Filozofski fakultet

Odsek za filozofiju

Seminarski rad iz predmeta etika 2

SOKRATOVO POJMOVNO MIŠLJENJE I

SOFISTIČKI RELATIVIZAM

Student: Mentor:
Mladen Nikšić Stanko Vlaški
Novi Sad 2018.
Apstrakt: Sofisti i Sokrat zajedno presdtavljaju veoma bitne momente koji su uticali značajno na
pravac filozofskog mišljenja i oblikovanja sveta i društva kakvog poznajemo danas. Obradjivana
tema daće akcenat na odnos dva sukobljena mišljenja, naravno rad će obuhvatiti i društveno
politička dešavanja tog vremena u Atini, to jest na koji način su dešavanja u tim životnim
sferama znatno uticala na to da se neupitni običaji koji mogu preživeti samo ako su nepitni,
dovedu u pitanje. Sofističke stavove ćemo posmatrati iz perspektive citata koji zapravo govori
suštinski šta jeste bio stav sofista „čovek je mera svih stvari, onih kojih jesu da jesu i onih koji
nisu da nisu“, pokazaćemo kako se Sokrat borio protiv tog društveno destruktivnog stava i
klasičnog polisa, kao i zbog čega je znanje vrilna i kako su se to Atinjani ogrešili o Sokrata.

Ključne reci: pojam, vrilna, znanje, relativizam, razložnost, kriza

Sadržaj:
 ATINSKA KRIZA “ČOVEK JE MERA SVIH STVARI”
 POJMOVNO MIŠLJENJE, ZNANJE KAO VRLINA
 LITERATURA
 ATINSKA KRIZA “ČOVEK JE MERA SVIH
STVARI”

Atinska kriza, odnosno kriza polisa kao polisa počela je posle perioda prosperiteta a za
vreme atinskog vodje Perikla koji uživao veliko poštovanje svih gradjana Atine, što zbog svoje
sposobnosti kao vojskovodje, što zbog istaknutute moći govorništva i sposobnog državnika.
Perikle je predstavljao centralnu i najbitniju ličnost Atinske demokratije, za vreme njegove
vladavine Atina je doživela procvat u svim sferama duštva i teritorijalnosti. Atina je čvrsto imala
vlast nad grčkim teritorijama, političku i vojnu moć uporedno je pratio kulturni razvoj Atinskog
polisa, a u njemu značajni napredak se video u oblastim drame, pesništva i arhitekture. Duhovni
napredak, pored suverene političke i teritorijalne moći je doveo do toga da se dotašnji običaji i
zakoni još više učvrste u svest njenih gradjana, jednostavno nije ni bilo potrebe ni uslova da se
oni dovedu u pitanje.

Ali šta se dešava kada se situacija u kome vlada blagostanje i nesumnjivo poverenje u
zakone i običaje promeni, kad se oni dovode u pitanje? Naravno u periodu krize, a ta kriza je
usledila nakon što je Perikle proglasio rat Sparti, njihovom najvećem rivalu na Peleponezu a sa
ciljem da Atina bude apsolutni vladar cele grčke, što je pobeda nad Spartom to i garantovala.
Atinjani su ovaj rat izgubili i njihovi gubici su bili ogromni a oni su se ogledali i u gubitku
poverenja gradjana u polis. Tokom rata u Atini je zavladala kuga koja je odnela mnoge živote a
medju žrtvama je bio i Perikle, najbitnija ličnost tog polisa.

Ono što je očekivano došlo jeste slabljenje onog poverenja koje su gradjani imali za
vreme blagostanja, period krize je doveo do toga da se zapitaju oko svih društvenih normi koje
su samorazumljivo važile, u to spadaju običaji i zakoni, uopšte ceo sistem je doveden u pitanje.

Običajnosni sistem delanja se zasnivao na kružnoj vezi izmedju karaktera individue i

običajnosti poliasa. Jedna rečenica koje možda najbolje oslikava ovaj odnos jeste ona kada je
jedan jedan gradjanin pitao filozofa za savet kako da dobro vaspita svog sina na šta mu je ovaj
odgovorio “učini ga dobrim gradjaninom dobrog polisa”.

Dakle, kruzna veza je to da građanin koji je rođen u takvom uređenju, od svog rođenja i
tokom odrastanja prihvata te običaje kao samorazumljive i neupitne, njegovo celokupno
delovanje je usmerno ka tim običajima i od njih dolazi. Gradjani su tako delovali i takvim
delovanjem se održavaju i polis i pojedinac. Krizom polisa se se običajnosni sistem delovanja
doveo u pitanje a običaji mogu važiti samo kao neupitni, kada dodje do pokušaja racionalizacije
običaja, nastaje problem da se običaji opravdaju, ako nisu dobri, loši običaji se odbacuju dok se
dobri zadržavaju, usled ovakvog uopšte razmatranja šta je dobro a šta nije, postavlja se pitanje,
koje kriterijume za to koristimo, po čemu i zbog čega mi možemo da znamo koji su dobri a koji
nisu.

Atinska kriza je bila pogodno doba za nastanak sofizma. “Sofisti su prvi počeli promišljati
krizu i napetost u običajnosnom sistemu života helena. Protumačili su ih kao posljedicu
nesklada u cijelom sistemu djelanja izmedju prirodnog poretka stvari – koji bi trebalo da budu
uzor ljudskom djelanju – i postojećih helenskih shvatanja, institucija, običaja i zakona.”1

Sofisti su kako su već sebe nazivali “učitelji mudrosti” koji su tvrdili da nekog mogu
učiniti mudrim, sama reč “sofist” ima koren grčke reči “sophos” što u prevodu znači mudar. Bili
si na lošem glasu kod tadašnjih filozofa, posebno kod Sokrata i Ksenofonta a kasnije i kod
Platona i Aristofana. Na lošem glasu prvo zbog jednog opasnog i destruktivnog stava po
običajnosni polis, drugo zbog činjenice da su naplačivali svoja učenja što je naišlo na veliku
osudu kod filozofskog sveta.

Ali zbog čega se sofistima ipak treba priznati da su “prvi imali hrabrosti da pogledaju
realnosti u oči”? zbog čega su oni pripremili moralni stav koji je usledio kod Sokrata? Sofisti su
doveli u pitanje običajnosni sistem delanja koji vladao neupitno i po zakonu otaca. Oni su
preispitali legitimnost insitucija države i zakona na razumski način. Kod njih je usledilo
odbacivanje delanja koje nužno proizilazi iz običaja, oni su smatrali da delanje može biti

1
Perović M. Filozofija morala, cenzura 2013, str. 16
razumno. Odnosno da delanje kao delanje prositiče iz nekog razumskog razloga. “Razumno je
ono delanje koje razumnim svrhama i sredstvima omogućava da čovjek na prihvatljiv način
ispunjava svoje interese, nagone i prohtjeve”2

Dakle kao što smo rekli, sofisti su bili učitelji mudrosti, putujući učitelji koji su svoje
usluge naplaćivali, ljude su najčešće podučavali retoričkim veštinama u kojima su se i sami
isticali. Sofisti su išli protiv običajnosnog verovanja većine, ono što su ostavili iza sebe a što je
imalo veliki uticaj na celu zapadnu kulturu, jeste razložno mišljenje. Bili su vrlo vešti u
zaključivanje na osnovu razloga, nisu kao ostali gradjani imali ne kritički stav prema vlasti i
uredjenju, inicirali su slobodu kritičkog mišljenja i istraživanja, čovek da bi došao do istine o
tome šta je dobro ili lepo mora se osloniti na sebe ali pre svega mora biti obrazovan a za sebe
su smatrali da su dovoljno mudri da mogu nekog do obrazuju do tog nivoa da će naposletku
njihov učenik doći do pravog znanja o tim pojmovima.

Sve se može dokazati ili opvrgnuti na osnovu jakog razloga, razumsko, rezonsko
mišljenje je temelj njihovog učenja, a rezonovanje ima svrhu jedino ako se shvati da je ljudska
stvarnost itekako diskutabilna što se tiče trenutnih znanja i verovanja. Zbog toga obrazovan
čovek ima prednost i moć u odnosu na ostale, jer sa moći rezonovanja on može sebe opravdati
ili druge opovrgnuti u javnim diskusijama i raspravama.

I tu nastaje problem za klasični polis, jer ako se svako delanje može opravdati na osnovu
jakog razloga, i ako subjektivno mišljenje postane mera svega onda se možu dovesti sve u
pitanje i sve sfere društvenosti, moral, religija, zakoni, dakle ceo jedan sistem se nalazi
problemu jer nema ništa na čemu bi mogao da opstane. Sve je diskutabilno i sve se može
opravdati ili opvrgnuti, čovek svoje postupke može opravdati na osnovu sofističke razložnosti,
svačiji interes, poriv, strast ili cilj čak i loš se mogu opravdati. Sa takvim stavom nijedno društvo
a kamoli država ne mogu da opstanu, zbog tog relativizma a u odbranu polisa su stali Sokrat,
Platon i Aristotel.

2
Perović M. Filozofija morala, cenzura 2013, str. 17
Odgovor: Sofisti su bili putujuci ucitelji, koji su za novcanu nadohnadu, prenosili znanja, najcesce iz
oblasti retorike. Sofisti su sa sobom doneli, kao odgovor na krizu obicajnosti, razloznu svest. Razlozna
svest se sastoji u argumetnovanju u korist svojih postupaka I htenja, na osnovu razumskog misljenja.
Medjutim, posto svaka individual uzima sebe za osnov delovanja, za meru, sto se ogleda u Protagorinoj
izreci ,,Covek je mera svih stvari, onih koje jesu da jesu I onih koje nisu da nisu.”, to odtvara mogucnost
za pravdanje bilo kakvih sadrzaja svesti. Individua, naime, moze delovati u korist opsteg dobra, dobra
polisa I to delovanje potkrepiti argumetnima, ali isto tako, moze delovati I iz sebicnih ciljeva i strasti I to
delovanje podjednako dobro opravdati.

Protiv takvog sofistickog relativizma ustaje Sokrat, nastojeci da misljenjem utvrdi sta je Dobro u deljanju,
koje bi bilo zajednicko svim delatnim individuama I time bi predstavljalo cvrst osnov postupanja. Dobro
je, naime, po Sokratu, svrha individualnog delanja, kao I orijentir u delanju. Znanjem onoga sto je Dobro,
mi osiguravamo dobro delanje. Postavlja se pitanje kako dolazimo do znanja onoga sto je dobro? Sta se
protivi sofistickom pravdanju kao dobrog svakog naseg motiva?

Sokratov odgovor na ova pitanje jeste dijalekticko misljenje, odnosno misljenje kojim, na osnovu
preispitivanja nasih motiva preko postavljanja razloga I protiv-razloga dolazimo do pojma dobra u
delanju, odnosno do znanja koje je opste vazece. To stoji u suprotnosti sa sofistickim argumentovanjem
u korist bilo kog od nasih motiva, koje moze vaziti samo u jednoj posebnoj situaciji, odnosno samo u
slucaju u ciju korist iznosimo opravdanje.

PITANJE: Zbog cega je znanje delatnog dobra opste vazece?...*tisina* Sta je pojam?

ODGOVOR: Pojam je misao o opstim karakteristikama predmeta. Kada znamo pojam nekog predmeta,
taj pojam vazi za sve predmete te vrste. Tako kada kazem da je krug geometrijska figura kojoj su sve
tacke podjednako udaljene od sredista, to vazi za sve krugove, dok ako nacrtam krug na table i kazem
kako je taj krug jedne odredjene velicine, da se nalazi na beloj table I slicno, to vazi samo za taj jedan,
pojedinacni krug. Isti je odnos Sokratovog pojmovnog zasnivanja delanja na znanju Dobra, sa sofistickim
razloznim misljenjem. Znanje dobra je univerzalno I odnosi se na sve ljude, dok se Sofisticka
argumentacija odnosi samo na specificnu situaciju.

To je smisao Sokratovog stave po kome je ,,Vrlina znanje”. Za Sokrata je, dakle, dovoljno da znamo sta je
dobro, pa cemo odma prema tom znanju I delovati.
 Francuski filozof i matematičar Rene Dekart je začetnik filozofskog pravca racionalizma,
sa kojim započinje filozofija Novog veka a čija je filozofija još poznata pod poznata i po imenu
kartezijanska filozofija zbog izvođenja njegovog kartezijanskog koordinatnog sistema u
matematici. Matematika i njegova “opčinjenost” njome će se kasnije odraziti i na njegova
filozofska dela a i celokupan rad. Rođen je 1596. godine na severu srednjevekovne francuske u
prilično nezgodno vreme za iznošenje sopstvenog mišljenja o svemu što jeste i na koji način a
van sholastičko - teocentričke slike sveta koja je bila tada i te kako dominantna, a za šta mu se
posebno mora odati priznanje iako nije totalno istupio od teološkog shvatanja sveta. Dekart je
tokom svog života napisao vrlo značajna dela koja i dan danas imaju odjeka, među njima bi
izdvojili “Praktična i jasna pravila upravljanja duhom u istraživanju istine”, “Rasprava o
metodi”, “Razmišljanja o prvoj filozofiji”, “Principi filozofije” i “O strastima duše”.

U ovom radu ćemo se fokusirati na pomenuto delo “Razmišljanja o prvoj filozofiji” u

kome se najbolje prikazuje i pojašnjava ideja racionalizma kao pravca i njegove filozofije.
Ukratko što se samog pojma racionalizma tiče, rekli smo da je on filozofski pravac ali pravac
koji u spoznajno - teorijskoj moći daje apsolutni primat razumu za koji misle da je jedini
vrednosni sud našeg spoznajnog puta. Ovoj tezi bi se naravno suprotstavili empiristi na čelu sa
Dzonom Lokom, koji smatraju da sva naša saznanja proizilaze iz iskustva to jest iz empirije. Ova
dva delimično disparntna pravca će kasnije biti predmet kritičkih razmatranja kod Kanta ai
osnovi njegovog filozofskog sistema jer će doći do svojevrsne sinteze istih. “Razmišljanja o
prvoj filozofiji“ delo objavljeno 1641. godine, koje Rene Dekart započinje metodskim
skepticizmom iako se često označava kao metodski ali skepticizam koji prožima ovo delo(bar sa
početka) je radikalni. Skepticizam kao filozofski pravac označava sumnju, sumnju u sve ali pre
svega suzdržanost od nekog konačnog suda, sumnja je polazište i cilj mišljenja kod Dekarta.