TOPLICA

Posle povlačenja srpske vojske kroz Crnu Goru i Albaniju, okupirana Srbija je bila podeljena između
Austro-Ugarske i Bugarske. Granica izmeću ove dve okupacione zone je bila duž Velike Morave od
Smedereva do Stalaća, a zatim linijom: Kruševac-Vukanja-Zlata-Lebane-Lipovica-Ogošte-

Gnjilane-Betina-Šar-planina-albanska granica. Zapadno od ove linije je pripalo Austro-Ugarskoj, a

istočno Bugarskoj. Ovoj drugoj su još pripale Vardarska Makedonija, prištinski i prizrenski okrug. Od
okupiranog dela Srbije Bugarska je stvorila dve zone: Moravsku vojno-inspekcijsku oblast sa sedištem
u Nišu i Makedonsko vojno-inspekcijsku oblast sa sedištem u Skoplju.

Centralne sile i Bugarska su organizovale privrednu eksploataciju Srbije, vršile rekvizicije i konfiskacije
imovine stanovništva. Rekvivirala se stoka, hrana, koža, vuna. Posledice smanjenog broja goveda i
konja odrazile su se na ishranu stanovništva i smanjenje zasejanih površina. Prema izvorima
Međunarodnog Crvenog krsta, do 1. septembra 1917. od gladi je umrlo oko 8.000 lica.

Bugarska je vršila bugarizaciju Srba, ali i Albanaca, Turaka, Grka i Jevreja. Makedonsko stanovništvo
je tretirano kao bugarsko. Nemački izvor kaže: „Bugari ne propuštaju da iskoriste vreme svoje
okupacije istočne Srbije i Makedonije. Oni su svoju novu upravu uveli bezobzirno i brutalno... Rad na
bugarizaciji karakterišu dva osnovna pravca: uništenje gornjeg i srednjeg sloja (inteligencije) i nasilno
uvođenje bugarskog jezika“

U niškom okrugu ubijeno je oko 100 sveštenika. Pod izgovorom da ljude šalju u Sofiju, Bugari su vršili
streljanja. Tako je u Vranju i okolini ubijeno 3.500 ljudi, a u Surdulici oko 3.000 lica. Uz zabranu jezika
i pisma, Bugari su menjali i imena porodicama, a svi udžbenici na srpskom jeziku su oduzeti od
stanovništva. U srpske crkve su dovođeni bugarski popovi, a srpske ikone su zamenjivane bugarskim.
Na školskim svečanostima deca su morala da govore kako su zadovoljna što su ponovo povratila
svoju bugarsku nacionalnost. U zarobljeničkim logorima Bugarske početkom 1917. je bilo 187 srpskih
oficira i 31.492 vojnika što je bilo 20,5% svih zarobljenih Srba od strane neprijateljskih država.

Svi okupatorski zločini, pljačkanja, glad, teror, uništenje bilo kakve nade u spas – imali su samo
ograničen uspeh. Već marta 1916. austro-ugarski izvori su zaključili da je “zabluda misliti kako Srbi
smatraju da su uništeni.”

Počeci otpora okupatora su bili u formi ličnog bunta, često i razbojništva, ali od jeseni 1916. otpor je
skoro isključivo politički, slobodarski. Prema procenama okupatora bilo je oko 50.000 ljudi sposobnih
da nose oružje. Prve komitske čete u Crnoj Gori su organizovali braća Milinko i Toško Vlahović, Jovan
Radović i Miljan Drljević. Prve sukobe sa komitama Austrijanci su imali već septembra 1916. Komite
su činili uglavnom zaostali, slučajno ili namerno, srpski i crnogorski vojni obveznici i izlečeni ranjenici
koji su izbegli zarobljavanje.
Okupator je odmah izvršio odmazdu; streljano je više ljudi u opštinama Borač, Dragušica, Guncati i
Bumbarevo Brdo. I na teritoriji pod bugarskom okupacijom takođe su se pojavile odmetniče grupe. U
kopaoničkom kraju i okruzima Kruševac i Kosovska Mitrovica dejstvovao je odred Koste Vojinovića.

O aktiviranju ljudi sposobnih i spremnih za rat u samoj Srbiji mislila je i srpska Vrhovna komanda
Ulaskom Rumunije u rat, general Mihajlo Živković, komadant Srpskog dobrovoljačkog korpusa u
Odesi, došao je na ideju da prebaci ceo korpus kod Turnu Severina i u datom trenutku ga aktivira u
Timočkoj krajini. Taj trenutak je trebao da bude sinhronizovan sa probojem Solunskog fronta. Dalji
razvoj događaja, nepovoljan po Rumuniju onemogućio je bilo kakvo dejstvo po Živkovićevom planu.

Srpska Vrhovna komanda je napravila plan o pripremi pobune u Srbiji, ali koja bi planula na njen
znak. Ovaj zadatak je poveren poručniku Kosti Milovanoviću Pećancu koji se avionom spustio kod
sela Mehane 28. septembra 1916. Pećanac je naišao na problem jer je pobunjenički pokret rastao i
preduzimao akcije bez njegovog znanja, a on je imao zadatak da pripremi ustanak kada bude jasno
da se Bugari povlače.

Pećanac, vođen možda ličnom ambicijom, možda uveren da će do proboja Solunskog fronta doći vrlo
brzo, možda da sačuva primat prvog čoveka pokreta, tek zajedno sa Kostom Vojinovićem je
obnarodovao proglas – poziv na opšti ustanak u kome je stojalo da je “došao momenat za
oslobođenje od germansko-bugarskog jarma.”

Krajem 1916. i početkom 1917. namnožio se veliki broj četa, afirmisao se niz četovođa, a vođene su
borbe i čarke. U austrijskom izvoru iz januara 1917. piše: „U jesen prošle godine su na teritoriji vojne
uprave u Srbiji uočene dve oblasti u kojima je bilo razbojništava i četovanja... U područjima okruga
Kruševac i Kuršumlija (ovaj poslednji u oblasti bugarske uprave) dobila su obeležlje sistematski
organizovanog ustanka.“

Povod za izbijanje pravog ustanka je bilo regrutovanje srpskih mladića u bugarsku vojsku.
Nezadovoljstvo naroda se snažno povećalo i našlo izraz u sukobima i neredima. Četovođe su 21.
februara većale i glasale za ili protiv dizanja ustanka. Jedino je Pećanac bio protiv, ali morao složiti da
se ide na ustanak i da mu bude na čelu. Podeljene su i zone odgovornosti: Vojinović je bio određen
za Kopaonik i dolinu Ibra, Pećanac za Toplicu, Milinko Vlahović za Vranje, Toško Vlahović za Timočku
krajinu, a Jovan Radović za Pirot. U proglasu je kazano da će se “dan opšteg ustanka i mesto
mobilizacije odrediti kasnije.” Karakteristično je da kada su četovođe došle na teren, ustanak je
(spontano) već bio u toku. To potvrđuju u neprijateljski izvori; austro-ugarski vojni ataše u Sofiji je
znao da se u regionu Prokuplja, Kuršumlije, Lebana skoro u pitanju ustanak.
Krajem februara i početkom marta 1917. godine ustanici su kontrolisali teritoriju između reke
Rasine, Kopaonika, Južne Morave i Đunisa. I mimo ove teritorije okupator nije bio miran; odmetničke
čete su bile veoma aktivne i uspešne kod Knjaževca, Zaječara i Svrljiga. Prvi odgovor okupatora je bilo
brojno jačanje sopstvene vojske, što su izveli prebacivanjem trupa sa Solunskog, Italijanskog i
Istočnog fronta. Procenjuje se da su skoncentrisali oko 30.000 vojnika.

Obračun sa ustanicima je počeo 12. marta u reonu Dubci-Zlatari gde su Austrijanci opkolili 13.000
ljudi, borbe su trajale 20 dana. Protiv austro-ugarskih trupa, Vojnović se prihvatio borbe kod Blaca,
Jankove klisure i Brusa. Vojinović je imao uspeha te se ceni da su ove bitke bile i najveće ustaničke
pobede.

Sa druge strane, Pećanac je izbegavao borbe i male komitske čete prebacivao je u neprijateljevu
pozadinu, a braća Vlahovići, pritisnuti od nadmoćnijeg neprijatelja, povlačili i prelazili u gerilu. Bugari
su zauzeli Prokuplje 14. marta, a Austrijanci Kuršumliju (16. marta). Još deset dana je trajalo
slamanje ustanka; 25. marta Bugari su proglasili kraj operacija.

Obračun sa ustanicima je bio svirep. Od 5-6.000 ustanika, polovina je pobijena. Ubijani u stariji ljudi,
žene i deca. Prema podacima samih Austrijanaca, pobijeno je 20.000 ljudi. Pećanac i Vlahović su se
sa 2.500 ljudi uspeli skoliniti i izbeći smrt.

Bez obzira na sve mere okupatora, mir se nije sasvim vratio ni u Toplicu ni u druge delove Srbije.
Slično je bilo i u Crnoj Gori; četovanje se nastavilo sa proleća 1917. Uz stare čete su nicale nove.
Region dejstava se protezao od Hercegovine do Pirota i na sever do Negotina. Okupator je opet vršio
odmazdu nad civilnim stanovništvom. Primenjena je i jedna novina: obrazovane su takozvane
“protivčete”, čiji je zadatak bio da goni određenu četu do uništenja. U četovanju najuspešniji su bili
Vojinović, Pećanac, braća Vlahovići i Jovan Radović. Među njima nije bilo dovoljno saradnje, a
između Vojinovića i Pećanca su trajala međusobna optuživanja.

Akcije komitskih četa su trajale celu 1917. godinu, bez obzira na žrtve. Okupator je uspeo da nanese
osetne gubitke i da likvidira neke vođe, a trijumfovao je kada je decembra 1917. kod sela Grgura
ubijen Kosta Vojinović. Oružani oblik otpora je trajao sve do proboja Solunskog fronta.

Okupacione snage u Srbiji (u prvom redu Bugarska) tokom cele 1917. godine su vodile surovu
politiku prema srpskom stanovništvu. Uz sve već korišćene mere, primenjivane su odmazde za
komitske akcije, a nastavljeno je i sa interniranjem civilnog stanovništva. Sve je to dovodilo do
smanjenja brojnog stanja stanovništva i njegove privredne snage. Prema podacima Crvenog krsta
Austro-Ugarske, krajem 1917. u Nemačkoj je bilo 34.000 srpskih ratnih zarobljenika, u Austro-
Ugarskoj 93.500, a u Bugarskoj 35.000. Prema istom izvoru, broj interniranih civila u Nemačkoj je bio
oko 2.000, u Austro-Ugarskoj oko 77.000 , a u Bugarskoj oko 100.000 lica.

http://prokuplje.info/index.php?opti...d=21&Itemid=30

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A2...BD%D0%B0%D0%BA

ZAJEČAR i KNJAŽEVAC

Zbog podele Makedonije Bugarska je napala Srbiju 1913. godine. Vodila se bitka na Bregalnici.
Četrnaesti puk II poziva se istakao kod Krivolaka, dok se XIV puk I i III poziva borio na frontu Pirot-
Zaječar. Bugari su uspeli da preko Kadibogaza uđu u Knjaževac jula 1913. i tu ostanu samo tri dana, a
onda su se povukli ostavljajući za sobom pustoš.

U Prvom svetskom ratu Timočka Krajina je bila pozadina, sve do 14. oktobra 1915 godine kada su
Bugari počeli napad na Zaječar. Borbe su trajale do 29. oktobra 1915. godine, kada su Bugari ušli u
Zaječar i konačno okupirali ove krajeve.

Srpska II armija i konjička brigada francuskog generala Gambete 13. oktobra 1918. godine oslobodile
su Pirot, a dva dana kasnije Svrljig i Kalnu i počele se spuštati u dolinu Timoka. Knjaževac je
oslobođen 16. oktobra. U okolini Zaječara, 15. oktobra, seljaci su se digli na ustanak protiv
okupatora, čime su olakšali dejstvo srpskih i savezničkih snaga na timočkom pravcu. Nakon niza
borbi na prilazima Zaječaru iz pravca Knjaževca, Konjička brigada generala Gambete umarširala je 19.
oktobra 1918. godine u Zaječar.

Selo Planinica

И тако док се наша војска повлачила измучена, гладна и болесна преко Албаније, Србија је
била окупирана од Немаца, Аустријанаца и Бугара. Источну Србију су окупирали Бугари.

У Планиницу су Бугари ушли 18. новембра 1915. године (по новом календару), после жестоке
борбе у околини која је трајала дан и по. Срећом село је остало читаво и без жртава.

После извесног времна по доласку Бугара за председника општине у Планииици постављен је

Бугарин Врбан Начов из села Старопатица (Кулска околина).

По наређењу бугарске војне команде. нико није смео становати у пољу код колибе, но, и
поред тога, морале су све колибе бити раскривене, а врата и прозори зазидани. Једнога дана
дошли су бугарски војници, претресли сваку кућу и све књиге које су нашли спалили су у
црквеној порти. Такође, спаљене су и књиге из школске и задружне књижнице. Многи су и
сакрили по неку књигу закопавши их у земљу, па су тако и пропале.

Школе у Планиници нису радиле од 1915. године, јер су сви свештеници и учитељи отерани у
Бугарску и готово сви побијени. Интересантно је да је Живан Милосављевић, учитељ
планинички, остао за све време окупације код своје куће у Планиници, кријући се у подруму
куће и правећи се болестан. Многи су знали да је он у кући, али нико није хтео да га открије и
Бугарима изда. И тако је он после ослобођења 1918. године био први учитељ у Планиници.

Такође, отерани су у заробљеништво у Бугарску и сви они који су се вратили 1915. године и
нису отишли са нашом војском приликом повлачења преко Албаније, као и сви младићи од 18
година. Многи су од страха бежали из Бугарске па су се крили или пријављивали на рад у
руднику „Ртањ”, који је радио за Немце. По неки младићи који нису умели или смели да беже
из Бугарске, тамо су и животе оставили.

О томе како су наши заробљеници у Бугарској живели, шта су радили и шта патили, причао је
један од преживелих заробљеника Добросав Миловановић Планиничанин:

„У Софију су нас распоредили на разне стране и радове по Бугарској и Македонији, неке у

руднике а неке на изградњу пруге. Спавало се по баракама и воденицама, храна готово
никаква, триста грама некакве проје дневно и чорбе од паприке и соли скоро сваког дана.
Неки су покушали да беже, али су то главом платили. Причало се за Миленка Вукадиновића и
брата му Пауна, да су се, побсгавши из Бугарске, месецима крили по подрумима. А кад би који
пут изашли, они би се облачили у женска одела и тако их Бугари нису могли пронаћи.

Да би нас Бугари заплашили да не бежимо, ноћу су стражари отварали врата и као бајаги тајно
пустали по двоје троје, говорећи им у поверењу да беже, а кад би ови покушали, они би их
побили. А сутрадан би осталима предочили да њих исто чекао ако покушају бежати. Сава
Станојевић — Калинић, Живојин Алексић и неки Раја из Врбовца, побегну, али их бугарски
жандарми похватају и назад врате. Колико су батина добили, то само они знају. Тај исти Сава
ишао је зими бос за следовање по два километра. Он је, како нам каже, више волео да га
добро истуку него да ради, јер после сваке туче одлежи по два три дана, то му дође као
боловање.”

Ето тако су пролазили наши заробљеници код Бугара, док они који су били код Немаца у
ропству кажу да су их Немци поштовали као и своје раднике.

Највећа оскудица осећала се од 1915. го-дине до 1919. г. За ово време, поред обавезне и
одређене реквизиције, Бугари су често вршили преметачине за пшеницу, кукуруз,маст, месо и
свињске коже, јер су зиали да људи крадом кољу свиње, па и које теле.

Жене су и поред разних послова у пољу, око стоке и у кући, биле приморане да се на разне
начине довијају и сналазе како да по нешто сакрију од Бугара. Тако су канте масти спуштале у
бунаре или би при врху канте ставиле земљу, у њу забадале струкове цвећа и канте остављале
на степеницама. Врећу са житом би закопале у огњиште и озго ложиле ватру. Свињске коже би
пребациле преко мотке за веш, па преко њих поњаву или ћилим. Бурад са вином или ракијом
терале су крадом у поље па задењивале у сламу и лиснике. И тако имало се увек по нешто за
кућу.

Једног дана у јесен 1916. године готово сва домаћинства добијају позиве да неизоставно дођу
увече у кафану где ће бугарски војници давати представу. Кафана је увече била дупке пуна, јер
мало је било оних који би рескирали да не дођу. На програму су били: монолози, дијалози и
скечеви у којима се исмејавао и омало-важавао српски народ.

У сећању многих остао је монолог једног бугарског војника који се на позорници појављује
млатарајући овећом кривом штапином и говорећи: „Сировака-вака, але кривака, сички (све) се
од Ср-бина сака (тражи)”. У том смислу састојала се цела та вајна приредба. Уместо музике,
свирао је један њихов војник на кавал бугарска ора, а кад је у дудук засвирао српска кола неки
Здравко Тотоља родом из Врбовца, Бугарин му је истргао дудук и бацио га у буџак кафане.