4.1.

Objektivan i distanciran stav pripovedača

Italijanski i srpski književni tekst razlikuju se po broju gramatičkih sredstava koji su na

raspolaganju jednom i drugom jeziku.
Kada je reč o glagolskom sistemu, odmah se primećuje da italijanski jezik ima tri prošla svršena
vremena i jedno nesvršeno (redom: prosti perfekt, perfekt, pluskvamperfekt i imperfekt); peto prošlo
vreme u sistemu indikativa, pluskvamperfekt II, upotrebljava se gotovo isključivo u književnom
registru, ima određena sintaksička ograničenja i posebno značenje u odnosu na pluskvamperfekt.
U savremenom srpskom jeziku koriste se dva prošla vremena, perfekat (sa i bez pomoćnog
glagola) i aorist. Imperfekat i pluskvamperfekat javljaju se sporadično. S obzirom na činjenicu da su
u upotrebi samo dva prošla vremena, koja se razlikuju po ekspresivnosti, srpski jezik nije u stanju
da pomoću instrumenata glagolskog sistema iskaže različite nivoe doživljavanja radnje: i
objektivno, distancirano izlaganje i izlaganje koje je obojeno subjektivnim stavom, emotivnim ili
psihološkim učestvovanjem protagoniste/pripovedača/publike uobličavaju se istim jezičkim
sredstvima, perfektom. Razlikovanje pomenuta dva plana izlaganja treba da se osloni na druga
jezička sredstva.
Italijanski jezik poseduje glagolska vremena koja su specijalizovana za distancirano,
objektivno izlaganje (prosti perfekt) i vremena koja su specijalizovana za izlaganje u kojem
dominira emotivno/psihološko učestvovanje (perfekt). Zadatak koje se postavlja u trenutku jezičkog
transfera sa srpskog na italijanski jeste da se prevodilac opredeli da li u književnom tekstu treba da
primeni sredstva specijalizovana za distancirano/objektivno izlaganje, ili pak treba da primeni drugi
pristup u izlaganju, s većim emotivnim i psihološkim učestvovanjem.
Ne postoji opšta preporuka kada bi trebalo primeniti jedan pristup u transferu, a kada drugi.
Oslonac za ovu odluku treba tražiti u vlastitom razumevanju teksta i relevantnosti koje izlaganje
ima iz perspektive protagoniste, iz perspektive pripovedača i iz perspektive publike.
Treba obratiti posebnu pažnju na činjenicu da se objektivno i distancirano izlaganje ne
postiže isključivo upotrebom prostog perfekta. Odnosno, uz ovu vrstu izlaganja obično se koriste i
deiktičke (pokazne) zamenice koje asociraju na udaljenost (u prostoru, pa onda, sekundarno, i u
emotivnoj i psihološkoj sferi). Pokazna zamenica ili pridev – u italijanskom terminologiji – koja
odgovara distanciranom izlaganju s prostim perfektom je quello.
U drugoj vrsti izlaganja, italijanski perfekt idealno će se kombinovati s pokaznom
zamenicom i pridevom questo – i jedan i drugi oblik, i glagol i deiktički element, upućuju na isti
stav u izlaganju, kako na ravni glagolskog sistema, tako i na ravni determinatora (pokaznih
zamenica).
Da je gore navedena podela idealna, pokazuje činjenica da su u govornom jeziku i u jeziku
savremene književnosti moguće i sasvim su uobičajene i kombinacije prosti perfekt + questo i
perfekt + quello. Za potrebe našeg izlaganja ograničili bismo se na idealnu podelu (prosti perfekt +
quello i perfekt + questo). U narednom tekstu može se uočiti relevantnost koju određeni elementi
(književne nagrade,) imaju za protagonistu, intervjuisanog pisca:

Nekoliko mjeseci poslije objavljivanja romana

„Grad u zrcalu“ dobili ste u Hrvatskoj dva relevantno: perfekt
značajna priznanja – nagradu Matice hrvatske i
nagradu „Vladimir Nazor“, a, evo i –
Trinaestojulsku nagradu u Crnoj Gori,
predloženi ste za nagradu „Meša Selimović“ od
strane hrvatskog i crnogorskog selektora. Kakvo relevantno: questo
značenje za Vas imaju pomenute nagrade?
- Uvijek se može drukčije odgovoriti na relevantno: perfekt
pitanje što nagrade znače za pisca. Brodski je
rekao da nagrade „daju oblik postojanosti djelu
 jednog autora“, dok Rušdi o nagradama govori
kao zgodnom provodu kad se pravi banket čak i
piscima u čast. Dakle, može se varirati na ovaj relevantno: I due, ili Questi due
ili onaj način što nagrade znače. Dvije velike relevantno: perfekt
hrvatske nagrade koje sam dobio, ukazale su i na
roman i na autora koji je na taj način uvršten u
hrvatsku književnost. Pored toga, dobio sam relevantno: perfekt (moguće je tumačiti ovo
neku vrstu satisfakcije da sam prije osamnaest mesto kao manje relevantno i upotrebiti
godina, dok je Milošević ratovao i ove narode pluskvamperfekt)
barem za pola stoleća unazadio, donio dobru
odluku kada sam izabrao Hrvatsku kao
domovinu i hrvatsku kulturu kao vlastito
nasljeđe.
Vujica Ognjenović, Vijesti, 12. jul 2008.

Italijanski i srpski jezik imaju samo delimično ekvivalentne gramatičke instrumente.

Kada je reč o glagolskim sistemima, primetno je da italijanski jezik ima tri prošla svršena
vremena i jedno nesvršeno:

prosti perfekt (passato remoto; perfetto semplice)

perfekt (passato prossimo; perfetto composto)
pluskvamperfekt (trapassato prossimo; piuccheperfetto)
imperfekt (imperfetto)

Peto prošlo vreme u sistemu indikativa:

pluskvamperfekt II (trapassato remoto; piuccheperfetto II)

upotrebljava se gotovo isključivo u književnom registru, ima određena sintaksička

ograničenja i posebno semantičko obeležje u odnosu na pluskvamperfekt. Sintaksička ograničenja
su poznata: javlja se isključivo u zavisno-vremenskim rečenicama, a u upravnoj rečenici treba da
stoji passato remoto. Posebna semantika pluskvamperfekta II u odnosu na pluskvamperfekt ogleda
se u činjenici da prvo vreme iskazuje radnju koja čini logičku i temporalnu celinu s radnjom
upravne rečenice, dok pluskvamperfekt ne uspostavlja takvu vrstu relacije između radnji zavisne i
upravne rečenice:

Dopo che ebbe terminato i compiti, uscì.

završio je zadatke i odmah je izašao
Dopo che aveva terminato i compiti, uscì.
završio je zadatke i izašao je: dve radnje nisu nužno povezane, izlazak ne mora biti
povezan s izradom domaćih zadataka

U savremenom srpskom jeziku koriste se dva prošla vremena, perfekat (sa i bez pomoćnog
glagola) i aorist. Imperfekat i pluskvamperfekat javljaju se sporadično. S obzirom na činjenicu da su
u upotrebi samo dva prošla vremena, koja se razlikuju po ekspresivnosti, srpski jezik nije u stanju
da pomoću instrumenata glagolskog sistema iskaže različite nivoe doživljavanja radnje: i
objektivno, distancirano izlaganje i izlaganje koje je obojeno subjektivnim stavom, emotivnim ili
psihološkim učestvovanjem protagoniste/pripovedača/publike uobličavaju se istim jezičkim
sredstvima, perfektom. Razlikovanje pomenuta dva plana izlaganja treba da se osloni na druga
jezička sredstva.
Italijanski jezik poseduje glagolska vremena koja su specijalizovana za distancirano,
objektivno izlaganje (prosti perfekt) i vremena koja su specijalizovana za izlaganje u kojem
dominira emotivno/psihološko učestvovanje (perfekt). Zadatak koje se postavlja u trenutku jezičkog
transfera sa srpskog na italijanskib jeste da se prevodilac opredeli da li u književnom tekstu treba da
primeni sredstva specijalizovana za distancirano/objektivno izlaganje, ili pak treba da primeni drugi
pristup u izlaganju, s većim emotivnim i psihološkim učestvovanjem.
Ne postoji opšta preporuka kada bi trebalo primeniti jedan pristup u transferu, a kada drugi.
Oslonac za ovu odluku treba tražiti u vlastitom razumevanju teksta i relevantnosti koje izlaganje
ima iz perspektive protagoniste, iz perspektive pripovedača i iz perspektive publike.
Treba obratiti posebnu pažnju na činjenicu da se objektivno i distancirano izlaganje ne
postiže isključivo upotrebom prostog perfekta. Odnosno, uz ovu vrstu izlaganja obično se koriste i
deiktičke (pokazne) zamenice koje asociraju na udaljenost (u prostoru, pa onda, sekundarno, i u
emotivnoj i psihološkoj sferi). Pokazna zamenica ili pridev – u italijanskom terminologiji – koja
odgovara distanciranom izlaganju s prostim perfektom je quello.
U drugoj vrsti izlaganja, italijanski perfekt idealno će se kombinovati s pokaznom
zamenicom i pridevom questo – i jedan i drugi oblik, i glagol i deiktički element, upućuju na isti
stav u izlaganju, kako na ravni glagolskog sistema, tako i na ravni determinatora (pokaznih
zamenica).
Da je gore navedena podela idealna, pokazuje činjenica da su u govornom jeziku i u jeziku
savremene književnosti moguće i sasvim su uobičajene i kombinacije prosti perfekt + questo i
perfekt + quello. Za potrebe našeg izlaganja ograničili bismo se na idealnu podelu (prosti perfekt +
quello i perfekt + questo).

U narednim testovima odrediti takve ekvivalente da se dobije objektivno i distancirano

izlaganje (odgovor „a“) i subjektivno ili afektivno izlaganje (odgovor „b“):

Test 1

Tekst odgovor „а“ odgovor „б“

Те дискусије су се чиниле
узбудљивим, чак забавним с тачке гледишта
ствараоца који посматра критичаре – тада
сам написао то дело, „Јеловник ”. И
часописи су се тада чинили важнији. Нисам
био повезан с тим „бруЛионом” већ с
„Новим покретом”, а своје чланке је у њему
објавио најактивнији критичар, Карол
Малишевски. „бруЛион” је постао
„општекултурни” часопис, међутим у њему
су се брзо испољиле „мафијашке”
структуре, пре се уздигла средина из које
потиче неки писац него његове књижевне
вредности, чега се и данас држе многи
уредници.

Test 2

Tekst odgovor „а“ odgovor „б“

Неколико година радио сам на Телевизији
Нови Сад. На фестивалу у Неуму добио сам
награду за тај получасовни филм, "Казна и
слобода". За МТВ сам радио спот заједно са
Зораном Ковачевић, био сам асистент
Душана Макавејева у филму "Горила се купа
у подне", у том филму играо сам и једну
мању улогу. Тај рад ми је много помогао да
схватим како се глумци формирају и
функционишу. То је била судбина те
генерације и мене самог. И ја сам покушавао
да живим илузију, а онда се све то десило.

Test 3

Tekst odgovor „a“ odgovor „b“

Ниједан град се није показао јачим од тих
историјских околности. На термин
„урбицид” наишао сам први пут у делу
социолога Сретена Вујовића, који га користи
посебно у вези са уништењем урбане
инфраструктуре у Београду под санкцијама
током деведесетих година. Вујовић је такође
имао на уму, на дубљем нивоу, да је
комбинација санкција, Милошевићеве
политике и последица рата у Босни створила
јединствену климу. Нестале су традиције
урбане заједнице које је везују са њеном
прошлошћу и дају то осећање усмерења.