Pol Ekman

Pol Ekman
Razotkrivene
emocije
Prepoznavanje izraza lica i osećanja radi
unapređivanja komunikacije
i emotivnog života
Prevod
Nada Dragoj ević
Aleksandar Milenković
* ....... . *
г^л Zavod za udžbenike

Beograd 2011.
SADRŽAJ
Predgovor
Žarko Trebješanin:
Ekmanovo dekodiranje facijalnih izraza em ocije............................. 9
Izrazi zahvalnosti.............................................................................. 27
Predgovor drugom izdanju.............................................................. 29
Uvod.................................................................................................... 31
1. Emocije u raznim kulturama...................................................... 37

2. Kada postajemo emocionalni?.................................................... 55
3. Menjanje onoga zbog čega postajemo emocionalni.................79
4. Emocionalno vladanje.................................................................. 95
5. Tuga i patnja..............................................................................129
6. Ljutnja....................................................................................... 159
7. Iznenađenost i strah..................................................................199
8. Gađenje i prezir........................................................................225
9. Prijatne emocije........................................................................245
10. Laži i em ocije..........................................................................271
Zaključak: Življenje s emocijama................................................291

Pogovor..........................................................................................299
Dodatak: Test Tumačenje lica......................................................303
Korišćene ilustracije......................................................................326
Napomene..................................................................................... 327
Indeks............................................................................................. 345
Ekmanovo dekodiranje
facijalnih izraza emocije
Emocije su izvanredno važan, bitan sastavni deo ljudskog živ
ljenja. One su često jače i od čovekovih osnovnih, najjačih motiva,
od gladi, seksualnog nagona, pa čak i nagona za preživljavanjem.
Ljudi će pre gladovati nego jesti hranu koja im je jedino dostupna,
ako je smatraju odvratnom. „Mogu čak da umru od gladi, iako dru
gi ljudi tu istu hranu mogu da smatraju za ukusnu“, piše Ekman1. Ili,
kako je dobro zapazio Erih From, mnogi su se ljudi ubili zbog
neostvarene ljubavi, a gotovo da nema slučaja da se neko ubio zbog
nezadovoljenog seksualnog nagona.
Pa ipak, uprkos njihovom nesumnjivom značaju, izučavanje
emocija bilo je dugo zapostavljeno u psihologiji, nauci koja je bila
okrenuta pre svega ponašanju i relativno jednostavnim svesnim,
kognitivnim, racionalnim procesima (opažanje, pamćenje, učenje),
koje je mogla proučavati objektivnim metodima eksperimenta i
spoljašnjeg posmatranja. Prva ozbiljna naučna studija emocija bilo
je impresivno delo slavnog biologa Čarsa Darvina Izražavanje em o
cija kod čoveka i životinja, objavljeno još 1872. Bila je to temeljna
uporedno-psihološka studija emocija kod ljudi i njihovih životinj
skih srodnika. U ovoj prekretničkoj, revolucionarnoj knjizi emocije
su proučavane kao plod evolucije, a emocionalni izrazi ljudi kao
relikt nekada korisnih, adaptivnih radnji. Ovu knjigu i emocije kao
1 Ekman, P., Razotkrivene em ocije, Zavod za udžbenike, Beograd, 2011, str. 35.
10 Ž a r k o T r e b je š a n in
važnu temu u ljudskim životima, zvanična akademska psihologija

je ignorisala gotovo ceo vek. Priča o proučavanju emocija u okviru
naučne psihologije, zapravo je priča o njihovom zanemarivanju i
ignorisanju. O emocijama, i to uglavnom onim štetnim (strah,
strepnja, gnev, krivica, zavist itd.)> koje dovode do narušavanja
mentalnog zdravlja i patologije (histerije, fobije ili kompulzivne
neuroze), raspravljalo se u okviru psihoanalize, psihijatrije i klinič
ke psihologije, dakle, na margini akademske psihologije. U priči o
maćehinskom odnosu psihologije prema emocijama veoma važnu
ulogu odigrao je Pol Ekman, psiholog koji je, ne slučajno, 1999. godi
ne priredio kritičko i najpotpunije izdanje Darvinovog dela Izraža
vanje emocija
Ali ko je Pol Ekman? Ovaj inače svetski slavan psiholog do
sada kod nas, u Srbiji, nije predstavljen ni jednom svojom knjigom,
pa je red da, pre svega, ovde damo neke osnovne podatke o njemu.
Ekman (Paul Ekman, rod. 1934, Vašington), profesor Kalifornijskog
univerziteta i direktor Laboratorije za socijalnu interakciju Medi
cinske škole u San-Francisku, jedan je od najpoznatijih svetskih
psihologa u domenu istraživanja emocija i neverbalne komunika
cije. Doktorirao je 1958. godine na univerzitetu Adelfi iz kliničke
psihologije. On je danas nesumnjivo najveći autoritet u veoma dina
mičnoj oblasti proučavanja emocionalnog izražavanja, posebno
facijalne ekspresije emocija i otkrivanja laži na osnovu emocional
nih izraza. Najpoznatiji je po svojim klasičnim istraživanjima faci
jalne ekspresije u različitim kulturama (Nova Gvineja, Japan, SAD
itd.), koja su ušla u sve udžbenike psihologije širom sveta. Profesora
Ekmana je 2009. godine časopis Time svrstao u red 100 najuticajni-
jih ljudi u svetu. Šest puta je za poslednjih četrdeset godina dobio
nagradu Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje za naučno
istraživanje, a 1991. godine za izuzetan naučni doprinos dobio je
2 Darvinovo kapitalno delo Izražavanje em ocija kod čoveka i životinja, izdanje koje
je priredio Ekman, nedavno je kod nas izdao „Dosije“ u čast dva veka od rođenja
tvorca teorije evolucije.
E k m a n o v o d e k o d ir a n je f a c ija l n ih iz r a z a e m o c ije 11
nagradu Američkog udruženja psihologa. Autor je ili priređivač

petnaestak knjiga posvećenih emocijama, od kojih su najpoznatije:
Ljudsko lice (1971), Demaskiranje lica (zajedno sa Frisenom, 1975),
Zašto deca lažu (1989), Kodni sistem facijalnih radnji (sa saradnici-
ma, 2 izd., 2002), Laganje (4 izd., 2008), Razotkrivene emocije (2 izd.,
2007) itd.
Ova poslednja navedena knjiga, Razotkrivene emocije, sada
dostupna i na srpskom jeziku, predstavlja sažetak četiri decenije
dugog Ekmanovog bavljenja emocijama, koje uključuje brižljivo
posmatranje, eksperimente, pronicljive analize i tumačenja ove
zagonetne sfere našeg psihičkog života. Ova impresivna knjiga nudi
obilje teorijskih nalaza, ali i praktičnih uputstava za poboljšanje
našeg svakodnevnog emocionalnog života. Negde pri kraju knjige,
sažimajući njen sadržaj, Ekman kaže: „Opisao sam mnoge emocije
koje ispunjavaju naše živote, objašnjavajući uobičajene okidače sva
ke od njih, kada i zbog čega su korisne za nas, kako da prepoznamo
najistančanije izraze tih emocija kod drugih i kako da koristimo
saznanje koje možemo da napabirčimo iz takvih tananih izraza na
radnom mestu, u porodičnom životu i prijateljevanju“.3 Namera
autora bila je da pomogne čitaocu da bolje razume svoja najtananija
i često nedovoljno svesna osećanja, kao i da se bolje, uspešnije nosi
mo sa svojim neprijatnim ali neizbežnim afektima poput straha,
gneva, tuge i gađenja. Osim ove dve veštine (svesno poznavanje i
upravljanje svojim emocijama), čitalac bi trebalo da ovlada i vešti-
nom prepoznavanja skrivenih ili nedovoljno ispoljenih emocija
drugih ljudi i, najzad, veštinom konstruktivnog korišćenja tog
saznanja u unapređenju interpersonalnih odnosa. U najkraćem,
znanja stečena čitanjem ove knjige „mogu nam pomoći da se bolje
snalazimo s vlastitim emocijama i sa emocionalnim reakcijama
drugih ljudi“.
3 Ekman, P., Razotkrivene em ocije, 2011, str. 296.

mm V • •• • a• a• •
Značaj emocija - pozitivan i negativan uticaj

Zahvaljujući istraživanjima Ekmana, ali i mnogih drugih psiho
loga poslednjih decenija saznajemo sve više o emocijama i sve više
otkrivamo njihov izuzetan značaj, kako pozitivan tako i negativan, za
naš celokupni život, lični i socijalni, fizički i psihički. Emocije nam
pomažu da se usredsredimo na bitne stvari za naš život i na najvažnije
veze sa drugim bićima. Osećanja poput ljutnje, strepnje, radosti ili
tuge utiču na naše odnose sa najbližim ljudima u braku, porodici, na
poslu, u krugu prijatelja. Emocije mogu da nam spasu život ili da nas
dovedu u smrtnu opasnost; mogu da nas usreće, ali i da nas unesreće,
upropaste. One su izvor naših najvećih radosti, blagostanja i ushiće
nja, ali nam mogu biti i izvor duševnog bola, muka i patnji. One nam
donose probleme, brige i nevolje kada pogrešno emocionalno reagu-
jemo, bilo što osećamo neprikladne emocije ili je reakcija neprimere-
nog intenziteta (previše jaka ili previše slaba).
Pošto nam emocije nekada donose nevolje i patnju, katkada
pomislimo da bi nam život bio lepši i lagodniji bez njih. Ali, da li je
zbilja tako? Bez emocija, bez osećanja prijatnosti, zadovoljstva, slat
ke strepnje, ponosa, očaranosti, divljenja, iznenađenja, naš život bi
bio dosadan, siv, bljutav, nezanimljiv i bezvredan. Osećanja boje naš
život i daju mu ukus. Ali, emocije su više od luksuznog dodatka,
začina koji čini naš život uzbudljivim, zanimljivim. Bez emocija
poput ljutnje ili straha naš život bi bio ugrožen, riskantan. „Emocija
nije kao slepo crevo, suvišan ostatak aparata koji treba izvaditi.
Emocije su srž našeg života. One čine da život bude pogodan za
život“, s pravom tvrdi Ekman4. Možemo samo da zamislimo šta bi
se desilo kada bi bezbrižno koračali pored litice ili kada bi ravno
dušno primetili da podrhtavaju zidovi kuće u kojoj se nalazimo!
Očigledno je da postoje neke situacije i neki stimulusi na koje
mi bezuslovno, nenaučeno reagujemo emocijom straha, gneva ili na
neki drugi emocionalni način. Kada autobus u kome smo iznenada
4 Ekman, P., R azotkrivene em ocije, 2011, str. 86.

ukoči, kada začujemo eksploziju ili udarac groma svako od nas će

automatski osetiti strah. Ako nam neko uzme hranu iz tanjira ili
pokušava da na silu uđe u stan, mi ćemo se neizostavno naljutiti.
Kao što postoje urođeni okidači za strah, tako postoje i za bes, tugu
ili osećanje gađenja. Oni su univerzalni, isti za sve ljude i verovatno
su evolucijom to postali, a osetljivost na njih je upisana u mozak
svakog ljudskog novorođenčeta. Za Ekmana, etologe i evolucione
psihologe ovi nasleđeni, univerzalni okidači su neke suštastvene,
„sržne teme“. Baš kao što mačka koja nikada nije videla miša reaguje
na njega kao na plen, tako i čovek ima čitav niz važnih situacija i
nadražaja na koje reaguje bez učenja. Po Ekmanu „naše evolutivno
nasleđe daje glavni doprinos u oblikovanju naših emocionalnih
odgovora. A, ako je tako, onda evolucija, takođe, ima glavnu ulogu
u određivanju univerzalnih tema koje okidaju emocije. Teme nisu
stečene nego su zatečene; uče se jedino varijacije i elaboracije tih
tema“5. Dobar primer za evoluciono programiranje putem prirod
nog odabiranja jesu emocije straha i ljutnje kao odgovori na neke
tipične situacije. Tako, recimo, oni naši preci koji su brže učili da se
treba plašiti od zmija i paukova, preživeli su i ostavili potomstvo,
navodi Arne Oman. A na sličan način, predačkim iskustvom,
Ekman objašnjava nastanak ljutnje tokom evolucije. Po njemu „oni
koji su na ometanje odgovarali energičnim nastojanjem da otklone
smetnju i koji su imali jasan signal o svojim namerama, imali su
veće izglede da pobede u utakmici, bilo da se radilo o hrani ili pare
nju. Imali bi izglede da iza sebe ostave brojnije potomstvo i, tokom
vremena, ne bi bilo nikoga bez te teme za ljutnju“6. Prema tome,
naši automatski procenjivači bez prestanka su uključeni i stalno, bez
udela naše svesti i volje, pretražuju okolinu kako bi uočili kritične
stimuluse, događaje i situacije koje su bitne za našu dobrobit ili za
preživljavanje, te su otud odabrane tokom evolucije naše vrste. A
kada uoče ove evolucijom selekcionirane draži, javlja se automatska,
5 Ekman, P„ R azotkrivene em ocije, 2011, str. 65.

6 Ekman, P., isto, str. 65.
urođena emocionalna reakcija. Osim ovih urođenih okidača, posto

ji i čitav niz stečenih okidača koji su povezani sa ovim urođenim, ali
su rezultat individualnog iskustva. Na primer svi mi imamo urođe
nu reakciju straha na predmet koji se brzo kreće prema nama, ali je
strah od automobila ili voza stečen. Gubitak nečega dragocenog i
bitnog (voljene osobe, zdravlja, slobode itd.) je univerzalan okidač
za tugu, ali se od kulture do kulture razlikuje ono što je važno a
izgubljeno.
Sada kada smo upoznali okidače emocija, možemo reći da je
za Ekmana emocija nesvesni proces brze procene našeg stanja i
ponašanja u nekoj važnoj situaciji. Ili kako on kaže: „Emocija je
proces, određena vrsta automatske procene, pod uticajem naše evo-
lucione i lične prošlosti, tokom koga osećamo da se dešava nešto
bitno za našu dobrobit i da skup fizioloških promena i emocional
nih ponašanja počinje da se odnosi na situaciju“7. Emocija radosti,
straha ili tuge javlja se kada nam se učini, s razlogom ili bez njega,
da se priprema ili se već zbiva nešto što bitno utiče na naš život, na
našu sigurnost i dobrobit, bilo pozitivno ili negativno.
Funkcije emocija
Emocije su nastale tokom procesa evolucije i imaju svoju važ
nu ulogu ne samo u adaptaciji, nego i u socijalnoj komunikaciji.
Smisao emocije jeste u njenoj funkciji prilagođavanja. Njen
zadatak je da pripremi jedinku za odgovarajuću biološki svrsishod
nu akciju. Po Ekmanu, emocije su se razvile tokom evolucije vrste jer
su bile korisne, pošto nas pripremaju za brzo, automatsko razrešava-
nje vitalno značajnih zbivanja. Nekada nam život zavisi od toga da li
ćemo dovoljno hitro, u deliću sekunde, bez razmišljanja, emocional
no reagovati na neki ugrožavajući događaj. „Nije strah ono što nas
štiti; naši životi se spasavaju zato što na pretnje povređivanjem može
mo da odgovorimo zaklanjanjem bez razmišljanja. Reakcije gađenja

čine nas opreznim pre upuštanja u aktivnosti koje bi u doslovnom,

ili prenosnom, smislu mogle da budu toksične. Tuga i očaj zbog
gubitka mogu doneti pomoć od drugih. Čak i ljutnja - emocija koju
bi većina ljudi želela da isključi - donosi određenu korist. Ona upo
zorava druge, a i nas, da nam nešto smeta. To upozorenje može uro
diti promenom, mada može da dovede i do protivljutnje. Ljutnja nas
motiviše da pokušamo da menjamo svet, da ostvarimo društvenu
pravdu, da se borimo za ljudska prava“8. Kada doživimo neku emo
ciju, mi smo programirani za tačno određenu vrstu akcije, a što se
izražava zauzimanjem specifičnog položaja tela i osobenim izrazom
lica. Sve emocionalne reakcije služe nekom od oblika adaptacije:
odlazak iz situacije (reakcija straha), menjanje situacije (reakcija ljut
nje), približavanje i ostanak u situciji (reakcija zadovoljstva, radosti)
ili prilagođavanje neizbežnoj situaciji (reakcija tuge).
Organske, fiziološke promene su važna komponenta emocije,
a imaju nesumnjivu adaptivnu vrednost. Većina ih nastaje aktivira
njem simpatikusa (širenje ženica, brži rad srca, ubrzano disanje,
pojačano lučenje adrenalina, povećana količina šećera u krvi, pove
ćanje mišićne napetosti i si). Sve ove telesne promene imaju ulogu
da pripreme organizam za pojačane napore i za hitnu akciju (beža-
nje ili borba). Tako, recimo, kod emocija ljutnje se pojačava dotok
krvi u šake, čime se one pripremaju da udare ili stegnu protivnika
koji je predmet ljutnje, a kod straha pojačava se dotok krvi u noge,
čime se one osposobljavaju za beg. Savremeni evolucioni psiholozi
smatraju da su emocije nastale kao spasonosni odgovori na proble
me „okruženja evolucione prilagođenosti“. A to znači kao adapta-
bilne reakcije na pradavne životne probleme (požar, napad, smrt,
rođenje, uspeh u lovu, gubitak partnera, poraz, pokvarena hrana)
karakteristične za tipičnu sredinu u kojoj su pre više miliona godina
živeli naši čovekoliki preci.9

9 Cosmides & Tooby, „Evolutionary Psychology and the Emotions“, in Lewis and
Haviland-Jones /ed./, H an dbook o f Emotions, Guilford, New York 2000.
Osim adaptivne, biološke funkcije, emocije imaju i važnu soci-

jalnopsihološku, komunikativnu funkciju. Tačno prepoznavanje
izraza lica i gestova ima ogroman značaj jer služi sporazumevanju
u socijalnoj interakciji. Emocionalni izraz je često istovremeno i
komunikacioni znak. On je, kaže Ekman, delotvoran signal - jasan
i univerzalno razumljiv, koji brzo i nedvosmisleno obaveštava druge
0 tome kako se oseća subjekt emocije. Osmeh je, na primer, univer
zalni signal naklonosti i odobravanja. Tužan izraz lica i poguren stav
čoveka upućuju poziv drugim ljudima da mu pruže utehu, empatiju
1brigu. Oboren pogled i zaklanjanje lica kod stida je poziv na milost
i podršku. Pokreti daju živost nečijim recima, ali i otkrivaju njegove
prave misli i namere bolje nego reči koje mogu biti neiskrene. Svako
osećanje sadrži izvesnu poruku upućenu drugim ljudima i izvesno
očekivanje željene reakcije. Tako, recimo, ljutnja šalje poruku: „Ne
čini to“, a očekivanje je da osoba koja je izvor frustracije odustane
od svog ponašanja. Strah odašilje poruku: „ugrožen sam“, a očekuje
se reakcija zaštite ili spasavanja.
Za naš socijalni život veliki značaj ima valjano prepoznavanje
i tumačenje čak i onih slabih, delimičnih i nejasnih emocionalnih
signala. Prepoznavanje nedovoljno ispoljenih ili nesvesnih emocija
drugih ljudi predstavlja krupan korak u poboljšanju naše sveuku
pne društvene komunikacije (u porodici, prijateljskom krugu, u
profesionalnom udruženju, na radnom mestu).
Izražavanje, razumevanje i socijalna kontrola emocija

Emocionalno izražavanje predstavlja spolja vidljivu manifesta
ciju emocije, a to su tipične promene u ponašanju, držanju, mimici
i gestovima. Za izražavanje emocija kod ljudi najvažnije je lice,
pošto ono predstavlja najizražajniji deo ljudskog tela. Raznovrsne
neverbalne signale šalju različiti delovi lica (oči, kapci, obrve, čelo,
usta), kao i promene na koži lica (bledilo, crvenilo, znojenje). Sve
ove emocionalne izražajne promene na licu nazivaju se facijalnom
ekspresijom. Ovo ponašanje u velikoj meri je spontano, nasleđeno
i nekada je bilo biološki svrsishodno. Darvin je pokazao da su odre

đeni ekspresivni obrasci telesnih pokreta i mimika (mrštenje, crve
nilo lica, stezanje pesnica, osmeh, saginjanje glave, naginjanje
napred itd.) tesno povezani sa urođenim emocijama i da predstav
ljaju evolucione ostatke nekada svrsishodnog, prilagodljivog pona
šanja. On je pokazao da mi, današnji ljudi, i nehotice, opuštamo
krajeve usana kada smo tužni, smejemo se i skačemo kada smo
radosni, podižemo obrve kada smo iznenađeni i stežemo pesnice u
besu10. Kulturni relativisti (čuveni antropolozi Margaret Mid, Gre-
gori Bejtson, Rej Berdvisl i drugi) odlučno su tvrdili da se emocio
nalni izrazi, poput običaja, razlikuju od kulture do kulture, odnosno
da su kulturno specifični. Darvinova teza, pak, bila je da su naši
obrasci izražavanja emocija urođeni i univerzalni jer su nastali kao
rezultat procesa evolucije. Pol Ekman je još kao relativno mlad
naučni istraživač dobio 1966. godine priliku da u svom empirijskom
istraživanju na terenu razreši važan problem koji je još Darvin
postavio u svom delu: Da li mi učimo koji izraz treba da napravimo
kada smo ljuti, tužni ili srećni, ili ga pravimo spontano, nevoljno, jer
nam je to urođeno? Da li su ekspresije emocija univerzalne, iste u
svim kulturama, ili su kulturno specifične, arbitrarne poput reči jezi
ka? Značajan je i vredan pomena podatak da je i sam mladi Ekman,
tada pristalica Skinerovog biheviorizma, na početku svojih istraži
vanja bio uveren da emocionalni izrazi ne mogu biti urođeni, već su
svakako stečeni učenjem11. Znao je, naravno, da je Darvinova teza
bila suprotna, ali je bio toliko siguran da su kulturalisti u pravu da
nije ni pročitao knjigu čuvenog biologa o izražavanju emocija!
Ovu važnu dilemu Pol Ekman, kao empirijski orijentisan psi
holog odlučio je da razreši objektivnim i egzaktnim istraživanjem
na terenu, u kulturi koja je bila izolovana od zapadnog, razvijenog
sveta, te njeni pripadnici nisu mogli biti pod direktnim ili indirek
10 Izražavanje em ocija kod čoveka i životinja (1872), Dosije, Beograd 2009.

11 Pol Ekman, „POGOVOR: Univerzalnost izražavanja emocija? Lična istorija kontro
verze“, u Darvin, Č , Izražavanje em ocija kod čoveka i životinja, Dosije, Beograd 2009.
tnim uticajem (filmova, televizije) našeg, zapadnog načina izraža

vanja emocija i tumačenja emocionalnih izraza lica. Filmskim i
fotografskim zapisima želeo je da ustanovi da li ljudi spontano,
nevoljno pod uticajem istih emocija prave iste facijalne izraze, koji
su onda evoluciono nasleđeni i univerzalni. A koristeći seriju foto
grafija sa različitim izrazima lica i priče o emocionalnim stanjima,
Ekman je tražio od ispitanika da upare svaku priču (koja govori o
emociji sreće, tuge, ljutnje, straha itd.) sa odgovrajućom fotografi
jom. Ekmanova, danas već klasična istraživanja facijalne ekspresije
kod različitih naroda, rasa i kultura, ubedljivo su pokazala neodrži
vost njegove početne kulturalističke predrasude. Njegova inventiv
no zamišljena i metodološki besprekorno izvedena istraživanja u
kulturama koje su izolovane od Zapadne, potvrdila su glavnu Dar-
vinovu tezu, po kojoj nekoliko primarnih emocija - strah, gnev,
žalost, radost i gađenje - ima univerzalne i urođene izrazne obrasce
ponašanja. Utvrdio je preciznim empirijskim metodom da među
ljudima iz različitih kultura (predpismenih, izolovanih i naše,
zapadne) postoji značajno slaganje ne samo u izražavanju emocija,
nego i u pogledu prepoznavanja emocionalnih izraza (najveće za
emocije sreće, gađenja i ljutnje, a najmanje za strah i iznenađenje).
Ali ovi Ekmanovi nalazi ne znače da kultura nema nikakav uti-
caj na emocionalno izražavanje ljudi. Ljudi se, nema sumnje, razli
kuju od kulture do kulture po tome u kojoj meri su spremni da ispo-
lje određene emocije. Rezultati brojnih istraživanja, pokazuju da
kultura svojim pravilima, sistemom verovanja i vrednosti socijalizu-
je naše biološki uslovljeno ispoljavanje emocije. Ekmanovi rezultati,
korektno interpretirani samo ukazuju na činjenicu da je nevoljno,
spontano izražavanje primarnih emocija univerzalno, ali ne poriču
da je kulturno uslovljena njihova voljna kontrola, odnosno da su
kulturom određena pravila prikazivanja emocija u društvu. Uosta
lom sam Ekman to nedvosmisleno kaže. „Predložio sam da su ta
pravila /emocionalnog ispoljavanja/ rezultat socijalnog učenja, da se
često kulturološki razlikuju i da se tiču kontrolisanja izraza, to jest,
toga ko kome kada i koju emociju može da prikaže“. A ova društvena
pravila emocionalnog ponašanja, kako pokazuju Ekmanovi ekspe

rimenti, mogu da diktiraju da neku emociju koju osećamo priguši
mo, preuveličamo, potpuno sakrijemo ili da maskiramo njen izraz.
U nizu inventivnih eksperimentalnih studija u kojima su ispitanici
snimani skrivenom kamerom videlo se da „Japanci i Amerikanci,
kada su nasamo, prikazuju iste izraze lica kao reakciju na gledanje
filmova o nesrećama i hirurškim operacijama, ali ako, dok gledaju
film, s njima sedi eksperimentator, onda Japanci osmehivanjem
maskiraju negativne izraze lica više nego Amerikanaci. Urođene
ekspresije privatno, kontrolisane ekspresije javno“12.
Rezultati dobro dizajniranih istraživanja, pokazuju koliko i na
koji način i kultura svojim pravilima, stavovima i vrednostima soci-
jalizuje naše biološki uslovljeno ispoljavanje emocije13. Još je Darvin
tvrdio da plakanje, prirodni izraz bola i tuge (u izvornom vidu sreće
se samo kod dece), uobličava i kontroliše kultura svojim običajima
i normama. Dakle, odgovor na to ko određuje emocionalnu ekspre
siju biologija ili kultura, glasi - i biologija i kultura, u određenoj
meri i u sadejstvu.
Mi ne biramo da li ćemo reagovati emocionalno, ali, smatra
Ekman, mi „možemo da naučimo da ublažavamo emocionalno
ponašanje zbog koga bismo kasnije zažalili, da zakočimo ili da
savladamo svoje izražavanje, da sprečimo ili da umerimo svoje
postupke ili reči“. Još Aristotel je dao model konstruktivnog emoci
onalnog vladanja u svom opisu „umerene osobe“. Otud Ekman kaže
da za optimalno ponašanje emocije moraju da budu „u odgovara
jućoj količini, srazmerno događaju koji ih izaziva; moraju da budu
izražene u pravo vreme, na način koji je primeren emocionalnom
okidaču i okolnostima u kojima se on javlja; i moraju da budu izra
žene na pravilan način, na način koji ne povređuje“14.

13 Fischer, „Emotion“, The Social Science Encyclopedia /3 ed./, Vol. I, Routledge,
London 2004, p. 293.
Primarne emocije: vrste, okidači, izražavanje i uloga

Kvalitativno raznovrsnih emocija ima veoma mnogo, te je teš
ko utvrditi konačan spisak. Neke emocije su, međutim, univerzalne
i rano se javljaju. Ove emocije nazivamo elementarnim, osnovnim
ili primarnim emocijama. Primarne emocije (bes, strah, tuga itd.)
podstiču našu energiju i automatski usmeravaju našu akciju, pa su
od vitalnog interesa za opstanak. One se prepoznaju po tome što su
nastale tokom evolucije, rano se javljaju tokom ontogeneze, zajed
ničke su ljudima i višim životinjama, iste su u svim kulturama i
imaju svoju organsku osnovu. Ove karakteristike ukazuju da su te
emocije rezultat nasleđa i procesa evolucije.
Psiholozi se slažu da postoji manji broj primarnih emocija, ali
se ne slažu u potpunosti koliko ih tačno ima. Ima više spiskova pri
marnih emocija koje su sastavili različiti stručnjaci za emocije. Po
Makdugalu osnovne emocije su ljutnja, gađenje, radost, strah (pove
zane su sa instinktima), po Votsonu, to su strah, bes, ljubav (urođene
reakcije na bezuslovne draži). Po Ekrnanu i mnogim drugim savre-
menim psiholozima to su ljutnja, strah, iznenađenje, gađenje, prezir,
tuga i radost. O ovim bazičnim emocijama autor u ovoj knjizi govori
podrobno na osnovu, pre svega, svojih ali i drugih relevantnih
savremenih istraživanja. Zato ću ovde samo ukratko, na nekoliko
primera, ukazati na koji način Ekman ispituje ove osnovne emocije
i na koji način izlaže svoja saznanja o njima.
Pođimo od emocije straha, koja je od svih najviše naučno istra
živana. Strah je urođena emocija koja nastaje kao nevoljna reakcija
opažanjem stvarne ili zamišljene pretnje povređivanjem, fizičkim
ili psihološkim. Po Ekmanu, okidači straha su: nešto što se brzo
kreće kroz prostor i preti da nas udari; naglo izmicanje oslonca;
pretnja fizičkim bolom; pojava zmije, stajanje na velikoj visini itd.
Na planu doživljaja strah je neprijatno osećanje ugroženosti i nesi
gurnosti, a na fiziološkom, to je ubrzani rad srca, porast tonusa
mišića, povišeni krvni pritisak, povećano lučenje adrenalina, ubr
zano disanje, bledilo, sušenje ustiju itd. Na planu ponašanja strah se
manifestuje kao maksimalno podignute obrve, širom otvorene oči,

drhtanje, odmicanje od izvora opasnosti, donja vilica je obešena,
usne zategnite horizontalno ka ušima, brada povučena unazad itd.
Smisao straha je da pripremi organizam za bekstvo iz ugrožavajuće
situacije, za skrivanje od opasnosti ili za odbranu. Ili, kako kaže
Ekman, kao reakciju na ugrožavanje „evolucija izgleda podržava
dve sasvim različite radnje - sakrivanje i bekstvo“15.
Strah je urođena reakcija na ugrožavajuću situaciju, ali to ne
znači da je uvek adaptivna, biološki svrsishodna reakcija. To što
racionalno znamo da nemamo čega da se plašimo ne može da spreči
pojavu emocionalne reakcije na urođeni okidač straha. Baš zato što
je nevoljna, evoluciono programirana, emocija straha nekada može
biti i iracionalna, kao u slučaju koji je opisao sam Darvin.16
Ljutnja, koja može da varira od blage ljutnje do žestog besa,
javlja se kao reakcija kada je pojedinac osujećen u postizanju cilja,
odnosno ona je odgovor osobe na sprečavanje da realizuje neku
svoju nameru. Po Ekmanu, ljutnja, koja najavljuje napad, je „najo
pasnija emocija“. Univerzalni okidač ljutnje je frustracija, ometanje
da zadovoljimo svoje potrebe. Adaptivna vrednost ljutnje je što ona
može dovesti do rešenja problema i izlaska iz situacije frustracije.
„Ljutnja može da nas motiviše da prekinemo ili da promenimo bilo
šta što čini da se ljutimo. Ljutnja zbog nepravde motiviše postupke
koji dovode do promene“, podseća nas Ekman.
Emocionalni izraz ljutnje koji se opaža u karakterističnom
držanju tela (preteče naginjanje ka izvoru frustracije, napeti mišići

16 Darvin navodi zanimljiv eksperiment u kojem je on sam bio zamorče. „U Zoološ
kom vrtu sam stavio lice tik ispred debelog stakla kojim je ograđena zmija otrovnica,
čvrsto rešen da se ne pomerim ukoliko zmija krene prema meni; međutim, čim je
poskočila, moja odlučnost je nestala i neverovatnom brzinom trgao sam se unazad,
jard ili dva. Moja volja i moj razum bili su bespomoćni pri zamišljanju opasnosti koja
se nikada nije dogodila“ (Darvin, Izražavanje em ocija k o d čoveka i životinja, 2009,
str. 84). To što razum veli da nema opasnosti nije dovoljno da eliminiše strah. Mi,
očigledno, pokazuje ovaj slučaj, ne donosimo voljnu odluku da li ćemo pokazati strah
kada se pojavi ono što je hiljadama godina predstavljalo opasnost po našu vrstu.
ruku, stisnute pesnice), glasu (podignut ton) i mimici lica (namr

štene obrve, oči širom otvorene, oštar i direktan pogled koji „mrvi“
ili „strelja“ protivnika, crvenilo lica, isturena brada, gornja usna
podignuta, otkriveni očnjaci). Sve ove telesne promene i vidljive
manifestacije ljutnje na licu, u glasu i pokretima tela, imaju osim
adaptivne funkcije, a to je priprema za napad, i jasnu komunikativ
nu funkciju. One signaliziraju okolini da imamo problem, a protiv
niku da se okane onoga što pokušava da učini jer je to za nas nepri
hvatljivo. Ljutnja upozorava osobu koja je izvor frustracije: „Nemoj
to da činiš, jer ćeš se loše provesti!“. Ili, kako kaže Ekman, njena
glavna poruka je, zapravo, pretnja upućena onome ko nas ometa:
„Sklanjaj mi se s puta“.
Tuga je emocija koja se javlja kao reakcija na gubitak nečeg
dragocenog, važnog, kao što je to, recimo, draga osoba, deo vlasti
tog tela, zdravlje, društveni status, samopoštovanje ili neki vredan
predmet. Ukoliko je ono izgubljeno vrednije i ukoliko je gubitak
nepovratan, utoliko je i tuge veća i dugotrajnija. Tuga proizvodi
nisku tenziju i ne pokreće na akciju kao druge primarne emocije,
već vodi pogruženom, ukočenom držanju i pasivnom ponašanju.
Izražava se plačem, jecajima, tihim glasom, odsustvom gestiku
lacije, skamenjenim sedenjem ili veoma usporenim hodom, pognu
tom glavom itd. Na licu se tuga prepoznaje po tome što su unutrašnji
uglovi obrva podignuti, gornji kapci su malo spušteni, na čelu se
pojavljuje karakteristična potkovičasta bora, uglovi usana su povučeni
na dole, oči su suzne, a pogled je oboren ka zemlji. Neverbalna poruka
izraza tuge, upućena drugim ljudima, može se recima izraziti: „Patim;
uteši i pomozi“. To ima svog efekta jer su ljudska bića sazdana tako da
na emociju tuge, na ovaj nemi poziv u pomoć, odgovaramo svojom
emocijom saosećanja, sažaljenja i impulsom da pomognemo i pruži
mo podršku. A ova socijalna podrška najbližih, rođaka i prijatelja, u
teškim trenucima patnje zbog gubitka, blagotvorna je i isceliteljska.
Gađenje je nesumnjivo neprijatna emocija, koju izaziva neka
draž (mirisna, gustativna, taktilna, vizuelna) ili situacija koju doživ
ljavamo kao blago neugodnu ili odvratnu. „Ukus nečega što biste
radije da ispljunete, čak i pomisao da pojedete nešto tako bljutavo,

može da izazove gađenje“, kaže Ekman. Najsnažniji univerzalni oki
dači odvratnosti su telesni produkti: fekalije, izbljuvak, urin, znoj,
šlajm i krv.
Na nivou ponašanja gađenje se manifestuje karakterističnim
grimasama (nabiranjem nosa, krivljenjem ustiju, poluzatvaranjem
očiju), okretanjem glave i izbegavanjem neprijatnog objekta, a na psi
hofiziološkom planu osetima nalik onima koji nastaju kada se uzme
pokvarena hrana, kada se javlja osećanje mučnine. Biološki smisao
gađenja je očigledan, a to je da nas udalji od onoga što je odvratno,
otrovno, trulo, bolesno, zarazno i si. Gadljiv izraz lica ima socijalnu
komunikativnu funkciju jer upozorava sve druge osobe iz okoline da
je čulom vida, mirisa ili ukusa opaženo nešto neprijatno i potencijal
no opasno po zdravlje, čega se valja kloniti. Prevazilaženje gađenja
(roditelji koji presvlače i kupaju svoje bebe) ili preobražaj odvratnosti
u prijatnost (seksualni partneri u intimnim odnosima), predstavlja
pouzdan znak velike socijalno-emocionalne bliskosti ovih osoba i
istovremeno činilac učvršćivanja ove bliske veze.
Mi se u psihologiji još uvek više naučno bavimo (mada se
poslednjih decenija stanje menja) i mnogo više znamo o neprijat
nim, štetnim i uznemirujućim, nego o onim blagotvornim i prijat
nim emocijama. Ima mnogo više odličnih psiholoških i psihoanali
tičkih studija o strahu, besu ili tuzi, nego o sreći, zadovoljstvu ili
ekstazi. „Na emocije se obraćala pažnja ukoliko su nama i drugima
stvarale probleme. Za rezultat imamo da više znamo o mentalnim
poremećajima nego o mentalnom zdravlju. Sada se to menja. Stavlja
se nov naglasak na takozvane pozitivne emocije“, piše Ekman. On
navodi nekih čak šesnaest prijatnih emocija, od kojih su mnoge
samo nijanse zadovoljstva, ushićenja ili ponosa!17
17 To su pet čulnih prijatnosti, zatim, zabava i zadovoljnost, uzbuđenost i olakšanje,
očaranost, ekstaza,fiero, nakhas, ushićenost, zahvalnost i šadenfrojde. Neke od ovih
nijansi poznatih emocija čak i nemaju naziv u engleskom, pa Ekman koristi strane,
italijanske, jevrejske, nemačke reči! I on sam se pita: „da li svaka od njih zaslužuje
status zasebne emocije?“
Ekman u ovoj knjizi razrađuje zanimljivu ideju da su primarne

emocije povezane sa odgovarajućim raspoloženjem (koje je slabije od
emocije i traje duže), zatim sa određenom vrstom patologije (pore
mećaj te emocije) i najzad, sa određenom trajnom dispozicijom,
odnosno crtom ličnosti (gde ta emocija ima glavnu ulogu). Taj odnos
emocija - raspoloženje - poremećaj - crta o kojem piše Ekman, može
se pregledno, shematski prikazati i ilustrovati sledećom tabelom.
EM O C IJA R A SPO LO ŽEN JE PATOLOŠKI CRTA LIČNOSTI

POREM AĆAJ
lju tn ja razdražljivost nasilništvo neprijateljstvo
stra h anksioznost fobija plašljivost/stidljivost
tu ga potištenost depresija melanholična sklonost
Otkrivanje lažnih emocionalnih izraza

Ovladavanje veštinom prepoznavanja emocija drugih ljudi
ima veliku privlačnost za mnoge, pre svega zato što nam omogućava
da znamo kada neka osoba pokušava da nas obmane, da se lažno
predstavi kao tužna, srećna ili ljuta. U poglavlju ove knjige, pod
nazivom „Laži i emocije“, Pol Ekman koji, inače, ima čitavu jednu
knjigu posvećenu laganju18, podučava čitaoce kako mogu ispod
maske, nameštenog emocionalnog izraza, otkriti pravu emociju
neke osobe.
Sa znakovima laganja, upozorava nas ovaj psiholog, valja biti
oprezan, jer u popularnoj psihološkoj literaturi, kao i u shvatanjima
široke javnosti, postoji čitav niz zabluda, predrasuda i stereotipa o
njima. Većina polaznika na kursevima u kojima se obučavaju proce-
njivanju istinitosti, odnosno laži u ispoljavanju emocija, kaže Ekman,
„kljukani su informacijama koje se ne osnivaju na bilo kakvim nauč
nim dokazima - ponekad i informacijama za koje su naučne studije
18 Ekman, P., TellingLies: Clues to D eceit in the M arketplace, Politics, an d M arriage

(3 ed), Norton, New York 2009.
utvrdile da su pogrešne“. Tako, recimo, oklevanje u odgovoru, nije

nikakav siguran dokaz da neko laže, jer čovek može oklevati i iz mno
go drugih razloga (stid, strah, nerazumevanje pitanja, naprezanje da
se seti itd.). Ekman, na osnovu svojih dugogodišnjih istraživanja,
decidirano kaže: Nema pouzdanog znaka da li neko laže, postoje
samo slabiji ili jači indikatori, odnosno „vrele tačke“, koje zahtevaju
dalje istraživanje. Nedvosmisleni, apsolutno siguran znak laži jedno
stavno ne postoji. „Samo je Pinokio davao očigledan signal uvekkada
je lagao. Mi ostali, u najboljem slučaju imamo vrele tačke“19.
Ali ako nema sasvim pouzdanih signala da neko lažno pred
stavlja svoj emocionalni doživljaj ili da prikriva svoje pravo emoci
onalno stanje, to, razume se, ne znači da ne postoje brojni indikatori
koji nas sa velikom sigurnošću upućuju da taj neko taji svoja oseća
nja. Naprotiv, naše neverbalno, spontano ponašanje (boja i visina
glasa, držanje tela, nehotični trzaj mišića na licu, treptaj oka, krat
kotrajno rumenilo na vratu i si.) neprestano šalju emocionalne
poruke, koje bi osoba koja šalje ove signale rado sakrila jer otkrivaju
njena autentična osećanja.
U svojim objektivnim, veoma minucioznim istraživanjima
facijalne ekspresije, u kojima je koristio video zapise kamerom, koje
je detaljno analizirao na usporenom snimku, Ekman je otkrio faci
jalne znake u vidu vrlo brzih (0,2 sekunde) pokreta mišića lica,
putem kojih „eure“ informacije o pravim ali prikrivenim emocija
ma. Ove kratkotrajne, teško uočljive izraze koji su valjani indikatori
laži, on je nazvao mikro izrazima. Ali kada otkrijemo mikro izraz,
recimo, strepnje ili ljutnje mi nismo sigurni da lije tako razotkrive
na emocija potisnuta (pa o njoj ne zna ništa ni sama ta osoba) ili je,
pak, ova emocija namerno prikrivena, svesno suzbijena.
Laž se može otkriti i u svom drugom obliku, u vidu namešte-
nog, glumljenog izraza nepostojeće, ali socijalno prihvatljive emo
cije koji prikriva onu pravu, neprihvatljivu. Tako, na primer, često
veštački osmeh, kao izraz tobožnje veselosti, prikriva tugu ili zabri

nutost. Ali ako taj osmeh ne uključuje nevoljno stezanje mišića koji
okružuje oko (orbicularis oculi), onda je to namešten izraz lažne
veselosti. Na taj način je još francuski lekar Dišen de Bulonj uspevao
da „demaskira lažnog prijatelja“, odnosno da razlikuje pravi osmeh
(koji Ekman naziva „Dišanov osmeh“) od veštačkog, koji pokušava
da obmane okolinu. Lažni, izveštačeni facijalni izraz odaje se i time
što je gotovo uvek skoro neprimetno, sasvim neznatno asimetričan,
zatim, time što nije sasvim dobro sinhronizovan sa kontekstom u
kome se javlja i, najzad, što mu nedostaje spontanost, „glatkoća“
toka pojavljivanja i nestajanja s lica, ukazuje Ekman.
Razlikovanje iskrenih, spontanih od lažnih izraza lica, osim
teorijskog ima i veliki praktični značaj za otkrivanje zločinaca,
potencijalnih terorista, silovatelja, pljačkaša, špijuna i drugih druš
tveno opasnih osoba, koje umeju vešto da varaju. Tako, recimo,
teroristi koji su 11. septembra napali simbole američke moći „bili
su više puta propitivani od strane aerodromskog osoblja i službeni
ka za izdavanje viza i za imigraciju, pre nego su žarili svoje avione u
pentagon i kule bliznakinje. Da su bile primećene bar neke od nji
hovih laži, katastrofa od 11. septembra mogla je da bude delimično,
ako ne i u potpunosti, sprečena“, veruje Ekman. Zato je on sa svojim
saradnicima utemeljio i razvio čitav jedan dobro naučno fundiran
kurs posvećen praktičnom obučavanju policajaca, obaveštajaca,
kontraobaveštajaca i kontrolora na aerodromu u procenjivanju isti
nitosti iskaza i verodostojnosti ponašanja osumnjičenih ljudi.
Upravo zbog provokativnih istraživanja i demaskiranja lažnih
facijalnih izraza, proučavanja emocionalne ekspresije u nama dale
kim kulturama, kao i zbog podučavanja kako otkriti pravu emociju
i njen smisao, knjigu Razotkrivene emocije Pola Ekmana, napisanu
naučno precizno ali i briljantnim literarnim stilom, rado će čitati ne
samo stručnjaci psiholozi, antropolozi i psihijatri, već i najšira
publika kao izuzetno informativno, lepo i zanimljivo štivo.
Predgovor
drugom izdanju
Naročito sam zadovoljan što mi je ovo drugo izdanje Razotkri
venih emocija omogućilo da izložim nove ideje, uvide i rezultate
istraživanja koji će čitaocu pomoći da vodi bolji emotivni život.
Prošlo je četiri godine od prvog izdanja. Ažurirao sam zaključak i
pogovor i dodao sam potpuno novo 10. poglavlje o lažima i emoci
jama, koje povezuje u celinu moja najnovija razmišljanja o ulozi
emocija u laganju, s posebnim osvrtom na pomoć koju imamo od
znakova emocija pri procenjivanju istinitosti. Ono odražava moje
iskustvo iz poslednjih nekoliko godina od kojih sam većinu vreme
na proveo u iznalaženju načina da se moji rezultati primene u
domenu državne bezbednosti.
Razotkrivene emocije pisao sam u cilju pomoganja ljudima da
unaprede četiri osnovne veštine, tako da sam u knjigu uključio
predloge i vežbe za koje se nadam da će biti korisni i izazovni. Te
četiri veštine su sledeće:
Prva, podizanje svesnosti trenutka u kome postajete emotivni,
čak i pre nego progovorite ili postupite. Ova se veština najteže stiče; u
knjizi se u 2. poglavlju objašnjava zašto je to tako teško, a vežbe za podi
zanje svesnosti vaših emocija daju se u 3. poglavlju i u odeljcima od 5.
do 8. poglavlja, koji se bave pojedinačnim emocijama. Sticanje ove
veštine omogućava vam da imate nekakav izbor dok ste emotivni.
30 Po l E k m a n
Druga, biranje ponašanja dok ste emotivni, tako da svoje

ciljeve ostvarujete bez povređivanja drugih ljudi. Svrha svake
emotivne epizode je brzo ostvarenje ciljeva, bilo da ljude navedemo
da nas teše, ili da prestrašimo napasnika, ili na hiljade drugih cilje
va. Najbolje emotivne epizode su one koje ne povređuju i ne stvara
ju teškoće drugima s kojima smo u dodiru. Ni ovu veštinu nije lako
steći, ali s vežbom ona može da postane sastavni deo vašeg života.
(Vežbe i informacija o toj temi nalaze se od 4. do 8. poglavlja.)
Treća, podizanje osetljivosti prema osećanjima drugih ljudi.
Budući da su emocije srž svakog važnog odnosa koji imamo, moramo
biti osteljivi prema osećanjima drugih. Ako poželite da idete dalje od
onoga što ste pročitali ili naučili iz ove knjige, na mom veb-sajtu,
www.emotionsrevealed.com, sada su vam na raspolaganju dva nova
CD-a koji mogu pomoći da brzo steknete ovu veštinu.
Četvta, obazrivo korišćenje stečenog saznanja o osećanjima
drugih ljudi. Ponekad to znači da drugoga zapitate o emociji koju ste
zapazili, prihvatajući to kako se on, ili ona, oseća, ili ponovno odme-
ravajući vlastitu reakciju u svetlu onoga što ste prepoznali. Vaš će
odgovor zavisiti od toga ko je ta druga osoba i od istorije vašeg odno
sa sa njom. Kako to varira od porodice do radnog mesta i prijateljstva,
objašnjeno je u poslednjim odeljcima od 5. do 8 poglavlja.
Uvod
Emocije određuju kvalitet života. Pojavljuju se u svakom odno
su do koga nam je stalo - sa kolegama na poslu, sa prijateljima, sa
članovima porodice, kao i u našim najintimnijim vezama. Mogu da
nam spasu život ali i da prave ozbiljnu štetu. Mogu nas navoditi da
postupamo na načine za koje mislimo da su realistični i prikladni,
ali mogu i da nas navedu da postupamo na načine zbog kojih se
kasnije gorko kajemo.
Ako šefovica kritikuje vaš izveštaj za koji ste očekivali pohvalu,
da li ćete ispoljitii strah i pokornost umesto da branite svoj rad? Da
li će vas to zaštiti od daljnjeg povređivanja, ili ste možda pogrešno
protumačili njene namere? Možete li da sakrijete ono što osećate i
da „postupate profesionalno“? Zašto bi se vaša šefovica smešila pre
nego počne da govori? Da li se to ona ozarila zbog ukazane prilike
da vas kinji, ili je smešak izražavao nelagodnost? Da li je svojim
osmehom htela da vam ulije sigurnost? Da li je svaki osmeh isti?
Ako biste svog supruga suočili s vašim otkrićem nekog njego
vog velikog troška, o čemu vama nije ništa rečeno, da li biste tada
mogli poznati da li je on pokazao strah ili gađenje, ili je „složio facu“
koju pokazuje dok očekuje ono što naziva „vašim emocionalnim
preterivanjem“? Da li emocije osećate isto kao on, ili isto kao drugi
ljudi? Da li vas razljute, uplaše ili rastuže stvari koje drugima nimalo
ne smetaju, i da li povodom toga možete nešto da učinite?
Da li biste se razljutiti ako čujete vašu šesnaestogodišnju kćer
ku da ulazi u kuću dva sata po isteku dozvoljenog vremena? Šta će
32 Po l E k m a n
biti okidač ljutnje: da li strah koji osećate uvek kada pogledate na sat
i shvatite da se nije javila da će da zakasni, ili nespavanje dok je
čekate da se vrati? Sledećeg jutra, kada biste s njom razgovarali, da
li biste svoju ljutitost toliko dobro kontrolisali da bi ona mogla da
pomisli kako ni malo ne marite za prekoračenje dozvoljenog vre
mena, ili bi primetila vaš prigušen bes i počela da se brani? Da li
biste po izrazu njenog lica mogli da kažete da li oseća zbunjenost,
krivicu ili prkos?
Ovu sam knjigu napisao da bih dao odgovor na takva pitanja.
Cilj mi je da čitaocima pomognem u razumevanju i poboljšanju
njihovog emocionalnog života. S obzirom na važnost koju emocije
imaju u našim životima, još uvek me zapanjuje da smo mi, naučnici
jednako kao i laici, sve do nedavno o emocijama toliko malo Wali.
Ali u prirodi same emocije je da mi ne bi trebalo da znamo sve o
tome kako emocije na nas utiču ili kako da prepoznajemo njihove
znake u nama i u drugima, što ću sve da objasnim u ovoj knjizi.
Emocije često mogu da otpočnu veoma naglo, čak toliko naglo
da naša svesna sopstvenost ne učestvuje i čak niti ne opaža šta to u
našem umu okida emociju u bilo kom određenom trenutku. U hit
nim situacijama ta brzina može da nam spase život, ali može i da ga
uništi ako odreagujemo prejako. Malo toga što čini da postanemo
emotivni možemo da kontrolišemo, ali moguće je, mada nije lako,
da nešto promenimo u vezi s tim šta okida naše emocije i kako se
ponašamo kada smo emotivni.
Emocije proučavam duže od četrdeset godina, usredsređujući
se pre svega na ekspresiju ali, od nedavno, i na fiziologiju emocija.
U ovoj, i u mnogim drugim zemljama, proučavao sam psihijatrijske
bolesnike, normalne osobe, odrasle i određen broj dece, kako rea-
guju neadekvatno, prejako ili nedovoljno, kako lažu i kako govore
istinu. Ovo istraživanje, kao moja polazna platforma, opisuje se u
1. poglavlju, Emocije u raznim kulturama.
U 2. poglavlju postavljam pitanje: Zašto smo emotivni kada
smo emotivni? Ako hoćemo da menjemo ono oko čega postajemo
emotivni, moramo da znamo odgovor na to pitanje. Šta je okidač
R a z o t k r iv e n e e m o c ije 33
svake naše emocije? Možemo li da uklonimo određeni okidač? Ako

nam bračni drug zameri što do našeg odredišta vozimo dužim
putem, u nama može da se uskomeša nervoza, čak ljutnja, zbog
dirigovanja i osporavanja naše vozačke veštine. Zašto jedno obave-
štenje ne možemo da prihvatimo bez emocionalnog pobuđivanja?
Zašto nas to pogađa? Da li možemo da se promenimo tako da ova
kve sitnice ne izazivaju emocije? O ovim pitanjima je reč u 2. poglav
lju, Zašto se bude emocije?.
U 3. poglavlju objašnjavam kada i zašto možemo da menjamo
ono što u nama budi emocije. Prvi korak je prepoznavanje „vrućih“
okidača emocija koji nas navode na postupke zbog kojih se posle
kajemo. Takođe treba da budemo u stanju da prepoznamo da li će
određeni okidač biti tvrdokoran ili popustljiv. Nećemo uspeti svaki
put, ali će nam razumevanje postavljanja okidača emocija povećati
izglede da menjamo ono što u nama budi emocije.
U 4. poglavlju objašnjavam kako su organizovani naši emoci
onalni odgovori - naši izrazi, postupci i misli. Da li možemo da
kontrolišemo razdraženost tako da se ona ne pokazuje u glasu ili na
licu? Zašto ponekad izgleda da su emocije kao voz bez kočnica, kao
da nad njima nemamo kontrolu? Nemamo nikakve šanse ukoliko
ne podignemo svesnost emocionalnih postupaka; njih često nismo
ni svesni sve dok nam neko ne prigovori zbog nečega što smo ura
dili, ili dok o njima naknadno ne razmislimo. U 4. poglavlju objaš
njava se kako da pažnju usmerimo na naše emocije dok traju, tako
da se otvori mogućnost konstruktivnog emocionalnog ponašanja.
Da bi se umanjile destruktvine, a povećale konstruktivne,
emocionalne epizode, potrebno je da znamo priču svake emocije,
to jest, u vezi sa čime je emocija. Saznavši okidače svake emocije,
kako one koji su isti kod svih ljudi tako i one koji su jedinstveni i
samo naši, stvaramo mogućnost da slabimo njihov uticaj ili barem
da shvatimo zbog čega su neki okidači emocija toliko moćni da se
opiru bilo kakvom pokušaju slabljenja njihove kontrole nad našim
životima. Svaka emocija takođe generiše i jedinstven obrazac oseta
u našem telu. Boljim upoznavanjem s ovim senzacijama u toku
34 Po l E km a n
emocionalnog odgovora možemo dovoljno rano da postajemo sve-

sni, tako da donekle imamo priliku da biramo, ukoliko želimo, da
se prepustimo ili da sprečavamo određenu emociju.
Svaka emocija takođe ima i jedinstvene signale, od kojih se
najlakše prepoznaju oni na licu i u glasu. Još uvek su potrebna obi
mna istraživanja vokalnih emocionalnih signala, ali ovde priložene
fotografije za svaku emociju prikazuju najistančanije, često previ
đane, izraze lica koji signalizuju da se emocija tek pojavljuje ili da je
potiskivana. Uz sposobnost ranog prepoznavanja emocija možemo
bolje da izlazimo na kraj s ljudima u raznim situacijama i da uprav
ljamo našim emocionalnim odgovorima na njihova osećanja.
Posebna poglavlja opisuju tugu i patnju (5. poglavlje), ljutnju
(6. poglavlje), iznenađenost i strah (7. poglavlje), gađenje i prezir
(8. poglavlje), i razne vrste prijatnosti (9. poglavlje), pri čemu u sva
kome poglavlju postoje odeljci o:
- najčešćim specifičnim okidačima određene emocije,
- funkciji određene emocije, čemu nam ona služi i kako može
da stvara nevolje,
- ulozi određene emocije u mentalnim poremećajima,
- vežbama koje će poboljšati svesnost čitaočevih telesnih ose
ćanja, uključenih u emociju, povećavajući izglede da čitaoci
steknu sposobnost da biraju kako postupaju dok su emocio
nalno pobuđeni,
- najsuptilnijim znacima emocije na fotografijama drugih lju
di, tako da čitaoci postanu svesniji kako se drugi osećaju,
- uputstvu za korišćenje saznanja o tome kako se osećaju drugi
ljudi, u odnosima na vašem radnom mestu, u porodici i sa
prijateljima.
U dodatku je priložen test kome možete da se podvrgnete pre
čitanja knjige da biste otkrili koliko ste dobri u prepoznavanju istan
čanih izraza lica. Test možete da ponovite nakon što pročitate knji
gu, da vidite da li ste napredovali.
Možda se pitate zašto se u ovoj knjizi ne pojavljuju neke vama
zanimljive emocije. Opredelio sam se da pišem o emocijama za koje
znamo da su opšte, da su deo iskustava svih ljudskih bića. Zbunje

nost, krivica, sramota i zavist verovatno su opšte, noja sam se usred-
sredio na emocije koje imaju jasno univerzalno izražavanje. O lju
bavi govorim u poglavlju o prijatnim emocijama; o nasilnosti,
mržnji i ljubomori u poglavlju o ljutitosti.
Nauka i dalje kopa u potrazi za načinima kako svako od nas
doživljava emocije - zašto neki imaju intenzivnija emocionalna
iskustva ili brže postanu emotivni - a ja knjigu zaključujem onim
što saznajemo, što bismo mogli da saznamo, i kako da vi tu infor
maciju koristite u životu.
Teško je dovoljno istaći važnost emocija u našim životima. Moj
mentor, pokojni Silvan Tomkins, govorio je da su emocije ono što
motiviše naše živote. Svoje živote organizujemo tako da maksima-
lizujemo iskustvo pozitivnih emocija i minimalizujemo iskustvo
negativnih emocija. Ne uspevamo uvek, ali je to ono što pokušava
mo. Tvrdio je da emocije motivišu sve važne izbore koje pravimo.
Budući da je to pisao 1962. godine, u vreme kada su u bihejvioral-
nim naukama emocije bile potpuno zanemarene, Silvan je izneo
prejaku tvrdnju, jer naravno da mogu postojati i drugi motivi. Ali
emocije u našim životima jesu važne, čak veoma važne.
Emocije mogu da nadvladaju fundamentalne pokretačke moti
ve, kao što su glad, seks i volja za preživljavanjem, za koje nauka inače
naivno veruje da su jači. Ljudi neće jesti ukoliko smatraju daje hrana
koje jedino ima odvratna. Mogu čak da umru od gladi, iako drugi
ljudi tu istu hranu mogu smatrati ukusnom. Emocija trijumfuje nad
nagonom gladi! Seksualni nagon je ozloglašeno podložan uplitanju
emocija. Zbog straha ili gađenja neko nikada neće ni pokušati da
ostvari seksualni kontakt. Emocija trijumfuje nad seksualnim nago
nom! A očajanje može da nadvlada čak i volju za životom!
Jednostavno rečeno, ljudi hoće da budu srećni a većina nas ne
želi da iskusi strah, ljutnju, gađenje, tugu ili patnju, osim ako se ne
dešava u bezbednom prostoru pozorišta ili između korica romana.
Ipak, kao što ću kasnije da objasnim, mi bez tih emocija ne možemo
da živimo; radi se o tome kako sa njima da živimo bolje.
Em ocije u raznim
kulturama
U ovu knjigu je uključeno sve što sam o emocijama naučio
tokom proteklih 40 godina i za šta mislim da čoveku može pomoći
da poboljša svoj emocionalni život. Većina napisanog je potkreplje-
na mojim naučnim eksperimentima, ili istraživanjima drugih nauč
nika, ali ne baš sve. Moja istraživačka specijalnost sastojala se u sti-
canju vičnosti u očitavanju i merenju facijalnih ekspresija emocija.
Tako opremljen mogao sam da vidim - na licima stranaca, prijatelja
i članova porodice - tananosti koje skoro svima promaknu, i tako
sam naučio znatno više nego što sam imao vremena da dokažem
eksperimentima. Kada je ono o čemu pišem zasnovano samo na
mojim posmatranjima onda to napominjem recima „zapazio sam“,
„verujem“, „čini mi se“, ... A kada pišem na osnovu naučnih ekspe
rimenata onda u napomenama navodim određeno istraživanje koje
ide u prilog tome što kažem.
Većina ovde napisanog je pod uticajem mojih međukultural-
nih istraživanja facijalnih ekspresija. Rezultati tih istraživanja zau-
vek su promenili moje viđenje psihologije u celini, a posebno emo
cija. Nalazi koji su dolazili sa mesta toliko međusobno različitih kao
što su Papua Nova Gvineja, SAD, Japan, Brazil, Argentina, Indone
zija i bivši SSSR, naveli su me da razvijem svoje ideje o prirodi
emocija.
38 Pol Ekman
Na početku svojih istraživanja, pred kraj 50-ih godina 20. veka,

izrazi lica nisu me ni zanimali. Ono što m ije privuklo pažnju bili su
pokreti šaka. Moj m etod klasifikovanja pokreta šaka mogao je da
diferencira neurotične od psihotično depresivnih pacijenata i da
pokazuje stepen oporavka pacijenata na terapiji1. Početkom 60-ih
nije čak postojao ni alat za direktno i precizno merenje komplek
snih, često brzo promenljivih, facijalnih pokreta koje su pokazivali
depresivni pacijenti. Nisam znao od čega bih da počnem, pa tako
nisam ni počeo. Dvadesetpet godina posle, pošto sam razvio alat za
merenje facijalnih pokreta, vratio sam se filmovima s tim pacijenti
ma i došao do važnih rezultata, o kojima govorim u 5. poglavlju.
M islim da se 1965. godine ne bih niti okrenuo istraživanju
izraza lica i emocija da se nisu stekle dve srećne okolnosti. Agencija
za napredne istraživačke projekte (ARPA) M inistarstva odbrane
srećnim slučajem m ije odobrila sredstva za međukulturalno istra
živanje neverbalnog ponašanja. Ja sredstva nisam tražio ali je zbog
skandala - korišćenja istraživačkog projekta kao maske za protiv-
pobunjeničke aktivnosti - glavni ARPA projekt bio ukinut a budžet
ska sredstva je trebalo potrošiti na istraživanja u inostranstvu do
kraja fiskalne godine, po mogućstvu nekontroverzna. Slučaj je hteo
da uđem u kancelariju čoveka koji je morao da utroši ta sredstva.
On je bio oženjen Tajlanđankom i bio je impresioniran različitošću
njihove neverbalne komunikacije. Od mene je želeo da utvrdim šta
je od toga bilo univerzalno, a šta je zavisilo od kulture. Kolebao sam
se u početku, ali nisam mogao da odolim izazovu.
Rad na projektu započeo sam u uverenju da su ekspresije i
gestovi socijalno naučeni i međukulturalno različiti, a takvo uvere-
nje delila je i prva grupa ljudi koje sam pitao za savet - Margaret
M id (Mead), Gregori Bejtson (Bateson), Edvard Hal (Hali), Rej
Berdvistel (Birdwhistell) i Čarls Ozgud (Osgood). Znao sam d aje
Čarls Darvin tvrdio suprotno, ali sam bio toliko siguran da nije u
pravu da se nisam ni potrudio da pročitam njegovu knjigu.
Druga srećna okolnost bila je da sam sreo Silvana Tomkinsa.
On je bio upravo napisao dve knjige o emocijama, u kojima je tvrdio
da su facijalne ekspresije urođene i univerzalne za sve vrste, ali nije

imao dokaze da potkrepi svoje tvrdnje. Mislim da ga ne bih nikada
sreo niti pročitao njegovu knjigu da nismo obojica u isto vreme i u
istom časopisu predali članke o neverbalnom ponašanju - Silvanov
se odnosio na lice a moj na telesne pokrete.2
Impresionirala me je širina Silvanovih razmišljanja, ali sam
smatrao da, poput Darvina, verovatno pogrešno veruje da su ekspre
sije urođene i, prem a tome, univerzalne. Radovalo me je da su
postojale dve strane argumenta, da nije samo Darvin, koji je pisao
pre stotinu godina, stajao nasuprot Midovoj, Bejtsonu, Berdvistelu
i Halu. Na pitanje nije bila stavljena tačka. Vodio se stvaran spor
između poznatih naučnika, uvaženih starijih kolega; i ja sam, kao
tridesetogodišnjak, imao priliku, i fond, da pokušam da razrešim
spor jednom za svagda: Da li su ekspresije univerzalne, ili su, poput
jezika, specifične za svaku kulturu? Bilo je neodoljivo! Zaista nisam
mario ko će na kraju biti u pravu, mada nisam mislio da će to biti
Silvan.*
U mojoj prvoj studiji pokazivao sam fotografije ljudima u pet
kultura - u Čileu, Argentini, Brazilu, Japanu i SAD - i tražio da
ocene koju emociju izražava svaki izraz lica. Većina iz svih kultura
bila je složna, ukazujući na to da bi emocije zaista mogle da budu
univerzalne.3 Kerol Ajzard (Izard), još jedan psiholog čiji je konsul
tant bio Silvan, koja je radila u drugim kulturama, izvodila je prak
tično isti eksperim ent i dobila iste rezultate.4 Tomkins nam nije
rekao jedno za drugo zbog čega smo u prvi mah bili uvređeni pošto
* Otkrio sam upravo suprotno od onog što sam očekivao. To je idealno jer rezultati
u bihejvioralnoj nauci imaju veću verodostojnost kada protivreče nego kada potvr
đuju naučnikova očekivanja. U većini naučnih oblasti stvari su upravo suprotne;
više se veruje rezultatima koji su bili predviđeni unapred. To je zato što je m oguć
nost za pristrasnost ili pogrešku eliminasana zahvaljujući tradiciji po kojoj naučnici
ponavljaju eksperimente jedni drugih da vide da li će dobiti iste rezultate. Nažalost
takva tradicija ne postoji u naukama koje izučavaju ponašanje. Eksperimente ret-
ko kada ponavljaju, bilo originalni eksperimentatori, bilo drugi naučnici. Bez te
zaštite, bihejvioralni naučnici su podložniji riziku da nesvesno otkrivaju upravo
ono što bi želeli da otkriju.
40 Pol Ekm an
smo shvatili da nismo bili jedini na tom poslu, ali je za nauku bilo
bolje da dva nezavisna istraživača otkriju istu stvar. Činilo se dakle
da je Darvin bio u pravu.
No postojao je problem: kako to da mi nađemo da su se ljudi
iz mnogih različitih kultura slagali oko emocije koju je prikazivao
neki izraz lica, kad su toliki um ni ljudi mislili upravo suprotno? To
nisu bili samo putnici koji su tvrdili da izrazi lica Japanaca ili Kineza
ili neke druge kulturalne grupe imaju potpuno različita značenja.
Berdvistel, uvaženi antropolog, specijalista za ekspresije i gestove
(štićenik Margaret Mid), piše da je napustio Darvinove ideje kada
je našao da se u mnogim kulturama ljudi smeju kada su nesrećni.5
Berdvistelova tvrdnja uklapala se u gledište koje je dom iniralo
antropologijom kulture i većim delom psihologije - sve što ima toli
ku socijalnu važnost kao što je emocionalno izražavanje m ora da
bude rezultat učenja i, prema tome, drugačije u svakoj kulturi.
Ja sam pom irio naše rezultate o univerzalnosti ekspresija s
Berdvistelovim opažanjem njihovog razlikovanja od kulture do kul
ture, došavši na ideju o pravilima prikazivanja. Predložio sam da su
ta pravila rezultat socijalnog učenja, da se često kulturološki razli
kuju i da se tiču kontrolisanja izraza , to jest, toga ko kome kada i
koju emociju može da prikaže. U tome leži razlog što na većini jav
nih sportskih takmičenja gubitnik ne prikazuje žalost ili razočaranje
koje oseća. Pravila prikazivanja sadržana su u roditeljskom preko-
revanju - „Prekini da me tako gledaš“. Ova pravila mogu da dikti
raju da prigušimo, preuveličamo, potpuno sakrijemo ili da maski
ramo izraz emocije koju osećamo.6
Ovo sam proverio u brojnim studijama koje su pokazale da
Japanci i Amerikanci, kada su nasamo, pokazuju iste izraze lica pri
reakciji na gledanje filmova o nesrećama i hirurškim operacijama, ali
ako, dok gledaju film, s njima sedi eksperimentator, onda Japanci
osmehivanjem maskiraju negativne izraze lica više nego Amerikana-
ci. Urođene ekspresije privatno, kontrolisane ekspresije javno.7Budu
ći da je ono što vide antropolozi i većina putnika zapravo javno pona
šanje, sledi da sam imao svoje objašnjenje ali i dokaz o njegovom
delovanju. Nasuprot tome, simbolički gestovi - kao što su potvrdna i

odrečna klimanja glavom, i podignuti palac - jesu kulturno specifič
ni.8 U tome su Berdvistel, Midova i većina bihejviorista, bili u pravu,
ali nisu bili u pravu u vezi sa facijalnim izražavanjem emocija.
Postojala je jedna slaba tačka, i ako sam ja mogao da je vidim,
mogli su i Berdvistel i Midova, za koje sam znao da će pokušati na
svaki način da odbace moje nalaze. Svi ljudi koje smo ja (i Ajzardo-
va) ispitivali, mogli su da nauče značenja zapadnjačkih facijalnih
ekspresija gledajući Čarli Čaplina ili Džona Vejna na bioskopskom
ili televizijskom ekranu. Učenje preko medija ili preko kontakta s
ljudima iz drugih kultura moglo je da objasni zašto su se ljudi iz
različitih kultura slagali u vezi sa emocijama koje su prikazivale
fotografije belaca. Trebala mi je vizuelno izolovana kultura, u kojoj
ljudi nisu videli filmove, ni televiziju, ni štampu, već možda samo
malobrojne strance. Ako bi i oni mislili d aje moj skup fotografija
prikazivao iste one emocije koje su ljudi u Čileu, Argentini, Brazilu,
Japanu i SAD mislili da prikazuju, više ne bih imao sumnje.
Meni je vrata za ulazak u kulturu kamenog doba otvorio Karl
ton Gedjusek /Gajdusek/, neurolog koji je više od jedne decenije
radio na takvim izolovanim mestima po vrletima Papue Nove Gvi
neje. Tragao je za uzročnikom neobične bolesti, kuru, koja je u jed
noj od ovih kultura prepolovila stanovništvo. Ljudi su verovali da se
radilo o vradžbini. Kada sam se ja pojavio, Gedjusek je već znao da
se radilo o sporo progredirajućem virusu, virusu čiji period inkuba
cije traje mnogo godina pre nego se ispolje prvi simptomi (SIDU
izaziva sličan virus). Još uvek nije znao kako se prenosi. (Pokazalo
se daje reč o kanibalizmu. Ovi ljudi, koji bi inače bili boljeg zdravlja,
nisu jeli svoje neprijatelje koji su ginuli u borbi. Oni su jedino jeli
svoje prijatelje koji bi umrli od neke bolesti, mnogi od njih upravo
od kurue. Nisu ih kuvali pre jela, tako da se bolest lako prenosila.
Gedjusek je nekoliko godina kasnije dobio Nobelovu nagradu za
otkriće sporih virusa.)
Gedjusek je srećom shvatio da će kultura kamenog doba usko
ro nestati, tako da je snimio na hiljade metara filmske trake o sva
42 Pol Ekman
kodnevnom životu ljudi u ove dve kulture. Sam nikada nije pogle
dao te filmove; samo za jedno gledanje trebalo bi više od šest nedelja.
Tada sam ja stupio na scenu.
Oduševljen što se našao neko ko je iz naučnih razloga želeo da
pregleda filmove, pozajmio mi je kopije te smo moj kolega Voli Fre-
sen i ja proveli sledećih šest meseci pažljivo ih istražujući. Filmovi
su sadržali dva veoma ubedljiva dokaza o univerzalnosti facijalnih
ekspresija emocija. Prvo, nismo videli niti jedan nepoznat izraz lica.
Da su facijalne ekspresije bile nešto u potpunosti naučeno, onda bi
ti izolovani ljudi pokazali neke nove izraze lica, kakve do tada nismo
nikada videli. Ništa od toga.
Bilo je i dalje moguće da ovi poznati izrazi lica budu signali
sasvim drugačijih emocija. No, iako filmovi nisu uvek otkrivali šta
se dešavalo pre i posle ekspresije, onda kada jesu, potvrđivali su naša
tumačenja. Ako bi izrazi u raznim kulturama signalizovali drugačije
emocije, onda stranci, koji uopšte ne poznaju kulturu, ne bi mogli
tačno da tumače te izraze.
Pokušao sam da smislim kako bi Berdvistel i Midova ospora
vali tu tvrdnju. Zamišljao sam da bi rekli, „Nije važno što nem a
nikakvih novih ekspresija; one koje ste videli, u stvari, imaju druga
čija značenja. Vi ste ih tačno protumačili jer ih je odavao socijalni
kontekst u kome su se dešavale. Vi nikada niste videli neki izraz
otrgnut od onoga što se dešavalo pre ili posle ili u isto vreme. Da
jeste, onda ne biste znali šta je značio izraz“. Da bismo otklonili tu
slabu tačku, dovukli smo Silvana sa Istočne obale u moju laborato
riju na nedelju dana.
Pre nego je došao prem ontirali smo filmove tako da je on
mogao da vidi jedino same izraze, izdvojene iz njihovog socijalnog
konteksta, samo snimke lica u krupnom planu. Silvanu to nije pred
stavljalo nikakvu teškoću. Svako njegovo tumačanje uklapalo se u
socijalni kontekst koji on nije video. Štaviše, tačno je znao kako je
došao do informacije. Voli i ja smo mogli da osetimo koju emotivnu
poruku je prenosila svaka ekspresija, ali se naše rasuđivanje zasni
valo na intuiciji; obično nismo mogli tačno da odredimo šta je to na
licu nosilo poruku, osim ako to nije bio osmeh. Silvan je prilazio
filmskom platnu i pokazivao tačno određene mišićne pokrete koji
su signalizovali emociju.
Pitali smo ga, takođe, o njegovom opštem utisku o ove dve
kulture. Jedna grupa, rekao je on, izgledala je vrlo prijateljska. D ru
ga je bila ljutito naprasita, po karakteru vrlo nepoverljiva, ako ne i
paranoidna, i homoseksualna. To se odnosilo na Ange. Njegov se
opis poklapao s onim što nam je rekao Gedjusek, koji je s njima
radio. Neprestano su napadali Australijske službenike koji su tamo
pokušavali da održe nekakvu vladinu stanicu. Među svojim susedi-
ma bili su poznati po žestokoj sumnjičavosti. A muškarci su vodili
homoseksualni život dok ne bi stasali za ženidbu. Nekoliko godina
kasnije, etolog Irinejus Ejbil-Eibesfeld bukvalno je morao da pobe-
gne glavom bez obzira kada je pokušao da radi s njima.
Posle tog sastanka ja sam odlučio da se posvetim facijalnim
ekpresijama. Otići ću u Novu Gvineju i pokušati da prikupim doka
ze koji bi potkrepili ono što sam znao da je istina - da su bar neki
izrazi lica univerzalni. I radiću na razvijanju objektivnog postupka
merenja facijalnog ponašanja tako da svaki naučnik može iz facijal
nih pokreta da prepozna ono što je Silvan mogao da vidi uz veliku
pronicljivost.
Krajem 1967. godine otišao sam na jugoistočne visoravni da
istražujem četiri naroda koji su živeli po malim, raštrkanim selima
na 7 000 stopa nadmorske visine. Nisam poznavao forejski jezik, ali
sam uz pomoć dečaka koji su kod misionara naučili pidžin uspevao
da se sporazumevam od engleskog preko pidžina do forejskog i
nazad. Sa sobom sam poneo fotografije izraza lica, većinom slike
koje mi je dao Silvan za istraživanja u pismenim kulturama. (Na str.
46. prikazana su tri primera.) Takođe sam poneo fotografije nekih
Forejaca, koje sam skinuo s filmske trake, smatrajući da će možda
imati teškoće da tumače izraze lica belaca. Čak me je brinulo da li
će uopšte moći da razum eju fotografije, budući da nikada ranije
nisu videli fotografije uopšte. Neki antropolozi su ranije tvrdili da
ljudi koji nikada nisu videli fotografije moraju da uče kako da ih
44 Pol Ekman
tumače. Forejci, međutim, nisu imali takav problem; fotografije su

odm ah razumeli i činilo se da nije imalo značaja koje je nacional
nosti osoba na slici, Forejac ili Amerikanac. Problem je bio ono što
sam od njih tražio da učine.
Oni nisu imali pismo tako da nisam mogao da tražim da poka
žu reč koja se odnosi na prikazanu emociju. Ako bih im čitao spisak
reči za emocije, onda bi se postavilo pitanje da li su zapamtili listu,
i da li je redosled čitanja reči uticao na njihov izbor. Umesto toga,
tražio sam da smisle priču o svakom izrazu lica. „Recite mi šta se
dešava sada, šta se dogodilo ranije, šta je ovu osobu nateralo da
napravi takav izraz lica, i šta će biti dalje“. Bilo je kao da sam čupao
kleštima. Da li zbog prevoda ili zbog toga što nisu imali predstavu
o tome šta sam tražio od njih da čujem ili zašto sam tražio da to
urade. Možda je smišljanje priča o strancima prosto nešto što Forej
ci nisu radili.
Dobio sam svoje priče ali je svakom pojedincu za svaku priču
trebalo puno vremena. I ja i oni bili bismo potpuno iscrpljeni posle
svake seanse. No, bez obzira na to, dobrovoljaca nije manjkalo upr-
kos pričama da sam tražio teške stvari. Postojao je snažan podstrek
za gledanje mojih fotografija: svako bi dobio po sapun ili paklicu
cigareta. Nisu imali sapun, tako daje bio na velikoj ceni. Duvan su
uzgajali sam i i pušili na lulu, ali se ipak činilo da više vole
cigarete.
Većina njihovih priča poklapala se s emocijom koju je navod
no dočaravala svaka fotografija. Na primer, dok su gledali fotogra
fiju koja je prikazivala ono što bi većina ljudi iz pismenih kultura
ocenila kao tugu, Novogvinejci bi najčešće kazali da je osobi na slici
umrlo dete. Ali postupak pom oću pričanja priča bio je nezgrapan i
pokazivalo se daje teško uklapati različite priče s određenom emo
cijom. Znao sam da bi trebalo da radim na drugi način, ali nisam
znao na koji.
Takođe sam i ja snimao spontane ekspresije i uspeo sam da
uhvatim izraz radosti kada bi ljudi iz obližnjeg sela sreli prijatelja.
Organizovao sam situacije ne bih li izazvao emocije. Snimao sam
dvojicu ljudi koji su svirali na instrum entim a a onda sam snimio

njihovo iznenađenje i razdraganost kada su po prvi put čuli svoje
glasove i muziku puštenu sa magnetofona. Čak sam jednog dečaka
ubo s gumenim nožem, koji sam doneo sa sobom, dok je moja film
ska kam era beležila njegov odgovor i reakciju njegovih drugova.
Mislili su da se radilo o dobroj šali. (Bio sam dovoljno mudar da ovo
ne pokušavam s nekim odraslim.) Takvi filmski zapisi nisu mogli da
posluže kao dokaz jer su zagovornici ekspresija koje su različite za
svaku kulturu mogli uvek da kažu da sam izabrao samo one malo
brojne prilike u kojima su se iskazale univerzalne emocije.
Novu Gvineju napustio sam posle nekoliko meseci - što mi
nije teško palo jer sam se uželeo razgovora, što m i nije bilo moguće
ni sa kime od ovih ljudi, i hrane, jer sam bio pošao od pogrešnog
verovanja da ću uživati u lokalnoj kuhinji. Od povrća je rastao jedi
no kržljavi jam i nešto što je ličilo na deo špargle koji mi inače odba
cujemo. Bila je to avantura, najuzbudljivija u mom životu, ali mene
je i dalje mučilo što nisam mogao da pružim konačan dokaz. Znao
sam da ova kultura neće ostati u izolaciji još dugo, a sličnih nije bilo
još mnogo preostalo u svetu.
Po povratku kući naišao sam na tehniku koju je psiholog Džon
Dašel (Dashiel) koristio 30-ih godina 20. veka za proučavanje spo
sobnosti male dece u tumačenju izraza lica. Deca su bila suviše mala
da bi mogla da čitaju, tako nije mogao da im da spisak reči koje bi
mogli da biraju. Umesto da traži da smisle priču - kao što sam ja
radio u Novoj Gvineji - Dašel je bio dovoljno prom ućuran da im
pročita priču i pokaže set slika. Sve što su deca trebala da urade bilo
je da izaberu fotografiju koja se uklapala u priču. Znao sam d aje to
ono što mi je trebalo. Ponovo sam pregledao priče koje su smislili
Novogvinejci i za svaki tip ekspresije emocije izabrao najčešće ispri
čanu priču. Priče su bile dosta jednostavne: „Došao je njegov ili njen
prijatelj i ona ili on su srećni; ona ili on su ljuti i hoće da se tuku;
njegovo (ili njeno) dete je umrlo i on ili ona je vrlo tužan(a); ona, ili
on, gleda nešto što ne voli, ili ona/on gleda nešto što ima neprijatan
miris; ona/on upravo su videli nešto novo i neočekivano.“
46 Pol Ekman
U vezi sa najčešće ispričanom pričom za strah postojao je pro

blem, radilo se o opasnosti koju je predstavljala divlja svinja. Morao
sam daje izmenim da bih smanjio mogućnost njene relevantnosti za
iznenađenost ili ljutnju. Priča je ovako glasila: „On/ona sedi sam/a u
svojoj kući i nema nikoga drugog u selu. U kući nema ni noža ni seki-
re ni luka i strele. Divlja svinja stoji na kućnim vratima i čovek, ili
žena, gleda u svinju i vrlo je uplašen. Svinjaje stajala navratima neko
liko m inuta i osoba je gledala u nju vrlo uplašena, a svinja se nije
pomerala sa vrata pa se ona, ili on, plašila da će je svinja ujesti.“
Napravio sam setove sa po tri slike, koji bi se pokazivali dok se
čita jedna od priča (niže je prikazan primer jednog seta). Ispitanik
je trebalo samo da pokaže na sliku. Napravio sam puno setova slika,
ne želeći da se neka slika pojavi dva puta, tako da se izbor ispitanika
nije mogao oslanjati na eliminaciju: „Aha, to je ona kada je umrlo
dete, a ta je ona kada sam rekao da je bila o tuči, tako da ova mora
biti za svinju.“
Na Novu Gvineju vratio sam se krajem 1968. godine, s mojim

pričama i slikama i timom saradnika koji su trebali da pomognu u
sakupljanju podataka.9 (Ovoga puta poneo sam i konzervisanu hra
nu.) O našem povratku se dosta govorilo, pretpostavljam zato što je,
osim Gedjuseka i njegovog snimatelja, Ričarda Sorensona (koji mi
je prethodne godine bio od velike pomoći), vrlo malo stranaca ika
da posetilo ove krajeve a još manje ih se ponovo vraćalo. Do neko
liko sela smo morali da putujemo, ali pošto se proneo glas daje ono
što smo tražili bilo veoma lako, ljudi iz drugih sela počeli su da
dolaze k nama. Dopadalo im se testiranje i ponovo su bili odušev
ljeni sapunom i cigaretama.
Posebno sam vodio računa da niko iz naše grupe ispitanicima
slučajno ne oda koja je slika bila prava. Setovi slika bili su nalepljeni
na providnim listovima, sa brojčanim kodom ispisanim na poleđini
svake fotografije, tako da se video s druge strane lista. Nismo znali,
i namerno nismo hteli da znamo, koji kod je išao uz koju ekspresiju.
Umesto toga, list bi se okrenuo prema ispitaniku na takav način da
osoba koja je zapisivala odgovore nije mogla da vidi list spreda. Pro
čitala bi se priča i ispitanik bi pokazao na sliku, a neko od nas bi
zapisao brojčani kod za sliku koju je ispitanik izabrao.*
U toku svega nekoliko nedelja ispitali smo preko tri stotine ljudi,
to je bilo oko 3 posto populacije te kulture i više nego dovoljno za sta
tističku analizu. Rezultati su bili potpuno jasni za sreću, ljutnju, gađe
nje i za tugu. Strah i iznenađenost nisu se međusobno razlikovali -
kada bi čuli priču o strahu, podjednako bi često birali izraze za
iznenađenost i za strah, a isto se dešavalo i kada bi čuli priču za izne
nađenost. No, strah i iznenađenost nisu se brkali sa ljutnjom, gađe
njem, tugom i srećom. Ni do dan danas ne znam zašto se strah i izne
nađenost m eđusobno nisu izdvajali. Problem je mogao da leži u
pričama ili u tome što su u životima tih ljudi te dve emocije često išle
zajedno tako da nije stvorena razlika. U pismenim kulturama strah i
iznenađenost međusobno se razlikuju.10
Od naših ispitanika njih svega dvadeset troje je uopšte bilo u
prilici da vide film, televiziju ili fotografije; engleski ili pidžin nisu
govorili ni razumeli, nisu živeli u bilo kakvom zapadnom naselju ili
vladinom gradu, i nikada nisu radili sa belcima. Od ona 23 izuzetka
* Uprkos sve naše predostrožnosti, jedan posvećenik ideje da su ekspresije naučene
a ne urođene, petnaest godina kasnije će ustvrditi da smo ipak, na neki način, ispi
tanicima odavali koju fotografiju da izaberu. On nije mogao da kaže kako smo to
učinili ali je prosto mislio da smo to sigurno uradili jer nije mogao da odustane od
svog uverenja da su ekspresije kulturno specifične.
48 P ol Ekman
svi su gledali filmove, govorili su engleski, i pohađali su misionarsku

školu duže od jedne godine. Nije postojala razlika između većine
subjekata koji su imali malo kontakta sa spoljašnjim svetom i neko
licine koji su imali više kontakta, niti je bilo razlike između muška
raca i žena.
Izveli smo još jedan eksperiment, koji nije bio toliko lak za
naše ispitanike. Jedan od poznavalaca pidžina čitao im je priče i
tražio da pokažu kako bi izgledalo njihovo lice da su oni ličnost iz
priče. Napravio sam filmski zapis devetorice muškaraca dok su to
izvodili, od kojih nijedan nije učestvovao u prvom eksperimentu.
N em ontirane videotrake pokazane su kolegama studentim a u
Americi. Kada bi ekspresije bile kulturno specifične, onda kolege
studenti ne bi bili u stanju da tačno tumače ekspresije. No Ameri
kanci su tačno identifikovali emociju, osim za poze straha i iznena
đenosti, baš kao i Novogvinejci. Evo četiri primera emotivnih poza
Novogvinejaca.
PRIJATNOST TUGA
LJUTNJA GAĐENJE
Naše rezultate objavio sam na godišnjoj nacionalnoj antropo

loškoj konferenciji 1969. godine. Mnogi nisu bili srećni onim što
smo našli. Bili su čvrsto uvereni daje ljudsko ponašanje u potpuno
sti stečeno a ne urođeno; ekspresije moraju biti drugačije u svakoj
kulturi, uprkos moga nalaza. Činjenica da sam ipak našao kultural
ne razlike u vladanju izrazom lica u mojoj japansko-američkoj stu
diji, nije im bila dovoljna.
Najbolji način da razvejem njihove sumnje bio bi da ponovim
celo istraživanje u nekoj drugoj bezpismenoj, izolovanoj kulturi.
Bilo bio idealno da to uradi neko drugi, po mogućstvu neko ko bi
želeo da dokaže da nisam bio u pravu. Ako bi takva osoba pronašla
isto što sam i ja našao, to bi značajno ojačalo našu poziciju. Zahva
ljujući još jednom srećnom slučaju, antropolog Karl Hajder (Hei-
der) upravo je to učinio.
Hajder se bio tek vratio sa višegodišnjeg istraživanja Danijaca,
još jedne izolovane grupe koja je živela u delu Indonezije koji se
danas zove Zapadni Irian.11 Hajder mi je rekao da s mojim istraži-
50 Pol Ek m a n
vanjem nešto sigurno nije u redu, jer Danijci čak nisu imali ni reči
za emocije. Ponudio sam da mu dam sve svoje materijale i da ga
obučim kako da izvodi eksperiment kada se sledeći put vrati kod
Danijaca. Njegovi su se rezultati savršeno poklapali s mojim nalazi
ma, čak i po neuspehu u pravljenju razlike izm eđu strah a i
iznenađenosti.12
I pored toga, antropolozi ni do danas nisu svi uvereni. A posto
ji i nekolicina psihologa, pre svega onih koji se bave jezikom, koji
zameraju što naš rad u pismenim kulturama, u kojima smo od ljudi
tražili da identifikuju reč za emociju koja se poklapala sa ekspresi
jom, ne ide u prilog univerzalija jer ne postoji savršen prevod reči
za svaku emociju. To kako su emocije predstavljene u jeziku narav
no da je pre produkt kulture nego evolucije, no u istraživanjima,
sada već u više od dvadeset pismenih zapadnih i istočnih kultura,
prosuđivanje većine u svakoj kultuiri o tome koju emociju prikazuje
neka ekspresija, svuda je isto. Uprkos problemima prevoda, nikada
se nije desilo da većina, u svakoj od dve kulture istoj ekspresiji pri-
piše drugačiju emociju. Nikad. I, naravno, naši nalazi nisu ograni
čeni samo na istraživanja u kojima je trebalo da ljudi fotrografiju
obeleže samo s jednom reči. U Novoj Gvineji koristili smo priču o
nekom emocionalnom događaju. Takođe smo od nekih ispitanika
tražili da prave emocionalne poze. A u Japanu smo doslovno merili
samo facijalno ponašanje, pokazujući da su ljudi, kada su bili sami,
pokretali iste mišiće dok su gledali neprijatne filmove, bilo da su
Japanci ili Amerikanci.
Jedan drugi kritičar omalovažavao je naša istraživnja u Novoj
Gvineji zato što smo za opise socijalnih situacija koristili priču ume-
sto da koristimo jednu reč.13 Ta kritika je pretpostavljala da su em o
cije reči, što one, naravno, nisu. Reči su reprezentanti emocija a ne
same emocije. Emocija je proces, određena vrsta automatske proce-
ne, pod uticajem naše evolucione i lične prošlosti, tokom koga ose-
ćamo da se dešava nešto bitno za našu dobrobit i da skup fizioloških
promena i emocionalnih ponašanja počinje da se odnosi na situa
ciju. Reči jesu jedan način da se bavimo emocijama i mi doista kori
stimo reči kada smo emocionalni, ali emocije ne možemo da svede-

mo na reči.
Niko ne zna tačno koju poruku dobijamo automatski kada
vidimo nečiji izraz lica. Ne verujem da reči „ljutnja“ ili „strah“ pred
stavljaju poruke koje uobičajeno predajemo kada se nađemo u teš
koj situaciji. Mi te reči koristim o kada o em ocijama govorimo.
Poruka koju dobijemo mnogo češće liči na ono što imamo u našim
pričama, ne neka apstraktna reč već osećaj o onome što će ta osoba
sledeće da uradi ili o onom e što je učinilo da osoba oseća tu
emociju.
Još jedna, potpuno drugačija, vrsta dokaza podržava Darvi-
novu tvrdnju da su facijalne ekspresije univerzalne, da su p ro
izvod naše evolucije. Ako ekspresije ne treba da se uče, onda bi
trebalo da oni koji su slepi od rođenja pokazuju slične ekspresije
kao i oni koji vide. Za proteklih 60 godina urađene su brojne stu
dije i uvek se baš tako i pokazalo, pogotovo za spontane facijalne
ekspresije.14
Rezultati naših m eđukulturalnih istraživanja pokrenuli su
mnoga druga pitanja u vezi sa facijalnom ekspresijom: Koliko ima
ekspresija koje ljudi mogu da naprave? Da li ekspresije daju tačnu
ili pogrešnu informaciju? Da li je svaki pokret lica znak za neku
emociju? Da li ljudi m ogu da lažu pom oću svojih lica isto kao
pomoću svojih reči? Trebalo je toliko toga da se uradi i da se utvrdi.
Sada su dati odgovori na ova, i još poneka, pitanja.
Ja sam otkrio koliko ekspresija može da se napravi na licu - pre
ko 10 000! - i identifikovao sam one koje su imale centralni značaj za
emocije. Pre više od dvadeset godina, Voli Fresen i ja napravili smo
prvi atlas lica, sistematski anatomski opis, pomoću reči, fotografija i
filmova, načina merenja facijalnih pokreta. U okviru tog posla morao
sam da naučim da na svom licu izvodim sve mišićne pokrete. Pone
kad, da proverim da je pokret koji sam izvodio delo određenog miši
ća, zabadao sam igle po licu da električno stimulišem i grčim mišić
koji je proizvodio neku ekspresiju. Godine 1978. izašao je iz štampe
naš instrum ent za merenje lica - Kodni sistem facijalnih pokreta
52 Pol Ekm an
/KSFP/ (Facial Action Coding System /FACS/) - koga sada koriste na

stotine naučnika širom sveta dokkompjuterdžije ubrzano traže način
da se ovo merenje automatizuje i ubrza.15
Ja sam KSFP do sada koristio za proučavanje na hiljade foto
grafija i desetine hiljada filmskih i video snimaka facijalnih ekspre
sija, mereći svaki mišićni pokret u svakoj ekspresiji. Emociju sam
proučavo mereći ekspresije psihijatrijskih bolesnika i ekspresije
srčanih bolesnika. Proučavao sam normalne ljude kada se pojave na
vestima na CNN-u i u eksperimentima u mojoj laboratoriji, prili
kom kojih sam izazivao emocije.
Poslednjih dvadeset godina sarađivao sam s drugim istraživa
čima na bih li saznao šta se dešavalo unutar tela i u mozgu kada se
na licu pojavi neki em ocionalni izraz. Kao što postoje različite
ekspresije za ljutnju, strah, gađenje i tugu, izgleda da isto tako posto
je različiti profili fizioloških prom ena u telesnim organima, koji
proizvode jedinstvena osećanja za svaku emociju. Nauka upravo u
ovo vreme otkriva obrasce moždanih aktivnosti koje su u pozadini
svake emocije.16
Koristeći Kodni sistem facijalnih pokreta identifikovali smo
facijalne znake koji odaju laž. Ono što sam ja nazvao mikro izrazi
ma, vrlo brzi facijalni pokreti koji traju kraće od petine sekunde,
predstavlja važan izvor curenja informacije, otkrivajući emociju koju
osoba pokušava da sakrije. Lažna ekspresija može da se oda na više
načina: ona je obično sasvim neznatno asimetrična i nedostaje joj
glatkoća toka pojavljivanja i nestajanja s lica. Moj rad na laganju
doveo me je u vezu sa sudijama, policijom, advokatima, FBI-om,
CIA-om, ATF-om, i sa sličnim agencijama u nekim prijateljskim
zemljama. Sve te ljude sam naučio da tačnije određuju da li neko
govori istinu ili laže. Ovaj rad m i je pružio i priliku da proučavam
izraze lica i emocije špijuna, atentatora, proneveritelja, ubica, stra
nih nacionalnih vođa, i drugih, s kojima jedan profesor inače ne bi
mogao da se sretne.17
Kada sam već napisao više od polovine ove knjige, imao sam
priliku da provedem pet dana u razgovorima o destruktivnim em o
cijama s Njegovom svetošću, Dalaj Lamom. Bilo je još šestoro d ru

gih učesnika - naučnika i filozofa - koji su predstavili svoje ideje i
uključili se u raspravu.18 Učenje o njihovim radovima i praćenje
rasprave dali su mi nove ideje, koje sam uključio u ovu knjigu. Po
prvi put sam saznao o načinu na koji tibetanski budizam gleda na
emocije - viđenje potpuno drugačije od našeg na zapadu. S neveri-
com sam otkrio da su se ideje o kojima sam pisao u poglavljima 2. i
3. jednim delom uklapale u budističko gledište, pri čemu je budi-
stičko stanovište ukazivalo na potrebu za proširenjem i doteriva-
njem mojih ideja, što me je nateralo da ova poglavlja velikim delom
preradim. Učio sam pre svega od Njegove svetosti, Dalaj Lame, na
mnogo različitih nivoa, od iskustvenih do intelektualnih, i nadam
se da je to ostavilo pozitivan trag u ovoj knjizi.19 Ovo nije knjiga o
budističkom shvatanju emocija i periodu u vreme tog susreta iz
koga su se rodile određene ideje ali, tu i tamo, skrećem pažnju na
dodirne tačke.
Moždani mehanizmi emocija predstavljaju jednu od najaktiv
nijih novih oblasti istraživanja.20 Ovo što pišem poziva se na taj rad,
ali o mozgu još uvek ne znamo dovoljno da bismo odgovorili na
mnoga pitanja koja pokrećem u ovoj knjizi. Znamo mnogo o emo-
cinalnom ponašanju, dovoljno da damo odgovore na neka od glav
nih pitanja o ulozi emocija u svakodnevnom životu. Ono o čemu
pišem u narednim poglavljima zasniva se, pre svega, na mojim istra
živanjima emocinalnog ponašanja u kojima sam vrlo detaljno ispitao
ono što vidim da ljudi čine u brojnim različitim emocionalnim situ
acijama i u brojnim različitim kulturama, i na osnovu toga zaključio
šta ljudi treba da znaju da bi bolje razumeli svoje emocije. 1
Iako osnovu za ono što opisujem u ovoj knjizi čine moja istra
živanja, kao i rezultati do kojih su došli drugi, ja sam zakoračio i
izvan onoga što je naučno dokazano ne bi li uključio ono u šta veru-
jem da je istinito ali još uvek nedokazano. Govorim o pitanjima za
koja mislim da zanimaju ljude koji žele da poprave svoj emocionalni
život. Meni je pripremanje ove knjige omogućilo novo razumevanje
emocija, nadam se da će i vama.
Kada postajemo
emocionalni?
Emocije nas većinu vremena, a neke ljude i uvek, dobro služe,
mobilišući nas da se pozabavimo stvarima koje su bitne u životu, i
pružajući nam brojne i raznovrsne radosti. Međutim, ponekad nas
emocije uvale u nevolju. To se dešava kada naše emocinalne reakcije
budu neprimerene na jedan od tri sledeća načina: Možemo da ose-
ćamo i da prikazujemo tačnu emociju ali s pogrešnim intenzitetom;
na primer, briga je opravdana, ali reagujemo prejako tako da smo
preplašeni. Ili, možemo da osećamo odgovarajuću emociju ali daje
prikazujemo na pogrešan način; na primer, naša ljutnja je opravda
na, ali je pribegavanje durenju bilo kontraproduktivno i detinjasto.
U 4. poglavlju opisujem načine na koje možemo da promenimo te
prve dve neprimerene emocionalne reakcije - pogrešna jačina i
pogrešan način izražavanja emocije. U ovom i u sledećem (3.)
poglavlju, bavim se trećom vrstom neodgovarajuće emocionalne
reakcije, koja se teže menja i koja je gora nego prve dve. U ovom
slučaju se ne radi samo o tome da je naša reakcija prejaka ili da je
naš način prikazivanja pogrešan; već mi i osećamo potpuno pogreš
nu emociju. Nije problem u tome da se previše plašimo ili da to pri
kazujemo na pogrešan način; problem je, kao što ćemo videti, u
tome što uopšte nije ni trebalo da se plašimo.
Zašto dolazi do okidanja neprimerene emocije? Zar ne može
mo potpuno da izbrišemo neki emocionalni okidač, na primer, da
56 Po l E k m a n
se ne ljutimo kada se neko ubaci pred nas preko reda? Ili, zar ne
možemo da promenimo svoju emocionalnu reakciju tako da nam
ubacivanje preko reda radije bude zabavno ili da izaziva prezir,
umesto da se ljutimo? Ukoliko ne možemo da izbrišemo ili da pro
menimo našu emocionalnu reakciju na okidač, možemo li makar
da oslabimo njenu snagu, da ne reagujemo neprimereno?
Ova se pitanja ne bi ni postavljala kada bismo na neki događaj
svi reagovali na isti način, kada bi svaki događaj okidao u svima istu
emociju. To, naravno, nije slučaj: neki ljudi se plaše visine a drugi
ne; jedni tuguju zbog smrti princeze Dajane, kao da im je bila naj-
rođenija, dok je drugima potpuno svejedno. Ipak postoje neki oki
dači koji u svakome generišu iste emocije; za dlaku izbegnute sao
braćajne nesreće, na primer, uvek dovode do bleska straha. Kako se
to deševa? Kako svako od nas stiče svoj jedistveni set emocionalnih
okidača i istovremeno na druge okidače ima istu emocionalnu reak
ciju kao i svi drugi? Takoreći svako oseti strah kada se stolica na
kojoj sedi iznenada polomi pod njim, ali se zato neki plaše da lete u
avionu a drugi ne. Neki okidači su nam zajednički, kao što su nam
zajedničke i ekspresije za svaku emociju, ali postoje okidači koji ne
samo da su specifični za neku kulturu, nego i za pojedinca. Kako
stičemo emocionalne okidače koje ne želimo? To su pitanja o koji
ma se govori u ovom poglavlju. Treba da znamo odgovore pre nego
u sledećem poglavlju pređemo na praktično pitanje da li možemo
da menjamo ono što okida naše emocije.
Nije lako da se odgovori na ta pitanja jer ne možemo da zavi
rimo u nečiju glavu da potražimo odgovore, niti, kao što ćemo
kasnije da vidimo, možemo uvek da nađemo odgovor tako što jed
nostavno pitamo ljude zbog čega, ili kada, postaju emocionalni.
Postoje tehnike za snimanja mozga, kao što je funkcionalna magnet
na rezonanca (fMR), pri čemu se glava stavlja unutar magnetnog
kalema i prave se snimci aktivnih delova mozga tokom par sekundi.
Nažalost, to je predug period da bi se videlo kako emocije započi
nju, jer one često otpočnu za manje od jedne sekunde. A čak i kada
bi fMR imao odgovarajuću vremensku rezoluciju, ne bismo mnogo
videli, jer ona samo pokazuje koji delovi moždane strukture su

aktivni, a ne i kakva je aktivnost.
I dok još nemamo dokaze za konačne odgovore na ova pitanja,
o načinu na koji se u našem mozgu uspostavljaju emocionalni oki
dači, i da li možemo da ih brišemo - a možda će proći više desetina
godina pre nego dobijemo odgovore - moguće je da se prave odre
đene aproksimacije na osnovu pažljivog ispitivanja kako se i kada
ljudi ponašaju emocionalno. Odgovori koje, doduše kao probne, ja
predlažem mogu nam pomoći da se bolje snalazimo s vlastitim
emocijama i sa emocionalnim reakcijama drugih ljudi.
Mi ne postajemo emocionalni oko svega i svačega; ne nalazimo
se u neprekidnom stisku emocija. Emocije dolaze i prolaze. U jednom
trenutku osećamo neku emociju a već u sledećem ne osećamo nika
kvu emociju. Neki ljudi su mnogo emocionalniji nego drugi (vidi
zaključno poglavlje), ali čak i najemocionalniji ljudi imaju periode
kada ne osećaju bilo kakvu emociju. Nekoliko naučnika tvrdi da uvek
postoji neko emotivno dešavanje, ali daje emocija za nas suviše slaba
da bismo je zapazili, ili da bi uticala na ono što radimo. Ako je toliko
slabašna daje neprimetna, onda mislim da mirno možemo reći da
postoje periodi bez emocija. (Uzgred rečeno, čak i oni što misle da
uvek osećamo neku emociju, prihvataju da to nije uvek ista emocija.
Tako se oni, takođe, suočavaju s problemom da objasne zašto u jed
nom trenutku osećamo jednu emociju a u drugom drugu.)
Pod pretpostavkom da nije svaki trenutak u životu emociona
lan, ostaje pitanje: zašto postajemo emocionalni? Najčešći način na
koji se događa emocija jeste kada osetimo, s pravom ili ne, da se
dešava ili da se priprema nešto što ozbiljno utiče na našu dobrobit,
pozitivno ili negativno. To nije jedina putanja postajanja emocio
nalnim, ali je veoma važna, možda glavna, ili ključna, tako da ćemo
se usredsrediti na nju. (Kasnije opisujem još osam drugih putanja
za generisanje emocija.) Ideja jednostavna, ali ključna - emocije su
se razvile da bi nas pripremile za brzo razrešavanje događaja koji su
za nas od najvećeg životnog značaja.
Setite se nekada dok ste vozili vaša kola, kako se iznenada pojavio
neki drugi automobil koji se kretao velikom brzinom i izgledalo je kao
58 Po l E k m a n
da će da naleti na vas. Vaš svesni duh bio je usredsređen na neki zanimljiv

razgovor sa suvozačem, ili na emisiju na radiju. U trenu, pre nego što ste
imali vremena da mislite, pre nego što je svesni i samosvesni deo vašeg
duha mogao da razmotri stvar, opasnost se osetila i pojavio se strah.
Odmah po otpočinjanju emocije, ona nas u tim prvim hiljaditim
delovima sekunde obuzme, upravljajući onim što činimo, govorimo
i mislimo. Bez svesnog biranja da to uradite, vi ste automatski okre
nuli upravljač da izbegnete sudar, istovremeno stopalom pritiskajući
pedalu kočnice. U isto vreme izraz straha je preleteo vašim licem -
obrve su se podigle i nabrale jedna prema drugoj, oči su se veoma
široko otvorile, a usne razvukle unazad, ka ušima. Srce je počelo ubr
zano da radi, počeli ste da se znojite a krv je jurnula u velike mišiće
nogu. Znači da biste napravili taj izraz lica i da niko nije sedeo u koli
ma, kao i da bi srce počelo brže da vam kuca čak i da niste započeli
naglo fizičko naprezanje koje je zahtevalo pojačan dotok krvi. Ovi
odgovori se dešavaju zato što je tokom naše evolucije za druge bilo
korisno da znaju kada mi osetimo opasnost, slično kao što je bilo
korisno da budete spremni da potrčite kada se uplašite.
Emocije nas pripremaju da razrešavamo važne događaje bez
potrebe da mislimo šta da uradimo. Ne biste preživeli tu, za dlaku
izbegnutu, saobraćajnu nesreću, da jedan deo vas nije neprestano
motrio oko sebe tražeći znake opasnosti. Niti biste preživeli da ste
morali svesno da razmišljate o tome šta treba da uradite da biste se
izborili s opasnošću kada postane očigledna. Emocije to rade tako
da vi ni ne znate da se to dešava, i to je mahom dobro za vas, recimo
u slučaju za dlaku izbegnute saobraćajne nesreće.
Pošto je prošla opasnost, osećali ste kako strah i dalje u vama
struji. Treba da prođe 10 do 15 sekundi da se smiri taj osećaj, a vi malo
šta možete da uradite da to ubrzate. Emocije izazivaju kako promene
u delovima mozga koji nas mobilišu da se bavimo onim što je pokre
nulo emociju, tako i promene u našem autonomnom nervnom siste
mu, koje regulišu puls, disanje, znojenje i mnoge druge telesne pro
mene, pripremajući nas za izvođenje različitih radnji. Emocije takođe
odašilju signale, promene u našim izrazima, na licu, u glasu i držanju
tela. Mi ne biramo te promene, one se jednostavno dešavaju.
Kada je emocija snažna i kada otpočinje naglo, kao u primeru

s automobilom, naše sećanje na emocionalnu epizodu, po njenom
završetku, neće biti naročito tačno. Ne možete da znate šta je radio
vaš mozak, koji su procesi bili uključeni u prepoznavanju opasnosti
koju je predstavljao drugi automobil. Znali biste da ste okrenuli
upravljač i pritisnuli kočnicu, ali verovatno ne biste zapazili d aje
određeni izraz blesnuo na vašem licu. Osetili biste neke od senzacija
u vašem telu, ali biste teško našli reči da ih opišete. Ako bismo hteli
da znamo kako to da ste uopšte i mogli da osetite opasnost dok ste
bili usredsređeni na razgovor ili na slušanje muzike sa radija, vi ne
biste umeli da nam kažete. Niste u stanju da opažate ili da upravljate
procesom koji vam je spasao život.Ta izvanredna osobina naših
emocija - da najčešće otpočinju bez naše svesnosti tog procesa -
može i da se okrene protiv nas, izazivajući neodgovarajuće emocio
nalne reakcije. Kasnije ćemo više o tome.
Da je proces bio sporiji, možda bismo bili svesniji onoga šta se
događalo u našem mozgu; zapravo, možda bismo svi znali odgovore
na ovde postavljena pitanja. Ali ne bismo preživeli za dlaku neizbe-
gnutu saobraćajnu nesreću; ne bismo bili u stanju da delujemo
dovoljno brzo. U tom prvom trenutku, odluka, ili procena, koju
donosi emocija, izvanredno je brza i nalazi se izvan naše svesnosti.
Mi moramo da imamo mehanizme za automatsko procenjivanje
koji neprestano pretražuju svet oko nas, detektujući događanje
nečega što je važno za našu dobrobit, ili za preživljavanje.
Kada dostignemo tačku u kojoj ćemo moći na delu da posma-
tramo operaciju automatskog procenjivanja u mozgu, ja očekujem
da ćemo pronaći mnogo mehanizama a ne jedan; zato ću od sada da
govorim u množini kada govorim o mehanizmima automatske pra
ćene, koje ću zvati skraćeno: autoprocenjivači /autoappraisres/.*
* Kada sam pre 30 godina prvi put pisao o autoproceniteljima, nisam odredio koja
čula mogu da budu uključena. Verovatno da može biti uključeno bilo koje: vid, sluh,
dodir, miris, ukus. Slutim da vid ima izuzetan značaj, ali je moguće da je reč o mojoj
predrasudi. Oduvek sam bio najviše osteljiv prema onome što vidim; tako je i moje
zanimanje za emocije počelo fascinacijom izrazima lica. Za sada bi trebalo pretpo
stavljati da svaki čulni organ u autoproceniteljima vrši svoj unos podataka.
60 Po l E k m a n
Skoro svako ko istražuje emocije danas se slaže s ovim što sam

do sada rekao: prvo, da su emocije reakcije na stvari koje izgleduju
kao veoma važne za našu dobrobit, i drugo, da emocije često otpo
činju toliko naglo da nismo svesni našeg umnog procesa koji ih
aktivira.21 Rezultati istraživanja mozga su konsistentni s ovim što
sam do sada rekao. Mi veoma brzo možemo da napravimo veoma
složene procene, u hiljaditim delovima sekunde, pri čemu nismo
svesni procesa evaluacije.
Sada možemo da preformulišemo prvu grupu pitanja o tome
kako je moguće da postoje i univerzalni i za pojedinca specifični
okidači emocija. Na šta su osetljivi autoprocenjivači, i kako su posta
li osetljivi na te okidače? Kako se okidači emocija uspostavljaju?
Odgovori će nam reći zašto imamo emociju kada je imamo. Pomoći
će nam i da odgovorimo na pitanje zašto nekad imamo emocije koje
nam se čine potpuno neprikladne a nekad naše emocije budu savr
šeno usklađene s onim što se dešava, i mogu da nam spasu život.
Odgovori će nam, takođe, reći da li je moguće da se izmeni to
što izaziva emocije. Na primer, da li možemo nešto da uradimo tako
da više ne doživljavamo strah kada avion uleti u neki vazdušni džep?
(Linijski piloti mi govore da su to postigli, zahvaljujući uređajima
koji ih skoro uvek unapred upozore na približavanje nevremena.
No, šta da nema upozorenja; da li bi tada osetili strah? To niko od
pilota nije mogao da mi kaže, ali pomoćnici leta su mogli, i rekli su
da oni osete trenutan strah.) Šta bi trebalo da uradimo da više ne
osetimo impuls da, na primer, na ljutnju odgovorimo ljutnjom? Da
li je to neostvarivo? Možda je jedino što možemo da uradimo da
promenimo osteljivost autoprocenjivača prema određenim okida
čima. Možda niti to nije moguće. O ovome će još biti reči.
Možemo ponešto da zaključimo o tome na koje su događaje
osetljivi naši autoprocenjivači, ispitujući kada dolazi do emocija.
Većinu onoga što znamo ne saznajemo na osnovu posmatranja ljudi
dok na delu doživljavaju neku emociju. Umesto toga, saznajemo iz
njihovih odgovora u upitnicima o tome kada se sećaju da su osetili
tu i tu emociju. Filozof Piter Goldi u svojoj pronicljivoj knjizi ova
kvu vrstu informisanja naziva postracionalizacija.22 To ne znači da

treba odbaciti takvu vrstu informacije. Odgovori koje ljudi daju u
takvim upitnicima, kao objašnjenja koja mi samima sebi dajemo
nakon emocionalne epizode, ne bi li objasnili zašto smo učinili to
što smo učinili, mogu biti nepotpuni i, možda, stereotipni, zato što
prolaze kroz filtere onoga čega su ljudi svesni i šta pamte. U vezi
upitnika postoji dodatan problem o tome šta su ljudi spremni da
kažu drugima. No, iz tih odgovora i dalje može dosta da se nauči.
Moj bivši student, psiholog Džeri Bušer /Boucher/, 70-ih godi
na 20. veka postavljao je takva pitanja ljudima po Maleziji i SAD-u23.
Nekoliko godina kasnije, moj kolega, psiholog Klaus Šerer /Sherer/,
sa saradnicima, sproveo je slično istraživanje na studentima u osam
zapadnjačkih kultura24. Obojica su pronašli dokaze o univerzalno
stima - iste vrste okidača prijavljene su da izazivaju iste emocije
širom veoma različitih kultura. Obojica su, takođe, našli dokaze o
kulturnim razlikama u specifičnim događajima koji iziskuju neku
emociju. Na primer, gubitak nečega važnog je u svakoj kulturi bio
okidač za tugu, ali se od kulture do kulture razlikovalo ono šta je
bilo izugubljeno.
Jedan Maležanin, iz Bušerove studije, ispričao je priču o osobi
koja je upravo čula poziv na molitvu za glavni muslimanski praznik.
„То ga je teralo da se rastuži kada pomisli na svoju ženu i decu u
selu, da slavi /praznik/. On je sada duboko u džungli, da brani
zemlju. On je vojnik na dužnosti, i ne može da slavi /verski praznik/
sa ženom i decom /koji su kod kuće na selu/“. A jedan Evropljanin,
iz Šererove studije, kaže, „Mislio sam o nečemu što je pokrenulo
sećanje na školskog druga koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Bio je sjajan student i divna osoba. Njegov život je izgubljen, zašto?“
Gubitak je tema obe priče, ali je reč o različitim vrstama gubitka.
Moji intervjui, sa ljudima iz moje kulture, dokumentuju mnoge
različitosti među Amerikancima u onome što ih čini tužnima, ljuti
ma, uplašenima, zgađenima, i tako dalje. Preklapanja naravno posto
je. Neke stvari čine da skoro svako oseti istu emociju - osoba koja
preti, sa motkom u ruci, kada iznenada iskrsne u mračnoj ulici, skoro
62 Pol E km an
uvek će da izazove strah. No, moja supruga se plaši miševa, a mene

oni ni malo ne plaše. Ja se uznemirim zbog spore usluge u restoranu,
a njoj je svejedno. Tako, ovde opet imamo problem: kako to da auto-
procenjivači postaju osetljivi i na emocionalne okidače koji su prisut
ni kod svih, univerzalnosti, i na okidače koji izazivaju različite emo
cije kod različitih pojedinaca, čak i u okviru iste kulture?
Po tome ispada da bi autoprocenjivači morali biti na oprezu
prema dve vrste okidača. Morali bi da otkrivaju događaje s kojima
se svako susreće, koji su važni za dobrobit, ili za preživljavanje, sva
kog ljudskog bića. Za svaku emociju može da postoji po nekoliko
takvih događaja, koji su uskladišteni u mozgovima svih ljudi. To
može da bude shema, apstraktni okvir, ili samo okosnica neke sce
ne, na primer, pretnja povređivanjem, za strah, ili neki važan gubi
tak, za tugu. Druga, jednako verovatna mogućnost jeste da ono
pohranjeno nije nimalo apstraktno, već specifičan događaj, na pri
mer, za strah, izmicanje oslonca ili brzo približavanje nečega što
može da nas udari. Za tugu bi univerzalni okidač mogao da bude
gubitak voljene osobe, nekoga za koga smo snažno vezani. Još uvek
nemamo naučne osnove da izaberemo između te dve mogućnosti,
ali to nema uticaja na način vođenja naših emocionalnih života.
Tokom života susrećemo se s mnogim specifičnim događajima
koje naučimo da tumačimo na takav način da nas plaše, ljute, da
nam se gade, da nas rastuže, iznenade ili da stvore prijatnost, i oni
budu dodati uz univerzalne događaje koji su prethodili, proširujući
opseg budnosti autoprocenjivača. Ti naučeni događaji mogu imati
bliže ili dalje sličnosti s originalnim pohranjenim događajima. Oni
su razrade ili dodaci prethodnim univerzalnim događajima. Nisu
isti kod svih ljudi i zavise od iskustva svakog od nas. Kada sam ispi
tivao pripadnike kulture kamenog doba iz Nove Gvineje, krajem
60-ih, našao sam da su se bojali da ih ne napadne divlja svinja. U
urbanoj Americi, ljudi se više boje da ih ne napadne pljačkaš, no oba
slučaja predstavljaju opasnost od povređivanja.25
U ranijoj knjizi26, moj kolega istraživač, Voli Fresen, i ja, opisali
smo scene za koje smo mislili da su univerzalne za sedam emocija.
Psiholog Ričard Lazarus je kasnije izašao sa sličnim predlogom.27

On je koristio izraz primarne relacione teme I ćore relational themes/
da bi istakao svoje shvatanje da se emocije pre svega tiču našeg
odnošenja prem drugim ljudima, s čime se duboko slažem (iako
nepersonalizovani događaji, kao zalazak sunca ili zemljotres, takođe
mogu da izazovu emocije). Reč tema je pogodna jer tada možemo
da govorimo o opštim temama i o varijacijama onih tema koje se
razvijaju u iskustvima pojedinaca.
Kada se susretnemo s temom, kao što je osečaj koji iskusimo
kada se se pod nama iznenada raspadne stolica, ona okida emociju
bez mnogo procenjivanja. Autoprocenjivaču može trebati nešto
duže vremena da proceni svaku od varijacija svake teme, koje smo
naučili tokom odrastanja. Što je varijacija udaljenija od teme, to
treba više vremena da se dođe do tačke odigravanja refleksivnepro-
cene /reflective appraisingЛ28 Tokom refleksivnog procenjivanja
postoji svesnost procesa evaluacije; mi mislimo i uzimamo u obzir
ono što se dešava. Recimo da neko čuje da se sprema smanjivanje
broja zaposlenih na poslu koji radi. Razmišljala bi da li će ona biti
pogođena, i dok bi razmišljala o toj potencijalnoj opasnosti, mogla
bi početi da se plaši. Sebi ne može priuštiti gubljenje posla; ta zara
da joj treba da bi se izdržavala. Događaj stoji u vezi s temom gubit
ka oslonca - prema mome shvatanju to je jedna od tema za strah -
ali je dovoljno udaljen od teme tako da procenjivanje ne bi bilo
automatsko već refleksivno. U toku procesa uključen je njen svesni
um.
Očigledan je način na koji su stečene te ideosinkretičke varija
cije, to jest, nečiji lični emocionalni okidači. One su naučene, odra
žavajući ono što svako pojedinačno doživljava (pljačkaša ili divlju
svinju). Ali kako su stečene univerzalne teme? Kako dolazi do nji
hove uskladištenosti u našim mozgovima, tako da autoprocenjivači
budu osetljivi na njih? Da li se i oni uče, ili se nasleđuju, kao produkt
naše evolucije? Ovo zaslužuje pažljivo razmatranje, jer od odgovora
na to pitanje - kako su univerzalne teme stečene - zavisi mogućnost
njihove modifikacije ili brisanja. Nažalost, nema dokaza o načinu
64 Pol E km an
sticanja univerzalnih tema. Izložiću dve mogućnosti i objasniću

zašto mislim da je jedna od njih verovatno istinita.
Prema prvom objašnjenju, ne uče se samo varijacije već i teme
za svaku emociju. Pošto je nađeno da se iste teme javljaju u različi
tim kulturama, mora biti da se zasnivaju na iskustvima koja je imao
svako, ili skoro svako, tokom onoga što se naziva biološki pripremlje
no učenje vrste /species-constant learning/.
Uzmimo ljutnju, kao primer. Svako ljudsko biće će da doživi
iskustvo osujećenosti ako mu neko omete nameru ili ga remeti u važ
nom poslu. A svako će da nauči da prilaženjem i prećenjem, ili napa-
danjem. na izvor remećenja, ponekad može uspeti da ga ukloni. Sve
što ovo objašnjenje pretpostavlja o tome šta je kao generičko nasleđe
ugrađeno u ljudsku prirodu, jeste želja da se ide ka ciljevima, moć da
se preti ili napada, i sposobnost da se uči na uspehu u uklanjanju pre
preka. Ako prihvatimo postojanje te želje, moći i sposobnosti, onda
možemo da očekujemo da ljudi nauče da pokušaj uklanjanja izvora
prepreke, pretnjom ili napadom, često može da bude koristan. Takva
aktivnost zahteva ubrzan rad srca, pumpanje krvi u šake, u očekiva
nju da budu upotrebljene u napadu na prepreku - sve su to poznate
komponente emocionalnog odgovora ljutnje.29
Ako su univerzalne teme naučene, trebalo bi da je moguće i
odučavanje od njih. Ako, na primer, temu za ljutnju učimo, možda
možemo i da se odučimo od nje. Svoje istraživanje započeo sam
uveren da je to bio slučaj; mislio sam da je svaki aspekt emocije,
uključujući i ono što okida emocije, bio proizvod socijalnog učenja.
Moji istraživački rezultati o univerzalnosti facijalnih ekspresija, kao
i rezultasti drugih naučnika, učinili su da promenim mišljenje. Uče
nje nije jedini izvor onoga što izbija u toku emocije. Biološki pripre
mljeno učenje ne može da objasni zašto su facijalne ekspresije kon
genitalno slepe dece slične izrazima lica dece koja vide. Niti može
da objasni koji se mišići uključuju u pojedinačne ekspresije. Biološ
ki pripremljeno učenje takođe ne može lako da objasni naše najno
vije nalaze da su ljutnja, strah, tuga i gađenje obeleženi različitim
promenama srčanog ritma, znojenja, temperature kože i cirkulacije
krvi (ovi nalazi se opisuju u 4. poglavlju). Takvi rezultati istraživanja

prinudili su me na zaključak da naše evolutivno nasleđe daje glavni
doprinos u oblikovanju naših emocionalnih odgovora. A, ako je
tako, onda evolucija, takođe, ima glavnu ulogu u određivanju uni
verzalnih tema koje okidaju emocije. Teme nisu stečene nego su
zatečene; uče se jedino varijacije i elaboracije tih tema.30
Jasno da je prirodna selekcija oblikovala mnoge aspekte naših
života. Na primer osobina palca da se nalazi nasuprot drugim prsti
ma. Većina drugih životinja nema ovu osobinu, pa kako su je onda
stekli ljudi? Verovatno da su, u našoj dalekoj istoriji, oni naši preci
koji su slučajnom genetskom varijacijom rođeni s ovom korisnom
osobinom bili uspešniji u gajenju potomaka, u hvatanju plena i bor
bi s grabljivicama. Tako bi u budućim generacijama za njima osta
jalo više potomaka, dok na kraju praktično svi nisu imali tu osobi
nu. Bilo je odabrano da se ima nasuprotni palac i to je sada deo
genetskog nasleđa.
Sličan slučaj bio bi sa onima koji su na ometanje odgovarali
energičnim nastojanjem da otklone smetnju i koji su imali jasan
signal o svojim namerama, jer bi imali veće izglede da pobede u
utakmici, bilo da se radi o hrani ili parenju. Oni bi imali izglede da
iza sebe ostave brojnije potomstvo i, tokom vremena, ne bi bilo
nikoga bez te teme za ljutnju.
Razlika između dva objašnjenja univerzalnih tema - biološki
pripremljeno učenje i evolucija - leži u njihovom određenju vremena
kada se dešavaju određene stvari. Evolutivno objašnjenje ukazuje na
prošlost naših predaka kao na vreme kada su te teme (i drugi aspekti
emocija o kojima govorim u drugim poglavljima) razvijene. Biološki
pripremljeno učenje dopušta da su neki delovi teme za ljutnju (želja
za ostvarivanjem ciljeva) usađeni tokom evolucije, pri čemu se drugi
delovi te teme (uklanjanje smetnje ostvarenju cilja, pretnjom ili napa
dom) uče u okviru života svake individue. Stvar je samo u tome što
svi učimo iste stvari, koje su, prema tome, univerzalne.
Meni je malo verovatno da je moguće da prirodna selekcija
nema udela u nečemu toliko važnom i bitnom u našem životu kao
66 Pol Ekm an
što je ono što okida naše emocije. Mi se rađamo spremni, sa klicom

osetljivosti na događaje koji su bili relevantni za preživljavanje naše
vrste u okruženju naših predaka, lovaca i berača plodova. Teme za
kojima autoprocenjivači neprestano pretražuju okolinu, uglavnom
bez našeg znanja o tome, odabrane su tokom naše evolucije.
Dokazi konsistentni s ovim shvatanjem dolaze iz briljantne
serije istraživanja švedskog psihologa, Arne Omana (Ohman).31 On
je pošao od shvatanja da su većim delom naše evolutivne istorije
zmije i paukovi predstavljali opasnost. Oni naši preci, koji bi brzo
naučili da su ovi opasni i da treba da ih izbegavaju, imali bi veće
izglede da prežive, da imaju decu i da se staraju o njima, od onih koji
bi sporo učili da se treba plašiti od zmija i paukova. Ako nas je evo
lucija zaista pripremila da se uplašimo od nečega što je bilo opasno
u našem davnom okruženju, onda bi, predviđa on, ljudi danas brže
učili da se plaše zmija i paukova, nego cveća, pečurki, ili geometrij
skih objekata. A upravo je to i našao.
Omanje davao elektrošokove (što se tehnički naziva bezuslov-
na draž, budući da izaziva emocionalno uzbuđenje bez prethodnog
učenja) ili zajedno sa draži relevantnom za strah (zmija ili pauk) ili
sa draži irelevantnom za strah (pečurka, cvet, ili geometrijski
objekt). Nakon samo jednog uparivanja šoka s nekom od draži rele
vantnih za strah, ljudi bi se uplašili i kada bi zmija ili pauk bili poka
zani sami, bez šoka, dok je bio potreban veći broj uparivanja šoka sa
cvetom, pečurkom ili geometrijskim objektom, da bi došlo do
pobuđivanja straha prilikom prikazivanja ovih, za strah ^relevan
tnih, draži, samih, bez šoka. Ljudi su, takođe, nastavljali da se plaše
zmije i pauka, dok je strah od cveta, pečurke ili geometrijskog
objekta, slabio tokom vrem ena/
Naravno da se u našem sadašnjem okruženju plašimo zmija i
pauka, no da li je evolucija, zapravo ono što objašnjava Omanove
* E. O. Vilson o strahu od zmija ima veoma slično shvatanje. Iako se njegovo raz
matranje ne odnosi, pre svega, na emociju, ono je vrlo konsistentno s onim što ja
govorim o bazi podataka emocije. (Vidi Consilience, Random House, 1998, poseb
no str. 136-140.)
rezultate? Kada bi obrnuto bilo tačno, ljudi bi i na druge opasne

objekte u našem sadašnjem okruženju, kao što su pištolji i električni
utikači, trebalo da reaguju isto kao na zmije i pauke. Ali to Oman
nije našao. Trebalo mu je isto tako dugo da uslovi strah od pištolja i
utičnica koliko i od cveća, pečuraka i geometrijskih objekata. Pišto
lji i utičnice nisu postojali dovoljno dugo da bi prirodna selekcija
mogla od njih da napravi univerzalne okidače.32
U svojoj izuzetno prevremenoj knjizi, Izražavanje emocija kod
čoveka i životinja, Čarls Darvin opisuje svoj eksperiment sa zmijom
pre više od sto godina a koji se odlično uklapa u Omanov skorašnji
rad. „Primakao sam lice debelom staklenom tanjiru ispred zmije
siktavke (puff-adder), u zoološkom vrtu, čvrsto rešen da ne ustu-
knem ukoliko zmija pokuša napad; međutim, čim je zmija zadala
udarac, moja rešenost je nestala i ja sam, zapanjujuće hitro, odsko
čio jard ili dva unazad. Moja volja i razum bili su nemoćni pored
zamišljaja opasnosti koja nije ni bila doživljena.“33 Darvinovo isku
stvo pokazuje nam da racionalna misao ne može da spreči odgovor
prestrašenošću na urođenu temu za strah, na šta ćemo se vratiti
uskoro.
Nije izvesno da li bilo koja takva emocionalna tema dejstvuje
kao aktivan okidač i pre iskustva koje ih povezuje s nekim emocio
nalnim ishodom. Setite se da se u Omanovom istraživanju tražilo
određeno iskustvo da bi zmije i pauci postali okidači za strah; oni
nisu bili zastrašujući prilikom njihovog prvog izlaganja. Bila je
potrebna, doduše, svega jedna njihova asocijacija s neprijatnim
ishodom pa da postanu okidači za strah, ali je ta jedna, svejedno,
trebala. Možda nije uvek tako, jer Darvin je pisao da se plašio zmija
bez ikakvog prethodnog iskustva s njima. Praktično gledano nema
nikakvog značaja da li je za uspostavljanje neke emocionalne teme
potrebno određeno učenje i da li neke teme ne zahtevaju od nas
određeno iskustvo da bismo bili osteljivi prema njihovoj pojavi. Mi
u oba slučaja imamo korist od iskustva koje je naša vrsta imala na
ovoj planeti, jer dajemo brze odgovore na okidače koji su bili rele
vantni za naš opstanak.
68 Pol Ekm an
Uveren sam da je jedna od najistaknutijih osobina emocije to

da događaji koji okidaju emocije nisu samo pod uticajem našeg
individualnog iskustva, već i predačkog iskustva.34 Kako Ričard
Lazarus lepo kaže, emocije odražavaju „mudrost prošlih doba“, i po
temama i po odgovorima emocija. Samoprocenjivači tragaju za
onim što je bilo važno za opstanak ne samo u našim individualnim
životima, nego i u životima naših lovačkosakupljačkih predaka.
Ponekad emocionalno reagujemo na stvari koje su nam bile
važne ranije u životu, ali koje više nisu relevantne. Varijacije na sva
ku temu, koje dodaju i obezbeđuju konkretnost onoga što je prepo
znato u procesu automatskog procenjivanja, počinju da se uče vrlo
rano u životu - neke u ranom, a neke u kasnijem detinjstvu. Sebe
možemo zateći kako neprikladno reagujemo na stvari koje su nas
ranije ljutile, plašile ili su izazivale odvratnost, a koje reakcije sada
smatramo neprimerenim našem odraslom dobu. Više je verovatrno
da ćemo praviti greške u našem ranom učenju o emocionalnim oki
dačima prosto zato što su naši mehanizmi učenja tada slabije razvi
jeni. No, ono što naučimo rano u životu ima veću moć i teže je za
odučavanje, od onog što naučimo kasnije. (Ova pretpostavka je
uobičajena u mnogim oblicima psihoterapije i ima svoje uporište u
nekim istraživanjima.)
Naši autoprocenjivači su snažne mašine, pretražuju bez pre
stanka, izvan naše svesnosti, motreći na pojavljivanje tema i varija
cija događaja koji su bili relevantni za naš opstanak. Kompjuterskim
žargonom rečeno, mehanizmi automatskog procenjivanja pretražu
ju našu okolinu tragajući za svime što podseća na ono što je uskla
dišteno u našoj bazi podataka za uzbunjivanje emocija (émotion
alert datbase), koju je delom napisala naša biologija, kroz prirodnu
selekciju, a delom naše iskustvo kao jedinke.35
Setite se da zapisi prirodne selekcije ne moraju da budu sami
okidači, nego i pripreme koje u bazi podataka dozvoljavaju brzu
uspostavu nekih okidača. Mnogi psiholozi su se usredsređivali na
srodnu ali, ipak, drugačiju grupu pitanja, kako automatski procenji-
vači daju procenu novog događaja po tome da li se, kako ja kažem,
ovaj uklapa u stavku koja se već nalazi u bazi podataka emocionalne

procene. Imam određene rezerve oko validnosti toga što su zastu
pali, jer su se uglavnom oslanjali na to šta su im rekli ljudi, pri čemu
niko nije svestan šta naš duh radi u trenutku dok to radi u toku pro
cesa automatskog procenjivanja. To je istraživanje ponudilo dobre
modele kojima se objašnjava način na koji ljudi objašnjavaju šta je
to što ih čini emocionalnim. U svakom slučaju, to šta oni predlažu
nije neposredno relevantno za teoriju koju ja zastupam u ovom
poglavlju, o tome šta nas čini emocionalnim.
Ova baza podataka je otvorena a ne zatvorena; informacije se
pridodaju bez prestanka.36 U toku života susrećemo se s novim doga
đajima koje automatsko procenjivanje može da protumači kao slične
nekoj temi, ili varijaciji, uskladištenoj u bazi podataka. Kada se to
dogodi, dolazi do okidanja emocije. Psiholog Nićo Frijda je izneo
važno zapažanje da, kako ih ja nazivam, varijacije nisu samo rezultat
prethodnog neposrednog iskustva, nego da su to često i nove draži s
kojoma se susrećemo a koje izgledaju relevantne za stvari do kojih
nam je stalo, koje je nazivao interesovanja /concerns/.37
Budući da našu svesnu pažnju ne moramo da usmeravamo na
vrebanje događaja koji su postali emocionalni okidači, naše svesne
procese možemo da koristimo za druge stvari. (Kao što ću objasniti
kasnije, preokupacija svesti s mogućnošću da bi emocionalni doga
đaji mogli uskoro da uslede, predstavlja znak duševnog poremeća
ja.) Pošto jednom naučimo da vozimo kola, dalje to radimo auto
matski, slobodni da svoju svesnost usredsredimo na razgovor, na
slušanje radija, na razmišljanje o predstojećim događajima, i slično.
Kada skrećemo na levo, ne moramo da prekidamo slušanje radija
da bi se prebacili u odgovarajuću traku. Pa ipak, ako iskrsne opa
snost, mi i dalje reagujemo na pravi način. To je jedna od velikih
stvari u vezi sa emocijama, to da su funkcionalne.
Nažalost, ono na šta odgovorimo ne mora uvek da bude pri-
mereno našem trenutnom okruženju. Ako posetimo zemlju u kojoj
se vozi drugom stranom puta, naša automatska obrada podataka
može nam doći glave, jer možemo lako da pogrešimo kada uđemo
70 Pol Ekm an
u kružni tok ili kada skrećemo. Tada ne možemo da razgovaramo,

ili da slušamo radio. Moramo svesno da se čuvamo od automatskih
odluka, koje bi inače donosili. Ponekad sebe možemo da zateknemo
kao da emocionalno živimo u drugoj „zemlji“, u okruženju druga
čijem od onog na koje su osetljivi naši mehanizmi za automatsko
procenjivanje. Tada naše emocionalne reakcije mogu da budu
neprimerene onome što se dešava.
To i ne bi bio toliki problem da se delovanje naših emocional
nih procenjivačkih mehanizama ne odvija neverovatno brzo. Da su
sporiji, od njih ne bi bilo koristi, ali bismo mi imali vremena da
postanemo svesni onoga što je učinilo da postanemo emocionalni.
Naše svesne evaluacije dopustile bi nam da prekinemo proces kada
smatramo daje neprikladan ili daje štetan po nas, i pre nego emo
cija započne. Priroda nam nije podarila mogućnost takvog izbora.
D aje tokom istorije vrste nekim slučajem češće bilo korisnije imati
spore, a ne brze, procenjivačke mehanizme, onda ne bismo ni imali
ovako brze, izvansvesne, mehanizme automatskog procenjivanja.
Iako se emocije najčešće okidaju putem automatskih procenji-
vača, to nije i jedini način. Navešćemo još osam drugih puteva koji
ma nastaju emocije. Neki od njih pružaju veću mogućnost kontro-
lisanja da li ćemo da postanemo emocionalni ili ne.
Emocije ponekad uslede nakon reflektivnogprocenjivanja,
tokom koga svesno razmatramo ono što se događa, iako još ne
budemo sigurni u njegovo značenje. Kako se situacija dalje odvija,
ili kako naše razumevanje dalje napreduje, nešto klikne; uklopi se s
nečim u našoj bazi podataka za uzbunjivanje emocija i stvari preuz
mu mehanizmi za automatsko procenjivanje. Reflektivno procenji
vanje se bavi dvosmislenim situacijama, situacijama za koje meha
nizmi za automatsko procenjivanje još uvek nisu podešeni. Recirr/O,
sretnete nekoga ко počne da vam priča o svom životu, i nije jasno
zašto vam to govri i šta želi da kaže. Vi mislite o tome šta vam govo
ri, pokušavajući da dokučite šta bi, i da li bi uopšte, to moglo za vas
da znači. U jednom trenutku možda shvatite da vam ta osoba ugro
žava radno mesto i tada mehanizam za automatsko procenjivanje
preuzima stvar i počnete da osećate strah, ili ljutitost, ili neku drugu
relevantnu emociju.
Reflektivno procenjivanje ima svoju cenu, a to je vreme. Meha
nizmi za automatsko procenjivanje štede nam te trenuitke, ili minute.
Automatske procene, ne retko, mogu da nas spasu nesreće tako što
skrešu trenutke ili minute koje zahteva reflektivno procenjivanje.
Dobra strana je što dobijamo priliku da utičemo na ono što se
odigrava kada započne emocija kao rezultat reflektivne procene* Da
bismo to mogli, potrebno je da dobro poznajemo svoje emocionalne
vruće okidače - posebne varijacije na univerzalne teme, koje su u
našim životima najistaknutije za pojedinu emociju. Čitanje o tema
ma i uobičajenim varijacijama u poglavljima 5. do 9. može vam
pomoći da otkrijete vaše lične emocionalne vruće okidače, kao i
okidače kod ljudi u vašoj okolini. Ako znamo svoje vruće okidače,
onda možemo da činimo svestan napor da im ne dopuštamo da
utiču na naše tumačenje onoga što se odigrava.
Recimo da je okidač vaše reakcije tuge/patnje i najmanji nago-
veštaj da će vas napustiti žena, jer je otkrila vašu duboko čuvanu
tajnu, vaša (naučena) osećanja fundamentalne bezvrednosti. Kada
imate vremena, možete da koristite refleksivno procenjivanje da
biste se zaštitili od prosuđivanja da ste napušteni. To se ne postiže
lako ali vežbom može da se umanji šansa da naglo zapadnete u
tugu/patnju kada zapravo i niste napušteni. Refleksivno procenjiva
nje daje veću ulogu vašoj svesti. Pruža vam se prilika da naučite
kako da se svesno štitite od pogrešno nastrojenog tumačenja onoga
što se dešava.
* Posle razgovora s Njegovom svetošću, Dalaj Lamom, o tome šta on naziva
destruktivnim em ocijam a i o njegovim pokušajima da ih se oslobodi u budističkoj
praksi, stekao sam utisak d aje to što su on, i ostali, postigli, zapravo zamenjivanje
automatskog procenjivanja reflektivnim. Uz višegodišnje vežbanje izgleda postaje
moguće, u većini slučajeva, da biramo da li da postanemo emocionalni, ili, dok
smo emocionalni, da postupamo i da govorimo tako da ne povređujemo druge. U
narednim godinama nadam se da sprovedem istraživanje ne bi li više naučio kako
se to postiže i da li postoje drugi načini da se to postigne za kraće vreme.
72 Pol E km an
Možemo da postanemo emocionalni i dok se prisećamo neke

prošle emocionalne scene. Možemo da odlučimo da se setimo scene,
izvodeći je ponovo u glavi, da bismo razumeli šta se dogodilo, ili zašto
se dogodilo, ili kako smo drugačije mogli da postupimo. Ili, sećanje
ne mora biti po izboru; može nepozvano da iskrsne u svesti. Svejedno
kako sećanje započne, po želji ili nepozvano, ono od samog početka
može da uključi ne samo scenu i tekst emocionalnog odigravanja, već
i emocionalnu reakciju na to odigravanje. Možemo ponovo da odi
gramo emocije koje smo osetili u originalnoj sceni ili sada možemo
da osetimo drugačiju emociju. Na primer, osoba može da oseća
odvratnost prema sebi zato što se plašila u originalnoj sceni, osećajući
sada jedino odvratnost i ništa od straha koji je originalno osećala.
Može se desiti i da se u početku sećamo emocionalnih događaja ali da
ponovo ne doživljavamo te, ili neke druge, emocije. Ili, emocije mogu
da počnu u toku odvijanja scene u našoj glavi.
Robert Levenson i ja koristili smo memorijski zadatak da
bismo u laboratoriji proizvodili emocije radi proučavanja izraza i
fizioloških reakcija koji obeležavaju svaku emociju. Mislili smo da
će ljudima biti teško da ponovno doživljavaju prošle emocionalne
scene ukoliko znaju da su snimani i ako imaju žice prikačene po
raznim delovima tela radi merenja njihovog pulsa, disanja, krvnog
pritiska, znojenja i temperature kože. Bilo je upravo suprotno. Veći
na ljudi kao da je jedva čekala priliku da reprodukuju i ponovo doži-
ve prošlu emocionalnu scenu. Čim im date priliku, većinu će emo
cija moći da ponove gotovo trenutno.
Tražili smo da se sete svoje lične verzije nekog događaja za koji
je utvrđeno da su univerzalni za određenu emociju. Na primer, za
prizivanje tuge tražili smo od ljudi da se sete vremena u njihovom
životu kada je umro neko za koga su bili vezani. Tražili smo da vizu-,
alizuju trenutak u kome su osetili najintenzivniju tugu i onda poku
šaju da ponovo dožive emociju koju su osetili prvi put kada se dogo
dila smrt.
Takoreći i pre nego bi se završilo davanje ovog kratkog uput-
stva, došlo bi do promene njihove fiziologije, njihovih subjektivnih
osećanja i, kod nekih ljudi, čak i izraza lica. Ovo ne treba da čudi,
jer su svi bili doživeli sećanje na neki važan događaj i osećaj neke
emocije. Ono što nije bilo poznato pre našeg istraživanja jeste da
promene koje se dešavaju dok se emocije javljaju u sećanju stvarno
odgovaraju promenama koje se dešavaju i kada su emocije izazvane
na neki drugi način. Sećanja o emocionalnim događajima, ona koja
izaberemo da ih prizovemo i koja ne prouzrokuju momentalno
ponovno doživljavanje emocije koju smo prvobitno osetili, pružaju
priliku da naučimo kako da rekonstruišemo ono što nam se dešava
u životu, tako da steknemo priliku da menjamo ono što nas čini
emocionalnim.
Imaginacija je još jedan način na koji možemo da izazovemo
emocionalnu reakciju. Možda uspemo da ohladimo okidač ako svo
ju imaginaciju koristimo da zamišljamo scene za koje znamo da nas
čine emocionalnim. Možemo u glavi da izvodimo probe i pokuša
vamo na drugačiji način da tumačimo ono što se dešava, tako da se
to ne uklopi s našim uobičajenim vrućim okidačima.
Razgovor o prošlim emocionalnim iskustvima takođe može da
okida emocije. Osobi prema kojoj smo imali neku emocionalnu reak
ciju mogli bismo da kažemo kako se osećamo i šta mislimo zbog čega
se tako osečamo, ili to možemo da kažemo prijatelju ili psihoterape
utu. Ponekad će prost čin razgovora o emocionalnoj epizodi izazvati
ponovno doživljavanje emocije, baš kao što se dešavalo u našim
eksperimentima kada smo od ljudi zatražili da to urade.38
Ponovno doživljavanje osećanja koja smo imali u prošloj emo
cionalnoj epizodi može da koristi. Može da nam omogući da pro-
menimo ishod neke stvari; može da se izrodi u dobijanje podrške ili
razumevanja od osobe s kojom razgovaramo. Naravno, ponovno
doživljavanje emocija ponekad izaziva teškoće. Možda pomislite da
bi sa svojim bračnim drugom mogli hladne glave da porazgovarate
o nesporazumu od pre par dana i onda ponovo pobesnite. možda i
više nego prvobitno. To može da se dogodi čak i ako se nadate da
neće; jer u večini slučaja mi ne odlučujemo kada ćemo da postane
mo emocionalni. A, ako postanemo emocionalni, naše lice će to
74 Po l E k m a n
verovatno odati drugima tako da naš bračni drug može da se razljuti

zato što smo se mi ponovo razljutili.
Pretpostavimo da razgovarate s prijateljem kako ste se teško
osećali kada vam je veterinar saopštio da vaš voljeni pas neće preži-
veti. Pričanje te priče uzrokuje da ponovo doživite i da prikažete
tugu, a i prijatelj, dok vas sluša, takođe počinje da izgleda veoma
tužan. To je čest slučaj i pored toga što ni pas ni gubitak nemaju veze
s vašim prijateljem. Svi možemo da osećamo emocije koje drugi
osećaju, to jest, da emocije osećamo putem uživljavanja. To je šesti
način na koji mogu da započnu emocije - prisustvovanje emocio
nalnoj reakciji nekoga drugog.
Ne mora to uvek i da se dogodi; neće se dogoditi ukoliko ne
marimo za tu osobu, ako se na neki način ne poistovećujemo s
njom. A ponekad prisustvujemo nečijim emocijama i osećamo pot
puno različitu emociju. Na primer, možemo da osetimo prezir pre
ma onima koji se razljute ili uplaše, ili možemo da se uplašimo pred
besom koji pokazuju.
Nesreća ne mora da se dešava nekome ko nam je prijatelj, da
bi se pokrenula naša empatična emocionalna reakcija. Može da se
radi o potpunom strancu, i taj stranac čak ne mora da bude prisu
tan. Tu osobu možemo da vidimo na televiziji ili na filmu, ili da
čitamo o njoj u novinama ili u knjizi. Iako nema sumnje da možemo
postati emocionalni dok čitamo o strancu, zapanjuje da nešto što se
tek nedavno pojavilo u istoriji naše vrste - pisani jezik - može da
proizvodi emocije. Ja zamišljam da se pisani jezik u našoj glavi pre
tvara u osećaje, slike, zvuke, mirise, čak i ukuse, i kada se to već
dogodi onda mehanizam za automatsko procenjivanje te slike tre
tira kao svaki drugi događaj koji služi za pobuđivanje emocija. Kada
bismo mogli da blokiramo produkciju tih slika, verujem da sarji
jezik ne bi mogao da izaziva emocije.
Drugi ljudi mogu da nam kažu od čega da se plašimo, zbog
čega da se ljutimo, u čemu da uživamo, i slično. Ovaj simbolički put
obično će u našem ranom uzrastu uključivati i negovatelja, a njegov
će uticaj biti pojačan ako je emocija za koju smo primili instrukcije
s velikim nabojem. Takođe možemo da posmatramo šta čini emo

cionalnim ljude koji su značajni u našim životima i da nesvesno
prihvatamo njihove varijacije emocija kao vlastite. Dete čija se maj
ka boji gužve, može takođe da razvije tu vrstu straha.
Većina autora koji su pisali o emocijama, osvrnuli su se na krše
nje normi, na emocije koje osećamo kada mi, ili neko drugi, prekrši
neku važnu društvenu normu.39 Možemo da budemo ljuti, zgađeni,
prezrivi, postiđeni, krivi, iznenađeni, možda i zabavljeni i zadovoljni.
Zavisi ko je prekršio normu i koju normu. Norme, naravno, nisu uni
verzalne; ne moraju da važe za celu nacionalnu grupu, ili kulturu.
Uzmite, na primer, razliku između mlađe i starije generacije danas u
Americi, u vezi sa pristojnošću i značajem oralnog seksa. Norme
ponašanja učimo rano u detinjstvu, ali i tokom celog života.
Evo i poslednjeg načina na koji započinju emocije - nov, neo
čekivan način. Otkrio sam ga kada smo moj kolega Voli Fresen i ja
razvijali tehniku merenja pokreta lica. Da bismo naučili kako mišići
lica menjaju izgled lica, snimali smo same sebe dok smo sistematski
izvodili razne kombinacije pokreta lica. Počeli smo sa pokretanjem
jednog mišića i navežbali do istovremenog pokretanja šest različitih
mišića. To nije uvek išlo lako, ali posle mnogo meseci vežbanja nau
čili smo kako to da radimo i uspeli da napravimo i snimimo deset
hiljada različitih kombinacija pokreta mišića lica. Naknadnim gle
danjem video zapisa, naučili smo da za svaki izraz lica prepoznaje
mo koji mišići ga stvaraju. (To znanje je postalo osnova za naš merni
sistem, za Kodni sistem facijalnih pokreta /KSFP/, o čemu sam
govorio u 1. poglavlju.)40
Dok sam pravio određene izraze lica otkrio sam da bi me pre
plavljivala snažna emocionalna osećanja. To nije važilo za sve izraze,
nego samo za one koje sam već bio prepoznao kao univerzalne za
sva ljudska bića. Kada sam upitao Fresena da li se to i njemu doga
đalo, odgovorio je da je i on, takođe, osećao emocije dok je pravio
određene izraze, i da su često bile veoma neprijatne.
Nekoliko godina kasnije Bob Levenson je godinu dana proveo
u mojoj laboratoriji. Izgleda da mu se lepo uklapalo da svoje vreme
76 Pol Ekm an
provede pomažući nam da proverimo našu suludu ideju da prosto

pravljenje nekog izraza kod ljudi može da izazove promene u auto
nomnom nervnom sistemu, jer je svoje univerzitetsko jednogodiš
nje odsustvo ionako provodio u San Francisku. Tokom narednih
deset godina izveli smo četiri eksperimenta, uključujući i jedan u
nezapadnjačkoj kulturi, u Minangkabau na Zapadnoj Sumatri. Dok
su ljudi pratili naša uputstva da pokrenu određeni mišić, njihova
fiziologija se menjala i većina je prijavila da osećaju emociju. Ove
promene opet nisu izazivali bilo koji pokreti lica. To su morali da
budu mišićni pokreti za koje su naša ranija istraživanja već bila naš
la da su univerzalni izrazi emocija.41
U jednoj drugoj studiji, koja se bavila samo osmesima, Ričard
Dejvidson, psiholog koji proučava mozak i emocije, i ja, našli smo
daje pravljenje osmeha stvaralo mnoge promene u mozgu koje ina
če prate prijatnost. Opet se nije radilo o bilo kom osmehu, nego
samo o osmehu za koji sam ranije našao da je značio istinsku prijat
nost (vidi poglavlje 9).42
U tom istraživanju tražili smo od ljudi da prave određene pokre
te lica, no ja verujem da smo mogli da dobijemo iste rezultate i da su
ljudi proizvodili glasove za svaku emociju. Većini ljudi je mnogo teže
da namerno proizvedu vokalne zvuke emocije nego da prave izraze
na licu. Međutim, našli smo jednu ženu koja je to mogla, i ona je zai
sta proizvodila isti rezultat, bilo glasom, bilo licem.
Generisanje emocionalnog iskustva, menjanje vaše fiziologije
tako što namerno pravite izgled neke emocije, verovatno nije uobi
čajen način na koji ljudi doživljavaju emocije. No, možda je bio češći
nego što smo prvobitno mislili. Edgar Alan Po je, na primer, znao
za taj način. On u detektivskoj priči Ukradeno pismo piše ovako:
Kada želim da otkrijem koliko je neko pametan, glup ili doba?

ili pokvaren ili o čemu razmišlja u tom trenutku, ja na svom
licu napravim izraz koji što više liči na njegov izraz, i zatim
čekam da vidim koje će misli i osećanja da mi se jave u srcu,
kao ona koja se uklapaju, ili odgovaraju, tom izrazu.
Opisao sam devet puteva kojima dolazimo do naših emocija,

ili kojima ih uključujemo. Najčešći je onaj što vodi preko autopro-
cenjivača, mehanizama za automatsko procenjivanje. Drugi put
polazi od reflektivnog procenjivanja koje zatim škljocne autoproce-
njivače. Sećanje na prošlo emocionalno iskustvo je treći put, a ima
ginacija četvrti. Peti je pričanje o prošlom emocionalnom događaju
a šesti je empatija. Sedmi put vodi preko drugih ljudi koji nas upu
ćuju oko čega da budemo emocionalni. Kršenje društvenih normi
je osmi, a deveti je namerno podražavanje izgleda neke emocije
Sledeće se poglavlje zasniva na onome što smo naučili o okida-
nju emocija i razmatra kada i zbog čega je toliko teško da izmenimo
ono što čini da postanemo emocionalni. Uključuje predloge o tome
šta možemo da uradimo da postanemo svesniji trenutka započinja
nja emocija kroz automatsko procenjivanje, jer to je trenutak u
kome najčešće zapadamo u nevolje i posle se kajemo zbog svog
ponašanja.
3-
Menjanje onoga
zbog čega postajemo
emocionalni
Hodanje ivicom provalije može da bude zastrašujuće uprkos
znanju da će jasno vidljiva ograda sprečiti bilo čiji pad. Od malog je
značaja što je staza suva a ograda jaka; srce ipak brže kuca a dlanovi
počinju da se znoje. Znanje da nemamo zbog čega da se plašimo ne
briše strah. Iako većina ljudi može da kontroliše svoje postupke, da
bi ostali na stazi možda će moći da ukradu tek jedan kratak pogled
na prelep vidik. Opasnost se oseća i kada objektivno ne postoji.43
Hodanje ivicom provalije pokazuje da naše znanje ne može
uvek da nadvlada procene autoprocenjivača koje proizvode emoci
onalne odgovore. Pošto već dođe do okidanja naših emocionalnih
odgovora, mi možemo svesno da razumemo da ne bi trebalo da
budemo emocionalni, ali emocija može nastaviti da traje. Smatram
da se to obično dešava kada je okidač neka evolutivna emocionalna
tema ili je u pitanju naučeni okidač koji je veoma sličan temi. Što je
veza između naučenog okidača i teme udaljenija, to je našem sve-
snom znanju lakše da prekida emocionalno iskustvo. Drugim reci
ma, ukoliko su naše bojazni samo u dalekoj vezi s temom, onda
bismo možda mogli da ih nadvladavamo kada to želimo.
Postoji još jedan, ozbiljniji, način na koji emocije nadvladavaju
ono što znamo. Emocije mogu da nam uskrate pristup nečemu što
80 Po l E k m a n
znamo, informacijama koje bi nam stajale na dohvat ruke da nismo

emocionalni. Kada smo zahvaćeni neodgovarajućom emocijom,
ono što se dešava tumačimo na način koji se uklapa u to kako se
osećamo a ignorišemo ono naše znanje koje se ne uklapa.
Emocije menjaju naše viđenje sveta i naše tumačenje postupa
ka drugih ljudi. Mi ne težimo da osporimo razlog osećanju određe
ne emocije; naprotiv, težimo da ga potvrdimo. Procenjujemo ono
što se dešava na način koji je konzistentan s emocijom koju oseća
mo, opravdavajući tako održavanje emocije. U mnogim situacijama
to pomaže usredsređivanju pažnje i rukovodi našim odlukama kako
da odgovorimo na tekuće probleme i kako da razumemo šta je
ugroženo. Ali može i da stvori teškoće, jer kada smo zahvaćeni emo
cijom, mi odbacujemo ili ignorišemo već posedovano znanje koje
bi moglo da porekne emociju koju osećamo, baš kao što ignorišemo
ili odbacujemo nove informacije koje primamo iz okruženja, koje
ne odgovaraju našoj emociji. Drugim recima, isti mehanizam koji
rukovodi i usredsređuje našu pažnju može i da izokrene našu spo
sobnost da prihvatamo kako nove informacije tako i znanje koje je
već uskladišteno u m ozgu/
Recimo da je neko besan zato što mu je naneta javna uvreda.
U toku njegovog/njenog besa neće biti lako razmotriti da li je ono
što je rečeno stvarno izrečeno s uvredljivom namerom. Prethodno
znanje o toj osobi i o prirodi uvreda biće samo delimično pristupač
no; sećaćemo se samo dela znanja koji podupire bes, ali ne i dela koji
bi mu protivrečio. Ukoliko bi se vinovnik uvrede izvinio ili dao
objašnjenje, furiozna osoba ne bi mogla odmah da uklopi tu infor
maciju (činjenicu izvinjenja) u svoje ponašanje.
Određeno vreme smo u refraktornom stanju i dok ono traje
naše mišljenje ne može da ugradi informaciju koja se ne uklapa ili
ne održava i ne opravdava emociju koju osećamo. Ovo refraktorno
* Ovo što govorim ima velike sličnosti s objašnjenjem psihologa Džerija Fodora, o
tome kako informacija može da se začauri, pod čime je mislio da informacija koja
nije mogla da se uklopi u način tumačenja sveta, a koju je osoba uskladuištila i koju
zna, može da postane nepristupačna na određeno vreme.
stanje donosi više koristi nego štete ukoliko traje kratko, sekundu
do dve. U tom kratkom prozoru ono usredsređuje našu pažnju na
prisutan problem, koristeći najrelevantnije znanje koje rukovodi
našim početnim postupcima kao i pripremama za daljne akcije. Teš
koće i neodgovarajuće emocionalno ponašanje mogu da se pojave
ako refraktorni period potraje znatno duže, više minuta ili, čak, sati.
Predugačak refraktorni period stvara nastrojenost u viđenju sveta i
nas samih.44
U za malo izbegnutoj nesreći, ne ostajemo i dalje u strahu
pošto izbegnemo sudar. Veoma brzo shvatamo daje opasnost prošla
i čekamo da nam se disanje i puls vrate na normalu, za šta je potreb
no između 5 i 15 sekundi. Ali šta bi bilo da je strah u vezi sa nečim
što ne može tako trenutno ili dramatično da se ospori. Recimo da
se neko plaši da je bol koji oseća u krstima simptom raka jetre. U
toku refraktornog perioda on će odbacivati informacije koje to
osporavaju, zaboravljajući da je juče pomagao prijatelju da prenose
nameštaj i da ga zato sada bole leđa.
Navešćemo jednu uobičajenu porodičnu situaciju: Izjutra, pre
nego oboje odu na posao, Džim svojoj ženi, Helen, kaže da mu je
žao, ali daje nešto iskrslo tako da neće moći da pokupi njihovu ćer-
ku posle škole. To će, kaže on, morati da uradi Helen. Helen se
iznervira i odgovara malo nabusito i s ljutitim izrazom lica, „Zašto
mi nisi rekao ranije? Imam zakazano kod šefa u to vreme!“ Helen
nije svesno razmišljala o svom odgovoru; ona nije izabrala da se
iznervira. To se dogodilo jer su autoprocenjivači, ne pitajući je,
poruku njenog muža protumačili kao ometanje njenih ciljeva ( što
je česta tema lutnje).
Osetivši, po glasu i izrazu lica, da je iznervirana, Džim ospora
va njeno pravo da bude ljuta. On se sada ljuti na Helen, jer ljutnja
često izaziva drugu ljutnju. „Zašto se ljutiš oko toga? Nisam mogao
ranije da ti kažem jer me je šef nazvao pre par minuta i rekao da
imamo hitan sastanak sekcije, na kome moram da prisustvujem.“
Helen sada zna da Džim nije bio bezobziran i da nema razloga da se
ljuti zbog neizbežne i nenamerne frustracije, ali ukoliko se još uvek
82 Po l E km a n
nalazi u refraktivnom periodu, ipak će uslediti borba. Njena izner-

viranost traži da se opravda. Helen može pasti u iskušenje da njena
reč bude poslednja, „Što mi to odmah nisi rekao!“, ali bi mogla i da
se obuzda da ne postupi ljutito.
Ukoliko Helen može da prihvati novu informaciju koju daje
Džim, onda će ta informacija da izmeni njeno opažanje o tome zašto
je on učinio to što je učinio. Ona tada može da odbaci svoje tuma
čenje da je on bio bezobziran, a njena će iznerviranost da nestane.
Međutim, postoje brojni razlozi zašto refraktorni period može da
bude dug i da čini da se Helen drži svoje ljutnje i ne popušta ni za
pedalj i nakon što Džim saopšti informaciju koja bi trebalo da isklju
či ljutnju. Helen je možda neispavana. Možda ne može da se nosi s
velikim pritiskom na poslu i sada svoje frustracije iskaljuje na Dži-
mu. Možda se njih dvoje već mesecima svađaju oko neke ozbiljne
stvari, na primer, da li da imaju drugo dete, tako da su se u Helen
nakupila osećanja ljutnje zbog Džimovog sebičnog stava. Helen je
možda ona vrsta ličnosti kod koje ljutnja ima dominantnu ulogu.
(O svom istraživanju o ljudima koji imaju neprijateljsku crtu lično
sti govorim u 6. poglavlju.) Ili, možda Helen u tu situaciju importuje
scénario iz nekog drugog dela njenog života, scénario koji ima visok
emocionalni naboj, koji ona uvek iznova izvodi.
Scénario ima svoj raspored uloga, osobu koja importuje scé
nario i ostale ključne likove, plus zaplet koji se dogodio u prošlosti.
Importovanje emocionalnih scenaria iz svoje prošlosti u trenutnu
situaciju, u koju se ne uklapaju, nije opšta pojava. Po konvencional
nom shvatanju psihoanalitičkih teorija ličnosti, scenariji se impor-
tuju kada ljudi imaju nerazrešena osećanja, osećanja koja nikada
nisu bila potpuno i zadovoljavajuće izražena ili, ukoliko su i bila
izražena, nisu dovela do željenog ishoda. Scenariji iskrivljuju tre
nutnu realnost, izazivajući neodgovarajuće emocionalne reakcije i
produžen refraktorni period.
Recimo da je Helen bila mlađe dete i da je njen brat Bil bio
siledžija koji je uvek dominirao nad njom. Ako je to iskustvo na
Helen ostavilo ožiljke, ako su njeni roditelji bili na Bilovoj strani i
govorili joj da ne preuveličava stvari, ona bi scénario „dominiraju

nadamnom“ mogla često da importuje u situacije koje bi pokazivale
i najmanju sličnost. Jedna od Heleninih najvažnijih briga je da ne
bude pod dominacijom i to čini da oseća dominaciju čak i tamo gde
je nema. Helen ne želi da importuje taj scénario. Ona je pametna
žena i naučila je preko povratne sprege od onih s kojima je bliska,
da je sklona upravo takvoj vrsti pogrešnog tumačenja i preterenog
reagovanja. Ali u toku refraktornog perioda ona može malo toga
da učini. Ona čak nije niti svesna da li je u refraktornom periodu.
Tek naknadno, posle refleksije, Helen shvata da je postupila nepri-
mereno i žali zbog svog ponašanja. Volela bi da okidač „on poku
šava da dominira nadamnom“ izbaci iz svoje baze podataka za
uzbunjivanje emocija. Život bi joj bio bolji kada bi taj okidač mogla
da skrene s koloseka; ne bi više bila sklona dugim periodima ljutnje
i ne bi više izokretala motive drugih ljudi da bi odgovarali njenim
emocijama.
Mnogi bi ljudi voleli da imaju upravo tu vrstu kontrole u toku
neke njihove emocionalne reakcije. Jedan od razloga zašto se ljudi
obraćaju psihijatrima za pomoć je taj da više ne žele da postaju
emocionalni zbog nekih stvari. Ali niko ne želi potpuno i nepovrat
no da isključi sve emocije. Život bi postao siv, suvoparan, nezani
mljiv i, verovatno, manje bezbedan, kada bismo imali moć da to
ipak uradimo.
Nije strah ono što nas štiti; naši životi se spašavaju zato što na
pretnje povređivanjem možemo da odgovorimo zaklanjanjem bez
razmišljanja. Reakcije gađenja čine nas opreznim pre upuštanja u
aktivnosti koje bi u doslovnom, ili prenosnom, smislu mogle da
budu toksične. Tuga i očaj zbog gubitka mogu doneti pomoć od
drugih. Čak i ljutnja - emocija koju bi većina ljudi želela da isključi
- donosi određenu korist. Ona upozorava druge, a i nas, da nam
nešto smeta. To upozorenje može uroditi pramenom, mada može
da dovoede i do protivljutnje. Ljutnja nas motiviše da pokušamo da
menjamo svet, da ostvarimo društvenu pravdu, da se borimo za
ljudska prava.
84 Po l E k m a n
Da li bismo zaista hteli da eliminišemo te motivacije? Bez

uzbuđenja, čulne prijatnosti, ponosa na naše uspehe i na uspehe
naših potomaka, bez zabavljenosti mnogim čudnovatim i neočeki
vanim stvarima koje se događaju u životu, da li bi život bio vredan
življenja? Emocija nije kao slepo crevo, suvišan ostatak aparata koji
treba izvaditi. Emocije su srž našeg života. One čine da život bude
pogodan za život.
Umesto potpunog isključenja emocija, većina bi želela moć da
selektivno isključuju emocionalne reakcije na određene okidače.
Voleli bismo da imamo dirku za brisanje pa da izbrišemo određeni
okidač, ili skup okidača, scénario ili brigu, uskladištene u našoj bazi
podataka za emocionalno uzbunjivanje. Nažalost, ne postoji defini
tivan, čvrst dokaz da je to moguće.
Jedan od najistaknutijih istraživača mozga i emocija, psiholog
Džozef Le Du /Le D oux/, nedavno je napisao: „Učenje uslovljenog
straha je izuzetno žilavo i, zapravo, može da predstavlja oblik neizbri
sivog učenja.45... Neizbrisivost naučenog straha ima i dobru i lošu
stranu. Očigledno da je veoma korisno za naš mozak da može da
zadrži zapise onih draži i situacija koje su u prošlosti bile povezane s
opasnošću. Ali ta potentna sećanja, koja se tipično formiraju u trau
matičnim okolnostima, mogu da pronađu svoj put do svakodnevnog
života, namećući se u situacijama u kojima nisu od koristi. ,..“46
Srećom, imao sam priliku da o tome razgovaram sa Le Duom
dok sam pisao ovo poglavlje, da ga malo pritisnem da tačno kaže šta
je o tome mislio i koliko je bio siguran u to. Prvo, morao sam da
budem načisto da li Le Du misli samo na naučene okidače, koje sam
ja nazvao varijacijama. Za teme, koje su proizvod naše evolucije, i
Le Du i ja, obojica verujemo da su neizbrisive, kao što se pokazalo
da pacovi, koji su bili rođeni u laboratoriji i nikada nisu imali nika
kvo iskustvo sa mačkom, ipak pokazuju strah kada je vide prvi put.
To je jedna urođena tema, okidač straha za koji ne treba učenje.
Moć teme da okida neku emociju, može da se oslabi, ali nije moguće
da se potpuno ukloni. No, da li možemo da se odučimo od varijaci
ja, od okidača koje stičemo u toku života?
Ra z o t k r i v e n e e m o c ije 85
Bez upuštanja u tehničke pojedinosti Le Duovog istraživanja

mozga, ipak treba znati da se prilikom uspostave nekog emocional
nog okidača, kada naučimo da se plašimo od nečega, uspostavljaju
nove veze između grupa ćelija u našem mozgu, formirajući nešto
što Le Du naziva sklop ćelija /cell assemblyЛ47 Oni sklopovi ćelija,
koji sadrže sećanje na taj naučeni okidač, izgleda da predstavljaju
trajne fiziološke zapise onoga što smo naučili. Oni sačinjavaju ono
što sam nazvao bazom podataka za emocionalno uzbunjivanje.
Međutim, mi možemo da naučimo da prekidamo vezu između tih
sklopova ćelija i našeg emocionalnog ponašanja. Okidač i dalje akti
vira uspostavljeni sklop ćelija, ali veza između tog sklopa ćelija i
našeg emocionalnog ponašanja može da bude u prekidu, bar za
neko vreme. Plašimo se, ali se ne ponašamo kao da se plašimo.
Možemo da naučimo i da prekidamo vezu između okidača i tih
sklopova ćelija tako da ni ne dolazi do okidanja emocije, ali sklop
ćelija ostaje, baza podataka se ne briše i ostaje u nama kao moguć
nost ponovnog povezivanja sa okidačem i odgovorom. Pod određe
nim uslovima, kada smo izloženi nekom stresu, okidač će ponovo
da postane aktivan, povezujući se sa sklopom ćelija, i emocionalni
odgovor će još jednom da izbije na površinu.
Iako je Le Du svoje istraživanje ograničio samo na strah, on ne
vidi kako i zašto stvari ne bi bile iste i za ljutinju i patnju. To se
poklapa s mojim ličnim iskustvom i s onim što sam video kod dru
gih, tako da ću za njegove nalaze da pretpostavim da se odnose i na
druge emocije, možda čak i na prijatne emocije.*
* Međutim, ono što nas čini emocionalnim nije uvek rezultat uslovljavanja. Frij-
da naglašava da neki emocionalni nadražaji imaju „malo veze sa doživljavanjem
neprijatnih ili prijatnih posledica koje prate pojedinačni nadražaj“. Emocije nastaju
„iz zaključivanjem izvedenim posledicama ili uzrocima.... Gubitak posla, trpljenje
kritike, uočavanje znakova zapostavljanja ili omalovažavanja, dobijanje pohvala, i
gledanje kršenja normi (radnji koje protivreče našim duboko usađenim vrednosti-
ma) sve to ima veoma posredne, ili daleke, veze sa aktualnim neprijatnim, ili pri
jatnim, stanjima, koja njima budu nekako signalizovana i koja im tako udahnjuju
emocionalan život.“ Ja na sve njih gledam kao na instance varijacija koje liče na
univerzalne teme, iako za neke od njih postoji tek daleka veza.
86 Pol Ekm an
Naš nervni sistem ne omogućava lako menjanje onoga što nas

čini emocionalnim, bilo da se radi o odučavanju od veze između
emocionalnog sklopa ćelija i odgovora, bilo između okidača i emo
cionalnog sklopa ćelija. Baza podataka za emocionalno uzbuđivanje
je otvoren sistem ukoliko se neprikidno priključuju nove varijacije,
ali to nije sistem koji dozvoljava lako uklanjanje podataka nakon što
su jednom uneti. Naš emocionalni sistem građen je tako da okidače
ne izbacuje već da ih zadržava u okviru mobilizacije naših emocio
nalnih odgovora bez učešća mišljenja. Mi smo biološki konstruisani
na način koji nam ne dozvoljava njihovo lako presecanje.
Vratimo se mome primeru sa za malo izbegnutim sudarom, da
vidimo kako nam Le Duovi nalazi pomažu da razumemo šta se doga
đa kada pokušavamo da promenimo ono što nas čini emocionalnim.
Svaki vozač, kada sedi na mestu suvozača, doživeo je da stopalom
pritiska nepostojeću pedalu kočnice ako mu se učini da drugi auto
mobil ide ka njemu. Pritiskanje kočnice je naučen odgovor na strah
od sudaranja. Nije samo odgovor - pritiskanje kočnice - ono što je
naučeno, i okidač je, takođe, naučen. Automobili nisu bili deo okru
ženja naših predaka; auto koji juri na nas nije urođena tema već je
naučena varijacija. Mi je brzo učimo zato što je veoma bliska jednoj
od verovatnih tema straha - nešto što nam velikom brzionom ulazi u
vidno polje, što nam se približava kao da će da nas udari.
I dok će većina nas, kada sedi na mestu suvozača, protiv svoje
volje pritiskati nepostojeću pedalu kočnice kada oseti opasnost,
instruktori vožnje nauče da to ne čine. Oni mogu da nauče kako da
prekinu odgovor, u kom slučaju će i dalje osećati strah, ali neće
davati fizički odgovor. (Pretpostavljam da bi se na njihovom licu ili
u njihovom glasu ipak pojavio trag straha.) Ili mogu da nauče da
prekinu vezu između okidača - toga da kola jure na njih - i sklopa
ćelija u mozgu koji je uspostavljen za taj okidač straha/ Možda oni
fino podese vezu između okidača i sklopa ćelija tako da se strah
* U stanju smo da odredimo šta od to dvoje oni čine, mereći njihove fiziološke
parametre u tom trenutku, ali to nema značaja za našu temu.
pobuđuje i zaštitni odgovor pritiskanja pedale aktivira samo kada

postoji vrlo velika verovatnoća pojavljivanja opasnosti. No, ukoliko
su slabo spavali, ili još uvek u sebi mumlaju neku jutrošnju nedovr
šenu svađu sa supružnikom, stopalo će još jednom da poleti, kao i
svima nama, koji nismo instruktori i koji nismo naučili kako da
presecamo okidač. Veze između okidača, ćelijskih spojeva, i odgo
vora, nisu bile izbrisane, već samo oslabljene.
Do kraja ovog poglavlja usredsrediću se na slabljenje emocio
nalnih okidača, bilo da su uspostavljeni direktno uslovljavanjem ili
indirektrno, preko veze sa jednom od emocionalnih tema. U slede-
ćem poglavlju ću objasniti kako možemo da oslabimo vezu između
emocionalnog događaja i naših emocionalnih odgovora. Ni jedno
ni drugo, nije laka stvar. Dozvolite najednom primeru da objasnim
kako bi to moglo da izgleda.
Recimo da je nekog dečaka, nazovimo ga Tim, ismevao otac
čije su se šale, zapravo ruganje na ivici surovosti, odnosile na Timo
ve neuspehe. Vrlo rano, verovatno pre pete godine, scénario moćne
osobe koja ga omalovažava ismejavanjem ušao je u Timovu bazu
podataka za uzbunjivanje emocija. Kada je porastao, Tim je na
zadirkivanja odgovarao takoreći direktnom ljutnjom, čak i kada
zadirkivanje nije bilo zlonamerno. To je veselilo njegovog oca, koji
mu se sada još podsmevao što nije umeo da podnese šalu. I dvade
setak godina kasnije, Tim i dalje reaguje ljutnjom na prvi znak neči
jeg zadirkivanja. Ovo ne znači da Tim uvek i ispolji svoju ljutnju, ali
njemu bi bilo bolje kada ne bi morao da se bori sa svojim impulsom
da uzvrati udarac uvek kada neko napravi šalu na njegov račun.
Šest sasvim različitih činalca mogu da određuju koliko će neko
biti uspešan u smanjivanju zapetosti, žilavosti i snage emocionalnog
okidača, i dužine refraktornog perioda, perioda u kome smo ograni
čeni samo na informacije koje podržavaju emociju koju tada oseća-
mo. Prvi činilac je bliskost s evolutivnom temom. Što je naučeni okidač
bliži nenaučenoj temi, to je teže da se smanji njegova snaga. Drumski
bes predstavlja primer događaja koji je veoma sličan s temom, a ne sa
naučenom varijacijom. To ilustruje sledeća zagonetka. Svakoga dana
88 Po l E k m a n
kada se predsednik mog fakultetskog odseka vozi na posao, nailazi na

mesto gde se dve saobraćajne trake spajaju u jednu. Postoji nepisano
pravilo da se vozila uključuju naizmenično iz svake trake, ali ponekad
se ljudi proguraju preko reda tačno ispred njega. Mog predsednika
obuzme bes, iako to zapravo nije ništa važno; razlika je samo u par
sekundi. Na poslu, međutim, kada neko s fakulteta napiše kritiku
nekog njegovog plana za odsek, na kome je dugo radio i do koga mu
je veoma stalo, naljuti se vrlo retko. Zašto se razljuti zbog nekog
nevažnog događaja a ne razljuti se zbog nečeg važnog?
To je zato što postupci vozača liče na, verovatno, univerzalnu,
evolutivnu temu ljutnje zbog omalovažavanja, ne recima već neči
jim fizičkim radnjama koje ometaju ostvarivanje cilja. Postupci
neljubaznog vozača mnogo su bliži ovoj temi nego kolege koji napi
še kritiku. (Onima koji se čude zašto je bes na drumu danas uzeo
tolikog maha, moram reći da ne mislim da je to nešto novo, ali da je
ranije bilo rede jer je saobraćaj bio manji.Takođe, mediji tome još
nisu bili nadenuli ime, tako da pojava nije privlačila pažnju.)
Primenjujući ove ideje u Timovom slučaju, možemo očekivati
da bi Timu bilo lakše da oslabi onaj okidač koji ima veću distancu
prema univerzalnoj temi. Zadirkivanje i ponižavanje putem očevih
reči više je udaljeno od teme nego da se njegov otac „šalio“ tako što
bi mu fizički zavrtao ruku i onemogućavao kretanje. Kao odrastao,
Tim bi imao bolje izglede da uspešno oslabi okidač ukoliko bi nje
govo prvobitno iskustvo uključivalo zadirkivanje i ponižavanje
pomoću reči a ne pomoću fizičkog sputavanja.
Drugo što treba uzeti u obzir jeste stepen sličnosti originalne
situacije, u kojoj je okidač prvo naučen, i tekućih instanci okidačkih
događaja. Timov otac je bio taj ko mu se, onako nemilosrdno, izru
givao - snažan, dominantan muškarac. Ruganje žene, vršnjaka ili
podređenog, nije toliko blizu kao ruganje muškarca koji kod Tima
uživa određen autoritet, pa bi Timu bilo lakše da oslabi okidač da
mu se rugao neko drugi, ko nije autoritetna figura.
Treći činilac je koliko rano je u životu neke osobe bio naučen
okidač. Verovatno da će slabljenje okidača biti utoliko teže ukoliko
je bio naučen ranije u životu. To je delom i zato što je sposobnost

kontrolisanja emocionalnih reakcija na bilo koji emocionalni oki
dač u ranoj fazi života nedovoljno razvijena. Dakle, sa okidačima
koji su naučeni u ranom životu biće povezane jače emocionalne
reakcije nego sa takvim istim okidačima koji su naučeni u odraslom
dobu. Delom je to i zbog postojanja mogućnosti (na koju ukazuju
neki razvojni psiholozi, kao i svi psihoanalitičari, i za šta istraživanja
o mozgu i emocijama pružaju sve više dokaza48) d aje rano detinj-
stvo kritično u formiranju ličnosti i emocionalnog života. Ono što
je tada naučeno jače je i otpornije je na promene. Okidači koji budu
naučeni u tako kritičnom periodu mogu da proizvode duži refrak
torni period.
Četvrti ključni činilac je početni emocionalni naboj. Što su jače
emocije koje budu doživljene kada se okidač prvi put uči, to će biti
teže da se oslabi njihov uticaj. Da je ova epizoda zadirkivanja bila
blaga, ili umerena, umesto što je bila jaka, da su osećanja poniženo-
sti, bezvrednosti i ozlojeđenosti zbog gubitka moći, bila blaga a ne
snažna, bilo bi lakše da se okidač ohladi.
Zgusnutost iskustva je peti činilac koji doprinosi snazi i nepo-
ništivosti okidača. Zgusnutost se odnosi na ponavljanje epizoda s
visokim emocionalnim nabojem, koje se dešavaju u kratkom vre
menu i pred kojima je osoba bespomoćna. Tako, ukoliko je postojao
period u kome je Tim bio izložen nemilosrdnom, intenzivnom i
čestom izrugivanju, to bi bio okidač koga je veoma teško ublažiti.
Kada postoji veoma snažan i veoma zgusnut emocionalni naboj,
očekujem da će refraktorni period prilikom kasnijih rekacija na taj
okidač biti dugačak i da će ljudima u prvih par sekundi biti teško da
shvate da reaguju na neodgovarajući način. Ako je početni emocio
nalni naboj veoma jak, i samo to može da bude dovoljno da produži
refraktorni period za taj okidač, čak i ako ovaj nije bio zgusnut i nije
se puno puta ponavljao.
Šesti činilac je afektivni stil.49 Svi se mi razlikujemo po brzini i
jačini svojih emocionalnih odgovora, i po tome koliko nam treba
vremena da se oporavimo od emocionalne epizode. Poslednjih
90 Pol Ekm an
deset godina moje istraživanje je bilo usredsređeno na ta pitanja. (U

zaključku se opisuju još četiri aspekta afektivnog stila, pored brzine,
snage i trajanja.) Pojedinci koji imaju uopšte brže i jače emocional
ne odgovore imaće više muke oko hlađenja vrelog okidača.
Pogledajmo sada kako bi Tim mogao da oslabi okidač izrugiva
nja. Prvi korak je da prepozna šta je to zbog čega se toliko naljuti. On
možda ne zna da izloženost izrugivanju od strane dominantne osobe
predstavlja veoma vruć okidač ljutnje. Automatsko procenjivanje delu-
je u milisekundama, pre svesnosti, pre nego bi on i mogao da postane
svestan šta ga to toliko ljuti. On možda i zna da se radi o izrugivanju,
ali ne zna da to mora biti od strane nekoga ko nad njim ima moć. Može
da ne shvata da to ima bilo kakve veze s iskustvom iz detinjstva kada
mu se nemilosrdno izrugivao otac. Tim može da bude veoma defanzi-
van, nespreman da prihvati da je on neko ko postaje ljutit, ili nespre
man da se suoči s činjenicom daje njegov otac bio surov. Prvi korak je
da postane svestan osećanja ljutnje, da prepozna osećaje u svom telu
(predloži kako to može da se postigne dati su u 6. poglavlju, u delu o
ljutnji), i da razume dejstvo koje on ima na druge ljude.
Pretpostavimo da Tim počne da priznaje da se povremeno ljuti
bez osnova, ali da ne razumeva kada i zbog čega se to dešava. Timov
sledeći korak je da počne da vodi dnevnik o svojim epizodama ljut
nje. Treba da beleži one prilike kada je prepoznao da je postao ljut,
ili kada mu to kažu drugi. U dnevnik treba da unosi što više infor
macija o tome šta se dešavalo u trenucima pre nego je postao ljut.
Neki prijatelj, ili psihoterapeut, mogao bi pomoći Timu da na osno
vu slušanja o tim epizodama shvati daje njegov vrući okidač zadir
kivanje koje je protumačeno kao ponižavanje. Uz malo sreće, dok
razmišlja o tome, može i da postane svestan importovanog scenari
ja, onih ružnih scena sa ocem. Nisam siguran da li je to neophodno
da zna da bi mogao da oslabi taj scénario. Možda bi Timu bilo
dovoljno da shvati da prejako reaguje na zadirkivanje, da u zadirki-
vanju uvek vidi nameru ponižavanja.
Može da izgleda da bi najjednostavnije rešenje za Tima sada
bilo da prosto izbegava svaku situaciju u kojoj preti zadirkivanje. To
pretpostavlja da bi uspevao da izbegne pojavljivanje na poslovnim

večerama na kojima bi ga čekalo sledovanje šegačenja, i da bi uvek
mogao da predvidi i druge sitacije u kojima bi bio predmet zadeva-
nja. Bolje bi mu bilo da pokuša s hlađenjem okidača.
Tim treba da razmotri koliko često opaža zadirkivanje u situa
cijama kada ono ili stvarno ne postoji ili je bezazleno. Mora da nauči
kako da radi reviziju procene motiva zadirkivanja. Ako je redovno,
takvo pažljivo vođenje računa može da bude od koristi.50 On to
može da čini tako što će o svakoj epizodi zadirkivanja naknadno da
razmisli, pažljivo razmatrajući alternativna objašnjenja razloga za
zadirkivanje, u kojima se ne pojavljuje tema ponižavanja. Vreme
nom, može da se nauči da preinačenje procene čini što ranije, dok
se još uvek nalazi u toj situaciji. Može da nauči i da oseti kada posto
ji mogućnost da će biti izvrgnut zadirkivanju i može da uloži napor
da to ne tumači kao vređanje ili kao pokušaj ponižavanja. Tempera
tura zadirkivanja, kao okidača, vremenom može da se snizi. Ako bi
uvideo da zadirkivanje predstavlja okidač i daje namera ponižava
nja ona koja okida okidač, Tim bi u najmanju ruku bio u boljem
položaju da kontroliše svoju ljutnju kada već bude ljut.51 (O kontro-
lisanju emocionalnih odgovora vidi u 4. poglavlju.)
Ukoliko to što predlažem ne deluje, ukoliko neki okidač emo
cije nastavi iznova da izaziva emocionalne odgovore koji se teško
kontrolišu, trebalo bi da razmotrimo neke druge pristupe. Jedna
mogućnost je psihoterapija, iako je ona, po mome mišljenju, ogra
ničena na to da čoveka osvesti o tome šta je okidač i koji scénario je
importovan, tako daje često beskorisna za slabljenje okidača. Dola
ze u obzir i terapija ponašanja i vežbe meditacije.52
Na primer, da Tim jeste identifikovao okidač, i da jeste proveo
neko vreme analizujući one situacije u kojima često pogrešno opaža
zadirkivanje i gde ga nema, i da je vežbao reviziju procena situacija
tako da zadirkivanje može da primi kao šalu a ne kao vređanje i
poniženje. Recimo još da mu je to bilo olakšano zato što je u njego
vom životu do tada došlo do svega nekoliko epizoda zadirkivanja
raspoređenih u periodu od više meseci, i da ni jedna nije trajala
92 Pol Ekm an
previše dugo - nizak naboj i niska zgusnutost. I recimo još da Tim

ne nosi crtu veoma brze i veoma snažne ljutnje. Tada bi Tim samo
retko morao da se savlada da se ne razbesni ako ga neko zadirkuje.
Ali nije isključeno da se to ipak dogodi, najverovatrnije, kada Tim,
iz nekog drugog razloga, bude u razdražljivom raspoloženju.
Ovo je dobra prilika da se napravi razlika između emocija i
raspoloženja. Svi ih imamo, i jedne i druge ali, iako oboje uključuju
osećanja, među njima postoje razlike. Najočiglednija razlika je da
emocije traju mnogo kraće nego raspoloženja. Raspoloženja mogu
da traju po celi dan, nekad i dva, dok emocije dođu i prođu za par
minuta ili, čak, sekundi. Raspoloženje podseća na slabo ali nepre
kidno emocionalno stanje. Ako je u pitanju razdražljivost, onda je
to kao da ste sve vreme blago iznervirani, svakog časa spremni da se
razljutite. Ako je potištenost, onda kao da ste pomalo tužni, spremni
da se mnogo ražalostite. Oholost uključuje emocije gađenja i prezi
ranja, euforično ili sjajno /high/ raspoloženje uključuje uzbuđenost
i prijatnost, bojažljivost uključuje strah.
Raspoloženje aktivira određene emocije. Kada smo razdražlji
vi, tražimo priliku da se razljutimo; tumačimo svet na način koji
nam dopušta ili, čak, zahteva od nas da se razljutimo. Postajemo
ljuti zbog stvari koje nas obično ne ljute, a ako se već razljutimo
onda je ljutnja obično jača i dugotrajnija nego kada nismo u razdra
žljivom raspoloženju. Raspoloženja nemaju svoj signal ni na licu ni
u glasu. Umesto toga, možemo da kažemo da se neko nalazi u odre
đenom raspoloženju zato što vidimo znake emocije koja zasićuje to
raspoloženje. Raspoloženja smanjuju našu fleksibilnost tako što
umanjuju našu osetljivost za iznijansiranosti u našoj okolini, uno
seći određenu nastrojenost u naša tumačenja i reagovanja. Isto to
čine i emocije, ali samo na kratko, ukoliko nije produžen refraktorni
period; dok raspoloženja traju satima.
Drugo po čemu se raspoloženja razlikuju od emocija jeste da
kada emocija jednom započne, i kada toga postanemo svesni, tada
obično možemo da ukažemo na događaj koji je bio uzrok emocije.
Retko pak znamo zašto smo u nekom raspoloženju. Izgleda kao da
nam se to prosto dogodi. Možemo jednog jutra da se probudimo u

određenom raspoloženju, ili da usred dana primetimo da smo se
rastužili bez vidljivog razloga. Iako mora biti da postoje autonomne,
neurohemijske promene koje pokrenu i održavaju raspoloženja, ja
verujem da do raspoloženja mogu da dovedu i visoko zgusnuta
/učestala/ emocionalna iskustva. Učestala ljutnja može da dovede
do razdražljivog raspoloženja, kao što i učestala radost može da
dovede do sjajnog ili euforičniog raspoloženja. Tada, naravno, dobro
znamo zašto smo u nekom raspoloženju.
Ranije sam već govorio da su emocije neophodne u našem
životu, i da ne bismo želeli da ih se lišimo. Što se tiče raspoloženja,
znatno manje sam uveren da su nam od bilo kakve koristi.53 Možda
su raspoloženja uzgredna posledica naših emocijskih struktura, do
kojih se nije došlo evolutivnim odabirom zbog njihove adaptivno-
sti.54 Raspoloženja nam sužavaju izbor, iskrivljuju naše mišljenje i
otežavaju nam da kontrolišemo ono što radimo, i sve to bez ikakvog
razloga koji bi za nas imao neki smisao. Neko će reći da raspolože
nja, kada do njih dovedu učestala /zgusnuta/ emocionalna iskustva,
služe tome da nas drže pripremne za još sličnih emocija. Neka je i
tako, ali mislim da je to mala korist u poređenju s nevoljama koje
stvaraju raspoloženja. Rado bih se odrekao euforičnih raspoloženja
ako je to cena za oslobođenje od razdražljivosti i snuždenosti. Ali
nikome takav izbor nije ni ponuđen.
Okidači koje smo ohladili teškom mukom, ponovo se zagreju
kada osoba uđe u raspoloženje koje je relevantno za taj okidač. Kada
je Tim u razdražljivom raspoloženju, zadirkivanje opet može da
pokrene njegovu ljutnju. Kao što je ukazao Le Du, stresna situacija
nije jedina koja može ponovo da prespoji okidač sa emocijom; to
može da učini i raspoloženje. Čak i kada je okidač oslabljen, ili ohla
đen do tačke u kojoj više ne može da izazove emociju, on će ponovo
da se zagreje ako naiđe pravo raspoloženje.
Čak i kada po svojoj prirodi nismo lako ranjivi zbog raspolo
ženja, mnogi će bar neko vreme i dalje imati emocije do čijeg oki-
danja je dovelo nešto na šta ne bismo hteli da reagujemo. Sledeće
94 Pol E km an
poglavlje bavi se nevoljnim emocionalnim odgovorima i pitanjem

koliko dobro možemo da kontrolišemo ono što činimo dok smo
emocionalni.
4«
Em ocionalno
vladanje
Treba da idete na sastanak kod vašeg šefa. Ne znate o čemu se
radi; ne znate dnevni red; vi niste tražili sastanak. Šefova sekretarica
vam je kazala, kada vam je zakazivala sastanak, da je sastanak „vrlo
važan“. Kako vi reagujete - da li izgledate uplašeni, ljuti ili tužni; da
li odajete hladnokrvnost ili preteranu ravnodušnost; ono što kažete
i kako postupite - može biti ključno. Da li ćete imati poverenja u to
kako ćete emocionalno da reagujete, i da li ćete m o ći, ako zatreba,
da kontrolišete vaše emocionalno ponašanje, ili ćete pre sastanka
popiti piće ili uzeti valijum?
Nije lako da suzdržavamo emocionalno ponašanje kada su
ulozi veliki a mi skloni da u takvim prilikama osećamo snažne emo
cije. Emocije su često naš najbolji vodič, upućuju nas da kažemo i
uradimo tačno ono što treba u nekoj situaciji, ali to ne važi za sva
kog i u svim prilikama. Ponekad poželimo da nismo postupili ili
govorili pod uticajem svojih emocija. Ali i kada bismo to mogli, da
smo mogli da na neko vreme potpuno isključimo svoje emocije, to
bi stvari moglo da učini još gorim, jer bi ljudi oko nas pomislili da
smo ravnodušni ili, još gore, da smo nehumani.* Doživljavati svoje
* Nova praksa upotrebe botoksin injekcija za ublažavanje znakova starenja ima za
neželjeno dejstvo odrvenjavanje lica, tako da stvara izgled bezizražajnosti i beživot-
nosti; a, paradoksalno, bezizražajni ljudi su drugim ljudima manje privlačni.
96 Po l E k m a n
emocije, zanimati se za dešavanja i istovremeno se vladati na način

za koji ni mi ni drugi ne smatramo da je previše emocionalan, pone
kad je krajnje teško. A neki ljudi imaju upravo suprotan problem:
osećaju emocije, nisu ravnodušni, ali emocije ne izražvaju na način
kakav se očekuje, ili ih čak uopšte ne izražavaju; za te ljude se misli
da preteruju u kontroli.
Mi ne biramo kako ćemo da izgledamo ili da zvučimo ili šta
ćemo biti prisiljeni da radimo ili da govorimo, dok smo emocional
ni, isto kao što ne biramo ni kada ćemo da postanemo emocionalni.
Ali možemo da naučimo da ublažavamo emocionalno ponašanje
zbog koga bismo kasnije zažalili, da zakočimo ili da savladamo svoje
izražavanje, da sprečimo ili da umerimo svoje postupke ili reči.
Možemo da naučimo i da se umerimo u kontroli, da ne izgledamo
hladno, ako je u tome naš problem. Bilo bi još bolje kada bismo
mogli da naučimo kako da izaberemo način na koji osećamo i na
koji biramo kako da izrazimo svoje emocije, tako da možemo kon
struktivno da ih izrazimo.
Standard za konstruktivno emocionalno vladanje može da se
traži već u Aristotelovom opisu umerene osobe.55 Naših emocija
mora da bude u odgovarajućoj količini, srazmerno događaju koji ih
izaziva; moraju da budu izražene u pravo vreme, na način koji je
primeren emocionalnom okidaču i okolnostima u kojima se on jav
lja; i moraju da budu izražene na pravilan način, na način koji ne
povređuje.* Jasno je da su to vrlo apstraktne ideje, ali one ipak
objašnjavaju zašto ponekad naknadno zažalim o zbog svog
ponašanja.
U 3. poglavlju opisano je šta je to što pokreće emocije i kako
možemo da oslabimo emocionalne okidače tako da nas ne čine emo
cionalnim svaki put. No, recimo da to nije uspelo i da je emocija već
započela. Sada je pitanje: Da li možemo da biramo šta ćemo da kaže
* Postoji izuzetak. Kada nam druga osoba ugrožava život, ili živote drugih ljudi, onda
može biti opravdano da u svojoj ljutnji povređujemo tu osobu, koja predstavlja pret-
nju, ako ne postoji drugi način odbrane. S time se, nevoljno, složio i Dalaj Lama.
mo ili da uradimo? Kada smo u refraktornom periodu - periodu u

toku koga nemamo pristup informacijama koje bi izmenile naša ose-
ćanja - mi ne želimo da suzbijamo svoje emocije. Ono što nas emocije
teraju da činimo i kažemo čini se kao da je opravdano i nužno.
Ako pokušavamo da kontrolišemo šta činimo i šta kažemo,
dolazi do borbe između naših namernih, voljnih, napora i našeg
nevoljnog emocionalnog vladanja. Ta je borba najžešća kod onih
koji najjače i najbrže doživljavaju emocije. Ponekad nam jedino pre-
ostaje da se povučemo s poprišta. Nekim ljudima i u nekim emoci
onalnim epizodama biće potreban veliki voljni napor čak i za to.
Vežbom, upravljanje našim emocionalnim vladanjem postaje lakše,
ali to zahteva vreme, koncentraciju i razumevanje. Isto kao što
postoje činioci koji određuju kada i kako može da se ohladi vreli
okidač, postoji i skup povezanih činilaca koji određuju kada imamo
najveće izglede da uspemo u upravljanju našim emocionalnim vla
danjem. Međutim, kada nam to ne pođe za rukom, što svakome
može da se dogodi, postoje opet postupci pomoću kojih možemo
da izvučemo korist iz tog neuspeha, tako što ćemo da smanjimo
verovatnoću da ponovimo neuspeh.
Pre nego se počnem baviti ovim pitanjima - kako da upravlja
mo svojim emocionalnim vladanjem i, kada nam to ne pođe za
rukom, kako da se učimo na tim greškama - moramo prvo da
pogledamo šta je to čime pokušavamo da upravljamo: samo emoci
onalno vladanje - signali, postupci i unutrašnje promene. Moramo,
takođe, da razumemo kako ta emocionalna vladanja nastaju i kako
mi možemo da utičemo na taj proces. Počećemo od signala, od
emocionalnih izraza.
Emocionalni signali koje odašilju druge osobe, često određuju
kako ćemo da tumačimo njihove reči i postupke. Njihov izraz tako
đe pokreće naš vlastiti emocionalni odgovor, a to, sa svoje strane,
utiče na naše tumačenje toga šta ta osoba govori, na naše mišljenje
o tome koji su njeni motivi, stavovi i namere.
U prethodnom poglavlju smo upoznali Helen, koju je naljutio
njen suprug, Džim, kada joj je rekao da toga dana ne može da ide
98 Po l E k m a n
po njihovu ćerku daje dovede iz škole. Helen je odgovorila, „Zašto

mi nisi rekao ranije?“. Možda takav odgovor Džima ne bi naljutio
da nije bilo tog prizvuka u njenom glasu i ljutitog izraza na njenom
licu. Mada su i same njene reči mogle da budu dovoljne. Blaži način
da kaže istu stvar bio bi: „Volela bih da si to mogao ranije da mi
kažeš“, ili, „Šta se to dogodilo pa nisi mogao ranije da mi kažeš?“
Ova, poslednja verzija dala bi Džimu do znanja da ona uviđa da je
morao biti neki razlog zašto je dovodi u tu neugodnu situaciju. No,
ne bi vredele ni blaže reči, ako bi bile izgovorene s ljutnjom u nje
nom glasu ili na njenom licu.
Čak i da ništa nije rekla, izraz njenog lica mogao je Džimu da
oda da li je bila ljuta, jer emocije nisu privatne. Većina naših emocija
imaju jasan signal koji drugima govori kako se osećamo. Misli su,
pak, potpuno privatne. Niko ne zna da li mislimo o svojoj majci, o
emisiji koju propuštamo na televiziji, ili o trgovini akcijama na
internetu, osim ako te misli nisu protkane emocijama, što nije ret-
kost. Dok za mišljenje ne postoji ni spoljašnji znak koji bi ljudima
bar govorio da li upošte mislimo, a kamo li šta mislimo, sa emocija
ma je drugačije. Iako se pojedinci razlikuju po tome koliko su izra
žajni, same emocije nisu niti nevidljive niti neme. Drugi koji nas
posmatraju i slušaju šta govorimo, obično mogu da ocene kako se
osećamo, osim ako ne ulažemo orkestrovan napor da suzbijemo
svoje izražaje. Pa čak i tada, neki trag emocija može da procuri i da
se detektuje.56
Nekad može da nam ne odgovara da drugi znaju šta osećamo;
čak i najotvoreniji ljudi imaju trenutke kada bi voleli da svoja ose-
ćanja zadrže za sebe. Helen možda nije želela da Džimu stavi do
znanja da se ljuti, ali je njeno lice moglo da je oda čak i da se savla
dala da ne kaže ništa. Signalizovanje početka svake emocije spada u
naše evolutivno nasleđe. Verovatno da je tokom istorije naše vrste
za druge bilo korisnije da mogu da znaju koju emociju doživljavamo
bez potrebe da mi pravimo izbor da im to kažemo. Za Helen, tračak
izraza ljutnje mogao je da posluži podstrekivanju Džima da pruži
objašnjenje zašto joj ranije nije rekao: „Znam da ti to teško pada,
draga, alio nisam mogao ranije da ti kažem jer me je šef nazvao pre
par minuta, dok si se tuširala, i rekao da imamo hitan sastanak“.
Znajući sada da Džim nije bio nepažljiv, njena ljutnja može da poč
ne da se povlači. Ali njena ljutnja može da se ne povuče ukoliko je,
kao što sam pomenuo u 3. poglavlju, ozlojeđena zbog drugih stvari,
ili ukoliko je u tu situaciju unela ljutnju koja se zasniva na njenom
iskustvu s nasilničkim bratom.
Druga značajna osobina emocionalnog signalnog sistema jeste
da je uvek „uključen“. Spreman je u svakom trenu da objavi svaku
emociju koju osetimo. Zamislite život kada bi postojao prekidač,
kada bi mogao da bude u isključenom položaju izuzev dok ga drži
mo pritisnutim u „uključenom“ položaju. To bi nam, kao prvo, one
mogućilo da čuvamo decu. Ako bi bio isključen, kako bismo znali
šta da radimo i kada to radimo? Da smo roditelji starije dece, da li
bismo želeli da budemo primorani da molimo svoju decu da uklju
čuju svoje emocionalne signale? U prijateljstvu, udvaranju, čak i na
radnom mestu, to bi postalo glavno pitanje: „Da li ste emocionalno
signalisanje uključili ili niste?“. Ko bi hteo s nama da provodi vreme,
osim onih s kojima imamo najtrivijalnije kontakte, na primer, kao
s prodavcem novina, ako bi znali da smo izabrali da ih lišimo infor
macije o svojim osećanjima?
Srećom, nije nam dat takav izbor i, mada smo sposobni da
prigušimo emocionalne signale, samo nam retko polazi za rukom
da ih potpuno zakočimo. Naravno, neki ljudi su znatno sposobniji
od drugih u prigušivanju i čak eliminisanju bilo kakvog znaka emo
cija koje osećaju. Nije jasno da li je to zato što ti ljudi emocije oseća-
ju manje intenzivno, ili zato što imaju superiornu sposobnost poti
skivanja bilo kakvog znaka emocije koju osećaju. Džon Gotman i
Roberet Levenson našli su 'da ljudi koji „podižu zid“, pokazujući
veoma malo od onog šta osećaju kada njihove žene izražavaju ljut
nju, zapravo na fiziološkom nivou svoje emocije osećaju veoma
intenzivno.57 Samo podizanje zida može da se smatra za emocional
ni signal, signal savladanosti, nemoći ili bezvoljnosti da se bavite
situacijom u kojoj ste zatečeni. Iako nisam obavio istraživanje, veru-
100 Pol Ekm an
jem da bi se pažljivim ispitivanjem našlo da se pre ili u toku podiza

nja zida, strah i ljutnja signalizuju preko tananih facijalnih ili vokal
nih izraza.
Signali emocija pojavljuju se praktično istog trenutka kada
započne emocija. Na primer, kada smo tužni, naši glasovi automatski
postaju mekši i niži, a unutrašnji uglovi obrva se povuku naviše. Ako
emocija započinje sporo, narastajući tokom nekoliko sekundi, signal
može da postaje sve jači, ili može da usledi serija signala u brzoj
sekvenci. Signali jasno obeležavaju kada počinje emocija i, u manjoj
meri, kada se završava. Sve dok je emocija u toku, ona će davati boju
glasa, ali je manje sigurno da će doći do promene izraza na licu. Može
mo da znamo kada je nekoga popustila emocija zato što čujemo
odsutnost te emocije i zato što više ne vidimo taj izraz na licu, ili zato
što sada čujemo i vidimo izraz sledeće emocije koja je nastupila.
Ne treba zaboraviti da nam emocionalni signali ne otkrivaju
svoj izvor. Možemo da znamo da je neko ljut a da ne znamo tačno
zbog čega. To može da bude ljutnja na nas, ljutnja usmerena ka unu
tra, na samoga sebe, ili ljutnja na nešto čega se osoba upravo setila,
što nema nikakve veze s nama. Ponekad možemo da izvedemo
zaključak na osnovu poznavanja neposrednog konteksta. Recimo
da ste kazali sinu, „Džoni, večeras ne možeš u bioskop s prijateljima;
moraš da ostaneš kod kuće da čuvaš mlađeg brata jer nam je bejbi-
siterka otkazala a otac i ja izlazimo s prijateljima na večeru.“ Ako
Džoni izgleda ljut, verovatno da je ljut na vas zato što ste mu pokva
rili planove, i što smatrate da su vaše obaveze za to veče važnije od
njegovih. Međutim, Džoni bi mogao i da se ljuti na sebe zato što se
toliko sekira, što oseća toliko veliko razočaranje. Malo verovatno,
ali ipak moguće.
Treba da izbegavamo Grešku Otela.58 U Šekspirovoj drami, kao
što znamo, Otelo optužuje svoju ženu, Dezdemonu, da voli Kasija.
Kaže joj da prizna jer će je, svejedno, ubiti zbog neverstva. Dezdemo-
na moli Otela da pozove Kasija da posvedoči njenu nevinost, ali Otelo
joj kaže da je Kasije već ubijen po njegovom nalogu. Dezdemona
shvata da neće moći da dokaže svoju nevinost i da će je Otelo ubiti.
DEZDEMONA: Nabeđen on je; ja, vaj, uništena.

OTELO: Napolje, preljubnice! Zar za njim na moje oči da
plačeš?
DEZDEMONA: O, u progon pošalji me, gospodaru, al’ ne
ubij!
OTELO: Neka te nema, bludnice!*
Greška Otela nije bila u neuspehu da prepozna kako se Dezde-

mona osećala; znao je da je patila i da se plašila. Njegova greška bila
je u verovanju da emocije imaju samo jedan izvor, u tumačenju nje
nog bola kao posledice saznanja o smrti njenog, navodnog, ljubav
nika, a njenog straha kao straha žene uhvaćene u neverstvu. On je
ubija ne pomišljajući da bi njeni bol i strah mogli da imaju drugačije
izvore. Da su to bile reakcije nevine žene koja zna da će njen vrlo
ljubomoran suprug uskoro daje ubije i da ne postoji način da doka
že svoju nevinost.
Ukoliko želimo da izbegnemo grešku Otela, potrebno je da
odolimo iskušenju brzopletog zaključivanja i da se trudimo da raz
motrimo alternativne razloge, koji nisu razlozi na koje najviše sum
njamo da su uzrok prikazane emocije. Strah ima brojne izvore. Strah
krive osobe da ne bude uhvaćena izgleda isto kao strah nevine oso
be da joj se neće verovati.** Signali emocija daju važnu informaciju
o tome šta osoba oseća i šta bi sledeće mogla da učini, ali skoro uvek
postoji više od jedne mogućnosti. Osoba ispunjena strahom može
da krene u borbu umesto da pobegne ili da se sakrije.
Počnimo s izrazima lica, najkraćim emocionalnim signalima. U
1. poglavlju opisao sam svoje istraživanje u kome je utvrđeno da sedam
emocija imaju svaka različit, univerzalan izraz lica: tuga, ljutnja, izne
* Prevod: Velimir Živojinović

** To predstavlja ozbiljan problem u svim vrstama detekcije laganja. Poligrafolozi
pokušavaju da umanje strah nevine osobe da ne bude pogrešno ocenjena, tako što
naglašavaju preciznost mašine ali, budući da ona i nije naročito precizna i da je to
ljudima sve više poznato, i nevini i krivi mogu da manifestuju isti strah.
102 Pol Ekm an
nađenost, strah, gađenje, prezir i sreća. Nema potrebe da definišem te

reči, osim, možda, „prezir“, koji se, iako lako prepoznatljiv, kao reč
slabo koristi u engleskom jeziku. Prezir je osećaj da ste bolja osoba od
neke druge, ili da ste superiorniji, obično, moralno superiorniji, ali
može da se oseća i prema nekome sa slabijom inteligencijom ili ko je
fizički slab, i slično. Prezir može da bude vrlo prijatna emocija.
Svaki od tih naziva emocija - tuga, ljutnja, iznenađenost, strah,
gađenje, prezir i sreća - odnosi se na familiju srodnih emocija. Ljut
nja, na primer, može da varira po snazi, u rasponu od mrgođenja do
besa, i po tipu, kao zlovoljna ljutnja, ozlojeđena ljutnja, ogorčena
(indignirana) ljutnja, ledena ljutnja, da ih pomenemo samo nekoli
ko. Varijacije u jačini u okviru svake familije emocija jasno se ocr
tavaju na licu ali još uvek nije naučno ispitano da li različiti tipovi u
okviru svake familije takođe imaju jedinstvene izraze lica.
Danas je u nauci uobičajeno da se stavljaju zajedno, u isti koš,
ljutnja, gađenje, tuga i prezir - kao negativna emocija - i da se vide
kao suprotnost pozitivnoj emociji. Iznenađenost se obično zaobilazi,
budući da može da bude i pozitivna i negativna. Postoje dva proble
ma u vezi ovako uprošćene dihotomije. Prvo, zanemaruju se važne
razlike između, takozvanih, negativnih emocija: šta je okidač za sva
ku od njih; kakav je njihov osećaj; šta smo nagnani da izgovorimo i
uradimo; koji su njihovi facijalni i vokalni signali; koja je očekivana
reakcija drugih ljudi na nas. Drugi problem je što čak i, takozvane,
negativne emocije, ne moraju uvek da se osećaju kao neprijatne.
Nekim ljudima ljutita svađa pričinjava zadovoljstvo, a mnogi uživaju
da se isplaču gledajući film, da spomenemo samo par primera. S
druge strane, zabavljanje, koje je po pretpostavci, pozitivno osećanje,
može da bude surovo i da uključuje izrugivanje. Smatram da mora
mo da ispitamo osobenosti svake emocionalne epizode pre nego
kažemo da lije prijatna ili neprijatna osobi koja je oseća.
Termin sreća, slično kao i nesreća, problematičan je zbog nedo
voljne određenosti. Kao što ćemo videti u 9. poglavlju, postoji veliki
broj različitih emocioja sreće. Zabavljanje i olakšanje, na primer,
predstavljaju veoma različita doživljavanja sreće, razlikujući se koli-
ko i strah od ljutnje. Emocije sreće nemaju različite izraze lica; sve

pripadaju istom tipu nasmejanog lika. Različiti tipovi sreće mogu
da se razotkriju po vremenskom sledu tog izraza lica, ali primarni
signalni sistem za emocije sreće jeste glas, a ne lice.
Glas je jednako važan emocionalni signalni sistem kao i izraz
lica, ali među njima postoje interesantne razlike.59 Lice je stalno
izloženo pogledu, osim ako osoba ne ostane iza scene, ili ako kultu
ra ne nalaže nošenje maske ili vela, što je sve redi slučaj. Glas je,
međutim, prekidni sistem, koji najčešće može po volji da se isključi.
Zapravo, mi svoje lice ni ne možemo potpuno da sakrijemo, iako
želja da to učinimo može da bude deo razloga zašto ljudi često više
vole da se služe telefonom umesto da razgovaraju licem u lice.
(Naravno, telefon ima i druge prednostri: ne morate da budete pri
kladno odeveni, možete tajno da radite i druge stvari dok slušate
drugu sobu, itd.). Elektronska pošta pruža još više pogodnosti jer
niti mi moramo da slušamo niti drugi moraju da nas čuju, tako da
nema načina da glas oda neku emociju, i ne postoji mogućnost
neposrednog odgovora ili protesta. Neki ljudi to pokušavaju da
postignu pozivajući onda kada misle da sagovornik nije kod kuće
tako da mogu da ostave poruku na sekretarici, ali uvek postoji rizik
da slušalac podigne slušalicu.
Iako verujem da je Silvan Tomkins bio u pravu kada je govorio
da uvek kada se pobudi neka emocija postoji impuls da se pusti neki
glas - različit glas za svaku emociju - mislim da ljudi mogu lako da
priguše te glasove. No, ako neko već počne da govori, onda je vrlo
teško da se iz glasa eliminišu znaci onoga što se oseća.
Malo je nas koji možemo uverljivo da simuliše zvuk emocije
koju ne osećamo. Potrebna je glumačka veština, a često i glumac
postiže ubedljivo vokalno izvođenje tako što kreira samu emociju,
prisećajući se nekog prošlog događaja iz svog života. S druge strane,
s navlačenjem neiskrenog izraza lica ide mnogo lakše, a moja istra
živanja pokazuju da takvi izrazi prevare većinu ljudi koji nisu vež-
bali prepoznavanje ekspresija.60 Glas retko šalje lažne emocionalne
poruke, mada može da ne šalje nikakve poruke ukoliko osoba ne
104 Pol Ekm an
govori. Lice, češće nego glas, šalje lažne emocionalne poruke, iako
nikada ne može da se isključi u potpunosti. Čak i dok samo ćutimo
i slušamo, može da procuri tanani znak ekspresije.
Vokalni i facijalni signali razlikuju se još i po tome što glas drži
našu pažnju čak i kada ignorišemo osobu koja šalje signal, dok radi
opažanja izraza lica moramo mi da držimo pažnju usmerenu na oso
bu. Kada ne bi postojali vokalni signali, kada bi lice bilo jedino koje
signalizije koja se emocija oseća, negovatelji bi mnogo stavljali na
kocku uvek kada bi im njihova deca izlazila iz vidokruga. Kakva bi to
bila muka kada bismo morali stalno da održavamo vizuelni kontakt
da bismo znali emocionalno stanje nekog deteta. Srećom, bebini plač
i vika zbog gladi, bola, ljutnje, straha ili radosti, mogu da privuku
pažnju negovatelja i kada mu nisu u vidokrugu, tako da negovatelji,
kompjuterdžijski rečeno, mogu da „multitaskuju“, da rade druge stva
ri na drugim mestima, sve dok dečiji glas može da dopire do njih.
S obzirom na važnost glasa, za žaljenje je što, u poređenju s
licem, tako malo znamo o tome kako glas signalizuje emocije. Moj
kolega i, povremeno, saradnik na istraživanju, Klaus Šerer, vodeći
je naučnik u proučavanju glasa i emocija. Njegov rad je pokazao da
su vokalni i facijalni signali emocija jednako univerzalni.61 Šerer je
takođe radio na tačnom određivanju koje promene u glasu signali-
zuju koju emociju. Nalazi su prilično skromniji nego za lice, delom
i zato što nije ni urađeno mnogo. Takođe nije nimalo lako da se
zvuk različitih emocija opiše na način koji bi bio praktično upotre
bljiv. To bi možda zahtevalo da se čuje glas, kao što je najbolji način
da se objasne facijalni tragovi emocija pomoću fotografija, filma ili
videa. Takođe, većini ljudi je lakše da na osnovu verbalnog objaš
njenja vizuelno predstave izgled facijalnog znaka nego da zamisle
zvuk vokalnog znaka. U narednim poglavljima izložiću šta je do
sada pronađeno o glasovnim signalima emocija, kao što ću da poka
žem i fotografije koje predstavljaju izraze lica svake emocije.
Osim facijalnih i vokalnih signala emocija, mogu da se prepo
znaju i emocionalni impulsi za vršenje fizičke radnje. Iako nisu
rađena detaljna ispitivanja, verujem da su i oni univerzalni, isto kao
izrazi na licu i u glasu. Ovde ću dati njihov kraći opis budući da su

nam manje poznati nego facijalni ili vokalni izrazi. U ljutnji, kao i u
nekim oblicima prijatnosti postoji impuls koji nas tera da se prima-
knemo okidaču emocije. U strahu postoji impuls da se ukočimo,
ako ćemo tako izbeći da budemo primećeni, ili, ako to nije slučaj,
da se sklonimo od opasnosti. U gađenju postoji sličan impuls, ali
mislim da nije toliko snažan; manje se radi o sklanjanju a više o
oslobađanju od objekta neprijatnosti. Na primer, ljudi mogu da
okreću glavu, ako je objekt neprijatnosti vizuelan; ili mogu da se
zagrcnu ili čak povrate ako je objekt gustatoran ili olfaktoran.
Kod tuge, ali ne i kod teskobe, dolazi do opšteg gubitka mišić
nog tonusa; držanje tela se srozava do pasivne povučenosti. Kod
prezira postoji impuls da se na objekt prezira gleda s visine. U izne
nađenosti i začuđenosti postoji netremično usmeravanje pažnje na
objekt emocije. Kod olakšanja postoji relaksacija telesnog držanja;
kod taktilne prijatnosti postoji pokret primicanja izvoru stimulaci
je, kao što i kod drugih senzornih prijatnosti postoji orijentacija ka
izvoru stimulacije, iako to može da bude samo pokret usmeravanja
pogleda. Posmatranjem sportista dok teško osvajuju poene mislimo
na moguće postojanje impulsa za vršenje radnje, koja često uklju
čuje šake, u trenutku kada su ponosni zbog nekog uspeha. Smeh
koji se često čuje u toku zabave stvara repetitivne telesne pokrete,
zajedno sa grčevima smejanja.
Ni jedan od tih impulsa za vršenje radnje62 tehnički ne bi
mogao da se smatra za signal, zato što tokom naše evolucije ni jedan
nije bio posebno prilagođavan nameni za jasno prenošenja infor
macija. Ovde sam ih opisao zato što mogu da nas obaveste o tome
koja je emocija u toku. Oni su nehotični, isto kao facijalni i vokalni
signali emocija, ali verovatno da mogu mnogo lakše da se zaustav
ljaju. Isto kao facijalni i vokalni signali, i oni su univerzalni i una-
pred dati, u smislu da ne moraju da se uče.
Sve drugo što radimo dok smo emocionalni, nije predodređe
no nego je naučeno, i verovatno daje specifično za svaku kulturu ili
pojedinca. Ove naučene radnje, koje uključuju fizičku aktivnog
106 Pol Ekm an
reči koje izgovaramo, proizvod su našeg neprekidnog, doživotnog

iskustva (i procenjivanja) o tome šta je delotvorno u odnošenju pre
ma onome što odapinje emocije i prema događajima koji uslede u
toku emocionalne epizode. Za nas je lakše i brže da učimo radnje
koje su konsistentne s našim predodređenim, automatskim emoci
onalnim radnjama. Na primer, za strah bismo lakše naučili obrazac
radnje koji uključuje bukvalno, ili figurativno, povlačenje, nego koji
uključuje napad. Međutim, za bilo koju emociju može da se uspo
stavi bilo koji obrazac radnje. Jadnom naučeni, ovi obrasci radnji
operišu automatski, baš kao da su unapred određeni.
Možemo smišljeno da ometamo, nadvladavamo ili zamenjuje-
mo naše reflekse i impulse služeći se potpuno drugačijim radnjama,
ili izostavljanjem bilo kakvih radnji. Ometanje može da se odigrava
i automatski, pod uticajem preučene navike a ne volje. Čovek koji
podiže zid to može da radi bez razmišljanja, bez svesne namere.
Namerno, ili zbog duboko ukorenjene navike, ometanje emocional
nih izraza u oba slučaja može da preraste u borbu ako su emocije
vrlo snažne. Većini ljudi biće lakše da spreče neku radnju nego da
potpuno uklone svaki trag emocije na svom licu ili u glasu. Mislim
da je to tako zato što imamo izvanrednu voljnu kontrolu nad tele-
snim (skeletnim) mišićima, bez koje ne bismo mogli da se upušta
mo u sve te složene i teške radnje neophodne za naš opstanak. Zai
sta, imamo mnogo bolju kontrolu nad telesnim mišićima i recima
nego nad facijalnim mišićima i govornim aparatom.
Ne znači da je nešto proizvod evolucije i da je univerzalno
samo zato što se odigrava nehotično, što je vođeno automatskom
procenom bez svesnog razmatranja. Navike su naučene a dejstvuju
automatski, često bez svesnosti tih navika. U razumevanju kaskade
promena koje se dešavaju tokom emocionalne epizode moramo da
se setimo da će u prvoj sekundi ili drugoj, tipično da postoji kombi
nacija predodređenih facijalnih i vokalnih izraza i predodređenih i
naučenih radnji, kao i drugih nevizuelnih i neauditivnih promena.
Do sada sam opisao ono što može da se primeti, čuje ili vidi,
kada neko postane emocionalan. Postoji skup unutrašnjih fiziološ
kih promena koje takođe proizvode određene vidljive i čujne signa

le tekućeg dešavanja. Robert Levenson i ja proučavali smo neke od
promena u autonomnom nervnom sistemu (ANS) koje se dešavaju
u toku emocije, kao što su znojenje, koje ponekad možemo da vidi
mo ili osetimo; disanje, koje možemo da čujemo; rad srca i tempe
ratura kože, koji su nevidljivi. Naši nalazi o raznim obrascima aktiv
nosti A N S-a za svaku em ociju koju sm o ispitivali, takođe
potkrepljuju ono što sam ranije opisao kao predodređene radnje.
Na primer, i prilikom ljutnje i prilikom straha, ubrzava se puls, pri
premajući osobu da se pokrene. Kod ljutnje se pojačava dotok krvi
u šake, čineći ih toplijim i pripremajući ih da udare ili da se na drugi
način angažuju oko predmeta ljutnje. U slučaju straha pojačava se
dotok krvi u noge, čineći da se šake ohlade, i pripremajući nožne
mišiće za beg.63 Znojenje se povećava i usled straha i prilikom ljut
nje, naročito ako su snažni. Respiracija se povećava tokom straha,
ljutnje i patnje, a kod olakšanja postoji uzdah, kao drugačija vrsta
disanja. (Pomodrelost je još jedan, sasvim vidljiv, znak, ali ću priču
o njemu ostaviti za kraj knjige.)
Ostavimo sada eksterna ponašanja - signale, radnje, znake
promena u ANS-u - i razmotrimo interne promene koje ne može
mo da vidimo ili čujemo. Nažalost, nije mnogo istraživano kako se
u toku emocionalne epizode iz trenutka u trenutak menja samo
mišljenje, ali sam ja prilično siguran da dolazi do duboke promene
u tome kako tumačimo svet oko nas. Postoji istraživanje koje poka
zuje da dolazi do oživljavanjanja sećanja koja su u vezi s emocijom
koju osećamo, čak i onih sećanja koja su teško pristupačna za tu
određenu emociju.64 Najvažnije je što događanje počinjemo da pro-
cenjujemo na način koji je konsistentan s emocijom koju osećamo,
čime opravdavamo i održavamo tu emociju. Formiraju se očekiva
nja i donose sudovi, koji tipično služe održanju a ne smanjenju ose-
ćane emocije.
Drugi skup internih promena koje se dešavaju prilikom zapo
činjanja emocije čini pokušaj regulisanja emocionalnog vladanja.
Prema tradicionalnom shvatanju, emocionalna regulacija dešava se
108 Po l E k m a n
nakon što emocija već započne, a ne pri samom nastupanju emocije.

Naravno, smišljeni pokušaji da se kontroliše emocija odigravaju se
nakon što je emocija već započela i pošto je svesno registrovana, ali
moj kolega i, povremeno, istraživački saradnik, Ričard Dejvidson,
ukazuje da se regulacija takođe odigrava istovremeno sa svim osta
lim emocionalnim promenama - signalima, promenama mišljenja
i impulsima za vršenje radnje.65 Iako ne postoje čvrsti dokazi, veru-
jem da je Dejvidson u pravu, to jest, da postoji početni, nehotični,
stupanj regulacije koji se pokreće kada i sve ostale emocionalne pro
mene, i da je s njima izmešan. Međutim, Dejvidson još uvek nije
jasno odredio šta su ti procesi i kako su uspostavljeni.66 Verujem da
ćemo u narednoj deceniji naučiti puno više o tome.
Početni obrazac regulacije, verujem, zasniva se na učenju,
verovatno ranom socijalnom učenju, i podložan je modifikaciji.
Može da uključi određivanje brzine kojom čovek ulazi u svesno
doživljavanje emocije; a pošto se svesnost uspostavi, određivanje
brzine kojom prepoznaje, ili imenuje, nečije emocionalno stanje; i
određivanje da li će neposredno da bude uključeno kočenje radnje
ili, obrnuto, povlađivanje impulsivnoj radnji. Iako malo znamo o
tom početnom obrascu regulacije, ipak se čini da emocije ne mogu
da izlete potpuno neregulisane ako učenje jednom započne, a ono
započinje rano u detinjstvu. Ti će obrasci regulacije verovatno da
budu toliko dobro naučeni da će da dejstvuju nehotično i biće
otporni na pramenu. Ne znamo koliko otporni ali, ukoliko su uop-
šte promenljivi, bila bi to sjajna prilika za modifikaciju emocional
nog života.
Pogledajmo na trenutak nekoga krajnje neemotivnog, toliko
uštogljenog u svojim emocionalnim reakcijama daje nezadovoljan
životom, nekoga ko bi voleo da je emocionalno više osetljiv. Tem
perament, genetski zasnovana emocionalna dispozicija, jedno je od
objašnjenja njegovog bledog emocionalnog života. No, ako je emo
cionalna regulacija naučena veoma rano u životu, onda je možda taj
momak imao onu vrstu isukstava koja su ga dovela do preteranog
kontrolisanja emocija. Možda je bio kažnjavan, omalovažavan ili
ignorisan kada bi pokazao bilo kakav znak emocije. Ako je njegovo

ponašanje prouzrokovano naučenom regulacijom, onda bi on mož
da bio sposoban da menja svoje reakcije. Ako se pak zasniva na nje
govom prirodnom temperamentu, onda su izgledi za promenu mali.
Postojanje takvih početnih obrazaca regulacije ukazuje na izvanred
nu važnost interakcije dece sa drugima u struktuisanju prirode
kasnijeg emocionalnog života pojedinca, što je u skladu s većinom
istraživanja o toj temi67, kao i sa osnovnim načelom psihoanalize.
Kada nas zahvati neka emocija, u delićima sekunde, bez našeg
izbora i neposredne svesnosti, odigra se serija promena koje zahva-
taju: emocionalne signale na licu; predodređene radnje; naučene
radnje; aktivnost regulatornog autonomnog nervnog sistema; regu-
latorne obrasce koji kontinuirano modifikuju naše ponašanje; izra-
njanje relevantnih sećanja i očekivanja; i naše tumačenje onoga šta
se dešava u nama i oko nas.* Te promene su nehotične; nisu naš
izbor. Psiholog Robert Zajonc naziva ih neizbežne.68 Došavši do nji
hove svesnosti, što nam obično pođe za rukom, i to pre no što emo
cionalna epizioda bude završena, imamo priliku, ako želimo, da
biramo da li ćemo uticati na njih. Pre nego objasnim šta podrazu-
meva takva svesnost i koji su mogući koraci za njeno uzdizanje,
potrebno je da razmotrimo još jedan aspekt emocionalnog procesa
- ono što vuče konce iza scene, što izaziva tu seriju neizbežne emo
cionalne aktivnosti.
Toliki brojni odgovori - drugačiji za svaku emociju i, u odre
đenoj meri, isti za sve ljude - koji toliko brzo započinju, govore nam
nešto o centralnim moždanim mehanizmima koji organizuju i
upravljaju našim emocionalnim odgovorima. Centralni mehanizmi
koji vode naše emocionalne odgovore stavljaju se u pogon pomoću
automatskog procenjivanja, o kome smo govorili u 2. poglavlju. U
tim mehanizmima moraju biti uskladišteni skupovi instrukcija za
navođenje naših postupaka, instrukcija koje odražavaju ono što je
* Takođe dolazi i do neuroloških hemijskih /neurochemistry/ promena. Ovde ne
govorim o njima, iako imaju mnoga slična svojstva.
110 Po l E k m a n
bilo adaptivno u našoj evolutivnoj prošlosti. Razumevanje moje teo

rije o tome šta su ti centralni mehanizmi i kako dejstvuju, neophod
no je da bi se znalo šta da očekujemo da bi ljudi mogli da postignu
u regulaciji svog emocionalnog vladanja pošto jednom dođu do
svesnosti svog trenutnog emocionalnog doživljaja.
Tomkins je za nasledni centralni mehanizam koji diriguje
emocionalnim vladanjem predložio izraz program afekta Iaffectpro
gram/. Reč „program“ dolazi iz dva korena: pro, što znači „pre“, i
graphein, što znači „pisati“, tako da se program odnosi na mehaniz
me koji sadrže ranije napisane informacije, u ovom slučaju, nasle-
đene informacije. Trebalo bi da postoji veliki broj programa, razli
čitih za svaku emociju. Programi afekta, kao i baza podataka
emocija, samo su metafora jer ja ne mislim da u mozgu postoji nešto
kao kompjuterski program, kao što ne podrazumevam ni da emo
cijom upravlja samo jedna moždana regija. Već sada znamo da su u
generisanju emocionalnog ponašanja uključene mnoge moždane
regije, ali dok o mozgu i emocijama ne budemo više znali, metafora
može dobro da posluži u razumevanju naših emocija.69
Pod pretpostavkom da programi afekta kontrolišu naše emo
cionalno vladanje, više znanja o načinu na koji ti programi rade
može da posluži za usmerenje naše kontrole emocionalnog ponaša
nja. Zoolog, Ernst Mejr /Маут/, razlikovao je otvorene i zatvorene
programe. U zatvorenom programu ništa ne može da se unese pre
ko iskustva, dok otvoren genetski program „dopušta dodatni unos
tokom života vlasnika“.70 Mejr je istakao da bi za stvorenja koja ima
ju dugačak period roditeljske nege i, prema tome, dugačak period
za učenje, predstavljalo selekciono preimućstvo ako bi imali otvoren
genetski program. (U skladu s Mejrovim razmišljanjem može se reći
da sve životinje koje pokazuju emocije imaju otvorene programe
afekta. To je suštinska odlika emocije.) Na primer, uporedite ljude,
poznate po višegodišnjem periodu zavisnosti, sa maleo pticama, na
indonežanskom ostrvu Severni Sulavesi. Ženka zakopa svoje jaje
duboko u topao vulkanski pesak i ode. Kada se maleo mladunče
ispili iz ljuske i stane na pesak, ono je samo. Mora odmah da zna sve
što mu je potrebno za preživljavanje jer ne postoji period zavisnosti

tokom koga ga podučavaju roditelji. Mi, ljudi, predstavljamo drugu
krajnost: ako smo po rođenju prepušteni samima sebi, mi umiremo.
Naši programi afekta su otvoreni tako da možemo da učimo šta će
biti delotvorno u određenom okruženju u kome živimo, i da tu
informaciju uskladištimo na takav način da naše ponašanje može
da bude usmeravano automatski.
Iako su programi afekta otvoreni za nove informacije, o kojima
se uči preko iskustva, dokazi o opštim karakteristikama emocional
nih signala i nekih promena aktivnosti autonomnog nervnog siste
ma ukazuju da ti programi ne počinju kao prazne ljuske, bez ikakve
informacije. Strujna kola su već tu i tokom razvoja samo se ispolja-
vaju. Iskustvo na njih utiče ali nije njihov isključivi graditelj. Moraju
da postoje različita kola za različite odgovore koji karakterišu svaku
emociju. Evolucija predodređuje neke instrukcije, ili kola, u našim
otvorenim programima afekta, proizvodeći signale emocija, impul
se za vršenje radnje i inicijalne promene aktivnosti autonomnog
nervnog sistema, i uspostavljajući refraktorni period u toku koga
svet tumačimo tako da bude u skladu s emocijom koju osećamo.71
Nadalje, dokazi o postojanju univerzalnosti u signalima emo
cija i autonomnim fiziološkim promenama, ukazuju da bi instruk
cije za proizvođenje tih promena trebale, po pravilu, da se razvijaju
na sličan način za sve ljude, izuzev ako ne budu modifikovana
nekim neuobičajenim iskustvima. I dok nema mnogo dokaza o
tome kako bi takva iskustva mogla da modifikuju izraze lica, istra
živanja posttraum atskog stresa /posttraum atic stress disorder
(PTSD)/ ukazuju da prag pobuđivanja autonomne aktivnosti može
radikalno da se menja. Na primer, kada je zatraženo da govore pred
grupom, što je nekima nelagodno, žene koje su bile zlostavljane u
mladosti stvarale su više hormona čije lučenje izaziva stres, u pore-
đenju s grupom žena koje su imale srećniju prošlost.72
Programi afekta ne sadrže samo ono što je unapred propisano
zato što je koristilo našim precima u evolucionoj prošlosti. Oni
sadrže i ono što mi, u našim životima, nađemo da je korisno u naj
112 Pol Ekm an
važnijim saobraćanjima /emocionalnim/ s drugim ljudima. Pripa

dajući početni obrazac regulacije svake emocije varira od pojedina
ca do pojedinca, zavisno od sadržaja učenja u ranom životu. I on,
takođe, ulazi u programe afekta; jednom unet, nastavlja da funkci-
oniše automatski, isto kao da je evolutivno predodređen, i postaje
otporan na promene. U programe afekta, takođe su uneti obrasci
ponašanja pri susretanju s raznim emocionalnim okidačima, koje
učimo tokom života i koji mogu, ali ne moraju ni malo, da se podu
daraju s predodređenim obrascima. Kao što je ranije rečeno, pošto
se jednom nauče, oni, takođe, dejstvuju automatski.
Iako još uvek nije dokazano, mislim da predodređene instruk
cije iz naših programa afekta, ne možemo da prepravljamo. Može
mo pokušati da ih ometamo, ali je to velika borba upravo zato što
ne možemo da ih poništavamo ili prepravljamo. (Izuzetak su povre
de mozga, koje mogu da oštete instrukcije.) Kada bismo mogli da
prepravljamo instrukcije, sretali bismo ljude čije se emocije potpu
no razlikuju od naših - drugačiji signali, drugačiji impulsi za izvr
šavanje radnji, drugačije promene rada srca, disanja, itd. Trebao bi
nam prevodilac, ne samo za reči nego i za emocije.
To ne znači da predodređene instrukcije u svakome izazivaju
istovetne promene. Instrukcije se izvršavaju nad telesnim sistemima
koji se pojedinačno razlikuju potpuno nezavisno od razlika među
pojedincima i kulturama u kojima su ti pojedinci učili o značenju
svog emocionalnog ponašanja. Postojaće i individualne i folklorne
različitosti u emocionalnom doživljavanju i pored istih predodre
đenih instrukcija.
Kada se putem automatskog procenjivanja jednom pokrenu,
instrukcije iz programa afekta ostaju na snazi sve dok se ne izvrše;
to jest, ne mogu da se prekidaju. Koliko će dugo promene koje
nastaju kao rezultat instrukcija da budu neprekidljive zavisi od kon
kretnog sistema emocionalnog odgovora o kome se radi. Za izraze
lica i za izvršne impulse, mislim da traju manje od jedne sekunde.
Do toga sam došao posmatrajući kojom brzinom ljudi mogu da
izbrišu neki izraz sa svojih lica, bilo skraćivanjem dužine njegovog
pojavljivanja, bilo njegovim maskiranjem nekim drugim izrazom.

Slušajući šta ljudi govore dok pokušavaju da prikriju svoja osećanja,
primetio sam da za takvu kontrolu nad zvukom glasa treba više
vremena, ali se i dalje radi samo o sekundama ili, najviše, par minu
ta, izuzev ako emocija nije veoma snažna ili ako se ne dogodi nešto
novo što je oživljava. Promene u našem disanju, znojenju i radu
srca, takođe, imaju duže trajanje, protežući se i do 10 ili 15 sekundi.
Čitalac treba da zna da se ova ideja o nemogućnosti prekidanja
instrukcija ne zasniva na čvrstim naučnim dokazima, ali se poklapa
s mojim zapažanjima o ponašanju ljudi kada su emocionalni.
Sećate se primera sa Helen, koja se naljutila kada joj je Džim,
njen muž, rekao da bi ona, a ne on, trebalo da dovede njihovu ćerku
iz škole? Izraz razdraženosti koji je sevnuo njenim licem; zategnu-
tost u njenom glasu kada je upitala zašto joj ranije nije rekao; laki
trzaj tela napred; porast temperature kože, krvnog pritiska, pulsa -
to su predodređene promene koje proizvodi program afekta. Većina
tih promena mogla je da nestane već sledećeg trenutka kada je od
Džima saznala zbog čega nije mogao ranije da joj kaže (za prome-
njene vrednosti temperature kože, pulsa i krvnog pritiska treba
nešto duže vremena da bi se vratile na vrednosti pre početka epizo
de). Epizoda je, takođe, mogla i da se nastavi; Helen bi mogla da
nastavi da se ljuti da se refraktorni period nastavio. Možda postoji
neka preostala ozlojeđenost, ili je možda ona importovala scénario
sa bratovljevim grubijanstvom, ili je, možda, Džim stvarno neuvi
đavan. Ukoliko Helen odbaci Džimovo opravdanje, tumačeći ga kao
još jedan izraz njegovog stava da su njegove potrebe važnije nego
njene, njena ljutnja će ponovo da pokulja. Ističem da su početne
predodređene promene koje izaziva program afekta, kratkotrajne i
da ne moraju da se nastave. One se ponekad uklapaju i u određenim
situacijama za njima postoji potreba - recimo da je Džim stvarno
neuviđavan i da bi pregazio Helen kada mu se ne bi suprotstavila. A
ponekad su neprikladne - Džim nije mogao ranije da joj kaže; ne
radi se o ustaljenom obrascu njegove dominacije; ona samo nije
dobro spavala prošle noći i ustala je mrzovoljna.
114 Pol E km an
To što naše reakcije ne možemo da prekidamo ne mora da

znači da ne možemo da ih kontrolišemo. Jedino što nemamo opci
ju da ih u trenutku, u potpunosti isključimo. Čak i kada preinači
mo ocenu tekućeg događanja, već aktivni emocionalni odgovori
ne mogu trenutno da se okončaju. Umesto toga, novi emocionalni
odgovori mogu da prekriju ili da se pomešaju s već nastalim emo
cijama. Recimo da je Helen ljuta na Džima zbog importovanja
scenarija svog zlostavljanja od strane brata. Kada čuje da Džim
stvarno nije imao drugog izbora, da nije gospodario nad njom,
ona tada zna da je neprimereno da se i dalje ljuti; ali, nastavlja da
se ljuti ako je pod dejstvom scenarija grubijanstva ili ako se seti
mrzovolje s kojom se probudila, tako daje njeno raspoloženje ono
što održava njenu neprimerenu ljutnju. Helen može početi da ose
ća krivicu zato što nastavlja da oseća ozlojeđenost. Iz naučnih
istraživanja znamo da dve emocije mogu učestalo da se smenjuju
u nizu. Dve emocije mogu i da se zajedno stope u blend; ali se to,
prema mojim istraživanjima, dešava znatno rede nego nizanje
brzih smenjivanja.
Preinačavanje ocena nije jedini način na koji možemo za izve-
sno vreme da se prebacujemo s jednog na drugi emocionalni odgo
vor. Tomkins je ukazivao na čestu pojavu afekta-povodom-afekta,
emocionalne reakcije na emociju koju smo prvo osetili. Možemo
da budemo ljuti zato što smo se uplašili, ili možemo da budemo
uplašeni zato što smo se ljutili. Mogli bismo da se plašimo onoga
što bismo mogli da učinimo zbog toga što smo toliko tužni. Ovo
povezivanje druge emocije s prvom može da se dogodi s bilo kojim
parom emocija. Silvan Tomkins je takođe smatrao da je jedan od
načina da se razume jedinstvenost ličnosti, da se utvrdi da li je za
osobu tipičan određeni afekt kome je povod neki drugi afekt. Sma
trao je i da naše početne emocionalne reakcije ponekad nisu svesne
i da postoji jedino svesnost sekundarne emocije povodom primar
ne. Moguće je da ne shvatimo da smo prvo bili uplašeni i da postoji
jedino svesnost ljutnje koja se pobudila kao odgovor na strah.
Nažalost, niko nije ispitao tačnost ovih, vrlo zanimljivih, ideja.
No, važno je da zapamtimo da se emocije retko javljaju poje

dinačno, ili u čistom obliku. Ono iz okoline, na šta reagujemo, često
se brzo menja; što zapamtimo ili zamislimo o nekoj situaciji može
da se promeni; menja se naša procena; i možemo da imamo afekt-
povodom-afekta. Ljudi obično doživljavaju tok emocionalnih odgo
vora, koji nisu svi isti. Ponekad između svake emocije može da bude
razmak od nekoliko sekundi, tako da neki od početnih emocional
nih odgovora mogu da se završe pre započinjanja novog, a ponekad
se vremena dešavanja emocija preklapaju i dolazi do stapanja.
Ima još jedna važna stvar. Kao što sam rekao, programi afekta
nisu zatvoreni, već otvoreni. Nova emocionalna ponašanja celog
života se neprestano usvajaju i pridodaju predodređenim emocio
nalnim ponašanjima. Ova osobina naših programa afekta omogu
ćava nam da se prilagođavamo svim mogućim okolnostima u koji
ma živimo. To je razlog zašto naši emocionalni odgovori nisu
povezani samo s našom evolucionom prošlosti, nego i s našom lič
nom prošlosti i sadašnjosti. Automobili nisu bili deo naše evolucio-
ne prošlosti, ali te kompleksne radnje, koje naučimo kao omladinci
a ne kao deca, budu ugrađene u reakciju straha. Naučena reakcija
straha - zakretanje upravljača i kočenje - javlja se nehotično, bez
razmišljanja, kada opasnost dolazi od drugog automobila.
Jednom naučeni i uneti u programe afekta, ovi novostečeni
emocionalni odgovori postaju nehotični, isto kao nenaučeni odgo
vori. Jedna od začuđujućih stvari o programima afekta je da nauče
na i urođena ponašanja mogu toliko tesno da se povežu i da se toliko
brzo i nehotično sprovedu u delo. Međutim, otvoren sistem emoci
onalnog odgovora ima i lošu stranu. Pošto jednom budu uneta u
program afekta, ova stečena, ili pridodata ponašanja vrlo teško
mogu da se zaustavljaju. Dešavaju se i kada nisu nužna i kada ih ne
želimo.
Setite se primera iz prethodnog poglavlja, kada suvozačevo
stopalo poleti da pritisne nepostojeću pedalu kočnice ako se iz
suprotnog pravca pojavi drugi auto koji juri na auto u kome je naš
suvozač. Suvozač ne može da zaustavi svoje stopalo jer ono poleti
116 Po l E k m a n
pre nego suvozač shvati šta radi, baš kao što ne može ni da zaustavi
izraz straha koji mu pređe preko lica. Da li su ti stečeni emocionalni
odgovori stalni, da li su nepromenljivi isto kao oni predodređeni i
nenaučeni? Mislim da nisu. Verujem da možemo ne samo da ovla
damo nego i da se odučimo od stečenih emocionalnih odgovora. Za
neke stečene emocionalne odgovore to će ići lakše nego za druge.
Svi odgovori koji uključuju pokret tela lakši su za odučavanje
nego odgovori koji uključuju glas i facijalni pokret. Kao što sam
objasnio, imamo odličnu kontrolu mišića koji pokreću naše telo
(skeletni mišići). Instruktori vožnje nauče da ne pritiskaju stopalom
pod kada sede na mestu suvozača. Nehotična radnja, koja je postala
automatska, deo instrukcije pridodat u program afekta straha, vež-
banjem i ulaganjem napora vremenom može da se modifikuje. Neki
od činilaca koje sam opisao u prethodnom poglavlju, koji određuju
koliko će da bude teško da se oslabi vreli okidač emocije, određuju
i težinu odučavanja od nekog obrasca emocionalnog ponašanja.
Obrasci ponašanja stečeni rano u životu, koji su naučeni u toku
visoko intenzivne i zgusnute emocionalne epizode ili serija epizoda,
teži su za menjanje ili odučavanje.
Kao deca možemo, ponekad, da budemo nasilni, a skoro uvek
nas uče da to ne budemo. U 6. poglavlju, gde će biti reči o ljutnji,
razumatram da li trebamo da učimo da budemo nasilni, da li je
impuls za povređivanje drugog ugrađeni deo reakcije ljutnje. Većina
odraslih uopšte ne žele da budu nasilni, osim kada ne postoji drugi
način da sebe ili druge zaštite od povređivanja. (Znam da postoji
određen broj devijantnih osoba, koje žele da budu nasilne, bilo zato
što je to deo njihove kriminalne aktivnosti ili zato što im pričinjava
zadovoljstvo. Na to ću da se osvrnem u 6. poglavlju.) Da li iko može
da bude naveden do tačke u kojoj potpuno gubi kontrolu, ponaša se
destruktivno i, u tom smislu, ne odlučuje o onome što kaže ili uradi?
Da li svako ima svoju tačku pucanja? Da li bi svako od nas mogao
da počini ubistvo, i da li ga do sada nismo počinili samo zato što
nismo bili dovoljno izazvani? Verujem da je odgovor na ova pitanja
negativan, ali ne postoje naučni dokazi da je tako. (Možete li da
zamislite eksperiment u kome pokušavate da osobu navedete na

nasilje tako što je sve više izazivate?)
Većina nas stekla je regulatorne obrasce koji posreduju u
našem emocionalnom ponašanju, postavljajući određene kočnice
nad onim što kažemo ili učinimo pre nego dostignemo tačku kada
se upuštamo u ekstremno štetno ponašanje. Mi možemo da kaže
mo ili uradimo grozne stvari, ali ipak postoji granica - ne oduzi
mamo svoj ili tuđ život u žaru nekontrolisano impulsivne emocije.
Čak i kada smo razjareni ili prestravljeni ili na mukama, mi se zau
stavimo pre nego postanemo nepovratno destruktivni. Možda
nismo u stanju da ne pokazujemo emocije na našem licu ili u glasu,
i možda ne možemo da se obuzdamo da ne kažemo nešto surovo
ili da šutnemo stolicu (mada bi to bilo lakše nego da zaustavimo
facijalne ili vokalne signale emocije), ali ovu surovost možemo
sprečiti da preraste u fizičko ozleđivanje. Priznajem da postoje ljudi
sa slabom kontrolom impulsa, ali na to gledam kao na odstupanje,
ne kao normu.
I pored sigurnosti da većina nas neće posegnuti za krajnjim
oblikom destruktivnosti, nanoseći sebi, ili drugima, povrede s traj
nim posledicama, za mnoge od nas važi i da ćemo povremeno izgo
voriti ili uraditi štetne stvari. Ozleda može da bude više psihološka
nego fizička i ne mora da bude trajna, ali je i dalje naše ponašanje
pozleđujuće. Ozleđivanje ne mora da bude motivisano ljutnjom;
može da ne ozleđuje nikoga osim nas. Na primer, nekontrolisan
strah može da nas parališe da ne ustuknemo pred opasnošću; tuga
može da izazove povlačenje u sebe. Sada se pred nas postavlja pita
nje kako i kada možemo da predupredimo destruktivne emocional
ne epizode, bilo da su štetne po nas ili po druge, ili po oboje. Jedna
od funkcija emocija jeste da nas usredsredi na svesnost problema
koji je pred nama i koji je izazvao naše emocije. Emocije obično ne
dejstvuju bez svesnosti, iako je i to moguće. Svi smo doživeli da
nismo znali da smo se emocionalno ponašali sve dok nam neko na
to nije skrenuo pažnju. Iako se i to dešava, češći je slučaj ipak da
znamo kako se osećamo. Emocije koje doživljavamo osećamo kao
118 Pol Ekm an
ispravne, opravdane. Ne dovodimo u pitanje ono što radimo ili

govorimo. Mi smo time kao poneseni.
Ako bismo da obuzdavamo svoje emocionalno ponašanje, da
menjamo kako se osećamo, moramo moći da razvijamo drugačiji tip
emocionalne svesti. Moramo moći da činimo korak unazad - tačno
za vreme dok osećamo emociju - da bismo tako mogli da se zapita
mo da li želimo da nastavimo da radimo ono što nas naša emocija
tera da radimo, ili da bismo mogli da biramo kako da se ponašamo
prema našoj emociji. To je više nego da znamo kako se osećamo, to
je drugačiji, viši, teško opisiv, oblik svesnosti. Blizak je onome što
budistički mislioci podrazumevaju pod duhovnom pribranošću
/mindfulness/. Filozof Alan Valas /Wallace/ kaže da je to „osećaj sve
snosti rada našeg uma“.73 Ako postoji duhovna pribranost naših
emocija, kaže on, onda možemo da biramo: „Da li hoćemo da postu
pimo prema ljutnji, ili prosto hoćemo da je posmatramo.“74 Ja ne
koristim termin duhovna pribranost, budući daje on određen u kon-
testu jedne šire filozofije, potpuno drugačije od onoga što sam ja
govorio o razumevanju emocija, i koja zavisi od vrlo specifičnih
postupaka, različitih od koraka koje ću ja da predložim.
Pišući o memoriji, psiholozi Džordžija Nigro i Ulrik Nizer
/Neisser/ navode da „kod određenih sećanja izgleda kao daje čovek
u položaju nadzornika ili posmatrača, koji na situaciju gleda iz neke
spoljašnje tačke i sebe vidi ’izvan sebe’“.75 Oni taj tip sećanja stavljaju
naspram onog u kome imate istu perspektivu kao i osoba iz sećanja.
U mnogim našim emocionalnim iskustvima mi smo toliko u doživ
ljaju, toliko smo obuzeti emocijom, da ni jedan deo našeg uma ne
osmatra, ne dovodi u pitanje i ne razmatra radnje u koje smo uklju
čeni. Znanje i svesnost postoje ali, kako kaže psiholog Elen Langer,
na duhovno odsutan način.76
Distinkcija Nigrove i Nizera između dva tipa sećanja veoma
podseća na ono što je budistički mislilac i psihijatar, Henri Vajner,
opisao kao razliku između toka svesti i onoga što on naziva osma-
tračem, „svesnost koja osmatra i odgovara na značenja koja se
pojavljuju iz toka svesti“.77 Da bismo mogli da posredujemo u našem
emocionalnom ponašanju, da bismo mogli da biramo šta ćemo da

kažemo ili da učinimo, moramo da znamo kada smo postali emo
cionalni ili, još bolje, da to znamo dok postajemo emocionalni.
Moguće je da bismo imali još veći izbor kada bi mogla da
postoji svesnost u toku dešavanja automatskog procenjivanja i kada
bi to procenjivanje moglo da se prepravlja ili poništava po volji. No,
s obzirom na to da su automatski procenjivači toliko brzi, sumnjam
da bi iko mogao da to uradi. Njegova svetost, Dalaj Lama, prilikom
našeg susreta je pomenuo da neki jogini mogu da produžavaju vre
me. Tih nekoliko milisekundi, koliko traje automatska procena, oni
bi mogli dovoljno da rastegnu da naprave svestan izbor oko pre-
pravke ili poništavanja procesa procene. Ali Dalaj Lama je sumnjao
da je takva vrsta svesnosti procenjivanja moguća za većinu ljudi,
uključujući i njega.
Sledeći korak, koji je možda moguć ali je teško ostvariv, jeste
saznanje onoga što se dešava u nečijoj glavi neposredno po auto
matskoj proceni ali pre započinjanja emocionalnog ponašanja; sve
snost impulsa za vršenje radnje i izgovaranje reči, čim se jave. Kada
bi neko mogao da postigne takvu svesnost impulsa,78 mogao bi da
odlučuje da li da dopusti ostvarivanje impulsa. Budisti veruju da
postižu takvu svesnost impulsa, ali kažu da su za to potrebne duge
godine meditativne prakse. Pređimo ipak na ono što je verovatnije
da ćemo da ostvarimo, iako ni to bez muke.
Filozof Piter Goldi opisuje nešto što naziva reflektivna svesnost,
kao svesnost o tome da se neko plaši. Ako bi osoba rekla, „Sećajući
se doživljaja, očigledno je da sam se tada plašila, ali pri tome nisam
osećala nikakv strah“, to bi, kaže Goldi, bio primer nemanja reflek-
tivne svesnosti.79 Ovo jeste predložak za ono na šta ja želim da se
usredsredim, ali nije dovoljan, jer ne uzima u obzir da li želimo ili
ne da se prepuštamo našoj emociji, ili hoćemo da je menjamo ili
zakočimo.
Džonatan Skuler, u svom obrazlaganju o nečemu što naziva
metasvesnost, opisuje svima poznato iskustvo prelistavanja knjige pri
čemu, ne pročitavši ni jednu reč, razmišljamo u koju ćemo kafanu
120 Pol Ekm an
večeras.80 Ne radi se o tome da svesnost ne postoji; tu je svesnost

našeg razmišljanja o kafanama ali, pri tome, mi nemamo saznanje da
smo prestali da čitamo knjigu. Ako bismo ga imali, značilo bi da se
uspostavila metasvesnost. To je svesnost doživljavanja koja se događa
u trenutku o kome želim da vam govorim, ona je nerazdvojna od
imanja mogućnosti izbora da li na iskustvo da utičemo ili ne.
Nije mi pošlo za rukom da tu vrstu svesnosti nazovem u jednoj
reči; najbolje što sam smislio je pomno razmatranje naših emocio
nalnih osećanja /attentively considering our emotionalfeelings, prim.
prev./. (Da bih izbegao ponavljanje cele fraze, ponekad pišem kur
zivom samo pomno üipomnost). Kada smo pomni, u mom smislu te
reči, onda smo u stanju da sebe pogledamo tokom neke emocional
ne epizode, idealno je ako to bude u prvih nekoliko sekundi. Mi
prepoznamo da smo emocionalni i razmatramo opravdanost našeg
odgovora. Možemo da preinačimo ocenu i procenu a, ukoliko u
tome ne uspemo, možemo da upravljamo onim što kažemo i što
činimo. To se događa dok doživljavamo emociju, odmah pošto naša
emocionalna osećanja i radnje postanu svesni.
Većina ljudi ne obraća toliku pažnju na svoja emocionalna ose
ćanja, ali ova vrsta pažnje nije neostvariva. Verujem da možemo da
razvijemo sposobnost pomnosti tako da pređe u naviku, da postane
standardan deo života. Kada se to dogodi, osećamo čvršću vezu i
bolju mogućnost da upravljamo svojim emocionalnim životom.
Postoji mnogo načina da se razvije ovakva pomnost.
Jedan način da ljudi postanu pomniji prema svojim emocijama
jeste da koriste znanje o uzrocim a svake emocije, opisanim u
poglavljima 5. do 9. Boljim upoznavanjem onog što je okidač naše
emocije, možemo da povećamo svesnost o tome kada nam se i zašto
dešavaju. Za ovaj način povećavanja pomnosti bitna je sposobnost
da prepoznamo svoje vruće okidače emocija i da preduzmemo
korake da ih oslabimo. Nije cilj da se oslobodimo emocija nego da
imamo širi izbor kako da odigramo emociju kada smo već u njoj.
Učenje o osećajima (telesnim osećanjima po kojima se razlikuje
svaka emocija) trebalo bi takođe da nam koristi za usredsređivanje
naše pomnosti. Normalno, mi znamo da imamo ove osećaje ali se ne

fokusiramo na njih i ne koristimo ih kao signale koji bi nas pozivali
na pomnost prema našim emocionalnim stanjima. U poglavljima 5.
do 9. navodim vežbe za povećanje svesnosti osećaja imanja tih emo
cija, tako da možete bolje da opažate fiziološke promene i da ih kori
stite kao da su smišljene da nas učine pomnima, pružajući nam priliku
da razmotrimo, prevrednujemo ili kontrolišemo svoje emocije.
Možemo da postanemo pomniji prema svojim emocionalnim
osećanjima i tako što postanemo pronicljiviji za emocionalna osećanja
drugih sa kojima smo u dodiru. Ako znamo kako se oni osećaju, ako
to svesno registrujemo, onda to možemo da koristimo kao povod za
bolje raspoznavanje vlastitih osećanja i za davanje signala sebi samima
da postanemo pomni prema svojim emocionalnim osećanjima.
Nažalost, prema mome istraživanju, ukoliko izrazi nisu veoma
snažni, većina nas nije naročito dobra u prepoznavanju kako se dru
gi osećaju. Nama, za tumačenje izraza lica nije potrebna pomoć
kada emocija dostigne vrhunac. Izrazi su do tada već izmakli kon
troli i poprimili izgled za koji sam utvrdio da je univerzalan. No,
izrazi mogu da budu veoma istančani, svedeni samo na pomeranje
očnih kapaka ili gornje usne. Pri tome, često smo do te mere usred-
sređeni na ono što neka osoba govori da nam ovi tanani znaci pot
puno promaknu. To je šteta, jer bolje prođemo ako već na početku
naše interakcije s nekim možemo da otkrijemo kako se ta osoba
oseća. Poglavlja od 5. do 9. uključuju fotografije koje treba da vam
pomognu da postanete pronicljiviji za tanane izraze lica, takođe i
ideje kako da tu informaciju koristite u porodičnom životu, prija
teljstvu i na radnom mestu.
Učenje pomnog razmatranja svojih emocionalnih osećanja nije
lako, ali je mogućno, a uz upornost i ponavljanje, verujem da posta
je lakše.* Čak i kada pomnost postane utvrđena navika, ona neće
* Moje veoma skromno iskustvo s meditacijom i moja poznanstva s prijateljima i kole
gama koji imaju dug meditacijski staž, uverili su me da je to još jedan način za posti
zanje pomnosti. U istraživanju koje upravo započinjem, pokušavam da više naučim o
tome kako se to dešava, i da dokumentujem prirodu promena do kojih dolazi.
122 Pol E km an
uvek da deluje. Ako je emocija veoma snažna, ako importujemo

scénario koji nismo prepoznali, ako smo u raspoloženju koje je rele
vantno za emociju koju osećamo, ako smo neispavani ili ako oseća
mo neprestani fizički bol, pomnost može da nam ne pođe za rukom.
Greške ćemo da pravimo, ali tada iz njih možemo da naučimo kako
da ih ne ponavljamo.
Brojne su tehnike koje, kada smo pomni, možemo da koristi
mo za posredovanje u svom emocionalnom ponašanju:
- Možemo pokušati da preinačimo procenu dešavanja; ako
uspemo, emocionalna ponašanja će da se zaustave na kratko, mogu
da se jave druge, prikladnije emocije ili, naša prva reakcija može da
bude potvrđena ukoliko je bila primerena. Problem s ponovnom
procenom je što nas naš refraktorni period čini odbojnim i onemo
gućava pristup informacijama - koje su u nas doprle iz spoljašnjosti
- koje bi mogle da ospore emociju. Ponavljanje procene ide mnogo
lakše kada se završi refraktorni period.
- Čak i kada ne možemo da ponovimo procenu dešavanja,
kada nastavljamo da verujemo u opravdanost naših osećanja,
možemo izabrati da tumačimo svoje radnje, da zaustavimo svoj
govor u roku od nekoliko sekundi, ili makar da našim osećanjima
ne dozvolimo da nas obuzmu. Možemo da pokušavamo da redu-
kujemo signale na našem licu ili u glasu, da odolevamo bilo kojim
impulsima za vršenje radnji, da cenzurišemo šta govorimo. Hoti
mično kontrolisanje nehotičnog ponašanja kojim rukovode emo
cije, nije lako, pogotovo ako su emocije koje osećamo jake. Ali zau
stavljanje govora i radnje je moguće i čak je lakše nego da se s lica
ili iz glasa u potpunosti ukloni svaki trag emocije. Znanje o tome
da ste emocionalni, odnosno pomnost, čuva vas da ne izgubite kon
trolu nad onim što izgovarate ili što radite, da ne učinite nešto zbog
čega ćete zažaliti.
Pogledajmo kako to funkcioniše najednom primeru iz mog
života. Moja žena, Meri En, otputovala je na četiri dana na konfe
renciju u Vašingtonu. Oboje smo običavali, kada smo na putu, da se
jedno drugom javljamo svakoga dana. U razgovoru u petak uveče
rekao sam joj da u subotu idem na večeru sa kolegom i da ćemo

posle da radimo do kasno. U vreme kada sam očekivao da bih stigao
kući, oko jedanaest sati uveče, kod nje, u Vašingtonu, biće već dva
sata ujutro, i ona će biti u dubokom snu. Pošto nećemo moći da se
čujemo u subotu uveče, rekla je da će me nazvati ujutro u nedelju.
Meri En zna da ustajem rano, čak i nedeljom, i da ja, kada ona
nije kod kuće, uvek sedim za kompjuterom već od osam sati. Do devet
sati još me nije nazvala i ja sam počeo da se brinem. Kod nje je bilo
podne; zašto se još ne javlja? U deset sam počeo da se ljutim. Kod nje
je jedan sat popodne i sigurno je već mogla da se javi? Zašto nije? Da
li joj je neprijatno zbog nečega što je uradila prošle večeri a što ne želi
da otkrije? Mrzeo sam što su mi se javljale takve misli i to je samo
pojačalo moju ljutnju. Da me je pozvala ne bi počela da me nagriza
ljubomora. Da se nije razbolela; da nije imala saobraćajnu nesreću?
Počeo sam da se plašim. Da li da nazovem policiju u Vašingtonu?
Verovatno je prosto zaboravila, ili se toliko zanela obilascima muzeja
- kazala mije da to planira za nedelju - daje zaboravila na naše dogo
voreno telefonsko javljanje. Njena nehajnost me je ponovo naljutila,
smenjujući strah, dok sam zamišljao kako ona uživa dok se ja brinem
za nju. Zašto da me mori ljubomora? Zašto se ne javi!
Da sam bio mudriji, da sam bio već prešao lekcije iz ove knjige,
mogao sam da započnem preventivne radnje u subotu uveče ili u
nedelju ujutro. Znajući da napuštanje od strane žene predstavlja
vruć okidač emocije (majka mi je umrla kada sam imao četrnaest
godina), pripremio bih sebe da se ne osećam napušten ako Meri En
zaboravi da se javi. Podsetio bih sebe da Meri En ne voli da telefo
nira, posebno iz govornice, i da verovatno neće da se javi pre nego
se vrati u hotel. Takođe bih uzeo u obzir da je Meri En tokom dva
deset godina braka dokazala da je dostojna poverenja i da ne treba
da sam ljubomoran. Da sam o svemu razmislio unapred, bio bih u
stanju da oslabim svoje okidače emocija tako da njeno propuštanje
jutarnjeg telefonskog javljanja ne bih tumačio na način koji čini da
se osetim napušten, ljutit, ljubomoran, ili uplašen za nju, i ljut zato
što je učinila da, možda bespotrebno, doživljavam sva ta osećanja.
124 Po l Ek m a n
Naravno, bilo je prekasno da se izvuče neka korist iz takvog

razmišljenja, jer u nedelju pre podne to više nisam mogao da uči
nim upravo zato što to nisam uradio unapred. Uvek kada sam osetio
da sam ljut, uplašen, ili ljubomoran, bio sam u refraktornom perio
du kada bilo šta što bih umeo da uradim da razminiram situaciju,
više nije na raspolaganju. Emocije su bile započele; kako je vreme
prolazilo bivale su sve jače uvek kada bih ih osetio; a više nisam
imao pristup relevantnim informacijama o Meri En i o meni. Pri
stupanje informacijama bilo mi je ograničeno samo na one koje su
potkrepljivale emocije koje sam osećao.
Bio sam rešen da svojim emocijama ne dopustim da me ome
taju u poslu. Iako od osam ujutro do jedan sat po podne nisam bio
ljut, kada je Meri En najzad nazvala pet sati kasnije (u četiri po
pode, po njenom vremenu), za sobom sam već imao brojne epizode
ljutnje, uvek kada bih pogledao na sat i shvatio da se još uvek nije
javila. Međutim, zahvaljujući dugom vremenskom rasponu, imao
sam vremena i da počnem da postajem poman prema svojim emo
cionalnim osećanjima. Iako sam osećao da sam sasvim opravdano
ljut zbog njenog nemarnog nejavljanja u vreme kada je rekla da će
se javiti, odlučio sam daje mudrije da svoju ljutnju ne izrazim preko
telefona i da sačekam da se vrati kući. U svome glasu sam mogao da
čujem prizvuk ljutnje dok smo razgovarali, ali sam uspeo u svom
naumu da se ne žalim i da ne iznosim nikakve optužbe, što sam
inače žarko želeo. Razgovor nije bio naročito uspešan i posle neko
liko minuta smo se složili da prekinemo, utanačivši da se vraćala
sutra dan, kasno uveče.
Razmišlajo sam šta se dogodilo. Osećao sam olakšanje zato što
nisam izneo nikakve optužbe, ali sam znao da je ona po mome glasu
znala da sam zbog nečeg bio ljut. Ona je održala kontrolu u toliko što
nije navaljivala da kažem o čemu se radi. Refraktorni period se zavr
šio tako da sam mogao da ponovim procenu situacije. Više nisam
osećao ljutnju ali sam se osećao pomalo budalasto zato što sam bio
ljut. Ne želeći da stvari ostanu nedorečene, s obzirom na to da nas je
razdvajalo više hiljada kilometara i da se nećemo videti još skoro dva
puna dana, pozvao sam Meri En. Od prethodnog razgovora nije proš
lo više od dva minuta. Ovoga puta razgovor je bio prijatan i zadovo
ljavajući. Nekoliko dana kasnije upitao sam je o ovoj epizodi, na koju
je ona zaboravila. Potvrdila je da je shvatila da sam bio ljut, ali pošto
ja nisam govorio o tome odlučila je da ni ona to ne pomene.
Ovo je primer emocionalne epizode u kojoj osoba zažali što je
postala emotivna. Postoje, naravno, druge prilike kada smo veoma
zadovoljni zbog svojih emocionalnih reakcija. No, zadržimo se na
onome što iz ove epizode možemo da naučimo a što može da ima
primenu u drugim situacijama u kojima čovek zažali zbog emocio
nalnog ponašanja. Prva stvar je važnost nastojanja da se predvidi šta
može da se dogodi, važnost upoznavanja nečijih slabih tačaka. Ja u
tom pogledu nisam uspeo pa premošćavanje cele stvari više nije
dolazilo u obzir. Nisam mogao da smanjim izglede da u ovu epizodu
importujem scénario ljutnje zbog napuštanja, čime sam produžio
refraktorni period. Srećom, iz ovog iskustva sam i dovoljno naučio
da verovatno ne odgovorim ljutnjom kada se Meri En sledeći put ne
bude javila kada je rekla. Kada sam poman, mogu da izaberem da se
ne naljutim ali, ako sam već u razdražljivom raspoloženju, ili pod
velikim pritiskom, uspeh nije garantovan.
Analiza koju treba da obavimo da bismo oslabili okidač emo
cije na koji sumnjamo da bi mogao da se otkači, ima dva dela. U
jednom delu se usredsređujemo na sebe, na ono u nama što čini da
emocionalno odgovorimo tako da posle zažalimo. U ovom primeru,
to je bilo uviđanje da je izostanak telefonskog poziva odvrnuo sla
vine moje nerazrešene ozlojeđenosti prema majci zato što me je
napustila svojom smrću, a što sam bio importovao u ovu situaciju.
U drugom delu pokušavamo da proširimo naše razumevanje druge
osobe. U ovom primeru, to je uključivalo preispitivanje onoga što
sam o Meri En znao a što bi moglo da je navede da se ne javi, kao na
primer njena odbojnost prema telefonskim govornicama, što nije
imalo nikakve veze s napuštanjem.
Možda je preterano očekivanje da ćemo uvek moći da predvi
dimo i deaktiviramo emocije, pogotovu još dok su na pomolu. No
126 Po l E k m a n
sticanje veštine u bavljenju s emocijama delom se sastoji u razvija

nju sposobnosti za analiziranje i razumevanje onoga šta se dogodilo
nakon što se data epizoda odigrala. Analize treba uraditi u vreme
kada više ne osećamo potrebu da opravdavamo ono što smo učinili.
Mogu da nam pomognu da opustimo neki okidač emocija ili da
povećamo budnost prema onome od čega treba da se štitimo.
U prethodnom poglavlju predložio sam vođenje dnevnika o
epizodama zbog kojih smo zažalili. Proučavanje dnevnika ne poma
že samo u prepoznavanju zašto se dešavaju takve epizode nego i
kada će verovatno da se ponove i šta vi možete da uradite da sebe
promenite tako da se to ne događa u buduće. Bilo bi korisno da se u
istom dnevniku beleže i epizode u kojima se postigne uspeh, u koji
ma se dobro reagovalo. Osim što su izvor ohrabrenja, takve dnev
ničke zabeleške omogućavaju nam da razmislimo zašto nekad
možemo da uspemo a nekad ne.
Često ćemo se zapitati šta da radimo pošto je emocija započela
i mi smo u refraktornom periodu, nesposobni da reinterpretiramo
dešavanje. Ukoliko smo pomni, možemo pokušati da emociju ne
pothranjujemo, tako što inhibiramo radnje za koje je verovatrno da
bi drugoga izazvale da odgovri na način koji bi naša osećanja još
ojačao. Da sam bio izneo svoje optužbe, Meri En je lako mogla
odbrambeno da odgovori ljutnjom, što bi onda mene ponovo i,
možda još više, naljutilo. Ja sam na kontrolisanje emocionalnog
ponašanja, radilo se o strahu ili o ljutnji, počeo da gledam kao na
izazov u kome skoro da uživam, bez obzira na to što uspeh često
izostane. Kada sam uspešan onda imam osećaj da gospodarim i to
je veoma prijatno. U svakom slučaju, verujem da vežbanje i razmi
šljanje o tome šta treba da se čini, kao i prisebnost u toku emocio
nalne epizode, mogu da pomognu.
Kontrolisanje emotivnog ponašanja neće uvek da bude uspeš-
no. Ako je pobuđena emocija veoma jaka, ako smo u raspoloženju
koje nas predisponuje za tu emociju, ako je događaj na sličnoj tala-
snoj dužini s nekom od evolutivnih emocionalnih tema ili s nekim
rano naučenim okidačem emocije, moje sugestije će mnogo teže
moći da se primene. I, zavisno od emocije, afektivni stil nekih ljudi

- onih koji tipično postaju emotivni veoma brzo i veoma intenzivno
- otežavaće kontrolu određenih emocija.
Činjenica da nećemo uvek da uspemo, ne znači da ne možemo
da napredujemo. Ključ je u boljem razumevanju samih sebe.
Naknadnim analizama naših emocionalnih epizoda možemo početi
da se navikavamo na pomnost. Učeći da se više usredsređujemo na
ono šta osećamo, saznavajući neke unutrašnje natuknice koje nam
signalizuju koju mi to emociju osećamo, u boljem smo položaju da
nadziremo svoja osećanja. Razvijanje sposobnosti uočavanja zna
kova emocionalne reakcije drugih prema nama, može da nas pobu
di da pazimo na ono šta radimo i šta osećamo - i da nam pomogne
da primereno odgovorimo na emocije drugih. A učenje o najčešćim
okidačima za svaku emociju, onima koji su nam zajednički s dru
gim ljudima i onima koji su za nas jedinstveni i od posebne važno
sti, može pomoći da se pripremimo za emocionalna susretanja. O
svemu tome biće reči u narednim poglavljima.
5.
Tuga i patnja
Roditeljski najcrnji košmar. O djednom , nem a vam sina. Bez
objašnjenja. Posle više m eseci čujete da je policija otkrila kružok
jednog masovnog ubice, homoseksualaca, koji je zlostavljao, silovao
i, na kraju, ubijao dečake. Čujete zatim da je na m estu gde su bile
zakopane žrtve tog m asovnog zločina pronađeno i identifikovano
telo vašeg sina.
Policiju je na to m esto odveo sedam naestogodišnji Elmer Vejn
Hinli. Policija je H inlija uhapsila zato što je pucao i usm rtio svog
prijatelja, D ina Korla, starog trideset tri godine, nakon što su cele
noći duvali lepak. Hinli je tvrdio da je pripadao kružoku m asovnog
ubice, iz koga je D in Kori uzim ao dečake. Kada je Kori rekao da će
on da bude njegova sledeća žrtva, Hinli je pucao u njega. D ok je bio
u pritvoru, zbog Korlovog ubistva, policiji je ispričao o ubistvim a
dečaka jer je hteo „da im (roditeljim a) učini neku vrstu usluge“.
Osećao je da bi roditelji trebalo da znaju šta se dogodilo s njihovim
sinovima. U kupno su pronađena tela dvadesetsedm orice dečaka.
Beti Širli je m ajka jed n o g od m rtv ih dečaka. N jena je tuga
zaprepašćujuća, patn ja je toliko intenzivna da vas slam a i sam o
posm atraje B etinog izraza. Čovek skoro m ože da čuje jecaje koji
provaljuju iz njenog duboko nesrećnog lica. Poruke koje se prenose
licem i glasom ponavljaju jedna drugu ukoliko se ne nastoji kontro-
lisati izraz.
130 Pol Ekman
Smrt nečijeg deteta je univerzalan uzrok tuge i patnje.* Možda

ne postoji nijedan drugi događaj koji može da izazove tako intenzivnu,
postojanu i trajnu nesrećnost. Kada sam, 1967. godine, radio istraživa
nje u Papui Novoj Gvineji, pitao sam Foreance da mi pokažu kako bi
izgledala njihova lica kada bi saznali da im je um rlo dete. Video snimci
njihovog izvođenja pokazuju isti izraz lica kao i Beti Širli, iako manje
intenzivan, jer oni su gubitak samo zamišljali a ne i doživljavali.
Mnoge vrste gubitaka m ogu da budu okidači tuge: odbacivanje
od strane prijatelja ili ljubavnika; gubitak sam opoštovanja zbog
neuspeha na poslu; gubitak divljenja i pohvale od strane nadređe
* Izuzetak bi predstavljao slučaj da je dete patilo od neke neizlečive bolesti ili, u nekim
društvima, ako se radi o odojčetu o kome porodica nije u stanju da se stara.
nih; gubitak zdravlja; gubitak nekog dela tela ili funkcije, zbog bole
sti ili nesrećnog slučaja; i, za neke, gubitak dragocenog predm eta.
Postoje m noge reči da se opišu tužna osećanja: rastrojen, razočaran,
potišten, m elanholičan, depresivan, obeshrabren, obeznađen, oža
lošćen, bespom oćan, jadan i rastužen.
Ni jedna od tih reči ne zvuči dovoljno jaka da iskaže emociju
koju je im ala Beti Širli. Voli Fresen i ja sm atrali smo da ta emocija
ima dve jasno odvojene strane - tugu i patnju.81 U trenucim a patnje
postoji protest; u tuzi više postoji pom irenost i obeznađenost. Pat
nja nastoji da se aktivno nosi sa izvorom gubitka. Tuga je više pasiv
na. Patnja često izgleda besm islena kada ne m ože ništa da se učini
da se povrati izgubljeno. Po izrazu lica na ovoj fotografiji ne m ože
m o da kažem o da li Beti oseća tugu ili patnju. Bilo bi očiglednije
kada bism o njeno lice m ogli da vidim o u rasp o n u od nekoliko
sekundi, d a je čujem o šta kaže i da vidim o pokrete tela. Bilo bi doi
sta bolno da čujemo Betine paćeničke i očajničke krike. M ožemo da
skrenem o pogled s lica, ali ne m ožem o da pobegnem o od zvuka
neke emocije. Svoju decu učim o da suzbijaju neprijatne zvuke koji
prate neke emocije, posebno užasne krike očajanja i agonije.
Tuga spada u dugotrajnije emocije. N akon perioda protestne
patnje, obično sledi period tužne pom irenosti, u toku koga se čovek
oseća potpuno bespom oćno; zatim se protestna patnja ponovo vra
ća, u okviru nastojanja da se povrati izgubljeno, pa opet nastupa
tuga, pa patnja, i tako još dugo. Kada su emocije blage ili, čak i sred
nje, m ogu da traju svega nekoliko sekundi, ili do nekoliko m inuta,
pre nego se oseti neka druga, ili prestane da se oseća bilo koja em o
cija. Intenzivna em ocija Beti Širli dolazila bi u talasim a, u dugom
nizu, a visoki ton ne bi trajao neprekidno. Kod tako intenzivnog
gubitka uvek u pozadini postoji tužno ili splasnulo raspoloženje,
koje traje sve do kraja procesa ožalošćenosti.
Čak i u tako velikoj žalosti postoje trenuci u kojim a m ogu da
se osete druge emocije. Ožalošćena osoba može na m om ente da se
ljuti na život; na Boga; na osobu ili na stvar koji su vinovnici gubit
ka; na um rlog, zato što je um ro, pogotovo ako su pokojni, ili pokoj-
132 P ol Ekman
na, na određeni način sebe izložili riziku. Ljutnja m ože biti usmere-
na prem a sebi, zato što nešto nism o uradili, što nism o izrazili neko
važno osećanje, što nism o sprečili sm rt. Č ak i kada, racionalno gle
dano, nije m oglo ništa da se uradi da bi se sprečila sm rt voljene
osobe, ožalošćeni ljudi m ogu da osećaju krivicu i da se ljute na sebe
zato što nem aju m oć da spreče takve stvari.
Beti Širli je, skoro sigurno, osećala ljutnju prem a ovo dvoje
ljudi, koji su joj ubili sina, ali je na slici uhvaćena u drugom tren u t
ku, dok oseća tugu i patnju. Ljutnju osećamo prem a osobi odgovor
noj za gubitak, dok tugu. i patnju osećam o zbog sam og gubitka.
Ukoliko gubitak nije nepovratan kao što je sm rt, nego m u je uzrok
odbacivanje, onda sama ljutnja može da bude ono jedino što oseća
mo. N o i tada m ože da se pojavi tuga, kada osećam o sam gubitak.
Nem a strogih i čvrstih pravila, jer nije neobično ako ožalošćeni, koji
se oseća napušten, u trenucim a oseća ljutnju prem a um rloj osobi.
M ogu da se jave trenuci u kojim a se ožalošćena osoba plaši
kako će da živi bez pokojnika, ili se plaši da neće m oći da se oporavi.
Takav strah može da se smenjuje s osećanjem nem ogućnosti nastav
ljanja života posle takvog gubitka. Ako do gubitka još nije došlo,
um esto tuge i patnje, predom inantna emocija može da bude strah.
Č ak i pozitivne em ocije m ogu nakratko da se osete u toku
nekog inače vrlo tužnog iskustva. Mogu da postoje zabavni trenuci
kad se sećam o nekih zajedničkih sm ešnih doživljaja. Često su p ri
jatelji ili rođaci ti koji na groblju, ili u kući pokojnika, evociraju
takve pozitivne uspom ene, tako da se često začuje i sm eh. Može
doći i do prijatnih tren u tak a pozdravljanja sa bliskom rodbinom
koji su došli da podele tugu i pruže utehu.
Kada sam radio na Novo Gvinejskoj visoravni, saznao sam za još
jednu osobinu žalosti. Jednoga dana sam iz sela u kom e sam živeo,
autostopom otišao u regionalni centar, Okapa, gde je postojala austra-
lijska bolnica u kojoj sam mogao da se istuširam i napunim bateriju
moje filmske kamere. Žena iz jednog udaljenog sela došla je u bolnicu
s veoma bolesnom bebom, koja je, nažalost, umrla. Australijski dok
tor hteo je ženu i njeno m rtvo dete da prebaci nazad u njeno selo i
ponudio se da poveze i m ene. Žena je, tiha i bezizražajna, sedela u

„lendroveru“ držeći bebu u rukam a sve vreme dugog puta. Kada smo
stigli i kada je ugledala svoje rođake i prijatelje, počela je da plače,
pokazujući intenzivnu patnju. Lekar je smatrao d a je bila neiskrena, i
da je uključila ritualno prikazivanje em ocija kojim je trebalo da
im presionira svoje seljane. Mislio je da bi ona, da je stvarno osećala
očaj to pokazala i tokom putovanja sa nama.
Lekar nije uočavao da patnju stvarno ne m ožem o da doživimo
bez prisustva drugih ljudi koji m ogu i hoće sa nam a da podele gubi
tak. M i znam o šta se dogodilo, ali značenje za nas postaje bogatije
kada drugim a o tom e govorim o i kada vidim o njihove reakcije na
naš g u b ita k / Ovo je bio ekstrem an prim er takve pojave, jer je ta
žena živela u kulturi iz kam enog doba, bez šibica, tekuće vode, ogle
dala i odeće, izuzev suknji od trave. Njena beba je um rla u okruže
nju koje za nju nije im alo smisla. Zapadnjačka bolnica, sa svim svo
jim inventarom , iskustvo je činila nestvarnim , kao da je došla na
M ars i posle se vratila na Zemlju. D ruga je m ogućnost da je svoju
ožalošćenost čuvala u sebi, u prisustvu dva čudnovata m uškarca -
lekara i mene. M ožda je bila i u šoku i trebalo joj je vrem ena da dođe
u stanje u kom e m ože da se iskaže žalost. Da je prošlo još vrem ena
u putu, m ožda bi se njena žalost ispoljila m a gde bila.
Postojalo je vrem e kada su stručnjaci za m entalno zdravlje
verovali da se ožalošćeni, koji ne pokazuju intenzivnu tugu, zapravo
upuštaju u poricanje i da se, prem a tome, izlažu opasnosti od kasni
jih ozbiljnih psihijatrijskih problem a. Novija istraživanja pokazuju
da to nije uvek slučaj, pogotovo ako je um rla osoba dugo bolovala i
ako je bilo dovoljno vrem ena za prilagođavanje na izvesnu sm rt. U
tom slučaju, kada se sm rt konačno dogodi, ožalošćeni oseća m alo
patnje, i tek ponekad tugu. Ako je privrženost padala teško, ako su
je pratili m nogi b u rn i p erio d i i velika nezadovoljstva, onda sm rt
m ože doneti i oslobađanje, uz osećanja olakšanja um esto očajanja.
* Psiholog Niko Frijda izneo je veoma slično zapažanje: „Žalost se često ne ispolji
kada čovek sazna za nečiju sm rt ili odlazak; takvo obaveštenje čine samo reči.
Žalost spopadne čoveka kada se vrati u kuću u kojoj nekoga više nema.“
134 P ol Ekm an
Kada sm rt voljene osobe usledi naglo i neočekivano, bez vrem e

na za priprem u, ožalošćeni često veruju da je um rli još uvek živ.
D r Ted Rinerson /Rynearson/, koji je proučavao kako ljudi reaguju na
iznenadnu sm rt voljene osobe, otkrio je da m nogi ožalošćeni razgo
varaju s pokojnikom , verujući da mrtvi, na neki način, m ogu da ih
čuju i da im odgovaraju.82 Kada je uzrok sm rti neka nesreća, ubistvo
ili samoubistvo, m ogu proći godine pre no prestanu ovi razgovori a
ožalošćeni u potpunosti prihvati da je voljena osoba mrtva.
Snažan tužni izraz, p o p u t Betinog, m ože da se pojavi i kada
neko ko je očekivao strašan gubitak dobije dobru vest da je s volje
nom osobom sve u redu. U tom prvom trenutku olakšanja izbije sva
suzdržavana patnja. Očekivana, ali suzdržavana, tuga, sada se izrazi.
U tom trenutku osoba oseća i žalost i olakšanje. O dložene emocije,
potisnute iz nekog razloga, izbijaju kada bude bezbedno da se osete,
čak i kada emocija više nije relevantna za nastalu situaciju.
Postoji još jedno, m ogućno ali neispitano, objašnjenje zašto
ponekad vidim o znake patnje, sa sve suzama, kada osoba čuje dobru
vest. M oguće je da n ajin ten ziv n ija rad o st slom ije em ocionalni
sistem tako da bilo koja vrsta izuzetno jake emocije izazove trenutke
patnje.
Ljutnja m ože da bude od b ran a od patnje, zam ena za nju a,
ponekad, i lek. Ako odbačeni ljubavnik m ože da se naljuti zato što
je ostavljen, beznađe popušta. U trenucim a intenzivne usam ljeno
sti, tuga će da se vrati ali će ljutnja m oći opet da je odagna. Kod
nekih ljudi ljutnja stoji u rezervi, sprem na da se pojavi na najm anji
znak nekog gubitka, da bi se sprečilo doživljavanje patnje.
Neki psihoterapeuti su smatrali da produžene tuga i patnja kao
odgovor na gubitak, jesu rezultat ljutnje izvrnute prem a unutra.
Kada bi onaj ko pati svoju ljutnju m ogao da usm eri prem a spolja,
p rem a u m rlom , zbog napuštanja, prem a odb o jn o m ljubavniku,
supružniku, učitelju ili šefu, tuga i patnja bili bi „izlečeni“. Iako se
ponekad i dogodi takav slučaj, ne m islim da je to uobičajena reak
cija. Nije neobično da se ljutnja oseća prem a nekom e koga izgubi
mo, ali ljutnja ni u kom slučaju nije jedino osećanje, niti je njeno
izražavanje n e o p h o d a n i sig u ra n lek za tu g u i p a tn ju koje se

osećaju.
D anas je uobičajeno da ljudi uzim aju lekove da bi olakšali
intenzivnu tugu ili patnju, da priguše žalost. N em am zam erke na
upotrebu lekova protiv depresije i em ocionalnih poremećaja, o koji
m a govorim kasnije u ovom poglavlju. No nisam siguran koliko je
za nekog korisno da ne oseća tugu ili patnju zbog norm alnih gubi
taka koji čekaju sve nas, izuzev ako osoba nije klinički depresivna.
Tuga i patnja m ogu da doprinesu zacelivanju gubitka, a trpljenje
zbog gubitka trajalo bi duže bez ovih osećanja.
Ako m u se da dovoljno lekova, čovek neće izgledati kao da
pati, a to može im ati i svoju lošu stranu. Tuga i patnja u izrazu lica i
u glasu pozivaju druge u pom oć. Ta društvena podrška, briga prija
telja i članova porodice, isceliteljska je. Osoba koja je na lekovima i
stoga ne iskazuje tugu i patnju, m ožda dobije m anje te isceliteljske
pažnje. Ne želim da kažem da su izrazi tuge i patnje u bilo kom sm i
slu nam erno napravljeni tako da nateraju druge da pom ažu. Ovi
izrazi su nevoljni, nehotični, ali jedna od njihovih evolucionih funk
cija jeste da druge, koji gledaju izraze, teraju da osete brigu i požele
da pruže utehu.
D ruga funkcija izraza tuge i patnje jeste obogaćivanje nečijeg
iskustva o značenju nekog gubitka. Mi tačno znam o kakav je osećaj
kada se plače, kakvo trpljenje osećamo na licu posle m nogih izraža
vanja patnje i tuge. Ne radi se o tom e da ne bism o znali šta taj gubi
tak znači da nije bilo izraza; znali bismo, ali ga ne bism o potpuno
osetili ako bi lekovi ublažili naš očaj. Još jed n a funkcija tuge je da
dozvoli čoveku da obnovi izvore i očuva energiju. Naravno, to se
neće dogoditi kada se tuga smenjuje s patnjom , jer se tim e rasipaju
snage.
Želim da upozorim čitaoca. Nem a čvrstih dokaza, ni za ni pro
tiv, da li ljudi pod lekovima imaju norm alnu reakciju tuge kada su
u žalosti ili kad pretrpe neku drugu vrstu gubitka. Još uvek ne zna
m o šta da savetujemo, a čitaocu m ogu sam o da predočim šta sve
treba da im a u vidu. Još jednom napom injem da sam govorio samo
136 Pol Ekman
o nepatološkim reakcijam a na gubitak, ne i o kliničkoj depresiji.

Niže u ovom poglavlju objasniću po čem u se klinička depresija
razlikuje od tuge i patnje.
Bilo je leto, 1995. godine, u bosanskom izbegličkom logoru u
Tuzli. Evropljani i A m erikanci su proglasili da će određene zone
štititi trupam a NATO i da su bezbedne od srpskih napada. Ali Srbi
nisu poštovali deklaraciju i zauzeli su bezbednu zonu Srebrenice.
Srbi su brutalno ubili veliki broj muškaraca. Izbeglice, koje su stizale
u Tuzlu, videli su leševe civila pored puta; prolazili su pored zgarišta
kuća koje su zapalili Srbi, ponekad sa ukućanim a u njima. Takođe
su videli obešena tela m uškaraca koji su pokušali bekstvo. Ljudi,
koje ovde prikazujem o, su bosanski m uslim ani, u Tuzli, još jednoj,

navodno, bezbednoj zoni. Upravo su pročitali spisak preživelih,
saznavši da m nogi - većina njihovih očeva, braće i m uževa - nisu
na njem u.
Teško je ne poželeti da utešim o dete koje pokazuje toliku pat
nju. Taj impuls da posegnem o da pom ognem o fundam entalan je za
svaki sm isao zajednice. Bar jed n im delom je m otivisan patnjom
koju mi osećam o kada vidim o drugog da pati, pogotovo kada vidi
mo dete koje je bespom oćno i jadno. To je jedna od funkcija, ili svr
ha, tog izraza: poziv za pom oć, nam etanje nečije patnje drugim a, da
bi pomogli. A tešenje drugog je prijatan osećaj; Utešiti nekoga, um a
njiti njegov jad, brižnom e pričinjava pozitivno osećanje.
Ista su ta osećanja želje da se pom ogne i uteši mogla da se p ro
bude i kada ste videli Betin izraz lica, ali verovatno ne toliko jaka.
Većina nas se m anje usteže ako treba da teši nepoznato dete a ne
odraslu osobu, čak i kada se patnja snažno m anifestuje. Sociolog
Irving Gofm an zapazio je m alobrojnost barijera protiv dodirivanja
dece koju ne poznajem o: grljenja ako plaču, m ilovanja u prolazu.
(To je p isao 6 0 -ih g o d in a 20. veka, pre plim e b o jazn i zbog
pederastije.)
Ja sam verovatno previše ranjiv na osećajnost za patnje drugih
ljudi. Televizijske vesti o stradanjim a, čak i kada se radi o događaji
m a s uspešnim ishodom , čine da odm ah zasuzim i osetim patnju.
Čak i neke surove televizijske reklame, koje prikazuju nekoga ko je
doživeo gubitak, čine da m i poteku suze! N isam uvek bio takav.
Verujem d a je to posledica izvanredno bolnog iskustva posle hirur-
ške operacije pre 30 godina. Zbog lekarske greške nisu mi davani
nikakvi lekovi protiv bolova tako da sam pet dana osećao nepopust
ljivu i toliko žestoku patnju da bih se ubio da sam imao čime. Ovo
užasno, traum atično paćenje iščašilo je moj sistem emocije tuga/
patnja. Ja sam kao kontuzovan vojnik koji preterano reaguje na sva
ki zvuk ako i najm anje podseća na grmljavinu topa. Vrlo intenzivna,
zgusnuta (često ponavljana) emocionalna iskustva m ogu da prebaž-
dare /resetuju/ pragove za doživljavanje svake emocije.
138 Pol Ekman
Treba reći da ne želi svako da m u se pom ogne kada doživljava

tugu i patnju. Neki ljudi žele da se povuku, da budu sami, da ih ne
vide u takvom stanju. Takvi ljudi m ogu da se stide što su slabi i bes
pom oćni, što su toliko zavisili od neke osobe, bili joj toliko privrže
ni, da sada doživljavaju tugu i patnju kada su je izgubili. Neki ljudi,
zbog ponosa, um esto pokazivanja neke neprijatne em ocije uvek
pokažu „stisnute usne“. Ali to što neko ne želi da pokaže svoja ose-
ćanja ne znači da će u tom e potpuno i da uspe; kao što ne znači ni
da ne oseća emocije sam o zato što pokušava da suzbija svoj izraz.
Kao što sam objasnio u 4. poglavlju, em ocionalni izrazi su nehotič
ni; počinju da se pojavljuju i kada m i to ne želimo. M i m ožem o da
ih suzbijamo ali ne uvek u potpunosti. Kada bism o m ogli u p o tp u
nosti da elim inišem o em ocionalne izraze - da ne ostane nikakav
trag na licu, u glasu, ili na telu - onda bism o te izraze m orali da
sm atram o za jednako nepouzdane kao i izgovorene reči.
(U prethodnom paragrafu sam nam erno upotrebio zam enicu
m uškog roda jer je pojava češća kod m uškaraca, što ne znači da je
nem a i kod žena, ali i da nem a m uškaraca kod kojih nije prisutna.
Kulturne tradicije i vaspitanje u okviru kulture, m ožda i tem pera
m ent, im aju ulogu u oblikovanju nečijeg stava prem a osećanju i
prikazivanju tuge i patnje.)
Svaki izraz prenosi skup srodnih poruka. Poruke za tugu i pat
nju vrte se oko „Patim; uteši i pom ozi“. Naša reakcija na viđenje tih
izraza najčešće nije ravnodušna ni intelektualna, čak i ako se izrazi
prikazuju na tako apstraktan način kao što je nepokretna fotografija
na stranici knjige. Mi sm o napravljeni tako da na emociju odgova
ram o emocijom; m i obično osećam o poruku. To ne znači uvek i da
osećamo emociju koja nam se signalizuje.
Paćenje drugog ne oseća svako; nije svako ponukan da pom o
gne i uteši nesrećnika. Neki ljudi reaguju ljutnjom na nesreću d ru
gih. M ogu da osećaju da im je upućen nedobrodošao, nepristojan
zahtev za pom oć: „Zašto se nije brinuo sam. Zašto kukum avči?“.
Silvan Tom kins je verovao da je ključna razlika m eđu ljudim a u
tom e kako odgovaraju na patnju drugih. Da li tu patnju osećam o i
sami i želimo da pom ognem o, ili osobu koja pati krivim o zato što je
upala u neprilike i što im a zahteve prem a nama?
Za pojedinca, ili grupu - bosanski m uslimani, Jevreji, američki
indijanci, afrički robovi, C igani - ponekad m ože da se sm atra da
zapravo nisu ljudi, kao m i ostali. M ogu da se83 nazivaju životinjama,
da se pokaže koliko su nevažni. Iako patnja životinja dirne m noge
ljude, ona ne dirne svakog i svako ne bude d irn u t patnjam a onih
koje sm atra za nižu vrstu. Njihova patnja m ože da izgleda zaslužena,
ili bar podnošljiva za gledanje. Postoje i ljudi koji uživaju u patnji
drugih. O ni muče, fizički ili psihološki, jer im je prijatno da koriste
svoju m oć i da gledaju bol i patnju koju ona izaziva. Izraz, kakav
iskazuje ovaj dečak, m ože sam o da im otvori apetit da kod svoje
žrtve izazovu još veću patnju. (O takvim ljudim a govorimo u d ru
gom delu 6. poglavlja.)
Suze teku potocim a na potresnom licu tuzlanskog dečaka. U
zapadnjačkim kulturama suze su prihvatljive kod dece i odraslih žena,
no tuga ili patnja, sve do nedavno, smatrani su znakom slabosti kod
odraslih muškaraca. Priča se da su suze, koje su predsedničkom kan
didatu, Edm undu Maskiju, potekle dok je govorio o novinskom napa
du na svoju suprugu, njega koštale partijske kandidature, 1972. godi
ne. Izgleda da su se stvari danas prom enile. Bob Dol i Bil Klinton,
obojica su pustili suze tokom izborne kampanje 1996. godine, i to im
niko nije zamerio. Masovni mediji i mnogi učitelji ističu prihvatljivost
em ocija uopšte, posebno tuge i potrešenosti, kod m uškaraca. Ne
verujem da je to prodrlo u sve pore američkog društva, no nem am o
repere da bismo današnje stanje uporedili s onim što je bilo norm alno
pre trideset godina.
Suze nisu vezane isključivo za tugu ili žalost. M ogu da se jave i
za vrem e intenzivne radosti, i u nastupim a smeha, dok se u novijoj
literaturi pojavljuje sve više izveštaja o plaču odraslih kada osećaju
bespom oćnost. Ljudi kažu da se osećaju bolje posle plakanja i, bez
obzira na to što postoje razlike u tome šta okida plač, koje su m ožda
posledica kontrole nad izrazom , za plač se pokazuje da je univerza
lan emocionalni izraz. Postoje tvrdnje d a je plač jedinstveno ljudski;
140 Pol Ekman
m eđutim , pojavljuju se i sporadični izveštaji o plakanju i drugih

prim ata kada se nalaze u paćeničkoj situaciji.
Kao što je bilo reči, emocije ne samo da im aju ulogu u raspo
loženjim a, nego je većina em ocija takođe centralna odrednica za
određene crte ličnosti i za emocionalne poremećaje. Dužina trajanja
svake od ovih pojava najlakši je način pravljenja razlike izm eđu
em ocija (koje m ogu da traju od samo nekoliko sekundi pa do više
m inuta); raspoloženja (koja traju satima, ponekad i dan do dva); i
crta ličnosti (koje m ogu da karakterišu veće delove nečijeg života,
kao pubertet, m omaštvo, ponekad, nečiji celi život).* Pri tome, za
razlikovanje crta ličnosti od emocionalnih poremećaja, koji m ogu da
budu ili epizodni (traju svega nekoliko nedelja ili meseci) ili pervaziv-
ni (traju godinam a ili decenijama) nije bitno koliko traju već koliko
um anjuju našu sposobnost da živimo svoj život. Kod porem ećaja,
emocije su izvan kontrole pa m ogu da om etaju našu sposobnost da
živimo s drugim ljudima, da radimo, da jedemo, da spavamo.
Kada sm o u raspoloženju potištenosti, tugu osećam o satima;
m elanholična osoba sklona je osećanjim a tuge i raspoloženju p o ti
štenosti; dok je depresija m entalni poremećaj u kom e tuga i patnja
im aju centralnu ulogu. Naravno, te reči ljudi obično izjednačavaju,
govoreći, na prim er, da je neko pao u depresiju zbog neočekivano
niske ispitne ocene. M eđutim , m entalni porem ećaji im aju jasna
obeležja koja ih stavljaju izvan okvira n o rm a ln ih em ocionalnih
odgovora.
Pre svega, oni traju duže. O va „depresija“ zbog ocene, brzo
iščili čim iskrsne neki drugi em ocionalni događaj. Prava depresija
traje danim a, mesecima, ponekad i godinam a. Kod em ocionalnog
porem ećaja određene emocije dom inuju životom, m onopolišu sva
ko dešavanje, i sam o m ali broj d rugih em ocija m ože da se oseti.
Emocije se osećaju vrlo snažno i ponavljaju se. Nalaze se izvan k o n
trole; osoba ne može da ih reguliše niti da ih izbegne. Om etaju čove-
ka u obavljanju osnovnih životnih funkcija uzim anja hrane, spava
* Drugi načini da se emocije, raspoloženja, crte ličnosti i emocionalni poremećaji,

međusobno razlikuju jesu prema uzroku i prema tome kako utiču na naše živote.
nja, zajedničkog života i rada. Stanje je teško; emocije su, metaforički

rečeno, presisale, kao karburator.
Ako depresijom dom inuje tuga, govorim o o usporenoj /retar-
dnoj/ depresiji; ako je izraženija patnja, reč je o ubrzanoj /agitova-
пој/ depresiji. Depresivni ljudi ne samo da se osećaju bespom oćni
da m enjaju svoje živote, nego se osećaju i beznadežni. Ne veruju da
će ikada biti bolje. Osim tuge i patnje, snažno osećaju i krivicu i sra
m otu, jer depresivni ljudi veruju da su bezvredni i misle da se zbog
toga osećaju tako kako se osećaju. Depresija m ože da bude reakcija
na neki događaj iz života, kao prekom erna reakcija, ili m ože da se
pojavi naizgled bez razloga i uzroka, kada se ne prepoznaje nikakav
događaj koji ju je pokrenuo.
Tuga i patn ja n isu jed in e em ocije koje se osećaju; često se
m anifestuju i ljutnja, usm erena ka u n u tra ili prem a spolja, i strah.
Ako postoji klackalica izm eđu depresije i krajnje ushićenosti i uzbu-
đenosti, to se zove b ip o la rn a depresija ili, po starom , m an ičn a
depresija. Čini se van sum nje da postoji važan genetski činilac koji
nekoga čini podložnim depresiji, kao i to da m edikam enti pom ažu
u većini slučajeva. Psihoterapija, m edikam enatim a ili bez njih, može
da koristi, iako se još vodi rasprava da li u slučaju teške depresije
sama psihoterapija, bez m edikam enata, može da bude jednako kori
sna kao sami m edikam enti, bez psihoterapije.
U našem proučavanju ljudi koji pate od depresije nism o utvr
dili da kod njih postoji neki poseban izraz lica, koji bi se razlikovao
od onog što se vidi kod n orm alnih ljudi koji doživljavaju tugu ili
patnju. Svaki trid esetsek u n d n i p erio d p o sm atranja m ogao je da
pokaže sam o da li je osoba nesrećna, ali ne i da li je u kliničkoj
depresiji. Tek su uzastopnost i snaga emocija, pokazivani iznova u
toku jednog sata, očigledno pokazivali da li lice izražava depresiju,
a ne samo tugu i patnju zbog nekog važnog gubitka.
Veličina tuge bila je u vezi s pacijentovom dijagnozom. M anje
tuge pokazivali su oni koji su patili od lake (manje ozbiljne) depre
sije a više tuge oni s dijagnozom teške depresije. Pored određenih
izraza tuge, m anični pacijenti pokazivali su m nogo više smeha, ali
142 Pol Ekman
ne i osm ehe uživanja. (Razlika izm eđu osm eha uživanja i drugih
vrsta sm eha objašnjava se u 9. poglavlju.)
U studiji pacijenata iz m oje bolnice, našli sm o da su razlike u
vrsti em ocija p o kazanih prilikom p rijem a pacijenata u bolnicu
predviđale koliko dobro će pacijenti da reaguju na predstojeće leče-
nje; to jest, koliko će poboljšanje da se pokaže kroz tri meseca.84
Prepoznavanje tuge u nama

Pogledajmo sada kako tugu doživljavamo iznutra. M ožda ste
počeli da osećate tugu ili patnju dok ste gledali lica Beti Širli i dečaka
iz Tuzle. Ako se to desilo, pogledajte njihova lica ponovo i, ako p o č
nete da osećate emociju, pustite osećanje da raste, da vidite odgovo
re vašeg tela. Ukoliko niste osetili bilo kakvu tugu dok ste gledali
slike, pokušajte još jednom i dopustite tim osećanjim a da se pojave.
Ako započnu, pustite ih da se povećavaju što više.
D ok gledate te slike, m ožda se setite vrem ena kada ste sam i vi
osećali tugu zbog nekog gubitka i m ožda to sećanje bude okidač
osećanja tuge. Tužan događaj je za neke ljude bio toliko važan u
životu da su postali tem pirani da lako iznova prožive i sete se tog
događaja, tem pirani da ih preplave ta tužna osećanja. Njihova tužna
priča čeka priliku za ponovno odigravanje. Takvi su ljudi izuzetno
podložni tuzi; potrebno im je da je osete ponovo zato što tuga koju
su osetili nije potpuno završena. Neka iskustva su toliko razorna -
kao što je sm rt voljenog deteta - da tuga ne m ože nikada potpuno
da prođe. Osoba koja je doživela takvu traum u može lako da zaplače
i ranjiva je i na najm anji znak patnje kod drugih.
Ako i dalje nemate bilo kakvo osećanje tuge, ako fotografija nije
izazvala bilo kakva osećanja em patije, i ako spontano nije iskrslo
nikakvo sećanje, pokušajte ovim putem: D a li je ikada u vašem životu
postojao trenutak da je um ro neko za koga ste bili vrlo vezani i za kim
ste osetili tugu? Ako jeste, vizuelizujte tu scenu i dopustite osećanjima
da se ponovno uspostave. Kada to počne da se dešava, pustite oseća
njim a da narastaju, obraćajući pažnju kako osećate svoje telo i lice.
Ako i dalje niste osetili bilo kakvu tugu, pokušajte sledeću

vežbu:
Podražavajte pokrete lica tuge, kao što ih prikazuje Beti Širli.

(M ožda će vam trebati ogledalo da proverite da li izvodite p ra
vilne pokrete.)
■ Zinite obešenih usta.
■ Uglove usana spustite na dole.
■ D ok uglove usana držite spuštene, pokušajte da podignete
obraze, kao da škiljite. O brazi će vući suprotno od uglova
usana.
■ Održavajte tu tenziju izm eđu podignutih obraza i spuštenih
uglova usana.
■ Gledajte na dole i pustite da vam padnu kapci.
Ako još uvek niste počeli da osećate tugu, pokušajte da p o d ra

žavate položaj obrva kod Beti Širli. Taj pokret je m nogo teži za
nespontano podražavanje.
■ U nutrašnje uglove obrva povucite ka sredini, ali ne i celu
obrvu.
■ Može da koristi i ako skupite obrve i podignete ih u sredini.
■ Gledajte na dole i pustite da vam padnu kapci.
Naše istraživanje pokazuje ako na licu napravite ove pokrete,

pokrenućete fiziološke prom ene u vašem telu i mozgu. Ako vam se
to dogodi, pustite osećanjim a da što više narastu.
Ukoliko ste bili u stanju da osetite tugu ili agoniju gledanjem
fotografije sa Beti Širli, nam ernim sećanjem, ili praćenjem uputstva
za pokrete lica, pokušajte to još jednom . K oncentrišite se na sam
osećaj osećanja. O bratite pažnju šta se događa prvo kada započnu
ta osećanja, kako se registruju, šta se m enja u telu i u svesti. Pustite
osećanjim a da rastu i postanu najjača što m ožete da dozvolite. D ok
se to dešava zapazite šta vam se događa u glavi, vratu, ili licu, grlu,
leđim a i ram enim a, rukam a, stom aku i nogama. To su o s e ć a J # ^ |‘|^
144 Pol Ekm an
idu s tugom ; vrlo su neprijatni. M ogu da se graniče s bolom ako su

jaki i dugotrajni.
M ogu da vam otežaju kapci. Obrazi m ogu početi da se podižu.
Može početi da vas boli u dubini grla. Oči m ogu da vam se ovlaže
prvim suzama. To su norm alne reakcije u toku tuge i norm alne su i
dok gledate lice nekoga ko oseća intenzivnu tugu. Em patične reak
cije su uobičajene i predstavljaju sredstvo za uspostavljanje veze s
drugim a, koji m ogu da budu potpuni stranci. Ova osećanja čine da
brinete zbog Betine ili dečakove patnje i čine da želite da im p o m o
gnete. Beti Širli doživljava najgoru tragediju za svakog roditelja;
dečak doživljava najvećui strah za svakog dečaka.
Kada gledaju Betinu sliku, ili po sećanju rade vežbu pokreta
lica, većina ljudi doživi tugu, ali ne i patnju. Ako osećanje postane
vrlo jako, ili ako se dugo održava, m ože da se pretvori u agoniju.
Bolje upoznavajući ova osećanja, opažajući njihov osećaj, imate veće
izglede da ta osećanja prepoznate na početku njihovog javljanja, da
shvatite kada počinjete da doživljavate gubitak.
Opisao sam najčešće osećaje koji se doživljavaju u toku tuge,
celu tem u, ako hoćete, ali svaki pojedinac im a vlastite varijacije u
osećanju tuge, ili bilo koje druge emocije. Većina nas pretpostavlja
da svi drugi neku em ociju osećaju onako kako je m i osećamo, ili da
je naš način jedino ispravan. Ljudi se razlikuju po tom e koliko brzo
postaju tužni, koliko brzo prelaze iz tuge u patnju i ponovo u tugu,
i koliko dugo osećanja tuge obično traju. Poznavajući svoj način i u
čemu se razulikujete o d onih do kojih vam je stalo, bolje ćete razu-
m eti nesporazum e i nerazum evanja koja u vezi s ovom em ocijom
m ogu da se jave u životu.
N eki ljudi m ogu da uživaju u iskustvu tuge, m ada ne ovako
intenzivne tuge kao što je Betina. Takvi ljudi čitaju rom ane poznate
kao srceparajuće; idu da gledaju filmove za koje čuju da su tužni; gle
daju slične televizijske emisije. A im a i ljudi koji im aju ekstrem nu
averziju prem a tuzi i patnji, koji beže od situacija u kojim a bi mogli
da osete ove emocije. O ni m ogu da izbegavaju privrženost ili posve
ćenost, jer ih briga za druge čini podložnim trpljenju gubitka i tuge.
Prepoznavanje tuge u drugima

Da vidim o sada kako se emocija tuge opaža na licima koja smo
videli. Počećemo analizom izgleda ove emocije kada je ekstrem na a
zatim ćem o preći na istančanije znake tuge i patnje. Pogledajm o
opet Betin izraz. N jena snažna tuga ili patnja prikazuju se preko
njenog celog lica. Jedan vrlo jak i pouzdan znak jeste povlačenje
naviše i zaoštravanje u n u tra šn jih uglova n jen ih obrva. Z n ak je
po uzdan jer je m alo o n ih koji taj pokret m ogu da izvedu voljno,
tako da bi sam o vrlo retko m ogao hotim ice da se prikaže. (To ne
važi za ostale pokrete lica o kojim a će dalje biti reči.) Čak i kada ljudi
pokušavaju da ne pokažu kako se osećaju, te ukošene obrve često će
odavati njihovu tugu. Pogledajte prostor izm eđu njenih obrva. O va
kva vertikalna bora izm eđu obrva pojaviće se kod većine ljudi kada
se obrve podignu i približe. Kod nekih je ta bora stalno urezana na
licu i, ako je tako, ona će da se produbi i potam ni kada se unutrašnji
uglovi obrva povuku naviše i približe.
Da biste videli koliko su indikativne obrve, pokrijte šakom deo
njenog lica ispod obrva. O na i dalje izgleda kao da pati, čak i ako su
obrve jedino što vidite. Usled pokreta obrva gornji kapci imaju oblik
trougla. To je ponekad jedini znak za tugu.
Njena intenzivna tuga jasno se opaža na donjem delu lica, tako-
đe. Usne su horizontalno razvučene, donja usna je gurnuta naviše, i,
pretpostavljam, da podrhtava. Njena široko otvorena usta samo poja
čavaju utisak. Drugo bitno obeležje njene patnje su podignuti obrazi,
koji čine drugi deo punog prikaza ovog snažnog osećanja. Uglovi
usana su verovatno povučeni naniže, ali je ova radnja isuviše slaba da
bi se videla kada su usne tako snažno horizontalno razvučene, a obra
zi snažno povučeni naviše. Pogledajte kožu između vrha brade i donje
usne. Naborana je i potisnuta naviše usled radnje mišića brade koji,
kada se sam pokreće, stvara napućenost. Pri tome, donja usna nije
napućena samo zato što je tako snažno razvučena.
Pogledajmo sada izraz m lađe žene koja stoji iza Beti Širli. Vidi
m o samo deo njenoga lica, ali je i to dovoljno da uočim o d a je unu-
146 Pol Ekman
trašnji ugao jedne obrve povučen naviše i prem a centru, i da je obraz

podignut. Ova dva znaka ponavljaju ono što vidim o na Betinom
licu. Usne na licu m lađe žene nisu otvorene već su, m ožda, i blago
stisnute, u pokušaju suzdržavanja od glasnog plakanja.
A sada ponovo pogledajte dečaka iz Tuzle. Njegove obrve nisu
iskošene naviše. To je zato što obrve, dok plačete, ponekad m ogu da
budu povučene nadole i spojene, naročito na vrhuncu nastupa pla
ča. Njegovi podignuti obrazi i naborana brada videli su se i na Beti
nom licu. Povlačenje obraza ponekad čini da se uglovi usana done
kle podignu, kao pri keženju.
P okrijte šakom go rn ji deo dečakovog lica, tako da vidite
sam o od donjih kapaka naniže. I dalje je jasno da osm eh nije izraz
uživanja i da donji deo lica prikazuje tugu. Neke naučnike je zbu
njivao ovakav smešak, navodeći ih na zaključak da osmesi nem aju
nikakve veze s prijatnošću budući da se pojavljuju - kao u ovom
slučaju - i kada neko očigledno pati. K ljučno je zapažanje da su
uglovi usana povučeni naviše usled jake radnje m išića obraza, a
ne m išića koji proizvode osm ehivanje. Uočite d a je vrh dečakove
b rade veom a sličan kao Betin. Postoji čak i m o g u ćn o st da ovaj
d ečak m o žd a po k u šav a da o sm eh o m m ask ira p a tn ju kako bi
pokazao da m ože da se izbori sa žalošću (m ožda da ne bi bio teret
porodici).
Na fotografiji iz Tuzle su i dve žene koje iskazuju beznađe ili
žalost: Ž ena s desne strane pokazuje arhetipske iskošene obrve,
razvučena usta, lako spuštene uglove usana i podignute obraze. Na
ženi iza dečaka odslikava se dečakov izraz.
M anji dečak sa fotografije na 147. strani, pratio je neki trag na
visoravnim a Nove Gvineje, kada je naišao na stranca, to jest, na
m ene. Kolko ja znam , on do tada nije video belca; tuda je ranije
m ogao da prođe samo još neki istraživač ili, što je još m anje vero-
vatno, neki misionar. O n je, kao i većina ostalih ljudi iz njegove kul
ture, bio vizuelno izolovan, što je i bio razlog da dođem i da ih pro
učavam. O n nikda nije video fotografiju, ili novine, film, ili video,
tako da svoje izraze nije m ogao da nauči iz takvih izvora.
Ja sam za ove ljude bio predm et velikog zanim anja jer skoro sve
što sam činio za njih je bilo novo. Čak i tako jednostavna stvar kao
pripaljivanje lule pom oću šibica, za njih je bila čudo, jer oni nisu
im ali šibice. Svake noći bi stajali oko m ene dok sam kucao svoj
dnevnik. Mislili su daje pisaća mašina muzički instrum ent koji pro
izvodi samo jedan ton svakih par sekundi. Nisam m orao da brinem
da li se plaše kamere, jer nisu ni znali šta je kamera.
Nisam imao predstavu o čemu je mislio ovaj dečak kada je pri
kazao ovaj tužan izraz, jer nisam govorio njegov jezik a moj prevodi
lac nije bio u blizini u tom trenutku. Kod nekih ljudi, mišić koji se grči
da bi se podigli unutrašnji uglovi obrva, ne uzrokuje pom eranje obr-
148 Pol Ekman
va, već proizvodi ovakvo karakteristično boranje. U svojoj knjzi Istra

živanje emocija kod čoveka i životinja, Čarls D arvin je pisao o ovom
boranju: „Kratkoće radi, m ogao bi da se nazove mišić za ž a lo st....
(On) na čelu stvara obeležje koje podseća na potkovicu“.
Ista ova m išićna radnja, m ada slabija, odgovorna je i za izgled
čela Beti Širli, ali kod dečaka iz Nove Gvineje naviše se pom erila
jedino koža na sredini čela, ne i obrve. Kod nekih ljudi ovaj nehoti-
m ičan izraz na licu uvek se pojavljuje na taj način, verovatno zbog
neke anatomske osobenosti. Iako bi blizina obrva m ogla navoditi da
je dečak pre zbunjen nego tužan, potkovičasto boranje je siguran
znak da je ipak tužan. N asuprot tome. pogledajte m om ka koji stoji
iza dečaka, njegove su obrve samo prim aknute i prikazuju zbunje
nost ili usredsređenost.
N aznaka tuge nem a ni na ustim a ni na obrazim a dečaka. To je
p rim er parcijalnog izraza. Signal je sam o n a je d n o m delu lica, za
razliku od izraza na ranijim fotografijam a. Ovo je m oglo da se
dogodi ako je dečak pokušavao da kontroliše ispoljavanje svoje
emocije jer, kao što sam već pom enuo, donji deo lica se kontroliše
lakše nego obrve. Ili je, m ožda, osećanje bilo isuviše slabo da bi se
odrazilo na celo lice.
Ispitajm o sada neke kom ponente izraza tuge i njene tananije
znake. K oristim fotografije m oje ćerke Eve, snim ljene pre četiri
godine. Nisam tražio da pozira određenu emociju već da podražava
određene m išićne pokrete dok sam ih ja pravio na svom licu. Sni
m io sam na hiljade fotografija da bih došao do onih koje su m i tre
bale da objasnim kako se odigravaju fine prom ene izraza. Za m odel
sam koristio samo jednu osobu (izuzev određenog broja fotografija
koje se pojavljuju u d rugim poglavljim a), tako da vam pažnju ne
rem ete specifične crte osobe koju vidite, i da m ožete da se usredsre-
dite na m enjanje izraza.
Počinjem od očiju - uključujući i kapke i obrve. Slika B poka
zuje neutralnu, neem ocionalnu pozu, da biste m ogli da poredite
kako izgleda njeno lice kada ne pokazuje nikakvu em ociju i kada
pokazuje izolovane, ponekad vrlo male, prom ene koje opisujem .
SS
I àm
v*i
A B
9
C
NEUTRALNO
Slika A pokazuje padanje gornjih kapaka a slika C tek naznaku

podizanja unutrašnjih uglova obrva. Kada se dogode m akar i tako
m ale prom ene, izgleda kao da se prom enilo celo lice.
Da bih pom ogao da uvidite da su na levoj strani samo gornji
kapci a na desnoj sam o obrve, ono što šalje poruku, napravio sam
kom binovane fotografije tako što sam na sliku u sredini prelepio
samo te delove. Slika D pokazuje gornje kapke sa slike A prelepljene
preko neutralne slike B. Slika E pokazuje obrve sa slike C prelepljene
preko neutralne slike B. To bi trebalo da vas uveri da čak i veom a
male prom ene m enjaju izgled celog lica. Slučajno, E izgleda m alo
manje tužna nego C iznad nje. To je zato što na C postoji i vrlo malo
padanje kapaka. To se ne bi videlo bez poređenja C sa E, sa slikom
na kojoj su samo obrve sa C prelepljene preko neutralnog lica.
150 P ol Ekm an
Slika C je definitivno znak tuge; m ože da se radi o lakoj tuzi,

suzdržanoj tuzi, ili tuzi koja počinje da se smanjuje. Bez vežbe neće
svako prepoznati ovaj znak, naročito ako je kratak. Slika A je dvo-
smislenija. Može da bude znak lake ili suzdržane tuge, ali može i da
bude znak pospanosti ili dosade, budući d a je padanje kapaka jedini
signal.
Zapazite, m eđutim , šta se dešava kada se padanje kapaka kom-
binuje s podizanjem obrva. Slika F pokazuje kom binaciju obrva sa
C i kapaka sa A, prelepljenih preko neutralnog lica. Ista kombinacija
padanja kapaka i podignutih unutrašnjih uglova obrva prikazana je
i na G, ali je na ovoj, p rirodnoj, kom pjuterski neobrađenoj slici,
pokret obrvam a jači. Tu sada nem a sumnje. To je vrlo jasna tuga,
koja teško m ože da prom akne ili da se pogrešno protum ači, osim
ako ne traje sasvim kratko.
Sledeći red slika pokazuje druge prom ene oko očiju. Na slici
H, sleva, obrve su jake ali je pogled uprt pravo napred, bez padanja
kapaka. Na slici I obrve su jake; postoji m anje padanje gornjih kapa
ka i m anje zatezanje donjih kapaka. Uporedite donje kapke na slici
I sa neutralnom slikom B. Na slici J vidim o tipično obeležje tuge,
kada je pogled oboren. To ste videli kao deo prikaza tuge i na slici
sa Beti Širli. N aravno, ljudi gledaju dole i kada čitaju ili kada su
um orni, ali kada uz to idu i tužne obrve, poruka je nedvosmislena.
H I J
O brve predstavljaju veom a važan i vrlo pouzdan znak tuge.

O ne se u takvoj konfiguraciji vrlo retko pokazuju ukoliko se tuga
stvarno ne oseća, jer je m alo ljudi koji hotim ice m ogu da učine takav
pokret. Postoje izuzeci; Vudi Alen i Džim Keri, obojica često prika
zuju taj pokret. D ok većina ljudi naglašavaju govor pom oću dizanja
i spuštanja obrva, ova dvojica glum aca često koriste konfiguraciju
tužnih obrva da naglase svega po jednu reč. To čini takve ljude sao-
sećajnim a, toplim a i ljubaznim , ali to ne m ora da bude i stvarni
odraz onoga šta osećaju. O sim za one koji za akcentovanje svog
govora svesno koriste podignute unutrašnje uglove obrva, skoro za
sve druge to je važan signal tuge.
Pogledajmo sada šta je s ustim a dok traje tuga. Slika K poka
zuje uglove usana vrlo m alo povučene na dole. Ova radnja je snaž
nija na slici L, a na slici M je još snažnija. To je još jedan znak za tugu
vrlo male jačine ili za pokušaj ograničavanja količine tuge koju želi
mo da pokažemo. Slika M je toliko jaka da kada se pokaže sama, bez
tuge pokazane u obrvam a i očima, verovatno i nije reč o tuzi. Tada
se pre radi o pokretu koji neki ljudi prave kao znak neverovanja ili
negacije.
Sledeće fotografije pokazuju izraz koji se pojavljuje kada se
samo gornja usna pogura naviše. Slika N predstavlja pućenje, koje
m ože zasebno da se pojavi kada osoba upravo počinje da se oseća
tužna, kao pred h o d n ica plača. Takođe m ože da se javi i kada se
osoba oseća mrzovoljno. N a slici O, pokret je isuviše jak da bi bio
152 Pol Ekman
znak tuge kada se javlja sam, bez tužnih obrva, kapaka ili oborenog
pogleda. Umesto toga, verovatnije je da se radi o sim bolu za neizve-
snost, kao što je odm ahivanje šakam a. N a slici P je kom binacija
guranja donje usne naviše, kao na N i O, sa stiskanjem usana. To je
često znak odlučnosti ili usredsređenosti, i kod nekih ljudi je čest
manir, kao kod predsednika Klintona. Kod nekih ljudi u ovu konfi
guraciju ubacuje se i m alo osm ehivanja tako da ona postaje simbol
stoičkog trpljenja.
N O P
N aredne fotografije prikazuju istovrem eno po dve emocije.

Slika Q je kom binacija tuge u obrvam a i punog osm eha. Prekrijte
šakom usta i videćete da Eva izgleda tužna, a kada pokrijete oči i
obrve, izgledaće srećna. Ovaj izraz se javlja prilikom gorkoslatkih
doživljaja, kao što je sećanje na prijatne trenutke koje je obojeno

žalom za prošlošću koja ne može da se vrati. Može da se javi i kada
osoba koristi osm eh u pokušaju da sakrije ili da m askira tugu. Slika
R pokazuje kom binaciju straha i tuge izraženu tugom u obrvam a i
strahom u širom otvorenim očim a. Šakom prvo prekrijte obrve i
zapazite strah u očim a; zatim prekrijte oči i videćete da su obrve
jasno tužne, isto kao na ranijim slikama. Slika S bi m ogla da bude
mašavina tuge i iznenađenja zato jer su usne razdvojene a oči otvo
rene, ali m anje nego prilikom mešavine strah-tuga, na fotografiji u
sredini.
Poslednja slika, T, pokazuje kom binaciju svih znakova tuge,

koje smo do sada videli, plus jedan novi. U nutrašnji uglovi obrva su
podignuti, gornji kapci su m alo spušteni, uglovi usana su povučeni
na dole, Nova crta su podignuti obrazi koji stvaraju nabore koji idu
od Evinih nozdrva prem a uglovima usana. To se naziva nazolabial-
na brazda. Mišić koji je podigao Evine obraze proizveo je ovu braz
du i potisnuo naviše kožu ispod njenih očiju, skupljajući joj oči.
Gledanje ovih fotografija, kao i ranijih novinskih fotografija iz
ovog poglavlja, podići će osetljivost vašeg opažanja osećanja kod
drugih ljudi i ako vam ih oni ne govore. Možete da unapredite vašu
veštinu prepoznavanja finih znakova tuge (i ostalih emocija o koji
m a je reč u drugim poglavljima) posetom veb sajta emotionsrevea-
led.com.
154 Pol Ekm an
Upotreba znanja o izrazima lica

Sada bih da razm otrim šta da radite da bi ste bolje primali infor
macije koje dolaze s lica drugih ljudi i iz vaših ličnih autom atskih
odgovora. Očigledno je šta treba činiti kada se tuga veoma jasno poka
zuje na nečijem licu, kao kod dečaka iz Tuzle, ili kod Beti Širli, ili na
nekim prikazanim Evinim fotografijama (slike H, I, J i T). Tu nema
izbegavanja prikazane tuge; osoba koja je izražava ne pokušava da je
sakrije. Kada su izrazi toliko ekstrem ni, osoba koja prikazuje izraz
može da ga oseti na svom licu i da očekuje da će drugi moći da vide
kako se ona oseća. Izraz signalizuje potrebu za tešenjem, bilo da se radi
o ruci prebačenoj preko ram ena te osobe, ili samo o recima utehe.
No, šta ako je to samo suptilan znak, kao na slikama A, C ili K?
Šta da radite s takvom inform acijom ? Setite se da vam em ocionalni
izrazi nikada ne odaju svoj izvor - na prim er, m ože biti m nogo
razloga zbog kojih je neko tužan. N em ojte olako da pom islite da
znate razloge nečije tuge. Kada vidite tanani izraz nije sigurno da li
osoba želi da znate kako se oseća i vi ne bi trebalo da mislite da im a
te pravo da objavite da znate kako se ta osoba oseća. Velika je razlika
kada vidite tanani znak i kada vidite potpune prikaze kao kod Beti
Širli i dečaka iz Tuzle; oni znaju kako se osećaju, znaju da se njihova
osećanja vide i vi ste u obavezi da odgovorite.
Ako je suptilan izraz, prvo pitanje je da li je izraz znak tuge
koja se m ožda tek pom alja, ili je znak lake tuge ili očekivanja razo
čaranja ili suzbijanja snažnog osećanja tuge. Ponekad m ože da se

zna o kom e znaku se radi sam o na osnovu toga kada se javlja. Ako
se javi na sam om početku razgovora, verovatno se ne radi sam o o
početku tuge, nego i o anticipativnoj tuzi, tuzi importovanoj iz seća-
nja ili iz nekog prethodnog događaja. Ako iskrsne u toku razgovora,
moglo bi da se radi o početku tuge, ili o znaku suzbijene jače tuge.
Ovo zavisi od toga o čem u ste razgovarali sa tom osobom.
Recim o da se jedan od tih suptilnih znakova tuge pokaže na
licu nekog vam a podređenog službenika dok m u na poslu saop-
štavate da li će biti unapređen. To bi m ogao da bude znak an tici-
pativne tuge; ili, ako su vesti loše, lake tuge; ili, ako su vesti vrlo
loše, suzbijene teže tuge. To što vi znate kako se ta osoba oseća ne
znači nužno i da ćete hteti to da obznanite. To zavisi od veze koja
postoji izm eđu dve osobe. Ali to jeste inform acija koja vam koristi
pri odlučivanju kako trenutno ili u buduće da postupate prem a toj
osobi.
U nekim situacijam a, sa nekim ljudima, od koristi je i prosto
priznavanje da vam je žao što m orate da ih razočarate. Ali druge
ljude to m ože da ponizi ili da ih naljuti, i m ože biti bolje da se ne
kaže ništa. Bilo da ta osoba pom isli da ste im ali drugi izbor ili da
niste bili fer; u oba slučaja, pokazivanje da uviđate njihovu razoča-
ranost ili izjavljivanje da vam je žao, m ogu da izgledaju neiskreno i
čak da izazovu ljutnju. N asuprot tome, ako još uvek postoji druga
m ogućnost da ta osoba bude unapređena onda obznanjivanje uvi
đanja njihovog razočaranja u kontekstu nuđenja pom oći da prođu
bolje u sledećem krugu m ože da ojača vašu vezu.
D rugo o čemu treba da vodim o računa jeste važnost loše vesti
koju saopštavamo. Ako je vest vrlo loša po tu osobu, onda suptilan
znak tuge m ože da nastane kao posledica pokušaja um anjivanja
znakova znatno snažnijih osećanja. Ako je tako, svaka obznana o
uviđanju kako se ta osoba oseća može da dovede do pojačanog pri
kazivanja tih osećanja. D a li je to ono što hoćete? Preko izraza te
osobe vi dolazite do inform acije koju ona želi da sakrije od vas. Da
li to trebate da pom injete ili komentarišete?
156 Pol Ek m an
Recimo da niste šef, nego ste osoba koja dobija lošu vest, i da se
izraz lake tuge pojavi na šefovom licu dok vam saopštava lošu vest da
niste unapređeni. To verovatno znači da vam je šef naklonjen, da m u
je žao što m ora da vam saopšti lošu vest. Da li on kiti lošu vest zbog
simpatije ili zato što se ne slaže potpuno s odlukom; ili m ožda odgo
vara saosećajno na naznaku tuge koju vidi na vašem licu? N aznaka
tuge vas ne odaje; ali odaje šefovu brigu za vas, što je dobro znati.
Postoji m ogućnost i da je reč o lažnoj brižnosti, no kod tuge većina
m išićnih pokreta ne može lako da se hotim ično izvodi.
Ako se radi o prijatelju, a ne o šefu, koji bi pokazao tanani izraz
tuge dok vam saopštava o lošoj vesti koju je nedavno prim io, m ožda
poželite da idete dalje. M ožda poželite da verbalno iskažete svoju
brigu, da saosećate s onim što bi se po njegovom izgledu reklo da on
oseća, i da m u pružite prilik u da govori o svom osećanju. O p et
m orate im ati na um u da taj izraz može da bude rezultat nastojanja
da se kontroliše i prikrije m nogo snažnija tuga. D a li imate pravo da
ugrožavate privatnost svog prijatelja? Da li je vaša ranija veza sadr
žala otvaranje pri kom e je vaš prijatelj od vas očekivao po d ršk u i
utehu? M ožda je bolje ponuditi samo neobavezujuće „Da li je sve u
redu?“, ostavljajući na prijatelju da odluči da li da otkriva nešto više
0 svojim osećanjima?
Recimo da taj izraz napravi vaša dvanaestogodišnja ćerka kada
je pitate kako je bilo u školi. Kao roditelj vi imate pravo, neki bi rekli i
obavezu, da obraćate pažnju i da konstatujete osećanja vašeg deteta.
Ipak, kako prolaze kroz pubertet deca sve više žele privatnost i pravo
na izbor kada, kome i šta žele da povere. Da li je vaša veza bila bliska
1 da li sada možete da trošite vreme na to da vaš kom entar o tom e šta
ona oseća izaziva potoke suza? Verujem da je bolje da se pita, da se
konstatuje, nego da se pretvaram o da se ništa ne događa, ali to je moj
način, koji ne m ora da bude i vaš. Izm eđu nametljivosti i nedostatka
interesovanja samo je tanka linija i vašu brigu treba da pokažete bez
nametanja. Ako se radi o tinejdžerki m ožda valja da joj se omogući
da reguliše ono šta se događa tako što je prosto pitam o „Da lije sve u
redu?“, ili „Da li treba neka pom oć?“.
Tuga se često pokazuje prilikom rastanaka, kada dvoje ljudi

kojim a je stalo jedno za drugo predviđaju da se neće videti duže
vreme. Najčešće, kod većine veza, obznanjivanje žalosti zbog rastan
ka je prikladno, ali opet, to nije uvek slučaj. Neki ljudi imaju toliko
m alu toleranciju na tužna osećanja da bi iskreno obznanjivanje tih
osećanja za njih bilo teško. Kod d rugih m ože doći do potp u n o g
gubljenja kontrole ako se počne s kom entarisanjem tuge. No, ako
ste već u vezi za koju rastanak im a težinu, onda sigurno dovoljno
dobro poznajete osobu da bi znali kako da postupite.
Ovi prim eri treba da pokažu da sam a inform acija o tom e kako
se neko oseća nije dovoljna da bism o znali šta da radim o. O na nam
ne prenosi pravo ili obavezu da toj osobi i kažem o da znam o kako
se ona oseća. Postoje alternative, u zavisnosti od toga ko je ta osoba
i u kakvom ste uzajam nom odnosu, koje su trenutne okolnosti i šta
vam a više odgovara. No, uočavanje tuge i kada je u obrisima, govori
vam da se događa, ili da se dogodilo, nešto važno, što uključuje
gubitak, kao i da tu sobu treba utešiti. Sam izraz vam ne govori da li
ste vi prava osoba da pružite tu utehu, ili da li je pravo vrem e za to.
Spremite se za sledeće poglavlje. Radi se o najopasnijoj emociji
- ljutnji. Ne počinjite dok ne osetite da ste opušteni i da m ožete da
prim ite tu emociju.
6.
Ljutnja
Ljutnja je lice napada i nasilja. Demonstrant, separatista, desno,
upravo je udario kanadskog policajca; demonstrant levo izgleda
spreman da zada udarac. Doduše, ne znamo šta se dogodilo nepo
sredno pre toga. Da li je policajac napao demonstranta? Da li je
demonstrant postupao u samoodbrani ili njegova nasilnost nije
ničime izazvana? Da li je odgovor na napad tema ljutnje, da li je to
uobičajen, univerzalni okidač za izazivanje ljutnje? Teoretičari emo
cija pominju veliki broj raznih tema ljutnje, ali nema dokaza da bi
neka od njih bila centralna; u stvari, za ovu emociju bi mogle da
postoje višestruke teme.
Najefikasnija situacija za izazivanje ljutnje kod dece - nešto što
razvojni psiholozi stvarno rade da bi proučili ovu emociju - jeste
fizičko ometanje, držanje ruku deteta tako da ne može da ih oslo
bodi.85 To je metafora za jedan od najčešćih uzroka ljutnje kod dece
i odraslih: neko nas ometa u izvršavanju naših namera. Ako smatra
mo daje ometanje namerno, da nije ni slučajno ni potrebno, ako se
vidi da je ometajuća osoba izabrala da ometa upravo nas, ljutnja
može da se pojača. Ljutnju može da proizvede frustracija bilo čime,
čak i neživim objektom.86 Možemo da budemo osujećeni i kada nas
izdaju sopstvena sposobnost ili pamćenje.
Kada neko pokušava fizički da nas povredi, ljutnja i strah su
naš najverovatniji odgovor. Ako neko pokušava psihološki da nas
povredi, da nas uvredi, da se naruga našem izgledu ili radu, i to će
verovatno da izazove ljutnju i strah. Kao što sam rekao u prethod-
160 Po l E k m a n
nom poglavlju, odbijanje od strane voljene osobe može da izazove

ne samo tugu nego i ljutnju. Neki supružnici ili ljubavnici pribega-
vaju batinama kada se razbesne zbog odbijanja. Ljutnja kontroliše,
ljutnja kažnjava i ljutnja se sveti.
Jedna od najopasnijih osobina ljutnje je što jedna ljutnja izazi
va drugu tako da dolazi do njene ubrzane eskalacije. Potrebno je,
takoreći, biti svetac da se na ljutnju neke osobe ne odgovori ljut
njom, pogotovo kada ljutnja te osobe izgleda kao neopravdana i
svađalačka. Tako da ljutnja druge osobe može da se smatra kao još
jedan uzrok ljutnje.
Razočaranje postupkom neke osobe takođe može da nas razljuti,
naročito ako nam je do te osobe puno stalo. Može biti čudno da može
mo najviše da se naljutimo na one koje najviše volimo, no upravo su
ti ljudi oni koji mogu najviše da nas povrede i razočaraju. U prvim
danima romantične veze možemo da imamo brojne fantazije o volje-
noj osobi i da se naljutimo kada ta osoba ne ispuni naše fantazirane

ideale.87 Takođe, može se činiti da je sigurnije da se ljutnja ispolji pre
ma nekome s kime smo intimni nego prema strancu. Drugi razlog
zbog koga možemo da se najviše naljutimo na one do kojih nam je
najviše stalo jeste što su to ljudi koji nas intimno poznaju, koji znaju
naše strahove i slabosti i mogu najviše da nas povrede.
Možemo da se naljutimo na nekoga ko zagovara postupke ili
verovanja koji nas vređaju, čak i ako ga ne poznajemo. Čak i ako se
nismo nikada sreli; našu ljutnju može da izazove i samo čitanje da
neko nešto čini ili da ima uverenja s kojima se ne slažemo.
Evolucionistički teorteričari, Majki Mekgiri /McGuire/ i Alfonso
Troisi /Troisi/88 iznose zanimljivo zapažanje da bi ljudi tipično mogli
da pokazuju različite „strategije ponašanja“ u odgovorima na različite
uzroke (teme i varijacije) ljutnje. Ima smisla da različiti uzroci ljutnje
pobuđuju njen različit intenzitet i vrstu. Kada nas neko odbije ili razo
čara, možemo da pokušamo da ga povredimo, dok bi pokušaj da
povredimo eventualnog pljačkaša mogao da nas košta života.
Neko će reći da su frustracija, ljutnja druge osobe, pretnja povre
đivanjem i doživljaj odbijanja, samo varijacije teme ometanja. Čak bi
i ljutnja na nekoga ko zagovara nešto za šta mi smatramo da je pogreš
no, mogla da se smatra varijacijom ometanja. Ali ja mislim da je za
ljude važno da to smatraju za različite okidače i da za sebe odrede koji
od njih predstavlja najači, najvreliji, okidač za njihovu ljutnju.
Reč ljutnja pokriva mnoga različita srodna iskustva. Postoji
opseg ljutitih osećanja, od lake netrpeljivosti do besa. Razlika nije
samo u snazi osećanja, nego i u vrsti ljutnje koja se oseća. Indigna
cija je nadobudna ljutnja; mrzovoljnost je pasivna ljutnja; ogorče
nost /razdraženost/ se odnosi na zloupotrebljeno strpljenje. Osveta
je vrsta ljutite radnje koja se obično počini nakon perioda razmišlja
nja o uvredi i ponekad je po intenzitetu snažnija nego čin koji ju je
isprovocirao.
Kada je kratkotrajna, ozlojeđenost je još jedan član porodice
ljutitih emocija, ali je teranje pizme, kao dugotrajna ozlojeđenost,
druga stvar. Ako je neko postupio na način koji osećate da je nepo
162 Pol E km an
šten ili nepravedan, vi to možete da mu ne oprostite i počnete da

gajite ozlojeđenost - kao pizmu - na dugo vreme, ponekad i doži
votno. Niste neprekidno ljuti ali uvek kada pomislite ili vidite tu
osobu, ljutnja se vraća. Ozlojeđenost može da se zagnoji, i tada vam
ne izbija iz glave. Uvreda vas obuzme tako da neprestano mislite o
njoj. Kada ozlojeđenost zagnoji, povećava se verovatnoća da će usle-
diti osveta.
Mržnja je trajna, intenzivna antipatija. Prema osobi koju mrzi
mo ne osećamo neprekidnu ljutnju ali susret s tom osobom, ili ako
čujemo o njoj, lako probuđuju ljutita osećanja. Prema osobi koju
mrzimo skloni smo da osećamo i gađenje i prezir. Kao i ozlojeđe
nost, mržnja je obično dugotrajna i usredsređena na određenu oso
bu, iako je po svom karakteru opšta, dok je ozlojeđenost povezana
s određenom zamerkom ili s grupom zamerki. Mržnja, takođe,
može da se zagnoji, da zavlada životom onoga ko mrzi, tako da ovaj
postane obuzet osobom koju mrzi.
Teško je da se zna kuda se svrstavaju mržnja i trajna ozlojeđe
nost. To nisu emocije, jer traju predugu. Nisu ni raspoloženja iz
istog razloga a ni zato što znamo zbog čega smo na nekoga ozloje
đeni ili ga mrzimo dok, obično, ne znamo zašto smo određenog
raspoloženja. Razmišljao sam da ozlojeđenost nazovem, em ocional
nim stavom, a mržnju em ocionalnim vezivanjem, rame uz rame s
romantičnom i roditeljskom ljubavi. Bitno je da se uvidi da su ova
osećanja nabijena ljutnjom ali da nisu isto što i ljutnja.
U prethodnom poglavlju rekao sam da je poruka signala tuge
poziv za pomoć. Za ljutnju je teže da se izdvoji samo jedna poruka.
„Sklanjaj mi se s puta“ izgleda da pokriva deo toga, pretnja onome
ko vam smeta. Međutim, izgleda da se ne uklapa s ljutnjom izazva
nom ljutnjom drugoga, ili s ljutnjom koja se oseti prema osobi o
kojoj čitamo u novinama da je učinila nešto sramno. A ponekad se
ljutnja i ne svodi samo na imanje želje da se ukloni s puta osoba koja
vas ometa; tu je i želja da povredite tu osobu.
Kada je sama, ljutnja ne mže da traje dugo. Strah često prethodi
i sledi ljutnji. Strah od povrede koju meta ljutnje može da nanese ili
strah od vlastite ljutnje, od gubljenja kontrole ili od nanošenja povre

de. Neki ljudi često kombinuju ljutnju i odvratnost, odbojnost prema
meti koju istovremeno i napadaju. Ili odvratnost može da se usred-
sredi na nas same zato što postanemo ljuti, što se nedovoljno kontro-
lišemo. Neki ljudi osećaju krivicu ili sramotu ako osećaju ljutnju.
Ljutnja je najopasnija emocija jer, kao što fotografija s demon
strantima pokazuje, dolazi do pokušaja povređivanja mete naše
ljutnje. I kada su samo ljutitie reči, koje se viču ili preteći izgovaraju,
motiv ostaje isti, da se povredi meta. Da lije taj impuls za nanošenje
povrede neophodan, ugrađeni deo sistema odgovora ljutnje? Ako
jeste, onda bismo pokušaje nanošenja povrede trebali da vidimo već
u ranom životnom dobu a umanjivanje bismo videli samo kada se
dete nauči da suzbija taj impuls. Ako nije, onda bi impuls ljutnje
prosto mogao da se svodi na energično rešavanje problema bez nuž
nog pokušaja povređivanja osobe koja izaziva problem. Ako bi bilo
tako, onda bismo pozleđujuće, ljutito ponašanje opažali samo kod
dece koja bi od svojih negovatelja, ili drugih osoba, naučila da je
povređivanje neke osobe najuspešniji način eliminisanja problema.
Važno je da se zna šta je u pitanju od ovo dvoje. Ako povređivanje
nije ugrađeno u sistem odgovora ljutnje, onda bi bilo mogućno
odgajanje dece kod koje udaranje i povređivanje ne bi bilo deo ono
ga što čine kada su ljuta na druge.
Pitao sam dvojicu vodećih istraživača ljutnje kod odojčadi i
dece89 da li postoje neki jaki dokazi u prilog jedne ili druge teze, i
rekli su mi da ne postoje. Džo Kampos, pionirski istraživač emocija
u ranom detinjstvu, izvestio me je da kod odojčadi „mlaćenje i tre-
skanje izgleda imaju funkciju uklanjanja prepreke“, i pomenuo je
nešto što naziva „proto-ljutnja“ kod odojčadi, koja se javlja u raznim
situacijama u kojima dolazi do ometanja onoga što rade, kao na
primer, uklanjanje bradavice dok sišu. Nije jasno da li su ti pokreti
budući koordinisani pokušaji povređivanja osobe koja je izvor pre
preke ili su samo pokušaji prekidanja ometanja. Nema informacije
tačno kada i kako se javljaju pokušaji nanošenja povrede, kao ni da
li se javljaju kod sve dece.
164 Pol E km an
Postoje dokazi da se udaranje i ritanje javljaju veoma rano kod

većine dece, ali da počinju da se stavljaju pod kontrolu na uzrastu
od dve godine i zatim nastavljaju da opadaju sa svakom seledećom
godinom.90 Psihijatar i antropolog, Melvin Koner /Коппег/ nedav
no je napisao: „Sposobnost za nasilje... nikada se ne ukida.... Uvek
je prisutna.“91 To se poklapa s mojim zapažanjima dok sam odgajao
dvoje svoje dece; udaranje da bi se nanela povreda bilo je prisutno
veoma rano u njihovom životu. Morali su da uče da koče taj odgo
vor, da uspostavljaju druge načine borbe protiv ometanja, uvreda i
raznih drugih napada. Slutim da impuls povređivanja praktično
kod svih predstavlja centralni deo odgovora ljutnje. Međutim, tako-
đe verujem da među nama postoje važne razlike u tome koliko su
snažni ti violentni impulsi.
Iako možemo da osuđujemo ljude za ono što izgovore ili učine
kada su ljuti, mi to i razumemo. Nerazumljiva je ona osoba koja
nanosi povrede a nije ljuta, ona često deluje istinski zastrašujuće.
Ljudi često žale zbog nečega što izgovore u ljutini. U njihovom izvi-
njenju često objašnjavaju da su bili obuzeti ljutnjom i tvrde da nisu
stvarno mislili ono što su rekli; njihove stvarne stavove i uverenja
iskrivila je snaga te emocije. Uobičajena fraza koja to ilustruje glasi
„Izgubio sam glavu“. Izvinjenja se teško čuju sve dok su prisutni
tragovi ljutnje a često ne mogu ni da poprave učinjenu štetu.
Ukoliko smo pom ni prema svom emocionalnom stanju, to jest,
ne samo da smo svesni kako se osećamo nego smo i u zastanku u
kome razmatramo da li želimo da postupimo prema svojim ljutitim
osećanjima, i dalje nam predstoji borba ukoliko odlučimo da ne
postupimo prema svojoj ljutnji. Ta će borba nekima biti teža jer se
ljute brže i jače nego drugi. Borba je u tome da se ne nanese povre
da, da se ne inati, da se na ljutnju ne odgovori još jačom ljutnjom,
da se ne izgovore neoprostive stvari, da se odgovor snizi od ljutnje
na iznerviranost /аппоуапсе/, ili da se eliminiše svaki znak ljutnje.
Ponekad, međutim, upravo hoćem o da odigramo svoju ljutnju a, kao
što sam ranije objasnio, ljutiti postupci mogu da budu i korisni i
neophodni.
R a ZOTKMVKNB EMOCIJE 165
Dejvid Lin Skot III, star 26 godina, umišljeni nindža, 1992. godi
ne je silovao i ubio ćerku Maksine Keni. Skot je uhapšen 1993. godine,
ali je suđenje odlagano 4 godine. Nakon što je Skot osuđen, Maksin i
njen suprug Don, oboje su dobili reč priliklom izricanja presude.
Maksin se direktno obratila Skotu recima, „Znači misliš da si nindža?
Osvesti se! Ovo nije feudalni Japan a i da jeste, nikada ne bi bio nindža
jer ti si kukavica! Šunjaš se noću, obučen u crno, nosiš oružje i vrebaš
nedužne, bespomoćne žene.... Silovao si i ubio zbog lažnog osećaja
moći koji to pruža. Više ličiš na prljavu, odvratnu bubašvabu koja
gamiže noću i sve zagađuje. Nemam sažaljenja za tebe. Silovao si,
mučio i brutalno ubio moju Gejl. Ne jedan, zadao si joj sedam uboda!
Nisi imao milosti dok se očajnički borila za svoj život, to se vidi po
ranama na njenim šakama. Ti ne zaslužuješ da živiš.“. Skot, koji nije
pokazivao kajanje, smejao se gospođi Keni dok je govorila. Dok se
vraćala na svoje mesto, Maksin Keni je udarila Skota po glavi, pre
nego su njen suprug i šerif mogli da je zaustave (vidi na slici).
166 Pol E km an
Često ono što nas motiviše da kontrolišemo ljutnju i ne dozvo

limo da preraste u bes, jeste naša odlučnost da nastavimo vezu sa
osobom na koju smo ljuti, Bilo da se radi o prijatelju, poslodavcu,
radniku, supružniku ili detetu, bez obzira na to šta je učinila ta oso
ba, verujemo da bi našu buduću vezu sa njima mogli nepopravljivo
da pokvarimo ukoliko ne uspemo da kontrolišemo svoju ljutnju. U
slučaju Maksine Keni nije postojala ni njena prethodna veza s ovim
čovekom ni očekivanje neke buduće veze s njim - ništa što bi je
motivisalo da ne postupi po svojoj ljutnji.
Mi naravno razumemo i saosećamo sa besom g-đe Maksin.
Verovatno da bi svako od nas, u njenoj situaciji, imao slična osećanja.
Iako mislimo možda da je pogrešila što je napala Skota, teško je da je
osudimo zbog toga. Možda je izgubila kontrolu kada je videla da ubi-
ca njene ćerke ne pokazuje kajanje ili nelagodu, kada joj se smejao
dok ga je optuživala. Da li bi svako tako postupio? Da li bi svako na
toj tački izgubio kontrolu? Da li svi imamo gornju tačku slamanja?
Mislim da ne. Njen suprug, Don, nije popustio svom violentnom
impulsu; umesto toga zadržavao je suprugu da ne napada Skota.
Maksin i Don Keni doživeli su najgori roditeljski košmar - svi
repo ubistvo deteta koje je počinio potpuni stranac iz nerazumljivih
razloga. Osam godina nakon što je njihova 38-godišnja ćerka Gejl
bila silovana i ubijena, rekli su mi da još uvek pate i da im nedostaje.
Zašto su Maksin i Don tada u sudnici reagovali različito?
Maksin možda ima kratak fltilj, preko i vrlo naglo nastupanje
ljutnje, ali ona kaže da to nije tipično za nju. Njen muž, Don, sporo
se ljuti, suzdržava sve svoje emocije i one rastu vrlo postepeno. Lju
dima sa oštrim gradijentom ljutnje mnogo je teže da inhibiraju svo
je odgovore ljutnje i spreče da njihova ljutnja preraste u bes. I dok
Maksin ne veruje da ima kratak fitilj, ona kaže da lako eksplodira
ako „pomislim da mi je porodica ugrožena na bilo koji način“.
Maksin m ije rekla, „emocije uvek doživljavam vrlo snažno....
Mislim da ljudi imaju različite emocionalne jačine, mislim da imaju
različitu emocionalnu aparaturu i da je ona kod nekih jača“. Maksin
i Donu sam rekao da radim istraživanje upravo o tome što je Maksin
opisivala i da nalazim da je u pravu (ovaj rad je opisan na kraju I

poglavlja i u zaključku).
Svi se za svaku emociju razlikujemo po tome koliko snažno
možemo da je doživimo. Neki ljudi prosto nemaju sposobnost za
krajnje snažnu ljutnju tako da se njima nikada u životu neće desiti
da budu razjareni. Razni izrazi ljutnje ne zavise samo od dužine
fitilja već i od kapaciteta eksplozivnosti, od toga koliko ima dinami
ta - da nastavim s metaforom - a to nije jednako kod svih. Naučnici
još uvek ne znaju šta je izvor ovih razlika, koliko utiče genetsko
nasleđe a koliko okolina. Po svemu sudeći oboje imaju ulogu.92
Kasnije ću u ovom poglavlju da opišem neka svoja istraživanja u
vezi sa ljudima poznatim po svojoj neobično snažnoj ljutnji.
Kako mi je rekla Maksin, ona nije unapred znala da će da udari
Dejvida Skota. Mislila je da će moći da se zaustavi na verbalnom
napadu. No baraž verbalnih uvreda može da otvori vrata, puštajući
ljutnji da se hrani samom sobom i da raste, čineći sve težim da se
uključe kočnice i predupredi fizički napad. U toku pauze, prilikom
izricanja presude, Maksin je svoj napad na Dejvida Skota jednom
novinaru ovako objasnila: „Bilo je kao da sam na trenutak poludela.
Prosto više nisam mogla da vladam situacijom“. Pitao sam je da li
sada, kada se seti toga, i dalje misli daje bila izgubila razum. Maksin
je odgovorila, „Da, sećam se osećanja ogromne m ržnje.... Ljutnja je
bilo toliko snažna da uopšte nisam mislila o posledicama“. (Donekle
neočekivano, Don sada sebi prebacuje zbog toga što nije napao Dej
vida Skota/)
* Don i dalje pati zbog tog potresnog iskustva i, u svojoj teškoj muci i neutoljivoj
tuzi, smatra da je bio kukavica jer nije ubio Dejvida Skota kada je za to imao priliku
u sudnici. Rekao mije daje na koledžu bio rvač i daje u više prilika Skotu mogao da
polomi vrat dok je prolazio pored njega. Donu sam objasnio da bi napad na Skota bio
čin osvete. Ne znači da smo kukavice ako se ne svetimo. Kukavičluk bi bio kada ne
bi zaštitio svoju ćerku prilikom Skotovog napada. Siguran sam da bi on, daje imao
priliku, reagovao da je zaštiti. Razlog zašto se sada oseća kao kukavica može biti zato
što još uvek nije prihvatio daje ona stvarno mrtva; nije prihvatio da nije mogao daje
zaštiti jer nije imao priliku za to.
168 Pol E km an
Verujem daje skoro svako u stanju da spreči neko postupanje

ili izgovaranje dok je ljut, ili čak i besan. Zapazite da kažem skoro,
jer postoje ljudi koji izgleda ne mogu da kontrolišu svoju ljutnju. To
može biti doživotni obrazac, ili rezultat povrede određene oblasti u
mozgu. Ovo se ne odnosi na Maksin; ona je oduvek bila u stanju da
reguliše svoje emocije.
Iako osetimo da smo terani da izgovorimo nešto ružno ili fizič
ki da nasrnemo, većina nas može da izabere da tako ne postupi.
Može da izleti par reči, ili da krene ruka, ali skoro svi mogu da se
kontrolišu. Svi, ili skoro svi, imamo mogućnost da ne povredimo,
da ne budemo nasilni ni na recima ni na delu. Maksin je napravila
nameran izbor da uzme reč na izricanju presude i da govori najžešće
što može. Ona se i sada ponosi svojom mržnjom.
Očekujem da bi većina ljudi postupila nasilnički ako bi izgle
dalo da takvi postupci mogu da spreče ubistvo njihovog deteta, no
da li je to stvarno gubljenje kontrole? Kada nasilništvo ispunjava
korisnu svrhu, malo je onih koji ga osuđuju. Ono može da ne bude
impulsivno, već pažljivo planirano. Čak i njegova svetost, Dalaj
Lama, veruje daje nasilje u takvim okolnostima opravdano.93
Razumem da čak i u takvim ekstremnim okolnostima ipak ne
bi svako postupio nasilnički. Nije moguće da oni koji ne bi tako
postupili imaju viši prag ljutnje i daje potrebna još teža provokacija
da bi i oni izgubili kontrolu, budući da je teško zamislitu neku još
težu provokaciju. Prema mome istraživanju, u kome sam od ljudi
tražio da opišu situaciju najveće ljutnje koju mogu da zamisle da bi
bilo ko na svetu mogao da oseti, najčešće se pominje pretnja smrću
članu porodice. Čak i tada, čak i kada bi nasilno postupanje moglo
da spreči smrt člana porodice, ne verujem da bi svako postupio na
taj način. Neki mogu da ne postupe iz straha, a neki zbog visokog
uvažavanja vrednosti nenasilja po svaku cenu.
Nasrtaj Maksin Keni na Dejvida Skota, ubicu, bio je nešto drugo.
To je bila osveta koja nije mogla da spreči ubistvo njenog deteta. Mi
njen postupak razumemo ali većina nas to ne bi učinila. Roditelji se u
sudnici svakoga dana suočavaju s osobama koje su ubile njihovu decu
i ne teže za odmazdom. No nije lako da ne osećamo simpatiju prema

Maksin Keni, da ne osećamo da je uradila ispravnu stvar; povređenost
je bila toliko velika, gubitak tako težak. A čovek koji je silovao i ubio
njenu voljenu kćer sedeo je tu i smejao joj se u lice! Da li je bilo ko
siguran da ne bi postupio isto kao ona da se nalazio u njenoj koži?
Pre nego sam sreo Maksin i Dona Kenija, napisao sam da je
mržnja uvek destruktivna, ali sada više nisam siguran daje tako. Da
li zbilja treba od sebe da očekujemo da ne osećamo mržnju, da ne
želimo da povredimo nekoga ko nam je silovao dete, ko joj je, pre
nego je umrla, naneo sedam uboda dok je pokušavala da se odbrani,
kao što se vidi po ranama na njenim šakama? Zar to što je Maksin
nastavila da mrzi Dejvida Skota, nije imalo korisnu ulogu u njenom
životu, zar nije bilo melem za njene rane? Maksin izgleda nije ogre
zla u mržnji, svoj život vodila je produktivno, ali je i dalje osećala
mržnju prema Dejvidu Skotu.
U većini slučajeva naša ljutnja nije odgovor na neku tešku pro
vokaciju. No snažna i čak nasilna ljutnja može da se javi i kada se
drugima čini da je provokacija bila slaba. Može da se radi o nesla
ganju, izazovu, uvredi ili maloj osujećenosti. Možemo nekada
namerno da ne kontrolišemo svoju ljutnju, da za trenutak ne brine
mo o posledicama ili da ne mislimo na njih.
Psiholog Kerol Tavris,94 koja je o ljutnji napisala celu jednu
knjigu, smatra da ispoljavanje ljutnje - što preporučuju ostali psi
holozi - stvara obično još veći problem. Pažljivim pregledom istra
živanja ona zaključuje da nas potisnuta ljutnja „ni na koji predvid
ljiv ili konsistentan način ne čini depresivnim, ne izaziva čir ili
povišen krvni pritisak, neumerenost u jelu ili srčani udar.... Poti
snuta ljutnja nema izgleda da izazove medicinske posledice ukoliko
osećamo da imamo kontrolu nad situacijom koja izaziva ljutnju, ako
ljutnju tumačimo kao znak negodovanja koje treba da se ispravi, a
ne kao emociju koju treba preko volje da štitimo, i ako osećamo
posvećenost radu i ljudima u našim životima.“.95
Ispoljavanje ljutnje ima svoju cenu.96 Ljutiti postupci i ljutite
reči mogu da pokvare vezu, privremeno ili zauvek, i često dovode
170 Pol E kman
do odmazde u ljutnji. Čak i bez ljutih postupaka ili ljutih reči, naš
ljutiti izraz lica ili ton glasa, signalizuju meti da smo ljuti. Ako ta
osoba zatim odgovori ljutito, ili prezrivo, nama postaje teže da odr
žimo vlastitiu kontrolu i da izbegnemo tuču. Ljutiti ljudi nisu omi
ljeni. Nađeno je da ljutita deca ne nailaze na odobravanje kod druge
dece,97 a ljutiti odrasli se opažaju kao socijalno neprivlačni.98
Lično mislim da nam je obično bolje ako ne odigramo svoju
ljutnju ili ako se trudimo da postupimo na konstruktivan način, na
način kojim ne napadamo osobu na koju smo ljuti. Svako ko je ljut
treba da razmotri, što često ne čini, da li s onim što ga ljuti može
najbolje da izađe na kraj pomoću izražavanja ljutnje. Mada ponekad
to može da bude slučaj, postoje i brojni slučajevi kada je bolje da
sačekamo s prigovorom dok nas ljutnja ne prođe. Ima trenutaka,
međutim, kada nas nije briga da li ćemo da pogoršamo stvari, kada
nas buduća veza s metom naše ljutnje ne zanima.
Kada je ljutnja snažna, u početku možemo da ne znamo ili čak
da ne želimo da znamo, da smo postali ljuti. Ovde ne mislim na
propust da se bude pom an prem a svojim emocionalnim osećanjima.
Ne radi se o tome da nismo u stanju da ustuknemo jedan korak da
vidimo da li želimo da nastavimo da postupamo na osnovu svoje
ljutnje. Pre će biti da nismo čak ni svesni da li smo ljuti, iako izgo
varamo ljutite reči i upuštamo se u ljutite postupke.
Nije nimalo jasno zašto i kako se to dešava. Da li mi ne znamo
da smo ljuti zato što bi znanje o tome značilo da bi osudili sebe
same? Da li je kod nekih ljudi veća verovatnoća da ne budu svesni
da su ljuti nego kod nekih drugih? Da li je takva nesvesnost češća
kod ljutnje nego kod drugih emocija? Da li postoji nivo ljutnje koji,
kada se dostigne, uvek znači da će ljutita osoba morati da postane
svesna da je ljuta, ili možda i to varira od osobe do osobe? Da li je
teže da se bude pom an prema svojim emocionalnim osećanjima
kada smo ljuti, uplašeni ili dok patimo? Nažalost, nema naučnih
istraživanja koja su se bavila ovim pitanjima.
Glavna korist od svesnosti i pom nosti naših osećanja ljutnje
jeste prilika da regulišemo i potisnemo svoje reakcije, da prevred-
nujemo situaciju i da planiramo postupke koji će najverovatnije da

uklone izvor naše ljutnje. Ako naša osećanja nisu svesna i prosto se
odigravaju, onda ništa od toga ne možemo da činimo. Nesvesni, bez
mogućnosti da na kratko sagledamo šta se spremamo da uradimo
ili da izgovorimo, više smo skloni da radimo ili izgovaramo ono
zbog čega ćemo posle zažaliti. Čak i ako smo svesni svoje ljutnje, ali
nismo u stanju da budemo pom ni prema svojim osećanjima ljutnje,
ako ne ustuknemo jedan korak i ne zastanemo da vidimo šta se
događa, nećemo biti u stanju da vršimo bilo kakav izbor svojih
postupaka.
Obično nesvesnost naše ljutnje ne traje dugo. Drugi koji vide i
čuju našu ljutnju to mogu i da nam kažu, mi možemo daje čujemo
u svom glasu, ili možemo sami da zaključimo na osnovu toga kako
razmišljamo i šta nameravamo. Takvo znanje ne garantuje kontrolu,
ali uvodi njenu mogućnost. Kod nekih ljudi može da koristi staro
pravilo da se izbroji do deset pre nego se nešto uradi, dok je kod
drugih možda potrebno da se povuku iz situacije, makar privreme
no, da bi svojoj ljutnji dozvolili da se staloži.
Postoji jedan naročiti oblik odgovaranja na ljutnju koji izaziva
neprilike u intimnim vezama. Moj kolega, Džon Gotman, u svojim
studijama o srećnim i nesrećnim brakovima naišao je na nešto što
je nazvao podizanje zida /stonewalling/.99 Češće kod muškaraca
nego kod žena, reč je o hladnom povlačenju iz interakcije, pri čemu
onaj ko podiže zid ne želi da odgovara na partnerove emocije. Po
pravilu, podizanje zida je odgovor na ljutnju ili prigovor druge oso
be, pri čemu se onaj ko podiže zid povlači jer nije u stanju da se bavi
svojim i osećanjima bračnog druga. Umesto toga, veza bi pretrpela
manju štetu kada bi on pokazao da čuje žalbe supruge, da uviđa da
je ona ljuta i da hoće o tome da razgovara, ali kasnije, kada bude
mogao bolje da se kontroliše.
Teoretičar emocija, Ričard Lazarus, opisao je veoma tešku teh
niku vladanja ljutnjom, tešku jer cilj nije kontrola već deaktivacija
ljutnje: „Ukoliko su naš bračni drug, ili ljubavnik, ili ljubavnica,
uspeli da nas uvrede nečime što su rekli ili uradili, umesto da uzvra
172 Pol E kman
timo ne bi li povratili povređeno samopoštovanje, mogli bismo da

uvidimo da oni, budući pod velikim stresom, realno ne mogu da se
smatraju odgovornima; oni, praktično, sebe nisu mogli da kontro-
lišu, i najbolje bi bilo da se pretpostavi kako njihova osnovna name-
ra nije bila zla. Ovakvo reprocenjivanje tuđih namera omogućava
da se saoseća s voljenom osobom u njenoj nevolji i da joj se oprosti
izliv besa.“.100 Lazarus priznaje da je to lakše reći nego učiniti.
Njegova svetost, Dalaj Lama101, opisao je isti pristup, u kome
se pravi razlika između napadačkog postupka i počinioca tog
postupka. Pokušavamo da razumemo zašto je neko postupio napa
dački i pokušavamo s njim da saosećamo, pitajući se šta gaje to uči
nilo ljutim. To ne znači da tu osobu nećemo obavestiti da smo neza
dovoljni njenim ponašanjem. No naša ljutnja je više usmerena na
postupak nego na osobu; mi hoćemo da joj pomognemo da ne
postupa na takav način. Ima ljudi koji možda ne žele da im se pomo
gne. Nasilnik, na primer, možda želi da bude dominantan; svirepa
osoba možda uživa u nanošenju povreda. Takve ljude može da zau
stavi jedino ljuitnja usmerena na osobu, a ne samo na postupak.
Ono što ističu Lazarus i Dalaj Lama, svako ponaosob, moglo
bi da bude ostvarivo jedino ako druga osoba nije namerno i svesno
zlonamerna. Pa čak i tada, kada nemamo posla sa zlonamernom
ljutnjom, naše vlastitio emocionalno stanje utiče na to kako može
mo da odgovorimo. Biće lakše da se umesto na počinioca ljutimo
na postupak kada naša ljutnja nije jaka, kada raste polako i kada
smo u potpunosti svesni da smo ljuti. Na trenutak je potrebno zau
stavljanje; a uzavrela, brza i snažna ljutnja to ne dopušta uvek. Naro
čito bi teško bilo da vladamo svojim postupcima u toku refraktor-
nog perioda, kada su nam nedostupne inform acije koje nisu
konsistentne s našom ljutnjom. Takav način pristupanja ljutnji nije
uvek moguć no, ukoliko se uvežbava, može, bar ponekad, da posta
ne moguć.
Pre nekoliko meseci na sastanku sam prisustvovao takvoj kon
struktivnoj ljutnji. Petorica nas planirali smo neki istraživački pro
jekt. Džon je prigovorio našim planovima, govoreći nam da smo
naivni, da otkrivamo mlaku vodu i da smo, prema tome, slabi nauč

nici. Ralf mu je odgovorio, navodeći šta smo sve uzeli u obzir, i mi
smo nastavili diskusiju. Džon nas je ponovo prekinuo, ponavljajući
još upornije ono što je ranije rekao, kao da nije čuo Ralfov odgovor.
Pokušali smo da nastavimo ne odgovarajući mu direktno, ali on
nam to nije dozvolio. Onda je intervenisao Ralf, rekavši Džonu da
smo ga čuli, da se ne slažemo s njim i da mu ne možemo dozvoliti
da nas više ometa. Može da ostane ukoliko će da ćuti ili ako će da
pomaže, a ako ne može, onda treba da ode. Pažljivo sam slušao
Ralfov glas i posmatrao njegovo lice. Video sam i čuo čvrstinu, sna
gu i odlučnost, možda samo trag nestrpljenja i ljutnje. Nije postojao
napad na Džona, nije pomenuto da je počeo da galami, što inače
jeste bio slučaj. Ne napadnut, Džon se nije branio i posle nekoliko
minuta je napustio sobu i to, kako bi se po njegovom kasnijem
ponašanju moglo reći, bez ikakve ozlojeđenosti. Ralf mi je kasnije,
kada sam ga pitao, rekao da je osećao blagu ljutnju. Rekao je da nije
planirao šta će da kaže; prosto je tako ispalo. Inače, Ralfova uža
struka je učenje dece u ovladavanju ljutnjom.
Svima nama je teže da kontrolišemo svoju ljutnju kada smo u
razdražljivom raspoloženju. Tada se naljutimo zbog stvari koje nam
inače ne bi smetale. Kao da tražimo priliku da se naljutimo. Kada smo
razdražljivi, nešto što bi nas samo nerviralo sada nas više ljuti, dok
nešto što bi nas samo umereno ljutilo sada u nama izaziva bes. Ljutnja
koja se oseća u razdražljivom raspoloženju duže traje i teže se kontro-
liše. Niko ne zna kako da izađe iz takvog raspoloženja; ponekad može
da pomogne zaokupljanje aktivnostima u kojima istinski uživamo, ali
ne uvek. Moj savet je da izbegavate ljude kada ste razdražljivi, ukoliko
možete da prepoznate da ste u razdražljivom raspoloženju. To često
ne bude očigledno sve do prvog izliva ljutnje, kada shvatimo da je do
njega došlo zato što se osećamo razdražljivo.
Toliko naglašavanje važnosti vladanja ljutnjom , u ovom
poglavlju, stvara utisak da ljutnja nije korisna ili adaptivna. Ili je
ljutnja, možda, bila adaptivna za naše pretke, koji su bili lovci ili
sakupljači, ali ne i za nas. Takvo razmišljanje previđa brojne, vrlo
174 Pol E kman
korisne funkcije ljutnje. Ljutnja može da nas motiviše da prekinemo

ili da promenimo bilo šta što čini da se ljutimo. Ljutnja zbog neprav
de motiviše postupke koji dovode do promene.
Prosto amortizovanje ljutnje druge osobe, ili ne odgovaranje
na nju, nije korisno. Napadna osoba mora da sazna da smo neza-
dovljni onim što ona čini, ukoliko želimo da prestane to da radi.
Objasniću to još jednim primerom. Metju i njegov brat, Martin,
imaju različite talente i veštine i obojca su nezadovoljni poslom koji
obavljaju. Sreću Sema, koji ima kontakte u poslovnom svetu i koji
bi njima obojci mogao da pomogne da nađu bolji posao. Metju vodi
reč tokom razgovora, prekida Martina, ne dopuštajući mu ravno
pravno učešće u razgovoru. Martin oseti da je uskraćen i postaje
ljut. Kaže, „Hej, ne budi ’alav; treba i ja da razgovaram sa Semom.“.
Ako je to izgovorio s ljutnjom u glasu ili na licu, možda je ostavio
loš utisak na Sema. Iako je, možda, zaustavio Metjua, to je moglo da
ga košta, jer korišćenje reči ’a lav predstavlja uvredu. Metju bi mogao
da uzvrati podrugljivom primednom i onda obojica gube Semovu
pomoć.
Ako Martin postane svestan svoje ljutnje pre nego progovori,
ako može da prepozna da, iako Metju nije fer, njegov motiv nije da
povredi Martina, mogao bi drugačije da postupi. Mogao je da se
obrati Semu, „Puno si čuo o Metjuovim interesovanjima, no ja ne
želim da propustim ovu priliku, da te ne upoznam s mojom situaci
jom .“. Kasnije bi mogao da kaže da razume koliko je za Metjua bio
važan taj sastanak ali da smatra da je pretila opasnost da Metju sve
vreme iskoristi za sebe, zaboravljajući da i njemu, Martinu, treba
deo vremena. Ako Martin ovo može da kaže u vedroj formi, uz malo
humora, veći su izgledi da će Metju iz toga da izvuče pouku. Ukoli
ko bezobzirnost i nepoštenost nisu tipični za Metjua, Martin bi
mogao da izabere da to ni ne pomene. A ko jesu tipični, onda bi
Martin svakako mogao da poželi da istakne koliko Metju nije bio
fer. Ako Martin to kaže s ljutnjom, Metju bi možda razumeo koliko
je to ozbiljno, ali bi to moglo i da izazove ljutitu odbranu i ne bi
došlo ni do kakvog napretka.
Deo poruke koju treba da dobijemo od svoje vlastite ljutnje

jeste „Šta je to što me čini ljutim?“. To ne mora uvek da bude oči
gledno, može da ne bude to što mislimo; svi smo doživeli da se, kao
rezultat frustracije, „ brecamo na dežurnog krivca“, na nekoga ko
nas nije povredio. Takva pomerena ljutnja može da se javi i kada nas
je druga osoba razljutila ali mi prema toj osobi ne možemo da poka
žemo ljutnju i umesto toga se obrušimo na nekog prema kome je
manje opasno da se ljutimo.
Ljutnja nam govori da nešto treba da se menja. Ako ćemo tu pra
menu da izvedemo najdirektnije, onda moramo da znamo izvor svoje
ljutnje. Da li je reč o ometanju nečega što pokušavamo da radimo, da li
je pretnja povređivanjem, povreda dostojanstva, odbijanje, ljutnja dru
ge osobe ili pogrešan postupak? Da li je naše opažanje bilo tačno, ili
smo možda bili u razdražljivom raspoloženju? Možemo li stvarno bilo
šta da uradimo da umanjimo ili da eliminišemo negodovanje, i da li
izražavanje i odigravanje naše ljutnje eliminiše njen uzrok?
Iako se ljutnja i strah često javljaju u istim situacijama, u odgo
vorima na iste pretnje, ljutnja može da koristi u smanjivanju straha
i davanju energije za izvođenje radnji za savladavanje pretnje. O
ljutnji se razmišljalo kao o alternativi za depresiju, svaljivanje krivi
ce na druge umestro na sebe, ali nije sigurno da je tako, jer ljutnja
takođe može da se javi zajedno sa depresijom.102
Ljutnja obaveštava druge o teškoći. Kao i sve emocije, ljutnja ima
signal, moćan signal i na licu i u glasu. Ako je izvor naše ljutnje druga
osoba, naš ljutiti izraz govori toj osobi daje to što ona čini neprihvat
ljivo. Nama može da koristi ako drugi to znaju., ali ne uvek, naravno.
No priroda nas nije opremila prekidačem za isključivanje bilo koje
naše emocije u prilikama u kojima poželimo da je nemamo.
Kao što neki uživaju u tuzi, ima ih koji uživaju u ljutnji.103 Tra
že dobru svađu; neprijateljski povici i verbalni napadi uzbudljivi su
i ispunjavajući. Neki čak uživaju u fizičkoj borbi do padanja u
nesvest. Intimnost može da se uspostavi ili da se obnovi nakon raz-
mene žestokih pogrda. Kod nekih bračnih parova seks postaje
uzbudljiviji i strastveniji posle ogorčene svađe ili čak i tuče. Obrnij-,
176 Pol E kman
to, postoje ljudi na koje doživljaj ljutnje deluje krajnje toksično i

učinili bi sve samo da se nikada ne razljute.
I kao što za svaku emociju postoji raspoloženje natopljeno tom
emocijom, i poremećaj te emocije, tako postoji i crta ličnosti u kojoj
ta emocija ima centralnu ulogu. Za ljutnju, ta crta je neprijateljstvo.
Moje istraživanje o neprijateljstvu usredsređeno je na znake nepri
jateljstva i njegove posledice po zdravlje.
U prvoj studiji,104 moje kolege i ja težili smo da utvrdimo da li
postoji znak na izrazu lica koji označava da li je neka osoba tip lič
nosti A ili B. Ta distinkcija, danas manje popularna nego u vreme
ovog istraživanja, pre petnaest godina, trebalo je da prepozna one
čije agresivne, neprijateljske i nestrpljive osobine od njih čine kan
didate za koronarno arterijske bolesti (A-ove). Nasuprot tome,
B-ovi su blaže prirode. Novija istraživanja pokazala su da bi nepri
jateljstvo moglo da bude najvažniji faktor rizika. Neprijateljski ljudi
verovatno bi trebalo da pokazuju više ljutnje i to smo hteli da pro-
verimo u ovoj studiji.
Ispitali smo izraze lica srednjeg sloja menadžera velikih predu-
zeća, koje su stručnjaci već bili razvrstali na A-ove ili B-ove. Svi su
podvrgnuti blago provokativnom intervjuu, u kome je ispitivač
pomalo izazivao ispitanike. Tehničari su koristili tehniku za mere-
nje pokreta lica, koju smo razvili moj kolega Voli Fresen i ja - kodni
sistem facijalnih pokreta (KSFP) /Facial Action Coding System
(FACS)/. Kao što sam objasnio u 1. poglavlju, ova tehnika ne meri
emocije direktno; umesto toga, ona objektivno beleži skorove svih
pokreta mišića lica. Analizom rezultata našli smo određen izraz koji
češće pokazuju A-ovi nego B-ovi - delimičan izraz ljutnje, koji smo
nazvali sevanje očima /glare/ (prikazan na strani 177), gde su samo
spuštene obrve i podignuti gornji kapci.
Radilo se samo o sevanju očima, ne i o potpunom izrazu ljutnje,
verovatno zato što su A-ovi nastojali da umanje svaki znak svoje ljutnje.
Ovi poslovni ljudi su bili prevejani; znali su daje trebalo da se trude da
ne deluju ljutito. Druga je mogućnost da su bili samo iznervirani tako
da se, budući slaba, njihova ljutnja nije registrovala na ćelom licu.
SEVANJE OČIMA
Glavno ograničenje ove studije - to što nismo znali šta se deša

valo u srcima ovih ljudi dok bi sevali očima - bilo je otklonjeno u
našoj narednoj studiji. Moj bivši student, Erika Rozenberg /Rose-
nberg/, i ja, ispitivali smo pacijente koji su već imali dijagnostifiko-
vano kardiovaskularno oboljenje. Bili su izloženi riziku od, takozva
nih, ishem ijskih epizoda, kad srce za izvesno vreme ne dobija
dovoljno kiseonika. Dok se to dešava, većina ljudi oseća bol, anginu,
koji im govori da odmah prekinu da rade bilo šta što rade u tome
trenutku jer će inače dobiti srčani napad. Pacijenti koje smo mi ispi
tivali imali su tihu ishemiju, bez bola, bez upozorenja ako njihovo
srce ne dobija dovoljno kiseonika.
U ovoj saradničkoj studiji105 sa istraživačkom grupom Džejm-
sa Blumentala, sa Djuk univerziteta, pacijenti su opet bili snimani
tokom blago provokativnih intervjua. Ovoga puta je neprekidno
merena ishemija pomoću video uređaja koji je, pritisnut na njihove
grudi, prikazivao sliku njihovog srca u toku razgovora. Merili smo
njihove izraze lica u trajanju od dva minuta dok su odgovarali na
pitanja o tome kako vladaju ljutnjom u svom životu.
Oni koji su postajali ishemični na svome licu su prikazivali pot
pun ili delimičan izraz ljutnje mnogo češće nego pacijenti koji nisu
postajali ishemični. Prikazivanje ljutnje na njihovim licima dok su
govorili o prošlim frustracijama ukazuje da oni nisu samo govorili o
178 Pol E kman
ljutnji; oni su svoju ljutnju ponovo proživljavali. A ljutnja, kao što zna
mo iz jednog drugog istraživanja, ubrzava srčani puls i podiže krvni
pritisak. Kao da trčite uz stepenice; to je nešto što ne bi trebalo da se radi
ako imate kardiovaskularno oboljenje, i to i nisu svi radili. Oni koji nisu
postajali ljuti imali su mnogo veće izglede da ne postanu ishemični.
Pre nego objasnim šta mislimo zašto smo dobili takve rezultate,
dozvolite mi da razjasnim da ova studija nije pokazala da je ljutnja
uzrok srčanog oboljevanja. U drugom istraživanju106 je nađeno da su
ili crta ličnosti neprijateljstva, ili emocija ljutnje (pri čemu nije sigurno
koje od to dvoje), jedan od faktora rizika za dobijanje srčanog obolje
nja, ali to nije ono što smo mi istraživali. Umesto toga, mi smo pronašli
da kod ljudi koji već imaju srčano oboljenje, ljutnja povećava rizik da
postanu ishemični, što ih dovodi u povišeni rizik da dožive srčani
napad. A sada pogledajmo zbog čega ovi ljudi postaju ljuti dok govore
o tome kako su u prošlosti bili ljuti, i zašto je to opasno po njih
Svi mi govorimo o emocijama koje ne doživljavamo u trenutku
dok o njima govorimo. Nekome pričamo kako smo bili tužni, kako
smo bili ljuti, od čega smo se uplašili, i slično. Ponekad, u toku opi
sivanja prošlog emocionalnog doživljaja počnemo iznova da doživ
ljavamo emociju. Verujem da se to dešavalo ljudima koji su postajali
ishemični. Oni o doživljajima ljutnje nisu mogli da govore a da ne
počnu ponovo da se ljute, da svoju ljutnju ponovo preživljavaju.
Nažalost, ovo je opasno po ljude sa kardiovaskularnim bolestima.
Zašto se to nekima događa, a nekima ne? Zašto neki ljudi iznova
doživljavaju prošla doživljavanja ljutnje, a drugi ne? Verovatno da
kod onih koji imaju netrpeljivu narav ljutnja može lako da se ispro
vocira, da čeka prvu priliku da izbije. To da sećanje na ljutnju resti-
tuiše osećanja koja su bila osećana, predstavlja istovremeno i obe-
ležje i manifestaciju netrpeljive ličnosti.
Nastranu neprijateljski ljudi, svakome od nas može da se dogo
di da ponovo proživljava prošla emocionalna doživljavanja koja
započinjemo misleći da ćemo samo da ih opisujemo. Mislim da se
to dešava ukoliko taj događaj ostane nedovršen. Uzmimo, na pri
mer, da se žena naljuti na muža jer je opet zakasnio na večeru a nije
joj se javio da kasni. Ako se ta svađa završila bez ženinog osećanja

da joj je zamerka zadovoljena (ukoliko se on nije izvinio, ili nije
objasnio zašto nije mogao da se javi, ili nije obećao da se to neće
ponoviti), onda je verovatno da će kasnije ona ponovo da proživlja
va to iskustvo. Misli da iznova pokreće to pitanje jer će sada o njemu
moći da govori smireno, može da joj se dogodi da ljutnja ponovo
izbije. To može da se dogodi čak i ako je dati događaj bio razrešen,
ukoliko postoji istorija drugih, nerazrešenih, ljutitih događaja koji
gomilaju osujećenost koja čeka da se čuje.
Ne želim da kažem da opisivanje prošlog iskustva ljutnje nije
moguće a da se ponovo ne bude ljut. Moguće je, ukoliko ne postoji
zaostali posao i ukoliko je određeni događaj bio razrešen. Čak je
moguće, dok govorimo o prošlom emocionalnom događaju, da upo-
trebimo deo izraza ljutnje da bismo ilustrovali kako smo se osećali. Na
primer, mogao bih svojoj ženi da ispričam kako sam u toku dana bio
fruistriran i ljut, dok sam pokušavao da se raspravim sa Službom unu
trašnjih prihoda, a oni su me prebacivali od jedne do druge glasovne
poruke. Recimo da sam na kraju uspeo svoju ljutnju da izrazim pred
službenikom koji je najzad bio podigao slušalicu, i od koga sam dobio
veoma ljubazno izvinjenje. Mogao sam čak na svome licu i da poka
žem neki element ljutnje - nešto što zovem referencijalni izraz.107
Referencijalni izraz odnosi se na emociju koju ne osećamo u
tom trenutku; to je skoro kao da izgovorate reč ljutnja, samo uz
korišćenje lica. Izraz doduše mora da bude donekle transformisan
tako da se osoba koja gleda izraz ne bi zabunila i pomislila da prva
osoba sada oseća ljutnju. To se obično radi tako što samo delimično
koristimo izraze i to vrlo kratko. Izraz referencijalne ljutnje može da
uključi samo podignute gornje kapke, ili samo stisnute usne, ili
samo spuštene obrve. Ako je upotrebljeno više od jednog elementa,
to ne samo da može da zbuni osobu koja gleda izraz, nego može i da
uspostavi samu ljutnju. Kao što ste mogli da vidite prilikom pravlje
nja izraza, opisanog u prethodnom poglavlju, ukoliko na svom licu
napravite sve mišićne pokrete neke emocije, onda, uglavnom, ta
emocija počne i da se dešava.
180 Pol Ekman
Nasilje
Kao što za svaku emociju postoji njoj srodno raspoloženje koje
je natopljeno tom emocijom, tako isto za svaku emociju postoji i
srodno psihopatološko stanje, u kome ta emocija ima važnu ulogu.
Uobičajena fraza, em ocionalni porem ećaj, upravo to i potvrđuje.
Kod tuge i patnje poremećaj se pokazuje kao depresija. U depresiji
dolazi do izlivanja emocija, depresivni ljudi ne mogu da regulišu
svoju tugu ili patnju, i one nadiru i ometaju sve aspekte njihovih
života. Poremećaj u kome ljutnja, na sličan način, izmiče kontroli i
predstavlja smetnju u životu neke osobe, manifestuje se kod onih
ljudi koji pokazuju određene oblike nasilja.
Nema saglasnosti o tome šta čini nasilje. Neki naučnici sma
traju da verbalni napadi, uvrede i izrugivanje, predstavljaju oblike
nasilja, tako da se u njihovim istraživanjima ne ispituju posebno
ljudi koji se upuštaju u strogo verbalne napade, a posebno oni koji
izvrše fizički napad. Slično tome, postoje agresivna ponašanja koja
ne uključuju fizičko nasilje, kao što su arogantnost ili dominacija, a
mnogi istraživači ne prave razliku između agresivnosti, s jedne stra
ne, i fizičkog nasilja ili verbalnog zlostavljanja, s druge. Pored toga,
ima onih koji čineći nasilje uništavaju imovinu, lome stolice, čaše,
itd. Ne znamo da li se sve to dešava iz istih razloga, na primer, zbog
istog odgoja ili posredstvom iste moždane aktivnosti. Ako bi bilo
tako, mogli bismo da očekujemo od ljudi koji su verbalno nasilni da
budu i agresivni i fizički nasilni, međutim, iako ima i takvih sluča
jeva, postoje, takođe, ljudi koji pokazuju isključivo samo jednu vrstu
nasilja. To ukazuje da bi u našem istraživanju nasilja ovde trebali da
ispitujemo svako zasebno, one koji se upuštaju isključivo u verbalno
nasilje, one koji pokazuju samo visoko agresivna, ali ne i zlostavlja-
juća, ponašanja (što, priznajem, nije uvek lako da se razlikuje), i one
koji pokazuju fizičko nasilje. Samo tako možemo da odredimo da li
su uzroci isti, i da li se radi samo o prelaznim oblicima.
Čak i kada se ograničimo samo na fizičko nasilje, i dalje ostaje
mnogo tipova koje treba uzeti u obzir, a od kojih bi samo neki mogli
da budu znaci emocionalnog poremećaja. Neke nasilničke postupke

društvena zajednica smatra socijalno korisnim. S izuzetkom pacifi
sta, svi veruju da je rat ponekad opravdan. Postoje i prilike u kojima
je opravdano i individualno nasilje. Kada policijski snajperista ubije
osobu koja je ugrožavala živote dece, držeći ih kao taoce, malo je
onih koji bi zamerili zbog nasilništva snajperiste, pogotovu ako je
upucani već ubio jedno ili više dece. Moguće opravdavanje ubistva
ne ograničava se samo na policiju; većina bi se složila da pojedinac
sme da bude nasilan ako je to potrebno za spas života članova poro
dice, ili čak i stranaca. I nasilje koje ne sprečava najgore akte nasilja,
nego je motivisano osvetom ili odmazdom, nailazi na razumevanje
ali ne i na puno odobravanje.
U jednom razgovoru o ovim idejama sa mojom prijateljicom i
koleginicom, evolucionim filozofom, Helenom Kronin,108 ona je
ukazala da su u svim kulturama i u svim istorijskim periodima za
koje znamo, postojali određeni oblici nasilja za koje se smatralo da
su opravdani. Neverstvo, sumnja da postoji prevara i pretnja da ćete
biti odbijeni od seksualnog partnera, prestavljaju najčešće uzroke
ubistava, pri čemu muškarci ubijaju žene mnogo ćešće nego što žene
ubijaju muškarce. Kroninova, zajedno s drugim evolucionim misli
ocima, to pripisuje, skoro neizbežnoj, nesigurnosti muškarca u to
da li je stvarni otac bilo kog potomka. U skladu s ovim gledištem,
jedna od najvećih studija o ubistvu pokazuje da se u jednom od šest
rešenih ubistava radilo o ubistvu bračnog druga, pri čemu su žene
činile tri četvrtine žrtava. Na moje iznenađenje, ubistva supružnika
bila su jednako rasprostranjena među venčanim bez obzira na tra
janje braka, i bez obzira na društvene i ekonomske razlike.109
Ubistvo šefa iz osvete zbog nekorektnog odnosa, takođe češće
počine muškarci nego žene, jer je, u poređenju sa ženama, kod muš
karaca mnogo veća važnost statusne hijerarhije. Da se ne bismo pre
više udaljavali od naše teme - od nasilja koje je proizvod emocional
nog poremećaja - dopustite još samo da kažem da evoluciono
mišljenje može da pomogne u razumevanju zašto se događaju odre
đeni oblici nasilja, ko je počinilac tih nasilničkih akata i kako je mogu
182 Pol E kman
će da zajednica može da odobrava takve akte. Takvi oblici nasilja, iako

mogu da budu za žaljenje, ili čak zakonski kažnjivi, verovatno neće
biti rezultat emocionalnog poremećaja ukoliko pripadaju vrsti nasilja
koje je u toku naše evolucije imalo adaptivnu vrednost.
Glavna razlika između činova nasilja jeste da li su s predumi
šljajem ili su impulsivni. Obe vrste mogu da budu normalne, čak i
društveno odobrene. Recimo daje neko zarobljen i da, znajući daje
njegov tiranin već ubio jednog od svojih zarobljenika, pažljivo pla
nira napad na svog potencijalnog ubicu. To jeste nasilje s predumi
šljajem, ali nije patološko i nailazi na društveno odobravanje. Mož
da je manje očigledno da i impulsivno nasilje može da bude
društveno odobreno, ali i ono može da bude na mestu. Kada je moja
ćerka Eva tek bila prohodala, često je istrčavala na ulicu bez gledanja
da li nailazi neki auto. Često sam je upozoravao zbog toga, ali je ona,
mislim, na to počela da gleda kao na igru, kao način da se tata stvar
no iznervira. Jednoga dana sam uspeo da je izvučem na trotoar
samo zahvaljujući stvarno brzoj reakciji. Bez razmišljanja, postupa
jući po impulsu, udario sam je i proderao se na nju. To je jedini put
da sam je udario. I mada dosta ljudi možda neće odobriti moj nasil
nički čin, ona više nikada nije istrčala na sredinu ulice. Više od 90
posto roditelja navode da su fizički kažnjavali svoju malu decu.110
Naveo sam slučajeve normalnog predumišljajnog i normalnog
impulsivnog nasilja, ali postoje i njihove abnormalne varijante. Ubi-
ce, silovatelji i mučitelji, svoje akcije mogu pažljivo da planiraju,
birajući žrtvu i vreme i način izvršenja. Takođe, postoje i impulsivni
batinaši supružnika, koji udaraju bez upozorenja i bez planiranja.
Istraživanja ličnosti111 i studije o aktivnostima mozga112, oboje,
nalaze razlike između predumišljaj nog i impulsivnog nasilja. Jasno
je da ih oboje treba uzeti u obzir, iako neka istraživanja ne uspevaju
da prave tu razliku. Važno je da se ima u vidu da li je nasilje impul
sivno ili predumišljajno, ali to nije i dovoljno da bi moglo da se izo-
luje abnormalno nasilje.
Nužan činilac je da takvo nasilje takođe bude i antidruštveno -
društvo ga osporava - ali to ne mora uvek da uključuje i mentalni
poremećaj. Neki su smatrali da antidruštveno ponašanje počinjeno u

grupi u toku puberteta, ne bi trebalo da se smatra za mentalni pore
mećaj, a stvarno ima i dokaza da mnogi od onih koji su pokazivali
takvo ponašanje, ne nastavljaju da budu nasilni u odraslom dobu.113
Sama antidruštvenost ne mora da bude znak bilo kakve mentalne
bolesti, čak i kada se javlja u odraslom dobu. Instrumentalno nasilje,
kao što je nasilje počinjeno radi sticanja novca, iako je protivzakonito,
ne mora da bude znak onoga što se naziva antisocijalni poremećaj lič
nosti, ukoliko osoba dolazi iz potkulture gde se takvo ponašanje podr
žava. Verujem da je antidruštvenost nasilja nužna ali ne i dovoljna za
prepoznavanje nasilja kao proizvoda emocionalnog poremećaja. Ja
bih dodao i ne-uvek-lako-ispunjiv zahtev da nasilje nema društvenu
podršku (čime se isključuje nasilje uličnih bandi), i da mora da bude
ili neprovocirano ili neproporcionalno u odnosu na provokaciju
Antidruštveno nasilje koje je rezultat emocionalnog poreme
ćaja može da bude hronično ili da se svodi na jedan izolovani inci
dent u životu. Nasilna osoba kasnije može da oseća stvarno žaljenje,
ili nikakvo žaljenje. Nasilna osoba može da postupa hladnokrvno,
ili u žaru ljutnje ili besa. Meta nasilja može biti pažljivo odabrana,
ili slučajna. Nasilje može da uključuje mučenje, ili ne. Bojim se da
istraživanje treba da uzme u obzir sve ove činioce u nameri da vidi
da li postoje različiti faktori rizika i različiti uzroci za takve brojne
različite oblike antidruštvenog nasilja. Nažalost to do sada nije bio
slučaj, što se vidi i iz priručnika o psihijatrijskim dijagnostičkim
kriterijumima, DSM-IV, gde se za Povremeni eksplozivni poreme
ćaj /Intermittent Explosive Disorder (IED)/navodi da uključuje
„nekoliko odvojenih epizoda neuspešnog odupiranja agresivnim
impulsima, koje su završavale ozbiljnim napadačkim aktima ili uni
štavanjem imovine; stepen ekspresivnosti u toku ovih epizoda je u
velikoj disproporciji u odnosu na prethodeći psihosocijalni stres....
Agresivne epizode jedinka može da opisuje kao „posednutost“ ili
kao „nastup“, pri čemu je eksplozivnom ponašanju prethodio osećaj
napetosti ili uzbuđenja, a sledilo je osećanje olakšanja.“114 Iako
pohvaljujem ovakvu definiciju jednog tipa nasilja - hronično,
184 Pol E kman
ozbiljno, predimenzionisano u odnosu na provokaciju - smatram

da je pogrešno ako se zajedno mešaju nasilje prema ljudima i uni
štavanje imovine, bez dokaza da oboje nastaju iz istih uzroka. Nema
načina da se to proveri ukoliko se oboje trpaju u istu vreću.
Iako istraživanja o nasilju najčešće ne prave tako fine razlike,
kakve ja zagovaram, postoje dokazi koji ukazuju na višestrukost
uzroka nasilja. Stresno okruženje u ranom detinjstvu, loše roditelj-
stvo, povreda glave ili genetski činioci, za sve njih je nađeno da ima
ju veze s mnogim vrstama nasilja.115Rano je da se kaže šta je od toga
najvažnije za koju vrstu nasilja. I kada se, najzad, te distinkcije i
budu povukle, verovatno da će se otkriti više nego jedan uzrok. Na
primer, čak i da se ograničimo samo na izučavanje hroničnog, anti-
socijalnog, fizičkog nasilja, koje ne uključuje mučenje i svodi se na
jedan brutalan akt koji čini jedna razgnevljena osoba, uz malu pro
vokaciju, impulsivno, protiv odabrane mete, uz naknadno kajanje,
najverovatnije da nećemo naći samo jedan uzrok.
Prepoznavanje ljutnje u nama

A sada pogledajmo kakav je osećaj ljutnje iznutra. Potrebno je
da ljutnju osećate upravo sada, da biste mogli da poredite svoja ose
ćanja s onim što se saznalo o osećajima ljutnje. Ne mogu prosto da
očekujem da bi gledanje fotografija Maksine Keni ili tuče u Kanadi, u
vama prosto probudilo osećanja ljutnje. To je važna razlika između
ljutnje i tuge/patnje. Čak i nepokretna slika patnje potpunog stranca
izaziva našu brigu, dok s ljutnjom nije takav slučaj; da bi se ona osetila
fotografija nije dovoljna. Kada biste bili na licu mesta, i kada bi ta
ljutnja bila uperena protiv vas, vi biste osetili strah ili ljutnju, ali samo
gledanje fotografija nije dovoljno. Paralelno s tim, kada vidimo neko
ga dok trpi bol ili muku, ne moramo da znamo uzrok da bismo s njim
brižno saosećali; ali kada vidimo ljutnju, onda moramo da znamo
izvor ljutnje pre nego počnemo da saosećamo s ljutitom osobom.116
Evo dva puta koji nam omogućavaju da doživimo ljutnju: jedan
je sećanje, a drugi pravljenje izraza lica.
Pokušajte da se setite trenutka iz svog života kada ste bili toliko

ljuti da zamalo nekoga niste udarili (ili,možda, jeste). Ako se to nije
nikada dogodilo, onda pokušajte da se setite kada ste bili toliko ljuti
da vam je glas postao puno glasniji i da ste rekli nešto zbog čega ste
posle žalili. Budući da čovek retko kada izolovano doživljava samo
ljutnju, možda ste osećali da se plašite (od neke druge osobe ili od
gubljenja kontrole) ili ste osećali gađenje (prema drugoj osobi ili
prema sebi zbog gubljenja kontrole). Mogli ste da imate i pozitivno
osećanje, kao likovanje /trijumf/. Za sada pokušajte da se usredsre-
dite na trenutke kada ste samo osećali da ste ljuti, i zatim pokušajte
ponovo da doživite ta osećanja. Može da pomogne ako vizualizujete
prizor koga ste se setili. Kada ta osećanja započnu, postite ih da
rastu što više možete. Pošto istekne oko pola minuta, opustute se i
razmotrite šta ste osetili.
Da bi se koncentrisali na osećaj ljutnje na vašem licu, vredi
pokušati i da se urade pokreti opisani u sledećoj vežbi. Štaviše, ako
zadatak sećanja nije urodio osećajima ljutnje, ostajè mogućnost da
to postignete pravljenjem grimase.
Podražavajte facijalne pokrete ljutnje. (Služite se ogledalom da

proverite da li pravite sve mišićne pokrete.)
■ Spojite obrve i povucite ih nadole: proverite da li su unutraš
nji uglovi nadole, prema nosu.
■ Dok držite tako spuštene obrve pokušajte širom da otvorite
oči, tako da vaši gornji kapci upiru u spuštene obrve, stvara
jući snažno uprt pogled.
■ Pošto se uverite da dobro izvodite pokrete obrvama i kapci
ma, opustite gornji deo lica i usredsredite se na donji deo.
■ Čvrsto stisnite i zategnite usne; nemojte da ih skupljate, samo
ih stisnite.
■ Pošto se uverite da dobro pravite pokrete donjeg dela lica,
dodajte i gornje lice, skupite i spustite obrve podižući gornje
kapke ne bi li proizveli uprt pogled.
186 Pol E kman
Ljutiti osećaji uključuju osećanja pritiska, napetosti i vreline.

Puls i disanje se ubrzaju; raste krvni pritisak a lice može da pocrve
ni. Ukoliko ne izgovarate reči, postoji tendencija da snažno ugrizete,
pritiskajući gornje zube na donje, i da isturite bradu. Postoji i impuls
primicanja ka meti liutnje. To su uobičajeni, zajednički, osećaji koje
oseća većina ljudi. Neke od njih možete da osećate jače nego druge.
Sada opet pokušajte da doživite ljutnju (koristeći ili sećanje ili vežbu
pokreta lica, već prema tome šta vam bolje polazi za rukom), obra
ćajući pažnju da li imate osećaje vreline, pritiska, napetosti i
griženja.
Prepoznavanje ljutnje kod drugih

Vratite se nazad i ponovo pogledajtu prvu fotografiju iz ovog
poglavlja. Obojica ljutitih muškaraca imaju spuštene i skupljene
obrve, što čini deo prikaza ljutnje. Muškarac, zdesna, prikazuje i
sevanje očima kao znak ljutnje. Na oba ljutita lica čeljust je čvrsto
stisnuta i vide se zubi. Kod ljutnje, usne zauzimaju dva različita
položaja. Usne mogu da budu razdvojene, kao ovde, u kvadratnom
ili pravouganom obliku; ili mogu da budu čvrsto stisnute, jedna uz
drugu.
U Papui Novoj Gvineji, kada sam tražio da mi pokažu kako bi
izgledalo njihovo lice kada bi se spremali da nekoga udare, ljudi su
čvrsto stiskali usne dok su rukama pravili pokret zamahivanja seki
ram. Čarls Darvin, pre više od jednog veka, zapazio je da uvek čvr
sto stiskamo usne prilikom nekog snažnog fizičkog naprezanja.
Kada sam Novogvinejce pitao da mi pokažu kako bi izgledalo nji
hovo lice kada bi kontrolisali svoju ljutnju, oni bi razdvojili usne,
kao kada govore ili se spremaju da progovore. Kod Amerikanaca,
pripadnika srednje klase, našao sam obrnut obrazac: oni su čvrsto
stiskali usne pri kontrolisanoj ljutnji a otvarali su ih pri nekontroli-
sanoj. Za ove Amerikance, srednje klase, nekontrolisana ljutnja je
značila povređivanje recima, a ne pesnicama, te su kod kontrolisane
ljutnje usne bile stisnute da bi se sprečilo ovakvo povređivanje.
R a z o t k r iv e n e e m o c iie 187
Dvojica kanadskih muškaraca, s fotografije, prikazuju ljutnju

otvorenih usta, upravo u trenutku pošto je jedan od njih udario
policajca. Bojim se da su, trenutak pre toga, zapravo, dok je udarao
policajca, njegove usne bile čvrsto stisnute.
Jedna od najvažnijih naznaka ljutnje teško se opaža na fotogra
fiji iako je, verovatno, prisutna kod obojice ljutitih muškaraca. Crve
na margina usana u ljutnji postaje uža, usne postaju tanje. To veoma
teško može da se spreči i može da odaje ljutnju i kada nema ni jed
nog drugog znaka. Utvrdio sam da je to jedan od najranijih znakova
ljutnje, prisutan još pre nego nečija ljutnja bude svesna. Skoro svi
smo doživeli da je pre nas samih neko drugi primetio da smo ljuti.
Ta osoba je odgovorila na jedva primetan znak na našem licu, ili na
zategnutost u boji glasa ili na podizanje tona. Pošto se usne u ljutnji
sužavaju postoji mogućnost pogrešne reakcije prema nekome ko
ima tanke usne, kao da je sumoran, hladan ili netrpeljiv.
Pogledajte još jednom fotografiju Maksine Keni. Njene obrve su
spuštene i skupljene dok oči sevaju. Usne su joj razdvojene a donja
vilica isturena, što je opšte poznat znak ljutnje od koga, možda, potiče
i savet bokserima, „ne daj vilici da te vodi“. Ne znam zbog čega je taj
pokret, tako često, deo izraza ljutnje, ali siguran sam da jeste.
188 P ol E km an
Ovu mladu ženu fotografisao sam jednoga dana u selu u kome

se nalazio moj bazni kamp na visoravnima Nove Gvineje. Iako nije
znala šta je to kamera, očigledno da je primetila moje zanimanje za
nju i da joj se to nije dopadalo. Obično bi odgovor na takvu vrstu
zanimanja bio osećaj neprijatnosti, ali ovoga puta to očigledno nije
bio slučaj. Bojim se da sam javno obraćajući pažnju na samo jednu
ženu prekršio neko pravilo u tom društvu i ugrozio nas oboje, ali ne
mogu da budem siguran u to.
Namerno sam pokušavao da kod ovih ljudi izazivam razne emo
cije i da ih snimam fiksiranom filmskom kamerom radi kasnije analize.
Jednoga dana nasrnuo sam na dečaka adolescenskog uzrasta, sa gume
nim nožem koji sam poneo posebno za tu priliku, ali je on odmah
video da nož nije pravi, tako da se na filmu vidi njegovo početno izne
nađenje a zatim radoznalost. Zbog lične bezbednosti odlučio sam da
više ne provociram ljutnju tako da nisam video više ni jedan trenutak
ljutnje među tim ljudima. Iako su bili miroljubiva kultura, i oni su se
ljutili, ali ne javno ili bar ne u mome prisustvu. Ovo je jedina spontana
fotografija koju imam, na kojoj je neko iz ove kulture koje ljut.
Slika veoma dobro pokazuje sevajući pogled ljutnje, sa spuštenim
i skupljenim obrvama. Vide se takođe i stisnute usne. Žena sleva poka
zuje samo spuštene i skupljene obrve. Samo ovaj izraz, bez sevanja oči
ma, može da znači puno toga. Njega proizvodi „mišić za teško“, kako ga
je nazvao Darvin. Primetio je, kao i ja, da sve što je teško, mentalno ili
fizičko, izaziva kontrakciju toga mišića, spuštajući i skupljajući obrve.
Složenost, zbunjenost, usredsređenost, odlučnost - sve to može da se
pokaže ovom mišićnom radnjom. Javlja se i kada je neko izložen jakom
svetlu, jer se obrve spuštaju da posluže kao štitnik od sunca.
Nisam mogao da nađem novinske fotografije koje pokazuju
još suzdržaniju ljutnju, kakva se često viđa u običnom životu, pre
nego se ljutnja otme kontroli. Ipak, mogu da postoje snažni poka
zatelji ljutnje i uz veoma male promene na licu, kao što pokazuje ova
moja fotografija koju sam sam snimio. Snimio sam je pre dvadeset
godina, pokušavajući da proizvedem izraz ljutnje bez pokretanja
ijedne crte na licu. Usredsredio sam se na stezanje mišića, ne dopu-
SUZDRŽANA LJUTNJA
štajući im da se kontrahuju na način koji bi bio dovoljan da se povu

če i koža. Prvo sam stegao mišić u obrvama, koji ih, kada se kontra-
huje, povlači nadole i skuplja. Zatim sam zategao mišiće koji bi inače
podigli očne kapke. Na kraju sam stegao mišiće u usnama, koji su
doista i suzili usne. To lice nije prijateljsko; možda liči na visoko
kontrolisanu ljutnju, ili samo na izraz napetosti. A sada prelazimo
na slike koje pokazuju teško primetne znake ljutnje.
A
m NEUTRALNO
B C
190 Pol E km an
Počnimo od očnih kapaka i obrva. Na slici A gornji i donji

kapci su zategnuti. To može da bude suptilan znak kontrolisane ljut
nje, ili može da bude samo laka napetost. Može da se pojavi i kada
nema nikakve ljutnje, ukoliko osoba doslovno ili figurativno poku
šava da se fokusira na nešto ili se intenzivno koncentriše. Slika C je
komponovana fotografija, napravljena prebacivanjem spuštenih i
malo skupljenih obrva sa jedne druge slike (koja ovde nije prikaza
na) na fotografiju B, koja služi za poređenje. Fotografija C može da
bude i signal za kontrolisanu ljutnju ili za blagu napetost. Može da
se javi kada se neko oseća malo zbunjeno, ako se usredsređuje ili
nalazi da je nešto teško.
D E F
Slika D prikazuje kombinaciju dva pokreta koje ste videli napred.

Obrve su malo spuštene i skupljene, a donji kapci su malo zategnuti.
Zategnuti donji kapci slabiji su nego na slici A. Možete videti da su
stegnuti poređenjem slike D sa neutralnom fotografijom B, uočava
jući kako su donji kapci počeli da odsecaju donji rub mrežnjača. I
dalje je moguće da se radi o zbunjenosti ili koncentraciji, ali je vero-
vatnije daje reč o kontrolisanoj ljutnji ili o vrlo blagoj ljutnji.
Slika E prikazuje jednu veoma važnu dodatnu radnju - podi
zanje gornjih kapaka. To je sevajuć pogled; sada je skoro nesumnji
vo da se radi o znaku ljutnje, kontrolisane, verovatno. Videli ste to
ranije, u ovom poglavlju, kada sam opisivao svoje istraživanje o tipu
ličnosti A. Slika F prikazuje snažnije izraženu kombinaciju te tri
radnje - spuštene obrve, zategnuti donji kapci i podignuti gornji

kapci. To je jasan znak ljutnje.
G H
Sada pogledajmo signale na vilicama i usnama. Kod ljutnje je

donja vilica obično isturena napred, kao na slici G. Ova slika je
napravljena prebacivanjem tog pokreta (sa fotografije koja ovde nije
prikazana) na neutralnu sliku B. Ovakvo isturanje vilice možete da
vidite na slici Maksine Keni, iako je ona još i podigla gornju a spu
stila svoju donju usnu.
Na slici H, usne su stisnute uz lagano zatezanje donjih kapaka.
To se dešava kod veoma male ljutnje, ili ljutnje koja tek započinje.
Može da se javi i kada neko razmišlja. Kod nekih ljudi to postane
manir skoro bez ikakvog značenja. Da nema radnje s donjim kapci
ma, samo stiskanje usana imalo bi vrlo neodređeno značenje.
I J
192 Po l E kman
Na slici I stisnute su obe usne, kao na slici H, samo što je ovde

donja usna gurnuta naviše. To može da bude kontrolisana ljutnja ili
rezignacija, a neki ljudi to koriste i kao znak razmišljanja, dok, pak,
kod drugih postaje samo čest manir. Predsednik Klinton je imao
kao čest manir ovaj pokret. Na slici J, zategnuti su uglovi usana i još
je i donja usna gurnuta naviše. Kada stoji sama, kao ovde, ova radnja
je višesmislena; može imati bilo koje značenje kao i slika I. Budući
daje pomalo asimetrična, mogla bi da sadrži i element prezira. Više
o preziru biće reči u poglavlju 8.
K L M
Iskoristio sam neke fotografije sebe, snimljene gotovo pre tri
deset godina, da pokažem veoma važan pokret sužavanja crvene
ivice usana. Tu radnju prikazuju slike L i M, dok slika K služi za
poređenje, prikazujući moje usne kada su opuštene. Na slici M usne
su još i razdvojene, kao prilikom govora. Ova radnja sužavanja usa
na vrlo je pouzdan znak ljutnje; često je i najraniji, osim ako se ne
radi o kontrolisanoj ljutnji. Veoma teško može da se spreči.
Poslednji način da se ljutnja opazi preko usta, videli ste na
kanadskim demonstrantima i na Maksini Keni; gornja usna je podi
gnuta a donja spuštena, pri čemu su usne sužene. Usta imaju četvr
tast izgled.
Upotreba poznavanja izraza

Pogledajmo kako možete da koristite informacije koje možda
primite preko znakova ljutnje prikazanih u ovom poglavlju. Dopusti
te da ponovim reci iz prethodnog poglavlja, jer za ljutnju su još važ
nije nego za tugu ili muku. Izrazi vam govore samo daje emocija iza
zvana, ali ne i šta je izaziva. Kada vidite da je neko ljut, vi ne znate
zbog čega je ljut. Na slikama kanadskih demonstranata i Maksine
Keni razlog je očigledan, no uzmimo da neko prikaže ljutit izraz dok
s njim razgovarate. Da li je ljutnja usmerena prema vama? Da li je
zbog nečaga što ste vi uradili, sada ili ranije, ili zbog nečega što ljutita
osoba misli da nameravate da uradite? Ili je možda ljutnja usmerena
unutra; da nije ljutita osoba možda ljuta na sebe? Još jedna moguć
nost je da ljutnja bude usmerena na treće lice, na nekoga ko je pome-
nut u toku razgovora, ili ko nije pomenut ali se javio u sećanju.
Samo na osnovu izraza lica to ne možete da znate. To će biti
ponekad očigledno na osnovu toga šta se događalo, šta je bilo reče
no ili šta je prećutano, što se već odigralo ili što je verovatno da će
se odigrati. A ponekad to nećete znati. Važno je da se zna i samo da
li je osoba ljuta, jer je ljutnja najopasnija emocija po druge ljude, ali
nećete uvek biti sigurni da li ste vi meta ljutnje.
Neki od najtananijih znakova ljutnje (fotografije A, C i D)
mogli bi da budu i znaci zbunjenosti ili koncentracije. Ima i izraza
ljutnje kod kojih nije jasno da li je ljutnja mala, ili tek počinje, ili je
kontrolisana (fotografije G, H, I, L i M, kao i moja slika na str. 189).
Na njih ću da se vratim kasnije. Pre toga, pogledajmo šta biste vi
mogli da uradite kada vidite izraz koji je potpuno jasan, koji ne
ostavlja sumnju da li je osoba ljuta, kao na fotografijama E i E Kori
stio sam iste primere koje sam opisao na kraju poslednjeg poglavlja
tako da će čitalac moći da vidi koliko je drugačiji izbor kada prime-
tite ljutnju nego kada primetite tugu ili teskobu. Takođe ćete videti
da ono što vi mislite velikim delom zavisi od vaše veze sa osobom
koja pokazuje ljutnju, bilo da ste toj osobi nadređani ili podređeni,
prijatelj, ljubavnik, roditelj ili potomak.
194 Pol E km an
Većina emocionalnih izraza traju oko dve sekunde; neki svega

pola sekunde a neki i svih četiri, no veoma retko izlaze van tog opse
ga. Trajanje izraza obično je povezano sa snagom izraza. Tako,
dugotrajaniji izraz obično signalizuje i jače osećanje. Postoje, dodu
še, izuzeci. Vrlo kratak, intenzivan izraz (fotografije E i F) sugeriše
da osoba prikriva emociju; to prikrivanje može da bude rezultat
svesnog nastojanja ili nesvesno vođenog potiskivanja. Veoma kratak
izraz ne govori nam da li osoba svesno ili nesvesno menja izraz lica,
jedino što nam govori je da je emocija prikrivena. Dugotrajan, pri
gušen izraz (fotografije G, H, I, L, M i moja fotografija na str. 189)
znak je svesno kontrolisane emocije. Ako bi se jedan od tih izraza
prikazao u trajanju od svega pola, ili jedne sekunde, verovatnije je
da bi se radilo o osećanju blage ljutnje, ili ljutnje koja tek počinje, a
ne o kontrolisanoj ljutnji. Ovo što sam rekao o odnosu između tra
janja izraza i snage emocije, da li je emocija kontrolisana ili je slaba,
važi za sve emocije, a ne samo za ljutnju.
Recimo da nekom svom podređenom saopštite da nije unapre-
đen, i da ta osoba pokaže jasan izraz ljutnje. Ako pokazuje izraz kao
na E ili F, ili neki još snažniji izraz, onda je verovatno da zna da je
ljuta, naročito ako se izraz zadržao na licu duže od delića sekunde.
Budući da ste vi upravo saopštili lošu vest, verovatno je da ste vi i
meta ljutnje, ali nije nužno. Možda je osoba ljuta na sebe zato što je
propustila da učini sve što je neophodno za dobijanje unapređenja.
Pre nego počne da govori, vi ne znate da li misli da odluka nije bila
poštena; možete to da ne znate čak i kada odgovori, jer je mogla da
odluči da joj nije u interesu, bar ne tada, da vam kaže šta oseća. Ako
tu osobu ne poznajete dobro, nemojte da polazite od pretpostavke
da ona preduzima takav uzmak da bi razmotrila da li želi da nastavi
sa svojom ljutnjom, odnosno da bi uspostavila ono što ja nazivam
emocionalnom pomnošću; jer ta sposobnost nije razvijena kod
većine ljudi. Pa šta onda da činite?
Mogli biste da ignorišete to pokazivanje ljutnje, da se ponašate
kao da se nije dogodilo, vodeći pri tome računa šte ćete sledeće da
kažete i kako ćete to da kažete. Ne poželite uvek pa čak nije to ni čest
slučaj da se suprotstavite nekome ko je ljut otprilike recima, „Zašto

si ljut na mene?“, ili čak još blaže, „Da li si ljut?“. Takve primedbe su
poziv nekome da kaže nešto zlobno, ili da ljutito postupi, a to nije
uvek u vašem interesu ili u interesu ljute osobe. Ne znači da ospora
vanja i uvrede treba da se ignorišu, ali je bolje da se njima pozabavi
mo pošto prođe ljutnja. Nešto bolja varijanta pitanja „Zašto si ljut
na mene?“ bila bi da se kaže, „Moja odluka te verovatno ljuti, i žao
mi je zbog toga. Reci, da li bih mogao da uradim nešto da pomo
gnem.“. U takvom odgovoru vi priznajete njegovu ljutnju, umesto
daje osporavate, i pokazujete svoje zanimanje time što tražite način
da pomognete uprkos vašoj nepoželjnoj odluci.
Vraćajući se prethodnom primeru, recimo da vaša ćerka, tinej
džerka, prikaže takav isti izraz kada joj kažete da te večeri ne može
da ide u posetu kod svoje prijateljice, zato što je potrebno da čuva
svog mlađeg brata dok vi i suprug idete na iznenada sazvan sastanak
stambene zajednice. Da li se to ona ljuti na vas zato što ste joj omeli
planove? Najverovatnije, no možda se ljuti i na sebe zato što je toliko
zapela oko toga. Kako ćete da odgovorite, zavisi od prirode vašeg
odnosa sa ćerkom, od njene i vaše ličnosti i od ranijih vaših odnosa.
Verujem ipak da postoji, uglavnom, više razloga da se pozabavite
njenom ljutnjom, nego kada se radi o nekoj situaciji na poslu. To ne
znači da bi trebalo da komentarišete o njenoj ljutnji ili da joj ospo
ravate pravo da se ljuti. Baš obrnuto, mogli biste da saosećate s nje
nom frustracijom i detaljnije da joj objasnite zašto je taj sastanak
važan i kako, budući da vam nije javljeno ranije, niste imali drugo
rešenje. Ako je to posledica, onda je njena ljutnja odradila svoj
posao. Skrenula vam je pažnju na ugrožavanje, stavila vam je do
znanja kolika je važnost tog ugrožavanja i navela vas je da odgovo
rite objašnjavanjem okolnosti. Mogli biste da idete i dalje, da obe
ćate da ćete to da joj nadoknadite na neki drugi način.
Uvek kada vidite izraz emocije koju osoba istovremeno ne
izražava i recima, vi na određen način uzimate informaciju koju ta
osoba nije potvrdila, za koju nije preuzela odgovornost. Podređeni,
iz primera sa posla, možda se trudio, najviše što je mogao, da kon-
196 Pol E km an
troliše svoju ljutnju. Nećete mu ništa olakšati ako mu se suprotsta

vite. Možda u okruženju na poslu ne želite direktno da se bavite
ljutnjom svog podređenog, pogotovu što je to neko ko nije unapre-
đen. Naravno, to je mogao da bude neko za koga se još nadate da će
da napreduje tako da može da bude neke koristi od bavljenja njego
vim osećanjima, ali to možda hoćete da ostavite za kasnije. Sledećeg
dana mogli biste da kažete, „Znam da je vest bila loša, i razumem
ako ste razočarani. Imao sam utisak da vas je to pogodilo i pitam se
da li bi pomoglo da popričamo o tome.“.
Druga mogućnoost je da se kaže, „Voleo bih da popričamo,
sada ili kasnije, o tome kako se osećaš zbog ovoga.“. I ovde, time što
ne upotrebljavate naziv ljutnja, umanjujete šansu da akter ispolji
ljutnju na način zbog koga bi kasnije mogao da zažali, ali mu dajete
priliku i da govori o svojim zamerkama kada bude spreman za to.
Ukoliko znate da je vaša ćerka neko ko teškom mukom suzdržava
ljutnju, mogli biste da koristite neku varijantu ovakvog odgovora,
prepuštajući njoj da bira vreme kada bude želela da govori o tome.
Parovi, takođe, mogu da žele da konstatuju ljutnju ali i da razgovor
o njoj odlože za neki termin kada će biti manje bojazni da će ljutnja
izazvati teške reči, ljutita odbrusivanja ili defanzivnost.
Često mislimo da znamo zašto se neko naljutio na nas, no naša
verzija zamerke ne mora da se poklapa s verzijom druge osobe. I
pored toga što izbegavanje onoga što nekoga ljuti dovodi do ozloje-
đenosti, do nagomilavanja osujećenosti, samo u retkim prilikama
bi trebali time da se bavimo dok smo oboje, ili jedno od nas, u žaru
svoje ljutnje. Ako je stvar toliko hitna da mora trenutno da se raspra
vi i ne može da se odloži do nekog smirenijeg trenutka, onda je važ
no da obe strane bar pokušaju da budu sigurne da su prošle refrak-
torni period. Inače, rasprava je osuđena samo da doliva ulje na
vatru, bez usredsređivanja na problem i način kako da se reši.
Može da bude važno da se prepozna i razmotri koliko drugačija
može da bude situacija kada se u gornjim primerima obrne odnos
moći. Recimo da ste vi podređeni ko je upravo saznao da nije dobio
unapređenje i da je vaša šefovica, dok vam je to saopštavala, napra
vila ljutiti izraz lica. Verovatno da je na vas ljuta, ali mogla bi da bude
ljuta i na sebe zbog neprijatne obaveze da saopšti tako lošu vest, ili na
nekog drugog sa posla. U svakom slučaju, u većini organizacija
podređeni ne uživaju pravo da komentarišu ljutnju nadređenog. Naj
više što biste imali pravo da kažete, pošto izrazite svoje razočaranje,
jeste otprilike, „Nadam se da ćete moći da mi kažete, kada vam to
bude odgovaralo, da li sam učinio nešto što nije naišlo na odobrava
nje, vaše lično ili organizacije.“. Ovde je ideja da se ne pomene ljutnja,
kao naziv, ali da se primi k znanju i da se iskaže zabrinutost zbog
moguće povratne sprege, tako što šefovici olakšavate da priču o tome
odloži za vreme kada više ne bude osećala ljutnju.
Sve što sam predložio da činite kada primetite izraz ljutnje važi
i za izraze kod kojih nije sigurno da li se radi o izrazu blage ljutnje,
kontrolisane ljutnje ili ljutnje koja upravo počinje (fotografije G, H,
i I). Jedina je razlika, ako imate razloga da verujete da se radi o ljut
nji koja tek počinje, recimo da su samo sužene usne, kao na slikama
L i M, što tada imate dobru priliku da razmotrite da li možda postoji
nešto što biste mogli da uradite ili da kažete, što bi prekinulo ljutnju
pre nego ojača.
Izraz prikazan na fotografiji C, spuštene i skupljene obrve,
zaslužuje koju reč više. Videli ste drugačiju verziju ove radnje kod
žene koja sedi levo od Novogvinejke koja upire pogled u mene. Iako
to može da bude i znak veoma blage ljutnje, izraz može da se javi i
u mnogim situacijama kada je nešto teško, recimo dok neko podiže
težak predmet, ili dok pokušava da reši težak matematički zadatak.
Može da se pojavi, praktično, uz bilo kakvo savladavanje teškoće.
Ako dok govorite druga osoba, na trenutak, prikaže ovaj izraz, to
može biti znak da ne razume sasvim dobro šta govorite, ili da mora
da se napreže da bi pratila vašu priču. Vama to može biti koristan
signal da ono o čemu govorite treba da objasnite na drugi način.
Ne mogu da pobrojim šta sve treba da se uzme u obzir kada
uočite izraz ljutnje. Moji primeri trebali bi samo da ukažu na mno
gobrojnost mogućnosti, i na neke odgovore o kojima biste mogli da
razmislite. Koji će od njih biti primenljivi zavisi od toga ko su akteri
198 Pol E km an
i kakva je specifična situacija. Priznajem da se većina onoga što

predlažem kao odgovor kada primetite ljutnju druge osobe, ne
zasniva čvrsto na istraživanjima. Osporio sam ideje koje su prevla
davale ranijih godina, da se treba boriti pošteno, ali da ne treba
izbegavati borbu. Moje iskustvo pokazuje da su to prevelika očeki
vanja za većinu ljudi i da to nije nužno i najbolji i najsigurniji način
da se bavite onim što izaziva ljutnju. Osporavanje mora da se ima u
vidu, ali ne treba, kako ja mislim, da se pokreće u žaru ljutnje.
7-
Iznenađenost i strah
Iznenađenost je najkratkotrajnija od svih emocija - može da
potraje najviše nekoliko sekundi. Iznenađenost prolazi u trenutku
dok shvatamo šta se dešava, odnosno spaja sa sa strahom, zabavlja
njem, olakšanjem, ljutnjom, gađenjem i tako dalje, zavisno od toga
šta nas je iznenadilo. Može se desiti i da ne usledi nikakva emocija,
ukoliko utvrdimo da je iznenađujuć događaj bio bez značaja. Izne
nađenost retko može da se vidi na fotografiji. Pošto je neočekivana,
a doživljaj kratak, fotograf je retko kada spreman da je fotografiše,
a i kada je spreman, može da ne bude dovoljno brz da je uhvati
nakon što se dogodi nešto iznenađujuće. Novinske fotografije obič
no prikazuju repriziranu, ili poziranu iznenađenost.
200 Pol E km an
Fotograf „Njujork posta“, Lu Lajote /Liotta/, dao je sledeće

objašnjenje o tome kako mu je pošlo za rukom da napravi ovu,
kasnije nagrađenu, fotografiju dvojice iznenađenih ljudi:
„Dobio sam poziv da odem do zgrade gde je neka žena izvodila
promotivnu akrobaciju. Kasnio sam; kada sam došao već su je bili
podigli do vrha zgrade dok se ona zubima držala za uže. Stavio sam
teleobjektiv na kameru i mogao sam da vidim da joj se lice grči. Telo
joj se okretalo kao čigra. Video sam kad je popustila stisak i pratio
sam je naniže - kao kada snimate konjske trke ili neku drugu akciju.
Napravio sam jedan snimak.“
Srećom, žena sa te fotografije je preživela, mada je pri padu s visi
ne od 35 stopa na daščani pod polomila sve gležnjeve na rukama i
nogama i povredila kičmu. Međutim, nas zanima emocija koju su ose-
tila dvojica momaka okrenutih prema kameri. Okidač za iznenađenost
može da bude samo neočekivan i nagao događaj, kao što je ovde bio
slučaj. Kada se neki neočekivani događaj odvija polako, iznenađenost
izostaje. Dakle, mora da bude nagao, a mi moramo da smo nepripre-
mljeni. Muškarci koji su ugledali akrobatkinju u padu nisu bili upozo
reni i nisu unapred imali nikakvu predstavu o tome šta će da se desi.
Pre više godina, kada sam prvi put učio studente medicine
kako da razumeju i prepoznaju emocije, pokušavao sam da na sva
kom času izazovem neku drugu emociju. Ne bi li ih iznenadio, jed
nom sam doveo igračicu trbušnog plesa, koja se pojavila iza zastora,
cupkajući i udarajući u daire. Ona ne bi predstavljala iznenađenje
daje nastupila u noćnom klubu, ali na predavanju na medicinskom
fakultetu bila je van konteksta i njeno iznenadno i bučno pojavlji
vanje izazvalo je iznenađenost.
Kada smo iznenađeni, nemamo mnogo vremena da svesno
mobilišemo svoje napore kako bismo upravljali svojim ponašanjem.
To retko predstavlja problem. Problem nastaje ako smo u situaciji u
kojoj ne bismo smeli da budemo iznenađeni. Na primer, ako smo
tvrdili da o nečemu znamo sve što je moguće da se zna, a potom
reagujemo s iznenađenošću kada se odjednom otkrije neko svojstvo
za koje bismo morali da znamo, onda može biti očigledno da smo
tvrdili da znamo više nego što uistinu znamo. Ako neki student na
času lažno ustvrdi daje pročitao svu zadatu literaturu, njegova izne
nađenost koja se javlja kada nastavnik u tim tekstovima otkrije
nešto sasvim neočekivano može da oda njegovu laž.
Neki izučavaoci emocija smatraju da iznenađenost nije emo
cija jer, kako kažu, nije ni prijatna ni neprijatna, a, po njihovom
mišljenju, sve emocije moraju da budu jedno od ta dva. Ja se ne sla
žem; mislim da većina ljudi iznenađenost oseća kao neku emociju.
U tih nekoliko trenutaka, pre nego što shvatimo šta se dešava, pre
nego što usledi druga emocija ili emocije izostanu, sama iznenađe
nost može da se oseća kao dobra ili kao loša. Neki ljudi ne vole da
budu iznenađeni, čak ni kada je događaj pozitivan. Oni govore lju
dima da paze da ih nikako ne iznenade. Drugi pak vole da budu
iznenađeni; namerno ostavljaju mnoge stvari neisplanirane kako bi
mogli često da dožive nešto neočekivano. Oni teže doživljajima u
kojima ima izgleda da će biti iznenađeni.
Moja vlastita sumnja u defmisanje iznenađenosti kao emocije,
proističe iz činjenice da je trajanje iznenađenosti ograničeno.* Izne
nađenost ne može da traje duže od nekoliko sekundi, što nije slučaj
ni sa jednom drugom emocijom. One mogu da budu vrlo kratke, ali
mogu i da traju mnogo duže. Strah, koji često usledi nakon iznenađe
* Drugi razlog da se zapitam da li je iznenađenost emocija jeste nemogućnost, kao

što se govori u prvom poglavlju, da utvrdim da li Novogvinejci, koje sam posma-
trao, mogu da je razlikuju od straha. Kada sam im ispričao priču o strahu, bili su
jednako skloni da pokažu na fotografije koje prikazuju iznenađenost ili strah. Kada
sam im ispričao priču o iznenađenju, od svih fotografija najčešće bi pokazivali na
fotografiju lica sa izrazom iznenađenosti. U drugoj studiji mi bismo im ispričali
priče i tražili da emocije iz priča pokažu na svojim licima - da poziraju emocije.
Zatim smo te njihove poze pokazali američkim studentima. Amerikanci su pre
poznavali izraze za ljutnju, gađenje, tugu i sreću, ali kada bismo im pokazali poze
Novogvinejaca bilo za strah ili za iznenađenost, oni su ih jednako brkali u oba
slučaja. Nemam pravo objašnjenje zašto je dolazilo do tih problema. No, činjenica
da se taj problem jeste javio, kao i da se ponovo u vezi sa iznenađenosti javio kada
je moj kolega Karl Hajder ponovio te zadatke s drugom grupom Novogvinejaca,
dovodi u sumnju postojanje stvarne razlike između straha i iznenađenosti.
202 P ol E km an
nosti, može da bude ekstremno kratak, ali može i da potraje vrlo

dugo. Kada je trebalo da nekoliko dana čekam na rezultate biopsije da
saznam da li imam rak i, ako imam, koliko je bolest uznapredovala,
imao sam produžene periode straha. Nisam se plašio sve vreme
tokom četiri dana, koliko sam čekao, ali su se u talasima ponavljali
periodi u kojima sam osećao strah mnogo sekundi a ponekad i po
nekoliko minuta. Biopsija je, srećom, bila negativna. Zatim sam ose-
tio olakšanje, prijatnu emociju o kojoj govorim u 9. poglavlju.
Mislim da uključivanje iznenađenosti u našu raspravu o emo
cijama ima smisla, ali uz napomenu o njenoj naročitoj karakteristici
- fiksiranom, ograničenom trajanju. Svaka emocija o kojoj smo do
sada govorili takođe je imala neke svoje jedinstvene karakteristike.
Tuga-patnja jedinstvena je zbog najmanje dva obeležja: (i) postoje
dve strane ove emocije koje se često smenjuju - rezignacija tuge i
mahnitost patnje; (ii) ova emocija može da traje duže nego ostale
emocije. Ljutnja se razlikuje od drugih emocija po tome što zahva
ljujući svom potencijalu za nasilje predstavlja najveću opasnost za
drugog. A videćemo i da prezir, gađenje i mnoge vrste prijatnosti
imaju osobine koje ne dele ni sa jednom drugom emocijom. U tom
smislu, svaka emocija je posebna priča.
I dok iznenađenost jeste emocija, štrecanje nije, iako mnogi
ljudi ne prave razliku između te dve reči. Oni ne izgledaju isto; izraz
štrecanja je direktno suprotan izrazu iznenađenosti. Da bih štrec-
nuo neupozorene subjekte moga istraživanja, ispalio bih lažni metak
iz pištolja.117 Takoreći trenutno, njihove oči bi se čvrsto zatvorile
(kod iznenađenosti one su širom otvorene), obrve bi se spustile
(kod iznenađenosti se obrve podižu), a njihove usne bi se razvukle
i stegnule (kod iznenađenosti donja vilica pada i usta se otvaraju).
Kod svih drugih emocionalnih izraza najekstremniji izraz i umeren
izraz imaju sličnosti i razlikuju se samo po intenzitetu mišićnih kon
trakcija. Bes je intenzivniji izraz nego ljutnja, užasnutost je intenziv
nija nego strah itd. Razlika između izraza štrecanja i iznenađenosti
ukazuje na to da štrecanje nije prosto neko ekstremnije stanje
iznenađenosti.
Štrecanje ima još tri osobenosti po kojima se razlikuje od izne

nađenosti. Prvo, trajanje je još više ograničeno nego kod iznenađeno
sti - izraz se uvek pojavljuje već u prvoj četvrtini sekunde i prestaje za
pola sekunde. Toliko je kratak da će vam nečije štrecanje promaći
ukoliko trepnete u tom trenutku. Kod emocija, međutim, trajanje nije
fiksirano. Drugo, upozorenje da ih čeka štrecanje veoma snažnom
bukom kod većine ljudi dovodi do umanjivanja reakcije, ali ne i do
njenog eliminisanja. Nasuprot tome, vi ne možete da budete iznena
đeni ukoliko znate šta će da se dogodi. Treće, niko nije u stanju da
zakoči reakciju štrecanja, čak ni kada mu se najavi tačno vreme pojav
ljivanja snažne buke. Većina ljudi, pogotovo ako se pripreme unapred,
može da zakoči skoro sve, osim najtananijih znakova neke emocije.
Štrecanje je i stoga, pre fizički refleks, a ne emocija.
Tekst uz izvanrednu fotografiju na str. 203 glasi, „Maja meseca u
Surabaji, na Istočnoj Javi izvrnuo se vojni kamion koji je prevozio više
od stotinu omladinaca - navijača fudbalskog kluba Persebaja, koji su
koristili besplatan prevoz do kuće i mahali zastavama slaveći pobedu
svog tima. Kamion - jedan od 24 koliko ih je stavio na raspolaganje voj
ni komandant - prevrnuo se zbog preopterećenosti, i to već posle prvog
204 Pol E km an
kilometra. Većina putnika je prošla bez povreda, ali je njih 12 moralo

biti zadržano u bolnici zbog lakših povreda.“ Na licima ove omladine
vidi se strah, najjasnije na vozaču. Daje fotografija bila snimljena trenu
tak ranije, na njihovim licima bismo mogli da vidimo iznenađenost,
osim ukoliko kamion nije počinjao da se naginje veoma usporeno.
Od svih emocija strah je najviše istraživan, verovatno zato što može
lako da se izazove kod bilo koje životinje, uključujući i pacova (koji su
istraživačima omiljena vrsta, jer su jeftini i jednostavni za čuvanje). Pret-
nja povređivanjem, fizičkim ili psihološkim, karakteriše sve okidače za
strah, njihove teme i varijacije. Tema je opasnost od fizičke povrede a
varijacija može biti bilo šta za šta naučimo da može da nas povredi na
bilo kakav način, bilo da je reč o fizičkim ili psihološkim pretnjama. Kao
što fizičko sputavanje predstavlja urođeni okidač ljutnje, tako postoje i
urođeni okidači straha: nešto što brzo vitla kroz prostor i preti da nas
udari ako se ne sagnemo; naglo izmicanje oslonca tako da propadnemo
kroz prostor. Pretnja fizičkim bolom je urođeni okidač straha, iako je u
trenutku dok traje bol moguće da se ne oseća strah.
Prizor zmija mogao bi da bude još jedan urođeni, univerzalni
okidač. Setite se Omanovih studija, o kojima govorim u 1. poglavlju,
koje pokazuju da smo biološki pripremljeni da se više plašimo zmi-
jolikih oblika nego pištolja ili noževa. Pa ipak, znatan broj ljudi kao
da se ne plaši zmija; sasvim suprotno, oni uživaju u fizičkom kon
taktu čak i sa otrovnicama. U iskušenju sam da za još jedan urođeni
okidač predložim stajanje na velikoj visini pri čemu jedan pogrešan
korak može da dovede do pada. Oduvek sam se užasavao od takve
situacije, ali ima dosta ljudi za koje to ne predstavlja okidač straha.
Možda urođeni izazivač straha nije svakome dat. Uvek postoji
izvestan broj ljudi koji ne pokazuju nešto što vidimo skoro kod svih
ostalih, bilo da je razlika u draži koja izaziva neku emociju ili u
nekom, inače sasvim uobičajenom, emocionalnom odgovoru. Poje
dinci se razlikuju u skoro svakom aspektu ljudskog ponašanja, pa ni
emocije nisu izuzetak.
Možemo da naučimo da se uplašimo takoreći od svega. Bez
sumnje postoje ljudi koji se plaše onoga što, zapravo, ne predstavlja
nikakvu opasnost, kao što se dete plaši mraka. Odrasli, dakle, isto
kao deca, mogu da imaju neosnovane strahove. Na primer, prikači -
njanje elektroda nekome na grudi radi merenja rada srca (elektrokar
diogram, ili EKG) može da uplaši ljude koji ne znaju da aparat samo
meri, ali ne izaziva električnu aktivnost. Ljudi koji misle da će dobiti
strujni udar doživeće stvaran, mada neosnovan, strah. Potrebna je
visoko razvijena sposobnost saosećanja da biste nekoga ko se plaši
nečega od čega se vi ne plašite mogli da poštujete, da osećate simpati
ju prema takvoj osobi i daje strpljivo razuveravate. Umesto toga, veći
na nas odbacuje takve strahove. Ne moramo da osećamo strah druge
osobe da bismo ga prihvatili i da bismo njoj pomogli da taj strah pre
vlada. Dobre bolničarke razumeju strah svojih pacijenata; sposobne
da posmatraju iz njihove perspektive mogu i da ih razuvere.
Kada smo uplašeni, možemo da činimo svašta ili ništa, zavisno
od toga šta smo u prošlosti naučili o tome šta može da nas zaštiti u
takvoj situaciji. Na osnovu studija o životinjama, kao i na osnovu
onoga što smo naučili iz istraživanja o tome kako su ljudi spremni
da telesno reaguju, čini se da evolucija podržava dve sasvim različite
radnje - sakrivanje i bekstvo. U trenucima straha krv odlazi u velike
nožne mišiće, pripremajući nas za beg.118 To ne znači da ćemo stvar
no da bežimo. Evolucija nas je samo pripremila da uradimo ono što
je bilo najadaptivnije tokom istorije naše vrste.
Kad se suoče s opasnošću, recimo s mogućim napadačem
mnoge životinje se prvo skamene, verovatno zato što tako smanjuju
verovatnoću da budu primećene. To sam video dok sam jednom
prilikom prilazio grupi majmuna u velikom kavezu. U pokušaju da
izbegnu da budu opaženi, većina njih se skamenila kada sam se pri
makao. Kada sam se približio, toliko daje postalo sasvim očigledno
u kog majmuna gledam - taj majmun je pobegao.
Ukoliko se ne skamenimo ili ne bežimo, sledeći najverovatniji
odgovor je da se naljutimo na ono šta što nas je ugrožavalo.119Nije neo
bično da se dožive brza smenjivanja straha i ljutnje. Nema pouzdanog
naučnog dokaza za to da li smo sposobni da istovremeno doživimo dve
emocije, ali to možda i nema praktičan značaj. Strah i ljutnja (ili bilo koje
206 Pol E km an
druge emocije) mogu da se smenjuju toliko brzo da se osećanja spoje.

Ako osoba koja nam preti izgleda snažna, veći su izgledi da osetimo
strah a ne ljutnju; no mi i dalje možemo, na trenutke, ili pošto pobegne-
mo, da budemo ljuti na osobu od koje nam je pretila opasnost. Takođe,
možemo da budemo ljuti na sebe zbog toga što smo se uplašili ukoliko
smatramo da bi trebalo da smo u stanju da se bez straha izborimo sa
situacijom. Iz istog razloga možemo prema sebi da osetimo i gađenje.
Ponekad smo nemoćni da učinimo bilo šta pred licem velike
opasnosti - vozač kamiona sa slike iz Surabaje našao se u takvoj situ
aciji. Za razliku od ljudi koji sede na kamionu, koji su mogli da se
usredsrede na to kako će da skoče, on ništa nije mogao da uradi iako
je pretila velika opasnost. Međutim, ukolikojesmo u stanju da se izbo
rimo sa neposrednom, ozbiljnom opasnošću, što odgovara situaciji u
kojoj su se našli ljudi na kamionu, događa se nešto vrlo zanimljivo.
Neprijatni osećaji i misli koje karakterišu strah mogu da se ne dožive
i umesto toga možemo da budemo svesni neposrednog zadatka pre
vladavanja opasnosti i da se na taj zadatak usredsredimo.
Na primer, kada sam prvi put otišao na Papua Novu Gvineju,
1967. godine, morao sam za poslednju etapu da iznajmim mali jed-
nomotorni avion da me prebaci do sletne staze, odakle se dalje išlo
pešice do sela u kome je trebalo da živim. Iako sam do tada već puno
puta leteo u raznim delovima sveta, i dalje sam se pomalo plašio lete
nja, taman toliko da ne mogu da se opustim, kamoli da zaspim, čak i
na dugim letovima. Brinulo me je što sam morao da uzmem jedno -
motorni avion, ali nije bilo drugog izbora; tamo gde sam išao nije bilo
puteva. Pošto smo uzleteli, osamnaestogodišnji pilot, inače domoro
dac, pored koga sam sedeo u avionu dvosedu, obavestio me je da su
ga ljudi sa zemlje putem radija obavestili da su prilikom uzletanja sa
aviona otpali točkovi. Pošto bi avion prilikom udara mogao da se
zapali, rekao mi je da se pripremimo za iskakanje. Objasnio mi je da
treba malo da odškrinem vrata kako se prilikom prinudnog sletanja
ne bi zaglavila i onemogućila mi da izađem. Rekao mi je i da pazim
da se vrata ne otvore širom jer bi tada mogao da ispadnem. Da li
uopšte treba reći da na sedištima nije bilo pojaseva.
Dok smo kružili iznad poljske piste, pripremajući se da sleti-

mo, nisam imao neprijatne osećaje i nisam se plašio moguće propa
sti. Umesto toga, mislio sam kako je zapanjujuće da sam stigao toli
ko daleko, da sam putovao više od dva dana i da sada, kada sam na
manje od jednog sata do odredišta, ipak neću uspeti. Nekoliko
minuta pre prinudnog sletanja situacija mi je izgledala smešna, a ne
strašna. Gledao sam dok su se vatrogasci okupljali oko piste da
pozdrave naš povratak; dok smo strugali po zemlji, stegao sam čvr
sto ručicu od vrata, držeći ih odškrinuta ali ne dajući im da se otvore
širom. A onda - sve je bilo gotovo. Nije bilo vatre; smrt i povrede su
izbegnuti. Kroz petnaest minuta istovario sam svoju opremu iz teš
ko oštećenog aviona, prebacio je u drugi avion i poleteo. Odjednom,
osetio sam zabrinutost da bi ova scena mogla da se ponovi, doslov
no, i da se ovoga puta ne bih izvukao.
Nakon iskustva s prinudnim sletanjem razgovarao sam s drugim
ljudima koji nisu doživeli neprijatne osećaje i misli iako su bili u veli
koj opasnosti. Ono po čemu su se naši doživljaji razlikovali od opa
snih situacija u kojima se osetio strah bilo je postojanje mogućnosti
izvesnog činjenja da se prevlada opasnost. Ako je takva mogućnost
postojala bilo je moguće i da se ne oseti strah. Ako nije postojala, ako
je čovek samo mogao da čeka da vidi da li će da preživi, onda je bilo
verovatno da će osetiti strah. Da nisam morao da se koncentrišem na
to da avionska vrata držim samo malo odškrinuta, da budem napre
gnut i spreman da iskočim, mislim da bih za vreme prinudnog sleta
nja bio prestravljen. Najviše izgleda da nas obuzme veliki strah ima
kada smo nemoćni bilo šta da učinimo, a najmanje dok smo usred-
sređeni na uklanjanje neposredne opasnosti.
Novijim istraživanjem pronađena su tri načina na koji se razli
kuje strah zavisno od toga da li je pretnja neposredna ili pred
stojeća.* Prvo, različite pretnje dovode do različitog ponašanja:
* Termin anksioznost istraživači koriste u različitom smislu - odgovor na predsto

jeću opasnost, crta ličnosti ili emocionalni poremećaj. Ja, međutim, termin anksi
oznost čuvam za opis raspoloženja.
208 P ol E kman
neposredna pretnja obično dovodi do radnje (skamenjivanje ili beg)

koja se bavi pretnjom, dok briga zbog predstojeće pretnje dovodi do
pojačane pažnje i mišićne napetosti. Drugo, odgovor na neposrednu
pretnju često je analgetičan, smanjuje se osećaj bola, dok briga zbog
predstojeće pretnje uvećava bol. I na kraju, postoje određeni dokazi
da neposredna pretnja i predstojeća pretnja angažuju različite oblasti
moždane aktivnosti.120
Panika stoji u izrazitom kontrastu prema nečijem odgovoru na
neposrednu pretnju. Pisanje ovog poglavlja bilo je prekinuto kada
sam morao da idem na operaciju abdomena radi odstranjivanja dela
debelog creva. Nisam osećao strah sve do dana zakazivanja opera
cije. Međutim, tokom pet dana od zakazivanja do same operacije
doživeo sam seriju napada panike. Osećao sam ekstreman strah,
disao sam isprekidano, bilo mi je hladno i postao sam potpuno pre
okupiran događajem od koga sam strepeo. Kao što sam spomenuo
u poglavlju 5, ja sam pre trideset godina imao jednu ozbiljnu ope
raciju i zbog lekarske greške sam doživeo veoma jak bol, koji nije bio
ublažavan lekovima, tako da sam imao razloga da zazirem od
ponovnog ulaska u operacionu salu. Napadi panike trajali su od
desetak minuta pa do nekoliko sati. Međutim, tog dana kada sam
otišao u bolnicu radi operacije nisam osećao ni paniku ni strah -
sada sam činio nešto u vezi sa svim tim.
Familija strašnih iskustava može da se razvrstava prema tri
činioca. To su:
•jačina - koliko je teška povreda od koje postoji opasnost,
•vreme - da lije povreda neposredna ili predstojeća,
•prevladavanje - da li postoje radnje čije preduzimanje može
da smanji ili da eliminiše pretnju?
Nažalost, nijedno istraživanje nije istovremeno razmatralo sva
tri činioca, pa se teško može tačno znati koji tip doživljaja straha je
izučavan. Izvesne odrednice daju novinske fotografije straha. One
često otkrivaju jačinu pretnje, da li je neposredna ili predstojeća, te
da li pruža mogućnost prevladavanja. Na fotografiji sa kamionom
možemo da pretpostavimo da vozač oseća strah - opasnost je velika
a on ne može da se bori jer je zarobljen u kabini bez mogućnosti da

iskoči. Izraz lica vozača odgovara onome što ja prepoznajem kao
univerzalni izraz straha. Neki od putnika koji su u toku prevladava
nja opasnosti, koji su usred skoka ili se pripremaju za skok, nemaju
takav izraz, već imaju napregnuto koncentrisan pogled, po mom
mišljenju karakterističan za prevladavanje neposredne pretnje.
Fotografije ljudi koji očekuju pretnju pokazuju izraz sličan onom
koji ima uplašeni vozač kamiona, ali manje intenzivan.
Kada osećamo bilo koji tip straha, kada smo svesni svoje upla-
šenosti, izvesno vreme biće nam teško da osećamo nešto drugo ili
da mislimo o bilo čemu drugom. Naš um i naša pažnja usredsređeni
su na pretnju. Kada postoji neposredna pretnja mi se fokusiramo na
njeno eliminisanje, ukoliko je ono moguće, sve dok je ne eliminiše-
mo. Ako pak uvidimo da je to nemoguće, u nama se može javiti
strah. Očekivanje opasnosti od povređivanja takođe može da mono-
polizuje našu svesnost na duži period, mada takva osećanja mogu
da budu epizodna, da se vraćaju s vremena na vreme, da nam pre
kidaju druge misli, kao što se meni događalo tokom onih dana dok
sam čekao na rezultate biopsije. Napadi panike su uvek epizodni;
kada bi nesmanjenom žestinom trajali neprekidno danima, iskustvo
bi moglo da bude do te mere razorno da bi uspaničena osoba umrla
od iscrpljenosti.
Neposredna pretnja povređivanjem usredsređuje našu pažnju
na preovladavanje opasnosti, mobiliše nas da je prevladamo. Ako
opažamo predstojeću pretnju, naša briga zbog mogućeg dešavanja
može da nas zaštiti, da nas upozori i učini prisebnijima. Naši izrazi
lica koje imamo kada smo zbog predstojećeg povređivanja zabrinuti
ili, ako je opasnost velika, prestravljeni, obaveštava druge da se opa
snost približava, upozorava ih da izbegnu povređivanje ili ih poziva
da pomognu u savladavanju pretnje. Ako izgledamo zabrinuti ili
preplašeni kada nas neko napada ili se priprema da nas napadne, to
može da učini da se napadač povuče, zadovoljan jer nećemo dalje
nastaviti s onim što ga je provociralo. (Naravno, ishod ne mora uvek
da bude takav. Napadač koji traži laku žrtvu izraz prestrašenosti
210 Pol E kman
može da protumači kao znak da se nećemo braniti i da ćemo biti lak

plen.) Znaci naše panike trebalo bi da druge motivišu da nam
pomognu i da nas ohrabre.
Srž straha je u mogućnosti da se doživi bol, fizički ili psihološki,
no sam bol još niko od teoretičara i istraživača emocija ne svrstava u
emocije. Možda se neko pita zašto bol nije emocija? On svakako može
da bude veoma snažno osećanje koje usredsređuje našu pažnju.
Odgovor Silvana Tomkinsa na to pitanje, napisan pre četrdeset godi
na, još uvek valja. Bolje, kaža on, isuviše specifičan da bi bio emocija.
Bez obzira na vrstu bola mi uvek tačno znamo gde nas boli. Ali gde su
u našem telu locirani ljutnja, strah, strepnja, prestravljenost ili tuga/
patnja? Kao što je slučaj sa erotičnim osećanjima, kada osećamo bol,
mi bez greške znamo gde ga osećamo (osim ako se ne radi o reflek
snom bolu). Ako posečemo prst, mi se ne hvatamo za lakat da ublaži
mo bol; isto tako dobro znamo koje delove tela želimo da stimulišemo
kada smo seksualno uzbuđeni. I bol i seks su izuzetno važni i u vezi s
njima osećamo mnoge emocije, ali oni sami nisu emocije.
Kada smo u ovom poglavlju govorili o iznenađenosti, pome-
nuo sam da postoje ljudi koji uživaju u tome da budu iznenađeni.
Svaka od takozvanih negativnih emocija može da bude pozitivna jer
određeni ljudi uživaju u njihovom doživljavanju. (Zbog toga mislim
daje pogrešno ako se emocije dele samo na pozitivne ili negativne,
kao što čine mnogi teoretičari emocija.)
Neki ljudi stvarno izgledaju kao da uživaju u svom strahu.
Romani i filmovi koji plaše ljude su veoma popularni. Sedeo sam u
bioskopskim salama okrenut leđima prema platnu da bih posmatrao
lica gledalaca i video sam zabrinutost, ponekad i prestravljenost,
zajedno s prijatnošću. U našem istraživanju ljudima sam puštao straš
ne filmske scene dok bi sedeli sami u sobi, pri čemu su izrazi njihovih
lica bili snimani skrivenom video-kamerom. Kod ljudi koji su poka
zali uplašen izraz registrovani su i određeni fiziološki znaci stanja
uplašenosti - ubrzan puls i naviranje krvi u velike nožne mišiće.121
Neko bi mogao reći da ovi ljudi nisu stvarno u opasnosti i da
znaju da neće biti povređeni. Međutim, ima ljudi koji traže doživljaj
iz prve ruke, koji uživaju u sportovima u kojima stavljaju život na

kocku. Ne znam da li pri tome oni uživaju u strahu ili u uzbuđenju
koje često prati preuzimanje takvih rizika, ili pak u kasnijem oseća-
nju olakšanja i ponosa na postignuće.
Ima i ljudi koji su sušta suprotnost, za koje su osećanja uplaše-
nosti toliko toksična da preduzimaju izvanredne napore kako bi
izbegli da ih osete. Isto važi za svaku emociju - postoje ljudi koji
uživaju u njenom doživljavanju i, suprotno tome, oni koji ne pod
nose da ih osete, kao što postoji i veliki broj ljudi koji ne žude da
emociju dožive, ali za koje njeno doživljavanje, u većini slučajeva,
nije izrazito toksično.
Svaka od emocija koje smo do sada razmatrali ima ulogu u
nekom dugotrajnijem raspoloženju, onome koje može da potraje i
više sati. Kada smo duže vreme tužni, mi smo u sumornom raspo
loženju. Kada se lako ljutimo, kada tražimo razlog da se naljutimo,
nalazimo se u razdražljivom raspoloženju. Ja koristim termin ank
sioznost za raspoloženje u kome se osećamo zabrinuti ali ne znamo
zašto se tako osećamo; ne možemo da ukažemo na okidač. Iako se
osećamo kao da smo u opasnosti, ne znamo šta da činimo u vezi s
tim jer ne možemo da prepoznamo pretnju.
Kao što sumorno raspoloženje ide uz melanholičnu ličnost i
depresiju povezanu s tugom i patnjom, i kao što razdražljivo raspolo
ženje ide uz neprijateljski nastrojenu ličnost i patološko nasilništvo
povezano s ljutnjom, tako uz anksiozno raspoloženje idu stidljive i
plašljive ličnosti i brojni poremećaji o kojima će ovde biti reči. Kažu,
na primer, da ekstremna stidljivost karakteriše oko 15% populacije.122
Takvi su ljudi preokupirani brigom da neće umeti da se snađu u druš
tvenoj situaciji; oni izbegavaju društvene kontakte i sebe nedovoljno
cene, imaju povišene hormone stresa i ubrzan puls. Takođe, imaju
povećan rizik od srčanih oboljenja.123 Džerom Kegan /Kagan/, ista
knuti istraživač, nalazi da roditelji tipično razlikuju tri crte povezane
sa strahom: decu koja izbegavaju ljude nazivaju stidljivom, onu koja
izbegavaju nepoznate situacije - plašljivom, a onu koja izbegavaju
nepoznatu hranu - izbirljivom.124 Mnogi istraživači, međutim, razli
212 P ol E kman
kuju dva tipa stidljivosti: zbunjenu stidljivost onih koji se dvoume da

li da priđu ili da izbegnu strance i nepoznate situacije i uplašenu stid
ljivost onih koji izbegavaju strance i nove situacije.125
Postoji veći broj emocionalnih poremećaja u kojima strah igra
glavnu ulogu.126 Fobije su najočiglednije i, verovatno, najbolje prou
čene. Njih obeležava strah od interpersonalnih događaja ili situacija,
od smrti, povrede, bolesti, krvi, životinja, velikih gužvi, zatvorenog
prostora itd. Što se tiče postraumatskog stresa (PTSD) /posttraumatic
stress disorder/, smatra se da nastaje kada nakon izlaganja ekstremnoj
opasnosti usledi uporno ponovno preživljavanje traumatičnog doga
đaja i izbegavanje događaja povezanih sa traumom. PTSD obično
prate poremećaji sna i pažnje, kao i napadi ljutnje. Napadi panike, koji
se ponavljaju, predstavljaju još jedan emocionalni poremećaj koji
uključuje zabrinutost i prestrašenost. Oni se često dešavaju bez vid
ljivog povoda i mogu da dovedu do ozbiljnog umanjenja sposobnosti.
Patološka anksioznost je pak još jedan emocionalni poremećaj koji se
razlikuje od normalnih anksioznih raspoloženja, i to po tome što je
učestaliji, uporniji i intenzivniji, i može da ometa i najosnovnije život
ne aktivnosti, kao što su rad i spavanje.
Prepoznavanje straha u nama

U poglavlju o tuzi ukazao sam da bi gledanje slike Beti Širli
moglo u gledaocu da proizvede tužna osećanja. Ne mislim da se to
dešava i kada gledamo ljude koji iskazuju ljutnju; takođe ne mislim
da se to dešava kada gledamo ljude koji pokazuju strah. No, hajde
da to i proverimo. Gledajte izraz vozača kamiona i ako to počne da
proizvodi bilo kakve osećaje, pustite ih da rastu. Ako ne, onda poku
šajte sebe da zamislite u njegovoj koži, pa ako to počne da proizvodi
osećaje, pustite ih da rastu.
Ako gledanje slike nije delovalo, pokušajte da se setite vremena
u vašem životu kada je postojala intenzivna, neposredna opasnost,
i kada nije postojalo ništa što biste mogli da učinite da umanjite
pretnju. Recimo da ste putnik u avionu i vremenski uslovi se pogor
šaju i počnete da propadate kroz vazdušne džepove. Dok se prise-

ćate iskustva, pustite osećaje da rastu.
Ako pokušaj sa prisećanjem na scenu iz vaše prošlosti nije
uspeo, pokušajte sledeću vežbu.
Podražavajte pokrete izraza straha na licu. (Možete da koristite

ogledalo kako biste proveravali da li izvodite pravilne pokrete.)
■ Gornje očne kapke podignite što više i, ako možete, malo
zategnite donje kapke; ukoliko zatezanje donjih kapaka ome
ta vaše podizanje gornjih kapaka, onda se usredsredite samo
na podizanje gornjih kapaka.
■ Pustite da vam se obesi donja vilica, a usne zategnite horizon
talno ka ušima; usta treba da vam izgledaju kao usta vozača
kamiona sa slike.
■ Ako vam to ne pođe za rukom posle nekoliko pokušaja, onda
samo obesite donju vilicu i odustanite od horizontalnog zate
zanja usana.
■ Sa što više podignutim gornjim kapcima, uprite pogled pravo
napred, podignite obrve što više možete; pokušajte istovre
meno da skupite obrve; ako ne možete da držite podignute i
skupljene obrve, onda samo držite podignute obrve i gornje
kapke.
Obratite pažnju na osećaj u licu, u stomaku, u rukama i noga
ma. Takođe, obratite pažnju na disanje i da li su vam lice i šake
hladni ili vreli.
Možda ćete osetiti da vam šake postaju hladnije, da počinjete

dublje i brže da dišete, da počinjete da se preznojavate i, možda, da
osećate drhtanje i stezanje mišića u rukama i nogama. Možda ose-
tite i da vaša glava, ili telo, počinje da se pomera unazad u stolici.
Kada ste uplašeni, obično znate da ste uplašeni, ali možda niste
toliko dobro upoznati s osećajima koji prate laku zabrinutost, kada
opasnost tek predstoji i nije velika. (Verujem da su ti osećaji slični
uplašenosti /terror/, samo mnogo slabiji. No, do sada nije urađeno
214 P ol E kman
nijedno istraživanje koje bi imalo za cilj da se vidi nisu li zabrinutost

i uplašenost /worry and terror/ možda asocirani uz različita subjek
tivna iskustva.)
Pokušajmo sada da evociramo osećaje koji vas obuzimaju dok
ste zabrinuti. Setite se situacije u kojoj ste očekivali da se dogodi
nešto pozleđujuće, ne baš katastrofa, ali, u svakom slučaju, nešto što
biste više voleli da izbegnete. Možda ste se brinuli zbog vađenja
umnjaka ili zbog kolonoskopije. To može da bude i situacija u kojoj
ste se brinuli da li će vaš izveštaj dobiti dobre ocene, kakve očekuje
te, ili o tome kako ste uradili završni ispit iz matematike. Kada imate
neko takvo iskustvo na umu - setite se da je ono u budućnosti, da
ga vi očekujete i da u tom trenutku ne možete ništa da učinite da
sprečite mogućno pozleđivanje - opet se usredsredite na osećaje
koje imate u licu i telu. Oni bi trebalo da su mnogo slabija verzija
osećanja uplašenosti.
Prepoznavanje straha kod drugih

Kada se ova fotografija pojavila u „Lajfu“ 1973. godine, ispod
nje je pisalo: „Pad u nemilost. Njujork, svetsko prvenstvo održano
na stadionu Sij, prošlog maja. Oči izbečene, osam točkova i deset

prstiju paraju vazduh, Bombaš iz San Francisko beja, Čarli O’Konel,
zauzima položaj od kojeg najviše zazire svaki neustrašivi učesnik
roler derbija. Na njega je otpozadi i prijateljski’ upravo naleteo Bili
Grol iz Njujorških poglavica. O’Konelu i njegovom timu ostalo je
samo da se vajkaju zbog poraza.“
Izraz užasa na O’Konelovom licu isti je kao i izraz na licu voza
ča kamiona, samo što se kod O’Konela bolje vidi. Njegovi gornji
kapci podignuti su do kraja, obrve su podignute i skupljene, usne su
horizontalno razvučene prema ušima a brada je povučena unazad.
Kada je objavljena u „Lajfu“, ispod ove fotografije je pisalo:

„Dalas, 24. novembar 1963. Trenutak istorijskog čina osvete - Džek
Rubi puca u Kenedijevog ubicu, Lija Harvija Osvalda.“
Detektiv J. R. Livli /Levelle/, muškarac s leve strane, upravo je
začuo pucanj. Na svom licu pokazuje i strah i ljutnju. Obrve su mu
povučene naniže i skupljene, te su podignuti gornji kapci pritisnuti,
216 Pol E kman
dakle stvoreno je ono što sam u 6. poglavlju nazvao „sevanjem“ -

jasan izraz ljutnje. Donja polovina lica i položaj glave pokazuju
strah. Usne su horizontalno razvučene unazad, brada je povučena
unazad, a glava je nagnuta unazad, odmaknuta od pucnja. Pokušajte
da pokrijete donju polovinu njegovog lica tako da možete da vidite
samo ljutnju na gornjem delu. Zatim, obrnuto, pokrijte gornji deo
lica tako da vidite samo strah na donjem delu.
To što oseća trenutan strah, možda užas, kada ugleda revolver,
ima smisla jer on ne zna da lije sledeća meta. (Po bolnom izrazu na
Osvaldovom licu znamo da je hitac već ispaljen i da se Livlijeva
reakcija trzanja na prasak već odigrala.) Detektiv Livli treba i da
bude ljut na ubicu Rubija jer Livlijev posao je bio da spreči takav
napad na Osvalda. U prethodnom delu teksta pomenuo sam da u
trenutku ugroženosti nije retkost da se bude i ljut i uplašen, kao u
ovom slučaju.
Pogledajmo sada slike koje prikazuju suptilne znake straha i
iznenađenosti na licu.
A B C
NEUTRALNO
Oči su ključne i kod izražavanja iznenađenosti i u izrazu straha

ali i za njihovo međusobno razlikovanje. Na fotografiji A gornji kap
ci su podignuti samo neznatno u odnosu na neutralnu sliku B. To bi
mogao da bude znak iznenađenosti, ali je verovatnije da je to prosto
znak naprezanja pažnje ili zainteresovanosti. Na slici C, gornji kapci
su više podignuti i sada je vrlo verovatno u pitanju iznenađenost,
zabrinutost ili strah, u zavisnosti šta se dešava na ostalom delu lica.

(Nijedna od Evinih fotografija ne prikazuje izraz užasa, koji bi,
verujem, bio sama krajnost izraza koje prikazuju vozač kamiona i
trkač na rolerima.)
Da je izraz ograničen samo na oči, kao što je na slici C, sadržaj
signalisanog zavisio bi od dužine trajanja izraza. Ako bi prikazano
širenje očiju potrajalo samo par sekundi, to bi pre bio znak iznena
đenosti nego zabrinutosti ili straha.
D E F
Trebalo bi da je na prvi pogled jasno da sada Eva svojim očima
pokazuje strah. Iako se obično govori o izrazu u očima, zapravo se
ne misli na samu očnu jabučicu, već na ono što možemo da vidimo
od nje, što nije zaklonjeno pomicanjem kapaka. Ovde donji kapci
govore daje reč o strahu, a ne o iznenađenosti ili napregnutoj pažnji.
Kada zategnuti donji kapci prate podignute gornje kapke, a ostatak
lica je bezizražajan, skoro uvek se radi o strahu. Od slike D do slike
F prikazano je stepenasto pojačavanje straha. Gornji kapci sve su
više podignuti. Na slici F su gornji kapci podignuti do kraja, to jest,
najviše što je Eva mogla da postigne svesnom namerom. To bi moglo
da se dogodi kada bi se osećao užas, ne i prilikom uplašenosti ili
zabrinutosti, ali bi to bio visoko kontrolisani užas, kada se osoba,
koja izrazom izražava osećanja, veoma trudi da ne otkrije kako se
oseća.
218 Po l E km an
G
i H
Pogledajmo sada kako obrve izražavaju iznenađenost i strah.

Kada su obrve prosto podignute, kao na slici G, taj znak je dvosmi
slen. Taj pokret je najčešće znak naglašavanja, akcentovanja neke reči
u toku govora. Ako je to slučaj, istovremeno će doći i do podizanja
glasa prilikom izgovora te reči. Izraz na slici G mogao bi da bude i
znak upitnosti, dat pred kraj upitnog iskaza. Setite se da sam u pret
hodnom odeljku pominjao da spuštanje i skupljanje obrva, kao što
pokazuje slika D na strani 217 takođe može da bude i znak upitnosti.
Neka naša istraživanja su pokazala da ako osoba zna odgovor na pita
nje koje postavlja i ako koristi pokret obrvama, onda je verovatnije da
će taj pokret biti kao na slici G; ako osoba ne zna odgovor na pitanje
koje postavlja, pokret će više ličiti na spuštanje i skupljanje obrva pri
kazano u 6. poglavlju. Obrve podignute kao na slici G mogu da budu
i znak usklika ili znak neverice, posebno ako je osoba koja ga poka
zuje slušalac govora nekog drugog. U retkim slučajevima će tako
podignute obrve, bez podignutih kapaka, biti znak iznenađenosti.
Izgled obrva na slici H, međutim, vrlo je pouzdan znak zabri
nutosti ili uplašenosti; naime kada je izraz takav možemo biti goto
vo sigurni da se strah osetio. Ipak, ne postoji nijedan izraz lica za
koji možemo da budemo sigurni da će se pojaviti uvek kada se oseti
određena emocija; strah može da se oseti a da pri tom obrve ne
budu podignute i skupljene ka na slici H. Ponekad, naravno, odsu
stvo tog izraza može da bude posledica napora da se izraz spreči; ali
čak i kada se ne čini napor da se izraz kontroliše, svi ljudi ne poka
zuju sve znake neke emocije kada je osete. Još uvek ne možemo da
objasnimo zašto dolazi do toga; ne znamo čak ni da li bi osoba koja
je neizražajna za strah bila neizražajna i za druge emocije, no to je
problem na kome trenutno radim. Međutim, izraz kakv vidimo na
slici H samo bi u retkim slučajevima mogao da se pokaže ukoliko se
nije osetio strah.
I J
Obično bi gornji kapci bili podignuti a donji zategnuti i pratile

bi ih „uplašene“ obrve, kao na slici J. Uporedite fotografiju I sa foto
grafijom J; na prvoj su obrve samo malo podignute, manje nego na
fotografiji G, a oči su razrogačene zbog podignutih gornjih kapaka.
Poređenje pokazuje važnost kapaka i obrva za razlikovanje straha i
iznenađenosti. Znamo da fotografija I prikazuje iznenađenost, a ne
strah, zato što donji kapci nisu zategnuti, a obrve nisu skupljene
iako su podignute; ta oba znaka vidljiva su na slici J.
220 Pol E kman
Pogledajmo sada znake za iznenađenost i za strah na donjem

delu lica. Kada je reč o iznenađenosti, donja vilica se obesi, kao na
slici K, dok su u stanju straha usne zategnute unazad, ka očima, kao
na slici L. (Slika L je komponovana fotografija jer Eva nije nikako
mogla da usnama napravi ovaj pokret straha a da pri tome ne zate
gne i donje kapke.)
Videli ste da obrve i kapci, sami, mogu da izražavaju strah, kao

na fotografiji J, ili iznenađenost, kao na fotografiji I. Ove emocije
mogu da se pokažu i bez pokreta obrva, samo kapcima u spoju s
pokretima usta. Fotografija M prikazuje iznenađenost, a fotografija
N zabrinutost ili uplašenost; u oba slučaja izostali su pokreti obrva
ma, inače karakteristični za te emocije.
Slika O pokazuje koliko su za signalisanje straha važni podi

gnuti gornji kapci. Iako donji kapci nisu zategnuti, a obrve i usta su
u položaju kakav se obično vidi kod iznenađenosti, na ovoj slici su

gornji kapci toliko podignuti da stvaraju utisak uplašenosti. (I ovo
je, takođe, komponovana fotografija - obrve su preuzete sa slike G
i zalepljene preko jedne druge fotografije.)
Budući da se iznenađenost i strah često mešaju, sledeći par sli
ka prikazuje još jedan kontrast ova dva izraza, data, na obe fotogra
fije, vrlo snažno, preko cele površine lica; P prikazuje iznenađenost,
a Q strah.
P Q

Pogledajmo sada kako možete da koristite informaciju o stra
hu koju ste očitali sa izraza druge osobe. (Ne bavim se iznenađeno-
šću jer mislim da u većini slučajeva nije bitno kako se reaguje na
iznenađenost druge osobe, osim ako se ne radi o ranije pominja-
nom scenariju u kome je osoba iznenađena nečim za šta je trebalo
- ili je navodno trebalo - da zna.127) Većinom ću koristiti iste situa
cije koje su opisane i u prethodnim poglavljima jer želim da ista
knem različitost načina na koje možemo da koristimo saznanje da
se druga osoba uplašila, u odnosu na saznanje daje tužna ili ljuta.
U prethodna dva poglavlja napominjao sam da kad pretpo
stavljamo da znamo šta proizvodi emocionalni izraz treba da bude
mo obazrivi. Emocionalni izrazi ne govore nam o svojim uzrocima;
obično, ali ne i uvek, o njima možemo da zaključujemo iz situacio-
222 Pol E km an
nog konteksta u kome se pokazuju. U 3. poglavlju opisao sam ono

što zovem Otelovom greškom* - pretpostavljanje da nam je poznat
uzrok emocije bez uzimanja u obzir mogućnosti da je uzrok nešto
sasvim drugo. Naše emocionalno stanje, naši stavovi i očekivanja,
ono u šta želimo da verujemo, kao i ono u šta ne želimo da verujemo
- sve to može da utiče na naše tumačenje izraza ili, tačnije rečeno,
sve to uticaće na nas da mislimo da je određeni znak prouzrokovao
emociju koju prikazuje izraz. Uzimanje u obzir situacije u kojoj se
izraz pokazuje može pomoći da se smanji broj mogućnosti, ali ni
tada ne možete da budete sigurni. Otelu od toga nije bilo koristi.
Ako držite na umu da emocionalni izrazi ne otkrivaju svoje uzroke
i da možda ono za šta verujete da jeste uzrok zapravo to i nije, onda
biste možda mogli da izbegnete Otelovu grešku.
Uzmimo izraze prikazane na fotografijama D, E, F, H, I, L i N.
Svaki od njih mogao bi da bude znak zabrinutosti, ali vi, na osnovu
izraza, ne znate da li je pretnja neposredna ili se očekuje. Takođe ne
znate koliko je bilo snažno osećanje straha, jer takvi izrazi mogu da
se pojave uz emocije različite snage, uz blage, ali i uz umerene, pa čak
i uz snažniju emociju ukoliko je prati pokušaj kontrolisanja izraza.
Recimo da ste vi pretpostavljeni koji radniku saopštava lošu
vest - da neće dobiti unapređenje i da je umesto njega unapređen
neko drugi. Ukoliko radnik pokaže bilo koji od izraza sa slike i pre
nego mu saopštite vest, to ukazuje da on predviđa neuspeh. Ako se
na radnikovom licu ti izrazi mogu videti tokom prenošenja infor
macije ili nakon što je čuo informaciju, to ukazuje da se on brine
kako će izostanak unapređenja da utiče na njegovu budućnost. Ako
opazite njegov strah, ne bih vam preporučio da ga pominjete, ali to
opažanje moglo bi ipak da predstavlja razlog da ga uveravate da za
njega ipak postoji budućnost u toj radnoj organizaciji, pod uslovom
da mu budućnost nije stvarno ugrožena, ili da ga pitate o njegovim
* Ako se sećate, Otelo je ubio svoju ženu zato što nije razumeo da strah da vam se
neće verovati izgleda isto kao i strah da ćete biti kažnjeni zato što ste uhvaćeni u
preljubi. Otelo je ovu grešku počinio zbog svoje ljubomore.
daljnim planovima. Moguće je, međutim, da njegov strah nema

nikakve veze s neuspehom - izostankom unapređenja, već da se
radi o njegovoj anticipaciji da ćete da otkrijete nešto drugo, što bi
po njega bilo štetno. Možda je uzeo bolovanje da bi otišao na odmor,
pa se boji da ste to otkrili; možda je proneverio novac. Ili se, možda,
brine zbog predstojećeg lekarskog pregleda i misli mu se kreću u
tom pravcu. Najkonzervativniji način na koji možete da reagujete
jeste da kažete: „Da li u vezi s ovom situacijom ima još nešto o čemu
bi želeo sa mnom da razgovaraš?“ A mogli biste da idete dalje, pa da
kažete: „Osećam da bismo o ovome morali još da razgovaramo“.
A sad, da obrnemo situaciju: vi ste radnik a na licu vaše pret
postavljene ugledate jedan od onih zabrinutih, ili uplašenih izraza
neposredno pre nego što vam saopšti da niste unapređeni. Da li je
zabrinuta zbog vaše reakcije? Da li iskazuje saosećajnost zbog onoga
što biste vi mogli da osećate, ili svoje razumevanje ako ste zabrinuti
za svoju budućnost? Ili joj je na pamet palo možda nešto sasvim
drugo, čega se upravo setila? To ne možete da znate na osnovu
samog izraza, ali znajući za ove mogućnosti barem znate da prema
vama nije odbojna, što bi signalizovao izraz prezira /contempt/ (o
čemu se govori u sledećem poglavlju), ili ljuta.
Ako na licu vaše dvanaestogodišnje ćerke ugledate takav izraz
zabrinutosti, odnosno uplašenosti, kada je zapitate kako je toga
dana bilo u školi, ili na licu prijatelja kada ga zapitate šta ima novo,
onda vaš odnos sa njima daje osnova da budete više neposredni. Vi
nećete znati da li je njihov strah reakcija prema vama ili se u njiho
vim životima dogodilo, ili se sprema da se dogodi, nešto za njih
zabrinjavajuće. Moj bi predlog bio da kažete: „Osećam da te nešto
muči; da li ikako mogu da pomognem?“
Ako vaša supruga napravi zabrinut izraz kada je zapitate gde je
bila posle podne, kada se na poslu nije javljala na telefon, nemojte
odmah da pomislite da je nešto zgrešila. Ako vam je to prošlo kroz
glavu, moguće je da ste preterano sumnjičavi (osim ako ne postoji
ustaljena praksa neverstava, pri čemu se postavlja pitanje šta vi tu
još uvek radite?). Supruga bi mogla da bude uplašena zbog toga što
224 Pol E kman
očekujete bezrazložne izlive ljubomore i nabeđivanje. Možda je išla

na lekarski pregled i ima razloga za zabrinutost jer još uvek ne zna
rezultate. Kao što sam već rekao, emocije nam ne govore ništa o
svom okidaču. Ako se izraz ne uklapa u situaciju ili u ono što se
izgovara, onda je opravdano da se zapitamo šta se događa i da li se
tiče i nas. Možda bi najbolje bilo da se pridržavate moga saveta kako
da se obratite svom detetu, i da svoju suprugu zapitate da li je nešto
muči.
Gađenje i prezir
Gledao me je dok sam jeo neku konzervu koju sam iz Amerike bio
poneo u to zabačeno selo na visoravnima Papue Nove Gvineje, gde živi
forejski narod. Kada sam video kako me posmatra i kakav izraz mu je
prešao preko lica, brzo sam bacio viljušku i zgrabio kameru, koju sam
uvek nosio oko vrata. (Na sreću, Forejci tada još nisu znali šta je to
kamera, a već su navikli da ja taj neobičan predmet često držim ispred
oka, tako da čovek nije osetio da je ugrožen i nije se okrenuo pre nego
sam načinio snimak.) Osim što se prikazuje jedan od klasičnih izraza
gađenja, priča koja prati ovu sliku naglašava da jedenje odvratne tvari
lako izaziva gađenje. Čovek kome se zgadilo nije jeo odvratnu hranu;
samo gledanje mene dok jedem nešto što je njemu delovalo odvratno
bilo je dovoljno da proizvede njegova osećanja.*
Evo kako sam pre trideset godina opisao gađenje:
... osećanje odvratnosti. Ukus nečega što biste radije da isplju-

nete, čak i pomisao da pojedete nešto tako bljutavo može da
izazove gađenje. Miris koji biste radije da izbacite iz nosne
* Tokom godina sakupio sam na desetine novinskih fotografija koje sve prikazuju
po neku emociju. Nisam imao teškoća da dođem do novinskih fotografija koje su
nastale spontano, osim kad je reč o fotografijama koje su zabeležile gađenje - nemam
nijednu takvu fotografiju. Firma za pretraživanje komercijalnih fotografija, koju sam
angažovao, mogla je da nađe samo pozirane snimke gađenja. Nije ni čudo, budući da
odvratne scene nisu privlačne. Mora da novinski urednici i njihovi oglašivači smatra
ju da takve fotografije ne bi povećale potražnju za njihovim proizvodima.
226 Po l E kman
šupljine ili od koga biste da se odmaknete takođe dovodi do

gađenja. I opet, čak i sama pomisao koliko odvratno nešto
može da miriše dovodi do gađenja. Prizor nečega za šta mislite
da bi moglo da ima odvratan ukus ili miris može da vas natera
na gađenje. Takođe mogu da vam se zgade i zvuci ako su u vezi
s nekim gnusnim događajem. Gađenje može da izazove i dodir,
osećaj nečega neprijatnog, na primer nečega sluzavog.
Ono što može da izazove gađenje nisu samo ukusi, mirisi i dodiri,
misli o njima, prizori ili zvuci koji asociraju na njih, nego su to i
postupci i izgled ljudi, pa čak i ideje. Ljudi mogu da izgledaju
neprijatno; gledati ih može da bude mučno. Neki ljudi dožive
gađenje kada vide deformisanu, osakaćenu ili ružnu osobu. Gađe
nje može da izaziva i neka ranjena osoba, čija se rana vidi. Prizor
krvi ili posmatranje hirurške intervencije izaziva gađenje kod
nekih ljudi. Neki ljudski postupci takođe su gadni: može da vas
revoltira nečije postupanje. Osoba koja muči psa ili mačku može
da bude predmet gađenja. Odvratna može da bude i osoba koja se
upušta u nešto što drugi smatraju seksualnom perverzijom. Gađe
nje se može osetiti i prema onima čija filozofija, odnosno način
postupanja prema ljudima, predstavlja omalovažavanje.128
Od tada su moje opservacije potvrđene i proširene serijom

istraživanja koje je sproveo praktično jedini naučnik koji je veći
deo svog rada posvetio proučavanju gađenja. Psiholog Pol Rozin,
veliki ljubitelj dobrog zalogaja, veruje da je suština ili, mojim
recima, tema gađenja u osećaju oralnog unošenja nečega što se
smatra neprijatnim i kontaminirajućim. Međutim, zbog velikih
međukulturnih razlika različite namirnice smatraju se odvrat
nim. Fotografija Novogvinejca može to da ilustruje: čovek je zga
đen prizorom i mirisom hrane koje ja smatram veoma privlač
nim. Razlike postoje i u okviru istih kultura. Moja supruga voli
žive ostrige, dok su one meni odvratne. U nekim delovima Kine
psi se smatraju sočnom poslasticom, a za većinu Zapadnjaka to
je nešto najodvratnije. Postoje, međutim, i univerzalni okidači
gađenja.
Rozin je našao da su telesni produkti - fekalije, izbljuvak, urin,
šlajm i krv, najjači univerzalni okidači. Slavni američki psiholog
Gordon Olport je 1955. godine za gađenje predložio „misaoni
eksperiment“, eksperiment koji izvodite u mislima da biste proverili
da li se dešava to što on tvrdi. „Prvo pomislite da ste progutali plju
vačku, ili je stvarno progutajte. Zatim zamislite daje pljunete u čašu
i da sadržaj popijete! Ono što se činilo prirodnim i mojim’, odjed
nom postaje odvratno i tuđe“.129 Rozin je ovaj eksperiment i izveo -
tražio je od ljudi da ispiju čašu vode u koju su prethodno pljunuli i
našao je da Olport ima pravo. I pored toga što je pljuvačka u vodi
bila njihova, trenutak pre nalazila se u njihovim ustima, ljudi radije
nisu ispijali tu vodu. Rozin zaključuje da nam produkt, pošto jed
nom napusti naše telo, postaje odvratan.
Kao zasebna emocija, gađenje se javlja tek na uzrastu između
četvrte i osme godine. Moguće je da nešto ne prija, da se odbija zato
što je neukusno, ali gađenje se pre navedenog uzrasta još ne javlja.
Rozin je pitao decu i odrasle da dodirnu ili da pojedu čokoladu koja
je po obliku ličila na pseći izmet. Deca ispod ovog uzrasta nisu ima
la nikakve teškoće da se posluže, dok je većina odraslih odbila. Slič-
228 P ol E km an
no tome, ako sterilisanog skakavca ubacite u mleko ili voćni sok,

mala deca će i dalje biti spremna da ih popiju.*
Deca i adolescenti imaju fascinaciju gađenjem. Rozin nas pod-
seća da prodavnice sitnica prodaju verne imitacije izbljuvaka, šlajma,
slina i izmeta, i da ih kupuju mahom dečaci. Postoji čitav književni
rod viceva koji se bave gađenjem. Među adolescentima popularni TV
junaci Bivis i Bathed /Zuba i Dupeglavac/ i, među mlađim uzrastom
Keptan Anderpants i Garbidž Pajl Kids /Kapetan Gaće i Deca iz kante
za đubre/ uglavnom zapadaju u situacije koje izazivaju gađenje.
Vilijem Miler, profesor prava, u svojoj očaravajućoj knjizi Ana
tomija gađenja /T he Anatomy ofD isgust/ primećuje da fascinacija
gađenjem nije karakteristična samo za decu. „/Gađenje/... ima pri
vlačnost, fascinaciju koja se ogleda u teškoći da odvratimo pogled
od krvavog prizora neke nesreće,... ili u privlačnosti filmova stra
ve.130 ... Naše sopstvene bale, izmet i mokraća izgledaju nam zaga
đujući i odvratni, /ali smo i/... očarani i ljubopitljivi u vezi s njima
... mi zagledamo te svoje tvorevine mnogo češće nego što priznaje
mo ... koliko je samo uobičajeno da ljudi provere sadržaj u svojim
maramicama pošto istresu nos.“131 Velika gledanost vulgarnih fil
mova, kao što je Postoji nešto u vezi s Meri /Theres Something About
Магу/, ne duguje se samo tinejdžerima.
Rozin pravi razliku između primarnog gađenja I ćore disgustl i
onoga što naziva interpersonalno gađenje.132 On navodi četiri grupe
naučenih interpersonalnih okidača: čudnovato, bolesno, zlosrećno i
* Rozin tu razliku objašnjava time da mlađa deca nemaju kognitivne sposobnosti

neophodne za gađenje - sposobnost, na primer, da prepoznaju da se pojava razlikuje
od stvarnosti, kao u slučaju psećeg izmeta i čokolade. To je u skladu i s njegovim
gledištem da životinje ne osećaju gađenje. Meni nije išlo u glavu da je tako funda
mentalan način reagovanja prema svetu osobina isključivo ljudi, pa sam se obratio
stručnjaku za ponašanje životinja Fransu de Valu /Waal/. Poslao mi je sledeći odgo
vor: „Emocije moraju da se jave i kod drugih primata. Gađenje je prvobitno moralo
da ima veze s odbijanjem hrane, a primati su, naravno, u stanju da to čine. Što se tiče
specifičnih izraza, to je teže pitanje.“ Za sada pitanje, izgleda, ostaje otvoreno jer niko
nije određeno ispitivao da li se jedinstveni izraz za odbijanje hrane javlja i kod drugih
primata i, ako se javlja, da li se pokazuje i kao odgovor na socijalne povrede.
nemoralno. Moje istraživanje koje sam vršio zajedno sa Morinom

O’Salivenom /O’Sullivan/ donekle ide u prilog Rozinovoj podeli. Pitali
smo studente da zamisle najintenzivniji doživljaj gađenja koji bi neko
bilo gde na svetu ikada mogao da ima i da ga zapišu. Rozinova tema
oralne kontaminacije našla se na spisku (na primer, da vas silom nate-
raju da pojedete tuđi izbljuvak), ali svega u 11% slučajeva. Najčešće
pominjani okidač za ekstremno gađenje (naveden u 62% slučajeva) bilo
je moralno neprihvatljivo ponašanje. Kao ekstremna reakcija bilo je, na
primer, navedeno osećanje koje je obuzelo američke vojnike kada su
otkrili zverstva počinjena u nacističkim koncentracionim logorima.
Skoro polovina odgovora koji su kao okidač naveli moralno neprihvat
ljivo ponašanje ticala se odvratnih seksualnih postupaka, na primer da
vidite da neko ima snošaj s malim detetom. Poslednja grupa primera,
koji se pominju u 18% slučajeva, bila je fizička odvratnost koja se nije
ticala hrane, na primer ona koja se javlja kada naiđete na leš koji vrvi od
crva.133 Naši rezultati pokazali su da je za odrasle karakterističnije inter
personalno gađenje, naročito prema moralno neprihvatljivom, nego
primarno gađenje, ono koje je vezano za oralno unošenje.
Ranije sam rekao da za Rozina primarno gađenje predstavlja
emocionalnu temu, pa ukoliko je u pravu kada tvrdi da su četiri inter-
personalna oblika gađenja - na čudnovato, na bolesno, na zlosrećno
i na nemoralno - naučeni, to bi značilo da su oni varijacije na temu.
Meni, međutim, izgleda moguće da su ova četiri interpersonalna obli
ka gađenja takođe i teme koje su prisutne u svakoj kulturi, pri čemu
se učenjem unose jedino posebnosti koje variraju od pojedinca do
pojedinca, od jedne do druge društvene grupe i od jedne do druge
kulture. Na primer, svako može da reaguje gađenjem na nemoralnu
osobu, ali će shvatanje o tome šta je nemoralno da se razlikuje. Šta je
čudnovato a šta normalno, šta je zlosrećno - takođe će se razlikovati
od okolnosti do okolnosti. Moguće je, međutim, da to ne važi i za
bolesno. Oni na kojima su vidljive teške deformacije, rane iz kojih
curi gnoj, i slično, verovatno će biti odvratni u svakoj kulturi.
Miler smatra da sve kulture lakše uključuju stvari i postupke u
domen odvratnog nego što ih isključuju. To se tačno poklapa s idejama
230 Pol E kman
o kojima se govori u poglavljima 2,3 i 4, gde tvrdim da je baza podata

ka za emocionalno uzbunjivanje kod ljudi otvorena, a ne zatvorena. Te
baze podataka, zajedno s programima koji vode naše odgovore na naše
razne emocije, nisu prazne u trenutku našeg rođenja; evolucija je pro
pisala instrukcije kako da odgovaramo, kao i pragove osetljivosti /sen-
sitivities/ na ono na šta odgovaramo. Kao što ističe Miler, te baze teško
mogu da se menjaju, ali pošto su otvorene, možemo da upoznamo
nove okidače i naučimo nove emocionalne odgovore.
Iako se i Japanci i Amerikanci gade telesnih izlučevina i njihovog
oralnog unošenja, Rozin nalazi razlike u njihovom socijalnom gađe
nju. Osoba koja se ne uklapa u društveno uređenje ili koja nekorektno
kritikuje druge izazvala je gađenje kod Japanaca, dok su se Amerikan
cima gadili ljudi koji postupaju brutalno ili su rasisti. Međutim, neka
socijalna gađenja ostaju ista u svim kulturama. Rozin je našao da se
političari u raznim kulturama podjednako gade ljudima!
Osim četiri vrste interpersonalnog gađenja koje je opisao Rozin,
rezultati psihologâ Džona Gotmana /Gottman/, Erike Vudin /Woo
din/ i Roberta Levensona ukazuju na još jedan tip gađenja, koji sam
nazvao smučenost /fed-up disgust/. Njihovo istraživanje zaslužuje
posebnu pažnju jer su to jedini naučnici koji su tačno izmerili izraz
emocije u toku jedne od emocionalno najbremenitijih i najvažnijih
društvenih interakcija u životu - one između muža i žene.*
Začudo, izrazi gađenja supruge prema suprugu, tokom razgovora
u kome su pokušavali da razreše sukob, predskazivali su koliko će vre
mena u naredne četiri godine provesti razdvojeni.134 Gotman je našao
da se izrazi gađenja supruge obično pojavljuju kao reakcija na mužev-
ljevo povlačenje (podizanje zida, koje sam opisao u 6. poglavlju), kada
on ne želi da obraća pažnju na njena osećanja. Kolokvijalno rečeno, ona
je sita svega i sve joj se smučilo. Zapazite kako se ovde dobro uklapa
metafora sa uzimanjem hrane. Kada se smučite rođenoj ženi, ne treba
* Nasuprot njima, većina naučnika koji se bave emocijama ispituju ljude koji su sami
ili su uključeni u neki trivijalan susret, i umesto da posmatraju šta ljudi stvarno čine,
oni svoje subjekte pitaju šta zamišljaju ili šta se sećaju da su osećali.
da čudi ako budućnost bude mračna. (O Gotmanovim nalazima će u

ovom poglavlju još govoriti kada bude bilo reči o preziru.)
Miler iznosi vrlo zanimljivo zapažanje: da u bliskim odnosima
imamo snižen prag osetljivosti prema onome što inače smatramo
odvratnim. Glavni primer je „... menjanje pelena, brisanje ispovra
ćane hrane, ostali oblici nege bolesnih i onemoćalih srodnika....
Roditelji će se starati bez obzira na sve; uklanjaće izmet, rizikovaće
da im se nađe na šakama ili na odeći; podneće ako se po njima vrši
nužda.... Prevazilaženje odvratnosti prema kontaminirajućim sup-
stancama predstavlja zaštitni znak za kvalitet bezuslovnosti hrani -
teljske ljubavi roditelja.“135
Ista vrsta suspenzije gađenja postoji i među seksualnim partne
rima. Opet ću citirati Milera: „Tuđi jezik u vašim ustima može da bude
znak intimnosti upravo zato što može da bude i odvratno napasništvo.
... Dobrovoljan seks znači uzajamno prekoračenje granica odbrane od
odvratnosti.... Seks je samo jedan oblik prekoračenja granica, koji
uključuje jednu vrstu nagosti. Postoje i druge vrste svlačenja, prikazi
vanja i saznanja, na kojima se zasnivaju intenzivne intimnosti, inti
mnosti dugotrajnog i bliskog kontakta ljubavi. Pomislite o deljenju i
otkrivanju vaših sumnji, briga i bojazni; o priznavanju vaših očekiva
nja, ispovedanja o manama i neuspesima; o dopuštanju da vam se vide
čirevi, slabosti i potrebe.... Prijatelje ili intimuse možemo da defmiše-
mo kao osobe kojima dopuštamo da se privijaju uz nas kako bismo,
zauzvrat, i mi mogli da se privijamo uz njih, pri čemu obe strane
podrazumevaju daje takvo privijanje privilegija intimnosti - da nema
nje naše dostojanstvo i gađenje onemogućili bi g a ... /Lj/ubav... dru
gome daje privilegiju da nas vidi na načine koji bi nas, bez intervencije
ljubavi, pred drugima inače sramotili i izazivali gađenje*.“136
* Moj izdavač mi je ukazao na postojanje razlike između suspenzije gađenja kod

roditelja i kod ljubavnika. Koliko ja vidim, bebine pelene su uvek odvratne, čak i kada
je to vaša beba; roditelji prevazilaze svoje gađenje da bi mogli da neguju dete, ali oni
i dalje osećaju gađenje. U seksu je, međutim, drugačije; jezik prave osobe u nečijim
ustima nije nimalo odvratan - upravo suprotno. Dakle, u prvom slučaju gađenje se
prevazilazi, a u drugom se transformiše u nešto sasvim drugo.
232 Pol E km an
Miler, koji ima izvanredan uvid, ukazuje na socijalnu funkciju

gađenja, koja se na drugi način ne bi videla. Suspenzija gađenja uspo
stavlja intimnost i predstavlja znak ličnog obavezivanja. To prihvata-
nje nečega što bi drugima delovalo sramno, upuštanje u fizičke aktiv
nosti koje bi s nekim drugim bile odvratne (ne samo seks, pomislite
da čistite izbljuvak nekoga nepoznatog umesto nekoga koga volite) ne
mora da bude samo znak ljubavi već i sredstvo za jačanje ljubavi.
Druga veoma važna funkcija gađenja jeste da nas udalji od
onoga što je odvratno. Očigledno je korisno da ne jedemo nešto
trulo, a socijalno gađenje nas na sličan način udaljava od nečega što
se smatra nepodobnim. Miler smatra da nam moralna osuda omo
gućava beskompromisnost prema odvratnim osobama ili postupci
ma. Stručnjak za pravo Marta Nusbaum /Nussbaum/ piše da se u
„većini društava uči da određene grupe ljudi treba da se izbegavaju
zbog njihove fizičke odvratnosti“.137 Nažalost, to može da bude opa
sno jer dehumanizuje ljude za koje nađemo da su odvratni i na taj
način se omogućava da se sa onima prema kojima se oseća gađenje
ne postupa kao da su ljudi.
Često su određeni postupci smatrani nezakonitim zato što vre-
đaju (zgražaju) javni moral, kao na primer dečja pornografija ili
skarednost. Nusbaumova smatra da zakoni ne bi trebalo da se zasni
vaju na onome za šta neko smatra da je odvratno i predlaže da za
osnovu zakonske osude umesto odvratnosti /disgust/ treba da kori
stimo zgroženost /outrage/. „/Zgroženost/... je moralno osećanje
koje je daleko bliže pravnoj osudi i daleko je pouzdanije nego
odvratnost. Ono sadrži rasuđivanje koje može javno da se zastupa,
pri čemu se ne pravi problematičan korak - tretiranje kriminalca
kao da je insekt ili glista, kao neko ko je izopšten iz naše moralne
zajednice. Umesto toga, ono ga čvrsto uključuje u moralnu zajedni
cu i njegove postupke osuđuje na osnovu morala.“138
Podsećajući nas da emocionalno stanje osobe u vreme izvrše
nja krivičnog dela može da se uzima kao olakšavajuća okolnost,
Nusbaumova dodaje da gađenje ne spada u tu vrstu emocija.
„(N)eko ubistvo nije gore od drugog zato što je više odvratno. ,..139
Razuman odgovor na odvratnost“, kaže ona, „jeste da se udaljite sa

toga mesta, a ne da ubijete osobu koja vam se gadi - na primer,
homoseksualca koji vam se udvara. (Sam o)... osećanje da vam se
neko gadi, da vam se od njega prevrću creva, nije dovoljan razlog za
nasilno ponašanje prema toj osobi.“140
Oni koji opravdavaju najgore degradacije drugih ljudi često se
prema svojim žrtvama odnose kao prema životinjama (i to nesimpa
tičnim); ponekad se o žrtvama govori kao o neživoj odvratnoj tvari,
kao što je đubre ili šljam. Bojim se da bi se indignacijom ili zgroženo-
šću mogao da se opravda i pokolj, pa čak i mučenje, ali bez postavlja
nja barijere između sebe i drugog, koju postavlja gađenje. (Nusbau-
mova se, naravno, usredsređuje na korišćenje em ocija radi
opravdavanja zakona a ne postupaka, bilo da su legalni ili ne.) Čovek
bi pomislio da jednu od prepreka ili kočnica koja može da uspori
nasilje, predstavljaju prizor i zvuk patnje žrtava, njihovi krici i krv.
Međutim, nije uvek tako, možda zato što dokazi njihove patnje žrtve
čine odvratnima. Čak i ako o nekome u početku ne mislimo da je
odvratan, prizor krvi te osobe, ta deformacija njenog tela kao rezultat
povrede ili mučenja, umesto zabrinutosti mogu da izazovu gađenje.
Na samom početku mog međukulturnog istraživanja izraza
našao sam da su filmovi o ljudima koji su patili - film o ritualnom
obrezivanju urođenika i film o operaciji oka - izazivali izraze gađe
nja kod većine studenata koje sam ispitivao u Japanu i Americi.
Puštao sam i druge nastavne filmove iz medicine: jedan je prikazi
vao zasecanje mesa uz obilno krvarenje, kao deo operacije, a drugi
je prikazivao čoveka s opekotinama trećeg stepena koji stoji dok mu
sa tela ljušte izgorelu kožu. Opet je većina ljudi pokazala i prijavila
gađenje. Oba filma su podjednako pogodna za korišćenje jer izazi
vaju istu emociju; zato i spadaju među najčešće korišćene filmske
stimulacije u istraživanju emocija.
Međutim, jedan broj ljudi - manjina (njih oko 20%) tokom
filma je pokazivao sasvim drugačiju reakciju na prizor patnje druge
osobe. Umesto da pokažu gađenje, oni su reagovali tugom i bolom,
kao da su se identifikovali sa žrtvom.
234 Pol E km an
Izgleda da nas je priroda stvorila takve da se pobunimo na

prizor unutrašnjosti tela druge osobe, posebno ako ima krvi. Ta
reakcija gađenja je suspendovana ako osoba koja krvari nije stranac
već je neko s kime smo intimni ili u bliskom srodstvu. Tada smo
motivisani da umanjimo patnju, umesto da pobegnemo od nje.
Zamislivo je da bi odvratnost prema fizičkim znacima patnje ili
bolesti mogla da bude od koristi za smanjenje zaraza, ali ta ista
odvratnost umanjuje naše sposobnosti da se uživljavamo i saoseća-
mo, koje su od velikog značaja za izgradnju društva.
Ni uživljavanje ni saosećanje nisu emocije: to su naše reakcije
na emocije druge osobe. Dok pri kognitivnom uživljavanju mi pre
poznajemo šta druga osoba oseća, pri em ocionalnom uživljavanju
mi osećamo šta ta druga osoba oseća. Saosećajno uživljavanje podra-
zumeva našu želju da pomognemo drugoj osobi da razreši svoju
situaciju i svoje emocije. Bez kognitivnog uživljavanja ne može da
se postigne nijedan od dva preostala oblika uživljavanja, dok saose
ćajno uživljavanje ne zahteva i emocionalno uživljavanje.*141
Preziranje se razlikuje od gađenja ali među njima ipak postoji
srodnost. Nisam uspeo da pronađem nijednu novinsku fotografiju
da bih ilustrovao tu emociju; kao i gađenje, ona se retko prikazuje u
novinama i časopisima. Slika H, koja se nalazi pri kraju ovog poglav
lja, daje jedan primer.
* Upotreba ovih termina kod tibetanskih budista je različita, ali značenje je srodno.
Izraz koji oni koriste za našu sposobnost uživljavanja može, prema Dalaj Lami, da se
prevede kao „nesposobnost da se podnese prizor patnje drugoga“. Stvar nije u tome
da se čovek skloni od takvog prizora. Upravo suprotno: „To je ono što nas tera... da se
trgnemo pred prizorom pozleđivanja drugog, da patimo kada smo suočeni s patnjom
drugoga.“ Budistička upotreba izraza saosećanje /compassion/ uključuje mnogo više
nego što mi podrazumevamo pod ovom reči u engleskom jeziku. Objašnjenje bi nas
isuviše udaljilo od gađenja, ali treba reći da budisti na uživljavanje i na saosećanje
gledaju kao na ljudske moći koje ne treba da se uče, ali treba da se neguju da bi izbile
u prvi plan. To po meni znači da ako želimo da sve ljude smatramo svojim srodni
cima, da suspendujemo gađenje pred krvavim prizorima patnje i unakaženostima
izazvanim bolestima, onda na tome moramo dosta da radimo jer sama priroda ovaj
posao nije učinila lakim.
Pre mnogo godina opisao sam razliku između prezira i gađenja

na sledeći način.
Prezir se doživljava samo prema ljudima ili njihovim postupci
ma, ali ne i prema osećajima ukusa, mirisa ili dodira. Ako ugazimo
u pseći izmet, to može da izazove gađenje, ali nikada i prezir; pomi
sao da jedete mozak teleta može da bude odvratna, ali neće izazvati
prezir. Međutim, mogli biste da osetite prezir prema ljudima koji
jedu takve odvratne stvari jer u preziru postoji element omalovaža
vanja predmeta prezira. Kada vam se neke osobe ne dopadaju ili vam
se ne dopadaju njihovi postupci, osećate se (najčešće moralno) supe
riorni u odnosu na njih. Njihov prestup degradira, ali nije neophod
no da se odmičete od njih, kao kada se gadite.142
Nažalost, kada je reč o istraživanju prezira, ne postoji neki Pol
Rozin, neko ko bi se usredsredio na tu emociju. Miler je dao interesan
tno zapažanje - pored toga što se osećamo superiorni u odnosu na
drugu osobu dok osećamo prezir, i oni koji zauzimaju podređen polo
žaj mogu da osećaju prezir prema svojim nadređenima. Pomislite na
„prezir koji tinejdžeri osećaju prema odraslima, žene prema muškarci
ma, sluge prema gospodarima, radnici prema šefovima,... crnci prema
belcima, neobrazovani prema obrazovanima. ,..143 Prezir prema gore...
omogućava onome dole da polaže pravo na superiornost u odnosu na
neko pojedinačno svojstvo.... Osobe koje su dole znaju da su dole u
očima drugih znaju da ih ti drugi na neki način preziru. ,..“144
Da bi se stekla neka predstava o važnosti prezira, potrebno je
da se pogleda ovaj izvanredan skup nalaza iz studije Gotmana i dru
gih, o bračnoj interakciji. Žene čiji su muževi pokazivali prezir:
• osećale su da nemaju oduška /flooded/,
• smatrale su da su njihovi problemi nerešivi,
• smatrale su da su njihovi bračni problemi teški i
• često su se razboljevale u toku naredne četiri godine.
Činjenica da muževljevi izrazi gađenja ili ljutnje nisu davali
ovakve nalaze podvlači važnost izdvajanja prezira kao zasebne emo
cije (budući da ta distinkcija nije opšteprihvaćena među istraživa
čima emocija).
236 Pol E km an
Prezir i gađenje, kao i sve druge emocije koje smo razmotrili,

mogu da variraju po intenzitetu. Pretpostavljam da kada je reč o
gađenju kraj skale ima mnogo veći opseg nego što je to slučaj kod
prezira, da maksimalan prezir po snazi nije ni blizu maksimalnom
gađenju.
Gađenje je nedvosmisleno negativna emocija; ona ne prija iako
postoji, kao što smo pomenuli ranije, neočekivano velika fascinacija
jednom tako neprijatnom emocijom. Kada je gađenje intenzivno,
sigurno je da se ne dovodi u pitanje neprijatnost osećaja koji dovode
do mučnine. Manje sam ubeđen u negativnost prezira; u stvari,
verujem da je većini ljudi prijatno da preziru. Naknadno može da
nam bude neprijatno zato što smo se tako osećali, ali ono što u sebi
doživljavamo dok osećamo prezir više je prijatno nego neprijatno.
To ne znači da se radi o emociji koja deluje blagotvorno na druge
ljude; Gotmanovi razultati pokazuju da nije tako. Ali osećaji u toku
doživljavanja prezira nisu inherentno neprijatni. Teško je reći da li
prezir ima još neku funkciju osim da pokazuje da se neko oseća
superiorno, da ne mora da se prilagođava ili da prihvata. Prezir izra
žava moć ili status. Oni koji nisu sigurni u svoj status umeju češće
da pokazuju prezir da bi potvrdili svoju superiornost nad
drugima.
Prezir često prati ljutnja, i to blaži oblik ljutnje, kao što je izner-
viranost /аппоуапсе/, ali može da se oseti i bez ljutnje. Ljutnja može
i da se smenjuje s gađenjem, ako je zgađena osoba ljuta zato što je
naterana da oseća gađenje.
Nemamo reči kojima bismo opisali raspoloženja povezana s
gađenjem ili prezirom ali to ne znači da ne doživljavamo takva ras
položenja, mi samo nemamo lak način da na njih ukažemo. Predo-
sećam da takva raspoloženja postoje, ali mi nije poznato da postoji
neka teorija ili da su vršena istraživanja u vezi s njima.
Pogledajmo sada da li postoje emocionalni poremećaji koji
dovode do gađenja ili prezira. U članku pod naslovom „Gađenje -
zaboravljena emocija u psihijatriji“ psihijatri Meri L. Filips /Philips/,
Karl Sinior /Senior/, Tom Fei /Fahy/ i A. S. Dejvid /David/ govore
da gađenje, iako mu se ne pridaje važna uloga među psihijatrijskim

poremećajima, ipak ima važnu ulogu u priličnom broju njih.145
Smetnje gađenja su često osnova za opsesivno-kompulzivne pore
mećaje u kojima se manifestuju kroz opsesivne misli o prljavštini i
uprljanosti i kroz potrebu za prekomernim pranjem. Fobije od živo
tinja mogu da se zasnivaju na gađenju, socijalne fobije, kada se oso
ba plaši poniženja, mogu da uključuju gađenje prema sebi, a i fobije
od krvi uključuju poremećaj u gađenju. Ljudi koji imaju neki pore
mećaj u ishrani, kao što su anoreksija i bulimija, imaju snažna ose
ćanja gađenja prema vlastitim delovima tela, seksualnosti i određe
nim vrstama hrane. Za sada, međutim, niko ne pominje da postoje
neki psihijatrijski poremećaji koji uključuju prezir.
Prepoznavanje gađenja i prezira u sebi

Pogledajmo sada unutrašnje osećaje koje doživljavamo kada se
nečega gadimo i kada nekog preziremo. Trebalo bi da osećaji gađe
nja mogu lako da se dožive prostim zamišljanjem neke od tema
oralnog unošenja ili nekog moralno neprihvatljivog postupka.
Obratite pažnju na osećaj u grlu, poput početka lakog davljenja.
Osećaji u gornjoj usni i nozdrvama su pojačani, odnosno ti delovi
lica postaju veoma osetljivi, više ih osećate. Posle opuštanja poku
šajte da ponovo doživite gađenje, ali što je moguće blaže, ponovo se
usredsređujući na osećaje u grlu, u nozdrvama i gornjoj usni.
Mnogo je teže da se prepoznaju osećaji koji prate prezir. Mislite
na nečije postupke koji vas nisu ozlojedili, ali koji su učinili da pre
ma toj osobi osećate prezir. Možda je to neko ko uskače preko reda,
ko je plagijator, ko se razmeće vezama u visokom društvu. Proverite
da ne osećate ljutnju ili gađenje, već samo prezir. Zapazite: kao da
hoćete da podignete bradu, kao kada nekoga gledate preko svoga
nosa. Osetite zatezanje u jednom od uglova vaših usana.
238 Pol E kman
Prepoznavanje gađenja i prezira kod drugih

Sada da vidimo kako se ove dve emocije pokazuju na licu.
Pogledajte ponovo izraz lica Novogvinejca sa slike date na početku
ovog poglavlja. Gornja usna je podignuta do кгаја. Podignuta je i
donja usna, i blago je isturena. Nabor koji polazi iznad nozdrva i
proteže se naniže do iznad uglova usana vrlo je dubok i ima oblik
obrnutog slova U /latiničnog/. Spoljni zidovi nozdrva su podignuti,
a sa strane i u sedlu nosa pojavljuju se bore. Podizanje obraza i spu
štanje obrva stvara bore u obliku svračje noge. Sve su to znaci ekstre
mnog gađenja.
Evine fotografije prikazuju nešto suptilnije varijante gađenja,
kao i primere preziranja. Postoje dva veoma različita izraza lica koji
signališu gađenje - nabiranje nosa i podignuta gornja usna, koji se
često pojavljuju zajedno. Radi poređenja, uključio sam i sliku A,
koja prikazuje neutralan izraz.
K
A
NEUTRALNO
Pozabavimo se prvo nabiranjem nosa kao znakom gađenja.

Slika B prikazuje najblaže moguće nabiranje nosa; slika C prikazuje
istu radnju samo jaču; slika D prikazuje jako nabiranje nosa. Zapa
zite da jako nabiranje nosa, kakvo vidimo na slici D, prati spuštanje
obrva, što neke ljude navodi na pomisao daje prikazana ljutnja. No,
ukoliko bolje pogledate, videćete da gornji kapci nisu podignuti i da
obrve nisu spojene. (Uporedite sa fotografijom E u poglavlju 6.)
Ovo je gađenje, a ne ljutnja. Na ovim fotografijama gađenja obrazi

su podignuti tako da su donji kapci gurnuti naviše, ali ovde su bitne
promene na nosu, ustima i obrazima, a ne na očima. Mišići očnih
kapaka su opušteni, a ne stegnuti.
B C D
Sada ćemo da pogledamo gađenje koje signališe podignuta
gornja usna. Na fotografiji E vidi se blago podignuta gornja usna, a
više podignuta na fotografiji F. Na slici G takođe se vidi podignuta
usna, ali samo na jednoj strani lica. Kada je, kao ovde, izraz neurav
notežen, to može da bude signal gađenja, ali i preziranja.
E F G
Uporedite fotografiju G slikom prezira - fotografijom H. Na
slici H takođe je zabeležena radnja na samo jednoj strani lica, ali
radnja potpuno drugačija. Ugao usne je zategnut i lako podignut.
Ovo je jasan izraz preziranja. Fotografija I prikazuje istu radnju kao
240 Po l E km an
fotografija G, ali je gornja usna podignuta više zbog čega su se usne

na jednoj strani malo razdvojile. Na slici I, kao i G, izgled usana
može da signališe i gađenje i preziranje.
H I
Slika J prikazuje mešavinu ili spoj dve emocije u jednom izra

zu. Nos je nabran - znak gađenja, obrve nisu samo spuštene nego
su i spojene, a gornji kapci su podignuti - znaci ljutnje. Podignuti
gornji kapci nisu mnogo uočljivi zato što su obrve mnogo spuštene;
upoređivanje fotografije J s neutralnom fotografijom A, ili čak i s
fotografijom C - koja uključuje samo promene na obrazima, obr
vama i nosu - trebalo bi da razjasni sledeće: kad su gornji kapci
podignuti a donji zategnuti - to je znak ljutnje.
Stisnute usne, još jedan znak ljutnje, često može da prati izraz
prikazan na fotografiji J i na komponovanoj fotografiji K, na kojoj
su stisnute usne dodate izrazu prikazanom na slici}. Druga moguća

mešavina emocija - prezira i prijatnosti, prikazana je na slici L. Izraz
kombinuje stisnut ugao usana sa malim osmehom, stvarajujći izgled
samozadovoljnog prezira.
K L
Pre nego što pogledamo kako možete da iskoristite informaciju

da neko oseća gađenje ili prezir, setite se da je moguće da osoba koja
izražava gađenje možda to gađenje ne oseća prema vama; možda je
gađenje usmereno prema njoj samoj ili se ta osoba možda setila nekog
prošlog odvratnog iskustva. Što se tiče prezira, zamislivo je da osoba
koja izražava prezir tu emociju možda oseća prema svojim postupci
ma i mislima, no do sada ja nisam naišao na takav slučaj.
Pošto je ljutnja emocija koja se najčešće brka s gađenjem, a
reakcije ljutnje tokom vremena mogu da pređu u gađenje, naglasiću
razlike između vašeg mogućeg reagovanja kada uočavate znake
gađenja ili preziranja, i vašeg reagovanja prilikom uočavanja ljutnje.
Recimo da ste svom podređenom saopštili da neće biti unapređen;
on reaguje tako što pokaže nesumnjivu reakciju gađenja, kakva je
data na fotografiji D, jasnu reakciju preziranja, kao na slici H, ili
jedan od jasnih izraza ljutnje prikazanih u 6. poglavlju. Budući da
ste upravo saopštili lošu vest, verovatno je da ste vi predmet gađenja,
preziranja ili ljutnje, ali morate da imate u vidu i mogućnost da vaš
podređeni reaguje na nešto drugo.
Ukoliko podređeni pokazuje gađenje, ono se verovatno odnosi
na vas ili na situaciju - organizaciju posla - i ukazuje, jače nego
242 Pol E kman
ljutnja, na to da je osoba nezainteresovana da ponovo pokuša da

dobije unapređenje. Po njegovom mišljenju ne samo da je vaša
odluka bila pogrešna; počinili ste više od greške - ne unapredivši ga
vi ste postupili nemoralno i, što se njega tiče, sve to „smrdi“. Ukoliko
pokazuje preziranje, to znači da on na neki način misli da je bolji od
vas. Možda se oseća superiorno u odnosu na vas: više zna o poslu,
o kompaniji i o tipu posla koji obavlja; bolje se oblači i tako dalje.
Međutim, moguće je da se njegova superiornost odnosi na nešto što
nije u vezi s radnim mestom.
U poglavlju o ljutnji predložio sam da se u ovoj situaciji ne
suprotstavljate direktno ljutnji; umesto toga mogli biste, na primer,
da kažete: „Moja odluka vas je sigurno naljutila i meni je žao zbog
toga. Recite mi da li bih mogao da učinim nešto drugo što bi moglo
da pomogne.“ Ukoliko ste pak ugledali zgađenost, mogli biste da
pokušate nešto drugo: „Razumem ako vas je moja odluka uznemi
rila. Da li ima još nešto što bih mogao da vam objasnim ili što bismo
mogli da razmotrimo u vezi s vašom budućnošću?“. Predlažem da
podređenom direktno ne kažete da pretpostavljate da on oseća
odvratnost prema vama, jer je većini ljudi to teško da prizna čak i
kada znaju da to osećaju. Ali još uvek može da pomogne ukoliko mu
pružite priliku da govori o svojim osećanjima, pogotovo ako želite
da ga zadržite u firmi. Prezir koji podređeni oseća mogao bi da bude
vrsta koju sam ranije opisao kao „prezir prema gore“ (podređena
osoba pokušava da ustvrdi da zapravo nije nemoćna ili inferiorna).
Možda bi valjalo da se u to ne dira i da kažete da biste o budućim
opcijama voleli da razgovarate neki drugi put.
Ukoliko bi facijalni signali (govorimo i dalje o istoj situaciji)
bili suptilniji, ako bi prikazivali izraz sa fotografije B a ne sa D, ili sa
fotografije G a ne sa I, i ukoliko bi to bili prvi odgovori prikazani
nakon što saopštite lošu vest, tada biste imali malo više manevar
skog prostora. Kada su izrazi tako blagi, emocija je ili potisnuta ili
je tek u začetku. Ako se pojavi neposredno kao odgovor na lošu vest,
mislim da emocionalna reakcija verovatno tek započinje i za vas bi
možda bio korisniji direktniji pristup. Na primer, mogli biste da
kažete: „Imam utisak da ovo teško prihvatate jer smatrate da je na

neki način neopravdano. Da li možemo o tome da razgovaramo?“
Mogli biste i da ne dajete nikakav komentar, da sačekate i vidite da
li će osećanje da postane jače, ili pak da kažete nešto drugo kako
biste pokušali da smanjite osećanja gađenja te osobe. Istraživanja
nisu rađena, ali moja su očekivanja da će nalazi Gotmanove grupe
o braku da važe i ovde - kada osoba koja je donekle u podređenom
položaju počne da iskazuje gađenje ili prezir prema nadređenom,
radni odnos verovatno neće potrajati još dugo.
Pogledajmo još jednu situaciju o kojoj sam govorio u poglavlju
6. Na licu vaše ćerke, tinejdžerke, ugledate iste te izraze kada joj
kažete da noćas ne može da spava kod prijateljice jer mora da čuva
mlađeg brata dok vi sa suprugom budete na hitno sazvan om sastan
ku mesne zajednice. U odeljku o ljutnji izneo sam mišljenje da ima
više razloga da se bavite njenom ljutnjom nego ljutnjom svog služ
benika koji je saznao da neće biti unapređen. To ne znači da bi tre
balo da komentarišete njenu ljutnju ili da osporavate njeno pravo da
se ljuti. Upravo suprotno, mogli biste da saosećate s njom frustrira-
nošću i da joj objasnite zašto je sastanak toliko važan i zašto morate
da joj namećete svoju volju.
Ukoliko vaša ćerka pokaže i gađenje, mislim da i to ne bi tre
balo da ignorišete. Da li je sita svega ili oseća da ste vi na neki način
moralno iskvareni? Kao prvo, morate da procenite da li je pravo
vreme za razgovor ili treba da pustite da vam se osećanja još iskri -
stališu. Ako se odlučite da čekate, čuvajte se iskušenja da ne čekate
unedogled. Vrlo direktan način bavljenja njenim gađenjem bio bi
da kažete, „Misliš kao da sam nepošten prema tebi“, ili: „Da li ti je
muka što moraš da imaš veze sa mnom?“. Pokušajte, ako možete, da
se ne branite i dopustite joj da kaže sve što oseća. Zatim pokušajte
smireno, bez osornosti, da objasnite svoja osećanja i postupke.
Ako vaša ćerka pokaže preziranje kada čuje da ne može da ide
kod drugarice i da mora da ostane kod kuće dok vi idete na sasta
nak, mislim da je bolje ne praviti pitanje oko toga. Vrlo je moguće
da se radi o preziru prema gore, o adolescentskom afirmisanju, tra
244 Pol E km an
ženju potvrde da su jednako dobri ili čak i bolji od roditelja. Možda

ćete nekada i poželeti da se time bavite, ali to nije neophodno.
Navodeći moguće reakcije vaše ćerke pretpostavljao sam da je
njen izraz bio potpuno nedvosmislen (npr. fotografija D, a ne B).
Ako se pak radi o suptilnijoj reakciji gađenja, prezira ili ljutnje,
moguće je da ona možda još ne zna kako se oseća ili da emocija
upravo započinje. Ukoliko možete da budete otvoreni i da prihva-
tate, biće vam lakše da pratite sugestije iz gornjih odeljaka. Samo
vodite računa da je ne dovodite u položaj da se brani. Onim što
kažete stavite joj do znanja da ono zbog čega se tako oseća prihva-
tate kao razlog i da želite o tome da razgovarate da biste videli šta
zajedno možete da učinite da bi se što rede tako osećala.
Verovatno ste uočili da sam prema ovom scenariju od roditelja
napravio dobrog momka: sastanak je sazvan iznenada i niste mogli
da napravite drugi aranžman; ne tražite od nje da se žrtvuje samo
da biste sebi ugodili. Naravno, to neće uvek biti slučaj, i reakcije
vašeg deteta, bilo da se radi o ljutnji, gađenju ili preziru, mogu da
vas navedu na preispitivanje - da li ste pošteni, bezobzirni ili sebič
ni. Ako otkrijete da ste postupili sebično, i ako to možete da prizna
te, onda i njoj objasnite šta se dogodilo i zahvalite joj. Imate sjajnu
priliku daje naučite kako da negativne emocije, kao što su ljutnja ili
gađenje iskoristi na pozitivan način.
9-
Prijatne em ocije
Loreta Stirm i njena deca strpljivo su čekali na betonskoj pisti
pred hangarom vazduhoplovne baze Trejvis, dok je grupa demobi-
lisanih vazduhoplovaca izlazila iz aviona koji ih je vratio u Ameriku.
Pošto je bio viši oficir, potpukovnik Robert Stirm, upravo pušten iz
zarobljeničkog logora u Severnom Vijetnamu, morao je da održi
kraći govor pre nego što će se naći u okrilju porodice. Porodica je i
dalje morala da čeka. Sal Veder, fotograf koji je za ovu fotografiju
dobio Pulicerovu nagradu, zapisao je: „Kada je završio govor, osvr
nuo se i ugledao svoju porodicu, koja mu je pohrlila u susret, raši
renih ruku i s osmesima koji su odavali pravu eksploziju radosti.“146
Za emociju koju prikazuje ova slika radost je prikladnija reč nego
rečiprijatnost ili sreća, jer označava veći intenzitet*. Međutim, kao
i te reči, i reč radost ne govori nam tačno koje emocije su se osetile.
Verujem da ih je bilo desetak, da su sve opšte i da se sve među
sobno razlikuju, kao što se jedna od druge razlikuju tuga, ljutnja,
strah, gađenje i prezir. Kao što postoji skup izdvojenih emocija u
čijem osećanju obično ne uživamo, tako postoji i skup izdvojenih
emocija u čijem osećanju uživamo. Problem s recima prijatnost i
sreća je u tome što nisu dovoljno specifične; one podrazumevaju
jedno duhovno stanje i osećanje, na isti način kao što izrazi uznemi-
* U ovom slučaju, na primer, јо у prevodim kao radost, a happiness kao sreća, među
tim, stvarno ne vidim da bi naša reč radost mogla da se odnosi na neko intenzivnije
osećanje nego reč sreća. Ne mogu čak ni da budem siguran da ovakva kvantitativna
gradacija postoji i između engleskih reči јо у i happiness.
246 Pol E kman
ren i negativan ne otkrivaju da li je neko tužan, ljut ili zgađen. Engle

ski jezik nema posebne reci za sve prijatne emocije koje opisujem u
ovom poglavlju, tako da sam reči pozajmljivao iz drugih jezika da
bih označio neke od najvažnijih prijatnih emocija koje osećamo.
Još uvek ne znamo puno o većini prijatnih emocija. Skoro sva
istraživanja emocija, uključujući i moje, bila su usredsređena na
uznemirujuće emocije. Na emocije se obraćala pažnja ukoliko su
nama i drugima stvarale probleme. Rezultat toga je da više znamo
o mentalnim poremećajima nego o mentalnom zdravlju. Sada se to
menja. Stavlja se nov naglasak na prijatne, takozvane pozitivne
emocije,147 što će svakako rezultirati boljim upoznavanjem i razu-
mevanjem tih naših emocija. Verujem da od toga možemo imati
velike koristi s obzirom na njihovu ključnu pokretačku ulogu u veli
kom delu našeg života.
Krenimo od čulnih prijatnosti. Ima stvari koje su prijatne na
dodir, a može da prija i da budemo dodirnuti, naročito ako je dodir
od nekoga do koga nam ie stalo i ako je učinjem s pažnjom i osećajno.
Postoje prizori prijatni za gledanje, kao zalazak sunca. Postoje i pri
jatni zvuci - morski talasi, žubor potoka, vetar u krošnjama i brojne
vrste muzike. Ukuse i mirise jednim delom smo obradili kada je bilo
reči o gađenju. Slatke stvari, međutim, imaju prijatan ukus za većinu

ljudi, dok se sposobnost uživanja u kiselim, gorkim ili ljutim ukusima
izgleda stiče s vremenom. Miris truleži je neprijatan većini ljudi, no
neki visoko cenjeni sirevi imaju miris koji je većini ljudi odvratan.
Očekujem da bi za svaku od pet čulnih prijatnosti trebalo da postoji
po jedna univerzalna tema i mnogo naučenih varijacija.
Ostaje otvoreno pitanje da li su čulne prijatnosti samo različite
putanje koje vode do istog emocionalnog iskustva i, shodno tome,
da li one, sve zajedno, predstavljaju jednu emociju, ili je svaka od
njih pet posebna emocija - vizuelna, taktilna, olfaktorna, auditorna
i gustatorna prijatnost. Istraživanje će jednoga dana razrešiti ovo
pitanje tako što će da odredi da li se svaka od ovih čulnih prijatnosti
razlikuje prema subjektivnim osećajima, signalima koji se pokazuju
drugima, kao i po fiziološkim promenama koje ih karakterišu. Ja ću,
za sada, da ih smatram za pet različitih emocija jer predosećam da
će jedno takvo istraživanje pokazati da se razlikuju, i to ne samo
prema čulnom organu koji je uključen.
Moj mentor Silvan Tomkins smatrao je da čulne prijatnosti
nisu emocije. Smatrao je da neka emocija može da bude izazvana
praktično bilo čime, dok su ove prijatnosti ograničene na pojedina
čan čulni izvor. Po mom mišljenju, to nije uverljivo jer u okviru bilo
kog od ovih čulnih izvora, recimo zvuka, postoje mnogi okidači.
Iako ih ima i univerzalnih, veliki broj njih to nije budući da značaj
no različiti ukusi, prizori, mirisi, dodiri i zvuci proizvode prijatnost
ne samo u različitim kulturama nego i u okviru iste kulture.
Psiholozi Barbara Frederikson /Frederickson/ i Kristina Bra-
nigan /Beannigan/ takođe su bile mišljenja da čulne prijatnosti ne
treba da se smatraju emocijama, ali su one navodile druge razlo
ge.148 Po njihovom mišljenju, čulne prijatnosti nam se jednostavno
dešavaju bez potrebe za našom procenom, a ukoliko nema procene
nema ni emocije. Ja se, međutim, ne slažem jer mnoge opšteprizna-
te negativne emocije mogu da se izazovu neposrednim čulnim
događajima. Da li prijatnost koju većina ljudi automatski oseti kada
gleda zalazak sunca uključuje manje procene nego automatski strah
248 P ol E kman
koji većina automatski oseti kada im se izmakne stolica na kojoj

sede ili kada im se u punoj brzini približava auto dok prelaze ulicu?
Mislim da ne. Štaviše, većina onoga što nam pruža čulnu prijatnost,
bilo putem vida, sluha, ukusa ili mirisa i, u manjoj meri, dodira,
zapravo su naučeni okidači, koji često uključuju obimno procenji-
vanje. Na primer, prijatnost koja se oseća prilikom gledanja Pikaso-
ve apstraktne slike povezana je s procesom procenjivanja. Čulne
prijatnosti predstavljaju uživanje i ne vidim nijedan razlog zašto se
ne bi smatrale emocijama.
Jedna od najjednostavnijih prijatnih emocija je zabavljanje.
Većina nas voli da se zabavlja nečim što nam je smešno; neki od nas
su i vrlo zabavni i sipaju šale kao iz rukava. Veliki deo industrije
zabave posvećen je izazivanju ove emocije, tako da s lakoćom može
mo da biramo kada želimo da smo zabavljeni. Zabava može da bude
u rasponu od blage do krajnje intenzivne, s praskanjem u smeh i,
čak, sa suzama.149
Kada se čini da je sve potaman, kada ne osećamo da treba bilo
šta da činimo,* osećamo se zadovoljni, ili, narodski rečeno, podi
gnemo sve četiri uvis. Nisam siguran da li postoji izraz lica koji
izražava zadovoljstvo; možda je moguće da dolazi do opuštanja faci-
jalnih mišića. Verovatnije je da se zadovoljstvo čuje u glasu. Kasnije
ću da objasnim kako se razlike među ovim prijatnim emocijama
signališu više glasom nego licem.
Kada je reč o uzbuđenosti, ona se javlja kao odgovor na novitet
ili na izazov. Tomkins je smatrao d aje uzbuđenost najintenzivniji
oblik emocije interesovanja, no interesovanje je pre svega cerebral
no, misaono stanje, a ne emocija. Međutim, istina je da nešto što
počne prosto kao interesantno može da postane uzbudljivo, naro
čito kada se promene dese brzo ili kada su izazovne, neočekivane ili
nove. Nije lako da se odredi univerzalan okidač ili tema za uzbuđe
nost. Sve ono što mi pada na pamet - skijaški spust, zvezda padalica
* Ne mislim na raspoloženje tokom koga neko satima oseća opuštenost, smirenost

i zadovoljstvo, kakvo je opisano na str. 50-51.
- verovatno je nekim ljudima zastrašujuće. Mislim da često postoji

bliska veza između uzbuđenosti i straha, čak i kada je strah samo
navodan i kada ga ne izaziva aktualna opasnost. Uzbuđenost ima
svoj jedinstven ukus, drugačiji nego bilo koja druga prijatna emo
cija. Iako može da se oseti sama, često se stapa s jednom ili više
drugih prijatnih emocija. Uzbuđenost može da se stapa i sa izlivima
ljutnje, kao bes, ili straha, kao prestravljenost.
Često praćeno uzdahom (dubokim udisajem i izdisajem),
olakšanje je emocija koju osetimo kada se povuče nešto što nas je
snažno pobuđivalo. Osetimo olakšanje kada saznamo da tumor nije
bio maligan, kada nađemo dete koje nam se na nekoliko minuta
izgubilo u tržnom centru, kada saznamo da smo prošli test za koji
smo mislili da smo ga slabo uradili. Olakšanje može da usledi i
nakon pozitivno vrednovanih doživljaja, na primer, olakšanje posle
seksualne napetosti i uzbuđenosti, odnosno nakon orgazma, pone
kad pomešano s olakšanjem koje se oseti ukoliko je postojala zebnja
zbog impotencije ili frigidnosti. Strah je čest prethodnik olakšanja,
ali do olakšanja ne dolazi ukoliko ne postoji dobro razrešenje u vezi
s nečim što nas plaši. Trenuci teskobe mogu da prethode olakšanju
koje nastaje kada nas neko razuveri ili uteši zbog našeg gubitka.
Olakšanju mogu da prethode, takođe, i trenuci intenzivne prijatno-
sti. Olakšanje je neobično po tome što nije samostojna emocija; za
razliku od drugih emocija, njoj uvek mora neposredno da prethodi
neka druga emocija.
Čuđenje je još jedna prijatna emocija.* Iako o njoj znamo veo
ma malo, mene je jedan doživljaj intenzivnog čuđenja od pre petna
est godina naveo da čuđenje predložim za posebnu emociju.150 U
roku od pet minuta, koliko sam bio sa Ričardom Šečnerom /Schech-
пег/, otkrio sam brojne životne koincidencije, zapravo, isuviše brojne
da bi se razumele: Obojica smo odrasli u Njuarku, u Nju Džersiju.
* Ranije sam koristio izraz strahopoštovanje (awe) za ono što sada nazivam čuđenje
(wonder). Izmenu sam napravio nakon što mije Klaudija Sorsbi (Sorsby) ukazala
da prema O ksfordskom rečniku engleskog je z ik a reč aw e (strahopoštovanje) ima
snažnu komponentu straha i užasa, dok w onder (čuđenje) to nema.
250 Po l E km an
Obojica smo išli u istu osnovnu školu, ali se nismo susreli jer ie Ričard
bio jednu godinu iza mene. Obojica smo se preselili u isto predgrađe
i na potpuno istu adresu! Čak i sada, dok ovo pišem, počinjem da
osećam začuđenost koju sam tada osetio. Ričardovi roditelji su kupili
našu kuću od moga oca kada mi je umrla majka, a Ričardova soba je
bila ona u kojoj sam ja spavao pre njega!
Karakteristične odrednice čuđenja su njegova nesvakidašnjost
i osećanje zaprepašćenosti nečim neshvatljivim. Za razliku od veći
ne drugih koji su pisali o začuđenostima smatram da je važno da se
ona odvoji od straha, iako te dve emocije mogu da se stapaju ako
nam preti nešto strahovito i teško shvatljivo ili u potpunosti neo
bjašnjivo. To je snažno, u suštini, prijatno stanje. Skoro sve što je
neverovatno, neshvatljivo i zadivljujuće, može da bude izvor začu
đenosti. Ne razumemo šta je, ili kako je moguće, ali nas ne plaši,
izuzev ako ne ugrožava našu bezbednost, kada priđe osećamo i
strah. Kao što su nedavno rekli Dačer Keltner i Džonatan Hejd
/Haidt/, u okviru svoje teorije o strahopoštovanju law el (reč koju
oni, kao i drugi, koriste da označe kombinaciju čuđenja i straha),
radi se o „objektima teško razumljivim za um ,..“151 Moguće je da
čuđenje nije bilo retkost u ranijim danima naše istorije, kada su lju
di daleko manje razumeli svet oko sebe. Praktično, naučnih istraži
vanja o čuđenju nije ni bilo; zamislite koliko bi teško bilo da izazo
vete čuđenje u laboratorijskim uslovima, koji bi omogućili precizno
merenje.
Darvin je pisao o ježenju koje se javlja prilikom čuđenja, što i
jeste jedan od najjačih fizičkih osećaja koji prati ovu emociju. Na
osnovu ličnog iskustva, mislim da se pri okidanju čuđenja javlja i
peckanje u ramenima i zadnjoj strani vrata. Može doći i do promene
disanja, ne do uzdaha olakšanja, već do dubokog udisanja i izdisa-
nja. Može da se javi i odmahivanje glavom u neverici. Niko još ne
zna da li za čuđenje postoji jasan signal na licu, u glasu ili u pokreti
ma tela.
Kada se divimo nekim ljudima ili ih doživljavamo kao osobe
koje nadahnjuju odnosno kao harizmatične osobe, u nama se stva
Ra z o t k ju v e h b FM ociie. 251
raju osećanja koja su, doduše, srodna čuđenju ali se, po meni, ipak
razlikuju. Divljenje ne stvara iste unutrašnje osećaje kao čuđenje -
ježenje, promene u disanju, uzdisanje i mahanje glavom. Mi oseća
mo privlačnost nadahnjujućih ljudi, želimo da ih sledimo, ali kad
osećamo čuđenje, stojimo mirno i nemamo nagon za akcijom. Seti-
te se reakcije ljudi u filmu Bliski susreti treće vrste kada ugledaju
svetlost svemirskog broda.
Ekstaza ili blaženstvo - stanje samoprevazilazećeg raskida,
koje neki postižu u meditaciji, neki kroz doživljaj prirode, a neki,
opet, u seksu sa voljenom osobom, može da se smatra za još jednu
prijatnu emociju. Slično kao uzbuđenost i čuđenje, i ekstaza pred
stavlja snažan doživljaj, nešto što ne može da se doživljava u malim
dozama, samo malo.152
Dženifer Kaprijati, na slici, na str. 251, upravo je osvojila teni
ski šampionat Frenč open. Postigla je nešto izvanredno, nešto veli
ko, pogotovu što je pobedu u profesionalnom tenisu ostvarila vra
tivši se posle nekoliko godina odsustvovanja zbog ličnih problema.
Koja je prava reč za to? Mogli bismo reći da se oseća sjajno, zado
voljno, srećno, no ti izrazi pokrivaju prevelik broj prijatnih emocija.
252 P ol E kman
Ona se suočila s izazovom i dobro obavila posao. To je mnogo više

od osećanja zadovoljenja, to je vrsta ponosa, ali i ta reč podrazume-
va suviše toga. Osoba se napregla da postigne nešto što je teško
postići i osećanje da je to učinila, da je uspela, veoma je prijatno i
potpuno jedinstveno. Ostali ne moraju da znaju o vašem postignu
ću, sami uživate u njemu. Italijanski psiholog Izabela Pođi /Poggi/
ovu emociju, za koju u engleskom ne postoji naziv, prepoznaje kao
fjero.15i
Poza koju je zauzela Kaprijatijeva često se može videti kod
sportista koji su pobedili u teškom meču, iako sport nije jedini iza
zov koji može da pokrene fjero. Ja osećam fjero kada pronađem
rešenje za neki težak intelektualni problem. Ne postoji publika od
koje želim da izmamim ovacije. Fjero, kao vrlo prijatno osećanje
javlja se u trenutku kada postignemo nešto veliko i ostvarimo cilj
koji je za nas predstavljao veliki izazov. Trijumf ne bi bio prava reč
za tu emociju, jer podrazumeva pobedu na takmičenju, a to je samo
jedan među kontekstima u kojima će se osetiti fjero.
Verujem da je ova emocija distinktivna; razlikuje se od čulnih
prijatnosti, od olakšanja i od zabave. Uzbuđenost može da prethodi
fjeru, kada počinjemo suočavanje s izazovom, ali fiero nije ni uzbu
đenost. Fjero je posebna vrsta emocije. Zaista, dok se ponos tradi
cionalno stavlja na čelo liste sedam smrtnih grehova, želja da se
doživi fjero imala je ključnu ulogu tokom cele istorije čovečanstva,
predstavljajući dodatnu motivaciju za činjenje velikih napora i
postizanje velikih dostignuća.*154
Kako se osećate kad čujete da su vam sin ili ćerka primljeni na
najbolji koledž, da su sjajno recitovali na priredbi, osvojili izviđačku
medalju ili postigli nešto drugo što je važno? Mogli bismo reći da
smo ponosni, ali to nije dovoljno određeno za obrazac fizičkih ose-
ćaja koje se u roditeljima javljaju kada njihovo dete ostvari nešto
* Psiholog Michael Lewis upotrebljava rečp on os /priđe/ za ono što ja nazivamo/ero,

praveći razliku između ponosa i oholosti /hubrisl, ali i napominje da mnogi ne raz
likuju fjero ponos od oholog ponosa, osećanja satisfakcije ili od osećanja koje nas
obuzima kad znamo da smo efikasni.
važno, što možda i prevaziđe same roditelje. Na jidišu, međutim,

postoji posebna reč baš za takvo iskustvo: nakhas Inachesl. Pisac
Leo Rosten definiše nakhas kao „isijavanje zadovoljstva-plus-pono-
sa koje samo može da pruži dete svojim roditeljima: ’ja sam takav
nakhas doživeo’“.155 Srodna reč na jidišu je kvel Ikvelll, koju Rosten
ovako definiše: ,,Odisati-neizmernim-ponosom-i-zadovoljstvom,
najčešće zbog uspeha deteta ili unuka; biti toliko ponosan i srećan
da vam lete dugmad“.156 Nakhas je emocija, dok je „kveljenje“ izraz
te emocije. Moja ćerka smatra da bi i deca mogla da osećaju nakhas
povodom uspeha svojih roditelja. Od njenog uvida dobio sam nak
has i tako se sada „kveljim“.
Nakhas osigurava da će roditelji učestvovati u odrastanju svoje
dece tako što će im pomagati da ostvare uspeh. Nažalost, neki rodi
telji ne osećaju nakhas kada ih njihova deca prevaziđu po svojoj
uspešnosti. Takvi zavidljivi roditelji često se nadmeću sa svojom
decom, što može da bude veoma štetno i za roditelja i za dete. Ova
kvu vrstu nadmetanja često sam viđao i u akademskom svetu -
između mentora i studenata. „Zašto su nju pozvali na konferenciju?
Ja sam stručnjak, a ona je bila moj student.“ Nastavnik, kao i rodi
telj, mora da oseća nakhas da bi student naučio da oseća fjero i da
pomoću fjera bude motivisan za još veće uspehe u očekivanju kve-
ljenja svog mentora. Ovi primeri ukazuju na to da postoji zanimljiva
mogućnost da ima prijatnih emocija koje neki ljudi nikada ne doži-
ve. Naravno, do toga može doći ukoliko neki fizički hendikep blo
kira određenu čulnu prijatnost, ali moguće je da postoje i psihološki
hendikepi koji blokiraju sposobnost doživljavanja nekih prijatnih
emocija.
Antropolog Džonatan Hejd /Haidt/ predložio je da se u prijat
ne emocije uvrsti i ono što on naziva ushićenost /élévation/. On je
opisuje kao „toplo uzdižuće osećanje koje ljudi dožive kada vide
neočekivane činove ljudske dobrote, ljubaznosti i saosećajnosti“.157
Kada se osećamo ushićeni, i sami postajemo motivisani da budemo
bolji, da se upuštamo u neke altruističke postupke. Uopšte ne sum
njam da ono što je Hejd prepoznao i imenovao zaista postoji, ali
254 Pol E kman
nisam siguran da li to ispunjava uslove da bi se smatralo za emociju.

Nije emocija sve što doživljavamo; tu su i misli, stavovi i vrednosti.
Ričard i Bernis Lazarus opisuju zahvalnost /gratitude/ kao '
„сепјепје nekog altruističkog poklona koji donosi dobrobit“.158 Oni
ističu da kada neko za nas uradi nešto lepo i kada je to dobročinstvo
od koga taj neko nema koristi, onda je verovatno da ćemo da oseća
mo zahvalnost. Međutim, mogli bismo i da se osećamo neugodno
zbog toga što nam se ukazuje pažnja, ili da budemo ozlojeđeni jer
se osećamo kao njihovi dužnici, ili čak i da se naljutimo ako osetimo
daje ta osoba, koja je bila tako ljubazna prema nama, to učinila zato
što je smatrala da smo bili u velikoj nemaštini.
Zaista, zahvalnost je jedna složena emocija jer je njeno pojav
ljivanje teško predvidljivo. Očekujem da postoje velike kulturne
razlike u vezi sa društvenim situacijama u kojima se doživljava
zahvalnost (na pitanje kada treba dati napojnicu, na primer, dobi-
ćete veoma različite odgovore u Sjedinjenim Državama i, recimo, u
Japanu). U Sjedinjenim Državama, kada ljudi prosto obavljaju svoj
posao, oni će često reči da ne očekuju da im se zahvaljuje; ako je
bolničarka samo bolničarka i dok pruža izvanrednu negu i najtežem
bolesniku, moglo bi da se kaže da ona ne očekuje zahvalnost, ili da
joj ona nije potrebna. Moje je iskustvo, međutim, suprotno; izraz
zahvalnosti često se ceni upravo u takvim situacijama.
Ne verujem da postoji univerzalan signal zahvalnosti. Jedino
što mi pada na pamet je laki naklon glavom, ali ovaj pokret može da
signališe nešto sasvim drugo, na primer, potvrđivanje. Takođe ne
verujem da postoji jedinstven fiziološki obrazac osećaja koji karak-
teriše zahvalnost. To ne znači da sumnjam u postojanje zahvalnosti,
pitam se samo da li treba da je strpamo u istu vreću sa zabavom,
olakšanjem, čulnim prijatnostima itd.
Osećanje koje doživite kada shvatite daje vaš najgori neprija
telj teško propatio takođe može da bude prijatno, ali na jedan dru
gačiji način, o kome još nismo govorili. Na nemačkom se to zove
Schadenfreude. Za razliku od drugih prijatnih emocija, šadenfrojde
mnogi ne odobravaju, bar kad je reč o zapadnjačkim društvima
(nije mi poznat stav ostalih društava prema ovoj emociji).159 Od nas

se ne očekuje da se naslađujemo svojim uspesima, niti da uživamo
u nesreći svojih rivala. Da li bi naslađivanje trebalo da se smatra za
zasebnu prijatnu emociju? Verovatno da ne; isuviše liči na fjero,
samo što se prikazuje pred drugima.
Da li zaista ima šesnaest prijatnih emocija? Da li pet čulnih
prijatnosti, kao i zabava, zadovoljnost, uzbuđenost, olakšanje, začu
đenost (očaranost), ekstaza, fjero, nakhas, ushićenost, zahvalnost i
šadenfrojde zaslužuju status zasebnih emocija? Na to može da odgo
vori samo istraživanje koje ispituje kada se one javljaju, kako se
signališu i kakva ih unutrašnja dešavanja prate. Za sada smatram da
bi trebalo da istražimo svaku od njih. Neki mogu da kažu da ukoliko
nemamo reč za neku emociju, onda ona ne može ni da se kvalifikuje
za zasebnu emociju. Naravno da ne treba da budemo toliko ograni
čeni, pa da insistiramo da reč mora da bude engleska! Smatram da
nije bitno da reč postoji u svim jezicima, mada očekujem da emocije
budu imenovane barem u nekom jeziku. Reči nisu emocije; one su
predstavljanje emocija. Ne moramo da se brinemo da će nas naše
reči navesti na pogrešnu predstavu o emocijama. Način na koji kori
stimo reči ponekad je zbunjujuć. Koristio sam reč zabavljanje za
prijatnu emociju koja se javlja kao odgovor na nešto smešno, obično
na neku šalu, ali i na druge stvari koje, takođe, imaju humoristički
kvalitet. Pogledajmo, recimo, kako se osećamo u zabavnom parku.
Tamo obično nema puno šala, iako će nam biti zabavno ukoliko
tamo nastupaju i komičari. Kuće smeha i tobogani pre će izazvati
uzbuđenost, strah i olakšanje nego zabavu. Mogli bismo pomalo da
osetimo i fjero nakon nekog uzbudljivog doživljaja. Ako oborimo
flaše ili pogodimo metu na vašarskom strelištu, opet možemo da
osetimo fjero. Ukoliko naša deca pobede u takvim igrama, mogli
bismo da osetimo i nakhas. Svi ti doživljaji nudili bi mogućnosti za
razne vrste čulnih prijatnosti. U skladu sa tim kako ja koristim reči,
zabavni park bi pre trebalo da se zove park za uživanje.
Prijatne emocije pokreću naše živote; čine da radimo stvari
koje su, sve u svemu, dobre za nas. Ohrabruju nas da se poduhvata-
\
256 Pol E km an
mo aktivnosti koje su neophodne za opstanak naše vrste - da stu

pamo u polne odnose i da gajimo decu. To je daleko od hedonizma
jer altruistički činovi, dobročinstva i stvaranje predivnih stvari
mogu da budu naučeni izvori fjera, uzbuđenja, zabave, čulnih pri-
jatnosti... u stvari, skoro svih prijatnih emocija. Potraga za uživa
njem ne mora da bude usamljenička ili sebična. Zapravo, verujem
da je upravo suprotno, da je život nezanimljiv bez prijateljstva, bez
postignuća, bez prijatnosti čulnog kontakta s drugima.
Slažem se kao i Tomkins, smatram daje potraga za uživanjem
primaran motiv u našim životima. Ali za kojim prijatnim emocija
ma tragamo najviše? Svako od nas može da doživi sve prijatne emo
cije, pod uslovom da nismo lišeni čula, ali je većina nas „specijali-
zovana“, žudeći za nekima od njih više nego za drugima. Ljudi svoje
živote organizuju tako da maksimalno doživljavaju neke od tih pri
jatnosti. Ja sam sklon da ulažem napor ne bi li doživeo fjero, nakhas
i neke od čulnih prijatnosti; kada sam bio mlađi, bio sam više usred-
sređen na uzbuđenost nego na nakhas (budući da još nisam imao
decu). Verujem da bismo u toku života mogli po nekoliko puta da
menjamo fokus, ali i to treba da potvrdi istraživanje.
Potraga za zadovoljnošću za mene je oduvek bilo nešto prize
mno, ali imam prijatelje kojima je to glavni cilj, koji tragaju za tre
nucima smirenosti i staloženosti. Poznajem ljude koji namerno
ulaze u opasne situacije i uvećavaju njihove pretnje ne bi li doživeli
uzbuđenje, fjero ili olakšanje. A ima i onih kojima je najvažnija
zabava, bilo sopstvena bilo za druge, i to je centralna tačka njihove
ličnosti. Altruistični ljudi, koji često biraju da rade u humanitarnim
organizacijama, možda žude za ushićenjem i zahvalnošću, a možda
i za ђегот.
Vratite se nazad i ponovo pogledajte susret porodice Stirm.
Pokušajmo da prepoznamo koju prijatnu emociju je osećala ćerka
dok je raširenih ruku trčala da zagrli oca. Postoji uzbuđenost, kao i
anticipacija čulnih prijatnosti koje će se javiti uskoro kada ga zagrli
i ponovo oseti njegov dobro poznati dodir i miris. Verovatno da je
pre nekoliko trenutaka osetila olakšanje, kada je videla da joj se otac
stvarno vratio kući i da nije ranjen. Možda je postojao i trenutak

čuđenja zbog njegovog neshvatljivog povratka nakon pet godina
odsustvovanja, što je bio dug period u životu ove mlade devojke.
Ponovni susret s osobom kojoj ste duboko privrženi može da
predstavlja univerzalnu temu za prijatne emocije. Na Novoj Gvineji
su susreti suseda iz prijateljskih sela za mene bili najbolja prilika da
snimam spontanu prijatnost. Seo bih na ivicu staze, skoro potpuno
zaklonjen rastinjem, i s kamerom na gotovs čekao da se prijatelji
sretnu. Susreti ojačavaju veze među ljudima. Odsutnost stvarno
može da razneži srce; osećate se dobro kada ponovo vidite ljude do
kojih vam je stalo.
Još jedna univerzalna tema jesu seksualni odnosi, u kojima
mogu da se osete mnoge prijatne emocije. Očigledno se javljaju
brojne čulne prijatnosti, a uz to još i uzbuđenost na početku i olak
šanje nakon klimaksa. Požuda i seksualna želja su nabijeni erotskim
iščekivanjem, iščekivanjem čulnih prijatnosti, i uzbuđenošću zbog
mogućnosti da se dobije ono što se želi.
I studenti i studentkinje su rođenje željenog deteta pominjali
češće nego što sam očekivao kada sam ih, u okviru jednog neobjav
ljenog istraživanja, zamolio da opišu najsrećniji događaj koji mogu
da zamisle da bi iko na svetu ikada mogao da doživi. Uzbuđenost,
čuđenje, olakšanje, fjero i, možda, zahvalnost verovatno su za ljude
najvažnije prijatne emocije.
Biti u društvu voljene osobe još je jedna univerzalna tema.
Roditeljska ljubav i romantična ljubav podrazumevaju dugoročno
posvećivanje i snažnu privrženost prema određenoj osobi. Nijedna
ni druga ljubav, međutim, nisu emocije. Emocije mogu da budu vrlo
kratke, dok je ljubav dugotrajna. Međutim, iako romantična ljubav
može da traje ceo život, često ne biva tako. Roditeljska ljubav je
mnogo češće doživotna posvećenost, mada postoje izuzeci kada se
roditelji odreknu dece. Ljubav može da znači i kratak, trenutan nalet
ekstremnog zadovoljstva i vezivanja za voljenu osobu.160 To je nešto
što sam ranije opisao kao ekstazu ili blaženstvo, i za to može da se
kaže da je emocija.
258 Pol E km an
U vezama u okviru porodične ljubavi takođe često osećamo

mnoge prijatne emocije, ali njih ponekad prate i one manje prijatne.
Možemo da budemo ljuti na one koje volimo zgađeni zbog njihovih
postupaka, možemo da se u njih razočaramo, a često osećamo i
očajanje i muku ako voljena osoba bude ozbiljno povređena ili ako
umre. Verujem da roditelji nikada ne mogu da prestanu da brinu za
sigurnost i dobrobit svoje dece, mada se brinu više dok su deca mla
đa. Kontakt sa svojom decom, stvaran, u sećanju, ili zamišljan, može
da izazove mnoge prijatne emocije: čulne prijatnosti, nakhas, tre
nutke zadovoljnosti ili uzbuđenosti, olakšanje kada ona ili on izbe-
gnu opasnost i, svakako, ponekad i zabavu.
U romantičnoj ljubavi čovek može da oseća sve vrste manje
prijatnih emocija, ali, nadamo se, ne toliko često kao prijatne emo
cije. Cesto se osećaju gađenje i prezir, što znači da je veza zapala u
teškoće. Romantične veze međusobno se razlikuju po tome koje se
prijatne emocije u njima najčešće javljaju.161 Neki parovi zajedno,
udruženim naporom tragaju za fjerom nalazaći posebnu satisfakciju
u onome što postižu jedno za drugo. Drugi se više usredsređuju na
uzbuđenje, ili na zadovoljnost, da pomenemo samo par primera.
Iako smatram da su teme koje sam pomenuo opšte, one su ipak
razrađene kroz naša doživljavanja. Pored toga, nauče se i vrlo brojne
varijacije tih tema i one koje postaju glavni izvori raznih prijatnih
emocija.
Postoje i raspoloženja povezana s nekim prijatnim emocijama,
posebno s uzbuđenjem, zadovoljnošću i zabavljanjem. Jedno tako ras
položenje može da traje duže, po nekoliko sati, i tada je čovek u stanju
u kome vrlo lako oseti emocije povezane s tim raspoloženjem.
Na početku ovog poglavlja rekao sam da nam reč sreća ništa ne
govori o vrsti sreće koja se javlja. Dodatna nejasnoća je što sreća
može da se odnosi i na nešto sasvim drugo, to jest na ukupan osećaj
subjektivnog zadovoljstva neke osobe. Psiholog Ed Dener /Diener/,
vodeći istraživač u proučavanju subjektivnog zadovoljstva /subjec
tive well-being/, taj osećaj definiše kao procenu ljudi o njihovim
životima. Subjektivno zadovoljstvo je primarno mereno odgovori
ma ljudi na postavljena pitanja. Takvi su, na primer odgovori: „U

mome životu većina toga je blizu mojem idealu“, ili sledeći „Do sada
sam dobijao sve važne stvari koje sam želeo u životu“. Izgleda da na
zadovoljstvo utiče veliki broj različitih činilaca, na primer: zadovolj
stvo u određenim domenima, kao što je posao; takođe, zadovoljstvo
jedne osobe zavisi od toga koliko često ona doživljava prijatne emo
cije, a koliko često one manje prijatne.
Subjektivno zadovoljstvo je pomoću upitnika naširoko istraži
vano širom sveta. Građa je preobimna i da biste stekli bar neki utisak
0 tim nalazima pomenuću samo daje nađena univerzalna pozitivna
korelacija sa kupovnom moći. Postoji i kulturalna razlika - pokazalo
se da je samopoštovanje više povezano sa subjektivnim zadovoljstvom
u zapadnjačkim kulturama nego što je to slučaj u drugim. Među svim
kulturama sa zadovoljstvom je povezano i ostvarenje bliske veze.162
Postoji, takođe, i skup crta ličnosti koje su povezane s prijat
nim emocijama. Ljudi koji su, prema rezultatima testa ličnosti veo
ma ekstrovertni i emocionalno stabilni izjavljuju da su srećniji.163
Istraživanje o tome kako takve crte ličnosti vode do veće sreće nije
uzelo u obzir različite tipove prijatnosti kako ih ja razlikujem, ali
ipak daje moguće objašnjenje o tome kako ekstrovertnost neke oso
be tu osobu predodređuje da bude srećnija. Ekstrovertne osobe
mogu da budu manje osetljive na odbijanje ili na kaznu ili da budu
više sklone pravljenju pozitivnih poređenja između sebe i drugih.
Moguće je i da se ekstrovertni ljudi uklapaju u američku kulturu
bolje nego introvertni.164
Ljudi se razlikuju i po svojim uobičajenim nivoima optimizma
1veselosti i to je, čini se, jedno trajno obeležje, a ne reakcija na odre
đenu situaciju ili događaj. Kristofer Piterson /Peterson/, jedan od
eksperata u ovoj oblasti, smatra da je optimizam odrèden stav pre
ma izgledima da se dožive prijatne emocije.165 Iako svi izgledi nisu
naročito optimistični, za pojedinca je dobro da ima takvo gledište -
sreće se kod ljudi koji su u svom životu imali više radosti, veću
istrajnost i viša postignuća. Značajno je da brojne studije pokazuju
da su optimistični ljudi boljeg zdravlja i da žive duže!166 Prema
260 Pol E kman
Pitersonovom mišljenju moguće je da je nečiji životni optimizam

„biološki data tendencija, u koju kultura upisuje društveno prihvat
ljiv sadržaj, ona dovodi do poželjnih ishoda zato što stvara opšte
stanje poletnosti i gipkosti“.167 Piterson se, takođe, i pita, „Kakav je
osećaj optimizma? Da li je to sreća, radost, hipomanija /mentalni
poremećaj koji prati egzaltirano raspoloženje/, ili je prosto reč o
zadovolj nosti?“168
U prethodnim poglavljima opisao sam kako „preobilnost“ odre
đenih uznemirujućih emocija - strah, ljutnja i tuga bili su najočigled-
niji primeri - predstavlja znak emocionalnog poremećaja. Potpun
izostanak prijatnih emocija - nesposobnost da se osete fjero, nakhas,
čulne prijatnosti itd. - u psihijatriji se naziva anhedonija. Preterano,
neprestano uzbuđenje, ponekad pomešano sa blaženstvom i fjerom,
čini sastavni deo emocionalnog poremećaja manije.
Prepoznavanje prijatnih emocija kod drugih

Čak i ako se slike date u ovom poglavlju samo površno pogle
daju, biće očigledno da je osmeh glavni facijalni signal prijatnih
emocija. Zabavljanje, fjero, nakhas, zadovoljnost, uzbuđenje, čulne
prijatnosti, olakšanje, čuđenje, šadenfrojde, ekstaza i, možda, ushi
ćenost i zahvalnost - svaka od ovih emocija praćena je osmehiva-
njem. Ti osmesi mogu da se razlikuju po jačini, brzini pojavljivanja,
dužini ostajanja na licu i brzini nestajanja.
Budući da je osmeh zajednički izraz svih ovih prijatnih, među
sobno različitih emocija, kako onda da znamo šta tačno neko oseća?
Noviji rad, koji sam pomenuo u 4. poglavlju, ide u prilog mome naslu-
ćivanju169 da glas, a ne lice, šalje signale pomoću kojih se prijatne
emocije međusobno razlikuju. Engleski psiholozi Sofi Skot /Scott/ i
Endrju Kalder /Calder/ identifikovali su različite vokalne signale za
zadovoljnost, olakšanje, čulnu prijatnost dodira i fjero. Utvrdili su da
su ove emocije signalisane glasom tako što su imitirali svaki glasovni
zvuk i nalazili da su ljudi koji su ih slušali bez teškoća prepoznavali na
koju emociju se odnosio svaki glas. Oni još uvek nisu tačno opisali šta
to u zvuku glasa signalise svaku od tih prijatnih emocija. Očekujem

da nađu vokalne signale i za druge emocije.
Osmesi mogu da budu konfuzni - ne samo zato što se javljaju
uz svaku od prijatnih emocija nego i zato što se ljudi smeše i kada
ne osećaju neku prijatnost, u slučaju učtivosti, na primer. Ipak
postoji jedna razlika između osmeha koji prati osećanje prijatnosti
i osmeha koji nije u vezi s prijatnošću. Ta razlika je tanana, a naše
istraživanje koje smo sproveli sa psihologom Markom Frankom
sugeriše daje većina ljudi i ne uoči.170 Ako ne znate šta treba da gle
date, bićete u krivu, u zabuni, ili ćete zaključiti kako osmesi, u stvari,
i nisu mnogo pouzdani. To, međutim, nije tačno; osmesi nam,
doduše istančano, ali nedvosmisleno govore da li potiču od prijat
nosti, ili ne.
Pre više od sto godina slavni francuski psiholog Dišen de Bulonj
/Duchenne/ otkrio je po čemu se razlikuje osmeh prijatnosti od svih
drugih osmeha.171 On je proučavao kako svaki pojedinačan mišić lica
menja izgled ljudi tako što je strujom nadraživao različite delove lica
i fotografisao nastalo mišićno grčenje. (Prilikom izvođenja nije se
DIŠENOV OSMEH
262 P ol E kman
mnogo obazirao na proceduru eksperimenta jer ga je vršio na čoveku

koji nije osećao bol na licu.) Kada je Dišen pogledao fotografiju osme-
ha koji je izazvalo aktiviranje onoga što je nazvao zygomatic m ajor
/veliki jagodični/ mišić - koji ide od jagodične kosti pod određenim
uglom do ugla usana, podižući uglove usana naviše pod uglom i stva
rajući osmeh - primetio je da čovek nije izgledao srećan. Kao dobar
eksperimentator, Dišen je čoveku ispričao šalu i fotografisao njegovu
reakciju. Poređenje je pokazalo da je kod prave prijatnosti, kakva se
prikazuje u reakciji na šalu, osmeh praćen aktiviranjem mišića koji
okružuju oko. Uporedite i sami sliku na kojoj čovek ima elektrode na
licu (sleva) i sliku bez elektroda, na kojoj se smeje na šalu (zdesna).
Dišen je zapisao: „Emocija iskrene radosti izražava se na licu
kombinovanom kontrakcijom mišića zigomatic m ajor i orbicularis
oculi. Prvi sluša volju, dok se drugi uključuje u igru jedino uz pomoć
blaženih emocija duše /ne zaboravite daje ovo pisano 1862. godine/;
... lažna radost, obmanjivački smeh, ne mogu da dovedu do kontrak
cije ovog drugog m išića.... Mišić oko oka se ne povinuje volji; on se
uključuje u igru samo putem iskrenog osećanja, pozitivne emocije.
Njegova neaktivnost tokom osmehivanja odaje lažnog prijatelja.“172
Naše istraživanje173 potvrdilo je Dišenovu tvrdnju da niko
voljno ne može da steže mišić orbicularis oculi (on se „ne povinuje
volji“), iako se teško voljno stezanje odnosi samo na jedan deo tog
mišića. Ovaj mišić ima dva dela - unutrašnji deo, koji se zateže kap
ke i kožu neposredno ispod njih, i spoljašnji deo, koji se proteže oko
očne duplje, povlačeći naniže obrve i kožu ispod obrva, a naviše
kožu ispod oka i obraze. Dišen je bio u pravu u vezi sa spoljašnjim
delom ovog mišića - vrlo su retki ljudi koji mogu voljno da stežu taj
deo (otprilike svaki deseti od naših ispitanika).
Unutrašnji deo mišića, stežač očnih kapaka, može da kontroliše
svako tako da odsustvo njegovog stezanja ne može da „odaje lažnog
prijatelja“. Glumci koji izgledaju uverljivo, kao da stvarno uživaju, ili
pripadaju malobrojnoj grupi onih koji mogu da stežu spoljašnji deo
ovog mišića ili, što je najverovatnije, prizivaju sećanja koja proizvode
emociju, a ona zatim proizvodi istinski nevoljni izraz.
Iako je Čarls Darvin navodio Dišena i koristio neke od njego

vih fotografija da bi ilustrovao razliku između osmeha, naučnici koji
su narednih stotinu godina izučavali facijalne ekspresije ignorisali
su Dišenovo otkriće.174 Moji saradnici i ja smo pre dvadeset godina
ponovo potegli Dišenovo otkriće175 i od tada smo, mi i ostali, poka
zali njegovu važnost. Na primer, kada se desetomesečnom detetu
približi nepoznata osoba, bebin osmeh ne uključuje mišić oko oka;
očni orbitalni mišić, međutim, jeste uključen u osmeh kada se majka
približi detetu.*176 Kada se supružnici koji su u srećnom braku sret
nu pred kraj daha, njihov osmeh uključuje mišić oko oka, za razliku
od osmeha koji prilikom susreta jedno drugom upućuju supružnici
iz manje srećnih brakova.177 Ljudi koji su govoreći o nedavnoj smrti
bračnog druga uspevali da prikažu osmehe koji su uključivali mišić
oko oka, pokazivali su manje tuge posle dve godine.178 (Nije reč o
tome da oni uživaju u smrti bračnog druga, već da mogu da se sete
prijatnih doživljaja i da ih za trenutak ponovo dožive.) Žene koje su
na fotografijama u školskim godišnjacima pokazivale osmehe koji
su uključivali mišić oko oka manje su jadikovale i uopšte su bile u
boljem emocionalnom i fizičkom stanju trideset godina kasnije.179
Uglavnom, ljudi na čijem licu se često može videti osmeh koji uklju
čuje mišić oko oka prijavljuju da se osećaju srećniji, imaju niži krvni
pritisak, a njihov bračni drug i prijatelji za njih govore da su sreć-
ni.180 Mi smo takođe, u našem istraživanju, našli da osmehivanje
koje uključuje i očni mišić i usne aktiviše iste oblasti mozga (levi
temporalni i frontalni région) kao i spontana prijatnost, dok osme
hivanje samo usnama to ne čini.181
Predložio sam da se Dišenu u čast osmeh istinske prijatnosti,
u koji je uključen i spoljašnji deo mišića koji okružuje oko, po nje
mu nazove Dišenov osmeh.
* Iako ne očekujem da desetomesečne bebe mogu da lažu upućujući ne-dišenovski

osmeh neznancu, one na tom uzrastu ipak jesu u stanju da upućuju socijalni osmeh,
vrstu osmeha koji celog života upućujemo pri prvom susretu s nekim strancem.
264 Pol E km an
i A
I
B
Na prvi pogled može da izgleda kao da je jedina razlika između

fotografija A i B to što su na fotografiji B oči uže, ali ako pažljivo
uporedite ove dve fotografije, videćete brojne razlike. Na slici B, koja
prikazuje pravu prijatnost sa Dišenovim osmehom, obrazi su viši a
njihova kontura se izmenila, dok su se obrve malo spustile. Sve je to
zbog radnje spoljašnjeg dela mišića koji okružuje oko.
Kada je osmeh veoma širok, postoji samo jedan trag na osnovu
kojeg se može znati da li je reč o osmehu prijatnosti ili ne. Širok
osmeh, kao na slici C, gura obraze naviše, nabira kožu ispod oka,
sužava otvor oka i čak stvara nabore u obliku svračije noge - i sve to
bez ikakvog uključivanja mišića koji okružuje oko.
Za razliku od fotografije C, fotografija D prikazuje delovanje
mišića koji okružuju oko - obrva i preklop očnog pokrivača (koža
između kapka i obrve) povučeni su naniže. Osmeh na slici D je širok
osmeh prijatnosti, dok je onaj na slici C vrlo širok osmeh koji nije u
vezi sa osećanjem prijatnosti. Fotografija C je montirana fotografija,
dobijena prelepljivanjem dela fotografije D, od donjih kapaka nani
že, preko neutralne fotografije E. Ljudska bića ne mogu da proizve-
du izraz prikazan na fotografiji F. Trebalo bi da vam je čudan - toli
ko širok osmeh proizveo bi sve promene na obrazima i očima kakve
r _
ш
Џ* Ä • 1
% «y»1*' 4 Ш ?
j
C D
vidite na slici D. Ovu montažu sam napravio da bih naglasio činje

nicu da sâm širok osmeh ne menja samo izgled usana već i obraza i
kože ispod očiju.
Ima raznih vrsta osmeha koji nisu u vezi sa prijatnim osećanji
ma. Neki od njih, kao osmeh iz učtivosti, uključuju samo nasmejane
usne. Isto važi i za osmehe koji se koriste da pokažu da se slušalac
E F
NEUTRALNO
266 Pol E km an
slaže ili da razume sagovornika. Neki besprijatni osmesi osim

nasmejanih usana iziskuju i druge facijalne radnje.
Novogvinejac sa slike bio je ugledan stariji član seoske zajed
nice. Njegov neodlučan, oprezan osmeh signalise da nema loše
namere, ali da još nije siguran šta bi moglo da usledi. Za ljude iz
njegovog sela ja sam predstavljao vrlo nepredvidljivu osobu, koja
radi začuđujuće i neobične stvari - pali šibice, svetli baterijskom
lampom, pušta muziku iz kutije. Seljanin je suočen s takvim čudima
i s mojom atraktivnošću kao izvorom zapanjenosti, uzbuđenja i
zabavnosti, ali on ne može da zna kada bih mogao da ga žacnem ili
da ga prestravim. Razdvojene nasmejane usne i prekrštene ruke
takođe izražavaju oklevanje.
NEODLUČAN OSMEH
Žaoke su upućivane celoga dana. Predsednik Ronald Regan

konačno je završio svoj govor pred Nacionalnim udruženjem za
napredak crnačkog naroda /NAACP/. Predsednica udruženja Mar
garet Buš Vilson potkačila ga je nekoliko puta, podsećajući da se
nije pojavio na njihovoj konvenciji u vreme predsedničke kampa
nje. Takođe je izazvala ovacije delegata kada se unapred ogradila:

„NAACP nužno ne deli gledišta koja će ovde biti izneta“. Nakon
govora predsednik je zagrlio Vilsonovu - savršena prilika za ono što
se može nazvati ojađeni /miserable/ osmeh ili osmeh „stisni zube i
pregrmi“ /grin-and-bear-it/.182 Taj osmeh priznaje neprijatne emo
cije; pokazuje da ste dobar sportista, da možete da primite kritiku s
osmehom. On ne predstavlja pokušaj da se prikrije emocija, već je
vidljiv komentar činjenice da ste ojađeni. Takav osmeh znači da
osoba koja ga pokazuje ne namerava, bar za neko vreme, da se mno
go buni zbog svoga jada.
OSMEH „STISNI ZUBE I PREGRMI“
Uočite da, osim što se široko osmehuje, bivši predsednik Regan

je i stisnuo usne; a po naborima na njegovoj bradi možemo da
zaključimo da je donju usnu gurnuo naviše. Na osnovu fotografije
ne možemo da kažemo da li je uključeno i delovanje mišića koji
okružuje oko; moguće je i da je neprilika u kojoj se našao Regan
njemu pružila prijatnost. Ojađeni osmesi obično se javljaju kada
nije prisutna prava prijatnost, ali ni to nije nemoguće.
268 Pol E km an
VLADANJE EMOCIJOM POMOĆU OSMEHA
Pošto je podneo ostavku, na licu bivšeg predsednika Ričarda

Niksona video se ovaj izraz prilikom ganutljivog opraštanja s onima
koji su služili u njegovom predsednikovanju, samo trenutak pre nego
što će poslednji put da izađe iz Bele kuće. Niko ne bi da dovodi u pita
nje Niksonovu nesrećnost u tom trenutku, ali trag osmeha pokazuje
da će da izdrži, da će savladati svoje žaljenje i verovatnu beznadežnost.
Usne su vrlo blago spuštene, što je znak tuge. Međutim, ovaj izraz bio
bi intenzivniji da on u isto vreme nije pokušavao da se osmehne. U
očima nema iskričavosti, znaka koji kod osmeha prijatnosti često
nastaje kao rezultat delovanja mišića orbicularis oculi. Usne bi blago
stisnute - bivši predsednik pokušavao je da kontroliše svoje emocije.
Sada pogledajmo preostale slike, koje prikazuju mešavine pri
jatnosti i drugih emocija.
H i
Svaka od slika na str. 268 prikazuje „pomešane“ osmehe. Kom

binacija spuštanja obrva i osmehivanja, koja se vidi na fotografiji G,
retko se sreće. To nije ljutit osmeh, jer usne nisu sužene i stegnute,
a gornji kapci nisu podignuti. Nisam siguran šta bi ovaj osmeh
mogao da signališe jer se prilikom svog istraživanja nisam nijed
nom susreo s njim. Osmeh na fotografiji H je mnogo lakše protu
mačiti jer, zahvaljujući podizanju gornje usne, jasno prikazuje gađe
nje; osmeh izrazu dodaje malo oklevanja, ali se ne radi o slučaju da
neko zapravo uživa u svome gađenju. Izraz prikazan na slici I meša-
vina je prijatnosti i prezira, to je izraz uobraženosti. Ovu sliku ste
već videli u prethodnom poglavlju - o gađenju i preziru.

U prethodnim poglavljima govorio sam o tome kako da se u
raznim vrstama odnosa koristi znanje koje dobijate na osnovu sup
tilnih izraza lica. To ovde neću da činim jer su retki slučajevi da
problem nastane zato što ste osetili da neko doživljava ovu ili onu
vrstu prijatnosti. Često nije važno čak ni da li na nečijem licu vidite
Dišenov osmeh, stvarnu prijatnost, ili samo učtiv ili, čak, lažan
osmeh. Ako vam šef ispriča šalu koju ne smatrate naročito smeš-
nom, vi ćete se ipak nasmejati i sva je prilika da šef neće pažljivo da
analizira vaš izraz kako bi se uverio da li vam se stvarno dopala nje
gova šala. Važno je da učinite napor da izgleda kao da ste i sami uži
vali. Međutim, mogu postojati situacije kada vam je zaista važno da
li druga osoba stvarno uživa ili ne, a tačka u koju treba da pogledate,
pogađate, jeste preklop očnog prekrivača neposredno ispod obrva.
Laži i em ocije
Ideja da bi emocije mogle da koriste u procenjivanju istinitosti
nije moja. Pitanje se postavilo pre skoro četrdeset godina, kada sam
po prvi put na mom univerzitetu predavao klasi specijalizanata iz
psihijatrije. Iako im je bilo zanimljivo da slušaju o mome istraživa
nju koje je ukazivalo na to da su em ocionalni izrazi univerzalni
(opisano u 1. poglavlju), ono što su stvarno želeli bilo je uputstvo za
donošenje kritične odluke s kojom se suočavaju u bolnici: Radi se o
tome da nisu bili sigurni da li pacijent koji je primljen zbog akutne
depresije govori istinu kada traži dozvolu za jednodnevni odlazak
kući, tvrdeći da se oseća mnogo bolje i da više ne pomišlja na samo-
ubistvo. Da li je moguće da pacijent laže ne bi li se oslobodio bolnič
kog nadzora i sebi oduzeo život? To se događalo. Ako pacijent pak
govori istinu i stvarno se oseća bolje, dan proveden kod kuće bio bi
važan korak na putu vraćanja u normalan život.
Nisam imao predstavu kakav odgovor bih mogao da prona
đem. Da li postoji neki znak u izrazu lica ili u gestovima koji nam
govori daje neka emocija izveštačena, da nije stvarna? Da li bi, osim
nekog uvežbanog glumca, iko mogao voljno da stvori izraz koji
izgleda izvorno iako to nije? Da li je čovek sposoban da svesno pri
kriva znake svojih osećanja, naročito ako se radi o snažno doživlje
nim emocijama? Da li postoji neki način da se ispod lažne maske
vidi prava emocija?
Počeo sam detaljnim istraživanjem jednog od filmova iz moje
filmoteke (bilo je to pre ere videa, kada je zvučni film bio jedini
272 P ol Ekm an
medij za snimanje izraza i gestova). Tokom prethodne godine sni

mao sam intervjue s psihijatrijskim pacijentima kada su prvi put
prim ani u bolnicu, zatim kada bi osoblje smatralo da im se stanje
značajno poboljšalo i, na kraju, nedelju dana pre nego što će biti
otpušteni. Osoblje mi je reklo da je jedna pacijentkinja priznala da
je lagala tokom intervjua u srednjem periodu svoje hospitalizacije:
tvrdila je tada da više nije depresivna i tražila dozvolu za odsustvo
tokom vikenda. Nekoliko dana pre odobrenog odsustva priznala je
da je nameravala da sebi oduzme život kada izađe iz bolnice. Sre
ćom, imao sam film sa intervjuom tokom kojeg je lagala.
Meri je (ime je izmišljeno) bila četrdesetogodišnjakinja koja je
iza sebe imala tri umalo fatalna pokušaja samoubistva pre nego što
je hospitalizovana. Kada sam prvi put gledao snimak intervjua iz
srednjeg perioda hospitalizacije, nisam video dokaze d aje lagala o
svojim emocijama; puno se osmehivala, govorila je optimistično i
izgledala je veselo. Ja bih joj poverovao; kao što su i lekari.
Zato smo moj saradnik u istraživanju, Voli Fresen i ja postavili
jedan komplikovani, višebrzinski, filmski projektor da bismo poje
dinačno istražili svaki gest i izraz lica pacijentkinje, sličicu po sliči
cu, kako vrlo usporeno, tako i ubrzano. Trebalo nam je više od sto
sati da pregledamo dvanaestominutni film, ali isplatilo se.
U jednom trenutku tokom intervjua, lekar je pitao Meri o nje
nim planovima za budućnost. Pre nego što je odgovorila na pitanje,
u kratkotrajnoj pauzi, videli smo da joj je preko lica prešao izraz
intenzivne strepnje. Nalazio se samo na dve sličice od dvadeset četi
ri - 1/12 sekunde - i odm ah bio sakriven osmehom. Puštali smo ga
puno puta; nije bilo sumnje u ono što je pokazivao. Na zaustavlje--
nom snimku njena istinska emocija bila je krajnje jasna, a zatim
svesno prikrivena. Pošto smo otkrili šta treba da gledamo prilikom
usporene projekcije, na tom filmu našli smo još dva, veoma brza
izraza strepnje.
Ove veoma brze pokrete lica, u trajanju od 1/25 do 1/5 sekun
de, Fresen i ja smo nazvali mikroizrazima, primećujući da su pred
stavljali neverbalno curenje informacije o stvarnim osećanjima neke
osobe.183 Kasnije smo saznali da su psiholozi Ernst Hagard /Hag-

gard/ i Kenet Ajzaks /Isaacs/ otkrili mikroizraze tri godine pre nas,
ali su smatrali da su ovi izrazi nevidljivi u realnom vrem enu i da
predstavljaju znake potisnute, a ne nam erno suzbijene emocije.184
Mi smo utvrdili da mikroizrazi mogu da se vide i bez usporene pro
jekcije, ukoliko znate šta treba da gledate; tada još nismo znali koli
ko će biti lako da ljudi nauče da ih uočavaju.
Nastavili smo da istražujemo nam erno suzbijene i potisnute
emocije.185 Radeći na tome tokom proteklih nekoliko decenija jasno
smo pokazali da mikroizrazi mogu da se jave ili kada postoji nam er
no skrivanje, kao kod Meri, ili kada osoba ne zna kako se oseća, to
jest, kada je emocija potisnuta, kao što su tvrdili Hagard i Ajzaks.
Treba reći da nema razlike između mikroizraza koji su rezultat suz
bijenih emocija i onih koji su rezultat potisnutih emocija. Sam
mikroizraz ne govori nam kakva emocija stoji iza njega; to mora da
se odredi na osnovu konteksta u kome se izraz javlja, a često iziskuje
postavljanje dodatnih pitanja.
Ovo je dobra prilika da objasnim šta podrazumevam pod kon
tekstom. Jedan te isti mikroizraz može da ima sasvim različito zna
čenje u različitim kontekstima.
U najširem značenju kontekst se odnosi na prirodu razgovora.
Da li se radi o prvom sastanku, neobaveznom razgovoru, form al
nom intervjuu, saslušavanju (kada osoba zna daje pod sumnjom za
neku krivicu)?
Drugi aspekt konteksta je istorijat veze. Šta je provejavalo ranije
tokom tog razgovora? Kakva je bila priroda prethodnih kontakata izme
đu osobe o kojoj se donosi procena i onoga ko tu procenu vrši? I šta sva
ko od njih očekuje i želi - kako da ubuduće izgleda njihov odnos?
Treći aspekt konteksta je imanje reci. Da li se mikroizraz javio dok
je osoba o kojoj se donosi procena govorila ili dok je slušala?
Najzad, četvrti aspekt je podudarnost. Da lije emocija prikazana
u mikroizrazu u saglasju sa sadržajem onoga što ta osoba istovreme
no govori, s bojom njenog glasa, njenim gestovima i držanjem tela ili
svemu tome protivreči? Ako je mikroizraz prikazan dok osoba sluša,
274 Pol E km an
da li je u saglasju sa onim o čemu tada govori onaj ko vrši procenu,

kao i sa onim što osoba o kojoj se donosi procena potom kaže?
Iako sva ova četiri aspekta konteksta moraju da se imaju u vidu
i pri procenjivanju norm alnih izraza lica, odnosno, makroizraza
emocija, oni su posebno značajni za proučavanje mikroizraza. Tako-
đe, ovi aspekti moraju se imati u vidu pri ocenjivanju znakova emo
cije prisutnih u glasu, držanju tela i drugim kognitivno zasnovanim
tragovima /znakovima/ varanja.
Većina ljudi ne prim eti mikroizraze kada se pojave u toku raz
govora, kada, tako kratkotrajni, treba da se izbore za našu pažnju
pored reči, tona glasa, i gestova. Mikroizrazi se previđaju i zbog naše
česte zaokupljenosti razmišljanjem šta sledeće da kažemo, umesto
da pažljivo motrimo na pojavu mikroizraza kod sagovornika. Čak i
kada sam ljudima prikazivao mikroizraze izdvojene iz konteksta -
sa isključenim zvukom, kada nisu morali da misle šta da odgovore
- većina njih, budući da su neuvežbani, propustila je da uoči većinu
tih izraza. Budući da smo isprva tako slabi u opažanju mikroizraza,
kada sam prvi put pokušao da ljude učim kako da ih uoče, bio sam
iznenađen brzinom kojom su učili. Nakon samo jednog sata obuke
ljudi bi značajno unapredili svoju sposobnost uočavanja mikroizra
za. Verujem da ključni elementi koji omogućavaju tako brzo učenje
jesu neposredna povratna sprega sa tačnim prosuđivanjem, ponav
ljanje postupka i vizuelno poređenje izraza koji se najčešće m eđu
sobno mešaju, naročito ljutnja i gađenje, strah i iznenađenost.
Ali svi bihevioralni znakovi /tragovi/ varanja nisu nužno emo
cionalni. Oni mogu da nastanu ili kao posledica mišljenja (kognici-
je) ili osećanja (emocije). Budući da je ovo knjiga o emocijama,
ulogu osećanja opisujem podrobnije, ali važno je da se zna nešto i o
ulozi mišljenja kako bi se dobila cela slika o procenjivanju istinitosti.
Emocije utiču na mišljenje (snažna emocija kao što je strah može da
oteža jasno razmišljanje), a i mišljenje utiče na emocije (misli o
posledicama hvatanja u laži ili o neubedljivosti uveličavaju strah).
Najočigledniji kognitivni znaci nečijeg mogućeg laganja jesu
protivrečnosti u objašnjavanju te osobe o tome šta je radila ili šta
planira da radi mada se neke protivrečnosti javljaju i u istinitim

objašnjavanjima pa morate biti oprezni kada na osnovu protivreč
nosti u koje neka osoba upada procenjujete da li govori istinu. Neko
složeno objašnjenje ljudi retko kada ispričaju dva puta na isti način;
zaboravljaju pojedinosti pa ih izostavljaju, a kasnije ih opet dodaju,
naizgled padajući u protivrečnost.
Drugi očigledan znak da nešto nije kako treba, dakle koristan
znak, jeste oklevanje u davanju odgovora na pitanje za koji biste
očekivali da ga brzo dobijete od nekoga ko govori istinu. Na primer,
ako me supruga pita šta je radio moj auto parkiran ispred hotela
Sent Ridžis juče u dva po podne, ja bi trebalo da znam odgovor.
Oklevanje podgreva sumnju da sam bio u nekoj šteti i da, budući da
nisam mislio da ću biti otkriven, nisam ni spremio neki izgovor. S
druge strane, pitanje ko će se kandidovati za predsednika kroz neko
liko godina moglo bi kod mene da izazove puno oklevanja jer nisam
politički ekspert i nisam puno razmišljao o mogućem odgovoru na
to pitanje, međutim to oklevanje ne bi stvaralo podozrenje.
Pre nego što protum ačite bilo koje ponašanje, morate, osim
oklevanja, da uzmete u obzir još dve stvari koje su indikativne za
moguće laganje. Kao prvo, važne su promette u ponašanju, naročito
one koje se javljaju prilikom promene teme razgovora. Na primer,
ukoliko sam uvek neodlučan dok govorim ili dok pokušavam da se
setim prošlih događaja, moje oklevanje ne bi trebalo da se smatra
znakom varanja, izuzev ukoliko se ono ne razlikuje značajno od
mog ranijeg oklevanja tokom razgovora. Ukoliko se oklevanje zna
čajno poveća, to bi moglo da znači da pokušavam na licu mesta da
izmislim priču da bih nešto prikrio; ako se pak značajno smanji, to
bi moglo da znači da sam uvežbavao odgovor. Kao drugo, čak i zna
čajno oklevanje u trenutku kad treba da se odgovori na pitanje na
koje bi odgovor trebalo da bude lak može da bude posledica nekog
potpuno nevinog procesa. Čak i ako nisam dvoličan, mogao bih da
oklevam da odgovorim dok razmišljam da li je moja supruga sum
njičava i zbog čega bi mogla da bude takva; mogao bih čak i da
pokušavam da odlučim da li da joj to zamerim.
276 Pol Ekman
Pošto protivrečnosti i oklevanja mogu da ukazuju na razm i

šljanje o nečemu što nema veze s varanjem, ja sve takve bihevioralne
znakove radije nazivam vrelim tačkama nego signalima laganja -
one označavaju trenutak kada treba da potražite još informacija. Pre
nego što možete da zaključite da je promena u nečijem ponašanju
dokaz laganja, potrebno je da se isključe druga objašnjenja za nečije
ponašanje.
Samo je Pinokio davao očigledan signal uvek kada je lagao. Mi
ostali, u najboljem, im am o vrele tačke. Čak i da sam prikazao
m ikroizraz straha kada me je supruga upitala za parkiran auto
ispred Sent Ridžisa, bila bi to samo vrela tačka. Možda sam mogao
da se bojim da li će supruga da mi poveruje, ili sam mogao da se
brinem za naš brak ako ona toliko sumnja u mene. Mogao bih čak i
da prikrivam svoj strah jer ne želim da ona zna da postavljam takva
pitanja u vezi s njom i u vezi s našim brakom, čak i ako nisam ništa
zgrešio. Samo je jedna od mogućnosti da se bojim da nisam uhva
ćen u preljubi i da pokušavam da prikrijem svoj strah da me ona ne
bi otkrila. S obzirom na to da je reč samo o vreloj tački, za moju
suprugu bi bilo mudro da postavi još pitanja i dobije još informacija
kako bi razjasnila šta je izazvalo emociju koja se prikriva.
Brojni znaci prisustva razm išljanja potaknutih u trenutku
otkrivaju se u glasu i gestovima neke osobe. Postoje određene rupe
u sećanju, koje se obično ne pojavljuju kada neko govori istinu. S
druge strane, neko ko laže može izuzetno dobro da se seća detalja.
Džon Din /Dean/, savetnik predsednika u Niksonovo vreme, u svo
joj knjizi opisuje s koliko pažnje je pripremao detaljno izlaganje o
razvoju događaja smatrajući da će brojni detalji učiniti da izlaganje
deluje verodostojnije.186 Da su oni koji su čuli to izlaganje bili upo
znati s istraživanjem memorije, imali bi upravo suprotan utisak jer
je toliko detaljno sećanje na događaje koji nisu bili beleženi u vreme
događanja vrlo neuobičajeno.
U svojoj knjizi Prepoznavanje laži /TellingLies/ opisujem vrele
tačke i bavim se pitanjima zbog čega ljudi lažu, i kada je najteže, a
kada najlakše da se razlikuje istinitost od glum e.187 Moj kolega
Džon Jil /Yuille/ sproveo je impresivno istraživanje o vrelim tačka-

ma sa kognitivnom osnovom.188
Ako neko laže o svojim emocijama kako se oseća u nekom tre
nutku - kao kada je Meri lagala o svom mentalnom stanju - laž se
obično sastoji od jedne od dve moguće komponente: prikrivene
emocije i izmišljene priče, odnosno maske. Dva su razloga za javlja
nje maske. Prvo, zato što je emocije lakše sakriti pom oću nekog
izraza nego pomoću bezizražajnog, praznog lica. Zatim, situacija
koja motiviše laž često iziskuje ne samo prikrivanje (u prim eru sa
Meri, strepnje) nego i veštačko nameštanje (maskirajuće veselosti,
u istom prim eru). Osmeh je najčešća maska zato što je pozitivan
nastup poželjan u većini društvenih situacija, isto kao i prikrivanje
neprijatnih osećanja. Međutim, bilo koja emocija može da se prikri
va tako što se stavlja maska neke druge, na primer, ljutnja se može
koristiti za maskiranje straha, kao što se pominje u poglavlju 6.
Izrazi lica mogu na razne načine da odaju da su namešteni. Jedan
je asimetrija - namešteni izrazi su manje simetrični nego spontani,
pravi izrazi. Taje razlika, međutim, obično mala i bez obuke se teško
uočava. Asimetričnost može da se meri pomoću kodovnog sistema
facijalnih radnji (KSFR).
Kao što sam pomenuo u 9. poglavlju, veliki francuski neurolog
Dišen de Bolonj prvi je zastupao mišljenje da odsustvo emocionalno
zasnovanih mišićnih pokreta, koje većina ljudi ne može da izvodi
voljno, „demaskira lažnog prijatelja“.189 Odsustvo takvih nevoljnih
pokreta govori da izraz nije pravi i da je verovatno namešten. Kada je
reč o osmehu, namešteni se od pravog razlikuje po odsustvu pokreta
u spoljnjem delu mišića koji okružuje oko (orbicularis oculipars late
ralis, na latinskom, ili AU6 po KSFR-u). Ukoliko se radi o malom ili
umerenom osmehu, uočavanje odsustva tih pokreta je lako jer tada
nema ni „svračije noge“, a ni obrazi nisu podignuti mišićnom rad
njom koja sužava očni otvor /radnja čkiljenja, prim. prev./. (Uporedite
još jednom slike A i B na str. 264.) S druge strane, namerno napravljen
široki osmeh proizvešće sve ove znake, otežavajući uočavanje name-
štenosti, tako da morate potražiti mnogo tananiji znak: neznatnu
278 Pol Ekman
spuštenost obrva i kože između obrva i gornjeg kapka, koja se naziva

preklop očnog prekrivača. (Uočite još jednom razlike između slika C
i D na str. 266.) Ova razlika se teško prepoznaje, pa najčešće bivamo
uspešno zavarani širokim, nameštenim osmesima. Zbog toga se mož
da kao maska najčešće i koristi širok osmeh.
Druge emocije kao svoje zaštitne znakove imaju druge mišićne
pokrete koji su teški za voljno izvođenje. Nameštenost tuge ili strep
nje mogla bi da se prepoznaje po tome što ne uključuje podignute
unutrašnje uglove obrva (što je prikazano na slikama I i J, na str.
151). Namešten izraz straha verovatno neće uključivati podignute i
skupljene obrve (prikazano na slici H, str. 218). Nameštena ljutnja
verovatno neće da uključuje zategnute crvene ivice usana (prikaza
no na slikama L i M, na str. 192). M eđutim, za izraz gađenja ne
postoji facijalna radnja koja je teška za voljno izvođenje, tako da kod
njega ne postoji ništa što bi svojim odsustvom izazivalo sumnju.
Treći način na koji ponekad može da se prepozna nameštenost
jeste vremenska usklađenost izraza. Izrazi koji se vrlo naglo pojave
ili vrlo naglo povuku, trebalo bi da izazovu podozrenje, izuzev uko
liko kontekst razgovora ne opravdava takve nagle emocionalne pre
laze. Na sličan način i izrazi koji se postepeno pojavljuju ili poste
peno blede m oraju da se uklapaju u tok razgovora da bi im ali
verodostojnost. (To je pitanje kontekstualne podudarnosti, o čemu
je ranije bilo reči.)
Kada neko laže o svojim emocijama, osim što se može uočiti
nam eštenost izraza, m ogu da se pojave i m ikroizrazi kojima se
razotkriva prikrivena emocija, odnosno da dođe do curenja stvarno
osećane emocije koja se probija kroz masku. Na primer, kada osmeh
nema dejstvo na gornji kapak, obrve i čelo, emocije koje su maski
rane osmehom i dalje mogu da se otkrivaju na gornjem delu lica. Na
nekoliko slika možete da vidite ove mikroizraze gornjeg dela lica, i
to: za strah (slika J, str. 219), ljutnju (slika E, str. 190), iznenađenost
(slika I, str. 219) i tugu (slika S, str. 153).
Do sada sam se usredsređivao na to kako mogu da se detektuju
prikrivene ili nameštene emocije. Naravno, mnoge laži se ne tiču ose-
ćanja već radnji, planova, misli ili vrednosti. Čak i takve laži mogu da
proizvode detektibilne vrele tačke ukoliko osoba oseća nešto zbog
toga što se upušta u laž. Tri emocije koje ljudi najčešće doživljavaju
dok lažu jesu strah, krivica i, pomalo neočekivano, naslada.
Strah da vas ne uhvate je najčešća emocija koja se oseća pri
upuštanju u laž. Ali strah nastaje samo kada je ulog veliki, to jest,
kada lažov veruje da su i mogući dobitak i kazna, koju m ora da
izbegne, visoki. Čak se ni tada neće svi lažovi plašiti da će biti uhva
ćeni u laži. Ako onaj ko je na meti nečije laži ima reputaciju lakover-
ne osobe odnosno ako je lažov već više puta zaredom jednoj osobi,
ili nekome ko joj je veoma sličan, uspešno proturio određenu laž,
mali su izgledi da će lažov da oseća ili da pokazuje strah.
Krivica je još jedna emocija koja može da se doživi tokom odre
đenih vrsta laganja. Malo je verovatno da će se ona javiti ukoliko je laž
odobrena, kao što je laž policijskog insajdera, špijuna ubačenog u
drugu zemlju ili prodavca koji je eksplicite ohrabrivan da pogrešno
predstavlja neki proizvod. Kada laganje nije odobreno ili kada nije
jasno da li postoji obavezanost na istinu, može da nastane osećaj kri
vice zbog laganja, posebno kada meta lažova ne može jednostavno da
se predstavi kao da je zla ili nepoštena i kada lažov i njegova, ili njena,
meta dele iste vrednosti i ne očekuju prekidanje svog prijateljstva.
Pri upuštanju u laž može da se javi i emocija koju zovem nasla
da u šegačenju /dupingdelight/. Nju definišem kao čisto zadovoljstvo
koje se oseća zbog rizikovanja i hrabrosti da se ostvaruje kontrola
nad drugom osobom. U nasladu u šegačenju verovatno su „um ota
ni“ i prezir, uzbuđenost i prijatnost. Ovo naslađivanje se teško skriva
i često dovodi do hvalisanja koje će da oda laž. To se najčešće doga
đa kada se onaj ko je meta lažova smatra osobom koju je teško pre
variti i kada su prisutni i drugi, koji su na strani lažova i koji znaju
da je laganje u toku.
Prilikom upuštanja u ozbiljno laganje, kada su posledice i po
lažova i po metu važne, mogu da se osete i druge emocije, ne samo
ove tri. Iz raznih razloga lažov može da bude ljut na svoju metu, ali ja
smatram daje neophodno da se ljutnja prikrije ako laž treba da uspe.
280 Pol Ekm an
Lažov može da oseća i gađenje prema svojoj meti, ali takođe može
zato što se upušta u laganje, ljutnju i gađenje da oseća prema sebi.
Pre nego što nastavimo, važno je da opišemo tri važna upozo
renja. Već sam objasnio da ne postoje znakovi samog laganja, već
samo vrele tačke. Emocije koje se ne uklapaju u kontekst mogu da
budu vrele tačke, ali i ne m oraju - mogu da se jave zbog raznih
razloga, ne samo zbog laganja. Na strani 100 naglasio sam da nam
emocionalni signali ne govore o tome šta je dovelo do njih. U opa
snosti smo da počinimo Otelovu grešku, da ishitreno zaključimo da
je uzrok emocije koju opažamo laganje, ne uzimajući u obzir i druge
činioce koji su mogli da deklanširaju okinu emociju. I pored isku
šenja da se donese takav sud, moramo da tolerišemo nedoum icu
dok ne prikupimo više informacija kako bismo bili sigurni da uzrok
vrele tačke nije neki drugi okidač.
U stvari, u situacijama kada jedna osoba zna daje predmet prosu
đivanja, njen procenjivač ponekad može da poveća verovatnoću da ta
osoba pokaže strah da ne bude uhvaćena u laži; no procenjivač, isto
tako, može i da smanji verovatnoću da se osoba koja govori istinu uplaši
da joj se neće poverovati. Kada smo kolega Mark Frank i ja postavljali
eksperimente u kojima su subjekti ili lagali ili govorili istinu - ponekad
0 svojim političkim uverenjima, a ponekad o tome da li su uzeli novac
koji nije bio njihov - upravo smo to i učinili.190 Pre nego što ću sa
subjektima da počnem intervju, podigao bih knjigu Prepoznavanje laži
1rekao im da sam ja njen autor. Rekao bih im da sam ekspert i da ću da
ih uhvatim ako budu lagali (da bih kod onih koji se spremaju na laganje
povećao strah od toga da će biti otkriveni), ali i da ću znati ako govore
istinu (da bih kod onih koji nameravaju da govore istinu umanjio strah
da im se neće poverovati). Čak i da niste ekspert, možete pokušati da
umanjite strah nevinog da mu se neće poverovati, tako što naglasite da
nemate nikakva predubeđenja i da ćete pažljivo i detaljno da procenju-
jete sve što bude rekao i sve eventualne nove činjenice.
Otelovu grešku najlakše je razumeti u kontekstu straha, jer nevi
ni ljudi mogu lako, ponekad opravdano, da se plaše da im se neće
verovati. Međutim, Otelova greška može da se odnosi na bilo koju
emociju. Krivicu može da pokaže osoba koja ne laže, ali je sklona

osećanju krivice. To može da se dogodi kada se u takvu osobu sum
nja. Krivicu može da pokrene i nešto povezano s temom o kojoj se
govori, ali što ne mora da ima veze s laganjem o toj temi. Uzmite slu
čaj narednika u vojsci koji prvi nailazi na golo telo svoje prve susetke,
atraktivne supruge kolege narednika. U toku saslušanja on poriče da
je počinilac ubistva, ali tri puta pada na poligrafskom testu. Oslobo
đen je sumnje kada su fizički dokazi primorali pravog ubicu da prizna
zločin. Zašto onda narednik nije prošao poligraf? On je stalno imao
seksualne fantazije o svojoj susetki i kada je video njeno nago telo
osetio je izvesno seksualno uzbuđenje i pored toga što je bila mrtva.
Zbog tih osećanja je osećao veliku krivicu. Uvek kada su ga pitali o
njenoj smrti i pronalasku tela, u njemu se javljalo osećanje krivice i ta
emocija je bila razlog da ne prođe poligrafski test. Osećanje krivice,
kao i svaka emocija, može da ima različite uzroke.
Iako mislim da je vrlo retka pojava da nevino osumnjičena
osoba pokazuje šegačko naslađivanje, to se ipak dešava. Nedavno
me je policija jedne zemlje konsultovala u slučaju tinejdžera osum
njičenog za ubistvo bivše devojke. Na video-zapisu intervjua videlo
se da je pokazivao mnoge izraze preziranja i druge znakove šegač-
kog naslađivanja. Ali, osim toga, nije bilo drugih znakova koji bi
ukazivali na to da je lagao, i ja sam prosudio da emocionalni znako
vi pokazani tokom intervjua nisu bili dovoljno konkluzivni. Momak
je bio mlad, buntovan, uživalac narkotika, koji je možda samo izra
žavao svoja osećanja superiornosti i prezira prema policiji, osoba
koja je mogla da uživa poigravajući se sa islednicima, držeći ih u
nedoumici da li je kriv ili nije.
U svim takvim situacijama emocije nam ne govore ništa o
svom izvoru, a vrele tačke nisu dokaz laganja. Emocija prikrivena u
mikroizrazu ili normalan izraz lica koji protivreči izgovorenim reci
ma, glasu ili gestu osobe znače da treba da potražim o dodatno
objašnjenje; i to je sve. Nije zgoreg da ponovimo: vrele tačke obele-
žavaju mom ente u kojima treba da se utvrđuje još toga da bismo
napravili tačnu procenu istinitosti.
282 Pol Ekman
Budući da mikroizrazi traju veoma kratko - tek jedan treptaj,

da upotrebim izraz koji je ponovo učinio popularnim Malkolm
Gledvel /Gladwell/ u svojoj interesantnoj knjizi - oni mogu da pro-
maknu. U Treptaju Gledvel navodi mnoge primere o tome kako se
utisci formiraju - i donose sudovi - trenutno, na osnovu veoma
tankog isečka ponašanja, i kao primer za to navodi mikroizraze.191
Ali većina ljudi ne opaža mikroizraze, osim ako se ne uvežbavaju za
to. Da sve bude još složenije, znanje o tome da se odigrava prikriva
nje emocije nije dovoljno da bi se znalo o kojoj emociji je reč, naro
čito prilikom davanja tačne procene o tome da li neko vara ili je
pošten. Da bi se doneo takav sud potrebne su duže epizode ponaša
nja - koje otkrivaju kontekst.
I poslednje upozorenje: svako ko suzbija ili potiskuje neku
emociju ne mora i da pokazuje mikroizraz u vezi s njom. U našem
istraživanju mikroizraze smo pronašli otprilike kod polovine ljudi
koji su svesno lagali. Prisustvo mikroizraza nešto znači (emocija
postoji i sakriva se), ali njegovo odsustvo nam ne govori da li osoba
skriva ili ne skriva neku emociju. Još uvek ne znamo zašto neki ljudi
stvaraju mikroizraze dok prikrivaju emocije, dok drugi to ne čine.
Šire gledano, nismo pronašli nijednu promenu ponašanja koja
se javlja uvek i kod svakoga ko laže. Zbog toga lovci na laži moraju
da paze na sve aspekte ponašanja, kao i zbog toga što ne može nika
da unapred da se zna koliko će neka informacija biti važna. Takva
vest uvek sneveseli televizijske i novinske reportere koji se razoča
raju zato što ne mogu da im navedem neki siguran znak da li neko
laže. Takav znak ne postoji. Svako ko kaže da postoji apsolutno
pouzdan znak da neko laže - ili je šarlatan ili živi u zabludi.
Ja, pre svega, ne želim da stvaram utisak da se većina laži otkri
va zahvaljujući m ikroizrazim a i drugim znacima em ocionalnog
ponašanja. Ponekad prepoznavanje laži nema nikakve veze s pona
šanjem lažova. Da neko laže može da se sazna tako što se nađe neo
borivi dokaz iz drugog izvora, kao što je pouzdan svedok očevidac
ili neki fizički dokaz. Ponekad lažov ne može da odoli hvalisanju, pa
poverava svoju tajnu nekom nepouzdanom izvoru koji ga potom
prijavi. Ozloglašeni špijun Džon Voker prodao je Sovjetskom Save

zu tajnu o tome kako su Sjedinjene Države proizvodile bešumne
propelere za svoje nuklearne podmornice. Sve do njegove špijunske
operacije, ovi propeleri davali su ogromnu taktičku prednost Sjedi
njenim Državama: Sovjeti nisu mogli da znaju gde se skrivaju ame
ričke podmornice, dok su bučni propeleri Amerikancima otkrivali
položaj sovjetskih podmornica. Voker nije pao na poligrafu ili na
saslušanju pred nekim prekaljenim islednikom. On se svojoj bivšoj
supruzi pohvalio koliko je para dobio od Sovjeta, prenebregnuvši
činjenicu da joj duguje višemesečnu alimentaciju! Naravno da gaje
ona prijavila.
Ponekad sve zavisi od procene ponašanja. Na primer, krivična
gonjenja se završavaju suđenjem (umesto nagodbom oko dobrovolj
nog priznanja) onda kada ne postoje neosporni dokazi da li je neko
kriv ili ne. Odluku o verodostojnosti donose članovi porote koji pro-
cenjuju koji svedok govori istinu na osnovu toga šta govori i kako to
govori. Članovi porote uglavnom nisu ni u kakvom odnosu sa svedo-
cima, a nemaju ni mnogo vremena da posmatraju kako se s pram e
nom teme menja i ponašanje. Porotnici retko dobijaju priliku da
postave dopunska pitanja ukoliko zapaze vrelu tačku; to je prepušteno
advokatima i sudijama. A i svedoci znaju daje istinitost njihovih iska
za predmet procene i da su ulozi ponekada vrlo visoki.
Uprkos tome, postoje okolnosti kada je od vitalne važnosti da
im am o osobu uvežbanu za prepoznavanje em ocionalnih vrelih
tačaka varanja. Aerodromsko osoblje i službenici za izdavanje viza
i za imigraciju više puta su ispitivali otmičare pre nego što su oni
žarili otete avione u Pentagon i Kule bliznakinje 11. septembra. Da
su bile primećene bar neke od njihovih laži, katastrofa koja se zbila
tog dana mogla je da bude delimično, ako ne i u potpunosti, spreče-
na. To se zamalo i dogodilo. Jedan od aerodromskih skrinera kasnije
je prijavio daje posumnjao u jednog od otmičara koji se, po njego
vom mišljenju, neobično ponašao. Međutim, znanja koja je stekao
na obuci nisu bila dovoljna da bi na osnovu svoje sumnje delovao
tako da otmičara zadrži radi daljeg ispitivanja i provere podataka.
284 P ol Ek m an
Većina pripadnika policije ili službe nacionalne bezbednosti

trenutno ili ne prolaze nikakvu obuku za vođenje saslušanja, ili ih
pogrešno uče da postoje nepogrešivi znaci za otkrivanje osoba koje
lažu. Što je još gore, kada se pouzdaju u neki nepouzdan znak, retko
kada dobiju povratnu informaciju koja bi im govorila da su doneli
pogrešan sud, a ako to i otkriju, to bude s tolikim zakašnjenjem da
više ne mogu da se sete šta ih je navelo na netačan sud.
Većina onih koji se obučavaju za procenjivanje istinitosti klju-
kani su informacijama koje se ne zasnivaju na naučnim dokazima
- ponekad i informacijama za koje su naučne studije utvrdile da su
pogrešne. U nekom eksperimentu jedna nezavisna laboratorija obu
čavala je ljude u prepoznavanju istih znakova laganja kao i jedna od
kompanija koje trenutno obučavaju policiju - i to ona koja obučava
najviše policajaca od svih organizacija u Sjedinjenim Državama - i
utvrdila je da su posle obuke ljudi postajali manje uspešni u proce-
njivanju istinitosti!192
Sa psiholozima M arkom Frankom /Frank/ i Džonom Jilom
/Yuille/ (koji je za reči i memoriju ono što sam ja za facijalne izraze
i gestove), kao i sa penzionisanim policijskim detektivom za ubistva
i profajlerom, Džonom Jarbrauom /Yarbrough/, razvio sam nov p ri
stup obučavanju ljudi za procenjivanje istinitosti, koji se zasniva na
naučnim dokazima i radu na terenu. U obuku smo uključivali samo
informacije koje su bile dokazane naučnim istraživanjima i ekspe
rim entima (od kojih su mnogi izvođeni u našim laboratorij ama) i
koje su nam saopštavane kao policijsko iskustvo (policajaci koji su
s nama radili na razvoju nastavnog programa opažali su ih u stvar
nom svetu). Iako više volimo da obuka traje tri dana, jer nam tada
ostaje vremena za vežbu i povratnu informaciju, uzeli smo u obzir
činjenicu da je posao m nogih koje obučavamo takav da im ne
dozvoljava trodnevno odsustvo, pa smo obuku sabili u dva duga
dana. Obučavali smo policijske islednike u Sjedinjenim Državama,
Velikoj Britaniji i Kanadi. Svesni toga da bi policajci, po prirodi
sumnjičavi, mogli da izraze sumnju u to da neki akademičar može
da im ponudi išta upotrebljivo, odlučili smo da predavanja na našim
kursevima za procenjivanje istinitosti uvek zajedno drže naučnik

koji je radio istraživanja ponašanja i laganja i neko ko ima dugogo
dišnje policijsko iskustvo. Tokom obuke slušaoci bi otkrivali da su
u stanju da primete ponašanje koje ranije nisu mogli da razumeju
ili su ga pogrešno tumačili.
Još uvek ne znamo ko uspeva da nauči najviše - oni koji su u
početku bili najgori u procenjivanju istinitosti, ili oni koji su bili
najbolji - da li svi uznapreduju. Takođe ne znamo koliko dugo traje
poboljšanje i da lije neophodan kurs za obnavljanje. Srećom, čini se
da vlada SAD namerava da finansira istraživanje koje bi dalo odgo
vore na ova pitanja.
Obučavali smo i pripadnike protivobaveštajne i vojne obave-
štajne službe. Vojni obaveštajci su ispitivali one na koje su nailazili
tokom vojnih operacija, kakva je bila u Iraku, a za koje se sumnjalo
da imaju zle namere prema Sjedinjenim Državama. I dok se podi
zala velika prašina zbog islednika koji su koristili nehumane i suro
ve metode ispitivanja, odnosno zlostavljanje, malo ljudi zna da smo
mi obučavali jednu grupu vojnih obaveštajaca da koriste nenasilne
metode prilikom procenjivanja istinitosti. Ti oficiri su kasnije pre-
komandovani u zatvor Abu Graib, posle otkrića o tamošnjim kon-
troverznim saslušavanjima, odakle su izvestili o korisnosti naše
obuke u uslovima tako nategnute atmosfere.
Kontrašpijunaža je nešto sasvim drugo - usmerena je na pre
poznavanje ljudi koji svesno ili nesvesno odaju informacije stranim
vladama. Većina onih na koje se motri i ne zna da je predmet pro-
cene. Sve do donošenja odluke o hapšenju ili deportovanju osum
njičeni ne zna da je bio nadziran. Neki, za koje se smatra da su špi
juni, godinama dobijaju pogrešne informacije ili se prosto drže pod
prismotrom. Kontraobaveštajac ne otkriva svoj identitet, ali i pored
toga nalazi načine da vodi neformalne, ponekad i česte razgovore sa
osumnjičenim. U takvim situacijama mi procenjivače ne obučava
mo kako da prikrivaju svoj identitet ili svoje ciljeve (to jest, kako da
maskiraju vlastite vrele tačke), već kako da u procenjivanju osum
njičenog primene naše informacije o procenjivanju istinitosti.
286 Pol Ekman
Pre nekoliko godina Institut službe za strance (FSI) /Foreign

Service Institute/ Ministarstva spoljnih poslova SAD uputio nam je
molbu da pomognemo u obuci novog personala čiji će prvi posao
biti vođenje razgovora s podnosiocima zahteva za turističku vizu
radi posete SAD. Jedan cilj te obuke jeste da se iznađu načini za
prepoznavanje onih koji lažu kada govore da planiraju samo posetu
za vreme praznika ili tokom nekog kraćeg perioda, a zapravo name-
ravaju da ostanu kao ilegalni radnici. Drugi cilj, jeste da se prepo
znaju mnogo gore namere, odnosno oni koji švercuju narkotike ili
novac ili pak nameravaju da se bave terorizmom.
Da bismo napravili program za FSI poslali smo dvočlane timove,
koje su sačinjavali po jedan naučnik i policajac, u tri grada - Toronto,
Kairo i Meksiko da posmatraju kako novi službenici inostranih poslo
va obavljaju razgovore za davanje viza. Zbog velikog broja ljudi koje
je trebalo da procene, sližbenici su imali najviše tri minuta po razgo
voru da odluče da li da prihvate ili odbace nečiji zahtev ili da osobu
upute na detaljnije ispitivanje. U Meksiko Sitiju, gde sam ja otišao,
dnevno je obavljano oko hiljadu takvih razgovora.
Kada sam čuo da razgovori traju samo po tri minuta, prvo sam
pomislio da nije moguće da se osoblje instituta obuči u bilo čemu
što bi oni mogli korisno da prim ene u tako kratkom vremenu. Ali
posmatrajući intervjue u Meksiko Sitiju i pregledajući video-snimke
intervjua iz Toronta postalo mi je jasno da naš rad može da nađe
primenu. Puno toga se može desiti za tri m inuta ako su postavljena
pitanja prodorna i iziskuju odgovore koji se ne svode samo na „da“
ili „ne“, i ako procenjivač pom no vreba vrele tačke.
FSI takođe koristi znanja stečena na našoj obuci u prepozna
vanju vrelih tačaka i kada Amerikanci dolaze u neku ambasadu ili
konzulat radi dobijanja saveta, produženja pasoša, aranžmana za
vođenje usvojenog deteta i slično. Na primer, jedan od službenika
službe inostranih poslova, koga smo mi obučili, tokom intervjua s
jednim Amerikancem u inostranstvu primetio je da se „lice podno
sioca zahteva za trenutak ukočilo u klasičnom mikroizrazu gađenja,
kada je pitan o svom navodnom rodnom gradu. To je bilo dovoljno
da izazove sum nju vicekonzula, koji je sproveo dalju proveru i

otkrio da se pravi nosilac identiteta koji je koristio podnosilac zah
teva nalazi u zatvoru u Floridi. Podnosilac je bio građanin SAD tra
žen zbog pljačke i silovanja u jednoj drugoj zemlji. Već nekoliko
godina je bio u bekstvu i već mu je izdavan pasoš na lažan identitet.
Uhapsila ga je holandska policija.“
Aerodromsko obezbeđenje koje treba da prepoznaje one sa
zlim namerama ima još složeniji posao jer broj potencijalno proble
matičnih čini samo sićušan deo osnovne grupe. Dva miliona ljudi
ulazi svakoga dana na aerodrome u SAD i veruje se da njih preko
99% ne predstavljaju problem. Pronalaženje terorista među njima
podseća na poslovično traganje za iglom u plastu sena, s tim da
„previđanje igle“ ovde može da dovede do ogromne štete. Prosto,
nije moguće obaviti razgovor sa svakom osobom koja uđe na neki
američki aerodrom. Izraelsko obezbeđenje može da ima takav pri
stup jer dnevno svega pedeset hiljada ljudi prolazi kroz jedini m eđu
narodni aerodrom u toj zemlji, ali SAD ne mogu da intervjuišu svih
dva miliona putnika svakoga dana.
Posmatranje ponašanja je još jedan metod koji doprinosi efika
snosti aerodromskog obezbeđenja, uz kontrolu karata, skeniranje
prtljaga i pretraživanje spiskova sumnjivih lica. Program koji je razvi
la Uprava zabezbednost saobraćaja (TSA) /Transport Security Admi
nistration/, i koji sada uključuje i našu obuku u procenjivanju istini
tosti, naziva se SPOT, Screeening Passengers by Observational
Techniques /Pregled putnika pomoću tehnika posmatranja/. (Radili
smo i najednom ekvivalentnom programu za britanske aerodrome.)
SPOT ne sprovode ljudi koji vam pretražuju ručni prtljag ili traže da
izujete cipele. Oni koji taj program sprovode stoje po strani i posma-
traju svaku osobu kako bi uočili ako se nešto ne uklapa, tražeći ljude
koji se u redu ponašaju znatno drugačije nego ostali. Može da se radi
o mikroizrazu ili o nekom od brojnih drugih ponašanja sa spiska za
proveru. Ako se pokaže određeni broj sumnjivih znakova, SPOT služ
benik će prići osobi i postaviti joj nekoliko pitanja dok ona stoji u
redu. U većini slučajeva otkriće se da postoji nevino objašnjenje za
288 Pol Ekman
neobično ponašanje te osobe. Na primer, ispostavi se da osoba koja

pokazuje brojne znake zabrinutosti pokušava da se priseti je li isklju
čila ringlu pre nego je izašla iz kuće. U nekim slučajevima ljudi se pri
vode radi dodatnog ispitivanja i tada se u velikom broju pokazuje da
se radi o kriminalcima sa poternice, krijumčarima droge ili novca,
ilegalnim imigrantima ili o teroristima.
Procenjivanje istinitosti važno je i za bezbednost poslovnih
korporacija. Ono omogućava prepoznavanje onih koji smeraju da
kompaniji nanesu štetu upuštajući se u industrijsku špijunažu. Našu
obuku upravo počinjemo da primenjujemo i u ovoj oblasti.
Postoje i korisne primene za lekare i bolničare. Na primer, zdrav
stveni radnici mogli bi bolje da procene da li pacijent stvarno oseća
tegobe ili samo pokušava da naplati odštetu, kao i da li traži operaciju
za sebe ili za svoju decu zbog nepostojećih problema (radi se o neo
bičnom Minhauzen sindromu u svoje ili u tuđe ime*). Češći je slučaj
da pacijenti, bez zle namere, prikrivaju svoje strahove, kao što su sum
nje u predloženu terapiju ili u kompetentnost onoga ko pruža zdrav
stvene usluge, zato što im je neprijatno ili zato što se boje da ne budu
odbijeni. Pacijenti mogu i da osećaju krivicu i da svesno lažu da se
pridržavaju propisane terapije i da uzimaju propisane lekove. I stid
zbog neke bolesti ili zbog gubitka samostalnosti usled bolesti može da
bude motiv za prikrivanje ozbiljnosti simptoma. Za sada, zdravstveni
radnici, uključujući i one sa Medicinskog fakuleta na klinici Majo,
žele obuku ograničenu na razumevanje emocija, ali jednoga dana i
oni će možda imati koristi od procenjivanja istinitosti.
Većina čitalaca neće želeti, ili neće moći, da pohađa naše kur-
seve iz procenjivanja istinitosti. Međutim, postoji jedan deo obuke
koji može da se savlada i bez kursa. Pošto sam ustanovio da su oni
koje sam obučavao mogli brzo da nauče da uočavaju mikroizraze,
napravio sam interaktivni CD za samouke, Micro Expression Trai-
* Minhauzen sindromom naziva se pojava samoizazivanja lažnih simptoma bolesti,
ponekad i ozbiljnih povreda, kod sebe ili kod svoje dece radi zadobijanja pažnje
(prim. prev.).
ning Tool (METT). Otprilike posle jednog sata korišćenja MTT zna
čajno povećava nečiju sposobnost uočavanja mikroizraza.
M ikroizrazi uvek su rezultat prikrivanja - bilo nam ernog ili
kao posledica represije - dakle, vi koristite informaciju koja vam
nije bila namenjena, a i to morate uvek imati na umu. Pažljivo treba
da razmotrite kako tu informaciju koristite, da to znanje ne postane
destruktivno prema vama ili prema nekom drugom. Nemojte um i
šljati da znate šta je uzrok emocije koju ste uočili. Mikroizraz ljutnje
ne znači da je ta osoba ljuta na vas. Osoba može biti ljuta i na sebe
ili može da se seća nekog ranijeg događaja kada je osećala ljutnju.
Prvo što treba razrešiti jeste prema kome je emocija usmerena.
U poglavljima 5 ,6 ,7 i 8 dati su prim eri onoga o čemu treba da
se vodi računa u porodici, na radnom mestu, ili sa prijateljem, pri
likom korišćenja saznanja koja ste stekli na osnovu mikro i teško
prim etnih izraza svake emocije. Želim da dam neke opšte smernice
koje važe za svaku emocionalnu infomaciju koju izvučete iz nekog
suptilnog izraza ili mikroizraza.
Često je najbolje da ništa ne govorite o onome što ste videli.
Umesto toga, otvorite oči za razne mogućnosti. Mogli biste i da
kažete: „Da li bi želeo da kažeš još nešto o tome kako se osećaš?“
Naredni korak mogao bi da bude: „Imao sam utisak da si osećao
nešto više od onog što si rekao“. Međutim, možete da budete još
određeniji, pitajući za emociju koju ste uočili. Kako ćete reagovati
zavisi od prirode vašeg odnosa, njegovog istorijata i nameravane
budućnosti, kao i od onoga što znate o toj osobi.
Možda nećete uvek imati pravo na komentar, makar i izdaleka,
o emociji koju ste otkrili. Iako verujem da veze uglavnom bolje
funkcionišu kada ljudi razumeju kako se drugi oseća i uvažavaju to,
ne mora uvek da bude tako. Budite oprezni - ne činite da se drugi
oseća kao da nema privatnost.
ZAKLJUČAK
Življenje
s em ocijama
Svi doživljavamo iste emocije, ali doživljavamo ih različi
to. Način na koji ja doživljavam ljutnju, na primer, nije u svakom
pogledu isti kao način na koji ljutnju doživljava moja supruga. Nas
dvoje to znamo jer smo zajedno više od dvadeset godina, ali ne
bismo znali tačno da kažemo u čemu se te razlike ogledaju. Kao i
većina ljudi, nemamo okvir u kome bismo ispitivali u čemu se naši
izrazi razlikuju, a u čemu su možda isti. Znamo da za svoju ljutnju
nemamo sve iste specifične okidače i da se ja brže naljutim od nje,
i to je otprilike sve što možemo da kažemo. Kada naše razlike dođu
do izražaja, tada smo, zato što smo ljuti oboje ili samo jedno od nas,
isuviše poneti trenutkom da bismo prepoznavali i druge načine po
kojima se razlikujemo u doživljavanju ljutnje. Ipak, kada smo ljuti,
osećamo i neke aspekte doživljaja koji su nam zajednički - ono što
nas ljuti obično je nešto što nas sprečava u nekom činjenju, pokazu
jemo prilično slične izraze lica, glas nam postaje slično napet, srca
nam brže kucaju, šake se ugreju. Naše individualne razlike ostaju na
marginama ovih univerzalija neke emocije.
Prikladno je da o individualnim razlikama doživljavanja em o
cija govorim baš u poslednjem poglavlju ove knjige jer se ono što
imam da kažem zasniva upravo na istraživanju kojim se bavim tre
nutno i na kome već nepunu deceniju radim zajedno sa prijateljem
292 P ol Ekm an
i kolegom Robertom Levensonom. Dok se najpoznatiji deo moga

rada odnosi na opšte elemente emocija, ja sada istražujem upravo
suprotno - šta je jedinstveno za emocionalni doživljaj svakog poje
dinca. Individualne razlike jesu bile zastupljene u mojoj studiji o
univerzalijama, kao što su zastupljene, praktično, i u bilo kojoj d ru
goj studiji o emocijama, ali zbog tolike snage dokaza u prilog uni
verzalijama individualne razlike mogle su da ostanu po strani.
Pitanje univerzalija me je privlačilo zbog njegove izuzetne isto-
rije, koja je uključivala nesaglasnost među slavnim ličnostima. Pošto
sam taj spor razrešio na za mene zadovoljavajući način, privuklo me
je istraživanje individualnih razlika kao način da produbim razu-
mevanje sopstvenog života i života svoje porodice i prijatelja. Ne
pokušavam da otkrijem zašto postoje razlike u tome kako doživlja
vamo emocije. Prvi korak jeste da prepoznamo te razlike, da vidimo
u čemu se sastoje, da ustanovimo osnovu za individualne emocio
nalne profile, odnosno jedinstvene načine na koje doživljavamo
svaku emociju. Mene čudi da neka od tih najosnovnijih pitanja o
tome kako se pojedinci razlikuju u emocionalnom doživljavanju do
sada nisu ni postavljana, dakle, na njih svakako nije odgovoreno.
Znamo da se ljudi razlikuju prema jačini doživljavanja pojedi
načnih emocija. Za neke je tipična veoma snažna ljutnja kao odgo
vor, dok je kod drugih ljutnja blaga ili umerena (i to ne samo zato
što svesno kontrolišu svoju ljutnju). Neki se naljute mnogo brže
nego ostali, ljutnja nekih ljudi traje dugo, dok drugi imaju veoma
kratke izlive ljutnje. Kada ljutnja počne da popušta, može da nesta
ne brzo ili da opada vrlo sporo. Na osnovu posmatranja ova četiri
načina na koje može da se razlikuje emocionalno doživljavanje -
brzina emocionalnog nastupa, snaga emocionalnog odgovora, tra
janje emocionalnog odgovora i vreme potrebno za oporavak i vra
ćanje na osnovno stanje - može da se postavi m nogo zanimljivih
pitanja. Da li se svako ko se brzo naljuti brzo i odljuti, ili brz nastup
može da prati spor povraćaj? Ako imate brz nastup, da li to znači da
ćete imati vrlo jak odgovor ljutnje, ili možete da imate brz nastup i
slabu ljutnju, ljutnju niskog intenziteta? Ako je ljutnja veoma jaka,
da li to obično znači da će biti kratkotrajna, da će ići u vrlo kratkim

naletima, ili može da traje dugo?
Podaci čiju sam analizu upravo završio i pripremio za objavlji
vanje pružili su mi neke odgovore na ova pitanja. Zanimljivo je da
se dešavaju sve moguće kombinacije. Uzmimo odnos između snage
i brzine odgovora. Očekivao sam da oni koji odgovaraju brzo veći
nom odgovaraju i snažno, ali je m eđu njima bio podjednak broj i
onih sa slabim odgovorom. Oni sa usporenim odgovorom bili su
podeljeni podjednako na one sa slabim i one sa snažnim odgovori
ma. Isto važi i za odnos između dužine odgovora (koliko emocija
traje) i snage odgovora. Mislio sam da će jačem odgovoru biti
potrebno više vremena da bi se završio. Nije bilo tako: ljudi s jakim
odgovorom delili su se na one čiji odgovor traje kratko i one čiji
odgovor traje dugo. Na ovom istraživanju radimo i dalje, postavlja
jući nova pitanja o različitostima među pojedincima.
Učestalost emocionalnih epizoda je drugo ključno svojstvo za
razumevanje emocionalnog profila pojedinca. Možete biti neko ko se
naljuti polako, ko se nikada ne razbesni, čija ljutnja traje umereno dugo
i potom odmah iščezne, ali takve epizode možda imate samo nekoliko
puta godišnje, a možda i nekoliko puta nedeljno. Koliko dobro može
mo da kontrolišemo ono što radimo, govorimo ili osećamo tokom
neke emocionalne epizode takođe je važan element emocionalnog
profila svakog pojedinca. Drugi aspekt je koliko jasno drugima signa-
lišemo ono što osećamo. Neki ljudi pokazuju veoma suptilne znake
svojih osećanja, čak i kada ne pokušavaju da ih kontrolišu. Drugi imaju
veoma jake, jasne facijalne i vokalne emocionalne izraze, čak i kada
pokušavaju da kontrolišu te izraze. Na kraju, za svaku našu emociju
postoje i događaji u vidu okidača, koji je najlakše izazivaju.
Da li će ono što utvrdim o o nekoj emociji, recimo o ljutnji,
takođe da važi za strah ili tugu? Da li će neko da ima isti profil - brzo
nastajanje, umerena jačina, dugo trajanje, brzo oporavljanje, često
dešavanje, lako kontrolisanje i jasno signalisanje - i za ljutnju, i za
strah i za tugu? Na jednom drugom nivou možemo da se pitamo:
Ako neko ima jake facijalne ili vokalne emocionalne signale, da li
294 Pol Ekman
njih prate i jake promene u autonomnom nervnom sistemu, ili ta

dva sistema emocionalnog reagovanja nisu povezana? Čini se da su
odgovori na ova pitanja potvrdni za onaj deo emocionalnog profila
koji smo bili u stanju da ispitamo: snaga nečijih odgovora međusob
no je slična kada je reč o ljutnji, strahu, tuzi i gađenju, a jačina pri
kazana u izrazima slična je jačini reakcije autonom nog nervnog
sistema. Potrebno je još mnogo rada da se ovi nalazi replikuju i da
se ispitaju ostali aspekti emocionalnog profila.193
Ako vas zanima da sastavite sopstveni emocionalni profil ili,
možda, profil osobe s kojom ste u intimnoj vezi, potrebne instrumen
te za to možete da pronađete na veb-stranici: paulekman.com.
A sada da opišem zajedničke osobine koje su nađene kod emo
cija. Povezivanjem ideja koje su se pojavljivale u prvim poglavljima
dolazimo do sledećih bitnih karakteristika neke emocije:
• Postoji neko osećanje, skup osećaja koje doživljavamo i koji
su često svesni.
• Emocionalna epizoda može da bude kratka, nekad traje svega
nekoliko sekundi, a nekad mnogo duže. Ako traje satima, reč
je o raspoloženju a ne o emociji.
• Emocija se tiče nečega što je važno za tu osobu.
• Emocije doživljavamo kako nam se zalome, a ne po izboru.
• Proces procenjivanja, tokom kojeg neprekidno m otrim o
tražeći ono što za nas može da bude značajno, najčešće je
automatski. Naše procenjivanje je nesvesno, izuzev ako ne
potraje.
• Postoji refraktorni period, koji u prvi mah filtrira informacije i
znanje uskladišteno u sećanju, dozvoljavajući nam pristup samo
onome što podržava emociju koju osećamo. Refraktorni period
može da traje svega par sekundi, ali i mnogo duže od toga.
• Svesnost emocije ne može da počne pre nego što se dovrši
početna procena, a naknadna procena situacije pre svesnosti
emocije koja je nastupila.
• Pored brojnih kulturalno naučenih varijacija, koje odražavaju
naše individualno iskustvo, postoje i opšte emocionalne teme
koje odražavaju našu evolutivnu istoriju. Drugim recima,

postajemo emotivni kako u vezi sa onim što je bilo relevan
tno za naše pretke, tako i u vezi sa onim za šta sami nalazimo
da nam je važno u životu.
• Želja za doživljavanjem ili nedoživljavanjem neke emocije
umnogome motiviše naše ponašanje.
• Delotvoran signal - jasan, brz i univerzalan - obaveštava
druge o tome kako se oseća subjekt emocije.
• Namešteni emocionalni izrazi mogu, uz dosta muke, da se
prepoznaju na osnovu povećane asim etričnosti, odsustva
specifičnih mišićnih pokreta koji su tipični za izvorne izraze
ali teško mogu da se izvode voljno, kao i na osnovu vremen
ske neusklađenosti - neusklađenosti između izraza i onoga
što odgovara recima koje se izgovaraju.
• Emociju maskiranu osmehom može da odaje izgled gornjih
kapaka, obrva i čela.
Ne mogu da završim, a da ne kažem nešto više o krivici, sra

moti i neugodnosti.*194 Ove emocije nemaju jedinstvene facijalne
izraze. Krivica i sramota teško mogu da se razlikuju od tuge, izuzev
po m ogućnosti da glava bude okrenuta u stranu. Nepostojanje
posebnog signala za krivicu i sramotu, međutim, ima smisla jer oso
ba, dok ih oseća, ne želi da drugi znaju šta oseća, pa se signal, m ož
da, zato nije ni razvio. Neugodnost je složenija. Crvenilo ne može
da bude signal neugodnosti budući da ne može da se uočava kod
tam noputih ljudi. Dačer Keltner je pokazao da ne postoji samo
jedan, trenutan izraz za neugodnost, kao što postoji za ljutnju, strah,
gađenje, prezir, tugu ili prijatnost. Umesto toga, neugodnost se pri
kazuje nizom izraza tokom vremena.195 Možda je neugodnost došla
kasno u našoj evolutivnoj istoriji i još nije prošlo dovoljno vremena
da bi se razvio neki delotvoran signal.
* Čarls Darvin je 1872. godine tvrdio, verujem s pravom, da neugodnost nastaje
zbog obraćanja pažnje na sebe, naročito na svoju pojavu.
296 P ol E kman
Zavist je još jedna emocija koja ispunjava većinu napred nave

denih karakteristika. Međutim, za nju, izgleda, ne postoji signal.196
Ljubom oru ne sm atram em ocijom već em otivnom scenom ili
zapletom, u kome postoje tri aktera: jedan koji se boji da ne izgubi
pažnju drugog, taj drugi i rival. Možemo nešto da kažemo o tome
šta može da oseća svako od tih lica u okviru tog zapleta, ali to nije
fiksirano. Rival može da oseća krivicu, stid, strah, ljutnju ili prezir,
već prema okolnostima; osoba koja strepi da ne prestane da zanima
drugu osobu može da oseća ljutnju, strah, tugu ili gađenje, dok
osoba od koje se traži pažnja može biti obuzeta velikim brojem
raznih emocija.
Čak i ako nemaju jasne i delotvorne signale, ne sumnjam da su
neugodnost, krivica, sramota i zavist takođe emocije. Ipak, odlučio
sam da im ne posvećujem posebna poglavlja jer nisam vršio svoja
ispitivanja tih emocija.
Opisao sam mnoge emocije koje ispunjavaju naše živote, objaš
njavajući uobičajene okidače za svaku od njih, kada i zbog čega su
korisne za nas, kako da prepoznamo najistančanije izraze tih em o
cija kod drugih i kako da saznanje koje možemo da napabirčimo iz
takvih tananih izraza koristimo na radnom mestu, u porodičnom
životu i prijateljevanju. Prva poglavlja bavila su se najtežim proble
m im a koje u svom em ocionalnom životu doživljava većina nas.
Objasnio sam zašto je tako teško da menjamo ono oko čega posta
jemo emocionalni. Nije nemoguće, ali je teško. Potrebno je da pre
poznamo vlastite vrele okidače i da razumemo koji faktori određuju
koliki će nam biti izgledi da ih oslabimo. Jednako teško, ali ne i
nemoguće, jeste menjanje našeg postupanja za vrem e dok smo
emocionalni, kako naše emotivno ponašanje ne bi povređivalo ni
druge a ni nas same. Ovde je ključ u razvijanju određene vrste sve-
snosti, koju sam nazvao pomnost /attentiveness/, tako da možemo
dovoljno rano da uvidimo da postajemo emocionalni. Vežbe koje
sam razvio a koje služe da postanemo svesniji fizičkih osećaja koje
doživljavamo tokom svake emocije, kao i drugi pristupi koje sam
pomenuo, mogu pomoći da postanemo pomni.
Kada sam pre više decenija počeo da istražujem emocije, nije

bilo ni šaka nas - na svetu - koji smo radili takva istraživanja. Sada
nas je sigurno na hiljade. Upravo je objavljen priručnik, ima preko
četrdeset poglavlja, u svakom se opisuje različit skup nalaza i pitanja
o emocijama, raspoloženjim a i em ocionalnim crtam a.197 Ovde
nisam pokušao da pokrijem sve ono što je poznato, nego sam „рго-
sejao“ ono za šta mislim da je najrelevantnije za razum evanje i
poboljšavanje emocionalnog života, i o čemu najviše znam. U sle-
dećoj deceniji biće mnogo novih nalaza i biće potrebno da se oni
dodaju ovome što sam napisao.
Pogovor
Želja mi je da podelim još neke misli o jednoj od emocionalnih
veština o kojima sam govorio na početku ove knjige, o pomnosti -
svesnoj svesnosti - postajanja emocionalnim/nom.
Priroda nam ne pomaže u postizanju svesne svesnosti /conscious
awareness/- potpune svesti o prvim trenucima buđenja neke emocije,
a kamoli načinu na koji o svetu oko nas automatski donosimo praće
ne koje dovode do naših emocija. Većina ljudi gotovo nikada ne biva
svesna procesa automatske procene koji inicira neku emocionalnu
epizodu. Den Goleman je to nazivao svešću procenjivanja /appraisal
awareness/.198Ali napornim radom, razvijajući veštine koje nam pri
roda nije dala i nije nam olakšala da ih steknemo, neki ljudi mogu da
razviju svest o impulsu - da postanu svesni emocijom podstaknutog
impulsa u fazi pre činjenja radnji. Ne verujem da su emocije evolui-
sale na način koji bi pospešivao svest o impulsu. Kao da emocionalni
sistem ne želi da mu se meša naš svesni um.
Pre više od četrdeset pet godina Frenk Gorman, moj supervi-
zor za psihoterapiju, govorio mi je da bi moj cilj trebalo da bude da
svojim pacijentima pomognem da povećaju razmak između im pul
sa i radnje. Budisti govore o uočavanju iskre (koja se javlja prilikom
iniciranja neke emocije) pre plamena (pod čime podrazumevaju
emocionalno ponašanje kojim se emocija odigrava). Od nas ne tra
že da uočavamo procenu koja dovodi do iskre. Zapadnjačko i budi-
stičko gledanje su u tome podudarni.
300 Pol Ekman
Svest o impulsu predstavlja visok standard. Ne verujem da sva

ko može da ga dostigne, a malo je verovatno i da oni koji ga dostižu
to mogu uvek da urade.199 Ali, trud koji uložimo u razvijanje te
svesnosti doprineće postizanju nečega što je dostižno za većinu nas
- svesti o emocionalnom ponašanju, ili uočavanja sopstvenog emo
cionalnog stanja kada ono već počne da obično biva izražavano
recima i radnjama. Ako možete da postanete svesni svoga ponaša
nja kada ono počinje da biva vođeno emocijom, onda možete p ri
sebno da razmatrate da li vaša emocionalna reakcija odgovara situ
aciji u kojoj se nalazite i, ako odgovara, da li je odgovarajuće snažna
i da li se manifestuje na najkonstruktivniji način.
Pošto smatram da je to veoma važno, voleo bih da ovde sumi
ram načine na koje se može povećati svest o emocionalnom ponaša
nju i, kod nekih ljudi, ponekad, svest o impulsu-.
• Radite vežbe za podizanje svesti o fizičkim prom enam a u
vašem telu prilikom narastanja neke emocije, tako da vam te
prom ene signališu da li postajete emotivni. (Ove vežbe se
navode u okviru 5,6, 7. i 8. poglavlja.)
• Da li biste prepoznali kada j e verovatno da ćete postati emotiv
ni, pogotovo emotivni tako da posle zažalite, vodite dnevnik o
nepovoljnim emocionalnim epizodama. To će vam omogućiti
da predvidite vrele okidače pre nego što se susretnete s njima i
da počnete da ih hladite, i da pritom vodite računa da ne
importujete neka scenarija iz ranijih emocionalnih iskustava.
(Opširnije o ovome pogledajte na str. 82-94.)
• Učite da uočavate emocionalne reakcije osobe s kojom raz
govarate tako da njenu reakciju koristite da vas obavesti o
vašim povišenim emocijama.
Voleo bih da pom enem i jedan kom plem entaran pristup,
meditaciju čiste svesti /mindfulness méditation/. U samoj knjizi o
tome nisam puno govorio jer su dokazi o tome da meditacija zaista
poboljšava emocionalni život tek odskora počeli da se prikupljaju.
Rezultati obećavaju, ali je isuviše rano da se tačno kaže do kakvih
poboljšanja dolazi, da li je meditacija korisna za sve ljude i koliko su
trajna poboljšanja. Osim toga, ja ranije nisam mogao da razumem

kako bi svesno usredsredivanje na disanje moglo da koristi emoci
onalnom životu.
Kao grom iz vedra neba, samo nekoliko nedelja pre pisanja
ovog pogovora, sinulo mi je objašnjenje. Sama praksa učenja da se
pažnja usredsredi na neki automatski proces koji ne zahteva svestan
nadzor razvija sposobnost da se obraća pažnja i na druge automat
ske procese. Dišemo bez razmišljanja, bez svesnog usmerenja pažnje
na svaki udisaj i izdisaj. Priroda od nas ne zahteva da obraćamo
pažnju na disanje. Kada pokušamo da obratim o pažnju na svaki
udisaj, otkrivamo da nam već nakon jednog minuta, ako ne i pre,
postaje vrlo teško da sprečimo svoje misli da nam ne odvrate pažnju.
Učenje usmeravanja pažnje na disanje zahteva svakodnevno vežba-
nje tokom koga razvijamo nove nervne putanje koje će da omoguće
to usmeravanje. Suština je u tome što se ove veštine transferišu i na
druge automatske procese - doprinoseći razvijanju svesti o emocio
nalnom ponašanju i, eventualno, kod nekih pojedinaca, svesti o
impulsu. O ovom svom objašnjenju zatražio sam mišljenje poznatih
eksperata za meditaciju kao i eksperata i za emocije i mozak, po
njima, ono ima smisla.200
Preporučujem da se pokuša sa meditacijom čiste svesti da se
vidi da li kod vas deluje. Kao što sam rekao, to neće biti lako i vero
vatno neće doneti mnogo koristi vašem emocionalnom životu uko
liko ne vežbate redovno. U telefonskom im eniku svakog velikog
grada naći ćete pregršt škola za meditaciju, od kojih su mnoge
besplatne. Postoje razne vrste meditacije; vi, međutim, treba da tra
žite „mindfulness méditation“. Postoje i brojne knjige koje će vam
pomoći da učite sami.201
Osvrnimo se sada na povećanje svesti o osećanjima drugih.
U 10. poglavlju opisao sam mikroizraze koji mogu da razotkri
ju prikrivane emocije, ali nisam ništa rekao o suptilnim promenama
izraza lica, koje su opisane u poglavljima 5-8. Ako znate šta treba
da tražite, onda, ponekad, možete da saznate šta neko ko pokazuje
suptilne izraze oseća i pre nego što on shvati da postaje emotivan.
302 Po l E k m a n
Ponekad se suptilni izrazi pojavljuju na licima ljudi kada oni znaju

tačno kako se osećaju ali to ne žele da pokažu. Suptilni izrazi su sve
što može da „procuri“ kada ti ljudi nastoje da cenzurišu svoje
izraze.202
Test u dodatku i Evine fotografije od 5. do 8. poglavlja prika
zuju sve suptilne izraze koje sam otkrio. Novi CD koji sam objavio
- „Subtle Expression Training Tool“ (SETT) - na neki način oživ
ljava ove fotografije tako što se brzo smenjuju pred vašim očima. Što
više vežbate rezultati su sve bolji.
Moj CD koji sadrži pom agala za uočavanje i m ikroizraza
(METT) /Micro Expression Training Tool/ i suptilnih izraza (SETT)
/Subtle Expression Training Tool/, koristilo je na hiljade ljudi razli
čitih profesija. Upravo sam završio poboljšane verzije ovih vežbi.
(Informacija i veb-sajt za ovaj CD dati su na zadnjoj stranici ove
knjige.) METT2 prikazuje osamdeset četvoro različitih ljudi, od
kojih su pola žene a pola muškarci, iz šest različitih etničkih grupa.
SETT2, pored brojnih slika koje se pojavljuju u ovoj knjizi, uključu
je slike muškaraca i žena iz šest etničkih grupa.
Veštine se teško stiču; neke zahtevaju stalno vežbanje da bi se
održavale, na primer veštine sticanja svesnosti koje sam upravo opi
sao. Neke su kao voženja bicikla, kada ih naučite, ne možete ih zabo
raviti, ne morate stalno da vežbate. Mislim da veštine koje se stiču
pomoću METT i SETT pomagala spadaju u ovu drugu vrstu. Uvež-
bavanje je neko vreme korisno, ali ubrzo postaje izlišno - vaše oko
bude trajno naučeno.
Ali bez znanja, veštine nisu dovoljne. Da biste poboljšali svoj
emocionalni život, morate pojedinačno da razumete svaku emociju:
njenu priču, univerzalne teme koje tu emociju okidaju, neke od naj
češćih varijacija tih tema, funkciju te emocije - šta ona čini za nas,
u kakvoj je vezi sa raspoloženjima i kada i kako može da bude uklju
čena u emocionalne poremećaje, kao što je objašnjeno u poglavlji
ma 5 - 9. Uz ovako brz rast istraživanja emocija za nekoliko godina
biće još toga. Držite priključak.
DODATAK
Test tumačenje lica

Predlažem da ovaj test uradite pre nego što pročitate ovu knji
gu, pre nego što vidite slike iz 5 ,6 ,7 ,8 . i 9. poglavlja, ali i nakon što
budete im ali vrem ena da ih proučite. Ako vam je ovo prvi p u t da
radite ovaj test, naročito ako još niste ni zavirili u knjigu, on d a
nem ojte da pogledate fotografije na narednim stranicam a dok ne
pročitate ovaj uvod koji vas upućuje kako da izvučete m aksim um iz
testa.
Zbog čega treba da se testirate? Zar svi već ne znam o da tu m a
čimo izraze lica? Zar m oje istraživanje ne pokazuje d a je to urođena
sposobnost? D ok sam uveren da ne m oram o da učim o kako da pra
vim o izraze lica koji pokazuju emocije (oni su ugrađeni našom evo
lucijom i sp o n tan o se javljaju prilikom b u đ en ja neke em ocije),
m anje je izvesno da li i sposobnost za raspoznavanje tih signala
funkcioniše pom oću p reth o d n o ugrađenih instrukcija ili se stiče
učenjem u ranom životnom dobu. Može da postoji i m eđuteren, na
kom e je m iguće da rano iskustvo ošteti ili uništi ugrađene instruk
cije. Iako ne m ožem o tačno da znam o šta izaziva ove nedostatke,
ipak znam o da su zapuštena i zlostavljana deca m anje uspešna u
raspoznavanju različitih izraza lica.203
Srećom, većina ljudi je im ala detinjstvo u kom e nisu bili zapu
šteni ili zlostavljani tako da m ogu da prepoznaju em ocionalne izra
ze na licu i u glasu ako su izrazi snažni a osoba koja ih pokazuje ne
pokušava da um anji ili da prikrije znake emocije. Ipak, to se ne
dešava često. Moje istraživanje204 je pokazalo da većina ljudi izgleda
304 Pol Ekman
ne koristi inform acije sadržane u suptilnijim izrazim a, prikazanim

u ovoj knjizi. Pri m nogim razgovorima, m eđutim suptilni izrazi jav
ljaju se m nogo češće nego potpuni i intenzivni. O sim toga, suptilni
izrazi su često i najvažniji jer m ogu da nam kažu ono što recim a još
uvek nije kazano ili što nikada niti neće biti rečeno.
Kada em ocija tek počinje da se doživljava i kada nije snažna,
ona može da se prikaže u vrlo maglovitom izrazu, pri čemu su mišići
sam o m alo stegnuti, ili m ože da se registruje kao parcijalan izraz,
prisutan sam o u jed n o m delu lica, a ne preko celog lica, kao kod
punog izraza. (Zapazite da u početku svog doživljavanja sve emocije
ne m oraju da im aju nizak intenzitet; m oguće je da neka em ocija
bude odm ah vrlo jaka.) Kada ljudi pokušavaju da udešavaju svoje
em ocionalne izraze tako što um anjuju znakove koji se javljaju, to
m ože da dovede do maglovitog ili parcijalnog izraza. Kada vidim o
m aglovit ili parcijalan izraz, m ožem o da pretpostavim o da izraz ili
tek nastaje ili da je udešavan da izgleda slabiji.
Ako pokušavam o da potpuno elim inišem o znak ove emocije,
to m ože da dovede i do mikroizraza -izraz se pokazuje na trenutak,
obično ne duže od petine sekunde. M ikroizrazi se javljaju kada oso
ba svesno pokušava da sakrije sve znake o tom e kako se oseća (oso
ba zna kako se oseća ali ne želi da vi to znate). M ikroizrazi m ogu da
se jave i kada se inhibicija izraza odigrava izvan svesnosti, kada oso
ba nije svesna kako se oseća.
M ikroizrazi m ogu da budu vrlo kratki puni izrazi ili pak vrlo
kratki parcijalni i/ili m agloviti izrazi. Za prepoznavanje je najteža
kom binacija sve tri vrste izraza u jednom izrazu - m ikro (vrlo k rat
ki), parcijalan (registruje se sam o u jednoj oblasti) i maglovit (bez
m nogo stezanja mišića). Ali i to m ožete da naučite.
Uputstva za test
Trebaće vam list papira na linije, s redovim a obeleženim od 1
do 14. Na vrhu papira napišite sledeće reči: ljutnja, strah, tuga, gađe
nje, prezir, iznenađenost, prijatnost. To su m ogući izbori za izraze
R a z o tk r iv e n e em o c ije 305
na svakoj od 14 fotografija na narednim stranicam a. U redu pod

brojem neke fotografije m ožete da napišete bilo koju reč ukoliko
sm atrate da nijedna ponuđena reč ne odgovara onom e što ste videli.
Takođe će vam trebati i papirna traka da vam posluži za obeležava-
nje stranice u knjizi.
Svaku fotografiju treba da pogledate sam o delić sekunde, tako
da liči n a m ikroizraz. Kasnije ćete im ati prilik u da ih pogledate
duže, da vidite da li ćete tada biti uspešniji.
Lice koje gledate treba da bude iste veličine kao u stvarnosti,
odnosno, veličine lica norm alne osobe. Pošto je fotografija m anja,
treba d a je držite na udaljenosti dužine ruku tako da za vašu retinu
bude iste veličine kao kada bi ta osoba bila na udaljenosti uobičaje
noj prilikom razgovora.
Važno je da uvek pogledate samo po jednu sliku. Svaku sliku
pogledajte što je kraće m oguće i odm ah zatvorite knjigu. (Pre toga
um etnite traku tako da se lakše vratite na to m esto.) Često nećete
znati koju emociju je slika prikazala, ali nem ojte ponovo da gledate.
Oslonite se na predosećaj, upotrebite intuiciju ili nagađajte, ako tre
ba, jer je m oguće da ste izraz prepoznali - setite se da su oni univer
zalni i urezani - a da to niste ni shvatili. Zapišite jedan od naziva za
em ocije koje ste nabrojali na vrhu stranice, ili neku drugu reč za
koju mislite da više odgovara. Postupak ne prekidajte dok ne pogle
date svih četrnaest slika.
Potom m ožete da iskoristite d ru g u priliku da gledate slike,
ovog puta m alo duže. Dobro bi bilo da napravite pauzu od nekoliko
m inuta i da upotrebite nov list papira, da bi vam se m anje m ešali
utisci nastali prilikom prvog gledanja slika. Kada budete sprem ni,
uzm ite knjigu, ispružite ruke i gledajte sam o po jednu sliku sam o
je d n u sekundu (m ožete u sebi polako da izgovorite „dvadeset
jedan“), a onda zapišite svoje tum ačenje lica koje ste videli. M ožda
se pitate zašto sam o jed n a sekunda, jer izrazi često traju duže od
toga. Našli smo da u toku razgovora većina izraza traje izm eđu 0,5
i 2,5 sekundi. I dok m nogi izrazi traju duže od 1 sekunde, oni se
često bore za vašu pažnju u konkurenciji sa recima, glasom i pokre-
306 P ol Ekman
tim a tela druge osobe, kao i sa vašim m islim a o tom e šta ta osoba
govori i radi, da spom enem o samo ove remetioce.
Pošto ste to dva puta uradili, ako vas ne m rzi, mogli biste još
jednom da pređete test, bez vrem enskog ograničenja.
Kada budete sprem ni da pogledate odgovore, otvorite knjigu
na 305. stranici.
FOTOGRAFIJA 1
FOTOGRAFIJA 2
FOTOGRAFIJA 3
FOTOGRAFIJA 4
FOTOGRAFIJA 6
FOTOGRAFIJA 7
F O T O G R A F IJA S
FOTOGRAFIJA 9
FOTOGRAFIJA 10
« S **
V
FOTOGRAFIJA 11
FO T O G R A F IJA 12
FOTOGRAFI |A 13
FOTOGRAFIJA 14
R a z o t k r iv e n e em o c ije 321
Tumačenje izraza - Odgovori

Fotografija 1
Blaga tuga. Ako ste se setili neke srodne reči, kao što je „seta“ ili
„potištenost“, to bi bilo tačno, takođe. Izraz se prikazuje spuštenim
gornjim kapcima. Um or ili pospanost bili bi isto tačni odgovori i to
ne zbog srodnosti reči nego zato što spušteni kapci kakve vidim o
kod Eve m ogu da se jave i kad je neko um oran ili tužan; ipak, kada
gornji kapci počnu da se spuštaju od um ora m ogli biste da vidite i
da oči izlaze iz fokusa, a ponekad i zevanje ili klaćenje glave. O zna
cima za tugu videti detaljnije u poglavlju 5.
Fotografija 2
Gađenje. Prihvatljive su i srodne reči, ali ne iz familije ljutnje, kao
što su iznerviranost i razdraženost. Očitava se u blagom stezanju
m išića koje nabira nos i sužava oči. Više o razlikovanju gađenja i
ljutnje videti u poglavlju 8.
Fotografija 3
Blaga tuga, još jednom , ovoga puta izražena blagim povlačenjem
uglova usana nadole. Uporedite položaj usana na ovoj slici i na slici
1, na kojoj su usne opuštene. Tuga može da se izrazi izgledom usana
ili kapaka ili i usana i kapaka, kao što je objašnjeno u odeljku 5.
Fotografija 4
Blaga prijatnost; odgovara i svaka druga reč iz tog skupa - zadovolj
stvo, biti dobro. U poredi usne na ovoj slici sa usnam a na slici 1.
Spoljašnji izgled prijatnosti opisan je u poglavlju 9.
Fotografija 5
Uspešno kontrolisana ili vrlo blaga ljutnja (iznerviranost) - ili reše-
nost. Ne m ožete biti sigurni kada su jedini znak blago stisnute i
sužene usne. Ne bi valjalo da vam ovaj znak prom akne, m akar bio i
322 Pol Ekman
dvosmislen, jer ako ga uočite u stvarnom životu verovatno ćete moći

da zaključite da se radi o ljutnji ili o rešenosti, i to na osnovu toga
kada je bio prikazan i šta ste vi ili neko drugi bili rekli. To bi m ogao
da bude jedan od najranijih znakova ljutnje, koji vas uzbunjuje pre
nego stvari stignu do tačke bez povratka; ovaj znak se ponekad javi
i pre nego što druga osoba shvati da počinje da se ljuti. O znacim a
ljutnje videti više u poglavlju 6.
Fotografija 6
Blag ili uspešno kontrolisan strah. Najčešća greška je tum ačenje
ovog izraza kao izraza gađenja. Z nak straha su blago razvučene
usne. Ponekad ovaj blag izraz straha osoba m ože da pokaže dok
opisuje vrem e kada se bojala ili misli o tom vrem enu, ali koja u tom
času ne oseća strah. O strahu se govori u poglavlju 7.
Fotografija 7
Još jednom gađenje; ovog puta, međutim nije izraženo očima ili nosem,
već se prepoznaje po blago podignutoj gornjoj usni. Ovaj izraz može da se
opiše i kao omalovažavanje. O gađenju se opširnije govori u poglavlju 8.
Fotografija 8
Uznem irena, nesrećna, potištena, zbunjena... Postoje razne m oguć
nosti, ali sve se odnose na tem u ljutnje zbog prepreke na putu do
cilja. M ože čak da se radi o dobro kontrolisanoj ljutnji. Spuštene
obrve i napeti donji kapci signalizuju ljutnju. Više o tačnom raspo
znavanju pojedinih em ocija vidi u poglavlju 6.
Fotografija 9
M askiran izraz ljutnje. O soba izgleda srećno jer se osm ehuje, ali
obrve ne odgovaraju prijatnoj emociji. To m ože da bude ili pokušaj
m askiranja ljutnje (emocije koju izražavaju obrve) pom oću osme-
hivanja, m ešavina ljutnje i prijatnosti ili zabava zbog zbunjenosti i
nedoum ice. O brve na ovoj slici iste su kao na slici 8, ali je pokret
m alo jači. Više o ljutnji m ože se pročitati u poglavlju 6.
Ra z o t k r iv e n e em o c ije 323
Fotografija 10
Strah ili iznenađenost - ili samo napeta pažnja. Teško je biti siguran
kada se znak svodi sam o na podignute gornje kapke. Ako je reč o
strah u ili iznenađenosti, verovatno je da se radilo o m aglovitom
osećaju ili o dobroj kontroli jačih osećanja. Strah i iznenađenost
objašnjavaju se u poglavlju 7.
Fotografija 11
Kontrolisana ljutnja, sam početak vrlo blage iznerviranosti, ili teš
koća u fokusiranju na nešto (doslovno ili figurativno). Kada su znak
napeti očni kapci, onda u prepoznavanju nečije em ocije m ože da
nam pom ogne kontekst. Više o ljutnji u poglavlju 6.
Fotografija 12
Briga, oprez ili kontrolisani strah. Ovakav izgled obrva predstavlja
jedan od najpouzdanijih znakova ovih osećanja. U poglavlju 7 se
pokazuje razlika u odnosu na izgled obrva kod iznenađenosti.
Fotografija 13
Kontrolisana ljutnja ili iznerviranost. Z nak je isturena vilica, kao i
blago napeti donji kapci. Puni dijapazon izraza ljutnje navodi se u
poglavlju 6.
Fotografija 14
Prezir, samozadovoljstvo, omalovažavanje. Ovaj skup srodnih em o
cija signalizuje se zatezanjem jednog ugla usana. Više o preziru i o
tom e po čemu se razlikuje od gađenja videti u poglavlju 8.
Nemojte brinuti zbog broja pogrešaka. Većina ljudi koji nakrat

ko pogledaju ove fotografije ne pogodi više od pet izraza. Čak i posle
dužeg posm atranja, većina ne pogodi više od deset. Nije ih lako
pogoditi sve jer su parcijalni, neznatni i ponekad uključuju mešavi-
nu dve emocije. Prepoznavanje em ocija trebalo bi da se poboljša
nakon što ste pročitali objašnjenja o tom e kako se svaka em ocija
324 Pol Ekman
registruje n a licu i pošto pogledate još m nogo d rugih fotografija

suptilnih izraza koje će vam pom oći da postanete svesniji ovih faci-
jalnih signala.
Setite se da sam na početku ovog poglavlja objasnio da postoje
tri tipa suptilnih izraza - parcijalni, magloviti i mikroizrazi. Ako ste
u stanju da uhvatite parcijalne ili m aglovite em ocionalne izraze
poput onih u testu, ili m ikroizraze koji nakratko blesnu preko lica,
važno je da im ate na u m u da vi ne znate zašto je izraz prikazan na
takav način. Postoji nekoliko m ogućnosti:
Maglovit izraz • početak emocije

• slaba emocija
• smanjena emocija
• neuspeo pokušaj prikrivanja emocije
Parcijalan izraz • slaba emocija
• smanjena emocija
• neuspeo pokušaj prikrivanja emocije
Mikroizraz • nam erno suzbijanje emocije
• nesvesno suzbijanje emocije
Uz tolike m ogućnosti m ožda izgleda da nećete m oći efikasno

da iskoristite inform aciju koju im ate. N o svesno prepoznavanje
emocije koju neko oseća čini veliki korak u poboljšanju kom unika
cije. U nekim slučajevim a na osnovu konteksta i parcijalnog ili
maglovitog izraza m ožete da kažete da li emocija druge osobe u p ra
vo započinje; vaša reakcija u toku refraktornog perioda, o čem u
govorim u 3. poglavlju, m ože m nogo da znači. Ponekad, zapravo,
m ožete da znate kako se neka osoba oseća i pre nego što ona to zna,
posebno ako je signal m ikroizraz koji je rezultat suzbijanja. M ožete
b iti u stanju i da prepoznajete da li postoji m ogućnost da neko
pokušava da um anji ili prik rije izraze, i to m ože da utiče na vaš
odgovor na ono što ta osoba govori ili čini. Sve boljim upoznava
njem porodica emocija koje su opisane u poglavljima 5-9, i vežba-
R a z o t k r iv e n e em o c ije 325
njem prepoznavanja nejasnih i parcijalnih izraza, otkrićete da ove

m oćne inform acije m ožete da prim enjujete u prijateljstvu, na ra d
nom m estu i u porodičnom životu.
Ako želite da poručite CD za uvežbavanje prepoznavanja svih sup
tilnih izraza prikazanih u ovoj knjizi, idite na emotionsrevaealed.com.
Na tom veb-sajtu se nudi još jedan CD, za učenje prepoznavanja vrlo
kratkih m ikroizraza. Na poslednjoj stranici ove knjige dato je više
inform acija o CD -u za uvežbavanje prepoznavanja svih suptilnih
izraza (SETT2) i m ikroizraza (METT2).
Napomene
1 Ekman, P. & Friesen, W. V., 1969, „The repertoire of nonverbal behavior: Catégo
ries, origins, usage, and coding.“ Semiotica, 1: 49 -9 8 ; Ekman, P. & Friesen, W. V.,
1974, „Nonverbal behaviour and psychopathology“, U R. J. Friedman & M. N. Katz
(eds.), The Psychology o f Depresion: Contem porary Theory an d Research, Washin
gton, D. C., J. Winston. V. strane 203-232.
2 Ostajem veliki dužnik Kerol Emons, koja je pisala svakom od nas i predložila naš
susret zbog zajedničkih interesovanja.
3 Ekman, P., Sorensen, E. R. & Friesen, W. V., 1969, „Pan-cultural elementrs in
facial displays of émotions“, Science, 164 (3875): 86-88.
4 Izard, C, 1971, The Face o f Emotion, New York: Appleton-Century-Crofts.
5 Birdwhistell, R. L., 1970, Kinesics and. Context. Philadelphia, University of Penn
sylvania Press.
6 Pravila prikazivanja prvi put sam dao zajedno s Volasom V. Fresenom u članku
„The repertoire of nonverbal behaviour“ u Semiotica, 1969. Manje razrađena ver
zija ove ideje može se naći i ranije, u tekstovima Ota Klajnberga i drugih, ali za to
nisam znao u vreme kada sam pisao. Kleinberg, O. 1940, Social Psychology, New
York, Holt.
7 Ekman, P., 1972, „Universals and cultural différences in facial expressions of émo
tion.“ U J. Cole (ed.), N ebraska Symposium on M otivation, 1971, Lincoln, Neb.,
University of Nebraska Press, videti strane 207-283.
8 Johnson, H. G., Ekman, P. & Freisen, W. V., 1975, „Communicative body move-
ments: American emblems“, Semiotica, 15 (4), 335-353.
9 Pridružili su mi se kolega Voli Fresen, moja tadašnja supruga Dajana Rasel i
Nevil Hofman sa suprugom. U vreme mog prvog putovanja na Novu Gvineju,
1967. godine, Nevil je upravo završavao dvogodišnje stažiranje kao australijski
doktor u bolnici u oblasnoj stanici gde su dolazili seljaci tek ako bi bili teško bole
sni. Bio je omiljen i široko poznat. On i njegova žena takođe su veoma dobro
govorili pidžin.
10 Ekman, P., Friesen, W. V., O’Sullivan, M., Chan, A., Diacoyanni-Tarlatzis, I.,
Heider, K., Krause, R., LeCompte, W. A., Pitcairn, T., Ricci-Bitti, P. E., Scherer, K.
R., Tomita, M. & Tzavaras, A, 1987, „Universals and cultural différences in the
judgments of facial expressions of emotion“, Journal o f Personality and social Psyc
hology, 53: 712-717. Ekman, P., 1999, „Facial expressions“. U T. Dalgeleish & T.
Powere (eds.), The H andbook o f Cognition an d Emotion, Sussex, U. K., John Wiley
& Sons, v. str. 301-320.
328 Pol E kman
11 Karl je tada bio oženjen bivšom cimerkom (Elenor Roš /Rosch/) moje tadašnje
supruge Dijane te je posredstvom svoje supruge od moje supruge čuo za moje
tvrdnje.
12 Ekman, R, „Universale and cultural différences in facial expressions of émotion“.
13 Wierzbicka, A., 1999, Emotions Across Languages and Cultures-.Diversity and Uni-
versals, Paris, Cambridge University Press.
14 Thomson, J., 1941, „Development of facial expresion o f émotion in blind and
seeing children“, Archives o f Psychology, 37; Fulcher, J. S., 1942, „Voluntary facial
expression in blind and seeing children“, Archives o f Psychology, 38; Eibl-Eibesfeldt,
1,1970, Ethology, the Biology ofB ehaviou r, New York, Holt, Reinhart and Winston;
Galatgi, D., Scherer, K. R. & Ricci-Bitti, P. E., 1997, „Voluntary facial expresion of
émotion: Comparing congenitally blind with normally sighted encoders“, Journal
o f Personality and Social Psychology, 73; 1363-1379.
15 Ekman, P. & Friesen, W. V., 1978, F acial Action Coding System: A Technique fo r
the M easurem ent o f Facial M ovements, Palo Alto, Calif., Consulting Psychologists
Press. Drugo elektronsko izdanje objavljeno je 2002. godine. Ekman, P. & Rose
nberg, E. L., 1997, W hat the Face Reveals: Basic an d Applied Studies o f Spontaneous
Expression Using the Facial Action Coding System (FACS), New York, Oxford Uni
versity Press; Cohn, J. F., Zlochower, A., Lein, J. & Kanade, T., 1999, „Automated
face analysis by feature point tracking has high concurrent validity with manual
FACS coding“, Psychophysiology, 36: 35-43; Bartlett, M. S., Viola, P. A., Sejnowski,
T. J., Golomb B. A., Larsen, J., Hager, J. C. & Ekman, P., 1996, „Classifying facial
action“. U D. Touretzky, M. Mozer, & M. Hasselmo (eds.), Advances in Neural Infor
mation Processing Systems 8, Cambridge, Mass., M IT Press, v, str. 823-829.
16 Više o tome u: Levenson, R. W., Ekman, P., Heider, K. & Friesen, W. V., 1992,
„Emotion and autonomie nervous system activity in the Minangkabau o f West
Szumatra“, Journal o f Personality an d Social Psychology, 6 2 :9 7 2 -9 8 8 ; Levenson, R.
W., Carstensen, L. L., Friesen, W. V. & Ekman, P., 1991, „Emotion, Physiology, and
expresion in old age“, Psychology an d Aging, 6: 28-35. Levenson, R. W., Ekman, P.
& Friesen, W. V., 1990, „Voluntary facial action generates emotion-specific autono
mie nervous system activity“ Psychophysiology, 27: 363-384; Ekman, P., Levenson,
R. W. & Friesen, W. V., 1983, „Autonomie nervous system activity distinguishes
between émotions“, Science, 221:1208-1210. Ekman, P. 8c Davidson, R., 1994, The
Nature o f Em otion: Fundam ental Questions, New York; Oxford University Press;
Ekman, P. & Davidson, R. J., 1993, „Voluntary similing changes regional brain acti
vity“. Psychological Science, 4: 342-345; Davidson, R. J., Ekman, P., Saron, C., Senu-
lis, J. & Friesen, W. V., 1990, „Emotional expression and brain physiology I: Appro-
ach/withdrawal and cerebral asymetry“, Journal o f Personality an d Social Psychology,
58: 330-341; Ekman, P., Davidson, R. J. & Friesen, W. V., 1990, „Emotional expre-
ssion and brain physiology II: The duchenne smile“, Jou rn al o f Personality an d
Social Psychology, 58: 342-353.
17 Ekman, P., 1985,. Telling Lies: Clues to Deceit in the M arketplace, Marriage, and
Politics. New York, W. W. Norton. Treće izdanje izašlo je 2002. Ecoff, N. L., Ekman,
P., Mage, J. J. 8c Frank, M. G., 2000, „Lie Détection and language loss“, Nature, 405:
139; Frank, M. G. & Ekman, P. (priloženo), „Appearing Truthful generalizes across
different deception situations“; Bugental, D. B., Shennum, W., Frank, M. G. 8c
Ekman, P., 2000, ,,’True lies: Childrens abuse history and power attributions as
influences on deception détection“. U V. Manusov 8c J. H. Harvey (eds.), Atributin,
Communication Behaviour, an d Close Relationships, Cambridge, Cambridge Uni
versity Press, v. str. 248-265. Ekman, P., O’Sullivan, M. 8c Frank, M., 1999, „A few
can catch a liar“, Psychological Science, 10: 263-266. Ekman, P., 1997, „Lying and
Deception“. U N. L. Stein, P. A. Ornstein, B. Tversky, 8c C. Brainerd (eds.), M em ory
forE veryday and Em otional Events. Hillsdale, N. J.: Lorens Erlbaum Associates. V.
str. 333-347. Frank, M. G. 8c Ekman, P. 1997, „The ability to detect deceit generali
zes across different types of high stake lies“. Journal o f Personality an d Social Psyc
hology, 72: 1429-1439.
18 Učesnici sastanka bili su: Ričard Dejvidson, Pol Ekman, Oven Flanegen, Denijel
Golemen, Mark Grinberg, Tampten Jinpa, Metju Ričard, Dženi Cai, Francisko
Varela i B. Alan Valas.
19 Na pozivu za učešće na ovom sastanku zahvaljujem fondaciji „Majnd lajf“, poi
menično Adamu Englu, Ričard u Dejvidsonu i Danu Golemenu.
20 LeDoux, J. E„ 1996, The Em otional Brain: The Mysterious U nderpinningof E m o
tional Life, New York, Simon and Schuster; Panssepp, J., 1998, The Foundations o f
Human and Animal Emotions, New York, Oxford University Press; Damasio A. R.,
1994, D escartes’Error: Emotion, Reason an d the Human Brain, New York, Putnam;
Rolls, E. T., 1999, The Brain an d Emotion, New York, Oxford University Press.
21 Za razliku od psihologa koji se bave drugim oblastima, oni koji proučavaju emo
cije priznaju važnost automatskih procesa, mada se nekolicina teoretičara emocija
i dalje drži shvatanja da mi svesno odlučujem o kada ćemo da postanem o
emocionalni.
22 Goldie, P., 2000., The Emotion, Oxford, Oxford University Press, v. str. 47.
23 Boucher, J. D. 8c Brandt, M. H., 1981, „Judgment o f émotion: American and
Malay antecedents“, Journal o f Cross-Cultural Psychology, 12: 2 7 2 - 283.
24 Scherer, K. R., Wallbott, H. Ci. 8c Summerfield, A. B. (eds.), 1986, Experiencing
Emotion: A Cross-cultural Study. Cambridge, Cambridge University Press.
25 Richardson, P. J. 8c Boyd, R., 2002, „Culture is part of human biology: Why the
superorganic concept serves the human science badly“. U M. Goodman 8c A. S.
330 Pol E km an
Morrat (eds.), Probing Human Origins, Cambridge, Mass: American Academy of

Arts and Sciences.
26 Ekman, P. & Friesen, W. V., 1975, Unmasking the Face: A Guide to Recognizing
Emotions fro m Facial Clues. Upper Saddle River, N. J„ Prentice Hall.
27 Lazarus, R., 1991, Emotion an d Adaptation, New York, Oxford.
28 Ovo je izraz Magde Arnold. Arnold, M. (ed.), 1970, Feelings an d Emotions, New
York, Academic Press, v. 12. poglavlje.
29 Levenson, R. W., Ekman, P., Heider, K. & Friesen, W. V., 1992, „Emotion and
autonomie nervous system activity in the Minangkabau of West Sumatra“, Journal
o f Personality and Social Psychology, 62: 972-988; Levenson, R. W., Carstensen, L.
L., Friesen, W. V. & Ekman, P., 1991, „Emotion, physiology, and expresion in old
age“, Psychology and Aging, 6: 28 -3 5 ; Levenson, R. E., Ekman, P. & Friesen, W. V.,
1990, „Voluntary facial action generates emotion-specific autonomie nervous
system activity“, Psychophysiology, 27: 363-384; Ekman, P., Levenson, R. W. & Fri
esen, W. V., 1983, „Autonomie nervous system activity distinguishes between émo
tions“, Scinece, 221: 1208-1210; Ax, A. F., 1953, „The physiological differetiation
between fear and anger in humans“, Psychosomatic Medicine, 15: 433-442.
30 Frijda, Lazarus i Šerer prihvataju ovo gledište. V. Scherer, K. R., Schoor, A. &
Jonstone, T., 2001, A ppraisal Processes in Emotion, New York, Oxford University
Press.
31 Ohman, A., 1993, „Fear and anxiety as emotional phenomena: Clinical pheno-
menology, evolutionary perspectives, and information processing“. U M. Lewis &
J. Haviland (eds.), The H andbook o f Emotions, New York, The Guilford Press. V. str.
511-536.
32 Napominjem da naučnici nisu jednoglasni u prihvatanju Omanovog tumačenja.
Dobar pregled suprotnih tumačenja v. u Mineka, S. & Cook, M., 1993, „Mechani-
sms involved in the observational conditioning of fear“, Jou rn al o f Experim ental
Psychology, 122: 3-38.
33 Darwin, C., 1998, The Expression o f the Emotions in Man an d Animais, 3rd éditi
on, New York, Oxford University Press, str. 43.
34 U tekstovima Tobeja i Kosmidesa naglašen je upravo ovaj momenat. Cosmides,
L. & Tooby, J., 2000, „Evolutionary psychology and the émotions“. U M. Lewis i J.
M. Haciland-Jones (eds.), The H an dbook o f Emotions, 2nd édition, New York, The
Guilford Press. V. str. 91-115.
35 To je veoma slično pojmu i delovanju „afektivne memorije“ Magde Arnold, ali
ona nije naglasila da uskladišteno nije naučeno nego je dato.
36 Mayr, E., 1974, „Behavior programs and evolutionary strategies“, Am erican Sci-
entist, 62: 650-659.
37 F rij da, N. H., 1986, The Emotions, Cambridge, Cambridge University Press. V.
str. 277.
38 Zahvaljujem Filu Šejveru /Shaver/ na podsećanju na Toma Šefa /Scheff/, koji se
ovim pitanjem naširoko bavi u svojoj knjizi Catharsis in Healing, Ritual, an d Dra
m a, Berkeley, Calif., Consulting Psychologists Press.
39 Na to mi je skrenuo pažnju Niko Frijda.
40 Ekman, P. & Friesen, W. V., 1978, Facial Action Coding System: A Technique fo r
the M easurem ent o f Facial M ovement, Palo Alto, Calif., Consulting Psychologist
Press.
41 Levenson et al., „Emotion and autonomie nervous system activity in the Minan-
gkabau o f West Sumatra“; Levenson et al., „Emotion, physiology, and expresion in
old age“; Levenson, Ekman & Friesen, „Voluntary facial action generates emotion-
specific autonomie nervous system activity“; Ekman, Levenson & Friesen, „Auto
nomie nervous system activity distinguishes between émotions“.
42 Ekman, P. & Davidson, R., 1994, The Nature o f Emotion: Fundamental Questions,
New York, Oxford University Press. Detaljnije o ovome videti u sledećim člancima:
Ekman, P. & Davidson, R. J., 1993, „Voluntary smiling changes regional brain acti
vity“, Psychological Science, 4: 342-345. Davidson, R. J., Ekman, P., Saron, C., Senu-
lis, J. & Friesen, W. V., 1990, „Emotional expression and brain physiology I: Appro-
ach/withdrawal and cerebtral asymetry“, Jo u rn a l o f P erson ality a n d S ocial
Psychology, 58: 330-341 ; Ekman, P., Davidson, R. J. & Friesen, W. V., 1990, „Emo
tional expression and brain physiology II: The Duchenne smile“, Journal o f Perso
nality and Social Psychology, 58: 342-353.
43 Zahvaljujem Peteru Goldiju što mi je skrenuo pažnju na ovaj primer, koji opisuje
Dejvid Hjum.
44 Moja razmišljanja o tom pitanju izoštrio je razgovor o mojim idejama o destruktiv
nim emocijama na sastanku sa Njegovom svetošću, Dalaj Lamom, u martu 2000. godine.
O ovom sastanku videti referentnu knjigu Danijela Golemana, 2003, Destructive
Emotions: How Can We Overcome Them?, New York, Bantam Books. Posebno sam
zahvalan Alanu Valasu /Wallace/ zbog problema koje je uočio u mojoj ranijoj
formulaciji.
45 LeDoux, J. E., 1996, The Emotional Brain: The Mysterious Underpinnings o f E m o
tional Life, New York, Simon and Schuster. V. str. 204.
46 Ibid. V. str. 146.
47 LeDoux napominje da ovaj izraz prvi uvodi Donald Heb u svojoj knjizi The
organization ofB ehaviour, 1949, New York, John Wiley & Sons.
48 Davidson, R. J. (u pripremi), „Affective style, psychopathology and resilience:
Brain mechanisms and plasticity", American Psychologist.
332 Po l E km an
49 Ekman, P. & Davidson, R. (eds.), 1994, The Nature o f Em otion: Fundam ental
Questions, New York, Oxford University Press.
50 Lazarus, R., 1991, Emotion an d Adaptation, New York, Oxford University Press;
Gross, J. J., 1988, „Antecedent - and response-focused émotion régulation: Diver
gent conséquences for experience, expression and physiology“, Journal o f Persona
lity an d Social Psychology, 74: 224-237. Gross, J. J., 1998, „The emerging field of
émotion régulation: An integrative review“, R eview o f G en eral Psychology, 2:
271-299.
51 Više o ovoj tehnici videti u Gross, „The emerging field of emotional régulation“.
52 Segal, Z. V., Williams, J. M. G. 8c Teasdale, J. D., 2002, M indfulness-based Cogni-
tive T h erapyfor Depresion: A New A pproach to Preventing Relaps, New York, The
Guilford Press.
53 O brojnim, različitim pogledima na raspoloženje i emociju videti u 2. poglavlju
u Ekman, P. i Davidson, R. J. (eds.), 1994, The Nature o f Emotion.
54 Zahvaljujem Džini Birs /Јеппу Beers/, koja mi je to pomenula.
55 O tome videti u Peter Goldi, The Emotions, 2000, New York, Oxford University
Press, str. 113.
56 Ekman, P., 1985, TellingLies: Clues to Deceit in the M arketplace, M ariage, an d
Politics, New York, W. W. Norton. Treće izdanje je objavljeno 2002. godine.
57 Gottman J. M. & Levenson R. W., 1999, „How stable is marital interaction over
time?“, Family Processes, 3 8 :159-165.
58 O Otelovoj grešci u kontekstu sumnje na laž, videti moju knjigu TellingLies.
59 Scherer, K., Johnstone, T. & Klasmeyer G. (u pripremi), „Vocal Expression of
Emotion“. U R. Davidson, H. Goldsmith & K. R. Scherer (eds.), H andbook o f Affec
tive Science, New York, Oxford University Press.
60 Ekman, P., O’Sullivan, M. & Frank, M., 1999, „A few can catch a liar“, Psycholo-
gical Science, 10: 263-266; Ekman, P. & O’Sullivan, M., 1991, „Who can catch a
liar?“, Am erican Psychologist, 46: 913-20.
61 Banse, R. & Scherer, K. R., 1996, „Acoustic profiles in vocal émotion expresion“,
Journal o f Personality and Social Psychology, 70: 614-636.
62 Opisi radnji, koje daje Frijda, koje karakterišu svaku emociju uključuju još puno
toga što ovde nije pomenuto. Verujem da su jedino ovi rudimentarni, početni
pokreti držanja tela oni koji su ugrađeni, automatski i univerzalni.
63 Levenson, R. W., Ekman,P., Heider, K. & Friesen, W. V., 1992, „Emotion and
autonomie nervous system activity in the Minangkabau of West Sumatra“, Journal
o f Personality and Social Psychology, 62: 972-988; Levenson, R. W., Carstensen, L.
L., Friesen, W. V. & Ekman, P., 1991, „Emotion, physiology, and expresion in old
age“. Psychology and Aging, 6: 28-35. Levenson, R. W., Ekman, P. & Friesen, W. V.,
1990, „Voluintary facial action generates em otion-specific autonomie nervous
system activity“, Psychophysiology, 27: 363-384; Ekman, P., Levenson, R. W. & Fri
esen, W. V., 1983, „Autonomie nervous system activity distinguishes between émo
tions“, Science, 221:1208-1210.
64 Stein, N. L., Ornstein, P. A., Tversky, B. & Brained, C. (eds.), 1997, M em ory fo r
Everyday Em otional Events. Mathaw, N. J.: Lawrence Erlbaum Associates.
65 Davidson, R. J., Jackson, D. C. & Kalin, N. H., 2000, „Emotion, plasticity, context
and régulations. Perspectives from affective nauroscience“, Psychological Bulletin,
126: 890-906.
66 Gros opisuje regulaciju na prednjem kraju, ali se on ne usredsređuje na ovu
nehotičnu, skoro trenutnu, regulaciju, koju predlaže Dejvidson. Umesto toga on se
bavi više smišljeno nametnutim nastojanjima da se reinterpretira ono što se odi
grava. Gross, J. J., 1998, „Antecedent - and response-focused émotion régulation:
Divergent conséquences for experience, expression and physiology“. Jou rn al o f
Personality an d Social Psychology, 74: 224-237; Gross, J. J., 1998, „The emerging
field of émotion régulation: An integrative review“, Review o f General Psychology,
2 :2 7 1 -2 9 9 .
67 Greenberg, M. T. & Snell, J. L., 1997, „Brain development and emotional develo
pment: The rôle of teaching in organizing the frontal lobe“. U P. Salovey & D. J.
Sluyter (eds.), E m otional Development and Em otional Intelligence, New York, Basic
Books.
68 Zajonc, R. B., 2001, „Emotion“. U D. T. Gilbert, S. T. Fisk, & G. Lindzey. (eds.),
The H an dbook o f Social Psychology, Vol. 1. 4th édition, Boston, McGraw-Hill. V.
str. 591-632.
69 Danas je popularnije da se koriste konekcionistički modeli. Nije da se ne slažem
s takvim formulacijama, ali one su teže razumljive i, za ovu svrhu, mislim da je
korisnija metafora s kompjuterskim programom i instrukcijama.
70 Mayr, E., 1974, „Behaviour programs and evolutionary strategies“, A m erican
Scientist, 62: 650-659.
71 Ne smatram da je sve ovo očigledno već prvog dana u životu, ali se slažem s
nalazima Linde Kamras i Harijet Oster, da se pojavljuje postepeno, tokom razvoja
deteta. Camras, L., Oster, H., Campos, J., Miyake, K. & Bradshaw, D., 1992, „Japa
nese and American infants responses to arm restraint“, Developm ental Psychology,
2 8:578-582. Takode, Rosenstein, D. & Oster, H., 1988, „Differential facial respon
ses to fourbasic tastes in newborn“, Child Development, 59: 1555-1568.
72 Heim, C., Newport, D. J., Heit, S., Graham, Y. P., Wilcox, M., Bonsall, R., Miller,
A. H. & Nemeroff, C. B., 2000, „Pituitary-adrenal and automatic responses to strre-
334 P ol E kman
ss in women after sexual and physical abuses in childhood“. Journal o fth e American
M edical Association, 284: 592-597.
73 Wallace, A., 1993, Tibetan Buddhism , fr o m the G round Up, Boston, Wisdom
Publications. V. str. 103.
74 Ibid. V. str. 132.
75 Nigro, G. & Neisser, Ü., 1983, „Point ofview in personal memories“, Cognitive
Psychology, 15: 467-482. t
76 Langer, E., 2002, „Well-Being, Mindfulness versus Positive Evaluation“. U C. R.
Snyder & S. J. Lopez (eds.), The H andbook o f Positive Psychology, New York, Oxford
University Press.
77 Wyner, H. (neobjavljeno), „The Defining Characteristics of the Healthy Human
Mind“.
78 Zahvalan sam Denu Golemanu, koji je predložio tu terminologiju i učinio da
moje razmišljanje bude jasnije.
79 Goldie, The Emotions. V. str. 65.
80 Schooler, J. W., 2001, „Discovering memories of abuse in light of meta-awarene-
ss“, Journal o f Aggresion, M altreatment an d Trauma, 4 : 105-136.
81 Umesto p a tn ja /agony, prim, prev./, koristili smo r e i j a d /distress, prim, prev./, ali
su kasnija istraživanja pokazala da jad obuhvata više od patnje - postoji i element
straha. Ekman, P. & Friesen, W. V., 1975, Unmasking the Face: A Guide to Recogni-
zing Emotions from Facial Clues, Upper Saddle River, N. J.: Prentice Hall.
82Rynearson, E. K., 1981, „Suicide internalized: An existential sequestrum“, A m e
rican Journal o f Psychiatry, 138: 84-87.
83 Vingershoets, A. J. J. M., Cornelius, R. R., Van Heck, G. L. & Becht, M. C., 2000, „Adult
crying: A model and review of the literature“, Review o f General Psychology, 4:354.
84 Ekman, P., Matsumoto, D. & Friesen, W. V., 1997, „Facial expresion in affective
disorders“, U P. Ekman & E. L. Rosenberg (eds.), W hat the Face Reveals: Basic and
Applied Studies o f Spontaneous Expression Using tjhe Facial Action Coding System
(FACS), New York, Oxford University Press. Moja prva odobrena sredstva za istra
živanje bila su namenjena proučavanju pacijenata s mentalnim poremećajima, ali
u to vreme nisam imao načina da merim njihovo facijalno ponašanje, tako da sam
se ograničavao samo na pokrete tela. Rezultati o kojima ovde govorim dobijeni su
dvadeset godina kasnije, nakon što smo razvili Kodovni sistem za facijalne radnje,
opisan u 1. poglavlju. Sredinom šezdesetih godina prošlog veka, pod uticajem Sil
vana Tomkinsa, i uz finansijsku podršku za međukulturno istraživanje, prekinuo
sam proučavanje psihijatrijskih pacijenata i, umesto na emocionalne poremećaje,
usredsredio sam se na same emocije. U vreme kada sam napustio studiju o m en
talnim bolesnicima, nismo imali ni alat a ni osnovno znanje o emocijama da bismo
istraživali pacijente s teškim poremećajima. Srećom, taj posao sada obavlja veći
broj istraživača služeći se našim Kodovnim sistemom i drugim alatima za merenje
facijalnih i vokalnih izraza pacijenata; brojni primeri su navedeni u W hat the Face
Reveals.
85 Sternberg, C. R., & Campus, J. J., 1990, „The development of anger exprsions in
infancy“. U N. L. Stein, B. Leventhal, & T. Trabasso (eds.), Psychological and Biological
Approaches to Emotions, Hillside, N. J.: Lawrence Erlbaum Associates. V str. 247-282.
86 Berkowitz, L., 1969, „The frustration-aggresion hypothesis revisited“, U L. Ber-
kowitz (ed.), Roots ofAggresion, New York, Atherton Press. V. str. 1-28.
87 Moja ćerka Eva pitala je njegovu svetost Dalaj Lamu zašto se ljutimo na one koje
volimo, i on je ponudio to objašnjenje.
88 Zanimljiva diskusija o isplativosti s evolucionističke pozicije. McGuire, M. &
Troisi, A„ 1990, „Anger: An evolutionary view“. U R. Plutchik & H. Kellerman
(eds.), Emotion, Psychopathology an d Psychotherapy, New York, Academic Press.
89 Džozefa Kamposa /Campos/, sa Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, i Marka
Ginberga /Greenberg/, sa Pensilvanijskog državnog univerziteta, u ličnom razgo
voru, 2000. godine.
90 Holden, C., 2000, „The violence of the lambs“, Science, 289: 580-581.
91 Konner, M., 2001, The Tangled Wing: Biological Constraints on the Human Spirit.
2nd édition, New York, Henry Holt. V. poglavlje 9.
92 O uticaju genetskog nasleđa i okoline na agresivno ponašanje videti Plomin, R.,
Nitz, K. & Rowe, D. C., 1990, „Behavioral genetics and aggressive behaviour in
childhood“. U M. Lewis 8c S. Miller (eds.), H andbook o f Developm ental Psychopat
hology, New York, Plenum. V. takode, Miles, D. R. & Carey, G., 1997, „Genetic and
environmental architecture of human aggression“, Journal o f Personality an d Social
Psychology, 72: 207-217.
93 Dalaj Lama, u našem ličnom razgovoru, 2001. Vidi i Goleman, D„ 2003, Destruc
tive Emotions: How Can We Overcome Them?, New York, Touchstone Books.
94 Tavris, C. 1989. Anger: The Misunderstud Emotion, New York: Touchstone Books.
95 Ibid. V. str. 125-127.
96 McGuire i Troisi, „Anger“.
97Lemerise, E. 8c Dodge, K., 2000, „The development o f anger and hostile interac
tions“. U M. Lewis 8c J. Haviland-Jones (eds.), H andbook o f Emotions. 2nd éditions,
New York, The Guilfors Press, V. str. 594-606.
98 McGuire i Troisi, „Anger“.
99 Gottman, J. M. 8c Levenson, R. W., 1999, „How stable is marital interaction over
time?“, Family Processes, 38:159-165.
336 Pol E kman
100 Lazarus, R., 1991, Emotion and Adaptation, New York, Oxford University Press.
101 Goleman, Destructive Emotions.
102 V. Izard, C., 1972, Patterns o f Emotions. San Diego, Calif., Academic Press. O
depresiji i ljutnji videti Harmon-Jones, E. „Individual différences in anterior brain
activity and anger: Examining the rôles o f attitude toward anger and depression“
(u pripremi).
103 Harmon-Jones, „Individual différences“.
104 Chesney, M. A., Ekman, P., Friesen, W. V., Black, G. W. & Hecker, M. H. L., 1990,
„Type A behaviour pattern: Facial behaviour and speesh components”, Psychoso-
m aticM edicine, 53: 307-319.
105 Rosenberg, E. L., Ekman, P., Jiang, W., Babyak, M., Coleman, R. E., Hanson, M.,
O’Connor, C., Waugh, R. & Blumenthal, J. A., 2001, „Linkages between facial
expressions o f émotion in transient myocardial ischemia“, Em otion, 1: 107-115;
Rosenberg, E. L., Ekman, P. & Blumenthal, J. A., 1998, „Facial expression and the
affective component of cynical hostility“, Health Psychology, 17: 376-380.
106 Barefoot, J. C., Dahlstrom, W. G. & Williams, R. B ., 1983, „Hostility, CHD
incidence, and total mortality : A 25-year follow-up study o f 225 physicians“, Psy-
chosom atic M edicine, 45: 5 9 -6 3 ; Williams, R. B ., Haney, L. T., Lee, K., Kong, Y.,
Blumenthal, J. & Whalen, R ., 1980, „Type A behaviour, hostility, and coronary
atherosclerosis“, P sychosom atic M edicine, 42: 5 3 9 -5 4 9 ; Ironson, B ., Taylor, C.
B ., Boltwood, M., Bartzokis, T., Dennis, C., Chesney, M., Spitzer, S. & Segall, G.
M., 1992, „Effects o f anger on left ventricular ejection fraction in coronary artery
disease“, A m erican Jo u r n a l o f C a rd iolo g y , 70: 2 8 1 -2 8 5 ; Mittleman, M. A.,
Maclure, M., Sherwood, J. B ., Mulry, R. P., Tofler, G. H., Jacobs, S. C., Friedman,
R ., Benson, H. & Müller, J. E., 1995, „Triggering o f acute myocardial onset by
episodes: Déterminants o f myocardial infarction onset study investigators“, Cir
culation, 92: 1720-1725; Rosenberg, „Linkages“.
107 Ekman, P., 1979, „About brows: Emotional and conversational signais“. U M.
von Cranach, K. Foppa, W. Lepenies, & D. Ploog (eds.), H um an Ethology, New
York, Cambridge University Press. V. str. 169-248.
108 Videti odličnu knjigu Helene Kronin, The Ant an d the P eacock: Altruism an d
Sexual Selection fro m Darwin to Today, 1991, New York, Cambridge University
Press.
109 Izveštaj Kanadske kazneno-popravne službe /Correctional Service of Canada
report/, prema navodima Gayla Swihart, John Yuille, & Stephan Porter u The Rôle
o f State-Dependent M em ory in „Red-Outs“.
110 Navodi Laure Helmut /Helmuth/ o nalazima sociologa Mareja Štrausa /Straus/,
Univerzitet Nju Hemšir, u Helmuth, L„ 2000, „Has Americas tide of violence rece-
ded for good?“, Science, 289: 585.
111 Davidson, R. Putnam, K. M. & Larson, C. L., 2000, „Dysfunction in the neural
circularity o f émotion régulation - a possible préludé to violence“, Science, 289:
591-594.
112 Raine, A., 1970, „Antisocial Behaviour in psychophysiology: A biosocial per-
ceptual and prefrontal dysfunction hypothesis“, U D. M. Stoff, J. Breiling, & J. D.
Maser (eds.), The H andbook o f Antisocial Behaviour, New York, John Wiley & Sons,
V. str. 289-303.
113 Videti razmatranje Majkla Rutera /Michael Rutter/ o nalazima drugih istraživača
o delinkvenciji na početku i tokom adolescencije u uvodu njegove knjige Genetics o f
Criminal an d Antisocial Behaviour, 1996, New York, John Wiley & Sons.
114 American Psychiatric Association, 1994, „Intermittent explosive disorder“, U
Diagnostic an d Statistical M anual o f M ental Disorders: DSM-IV, Washington, D. C.,
American Psychiatric Association. V. 627-630.
115 Pregledni prikazi o mnogim od ovih pitanja dati su u posebnom odeljku izdanja
časopisa Science, od 28. 06. 2000. /289(28): 569-594/. O drugačijim pristupima
antidruštvenom ponašanju videti Stoff, D. M., Breiling, J. & Maser, J. D., 1997, The
H an dbook o f Antisocial Behaviour, New York, John Wiley & Sons.
116 Videti zanimljiv članak Pitera Goldija /Peter Goldie/, „Compassion: A natural
moral émotion“. U pripremi za Deutsche Zeitschrift fu r Philosophie.
117 Ekman, P., Friesen, W. V. 8c Simons, R. C., 1985, „Is the startle reaction an émo
tion?“, Journal o f Personality an d Social Psychology, 49(5): 1416-1426.
118 Levenson, R. W., Ekman, P., Heider, K. & Friesen. W. V., 1992, „Emotion and
autonomie nervous system activity in the Minangkabau ofW est S u m a tr a Jo u rn al
o f P ersonality an d S ocial P sychology, 62: 97 2 -9 8 8 ; Levenson, R. W., Carstensen,
L. L., Friesen, W. V. & Ekman, P., 1991, „Emotion, psychology, and expression in
old age“, P sychology andA ging, 6 :2 8 -3 5 ; Levenson, R. W., Ekman, P. & Friesen,
W. V., 1990, „Voluntary facial action generates emotion-specifïc autinomic ner
vous system activity“, P sychophysiology, 27: 3 6 3 -3 8 4 ; Ekman, P., Levenson, R.
W. & Friesen, W. V., 1983, „Autonomie nervous system activity distginguishes
between émotions“, Scien ce, 221: 1208-1210.
119 Tako bi predviđala teorija psihologa Leonarda Berkovica, po kojoj averzivni
događaji mogu da rezultuju bilo ljutnjom bilo strahom, zavisno od situacije, pret
hodnog učenja i naslednih dispozicija. Berkowitz, L., 1999, „Disgust: The body and
338 Pol E kman
soul émotion“. U T. Dalglish & M. J. Power (eds.), H an d b ook o f Cognition an d

Emotion, Chichester, U. K., John Wiley & Sons. V. str. 429-446.
120 Ovde se oslanjam na studiju o strahu i anksioznosti Rudija i Migera, mada se u
opisu njihovih nalaza i nalaza drugih, koje oni navode, koristim svojom termino
logijom. Rhudy, J. L. & Meagher, M. W., 2000, „Fear and anxiety: Divergent effects
on human pain thresholds“, Pain, 84: 65-75.
121 Ibid.
122 Schmidt, L. A. & Fox, N. A., 1999, „Conceptual, biological and behavioral dis
tinctions among different categories o f shy children“. U L. A. Schmidt & J. Suculkin
(eds.), Extrem e Fear, Shyness, an d Social Phobia: Origins, Biological M echanisms,
and Clinical Outcomes, New York, Oxford University Press. V. str. 47-66.
123 Ibid.
124 Kagan, J., 1999, „The concept of behavioral inhibition“. U ibid. V. str. 3-13.
125 Crozier, W. R., 1999, „Individual différences in childhood shyness: Distinguis-
hing fearful and self-conscious shyness“. Schmidt & Fox, „Conceptual, biological
and behavioral distinctions“. V. str. 14-29 i 47-66.
126 Ovde se puno oslanjam na Omanovo poglavlje. Ohman, A., 2000, „Fear and
anxiety: Evolutionary, cognitive, and clinical perspectives“. U M. Lewis & J. Havi-
land-Jones (eds.), The H andbook o f Emotions, 2nd édition, New York, The Guilford
Press. V. str. 573-593.
127 Videti moj komentar u Ekman, P., 1985, TellingLies, New York, W. W. Norton.
Treće izdanje je objavljeno 2001.
128 Ekman, P. & Friesen, W. V., 1975, Unmasking the Face: A Guide to Recgnizing
Emotions fro m Facial Clues, Upper Saddle River, N. J., Preutice Hall. V. str. 66-67.
129 Kako se navodi u Miller, W. I., 1997, The Anatomy ofDisgust, Cambridge, Mass.,
Harvard University Press. V. str. 97.
130 Ibid. V. str. 22.
131 Ibid. V. str. 118.
132 Rozin, P., Haidt, J. & McCauley, C. R., 1999, „Disgust: The body and soul émo
tion“. U T, Dalglish & M. J. Power (eds.), H andbook o f Cognition an d Emotion, Chi
chester, U. K., John Wiley & Sons. V. str. 435.
133 Zbir procenata ne iznosi 100 zato što su postojali neki neklasifikovani odgovori.
134Gottman, J. M. & Levenson, R. W., 1999, „How stable is martial interaction over
time?“, Fam ily Processes, 38: 159-165; Gottman, J., Woodin, E. & Levenson, R.,
2001, „Facial expressions during marital conflict“, Journal o f Family Com m unica
tion, 1: 37-57.
135 Miller, The Anatomy ofDisgust. V. str. 133-134.
136 Ibid. V. str. 137-138.

137 Nussbaum, M. C., 2000, „Secret Sewers ofvice: Disgust, bodies and the law“, U
S. Bandes (ed.), The Passions o f Law, New York, New York University Press. V. str.
19-62.
138 Ibid. V. str. 44.
139 Ibid. V. str. 47.
140 Ibid.
141 Levenson, R. W. & Reuf, A. M., 1997, „Physiological aspects o f emotional
knowledge and rapport“. U W. J. Icles (ed.), E m pathie Accuracy, New York, The
Guilfored Press. V. str. 44-47.
142 Ekman, P & Friesen, W. V., 1975, Unmasking the Face. V. str. 67.
143 Miller, T heA natom y o f Disgust, V. str. 207.
144 Ibid. V. str. 221.
145 Philips, M. L., Senior, C., Fahy, T. & David, A. S., 1998, „Disgust - the forgotten
émotion of psychiatry“, British Journal o f Psychology, 172: 373-375.
146 Buell, H. (ed.)., 1999, Moments, New York, Black Dog and Leventhal. V. str. 108.
147 Na primer, v. Synder, C. R. & Lopez, S. J. (eds.), 2002, The H andbook o f Positive
Psychology, New York, Oxford University Press. Primedbe na ovaj rad videti u R.
Lazarus, „Does the positivity movement have legs?“, P sychological Inquiry, u
pripremi.
148 Frederickson, B. L. & Brannigan, C., 2001, „Positive émotions“. U T. J. Mayne &
G. A. Bonanno (eds.), Emotions: Current Issues an d Future Deirections, New York,
The Guilford Press. V. str. 123-151.
149 O humoru v. Ruch. W. & Ekman, P., 2001, „The expressive pattern of laughter“.
U A. W. Kasznik (ed.). Emotion, Qualia, and Consciousness. Tokyo, Word Scientific
Publisher. V. str. 426-443. Takođe videti Bachorowski, J. & Owren, M. J., 2001, „Not
all laughs are alike: Voiced but not voiced laughter readily elicits positive affect“,
Psychological Science, 12: 252-257.
150 Ekman, P., 1992, „An argument for basic émotions“, Cognition an d Emotion, 6:
169-200.
151 Keltner, D. & Haidt, J. (u pripremi), „Aspproaching awe, a moral, aesthetic, and
spiritual émotion“, Cognition an d Emotion.
152 Zahvaljujući Polu Kofmanu /Paul Kaufman/, koji je uočio da sam ovu emociju
bio izostavio.
153 Konsultovao sam se s još jednim italijanskim stručnjakom za emocije, Pio Ricci
Bitti-jem, koji je potvrdio da fje r o verovatno jeste najbolja reč za ono što sam opi
340 Pol E km an
sao, iako je on pomenuo alternativu, rçc appagato. Izabrao sam fjero jer mi se čini
da zvuk te reči bolje odgovara doživljaju. No sama reč nije važna; važno je da se
specifikuje još jedan drugačiji tip prijatnosti.
154 Lewis, M. 2000. „Self-conscious émotions“. U M. Lewis & J. Haviland-Jones
(eds.), The H andbook o f Emotions. 2nd édition. New York: The Guilford Press.
155 Rosten, L., 1968, The Joys o f Yiddish, New York, Pocket Books. V. str. 257.
156 Ibid.
157 Haidt, J., 2000, „The positive émotion of élévation“, Prévention and Treatment, 3.
158 Lazarus, R. & Lazarus, B. N., 2001, „The émotion o f gratitude“. Tekst pročitan
na sastanku American Psychological Association, San Francisco, Calif.
159 Smith, R. H., Turner, T. J., Garonzik, R., Leach, C. W., Vuch-Druskat, V. &
Weston, C. M., 1996, „Envy and Schadenfreude“, Personality an d Social Psychology
Bulletin, 2 2 :1 5 8 -1 6 8 ; Brigham, N. L., Kelso, K. A., Jackson, M. A. & Smith, R. H.,
1997, „The rôles of invidious comparison and deservingness in sympathy and Scha
denfreude“, Basic and Applied Social Psychology, 19: 363-380.
160 Zahvaljujem Dženi Bir /Веег/, koja mi je na to skrenula pažnju.
161 Vrlo zanimljiv pristup ljubavi v. u Solomon, R. C., 1988, A bout Love, New York,
Simon & Schuster. Noviji prikaz istraživanja o romantičnoj ljubavi, u kome se sma
tra da je reč o emociji, v. u Hatfield, E & Rapson, R. J., 2000, „The funds, friends,
and faith of happy people“, A m erican Psychologist, 55: 56-67.
162 V. sledeće članke: Diener, E., 2000, „Subjective well-being: The science o f hap-
piness and a proposai for national index“, Am erican Psychologist, 55: 34-43; Myer,
D. G., 2000, „The funds, friends, and faith ofhappy people“, A m erican Psychologist,
55: 56-67.
163 Prikaz o ovom istraživanju i sličnim istraživanjima vidi u Averill, J. R. 8c More,
T. A., 2000, „Happiness“. U Lewis i Haviland-Jones, The H an dbook o f Emotions. V.
str. 663-676.
164 Ibid.
165 Peterson, C., 2000, „The future o f optimism“, A m erican P sychologist, 55:
44-55.
166 Noviji prikaz o skorašnjim nalazima v. kod Danner, D. D., Snowdon, D. A. 8c
Friesen, W. V., 2001, „Positive émotions in early life and longevity: Findings from
the nun study“, Journal o f Personality an d Social Psychology, 80:804-813.
167 Peterson, „The future o f optimism“.
168 Ibid. V. str. 49.
169 Ekman, P., 1992, „An argument for basic émotions“, Cognition an d Em otion, 6:
169-200.
170 Frank, M. G., Ekman, P. & Friesen, W. V., 1993, „Behavioral markers and reco-
gnizability o f smile of enjoyment“, Journal o f Personality an d Social Psychology, 64:
83-93; Frank, M. G. & Ekman, P., 1993, „Not all smiles are equal; The differentia
tion between enjoymnet and non-enjoyment smiles“, Humor, 6 :9 -2 6 .
171 Duchenne de Boulogne, G. B„ 1990, The Mechanism o f Human Facial Expresion,
prevodilac i priređivač A. Cuthbertson, New York, Cambridge University Press
(originalno izdanje 1862).
172 Ibid. V. str. 72.
173 Ekman, P., Roper, G. & Hager, J. C., 1980, „Deliberate facial movement“, Child
Developm ent, 51: 886-891.
174 Darvin C., 1998, The Expresion ofth e Emotions in M an an d Animais, 3rd édition,
New York, Oxford University Press.
175 Ekman, P. & Friesen, W. V., 1982, „Feit, false and miserable smiles“, Journal o f
N onverbal Behavior, 6(4): 238-52.
176 Fox, N. A. & Davidson, R. J., 1987, „Electroencephalogram asymetry in respon
se to the approach of a stranger and maternai séparation in 10-month-old children“,
Developm ental Psychology, 23: 233-240.
177 John Gottman, University o f Washington, Seatle, 2000. U ličnom razgovoru.
178 Keltner, D. & Bonanno, G. A., 1997, „A study o f laughter and dissociation: Dis
tinct correlates af laughter and smiling during bereavement“, Journal o f Personality
an d Social Psychology, 4: 687-702.
179 Harker, L. & Keltner, D., 2001, „Expressions o f positive émotion in women’s
College yearbook pictures and their relationship to personality and life outcome
across adulthood“, Journal o f Personality an d Social Psychology, 8 0 :112-124.
180 Konow, James D. & Early, Joseph E., kako se navodi u The New York Times-u, od
19. 05. 2001, str. 17.
181 Ekman, P., Davidson, R. J. & Friesen, W. V., 1990, „Emotional expresion and
brain physiology II: The Duchenne smile“, Journal o f Personality an d Social Psyc
hology, 58: 342-353.
182 Ekman, P., 1985, TellingLies: Clues to Deceit in the M arketplace, M arriage, an d
Politics, New York, W. W. Norton. V. str. 153.
183 Ekman, P. i Friesen, W. F., „Nonverbal Leakage and Clues to Decepetion. Psyc-
hiatry, 1969, 32, 88-105.
184 Haggard, Ernest A. I Isaacs, Kenneth S., 1966, „Micro-momentary Facial Expre
ssions as Indicators o f Ego Mechanisms in Psychotherapy“. U Louis A. Gottschalt
& Arthur H. Auerbach (priređivači), M ethods o f Research in Psychotherapy, New
York, Appleton-Century-Crofts.
342 P ol E km an
iss Dugujem zahvalnost doktoru medicine Mardiju J. Horovicu, koji nam je omo
gućio da pregledamo intervjue pacijenata koji su im ali potisnute određene
emocije.
186 Dean, John, 1976, Blind A m bition, New York, Simon & Shuster.
187 Ekman, P., 1985, TellingLies: Clues to Deceit in the M arketplace, M arriage, an d
Politics, New York, W. W. Norton. Treće izdanje, 2002.
188 Porter, S., Yuille, J. C. i Birt, A. 2001. „The Discrimination o f Deceptive, Mista
ken, and Truthful Witness Testimony“. U R. Roesch, R. R. Corrado, R. Dempster
(priređivači), Psychology in the Courts: International Advances in Knowledge, New
York, Routledge.
189 Duchenne de Boulogne, G. B., 1990, TheM echanism o f Human Facial Expresion.
Preveo i priredio A. Cuthberston, New York, Cambridge University Press (godina
originalnog izdanja 1862).
190 Mark Frank, PhD, Associate Professor, Communications Department, State
University of New York, Buffalo.
191 Gladwell, Malcolm, 2005, Blink; The Power ofT hin kin g Without Thinking, New
York, Little, Brown.
192 Kassin, S. M. & Fong. C. T., 1999, „Im Innocent!: Effects o f Training on Judge-
ments o f Truth and Deception in the Interrogation Room“. Low & Human B ehavi
our, 23: 499-516.
193 Drugi radovi o onome što nazivam emocionalni profili: Hemenover, S. H. U pri
premi. „Individual différences in mood course and mood change: Studies in affective
chronometry“. Journal o f Personality an d Social Psychology; Davidson, R. J. 1998.
„Affective style and affective disorders“, Cognition and Emotion, 12:307-330.
194 Više o sramoti v. u Scheff, T., 2000, „Shame and the social bond.“ Sociological
Theory, 18:8 4 -9 8 ; takođe u Smith, R., 2002, „The rôle of public exposure in moral
and nonmoral shame and guilt“, Journal o f Personality an d Social Psychology, 83(1):
1 3 8 -1 5 9 .0 neugodnosti v. Rowland, S. &Miller, I., 1992, „The nature and severity
o f self-reported embarrassing circumstances“, Personality an d Social Psychology
Bulletin, 18(2): 190-198.
195 Keltner, D., 1995, „Signs o f appeasement: Evidence for the distinct displays of
embarrassment, amusement, and shame“, Journal o f Personality and Social Psycholo
gy, 68:441-454. Videti moje osporavanje ovih nalaza u Ekman, P., 1997, „Conclusion:
What we have learned by measuring facial behaviour“, P. Ekman & E. L. Rosenberg
(eds.), What the Face Reveals, New York, Oxford Univesrsity Press. V. str. 469-495.
196 Više o zavisti v. uSalovey, P. (ed.), 1991, The Psychology ofjealosy an d Envy, New
York, The Guilford Press. V. i 10. poglavlje izvanredne knjige Ben Zeev, A., 2000,
The Subtlety o f Emotions, Cambridge, Mess., M IT Press.
197 Davidson, R. J., Scherer, K. R. & Goldsmith, H. H., 2003, H andbook o f Affective
Sciences, New York, Oxford University Press.
198 Goleman, D., 2003, Destructive Emotions: How Can We O vercome Them?, New
York, Bantam Books.
199 Praktično da i ne postoje istraživanja o ovome. Ovo što govorim zasnivam na
razgovorima s ljudima koji, po m ojoj ličnoj oceni, imaju svesti o impulsu. Oni
izjavljuju da im to ne polazi uvek za rukom.
200 Razgovarao sam sa Ričardom J. Dejvidsonom, profesorom univerziteta u
Viskonsinu, i sa njegovom svetošću Dalaj Lamom.
201 Bennet-Goleman, T. & the Dalai Lama., 2002, E m otion al A lchem y: How the
M ind Can H eal the Heart, New York: Three Rivers Press; Wallace, A. & Quirolo, L.
(eds.), 2001, Budhism with an Attitude, Ithaca, N. Y., Snow Lion Publications;
Kabat-Zinn, J., 1995, W herever You Go There You Are: Mindfulness M editation in
Everyday Life, New York, Hyperion.
202 Ekman, P., 1985, TellingLies: Clueas to Deceit in the M erketplace, M arriage, an d
Politics, New York, W. W. Norton. Treće „Nortonovo“ izdanje objavljeno je 2002.
203 Bugental, D. B., Shennum, W., Frank, M. & Ekman, P., 2000, „’True Lies’:
Childrens abuse history and power attributions as influences on deception détec
tion“. U V. Manusov & J. H. Harvey (eds.), Attributum, Comm unication Behaviour,
and Close Realtionships, Cambridge, Cambridge University Press. V. str. 248-265.
204 Ekman, P., O’Sullivan, M. & Frank, M., 1999, „A few can catch a liar“. Psycholo
g ical Science, 10: 263-266; Ekman, P. & O’Sullivan, M., 1991, „Who can catch a
liar?“, American Psychologist, 46: 913-20.

Pol Ekman - Razotkrivene Emocije

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Pol Ekman - Razotkrivene Emocije

Uploaded by

Copyright:

г^л Zavod za udžbenike

1. Emocije u raznim kulturama...................................................... 37

Zaključak: Življenje s emocijama................................................291

važnu temu u ljudskim životima, zvanična akademska psihologija

nagradu Američkog udruženja psihologa. Autor je ili priređivač

3 Ekman, P., Razotkrivene em ocije, 2011, str. 296.

Značaj emocija - pozitivan i negativan uticaj

4 Ekman, P., R azotkrivene em ocije, 2011, str. 86.

ukoči, kada začujemo eksploziju ili udarac groma svako od nas će

5 Ekman, P„ R azotkrivene em ocije, 2011, str. 65.

urođena emocionalna reakcija. Osim ovih urođenih okidača, posto­

7 Ekman, P., isto, str. 50.

čine nas opreznim pre upuštanja u aktivnosti koje bi u doslovnom,

8 Ekman, P., isto, str. 83.

Osim adaptivne, biološke funkcije, emocije imaju i važnu soci-

Izražavanje, razumevanje i socijalna kontrola emocija

i nekada je bilo biološki svrsishodno. Darvin je pokazao da su odre­

10 Izražavanje em ocija kod čoveka i životinja (1872), Dosije, Beograd 2009.

tnim uticajem (filmova, televizije) našeg, zapadnog načina izraža­

pravila emocionalnog ponašanja, kako pokazuju Ekmanovi ekspe­

12 Ekman, P., Razotkrivene em ocije, 2011, str. 40.

Primarne emocije: vrste, okidači, izražavanje i uloga

manifestuje kao maksimalno podignute obrve, širom otvorene oči,

15 Ekman, P., Razotkrivene em ocije, 2011, str. 205.

ruku, stisnute pesnice), glasu (podignut ton) i mimici lica (namr­

radije da ispljunete, čak i pomisao da pojedete nešto tako bljutavo,

Ekman u ovoj knjizi razrađuje zanimljivu ideju da su primarne

EM O C IJA R A SPO LO ŽEN JE PATOLOŠKI CRTA LIČNOSTI

Otkrivanje lažnih emocionalnih izraza

18 Ekman, P., TellingLies: Clues to D eceit in the M arketplace, Politics, an d M arriage

utvrdile da su pogrešne“. Tako, recimo, oklevanje u odgovoru, nije

19 Ekman, P., Razotkrivene em ocije, 2011, str. 276.

Druga, biranje ponašanja dok ste emotivni, tako da svoje

svake naše emocije? Možemo li da uklonimo određeni okidač? Ako

emocionalnog odgovora možemo dovoljno rano da postajemo sve-

znamo da su opšte, da su deo iskustava svih ljudskih bića. Zbunje­

Na početku svojih istraživanja, pred kraj 50-ih godina 20. veka,

da su facijalne ekspresije urođene i univerzalne za sve vrste, ali nije

delovanju. Nasuprot tome, simbolički gestovi - kao što su potvrdna i

tumače. Forejci, međutim, nisu imali takav problem; fotografije su

dvojicu ljudi koji su svirali na instrum entim a a onda sam snimio

U vezi sa najčešće ispričanom pričom za strah postojao je pro­

Na Novu Gvineju vratio sam se krajem 1968. godine, s mojim

svi su gledali filmove, govorili su engleski, i pohađali su misionarsku

Naše rezultate objavio sam na godišnjoj nacionalnoj antropo­

stimo reči kada smo emocionalni, ali emocije ne možemo da svede-

/KSFP/ (Facial Action Coding System /FACS/) - koga sada koriste na

cijama s Njegovom svetošću, Dalaj Lamom. Bilo je još šestoro d ru ­

videli, jer ona samo pokazuje koji delovi moždane strukture su

da će da naleti na vas. Vaš svesni duh bio je usredsređen na neki zanimljiv

Kada je emocija snažna i kada otpočinje naglo, kao u primeru

Skoro svako ko istražuje emocije danas se slaže s ovim što sam

kvu vrstu informisanja naziva postracionalizacija.22 To ne znači da

uvek će da izazove strah. No, moja supruga se plaši miševa, a mene

Psiholog Ričard Lazarus je kasnije izašao sa sličnim predlogom.27

sticanja univerzalnih tema. Izložiću dve mogućnosti i objasniću

krvi (ovi nalazi se opisuju u 4. poglavlju). Takvi rezultati istraživanja

što je ono što okida naše emocije. Mi se rađamo spremni, sa klicom

rezultate? Kada bi obrnuto bilo tačno, ljudi bi i na druge opasne

Uveren sam da je jedna od najistaknutijih osobina emocije to

ovaj uklapa u stavku koja se već nalazi u bazi podataka emocionalne

u kružni tok ili kada skrećemo. Tada ne možemo da razgovaramo,

Možemo da postanemo emocionalni i dok se prisećamo neke

verovatno odati drugima tako da naš bračni drug može da se razljuti

s velikim nabojem. Takođe možemo da posmatramo šta čini emo­

urođena emocionalna reakcija. Osim ovih urođenih okidača, posto

i nekada je bilo biološki svrsishodno. Darvin je pokazao da su odre

tnim uticajem (filmova, televizije) našeg, zapadnog načina izraža

pravila emocionalnog ponašanja, kako pokazuju Ekmanovi ekspe

ruku, stisnute pesnice), glasu (podignut ton) i mimici lica (namr

znamo da su opšte, da su deo iskustava svih ljudskih bića. Zbunje

U vezi sa najčešće ispričanom pričom za strah postojao je pro

Naše rezultate objavio sam na godišnjoj nacionalnoj antropo

cijama s Njegovom svetošću, Dalaj Lamom. Bilo je još šestoro d ru

s velikim nabojem. Takođe možemo da posmatramo šta čini emo

jem da bi se pažljivim ispitivanjem našlo da se pre ili u toku podiza

kih promena koje takođe proizvode određene vidljive i čujne signa

bilo adaptivno u našoj evolutivnoj prošlosti. Razumevanje moje teo

važnijim saobraćanjima /emocionalnim/ s drugim ljudima. Pripa

No, važno je da zapamtimo da se emocije retko javljaju poje

sticanje veštine u bavljenju s emocijama delom se sastoji u razvija

Kada sm rt voljene osobe usledi naglo i neočekivano, bez vrem e

Ako još uvek niste počeli da osećate tugu, pokušajte da p o d ra

va, već proizvodi ovakvo karakteristično boranje. U svojoj knjzi Istra