Tridesetorica tirana

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Za popis uzurpatora rimskog prijestolja u Historiji Augusti, v. Trideset tirana (Rim).
Tridesetorica tirana (grčki: οἱ τριάκοντα τύραννοι) naziv je za lakonofilsku oligarhijsku grupaciju koja je došla na vlast u antičkoj
Atini nakon atinskog poraza u peloponeskom ratu 404. godine st. e. Vodeći članovi ove oligarhijske grupe bili su Teramen i Kritija,
od kojih je ovaj drugi bio Platonov ujak i Sokratov prijatelj, i čiji se lik pojavljuje u Platonovim dijalozima Harmid i Protagora
(Kritijin lik u dijalozimaTimaj i Kritija verovatno nije identičan s ovim Kritijom, već sa njegovim istoimenim dedom).

Zavođenje oligarhije
Nakon duge opsade, Atina se konačno predala spartanskom vojskovođi Lisandru i prihvatila vrlo oštre uslove mira, koji su
uključivali likvidiranje Atinskog pomorskog saveza, rušenje Dugih bedema i bedema Pireja, predaju cele flote osim dvanaest
stražarskih brodova, priključivanje Atine u red lakedemonskih saveznika uz potpuno pokoravanje njihovoj hegemoniji i uz obavezu
da će imati iste saveznike i neprijatelje kao i Sparta, te povratak svih izgnanika u Atinu. Nakon što su ovi uslovi bili primljeni, u
martu 404. godine st. e. Lisandar je uplovio u Pirej. Izgnanici–aristokrati bili su vraćeni, a Dugi bedemi porušeni.

Odmah posle ove pobede Lisandar se sa svojom flotom uputio na Samos

da bi likvidirao tamošnju demokratiju – poslednje uporište demokratije u
Heladi. Međutim, smatrao je da mora doći u Atinu na dan kada je
zasedala narodna skupština, i tu je, prema atinskom govorniku Lisiji,
podržao predlog Teramena, vođe atinske aristokratije, "da se uprava
gradom poveri tridesetorici upravljača". Novu vladu podržavale su iste
oligarhijske grupacije koje su ranije izvele i oligarhijski prevrat 411.
godine st. e. To su bili ekstremni oligarsi koji su se oslanjali na heterije i
izgnanike – povratnike iz Sparte, a takođe i umereni oligarsi na čelu sa
Teramenom. U grupi Tridesetorice većina je pripadala ekstremnim
oligarsima, na čijem je čelu bio Kritija. Biografija Kritije bila je tipična za
Dugi bedemi između Atine i Pireja
oligarhe tog vremena. Po poreklu pripadao je kraljevskom rodu Kodrida,
zajedno s Alkibijadom bio je optužen za skvrnavljenje herma, učio je kod
Sokrata. Na njegovu inicijativu smenjen je Frinih sa dužnosti stratega (411) i vraćen je Alkibijad. Na predlog Kleofonta, tadašnjeg
vođe demokratije, Kritija je bio prognan (407) i otada je postao najnepomirljiviji od svih oligarha. Široki slojevi demosa, osećajući
nemogućnost otpora, klonili su se politike, a najistaknutiji privrženici demokratije emigrirali su u susedne polise, između ostalog u
Tebu. Na njihovom je čelu bioTrasibul.

Veće Tridesetorice sačinjavalo je deset građana koje je kandidovao Teramen, zatim deset drugih koje su istakle ekstremne
oligarhijske heterije i deset koje je izabrao Lisandar. Većinu među Tridesetoricom činile su pristalice ekstremne oligarhije. "Na čelu
izvršenog prevrata", kažePlaton, "stajao je 51 upravljač: 11 u gradu, 10 u Pireju – svaki od tih kolegijuma upravljao je agorom i svim
čime je trebalo da se upravlja (u oba grada), – dok su tridesetorica kao samodršci upravljali svime". Desetorica u Pireju svakako su
predstavljali uobičajenu oligarhijsku dekarhiju, prema uzoru oligarhijskih vlada kakve je organizovao Lisandar. Jedanaestorica u
Atini predstavljali su komisiju koja je prema Periklovom ustavu vodila brigu o izdržavanju zatvorenika, o izvršenju kazni nad
osuđenicima i o predajikonfiskovane imovine državnoj blagajni. Za vreme vlade Tridesetorice u delokrug ove komisije pored ostalog
ulazila je i obaveza da vodi nadzor nad trgom, središtem društvenog života polisa. Osim toga, Aristotel pominje 300 "batinaša", koji
su bili izvršni aparat Tridesetorice.
Tridesetorica su u početku pokušali da stvore sebi neki masovniji oslonac. Oni su imenovali 500 lica za članove Veća i još toliko na
razne druge državne dužnosti. Osim toga, 2.000 građana učestvovalo je u radu sudova. Prema planu Kritije, ovih 3.000 građana
trebalo je da imaju sva politička prava. Međutim, spisak tih 3.000 građana nije bio objavljen, a narodna skupština – čak ni u tom
ograničenom sastavu – nijednom nije bila sazvana za sve vreme vladavine ridesetorice.
T

Ipak je osnovni metod upravljanja ostao masovni teror nad demokratima. Za osam meseci svoje vladavine Tridesetorica su pogubila
najmanje 1.500 ljudi. Izdat je zakon da svaki od Tridesetorice može po svom nahođenju uhapsiti po jednog meteka i njegovu imovinu
prisvojiti za sebe. Kao žrtve tirana padali su i atinski građani. Konačno, na inicijativu Kritije donet je zakon o oduzimanju sudskih
garancija svim građanima osim "Tri hiljade", pa je svaki građanin mogao biti ubijen bez odluke suda. Pošto je raslo negodovanje
demosa (izuzev "Tri hiljade"), svima je bilo oduzeto oružje, a osim toga u Atinu je pozvan garnizon koji se sastojao od 700
Spartanaca, plaćenika Tridesetorice.

Obnova demokratije
Međutim, tiranija se ubrzano raspadala. U jesen 404. st. e. umereni oligarh Teramen, plašeći se ustanka građana, prešao je u opoziciju
Kritiji. Tražio je da se izradi novi ustav po uzoru vladavine Pet hiljada 411. st. e., nadajući se da bi vlast iz ruku ekstremnih oligarha
mogla preći u ruke njegovih pristalica, umerenih oligarha. Opozicioni stav Teramena doneo mu je smrt. Da bi se očuvala forma,
Teramen je pre pogubljenja odlukom Tridesetorice izbrisan iz spiska "Tri hiljade". Tada se teror proširio ne samo na demokrate već i
na umerene oligarhe.

Tada je bivši strateg Trasibul, koji se nalazio u emigraciji u Tebi, sakupio odred od 70 izgnanika i osvojio Filu, utvrđeno mesto u
blizini Dekeleje. Ta akcija je uzbunila tirane te su oni krenuli protiv Trasibula sa svih svojih 3.000 hoplita. Odbijeni od File, vratili su
svoju vojsku u Atinu, a protiv ustanika uputili ceo spartanski garnizon. Međutim, Trasibulov odred je već bio narastao na 700 ljudi.
Iznenadnim napadom na Spartance Trasibul im je zadao velike gubitke i krenuo na Pirej. Usput je Trasibulov odred još porastao i sad
je već imao 1.000 ljudi. Brzo napredovanje ustanika i masovan prelaz običnih građana na njihovu stranu jasno su pokazali
nestabilnost tiranije. Stoga su oligarsi odlučili da se pobrinu za svoje sklonište dok ne bude kasno: popisali su sve stanovnike
Eleusine, a zatim su sve njih pohapsili i pobili, s ciljem da se u slučaju daljih komplikacija mogu skloniti i utvrditi u Eleusini.

U međuvremenu Trasibulov odred je stigao u Pirej, gde mu se priključilo mnogo stanovnika, među kojima je bilo meteka, pa čak i
robova. Kad su tirani izveli u borbu sve svoje snage (3.000 hoplita, spartanski garnizon i konjanike), pokazalo se da imaju pet puta
više hoplita nego što je imao Trasibul. Ali zato su ustanici iza hoplita vodili "postrojene peltaste i lako naoružane vojnike, a iza njih
bacače kamenja. Oni su bili mnogobrojni, jer su dolazili iz samog Pireja"Ksenofont).
(

U odlučnoj bici kod Munihija vojska "Tri hiljade" ponovo je bila potučena. U toj bici pao je vođa tirana, Kritija. Ekstremni oligarsi su
nakon toga pobegli u Eleusinu, umereni oligarsi izabrali su sebi novo rukovodstvo od deset ljudi, dok su se demokrati učvrstili u
Pireju. Kao najjača pokazala se pirejska grupa, koja je težila potpunoj obnovi demokratije. I atinski i eleusinski oligarsi zatražili su
pomoć od Sparte. Lisandar je ponovo krenuo na Pirej i opkolio ga s kopna i s mora. Međutim, efori i kralj Pausanija plašili su se
preteranog jačanja Lisandra i zato je uAtiku krenuo i sam Pausanija.

U to vreme "na stranu građana koji su držali Pirej iMunihiju pređe sav narod i ova partija je počela da pobeđuje u ratu" (Aristotel). U
samoj Atini došlo je do novog prevrata i na vlasti se nađoše umereni koji su bili za sporazum sa pirejskim demokratima. Pošto ni
jedna strana nije ispoljavala neprijateljstvo prema Spartancima, Pausanija je predložio primirje sa sledećim uslovima: da obe strane
prestanu s ratnim operacijama, da svi dobiju natrag svu svoju imovinu (s izuzetkom Tridesetorice tirana, dekarha Pireja i
Jedanaestorice), da oligarsi ostanu na vlastu u Eleusini, a ko želi može da se odseli njima, te da za sve političke prestupe učinjene
ranije bude proglašena amnestija. Odmah po sklapanju ovog ugovora Pirej i Atina su se sjedinili u jednu zajednicu. Eleusinski
oligarsi ipak su se spremali za borbu i zato su pozvali najamnike. Međutim, 401. st. e. pobijeni su stratezi Eleusinjana, a obični
oligarsi vratili su se u Atinu, gde je još ranije (403) u potpunosti bio obnovljen
demokratski ustav.

Dobavljeno iz "https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=T
ridesetorica_tirana&oldid=1811666"

Ova stranica je zadnji put izmijenjena 06:21, 21 februar 2014.

Tekst je dostupan pod Creative Commons Attribution/Share-Alike licencom
; dodatni uslovi se mogu primijeniti. Za detalje
pogledajte uslove korištenja.