DR KRUNISLAV SOVTIĆ

SAVREMENA
ANTIINFLACIONA I ANTIKRIZNA
MAKROEKONOMSKA POLITIKA
- KONFLIKTNOST CILJEVA, IZBOR STRATEGIJA I EFIKASNOST –

BEOGRAD, 2009.
 2

I TEORIJE INFLACIJE I FENOMEN SAVREMENE INFLACIJE

KAO IZRAZ PRIVREDNE I SOCIJALNO-POLITIČKE
NERAVNOTEŽE

1. TEORIJA INFLACIJE TRAŽNJE - OTVORENI

PROCES RESTITUCIJE

Da li je ekonomska i finansijska teorija

našla prave odgovore na uzroke,
širenje i uklanjanje inflacije? I dalje
postoje brojne teorije o ovom stalnom
fenomenu.

U okviru ove grupe teorija o inflaciji najpoznatije varijante su:

1) Kvantitativna teorija inflacije
2) Teorija inflacionog jaza
3) Teorija monetarista.
Zajedničko za sve varijante je to da inflacija nastaje usled prevage tražnje nad
ponudom. Razlika između pojedinih varijanti je jedino u uzrocima koji izazivaju porast
tražnje. Objašnjenje inflacije tražnje je istorijski početni oblik objašnjenja inflacije.
Ekonomski klasici bili su uvereni da je inflacija monetarni fenomen, pa ćemo
jednostavno parafrazirajući njihovo objašnjenje inflacije kroz “Mnogo novca hvata malu
količinu robe” dati jasnu sliku inflacije zasnovanoj na kvantitativnoj teoriji novca. Ova
teorija se inače razvija od 16. do 20. veka i to kroz dve osnovne faze: 1) Primitivna
formulacija kvantitativne teorije novca i 2) Razvijena kvantitativna teorija novca.

1) PRIMITIVNA VARIJANTA - KLASIČNA TEORIJA

Njenu osnovnu formulaciju dali su Hum i Ricardo u prvom redu, a kao drugi autori
javljaju se Locke, Montesquie i Mill.
Suština ove teorije nalazi se u tvrdnji da veličina cena varira proporcionalno sa
 3

promenama količine novca, dok mehanička povezanost novca i cena temelji se na

pretpostavci potpuno konstantne brzine kruženja novca.
Grafički prikaz za objašnjenje ove teorije daćemo na sledećoj slici:

Sve veća ponuda novca prouzrokuje pomeranje krivulje agregatne tražnje udesno od
ADo na AD1 i AD2, a s obzirom da je kriva agregatne ponude vertikalna (pretpostavka
klasičnog modela) kao rezultat toga je jedino porast cena od Po, na P1 i P2.

2) FIŠEROVA MONETARNA TEORIJA INFLACIJE

Razradu kvantitativne teorije novca izvršio je Irvin Fišer u svom delu ,”Kupovna
snaga novca” iz 1911. godine gde objašnjava fenomen inflacije preteranom ekspanzijom
novčane mase. Fišerov monetarni model je poznat u teoriji kao transakciona varijanta
kvantitativne teorije novca. Njegova formulacija se zasniva na jednačini razmene koja
glasi:
 4

MV = PT
gde je: M = količina novca u opticaju V = brzina opticaja novca
T = obim roba P = opšti nivo cena
Ako se Fišerova jednačina reši po (p) dobiće se:
MV
p
T
Dakle, nivo cena je proporcionalan količini novca u opticaju, a obrnuto
proporcionalan proizvodnji.
Fišer u svoj model jednačine kvantitativne teorije uvodi i nove elemente. Novčanu
masu deli na 2 dela, na gotov novac i depozitni novac. Isto tako deli i brzinu opticaja novca,
na brzinu opticaja gotovog i brzinu opticaja depozitnog novca. Na taj način Fišer je dobio
proširenu jednačinu kvantitativne teorije koja glasi:
M1V1 + M2V2 = PT
gde je:
M1 = količina gotovog novca M2 = količina depozitnog novca
V1 = brzina opticaja gotovog novca V2 = brzina opticaja depozitnog novca
P = opšti nivo cena T = obim robe

Kada se jednačina reši po P dobija se:

M 1V1  M 2V2 MV
P odnosno P f
T T
Iz čega sledi da su cene f (funkcija) – proizvoda količine novca i brzine njegovog
opticaja.
 5

3) NEOMONETARIZAM I INFLACIJA - FRIDMANOVA

TEORIJA INFLACIJE

Neomonetarizam ili neokvantitativna

teorija novca i monetarne politike počev
od Fridmana do danas - postala je
teorijska platforma novog konzervatizma i
neoliberalizma.

“Inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen, u tom smislu što se ona stvara rastom
količine novca koji je brži od stope rasta proizvodnje” (M. Fridman). Sredinom pedesetih
godina dolazi do zamene dominacije kejnzijanske teorije monetarističkom teorijom
inflacije. Naime, na bazi Kejnsove analize očekivalo se da će posle II Svetskog rata nastati
recesija i nezaposlenost, ali umesto toga došli he di ubrzanog privrednog rasta i inflacije.
Sve do šezdesetih godina fenomen inflacije je bio vezivan za stanje pune zaposlenosti.
Međutim, od šezdesetih godina inflacija se javlja i pre nego što privreda dostigne nivo pune
zaposlenosti. Nastaje pojava pod nazivom “stagflacija”, koja u sebi sadrži istovremeno
postojanje i inflacije i nezaposlenosti. To je bilo sasvim novo i šokantno stanje za
kejnzijansku teoriju, koja i je do tada bila vodeća i vladajuća kako u teoriji tako i u praksi.
Ipak, popularnom monetarizmu kroz koji se reafirmiše kvantitativna teorija novca,
može se isključivo pripisati M. Fridmanu profesoru iz Čikaga.
“Specifičnost monetarizma uopšte se sastoji u akcentu na procese u novčanoj sferi.
Za monetariste novac, to je afla i omega ekonomskog razvitka temelj teorijske analize i
glavni instrument ekonomske politike” (R. A. Vostrukov, Moskva 1992).
Ključna determinanta monetarizma je da novac nije pasivna veličina, već se novac
posmatra kao oblik aktive ili kao deo imovine.
Po Fridmanu ukupna imovina ima sledeće oblike: (novac (M), obveznice (B), akcije
(E), fizička dobra (G) i radni kapacitet pojedinca (H)). Ovim oblicima imovine odgovaraju i
određeni oblici dohotka:
rm = kamata na novac rb = kamata na obveznice re = kamata na akcije
Odnosu između imovine i dohotka Fridman posvećuje posebnu pažnju. Taj se odnos
uspostavlja putem kamatne stope, što je jedan od najznačajnijih doprinosa ove teorije.
Kamatna stopa izražava odnos između imovine kao stanja i dohotka kao toka.
 6

Z
r
W
r = kamatna stopa Z = dohodak W = imovina
Za razliku od Kejnsovog dohodovnog pristupa, po kome se dejstvo monetarnih
faktora odvija preko dohotka i njegove upotrebe, po Fridmanovom pristupu monetarne
funkcionalne odnose određuje odnos i struktura imovine ekonomskih subjekata. Dakle, za razliku
od Kejnsovog dohodovnog pristupa Fridman razvija imovinski pristup monetarne teorije.
Po Fridmanu osnovna determinanta je tražnja novca. Dakle, teorija tražnje novca je
suština Fridmanove monetarističke teorije.

Funkcija tražnje novca po Fridmanu glasi:

M  rm 1 dp Y 
f Yrb , ,W, , M 
P  re p dt r 

gde je: W = deo imovine u fizičkom obimu

1 dp
i = očekivana stopa prinosa cene dobara
p dt
 = sklonost ekonomskih subjekata na određenoj strukturi imovine.
Dakle, tražnja novca zavisi od:
1) Ukupnog iznosa i strukture imovine
2) Kretanja cena
1) Sklonosti držanja pojedinih oblika imovine.
Proces inflacije razvija se iz procesa usklađivanja tražene sa ponuđenom količinom
novca. Pri tome, snage koje determinišu ponudu novca nezavisne su od snaga koje
determinišu njegovu tražnju. Dakle, ponuda novca je egzogena varijabila determinisana
ponašanjem monetarnih vlasti. Tražnja je pak određena endogeno na bazi faktora unutar
samog sektora.
 7

2. KEJNZIJANSKA TEORIJA INFLACIJE

Neomonetarizam ili neokvantitativna
teorija novca i monetarne politike počev
od Fridmana do danas - postala je
teorijska platforma novog konzervatizma i
neoliberazlizma.

Posle velike ekonomske krize tridesetih godina, koja je u potpunosti diskreditovala

klasičnu kvantitativnu teoriju, jer nije dala odgovore na mnoga kompleksna pitanja, na
ekonomsku pozornicu nastupa Dž. M. Kejns sa svojom monetarnom teorijom u kojoj se
monetarne varijabile stavljaju u širi okvir ekonomskih procesa. Ekonomsku analizu pomera
sa ponašanja pojedinačnih subjekata na makroagregate (investicije, štednja, dohodak,
potrošnja) i na njihove međusobne odnose. Kejns je pristalica tzv. Kembridžtske škole
kvantitativne teorije novca. U svom delu “Traktat o monetarnoj reformi” daje sledeću
formulu.
n = p (k + rk’)
gde je: n = količina novca u opticaju p = cena jedinice potražnje
r = stopa rezerve likvidnosti k = moguća tražnja pomoću fondova gotovine
k’= moguća tražnja pomoću fondova u bankama (depoziti)
Kejns u svojoj analizi pravi razliku između potrošnih i investicionih dobara. Naime,
po njemu potrebno je posebno analizirati faktore koji utiču na cene potrošne robe, i one
koje utiču na cene sredstava za proizvodnju.
U ”Raspravama o novcu”, Kejns daje poznatu formulu za cene potrošnih dobara
koja glasi:
E I S
P 
Q R
gde je: P = cena potrošnih dobara E = ukupni nacionalni dohodak
S = štednja I = investicije
Q = ukupna proizvodnja R = tekuća potražnja tekućih dobara
Kejnsov model inflacije mogli bismo predstaviti na sledećem grafikonu:
 8

Na apscisi je dohodak (Y), a na ordinati potrošnja (C). Ako je uslov da su rashodi

jednaki ukupnom proizvodu na nivou pune zaposlenosti onda f-ja agregatnih rashoda ima
ugao od 45°.

Tražnja (C) menja se u skladu sa f-jom potrošnje

(Y = C + I + G)
gde je: C = lična potrošnja G = opšta potrošnja I = investiciona potrošnja
 9

3. TEORIJA INFLATORNOG JAZA (GEPA)

Teorija inflatornog gepa, mada kao

model inflacije i dalje postoji, nema
odgovor na otvorenu inflaciju i
otvorene privrede, a takve su danas sve
privrede.

Pristalice teorije inflatornog jaza odbacuju postavke o novčanom faktoru kao

primarnom faktoru inflacije.

Umesto novca kao glavne faktore inflacije uvode ponudu i potražnju. Cene, prestaju
biti određene količine novca, a kao njihova determinanta pojavljuje se potražnja uz
pretpostavku neizmenjene ponude, odnosno ponuda uz pretpostavku neizmenjene tražnje.
Neravnoteža između ponude i potražnje otvara jaz (gep) ili njihovim padom
deflacioni jaz.

Dakle, do skoka cena dolazi ako postoji takva količina tražnje koja se ne može
podmiriti odgovarajućom ponudom, pa imamo umesto formule:

 N P1
 p  f r  jednacinu p f
Pn

gde je: P1 = agregatna tražnja Pn = agregatna ponuda

Model inflacionog jaza grafički se može prikazati na sledeći način:

 10

Cena (Co) je ravnotežna cena, tu se seku krive ponude i tražnje i ona izražava
jednakost ponude i tražnje. Kod cene (C1) postoji deflacioni jaz, jer je ponuda veća od
tražnje, što vodi padu cena (P1 > T1) i obratno kod cena (C2) postoji inflatorni jaz, koji
dovodi do porasta cena (T2 > P2). Inflacioni jaz se pojavljuje kao posledica porasta globalne
tražnje, koji nije praćen odgovarajućim porastom globalne ponude. Ponuda i tražnja će se
ponovo izjednačiti bilo porastom cena, bilo drugačijom upotrebom suvišnog dohotka
(državni zajmovi, porez. tezauracija). Temelje teorije inflacionog jaza postavio je u svom
poznatom delu “Kako finansirati rat” (DŽ. M. Kejns). Uslov za početak inflacije po Kejnsu
je deficitno finansiranje u tački pune zaposlenosti proizvodnih faktora.
 11

4. TEORIJA INFLACIJE TROŠKOVA

Teorija inflacije troškova daje dobre
odgovore na troškovni impuls inflaciji,
ali nedovoljno uvažava monetarne
faktore koji to redovno prate i
"pokrivaju".

Sve teorije troškova pokušavaju da objasne zašto rastu cene kada je zaposlenost
privrede manja od pune zaposlenosti. Po tim teorijama povećanje bilo koje grupe troškova,
koje nije kompenzirano smanjenjem neke druge grupe troškova izaziva rast cena. Ako je
porast cena nekih faktora proizvodnje kompenziran sniženjem cena nekih drugih faktora,
odmah ne dolazi do inflacije, ali s obzirom da svaki faktor teži očuvanju ili povećanju
svega realnog dohotka, odnosno udela u raspodeli društvenog proizvoda i do inflacije
troškova. Ona je u stvari fenomen raspodele i rezultat klasne borbe, jer je u najvećoj meri
reč o borbi između nadnica i profita. Dakle, čista inflacija troškova (ili inflacija ponude
nastaje u uslovima kada sindikati ili oligopoli, ili pak uvozne cene izazivaju penjanje
krivulje ponude naviše.
Na koji način se javlja i širi inflacija troškova? Da pogledamo na jednom grafikonu,
mada se troškovi uzimaju u masi, a ne po pojedinim oblicima, jer različito deluju na cene i
dohodak.

Uz dati nivo društvenog proizvoda OYo i formirane troškove To, formirane su cene
Po uz ravnotežni odnos Eo. Ako dođe do autonomnog rasta troškova na T1 uz dati proizvod
Yo, dolazi do porasta cena sa Po na P1. Ako troškovi dalje rastu na T2, dolazi do rasta cena
na P2, uz isti društveni proizvod Yo. Ako dođe do rasta društvenog proizvoda na Y, i u tom
slučaju porast troškova dovodi do porasta cena (inflacije).
 12

5. TEORIJA STRUKTURNE INFLACIJE I ODNOSI

EKONOMSKO-POLITIČKIH SNAGA U DRUŠTVU
Savremena inflacija je višefaktorski
proces pod dominantnim delovanjem
političkih, socijalnih, strukturnih i
drugih odnosa snaga u savremenom
društvu.
1) SAVREMENI KONCEPT STRUKTURNIH ODNOSA
I INTERESA U DRUŠTVU

“Inflacioni proces se može razvijati i u periodima kada je agregatni nivo viška

tražnje na nultom nivou. Za razvoj inflacijskog procesa dovoljan je sektorski višak tražnje”.
Ovaj tip inflacije javlja se kao posledica strukturne neravnomernosti privrednog
razvoja. Naročito je prisutna u nedovoljno razvijenim zemljama, zemljama u razvoju i
tranziciji. Zbog stalnih strukturnih promena neophodno je permanentno usklađivanje u tim
zemljama.
Predstavnici ove teorije tvrde da teorije inflacije troškova i inflacije tražnje ne mogu
da objasne osnovne uzroke inflacije u zemljama u razvoju i njen dugotrajan karakter. Otuda
se polazeći od međuodnosa između procesa ekonomskog razvoja i inflacije, a na temelju
strukturnih karakteristika date privrede, izrađuje se teorija strukturne inflacije.
Suština teorije strukturne inflacije ne treba posmatrati agregatno, već kao sistem
koji sadrži više sektora, koji se model podeli u 3 grupe: 1) Sektori u kojima na dobrim
tržištima postoji višak tražnje u odnosu na ponudu, 2) Sektori u kojima postoji manjak
tražnje u odnosu na ponudu i 3) Sektori u kojima postoji uravnoteženje odnosa između
ponude i tražnje na robnim tržištima.
Za razliku od inflacije tražnje koja posmatra ukupan agregatni odnos ponude i
tražnje u privredi kao celini, strukturna inflacija ističe da treba sagledati odnose ponude i
tražnje i za privredu kao celinu, ali i za pojedine delove.
 13

2) IZVORNA TEORIJA STRUKTURNE INFLACIJE

Tvorac ove teorije bio je američki ekonomist Č. L. Šulc. On je ovu teoriju razvio
1959. godine nastojeći da objasni inflacione pritiske u SAD u razdoblju (1955-1957. god.).
Ovaj inflacioni pritisak se nije mogao objasniti ni teorijom tražnje, ni troškovnom
teorijom inflacije.
Po Šulcu cene različitih proizvoda su različito fleksibilne u odnosu na kretanje
tražnje. Tako su cene sirovina i materijala perfektno fleksibilne, dok su cene finalnih
proizvoda fleksibilne samo u pravcu povećanja tražnje, ali ne i u pravcu njenog smanjenja.
Slično se ponašaju i nadnice. Fleksibilne su u kretanju naviše dok su rigidne u kretanju na
dole. U ovakvim uslovima ne dolazi do inflacije samo usled viška agregatne tražnje, već i
usled postojanja sektorskog viška tražnje, čak i onda kada je rast agregatne tražnje na
nultom nivou.
Okosnicu Šulcovog koncepta predstavlja simetrija u kretanju cena, što znači da će
cene rasti na onim parcijalnim tržištima na kojima postoji višak tražnje, ali se neće smanjiti
na parcijalnim tržištima gde postoji njen deficit, već će se u najboljem slučaju zadržati na
postojećem nivou, što govori da su cene rigidne u pravcu njihovog smanjivanja.
Zato Šulc i ukazuje da je za nastanak inflacije dovoljno da postoji višak tražnje
samo na jednom sektoru, jer će se porast cena na njemu brzo multiplikovati i na ostale
sektore, što će dovesti do opšteg rasta cena. Iako su agregatni odnosi u privredi kao celini
uravnoteženi. Do podizanje cena dolazi delovanjem multiplikatorskog efekta kroz input-
autput povezanost nacionalne privrede.

6. UVOZNA INFLACIJA I UVOZNI ŠOK

Uvozna inflacija je realan fenomen u
savremenim privredama. preko različitih
nivoa cena uvoza, deviznim kursevima,
zaštitnom politikom, uvoznom zavisnošću
i dr. inflacija se širi između država.

Svetsko tržište ima veoma veliki značaj na razvoj pojedinih nacionalnih ekonomija,
jer se na njemu formiraju cene najznačajnijih sirovina i gotovih proizvoda, i to na istom
 14

principu kao i u nacionalnim ekonomijama. I kao što se u nacionalnim ekonomijama putem

cena vrši prelivanje vrednosti iz manje razvijenih sektora privrede ili regiona u razvijenije
sektore privrede i regiona, isto tako i na svetskom tržištu postoji prelivanje vrednosti iz
slabije razvijenih zemalja u visoko razvijene zemlje.
Visoke cene razvijenih zemalja, prevaljuju se na nerazvijene putem nove
tehnologije opreme, licenci, skupih robnih i finansijskih kredita i skupih izvoznih cena
njihovih proizvoda. S druge strane, moguća su i obrnuta kretanja. Naime, visoke cene nafte
(goriva) nerazvijenih zemalja (OPEK) utiču na rast cena u razvijenim zemljama. Dakle,
putem svetskog tržišta jedne zemlje uvoze inflaciju, a druge je izvoze.

Na apscisi je dat realni autput, a na ordinati nivo cena. Kriva tražnje (AD) je data,
a kriva ponude (AS) se menja u zavisnosti od obima uvoza. Ako se uvoz povećava i ponuda
se povećava, tako da će se kriva ASo pomerati udesno prema krivoj AS1. To znači da cene
padaju, a inflacioni jaz se smanjuje. I obratno, ukoliko se kriva ASo pomera ulevo prema
krivoj AS2 to će značiti da se ponuda smanjuje, a inflacioni jaz se povećava.
 15

7. SOCIOLOŠKE TEORIJE INFLACIJE - TEORIJA

PRERASPODELE BOGATSTVA
Inflacija je postala "legalni" put za
brojne preraspodele bogatstva u
privredama. Ovo se posebno odnosi na
snagu države, monopola i radničkih
sindikata.

Mehanizam cena danas, posebno namerno izazvana depresijacija novca, koristi

se za korigovanje raspodele nacionalnog dohotka. posebno raspodele koja je pod
delovanjem sukoba interesa radničkih sindikata, kapitalista i države. To, po mnogim
novijim teorijama inflacije, danas postaje jedan od primarnih faktora inflacije.
Savremena inflacija se sve više razmatra kao posledica klasno-socijalne borbe
formiranih struktura društva u, svim državama oko preraspodele nacionalnog dohotka,
odnosno viška rada. Dakle, samo klasične teorije uzroka savremene inflacije više nisu
dovoljne, kao ni samo ekonomski pristup fenomenu inflacije. Ovo se posebno odnosi na
dugotrajne i visoke stope inflacije.
Savremeno društvo se, u prvom redu, sastoji od države, privrednih subjekata i
stanovništva (pojedinaca). Svaki od ovih osnovnih subjekata razlaže se na određene
socijalne grupe, suprotstavljene u sferi raspodele ostvarenog dohotka. Među njima postoje
konfliktne socijalne protivrečnosti i otvoreni sukob interesa. Stvarno stvoreni realni
dohodak je gornja granica u kojoj učestvuju ove socijalne grupacije. Povećano učešće
jednog (npr. države) može se zasnivati samo na padu realnog učešća u dohotku drugih
socijalnih grupa (pri datom dohotku). Drugi subjekti ne dozvoljavaju pad učešća u dohotku
- nastaje borba za održavanje ovog učešća, odnosno za povećanje učešća u raspodeli
dohotka. Realni dohodak to ne dozvoljava. Ostaje samo drugi put - povećanje cena svojih
faktora i preko toga, povećanje učešća u raspodeli dohotka (makar i privremeno). Od
rasporeda društvenih snaga i moći zavisi i mogućnost da se drugima nametne trajnija
preraspodela dohotka.
 16

8. PSIHOLOŠKA TEORIJA INFLACIJE

Posebno naglašavanje psiholoških faktora u pitanjima odnosa novca i cena bilo je

poznato već u radovima Keynesa, predstavnika švedske škole i marginalista. Ipak u tom
isticanju psiholoških faktora prednjače marginalisti, posebno predstavnici tzv. "teorije
granične korisnosti", ali i predstavnici kvantitativne teorije novca, jer su pod vidnim
uticajem marginalista (Bodin, Hume, Ricardo, Pigou, Marshall, Keynes). No, postoji velika
razlika između ovih teoretičara, jer jedni psihološkim faktorima daju sekundarni, a drugi
("čisti" predstavnici ove teorije) primarni karakter.
Jedan od glavnih predstavnika marginalističke teorije, F. Wieser, dokazivao je da
vrednost novca zavisi od kupovne snage i korisnosti dobara koje može da kupi pojedina
jedinica prihoda. Kao novčani dohodak ne pojavljuju se ukupni prihodi, već utrošeni
prihodi. Tezauracija novca, kao razlika ukupnih i utrošenih prihoda, dovodi do usporavanja
brzine opticaja i povećanja vrednosti novca. Tezaurisani novac, s druge strane, predstavlja
latentnu opasnost za stabilnost, jer se novčanice u svakom momentu mogu izliti na tržište.
Do toga ne može doći jedino kada se taj "novac ulaže u banke ili u kupovinu obveznica".
Najpoznatiji predstavnik psihološke teorije vrednosti novca je francuski ekonomista
Albert Aftalion. Svoje koncepcije ovaj autor gradi na dohodnoj teoriji i marginalističkoj
teoriji granične korisnosti. On upozorava da varijacije u novčanom dohotku izazivaju
proporcionalne promene i u cenama, već prema raspoloženju pojedinaca, vremenu i dr.
"Različiti psihološki faktori deluju na indvidue ne reaguju podjednako na varijacije u
kretanju dohodaka. Porast ili pad cena nije više posledica porasta ili pada količine novca,
mada njihov porast deluje na promene cena, ali samo u uslovima kada je to posledica
porasta ili pada dohotka". Aftalion daje dopunu, odnosno širi okvir dohodnoj teoriji novca.
 17

9. TEORIJA MONOPOLSKE INFLACIJE I

MONOPOLSKIH STRUKTURA

Savremeni kapitalizam je državno-

monopolističkog tipa, a ne liberalni
kapitalizam. Svetskom privredom,
tržištima, cenama, izvozom i uvozom
dominiraju svetske multikompanije i
monopoli. Slobodni odnosi ponude i
tražnje na tržištu malo šta više
određuju.

“U engleskom jeziku još samo nekoliko reči nosi tako jak prizvuk opasnosti bez
fizičkog nasilja kao reč monopolizam” (Galbrajt).
U periodu do II svetskog rata formiranje cena je uglavnom zavisilo od odnosa
ponude i tražnje na tržištu. Osnovnu karakteristiku savremene privrede čini sve naglašenija
monopolska i oligopolska struktura takve privrede. U takvim uslovima cene mogu da rastu
bez obzira na fazu privrednog ciklusa. One se više i ne formiraju kao rezultat delovanja
ponude i tražnje, već administrativno od strane monopola.
Multinacionalne kompanije na svetskom tržištu umesto da konkurišu one se
udružuju i jačaju svoju moć koja im i omogućava da se podčinjavaju zakonima
konkurencije prilikom određivanja cena svojih proizvoda. Konkurencija se iz sfere cena
prenosi u domen poboljšanja kvaliteta i asortimana proizvodnje i različitih reklamnih i
marketing strategija. Monopolske kompanije se pri određivanju cena rukovode načinom
da one moraju biti toliko visoke, da onemogućuju pojavu gubitaka, čak i pri vrlo niskom
korišćenju kapaciteta i vrlo visokim fiksnim troškovima proizvodnje po jedinici proizvoda.
Veličina, snaga i vlast krupnih monopola omogućava im uticaj na opšta privredna kretanja.
Monopoli utiču na ekonomske mere i ekonomsku politiku, utiču na razmeštaj investicija,
proizvodnju, ponudu, tražnju, cene, profit, itd. i to na makro-planu privređivanja.
Oni raspolažu ogromnim finansijskim sredstvima, primenjuju najsavremeniju
tehnologiju, diktiraju specijalizaciju proizvodnje, određuju njenu strukturu i veličinu, i
ugovorima određuju nabavke i prodajne cene, a ekonomsku okolinu oblikuju u skladu sa
svojim interesima. U svakom ponašanju monopoli ugrađuju trajnu inflaciju u svetsku
privredu. Oni svako povećanje svojih ne malih troškova ugrađuju u cene svojih proizvoda
 18

uopšte ne reaguju tj. ne smanjuju cene svojih proizvoda. Isto tako u uslovima porasta nivoa
cena povećavaju cene, al ih u uslovima smanjene tražnje iste ne smanjuju. One će u takvim
uslovima pre smanjiti obim proizvodnje nego cene svojih proizvoda. Grafički prikaz
monopolske inflacije prikazaćemo na sledećem grafikonu.

Na apscisi je dat realni autput, a na ordinati nivo cena. Kriva tražnje je AD, a kriva ponude AS.
U uslovima smanjenja tražnje kriva tražnje se pomera od ADo do AD1. Prema ekonomskim
zakonitostima to bi moralo uticati na smanjenje inflacionog jaza, te prema tome i na smanjenje cena.
Međutim, monopolske organizacije radije smanjuju obim proizvodnje nego nivo cena, tako da će se
smanjenjem tražnje, kriva ponuda pomeriti od ASo na AS1, što znači da će inflacioni jaz ostati isti.
Dakle, do smanjenja inflacije neće doći, jer su i ponuda i tražnja vekovno neelastične.
Na kraju možemo zaključiti da svetskom ekonomijom vladaju gigantske korporacije koje
imaju i dominantne položaje ne samo u nacionalnim državama već i u svetskoj privredi, a utiču i na
sva važna pitanja i kretanja u ukupnoj međunarodnoj zajednici.
 19

II FENOMEN SAVREMENE INFLACIJE U

RAZVIJENIM PRIVREDAMA I SRBIJI

1. INFLACIJA U SAD

Inflatorna kretanja u privredi SAD mogu se odvojiti u dva karakteristična perioda. Prvi
period visoke inflatorne nestabilnosti (praćen visokom stopom nezaposlenosti) traje od 1960-
1982. godine, zatim nastaje drugi period niskih godišnjih stopa inflacije - koji traje do danas. U
prvom periodu rast cena je išao paralelno s visokom konjunkturom. Preterano ekspanzivna
monetarna i fiskalna politika i strukturni faktori vezani za opadanje konkurentske pozicije
SAD na svetskom tržištu (praćeni deficitom platnog bilansa i deficitom budžeta) su osnovi uzroci
ciklične inflacije. Istovremeno i politika povećanja nadnica da se očuva njihova realna vrednost i
pad učešća u raspodeli društvenog proizvoda, praćen je i pogoršanjem "terms of trade-a" i
snižavanjem investicija, porastom nezaposlenosti, što je sve vodilo strukturnim poremećajima s
inflatornim pritiscima.1

2. INFLACIJA U EVROPSKOJ UNIJI2 - NIVO I

SPECIFIČNOSTI

Inflacija se u privredama zemalja koje su kasnije ušle u Evropsku uniju kretala na

različitom nivou. Tako je stopa inflacije u ovim privredama (15) u periodu 1961-1970.
iznosila 3,3%, ali je u periodu 1971-1979. povećana na 9,2%. Tako je u 1980. stopa

1
Haberler, G.: Inflatoion and Economics Policy, Economic otes 1972-1982. p.24-46 i Davidson, S.:
Inflation and Monetary Policy, Federal Reserve Bank of St. LomsReview, br. 6/82, str. 15-26.
2
Kretanje i karakteristike inflacije u zemljama EU razmatraćemo od stvarnog nastanka Ekonomske i
monetarne unije 1. jula 1990. na osnovu odluke Evropskog saveta iz juna 1989. godine. Mada su aktivnosti
oko stvaranja EU počele još 1970. preko poznatog Plana Vernera (predsednika Luksemburške vlade), a
zatim plana Delova kao predsednika Ekonomske komisije i njegovog usvajanja u Madridu 1989. godine.
To je poznati "Izveštaj Delor". Taj period ćemo uzeti u obzir, a posebno period od 1999. godine i ugovora
u Mastrihtu (uvođenje novčane jedinice EVRO umesto ranije ECU, što se provelo od 1. januara 2002.
godine).
 20

inflacije varirala po zemljama od 4% u Švajcarskoj do 8,5% u Holandiji i 21,1% u Italiji i

12% V.Britaniji i 13,6% u Francuskoj. Od sredine 1980. inflacija postepeno opada, tako da
je svedena na 2,4%, mada i dalje različito po zemljama, dok je u 1995. ova stopa iznosila
2,6% u Nemačkoj, 9,5% u Francuskoj i 12,5% u Italiji i td. Visoke stope inflacije zadržane
su samo u Grčkoj od 20,5%, Portugaliji 24%.

3. STRUKTURNI KARAKTER I OSNOVNI UZROCI

INFLACIJE U PRIVREDI SRBIJE

Inflacija u privredi Srbije je postala "neprijatelj broj jedan", mada se iz godine u

godinu planira smanjenje stope inflacije i njeno "svođenje na jednocifrenu". Istovremeno
otkazuju ili su nedovoljno efikasne mere antiinflacione politike, tako da se ni jedne godine
ne ostvaruje planirana stopa inflacije. To odmah nameće nekoliko bitnih pitanja za vođenje
uspešne antiinflacione politike:

1) Kakva je priroda inflacije kod nas?

2) Koji su osnovni uzroci i generatori inflacije?
3) U čemu se sastoji rezistentnost cena na mere antiinflacione (stabilizacione)
politike?
4) Da li se radi o monetarnoj inflaciji?
5) Kakvi su efekti visokih stopa inflacije?
6) Da li se namerno provodi visoka stopa inflacije da bi se "olakšao" budžetski
teret i izvršila značajna preraspodela nacionalnog dohotka?
7) Zbog čega mere restriktivne monetarne politike i visoke realne kamatne stope
nisu efikasne u slamanju inflacije?
8) Da li se primenjuju adekvatne mere antiinflacione politike obzirom na prirodu i
uzroke savremene inflacije.

Da pogledamo kretanje i visinu inflacije u poslednjoj dekadi našeg razvoja, pri

čemu se od 2008. godine za indikator inflacije uzimaju potrošačke cene, a ne cene na
 21

malo.

INFLACIJA, REALNI I NOMINALNI RAST I NOVČANA MASA

- godišnje promene -

Stopa Ekonomski rast Novčana M1-W1 Osnovna

inflacije Nominalno Realno masa (M1) orijentacija
(W1) monetarne
politike
1996. 58,7 75,2 6,5 68,7 -6,5 R
1997. 9,3 31,1 7,4 66,4 +35,3 E
1998. 29,8 40,4 2,4 18,1 -22,3 R
1999. 49,2 25,9 -22,8 51,1 +25,2 E
2000. 111,9 109,5 5,7 82,3 -27,2 R
2001. 40,7 75,4 5,6 115,2 +39,8 E
2002. 14,8 26,8 2,7 61,1 +34,3 E
2003. 7,8 15,5 1,5 12,4 -2,8 R
2004. 13,7 34,7 8,5 13,3 -21,4 R
2005. 18,0 23,0 4,5 9,8 -19,2 R
2006. 6,6 16,8 5,7 38,0 +21,2 E
2007. 11,0 13,1 7,1 24,4 +11,3 E
2008. 8,6 15,6 5,4 -3,1 -18,7 R
E - ekspanzivna
R - restriktivna

Izrazito visoki nivo cena u toku dve godine (2004-2005.) po čemu je

privreda Srbije "rekorder" u Evropi, praćen je velikim oscilacijama godišnjih stopa
inflacije. To se jasnije može videti na jednom grafičkom prikazu:
Da li se radi o "inflatornim šokovima" koji izazivaju iznenadne udare i skokove
cena, odnosno troškova poslovanja? Da li se radi o merama kratkoročnog konjunkturnog
(stabilizacionog) karaktera,a ne dugoročnim merama, koje mogu da daju očekivane
rezultate u slamanju inflacije i inflatornih očekivanja?
Radi se, možda, o pogrešnoj terapiji u uslovima izrazito restriktivne monetarne
politike i vrlo skupog novca? Koliko su pri tome mere monetarne, fiskalne, platno-bilansne,
dohodne i sl. sinhronizovane ili se mere međusobno neutrališu? To su pitanja na koja ćemo
na drugom mestu potražiti jasniji odgovor.
 22

KRETANJE INFLACIJE U SRBIJI

III BAZNI KONCEPTI I STRATEGIJA MONETARNE

POLITIKE U SUZBIJANJU INFLACIJE

1. KONFLIKTNOST CILJEVA STABILIZACIONE I

RAZVOJNE MONETARNE POLITIKE

1) MONETARNA POLITIKA U SKLOPU MAKROEKONOMSKE

POLITIKE STABILIZACIJE

Koliko je monetarna politika sa nizom mera i instrumenata monetarnog

regulisanja efikasna kao sredstvo u ostvarivanju makroekonomske stabilizacije?
Ovo je jedno od najkontroverznijih pitanja savremene ekonomske politike.
Sve veća uloga novčanog faktora u regulisanju ukupnih privrednih tokova ukazuju
na činjenicu da je stvarno došlo do "velikog zaokreta". Od nekadašnje "neutralnosti" novca
u privredi, iz klasične ekonomije, praktično, se prešlo na politiku aktivnog novca i
monetarne politike. Klatno u tretiranju značaja i delovanja novca se privremeno pomerilo
 23

na suprotnu stranu – pridavanjem dominantnog značaja ulozi novca u privredi. Tržište

novca i tržište kapitala, brojni procesi transformacije jednih u druge oblike novca i novčane
imovine, veća uloga monetarne kontrole i instrumenata monetarne regulacije išli su u prilog
takvom sistemu.3
Da li je monetarna politika usmerena na stabilizaciju cena i deviznog kursa,
restriktivno vođena, u stanju da bude dovoljno podsticajna na proizvodnju i privredni
rast? Da li je privreda dovoljno monetizovana i da li raspolaže sopstvenim kapitalom, da
li je likvidna i da li ima mogućnost alternativnih ulaganja novca i kapitala, koliko je
zavisna od kredita banaka, a banke od centralne banke, kako deluje novac i kredit u
privrednim tokovima, da li su finansijski i monetarni tokovi pod kontrolom, šta je sa
delovanjem kamatne stope, kakav je mehanizam transmisije monetarnog delovanja u
privredi i sl. Sve su to pitanja na koja se prethodno moraju znati odgovori, kada se kreatori
ekonomske politike odluče na dugoročno vođenje restriktivne monetarne politike u cilju
stabilizacije kursa i cena. Konačno, na kakvu podršku i koordinaciju ovakva politika
može računati kod fiskalne politike, politike raspodele, devizne i spoljnotrgovinske
politike, politike formiranja štednje i investicija i sl. Koordinacija i sinhronizacija ovih
delova makroekonomske politike u ostvarivanju ekonomskog rasta i stabilizacije privrede,
što je i osnova efikasne monetarne politike. To je i posebno područje naših istraživanja.
Da li, nasuprot tome, ekspanzivna i razvojno orijentisana monetarna politika
može biti efikasna u pokretanju proizvodnje i oživljavanju ekonomskog rasta, ali bez
pokretanja inflacije? Da li je i pod kojim pretpostavkama moguće voditi ofanzivnu i
razvojno orijentisanu monetarnu politiku, bez inflatornih udara? Sve su to pitanja na koja
tražimo odgovor u našim istraživanjima.
No, u pogledu ovog pitanja danas postoje tri osnovne koncepcije:
1) Monetaristička koncepcija, prema kojoj monetarni faktori imaju dominantno
delovanje u opredeljivanju tokova reprodukcije (proizvodnja, cene, zaposlenost, stabilnost,
platno-bilansna ravnoteža, korišćenje kapaciteta i dr.).
2) Realna ili materijalistička koncepcija, prema kojoj presudno delovanje na

3
Šire o navedenom problemu u studiji grupe autora: Savremene teorije stabilizacione politike, izd. ABC
 24

tokove reprodukcije imaju realni faktori (investicije, potrošnja i raspodela, proizvodnja,

nivo dohotka i dr.), dok su monetarni faktori neutralnog karaktera i nemaju nikakav uticaj
na tokove reprodukcije.
3) Varijanta realističkog pristupa u prvi plan ističe primarnu ulogu realnih
faktora, ali priznaje i povratno delovanje novčanog faktora. Ova teorija, danas, uglavnom,
dominira u monetarnoj teoriji.4

2) ANTIINFLACIONI INSTRUMENTI MONETARNE POLITIKE

a) INSTRUMENTI MONETARNOG REGULISANJA

Da bi monetarna politika u svojoj osnovnoj funkciji regulisanja potrebne količine

novca u privredi bila maksimalno efikasna, u granicama svog dometa, kako u pogledu
monetarne i ekonomske stabilnosti, tako i u pogledu stope rasta, potrebno je da raspolaže
određenim instrumentima svog delovanja.5
Raspolaganje određenim efikasnim instrumentima pretpostavka je osiguranja
realizacije određenih kvantifikovanih ciljeva koji se u određenom periodu postavljaju
pred kreditno-monetarnu politiku. Pod instrumentima monetarno-kreditne politike
podrazumevaju se sredstva i metode koje centralna banka primenjuje da bi održavala
masu i strukturu novca i kredita na optimalnom nivou. U postavljanju i delovanju
instrumenata kreditno-monetarne politike presudnu ulogu imaju institucionalni
uslovi delovanja bankarskog i finansijskog sistema u određenoj zemlji, kao i
postojanje jednobankarskog ili višebankarskog sistema.
U decentralizovanom bankarsko-kreditnom sistemu6 monetarna politika se sprovodi
preko određenih instrumenata kojim ona reguliše kreditni potencijal i politiku plasmana
poslovnih banaka. Smisao monetarno-kreditne politike je upravo u tome da se preko
regulisanja primarne emisije deluje na ponašanje celokupnog bankarskog sistema.
Regulisanjem kreditnog potencijala poslovnih banaka zapravo se vrši indirektno regulisanje

Glas, Beograd, 1993, str. 7-37.

4
Perry Anderson: Istorija i pouke neoliberalizma, Ekonomika, Beograd, br. 4, 2004, str. 191.
5
Dr Milutin Ćirović, Monetarna ekonomija, str. 305-306., op. cit. str. 188. i 307.
 25

monetarne politike svih poslovnih banaka. Instrumenti monetarne politike mogu se podeliti
u dve grupe:
1) Kvantitativni instrumenti monetarnog regulisanja,
2) Kvalitativni (selektivni) instrumenti monetarnog regulisanja.
Kvantitativni instrumenti monetarne politike treba da deluju selektivno u pogledu
vrste kredita, korisnika, namena, načina korišćenja rokova, kamate i sl.
Osnovni oblici kvantitativnih instrumenata u monetarnoj teoriji i politici su sledeći:
1) Politika obaveznih rezervi,7
2) Politika eskontne i uopšte kamatne stope, i
3) Politika otvorenog tržišta.
Osnovni oblici kvalitativnih ili selektivnih instrumenata monetarne politike su:
1) Regulisanje kredita centralne banke poslovnim bankama,
2) Regulisanje uslova kredita,
3) Selektivna kreditna politika.
Osnovno pitanje koje se ovde postavlja jeste: da li centralna banka kod nas treba da uz
kvantitativnu monetarnu politiku (regulisanje kreditnog potencijala poslovnih banaka i njihove
globalne emisije) treba da sprovodi i kvalitativnu monetarno-kreditnu politiku (regulisanje
strukture kredita, oblika plasmana, usmeravanja i određene namene, selektivno delovanje i sl.).8

1.1. INSTRUMENTI REGULISANJA PONUDE KREDITA

1) Instrumenti regulisanja primarnog novca:

- kreditiranje od strane centralne banke;
- izdavanje obveznica i blagajničkih zapisa;
- kupovina i prodaja hartija od vrednosti i monetizacija drugih finansijskih oblika;
- kupovina i prodaja deviza i stranih valuta.
2) Instrumenti regulisanja monetarnog multiplikatora:

6
Dr Aleksandar Živković: Monetarna ekonomija ... str. 487-497.
7
Dr Milutin Ćirović: Monetarno-kreditni sistem, Savremena administracija, Beograd, 1976, str. 307.
8
Grupa autora: Monetarna i fiskalna strategija, izd. Glas, Beograd, 1993.
 26

- određivanje (i promene) visine i osnovice obavezne rezerve poslovnih banaka kod

centralne banke;
- drugi obavezni depoziti kod centralne banke.
3) Drugi instrumenti regulisanja ponude kredita:
- propisivanje minimalnih uslova likvidnosti banaka i ročne strukture plasmana;
- ograničavanje obima kredita (plasmana) banaka;
- međubankarski sporazumi o kreditiranju.

1.2. INSTRUMENTI REGULISANJA TRAŽNJE KREDITA

U instrumente monetarne politike kojima se reguliše tražnja kredita kod banaka

danas se uglavnom navode sledeći:
1) Određivanje kamatne stope za kredite iz primarne emisije centralne banke;
2) Propisivanje minimalnih opštih uslova kreditne sposobnosti zajmotražioca.
"Prihvatanje tržišno orijentisanih instrumenata monetarne politike u razvijenim
tržišnim ekonomijama treba shvatiti u relativnom smislu. U ovim zemljama je već od ranije
postojalo razvijeno kreditno tržište, ali je ono bilo (bar u većini zemalja)‚pod neposrednom
kontrolom centralne banke. Otuda, reforma sistema monetarnog regulisanja u ovim
zemljama označava prelazak na novi regulacioni mehanizam koji treba da bude bolje
prilagođen procesima promena finansijske strukture u ovim zemljama. Iza tih promena
nalazi se proces finansijskih inovacija koji se sastoji u pojačanom delovanju tržišnog
mehanizma u finansijskom sektoru privrede tih zemalja. Prema tome, novi mehanizam
monetarnog regulisanja u razvijenim industrijskim zemljama više se ne zasniva na
konceptu kombinovanog delovanja kreditnog tržišta sa direktnim regulisanjem (u
određenom stepenu) strukture kreditnih plasmana kao i kamatnih stopa od strane centralne
banke. Umesto toga, išlo se na uvođenje pune samostalnosti finansijskih institucija u
pogledu izbora strukture svojih portfelja, kao i na razvijanje pune konkurencije između
ovih institucija na finansijskom tržištu".9

9
Dr M. Ćirović, op.cit. str. 308
 27

U osnovi promenljivog pristupa na području monetarnog regulisanja zemalja u

razvoju nalazi se nastojanje da se, prvo, poveća delotvornost monetarne politike, u pogledu
ostvarenja stabilizacionih ciljeva ekonomske politike i, drugo, da se u jednom finansijskom
okruženju u kojem započinje proces deregulacije olakša i elastičnije postavi i vođenje
politike kamatnih stopa, sa ciljem da se poveća mobilizacija domaće akumulacije (štednje) i
poboljša efikasnost investicija.10
Prema prirodi svoga delovanja svi instrumenti monetarne politike mogu se u
strategiji dezinflacione politike svrstati na sledeći način:

ANTIINFLATORNA EFIKASNOST INSTRUMENATA

MONETARNE POLITIKE*
Brzi Dug Direktno Indirektno Kontrola
efekti period delovanje delovanje očekivanih
za efekte efekata
A. REGULISANJE
PRIMARNOG NOVCA
Krediti CB poslovnim bankama + - + + +
Emisija obveznica i - + - + +
blagajničkih zapisa
Monetizacija hartija od - + - + +
vrednosti
B. INSTRUMENTI
MONETARNE
MULTIPLIKACIJD
Obavezna rezerva + - + - +
Rezerva likvidnosti + - + - -
Obavezni depoziti kod CB - + - + +
C. OSTALI INSTRUMENTI
MONETARNE POLITIKE
Minimalni uslovi likvidnosti - + - + +
banaka
Ograničavanje visine plasmana - + + - -
Međubankarski sporazumi - + - + +
Određivanje primarne kamate + - + + +
Propisivanje minimalnih uslova - + + + +
kreditne sposobnosti
Mogućnost inostranog - + - + -
zaduživanja
* Simboli označavaju: veću efikasnost (+), manja efikasnost (-)

10
Dr A. Živković, op.cit. str. 480-494.
 28

Zbog različite prirode delovanja centralna banka pravi kombinaciju instrumenata u

zavisnosti od ocene opšteg stanja u privredi i cilja koji želi postići (stabilnost cena, kursa,
ograničavanje likvidnosti banaka, ograničavanje kredita, smanjenje međunarodne
zaduženosti, veća zavisnost poslovnih banaka od centralne banke i sl.

3) PROGRAMIRANJE MONETARNOG RASTA KAO INSTRUMENT

ANTIINFLACIONE MONETARNE POLITIKE

Politika monetarnog rasta po pravilu se fleksibilno projektuje, jer rigidna politika

zahteva česte korekture i revizije čime se gubi poverenje u efekte stabilizacije i
izabranih monetarnih ciljeva. U prvom redu, monetarna politika treba da obezbedi
povoljan razvoj finansiranja privrednih operacija, koje su projektovane planiranjem rasta
realnog dohotka i inflacije u okviru datih limita, da spreči neprogramirani rast nominalnog
dohotka i zaposlenosti, te da zadrži rast cena u planiranim okvirima.11 Pri tome, politika
monetarnog rasta treba da je konzistentna sa dugoročnom željenom stopom inflacije,
nezavisnom od efektivne stope inflacije indukovane monetarnim faktorom (Berman).12

4) KRITIKA KLASIČNIH INSTRUMENATA I MERA

STABILIZACIONE POLITIKE

U ekonomskoj teoriji vidimo vode se velike diskusije o ulozi i zadacima

monetarne politike. Razvojem ekonomske teorije menjali su se i pogledi na
monetarnu politiku.

11
Mnoge diskusije o monetarizmu, između ostalog, svode se na pitanje koju tehniku monetarne kontrole valja
koristiti u kontroli novčane mase sa stanovišta stabilnosti privrede i održavanja vrednosti novca, i na
pitanje primene direktnih i indirektnih mera, kao što su metod monetarne baze, plafoniranje kredita,
odnosno ograničavanja kredita, tehnika otvorenog tržišta regulisanje kamatne stope i utvrđivanje deviznog
kursa (R. C. Bryant, Federal reserve Control of the Money Stock, Journal of Money Credit and Banking
4/82, str. 597-640).
12
D. M. Bechter, Money and Inflation, u T. M. Havrlesky i I. T. Boorman: Current Issues in Monetary
Theory and Policy, Arlington Heights, Illinois, 1976. i X. Zolotas, Inflation and the Monetary Target in
 29

Teorijski je široko istraženo i dokazano da monetarna politika svojim merama mora

delovati na količinu novca u opticaju, starajući se da ona bude na optimalnom nivou.
Monetarna politika preko toga deluje i na realne procese u privredi, posebno kretanje
proizvodnje, prometa, prodaje, investicija i platno-bilansne odnose.
Monetarna politika postaje veoma aktivno sredstvo, koje zajedno sa fiskalnom
politikom učestvuje u vođenju stabilizacione, odnosno razvojne politike.13
Monetarne vlasti (centralna banka) delujući na osnovne makroagregate i procese
moraju pratiti situaciju i osnovne tendencije u razvoju privrede i blagovremeno reagovati
na sve eventualne poremećaje, kako bi se obezbedio stabilan dugoročan privredni rast i
razvoj.14 Ako privreda ulazi u fazu depresije, praćene padom privredne aktivnosti,
monetarna politika svojim instrumentima i merama mora delovati ekspanzivno, kako bi se
povećala privredna aktivnost, odnosno sprečilo dalje produbljavanje recesije ili krize, ali pri
tome mora učiniti napor da ne dođe do oživljavanja inflacije. Ponovo se javlja dilema: da li
ekspanzivno monetarna politika mora redovno ad dovede do inflatorne nestabilnosti.

5) REFORMISANJE INSTRUMENATA ANTIINFLACIONE

MONETARNE POLITIKE

Monetarna politika i monetarna kontrola, uz sve širu upotrebu tržišnih

instrumenata kontrole i regulacije koriste se za uticaj na novčane tokove, kreditiranje,
pretvaranje novca u kapital, međusektorsko prelivanje novca i dohotka, stvaranje uslova za
održavanje optimalne likvidnosti banaka i drugih subjekata.
Osnovni pravci reforme instrumenata monetarne politike vezani su za proces
liberalizacije finansijskog sektora. Taj proces u sebe uključuje sledeće segmente:
1) Dominacija tržišnih instrumenata monetarne politike, nasuprot direktivnim;

Greece Papers and Lectures 38/78.

13
Dr M.Vučković: "Savremeni problemi monetarne teorije i politike". Naučna knjiga, Beograd.
14
Zašto polazimo od stava da to mora biti dugoročan, održiv ekonomski optimalan rast? Upravo iz razloga
različitog delovanja i mogućnosti monetarne politike u kratkom i dugom roku. U kratkom roku monetarni
stimulansi mogu podstaknuti proizvodnju i razvoj, ali se postavlja pitanje koliko se takva kontrola može
održati.
 30

2) Preventivna kontrola kvaliteta poslovanja banaka i utvrđivanje rejtinga banke;

3) Brži razvoj finansijskog tržišta (tržišta novca i tržišta kapitala);
4) Postepeno ukidanje direktnih instrumenata monetarne regulacije;
5) Unapređenje i veća efikasnost u upotrebi operativnih bankarskih i monetarnih
procedura;
6) Redovno praćenje i utvrđivanje i utvrđivanje odstupanja od usvojenih operativnih
ciljeva monetarne politike,
7) Koordinacija i razvoj metoda i instrumenata veće koordinacije mera monetarne i
fiskalne politike, ali i veća povezanost sa spoljnotrgovinskim (platno-bilansnim) sektorom;
8) Promene i praćenje efekata promena kamatnih stopa u monetarnom i realnom
sektoru;
9) Razvoj sekundarnog i reotkupnog tržišta, uz uključivanje kratkoročnih i
dugoročnih sredstava na finansijskom tržištu;
10) Instrumenti sve razvijenijeg javnog duga i veće operacije tim instrumentima na
sekundarnom tržištu kapitala,
11) Izgradnja, usavršavanje i praćenje tkao usavršenih ekonomskih i finansijskih
indikatora,, bez čega nije moguće efikasno i kontrolisano vođenje monetarne i ukupne
makroekonomske politike, posebno antiinflacione politike bez produbljavanja krize i
porasta nezaposlenosti.

6) RESTRIKTIVNA MONETARNA POLITIKA KAO OPŠTA

STRATEGIJA BORBE PROTIV INFLACIJE

a) MONETARNO UPRAVLJANJE I STABILIZACIONA

MONETARNA POLITIKA

Novac i stabilizacija su danas centralni problemi makroekonomije i makroekonomske

politike, stabilizacione i razvojne politike.
Generalni zaokret u monetarnoj politici vezan je za najnovije rasprave u teoriji o tri
ključna pitanja:
 31

1) Da li isključivi cilj kreditno-monetarne politike i dalje treba da ostane stabilnost

cena i ravnoteža platnog bilansa (interna ravnoteža i stabilnost deviznog kursa), odnosno da
li da samo "dopunjava" odnos dohodak-rashodi-potrošnja u regulisanju zaposlenosti,
ekonomskog rasta i regionalnog (strukturnog) razvoja;
2) Kakva je priroda monetarnog procesa i domet delovanja monetarne politike u
odnosu na druge regulativne mere ekonomske politike,
3) Koje su granice delovanja te politike u strateškom nastupanju, na koje svaka
privreda mora da računa kada počinje da primenjuje određene mere, odnosno kada se učini
"generalni zaokret" u opštoj orijentaciji, odnosno da svesno reguliše novčane tokove.
Ovde ćemo, imajući to u vidu, da razmatramo probleme i način delovanja
monetarne politike na promene ravnotežnog nivoa nacionalnog dohotka, odnosno stopu
rasta i visinu zaposlenosti, a zatim instrumentarij koji poznaje savremena ekonomska
politika u sprovođenju monetarno-kreditne politike.

b) STABILIZACIONO-RAZVOJNA MONETARNA POLITIKA

Monetarno-kreditna politika u osnovnoj orijentaciji videli smo, može da bude

ekspanzivna i kontraktivna. Ekspanzivna monetarna politika treba u uslovima pada proizvodnje
i zaposlenosti, odnosno u skladu s našim ranijim zapažanjima,15 već pri samim tendencijama
njihovog snižavanja, da ekspanzijom novca i kredita iznad optimalne, dovede do njihovog
podizanja naviše. Instrumentima monetarne politike, liberalno postavljenim, nastoji se podstaći
potrošnja, investicije i "poslovna klima" u privredi, koja treba da dovedu do rasta realnog
dohotka i zaposlenosti. Grafički bi se to moglo prikazati na sledeći način:

15
Teorijski se polazi, istina prećutno, od pretpostavke visoke osetljivosti investitora i privrede na promene
kamatne stope, što u savremenoj privredi ne mora i da postoji, posebno u privredi s visokom stopom
inflacije koja prelazi 3-5 puta visinu kamatne stope. Niska i negativna kamatna stopa javlja se kao premija
za ulazak u investicije. VIdeti rad: Dr D. Savin: Monetarna politika - uslovi i ograničenja, MAP,
Institut ekonomskih nauka, Beograd, 5, 1996, str. 34-43. Pri navedenom grafičkom prikazu simboli imaju
sledeće značenje: M - masa novca, I - investicije, S - štednja, Y - nacionalni dohodak, Z - zaposlenost
(M, Y, I i S - promene agregata).
 32

Ekspanzivna monetarna politika preko rasta investicija (preko multiplikatora

investicija) višestruko povećava društveni proizvod (Y), a preko rasta društvenog proizvoda i
rast dodatne štednje (X) preko porasta zaposlenosti. Polazi se i od pretpostavke da je
povećana ponuda novca (M) praćena snižavanjem kamatne stope.16
Prema kejnzijanskoj teoriji, politika jevtinog novca (niske kamate) dovodi do porasta
tražnje kredita, zbog porasta efikasnosti kapitala, uz porast investicija.
Porast investicija sa 1o na visinu 11, uz postojeću krivu štednje S, dovešće do
multiplikovanog porasta nacionalnog dohotka sa Yo na Y1, uz prelazak ravnotežne tačke Ro na
R1 (koja bi, po mogućnosti, trebalo da se nađe na liniji pune zaposlenosti Z). Dakle, porast
dohotka YoY1 je veći od porasta mase novca MoM1, jer se uključilo i delovanje multiplikatora
investicija IoI1, tako da je i rast dohotka veći od rasta investicija YI.
Ekspanzivna monetarna politika se može prikazati i na poznatom IS-LM modelu. Radi
se o delovanju na odnose novčanih tržišta (LM) i robnih tržišta (IS).

16
Đorđević, Marina: Transmisioni mehanizam monetarne politike, Nemo, Pančevo, 2003, str. 28-31.
 33

Povećanje ponude novca sa LMo na LM1 praćeno je snižavanjem kamatne stope sa

io na i1, a to dovodi do porasta društvenog proizvoda (proizvodnje) sa OYo na OY1. Toće
istovremeno dovesti do povećanja cena sa po na p1. Postavlja se osnovno pitanje: da li će se
ekspanzija novca odraziti pre svega na cene, a ne i na proizvodnju, generišući inflaciju, ili
će se delom odraziti na porast proizvodnje, a delom na rast cena. Osnovni problem je kako
iskoristiti pozitivne efekte na proizvodnju i potrošnju, a neutralisati i sprečiti efekte na rast
cena. Na tome se zasniva poznata koncepcija razvojne strategije monetarne politike.
 34

Ekspanzivna monetarna politika se može prikazati i na modelu IS i LM, kao i

modelu agregatne tražnje (AD) i agregatne ponude (AS). Poznato je da model IS-LM
prikazuje ravnotežu i odnose monetarnog i realnog sektora, pri datoj kamati i visini
društvenog proizvoda. Model AD-AS pokazuje stanje ekonomije u kojoj je uz dati nivo
cena i proizvodnje agregatna tražnja jednaka agregatnoj ponudi.
EKspanzivna monetarna politika koja prikazuje pomeranje krive LMo na LM1 što
dovodi do porasta novčane tražnje sa ADo na AD1.

Nastaje porast proizvodnje ili društvenog proizvoda sa Yo na Y1, ali i rast cena pop1.

c) ANTIINFLACIONA MONETARNA POLITIKA

Suprotno ekspanzivno vođenoj monetarnoj politici, kontrakciona politika treba da

otežavanjem uslova kredita i restriktivno postavljenim drugim instrumentima smanji
količinu novca u opticaju (novčane mase). Vodi se politika "skupog novca", odnosno
uobičajeno rečeno, restriktivna kreditna politika banaka.17
Sistem mera, koje danas stoje na raspolaganju restriktivnoj monetarno-kreditnoj
politici, je sledeći:
1) Povećanje eskontne stope centralne banke,
2) Povećanje kamatne stope na kredite u bankarskom sistemu,
3) Kontraktivna politika otvorenog tržišta (prodaja vrednosnih sistema od centralne banke),
4) Restrikcija kredita u privredi,
5) Restrikcija kredita stanovništva,
6) Povećanje stope obavezne rezerve banaka,
7) Povećanje stope rezerve likvidnosti,
8) Blokiranje uloga kod banaka, posebno uloga namenskih investicija,

17
Promene kamatnih stopa i njihove različite visine u pojedinim zemljama, posebno u razvijenim, dovode do
kretanja novca i kapitala iz zemlje sa nižom stopom u privredi s višom stopom, što podstiče deflatorne
situacije, umesto da se sprovodi ekspanzivna politika novca i kredita (slučaj SAD i zapadnoevropskih
privreda u periodu 1991-1996. godine, kada je došlo do odliva kapitala iz SAD u te zemlje, koji je u
njima doveo do snažnog inflacionog pritiska dodatnom emisijom novca).
 35

9) Stimulisanje svih oblika štednje,

10) Otežavanje reeskonta i smanjenje plafona reeskonta. Međutim, ukoliko se radi o
blažoj restrikciji, može da se provodi i politika limitiranja nivoa kredita banaka (na određen
dan, ograničavanje daljeg rasta kredita, dozvoljeni rast po određenoj stopi npr. 1%
prosečno, 2%, 3% itd),
11) Otežavanje zaduživanja banaka u inostranstvu,
12) Upisivanje javnog duga od poslovnih banaka i otplata ranijeg duga centralnoj
banci formiranim sredstvima novog duga (sterilizacija). Ovde dolazi do sinteze restriktivne
monetarne i fiskalne politike (preko javnog duga) i dr.
U praktičnom vođenju restriktivne monetarne politike obično se provodi sinhronizovana
politika (istosmerna) primena više instrumenata, što zavisi od težine poremećaja ravnoteže koja
želi da se ovim merama otklanja.
To se jasno vidi na sledećoj slici:

Pomeranje ponude novca sa Mo na M1, uz postojeću krivu tražnje To, dovodi do

nove tačke ravnoteže R1 (sa prethodne Ro). To je praćeno i rastom kamate sa io na i1, ali i
 36

uz pad proizvodnje sa Yo na Y1. Pad dohodaka dovodi i do smanjenja novčane tražnje na

novi nivo T1 i novu tačku ravnoteže R2. Međutim, proizvodnja (Y) će i dalje padati na Y2.
Time restriktivna monetarna politika smiruje cene, ali rast kamata i troškova, uz pad
društvenog proizvoda, dovodi do velikog pritiska troškova, što sprečava opadanje cena.
Cene su vrlo neelastične naniže, tako da ih izuzetno oštra restriktivna monetarna politika
može privremeno sniziti, ali po cenu gubitka u poslovanju i pad privredne aktivnosti.
Restriktivna monetarna politika se može prikazati i na poznatom IS-LM modelu:

Pomeranje krive LMo na novi položaj LM1 uz datu krivu IS dovešće do nove tačke
ravnoteže robnih (IS) i novčanih (LM) tržišta. Nova tačka ravnoteže će se pomeriti sa Eo na
E1, ali uz pad društvenog proizvoda sa Yo na Y1.
Monetarna politika koja je usmerena na stabilnost cena dovodi do pojačavanja
oscilacija (pada) realnog dohotka, dok monetarna politika usmerena na porast zaposlenosti -
dovodi do varijacija u cenama (porast).
 37

d) ANTIINFLACIONA MONETARNA POLITIKA U USLOVIMA

STAGFLACIJE, SLAMPFLACIJE I RECESIONE INFLACIJE

Duboku depresiju i krizu karakteriše neiskorišćenost kapaciteta, nizak nivo

investicija i proizvodnje i nenormalno visok nivo neprodate robe, što je posledica izuzetnog
pada globalne tražnje, ali ne i snižavanje cena u savremenim privredama. Želje za
investiranjem, zbog pada profita i slabih poslovnih izgleda, visokih rizika, svedene su
gotovo na nulu. "Granična efikasnost kapitala" je u takvoj situaciji na nivou kamatne stope,
a u dubokoj krizi i ispod nje. Bruto profit, često, u takvim uslovima ne pokriva troškove
kamate. Preduzetnici se teško odlučuju na nove investicije, pa i ukoliko dođe do takvog
sniženja kamata,18 da se pojavljuje negativna kamata, odnosno premija za ulazak u
investicije. Dakle, i u slučaju kada kamatna stopa postane jednaka nuli, ili uz negativnu
kamatnu stopu (premije za investiranje), oni se neće odlučivati na nove investicije, jer su
poslovni izgledi veoma slabi (ako se odluče, to će biti pod posebnim uslovima). Sama
kamatna stopa i operacije kamatnom nedovoljni su da okrenu konjunkturu koja je u padu,
odnosno da pokrenu investicije i poslovnu aktivnost.
Kriva tražnje investicija gotovo je vertikalna (I1) i nezavisna od kamate (i).
Pogledajmo to na sledećoj slici:

18
Snižavanje kamatne stope danas velikim delom dovelo bi do kretanja kapitala iz zemlje u inostranstvo.
Naime, u uskoj povezanosti međunarodnog tržišta novca i kapitala, razlika u nivou kamate u raznim
privredama prouzrokovala bi njihovo kretanje u privrede s višom kamatnom stopom, dok domaća
likvidnost može ostati nepromenjena. Konfliktnost domaćih i spoljnih ciljeva ekonomske politike ovde
posebno dolazi do izražaja.
 38

e) STABILIZACIONA MONETARNA POLITIKA,

DEVIZNE REZERVE I DEVIZNI KURS

Monetarna politika, videli smo, treba da osigura ostvarivanje osnovnih ciljeva

makroekonomske politike: stabilnost vrednosti novca (monetarnu stabilnost), optimalni
rast, uravnotežen platni bilans i optimalnu likvidnost privrede ("optimalno snabdevanje
privrede potrebnom količinom novca"): Navedeni ciljevi su često međusobno
suprotstavljeni, posebno u kraćem vremenskom periodu, tako da se monetarna vlast
odlučuje i bira jedan od prioritetnih ciljeva.
Snabdevanje privrede potrebnom količinom novca (posebno preko primarne emisije
centralne banke i poslovnih banaka) odvija se preko pet kanala, među kojima je promena
deviznih rezervi jedan od tih tokova.
Naime, porast deviznih rezervi i kupovina deviza od strane centralne banke znače
 39

emisiju centralne banke i poslovnih banaka) odvija se preko pet kanala, među kojima je
promena deviznih rezervi jedan od tih tokova.
Naime, porast deviznih rezervi i kupovina deviza od strane centralne banke znače
emisiju primarnog novca, a smanjenje deviznih rezervi preko prodaje deviza bankama,
izvoznicima i plaćanja inostranstvu - znače povlačenje novca i njegovo poništavanje.
Odatle i potiče poznati stav u našoj privredi da će se "emisija novca vršiti samo na osnovu
deviznog pokrića".

7) EKONOMSKA I MONETARNA RAVNOTEŽA -

RAVNOTEŽA ROBNIH I NOVČANIH TRŽIŠTA

Monetarna aktivnost centralne banke i poslovnih banaka ima neposredne efekte na

kamatne stope na tržištu novca, devizni kurs, trgovinski i budžetski deficit, proizvodnju,
zaposlenost, inflaciju i gotovo svaku makroekonomsku varijablu.
Na koji način novac (ponuda i tražnja novca) utiču na ove varijable. Preko modela
multiplikatora moguće je ispitati ovaj uticaj izmene monetarnih uslova na ove agregatne
odnose, a time inflatorno ili deflatorno delovanje monetarne politike (neravnoteža na
novčanom tržištu).
Efekti monetarne politike (u ovom slučaju ekspanzivne) mogu se objasniti na
sledeći način. Na tržištu novca19 (a) dolazi do porast krive ponude sa SA na SB, pri čemu
kamatna stopa opada. To se događa u slučaju kada Centralna banka oceni da privredi preti
recesija i pad investicija, odnosno zaposlenosti Snižavanje kamatne stope (preko porasta
ponude novca) dovodi do porasta investicija (grafikon C), jer se javlja podstrek za veću
potrošnju i proizvodnju. Labavija monetarna politika time podstiče investicije, ali i sve
oblike potrošnje. Niže kamatne stope će obarati i devizni kurs, čime će doći i do porasta
izvoza.

19
Na strani tražnje novca ćemo istaći samo neke, kao: brzina rasta i kvalitet rasta, sklonost potrošnji i
sklonost likvidnosti, stalnog i sigurnost monetarne politike, strukture sredstava ekonomskih subjekata,
opšta poslovna klima i dr. Na strani ponude novca javlja se isto tako veći broj faktora, kao: orijentacija
monetarne politike (ekspanzivna ili restriktivna), brzina trošenja dohotka, brzina opticaja, uključenost u
svetske monetarno-finansijske i trgovinske odnose, stanje platnog bilansa i dr.
 40

Investicije20 su povećane sa A΄ na B΄, ali njihov rast je u duhu multiplikatora manji

od rasta društvenog proizvoda, koga investicije iniciraju. Rast društvenog proizvoda je
jednak visini investicija pomnoženoj sa multiplikatorom investicija.
Y = I . mi

Šta se u stvari dogodilo?

Povećanje ponude novca sa A na B dovelo je do porasta investicija sa A' na B', a to
je preko delovanja multipliaktora povećalo društveni proizvod sa A" na B".
Povećanje ponude novca dovodi do porasta agregatne tražnje. Koristeći dalje krive
agregatne tražnje i ponude može se sagledati i proces uspostavljanja makroekonomske
ravnoteže.21

20
Investicije treba shvatiti u širem smislu, jer obuhvataju i trajna potrošna dobra, stambene zgrade,
automobile i dr.
21
Blanchard, Oliver: Makroekonomikcs, McGrow Hil-comp, New York, 2004, str. 69, 441 i 442.
 41

Pri tome je Qp potencijalna proizvodnja.

Porast ponude novca može dovesti do porasta ulaganja i višestrukog porasta
agregatne tražnje. To dovodi do pomeranja krive ADo udesno. Prema modelu
kejnzijanizma ovo pomeranje povećava proizvodnju, a vrlo malo cene. U novim modelima
monetarni rast će pre svega povećati cene ili nominalni društveni proizvod, a vrlo malo
realni proizvod (proizvodnju).22
Kako monetarna ekspanzija pomera agregatnu tražnju krive ADo na Ad1 i ukupnu
ravnotežu sa R na R', to znači da će povećana ponuda novca delovati i na proizvodnju. To
se odvija na sledeći način. Monetarna ekspanzija snižava kamatnu stopu, a ona podstiče na
nova ulaganja u investicije. Preko mehanizma multiplikacije povećava se i agregatna
tražnja, a to povećava proizvodnu i cene.23

22
Videti šire o delovanju investicija na društveni proizvod u delu u kojem razmatramo multiplikator novca i
investicija.
23
Kriva IS je u stvari skup međusobno povezanih tačaka koje odgovaraju uravnoteženim odnosima štednje i
 42

Ako bi privreda bila u stanju pune zaposlenosti, tada je kriva AD gotovo vertikalna.
U tom slučaju monetarne promene imaju mali efekat na proizvodnju. Suprotno se događa u
slučaju kada centralna banka vodi restriktivnu monetarnu politiku i smanjuje ponudu novca
u opticaju.
Savremena teorija u istraživanju generalne ravnoteže u privredi polazi i od analize
uslova ravnoteže monetarne sfere kao njenog sastavnog dela. U istraživanju uslova
monetarne ravnoteže ova teorija polazi od zahteva za jednakošću ponude i tražnje novca
(M=L). Prema kejnzijanskoj teoriji tražnja novca se sastoji iz transakcione tražnje novca
(Lt) i spekulativne tražnje novca (La), ili tražnje novca kao imovine.
Spekulativna tražnja novca je funkcija kamatne stope. Naime, osnovna determinanta
spekulativne tražnje novca je kamatna stopa.
Transakciona tražnja novca pod delovanjem je stvarnih promena privredne
aktivnosti nivoa nacionalnog dohotka (Y). Prema tome imamo sledeće funkcije:

Lt= L(-)La = L(i)

pri čemu je Lt - transakciona tražnja novca kao funkcija dohotka, a La -

spekulativna tražnja novca kao funkcija kamatne stope.
Tražnja transakcionog novca se povećava s porastom dohotka, a opada opadanjem
dohotka.
Pod pretpostavkom konstantne brzine opticaja novca udvostručenje nacionalnog
dohotka zahtevaće udvostručenje mase transakcionog novca. Dakle, odnosna determinantna
tražnja novca je ponašanje dohotka. Kriav transakcione tražnje novca obično se prikazuje
na sledeći način.24

investicija na određenom nivou dohotka i kamatnih stopa. Ova kriva pokazuje nivo agregatne tražnje na
ovim tržištima uz datu kamatnu stopu i datu visinu nacionalnog dohotka.
24
Walace C. Peterson; Income, Employment and Economic Growth, w.w. Northom Comp. Inc. Toronto,
1974, str. 284 i 285. Grafički prikazi preuzeti iz knjige grupe autora Komazec: Monetarna ekonomija i
bankarstvo, Beograd, 2003. i Monetarna strategija i politika, str. 330-331.
 43

Kriva tražnje novca ima pozitivan nagib prema dohotku, dok se količina novca
podešava promenama dohotka Y1Y2 - LT1Lt2.
Porast nacionalnog dohotka dovodi, dakle, do porasta transakcione tražnje novca, ali je
taj porast ublaženiji od rasta dohotka (funkcija Lt = L(Y) čiji je nagib blaži od nagiba linije 45o.
Ukoliko se u transakcionu tražnju novca uključi uz dohodak i kamata (slika desno) jasno se vidi
da se povezanost pojavljuje samo na visokim nivoima kamate.
Spekulativna i transakciona funkcija tražnje novca, kao funkcija kamatne stope,
dobija sledeći oblik:

Spekulativna tražnja novca je funkcija nivoa i promena kamatnih stopa.

 44

Snižavanjem kamate povećava se tražena količina spekulativnog novca.

Kod niskog nivoa kamate i padanje krive tražnje novca se usporava, a zatim
zaustavlja. Kada je tražnja novca beskonačno elastična u odnosu na promene kamatne
stope, tada se celokupna tražnja odnosi na tražnju novca kao imovine. Kamata ne deluje
više na masu novca u opticaju, ali ni novac na kamatu, što dovodi do neefikasnosti
monetarne politike.25
Ako bi privreda bila u stanju pune zaposlenosti, a da je kriva AD gotovo
vertikalna.26 U tom slučaju monetarne promene imaju mali efekat na proizvodnju. Suprotno
se događa u slučaju kada centralna banka vodi restriktivnu monetarnu politiku i smanjuje
ponudu novca u opticaju.
Ovde nam je posebno interesantno sagledavanje uticaja monetarne politike
(ekspanziono ili restriktivno usmerene) na ponašanje IS i LM krive i njihovo
uravnotežavanje. Da pogledamo to na jednom grafiku.

RESTRIKTIVNA MONETARNA POLITIKA

I URAVNOTEŽAVANJE IS i LM KRIVE

Slika 23.

25
P.A. Samuelson: Ekonomija, uvodna analiza, prevod, Beograd, XIV izdanje, 1992., str. 410-411.
 45

Pomeranje krive IS1 na viši nivo IS2 uz datu ponudu novca i tražnju novca LMo
dovodi do porasta kamate sa io na i2. Uz dati dohodak Yo porast kamate će stimulisati
štednju, tako će se IS2 i LMo uravnotežiti na istom nivou dohotka Yo, ali uz višu kamatu. Ako se
nastavi i restriktivna monetarna politika i pomeranje krive LMo na novi položaj LM1 doći će i do
smanjenja nacionalnog dohotka. To je put - recesija i pad zaposlenosti u privredi.

a) EKSPANZIVNA I RESTRIKTIVNA MONETARNA POLITIKA

I PONAŠANJE PONUDE I TRAŽNJE NOVCA

Ako zbog rasta dohotka dođe i di porasta tražnje novca za transakcione svrhe to
mora voditi povećanju kamatne stope i neravnoteži na tržištu novca.

26
Upor. Mankiw, N. Gregory: Macroeconomics, fourth ed. Harward Univ., 2004, str. 154-156.
 46

Povećanje ponude novca sa SMo na SM1 dovodi do obaranja kamatne stope sa io na

i1, naravno uz datu tražnju novca DM.
Ukoliko se tražnja novca poveća, ali i ponuda novca, odnosi na tržištu novca će se
formirati u zavisnosti od dinamike i visine promena ponude i tražnje novca.
Obaranje ponude novca ili restriktivna monetarna politika obično se vodi protiv
inflacije, što je praćeno i visokom cenom novca (kamata).
Suprotno tome povećana ponuda novca i snižavanje kamatne stope vodi se protiv
recesije, odnosno krizne faze u ciklusu.
Takvo stanje odgovara fazi duboke krize ili recesije, kada nikakvo sniženje kamate
nije u stanju da pokrene investicije koje su u drastičnom padu. Visoka želja za likvidnošću i
niska sklonost investicijama ne osiguravaju privredi ni minimalne preduslove za pokretanje
investicija zbog slabih poslovnih izgleda. Čak i uz pretpostavku negativne kamatne stope
(premije za investicije), ne postoji želja za investiranjem. Time je izvršena i sinteza
poslovnog i spekulativnog oblika novca.
Kako su transakcioni i spekulativni novac komplementarni do ukupne mase novca u
privredi, to će smanjenje jednog dovesti do porasta drugog oblika, i obrnuto. Pošto
smanjenje mase spekulativnog novca dovodi do porasta brzine opticaja novca, to se
transakciona tražnja nužno proširuje i na kamatu, pa dobija sledeći oblik:
Lt = L(Y, i)
 47

Ukupna funkcija tražnje novca može se definisati kao funkcija nacionalnog dohotka
i kamatne stope, dakle imamo:
L = Lt - La
L = Lt(Y) + La(i) odnosno L = L(Y,i)
s obzirom da ista masa novca u privredi služi kako za transakcione tako i za
spekulativne potrebe, uz njihovo stalno međusobno prelivanje.

b) FUNKCIJA UKUPNE TRAŽNJE NOVCA I MONETARNI EFEKTI

Funkcija ukupne tražnje novca u neokejnizijanskom modelu pokazuje sada različitu

visinu tražnje novca u odnosu na visinu nacionalnog dohotka i različite interne unosnosti
kapitala, odnosno ukupno tražene (L) i ponuđene (M) količine novca.27
Porastom dohotka i stope interne unosnosti kapitala dolazi do porasta tražnje novca,
dok suprotno tome, porastom kamate dolazi do pada ukupne tražnje novca. Sada se formira
ukupna funkcija ponude i tražnje novca u privredi, koja dobija sledeći oblik:
 48

Kriva LM pokazuje, dakle, ravnotežu na novčanom tržištu, pri čemu je na datom

nivou dohotka ponuda novca jednaka tražnji novca za svaku odgovarajuću visinu kamatne
stope.
Monetarna teorija se danas zalaže za privredu u kojoj će se ostvarivati privredni rast
bez prisustva inflacije, uz čvrsto delovanje tržišnog mehanizma i uz potpuno odsustvo
države u pogledu regulacije privrede. Privredni subjekti opstaju u privredi jedino ako imaju
proizvode i usluge koje tržište prihvata. Monetarizam u svojoj teoriji podrazumeva i
potpuno slobodno učešće stranih privrednih subjekata koje pojačava konkurenciju na
domaćem tržištu.28

IV ANTIINFLACIONA MONETARNA POLITIKA U

RAZVIJENIM, NERAZVIJENIM I PRIVREDAMA
U TRANZICIJI

1. STABILIZACIONA MONETARNA POLITIKA U

EVROPSKOJ UNIJI

Evropska centralna banka formuliše monetarnu politiku u privredama Evrolenda.

Pre svega definišu se osnovni ciljevi, a to su stabilnost privrede (niska inflacija) i
odgovarajući output, uz određene posredne ciljeve. Pre svega precizno je definisana
cenovna stabilnost. Cenovna stabilnost kao primarni i prioritetan cilj definiše se kao rast, iz
godine u godinu, harmonizovanog indeksa potrošačkih cena za evro oblast od manje od
2%. Kada je izabran cilj ECB daje i strategiju (politiku) kako će ga ostvariti. To se čini na
dve osnove: prvo - monetarna, jer je inflacija, po ovom shvatanju monetarnog porekla.
Novac dobija značajnu ulogu u ovoj strategiji. ECB pravi prognozu očekivanog (budućeg)
rasta realnog društvenog proizvoda (Y), a zatim se uzima brzina opticaja novca (V), a
zatim se po klasičnoj kvantitativnoj teoriji određuje masa novca potrebna za takvu
privrednu dinamiku.
M.V=p.y

27
Videti o tome šire: Wilposh, P. Macroeconomics... str. 448, 492.
28
Stavove i efekte neomonetarizma šire su istražili: J.Stiglic: suprotnosti globalizacije,prevod, Beograd, 2003. i S.
Komazec: Neoliberalizam, privatizacija i finansijski kapital, Čigoja, Beograd, 2004, str. 624.
 49

Pošto polazi od gotovo konstantne brzine opticaja (V) i planiranog maksimalnog

rasta cena (p), zadovoljavajuća stabilizaciona monetarna politika će odgovarati visini realne
stope29 rasta društvenog proizvoda (Y).
Masa novca u privredi30 određena je prema agregatu M3 (a ne novčanoj masi M1)
Istu proceduru ranije je primenjivala Bundesbanka. Kada M3 pređe referentnu vrednost
(npr. 4,5% godišnje) ECB preduzima mere za smanjenje rasta mase novca u opticaju, npr.
preko povećanja kratkoročnih kamatnih stopa. Ako se proceni npr. da nadnice rastu i da to
preti budućoj stabilnosti cena, mogu se preduzeti akcije da se to spreči. To se može provesti
ili povećanjem kratkoročnih kamatnih stopa ili smanjenjem likvidnosti sistema. To je u
sklopu monetarne politike ECB koja je postavila inflacioni target od najviše 2% i aktualni
inflaciju upravlja i vodi ka ovom cilju. Glavna varijabla monetarne politike u ostvarivanju
tog cilja je stopa rasta M3. Da bi sprečila inflatorni pritisak ECB sledi restirktivnu
monetarnu politiku. Ovo ima dejstvo na stabilizaciju cena, ali i na planirani output. Kada
se, dakle, jave šokovi tražnje, opcija između cena i outputa ne postoji.

29
Artis, M. - Kvolzig, H.: The European Business Cycle, Centre for Econmic Policy Reearch, London,
2000, No 2242.
30
ECB na području Evropske unije u provođenju monetarne politike koristi celi niz indikatora budućeg
kretanja cena. Ovde se pre svega uključuju. nadnice, devizni kurs, cene obveznica i kriva prihoda, različite
mere realne aktivnosti, indikatori fiskalne politike, pokazatelji cena i troškova i izveštaji o poslovanju i
potrošnji (Videti: Izveštaj ECB, januar 2005, str. 49).
 50

Koncept ECB je baziran na radovima Vensona, Alesina, Mishnina i Schmidt-

Hebela, kojima se tvrdi da planiranje inflacije omogućava centralnoj banci ne samo da
stabilizuje inflaciju,31 već i da obavi najbolji zadatak u stabilizaciji outputa (proizvodnje,
društvenog bruto proizvoda) i njegovo održavanje na "prirodnom nivou" dugoročne
ravnoteže.
Stabilizacijom cena centralne banke istovremeno stabilizuje i nivo outputa, stoga
nema ni potrebe da se realni cilj outputa eksplicitno odredi.

2. STABILIZACIONA MONETARNA POLITIKA U SAD

Privreda SAD doživljava inflatorni proces tipično u cikličnom ritmu. Naime,

smenjuju se periodi relativo visoke inflacije i niskih stopa inflacije. S druge strane, ovu
privredu karakterišu sledeće specifičnosti:
- visok javni dug i servisiranje duga,
- visok i stalan deficit trgovinskog i platnog bilansa,
- izrazito visok deficit budžeta,
- razvijeno finansijsko tržište,
- nacionalna valuta kao svetski novac (dolar kao sredstvo međunarodnih rezervi
likvidnosti) i dr.
U ovoj privredi se borba protiv inflacije javlja kao ključi kriterij ekonomske
politike, ali i ozbiljnog sukobljavanja koncepcija kejnzijanske, monetarističke i
strukturalističke teorije.32

31
Hitiris, R.:European Union Economics, Fifth ed, Pearson, London, 2003.
32
J. Huston, Mc Culloch: Money and Infaltion, A Monetarist Approach, Academic press, New York, 1982,
str. 63-65.
 51

3. STABILIZACIONA MONETARNA POLITIKA U

PRIVREDAMA U TRANZICIJI

U savremenoj ekonomskoj teoriji uglavnom se prilikom regulisanja monetarnih

tokova govori o restriktivnoj i ekspanzivnoj monetarnoj politici u zavisnosti od privrednih
tokova koji su karakteristični u privredi. Pri tome se često zapaža da je monetarna politika
veoma kruta, da ne prati potrebe proizvodnje i privrede i zbog toga su mere monetarne
politike često i kontraproduktivne. U privredama u tranziciji od planirane privrede ka
tržišnoj privredi primenjuju se klasični instrumenti stabilizacione politike.
Može se postaviti pitanje zašto je to tako. Odgovor bi se mogao potražiti u
nedovoljno izgrađenoj finansijskoj strukturi i nedovoljnoj aktivnosti monetarne politike tj.
njenoj statičnosti. Da bi monetarna politika postizala rezultate mora biti aktivna i mora
pratiti procese koji se odvijaju u privredi kako bi reagovala svojim merama na vreme i
ostvarivala zadatke koji su postavljeni pred monetarne vlasti, bilo u pogledu stabilizacije,
bilo u pogledu podržavanja proizvodnje i ekonomskog rasta.
Monetarna politika mora da se planira, i mora svojim merama da podstiče
proizvodnju, kontroliše raspodelu i kretanje cena u privredi. Mora se delovati na
ograničenje javne i lične potrošnje, održavanje javnih prihoda na određenom nivou i
podsticati veoma produktivno korišćenje odobrenih bankarskih kredita bez podsticanja
rasta inflacije. Mora se sprečiti odliv novca iz privrede u finalnu potrošnju sem onog dela
novca koji odlazi u nove investicije.

4. ANTIINFLACIONA MONETARNA POLITIKA U

NERAZVIJENIM PRIVREDAMA

1) ANTIINFLACIONI PROGRAMI - MERE I INSTRUMENTI

Nekada je dilema "privredni rast ili raspodela dohotka" bila lažna. Danas je lažna i
dilema "manja inflacija - veća nezaposlenost". Alternative nema, jer inflacija ima visok
prioritet u odnosu na rast i nezaposlenost. "Najpre treba smanjiti stopu inflacije", a zatim na
 52

dnevni red "treba staviti pitanja privrednog rasta." To - iz razloga što je privredni rast
iluzija u uslovima hiperinflacije, koja remeti sva merila vrednosti. Visok stepen
inflacioniranosti uvodi neprikosnoveno indeksiranje na širokom frontu. Tako se sve
prilagođava inflaciji s ciljem da se odlažu promene. U sveopštem haosu, jedino uvoz može
da raste, pošto se svesno žrtvuje nacionalna valuta sa olakim prelaženjem preko cene
visokog subvencionisanja i kreditiranja izvoznih aranžmana (posebno politikom
precenjenog kursa nacionalne valute).
No, privredni boom ne sme biti posledica rasta potrošnje (lične i javne), jer se time
samo stvara iluzija da je problem inflacije uspešno rešen. Privredni rast, stoga, mora biti
"posledica" investicionog buma, izazova nove zaposlenosti povećanja radnog
produktiviteta i proizvodnih kapaciteta.

VI STEPEN I KVALITET KOORDINACIJE

STABILIZACIONE MONETARNE I
FISKALNE POLITIKE
1. SLOŽENOST I NEIZVESNOSTI U PROVOĐENJU
ANTIINFLACIONE POLITIKE
1) NOVI PRISTUPI (TEZE) KOMPLEKSNOJ
ANTIINFLACIONOJ POLITICI

Simulacij
a modela stabilizacione politike sa monetarnim i fiskalnim dejstvima postavlja se kao
nužnost u savremenim privredama.

Savremenu makroekonomsku teoriju i politiku karakteriše i dalje oštro razilaženje

monetarista i fiskalista u pogledu mogućnosti i dometa delovanja monetarne i fiskalne
politike. Mada je vremenom oštrina tih politika splasnula, ipak su ostale značajne i teorijske
i praktične razlike. Mnogi smatraju da je to posledica prožimanja i "sinteze" ova dva
 53

pravca, mada su kao osnova za vođenje ekonomske politike potpuno različiti.33

Monetaristi su protivnici državne intervencije i pristalice slobodnog tržišnog

procesa. Kejnzijanci su, obrnuto, pristalice i pobornici državne intervencije i protivnici
stihijnog delovanja tržišnog mehanizma.Kao protivnici državne intervencije, monetaristi se
ne slažu da treba voditi kontracikličnu fiskalnu politiku; jer, kako ističe Majer,
kontraciklična fiskalna politika može da izazove veći rast rashoda javnog sektora u periodu
recesije nego smanjenje rashoda u periodu ekspanzije i da se, usled toga, javni rashodi
kontinuirano povećavaju.34 Doduše, Tobin, ukazujući na taj negativan odnos, tvrdi da
inflacija ne može biti korišćena kao razlog za smanjenje budžeta, ukoliko fiskalna politika
ima malo ili nikakvo dejstvo na dohodak. Nepoželjnost kontraciklične fiskalne politike je
logična posledica monetarističkog shvatanja o stabilnosti privrednog sektora i boljim
performansama slobodnog tržišta od državne intervencije u društvenoj reprodukciji. Pravilo
o konstantnoj stopi monetarne ekspanzije isključuje potrebu za vođenjem diskrecione
politike, jer ranije definisana Filipsova kriva ne omogućava optimalnu kombinaciju
inflacije i nezaposlenosti. Stoga, upotreba novčane mase (a ne kamatne stope i bankarskih
kredita), kao cilja monetarne politike, omogućava kreatorima ekonomske politike da se
koncentrišu na upravljanje varijabilom (tj. posvete novčanoj masi) koja je van domena
delovanja tržišta, s jedne strane, i da prepuste utvrđivanje kamatne stope i bankarskih
kredita slobodnom tržištu, s druge strane.35 Najzad, monetariste izuzetno zabrinjava
višestruka veza između inflacije i ekspanzije javnog sektora, iz tri razloga: 1) Inflacija
povećava učešće javnog sektora (i iznuđuje porast javnih rashoda), ukoliko funkcioniše
progresivan poreski sistem; 2) Suzbijanje inflacije može samo posredno da ograniči
rashode javnog sektora, budući da se državni rashodi delimično povećavaju inflacionim

33
M.Fridman je tim povodom simbolički izjavio: "svi smo mi kejnzijanci".
34
C. Atkinson: Economics - The Science of Choice, R.D. Irwin, Homewood, 1983; Ch. Kindleberger i J.P.
Laffargue (Ed), Financial Crisis, Cambridge, Cambridge University Press, 1982. i T. Wilson i D.J.
Wilson: The Political Economy of the Welfare State, G. Allen and Unwin, London, 1982.
35
R. Dornbusch i S. Fisher: Macroeconomics, Mc Graw-Hill, 1978; Y.C. Park: The Role of Money in
Stabilization Policy in Developing Countries, Staff Papers, juli 1973; G. Gurley: Financial Structures
in Developing Economics, u "Fiscal and Monetary Problems in Developing States: Proceding sof the
Third Rehovoth Conference, D. Krivine, in the uantity Theory of Money, University of Chicago Press,
Chicago, 1965. st. 25-117.
 54

finansiranjem, 3) Finansiranje budžetskog deficita primarnom emisijom u pravilu uključuje

inflaciono dejstvo, koje, ako duže potraje, pokriće proces kontrole cena i nadnica.36

Za razliku od monetarističkog sistema, spektar kejnesijanske doktrine je širok i vrlo

rasprostranjen u ekonomskoj teoriji i politici. Werner Ehrlicher je pokušao da kejnesijanski
sistem prikaže u četiri fundamentalna stava:

1) Vrednost novca je determinisana mikroekonomski,

2) Nominalna novčana masa je u većoj meri određena endogeno nego egzogeno (pri
čemu je snabdevanje privrede novcem vrlo elastično),

3) Tražnja privrednog sektora je tendencijski nestabilna (jer mehanizmi

multiplikacije i akceleracije pojačavaju egzogene impulse) i

4) Nivo proizvodnje i zaposlenosti determinisani su makroekonomski.

2) NUŽNOST KOORDINACIJE MERA MONETARNE I

FISKALNE POLITIKE U USLOVIMA INFLATORNE
NESTABILNOSTI I PLATNOBILANSNOG DEFICITA

Monetarne i fiskalna politika se u savremenim privredama provode potpuno se kao

nužnost u savremenim privredama koordinisano i sinhronizovano u pogledu kombinacije
mera ovih politika. Bez navedene koordinacije i sinhronizacije instrumenata i mera teško je
očekivati ostvarivanje postavljenih ciljeva makroekonomske stabilizacione politike. Često
se nesinhronizacija ili pogrešno "doziranje" određenih mera, slaba koordinacija
instrumenata monetarne i fiskalne politike pojavljuju kao potpuno kontraindukovani efekti.
Efekti mera su tada često potpuno suprotni od planiranih i očekivanih.

Osnovni ciljevi makroekonomske politike svake države danas mogu se svesti na sledeće:
1) Stabilnost privrede i cena (stabilnost cena i deviznog kursa)

36
C. Atkinson: Economics - The Science of Choice, R. D. Irwin, Homewood, 1983; Ch. Kindleberger i J.P.
Laffargue (Ed.), Financial Crisis, Cambridge, Cambridge University Press, 1982. i T. Wilson i D.J.
Wilson: The Political Economy of the Welfare Stte, G. Allen and Unwin, London, 1982.
 55

2) Potpuna zaposlenost svih faktora proizvodnje,

3) Optimalan ekonomski rast,
4) Dovoljna i željena uravnoteženost platnog bilansa.

Monetarna politika nastoji ostvariti navedene ciljeve pre svega preko regulisanja
količine novca u opticaju i politikom kamatne stope. Fiskalna politika to nastoji ostvariti
regulisanjem i preraspodelom dohodaka (porezi, državni rashodi, javni dug, budžetski deficit i
dr.).37

Monetaristi se uglavnom zalažu za dobro odmerenu i "doziranu" količinu novca u

privredi (bez viška ponude novca, koji pokreće inflaciju, odnosno manjka novca - koji
dovodi do deflacione neravnoteže i nezaposlenosti). Stabilna vrednost novca, za koju se bitne
centralna banka, povećava sklonost štednji u privatnom, ali i javno sektoru pri čemu su i očekivanja
kod privrednih subjekata i drugih u pogledu stabilnosti novca u budućnosti pozitivna. Tada se
privatni sektor odlučuje na investiranje (realna ulaganja) sa poznatim multiplikativnim delovanjem
investicija na dohodak, zaposlenost i potrošnju.

Fiskalna politika deluje na agregatnu tražnju neposredno kroz preraspodelu, dok monetarna
politika to nastoji ostvariti posredno preko kamatne stope, štednje i investicija.

(MiIY).

Dakle imamo delovanje novca (M) na kamatu (i), kamata deluje na investicije (I), a
investicije preko procesa multiplikacije deluju na nacionalni dohodak.

Delovanje monetarne politike na tražnju i dohodak može se prikazati na sledeći način:

37
Kontraktivna kruta monetarna i fiskalna politika obično dovode do razvojne krize i velike nezaposlenosti.
Vlade razvijenih i nerazvijenih privreda nastoje da preko mera i instrumenata ove dve politike osiguraju
stabilnost privrede, ali i da efikasno i humano funkcionišu.
 56

Smanjenje ponude novca (Mo M1) praćeno je istovremenim povećanjem kamatne

stope sa io na i1 uz smanjenje nacionalnog dohotka sa OYo na OY1, uz odgovarajući porast
nezaposlenosti.

S druge strane snižavanje kamatne stope i porast ponude novca omogućava rast
investicija i potrošnje, čime se ukupna funkcija potrošnje povećava. To je politika protiv
recesije i krize, odnosno nezaposlenosti. Suprotno tome, dakle, vodi se restriktivna
monetarna politika usmerena na stabilnost cena.

Fiskalna politika se odnosi na mere i instrumente iz oblasti poreza, javnih rashoda,

odnosno budžetsku politiku u celini. Ona pokazuje uticaj države na agregatnu tražnju, ali i
na ponudu na tržištu (s obzirom na vrlo čestu neposrednu proizvodnju države). Sigurno je
da je taj uticaj izuzetno velik kada država u savremeno privredi četo učestvuje u
društvenom proizvodu i do 60%, investicijama između 22% i 28%, potrošnji stanovništva
18-25% itd.38

38
Podaci prema studiji grupe autora: Monetarna i fiskalna strategija... st.r 576.
 57

U funkciji potrošnje imamo već poznate odnose osnovnih agregata:

Y=C+S+T
Y=C+I+G
pri čemu su T porezi, a G državni ili javni rashodi. Ako se dalje razvijaju navedene funkcije
dobijamo
C+I+G=C+S+T
G-T=S-I

Leva strana jednačine pokazuje saldo budžeta (koji može biti deficitaran, ali i suficitaran), a
desna strana razliku štednje i investicija privatnog sektora. Ako ej u pitanju budžetski
deficit (G>T), tada u privatnom sektoru (stanovništvo) mora da postoji višak štednje u
odnosu na investicije toga sektora (S>I=. Tada se radi o ravnoteži u privredi, mada se radi o
međusektorskom prelivanju štednje, jer se višak sredstava sektora stanovništva
(domaćinstva) transferisao preko bankarskog sistema ili tržišta kapitala, na javni sektor
(pokriće budžetskog deficita). Ukoliko se radi o manjoj štednji privatnog sektora, koja je
manja od budžetskog deficita, tada se budžetski deficit mora "popuniti" pozajmicama
države kod centralne banke (deficitarno budžetsko finansiranje), ili zaduživanjem države na
finansijskom tržištu (prikupljanjem, odnosno apsorbovanjem štednje sa finansijskog tržišta
na potrebe državnih rashoda, odnosno uzimati kredite u inostranstvu. Moguće je, dakle,
zaduživanje države u inostranstvu za pokriće budžetskog deficita, ali tada rast inostranog
duga bi morao da se koristi za proizvodne investicije u javnom sektoru, a ne za pokriće
klasičnih državnih rashoda (tekućih, ličnih rashoda, kamata na dug i sl.).

Teorijski postavljen model delovanja monetarne i fiskalne politike, u različitim

stanjima privrede (za prvi momenat posmatrane kao zatvorene, bez platnobilansne
neravnoteže) može da se prikaže na sledeći način.
 58

Moguće su brojne kombinacije monetarne i fiskalne politike u uslovima postojanja

inflacije, deflacije i recesije unutar nacionalne privrede. Ako uz datu tražnju u privredi,
dođe do formiranja budžetskog suficita, monetarna politika mora da bude restriktivna, i
obrnuto. Problem se javlja kada se u kombinaciji tih mera pojavi deflatorna situacija i
inflacija, odnosno inflacija i recesija (praćena visokom nezaposlenošću). To je poznati
slučaj incesije, odnosno stagflacije ili još gore slampflacije.39

3) PLATNOBILANSNA BARIJERA I BUDŽETSKI DEFICITI

UZ INFLATORNU NESTABILNOST - PODRUČJE EFEKATA
STABILIZACIONE POLITIKE
Ukoliko se uključi u postojanje eksterne ekonomije, postojanje suficita ili deficita
platnog bilansa (i neto priliva i odliva kapitala), uz postojanje navedenih kombinacija
unutar nacionalne privrede, odnosi se čine znatno složenijim.

39
Pri tome incesija se odnosi na stanje u privredi koje karakteriše inflacija i recesija, kod stagflacije radi se o
inflaciji i stagnaciji u privredi, a kod slampflacije - kombinacija visoke inflacije i privredne regresije
(opadanja).
 59

Pri tome U - predstavlja unutrašnju ravnotežu, E - spoljnu (eksternu) ravnotežu, a

Ro - stanje ravnoteže u privredi kombinacijom mera monetarne i fiskalne politike.40
Mogućnosti kombinacija u kojima se može nalaziti određena privreda. Stanje privrede, na
bilo kojoj tački duž linije E i U, znači neravnotežno stanje uz veći ili manji značaj mera ili
instrumenata jedne ili druge politike.
Na "unutrašnju ravnotežu i agregatnu tražnju monetarne politike deluje indirektno, a
na spoljnu direktno. Suprotno tome, fiskalna politika deluje direktno na unutrašnju tražnju i
potrošnju, a indirektno na platno-bilansne odnose".41
Monetarna i fiskalna politika moraju da se kombinuju u svom osnovnom strateškom
delovanju na internu i eksternu ekonomiju. Ove probleme moramo šire i dublje da
analiziramo u sledećem delu ovog teksta.
Efikasna monetarna politika zavisiće i dalje od toga koliko je potpomažu mere
fiskalne politike, posebno budžetske politike kao celine (E).

40
Monetarna i fiskalna strategija... str. 583.
41
Isto, str. 583.
 60

Budžetski deficit u periodu recesije, u kombinaciji s ekspanzivnom monetarnom

politikom, sigurno će pridoneti porastu likvidnosti. Normalno je, izgleda, što se M.
Fridman i njegove pristalice protive upotrebi diskrecione monetarne politike - zalažući se
za takvu monetarnu politiku koja će da dovede do povećanja ponude novca po
konstantnoj godišnjoj stopi monetarnog rasta.

SINHRONIZACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE42

Interna ekonomija, + Eksterna ekonomija

Monetarna i fiskalna politika Ekspanzija i Depresija i Suficit Deficit platnog
visoka nezaposlenost platnog bilansa
konjunktura bilansa
A. MONETARNA POLITIKA Sužavanje Širenje Oprezno Kombinovano
širenje sužavanje
Kamatna stopa (i) Povećanje Sniženje Sniženje Povećanje
Bankarski krediti (K) Smanjenje Povećanje Kombinov. Kombinov.
Rezerve banaka (R) Povećanje Smanjenje Povećanje Sniženje
Smanjenje Povećanje
Devalvacija (De) - - - Eventualno
Revalvacija (re) - - Eventualno -
B. FISKALNA POLITIKA Povećanje Smanjenje Povećanje Smanjenje
Porezi i drugi javni prihodi (T)
Budžet (B) Politika Politika Suficit Deficit
suficita deficita
Javni rashodi (G) Sužavanje Proširenje Sužavanje Proširenje
Dug (D) Sužavanje Proširenje Povećanje Smanjenje
otplata
Javni radovi (E) Sužavanje ili Proširenje - -
prestanak

Osnovni je zadatak monetarne i fiskalne strategije da u dve osnovne faze ciklusa,

posebno interne ekonomije, kontroliše osnovne destabilizatore i kumulatore. Svaka faza
sadrži celovit sistem konzistentnih mera, samo se postavlja pitanje izbora kombinacija i
strategije vremenskog i strukturnog delovanja.

42
Povećanje poreza, radi pokrića javnih rashoda, za fiskaliste ima najjača deflaciona delovanja na ukupnu
 61

4) NEFLEKSIBILNOST MONETARNE I FISKALNE POLITIKE

U VOĐENJU STABILIZACIONE POLITIKE

Odnosi interne i eksterne ravnoteže mogli bi se prikazati u kontekstu sinhronizacije

monetarne i fiskalne politike.

Kriva eksterne ravnoteže (Vr) ima negativan nagib, dok kriva interne ravnoteže (Ur)
ima pozitivan nagib.
Ekspanzivna monetarna i fiskalna politika (OMp) i (OFp), vođene prema punoj
zaposlenosti (z), dovode do kompenzatornog ponašanja krive eksterne ravnoteže.
Linija Rv predstavlja liniju spoljne ravnoteže (platnog bilansa u ravnoteži). Linija
Ru predstavlja unutrašnju ravnotežu, pri čemu unutrašnji rashodi, uglavnom, zavise od
monetarne i budžetske politike. Rashodi privrede moraju da odgovaraju datom nivou izvoza
i domaće tražnje, na određenom različitom nivou privredne ravnoteže. Prema tome, imamo
Td = Yc - T. Po navedenom, ne postoji mogućnost jedne ravnoteže u privredi. Time je,
istovremeno, povezano i snižavanje kamate za porast budžetskog deficita - da bi se domaći

tražnju. Medjutim, danas država kao da nema nameru da pristupi povećanju poreske presije.
 62

rashodi održali na optimalnom nivou, o čemu se u teoriji i praksi, do sada, malo vodilo
računa.

5) DINAMIČKI ASPEKT STABILIZACIONE MONETARNE

I FISKALNE POLITIKE - SUKOB STABILIZACIONE I
RAZVOJNE KONCEPCIJE

Prema kejnzijanskim stavovima, konjunktura samo posredno deluje na stvaranje

dohotka, a to se ostvaruje državnim budžetom, dakle tipično fiskalnim merama.
Rashodi javnog sektora povećavaju dohotke privatnog sektora, čime se istovremeno
podstiče ukupna tražnja. Slične efekte pokazuju i poreske mere. Fiskalne mere su, po
savremenoj kejnzijanskoj teoriji, u pogledu brzine delovanja, mnogo efikasnije od
monetarnih mera jer, po tim stavovima, znamo "gde se vodi dobra i elastična fiskalna
politika, ne treba da se koristimo monetarnom politikom". Ta teorija polazi od stava da
ukupna količina novca prikazuje samo jednu od brojnih varijabla koje samo indirektno,
kamatom, deluju na konjunkturu. Ovo je tipično "fiskalističko" tumačenje koje gotovo
potpuno negira efikasnost monetarne politike.
Monetarističko shvatanje se, pak, pre ili kasnije, vraća stavovima kvantitativne
teorije u kojoj postoji uzročna veza: količina novca - promena efektivne tražnje - promena
cena.43 Danas su ova shvatanja nešto redukovana, pošto polaze od toga da e ekonomski
proces ne prilagođava količini novca, već se količina novca prilagođava ekonomskom
rastu.
Koordinacija monetarne i fiskalne politike se posebno izražava dinamički preko
delovanja niza multiplikatora u savremenoj privredi.
Svi navedeni oblici multiplikatora su uzajamno povezani s nizom povratnih
delovanja, koje treba imati u vidu kada se planiraju efekti stabilizacione monetarne i
fiskalne politike.

43
Monetaristi su bili u pravu kada su tvrdili da politika visokih kamatnih stopa u izraženoj inflaciji, kao i
 63

MULTIPLIKATORI U MAKROEKONOMIJI

Oblik multiplikatora Prosečni Marginalni

Monetarni multiplikator M1 1 c
M1 
Mo r (1  n )  c
Kreditni multiplikator M1 1 c
K1 
Mo r (1  k )  c
Multiplikator javnih rashoda Ym  G  .mg Y  G  mg
Poreski multiplikator T 1
Y Y   (cT )
C  I G 1 c
Multiplikator spoljne trgovine Y  X  mx Y  X  mx
Investicioni multiplikator Y  Y1  mi Y  I  mi
Multiplikator zaposlenosti Z n  Z1  m2 Z  Z 1  m2

U koordinaciji niza mera monetarne i fiskalne politike treba uzeti u obzir sve
navedene multiplikatore, posebno u jednoj dinamički shvaćenoj privredi.
Multiplikativno delovanje poreza na nacionalni dohodak i zaposlenost je evidentno,
što je izuzetno značajno za vođenje poreske politike, i to kako u periodu inflacije i pune
zaposlenosti,inflacije i nedovoljne zaposlenosti, tako i u vođenju te politike u periodu
deflacije, pada tražnje i rasta nezaposlenosti.
Oslanjanje isključivo na mere monetarne politike pokazalo se najčešće, kao
neefikasno. Mere fiskalne politike dobijaju sve više na značaju u regulaciji potrošnje i
raspodele nacionalnog dohotka.

3) ANTIINFLACIONE MERE U REŠAVANJU OSNOVNIH

EKONOMSKIH PROBLEMA SAVREMENIH PRIVREDA

Kao glavne mere u sprovođenju antiinflacionog programa smatraju se:

1) Mere monetarne politike, koje treba da obezbede usporavanje rasta novčane mase
i bankarskih kredita, kako bi se eliminisali oni delovi tražnje koji su finansirani uglavnom

povećanje ukupne količine novca nisu efikasni.

 64

inflacionim putem, pre svega iz primarne emisije. To se pre svega odnosi na sektor
investicija, ali i na sektor potražnje stanovništva. Dakle, prva mera je restriktivna
monetarno-kreditna politika.
2) Mere fiskalne politike usmerene ka realnom smanjenju sredstava budžetske
potrošnje.
3) Mere u investicionoj politici koje moraju da se ispunjavaju 3 osnovna strateška
opredeljenja:
a) Ekonomski kriterijumi moraju ovde dobiti svoj prioritet.
b) Ukinuti inflatorno finansiranje investicija, tj. investicionu politiku uskladiti sa
stvarno formiranom i realno obezbeđenom akumulacijom.
c) Podsticati što je moguće više investicije iz sopstvenih izvora za njihovo
finansiranje. Ostvarivanjem ovakvih mera investicione politike smanjilo bi se jedno od
najvećih žarišta inflacije.
d) Treba eliminisati uplitanje političkih faktora u proces ekonomske valorizacije
investicionih projekata, kao i kod donošenja investicionih odluka. Bitno smanjiti
prekoračenje predračunske vrednosti investicija uz jačanje ekonomskih kriterijuma u
njihovoj realizaciji.
e) Mere neposredne kontrole cena trebalo bi da se sprovedu u skladu sa glavnim
kriterijumima iz oblasti politike cena, a to je svetska cena.
f) Sprovoditi mere i politiku realnog kursa nacionalne valute, koji bi trebalo da
doprinesu poboljšanju izvoznih rezultata i uravnoteženje platnog bilansa s jedne strane, kao
i racionalizacijom privrednih resursa i intenzivnijem delovanju zakonitosti robno-novčane
privrede s druge strane.
Inače, politika realnog kursa znači ostvarivanje politike regulisane depresijacije
nacionalne valute, koja bi se stalno smanjivala usled smanjivanja raspona između stope
inflacije u zemlji i prosečne stope inflacije u razvijenim zemljama tržišne privrede.
g) Sprovođenje mera realnih kamatnih stopa, znači da se mora prekinuti
normalizacija delovanja kamatnog mehanizma, što znači prekinuti politiku negativnih
realnih kamatnih stopa i uspostaviti usklađeni i ekonomski realan odnos između kamatne
stope i stope inflacije.
 65

h) Mere antiinflacione politike se trebaju razvijati u pravcu oštrije politike prema

preduzećima koja posluju sa gubicima, a nisu od vitalnog društvenog interesa.
Preduzeća u tržišnoj privredi moraju bazirati svoju poslovnu politiku na povećanje
efikasnosti u privređivanju kroz podizanje produktivnosti rada, snižavanje ukupnih
troškova proizvodnje, kroz povećanje koeficijenata obrta obrtnih sredstava, povećanjem
koeficijenata efikasnosti osnovnih sredstava, kroz adekvatnu politiku izvoza i uvoza,
poboljšanja organizacije i finansijske discipline, kroz adekvatnu politiku amortizacije,
akumulacije i ličnih dohodaka, itd.
U sprovođenju mera i politika antiinflacionog programa veoma važno mesto
zauzima i socijalni aspekt takvog programa u smislu sprovođenja i ostvarivanja aktivne
socijalne politike, koja treba da kompenzira negativne efekte u sferi zapošljavanja,
proistekli iz neophodnog usporavanja rasta društvenog proizvoda u prelaznom periodu.
Dakle, krucijalno pitanje antiinflacionog programa i antiinflacionih mera je kako
oboriti stopu inflacije na što bezbolniji način u sferi zapošljavanja i socijalne politike.

Kao osnovni ciljevi ekonomske politike u razvijenim zemljama smatraju se:

1) Puna zaposlenost,
2) Borba protiv depresije,
3) Stabilnost cena.

a) ORTODOKSNA ANTIINFLACIONA POLITIKA

Ortodoksni model se svodi na mere monetarne i fiskalne politike i kao takav on

prevashodno deluje na strani tražnje i samo indirektno na strani ponude, što znači da veoma
malo zadire u realnu stranu privređivanja. Smatra se da je ovaj model pogodan za rešavanje
inflacionih problema koji su ranije dominirali u svetu, zatim za uslove relativno stabilnih
privreda u svetu, gde je stopa inflacije niska.
Monetarna dijagnoza inflacije pretpostavlja primenu ortodoksne strategije, tj.
primenu čvrste fiskalne i monetarne politike. Kresanje deficita mora biti praćeno
upravljanjem monetarnim varijabilama: a) deviznim kursom i b) novcem.
 66

Zajednička karakteristika svih uspešnih ortodoksnih stabilizacionih programa

predstavlja odnos prema budžetu, deviznom kursu, novcu i inostranim kreditima. Program
se oslanja na:
1) Kresanje budžetskog deficita uz eliminisanje njegove monetarizacije.
2) Fiksiranom deviznom kursu, ali tek posle značajne realne devalvacije.
3) Održavanju fiksnog deviznog kursa uz priliv inostranih kredita.
Ortodoksni program nije efikasan ukoliko postoji inflaciona inercija, tj.
hiperinflacija. Ortodoksni program predstavlja pokušaj redukcije budžetskog deficita
spojenog sa ncijalnom devalvacijom i monetarnom kontrakcijom.

b) POPULISTIČKA ANTIINFLACIONA POLITIKA

Kao glavni predstavnici populističkih antiinflacionih programa smatraju se Drake

(1982) i Sachs (1989. god.).
Istorijsko iskustvo ne poznaje uspešnu populističku epizodu . U osnovi ovih
programa je teza da budžetski deficit nije važan u generisanju inflacije, a za njeno
zaustavljanje predlaže se ubrzanje domaćeg rasta u uslovima kontrole cena.
Ubrzanje domaćeg rasta determinisano je rastom domaće tražnje, tj. rastom
zaposlenosti, realnih ličnih dohodaka i javne potražnje.
Fiksni devizni kurs, kontrola cena i državne subvencije treba da obezbede visok rast
i umerenu inflaciju.
U momentu kada se privreda suoči sa iscrpenim deviznim rezervama program pada,
jer je rast tražnje nekonzistentan sa redukcijom infalcije.

c) HETERODOKSNA ANTIINFLACIONA POLITIKA

Heterodoksni program je usmeren na razbijanju inercije putem politike dohotka

(direktne intervencije u oblasti cena, plata i deviznog kursa), uz "ortodoksne" fiskalne i
monetarne mere.
U uspešnim heterodoksnim stabilizacijama, budžetski deficit je redukovan
 67

paralelnim rastom prihoda i padom troškova (umesto samo rastom prihoda). Ograničena je
ponuda domaćih kredita javnom sektoru. Devizni kurs je glavno nominalno sidrod.
Njegovom zamrzavanju prethodi maksi devalvacija, a zamrzavanje se vrši na svim
tržištima. U protivnom cene će nastaviti da rastu.
Inače heterodoksna antiinflaciona politika kao glavne mere svoje politike uzima:
1. Kontrolu nadnica i cena
2. Fiksne devizne kurseve
3. Monetarnu reformu
4. Parcijalnu deindeksaciju finansijskih instrumenata.
Heterodoksni model u sebi uključuje kontrolu plata i cena uz politiku dohotka i
pogodan je za obaranje visokih stopa inflacije u privredi, inače veoma uspešno sproveden u
Izraelu i Meksiku.
Brunov model obaranja inflacije u Izraelu uzima se kao najreprezentativniji primer
heterodoksnog koncepta obaranja inflacije, a činjenica da je postigao potpun uspeh u
Izraelu i Meksiku, ali neuspeh u Argentini ukazuje na potrebu suštinske analize preduslova
i redosleda mera pri njegovom sprovođenju.
Program stabilizacije u Izraelu imao je za cilj naglo smirivanje inflacije uz
poboljšanje platno-bilansne pozicije, s jedne strane, i prestruktuiranja privrede i podizanje
privrednog rasta s druge strane.
Težište čitavog programa je bio na drastično smanjenje budžetskog deficita,
određivanje ključnih ekonomskih parametara (kurs, plate, cene i bankarski krediti). Dakle,
srž problema u Izraelu bio je povezan za realnu stranu, što znači obuzdavanje budžetskog
deficita, ali i uspostavljanje ravnoteže u platnom bilansu (devalvacija), kao i sa politikom
visokih realnih kamatnih stopa, što je omogućavalo održavanje stabilnog deviznog kursa.
U sve to sprovođena je i politika zamrzavanja plata i cena.
Program je uspeo kombinacijom svih ovih mera uz obilnu i bespovratnu finansijsku
pomoć SAD-a.
 68

d) NEOORTODOKSNA ANTIINFLACIONA POLITIKA

Neoortodoksna antiinflaciona politika predstavlja pokušaj sinhronizovanog

zamrzavanja deviznog kursa, plata i cena na novom nižem nivou inflacije. Neoortodoksna
antiinflaciona politika ima za pretpostavku potpuno racionalno očekivanje privrednih
subjekata, što znači da se primenjuje na uslove potpune (i to dnevne) indeksacije u kojoj je
dolarizacija (markizacija), duboko prodrla u sve finansijske transakcije, odakle proističe
endogeno uspostavljanje ravnoteže.
Dakle, model obaranja hiperinflacije bazira se na teoriji racionalnog očekivanja koja
je danas vodeća akademska ekonomska teorija, a zasniva se na sledećim pretpostavkama:
1. Pojedinačni privredni subjekti koriste sve raspoložive informacije da bi zasnovali
svoja očekivanja pri čemu se ne oslanjaju previše na prošlost;
2. Informacije se dalje podvrgavaju obradi i analizi, da bi se dobile osmišljene
vrednosti na bazi očekivanja. Pri tome za pojedince nije neophodno da koriste sve moguće
relevantne informacije, već je važno da skupljaju i analiziraju samo one informacije koje su u
cilju maksimiziranja blagostanja.
Inače, razlikuju se tri vrste očekivanja: statičko, adaptivno i racionalno.
Statičko očekivanje bazira budućnost na preslikavanju sadašnjosti, što znači da se
buduće vrednosti identifikuju na osnovu sadašnjih vrednosti.
Adaptivno očekivanje se zasniva na pretpostavci da će subjekti adaptirati svoja
očekivanja na bazi stečenog iskustva i da uče na greškama.
Racionalna očekivanja svoju afirmaciju postižu 80-tih godina, a zasniva se na
pretpostavci da svi privredni subjekti koriste sve raspoložive i relevantne informacije u cilju
zasnivanja svojih očekivanja, pri čemu se ne oslanjaju isključivo i dominantno na prošla
iskustva.
U uslovima racionalnog očekivanja kada privredni subjekti koriste sve raspoložive i
relevantne informacije u svom ponašanju tj. kada su uvedene potpune indeksacije i
dolarizacije, a mesečna stopa inflacije se kreće od 50% i više tada se tehnički posmatrano
hiperinflacija efikasno i elegantno obara koristeći samo jedno nominalno sidro, a to je devizni
kurs i to posle učinjene jednokratne devalvacije, uoči sprovođenja programa.
 69

Kao osnov modela obaranja hiperinflacije zasnovan je na pretpostavci da se svi

subjekti ponašaju u skladu sa racionalnim očekivanjima i na pretpostavci da postoje velika
probijanja u fiskalnom sistemu.
Dakle, ovde nije potrebno uklanjanje cenovnih dispariteta već samo fiksirati kurs, jer
privreda ionako zbog pune indeksacije i dolarizacije, obračun praktično vrši isključivo na
bazi dolara.

6. PROGRAMIRANA INFLACIJA, REFERENTNA

KAMATNA STOPA I DEVIZNI KURS

1) PROGRAMIRANJE INFLACIJE I STVARNA

INFLACIJA

Nosioci ekonomske politike prognozirali su i obećali da inflacija neće preći 9,6% u

2005. godini. Ako se pogleda rast cena na godišnjem nivou do oktobra 2005. godine jasno je da
su cene porasle za 18%, (prema istom periodu prošle godine). Rast cena derivata, energenata i
uvoz (brzo i nužno klizanje kursa dinara), uz visoka fiskalna opterećenja, vode rastu inflacije do
kraja godine od preko 20%. Problem je u tome što su svi finansijski pokazatelji razvoja,
raspodele, budžeta i monetarni agregati, planirani sa stopom inflacije od 9,6%. Projektovana
inflacija je sam lep i neostvaren san, ali sledi naglo buđenje s glavoboljom gde ovakvi aspirini
pod vidom "radikalnih reformi" neće dati očekivane rezultate.
Da pogledamo ponašanje programirane i stvarno ostvarene inflacije i kretanje
referentne kamatne stope i deviznog kursa

TARGETRANA INFLACIJA, REFERENTNA KAMATA

I DEVIZNI KURSEVI

2005. 2006. 2007. 2008. 2009.

(V-VI)
Target inflacije - 7-9 4-8 3-6 2-5
Stvarna inflacija 17,7 6,6 11,0 8,6 10,2
Referentna kamata - 14,0 10,5 1,75 14,0
Devizni kurs:
- dolara 72,2 59,9 63,7 62,9 72,8
- evra 85,5 79,0 79,2 88,6 94,2
 70

Stvarna inflacija potpuno odstupa od "kondora targetirane inflacije", ali isto tako i
referentna kamatna stopa i kamate u bankarskom sektoru (povećanje aktivnih i pasivnih
kamata). Devizni kursevi se kreću potpuno asimetrično i samostalno u odnosu na kretanje
privrede i inflacije, što dovodi do visoko precenjenog deviznog krusa.
Imajući u vidu velike inostrane obaveze po dugovima (5,5 mlrd $ u 209. godini)
očekivani rast kamata u bankama (zbog dizanja obaveznih rezervi), prenesenu inflaciju,
korekciju cena energenata, inflaciona očekivanja, nisku stopu rasta i visok rast troškova, uz
ubrzano klizanje kursa dinara, nikakva rigorozna, restriktivna monetarna politika to ne
može sprečiti, ali će sigurno ograničiti i otežati razvoj. Realno očekivana stopa inflacije,
umesto planirane 9,6%, dogodiće se na nivou od gotovo 25-28%. Cela strategija je
usmerena na stabilnost cena i kursa, dok su proizvodnja, razvoj, zaposlenost i izvoz u
drugom planu. Takav koncept nema nikakav izgled na uspeh.
Isto će se, dakle, desiti sa planiranom inflacijom za 2006. godinu od 9,6%. Planirani
realni rast društvenog proizvoda od 5% sa ovakvom restriktivnom monetarnom i fiskalnom
makroekonomskom politikom, neće biti ostvaren. Ogroman pritisak obaveza za otplate
inodugova (1,5 milijardi dolara) i unutrašnjeg duga od 47 milijardi dinara, uz spor razvoj
neće omogućiti smanjenje javne potrošnje u društvenom proizvodu od 1,3%. Fiskalna
politika ovako postavljena i vođena, sa velikim preraspodelama, ne deluje antiinflatorno.
Ona je proinflatorno postavljena, posebno preko ograničavanja razvoja, porasta
nezaposlenosti, povećanja poreskog tereta (koji ne ide u sterilizaciju), čime preko
podsticanja troškovne i budžetske inflacije, a u sledećoj fazi i preko uvozne inflacije
(naglim depresiranjem kursa dinara) vodi širenju kompleksne inflacije, na koju restrikciona
monetarna politika nema moć uticaja. Ali će uporno insistiranje na ovako koncipiranoj (i
pogrešnoj ) restriktivnoj monetarnoj politici doći do daljeg obaranja stope rasta, porasta
nelikvidnosti privrede i banaka, porasta nelikvidnosti, ali ne i obaranja inflacije.
Restriktivna monetarna politika orijentisana je na stabilnost cena i deviznog
kursa.
 71

2) NOVI MODEL ZA SREDNJOROČNU PROJEKCIJU INFLACIJE44

Prelazak s ciljanja bazne inflacije indeksa cena na malo na ciljanje ukupnog

indeksa potrošačkih cena - nametnuo je potrebu za izradom novog modela za
srednjoročnu projekciju, koja se koristi od januara 2009. godine. Osnovna promena je u
tome što se pravilo monetarne politike u novom modelu zasniva na odstupanju od cilja
projektovanog (ukupnog) indeksa potrošačkih cena ali i na proizvodnom jazu /za razliku
od prethodnog modela). Indeks potrošačkih cena projektuje se tako što se odvojeno
projektuju tri podgrupe ovog indeksa:
1) Bazna inflacija,
2) Nebazna inflacija bez derivata nafte,
3) Derivati nafte.
Ove grupe se zatim kombinuju u zajednički indeks, na osnovu njihovog učešća.
Monetarna politika utiče na baznu inflaciju pre svega promenom referentne
kamatne stope, koja deluje na cene preko nominalnog kanala (devizni kurs) i realnog
kanala (realni devizni kurs i proizvodni jaz, tj. tražnja).
Monetarna politika utiče i na cene naftnih derivata preko deviznog kursa, s tim što
one u najvećoj meri zavise od kretanja svetskih cena nafte.
Projekcija nebazne inflacije bez derivata zasniva se na sporazumu zaključenim s
Vladom RS, kao i na pretpostavljenim cenama poljoprivrednih proizvoda. Pretpostavka
u modelu je da monetarna politika nema nikakvog uticaja na ove cene.

44
Narodna banka Srbije: Izveštaj o inflaciji, 2009, str. 67. i 68.
 72

NOVI MODEL BAZNE INFLACIJE

Jaz realne Svetska Pravilo

kamatne stope tražnja monetarne
politike

Jaz realnog Proizvodni jaz 2. Nebazna inflacija

deviznog bezderivata
kursa

Referentna
stopa 1. Bazna Indeks
inflacija potrošačkih cena

Kamatna Nominalni Uvozna inflacija

stopa na evro devizni kurs (u dinarima)

Strana inflacija 3. Cene Inflaciona

naftnih očekivanja
derivata

Svetska cena
nafte

Slika 40.

Novi model sadrži četiri osnovne jednačine - za inflaciju, za devizni kurs, za

referentnu kamatnu stopu i za proizvodni jaz, kao i veći broj pomoćnih jednačina i
identiteta.
Ovnosne jednačine su sledeće:
1) Bazna inflacija:45

45
Bazna inflacija - Filipsova kriva koristi se kao navedenih odnosa. Ovom jednačinom predstavljeno je
kretanje bazne inflacije zavisno od njenog kretanja u prethodnom periodu, inflacionih očekivanja, kretanja
uvoznih cena, jaza realnog efektivnog kursa dinara i proizvodnog jaza:
bazna = a11.bazna(-1)-a12.infl.oček.+(1-a11-a12).(uvozna infl.-trend realnog kursa)+a12.jaz realnog kursa(-
1)+a14.proizvodni jaz (-1).
 73

bazna  a11 .bazna(1)  a12 . inf l.očče .  (1  a11  a12 ).(uvoznainf l.  trend
rea ln og kursa)  a13 . jaz.rea ln og kursa(1)  a14 . proizvodni jaz(1);
2) devizni kurs - nepokriveni kamatni paritet:
kurs  očče ..kurs(1)  (kam.  evrokam.  prem.);
3) Referentna kamatna stopa:
kam.  a31 .kam.( 1)  (1  a31 ) .neutr.kam.+a32.(a33.očekivano odstupanje infl.

od cilja+(1-a33).proizvodni jaz;
4) Proizvodni jaz - mera tražnje:
proizvodni jaz = a41.proizvodni jaz(-1)+a42. .a43.jaz realnog kursa
+(1-a43).jaz realne kamate+a44.sv. tražnja(-1).

Ukupna inflacija računa se kao ponderisani prosek bazne inflacije, nebazne inflacije
bez derivata i rasta cena derivata nafte:
inflacija = a51.bazna+a52.nebazna bez der.+(1-a51-a52).naftni derivati,
pri čemu je nebazna inflacija bez derivata, određena odlukama države, a cene
naftnih derivata - kretanjem deviznog kursa i svetskih cena nafte.

Elementi jednačine su sledeći:

 Prethodna inflacija (bazna (-1) - odražava postojanje određenog stepena inercije kretanja inflacije,
odnosno kad se osetno promene faktori koji utiču na baznu inflaciju - onda je, zbog inercije u
ponašanju privrednih subjekata, potrebno izvesno vreme da se to osetno odrazi na samu inflaciju;
 Inflaciona očekivanja (infl. oček.) - označavaju očekivanja ekonomskih subjekata kad je u pitanju
kretanje cena u narednom periodu i znatno utiču na samo kretanje inflacije, pri čemu visoka inflaciona
očekivanja mogu uzrokovati porast inflacije čaki kad se za to nisu stekli realni uslovi;
 Uvozna inflacija (uvozna infl.) - označava inflaciju koja zavisi od kretanja deviznog kursa i strane
inflacije. Kako devizni kurs znatno više oscilira od strane inflacije, njegov je uticaj na kretanje uvozne
inflacije dominantniji;
 Trend realnog kursa (trend realnog kursa) - pokazuje prosečnu dugoročnu tendenciju kretanja
realnog kursa, tj. za koliko će domaće cene u dugom roku rasti brže od stranih (izraženih u istoj
valuti); budući da očekujemo da će kod nas u narednom periodu rast produktivnosti biti brži nego u
 74

7. NOVI KONCEPT MONETARNE POLITIKE - KORIDOR

CILJANE INFLACIJE I REFERENTNA KAMATNA STOPA

Osnovni zadatak Centralne banke je postizanje i očuvanje stabilnosti cena. U tom

pravcu Centralna banka je izabrala ciljanu stopu inflacije kao operativni instrument. To je
zadatak postizanja niske i stabilne inflacije.Tako je u osnovi izabran koridor stope inflacije
za određenu godinu. Narodna banka Srbije se postavila sledeći koridor inflacije:
- za godinu 2006. koridor je 7-9%,
- za godinu 2007. koridor je 4-8%,
- za godinu 2008. koridor je 3-6,
- za godinu 2009. koridor je 2-5
- cilj za 2010. godinu je 2-4%.
Dakle, vodi se sve nižem nivou inflacije sa ciljem da se kroz proces postepenog
smanjenja inflacije stabilnost cena ostvari bez negativnog uticaja na druge makroekonomske
agregate. To je okvir za vođenje monetarne politike u toku jedne godine. Razmatranje
ekonomske aktivnosti i zaposlenosti je ostao sastavni deo procesa odlučivanja o monetarnoj
politici i inflaciji.
Ciljana stopa inflacije u rasponu ostvaruje se i korekcijama kamatne stope na
dvonedeljne repo operacije, koja predstavlja referentnu stopu i ključni instrument
monetarne politike. Osta instrumenti monetarne politike i intervencije na deviznom tržištu
imaju pomoćnu ulogu. Odluka o referentnoj kamatnoj stopi donosi se na osnovu ocene
stanja i prognoze ekonomskih i inflatornih kretanja. Centralna banka obaveštava javnost o
koridoru inflacije i referentnoj kamatnoj stopi za naredni period. Cilj je da se inflatorna
očekivanja svedu na najmanju meru, a i da se mere monetarne politike učine
transparentnim za javnost.
Istovremeno, opšta stopa inflacije dekomponuje se na dva sektorska dela:
1) Bazna inflacija, koja je rezultat tržišnih odnosa i na koje Centralna banka može
delovati svojim instrumentima, i

inostranstvu, trebalo bi da domaće cene rastu brže od stranih kada ih izrazimo u istoj valuti (realna
 75

2) Regulisane ili kontrolisane cene (od strane države) na koje ona ne može dovoljno
uticati.
Prelazak na početne visoke inflacije ka umerenoj i niskoj i stabilnoj stopi inflacije
monetarna politika treba da nađe odgovor:
1) Kojom brzinom treba da se odvija dezinflacioni proces,
2) Koliko treba da bude fleksibilna monetarna politika, odnosno stepen
prilagođavanja privremenim šokovima da bi se izbegli visoki troškovi usled oscilacija i u
pvrivrednoj aktivnosit.
Tu se nalazi i odgovor na pitanje: zbog čega centralna banka ne ostvari odmah nisku
inflaciju? To je iz razloga što je rast troškova (cena stabilizacije) više nego proporcionalan
stopi dezinflacije.
Najmanje troškove stvara tzv. graduelistički pristup dakle ni previše brza
(odjednom), ni previše spora (spontana, na dugi rok) dezinflacija. To znači da se na taj
način ostvaruje ciljana inflacija uz njeno postepeno snižavanje. Centralna banka Srbije se iz
tog razloga opredelila za gradualistički pristup, uz sve manji koridor bazne inflacije.
SREDNJOROČNI CIJEVI BAZNE INFLACIJE
- godišnje stope u % -

Slika 41.

apresijacija).
 76

8. PRIVATIZACIJA I NEPROIZVODNA UPOTREBA

PRIVATIZACIONIH PRIHODA - JAVNI SEKTOR I
INFLACIJA

Privatizacija je postala glavni hit i poluga reformi. Ona se uzima kao "čudotvorni
lek" koji će dovesti "privrede u tranziciji" u moderno, razvijeno društvo. Nastao je
svojevrsni "privatno-svojinski fundamentalizam". Da je privatizacija tako spasonosno
sredstvo sve afričke i južnoameričke zemlje bile bi vrlo razvijene. Tu je privatno vlasništvo
dominantno, a one su ostale vrlo nerazvijene.
Izgleda da je prihvaćena teza neoliberala da pod geslom "privatizujte, privatizujte
što pre, nije bitno kako to radite, bitno je da to učinite odmah i to radikalno". Privatizacija
je već nekoliko godina kao proces krenula uz žalopojke nekih ekonomista "reformatora" da
ide dosta sporo i da je gotovo zastala. Ovde treba posebno naglasiti da se radi o velikoj,
istorijskoj prevari i pljački radničke klase. U stvarnosti ne postoji "društveno vlasništvo"
koje se sada rasprodaje (često i sumnjivom kapitalu). To je vlasništvo kolektiva koji je
stvorio taj kapital u toku 50 godina rada obnovio kapital preko amortizacije, kredita,
samofinansiranjem, međunarodnim kreditima i dr. Uz prosečnu stopu amrotizacije od 4-5%
kapital preduzeća obnovljen je nekoliko puta. Pod pritiskom neoliberalne dogme
(privatizacija, deregulacija, liberalizacija, defiskalizacija i sl.) naši organi odgovorni za
privredni sistem, razvoj i "socijalnu ravnotežu, nekritički prihvataju taj koncept i vrše
rasprodaju tuđeg kapitala (radnika, kolektiva). Radnici se izbacuju na ulicu, uz nekakve
"socijalne programe" čije se ostvarenje ne prati, osim kada se radnici pobune protiv takve
pljačke i obespravljenosti (što je sada na našoj javnoj sceni). Od prodaje takvih preduzeća
najveći deo ide u budžet, što je zaista apsurd - prodaje se realni kapital i puni budžet
(javna potrošnja). Ako se želela i formalna promena vlasničkih odnosa trebao se primeniti
potpuno drugačiji koncept da radnici postanu vlasnici preduzeća, ali sa svežim
kapitalom uloženim u fondove za razvoj preduzeća (preko povoljnih bankarskih
kredita). Istorijski, imali smo šansu da stvarno spojimo rad i kapital u preduzeću,
promenimo vlasničke odnose povećamo interes radnika za razvoj (profit preduzeća),
programe razvoja, interes za visoko obrazovne stručnjake, dakle, vraćanje radnika,
stručnjaka i kapitala u preduzeća, a ne njihovu pauperizaciju i potpuno osiromašenje, pri
 77

čemu najveći broj njih postaju socijalni slučajevi. Postojeći proces privatizacije treba
odmah zaustaviti i sprečiti dalju pljačku naroda uz ogromno socijalno raslojavanje
društva. Postoji drugi koncept u kojem su preduzeće, radnici i stručnjaci u centru ovih
procesa. Ovde ga ne želim više izlagati.

PRIVATIZACIJA I "UPOTREBA" PRIHODA OD PRIVATIZACIJE

- u milionima dinara -

2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008. Ukupno

Broj prodatih preduzeća u 212 641 241 311 281 344 291 2.321
godini
Zaposleni 37.515 78.642 39.875 59.547 47.500 52.123 23.563 338.755
Prihod od prodaje 319,3 840,3 158,4 376,6 276,4 482,3 302,0 2.750,3
Investicije 320,2 319,8 100,7 101,6 313,5 130,6 64,7 1.351,1
Socijalni program 145,8 128,3 - - - - - 274,1
UPLAĆENO U BUDŽET
u % prihoda od prodaje 71,5 52,6 100,0 75,5 109,5 99,0 100,0 -
Prihodi od privatiz. u % 7,0 11,4 14,0 15,0 16,0 12,0 15,8 -
budžet. prihoda
DEFICIT BUDŽETA - - - - - - - -
BEZ UPLATA OD 44.734 13.700 28.600 41.500 55.600 34.300
PRIVATIZACIJE
DEFICIT U ODNOSU -18,4 -17,1 -4,1 -6,8 -9,7 -10,2 -8,6 -
NA BUDŽETSKE
PRIHODE

Šta do sada imamo kao efekte privatizacije u periodu 2002- mart 2009. godina?
Prodato je 2.339 preduzeća za ukupno 2.808 miliona EVR-a. Od toga u investicije trebalo
je da se usmeri 1.410 miliona, a u socijalni program 277 miliona. U socijalni program
zadnjih pet godina nije uložen ni dinar. Investicije nisu oživele, proizvodnja nije oživela. U
privatizovanim preduzećima bilo je zaposleno 347.000. Nezapolenost se do tada naglo
povećava, socijalni slom društva je na vidiku, dok restrukturisanje proizvodnje i izvoza
 78

izostaje. Sada se zagovara razbijanje velikih strateških sistema (EPS, NIS, vodoprivreda i
dr.) i njihova prodaja. Država ne sme dozvoliti da se strateški proizvodi, sirovine i
nacionalna bogatstva privatizuju ili rasprodaju. Takav "turbo" i pljačkaški kapitalizam kao
sistem ne treba prihvatati i razvijati, kao uostalom "povratak u nekakav kapitalizam". To je
granica ispod koje se ne sme ići da se ne ugrozi nacionalni suverenitet i budućnost zemlje.46

9. MONETARIZAM I NEOLIBERALIZAM KAO TEORIJSKA

OSNOVA STABILIZACIONE POLITIKE I RAZVOJA
PRIVREDE SRBIJE - KRITIKA I SLABOSTI

Dužnički zavisne zemlje pod pritiskom nametnutog monetarizma od MMF, pod izgovorom
privredne stabilizacije i "restrukturacije", odnosno "reformi" kojih su puna usta "reformatorima" i
neoliberalima - dovedene su u privrednu stagnaciju i krizu, uz sve veću armiju nezaposlenih.
Stvarnih reformi nema ni na jednom od deset podsistema privredno-finansijskog sistema.
Koncepcija "tržišnog fundamentalizma" i neoliberalizam, koji isključuju neophodne
funkcije države u privredi i razvoju, u mnogim zemljama, kao i kod nas, iza sebe ostavljaju pravu
pustoš, haos razorene ekonomije, ali i izuzetno razbijeno društvo. Sprega domaće političke i
finansijske oligarhije i nosioca svetskog kapitala se interesno uspostavlja i cementira. Kapital
sledi samo svoju logiku i interes, a ne razvoj i osamostaljivanje privrede od dominacije
inostranog kapitala.
Međunarodni kapital u zamenu za pomoć potkopava nacionalni suverenitet - otuda i
pobunu protiv MMF i svetskih banaka, njihovih ucena i uslovljavanja, namicanja omče dugova
i njihovih "recepata za propast", praćenim poznatim stavom da bez njihovog "zelenog svetla"
zemljama je onemogućen pristup svetskom tržištu kapitala. Slažemo se sa stavom da je
reprogramiranje i delimično brisanje kamata Pariskom klubu izvršeno samo zato da bi se održala

46
Da bi se "očistio" politički okvir za funkcionisanje sistema, ogroman broj stranaka (326) - koje razaraju
zajedništvo, vrše destrukciju političkog sistema, vode privatizaciji (stranačkoj) kadrovske politike i
preduzeća, uz dominaciju ličnog i grupnog interesa (nasuprot opštem) - treba drastično smanjiti. Ovom
društvu ne treba više od 2 - 3 stranke (jedna na vlasti, druga u opoziciji i kao kontrolno-kritički
mehanizam). Cenzus se ne sme smanjivati, već naprotiv povećati na oko 15%. Veliki broj stranaka ne
znači istovremeno i demokratiju, već rasipanje snaga, političke sukobe, afere, brojne sukobljene interese,
liderstvo i liderčiće sa svojim interesima. Podela vlasti, resora, upravnih odbora, preduzeća, interesnih
sfera, bolesnih i trulih nagodbi, bez obzira na sposobnosti, ali uz stranačku pripadnost - dominira našom
 79

sposobnost plaćanja obveza naše privrede prema inostranim poveriocima.

Dostignute su, očito je, "granice neoliberalne ekonomije u eri globalizacije", sa
teškim posledicama u svim zemljama koje su ovu neoliberalnu dogmu progutale kao mamac
razvijenih zemalja i nepromišljeno "počeli obožavati boga slobodne tržišne ekonomije", što je
siguran put u ekonomiji zavisnosti i neokolonijalni odnos. Prava i puna cena ove promašene
politike tek će se početi plaćati već od sledeće godine (2009. godine)..
Razvijene zemlje - nosioci kapitala i njihove institucije (MMF, Svetska banka i STO i dr)
ne dozvoljavaju samostalnu i nezavisnu politiku na nacionalnom nivou, čime idu na ruku
"mafijaškoj ekonomiji" klanova, uskih grupnih, ali ne i razvojnih interesa, razbijanju privrede i
društva, jer treba im nesamostalna i zavisna privreda - njome se i njenom vladom lako upravlja.
Mala zemlja sa slabom i nerazvijenom privredom, visoko zavisna od svetskog tržišta, ne
sme da bira put neoliberalne dogme i svemoćnog tržišta - to je put u anarhično tržište, uz
stvaranje pravih uslova za mafijaštvo i ekonomske klanove, nasuprot opšteg razvoja nacionalne
privrede. Država mora da revitalizuje svoje makroekonomske funkcije, nasuprot
spontanom i anarhičnom razvoju čija je osnova šok-terapija. Mora se uvesti red i kontrola
spoljno-trgovinskih odnosa i zaduživanju u inostranstvu, selekcija izvozno-uvoznih poslova,
aktivna podsticajna izvozna politika (i selektivno ograničavajuća uvozna politika), kontrola
korišćenja i upotrebe inostranog kapitala i dr. uz potpuno drugačiju monetarnu, fiskalnu i
spoljnotrgovinsku politiku.
Država mora ojačati kao koordinator u razvoju, izboru strategije razvoja, izboru
prioriteta, podsticajnoj politici, selekciji ciljeva razvoja, uklanjanju mafije u zemlji i u
odnosima sa inostranstvom Ona mora da izabere strategiju, prioritete i mere makroekonomske
politike za njihovo ostvarenje. Alternativa tome je anarhija, pljačka kroz privatizaciju,
individualni i grupni kapital-interesi, mafijaški privatno-svojinski kapitalizam i poniranje privrede
i društva u sve dublju krizu.
Iz krize i visoke inflacije privredu i društvo, konačno, ne mogu izvući priučeni
ekonomisti i pravnici iz područja javnih finansija, bankarstva, monetarne ekonomije i
međunarodne ekonomije.

političkom scenom.
 80

Nema pri svemu tome strategije razvoja, nema vizije, ne postoji koncepcija privrednog
i finansijskog sistema. Potezi koji se čine pod firmom "reformi i restrukturisanja", uglavnom su
neosmišljeni bez sagledavanja posledica, ali sa tako vidljivim izuzetno slabim rezultatima. To je,
moramo priznati koncept antiekonomije i socijalnog razaranja društva.