre-
zali da pokažu otvorenu mržnju prema meni. Kad ja uđem u ku-
hinju svi izađu, kad ja uđem u dnevnu sobu svi izađu. Ako ručaju
kad uđem svi ostavljaju ručak i odlaze. Pokušali su na sve nači-
ne da pokažu da pate zbog mog prisustva. Trudio sam se da im
pokažem da za to nemaju razloga, ali je sve bilo uzalud. Gleda-
jući moju patnju Kačavenda se samo naslađivao i u ludoj nadi
sokolio kada ću da pokleknem i da legnem u njegov krevet. Za
to vreme kroz taj isti krevet su prolazili mnogi drugi. Više se nije
ni malo krio, valjda je mislio da ću biti Ijubomoran ili da ću misliti
kako sam u njemu izgubio oslonac.
Jedno veče su u dvor stigli iguman manastira Dajbabe, otac
Teodosije i jedan bogoslov. Kada sam ih poslužio, zamolio sam
da se povučem. Znao sam šta će biti, počeće verovatno pijanka,
pa onda sve ono što ide uz to. On kao da je očekivao da se ja
povučem.
Ujutro kada sam sišao u vladikinu dnevnu sobu - imao sam
šta da vidim. Ispijena flaša konjaka, ostaci hrane. Krš i lom.
Vladika je već otišao u kancelariju a iza mene se pojavio onaj
bogoslov pa kaže: „Možeš li da mi otvoriš vladikinu sobu da uz-
mem svoje stvari?“ - Pitam ga: Šta će tvoje stvari u vladikinoj
sobi?, a on meni: „Ajde, ne pravi se lud, kao ti ne znaš!“
Došlo mi je da ga zgromim. Pa, budalo, da sa tako malo go-
dina budeš tako kvaran i da pristaješ da te podvode? Došlo mi
je da išamaram i Teodosija. On je bio duhovnik manastira gde
su se Ijudi posebno spremali na hodočašće, a on podvodi malo-
letnu decu episkopima pederima. Gledao sam ga za doručkom,
on kao deli duhovne pouke, a meni Makrina kaže: „Slušaj kako
otac priča!“ A ja u sebi kažem: bednici i zlikovci, strvinari, vaši i
gnjide jedne. Duhovne ubice ste vi, a ne duhovnici. Pravda
će vas Božja stići kad tad.
Dolazili su i prolazili kroz vladikin krevet:
bogoslovi, duhovnici, sveštenici, kaluđeri. A on se samo
naslađivao. Iznošeni su iz soba iskorišćeni prezervativi, mo-
kri peškiri, čaršavi. Sve u svemu, vladika se ludo zabavljao.
Niti se krio niti je neko na sve to obraćao pažnju...
Ja sam se pretvarao u senku a on se trudio da svuda javno bu-
dem sa njim da nas svi vide.
 POSTAO SAM VEROUČITELJ

Otac Serafim sa dečjim horom u Bijeljini

Dođe i kraj avgusta. Ja sam do tada po malo služio, a onda

me zaposlio kao veroučitelja u školi „Knez Ivo od Semberije".
Ponajviše me radovalo to što je škola bila daleko od kuće. Tre-
balo mi je dosta vremena da dođem do škole i da se vratim kući.
Kada je zazvonilo prvo zvono moga prvog časa veronauke deci,
mojoj sreći nije bilo kraja. Deca su me lepo prihvatila a i kolektiv
u kome sam radio. Sa svima sam se lepo slagao i našao sam
odličan ventil za izlazak iz kuće.
Odmah se izdvojilo nekoliko Ijudi iz te škole koji su mi po-
stali bliski. To su bile tri profesorke koje su se otimale za moje
društvo, i sve je preraslo u lepo prijateljstvo. Izlazili smo posle
škole na kafu ili ručak i već sam mogao otvoreno sa njima da
pričam. Jedna od njih je bila veoma stroga i temperamentna i
kao da je znala šta mi se dešava. Ona mi je pričala da je najbo-
ije stvari rešavati oštro i bez kompromisa i nudila mi je pomoć
ako mi nešto treba u policiji. Jedna od njih tri se izdvajala po
svojoj telesnoj lepoti. Imala je onu „starinsku" lepotu koja je izla-
zila iz dubine duše. Bez šminke, bez provokativne odeće, ostav-
Ijala je muškarce bez daha. Bila je razvedena i nije jurila u ava-
nture. Više je volela da ima s kim da razgovara i da je razume
nego išta drugo.
Vasilijje, bolje reći crni đavo u vladičanskom odelu, nije gu-
bio nadu ni strasnu želju da će me ipak osvojiti. E nećeš, prljavi
đavolji sine, pa da si sto puta Vasilije, kao što nisi ni jednom uis-
tini. Rešio sam da mu dam lažnu nadu kako bi dobio vreme, po-
verenje i više slobode.
„Vladiko, nešto smo se udaljili u poslednje vreme, zar me više
ne volite?" Upitao sam ga tako nešto po prvi put, onako kako
njemu jedino imponuje. On taj i toliki obrt od mene nije očekivao.
Zato je samo treptao i čudio se da li sam dobro? I da li je dobro
čuo? Počeo je da muca, kao: posao, pa izvini pa promeniće se,
kao da nije mogao da veruje da me je slomio. I zašto i kako to
da mu se odjednom nudim, a do juče sam se otimao?
Našao sam mu žicu, počeo sam da mu pričam kako sam
mnogo vezan za njega, kako mi nedostaje. Video sam veliku ra-
dost u njegovim očima. U jednom trenutku sam se i sam zbunio,
da li je moguće da onaj čovek koji upravlja svim i svačim može
da se razotkrije kao dete za tili čas?
,,Pa ako me stvarno voliš, ja ću za tebe učiniti sve. Da li hoćeš
da oteram ukućane ako nam smetaju, pa da sami kuvamo. Sve
ću da ih oteram da ti budeš srećan.“ lako mu nisam pomenuo ni-
kakve ukućane, tačno je znao šta se dešava. On je svesno i na-
merno popustio na mene besne ukućane da me rastrgnu, da bi
on mogao da se nahrani na kraju na ,,lešini“.
„Hoćeš li da ti kupim stan i auto? Da li ti treba para? Samo
reci. Hoćeš li parohiju, hoćeš li da te rukopoložim za svešteni-
ka, sve šta hoćeš reci.“ Eto, sve sam mogao da dobijem za je-
dan seks...Dajte mi malo vremena, ja sam stidljiv, ne mogu odje-
dnom da se opustim i legnem sa vama, kažem. Bio sam đavol-
ski mudar i lukav prema Kačavendi. On me gledao i skoro mu je
pošla voda na usta.
„Ajmo ti i ja da spremimo večeru.“
 Makrina je poludela kada nas je videla pod gasom kako pr-
žimo jaja i prosipamo ulje po šporetu koji je ona oribala. Jeli smo
ko svinje. Sve što nam se našlo pod rukom: sir, slaninu, crni i
beli luk. Sve smo ostavili da ona raskloni. Ja sam namerno re-
kao da uzmemo flašu vina da nazdravimo. Makrina je ušla i po-
čela onako u šali, kao to nije monasima dolično, nije po tipiku...
„Makrina, ti si igumanija kokoškama u oboru a ne meni i Sera-
fimu, zato ne seri. Nemoj da ja pričam šta sam vam radio u ma-
nastiru, zato bolje ćuti i raskloni sto!“ Makrina je pocrnela kao
crna zemlja. Bila je razotkrivena. Šta su radili nisam se ni trudio
da saznam, otprilike se sve reklo samo. Otišli smo na sprat, slu-
šali muziku, pili vino. Na televiziji je počinjao film gde siluju jednu
ženu: „Uuu, vidi što joj ovo dobro rade, sad će braća da je
rasture. Kako kurva stenje. Tucaj je! Tucaj je!“
Eto kako vladika misli i govori. O, Bože, kad bi ovo mogli da
čuju svi: Kako matori peder-vladika stenje i navija da siluju
nesretnu ženu! Pomislih kako bi bilo da sve snimim...?
Kasno u noć rastali smo se. Poljubio mi je ruku kao mladić
devojci na rastanku i poželeo mi laku noć.
„Sanjaj me noćas, Ijubavi, ja ću tebe isto.“
Hoću, vladiko, nemojte sumnjati, ostao bih ja da spavam ov-
de, ali se bojim da će neko naići, znate kako Ijudi pričaju.
Vladika nije mirovao. Okupio je ukućane, grdio ih i psovao
im majku po stotine puta. Zapretio im je da će ih sve rasterati
ako čuje nešto ružno o meni ili ako me maltretiraju. Slavio je po-
četak svog poraza. Ujutro kada sam sišao u kuhinju čuo sam ih
kako pričaju, da sam veliko zlo koje je ušlo u kuću, psovali su
Kačavendi mater cigansku i pedersku, a mene ružili na sva usta.
„Šta! Njemu je poklonio majicu, a meni ništa“, vikao je Miša, ,,a
ja ga gledam tolike godine, jebem li mu majku onu cigansku, to
je neki vladika, da mu jebem majku.“ Nisam mogao da verujem
svojim ušima, nego sam se polako iskrao iz kuće i otišao u ško-
lu. Svesno i polako sam napravio razdor između ukućana i vla-
dike. Sve sam mu. više davao lažnu nadu da ću biti njegov, a on
je pred njima sve više bio naklonjen meni. Nihov pakleni plan
sam osujetio veoma brzo. To ni izdaleka nije bila pobeda, ali je
bio bar neki početak, bar neki preokret ka mome olakšanju.
Kačavenda je počeo da me obasipa poklonima. Počele su
da stižu košulje, parfemi, čokolade, toblerone. Počeo je prema
meni da se ponaša kao muž prema ženi. Kao muž i žena sedeli
smo da se dogovaramo šta ćemo da ručamo, šta treba da kupi-
mo od garderobe itd. Bio je dogovor da posle slave Svetog Niko-
le tražim odobrenje da idem za Beograd, a da zajedno otputuje-
mo u Rusiju u provod. Pričao mi je kako tamo ima dosta prijtelja
i biznis, kako odseda u najlepšim hotelima sa devojkama koje
mu rade manikir. Pričao je da hoće da me vodi da vidim mana-
stire Rusije, da me upozna sa njegovim prijateljima episkopima,
da ćemo odsesti u najskupljem hotelu, sve u svemu čekao me je
lep provod sa „mojom Ijubavi".
Vladika je otišao na put nekoliko dana.
Ja sam se trudio da dam maksimum od sebe u crkvi i bo-
gosluženu ali je to sve ipak bila bleda slika onoga što sam radio
još kao civil u crkvi u mome Beogradu. Umesto da mi je čin do-
neo veću želju za radom, ja sam se unazadio. Mislio sam da je
to iskušenje, da me Bog kuša, međutim, brzo sam shvatio da
sam se samo našao na pogrešnom mestu. Bog sigurno ne čuva
homoseksualce u svom okrilju da bi slamao druge, jer je On te i
takve još odavna, u samoj Bibliji osudio na smrt. Jasno mi je
ipak bilo da sam se samo našao u žabokrečini Ijudske pohote i
gluposti, što mi je u potpunosti uništilo život. Naprosto, nisam
mogao da se nosim sa tom situacijom. Nisam se snašao a ni-
sam ni imao kome da se požalim.
Jadan je moj život, mislio sam dok sam išao po bijeljinskim
ulicama. Ko sam i šta ovaj čovek napravi od mene? Postao sam
suva smokva koja plodove ne daje. Teško meni. Kako drugima
da pomognem kad svoj život ne mogu da sredim. Šta da pričam
Ijudima, kad i sam sve dublje tonem? Dok su se vernici sve više
zbijali oko mene ne bi li od mladog monaha čuli zašto sam mla-
dost i život posvetio veri, ne bi li se napili duhovne vode, ja sam
postajao sve više izgubljen slučaj. Koliko god da sam želeo da
obučem mantiju, toliko sam sada želeo da je skinem i da dušu
svoju smirim. Bolje je časno otići nego svesno sebe uništavati i
sablažnjavati. Mnogo je Ijudi odvraćenih od vere zbog sabla-
znt sveštenih lica koji će zbog toga odgovarati na Strašnom
Sudu. Ja sebi to nisam hteo da dozvolim. S druge strane, pratio
me glas da smo vladika i ja veoma bliski, što je opet stvaralo
sablazan. Neki nisu ni krili ta saznanja, nego su namerno pravili
dvosmislene šale na taj račun. Tako kada sam se našao na jed-
nom skupu sveštenika i kada smo seli da ručamo jedan sveš-
tenik reče: „Sad bi naš vladika rekao: ko je bio prvi, neka mi ve-
čeras bude i poslednji.“ Svi su se grohotom smejali na tu aluziju,
samo sam ja hteo da propadnem u crnu zemlju. Šta ja radim sa
Ijudima koji me preziru i misle da sam peder? Kada bi se Kača-
vendi nešto desilo ili ako bi otišao iz eparhije oni bi me pojeli
onako uz put, ne bi tu sklopio ni dva dana.
U tim preispitivanjima i tumaranjima polako se približio i
Sveti Nikola. Dvor se sređivao, sve je prštalo od rada i sprema-
nja. Čekali smo velike i ugledne goste. U prvoj turi je došao gra-
donačelnik i neki od političara iz Bijeljine. Pričalo se o svemu i
svačemu, uglavnom vreme je sporo odmicalo. Stigao je i otac
Nikolaj iz Tuzle. To me je malo oraspoložilo. Očekivali smo i oca
Dragana iz Beograda. Uglavnom prva tura gostiju je prošla. Vla-
dika me pozvao. Dao je signal ostalima da nas ne uznemirava-
ju. Sedeli smo u polumraku dnevne sobe.
,,Da li si umoran?“, otpočeo je, ,,ja baš i ne volim ove skupove,
više bih voleo da se ispružim u krevetu. Znaš, malo sam te se
uželeo. Voleo bih da naslonim glavu na tvoje rame i da zadre-
mam. Vidiš, ja sam iskren prema tebi, ja te iskreno volim i mno-
go patim za tobom. Budi mi blizak i reci šta želiš, tebi će vladika
sve dati. Ajde molim te poljubi me onako jednom pravo...“ Uhva-
tio me za glavu. Približio mi se. Hteo sam da vidim dokle će da
ide. Prišao mi je i počeo da me Ijubi po vratu. Dok je u prizemlju
sve vrvelo od sveštenika i monaha on je bez pardona otpoči-
njao svoju igru... Ni na krsnu slavu znači nije prezao, nego bi da
se zadovolji. lako je svakog trenutka neko mogao da uđe. Ja
sam ga molio da stane ali je on kao opčinjen išao dalje. Odjed-
nom sam osetio njegov jezik na svojim usnama. Počeo je da me
žvalavi i da traži prolaz do mog jezika, kroz moje zube. Došlo mi
je da se ispovraćam od užasa. On je pao u trans, počeo je da
koluta očima. U sebi sam se molio Bogu da me opet izbavi ne-
kako iz ove nezgode. I na moju sreću - zazvonio je telefon.
Ustao sam i otišao da se isperem zbog smrada od vina. Još
sam tražio neko zrno utehe i nade da će sve ovo proći. Bože,
molio sam se iz dubine duše, pomozi i spasi me. Svaki ovaj po-
kušaj kod mene je izazivao sve veću gorčinu i gađenje, ne samo
prema njemu nego i prema meni. Ovde sedim i nešto kao radim
za crkvu, a ustvari sam samo pokusni kunić koji samo treba da
uradi jednu stvar:
Samo da skinem gaće i da legmen sa vladikom! Samo to.
Da zadovoljim njegovu pohotu, samo treba da me peder Ka-
čavenda dobro ishvata i žvalavi. Gadi mi se sama pomisao da
jedan čovek, koji može da mi bude deda, onaniše na mene u
svojim odajama. Videlo se da je uživao u svojoj superiornosti i
svojoj zaštićenosti. Uživao je da gleda kako me slama, lomi i
sprema za završni udarac, za celonoćni seks. Želja mu je bila da
svrši po meni i da me namaže svojom spermom. Užasavao sam
se toga i uplašio da me slučajno jednom ne nadrogiraju, jer su
ovi Ijudi spremni na sve. Moglo je da mi se desi da se jedno jutro
probudim silovan a da toga i ne budem svestan.
Sišao sam dole pre njega da dočekamo i druge goste. Tre-
balo je da kao domaćini nas dvojica presečemo kolač. Sveti
Nikola je i moja krsna slava, tako da smo nas dvojca te večeri
bili domaćini. Dok bi drugi živeli za taj dan, ja sam žalio za mo-
jom porodicom koja je ove godine bez mene. Ne mogu da se os-
vestim da sam zaboravio da pozovem dedu i strica i da im če-
stitam krsnu slavu. Otišao sam na telefon. Kada se stric javio
zastala mi je knedla u grlu. Kao da sam osetio miris našeg žita i
sveće koju smo palili svake godine.
„Što te, sinovac, nema? Jesi strica zaboravio?" Isprazno sam
se izvinio da nisu radili telefoni i da sam bio zauzet. Eto koliko
čovek može da skrene i da zaboravi na svoje najmilije. Lomila
mi se duša, goreo sam i želeo da me nema. Došlo mi je da
napravim neki skandal i da privučem pažnju, samo nisam znao
čiju. Sve bi se desilo po narodnoj „zatresla se gora, rodio se
miš“. Verovatno bi me našli u nekom kanalu bez glave i progla-
sili da sam bio bolestan, verovatno bi bila priča kako su meni
hteli da učine i da me izvuku, ali eto ja to nisam prepoznao pa
se spanđao sa lošim društvom.
Počela je da dolazi druga garnitura gostiju. Vladika i ja smo
presekli kolač, čestitali jedan drugom slavu i svi su nam čestitali.
Želeli su nam lep zajednički suživot, mnogo sreće i zdravlja. Re-
đali su se fariseji koji su glumili neku pobožnost a samo su gle-
dali kako će da uhvate neki aber pa da samo isperu usta. E pa
bogami i dobićete. Otac Miodrag i otac Saša su svirali harmoni-
ke i doneli su istrumente.
,,'Ajde, oče Serafime, uzmi i ti gitaru pa da zasviramo zaje-
dno.“ Ja sam bez mnogo okolišanja pred svima skinuo mantiju,
na šta su se svi zaprepastili, jer je to više bio znak moga revolta,
što su svi dobro shvatili. Seo sam pored vladike i uzeo gitaru.
Naravno, ukućani su bili zapanjeni, zar će da svira? Kačavenda,
koji je bio pod gasom uživao je u tome što sam se raskomotio.
To je bilo u njegovom duhu, raskalašnost i skandal. Zasvirao
sam kolo, svi su pljeskali i uživali u našoj muzici. E pa, evo vam,
pričajte. Zabavljali smo goste do dubolo u noć. Bilo je tu sevda-
linki, starogradske muzike, narodnih kola i drugih melodija.
Kada smo ujutro ustali otišao sam u kuhinju da se osvežim.
Kako su me žestoko napali, da samo cigani sviraju, da sam zlo,
a ja sam samo rekao: „Hoćete li da pozovem vladiku da njemu
to kažete?" Oni su se ućutali, a osećao se takav antagonizam,
da je neko sa strane samo zucnuo, verovatno bi se svi u kuhinji
međusobno pobili bez obzira na krsnu slavu.
Mesec dana pred Svetog Nikolu, ono što sam zaboravio da
napišem, iselio sam se iz vladičanskog dvora. Vladika me pre-
bacio u stan u zgradi iza vladičanskog dvora. U prizemlju je ži-
veo otac Miodrag sa porodicom, a gore ja. Kačavenda mi je op-
remio trosoban stan: kuhinja, dnevna soba, dve spavaće sobe,
terasa, sve u svemu odlično „Ijubavno gnezdo". Nije me često
posećivao jer sam ja dan provodio na dvoru i u stan sam išao
uglavnom da prespavam. Ali često me je zvao noću da me kao
pita kako spavam, da njemu nije baš najbolje i da li mogu da do-
đem kod njega?
Pred zoru posle zadnjih gostiju spremao sam se da odem u
stan. Vladika me pozvao da dođem: „Ovo ti je poklon od mene.“
Dao mi je desetak belih košulja i neke parfeme.
„Ostani, molim te, noćas kod mene“, tražio je. Ali, imao sam iz-
govor da će otac Dragan (Terzić) da spava kod mene tako da
sam otišao. Otac Dragan me čekao, pitao me kako je, kako mi
se ovde sviđa? I rekao mi je da je pričao sa vladikom i da je ovaj
prezadovoljan sa mnom. Malo sam kaže gord, ali sve ostalo je u
redu. Gledam ga i ne mogu da verujem. Čovek koji me poslao
u zmijsko gnezdo, bez trunke kajanja priča kao da ne zna
šta se sa mnom dešava. Otišao je u svoju sobu i ubrzo zahr-
kao. I ja sam se povukao u svoju sobu. Ujutro smo pričali uz ka-
fu i ispratio sam ga za Beograd.
Naravno, ukućani još gore nisu pričali sa mnom. Svojski
sam se trudio da izgladim te odnose, ali nije bilo uspeha. Oni su
želeli samo jedno, da me nema. Da nestanem živ ili mrtav, sve
jedno, samo da nestanem. Iskreno rečeno i ja sam to sam sebi
želeo, samo da odem iz te kuće.
Posle slave vladika je otišao na put. Nakon par dana vratio
se sa puta. Bio je oran i raspoložen. Pozvao nas je da idemo na
večeru. Išli smo na ribu, pošto je bio post. Veče smo proveli u
neobaveznom ćaskanju i ispijanju belog vina. Gledao je u mom
pravcu i merio moje postupke, kako se ponašam posle svakog
gutljaja. Pakleni plan je bio jasno vidan, da me napije pa obori u
krevet.
,,0če Serafime, molim te večeras dođi u moju sobu da raspa-
kujemo stvari da mi pomogneš." Svima je bilo jasno šta smera.
Ali svi su ćutali, pa šta uopšte imaju da se mešaju u gejovske
stvari, je li? To im je kao postalo normalno, vladika i Serafim su
pederi i to je to. To je za njih zvučalo kao kad kelneru kažete do-
nesi nam po času vode. Vladika je javno naručio seks partiju i
sad je mogao zadovoljno da večera i da se napija.
Došli smo na dvor. On je otišao u kupatilo a ja sam sedeo na
stolici i čekao da dođe. Došao je. U bade mantilu. I izvalio se na
krevet. „Dođi, Ijubavi, ajde dođi da vidimo vesti pa ćemo posle
na stvar.“ Seo sam na rub kreveta, a on je navalio.
,,Ma nasloni se kao čovek, šta si se stišao, k'o da ću te jebati
večeras. 'Ajde me malo izmasiraj po leđima."
Izvalio se na leđa. Nadao sam se da će se na tome završiti.
Masirao sam mu ramena a on me je upućivao malo više pa ma-
lo niže. Odjednom se okrenuo i uhvatio me za nogu:
„Skini se, hoću da te vidim, skini sve, stavi mi ga u usta, neka
ti se digne, daj da ti ga drkam, uhvati i ti mene. Uhvati me za ku-
rac, da vidiš kakav je vladika."
Uhvatio me je jako za ruku i krenuo ka svom međunožju.
Jedva sam isčupao ruku pre nego što je hteo da je spusti na
svoj penis. Za malo sam dodirnuo vladiku na onom mestu. On je
rešio da me natakne i to je bio kraj priče.
„Skini se pa sedi gore na mene, opusti se i uživaj, biće ti lepo,
bićeš na sedmom nebu.“ Znači ako sam hteo da vidim nebeske
visine, trebalo je po „pravom vladiki samo da sednem na
vladikinog pišu. E baš lepo i „pobožno".
Nije ga bilo stid ni što je Vaskršnji post, samo je nastavio da-
Ije. Otimali smo se po krevetu, a on je predložio da se porvemo
da vidimo ko je jači. Tražio je sve načine da me zakuca za kre-
vet. Polako smo počeli i da se rvemo. Ja nisam hteo nipokoju
cenu da mu dozvolim da me obeščasti, a on je rešio po svaku
cenu da me te večeri poseduje. Leteli su dugmići sa moje ko-
šulje, skidao mi je kaiš, a ja sam ga molio da stane i da mi je ja-
ko teško i neprijatno.
,,Ma opusti se, biće ti prelepo, Ijubavi, samo se opusti, ma nije
ovo greh, nije bog crna mačka da nas ogrebe. Svako od nas želi
da se malo opusti, i ti ćeš se olakšati pa ćeš bolje da razmi-
šljaš.“ Krenuo je da me Ijubi po vratu i u napad da mi skine pan-
talone. Legao je preko mene i sve svoje snage usmerio na tu
aktivnost. Ja sam ga molio da stane i da ja nisam za te stvari, ali
kod njega kompromisa nije bilo. Borba je bila na život i smrt.
Dok sam se ja branio ne želeći da ga povredim, on je kao vepar
cepao sve sa mene. Košulja se pretvorila u same dronjke isto
kao i majica, pantalone su mi bile već raskopčane. U toj agoniji
sam pomislio kako ću ovakav do kuće, izgledam kao da me ra-
strgao tigar. Bože, šta sam dočekao! Da me cepa jedan matori
vladika u „Ijubavnom" zanosu. Ja sam bio odlučan da mi ne ski-
ne pantalone. I zato se on već umorio i pao pored mene.
„Al’ si ti tvrd orah. Polako, opustićeš se ti, znam da jedva če-
kaš da spavamo zajedno. Ništa, sada idi a ja ću te ispratiti do
vrata.“ Izašao je sa mnom do vrata. Gledao sam ga kako viri
onako u bade mantiliću i klompama. Pravi gej!
Otišao sam kući da se istuširam. Legao sam. Još jednu sam
bitku dobio ali ratu nije bilo kraja. Na moju nesreću u Bijeljini su
počele restrikcije struje. Kod mene u stanu nije moglo ni da se
boravi ni da se spava od velike hladnoće. I sneg je padao. Bio
sam prinuđen da spavam na dvoru jer je tamo bilo grejanja. On
je to obilato koristio da mi svako veče priredi po jedno iznenađe-
nje. Svako veče iste scene. Opijanje, napadi, tako da polako po-
čnete da tupite na duševni bol. Pre dolaska u Bijeljinu nisam u
svom životi popio ni kap alkohola, a sada sam ispijao konjake,
vina i ne znam ni ja šta sve još. Postao sam alkos, iako nikada
ranije nisam pio ništa jače od kisele vode...
U toj svakodnevnoj agoniji se približila i Nova Godina. Poz-
vao nas je sve ukućane i rekao da će da pozove svoje prijatelje
na doček i da mora da se spremi lepa večera.
„Razrešavam vas od posta, tako da ćemo za Novu Godinu da
mrsirno." Svi koji su se busali u grudi o pobožnosti nisu rekli ni
reč, ni Makrina ni Miša, samo su rekli u redu, vladiko. I nastavili
dalje da rade svoje poslove. Meni je ionako bilo svejedno, iako
istovremeno nesvatljivo: vladika, u zadnjoj sedmici Božićnoga
posta, kada se posti strogo na vodi, razrešava nas posta!
Pukni zemljo!
O, Gospode, uzmi me iz ovoga demonskog osinjaka!
Ali, kad obrnete i okrenete, šta se moglo i očekivati od nje-
ga, tako i toliko izopačenog i unakaženog karaktera, koji je sve
samo ne vladika, sve samo ne istinski Pravoslavac, i sve samo
ne istinski Božji čovjek. Naprotiv: pobožnost je njemu bila strana
i odvratna, zbog njegovog neverja. A i ja sam u njegovom prisu-
stvu, pritisnut njegovom razvratnošću, eto i sam odavno vodio
život koji u praksi nema veze sa verom.
Miša i ja smo u podrumu seckali i spremali predjela. Ja sam
uzeo malo pršute i kobasice. Miša mi reče šta radim, a ja ka-
žem kakva je razlika da li mrsim sada ili za dva sata? Ja sam
grickao a i on je uzeo par kolutova kobasice. U kući je mirisala
ćurka na podvarku, praseće pečenje, spremali su se razni kola-
či. Mrsilo se sve u šest sati, po Kačavendinom naređenju. Ona
ista Makrina koja se klela u svetitelje, prelivala je ćurku da ne
zagori. Hteo sam da je pitam: što, sestro, sada ne ustaneš u od-
branu vere pa ne postradaš kao svetitelji? Ali šta pričati Ijudima
koji ovako žive godinama.
Počeli su polako da pristižu i gosti. Došli su đakoni sa žena-
ma, otac Slavko Maksimović iz Brčkog, Otac Cviko, otac Stevo,
otac Nikolaj iz Tuzle. Orilo se od pesme. Do pred zoru se mrsilo
i žderalo, pilo i pijančilo u Božićnom postu! Umesto da smo u te
dane strogog posta, kako Kanoni sveti nalažu, na molitvi u crkvi
na kolenima, moleći oprost grehova, mi smo dočekali tu gregori-
jansku a ne Pravoslavnu Novu Godinu sa ćurkom na podvarku,
ruskom salatom, viskijem, konjakom, vinom...
Pred zoru su ,,časni“ sveštenici odlazili kući pijani i spremni
samo za spavanje a nikako za službu. U to vreme Republika
Srpska je bila na velikom iskušenju, u Srbiji se spremao rat, a mi
smo sedeli i lokali u to ime. Neka Srbi znaju kakve monstrume
pomažu i u ruku celivaju.
Uskoro nam je u posetu došao i patrijarh Pavle. Žao mi je
što moram da kažem istinu, jer sam svestan unapred da ću i ko-
liko ću mnoge neupućene sablazniti onim što ću reći o „njego-
voj svetosti" patrijarhu Pavlu!
O njemu javnost, pre svega mislim na narod srpski a i čitav
svet, veoma malo zna. Mislim na onu drugu stranu medalje, to
jest njegove ličnosti. Jer su ga ničim osnovano proglasili za
,,svetog“ čoveka, i to oni koji su ga postavili za patrijarha, a to su
bili komunisti. Apsurd jeste ali i činjenica: da komunisti postavlja-
ju srpskog patrijarha. No to i nije prvi put već drugi put, nažalost,
u istoriji SPC, posle prethodnog patrijarha Germana. Treći putje
opet bilo isto sa izborom Pavlovog naslednika, Irineja, koji je
već odavno dokazani kriminalac i lovac na žene i novac, da-
kle totalno nemoralna i posrnula ličnost!
Ali je prvi put da komunisti potrče da u javnosti svetim na-
zivaju patrijarha čiji su izbor oni nametnuli, naprosto naredili! Na-
ravno, u pitanju je sama politika. Elem, otac Žarko Gavrilović, je-
dan od brojnih svedoka koji ovo zna i tvrdi, kaže:
„Slobodan Milošević je zvao telefonom tada te 1990. godine
Irineja Bulovića i Amfilohija Radovića i naredio - Ne interesuju
me vaši kanoni, hoću da patrijarh bude Pavle!“ I sabor je
,,izabrao“ Pavla za patrijarha. Bilo je to istovremeno još jedno
svetogrđe bez presedana u istoriji SPC: naime, izbor je izvršen
otvorenim i drskim gaženjem kanonskog izbora patrijarha po
Svetom Duhu, jer je prethodni patrijarh German još bio živ, a
sveti Kanoni Crkve izričito zabranjuju izbor novog patrijarha dok
god je živ postojeći!
I još ima sijaset nedela kada je u pitanju Pavle, ali o to-
me ćemo nešto kasnije. No možemo i hoćemo odmah reći
istinu da je u pitanju jedan od najvećih upropastitelja srp-
skog naroda! To je čovek koji je kumovao stvaranju i podeli
crkve na klanove. Pod njegovim indirektnim i direktnim blago-
slovom crkva je ispolitizovana. U vreme najtežih stradanja srp-
skog naroda i duhovnog i materijalnog, on je brinuo (ili ,,brinuo“)
o spasenju duše ali isključivo samo svoje. Ako je i o svojoj is-
pravno brinuo, jer će Gospodu odgovarati kao pastir, i On Svevi-
deći i Nepogrešivi će mu suditi kao i svima. Ali moram da kažem
tu istinu mahom neznanu ali sada očiglednu: on kao pastir celog
naroda srpskog, najkrivlji je za ovakvu i ovoliku propast Crkve.
Jer upravo za njegove dvodecenijske vladavina Crkvom ponajvi-
še je uprljan Tron svetog Save, vjera sveta iskvarena i narod
smućen i sluđen. Jer u to vreme bez istinskog i stabilnog pastira
stado se rasturilo i došlo je do pravog haosa koji je prisutan i
dan danas!
Teško breme tih vremena nosimo i trpimo i danas, kada su
nepromišljene odluke donošene a od crkve blagoslovene...
 U vreme vladavine patrijarha Pavla došlo je do sveopšteg
pada morala u državi, do raznih pljački naroda i sve je to crkva
gledala sa strane ili čak u mnogima i učestvovala sa svojim arhi-
jerarsima, tačnije rečeno arhiglumcima pod mitrom i mantijom.
Uglavnom su vapaji naroda korišćeni za sitne promocije po-
jedinih ličnosti. Crkva se ograđivala od svega pod sloganom
„umiljato jagnje dve ovce sisa“. Velikodostojnici nisu hteli da se
zameraju ni sa kim, za svaki slučaj, jer šta ako im buna ne us-
pe? Sve se uvijalo u formu hrišćanske Ijubavi, sedelo se sa su-
mnjivim ličnostima, uzimao se sumljiv novac za gradnju crkava,
tako da je crkva svoje vernike podelila na uspešne i neuspešne
hrišćane. Drugim rečima, bila je to ona čuvena podela na one
„koji su se snašli" i na one koji to nisu, čitaj na lopove i na one
koji nisu bili lopovi ili zato što ih nije zapalo ili zato što su uistinu
vodili računa o poštenju i o spasenju svoje duše i svojih bližnjih.
Nije crkva na čelu imala pravog vođu koji bi vodio pravu bri-
gu o poverenoj mu pastvi, koji bi sa drugim pastirima brinuo o
brodu koji tone, koji bi slušao vapaje naroda, koji bi javno kritiko-
vao politiku koja je vođena a što im je bila dužnost i obaveza U
to vreme su se pojedinci u crkvi abnormalno bogatili, dok je crk-
va kao ustanova postepeno siromašila. Parohijski sveštenici su
grabili sve što su mogli da zgrabe, sa onom pričom kako su pro-
patili od Turaka. Delili su novac sa ikona koji je jadni narod osta-
vljao. Bratski sastanci su sazivani ne da se vidi kako da se po-
mogne narodu nego da se vidi ko kakva kola ima, da li je to
sablazan i da li da se kupe manja u duhu stare izreke ,,da se
Vlasi ne dosete". Da ne pričamo o prodaji parohija i velikom nov-
cu koji je trebao da se da pojedincima koji bi vas preporučili kao
„dostojnog i pobožnog". Da bi postali sveštenik u Beogradu mo-
rali ste da budete simpatični pojedincima, da ste uglavnom sve-
štenički sin jer su tako najbolje mogli da manipulišu po onoj, ja
tebi sina za sveštenika a ti meni...
Javna tajna je bila da morate da date i do 30.000 maraka
ako hoćete dobru parohiju! Mogli ste da studirate, pevate, da
se posipate pepelom, ako nemate pare sve je uzalud. Za to vre-
me patrijarhu je bilo najvažnije da li ćete stajati u crkvi levo ili de-
sno, šta će da se ždere za vreme posta, koliko sveća će da se
zapali, da li je žena došla sa maramom ili sa malo kraćom su-
knjom. U to vreme su se duhovnici pretvorili u kuvare, štampano
je najviše jelovnika, te posni, te monaški a sve se svodilo na
isto, kako da se pobožno nažderete, a posle sve to da zalijete
sa vinom iz nekog manastira. Kao da stare dobre srpske doma-
ćice nisu znale šta je posna sarma ili pržena riba. Za to vreme
počele su polako seks afere i sve druge stvari koje su ozbiljno i
trajno urušile ugled Srpske Pravoslavne Crkve.
Nažalost i danas sede na vlasti oni koji su do toga doveli i
kao smišljaju reforme. Kako da grade novu kuću oni koji su pret-
hodnu srušili. Prethodna je bila dignuta na vekovnoj tradiciji i
mučeništvu koje je proisteklo iz Ijubavi prema veri, a današnja
koja se gradi je spomenik jedne sramne vladavine pojedinaca.
Lepo je to rekao još davno sveti otac Justin Popović:
„Ajmo da vidimo kako se u Patrijaršiji slavi Sveti Sava. A iznad
patrijaršije Krst a na njemu raspet Sveti Sava, kaže: Oprosti im,
Bože, jer ne znaju sta rade.“ U ušima su rni odzvanjale te reči
dok sam služio patrijarha Pavla u Kačavendinom sodomijskom
dvoru u Bijeljini.
„Ništa neću“, vikao je, „samo ako imate sok od paradajza, ali
bez semenki!“ Uh, pomislih, ala i niste zahtevni, pa ko da ga sad
cedi? Pa bolje bi bilo, „vaša svetosti", mislim u sebi, da jedete i
meso nego što upropaštavate Ijudsko meso i igrate se sa životi-
ma i dušama Ijudi. Došlo mi je da mu sve saspem u lice, ali
znam da ne bi bilo svrhe. Kao da on ne zna šta Kačavenda
radi! On koji nije hteo da dođe na njegovu hirotoniju, zato
što je kao i svi iz crkve dobro znao i tada, još pre četiri de-
cenije, da je Kačavenda gej i pedofil, a evo sada mu dolazi u
kuću i s njim služi službu Božju, jede, pije. Baš poučno. E to
je ono zašto sam rekao po narodnoj: „Vrana vrani oči ne vadi“.
Ispratili smo i patrijarha i svako je imao svoje misli. On je bio
zadovoljan, a ja tužan.
Sada, veoma ubrzo posle njegove smrti, njegovi pajtaši
u zlo ogrezli za vreme druženja sa njim, intenzivno ali potaj-
no rade na tome i pripremaju se za dane kada će da ga -
proglase za sveca! Čak ima indicija i sumnje kod nekih Sr-
ba da su ga u to ime - balsamovali. Zato su ga, smatraju
oni, mogli onako otvorenog lica i tela nosati po ulicama Be-
ograda, a da mu telo ne bazdi, čime su kršiii ne samo ka-
nonske nego i državne propise. Naime, smatra se da je on
najverovatnije umro nekoliko dana pre nego su objavili, i
tim pre bilo je veoma rizično da bi mu se telo uščulo...
Neviđeno! Zašto je bilo potrebno da njega, mimo sve ostale,
nosaju otvorenog kovčega!? Sahranjen je po ceremoniji kakvog
faraona a ne jednog monaha i pogotovo ne patrijarha SPC.
Plan im je već provaljen, razotkriven za celo, i evo iznosimo
ga na vreme:
Pokušaće jahači apokalipse da „njegovu svetost" kanonizuju
tako što će jednoga dana, nakon recimo sedam ili deset godina,
otvoriti njegov grob i „obradovati" narod sjajnom izjavom:
Gle, evo Pavle se zaista posvetio! Evo mu mošti, celih, netlje-
nih...U to ime, u svrhu pripremanja naroda i celokupne javnosti
za njegovo praglašenja za sveca, već su počeli, jezikom policije
rečeno, sa „prikupljanjem dokaza" na osnovu kojih hoće da stvo-
re i pojačavaju sve više i više njegov kult. Zato idu i podmetači-
ne tipa: Te nekakvoj monahinji Makrini (Majstorović) se kao javio
Pavle u snoviđenju, eno je već telali, snimili su je i mlataraju sa
tim na internetu; te prošle godine su počele priče kako se tobože
pojavila čudesna svetlost usred dana nad spomenikom „njegove
svetosti“ Pavla u porti manastira u Rakovica, itd, itd...
Ali, nadamo se da im podvala neće proći!
Jer Gospodu neće moći podvaliti, Boga neće uspeti da
prevare. Pa će ih On Svevideći mlatnuti o zemlju i raskrinka-
ti svu veštačku sliku i iluziju o nekakvom „novom svecu“
našega doba, zajedno sa tim njihovim u zlu sabratom sveto-
grdnim Pavlom. E pa neće moći, jer neće Svevišnji takvo
što dopuštati. Gospod Hristos će nam pomoći da im plan
podvale razobličimo i osujetimo, iako smo malo stado ver-
nih sa zemlje. Ali kao istinske Svetosavce, koji znamo isti-
nu i o njima i o Pavlovoj takozvanoj ,,svetosti“ života, nas
ne mogu prevesti žedne preko vode besmrtnosti, kao što to
već decenijama čine sa neupućenim, sluđenim, ojađelim,
zavedenim i lakovernim narodom.
Zar je moguće da je zlo na zemiji toliko moćno?
To je lepo opisao moj prijatelj, sveštenik iz Beograda,
koji je bio bliski saradnik patrijarha Pavla, kaže: Naizgled
pun duhovnosti, a kada sedneš pored njega, da umreš od
otrova! Toliko je bio otrovan, da ne daj Bože da se o njega
ogrebeš, pogotovo kada su žene mironosice bile pored nje-
ga. One su ga masirale po rukama kao da mu poboljšaju cir-
kulaciju ali je to izgleda bila simulacija seksa. lako će sva-
kako ova priča o Pavlu stvoriti veliku gorčinu i revolt kod
neupućenih i neobaveštenih njegovih obožavalaca, koje je
on stekao lažno glumeći živog sveca, mogu samo da kažem
da znam koliko istina boii. Ali i da istina mora da izađe na
videlo. Znamo da će neupućeni i zaslepljeni obožavaoci „njego-
ve svetosti" iz prostog naroda, o kome su podlaci namerno stva-
rali i stvorili kult živog sveca, sigurno reći: pa on je bio pravi tihi
monah, pravi živi svetac. Tako da od svoje dobrote i čednosti,
naprosto naivan i neinformisan, nedužan, verovatno nije ni znao
šta rade pojedini episkopi. E pa da im odmah odgovorimo, i to
ovde samo sa jednim detaljom, da ne žive u zabludi i prelesti.
Naime, kada je Kačavenda, sada već davno, pre tri i po deceni-
je, trebao da bude hirotonisan u episkopa, Pavle je bio episkop
raško-prizrenski. I upravo znajući i tada, kao i svi ostali u SPC,
za moralnu gadost, to jest za pedofiliju i pederastiju Kačavendi-
nu, on nije ni hteo baš zbog toga ni da mu dođe na čin hirotoni-
sanja. Dakle, s pravom je bojkotovao njegov izbor za episkopa
SPC.-.No, s kojim pravom je, kasnije kada je postao patri-
jarh, prešao preko toga i oprostio Kačavendi njegovu sodo-
miju kao gadost pred Svevišnjim, za koju je On u Bibliji na-
redio da se takvi imaju istrebiti!?
Neka zna javnost i za još jedan detalj koji je isplivao u jav-
nost, odnosno lično je izjavio sam Pavle: ,,Ha, Bog vas video,
po svunoć ne mogu da spavam od škripe kreveta u sused-
noj sobi!“ A ko je živeo u toj susednoj sobi patrijaršije do
Pavla? Njegov vikarni episkop! Koji je oženjen i poznat kao
veliki alkoholičar, ,,gusla“ svu noć sa svojom ženom Aleks-
androm, koju dobro poznajem jer je inače moja školska dru-
garica. Toliko, u najkraćem, kao odgovor onima koji su u svom
neznanju i neinformisanosti ubeđeni da Pavle, taj „vrli i čedni
sirotan“, nije znao da su mnogi od episkopa oženjeni ili da su
pederi, pedofili itd...Nije, nije, isto kao što, „sitoran i naivko, nije
znao“ ni da i on lično ima kćerku kao monah i potom patrijarh!
Verovatno „nije imao ko da mu telefonira" da je postao tata. A taj
prestup, da ima vanbračnu kćer, jeste svetogrđe od kršenja mo-
naškog zaveta, a da zbog toga ne bi mogao biti patrijarh - suviš-
no je i naglašavati! Kao što uostalom i nije istinski patrijarh ni
bio, jer nije izabran po Kanonima, i s toga ni Duh Gospodnji nije
sišao na njega!
Osim toga, divno je da vidimo šta o patrijarhu uopšte i nje-
govoj ulozi u Crkvi kaže sveti Justin Ćelijski: „Sam patrijaršij-
ski položaj mi najmanje ne daje garancije da će patrijarh me
hanički i automatski biti imalac i čuvar svete Istine Hristo-
ve...Da patrijaršijski položaj automatski ne čini čoveka ne-
pogrešivim u istini vere, dokaz su patrijarsi - jeretici!"
Nedavno sam, po treći put za tri godine, bio na saslušanju u
polieiji povodom pedofilije i ubistva koje je počinio Kačavenda.
Po nalogu Tužilaštva za organizovani kriminal iz Beograda, iz
kabineta specijalnog tužioca Miljka Radisavljevića, policija me
pozvala i opet sam dao izjavu, treći put za tri godine. U sva tri
slučaja inspektori su mi tvrdili:
Mi znamo da je Pavle znao za zlodela pedofilije i u primeru
episkopa Kačavende i Pahomija, i da je uprkos tome preko sve-
ga prelazio, kao i to da Pavle ima kćerku i sve ostalo...
Znamo i da sadašnji patrijarh Irinej ima sina i kćerku sa vanbra-
čnom ženom Ivankom, rođenom sestrom Kaluđerice Nedelje iz
manastira Jovanje kod Čačka... Da mu je jedan sin umro pre
dve godine i da je išao na sahranu u Ameriku gdje je on živeo...
I da takođe ima još jednog sina od druge žene, koji živi u Srbiji i
koji je veliki tajkun i da obrće milione, koga je dao na usvojenje
jednom svešteniku... Ali, gospodine Jovanoviću, morate da zna-
te, da smo mi samo mali „šraf u svakoj ovakvoj priči. Jer, o sve-
mu, pa i o ovome, da li će biti pokrenuta istraga i podignuta op-
tužnica, ne odlučujemo ni mi ni Tužilaštvo, nego, nažalost, samo
- politika, to jest političari, znači sami vrh vlasti u državi!
Takođe, sve ovo su mi priznali i u Komitetu pravnika za Ijud-
ska prava u Beogradu. Toliko o dobro znanoj floskuli o takozva-
noj ,,nezavisnosti“ Sudske vlasti\

X X X

Dane sam provodio kao u nekom radu. Šta čovek može da

radi kada su vam misli podeljene, ideali uništeni? Rečju, ništa
naoposlom ne ide kao što bi trebalo i kako bi Bogu i Božjim Ijudi-
ma bilo ugodno.
Jednog dana me crni đavo pozvao u kancelariju. Trebao
sam da idem u Tuzlu na seminar koji je organizovala međunaro-
dna zajednica. Tema je bila saživot svih verskih organizacija u
Bosni. Iskreno sam se obradovao odlasku, kao da ću tamo biti
celu večnost a ne tri dana. Išao sam sa neke dve žene iz Bije-
Ijine. Došli su po nas autom. Nije mi baš bilo prijatno, više sam
se osećao kao da sam uhapšen. Stigli smo u Tuzlu predveče.
Bio sam opčinjen tim prizorom. Smestili su nas u hotel ,,Bristol“.
Drugi su već stigli, lepo smo se upoznali i družili. Ja nekih među-
nacionalnih emocija nisam imao jer sam odrastao u sasvim dru-
gačijoj sredini. Meni je bilo dobro, dok su svi drugi imali rezervi-
sano ponašanje. Pričali smo o svemu, imali smo razne teme,
vreme mi je lepo prolazilo. Imali smo fino večernje druženje, kao
da su sve razlike nestale. Čak i neki ekstremni musliman koji je
bio sa nama se opustio, tako da smo uspostavili dijalog. Drugo
veče nisam spavao u hotelu nego u vladičanskom dvoru u Tuzli
kod oca Nikolaja. Crni đavo je hteo da čuje šta smo pričali i prvo
njegovo pitanje je bilo: ,,lma li kurava?“.
Nema, vladiko, i da ima šta to ima sa mnom!? - odbrusio
sam. Pričao mi je kako mnogo misli o meni i da čeka da se vra-
tim. Ja naravno nisam mogao da se pohvalim da delim isto miš-
Ijenje, ali sam se samo kiselo nasmejao.
Zadnji dan smo se pozdravili i svako se vratio u svoj grad.
Svako se vraćao negde, a ja nigde.
 To je odličan naziv za kuću u kojoj sam ja živeo.
Kao i obično dočekali su me kiseli ukućani. Ne da ih nije in-
teresovalo šta se dešavalo, nego su čak to i osuđivali, kao, šta
hoćeš ti tamo? Vladika nije bio tu. Ja sam iskoristio vreme da
malo odahnem i složim utiske. Koliko god da sam pokušavao da
nađem neku sitnicu da trajno popravim raspoloženje nije mi us-
pevalo. Uvek mi se vraćala mučnina od pomisli na taj gadni i
odvratni homoseksualizam! Počeo sam da razmišljam da li da
se obratim međunarodnoj zajednici? Uplašio sam se da ne na-
pravim neko veće zlo u kome bi se ovaj crni đavo izvukao a gde
bi stradali samo nevini Ijudi. Tih dana se mnogo govorilo o bom-
bardovanju Srbije. Na Kosovu i Metohiji vodili su se okršaji. Po-
drška naroda Republike Srpske je bila osrednja. Neki su govorili
idemo da pomognemo braći u Srbiji, drugi kažu neka i oni vide
kako je nama bilo...
Kod nas se najavila delegacija generalštaba i predstavnika
garnizona Bijeljina. Razgovori su se vodili iza zatvorenih vrata.
Niko od nas nije mogao da uđe. To je potrajalo dobrih nekoliko
sati. Izlazili su oficiri napola zabrinuti. Ja sam ušao, a Kačaven-
da je sedeo u svojoj fotelji i gledao televiziju.
„Čoveče, bombardovaće Srbiju! Nema greške. Na proleće po-
činje rat! Ja sam pokušao da budem malo optimističan ali nije
bilo šanse. Plan za bombardovanje je bio napravljen još za pro-
šlu jesen ali je odložen za proleće i već sada se polako sprovo-
di.“ Pričali smo o tome kako mi odavde u tom slučaju da pomo-
gnemo Srbiji? Sigurno će NATO vojnici pokušati da uđu u Srbiju
preko Bosne jer ih tu ima najviše i dobro su opremljeni i orga-
nizovani. Ja sam pitao, da li vojska RS ima nameru da pomo-
gne ako do rata dođe?
„Naravno, pokušaće da spreči strane vojnike da uđu u Srbiju,
ne možda otvorenim sukobom, ali sigurno nekim diverzijama i
na neke druge načine." Ova situacija u obe države samo je po-
goršala moju situaciju. Srbija se sprema za rat, u RS stalne poli-
tičke promene tako da u tim okolnostima sigurno se niko ne bi
bavio Kačavendom. Stranci bi jedva dočekali ovakvu priču da
još više prodube krizu. Mogao sam samo da sedim i plačem.
 U toj celoj priči iz manastira Dajbabe u Crnoj Gori došao
nam je u goste otac Teodosije sa jednim bogoslovom. Nisam bio
raspoložen za neko druženje, jer sam o tome Teodosiju čuo
mnogo ,,lepih“ stvari. Sva hodočasnička putovanja po Crnoj Gori
obavezno su vodila u Dajbabe. Moje kolege sa fakulteta su oba-
vezno tamo išle. Sve u svemu nisam se radovao tom kolaču koji
me to veče i jutro zadesio. Uveče se trojka Kačavenda, Teodosi-
je i to dete zahuktavalo i zagrejavalo uz konjak. Ja sam im ra-
spremio sobe i zamolio ako mogu da se povučem.
,,Ma sedajte sa nama, oče!“ - zadržavao me je Teodosije, biće
nam lepo da se bolje upoznamo. Ja sam se kiselo nasmejao i
seo sam malo pokušavajući da napravim bar neku normalnu ko-
munikaciju. Kačavendi su caklile oči, bilo mi je jasno šta smera.
Samo što mi nije rekao na glas, „ajde, idi, slobodan si“.
Posle kraće priče ustao sam i otišao.
Ubrzo su se i u dvoru ugasila svetla. Dok se sve spremalo
za počinak još jednom smo crkva i ja Hrista zakucavali na Krst.
Ja svojim ćutanjem, jer i ćutanje je neko prikrivanje krivičnog
dela, a crkva što nije htela da se obračuna sa đavolima u svojim
redovima. Gledao sam prema dvoru i znao sam šta se tamo de-
šava. Upravo je još jedno dete dovedeno kao jagnje na kla-
nje! Gledao sam jasno kako razigrano jagnje sada leži krvavo
sa tupim i beživotnim pogledom u daljinu. Još jedno dete je pri-
vedeno Kačavendi. Vrli ,,duhovnik“, kome su celivali ruku,
podveo je dete pederu Kačavendi! Došlo mi je da jaučem od
tuge i bola, došlo mi je da uđem u dvor i da Teodosija razbijem.
Dok je on hrkao nažderan i pijan, dotle se jedan manijak iživlja-
vao nad detetom. Ili su tom mučeniku isprali mozak raznim pri-
čama, ili potiče iz neke siromašne porodice ili i nema porodicu
pa je ucenjen da mora tako da živi.
Plakalo je nebo te noći sa nebeskim vojskama dok mu je
Kačavenda verovatno pušio ili nabijao svoj polni organ u straž-
njicu. Qo zore sam sedeo i razmišljao o duševnom bolu tog de-
teta. Ode još jedna mladost, ode još jedan osmeh. Koliko li je
suza palo i čega je to vredno? Zar na ovom svetu nema pravde,
zar je crni đavo sve zaokupio? Dok patrijarhu Pavlu kače sveti-
teljstvo za života, zato što se vozi autobusom i gladuje, dotle
njegovi potčinjeni kojima bi on trebao bar očinski da upravlja, tu-
caju dečake po dvorovima i manastirima. Tik uz oltar budućeg
manastira Svetog Vasilija Ostroskog, vladika „svršava" po dete-
tu. Nema, Pavle, tebi mesta u raju jer si znao kako drugi strada-
ju, a ništa preduzeo nisi. Ako neko ne može da radi posao za
koji je zadužen, on treba da se povuče. Pavle je svoje mesto ko-
ristio za svoju promociju, a ako neko hoće da brine samo o svo-
joj duši, da se ne ogreši, on treba da ide u manastir pa da se ta-
mo podvizava. Dobra dela su ona koja uradi levica a ne vidi de-
snica, a ne da sve pohvale dobijemo na ovom svetu kao što je
patrijarh Pavle uradio. Ako nas ovde nahvale čime će nas Bog
pohvaliti na onom svetu? Ako ti dete u kući posrne roditelj gleda
da ga spasi, a ne kaže, šta me briga, ja se ne drogiram. Ako ti
kuća gori ne kažeš: šta me briga, nisam je ja zapalio - nego ga-
siš požar. To u crkvi nije slučaj.
Osvanuo je dan. Otišao sam u dvor. Već je Makrina delila
savete iz pobožnosti. Kada sam ušao odmah paljba: „Šta je, je
si li se naspavao? Gde ti je molitvenik, šta si čit’o, neke ciganske
stvari? 'Ajde budi od neke koristi, pomozi Ijudima da se spaku-
ju“, siktala je guja iz nje.
Dok smo se peli na sprat moje najcrnje slutnje su se obisti-
nile odnosno potvrdile. Onaj bogoslov me uhvatio za ruku i re-
kao: „Nisu moje stvari gore, treba da mi otvoriš vladikinu sobu
da uzmem stvari." Pa šta će tvoje stvari u vladikinoj sobi, pitam
ga. ,,'Ajde, ti kao ne znaš“, odgovorio mi je. Bio sam skamenjen,
ne samo zbog gnusnog čina već i zbog njegove drskosti. Kao da
je bio ponosan na to što je spavao sa vladikom. Kezio mi se u
lice kao da mi je nešto preoteo, a ja, naprotiv, mislim u sebi: eto
ti ga. E pa, prijatelju, ja nemam ključ od vladikine sobe, moraće-
mo da zovemo one „pobožne" koji su te do sada častili delovima
iz molitvenika. Pozvao sam Mišu, a on kaže ,,molim“. Šta, brate,
moliš, otvori čoveku da „pobožno" uzme stvari, ironično i cinično
sam odbrusio. Miša se zajapurio od besa kada smo ušli u sobu,
a ono ima šta da se vidi. Ja sam se smešio dok je ovaj kupio ga-
će, prezervative i druge potrepštine koje se nikako ne mogu po-
dvesti pod inventar manastira. Čuo sam, kažem u šali, Ijudi pri-
čaju da i toga ima ali nema nigde zapisano. Evo sada ima i za-
pisano. Ispratili smo još jednu garnituru gejova.
Mržnja je bila sve veća u kući. Kaznena ekspedicija nije po-
stizala svoj cilj. Mnogi su uskakali i iskakali u vladikin krevet, sa-
mo moje dupe još nije video. Njihovi pritisci nisu urodili plodom.
Sjedne strane, vladika se još nije omrsio, a s druge strane, ni
ukućani me još nisu uništili.
Došao je i satana u Ijudskom obliku da vidi kako ukućani du-
hovno ,,napreduju“.
„Šta ima, šta radite, Makrina, šta ćemo jesti? Nemoj opet neke
splačine što daješ kokoškama...11
,,Pa, vladiko, nije po tipiku..."
„Jebo te tipik, daj da jedemo, nemoj da sve porazbijam! Nema
čovek mira u ovoj kući. Ajmo, Serafime, gore pa ćemo negde na
večeru.“ Popeli smo se u dnevnu sobu. Ovo što sam čuo bio je
mislim vrhunac zla:
„Znaš, Serafime, da te nešto pitam. Ti tamo predaješ vero-
nauku, šta misliš da vidiš tamo u dnevniku neku decu bez
roditelja pa da ih dovedeš ovde kod nas da se malo druži-
mo. Ja ću ti dati pare da ih malo podmitiš kao da smo im
pomogli pa ih dovedi kao u posetu. Ja ću posle da odabe-
rem koji su dobri za nas. Daću ti deset hiljada maraka pa ih
podmiti i dovedi a ja ću sve ostalo sam da uradirn."
Nisam mogao da verujem svojim ušima, iako sam već znao
sa kim imam posla. Pa, vladiko, bolje da dovedemo žene za te
pare, namerno sam pedofilu Kačavendi „udario u kontrabas".
„Nikako! Nikako! Ma kakve žene. Samo dečkići i to isklju-
čivo do jedanaest godina! Samo do tog doba su možda nevini,
posle toga se jebu, ližu i puše. Samo mi dovedi te dečkiće."
Tvore smrdljivi! Ne znam šta sam sve rekao u sebi, zar si
me zato zaposlio u školi i to kao bogoslova koji predaje baš sve-
tu veronauku, da regrutujem mladiće u tvoju satanističku vojsku.
Zar sam zato došao da bi vrbovao decu da ti možeš da se iži-
vljavaš. Sve je bilo podređeno tome, svi smo u eparhiji radili za
jedno: da crni đavo može da se zadovolji! Ovo je bio otvoren
poziv na bezuslovnu poslušnost i uključenje u život homose-
ksualaca. Očigledno je počeo da gubi strpljenje sa mnom, jer ko
sam ja da prkosim jednom Kačavendi? Ko sam ja da se ne po-
klonim njegovom polnom organu, jer su i jači od mene poklekli,
a ja se tu kao nešto odupirem. Pa niko mi više i ne veruje da ni-
sam i ja gej. I kada bi me i videli sa dvadeset žena, niko mi ne bi
verovao. Jasno mi je bilo, još od samog mog dolaska u epar-
hiju, svi su pričali: stigao je još jedan gej. Tako da sam bio de-
klarisan, htio ili ne... Jasno je bilo da je i moje bitisanje u vladi-
čanskom dvoru dovedeno na prekretnicu. Videlo se po svemu
da ću uskoro morati da se odlučim, ili ću pristati da budem gej
ili...E to ,,ili“ me brinulo. Šta će se desiti kada shvati da od mene
ne može da dobije ono što želi? Šta ću mu ja van toga? Uskoro
mi se samo otvorilo. Kako do tad nismo nešto mnogo išli po ma-
nastirima, počeli smo naglo da obilazimo manastire po eparhiji.
Prva destinacija nam je bila manastir Sase kod Bratunca.
Tamo su otišla dva momka da budu iskušenici. Mi smo im iz Bi-
jeljine nosili neke potrepštine pošto tamo nije bilo ničeg. Sećam
se tog trenutka kada smo polazili. Vladika je rekao Makrini i Miši
da spreme razne potrepštine koje će im trebati, što su oni skoro
odbili. Kačavenda je uleteo u kuhinju i počeo sve redom da raz-
bija i psuje.
„Šta, je li dajete svoje? Majku li vam jebem! Sve ću vas oterati
u pizdu materinu. Da ste spakovali sve za pola sata!“
Izašao je besan iz porazbijane kuhinje, a ja, koliko god da
sam znao da to nije dobro, kao slučajno sam provirio, što je Ma-
krinu strašno razbesnelo. Skočila je i počela da sikće na mene
,,to su isti kao ti, takvi cigani“. Cela kanonada uvreda je izašla iz
nje. Jasno mi je bilo da ne spasava mesto gde živiš, nego kako
živiš. Ona je provela ceo život u manastiru a bila je puna mržnje,
gorčine, zavisti i mnogih drugih smrtnih grehova, kako nam to
Hristovo Jevanđelje otkriva.
 BEDA I UŽAS MANASTIRA SASE

Elem, konačno smo krenuli put manastira Sase.

Vozili smo se od Bratunca po nekoj crvenoj šljaci. Stigli smo
do manastira. To je u to vreme bila samo mala crkva iz vremena
rudara Sasa i jedan kontejner. Tu su bila smeštena dva dečka
bez elementarnih uslova za život. Nije bilo ni hrane, ni vode, ni
struje. Oni su bili bukvalno prepušteni sami sebi i tako se za-
vršavao monaški život a nije počinjao. Videlo se da su demorali-
sani i da neće dugo izdržati. U njihovim očima nije bilo nikakvog
plama ni nade da će im se u životu nešto promeniti. Nisu mogli
ni zamisliti da će im baš ovako započeti monaški život. Stajali su
smrznuti u blatu i gumenim čizmama dok im je vladika pričao šta
sve treba da urade. U svakom slučaju nisu imali nikakva mona-
ška poslušanja. Sve se svodilo na težak rad i rbačenje. Oni su
nas gledali onako sa podozrenjem. Mi stojimo u novim mantija-
ma i kaputima od velura a oni u blatu do kolena.
Dok je vladika tamo nešto premeravao jedan od njih dvojice
mi je prišao i rekao: „Što ne dođeš, brate, s nama da živiš ovde i
da se podvizavaš? Lako ti je u dvoru tamo s vladikom. Je I’ isti-
na da ti spavaš sa vladikom i da ste vas dvojica pederi?"
Skoro sam seo u blato od šoka koji sam doživeo. Kakva hra-
brost, pa ako budeš tako pričao nećeš dugo sastaviti, mislio
sam, što se nažalost brzo i desilo. Veoma brzo ih je vladika ote-
rao iz manastira. Dok smo se vraćali, pita me Kačavenda šta mi-
slim o njima, na šta sam odgovorio da ne znam i da će najbolje
vreme pokazati. Njihovo vreme je brzo isteklo. Posle nekoliko
dana samo sam čuo da su otišli. Zaista u takvim uslovima i sa
predznanjem koje je strašno i za jače u veri njihova sudbina je
bila izvesna. Odlazak.
Crkva danas je generalno organizacija koja nema tradiciju
napretka, odnosno da drugi koji dođu nastave tamo gde su nji-
hovi prethodnici stali. Možda je toga nekad bilo u onim slavnim
vremenima koja se opevaju uz gusle, ali ovo novo vreme je do-
nelo nešto sasvim drugo. Mladi Ijudi se bez zadrške žrtvuju i po-
staju jeftina radna snaga. Život u manastiru nije ničim regulisan.
Znači ako ste vladiki ili starešini simpatični možete da napredu-
jete bez zadrške. S druge strane, ako se zamerite možete da iz-
letite iz manastira kao da tu nikad niste bili, nemate nikakav
staž, tako da može da se desi da protraćite silne godine i kao da
ništa nije ni bilo.
Mahom po manastirima nisu imali ni socijalno osiguranje, ta-
ko da se danas boravak u manastiru može nazvati radom na cr-
no, odnosno surovom eksploatacijom! Tu vi kao imate smeštaj i
hranu, garderobu, međutim to je samo demagogija. Ljudi u ma-
nastiru su robovi i radnici koji stvaraju pare koje vladika na
kraju uzima.
Ovu temu ćemo malo bolje objasniti kroz primer hodočašća
ikone Presvete Trojeručice kroz eparhiju. Tu je išao vladikin ha-
račlija i uhoda koji je beležio sve priloge, zlato, novac koji su Iju-
di ostavljali i sve se to predavalo vladiki. Crkvama ili manastiri-
ma je ostajalo eto toliko da možda pokriju troškove golog života.
Haračlija je popisivao i javljao svaki dan koliko je stavljano, šta
on misli. Ta navodna hodočašća su ustvari velika organizovana
krađa naroda. Narod ostavlja poslednje iz kuće za život, za isce-
Ijenje najmilijih, nadajući se pomoći od Boga. Tanki u veri i po-
znanju nauke Božje, neko ih je lako ubedio ako daju što veći pri-
log da će isceljenje pre doći. Njih je možda spasla vera i njihova
nada, a sve je ostalo opljačkao vladika. Čuvena je već odavno
krađa manastira Ozrena svake godine o svetkovini ove sve-
tinje, kada VLADIKA SA SVOJIM HARAČLIJAMA na Gospojinu
pakuje džakove sa novcem u kombi, a manastir ostaje da se
muči posle cele godine u nemaštinji, sirotinji i bedi.
Svakako je đavo dobio još dva pomagača, ova dva muče-
nika iz bede u manastiru Sase, koji će svojim pričama sabla-
žnjavati svoje bližnje o vladiki i đakonu, gejovima u odeći
od velura koji se vozikaju u skupim limuzinama i svima od-
ređuju sudbinu! Strašno i mučno.
Dugo sam palio sveće i molio se za njihov spas.
S Bogom, braćo.
Nedugo posle toga došao je glas da dolazi novi iskuše-
nik. Kačavenda se uzvrteo kao da dolazi nova mlada, pa ne
zna kako da se ponaša. Ukućani su mu odmah predviveli sud-
binu da je to sigurno neki mangup i da neće dugo. Za njih su svi
bili ili mangupi ili bolesni i bez mogućnosti da ikada budu mona-
si. Crkveni život je bio po njima samo za njih rezervisan, za crnu
trojku, tri duhovna invalida i mrzitelja svega i svakoga. Došao je
dečkić koji je imao oko dvadeset pet godina i kada sam ga video
sve mi je bilo jasno. Vladika je bacio oko na njega i mislio je da
će ga obraditi za svoj pederski pir.
Rešio je da ga pošalje u manastir Papraću da ga još kao is-
kušenika postavi za starešinu i posle za igumana manastira. Za
čoveka koga nismo znali ni kako se zove, već je bilo obezbeđe-
no mesto starešine! Vladika je sve njuškao i šuškao oko njega,
pa se sa njim zatvarao u sobu, kao nešto pričaju...lzlazio je Ka-
čavenda sav rumen u licu.
Bilo nam je jasno šta se tamo dešava. Meni je za razliku od
ukućana bilo svejedno. Bilo mi je bitno da bar mene ne dira. Te
večeri je novajlija spavao kod nas u dvoru, spremala se večera,
vodili se razgovori. Video sam odmah da se nešto dešava u nje-
govoj glavi, ali nisam se mnogo udubljivao u celu priču.
Vladika je bio ushićen od uzbuđenja. Nije mogao da sakrije
koliko je želeo da opšti sa tim dečkom. U toj celoj priči i gublje-
nju razuma na moju nesreću promaklo mi je da je on ipak došao
sa nekom namerom...On mu je pričao priče o renoviranju mana-
stira, o obnovi bogosluženja itd, ali kao da je sva ta priča prola-
zila mimo tog čoveka.
 MANASTIR PAPRAĆA KAO I GOMORA

To mesto su trajno oskrnavili dvojica vladika:

Pahomije, koji je tu bio jeromanah pre nego je postao vladi-
ka i naravno Kačavenda. Tu je bilo okupljeno društvo gejova ko-
ji su se međusobno seksali ali i živeli sa ženama.
Najgoru sablazan doživeo je jedan domaćin iz sela koji je
došao u velikoj žalosti da prijavi smrt svoje majke. Kada je ušao
u kancelariju imao je šta videti. Zatekao je dva monaha kako se
guze na stolu. Kako on reče, zavratili mantije, svukli pantalone i
jedan drugog nateže:
Jedan stenje i uzdiše dok mu drugi nabada ud u čmar!
Čovek posle toga prizora više nije dolazio u crkvu, sablaž-
njen prizorom koji je zatekao. Kaže, ispod ikone i kandila jedan
drži glavu na stolu pored krsta a drugi ga nateže i doziva: „Bože,
Bože!“
Naravno, prošli su tada nekažnjeno jer je i vladika dolazio
da se namiri. Svakom od njih vladika je sagradio poseban stan u
konaku, svaki je imao kupatilo sa đakuzijem. Svakako, tu je i
vladika imao svoj odeljak. To je bilo u svoje vreme pravo gejov-
sko stecište, ili diplomat-gejovski klub. Tu se dolazilo na orgi-
je, tu su mnogi bogoslovi i današnji sveštenici položili svo-
ju stražnjicu za čin i parohiju! Manastir je tada vodio monah
Arsenije. On je u mirskom životu bio musliman, ali ga je Kača-
venda „preveo u pravoslavlje" i odmah mu „objasnio" osnovna
načela monaškog i crkvenog života.
Arsenije je i fizički bio jači od svih, tako da je bratiju često i
silom „vaspitavao". Jednom kada ga je naložnik prevario sa
drugim monahom, on je ovog jurio sekirom da ga ubije. Da
nije utekao u crkvu i pozvao se na sveto mesto, ovaj bi ga
sigurno ubio.
Više puta je vladika obaveštavan o životu u manastiru pa je
čak i policija dolazila, ali je Kačavenda uz pomoć prijatelja politi-
čara sve to zataškavao. Naravno on je pokušao sve to da smiri i
da zataška kako bi imao gejovsko utočište. Papraća je manastir
odvojen od civilizacije, malo selo oko manastira nije bilo smet-
nja. Uostalom ko bi normalan noću dolazio u manastir i pogoto-
vo u konak.
Međutim sve je puklo kada je Arsenije jednom u napadu
gejovskog besa bacio bombu u manastirsku portu. To već
nije moglo da se zataška. Policija je upala u manastir, izvrši-
la raciju i pored drugog naoružanja nađen je i dnevnik koji
su monasi uredno vodili.
A dnevnik ie krio naimračniie taine poćev od finansiia pa do
toaa ko ie sve dolazio na geiovske žurke.
Jasno ie opisano koii su sve episkopi dolazili, ko ie sa
kim imao snošai itd. Dnevnik je završio u rukama policije u Še-
kovićima. Tu se kao ključna ličnost javlja sveštenik otac Vidoje
Lukić. On je sveštenik u Zvorniku, inače blizak rođak starešine
Sabornog hrama u Beogradu, sveštenika Petra Lukića.
Otac Vidoie ie uz pomoć vladike i drugih veza koie su
imali u to vreme uspeo da otkupi tai dnevnik za petnaest
hiliada maraka i da zataška iedno sramno poalavlie istoriie
SPC!
Nema šta, baš hrišćanski.
O tom celom slučaju pisao je beogradski časopis ,,Svet“, ali
nažalost bez uspeha. U svakom slučaju, ovo i sve druge stvari
koje će se tu izdešavati zavile su svetinju u crno.
Vrhunac ubijanja svetinje bio je slučaj bogoslova Milića
Blažanovića!
 KAČAVENDIN GEJ POTEŽE KALAŠNJIKOV:
„PEDERI! SAD ĆU VAS SVE POBITI!“

Posle par dana od kada je novodošli iskušenik došao u ma-

nastir, vladika me pozvao da odemo do manastira da vidimo ka-
kvo je stanje. Radovao sam se obilasku svetinje koja je stara
nekoliko vekova a i zbog toga što sam od dolaska u eparhiju sa-
mo jednom imao priliku da odem do nekog manastira.
U manastiru nas je dočekao pakao u bukvalnom smislu reči.
Sve je u crkvi i konaku bilo uništeno. Prljavština na sve stra-
ne, oltar u haosu, ubuđale odežde, sve u svemu užas. U konaku
smo zatekli jednog jeromonaha, oca Stefana, koji je bio stariji
čovek, zatim jednog novog iskušenika, bogoslova Milića Blaža-
novića i još jednog gosta. Ležali su po sobama u neredu i prljav-
štini. U novom posuđu smo zatekli potopljene usrane gaće kako
se kisele. Naš dolazak ih je prilično iznenadio, ali nisu se naroči-
to potresli. Vladika im je zapretio, ako ne poprave stanje do sle-
dećeg našeg dolaska, da će ih sve poslati kući. Novi konak je
bio ruiniran. Nije moglo da se uđe od đubreta. U kupatilima su
se izlegle ptice tako da je bilo kao u filmu strave.
Vladika je pozvao novog iskušenika i pitao ga da li je tačno
da luta po Loznici, u Srbiji, po noćnim klubovima, što je ovaj od-
lučno negirao. On se pravdao da to nije tačno i da su to samo
glasine. Vladika je bio spreman da to proguta, ali znala se cena.
Otišao je sam sa njim u konak, kao da nešto vide. Zna se „prin-
cip i cena“ vladičina: ako legne, sve će biti oprošteno. Došli su
posle izvesnog vremena. Zajapureni. Vladika je bio zadovoljan
jer je mislio da je dobio novog naložnika, a ovaj verovatno da je
time dobio vladikinu naklonost i naravno nov argument za svoju
slobodu. Predveče smo otišli nazad za Bijeljinu.
Ali posle nedelju dana videlo se da su i jedan i drugi u veli-
koj zabludi. Novi iskušenik i vršilac dužnosti starešine manastira
je nastavio po starom. Do nas su dolazile vesti da se vozika sa
devojkama, da izlazi noću u Loznicu, itd. Da li je mislio da će mu
Jo uspeti, pored toliko doušnika, ili je to bio deo revolta to ni da-
nas ne znam. U svakom slučaju Kačavenda me pozvao da ide-
mo da ga izbacimo iz manastira. Svratili smo naravno u Zvornik
po čistača, oca Vidoja Lukića, i otišli u manastir. U porti smo sre-
li novog iskušenika. Čim nas je video pobledeo je kao da je znao
zbog čega smo došli. Kačavenda je viknuo:
„Pakuj se i gubi odavde! A ti, Serafime, pomozi mu da se spa-
kuje.“ On je počeo da se pravda, ali je vladika ovaj put bio ne-
umoljiv. Vladika i otac Vidoje su otišli da sednu sa ocem Stefa-
nom, a ja sam se popeo sa Bratislavom u sobu. On se podmu-
klo smejao i kao da sam osetio da nešto sprema. Odjednom je
posegao za nečim ispod kreveta. Izvadio je kalašnjikov i dve
bombe! Uperio je pušku u mene i rekao: „Pederi! Sad ću vas
sve pobiti!“ Ostao sam bez daha. Moj život se tu prekinuo...
U trenutku koji je došao samo od Boga nekako sam pobe-
gao iz sobe i strčao niz stepenice. Ušao sam u kuhinju i viknuo:
„Ovaj ima pušku i hoće da nas pobije!“ Vidoje i Kačavenda
su pobledeli kao krpe. Onda je Kačavenda viknuo: ,,ldi gore! Što
si sišao!? Zar hoćeš da nas sve pobije?! Idi gore da Vidoje i ja
možemo iskočiti kroz prozor, tebe neće ubiti! Nisam mogao da
verujem svojim očima i ušima. Dva ubledela skota su se usko-
mešala u panici i nedoumici kako da pobegnu kroz prozor i da
spasu guzice, a mene su ostavili na milost i nemilost svog eks-
perimenta.
„Trči gore! Trči gore!“ - vikao je usplahireno Kačavenda,
dok Vidoje nije mogao ni da govori. Zanemeo čovek.
Gospode, ako je ovo izlaz iz cele situacije, neka bude. Ako treba
da poginem sa dvadeset četiri godine, neka ginem. Popeo sam
se nazad u sobu. Tu je bio i Milić Blažanović. Njih dvojica su se
podrugljivo smeškali jer su verovatno čuli zapomaganje usranog
vladike. On se opet dohvatio puške, a ja sam odlučno stajao.
Odjednom je meni rekao: „Neću tebe da ubijem, nisi ti ništa kriv,
jer ipak mislim da ti nisi peder!“ Spustio je pušku i počeo da se
pakuje. Ja sam samo gledao i zahvaljivao se Gospodu.
Ispratili smo ga iz manastira. Kačavenda se onako držao po
strani iza mene i kao dobacuje mu preko mog ramena:
,,Da me više nisi zvao, prokock’o si svoju priliku."
On je seo u kola i otišao, a Kačavenda se okrenuo i ni pet ni
šest: ,,0 ovome više nećemo da pričamo, ’ajmo dalje.“ U njego-
vim krvavim očima nije bilo ni trunke kajanja zbog toga što me je
žrtvovao, važno je bilo da se on spasao. Mene je spopala glavo-
bolja, valjda od stresa koji sam proživeo. Nije bilo vremena ni da
neke slike prođu kroz glavu. Zamalo sam bio mrtav, odnosno
žrtvovan od strane pedera Pedera. Otac Vidoje je samo ćutao i
ni reč nije rekao. Došli smo kod njega kući na večeru. Ja sam
samo gledao u jednu tačku, Vidoje u drugu, a Kačavenda se tru-
dio kao da započne neku priču.
Kasno uveče smo se vratili u Bijeljinu.
Dugo u noć sam razmišljao o svemu. Zamalo me je nesu-
đeni „Ijubavnik" Vasilija Kačavende ubio. Gledam u noć i razmi-
šljam, šta mi je sve ovo trebalo, šta je Gospod hteo i hoće sa
mnom da uradi? Suze su mi tekle kao što moj sin kaže: „Tata,
muškarci ne plaču ali suzice same malo teku“.
Gledao sam jasno kako vadi pušku, stavlja metak u cev i ok-
reće je prema meni. Tada sam se oprostio sa životom...
Gledao sam izbezumljenog vladiku kako hoće da iskoči kroz
prozor, sveštenika koji nije znao šta će sa sobom i krvave oči
ozlojađenog čoveka koji je izgubio razum. Samo su mi odzva-
njale reči „pederi, sad ću vas sve pobitil". Svi smo mi za vla-
diku samo stvar i broj koji treba iskoristiti! Malo je reći da je
to život bez emocija, to je život bez života i život ako pretekneš
posle vladikinih suludih i nepriličnih odluka.
Sutra ujutro kada sam otišao u školu, gledam Ijude, pričaju,
prave planove za život i pored svih trzavica nekako ide. Ja bih
sa nekim pričao o svemu, ali sa kim? Po gradu Bijeljini sam išao
opijen. Nisam više nigde žurio, kad stignem, šta ko ima da mi
kaže posle svega?.
Od iscrpljenosti, loše hrane, nespavanja i svih drugih doga-
đaja naglo sam smršao i dobio neke crne podočnjake. Postao
sam dosta nervozan, oči su mi često lutale, nisam mogao da se
skoncetrišem ni na jednu stvar kako treba.
Kačavenda me pozvao da dođem kod njega.
„Ajmo do Papraće, da vidimo kakvo je stanje?“
 Vozili smo se a on je često stavljao ruku na moju nogu.
„Jesi li srećan sa mnom, šta hoćeš da učinim za tebe? Hoćeš
da idemo negde da budemo malo sami, hoćeš da ti naručim
jedan auto, ’ajde više odluči se!?“
U tim sramnim ponudama stigli smo i u manastir. Tuga i jad
koji nas je dočekao pravili su neku sablazan.
Kao da je presveta Bogorodica htela da ovo mesto za-
tvori! Da ga obuče u crno i da se dugo plače i tuguje nad sveti-
njom u znak pokajanja. Otac. Stefan i bogoslov Milić kao da su
bili drogirani i omađijani. Imali su neke razjarene poglede, pune
straha, zebnje i čežnje. Bili su izgladneli, pocepani i nisu imali
elementarne stvari.
To je i bilo normalno jer su živeli u kažnjeničkom manastiru.
Papraća je postalo mesto gde su Ijudi slati da se nauče pameti i
slati su oni sa kojima đavo u vidu vladike nije znao šta da radi.
Gledao sam ih u polutami kuhinje kako sede bez reči. Bili su že-
Ijni svega, i.lepe reči i hrane. Kada smo se vraćali nazad pitao
sam vladiku da li mogu nekad da dođem vikendom da im malo
pomognem, da služim? On je razmišljao i složio se da to i nije
loša ideja.
„Stvarno bi mogao malo vikendom da ideš i da im se nađeš.“
Poruka je bila jasna: ako ne pristaneš da spavaš sa mnom da
znaš šta te čeka.
U petak posle škole sam se spremao da krenem.
Svratio sam u Zvornik, pokupovao neke sitne potrepštine i
ušao u autobus za Papraću. Tamo me je dočekalo neko sivilo.
Obojica, i otac Stefan i mali Milić su se držali podalje od mene.
Ipak sam ja došao iz vladičanskog dvora. Šta uopšte ja tražim
ovde? bilo je pitanje koje se jasno moglo pročitati iz njihovih oči-
ju. Ja sam za njih bio uhoda koga se treba čuvati i pred kim tre-
ba paziti šta pričaš. Nisam znao odakle da krenem. Ništa nije bi-
lo za upotrebu. Kuhinja je bila zagađena, puna pokvarene hrane
i ubuđalih sudova. Manastir u haosu, odežde ubuđale, prljave,
sasudi poluuništeni. U novi konak nisam mogao ni da uđem.
Odjednom se tu stvorila jedna monahinja. Bila je to sestra
Serafima. Ona je živela u nekoj staroj kući ispod manastira, pot-
puno sama. U manastir je dolazila na službu a onda se vraćala
u tu svoju kuću. Ona je bila malo otvorenija za priču. Nije se pla-
šila ni mene ni Kačavende. Pozvao sam je da sa nama popije
kafu. Unela je malo vedrine u kuću. lako sam video da je ukuća-
ni baš i ne mirišu, pozvao sam je da nam sutra skuva ručak.
Ujutro posle službe sestra je prionula u kuhinju, a mi u sređi-
vanje hrama. Stefan i Milić su se držali prema meni podozrivo,
podalje od mene, i radili sve što im kažem, kao da su se plašili
da će biti kažnjeni ako ne poslušaju. Iz kuće je mirisao paprikaš i
palačinci. Posle dužeg vremena Stefan i Milić su imali pravi ru-
čak. Jeli su slatko kao da nikada nisu to probali u životu. Čak je
počela da pada i poneka šala za stolom. Posle Bog zna koliko
vremena otišli su na popodnevni odmor siti i zadovoljni.
Popodne sam zamolio sestru da nam smota pitu za večeru.
Svi su bili van sebe, zar u istom danu i ručak i pita? U svakom
slučaju videlo se da ih je sve to osvežilo. Kada sam polazio za
Bijeljinu zamolio sam sestru da dođe u toku sedmice da im po-
nekad skuva i ruča sa njima a ja ću doneti namirnice da imaju u
toku sedmice.
Sledećeg vikenda našao sam čoveka u selu koji je pristao
da me odveze do Zvornika. Napunili smo auto namirnicama, vo-
ćem i povrćem. Kupio sam i nešto od garderobe. Kada smo stigli
oni nisu smeli da priđu kolima. Sirotani, nisu naprosto znali šta
da rade, kako da se ponašaju. Ja sam im podelio veš, čarape,
pantalone, džempere, a oni su se radovali kao mala deca. Život
im se polako vraćao u normalu, samo što je kod njih i dalje bio
prisutan taj strah, šta se iza ovog brda valja? Da sam znao, si-
gurno bi pokušao da nešto preduzmem, ali kao što ona poslovi-
ca kaže, kada bi čovek znao gde će da padne, on bi tu seo.
Kada sam se vraćao kući razmišljao sam o tome kako da
ovim jadnim Ijudima pomognem? Mislio sam da li je možda raz-
govor sa vladikom prava stvar. No, to je bio pogrešan korak.
Često je put do pakla popločan najboljim namerama.
Seo sam sa vladikom i ponudio ga pićem. On je odmah mi-
slio gotov sam, sad će nešto biti. Video sam da se ozario. Kad
sam mu pomenuo ta dva mučenika u manastiru kao da sam ga
udario kandžijom iza vrata. To ga je toliko potreslo i uznemirilo
da mu se lice skroz promenilo. Slušao me više sa željom da čuje
da li nešto znam što njega kopa i ne da mu sna, nego što se za-
ista zainteresovao za problematiku. Za njega je postojao samo
jedan način da se to reši, da njih dvojica nestanu. Odgovorio je
potvrdno, da će da razmisli o njima kako da im pomogne. To ve-
če je sudbina Stefana i Milića zanavek zapečaćenja.
Rasterećenje preko vikenda zbog odsustva iz kuće malo mi
je dobro došlo da ohladim glavu ali nisam znao kakvo sam zlo
tim Ijudima u manastiru naneo. On me je polagano ispitivao o to-
me šta se tamo priča, šta ko radi i tako dalje. Interesovalo ga je
sve, da li neko dolazi, o čemu se priča sa gostima i drugo. Mislio
sam da ću tako doprineti da se manastir obnovi, ali je to bila ve-
lika zabluda. Moje prisustvo u Papraći su primetili i drugi mešta-
ni. Ljudi su me polako prihvatali i sa mnom uspostavljali kakav
takav kontakt. Mnogo zla se tu desilo da bi se sve zaboravilo i
da bi se Ijudi brzo vratili crkvi. Kada sam prošao pored kuće
onog čoveka koji je avetinjsku sablazan doživeo kada je zatekao
monahe u sodomskom grehu, on mi je rekao samo da prođem i
da sveštenik ni slučajno u njegovu kuću neće kročiti!
„Ajde, čoveče, primi me kao običnog prolaznika na kafu, a ako
nađete nešto kod mene što će vas sablazniti više neću dolaziti.'1
Čovek mi je priznao kako je majku sahranio bez sveštenika,
jer je zatekao monahe kako se seksaju u manastiru i da od tada
u crkvu ne ide. Osećao sam grižu savesti iako sa tim nemam
nikakve veze i zamolio ga da crkvi da još jednu priliku. Obećao
mi je da će da razmisli. Sutra je došao sa punom korpom ponu-
da. Bilo mi je drago kao da sam rođenu majku ugledao. Malo
smo popričali, popili kafu i otišao je kući. Od Ijudi u selu sam
čuo kako Milić ide po selu i priča da je vladika hteo da ga
obljubi... Nažalost te informacije su došle do zlih Ijudi. Ljudi koji
su u Papraći koristili iznajmljene prostorije za izradu guma su bili
vladikini Ijudi. Jedna debela žena i njen muž su odmah dolazili
kada ja stignem. Sve onako fini, mislio bi čovek pravi vernici.
Ustvari to su bile uhode koje su skupljale informacije i prosleđi-
vale ih Kačavendi. Drugi uhoda je bio sveštenik otac Dragan iz
 Osmaka. Naizgled fin i kulturan, a u stvari jedan podmukli čovek
koji je špijunirao za Kačavendu.
Kada sam došao u Bijeljinu pitao me Vladika da li ga bogo-
slov (Milić) opanjkava?!
„Znaš, on je bolestan i priča svašta. Ja sam ga iz sažaljenja
primio u manastir, upisao u bogosloviju a on priča svašta.“ lako
sam sve negirao videlo se da je kasno. On je već imao gotov
plan za koji nisam znao.
Otišao sam kući na spavanje a vladika sa nekim društvom.
Oko pola noći probudilo me je neko lupanje u prozor. Nisam se
odmah osvestio. Ustao sam, seo na krevet i pomislio verovatno
mi se pričinjava. Ko može da lupa na prozor na prvom spratu?
Odjedanput - bum. Da sam bio sujeveram sigurno bi pomislio
„neke sile“. Prišao sam prozoru i kad nisam pao. Ispod je stajao
on i bacao kamenčiće na prozor: Vasilije Kačavenda!
Stajao je tik ispod prozora oca Miodraga koji je živeo u pri-
zemlju sa svojom porodicom. Otvorio sam prozor a on je viknuo:
„Otvori, Serafime!" Brzo sam se obukao i sišao. Šta bi bilo da
je otac Miodrag izašao na prozor ili još gore njegova supruga.
Ne bi me oprao ni Dunav ni Sava. Na spratu do mene su živeli
neki fini Ijudi koji su bili profesori u penziji. Bruka je bila na po-
molu, samo sam se spasao zbog pribrane glave. Ušao je kod
mene u stan, skinuo se potpuno nag i rekao:
„Sad ću da te jebem do zore!“ Bacio se na mene svom sna-
gom i oborio me na krevet. Zamislite sliku jednog vladike kako
se zajapuren skida, nadrkava penis i ide prema vama. Da sam
se tada obračunao sa njim sve bi novine pisale, ili bolesni đakon
prebio vladiku u napadu rastrojstva, ili đakon pokušao da siluje
časnog episkopa SPC...U svakom slučaju bih ja nastradao i za-
vršio ili u ludnici ili u zatvoru, a on bi se po običaju izvukao.
Elem, onako go, ko od majke rođen, valjao se po meni, štipao
me za sise i dupe.
„Sad ću da te tucam, toliko te želim. Reci šta želiš? Ja sam
samo tvoj, kupiću ti šta god poželiš, evo i stan sam ti sredio da
možemo da budemo sami, kupiću ti i nov auto, reci koliko hoćeš
para? Ajde skini pantalone, hoću da ti ga popušim, hoću da ga
osetim u ustima. Svrši mi u usta! Slobodno radi mi šta hoćeš.“
Ja sam ga gurao i molio da stane, nemojte, vladiko, tanki su
zidovi, sve se čuje a i nisam ja za to, nemojte molim vas! Ali to
kao da ga je još više raspalilo, kao da je dobio neku ludačku
snagu navalio je svom silom da me Ijubi. Osetio sam njegov di-
gnuti penis na mojoj butini, hvatao me za ruku i navlačio je pre-
ma svom penisu. Ja sam se svim snagama trudio da ga ne do-
dirnem. Zgadila mi se pomisao da bi mogao da svrši po meni i
po ruci. Zamislite tu gadost da nekome, ko se zove vladikom, i
koga ste tako zamišljali da je zaista vladika, sad masirate onu
stvar i da on svršava po vama. A došli ste u manastir, u sveto
mesto, da budete istinski monah, što podrazumeva prvenstveno
čistotu telesnu i duhovnu! Zamislite samo da ležite na krevetu i
da se on poput ostrašćenog divljeg vepra valja po vama i želi da
vam gurne penis u stražnjicu. Mislim da je ovaj napad trajao či-
tavu večnost...Ja sam se migoljio i molio ga da me pusti, a on se
sve više žestio. Uhvatio me u jednom trenutku za penis i onako
dobacio: ,,pao ti je“, kao da je očekivao da budem uzbuđen i da
navalim na njega.
„Sad ću da ti pomognem, ne brini, dići će ti se, sad će vladika
da ti ga digne." Mrzeo sam sebe do te mere da mi je došlo da se
ubijem. Zar da me siluje vladika? Gledam preko njega ikonu pre-
svete Bogorodice i mislim: Bože, zašto baš moram da upoznam
ovaj pakao...? Eto vam apsurda života. Dok se svi kunu u patri-
jarha Pavla koji pobožno skuplja travke oko crkve da skuva
čorbu, dotle jedan njegov vladika rže kao ludi parip i traži seks i
to sa muškarcem! Svojim ćutanjem Pavle je počinio zverska
nedela prema crkvi i narodu, jer je van svake sumnje sigurno
sve znao a ništa nije preduzeo! Pa apostoli su slali poslanice da
bi druge održali u veri, sazivani su Vaseljenski sabori zbog raz-
nih jeresi, a sada naši kormilari crkvenog broda ćute. Tu i takvu
zgodu i priliku su iskoristili Vasilije i njemu slični da se iživljavaju
nad nedužnima i nemoćnima.
 A SVE SE ZNA U CRKVI:
KOJI JE OD EPISKOPA GEJ. KOJI JE OŽENJEN.
KOJI IMA DECU. KOJI SE BAVI MUTNEM RAD-
NJAMA. KOJI IMA GRAĐANSKI BRAK...!

A sve se zna u crkvi!

I koji od episkopa je gej!
I koji episkop je oženjen!
I koji episkop ima decu!
I koji se episkop bavi mutnim poslovima!
I koji episkop ima sklopljen građanski brak!
I tako dalje i tako redom...
Dobro obavešteni u crkvi tvrde da i Pavle ima kćerku, i
za koga je udata! Za jednog sveštenika, protojereja! I ime
tog sveštenika dobro informisani znaju.
Znam ga i ja lično. Poznajem dobro i tu popadiju, za koju
kažu i tvrde da jeste Pavlova kćer. O, Bože, samo da je vidite!
Videli biste da je u glavi, u licu ista kao Pavle. lako se popadija
zabucila, zaoblila u tijelu, dakle poprilično ugojila usljed dobrog,
lagodnog i bezbrižnog živovanja, te budući onako malog rasta
kao i ćaća joj Pavle, sada liči na burence od popadije. Ali njena
glava i sami nos su - „pljunuti Pavle“! Kao da je neko onaj ka-
rakteristični Pajov nos uzeo od njega i usadio kćeri njegovoj, ta-
man kao kad deca zabodu šargarepu kao veštački nos u gotovu
figuru „sneška belića".
Bog Jedini zna sve, ali znam da se uveliko i najozbiljnije o
tome u crkvi govori. Naravno u užem krugu dobro informisanih
osoba. Svakako bi bilo teško bez policije i drugih organa rešiti
sve to, nekom recimo DNK analizom i drugo, a znam i da u po-
liciji sve ovo znaju. Svakako bi bilo velike bruke za crkvu i srpski
narod da se sve otkrije. Ali, da li je ovako bolje!? Ćutanje. Igno-
risanje. Za mafiju u crkvi da, ali za Crkvu i narod nikada! Kroz
glavu mi je prošla priča kako je čovek došao na vrata raja, a
Arhangel mu kaže, da vidimo da li si zaslužio da uđeš u raj? On
je počeo da nabraja dela, te sagradio sam most, te napravio
sam crkvu, te bogato sam je opremio da se vrše službe. Kad je
Arhangel to stavio na terazije, opet je druga strana tasa prete-
gla. Pa šta je to kada je crkvu preteglo? E, vidiš: to je ona suza
koja je pala iz oka prosjaka. Kad si gradio most tamo je sedeo
slepi prosjak, a ti si mu bacio kamenčić u ruku. On se prvo silno
obradovao a posle zaplakao. E ta suza je pretegla i most i
crkvu i sve druge darove! Tako su i suze moje i drugih mu-
čenika pretegle i Pavlova i (ne)dela drugih i raja se, Bog je-
dini zna sigurno, ali mislim verovatno neće nagledati.
Elem, kako je vreme prolazilo vladika se umorio i što zbog
uticaja alkohola što zbog umora klonuo je na jastuku i zaspao.
Bože, samo da noćas ne umre ovde ovako nag, opet sam gotov.
U svakom slučaju sam gotov jer sada će ga videti da izlazi iz
mog stana, tako da će im biti jasno šta se noćas dešavalo. Hteo
sam da se istuširam, da sperem sa sebe njegov miris, ali posle
pomislim, otkud znam, doći će u kupatilo a ja - na izvol'te.
Legao sam na drugu stranu kreveta i pokušao da zaspim. On je
slatko spavao kao da su mu sve želje sveta ispunjene i kao da
ni jednu brigu nema. E koliko je ovakvih kao ja koji zbog njega i
njemu sličnih ne možemo da spavamo. Koliko li je opet onih koji
su dali dupe i da li je vredno u životu to uraditi zarad parčeta
hleba. Ja mislim da nije.
Svitao je polako novi dan. Čekao sam da se Kačavenda pro-
budi i baš da vidim šta će da kaže. Izašao sam iz kuće i otišao
ka kupim neko pecivo. Trebao sam u crkvu na službu pa u ško-
lu, tako da sam morao da doručkujem. Vratio sam se iz prodav-
nice a Vasilije je još spavao. Skuvao sam čaj i probudio ga. On
je bio sav omamljen i još ošamućen od alkohola koji je prethod-
no veče konzumirao.
„Lepšu noć nisam u životu proveo, bilo mi je prelepo. Bio si
odličan sinoć, a pravo da ti kažem jedva čekam da vidim šta će
Makrina da kaže kad vidi da nisam spavao u kući. Sigurno će da
bude Ijubomorna i ona i Gospa i Miša. Što mi nisi dao da ti ga
popušim do kraja, baš bi voleo.“
Pričao mi je sve i svašta tako da mi se čaj skoro zgadio.
Ustao je onako go iz kreveta i otišao u kupatilo. Pogledao sam
krevet da negde nije svršio, da slučajno ne legmen na njegovu
spermu. Izašao je iz kupatila, spremio se i otišao.
Mogu da zamislim reakciju Ijudi kad su ga videli da izlazi iz
mog stana. Crna zemljo, otvori se da nestanem od bruke i sra-
mote! Šta li će tek sada da misle o meni? Jer zlotvor je sada
svima jasno stavio do znanja - nas dvojica smo gejovi. Kad sam
došao u crkvu prvo sam pogledao reakciju oca Miodraga koji je
živeo ispod mene.
,,Je li to vladika bio kod tebe?“ Ma ne, samo je svratio na čaj,
pravdao sam se iako smo obojica znali da lažem. Kako li sam
izgledao u njegovim očima, kao tu nešto služim, propovedam a
u stvari izigravam Ijude. Šta može da priča jedan gej? Mogu da
mislim koliko su me mrzeli. Mrzeo sam i ja samoga sebe zbog
svega toga. Jedva sam čekao da dođem kući i da se istuširam,
da skinem sa sebe miris i sramotu prethodne noći. Bacio sam
posteljinu u đubre. Ovo se ne pere. I kožu bih skinuo sa sebe
samo da mogu. To su bili dani beznađa i ničega, kao nešto sam
radio, a ništa nisam radio. Postao sam kao ona sasušena smo-
kva koja plodove ne daje, koju je s toga Gospod osudio i presa-
hla je na oči apostola Njegovih.
Sve sam počeo da radim formalno, više nije bilo nikakve ni
radosti niti uživanja. Bio sam psihički skrhan i nadasve umoran
od svega. Bilo mi je dosta i gejova i gostiju i sveštenika i popadi-
ja i njihovih priča. Samo sam želeo malo odmora i malo razume-
vanja. Počeo sam u Ijudskim očima da tražim sažaljenje i
imao sam potrebu da iz dubine duše vičem: pomozite!
Kao da niko nije video ili nije hteo da vidi moju patnju. Tu mi
se nakačio i otac Benedikt. On je zbog gejovskog života izleteo
iz manastira Krke i po kazni je bio u Australiji. Svoj duhovni mir
je našao - gde? Pa kod Vasilija Kačavende, razume se. Došao
je jedno veče kod mene kao na kafu, kao mi monasi treba da se
družimo. Doneo mi je bombonjeru sa crvenom ružom. Pa sve
počeo kao da se umiljava i mazi: ,,Joj, oče, pobogu, kako sve
postižete, pa što vas nema malo do mene? Pa da se malo dru-
žimo, ipak mi monasi imamo istu muku i treba da budemo inti-
mni, nas niko ne razume..." Samo što nije rekao, skidaj gaće.
To mu je bio prvi i poslednji dolazak. Kad je upao Kačavenda bi-
lo mu je jasno da on tu nema šta da traži. Kačavenda plen ne
deli ni sa kim. Ne može Benedikt da se ,,voli“ sa mnom kad je
Kačavenda na mene bacio oko. Nije mogao on njemu da se su-
prostavi. Benedikt se pokupio i otišao podvijenog repa, a Kača-
venda je ostao kao pobednik. Jaka ti pobeda. Zar je to uopšte
pobeda, zar se to može nazvati pobedom? Dok se on gordio što
je oterao suparnika, meni su odzvanjale reči oca Justina Popovi-
ća: ,,...a naKrstu raspet Sveti Sava i kaže, oprosti im, Bože, jer
ne znaju sta rade."
Došao je vikend i ja sam se ponovo spremao za odlazak u
manastir. Moj dolazak u Papraću je budio osmeh na njihovom li-
cu, za razliku od ranije. Već su se malo otkravili i počeli da me
prihvataju kao prijatelja, a ne da me gledaju kao špijuna. Polako
smo sređivali manastirski konak. Sestra Serafima nam je kuvala.
Još nisam sišao da vidim gde živi i bilo mi je čudno zašto uopšte
monahinja živi van ženskog manastira u nekoj tamo kući? Seo
sam sa njom malo da popričamo. Ona nije imala problem da pri-
ča jer se nije nikog plašila. Počela je monahinja Serafima svoju
priču, a bolje da je ništa nisam ni pitao...
„Došla sam u manastir dok je starešina bio Pahomije, sadašnji
vladika vranjski. Ja sam imala porodicu i imam sinove i unučiće.
Došla sam u manastir ne da pobegnem nego što volim crkvu.
Moji su veoma bogati i ja imam veliku penziju. Pahomije je uzeo
moju penziju, kao da ja treba da se odreknem svega ovoze-
maljskog. Dok sam ja ovde gladovala i žednovala, dotle se on
komodirao i putovao po Grčkoj. Kada je izabran za vladiku oti-
šao je i ostavio me ovde u manastiru. Iz manastira su me isterali
Arsenije i njegovi naložnici i od tada živim u onoj kući dole.“
Sve mi je bilo jasno. Dok im je trebala koristili su je a onda
su je šutnuli. Nije im bila interesantna, nije bila za seks jer je sta-
ra, a to joj i ne pada na pamet. Kome od homoseksualaca treba
islužena stara monahinja, ona je samo nepotreban teret. Najbo-
Ije bi bilo kada bi crkla, pa da je samo sahrane i da je više nema.
 Dakle, klupko se odmotava, istina isplivava. Po velikoj ne-
sreći i neviđenom posrnuću nadležnih iz SPC, oskrnavljeni ma-
nastir Papraća, hram posvećen Blagoveštenju Presvete Bogoro-
dice, sada jeste gejovska krokodilska bara. Tu je leglo i poreklo
mnogih gejova, pedofila, razvratnika! Na prvom mestu Vasilije,
Pahomije, koji su nažalost čak i episkopi, i drugi (ne)znani.
Jedan dan me vladika pozvao da idemo do manastira
praće. Vozili smo se kolima i kad smo bili kod Zvornika ja ga pi-
tam, što mene ne pošaljete u manastir ? On nije hteo ni
da čuje. Ja sam navalio, kao da me nešto gonilo. Ta mi ideja pre
nije padala na pamet, a odjednom mi je to nekako sinulo. On je
bio jasan: ne dolazi u obzir. Ja sam i dalje navaljivao.
„Dobro, razmisliću o tome, ali samo preko leta kad se završi
školska godina pa te opet uzimam kod sebe. Ti moraš da si kod
mene. lonako sam mislio da te rukopoložim za sveštenika, od
đakonovanja nemaš ništa. Onda ćemo preko leta da sredimo
manastir da ti i ja imamo svoj mir i svoj kutak.“ Njemu je inspira-
cija za sređivanje manastira bila samo ideja da on i ja imamo let-
njikovac, gde ćemo da dolazimo na gejovske seanse.
Zar je u toj svetinji bilo malo zla?
Stigli smo u manastir, malo obišli da vidi kako ide raščišća-
vanje. Nigde nisi smeo da se krećeš od miševa i pacova. Jed-
nog što sam video bio je velik kao malo prase. To je kuća u kojoj
je monahinja živela. Ne daj, Bože, da joj se nešto desilo oni bi je
rastrgli i pojeli. Kako li je živeti u kući punoj izmeta od pacova.
Ona je živela na ivici zaraze.
Evo tl, Pavle, tvoje ,,svetosti“ i smirenosti...
Dok ti, Pavle, u Beogradu glumiš sveca, što nikad ne dođe
da vidiš kako žive monasi i monahinje? Sve u svemu, arhijerej-
ski sabor je, čast pojedincima, skup sebičnjaka koji brinu samo o
svom dupetu. Dopustiti nešto tako je ono što Ijudski jezik ne mo-
že da objasni. Dok neko može da služi, dotle je dobar, kad više
ne može, onda ga bacite sa pacovima. ZGROZIO SAM se onim
što sam video.
Kada smo vladika i ja zajedno stigli u manastir on će reći
osoblju: „0, pa vi se opravili i živnuli kako vam otac Serafim do-
lazi. Je I’ dobar?“ Oni su samo ćutali. Jasno je i zašto, jer nisu
znali šta da kažu a da ih ne košta glave ili mučeništva, od pede-
ra Kačavende.
Svratili smo uveče do oca Vidoja u Zvornik i onda se vratili u
Bijeljinu. Sedeli smo u dnevnoj sobi kada je Kačavenda započeo
razgovor: „Kakav je onaj mali Milić, je l’ nešto priča? Znaš, on je
malo bolestan, ja sam ga primio iz sažaljenja, ne znam šta da
radim s njim?“ Ne znam, vladiko, ne bi da sudim ali mislim da on
nije za manastir i da je najbolje da ga negde drugde pošaljete,
možda u Bogosloviju.
,,To ne dolazi u obzir, nije bio dobar đak.“ Možda nije bio, ali
ona sredina će ga uništiti, ne znači da neće možda biti dobar
sveštenik, rekao sam. Temu smo brzo promenili ali se videlo da
intezivno razmišlja o njemu i njegovoj sudbini.
Da sam tada znao što sad znam, eh...
Kad sam sledeći put otišao u manastir Milić me zamolio da
izađe do nekih prijatelja u selu. U stvari to je bila porodica koja
je imala dve ćerke. Drago mi je bilo videti da nije zastranio u
ovoj sredini. Rekao sam mu da pita oca Stefana, ali da se ipak
ne vraća kasno zbog ugleda manastira. Zamolio sam ga da su-
tra sednemo da popričamo, našta je on pristao.
Ujutro smo seli u njegovu sobu. Ja lično ne mogu da ti po-
mognem jer šta god da misliš o meni ja sam ipak niko i ništa. Je-
sam đakon na dvoru ali nemam nikakvu vlast, ništa ne mogu da
odlučim. Reci ti meni odkud ti ovde i šta se tebi desilo? - upitao
sam Milića.
,,Da li će to ostati među nama? Ako kažete vladiki imaću veliki
problem." Mene je vladika poslao ovamo da služim a ne da špi-
juniram, tako da možeš da budeš potpuno spokojan, rekao sam
tom mladom nesrećnom mučeniku, kako bih ga uvjerio da mi
nekako otvori dušu i ispovidi se.
Onda je krenula strašna ispovest:
,,Ja sam iz Petrova sela na Ozrenu, gore iznad Doboja. Pri-
javio sam se za Bogosloviju, ali nisam imao dovoljno poena.
Moji su roditelji razvedeni pa sam mislio pored toga što volim
crkvu da će mi priziv sveštenika doneti i jedan miran život...
Posle prijemnog ispita vladika me zamolio da ostanem i na ve-
čeri. Ja sam to prihvatio misleći da mi je ukazao veliku čast i po-
verenje i da će me ipak poslati u Bogosloviju. Međutim, isposta-
vilo se sasvim nešto drugo...Bili smo na večeri kod nekog od
sveštenika i vladika je onako bio strog i uzdržan. Delio mi je sa-
vete, pa onako očinski me nešto pitao, a onda je pozvao mene i
đakona da idemo u kuću u Doboju na spavanje. Đakon je odbio,
kao on bi ostao kod sveštenika ako nije problem, a vladika je pri-
stao... Dok smo vladika i ja išli on se kao žalio na glavobolju i na
srce. Kada smo došli očinski me je otpratio u sobu, a onda kada
sam se raspremio pozvao me jer mu, kaže, puls nešto varira.
Otišao sam kod njega a on me pozvao da sednem na krevet.
Zamolio me da ga izmasiram. Onda se u trenutku bacio na me-
ne i počeo da me štipa, hvata i Ijubi. Rekao mi je da niko neće
znati šta ćemo nas dvojica sada da radimo, neće znati ni nebo
ni zemlja i da će od mene napraviti najsrećnijeg čoveka na
svetu....Našao sam se u čudu, a on je navalio na mene, počeo
je da me skida, da me Ijubi po celom telu. Na moju sreću bio je
pijan pa faktor iznenađenja nije doneo pun efekat, i ja sam se
nekako izmigoljio i pobegao u drugu sobu...
Do jutra nije dolazio. Ujutro je izašao sređen i bez trunke ka-
janja. Čak me pitao da li mi je bilo lepo, a ja nisam znao šta da
kažem. Odvezao me nazad u Doboj i ja sam otišao kući. Oče-
kivao sam poziv da krenem u neku Bogosloviju a onda je usle-
dio šok. Poslao me u manastir, kaže nemam dovoljno poena za
redovno školovanje, pa da završim školu iz manastira vanredno.
Stigao sam ovde u Papraću a vi sigurno znate šta se ovde iz-
dešavalo. Ovde sam poslat po kazni jer nisam pristao na peder-
ske odnose i verovatno iz straha da bi možda nekom u Bogoslo-
viji to mogao da ispričam. Ovde su bili pederi tako da su sve
znali o Kačavendi... Ako možete da mi pomognete da se izvu-
čem odavde, paliću vam sveće dok god sam živ.“
Ništa mu nisam rekao. Šta da mu kažem kad ni o sebi ne
mogu da brinem, kako njemu da pomognem?
 X X X

Došao sam u Beograd. Sećam se, majka je spremala nede-

Ijni ručak. To je bio divan miris koji nikada neću zaboraviti. Bila
je to riblja čorba i šaran sa krompir salatom. Stegao sam srce i
rekao: „Ljudi, ja sam monah, ja sam jerođakon Serafim.“
Majka je samo gledala pravo i nije ništa rekla, a videla se
gorčina na njenim usnama. Presahnule su odavno oči od suza,
ostale su samo suve ispucale usne koje nisu mogle ništa da ka-
žu. Očuh se diplomatski obradovao, kao šta ima veze, to je baš
lep poziv. Jeli smo u nekoj tišini. Gledao sam brata i on mene,
on nije znao šta to znači ali mu je nešto bilo čudno. Išli smo nas
dvojica posle u kupovinu malo da se šetamo i provodimo.
Sledećeg dana sam krenuo sa mojima u Bijeljinu. Dolazili su
kod mene u goste po prvi put od kako sam kod Vasilija. Bili su
zadivljeni svim što vide. Mislili su da nisam doneo pogrešnu od-
luku. Spoljašnjost ih je zavarala. Sedeli smo malo, pričali, vodio
sam ih da vide dvor i Bijeljinu. Sutradan smo otišli u crkvu gde
sam rukopoložen za sveštenika. Ne zadržavam se na ovom delu
jer mi nije doneo nikakvu radost.
Moje sam vodio posle na ručak. Najteže mi je padao rasta-
nak od brata. On se igrao kao lud, skakao, radovao se a u moje
srce se sve više uvlačila tuga. Trudio sam se da što pre sve te
stvari predam zaboravu jer me je tuga razjedala.
Ispratio sam moje za Beograd. Sad sam jeromonah Serafim,
unapređenjem sam izgubio svu lepotu đakonovanja.
Krenuo sam u parohiju sa sveštenicima na praksu.
Jedne noći probudio me telefon. Bio je to on:
„Dođi, imamo goste.“ Izašao sam iz kuće gunđajući u sebi, ko
je u sred noći? Dvor je bio opkoljen snagama SFOR-a. Bilo je
dosta naoružanih Ijudi na sve strane. Nisu na mene obraćali ne-
ku naročitu pažnju. Mislio sam da li da uđem u dvor ili da produ-
žim u grad, šta bi bilo gore? Moram u dvor. Kuća je bila puna
vojnika. Vladika me čekao na vratima sa pitanjem:
„Ako me noćas uhapse, da li ideš sa mnom?“
Idem, rekoh. Šta još može da mi se desi, mislim u sebi. Ka-
da sam se popeo u dnevnu sobu imao sam šta da vidim. Sede-
lo je pet, šest naoružanih Ijudi koji su bili kaljavi do guše. Sedeli
su tako u kožnoj garnituri na skupocenom tepihu. U drugoj sobi
su bili drugi vojnici koji su formirali nešto slično stogu šaše od
kukuruza, ali su to bile puške u pitanju. Bože, hoćemo li se no-
ćas izvući? Vasilije je pričao o hrišćanstvu, o veri, kako gradi
crkve, ali videlo se da ih to ne interesuje i da su ovde drugim po-
slom. Jedan od njih se u trenutku uozbiljio i prasnuo:
„Šta ste pričali sa članovima generalštaba i vojske kada su bili
kod vas?“ Vasilije se uozbiljio jer je video da je đavo odneo šalu.
Počeo je nešto opet tuc-muc, ali kad je oficir podviknuo Vasilije
je postao manji od makovog zrna i odmah propevao...
Izdao je tada i vojsku i državu i narod!
Pričao je sve ono što je trebala da bude tajna: o pomoći voj-
ske i naroda Republici Srpskoj; o Srbiji i tako dalje i tako re-
dom... Plašeći se za sebe izdao je Ijude za koje znam da su po-
sle imali problema. Srpski vladika je izdao srpski narod i voj-
sku! Verovatno mu to nije bio prvi put. Kada su otišli pred zoru
pitam ga, od kud oni ovde, a on mi kaže kako ih je video sa pro-
zora pa ih pozvao na kafu. Šta sam mogao drugo i da očekujem
od takve jedne posrnule i krajnje nemoralne ličnosti, nego da la-
že i da će sve uraditi da spase svoju guzicu. Ubrzo su snage
SFOR-a pred bombardovanje Srbije upale u kasarne širom RS i
onesposobile važna vojna sredstva.
Tako je srpski vladika kumovao mnogim nesrećama svo-
ga naroda. Nažalost, ubrzo je počelo bombardovanje Srbije.
To je za mene bio težak udarac. Prva noć je za mene bila haoti-
čna. Kada je sve počelo bio sam kod oca Miodraga. Njegov sin
je bio u Sremskim Karlovcima u Bogosloviji. On je bio van sebe,
i ja takođe. Moje nisam mogao da dobijem jer su veze bile u pre-
kidu. Ujutro sam slušao vesti o poginulim vojnicima. Plašio sam
se da ne krenu kao slučajno da gađaju civilne ciljeve. Iznad nas
su leteli avioni koji su okretali ili išli za Tuzlu.
Nisam znao šta da radim.
Ne znam da li sam tada više mrzeo SFOR-ovce ili onog zlo-
tvora koji im je izdao srpsku vojsku i srpski narod.
 Dobio si, Vasilije, još jednu bitku, ali ne i rat. Posle par dana
sam se čuo sa mojima. Bili su dobro ali su bili jako uplašeni.
Imao sam jaku želju da dođem u Srbiju i da ih vidim.
Rešio sam sve ovo da prekinem! Ne mogu više. Monaški
život koji sam vodio bio je prava smejurija. Sveštenički život je
bila prava farsa. Živeo sam sa vladikom pederom i pedofilom, i
bez obzira što mu nikada nisam dopuštio da nada mnom izvrši
preljubu, indirektno sam učestvovao u podvođenju dece, gledao
sam svakodnevno homoseksualce i sve mi se smučilo!
Rešio sam da odem, da se vratim mirskom životu i da
bar kao civil živim mirno i pošteno. Šta da više propovedam
narodu? Da pričam o „lepoti siromaštvći“ iz vladičanskog
dvora, da pričam o „lepoti čednosti", a svakodnevno sam
izložen napadima homoseksualaca! No, Gospod zna da sam
iskreno i časno odlučio biti monah, ali sam na moje zaprepašte-
nje i nevericu naišao na sodomski greh i to, da od koga, nego
baš od vladike!
Sve u svemu, bio sam uništen i profesionalno i moralno.
Te sedmice me vladika pozvao da se prošetamo.
Iz jednog kafića nas je pozvao jedan čovek. To je bio Mauzer,
bivši šef policije i čovek koji je bio dosta tražen. Ljubiša Savić,
poznatiji pod nadimkom Mauzer. Popili smo sok sa njim iako vla-
dika baš i nije bio srećan zbog toga. Samo je rekao: „Nije trebalo
da sedimo s njim.“ Zaista, posle par dana je odjeknula jaka eks-
plozija. Ispred njegove kuće je odleteo auto u vazduh i neko je i
poginuo.
Sledeće što me uplašilo bio je taj kriminalni milje koji se mo-
tao oko nas. Šta ako pokušaju da me nečim omame, tako kao
uz kaficu, pa me onda siluju. To su Ijudi na čelu sa Kačaven-
dom koji su spremni na sve. Počeo sam da budem jako opre-
zan, gde šta jedem i pijem. Ježio sam se od pomisli da bi to mo-
glo da mi se desi.
Otišao sam za Beograd. Bila je hirotonija Filareta za episko-
pa. To je kontraverzna ličnost za koga se vezuje preprodaja hu-
manitarne pomoći i lekova i još mnogo toga. Moji su se jako ob-
radovali kada su me videli, iako je bilo bombardovanje.
 Ujutro sam pravo otišao u Sabornu crkvu na hirotoniju, posle
se video još na kratko sa mojima i žurno smo otišli nazad u Bije-
Ijinu. Sedeli smo u dnevnoj sobi. U gostima nam je bio vladika
Longin. Pričali smo o svemu a ja sam pitao:
Zašto vladiku Nikolaja ne proglase svecem?!
„Kakav crni svetac, kada bi te čuo Patrijarh Pavle bilo bi sva-
šta! Pa on je pušio i pio, kakav crni svetac, pa još se nije ni po-
šteno ohladio..." Ali sam se zato ja itekako ohladio kada sam tu
đavolju spletku i klevete čuo! I ovo samo za sebe više nego do-
voljno govori o Pavlu i o Longinu, i o svima koji su godinama,
decenijama bili protiv kanonizacije lelićkog gorostasnog i zlato-
ustog svetitelja, čije su cele mošti netaknute, tada kada smo o
ovome pričali, već punih sedam godina bile u rodnom mu selu
Leliću kod Valjeva, pored svih ostalih neizbrojanih dokaza o sve-
tosti zaista zlatoustog vladike Nikolaja! Ali, đavo ne prestaje da
muti, kleveće, zavodi i prelešćuje slaboverne i lakoverne, narav-
no, kakvim se dokazao i Pavle i brojni današnji nazoviepiskopi,
od kojih je najmanje trećina homoseksualci, trećina potajno
oženjeni, ili su u nekim drugim teškim svetogrđima ogrezli, a od
treće trećina na prste ruke možete prebrojati one koji uopšte za-
služuju vladičansko zvanje!
XXX
Par godina posle tog razgovora, kada je izbila afera Pahomi-
je i kada se pojavila pretnja da homoseksualizam bude raskrin-
kan u SPC - vladika Nikolaj je proglašen za sveca! Odjed-
nom im više nisu smetali njegovi navodni ,,poroci“. Bilo je bitno
sakriti pedere nekim događajem u crkvi a crkvu i njene via-
dike pokazati kao nevine žrtve napada, stranih službi, njihovih
plaćenika: Eto, crkva živi i radi a vi svojim neistinama hoćete da
je urušite. Prikrivanju tog gnusnog zločina nad bogoslovima po-
mogla je tadašnja vlada Vojislava Koštunice i ministar pravo-
suđa.
Dobro, rekoh im, kažite mi ovako: Filaret se sve lepo za-
kleo, samo jedno nije. Oni su me pitali: ,,šta?“
Pa da će biti muž samo jedne žene!
 I Vasilije i Longin su pocrveneli i prećutali ovu moju iznenad-
nu, smelu i drsku opasku, prihvativši je kao šalu, iako se nimalo
nisam šalio. Nego sam znao pored svega i to kako je Filaret
svoju decu sakrio u Bijeljinu pre bombardovanja! Bilo mi je dosta
svega pa sam počeo polako da pričam, šta me briga šta će biti i
šta još moše da bude.
Sedeo sam jedno veče sa Vasilijem i dotakao sam se teme
Bogoslova Milića u manastiru Papraći. On mi je rekao: ,,Ja ću o
tome odlučiti, ali mislim da ću ga poslati u Bogosloviju.11 Mojoj
sreći nije bilo kraja. Kako bi se to jadno dete obradovalo, ali ni-
sam smeo ništa da mu kažem. Odkud znam, možda se Vasilije
predomisli pa se njegova sreća pretvori u još veću patnju.
Otišao sam sledećeg vikenda u Papraću. Ništa mu nisam
rekao, a on me molio: „Ajte, oče, kada dođete sledeći put done-
site mi neku lepu vest“. Dolazim sledećeg vikenda pa ćemo pri-
čati, samo sam mu rekao. Mislio sam, ti sledećeg vikenda nećeš
biti tu, nego verovatno kod kuće da se spremaš za put...Da sam
tada znao koliko su moje misli bile proročke čvrsto bih ga za-
grlio...poslednji put...Eh, rano moja Ijuta! Čedo milo i neoplaka-
no! Uvek mi se i danas, srce moje kida i hoće da iskoči iz grudi
zbog njegove tragedije, ničim zaslužene...
Sve bih dao da sam znao šta ti se sprema, pa da te izbavim iz
pakla na vreme. Pa makar po cenu mog života, samo da đavola
crnog, skrivenog u vladičanskoj odeždi, preduhitrim...l da danas
zajedno, rame uz rame, svedočimo čitavom svetu o nedelima ta-
kozvanog vladike Vasilija Kačavende!
Kao da smo nešto osetili obojica. On me je ispratio do auto-
busa koji je kretao ispred manastira. Mahao mi je dugo i ja nje-
mu...Bilo mi je drago što će se spasti od tuge koja ga je zadesi-
la. Obukao je tada sve novo što sam mu kupio i nove patike...
Hteo je da bude onako svečan. Došlo mi je da izađem i da mu
kažem da će ga vladika poslati u Bogosloviju, i da sreći njegovoj
i bukvalno nema kraja. Ali nisam, nekako sam osećao ili naslući-
vao nešto u zraku, kao neku smetnju ili pomutnju koja može da
nastupi i sve pokvari, pa velim da ne otkrivam đavolima da ne bi
nekako gurali klip u točak...
 Samo sam mu nagovestio da ima razloga za radost...
Ipak nisam slutio o najgorem...Mislio sam opet i želio...neka...
hvala Bogu, neka bi dao da se bar nešto srećno završi...
Sledećeg petka sam se spremao za odlazak u Papraću. Zavo-
nio mi je telefon. Bio je to crni đavo, zvani vladika Vasilije.
„Šta radiš? Dođi kod mene. Nećeš ovog vikenda ići u Pa-
praću, ići ćeš sa mnom na put.“ Kako vi kažete, ali obećao sam
da ću doći, rekoh.
„Ništa ne brini, sve ću ja da završim, idi ti spremi se pa da kre-
nemo sutra ujutro." Nije mi bilo tako čudno, ali mi nešto nije dalo
mira. Osećao sam neku hladnoću u grudima. Sa nama na put je
išao i viadika Dositej Motika. Takođe gej, ali nije bio agresi-
vac. Njegova taktika je bila gde prođem, prođem. Na mene nije
napadao jer je mislio da sam Vasilijev ,,komad“, tako su nažalost
mnogi mislili i bili ubeđeni, tako su se vladali kao da je to istina.
A Bog zna da nije i da sam ipak svemu, mogu reći, bar donekle
junački odoleo. To mi je uvek bar u podsvesti davalo snagu, ma-
kar unekoliko me hrabrilo i ispunjavalo kakvom takvom satisfak-
cijom. Istina, bio je jednom taj vladika Motika kod mene na kapu-
ćinu, ali se sve završilo lepim razgovorom. Sa nama je išao đa-
kon Saša koji nas je vozio. Išli smo prvo u Srpsko Sarajevo kod
sveštenika Jeremije Starovlaha koji je kasnije stradao zajedno
sa svojim sinom na Palama. Posle smo išli na krštenje. Vasilije
je sve vreme bio vidno nervozan. Ja sam ga pitao, jeste li dobro,
a on je odgovarao: ,,Da, da“.
Videlo se po njegovom ponašanju da se odvija nešto čudno.
Posle krštenja razmišljao je da li da me vrati u Bijeljinu sa
vladikom Dositejom, ali se ipak odlučio da ostanem sa njim. Vid-
no je bio sve nervozniji i razdražljiviji. Uveče smo on, đakon Sa-
ša i ja stigli u Doboj kod sveštenika na večeru. Prolazila mi je
Milićeva priča kroz glavu i zaista se desio isti scenario i sa
mnom. Saša nije hteo da ide u dvor da spava nego kao ostaće
kod sveštenika.
,,Pa zašto, oče, da se guraš ovde kod popa od onolike kuće?“
Neka, vladiko, da još malo ostanem, govorio sam. Svi su znali
zašto vladika i ja idemo sami u dvor. Svi su mi se smejali, kao
ništa ne znaju a svi su mislili sad će Serafim da ,,popije“ penis.
Bože, kakva blamaža, ustajem i odlazim kao poslovna kurva ko-
ja je došla na jedan ručak i da bude nategnuta.
Kad smo stigli sve je bilo spremljeno za naš dolazak, čak
nas je čekala i torta. Da ste gej, prosto da poželite takav tre-
tman.
,,Bi li me malo izmasirao? Nešto me boli vrat.“
Opet, dakle! Zgrozio sam se zbog početka istog scenarija koji
sam čuo od onog jadnog deteta. Ne mogu, vladiko, nije mi do-
bro, moram da legmen. Otišao sam u drugu sobu i Ijutito zalupio
vrata. Nije dolazio. Kao da je nešto osetio. IVIislio je peder Kača-
venda da me smota posle žderanja i pića, ali nećeš!
Ujutro smo vodili naizgled običan razgovor ali se kod njega
videla neka seta i strah. Kao da je imao tremu pred neki važan
događaj. Ja sam ga pitao šta je, a on je samo odmahivao gla-
vom: „ništa, ništa“. Taj dan smo bili na osvećenju temelja crkve i
kao da nije heo da ide za Bijeljinu. Vozili smo se tamo, ovamo...
Uveče smo svraćali kod sveštenika Slavka Maksimovića u
Brčkom. Kasno smo stigli u Bijeljinu.
 UBISTVO MILIĆA BLAŽANOVIĆA

On je nervozno telefonirao i menjao kanale na televiziji.

Šta vas tišti? - pitam ga. „Ništa, ništa.“ Telefon je zvonio kao
lud, ali on je samo kratko odgovarao. Otišao sam kući i sutra u
školu. Posle škole sam svratio u dvor na ručak, kad je Makrina
oplela: ,,Da vidiš kakvo je vladika imao iskušenje.11Kakvo iskuše-
nje, sestro?
,,Pa onaj bogoslov, onaj mali otac Milić, što je bio bole-
stan - juče se UBIO!“ Ne znam kako sam se zadržao na
nogama! Šta je uradio!?
„Ubio se, ubio se! Vidiš, ko zna šta ste tamo radili po mana-
stiru.“ Tada mi je došlo da je udarim. Ustao sam i otišao u kan-
celariju. On me je primio sa smeškom:
„Šta radiš? Odkud ti da me obiđeš?"
Šta ima novo, vladiko?
„Nema ništa, evo radim, ako hoćeš ‘ajmo negde na ručak.“
Znači nema ništa novo!? - opet pitam.
,,Nema.“ A Milić što se ubio u manastiru?
„Aaa, to. Šta to ima veze sa nama? On je bio bolestan i to se
moglo i očekivati. I o tome više nećemo da pričamo. Za mene je
ta tema završena.“ Dobro. Ja idem do manastira! - oštro sam
rekao.
,,Ne ideš ti nikuda, ja ti zabranjujem!" Ustao sam i otišao kući.
Bio sam kao u nesvesti. Nisam mogao da dođem k sebi.
Zar je moguće, da ga je ubio!? Ovo je sve bio dobro osmi-
šljen plan! Izašao sam iz kuće i sreo đakona Žarka. Ništa mi nije
rekao, samo me je gledao i bio je potpuno bled. Bilo mi je sve ja-
sno! Došlo mi je da uđem u kancelariju i viknem:
Ubico! Skote! Pa zar si mislio da treba da ga ubiješ da bi
svoju tajnu sakrio!? Vasilije je mislio da će crna zemlja pokriti
njegovu tajnu, ali to nije moglo da bude... Suviše nas smo sve
znali i nije mogao sve da nas ukloni... ili sam ja bar tako mislio...
Posle tri dana spremio sam se i otišao u manastir. U mana-
stirskoj porti me dočekalo nekoliko Ijudi. Gledali su me sa pre-
zirom. Bile su tu i dve devojke s kojima se Milić družio. Prišao
sam da izjavim saučešće. Video sam u njihovim očima prezir i
mržnju. Lile su suze za svojim drugom, nevino prolivenom krvlju,
za životom koji je pao da bi se jedan monstrum izvukao.
MANASTIR PAPRAĆA SKRIVA STRAŠNU TAJNU!

KAO DA BESE U ONO TESKO DOBA INKVIZICIJE, A NE NA PRA-

GU 21-OG VEKA: MONASI U TAJNOSTI POD OKRILJEM MRKLE
NOĆI - STRAHA RADI JUDEJSKOGA, TO JEST ZBOG STRAHA
OD OZLOGLAŠENOG EPISKOPA VASILIJA KAČAVENDE - MO-
RALI OPOJATI I SAHRANITI RAZNESENE DELOVE MOŠTIJU NO-
VOMUČENIKA ZA HRISTA, MLADOG ČEDA CRKVE, MILIĆA BLA-
ŽANOVIĆA...
KRIMINALNI DOKUMENT SINODA O LAŽNOM IZBEGLIŠTVU BO-
GOSLOVA MILIĆA BLAŽANOVIĆA, KOJIM SVESNO I NAMERNO
ŠALJE DETE U KREVET VASILIJU KAČAVENDI!
 POŠTO JE DOKUMENT NEČITAK, DAJEMO PREPIS:

CBETH APXHJEPEJCKH CHHO R

C PnC K E nPABOCJIABHE IJPKBE
Epoj 1999/3an.l380
8. OKToGap 1996. To^HHe
Y Eeorpa^y

BAIIIE nPEOCBEIIITEHCTBO,

Cbcth apxnjepejcKH chhoa y cjejjHHHH CBojoj no^ ropn>HM OpojeM h

,zi;aTyMOMaohho je OBy o,zi;jiyKy:
,,YcBojHTH npeAJior EberoBor npeocBeniTeHCTBa EnHCKona
3BOpHHHKO-Ty3JiaHCKor TocnoAHHa BacHJinja h, Ha 0CH0By hji. 10. Ype^;6e o
cpncKHM npaBOCJiaBHHM 6orocjiOBHMa, MHjiHhy Ejra>KaHOBHhy CBpmeHOM
yneHHKy ochobhc mKOJie H36eraoM ca 03peHa y IleTpoBO, o# o6phth npnjeM
h ynnc y I pa3pe^ npHBaTHHx yneHHKa EorocjiOBnje CBeTa Tpn Jepapxa y
Cp6HH>y.
O npfe^iBoj OAJiyHH Cbctot apxnjepejcKor CHHO^a nacT HaM je
H3BecTHTH Bame npeocBemTeHCTBO c moji6om pa^H 3Hama h ,zjajBer cxo£Hor
nocTynKa y Be3H Bamer aKTa 6p. 451/96. TojjHHe

B a rn e r IIpeocBemTeHCTBa y X p n cT y 6paT,

3A nPEflCE^HHKA
CBETOT APXHJEPEJCKOT CHHOflA
HjiaH, EnHCKOH JKHHKH

IEETOBOM nPEOCBEIUTEHCTBY
EnHCKOny 3BOPHHHKO-Ty3JIAHCKOM
ro c n o A H H y BACHJiHjy
EniejBHHa
 DUH MLADOG MILIĆA ŠETA
NOĆU PO KONAKU MANASTIRA!
Nad manastirom se navukla neka teška tmina.
Plakala je svetinja za svojim bogoslovom.
Svakog trenutka osećao sam kao da će da udari grom i da
nas sve pobije. Obavijala nas je neka čudna izmaglica, kao da
će doći neki anđeo odjednom iza ćoška i sve nas pobiti. Ne bih
se uplašio kada bi se pojavio i crni đavo na konju, da nam po-
seče glave i naše duše odvuče u najdublji ponor pakla. To smo i
zaslužili jer smo ćutali i nismo se borili protiv nemani.
Ušao sam u konak. Otac Stefan me video i pogledao me ta-
ko da su mi se noge odsekle. Da je samo viknuo: on je kriv! -
mislim da bi me Ijudi kamenovali i bacili u provaliju.
Starac je sedeo i lio suze. Ništa nismo pričali, samo mi je re
kao: ovde večeras ne možeš spavati. Moraš nazad u Bijeljinu.
Kada sam ga pitao zašto, samo mi je rekao da dođem za vikend
i da požurim da mi zadnji autobus ne ode.
Dok smo čekali autobus Stefan mi je rekao:
„Noću se njegova duša šeta po konaku! Igra celu noć lop-
tu do zore. Valjda je bio željan igre kao i svako dete. Jasno
ga čujem kako se smeje...pa mu lopta padne niz stepenice i
čujem taj prokleti trk niz njih...Onda ga čujem pored mojih
vrata kako stoji i plače...a ja sa druge strane klečim i molim
se da me Bog uzme i da me više ne muči...
„Dođi za vikend da osveštamo prostor i još nešto.“
Šta? - pitao sam.
,,Ne žuri, nego dođi!“ - rekao je otac Stefan.
Seo sam u autobus i otišao u Bijeljinu. Kada me je Vasilije
video on je zanemeo od iznenađenja!
„Otkud ti? Zar nisi u Papraći?“
Nisam i naš dogovor ne važi, ja tamo više ne idem! - odbru-
sio sam mu bez straha i zazora.
„Ideš, jer sam ja tako naredio. Odmah posle završetka školske
godine.“ Dobro, kad naređujete, rekoh. Usledila je pauza ćutanja
a onda je nastavio. „Šta se tamo dešava? Šta Ijudi pričaju?"
 Šta da pričaju, svi su van sebe zbog ove tragedije - kažem.
„Šta ćeš. I onako je bio bolestan, ja sam i očekivao ovako ne-
što.“ Ja sam ga slušao i mislio: Bože, kakva drskost i bezduš-
nost, bezočnost i podlost! No, taj opaki zlotvor je ponovio, valjda
da bi dobro utvrdio svoje crno gradivo i da ga meni nametne ma-
kar kao zapovest nadređenog starešine svome podređenom, pa
je opet rekao: „0 ovome više nećemo pričati, nas to više ne
interesuje, to je njegova stvar što se ubio. Mi idemo dalje. Reci
mi jesi li me se uželeo? Hoćeš da dođeš večeras kod mene?“
Kada Kačavendu tada posle ove i ovolike irodovske bezduš-
nosi nisam ubio, verovatno neću nikad nikoga! Nije mu bilo do-
sta, nije ga potresla mučenička smrt deteta, već mu je opet i od-
mah potom bilo do sodomije! Zlo i zločinci, bez trunke pokajanja
i osećanja za trageduju drugih, nikada očito neće biti iskorenjeni
sa ove Zemlje, sve do samog Drugog dolaska Hristova.
Poslednjim atomima snage sam se suzdržavao da ga ne ra-
zbijem na sred ulice pred svima, bez obzira na sve posledice...
Došli smo do dvora sa zadnje strane od parka. Kad smo ušli
u park, povukao me u žbunje i počeo da me hvata. Oko nas su
prolazili Ijudi i bilo je dovoljno da se malo samo zagledaju i da vi-
de nas dvojicu. Vladiku i monaha kako se hvataju u žbunju. Tu
nadomak manastira Svetog Vasilija Ostroškog slava mu i milost!
Samo da se neko okrenuo video bi vladiku i mene kako se hva-
tamo, odnosno kako on mene hvata. Počeo je da me stiska i da
me Ijubi po vratu...Dabogda te, Vasilije, guje otrovnice i udavi
afrički stiskali i udavili! Grom te, daboga, spržio i sumporom zatr-
pao zauvek kao što je negda gradove Sodom i Gomor, zajedno
sa celim Saborom i sa Pavlom na čelu! Zlikovci i krvopi-
je...poludeo sam o počeo ga kletL.Nekako sam se otrgao od pe-
dera Kačavende i ostrašćene budale u ulozi vladike, i krenuli
smo prema dvoru. Samo sam rekao laku noć i otišao kući. Te
sedmice u dvor nisam ni ulazio.
U subotu rano sam bio u Papraći. Otišli smo u sobu gde
je Milić ubijen. Sve je bilo okrečeno i sređeno kao da se ni-
šta nije desilo. Stajala je samo ikona koja je bila izbušena od
gelera! Kako ste ovako brzo sve sredili? - upitah.
 „Nismo mi, oče, došao je otac Vidoje sa svojim momcima i oni
su sve sredili“, rekoše mi stanari manastira.
Sad mi je bilo jasno zašto po Kačavendi ja nisam smeo da
dođem u manastir, jer je on poslao svoje čistače da obrišu i sre-
de mesto zločina! Osveštali smo ceo konak i sobu.
Lili smo suze za poginulim bogoslovom. Pevali su sa nama
anđeli i Nebo svešteno, prateći njegovu mučeničku dušu u raj!
Seli smo posle otac Stefan i ja da popijemo kafu i rekao sam:
Pričaj, oče, šta je bilo?
„Sada ću ti sve reći, pa neka ubije i mene.“
Zašto bi tebe ubio? - pitam.
,,Pa valjda ćeš mu ti reći.“
Pa ne mislite valjda da sam ja ovde špijun i da sam kriv za
njegovu smrt!? - uzvratio sam iskreno ocu Stefanu.
„Ako nisi, onda će ubiti i tebe i mene, i ti i ja smo gotovi samo
je pitanje dana.“ Dobro, pričajte, kažem.
„Ništa nije nagoveštavalo tragediju... Lepo smo u nedelju
služili i ručali i svako je otišao u svoju sobu...Milić je bio baš ra-
spoložen i bilo mu je žao sto nisi došao. Kasnije sam čuo da ne-
ko zvoni na vrata i on je sišao... Sa nekim je pričao i čuo sam da
se neko sa njim popeo na sprat. Mislio sam da je jedan njegov
drug, pa nisam ni obraćao pažnju nego sam i dalje čitao knjigu.
Kasnije sam čuo kako je neko brzo strčao niz stepenice i posle
toga čuh jaku detonaciju. Ja sam mislio da je avion probio zvuč-
ni zid, jer znaš da ovuda lete avioni za Tuzlu, tako da sam se
samo trgao... Kada sam sišao za večernju službu još uvek mi ni-
šta nije bilo sumljivo...Onda su mi Ijudi zvonili na vrata i pitali što
su nam napred polupani prozori na Milićevoj sobi.
Popeli smo se gore i zatekli stravičan prizor!
Užas!
Telo mu je bilo raznešeno!
Bez glave! Bez ruka! Bio je sav unakažen!
Pozvali smo od komšija policiju. Došli su i napravili uviđaj, poku-
pili ostatke i brzo otišli...“
 OTAC STEFAN PRED SVETINJOM TVRDI:
,,Jati kažem - njega su ubili Vasilijevi ljudi!“

Starac je malo zastao...stiskao zube pa nastavio:

,,Tu je bio i onaj Vidoje iz Zvornika. Proglasili su samoubistvo i
on je posle sa svojim Ijudima sve sredio i očistio.
Ti i ja smo, oče Serafime, sledeći ako se ne izvučemo.
Ja sam star, ali ti se čuvaj! Mnogo znaš, sigurno će te ubiti.“

TAJNA SAHRANA MILIĆA BLAŽANOVIĆA!

„Sad iđemo da ga sahranimo." Koga? - pitam začuđeno.

,,Pa Milića. Ja sam sakupio delove njegovog tele i pramen ko-
se i spakovao u jedan mali metalni sandučić, pa sam napravio i
drveni. Čekao sam da ti dođeš da ga sahranimo zajedno. Već
sam iskopao busen i samo sam čekao da dođeš.“
Šta ako neko otkrije? - upitah.
„Otkriće sarno ako ti kažeš!“
Sačekali smo da padne noć. Sve je bilo spremno. Uzeli smo
mali sanduk sa moštima mladog mučenika i svetitelja — tako
sam ga prozvao odmah toga dana i tako uvek kažem — i odneli
u manastirsku portu. Obukli smo odežde, pomerili busen i u tišini
mrkle noći, u dva sata po ponoći, pod svedočanstvom sanlo Go-
spoda i sila nebeskih obavili tajno opelo...
Sve smo lepo sredili da niko ne može da posumlja da se tu
nešto desilo, spustili smo busen i sve vratili na mesto. Pošto je
otac Stefan bio povrtar i voćar njegovo iskustvo nam je pomo-
glo da busen neoštećen vratimo na njegovo mesto.
Počivaj u miru u porti svetinje kojoj si služio, prijatelju i
brate! Sledećih četrdeset dana smo služili noću liturgije za
pokoj duše. Preko dana nismo smeli da nas neko ne otkrije pa
smo služili pod okriljem noći. Pošto nismo imali prosfore, služili
smo na običnom hlebu. Narednih dana, dok sam bio u manasti-
ru, služio sam ja, a kad nisam bio tu služio je otac Stefan sam.
Molili smo se za njegovu dušu, dok su svi drugi ćutali i trudili se
da što pre zaborave na celi događaj. Provodio sam sate gledaju-
ći u mali grob i misleći o tom detetu. Zar je to sudbina da onako
nevini sirotan i siromašno dete strada od zločinačke ruke!? Je-
dna stvar je bila fakat. U pitanju je bilo klasično ubistvo! Da
se skloni svedok raspusničkog života. I druge su se stvari
poklopile. Baš sam tog vikenda išao na put i nisam išao u mana-
stir; pa onda Kačavendina dvodnevna nervoza; pa priprema,
interesovanje ko i šta priča, tvrdnje da je dečko bolestan... Krva-
vi scenario krvavog ubice! Milićeva krv je i na njegovim ruka-
ma i na rukama patrijarha Pavla i svakog drugog episkopa koji je
znao. A svi su znali ko je Kačavenda i ćutali su! Prokletstvo.
Tugovala je svetinja sa nama i Presveta Bogorodica.
Jednom smo sedeli ispred crkve kada su se iz čista mira
vrata od crkve zatvorila sama! Mi smo gledali i krstili se od čuda
neviđenog, kao da je nešto govorilo da treba da idemo i da sve
nestane u trnju i korovu. Kao da je svetinja htela da ostane sa-
ma sa moštima mučenika i da zajedno tuguju kroz večnost.
Stefan je samo rekao: ,,0če, dođi ovde preko leta pa ćemo
zajedno da idemo. Samo odavde možeš da pobegneš, dok si
tamo nema ti slobode." Sjajna ideja. Dogovorili smo se da ja
dođem preko leta, kako je i prokleti vladika rekao, da radimo sve
kao da smo tu, a kad napravimo logistiku — da pobegnemo!

XXX
Vratio sam se u Bijeljinu. Kada sam ušao u kuću uhvatila me
mučnina. Makrina je sa Gospom već komentarisala smrt Milića.
Te bio je ovakav, te bio je onakav...Nisam mogao da slušam dve
zlobe koje su pričale svašta o nekom koga verovatno i nisu po-
znavale. Šta vam to dete smeta, pa nije jeo vašeg hleba. Nisam
ulazio u kuhinju, zalupio sam vrata i otišao.
Uveče smo trebali da idemo kod nekog sveštenika na veče-
ru. Nije mi se išlo, radije sam želeo da budem sam i da gledam
u jednu tačku...Više mi se ni mantija nije oblačila, za sve sam iz-
gubio volju. Samo sam čekao neko čudo da se desi pa da zapo-
čnem neki novi život. Ostalo je još malo do kraja školske godine
i mog odlaska u Papraću.
Shvatio sam zašto me posle svega šalje u manastir...
 PAPRAĆA JE BILA KAČAVENDIN „GOLI OTOK“

Papraća je bila kažnjeničko mesto za sve one koji su se su-

prostavili njegovoj volji. To je bila neka vrsta golog otoka za
njegove neistomišljenike! Ta svetinja koja je sagrađena kao
brana bogumilstvu, velikoj jeresi ( = dualističko-manihej-
ska religiozna sekta u XII i XIII veku u Trakiji, Makedoniji, Bugar-
skoj, Bosni, Dalmaciji, Hrvatskoj, up. patareni - leksikon od Vu-
jaklije). Bila je namerno ostavljena da propada da bi bila mesto
istjazavanja i mučenja. Svi koji su bili Kačavendi na neki način
sumljivi ili neposlušni završavali su u Papraći.
Počeli smo lagano da pripremamo moj odlazak u manastir.
Išli smo preko nedelje sa raznim majstorima koji su trebali da
započnu radove.„Želim da ti sredim ovaj manastir da budeš sre-
ćan i da nas dvojica imamo sređeno mesto kad ovde dođemo da
možemo da uživamo. Imaćemo svoj kutak samo za nas pa da
možemo da budemo intimni i da nas niko ne uznemirava. Sve
ćemo ih staviti u stari konak a ti i ja ćemo biti u novom sami da
možemo da uživamo." Slušam ga i gledam. Pa ovo bi za tebe
trebalo da bude mesto večitog pokajanja! Mesto zločina gde ćeš
da dođeš da se pokloniš kao mestu mučeništva i stradanja nevi-
nog deteta koje si ti likvidirao, jer se ono nije pomirilo da ide sa
tobom u krevet. Kao i sam što ti pružam otpor tom tvome suma-
nutom ostrašćenju, i moguće lako da ću baš zbog toga biti sle-
deći koji će od tvoje ruke isto ovako krvavo skončati, pošto u te-
bi kao u samom đavolui nema mesta ni za trunku pokajanja!
Ustvari, kad bolje razmislim, kažem: Ma ovo je mesto gde ti i
ne bi trebalo da dođeš, nesrećo posrnula! Gledam sa prozora
mesto gde smo zakopali mošti mučenika koga je Kačavenda
ubio i slušam njega kako posle svega ropće i hoće da sredi ma-
nastir da ima gde da dođe da se seksualno opusti! Ako neće Se-
rafim, ima ko hoće, snabde će se on mesom u koje će da gura i
upire ili da mu ,,puši“. Kačavenda protura milione otetog i prokle-
tog novca, koji delimično pere kroz gradnju crkava, zbog čega je
ivnarod zaludio da mu se mnogi još i dive kao velikom ktitoru.
Narod jadni sluđen i zbunjen kao i obično.
 SPC IZNEDRILA VELIKI BROJ ZLIKOVACA!

Zmija nam se uvukla u nedra, a da toga svesni nismo!

Srpska Pravoslavna Crkva iznedrila je iz sebe, čast malo-
brojnim pojedincima, veliki broj zlikovaca!
Ne pamtim u celoj istoriji srpskog naroda ovakav jedan broj
kriminalaca, koji je bio bio okupljen na jednom mestu i udruženo
radio na uništavanju svega. Oni su jači od bilo koje kriminalne
grupe koja se pojavila na ovim prostorima! Pouzdano to tvrdim i
to je lako dokazati na sudu, samo ako bude prilike za to.
Odlično je organizovana i naravno prilično zatvorena.
Kao što rekoh, svoj imunitet crpe iz autoriteta crkve, mitre i
mantije, tako da bilo koje iznošenje istine izgleda kao napad
na samu Crkvu! To je najbolje pokazao slučaj Pahomije, koji
se desio prošlih godina. Kada je izbila afera Pahomije svi koji su
svedočili o zločinu vladike Pahomija i pedofiliji unutar crkve, pro-
glašeni su za izdajnike i saradnike tajnih službi.
Kao što smo već naveli, ovde moramo ponoviti iz opravda-
nog razloga, kada sam pitao zašto vladiku Nikolaja ne proglase
svecem, oni mi kažu: ,,Da te samo čuje patrijarh Pavle! Pa on je
pušio i pio, ma kakav svetitelj!" I kada se zahuktalo i pretila veli-
ka opasnost da će se afera Pahomije sudski razrešiti i da će zlo-
stavljanje dece u crkvi izaći na videlo, brže bolje su vladiku Ni-
kolaja kanonizovali i njegove mošti doneli za Beograd. To je
u onom maniru: vidiš šta Crkva ima i šta radi! Pa zar ustanovu
koja kanonizuje da neko proglasi za nasilničku i pedofilsku!?
Pitam se, šta se to promenilo u razmišljanju patrijarha Pavla!?
Kako to pre par godina Nikolaj nije mogao da bude svetitelj
sa tim porocima, a odjednom sad može da bude svetitelj...!?
E on je svetitelj i bez vas, ,,dragi“ moji, jer je imao osobine i vrli-
ne koje vi nikada nećete imati. Ne posvećuje nikog sabor no
časni i bogougodni život njegov i naravno iznad svega Go-
spod Bog. Eto primera kako crkva zloupotrebljava živote i dela
pojedinih Ijudi. Sutra će neki episkop da zloupotrebi i smrt malog
Milića ili će bar pokušati ako se ovo pisanje ne razume na pravi
način.
Uveče kada smo se vratili za Bijeljinu on je izgledao kao
pobednik. Sav je bio u „vrlinskoj" priči. Da ga neko sluša i gleda
mislio bi, ali ovaj voli crkvu. No, kao što reče sam vladika Niko-
laj, nije sav čovek u priči kao što nije ni sav pas u lajanju. Jako
je teško poznati čoveka van priče i psa van lajanja. Ovog sam
prepoznao! Tačnije rečeno, iskusio na svojoj koži i svojoj duši.
Bio je lukav i opasan. Bolje reći opak i podal do beskraja. On je
klao i više nego što mu treba da se nahrani i zašiti. I opet će biti
onih neupućenih kao i onih koji navijaju za Kačavendu, ima ih
naravno i sada, koji će smatrati sve ovo - klevetom! Ali, zna
Gospod sve, njega niko obmanuti ne može, pa sam zato i
spreman da Kačavendu evo otvoreno ovim putem pozivam
pred celim svetom, zemaljskim i nebeskim: Hajmo pred
oltar, zlikovče! Da pred Gospodom i svecima zakunemo se
na istinu! Kako pravo, tako nam Gospod dobra i dao! Ja
sam uvek gotov za to. A ti, zlotvore, skriveni u mantiji?
XXX
Kako se moj odlazak u manastir bližio, tako su napadi po-
stajali sve žešći. Bilo je, biraj ili ovde u svili i kadifi ili u Papraću.
Dao mi je indirektno mogućnost da se odlučim. Svako veče je
pokušavao da me skine i da mi utrpa kitu u čmar ali ja sam bio
rešen da mu to ne dozvolim. Čvrsto sam rešio da odem!
Polako sam pakovao stvari iako mi je rekao da ne nosim sve ne-
go samo što mi teba. Odluka je pala, ovde se više ne vraćam
ni za živu glavu! Mnogi bi se borili da ostanu na vladičanskom
dvoru, ali ja ne. Samo sam hteo da odem iz ovog pakla koji mi je
uništio život. I zaista, na kraju školske godine spakovao sam
stvari i otišao u Papraću. Niko nije mogao da veruje pa ni sam
Vasilije. Ovo mu se prvi put desilo u životu! Nije me povalio i nije
uspeo da me zadrži. Do sada nije, koliko vidim i znam, ostajao
bez izvršenog plana, ovo mu je bilo prvi put u životu.
Kada sam stigao u manastir prvo sam nekoliko dana samo
spavao... Posle, Stefan i ja smo dugo pričali...
 PLAN ZA BEKSTVO IZ MANASTIRA

Stefan i ja smo razradili plan kako da odemo iz mana-

stira. Trebalo je vremena da se sve to organizuje, jer su špijuni
bili svuda oko nas i uvek je postojala mogućnost da budemo ot-
kriveni, a koja bi bila kazna zna se.
Na našu, činilo se nesreću a u stvari sreću, vladika je poslao
u manastir jednog iskušenika i jednog dečka koji je bio žrtva sa-
tanista. Ovaj drugi mi se nije svideo jer je imao neki mutan po-
gled. Bilo je opasnosti da nam satanisti dođu u manastir da ga
traže, jer su oni uporni u održavanju svog članstva. iskušenik se
zvao Milan i bio je druga vrsta čoveka. Bio je prilično tvrdoglav
ali radan, ništa mu nije bilo teško. Našli smo neki zajednički je-
zik. Imali smo monahinju Serafimu u manastir da nam svako-
dnevno kuva tako da smo jedan problem rešili.
Došlo je vreme da se manastir raščisti. Bez obzira na odluku
da odem ipak mi je savest nalagala da se sve sredi što je do
mene. Plašio sam se, rekoh, da slučajno u manastir ne upadnu
satanisti. O dečku koga je Kačavenda poslao nismo znali skoro
ništa. Opet nas je Vasilije ostavio na milost i nemilost. Pomislio
sam da nije možda neka nameštaljka, kao recimo da noću dođu
po svog člana pa da nas pobiju, a onda da sve izgleda kao ne-
srećni slučaj. Posle smrti Milića, sve su mi verzije bile u glavi,
naročito posle njegove odluke i dozvole da ja idem u Papraću.
Možda sam i ja zaista bio na redu po planu crnog đavola
Kačavende da ostanem bez glave. Mnogo sam znao o njemu,
njegovim vezama, a naročito o vezama sa batinašima i drugim
felama iz tog miljea. Nisam imao šanse da se zaštitim u toj sre-
dini, samo sam se nadao u milost Božju da će me spasti.
Jedne noći neko mi je zvonio na vrata. Bilo je oko pola je-
dan. To je sigurno to, došli su po mene...Sjedne strane manasti-
ra pustoš i trava preko moje glave, nema šanse da pobegnem.
Ulica je daleko da bi me neko čuo da zovem u pomoć a iz dru-
gog konaka sigurno niko ne bi izašao. Provirio sam kroz prozor.
Bili su to vojnici sfora. Obukao sam se i sišao. Bio je to italijanski
vojnik, koliko sam mogao da prepoznam.
 Izvolite, kažem mu Ijubazno.
„Došao sam da obiđem svetinju." Izgledao je potpuno uznemi-
rano. Očigledno nije došao u pola noći da upali sveću. Verova-
tno ga je zbunilo to što sam ja bio hladnokrvan i Ijubazan i što n-
isam pokazao nikakav strah.
,,Ja želim da vam pomognem, oče Serafime." Nije me iznena-
dilo što je znao moje ime. Kako to mislite i ko vas je poslao?
„Poslali su me moji pretpostavljeni ako želite neku saradnju mi
možemo sve da vam sredimo, da vam uvedemo telefon, raču-
nar i sve što poželite."
Šta treba da uradim? - pitao sam tog stranog oficira. „Napra-
viću vam sastanak sa našim sveštenikom. Laku noć“. I ode.
Krenuli smo sa velikim spremanjem manastira.
Izbacivali smo đubre koga je bilo za dva kamiona. Pokvarene
hrane, vojničkih obroka i drugih otrova je bilo za nepoverovati.
Zamolio sam čoveka iz sela da dođe sa traktorom i prikolicom
da nosimo đubre. Koliko tura smo napravili ne sećam se ni sam.
Došao je na red magacin u novom konaku. Tu je bio i zamr-
zivač u koga smo u jednu korpu odlagali hranu jer je sve ostalo
bilo u haosu. Krenili smo da praznimo zamrzivač, a onda - šok.
Među hranom je stajao zamrznuti pacov koji je imao najmanje
pola kilograma. Odatle smo uzimali hranu i jeli sa mrtvog paco-
va. Šta još može da nam se desi, pitao sam se, pa mi smo ili
već otrovani ili smo stekli neki imunitet. Zar na pragu 21-og veka
ovo negde ima? Ne, nema, ovo je mesto „goli otok“ za neposluš-
ne i otpisane. Ocu Stefanu su počele da se otvaraju rane po no-
gama a sada mi je jasno i zašto.
Što ne dođe „njegova svetost" Pavle da vidi svoju bruku i
sramotu? Uzalud se u Beogradu posipaš pepelom, uzalud paziš
kako su otpevali „Gospode, pomiluf1. Nema raja dok ovde ne do-
đeš kao prvojerarh crkveni, kome je dužnost da brine o čitavoj
svojoj pastvi i celom kleru, prvo da se pokloniš moštima novog
mučenika, a posle da se zaplačeš nad svojom gordošću...
Sećam se kad smo jednom bili u gostima kod vladike Lav-
rentija u Šapcu. Stiže posno posluženje, hleb sa margarinom i li-
stićima lososa. Dok oni jedu čiste delikatese, ovde se Ijudi ras-
padaju od bolesti.
Jedan dan je banuo vladika da vidi radove. Naložio je da po-
sečemo rastinje ispod manastira da vidimo šta dole ima. Uveo
me je u stari konak.
„Ovde imaš otvor kroz koji se ulazi u podzemne prostorije. Po
pisanju oni idu do manastira Lovnice u Šekovićima. Tu su se sa-
krivali Ijudi kada su bežali od Turaka. Negde dole takođe postoji
izlaz. Videćemo kada se skloni rastinje. Hoću da se taj deo što
pre raspremi.11
Angažovao sam dva čoveka iz sela da raščiste rastinje is-
pod manastira. Radili su udarnički dva dana. Nije im smetala ni
blaga kiša koja je padala. Najviše sam se plašio da nekog od
njih ne ujede neka zmija. Rastinje je polako nestajalo, a pojavlji-
vala se sasvim nova priroda. Ogromna trava je bila godinama
sakrila prelepo drveće trešnje i bagrema, čak se u dnu pojavi i
vijugava reka. Vodopad ispod manastira se pojavio u svoj svojoj
lepoti, ali najvažnije je što se pojavilo to što je on i očekivao:
ulaz u podzemne prostorije. Bio je to poluluk koji je jasno bio na-
pravljen kao ulaz u nešto. Naravno sve je bilo zatrpano zemljom
i kamenjem tako da se nije moglo ući. Polako je kod mene po-
čela da se odmotava i misterija Papraće. Snage međunarodne
zajednice su se dosta interesovele baš oko ovog manastira. Je-
dnom su bili u Bijeljini i hteli su pošto poto da dođu u manastir
Papraću. Hteli su tu da otvore navodno centar za rehabilitaciju
narkomana i drugih zavisnika...
Hm! Hm! Sad nešto razmišljam o onom italijanskom oficiru
što mi je u pola jedan noću kao nudio pomoć...Koje su im bile
namere, sad se naslućuje...Šta će njima jedan manastir, i to
Pravoslavni, kada oni mogu da dobiju šta god požele u Bosni na
mnogo boljim mestima od Papraće i naravno mogu da sagrade
novo za čas. Bilo je jasno da nekoga traže i da imaju određena
saznanja da se u tom manastiru nešto dešava, a verovatno su
informisani i o ovom velikom podzemnom prolazu...
 S obzirom na zabačenost smatrali su očito da je veoma ve-
rovatno da se tu mogu kriti haški optuženici ili da se može odvi-
jati još neka špijunska ili druga delatnost.
U svakom slučaju moj boravak u toj svetinji morao se bližiti
kraju, inače stvarno su postojali realni parametri da ću i ja sa
ostalim žiteljima da postradam.
lako, s druge strane, samo selo me lepo prihvatilo. Obilazio
sam parohiju i uživao u razgovoru sa običnim Ijudima. Toliko
stvari imate da čujete od prostodušnog naroda da bi jedna bibli-
oteka bila malo za sve te priče i mudrosti srpskog seljaka.
Ali svi su se mrštili od samog spomena imena Vasilija
Kačavende! Kao da je neki hladni vetar obavijao srca svih Ijudi
kada se on spomene. Pogotovo slučaj Milića Blažanovića, koji je
ostavio duboki trag u srcima Ijudi iz celog sela, što je stvaralo u
trenutku razdor između njih i mene. Kao da je to bila barijera. To
je bio ambis koji nije mogao niti će moći da se preskoči sve dok
se pravda ne ispuni.
Više u meni nije bilo nedoumica, morao sam da odem.
Stefan i ja smo, kako sam već pisao, ostatke nesrećnog ras-
komadanog tela nedužnog deteta Milića Blažanovića sahranili u
manastirskoj porti. I to baš na mestu koje prvo ogreje sunce ka-
da ujutro izađe...Upravo, prvi sunčev zrak je obasjavao njegovu
večnu kuću u manastiru Papraća. Na tom mestu je rasla i gušća
trava. Bilo mi je žao da ostavim njegovu večnu kuću neobeleže-
nu, ali nisam smeo nikom ni da kažem a kamoli da pomislim da
tu stavim neko obeležje. To su bili dani velike neizvesnosti, stra-
ha i trepeta kada nikom niste smeli da verujete i morali smo do-
bro da pazimo gde, šta i kome pričamo. Otac Stefan me gledao
kako se upinjem da nešto uradim i savetovao me:
„Nemoj, brate, da gubiš vreme. Ti si mlad čovek i život treba
da je pred tobom. Ti treba da imaš porodicu i decu, da stvaraš
život i da ostaviš u amanet ono što se ovde desilo i šta znaš, a
ne da gradiš „Skadarna Bojani“koji pederi da unište
Malo me je naljutio tom izjavom i pitao sam ga šta je time
mislio? Nisam izgleda bio ni svestan, pogotovo ne mudar kao taj
starac pored mene, koji je prošao najskuplju životnu školu, sito i
rešeto.
„Prvo, Bojane", oslovio me imenom, ,,ne zovi me više Stefane,
nego Milomire, kako mi je kršteno ime! Posle svih dešavanja i
posle ubistva onog malog deteta, više nisam ni monah ni sveš-
tenik. Neću više da služim tim zlikovcima na čelu sa Kača-
vendom! A Bogami nećeš ni ti, ako si pametan. Ako ostaneš
ovde, sigurno ćeš bez glave ostati, nego pakuj se i beži dok
još možeš. Vidiš da nam je poslao ovde satanistu. Možda po-
stoji plan da noću dođu i sve nas pobiju. Zato hoću da idemo što
pre da nas smrt ovde ne zadesi. Ja sam već star i hoću da bar
te zadnje dane provedem kao čovek. Imam kod Užica malo ze-
mlje a imam u Vojvodini decu i unuke, pa ću se snaći. Zato te
molim i preklinjem da mi što pre pomogneš da odem.
Što pre!“
 TUŽNI RASTANAK SA OCEM STEFANOM

Konačno je odluka pala: Stefan, odnosno Milomir, mora da

krene. Pošto smo se plašili da neko od novih članova može da
nas razotkrije, bili smo veoma oprezni. Otišli smo kod Ijudi u selo
koji su bili jako dobri i koji su bili odani ocu Stefanu. Njihov iden-
titet sada neću otkrivati. Izložili smo im celu situaciju i da mora-
mo da bežimo. Nisu bili iznenađeni celom pričom, već kao da su
znali šta se sve dešava. Dogovorili smo se da se otac Stefan
spremi za pet dana i da će ga oni odvesti do kuće.
Počeli su dani velike neizvesnosti, odnosno da li će nas ne-
ko otkriti. Otišao sam u Zvornik da Stefanu kupim nešto od gar-
derobe. Nije imao ništa od obuće. Kupio sam mu sve novo.
Imao je dosta problema sa nogama. Od loše hrane i pokvarenih
konzervi počele su da mu se otvaraju rane na nogama. Dugo je
išao kod lekara dok to nije uspeo da sanira.
Tih dana je sve bilo čudesno mirno. Samo je jedan dan u
manastir banuo otac Dragan iz Osmaka. Došao je u špijunažu,
ali nas nije iznenadio. Video je da je njegov dolazak suvišan i br-
zo je otišao.
Počeo sam polako da pakujem Stefana. Znali smo gde crni
Vasilije služi taj dan i da nema ni teoretske šanse da bane u ma-
nastir. Stvari su mu uglavnom bile spremne, ako se to smeće
moglo nazvati stvarima. Jedva da je imao neku torbicu i par de-
lova odeće. Akcenat smo bacili na hranu, da ipak kada dođe ku-
ći može da preživi dok se snađe. Iz bašte smo počupali dosta
svežeg povrća, spakovali smo brašno, ulje i sve druge potrepšti-
ne. Bilo mi je jako žao što Stefan odlazi, kao da sam znao da se
više nikada nećemo videti. Starina i ja smo dugo u noć razgova-
rali, ali on je samo ponavljao: „Moraš da odeš odavde što pre!“
Ujutro rano pre službe došli su Ijudi sa kojima je on bio do-
bar. Svi su se pitali šta se dešava? Rekao sam im da Stefan
mora kod očnog lekara i da će se uskoro vratiti. No za sve njih je
ovo bilo iznenađenje i šok. Brzo smo ga spakovali, pozdravili se
i Otac Stefan je otišao. Na rastanku mi je tiho šapnuo:
 „Pazi šta sam ti rekao: odavde imaš šansu da odeš ili u slo-
bodu iti u smrt. Ti izaberi. Onaj će brzo saznati da me ovde ne-
ma i doći će i videti da sam pobegao. Sigurno će misliti da si mi
pomogao, zato bolje se spremaj i beži!“
Otišao je do mesta gde smo sahranili Milića...
Malo se zagledao i pustio suzu... kao deda za unukom... kao
otac za sinom...Čuo sam ga kako je jecao...
Okrenuo se, ušao je u kola i više ga nikad nisam video. Is-
kušenik me pitao: „Izgleda da se otac Stefan neće vraćati?"
Ja sam spustio glavu i samo rekao: „hajdemo na službu!“
Sutradan, kao iz vedra neba, došao je - on. Prokleti Vasilije!
Bio je uznemiren i odmah je pitao: gde je Stefan? Pokušao
sam da mu objasnim kako je otišao kući zbog oka na pregled i
da će se vratiti. Međutim, to mu nije bio odgovor kojem se na-
dao. Bio je uplašen. Samo ne znam kako je već saznao za Ste-
fanov odlazak? Očito, špijunska služba crnog đavola Kačavende
radila je non-stop, 24 sata dnevno. Ponašao se kao da je nešto
izgubio, kao da je nešto propustio...kao da mu je nešto krupno
umaklo. Bio je toliko nervozan a znam i zašto. Pa Stefan je znao
veliki deo dešavanja i smeo je ili da bude u ovom kazamatu ili u
grobu! Ta sloboda koju je otac Stefan sebi priuštio bila je mač iz-
nad Vasilijeve glave! Tome se vladika nije nadao, izgubio je kon-
trolu nad situacijom, pogotovo što je Stefan bio u Srbiji. U Bosni
mu je lako da se obačuna sa neistomišljenicima, po već opro-
banom i dobro uhodanom receptu: ili krkani ili bomba. Ali, u Sr-
biji je to malo teže.
Morao sam da ostavim utisak da sa Stefanovim begom ne-
mam ništa, ali to je bilo jako teško. Gledao me sumnjičavo, vi-
delo se da su ga špijuni svakodnevno obaveštavali o našim akti-
vnostima. Više nikom ne smem da verujem, što kaže naš narod
ni pticama na grani. Tražio je bilo koji trag samo da vidi da li će
se Stefan vratiti: ulazio je u njegovu sobu, gledao ormare, ali po-
što starac nije ništa ni imao ništa se sumljivo i nije dešavalo.
Samo je vrteo glavom i pitao kada će se vratiti? Ja nisam imao
odgovor. Situacija mu je izmakla kontroli i tome se nije nadao.
Ušao je u kola i brzo otišao.
 Znao sam da moram brzo da delam, jer će sada biti još op-
rezniji i sigurno će više da se prate moje aktivnosti.
Doneo sam odluku: idem za dve sedmice.
Neprimetno sam počeo da se pakujem. Nisam nikome doz-
voljavao da uđe u moju sobu. Stvari sam polako prao i pakovao.
Svakodnevne obaveze sam normalno radio, da ne bude ništa
sumnjivo. Sve znane i neznane sam primao sa velikim zadovo-
Ijstvom da bi ostavio što bolji utisak. Nisam znao više ko mi je
prijatelj a ko ne, u ovoj situaciji svi su potencijalni neprijatelji.
Preko sveštenika oca Dragana iz Osmaka dobio sam oba-
veštenje da će mi vladika doći u posetu. Uhvatila me panika, šta
sad hoće? Ja skoro spakovan, ako uđe u konak videće da tu ne
boravi neko ko se sprema da tu živi, nego neko ko se sprema na
put. Organizovao sam ukućane da brzo spreme konak i kuhinju
a sestru Serafimu da spremi ručak.
Došao je zlobnik i prokletnik. Crni Vasilije. Kačavenda.
Stigao je sa svojom pratnjom.
Svojski sam se trudio da mu dam do znanja: ja sam tu, ne brini.
Izgledalo je kao da sam uspeo, ali videla se doza nepoverenja i
one hladnoće u njegovim očima. Više puta se spremao da ode u
novi konak gde sam ja boravio, ali je za čudo Božje ipak svaki
put i odustajao. Adrenaiin je bio takav da sam mislio da ću da
proključam... Jedan pogrešan gest i bio bi razotkriven, a šta bi
posle bilo samo sveti Bog zna.
Ispratili smo Kačavendu koji je ne znajući pretrpeo još jedan
udarac, a ja sam uspeo da prikrijem svoj plan. Najteže mi je bi-
lo kada bih ga gledao kako ide po porti i blizu mesta gde
smo sahranili ostatke Milića! Išao je kao pas tragač koji je že-
leo joŠ nešto da rastrgne, ali nećeš, mislio sam trijumfalno, i ne
znaš da te ne štiti niko do tvoj đavo kome si se obručio, a nas
Presveta Bogorodica, slava Joj i milost. Ona nas je prigrlila a ti
ćeš, Vasilije, da dobiješ svoje kad tad.
To je bio naš poslednji susret pre mog odlaska iz eparhije.
 MOJ ODLAZAK IZ MANASTIRA

Saznao sam gde služi u nedelju kada sam ja planirao da po-

benem, tako da nije bilo bojazni da može da bane u manastir.
Te nedelje sam napravio sve pripreme.
Stvari su bile spakovane, manastir pun hrane da stanovnici
imaju šta da jedu dok vladika ne dođe. Napravio sam popis bla-
gajne i drugih vrednih papira, da me neko ne bi optužio da sam
nešto ukrao i polako sam se psihički pripremao za taj dan. Naj-
bliži prelaz za Srbiju bio mi je u Zvorniku. Odlučio sam da jedan
popis dam ocu Vidoju Lukiću koji je bio i namesnik tog eparhij-
skog okruga i samim tim da ga obavestim o mom odlasku i onda
- pravac najbliži prelaz za Srbiju. Otišao sam u Zvornik da tele-
foniram. Menjao sam stalno mesto telefoniranja. Pozvao sam
osobu koja je trebala da me prebaci u Srbiju i izložio detaljni
plan. Vratio sam se u manastir. Ništa se sumljivo nije dešavalo.
Subota uveče. Adrenalin je uzimao maha. Posle večernje
službe počeo sam realizaciju plana tačno u 18:30 časova. Seli
smo da večeramo, malo se ispričali svi međusobno, a onda sam
pozvao Milana iskušenika u kancelariju i rekao mu:
„Milane, moram do Beograda na par dana. Ti sada preuzimaš
odgovornost za sve. Ostaviću ti pare i sve papire, a vladika će
da dođe verovatno već sutra.“ On me je gledao zbunjeno. Okle-
vao je ali nije imao izbora. Potpisao je papir koji sam mu dao i
primio blagajnu i ostale papire.
Za mene je počelo odbrojavanje. Otpočinjao sam svoje
bekstvo. Preda mnom je bila još jedna duga noć i celo prepo-
dne. Šansa je uvek postojala da budem otkriven. Svakog trenut-
ka, bez obzira na noć ili što je sutra nedelja on može da bane ili
neko od njegovih špijuna. A oni, kada osete da su ranjivi ili da
imaju slabu kariku postaju pit-bul koji uništava sve oko sebe da
bi se spasli. Noć je odmicala polako a ja nisam imao sna. Šetao
sam u krug, gedao crkvu i razmišljao: šta mi se ovo dešava
kada moram da donesem ovako tešku odluku? Zar sam morao
da upadnem u ovaj vrtlog i kome sada da se obratim? Vraćam
se u zemlju gde je bio rat, na sve strane nezadovoljstvo, kakve
su mi šanse uopšte da opstanem? Počeo sam malo da se kole-
bam, malo me obuzeo strah i neka jeza. Da li ostaviti ovu neiz-
vesnost i otići može biti u još veću? Počeli su da se rađaju kla-
sični Ijudski strahovi... Ma...možda je bolje da odustanem...
Pred zoru sam se smirio i legao da bar malo odspavam.
Poljubio sam moju ikonu Presvete Bogorodice koju sta-
Ino nosim sa sobom i molio da me sačuva od iskušenja.
Ustao sam za službu. Bio je divan dan. Sve je mirisalo na le-
to. Oglasila su se zvona, a ja sam služio pred odlazak. Za divno
čudo bilo je dosta Ijudi kao da su sve znali i došii da me isprate.
Po poslednjem ,,amin“ poželeo sam prisutnima srećan
praznik i održao besedu, koju nikada neću zaboraviti i kojoj
ovde ostavljam trag, da se nikada ne zatre i ne izgubi:
„Hrišćanstvo nije reč nego delo. Ne živi se za trenutak nego za
večnost, nije anđeoska pesma za mozak nego za srce, ne gradi
se hram za spomen nego za preobražaj i nije put za put nego za
dostizanje cilja. Naši putevi često imaju prekretnice i valjano je
to prepoznati da zaneseni ne odemo u stranputicu ili se istim pu-
tem ne vrtimo u krug...Put je često trnovit i ima teške uspone, ali
je sladak dolazak na cilj. Čovekov put se najbolje može posma-
trati kao hod kroz pustinju. Čas vidite jedne korake, čas dva pa-
ra koraka. Onda postavite pitanje: Bože, ovde kada si išao po-
red mene sve je bilo lako, a ovde kada si me ostavio prolazio
sam kroz mnoga iskušenja. Zašto tada nisi išao pored mene? A
Gospod odgovara: Ovi koraci nisu tvoji nego Moji, tada ti i nisi
hodao nego sam te Ja nosio. Kada mislimo da nam je najteže,
tada nas Gospod najviše štiti, tada nas nosi kroz vatru da se oči-
stimo od rđe i da se pokažemo u punom sjaju. Presveta Bogo-
rodicaće dati malog Hrista u ruke ne onom ko najlepše peva ili
piše nego onom što vrti pomorandže ali ima čisto srce. Zato sve-
mu u životu pristupite čisto i bezazleno, očistite se od rđe uz po-
moć Božju i krenite na put na kojem ćete doći do cilja."
Posle službe sam krstio još troje dece. Bilo mi je drago što
me iz manastira prate lepe uspomene, smeh koji se ovde retko
čuo, čak i u poslednjim decenijama i naravno plač dece...
 Stigao je i moj prevoz. Munjevito sam ubacio stvari. Već je
dan odmakao i postojala je opasnost da neko naiđe i da moj
plan bude osujećen. Pozdravio sam se sa sestrom Serafimom,
Milanom i ponekim Ijudima iz sela. Bilo im je jasno da odlazim,
ali su svi ćutali. Poljubio sam svetinju, seo u auto i krenuo na put
neizvesnosti... Moj put je imao prekretnicu i ja sam krenuo kud
me je prst Božji vodio. Sišli smo u Zvornik. Otišao sam do Vidoja
Lukića. Našao se u čudu kad me video: „Otkud, oče?“
Oče, Vidoje, ja odlazim. Mozaik mi se potpuno sklopio i ja vi-
še nemam šta ovde da tražim. U manastiru su ostali žitelji sami,
imaju hranu za dva dana. Milanu sam ostavio blagajnu i evo
Vam papir na kome piše šta sve u njoj ima.“
„Ali, oče, zašto? Da se nije nešto desilo, hoćemo li da popi-
jemo kafu?“ Ne, oče. Mnogo se toga desilo i kafa je izlišna, re-
kao sam pun tuge, gorčine, užasa, očajanja i suza u očima.
,,Pa da zovem vladiku!" Možete da zovete koga hoćete, ali ja
se tamo više ne vraćam. Doviđenja.
,,0če, da li ti nešto treba?“ Ne, hvala, oče Vidoje!
Seo sam brzo u kola i uputili smo se na najbliži granični prelaz.
Srbija. Došli smo u Srbiju. Sada je sve bio drugačije. Seli
smo u restoran na ručak. Malo sam odahnuo. Popodne sam sti-
gao u Beograd. Sada sledi jedan težak deo, susret sa porodi-
com i suočenje sa istinom. Moji nisu bili kod kuće. Došli su pred
veče i zapanjili se kad su me videli. Prvo su mislili da sam samo
svratio, ali kad su videli stvari pogledi su im se sledili: „Šta se
desilo?" - pitali su uglas. Seli smo i ja sam započeo razgovor.
Pričao sam im potanko muke kroz koje sam prošao. Majka je
tiho jecala i nije mogla da progovori. Nije mogla da veruje šta
nas je snašlo. Do dugo u noć smo proveli u jednom mučnom ra-
zgovoru. Ona je pokušala da nađe neko rešenje ali ja sam bio
jasan: U crkvu se ne vraćam!
Razgovor se završio pred zoru i otišli smo na spavanje.
Zbog opasnosti, dogovor je bio da nikom ne kažu da sam do-
šao. Posle dva dana začulo se lupanje na vrata.
To je bio on: D r a g a n T e r z i ć!
Provodadžija i diler za račun crnog pedera Vasilija.
 SVEŠTENIK DRAGAN TERZIĆ:
DILER I PROVODADŽIJA GEJOVIMA

On. Glavom i bradom. Došao je. Stoji na mojim vratima.

Traži me. Đavo zvani Vasilije Kačavenda mu javio i poslao ga
da me svakako mora naći. Moj unesrećitelj koji me uputio na
stazu propasti i sodomijske pošasti, mečki na rupu, u njene stra-
šne i krvoločne čeljusti! Čuo sam njegovo Ijubazno obraćanje
mojoj majci na vratima...Majka je rekla da nisam kod njih. On je
zamolio da mu se javim ako dođem kući.
Ćutao sam još dva dana, a onda sam ga pozvao.
Našli smo se u restoranu „G olf u Beogradu. Počeo je izoko-
la da me ispituje, a ja sam mu direktno odgovorio:
Poslali ste me kod pedera i za to nema opravdanja jer ste
sve znali! Dok je tvoj Kačavenda pokušavao da mi ga gurne
u stražnjicu u zanosu je vas dozivao: „Dragane! Dragane!"
Terzić me gledao i tiho šapnuo: „Nemoj, moiim te, to nikom
da pričaš. Ja imam porodicu, ako se sazna gotov sam!“
Eto. Njemu je najvažnije bilo da se o njemu ništa ne sazna.
Za mene nije fermao ni jedan posto. Samo mu je bilo bitno da iz-
vadi kestenje iz vatre...Samo me molio da to nikome ne ka-
žem, da to ne dođe do njegove porodice! Ako bi došlo do nje-
gove porodice, „sigurno bi se žena razvela od mene“ - kaže.
Još uz to, „žena mi je slabog zdravlja“, veli. Pa šta? A kako je
mojoj majci? To se ne pitaš, da li je slabog zdravlja? Ne pitaš
koliko se sada sekira, ne pitaš se da li nas neko može pobiti,
samo ti je bitno da ti ne nastradaš. Najveća patnja za njega će
biti neizvesnost života koji mu sledL.Da li ću ja progovoriti ili ne?
Mnogo veća mogućnost je, naravno, da progovorim...Sada kada
se sa ovom knjigom sve zna, zna se šta mu sledi, ali prethodne
godine su mu bile svakako veća kazna.
 M ladi m učenik otac Serafim sa sveštenikom
Terzićem koji ga je poslao u krevet Kačavendi!

U svakom slučaju diler i podvođač je otišao podvijenog repa,

u njegovoj bedničkoj nadi da će molbom otkupiti svoje grehove i
da će se izvući. Kada su mi ranije govorili nemoj sa Terzićem, ja
nisam znao šta to znači...Sada mi je sve jasno, ovaj čovek em
je gej, em još podvodi mlade klanu gejova! Nežno i suptilno, ,,ča-
sno“, sve ,,očinski“ nema šta, sa „svešteničkim blagoslovom", ali
sa zadnjim namerama. Što bi rekao narod: „medeno priča, ali
duboko zabada!“. O ovom pokvarenjaku potrebno je da javnost
zna stav i mišljenje sveštenika koji ga dobro poznaju. Jedan
sveštenik iz BiH svedoči: ,,Mi, sveštenici koji dobro znamo ,,lik
i delo“ Dragana Terzića, toga tipa smo zvali - Raspućin u
mantiji!"Drugi pak sveštenik iz Srbije dao je još precizniju defi-
niciju ovog monstruma skrivenog pod crkvenom mantijom i pod
imenom sveštenika, pa doslovce i nedvojbeno tvrdi: ,,On je Ka-
čavendin čovek za mlado meso\“ Pa upravo sam i lično bio
takva jedna žrtva, to „mlado meso“ \ I zato sam jedva spa-
sao - i dupe i glavu.
Isti onaj sveštenik iz BiH tvrdi da postoje dokumenti o tome
da je Terzić zbog krađe crkvene kase - dakle zbog lopovlu-
ka - najuren iz eparhije braničevske, gde je nekada služio!
I gle - sve ovo naravno ne beše dovoljno crkvenim vlas-
tima da ga razvlaste. Zašto? Pa upravo zato što celom crk-
vom vladaju baš ovakvi tipovi, bez vere i morala, i zato i ne
udara - svoj na svoga\
Na rastanku, gledam ga kako odlazi onako debeo i okrugao.
Seda u novi auto, koji je, može biti, kupio baš za honorar koji mu
je peder Kačavenda platio za mene! Ne znam, ali zna Bog... Mo-
žda ste, Terziću, moćniji od mene ali niste moćniji od Boga! Sve
što ste se ovde zadužili dolazi kod njega na naplatu!
Vratio sam se kući i već je stigla informacija da je neko zvao
više puta pa spuštao slušalicu.
Pretnje su polako ali sigurno započele...
Život mojih roditelja se polako pretvarao u pakao! Tele-
fon je zvonio i u pola noći, a niko se nije javljao.
Dogovorili smo se da ipak ne prijavljujemo policiji zbog oču-
ha, što je naravno bila greška, nego da se ja pritajim i da ne izla-
zim nigde. Rešio sam da sve presečem: Javio sam se Kača-
vendi... On se skamenio od mog glasa... Rekao sam mu da
stižem u Bijeljinu. Majka me preklinjala da ne idem, ali je to bilo
jače od mene. Došao sam u eparhiju i ubrzo smo otišli kući. Se-
deli smo i pričali o svemu, a on se uporno trudio kao da sazna
šta se desilo u Papraći pa sam ja otišao? Da me neko slučajno
nije dirao? I što mu nisam rekao? Ni-sam mogao da verujem šta
čovek priča i koliko može neko da glumi i laže sve. Hteo sam da
ga pitam, jesi li ti, pederu, blesav ili lud? Šta sad da mu kažem?
Stara narodna kaže: pametnom ne treba pričati, a ludom je uza-
lud pričati. Ustao sam i krenuo. Kažem: vladiko, idem u Beo-
grad, malo da odmorim pa ćemo se čuti. Otišao sam kući. Moji
su me čekali sa velikom zebnjom. Legao sam da spavam, bio
sam opijen od uzbuđenja i svega.
Počelo je ono na šta nisam računao, bar ne u tolikoj meri.
Svi me pitaju - šta se desilo? Počele su razne priče, tipa ,,on je
bio s pederima", pa do „umešanosti u ko zna kakve radnje“...
Zapanjio sam se dokle je išla Ijudska glupost i nerazumevanje.
Još sam ustvarnosti ja završio na stubu srama, a ne Kačaven-
da i ostali homoseksualci, i skoro sam proglašen krivim. Ljudi iz
komšiluka su počeli da mi se podsmevaju a bogami i da me osu-
đuju. Najteže mi je bilo zbog roditelja. Bilo mi je teško zbog tih
raznih priča tipa, „nismo znali da je on takav“, pa ,,bio je uzoran
mladić" itd. Počeli smo da se krijemo i da izbegavamo Ijude.
Na kraju ni krivi ni dužni proglašeni smo za „porodicu koja
ima pedera". Moji roditelji su od uglednih građana postali Ijudi
kojima su se svi podsmevali. Bili smo na vetrometini kao da smo
i zvanično stavljeni na stub srama.
Majka me molila da malo razmislim i da se negde pomerim.
,,ldi negde gde nema nikog. Gradi neki manastir od kamena,
ovako smo svi predmet podsmeha." Potpuno sam razumeo nje-
nu dobru nameru. Nije htela da me se otarasi, naravno, nego da
me spase podruge i podsmeha.
Rešio sam da se pomerim. Otišao sam i prijavio se za voj-
sku. Ipak, cela godina je, mislio sam, dovoljna da se spasim i
valjda će Ijudi malo da zaborave. Tek kada sam se našao u situ-
aciji u kojoj sam se našao, video sam koliko je Beograd mali. Do
tada neke Ijude nisam video, a sada sam, čini mi se, sretao Ijude
na svakom koraku i kao da su me svi pitali: ,,šta se desilo? Ot-
kud ti da si peder? Zar je moguće?“. Da sam prošao sa hiljadu
žena, opet bi rekli: ala je ovaj nastran, em peder, em šeta žen-
ske. U isto vreme počeli su da me zovu Ijudi iz Bijeljine, kao da
 me pitaju kako sam, kad ću da se vratim? Provokacije su posta-
le svakodnevne. Zato sam jedva čekao da otputujem u Kruše-
vac gde sam bio raspoređen u vojsku...
Došao je i dan kada sam morao da odem u vojsku.
Vojska je za mene bila pravo olakšanje. Počeo sam ponovo
da dišem punim plućima. Mislio sam da su problemi iza mene,
da ću kada se vratim da započnem normalan život.
Ali ja nisam znao kakva se drama odvija u Beogradu. Moje
roditelje je pozvala neka žena iz Bijeljine i zamolila ih da se na-
đu u restoranu na beogradskoj autobuskoj stanici. Rekla im je
da sam ja i a oni sa mnom u velikoj opasnosti, da sam se ja za-
merio mnogo moćnim Ijudima i da je naša budućnost neizves-
na. Može se lako desiti da mene ubiju a i njih isto i da čak ni u
vojsci nisam siguran. Znala je i to da sam u vojsci, iako joj to ni-
ko nije pomenuo. Moji su bili van sebe. Život im se pretvorio u
pakao. Nisu smeli čak ni da odu u policiju, jer su se plašili da bi
podizanjem te priče mogao neko da mi naudi. Ništa ja to nisam
znao, oni su to krili od mene da se ne bi sekirao.
XXX
Kada sam izašao iz vojske pokušao sam da se zaposlim, da
nešto radim, da sviram. Ali pritisak zajednice je bio prevelik. Ni
godina odsutnosti nije ublažila određena znanja i nedaće. Moji
roditelji su doživeli veliku sramotu, velike pretnje. Majka mi je
postala osoba bez osmeha, dobila je pogled bez života, zdravlje
joj se vidno pogoršalo. Postali smo kuća bez osmeha i radosti.
„Sine, idi negde, molim te, više ne možemo da izdržimo! Po-
zovi Vasilija, idi u neki manastir. Ovo se ne može izdržati!" - re-
kla je majka, očito u krajnjoj agoniji zbog celokupne neizdržive
situacije. Teška srca sam prelomio zbog roditelja...
Pa gde ću sada? Pokušao sam da stupim u kontakt sa nekim
episkopima, ali čim bi čuli gde sam bio, sva su mi se vrata za-
tvarala.
Najavio sam se i kod patrijarha Pavla. Ali za istinu koju sam
imao i nosio sa sobom, sva su vrata za mene takvog bila zatvo-
rena. Bio sam doveden pred svršen čin.
 POD NEIZDRŽIVIM PRITISKOM
KAČAVENDE VRAĆAM SE U MANASTIR!

Zamislite moje stanje u duši kada sam prinuđen, zbog celo-

kupne situacije, da opet zovem crnog đavola Vasilija Kačavendu
i da idem opet u njegovu ozloglašenu eparhiju...! Kada me opet
čuo na telefon, osetio sam pobednički usklik u njegovom glasu...
Poslao me u manastir Lovnicu u Šekovićima. To je ženski
manastir. Sestre su me lepo prihvatile. Otpočeli smo neki zajed-
nički život. Crni đavo nije dolazio, samo je jednom svratio. Mi-
slio sam da ću bar ovde imati mir. Ja suštinski više nisam bio ni-
ko: ni monah, ni civil, ni sveštenik. Niko!
Pokušao sam da nađem utehu u čitanju i molitvi. Narod me
polako prihvatio i počeo da dolazi u manastir. Silazio sam i ja do
varoši, do lokalnog sveštenika oca llića. Imali smo divan odnos.
Ali jednog dana se desilo nešto najgore, posle čega bi moj
dalji boravak u tome manastiru i sa tim narodom bio pravi pakao
i besmislica! Bar sam ja takav dojam stekao, a ko i ne bi na mo-
me mestu, jer me taj nemili događaj naprosto zatekao, sledio,
ojadio i najozbiljnije zabrinuo...Naime, pre ulaska u selo zausta-
vio me jedan čovek: „Hoćeš da ti nešto kažem? Izvini što te
zaustavljam ovako na ulici, ali neke stvari moramo da razjasni-
mo. Možeš slobodno da mi tucaš ženu, ili ćerku, naravno, sa tim
se ne slažem, nego ako se baš nameračiš - i neću ti ništa. Ali,
ako mi budeš dirao sina, znaj da ću te lično ubiti! Eto ja
toliko, a ti razmisli."
Stajao sam skamenjen. Okrenuo sam se i vratio u manastir.
Srce mi je lupalo kao ludo. Pa zar je i ovo moguće doživeti i živ
ostati? Pa svi me posmatraju kao geja. Dovoljno je da zanoći-
te samo jednu noć kod Kačavende i svi već misle da ste gej. Šta
li tek misle o meni koji sam živeo na dvoru.? Meni ovde života
nije bilo. lako ni krivom ni dužnom, u okrilju crkve života mi više
nije bilo. Šta ja Ijudima da pričam, kada svi misle da sam ho-
mić!? Kada mi nude žene i ćerke u zamenu za sinove! Samo da
im bar sinove ne diram! Dotle su zlodela CRNOG Kačavende
ozlojedila nesrećni narod!
 PO DRUGI PUT ODLAZIM IZ MANASTIRA

Otac Lazar iz manastira Tavna došao je jednog dana li-

čno i namerno kod mene da bi mi kazao novu strašnu tajnu
nameru koju priprema Kačavenda. Rekao mi je:
„Spremi se. Za par dana dolazim po tebe jer je u pripremi
tvoja likvidacija! Hoće Kačavenda i tebe da ubije!“
Zbog ove tajne koju mi je blagočestivi otac Lazar otkrio, i ti-
me bukvalno doprineo mome spasenju golog života, Kačavenda
ga je potom zlostavljao, dobro te ga nije i ubio.
Ponovo sam se spakovao i pripremio za put.
Za dva dana, kao što mi je i obećao, otac Lazar i jedan nje-
gov prijatelj su došlipo mene kolima i odvezli me u Srbiju, u Beo-
grad. Kod roditelja nisam išao, nego sam iznajmio stan...
Kada sam se nešto kasnije pojavio kod mojih i kada sam im
rekao šta sam uradio, oni su se šokirali. Nisu znali šta da kažu.
Ubrzo sam se zaposlio i počeo da živim sa devojkom koju
sam upoznao, sa sadašnjom mojom suprugom. Ali doneo sam
i još jednu odluku, životnu, sudbonosnu:
Da celu istinu iznesem na videlo. Rešio sam da Kačaven-
du moramo zaustaviti i da mora da odgovara za svoja zlo-
dela. Pošto sam video kako Ijudi stradaju, jer nemaju ničiju po-
dršku, rešio sam da se obratim mnogim ustanovama.
Tu sam se tek razočarao.
Svi su ostajali bez teksta od moje priče, ali niko nije hteo
prvi da započne proces iznošenja istine. Svi su bili u ideji da ja
prvi započnem, naravno, javno a onda da mi oni pomognu. To je
otprilike zvučalo ovako: ti idi na puškomet pa ako uspeš u jurišu
mi ćemo te posle podržati, i naravno, nakon uspešnog boja biće-
mo generali jer je sva zasluga naša, a ako ne uspeš mi nemamo
nikakvu odgovornost.
Tako je bilo i sa Ijudima iz crkve i sa međunarodnim organi-
zacijama, sa ambasadama, sa policijom, BIA-om, našom vla-
dom, političkim strankama i mnogim drugim. Svi su javno pričali
,kako je vreme da se Srbija obračuna sa kriminalom, ali kad su
dobili konkretan slučaj, svi su tražili opravdanje, te da se ne me-
šamo u unutrašnje stvari jedne zemlje, te nije trenutak, te ovo, te
ono. Ali ja nisam gubio nadu nego sam bio istrajan u svojoj ideji.
Verovao sam da će se bar jedna vrata otvoriti. Kad tad.
Naime, verovao sam u Boga da će On ta vrata otvoriti!
XXX
Najviše me povredila zatvorenost crkve!
Veliki udar za pravdu i Pravoslavlje je bilo oslobađanje epi-
skopa vranjskog Pahomija od optužbi za zlostavljanje dece bo-
goslova. Slučaj je bio čist kao suza, ali politika je učinila svoje.
Tada sam se susreo sa advokatom Aleksandrom Stojkovićem.
Sedeli smo u Skadarliji u Beogradu i pričali o kompletnoj situaci-
ji. Čovek je bio potpuno siguran da će sve biti rešeno i da će Pa-
homije zaglaviti u zatvor. Nije bilo u pitanju samo homoseksu-
alno zlostavljanje i pedofilija nego i još mnoga druga krivična de-
la, vezano za prodaju grobnih mesta u Vranju, za fudbalski klub
u Vranju itd. Ali nažalost desilo se ono što sam i pretpostavio da
će se desiti.
Pedofil Pahomije je oslobođen!
Dok se advokat Aleksandar oslanjao na pravdu, dotle su se
crkveni dželati oslanjali na veze. Kontaktirani su tada javni tuži-
oci i drugi poput Sarajlića i Ostojića. Tada je ministar policije bio
Dušan Mihajlović, a pravosuđa advokat Zoran Stojković. Po izja-
vama policajaca koji su bili u Vranju i koji su našli jasne dokaze
protiv Pahomija, Mihajlović je lično stopirao istragu u Vranju...
Iz tog doba ide onaj vic, kada je lezbejka došla u policiju i
tražila roze tablice pa kaže: ,,što ja ne mogu roze, kad pederi
mogu plave?. Šta to znači ostavljam vama da rastumačite.
Ministar Stojković i Koštuničina vlada su bili bliski crkvi i naseli
su na ono kao da ne diramo crkvu zbog interesa a i da je to sve
napad stranih službi koje hoće da destabilizuju državu. Sve je
rezultiralo time da se Pahomije izvukao, a nesrećni zlosta-
vljani mladići su prikovani na stub srama!
Rešio sam da javnosti pokažem kakve zmije nose mitre i
mantije! Držeći se saveta i zapovesti Samog Hrista Boga:
„Budite, dakle, mudri kao zmije“ (Mt. 10, 16) - skupio sam
hrabrost, stisnuo srce i pozvao Kačavendu:
„Izvinite, mnogo sam pogrešio u vašem slučaju. Ja vas jako
volim i jako mi nedostajete i moram da vas vidirn."
On me slušao zbunjeno i nije me čak ni upitao šta se dešava.
„Dobro, dolazim uskoro u Beograd pa ćemo se videti."
Došao sam ozvučen u patrijaršiju. Nabavio sam uređaj za
snimanje i sakrio ga u ranac. Znao sam da je to krivično delo, ali
to je bio jedini način da celom svetu prezentujem istinu.
„Izvinite, vladiko, ja vas ipak jako volim. Hajmo negde da za-
noćimo, ja ne mogu bez vas.“ Bio sam lažov i glumac prema
njemu. On me je samo gledao u čudu i oblizivao se.
Nije ni znao, da ono što će da kaže, postaće istorija...
Već na prvom snimku koji je dovoljan da ova i ovakva Srp-
ska Pravoslavna Crkva bude potpuno uništena odnosno restau-
rirana iznutra. On me poziva da idemo zajedno u Rusiju. Ali in-
kognito. Da tamo odsednemo u hotelu i naravno sve o trošku
crkve. Svesno sam mu dozvolio da me Ijubi po vratu, a ja sam
snimao sve to i njegovo stenjanje dok me žvalavio. Počeo sam
polako da stičem njegovo poverenje i čuli smo se sve češće.
Snimci su se nizali. Svaki put sam ga sve više sokolio da rezer-
višemo hotel da prespavamo, na šta je on potvrdno odgovarao.
Sve se to dešavalo u Patrijaršiji, mestu stolovanja patrijarha.
Rešio sam da radim sistematski i da obavestim što više us-
tanova, kako bi jednog dana bilo lakše da se toj nemani stane
na put. U želji da animiram širu javnost da aždaji pod imenom
Kačavenda stanemo na put, prvo sam pustio glas među sveš-
tenicima. Obilazio sam razne crkve, pričao, ispovedao se...
Svi su ostajali bez teksta, ali ništa se značajno nije dešava-
lo. Jedan od njih je bio i otac Žarko Gavrilović. On je poznat kao
borac za Pravoslavlje i on je prekinuo onu skaradnu kontraver-
znu predstavu o Svetom Savi, gde je glavnu ulogu igrao crno-
gorski glumac Žarko Laušević. Otac Žarko ga je zato prokleo i
nakon samo godinu i po dana teška anatema ga je stigla, doži-
veo je šta je doživeo, zna čitav svet. Žao mi je jadnog Lauše-
vića, ali se i tu potvrdila sveta istina da se nije igrati sa Bogom
Svevidećim i sa Svetim Savom, srpskom slavom i na Nebu i na
Zemlji. Nesretni Laušević to nije znao niti slutio...
Naravno, ideja i oca Žarka je bila: ti napred a ja ću za to-
bom. Znao sam da ništa ne možemo da preduzmemo, ali bar
sam imao još jednog koji sve zna i koji me podržava.
Našao sam sveštenika u SurČinu koji je došao iz eparhije
Mileševske, odnosno pobegao od Filareta. Zatim, našao sam u
Borči sveštenika koji je izbegao iz eparhije zvorničko-tuzlanske
u strahu da će ga Vasilije ubiti. Na njega me uputio sveštenik iz
Bosne koga neću pominjati po imenu. Ovaj mi je ispričao kako
su on i njegova porodica jedva utekli pred Vasilijevim egze-
kutorima i kako se godinama bezuspešno bore za pravdu.
Za njihovu egzekuciju su bili angažovani momci iz kasa-
rne u Doboju! Znači aktivna vojna lica, čija imena oni znaju, jer
ih je popadija prepoznala. A razlog njihovog progonstva je što je
taj sveštenik, jedno jutro kada su se u crkvi spremali za svetu li-
turgiju, Kačavenda se odjednom na zaprepaštenje svih prisutnih
sveštenika skinuo go do pojasa! I tražio da ga masiraju peškiri-
ma: kao on je znojav, pa da ga posuše. Tom časnom svešteniku
je prekipela ta đavolova suluda ostrašćenost. Jer je to Kačaven-
da očito tražio zato što je to doživljavao kao gejovsku masažu!
Pa znamo ga bar mi, nas nekolicina! - sumnje dakle nema niti
može biti kada je to zlo od vladike u pitanju. Toliko zlo i neviđe-
no svetogrđe, nastranost i izopačenost vladike izazvalo je
opravdani gnev toga sveštenika pa ga je žestoko, kako i pri-
liči, ukorio:
— „PEDERČINO!
ŠTO SE SKIDAŠ PRED GOSPODOM!?“

To je bilo naravno za Kačavendu više nego dovoljno da mu

se osveti i da pošalje egzekutore da likvidiraju i njega i njegovu
porodicu. Međutim, uspeli su čudom Presvete Bogorodice da
nekako i neobjašnjivo izmigolje ispred nosa streljačkom stroju
koji im je došao u kuću da ih likvidiraju.
I prebegli su u Beograd, jer, rekao sam već ranije, u Srbiji
Kačavenda nema moć i ingerencije za obračun sa protivnicima
kao što ima u Bosni.
 Potom sam našao oca Delivoja koji je utekao takođe iz mile-
ševske eparhije. Pa onda našao sam oca Đorđa llića, koji je bio
na Palama pre Jeremije Starovlaha, koga su sklonili Kačavenda
i njegovi pomoćnici. Čovek se boreći za pravdu obraćao čak i
predsedniku države, ali kao po šablonu niko mu nije odgovorio.
Tu u mestu Čenta, nedaleko od Beograda, saznao sam ka-
ko je prenešeno opljačkano blago, novac i gde je sve sklanjano.
Saznao sam imena pomoćnika Kačavende i njegove družine. Tu
sam upoznao i oca Teodora Đurđevića koji je bio u manastiru
Ozren. On mnogo zna, ali iz straha nije smeo da priča. Kada bi
ga kontaktirao neko iz vlasti došli bi do mnogo korisnih informa-
cija. Eto, na potezu su policija i tužilaštvo...
Sve je to bilo bojažljivo i ništa se nije privodilo kraju.
U isto vreme sam se obratio i američkoj ambasadi. Tu su
me sačekali Luis Krisok savetnik Montgomerija, Blak i Mariam
koja je bila nadležna za bezbednost.
Bio sam i u engleskoj i u francuskoj ambasadi.
Francuzi su me poslali čak u Bukurešt kod svojih agenata. Do-
šao sam u Bukurešt vozom i otišao u ulicu Buce obor, kako su
mi rekli. Mislio sam da ću konačno doći do cilja. Došao je prevo-
dioc i odveo me u ulicu Vitoria, u zgradu gde me je dočekao fra-
ncuski agent. Pričali smo dugo i rekli su da će me kontaktirati.
Ulicom Celea Gravitei vratio sam se na voz pa nazad u Srbiju.
Za dan i noć sam otišao i vratio se u Beograd, što je iziskivalo
nadljudske napore.
Ali ništa mi nije bilo teško u borbi za istinu kako bi za-
ustavili Kačavendu i njegove dželate.
Posle par dana su mi se francuzi javili da su zainteresovani
za saradnju, ali da treba malo da pričekam. Nema čekanja, mis-
lio sam u sebi. Više mi se činilo kao da svi žele da ga zaštite ne-
go da se sa njim obračunaju.
Učinilo mi se kao da ga svi štite i da su priče o pravdi
međunarodne zajednice samo balon od sapunice!
Kao da niko nije hteo ili nije smeo time da se bavi.
Jedan dan svi se pozivaju na pravdu, na obračun sa krimi-
’nalom, a kada im izložim primer Kačavende i SPC svi se povuku
bez obzira što je svako od njih na svoj način mogao da pomo-
gne da se spasu mnoga deca koja su zlostavljana po manasti-
rima.
Strašno me pogodilo i ponašanje državnih organa!
Bio sam u državnoj bezbednosti, u policiji, u vojnoj bezbed-
nosti, bio sam i u UBPOK-u, u ministarstvu policije, pa sam čak
došao do kabineta predsednika Tadića.
Prvo me sačekao Bajčetić iz DB-a. Videli smo se par puta
na različitim mestima. Ali bilo mi je nagovešteno još pre susreta
sa njim, to mi je rekao izvesni Nebojša:
„Desiće ti se ovde u DB-u da se sve zalaufa i da misliš da
će se sve rešiti, a onda odjednom će stići naređenje - da
sve stane! I možda ćeš se razočarati." Tako je i bilo.
Skoro da su odredili budžet za akciju, a onda je Bajčetić pre-
stao da se javlja. Došao je posle neki inspektor Saša, malo smo
pričali i to je sve. U policiji me primio inspektor koji me uputio na
UBPOK, a oni su me uputili na ministarstvo. Tamo me primio
Srbislav Ranđelović. Kada je čuo celu priču i povezanost sa
mnogim biznismenima iz Srbije, rekao mi je:
,,Mi ćemo im, Bojane, smrsiti konce, verujem u tvoju priču i
hoću to da uradimo do kraja.“ Tu je bio i njegov pomoćnik, mi-
slim da se prezivao Trifunović, koji je uzeo izjavu. Isto je sve po-
čelo, pa je stalo. Vojna bezbednost me primila kao spasitelja:
primili su me bezbednjaci, bliski generalu Zariću. Vozili smo se
kolima po Beogradu koja su imala lažne tablice i najviše sam
vremena proveo sa jednim potpukovnikom Radujkom.
U međuvremenu sam došao do savetnika predsednika Tadi-
ća. Pričao sam sa Damjanom Krnjevićem koji je savetnik za ver-
ska pitanja, a on me je prebacio na Jovana Simića. Sa Simićem
sam se viđao po raznim restoranima i kod njega u kancelariji.
Jasno je bilo da i oni mnogo znaju ali da nešto čekaju. Mene su
držali na leru i onda je usledio predlog da za njih špijuniram
Kačavendu. Da mi daju uređaj kojim ću da snimim naše raz-
govore i naravno da pokušam da ga odvučem u neki hotel i
da sa njim „imam odnos“. Ne do kraja, naravno, ali bi verovat-
no neko sve to snimio kamerom. Pitali su me šta tražim i koja je
moja cena? Taj plan je skoro došao do kraja a onda je odjed-
nom sve stalo.
Ja sam u međuvremenu kontaktirao i SIPE u Sarajevu i vi-
deo se nekoliko puta sa izvesnim Zoranom. Oni su mi ponudli
sve što hoću za saradnju. Novac i udoban život samo da ih do-
vedem do Kačavende, Mladića i Karadžića...Svašta.
Tada su me indirektno uputili na novinara Slobodana Vasko-
vića koji je napravio jednu emisiju o tragediji u Papraći. Sledeću
smo napravili zajedno. Doživela je veliki odjek ali nisam imao
čoveka koji bi pokrenuo celu stvar.
Možda je interesantan stav i jedne Nataše Kandić. Kada
sam joj rekao kakve snimke imam, čak i ona, koja izrazito mrzi
Kačavendu rekla mi je:
,,Ma nemojte, molim vas, pa to bi ga potpuno uništilo." Ona da-
kle žali i brani Kačavendu...Čudno, možda ona zna kao i ja ko je
on...ne znam...
 Z A K L J U Č A K

Nakon svega došao sam do nepogrešivog zaključka:

Mafija u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi i državi Srbiji uopšte,
kao i svim državama ovog regiona, je veoma organizovana,
povezana i uzajamno se štite i čuvaju svi glavni akteri tako
da im, bar za sada, ne možemo ništa!
Jer, nakon celokupne golgote i svih pokušaja isterivanju
pravde i zakona, sada zaista znam i tvrdim:
Nije i ne može biti slučajno ovoliko odbijanje i ćutanje! Na
svim nivoima...
U svim ustanovama i institucijama!
Da. Sada znam. To je to!
Moćna i jaka je to organizacija, bolje reći: dobro umrežena i
utvrđena banda. Toliko su uvezani i zaštićeni da skoro svuda u
institucijama celokupnog sistema ovih država imaju svoje Ijude
iz senke koji se nalaze na ključnim mestima odlučivanja i uprav-
Ijanja. Na svom životu, bukvalno na svojoj koži, uverio sam
se u to. Da.
S toga, jedini put i način za dalju borbu jeste samo:
K NJ I G A!
SA KNJIGOM U SVET...
XXX
Cela ova borba traje punih 15 godina!
Devet godina sam sve svoje slobodno vreme posvetio bez-
kompromisnoj borbi da svet dozna istinu o Kačavendinim zlode-
lima. Izlagao sam se raznim opasnostima, nalazio se sa tajnim
agentima iz celog sveta, bio sam u bazi EUFOR-a. Sve sam
radio, ne štedeći sebe. Čak je i dnevni časopis BORBA objavila
par mojih članaka, ali meni se činilo kao da se nisam pomakao
sa mrtve tačke.
Sve mi je izgledalo kao da sam uzalud proživeo devet godi-
na i da od cele stvari nema ništa.
 Poslednji koga sam kontaktirao bio je Luka Novaković, bivši
direktor Patrijaršije i starešina hrama Svetog Save. On je želeo
da se uključi u borbu ali sve je to bilo bojažljivo. Dugo smo pra-
vili planove ali sve se na tome završavalo.
Došlo mi je u trenutku da odustanem. Sve mi se smučilo.
Tešio sam se samo time što me Gospod, uprkos straš-
nim iskušenjima, pogledao i nadgledao Svojim okom, i što
nisam poklekao crnom đavolu u ulozi vladike.
Vasiliju Kačavendi.
I što me nije „seksualno" iskoristio.
Ali onda jedno jutro sam na internetu došao do slučaja gde
je jedan bosanski muftija osuđen za pedofiliju. Pogledao sam ko
je zastupao zlostavljanu devojčicu.
To je bio on. Taj advokat je bio u Papraći posle ubistva Mili-
ća Blažanovića! Pošto nisam mogao na internetu da nađem broj
njegove kancelarije, pogledao sam koga je on još zastupao. Bila
je to mitropolija dabrobosanska.
Pozvao sam jednog sveštenika iz te eparhije i on mi je dao
broj telefona tog advokata. Spremao sam se par dana a onda
sam pozvao broj:
Dobar dan. Treba mi advokat Duško Tomić.
Čuo sam sa druge strane odgovor: ,,Ja sam.“...
 NAJVEĆI APSURD U ISTORIJI ĆOVEČANSTVA DESIO SE U MANASTIRU
MILESEVA: ISTOVREMENO EPISKOP FILARET ODLIKOVAO IVICU DAČI-
ĆA ZA BORBU PROTIV GEJ-PARADE I EPISKOPE KAČAVENDU I PAHO-
MIJA KOJI SU - DOKAZANI GEJOVII PEDOFILI!

5 f
mmwwx cmichm
f0CII0aHKy
HBHllH AAHHtkV'
flpe®«Hi Bnnm
Feny€jfHfioe Cpfitije
HeMasbBHan 0 06ap 2012«
3 , KT
fesrpA Bcofpaa

Hhcsm npeTttoeraan>ao hy h obc roaHiie 6ht>i npnMopan «i

BaM ce y Hwe CpncKe TIpa&ocnaBHe UpK»e, u&nm nepninca koJh
w peaen»^jy mbmmf Peny6nnKe Cp6 nje, m ® m y hmz
ipojHifjc TOaHosa x p y rm pen»nija, o6 |mthm ca mouCom k m m m m , m
aynopHneTOM B u im m m m f h m e acaK^iuiaaity
#0T<jrpa4HiP m rnem m jnm m K m M jimm.
0»y Ay6pi£oipe|rtytiy nanoji<fiy nponar«pajy xoMoceKey&nuH»
opiHHnaaTopH r^j-Riipane, ipiiniipajiy m 3 . oic» 6ap ose m m m «
Ha mcth HaniiH, m m am o m m ce OHeMorytiH m
oapM K M naroBeniTeiif TparnHHo-KOMHHHO naSBaiie .napHAf
uoHOca*, a HKjeje opaso mme »napaAa cpana-, Koja 6aua teni«y MopaaHy
cemgF na iiaiii Fpaa HCtiny Beiconiiy ipHiuhai!Ci?y xyjnypy k mi
AOcrcjaHCTBO HSine nopoAHHf* scao ochobho hemije inpicKor pcyaa.
Cm m m m m M ,

11m B eofpaa,Kpan* Mtp* 15p, S. T « l; Of10fc25-1’flfcT«y^B« Ot1A0i34Or

S. Be^rade t1W», Sartta, Ptam:+38t 113025100, Pto»fac *381113283 807
 EPISKOP JOANIKIJE:

,,DA, Ml ZNAMO DA GA JE ON UBIO...“

(septembar 2012. g.)

Povodom gnusnog ubistva bogoslova Milića Blažanovića u

manastiru Papraća, episkop budimljanski Joanikije, član Sinoda,
otvoreno mi je priznao u Patrijaršiji:
„Tebe je, verovatno, na sve nagnala smrt bogoslova Milića.
Da, mi znamo da ga ie on ubio (Kačavenda!) i tu si zaista u
pravu, da je on mučenik za veru Hristovu.“
Kažem episkopu Joanikiju: Da odemo u manastir Papraću da
osveštamo T A JN IG R O B mučenika, oslužimo parastos...?
Joanikije: Ako ovo ode u iavnost posledice će biti nesagle-
dive! Neka ipak sve ostane u okviru crkve...Da ne ide u jav-
nost... Znate...mnogo episkopa se javilo sa dokumentima da po-
svedoče, jer su se uplašili...mnogo iskazaje sakupljeno...“

,,GLE, IZNAD PATRIJARŠIJE KRST, I NA KRSTU

RAZAPET SVETI SAVA, VAPIJE SA KRSTA:
OPROSTIIM, GOSPODE, JER NE ZNAJU ŠTA
(Sveti ava Justin - beseda na Svetog Savu 1966.g.)
 NEVEROVATNI ODGOVOR SRPSKOG
PATRIJARHA IRINEJA

Na sljedećoj strani za naše čitaoce prilažemo zaista eksklu-

zivni, strašni dokument do dna posrnulog današnjeg takozvanog
patrijarha i njegove službe.
Samo da podsetimo naše čitaoce da je Sveti Sava mirio bra-
ću tako što je i mošti oca Simeona vadio i stavljao među njih, a
ovi danas, za koje smo s pravom rekli da su u svemu okaljali i
svetogrđem naružili taj-Sveti Tron, evo i pored svega Kačavendu
ostavljaju u činu episkopa.
Zovu ga kao „bivšim Vladikom" a on i sada u tome činu!
Dok meni odgovaraju na moj dopis tako što u svojoj izbezu-
mljenosti gube svaki kompas lažno tvrdeći da je njegov slučaj za
njih - „trajno rešen“, istovremeno meni, verovali ili ne, evo vide-
ćete:
Savetuju mi i preporučuju da se s njim— OBRAČUNAM!
Kakvi Ijudi, takva im beseda i njihovi ,,saveti“.
Svaki dalji komentar je zaista suvišan.
Zato, neka ovaj dokument kao strašno svedočanstvo stoji
zauvek u ovom delu, kao još jedan neviđeni dokaz o nedelu ne-
častivih u mantijama i pod omoforom SPC.
Istovremeno ovo je poziv narodu:
Da se ovi i ovakvi što pre maknu sa Trona Svetitelja Save!
Kao i večna opomena da se takvi više nikada ne nađu tu gde
im mesta nikad i nije trebalo biti!
TocnoAHH
BojaH josaHOBHl
Kn6p.9$
20. janyap 2014.
 NAPOMENA ČITAOCIMA
NASTAVAK U DRUGOM IZDANJU ove knjige...
U međuvremenu, negde u aprilu prošle 2013. g. Kača-
vendu su konačno, kao što zna čitav svet, nakon sada pu-
nih 15 godina od početka moje borbe za istinu protiv njego-
vih neizbrojnih zlodela, pod pritiskom dokaza, morali skinu-
ti sa eparhije zvorničko-tuzlanske! Makar i prividno, fiktiv-
no. Jer, upućeniji tvrde da on iz potaje i dalje upravlja Epar-
hijom, a da je Hrizostom figura koja aminuje i potpisuje.
Nimalo slučajno ,,unuk“ Kačavendin Dejan Nestorović,
između ostalog, Hrizostoma naziva - „vladika u pokušaju"!
Ipak, vredelo je!
Glas istine širi se teško, ali nezaustavljivo...

Ostalo je još dosta...

I na kraju, ali nimalo nevažno:
Osim što sam u međuvremenu dobio pravog advokata, ja sam
odmah po smeni Kačavende sa eparhije, zaista po promislu Bo-
žjem, prošle godine dobio do sada najboljeg prijatelja i neumor-
nog saradnika u bitki za sveto Pravoslavlje i čistotu crkve i vero-
ispovedanja.
Istinskog i pravog brata na zadatku...
Nisam, znači, više usamljen.
A pred sami izlazak u javnost ovog dela, Gospod je do-
metnuo novog svedoka:
Naime, još jedan monah odlučio je da javno progovori...
Idemo dalje sa Božjim blagoslovom i Njegovim okriljem...
DOKLE?
SVE DOK NE DOVRŠIMO ONAJ NAJPREČI ZADATAK —
DA OČISTIMO I OKADIMO SABOR I CELU CRKVU OD NE-
ČASTIVIH U MANTIJAMA I MITRAMA. AMIN.

Bojan Jovanović, Beograd 2014. g.

 TAJNI FILM O IP
JKAČAVENDE:
L
F
O
D
E

„Dolazili su i prolazili kroz vladikin krevet:

bogoslovi, duhovnici, sveštenici, kaluđeri...
A on se samo naslađivao.
Iznošeni su iz soba iskorišćeni prezervativi, mokri peš-
kiri, čaršavi...
Sve u svemu vladika se ludo zabavljao. Niti se krio niti je
neko na sve to obraćao pažnju. Ja sam se pretvarao u sen-
ku, a on se trudio da svuda javno budem sa njim, da nas svi
vide...“
 ,,0nu hrabrost, čojstvo i junaštvo koje je svojevremeno
pokazao pisac Salman Rušdi u borbi za istinu u islamskom
svijetu, to isto čini sada u srpskom i pravoslavnom svijetu
gospodin Bojan Jovanović.
Zato je zadobio moje simpatije i moju punu podršku.
No, ovoj priči nema kraja, bar za sada...
Pored svega ostalog, Kačavenda je zaratio i sa Vatikanom!
Naime, ovih dana opunomoćen sam za zastupanje u sporu
protiv Kačavende zbog krađe katoličke arhivske građe u Po-
savini u toku minulog rata. U pitanju je oko 10.000 dokume-
nata, od kojih su mnogi stari preko 100 godina.
Kačavenda to negira, iako pouzdano znamo da se po-
kradena arhiva drži u tajnosti u objektu SPC u Bijeljini.“

Advokat Dušan Tomić, juni 2014. g.

Da, zaista:

,,AKOKAŽETEISTINU, IZAZVAĆETE SRDŽBU LJUDI,

A AKO NE KAŽETE, IZAZVAĆETE SRDŽBU BOŽJUI’’
Aristotel (Api(JTOT£Ar|£ 384. n .H .e . - 322. n .H .e .)
 NAĐBI SKUP VRHBOSANSKI
ARCHIBPiSCOPUS VRHBOSNEHSiS

;hiepiscopus vrhbosnensis
Broj: F-553/2014. Sarajevo, 26. VI. 2014.

Poštovani gospodin
Dušan Tomić
Advokatska kancelarija - Odvjetnički ured
Ul. Žrtava fašizima br. 1
BiH - 71000 Sarajevo

PUNOMOĆ

Poštovani gospođine Tomić!

Ovim Vas oviašćujem da u ime Vrhbosanske nadbiskupije zastupate

potražnju arhivske gmđe iz pojeđinih župa u Bosanskoj posavini, što
je područje ove Nadbiskupije. U ratu od !992*godine su biojni
s#
dokumenti otuđeni, te bi iskreno molio da se pronađu i vmte kako bi
sačuvalt našu arhivsku vrijednu građu.

Uz izraze poštovanja unaprijeđ zahvaljujem!

EAFTOL 7, SARAJEVO - TELEFON ++J8? 33 225 501 - TELEFAKS + +387 33 218 824
 Obraćaro Vam se prvo kao Čovjek, zatim kao hrišćaoin, rođitelj 5 djece*
osmvač Prve dječije ambasade u svijetu, t ita na kraju kao optmorooćerti ađvokat
Vrhbosanske biskupije, odnosno Vinka kardinala Puljića (u prilogu punorooć),
sa molboro da me hiroo primite na razgovor povodom dokumenata KATOLIČKE
CRKVE, koja su opljačkana ratne 1992, godirte iz objekata katoiičke crkve u Posavini.
Tt dokuroenti (oko 10,000 đokumenata) se nalaze u objektu SPC uBijeijini,
pa poito je taj objekat Vaše sjedište, snosite, bez krivice, odgovomost za sudbinu tih
đokumenata katoličke crkve.
Podsjećam Vas da određbe Međunarođnog ratnog prava, a i domaće zakonodavstvo,
ta k v o ponašanje u ratu preroa vjerskim objektima i vjerskom kuJturnoro naslijeđu
(dokumenti start preko 100 godioa koji su nezakonito u vašem posjedu su
kultumo nasJijeđe katoličke crkve, ođnosno Vatikana) ttetira kao ratni zločin
protiv zaštićene imovine.
Preosvećeni Vlađiko, u razgovora sa Varoa žetim razjasniti:
I, Ko je opljačkao u ratu arhivu katoličke crkve iz Brčkog i đonio u vMiČanski
đvor u Bijeljinu?; 2. Ko je donio odluku da se ta đokuinentacija đrži u tajnosti
iđa se niječe katoličkoj crki da se ta dokumentacija nalazi u Bijeljini u
posjedu SPC (karđinaiu Puljiču je bivši vlađika Vasilije tvrdlo <te on neroa pojma o toj
đokumentaciji, odnosno đa nije kođ njega)?; 3. Ko će u iroe SCP-a vratiti
pomenutu dokumentaciju katoličkoj crkvi? 1 4. Ko će snositi krivičnu odgovornost
za učinjeni ratni zločin 1992. gođine u Brčkom - pljačkanje kultumog
naslijeđa katoličke crkve, odnosno Vatikana?

PS: O ovom problemu upoznat je papa Franjo, preko papskog nuncija u Sarajevu.

Moje veliko poštovanje, s vjerom u BogaJ

Sarajevo, 27.06.2014, godine

' Sarajevo, ui. Žrtava feškma br.i Tel/fa« 033 /*

Međaii, uL Djece evrope b r.l. Tel/faxr 055/
CIP - KATALOGIZACIJA
CIP - KaTanorn3aMMja y ny6nMKaunjn
HapoflHa 6n6nnoieKa Cp6nje, Beorpafl

JOBAHOBMTS, CepacjjMM, 1974-

Mafija u Crkvi!: ne mogu više da ćutim /
monah Serafim (Bojan Jovanović). - Beograd :
S. Mandić : Misija pravoslavlje danas, 2014
(Beograd : Art Kum). -152 s tr.: ilustr.;
21 cm
Autorove slike. - Na spor. nasl. str.:
Ispovest monaha Serafima (Bojan Jovanović). -
Tiraž 1.000. - Str. 5: Predgovor / Dragan
Radenović.
(S. Mandić)
a) CpncKa npaBOcnaBHa upKBa -
XoMOceKcyanHOCT b) JoBaHOBMh, CepacjjMM
(1974-) - MeMoapn c) KaMaBeHfla, Bacnnnje
(1938-) d) Tep3nh, flparaH (1944-)
SPCIZNEDRILA VELIKIBROJ ZLIKOVACA!
,,TI DA Ć U T IŠ ! T l Sl U B IO D IJ E T E !“ - VLADIKA
GRIGORIJE, VLADIKI KAČAVENDI - USRED SABORA.
SVI ZNAJU I SVI ĆUTE. A ĆUTANJE JE RAVNO ZLOČINU!
MANASTIR PAPRAĆA SKRIVA STRAŠNU TAJNU!

EPISKOP JOANIKIJE: „DA, M I ZNAMO DA GA JE ON UBIO.. “