Branko Miljković je bio jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine

dvadesetog veka. Pored poezije, Branko Miljković pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i
francuskih pesnika. Rođen je u Nišu. Godine 1953. Branko Miljković iz Niša dolazi u Beograd na studije
filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. godine. Još kao student pripadao je grupi
neosimbolista, a ubrzo po dolasku stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popom i Ivanom
Lalićem. Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju
njegove poezije. Kada je došao u Beograd Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa
ali nije naišao na razumevanje. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu
„Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova
prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara. Pesma je
postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama. Nakon toga Branko Miljković objavljuje zbirke
pesama: „Smrću protiv smrti“, „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)...
Književna kritika je Branka Miljkovića vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh
srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske.
Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove
filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze
nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Po
jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugimazbog problema
„uzrokovanih ljubavnim jadom“, Branko Miljković napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika
Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najveraovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko
se odaje alkoholu. U noći između 11. i 12. februara, u jednoj šumi pokraj Zagreba, po zvaničnoj verziji,
srpski pesnik Branko Miljković izvršio je samoubistvo. Imao je samo dvadeset i sedam godina. Ovaj
događaj i danas, 50 godina kasnije, izaziva mnoge kontroverze, s obzirom da postoje mnoge sumnje da je
bio ubijen od strane tadašnjeg režima.