PLATON – TEORIJA IDEJA

POSTED ON 21/11/2015 BY METEOROLOG WITH LEAVE A COMMENT

Platon
Platon je Atinski filozof, Sokratov ucenik. Napisao je ukupno 36 dela, a medju njima najpostanija su:
,,Odbrana Sokratova “, ,,Gozba “, ,, Protagora “, ,,Država “.

Platonova teorija idejajedna je od ključnih stavki njegove filozofije, u kojoj izlaže priču pećine i samog
čoveka, u svojoj knjizi ,,Država“ , jednom od njegovih najznačajnijih dela.

Platon oko naime izjednačuje sa Suncem, i onom svetlošću koja obasjava tvorca, zato i Sunce suočava
sa svojim uzrokom. Sunce je ono naviše dobro, kojeg je ovo stvorilo sličnim. Očima možemo videti vidljive
stvari, ali sam uzrok svetlosti koja nam to dozvoljava nalazi se u Suncu. Stoga se Sunce kao najviša
vrednost, izjednačava sa dobrom i apstrakcijom koja želi biti viđena. Pošto su različita viđenja u svetlosti i u
mraku, mora biti očigledna činjenica da u mraku nisu osetljive kao na svetlosti u kojoj se nalazi sama moć
gledanja. ,, Ono što je dobro u regiji misli, naspram uma i umstvenih stvari, to je u regiji Sunce
naspram vida i vidljivih stvari”.

UM – MISLI SUNCE – VIDLJIVE STVARI

Platon je očigledno u uzroku video pokretač svega, kako sa unutrašnje tako i sa spoljašnje strane. Čovek
spoznaje svet na dva načina, uma i vida, i uz pomoć vida on svoje misli lakše konstituiše. Ono što
vidimo u spoljašnjosti, npr. predmete i određene stvari, koje nas okružuju svojim umom, spoznajemo njihovu
svrhu i upotrebu u svakodnevnom životu. Čovek može imati pogrešno viđenje, a da se to ne odnosi na lošu
konstituciju određenih predmeta, već na samu čovekovu sposobnost viđenja datih predmeta. Ako je duša
usmerena ka istini ili pak težnji ka nekoj istini, onda um preuzima svoju otvorenu ulogu spoznaje, a ako je
usmerena prema tamnim stvarima, prema onim koji nemaju svoju otvorenu i stalnu stvarnost u prirodi, onda
je duša u zabludi nagađanja i postaje neosetljiva, tako da um u takvom stanju ne može ispravno da
funkcioniše, i gotovo kao da ne postoji njegov deo u mračnoj spoznaji.

Ideja dobra pruža predmetima istinu i duši koja spoznaje, daje sposobnost saznavanja, ona je istovremeno i
sam uzrok istine, koju um spoznaje. Ideja dobra je čak iznad istine i znanja.

,,Kao što smo onda sasvim pravilno rekli, da su svetlost i čulo vida doduše slični
suncu, ali da ipak nisu samo Sunce, tako da i ovde imamo pravo, da obe te stvari,
istinu i znanje, smatramo kao slične dobru, a ne bi bilo pravilno, kada bi smo jedno
ili drugo smatrali za samo dobro, jer dobro treba ceniti iznad ovog”.
Lepota kao izvor znanja i istine obasjava ove dve istance, a da istovremeno ne gubi svoju ulogu moći
koja je na višem nivou od samog znanja i istine. U samoj istini koja je otvorena ka spoznaji čovek vidi lepotu
i značaj onih istanci koje su samo u dushi, od značaja tog viđenja, kako spoljašnjih tako i unutrašnjih stvari.
Sunce ne daje stvarima samo moć da budu viđene, nego i moć da budu rođene, dok ono samo ne pripada
tim rođenim bićima. Lepota daje značaj znanju i istini, dok samoj lepoti čovek teško može dati određenu
definiciju koja bi imala univerzalnu vrednost. Prisustvo dobra ne daje stvarima da budu saznate nego
um.

Ideja dobra je nešto iznad znanja i istine, naime istina i znanje su slični dobru, ali se ne mogu poistovetiti sa
samim dobrom, jer dobro je nešto izvan njih. Prisustvo dobra ima važnu ulogu u stvarima koje treba da budu
saznate i iz njega proishodi svrha samih tih stvari.

Platon ističe dva posebna bivstvovanja:

• U rodu i regji umnog (noeton)
• U rodu i regiji vidljivog (horaton)

Vidljivi Umni
Rod vidljivih Rod umstvenog (noumenalnog)

– kopije – duša
– senke
– nestvarni likovi

• Živa bića
• Sve biljke
• Celina svih stvari
• Načinjenih ljudskom rukom

Istinu i neistinu Platon je očito razdvojio, kao samu sličnost između dve stvari. U jednom području
umnog, duša istražuje polazeći od samog kraja prema početku. U drugom području duša napreduje iz svoje
hipoteze, prema nehipotetičkom početku, ona tada istražuje oslanjajući se na ideje, po sebi i uzdiže se do
njih. Kopije i senke u vodi su primer takvih viđenja i dalje se ne mogu videti oni oblici po sebi drugčije
ostalim duhom. To je oblik onog područja umnog u kome duša istražujući ga, prisiljena da upotrebaljava
hipoteze, dakle ona ne ide prema početku, ili onome što je prvo. Duša ne prevazilazi hipoteze, nego uzima
kao kopije one stvari koje su I same kopirane od onoga što je ispod njih. Platon je rekao da je dijalektika
nauka koja posmatra umom područje bića na dosta jasniji način od onog drugog, do kojeg se dopire
takozvanim veštinama. Posmatranje se izvodi pomoću uma ili pomoću čula. Znači imamo područje bića
koje se posmatra umom i do kojeg se dopire naukom, to je dijalektika.

Do područja bića do kog se dolazi takozvanim veštinama, polazi se od samh hipoteza kao početaka
posmatranja, i znači izvodi se umom a ne čulima iako se ne može doći do samog početka, ali to je samo
zato jer se polazi od hipoteza. Oni ne mogu shvatiti same stvari po sebi ali se one jedino mogu shvatiti na
način ukoliko se pođe od onoga što je prvo.

Platon je zaključio da je razum ono što je između mnenja u uma. Imamo četiri područja, i svakome odgovara
posebno stanje u duši.

• Umovanje, noesis – odgovara najvišem području

• Razumevanje, dianoia – odgovra onom drugom
• Vera, pistis, – trećem
• Slikovito predstavljanje ili nagađanje, eikasin – onom poslednjem

Platon je u svojoj priči o pećini objasnio jedan odnos između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. U toj pećini
žive ljudi od detinjstva sa okovima na vratu kao robovi, koji se ne mogu pomeriti, a gledaju samo napred, jer
zbog okova ne mogu gledati sastrane. Oni su znači bespomoćni. Jedina svetlost u toj pećini dolazi od vatre,
koja je daleko iza njihovih leđa. Između vatre i zarobljenih ljudi, vodi gore put, a pored njega je podignut zid
kao ograda. Pored tog zida ljudi pronose razne sprave kao kipove, ljudi i drugih životinja od kamena, one
iznad zida štrče, oni koji ih prenose u hodu ili razgovaraju ili ćute. Teško je da bi takvi ljudi videli nešto
drugo, osim svojih senki i senki drugih ljudi, i to samo uz pomoć svetlosti vatre. Ne mogu da vide zbog svojih
okova oko vrata. Čak mogu posmunjati u sam govor, prolaznika misleći da je to senka koja prolazi.

Oni će misliti da su senke predmeta realne stvari i da su to zapravo jedine stvari koje postoje u pećini. Kad
bi neko od njih bio prinuđen da ustane i da pokrene vrat i da krene ka svetlosti, osetio bi bolove, i od same
svetlosti, ne bi mogao da vidi one stvari čije je senke nekada gledao. Da li se može zamisiti samo njegovo
reagovanje na to kada bi mu neko rekao da je do sada posmatrao samo senke a da nije video realne i
istinite stvari, kako bi on uopšte na to reagovao? Ili kad bi mu neko pokazao pojedine predmete koji prolaze,
i pitao ga za samo njihovo značenje, svakako da će biti u neprilici i misliće da ga neko dovodi u zabludu i da
je ono što je ranije gledao istina, a da ovo sada i što jeste prava istina jeste zabluda. Ako bi bio primoran da
pogleda u samu svetlost, onda bi ga zabolele oči i naravno da bi se okrenuo ka onome što može gledati i
opet verovao da je tama u pećini zaista prijatnija od onoga što mu se sada pokazuje. Možda bi u početku
najlakše raspoznao senke, onda slike drugih ljudi i ostalih predmeta u vodi. Isto tako bi lakše video zvezde
i tačku i samo nebo noću, nego Sunce i njegovu svetlost danju. Kada bi se setio stare situacije i pećine
i drugova sa kojima je bio zarobljen i okovan radovao bi se svojoj promeni i novom životu, i svakako da će
žaliti one koji su tamo. I ako bi se vratio na svom starom mestu, oči bi mu se opet ispunile mrakom. Takvom
čoveku, oči u pećini još su zaslepljene, i još lutaju ovamo onamo, a ponovo privikavanje ne bi bilo kratko, on
bi opet imao onu istu želju da se sa onim zatvorenicima takmiči u proceni onih senki, ali kod ljudi koji
nijednom nisu napustili svoju pećinu, izazvao bi smeh, i naravno da bi mu rekli da je odlaskom gore pokvario
oči, i da je njegov izlazak iz pećine pokvario njegov pogled na same stvari, i da zato nije vredan toga, da se
izlazi van. Kad bi neko te ljude u pećini pokušao da oslobodi, i povede gore onda bi ga i ubili, svakako da bi
pružali otpor, i da ne bi njihovo telo osetilo bol pri oslobađanju od okova, a oči na svetlost bi se kao što je
gore rečeno navikle i gotovo bi bile zaslepljene istinom u koju ne bi verovale.

Dakle, možemo napraviti upoređenje između sveta u tamnici, a svetlost vatre u pećini u vidu neke snage
Sunca. Imamo područje saznatljivog a ideja dobra je ono poslednje i tek je sa mukom možemo
sagledati. Oni koji su došli do ideje dobra, ne žele da se bave ljudskim poslovima, a njihove duše
neprestano teže da budu tamo gore. Ako bi neko pogled sa Božanskih stvari spustio na ljudsku bedu, ne bi
bio u stanju da se snađe, svojim zbunjenim očima u tami, na koju se tek treba naviknuti, mora se ovde boriti
pred sudom i oko samih senki, onih predmeta i naravno da bi bio u prepirci oko toga na koji način shvataju
to ljudi koji nemaju jasno određene pravičnosti. Platon je u svemu tome uočio važnu činjenicu da oči
otkazuju poslušnost, kada iz svetlosti zalazimo u mrak, znači zbog same promene, a drugi put kada iz
mraka izlazimo na svetlost. U istoj poziciji nalazi se duša, kada nije u stanju da nešto sazna neće se
tome smejati, nego će pomisliti da je ona zapravo iz nekog svetlijeg života, i da stoga još uvek se
neće naviknuti na tamu, ili sa druge strane da je možda iz većeg neznanja došla na svetlost i da je na
taj način zaslepljena većim bleskom.

PODRAŽAVANJE

Postoji jedan jedinstveni oblik (eidos), za sve pojedinačne stvari, kojima dajemo jedno te isto ime. Imamo
dakle mnogo kreveta i mnogo stolova. Ali postoje samo dve ideje (ideai), jedna za krevete drugi za stolove,
kao i sve ono što je tome slično. Ideju ili taj oblik po sebi od koga zanatlija, ne polazi, ne pravi, niti bi ijedan
zantlija tako nešto mogao napraviti. Imamo primer sa ogledalom, koje svuda nosimo, u njegovom odrazu
videćemo stvari na nebu, zemlju, samog sebe i druge životinje, sprave i biljke. Takav umetnik je slikar, on u
svojim radovima odslikava stvarnost. On stvara prividan krevet svojom slikom, za razliku od onog ko pravi
krevet, on stvara oblik eidos, za koji upravo kažemo da je ono što krevet jeste. Ako ne pravi ono što jeste,
onda on ne pravi biće ( to on), nego nešto što je tek nalik na biće ali ono I dalje samo po sebi nije biće.
Imamo dakle tri kreveta:

• Jedan koji po prirodi jeste, delo Boga ili nekog drugog.

• Jedan koji je napravio stolar
• Jedan koji je napravio slikar

Slikar je podražavalac onoga što su oni stvorili. Tako je i tragičar kao i svi ostali podražavaoci, biće prema
kralju i istini, na trećem mestu. Možda je važno odrediti kako sama slikarska umetnost postupa sa
predmetima, da li ih ona podražava onakve kakvi oni zaista jesu i postoje, ili onakve kakvima se oni
pojavljuju i izgledaju? Da li je ona podražavanje izgleda ili stvarnosti? Ona podražava izgled. Slikar dok crta
određeni predmet, on ne mora da se razume u određenu veštinu ili svrhu predmeta. Ukoliko je slikar dobar,
on će stolarevom slikom koju izdaleka prikazuje moći da prevari decu i nerazumne ljude, i tako kod njih
može stvoriti verovanje da je zaista stolar. Ako nam neko na primer ispriča kako je našao čoveka, koji
razume svaki posao, kao i sve ono što pojedinci znaju, i kako na primer ne postoji ni jedna stvar koju on ne
bi bolje razumeo, nego svaki drugi, onda možemo zaključiti kako je on prost čovek, i da je kojim slučajem
naišao na nekog čudotvorca i podražavaoca koji ga je prevario, pa mu je zato što on sam nije mogao da
razlikuje znanje od neznanja, i podražavanja ovaj svakako izgledao kao prava sveznalica.

Kako je već Platon uočio, stupnjevi ili nivoi saznanja razlikuju se prema predmetima saznanja. Ali on
nije nikada nedvosmisleno razjasnio tačno značenje svojih ideja.

Stupnjevi spoznaje: Predmeti saznanja:

Znanost Ono umno
• Umno saznanje – Pranačela
• Razumsko saznanje – Matematika

Mnenje Predmeti mnenja

• Verovanje – Bića
• Nagađanje – Slike

Možemo uočiti razvitak ljudskog duha, od neznanja ka znanju, koji se dakle proteže preko dva glavna
područja onog što nazivamo mnenje i područja znanosti, a ovo drugo područje možemo nazvati područjem
znanja. Kao što se da primetiti Platon je izričito uspostavljao razliku između.

Iz svega ovog možemo zaključiti da je spoljašnja stvarnost, nestvaran otisak nevidljivog sveta, čovek
zapravo ne vidi da su čulni predmeti nesavršena ostvarenja posebne vrste, čovek u takvom položaju ima
samo verovanje. On je nešto poput čoveka koji spava, i koji misli da slike što ih u snu vidi jesu stvaran svet.
Takav čovek je u položaju nagađanja, on ne poseduje pravo znanje, on je lišen pravog naučnog znanja.

Platon je ukazao na to da su umetnici trostruko udaljeni od istine. Postoji poseban oblik čoveka, za
koji se može reći da je idealan oblik, idealan oblik čijem ostvarenju zapravo teže svi pojedini članovi vrste.
Isto tako postoje pojedinačni ljudi koji su odrazi ili nesavršena ostvarenja spomenutih oblika po sebi. Na
osnovu toga kada umetnik naslika čoveka, onda je naslikan čovek odraz odraza. Ili uzmimo primer toga,
svako ko bi naslikanog čoveka smatrao za stvarnog čoveka ili nekog voštanog policajca na ulazu u muzej,
smatrao za stvarnog policajca, bio bi u nekom stanju nagađanja. Dok bi svako čija je ideja čoveka
ograničena na pojedinačne ljude koje sam video ili o kojima sam čitao, koji nemaju pravog razumevanja,
same one vrste po sebi, bio bi u stanju verovanja. Isto tako tragičar podražava pravednog čoveka na
pozornici, i dalje neznajući ništa o pravdi po sebi. Duša što istražuje preko odraza predhodnih odseka ona te
odraze upotrebljava kao slike, polazeći od samih hipoteza i sledeći ih ne do prvog načela nego do nekog
zaključka.

Geometričar smatra da su trougao i slične figure poznati i tako usvaja tu građu kao hipoteze na primer,
zatim upotrebljavajući vidljive crteže dokazuje izvestan zaključak, a da svakako nije zainteresovan za sam
crtež. Platon je zaključio da je razum ono što posreduje između mnenja i pravog uma. Uzmimo primer sa
brojevima koje sabiramo i oni označavaju skupove pojedinačnih objekata, mada sami predstvaljaju objekte
ne čula već uma. Imali smo onaj primer sa pećinom. Dakle, uspon uma od nižih odseka linije do viših, i to
predstavlja saznajno napredovanje, Platon nije shvatio taj tok, kao neki neprekidan razvojan tok, već kao
neki niz preobražaja. Zatvorenici u pećini predstavljaju simbolično većinu čovečanstva, to je ona
većina ljudi koja ostaje na nivou nagađanja i koja opaža samo senke stvarnosti. Takvi ljudi shvataju svet
sasvim iskrivljeno, njihovim vlastitim strastima i predrasudama, a to su itekako strasti i predrasude drugih
ljudi koje im donose jezik i govorništvo.
Mnenje se bavi slikama, dok se znanost bavi pranačelima i arhetipovima. Ako neko na sam pojam pravde
ima odgovore u vidu pojedinačnih primera, koji se ne kreću ka opštim idealima, kao pojedinačna delovanja
nekog čoveka ili slučaj zakona, a da pri tom ne sluti da postoji načelo pravde, ili neko pravilo po sebi, onda
se taj čovek nalazi u stanju mnenja, on vidi slike i otiske i zamenjuje ih za pranačela. U slučaju da se poima
pravda po sebi i uzdiže se iznad slika, do same forme, dakle do ideje ili možemo reći do onog opšteg, kojim
se svi pojedinačni primeri moraju prosuđivati, možemo reći da je takvo duhovno stanje, stanje pravog
znanja, stanje znanosti. Predmeti najnižeg stupnja su slike i senke, a zatim i odblesci na vodi i na stvarima,
koje imaju dakle sjajnu površinu. Može se reći da čovek senke i odbleske u vodi pogrešno smatra
praslikama. Ako se vratimo na primeru pravde u slučaju Atinskog ustava ili nekog pojedinca.

Prema Platonovim rečima, predmeti najnižeg stupnja su prvenstveno slike i senke u vodi i na stvarima koje
imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo. To je možda njegovo samo pojedinačno mišljenje
o tome, ako već kazuje da senke i odbleske u vodi pogrešno smatra praslikama. Takvu Platonovu misao
možemo proširiti i u drugom krugu, koji bi i obuhvatio i slike slika takoreći podražavanja iz druge ruke.
Pravda jeste samo senka onoga što je inače neka bleda slika, naspram opšte forme pravde. Isto tako i
samo duhovno stanje čoveka koji se vodi onom maksimom da se pravda sastoji iz atinskih zakona, ili
pojedinačne pravednosti nekog čoveka.
Odsek verovanja, Predmeti u odseku verovanja jesu stvarni predmeti koji odgovaraju slikama u onom delu
koji se naziva nagađanje u tim predmetima, takođe se nalaze sve stvari, živa bića i biljke, i sve stvari
zapravo i sve ono koje je načinilo umeće. Čovek koji se nalazi u stanju verovanja jeste onaj koji samog
konja shvata kao pojedinačnog stvorenog konja, on u stavri ne vidi da su pojedinačni konji nesavršeni
,,odrazi,, idealnog konja, a za njega možemo reći da je opšte vrste, u tome se vidi da on nije dospeo do
pravog znanja o konju, već samo do mnenja.

Ideje su dakle uzrok svega što postoji, tj. arhe koji je duhovne prirode. Možemo reći da je materijalni svet
samo senka ili kopija idealnog sveta. Npr. postoji ideja o lepoti, a pojedinačne lepe stvari su lepe po tome
što učestvuju u ideji lepote kako je već Platon uočio da je pojedinačna lepota samo nesavršeni odraz neke
idealne lepote koja je savršena. Prema Platonu da ne postoji neka ideja lepote, ne bi se moglo zaključiti da
su neke stvari lepe. Ideje su znači merila vrednosti, kriterijumi po kojima merimo našu stvarnost.

ZATO JE I PLATON PRAVIO HIJERARHIJU MEĐU IDEJAMA

Znači nisu sve ideje istog ranga. Prema Platonu najviša ideja je ideja dobra, koja stoji na vrhu lestvice,
i ona je cilj ka kome teži svako saznanje. Sama filozofija okreće ljude od materijalnog ka duhovnom svetu,
taj svet Platon naziva (svetom ideja).

Saznanje se nalazi u sećanju, i tako se sam čovek seća ideja. Čovekova duša boravi u carstvu ideja, gde
posmatra savršene oblike svega i svakako upoznaje sa idejama.

Platon smatra da rađanjem ljudska duša zaboravlja ideje, a dalji tok saznanja pristupa procesu
sećanja ideja (anaminesis), sećanju već ranije stečenog znanja. Taj proces sećanja se odvija kroz
dijalektiku, kroz koju kreće sam početak sećanja. Sam proces saznanja je ljubav, tako da postoji više
stepena saznanja, a samim tim i više stepena ljubavi.

Prema Platonu najniži stepen ljubavi, a time i saznanja je pojedinačna telesna ljubav. Sličan je stepen
ljubavi prema telu uopšte, iz ovakve vrste ljubavi se rađa i sama umetnost. Sledeći stepen ljubavi prema
ljudskoj duši je tzv. Platonistička ljubav.

Iz ljubavi prema ljudskoj duši uopšte se rađa moral. Ipak najviši stepen je ljubav prema naukama, koje
su između dva sveta, materijalnog i duhovnog sveta. Filozofija je najbliža istini, zato što ona ujedinjuje sve
predhodne stadijume, i ona je najbliža ideji dobra. Platon je definisao ideje kao nepromenljive, objektivno
postojeće entitete, u kojima su smešteni ispravni odgovori na pitanjma o pojedinačnim predmetima
mišljenja. One su modeli, prema kojima su stvorene stvari i daljim njihovim saznanjem se saznaje
istovremeno i suština stvari. Sama priča o izlasku iz pećine govori o mogućem usponu čoveka od
sveta čulima opažljivih stvari do sveta ideja.

Same ideje su nevidljive i ne mogu se saznati čulima, nego su shvatljive samo umu. Kao što je rečeno ako
bi robovi bili oslobođeni, i ako bi im bilo rečeno da pogledaju na stvarne oblike čije su senke gledali
zaslepljenom svetlošću, bili bi u situaciji da smatraju da su senke stvarnije od istinskih stvari. Ako rob
potpuno izađe iz pećine na Sunčevu svetlost on će svakako videti svet jasnijih Suncem, osvetljenih
predmeta, koji su inteligibilne stvari, a na kraju svega toga uz sve to biće sposoban da gleda samo Sunce
koje je i ideja dobra, kao najvišu ideju, uzrok je svemu što je ispravno i lepo. To je sve područje umnog
saznanja. Platon je uporno isticao veliki značaj obrazovanja, kojim se ljudi postepeno dovode do toga da
zapažaju večite i apsolutne istine i vrednosti, i tako se mogu spasiti iz sveta, senki, laži i predrasuda, ovaj
oblik obrazovanja je značajan prvobitno za one koji treba da budu državnici. Poznavanje istinskog dobra,
je uslov za istinski dobar život, isto tako i sam državnik mora poznavati istinsko dobro, za državu, doneće
samo propast svom narodu. Postoje dva zahteva istinskog znanja. Istinito znanje mora biti pouzdano i
mora biti znanje onoga što jeste.

ZNANJE MORA ZADOVOLJITI DVA KRITERIJUMA DA BI UOPŠTE

BILO STVARNO ZNANJE

Dakle, samo znanje ne možemo svesti na čulno opažanje, jer se opažanje definiše kao samo pojavljivanje,
a same pojave koje se tom prilikom pokazuju razlikuju se od pojedinca do pojedinca. Moje opažanje jeste
istinito za mene, tako da na taj način saznanje kod određenog pojedinca za mene jeste pouzdano. Svaki
pojedinac je najbolji sudija svog vlastitog opažanja.

Teorija ideja, Prema Platonu, idejno područje je jedino područje istine. Ideja ili forma, jeste opšta ili
zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen nekim određenim pojmom. Uzmimo primer nekog umetničkog dela,
koje možemo smatrati lepim, a neko drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi zbog toga što postoji
jedan opšti kvalitet lepote, ne neki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi
odnosno neka ideja lepote, u kojoj ima udela svaka konkretna i čulno opažajna stvar, koja se može smatrati
lepom. Postoji dakle svet ideja, koji je bitak, a materijalni svet samo je jedan oblik pravog istinitog sveta
ideja. Postoje dva nivoa, dela stvarnosti: 1. Materijalni 2. Idealni
Najviša ideja koja zapravo određuje taj plan je ideja dobra, i ona obuhvata sve ostale ideje. Ispod nje se
nalaze sledeće ideje: istine, znanja, lepote, pravde, vrline. Ispod njih su ideje matematičkih oblika, a najniže
su ideje o materijalnim stvarima.

Platonova teorija ideja jedna je od ključnih stavki njegove filozofije, u kojoj izlaže priču pećine i samog
čoveka, u svojoj knjizi ,,Država“ , jednom od njegovih najznačajnijih dela.

Platon oko naime izjednačuje sa Suncem, i onom svetlošću koja obasjava tvorca, zato i Sunce suočava sa
svojim uzrokom. Sunce je ono naviše dobro, kojeg je ovo stvorilo sličnim. Očima možemo videti vidljive
stvari, ali sam uzrok svetlosti koja nam to dozvoljava nalazi se u Suncu. Stoga se Sunce kao najviša
vrednost, izjednačava sa dobrom i apstrakcijom koja želi biti viđena. Pošto su različita viđenja u svetlosti i u
mraku, mora biti očigledna činjenica da u mraku nisu osetljive kao na svetlosti u kojoj se nalazi sama moć
gledanja. ,, Ono što je dobro u regiji misli, naspram uma i umstvenih stvari, to je u regiji Sunce naspram vida
i vidljivih stvari”.

Platon je očigledno u uzroku video pokretač svega, kako sa unutrašnje tako i sa spoljašnje strane. Čovek
spoznaje svet na dva načina, uma i vida, i uz pomoć vida on svoje misli lakše konstituiše. Ono što vidimo u
spoljašnjosti, npr. predmete i određene stvari, koje nas okružuju svojim umom, spoznajemo njihovu svrhu i
upotrebu u svakodnevnom životu. Čovek može imati pogrešno viđenje, a da se to ne odnosi na lošu
konstituciju određenih predmeta, već na samu čovekovu sposobnost viđenja datih predmeta. Ako je duša
usmerena ka istini ili pak težnji ka nekoj istini, onda um preuzima svoju otvorenu ulogu spoznaje, a ako je
usmerena prema tamnim stvarima, prema onim koji nemaju svoju otvorenu i stalnu stvarnost u prirodi, onda
je duša u zabludi nagađanja i postaje neosetljiva, tako da um u takvom stanju ne može ispravno da
funkcioniše, i gotovo kao da ne postoji njegov deo u mračnoj spoznaji.

Ideja dobra pruža predmetima istinu i duši koja spoznaje, daje sposobnost saznavanja, ona je istovremeno i
sam uzrok istine, koju um spoznaje. Ideja dobra je čak iznad istine i znanja. ,,Kao što smo onda sasvim
pravilno rekli, da su svetlost i čulo vida doduše slični suncu, ali da ipak nisu samo Sunce, tako da i ovde
imamo pravo, da obe te stvari, istinu i znanje, smatramo kao slične dobru, a ne bi bilo pravilno, kada bi smo
jedno ili drugo smatrali za samo dobro, jer dobro treba ceniti iznad ovog”.
Lepota kao izvor znanja i istine obasjava ove dve istance, a da istovremeno ne gubi svoju ulogu moći koja je
na višem nivou od samog znanja i istine. U samoj istini koja je otvorena ka spoznaji čovek vidi lepotu i
značaj onih istanci koje su samo u dushi, od značaja tog viđenja, kako spoljašnjih tako i unutrašnjih stvari.

Sunce ne daje stvarima samo moć da budu viđene, nego i moć da budu rođene, dok ono samo ne pripada
tim rođenim bićima. Lepota daje značaj znanju i istini, dok samoj lepoti čovek teško može dati određenu
definiciju koja bi imala univerzalnu vrednost. Prisustvo dobra ne daje stvarima da budu saznate nego um.

Ideja dobra je nešto iznad znanja i istine, naime istina i znanje su slični dobru, ali se ne mogu poistovetiti sa
samim dobrom, jer dobro je nešto izvan njih. Prisustvo dobra ima važnu ulogu u stvarima koje treba da budu
saznate i iz njega proishodi svrha samih tih stvari.

Platon ističe dva posebna bivstvovanja:

• U rodu i regji umnog (noeton)

• U rodu i regiji vidljivog (horaton)

Vidljivi Umni
Rod vidljivih Rod umstvenog (noumenalnog)

– kopije – duša
– senke
– nestvarni likovi

• Živa bića
• Sve biljke
• Celina svih stvari
• Načinjenih ljudskom rukom

Istinu i neistinu Platon je očito razdvojio, kao samu sličnost između dve stvari. U jednom području umnog,
duša istražuje polazeći od samog kraja prema početku. U drugom području duša napreduje iz svoje
hipoteze, prema nehipotetičkom početku, ona tada istražuje oslanjajući se na ideje, po sebi i uzdiže se do
njih. Kopije i senke u vodi su primer takvih viđenja i dalje se ne mogu videti oni oblici po sebi drugčije
ostalim duhom. To je oblik onog područja umnog u kome duša istražujući ga, prisiljena da upotrebaljava
hipoteze, dakle ona ne ide prema početku, ili onome što je prvo. Duša ne prevazilazi hipoteze, nego uzima
kao kopije one stvari koje su I same kopirane od onoga što je ispod njih. Platon je rekao da je dijalektika
nauka koja posmatra umom područje bića na dosta jasniji način od onog drugog, do kojeg se dopire
takozvanim veštinama. Posmatranje se izvodi pomoću uma ili pomoću čula. Znači imamo područje bića koje
se posmatra umom i do kojeg se dopire naukom, to je dijalektika. Do područja bića do kog se dolazi
takozvanim veštinama, polazi se od samh hipoteza kao početaka posmatranja, i znači izvodi se umom a ne
čulima iako se ne može doći do samog početka, ali to je samo zato jer se polazi od hipoteza. Oni ne mogu
shvatiti same stvari po sebi ali se one jedino mogu shvatiti na način ukoliko se pođe od onoga što je prvo.

Platon je zaključio da je razum ono što je između mnenja u uma. Imamo četiri područja, i svakome odgovara
posebno stanje u duši.
• Umovanje, noesis – odgovara najvišem području
• Razumevanje, dianoia – odgovra onom drugom
• Vera, pistis, – trećem
• Slikovito predstavljanje ili nagađanje, eikasin – onom poslednjem

Platon je u svojoj priči o pećini objasnio jedan odnos između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. U toj pećini
žive ljudi od detinjstva sa okovima na vratu kao robovi, koji se ne mogu pomeriti, a gledaju samo napred, jer
zbog okova ne mogu gledati sastrane. Oni su znači bespomoćni. Jedina svetlost u toj pećini dolazi od vatre,
koja je daleko iza njihovih leđa. Između vatre i zarobljenih ljudi, vodi gore put, a pored njega je podignut zid
kao ograda. Pored tog zida ljudi pronose razne sprave kao kipove, ljudi i drugih životinja od kamena, one
iznad zida štrče, oni koji ih prenose u hodu ili razgovaraju ili ćute. Teško je da bi takvi ljudi videli nešto
drugo, osim svojih senki i senki drugih ljudi, i to samo uz pomoć svetlosti vatre. Ne mogu da vide zbog svojih
okova oko vrata. Čak mogu posmunjati u sam govor, prolaznika misleći da je to senka koja prolazi. Oni će
misliti da su senke predmeta realne stvari i da su to zapravo jedine stvari koje postoje u pećini. Kad bi neko
od njih bio prinuđen da ustane i da pokrene vrat i da krene ka svetlosti, osetio bi bolove, i od same svetlosti,
ne bi mogao da vidi one stvari čije je senke nekada gledao. Da li se može zamisiti samo njegovo reagovanje
na to kada bi mu neko rekao da je do sada posmatrao samo senke a da nije video realne i istinite stvari,
kako bi on uopšte na to reagovao? Ili kad bi mu neko pokazao pojedine predmete koji prolaze, i pitao ga za
samo njihovo značenje, svakako da će biti u neprilici i misliće da ga neko dovodi u zabludu i da je ono što je
ranije gledao istina, a da ovo sada i što jeste prava istina jeste zabluda. Ako bi bio primoran da pogleda u
samu svetlost, onda bi ga zabolele oči i naravno da bi se okrenuo ka onome što može gledati i opet verovao
da je tama u pećini zaista prijatnija od onoga što mu se sada pokazuje. Možda bi u početku
najlakše raspoznao senke, onda slike drugih ljudi i ostalih predmeta u vodi. Isto tako bi lakše video
zvezde i tačku i samo nebo noću, nego Sunce i njegovu svetlost danju. Kada bi se setio stare situacije i
pećine i drugova sa kojima je bio zarobljen i okovan radovao bi se svojoj promeni i novom životu, i svakako
da će žaliti one koji su tamo. I ako bi se vratio na svom starom mestu, oči bi mu se opet ispunile mrakom.
Takvom čoveku, oči u pećini još su zaslepljene, i još lutaju ovamo onamo, a ponovo privikavanje ne bi bilo
kratko, on bi opet imao onu istu želju da se sa onim zatvorenicima takmiči u proceni onih senki, ali kod ljudi
koji nijednom nisu napustili svoju pećinu, izazvao bi smeh, i naravno da bi mu rekli da je odlaskom gore
pokvario oči, i da je njegov izlazak iz pećine pokvario njegov pogled na same stvari, i da zato nije vredan
toga, da se izlazi van. Kad bi neko te ljude u pećini pokušao da oslobodi, i povede gore onda bi ga i ubili,
svakako da bi pružali otpor, i da ne bi njihovo telo osetilo bol pri oslobađanju od okova, a oči na svetlost bi
se kao što je gore rečeno navikle i gotovo bi bile zaslepljene istinom u koju ne bi verovale.

Dakle, možemo napraviti upoređenje između sveta u tamnici, a svetlost vatre u pećini u vidu neke snage
Sunca. Imamo područje saznatljivog a ideja dobra je ono poslednje i tek je sa mukom možemo sagledati.
Oni koji su došli do ideje dobra, ne žele da se bave ljudskim poslovima, a njihove duše neprestano teže da
budu tamo gore. Ako bi neko pogled sa Božanskih stvari spustio na ljudsku bedu, ne bi bio u stanju da se
snađe, svojim zbunjenim očima u tami, na koju se tek treba naviknuti, mora se ovde boriti pred sudom i oko
samih senki, onih predmeta i naravno da bi bio u prepirci oko toga na koji način shvataju to ljudi koji nemaju
jasno određene pravičnosti. Platon je u svemu tome uočio važnu činjenicu da oči otkazuju poslušnost, kada
iz svetlosti zalazimo u mrak, znači zbog same promene, a drugi put kada iz mraka izlazimo na svetlost. U
istoj poziciji nalazi se duša, kada nije u stanju da nešto sazna neće se tome smejati, nego će pomisliti da je
ona zapravo iz nekog svetlijeg života, i da stoga još uvek se neće naviknuti na tamu, ili sa druge strane da je
možda iz većeg neznanja došla na svetlost i da je na taj način zaslepljena većim bleskom.

Podražavanje, Postoji jedan jedinstveni oblik (eidos), za sve pojedinačne stvari, kojima dajemo jedno te isto
ime. Imamo dakle mnogo kreveta i mnogo stolova. Ali postoje samo dve ideje (ideai), jedna za krevete drugi
za stolove, kao i sve ono što je tome slično. Ideju ili taj oblik po sebi od koga zanatlija, ne polazi, ne pravi,
niti bi ijedan zantlija tako nešto mogao napraviti. Imamo primer sa ogledalom, koje svuda nosimo, u
njegovom odrazu videćemo stvari na nebu, zemlju, samog sebe i druge životinje, sprave i biljke. Takav
umetnik je slikar, on u svojim radovima odslikava stvarnost. On stvara prividan krevet svojom slikom, za
razliku od onog ko pravi krevet, on stvara oblik eidos, za koji upravo kažemo da je ono što krevet jeste. Ako
ne pravi ono što jeste, onda on ne pravi biće (to on), nego nešto što je tek nalik na biće ali ono I dalje samo
po sebi nije biće. Imamo dakle tri kreveta:
• Jedan koji po prirodi jeste, delo Boga ili nekog drugog.
• Jedan koji je napravio stolar
• Jedan koji je napravio slikar

Slikar je podražavalac onoga što su oni stvorili. Tako je i tragičar kao i svi ostali podražavaoci, biće prema
kralju i istini, na trećem mestu. Možda je važno odrediti kako sama slikarska umetnost postupa sa
predmetima, da li ih ona podražava onakve kakvi oni zaista jesu i postoje, ili onakve kakvima se oni
pojavljuju i izgledaju? Da li je ona podražavanje izgleda ili stvarnosti? Ona podražava izgled. Slikar dok crta
određeni predmet, on ne mora da se razume u određenu veštinu ili svrhu predmeta. Ukoliko je slikar dobar,
on će stolarevom slikom koju izdaleka prikazuje moći da prevari decu i nerazumne ljude, i tako kod njih
može stvoriti verovanje da je zaista stolar. Ako nam neko na primer ispriča kako je našao čoveka, koji
razume svaki posao, kao i sve ono što pojedinci znaju, i kako na primer ne postoji ni jedna stvar koju on ne
bi bolje razumeo, nego svaki drugi, onda možemo zaključiti kako je on prost čovek, i da je kojim slučajem
naišao na nekog čudotvorca i podražavaoca koji ga je prevario, pa mu je zato što on sam nije mogao da
razlikuje znanje od neznanja, i podražavanja ovaj svakako izgledao kao prava sveznalica.

Kako je već Platon uočio, stupnjevi ili nivoi saznanja razlikuju se prema predmetima saznanja. Ali on nije
nikada nedvosmisleno razjasnio tačno značenje svojih ideja.
Stupnjevi spoznaje: Predmeti saznanja:
Znanost Ono umno
• Umno saznanje – Pranačela
• Razumsko saznanje – Matematika

Mnenje Predmeti mnenja

• Verovanje – Bića
• Nagađanje – Slike

Možemo uočiti razvitak ljudskog duha, od neznanja ka znanju, koji se dakle proteže preko dva glavna
područja onog što nazivamo mnenje i područja znanosti, a ovo drugo područje možemo nazvati područjem
znanja. Kao što se da primetiti Platon je izričito uspostavljao razliku između.

Iz svega ovog možemo zaključiti da je spoljašnja stvarnost, nestvaran otisak nevidljivog sveta, čovek
zapravo ne vidi da su čulni predmeti nesavršena ostvarenja posebne vrste, čovek u takvom položaju ima
samo verovanje. On je nešto poput čoveka koji spava, i koji misli da slike što ih u snu vidi jesu stvaran svet.
Takav čovek je u položaju nagađanja, on ne poseduje pravo znanje, on je lišen pravog naučnog znanja.
Platon je ukazao na to da su umetnici trostruko udaljeni od istine. Postoji poseban oblik čoveka, za koji se
može reći da je idealan oblik, idealan oblik čijem ostvarenju zapravo teže svi pojedini članovi vrste. Isto tako
postoje pojedinačni ljudi koji su odrazi ili nesavršena ostvarenja spomenutih oblika po sebi. Na osnovu toga
kada umetnik naslika čoveka, onda je naslikan čovek odraz odraza. Ili uzmimo primer toga, svako ko bi
naslikanog čoveka smatrao za stvarnog čoveka ili nekog voštanog policajca na ulazu u muzej, smatrao za
stvarnog policajca, bio bi u nekom stanju nagađanja. Dok bi svako čija je ideja čoveka ograničena na
pojedinačne ljude koje sam video ili o kojima sam čitao, koji nemaju pravog razumevanja, same one vrste
po sebi, bio bi u stanju verovanja. Isto tako tragičar podražava pravednog čoveka na pozornici, i dalje
neznajući ništa o pravdi po sebi. Duša što istražuje preko odraza predhodnih odseka ona te odraze
upotrebljava kao slike, polazeći od samih hipoteza i sledeći ih ne do prvog načela nego do nekog zaključka.

Geometričar smatra da su trougao i slične figure poznati i tako usvaja tu građu kao hipoteze na primer,
zatim upotrebljavajući vidljive crteže dokazuje izvestan zaključak, a da svakako nije zainteresovan za sam
crtež. Platon je zaključio da je razum ono što posreduje između mnenja i pravog uma. Uzmimo primer sa
brojevima koje sabiramo i oni označavaju skupove pojedinačnih objekata, mada sami predstvaljaju objekte
ne čula već uma. Imali smo onaj primer sa pećinom. Dakle, uspon uma od nižih odseka linije do viših, i to
predstavlja saznajno napredovanje, Platon nije shvatio taj tok, kao neki neprekidan razvojan tok, već kao
neki niz preobražaja. Zatvorenici u pećini predstavljaju simbolično većinu čovečanstva, to je ona većina
ljudi koja ostaje na nivou nagađanja i koja opaža samo senke stvarnosti. Takvi ljudi shvataju svet sasvim
iskrivljeno, njihovim vlastitim strastima i predrasudama, a to su itekako strasti i predrasude drugih ljudi koje
im donose jezik i govorništvo.

>Mnenje se bavi slikama, dok se znanost bavi pranačelima i arhetipovima. Ako neko na sam pojam pravde
ima odgovore u vidu pojedinačnih primera, koji se ne kreću ka opštim idealima, kao pojedinačna delovanja
nekog čoveka ili slučaj zakona, a da pri tom ne sluti da postoji načelo pravde, ili neko pravilo po sebi, onda
se taj čovek nalazi u stanju mnenja, on vidi slike i otiske i zamenjuje ih za pranačela.

U slučaju da se poima pravda po sebi i uzdiže se iznad slika, do same forme, dakle do ideje ili možemo reći
do onog opšteg, kojim se svi pojedinačni primeri moraju prosuđivati, možemo reći da je takvo duhovno
stanje, stanje pravog znanja, stanje znanosti. Predmeti najnižeg stupnja su slike i senke, a zatim i odblesci
na vodi i na stvarima, koje imaju dakle sjajnu površinu. Može se reći da čovek senke i odbleske u vodi
pogrešno smatra praslikama. Ako se vratimo na primeru pravde u slučaju Atinskog ustava ili nekog
pojedinca. Prema Platonovim rečima, predmeti najnižeg stupnja su prvenstveno slike i senke u vodi i na
stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo. To je možda njegovo samo
pojedinačno mišljenje o tome, ako već kazuje da senke i odbleske u vodi pogrešno smatra praslikama.
Takvu Platonovu misao možemo proširiti i u drugom krugu, koji bi i obuhvatio i slike slika takoreći
podražavanja iz druge ruke. Pravda jeste samo senka onoga što je inače neka bleda slika, naspram opšte
forme pravde. Isto tako i samo duhovno stanje čoveka koji se vodi onom maksimom da se pravda sastoji iz
atinskih zakona, ili pojedinačne pravednosti nekog čoveka.

Odsek verovanja,

Predmeti u odseku verovanja jesu stvarni predmeti koji odgovaraju slikama u onom delu koji se naziva
nagađanje u tim predmetima, takođe se nalaze sve stvari, živa bića i biljke, i sve stvari zapravo i sve ono
koje je načinilo umeće. Čovek koji se nalazi u stanju verovanja jeste onaj koji samog konja shvata kao
pojedinačnog stvorenog konja, on u stavri ne vidi da su pojedinačni konji nesavršeni ,,odrazi,, idealnog
konja, a za njega možemo reći da je opšte vrste, u tome se vidi da on nije dospeo do pravog znanja o konju,
već samo do mnenja.

Ideje su dakle uzrok svega što postoji, tj. arhe koji je duhovne prirode. Možemo reći da je materijalni svet
samo senka ili kopija idealnog sveta. Npr. postoji ideja o lepoti, a pojedinačne lepe stvari su lepe po tome
što učestvuju u ideji lepote kako je već Platon uočio da je pojedinačna lepota samo nesavršeni odraz neke
idealne lepote koja je savršena. Prema Platonu da ne postoji neka ideja lepote, ne bi se moglo zaključiti da
su neke stvari lepe. Ideje su znači merila vrednosti, kriterijumi po kojima merimo našu stvarnost. Zato je i
Platon pravio hijerarhiju među idejama. Znači nisu sve ideje istog ranga. Prema Platonu najviša ideja je
ideja dobra, koja stoji na vrhu lestvice, i ona je cilj ka kome teži svako saznanje. Sama filozofija okreće ljude
od materijalnog ka duhovnom svetu, taj svet Platon naziva (svetom ideja). Saznanje se nalazi u sećanju, i
tako se sam čovek seća ideja.

Čovekova duša boravi u carstvu ideja, gde posmatra savršene oblike svega i svakako upoznaje sa idejama.
Platon smatra da rađanjem ljudska duša zaboravlja ideje a dalji tok saznanja pristupa procesu sećanja ideja
(anaminesis), sećanju već ranije stečenog znanja. Taj proces sećanja se odvija kroz dijalektiku, kroz koju
kreće sam početak sećanja. Sam proces saznanja je ljubav, tako da postoji više stepena saznanja, a
samim tim i više stepena ljubavi. Prema Platonu najniži stepen ljubavi, a time i saznanja je pojedinačna
telesna ljubav. Sličan je stepen ljubavi prema telu uopšte, iz ovakve vrste ljubavi se rađa i sama umetnost.
Sledeći stepen ljubavi prema ljudskoj duši je tzv. Platonistička ljubav. Iz ljubavi prema ljudskoj duši uopšte
se rađa moral. Ipak najviši stepen je ljubav prema naukama, koje su između dva sveta, materijalnog i
duhovnog sveta.

Filozofija je najbliža istini, zato što ona ujedinjuje sve predhodne stadijume, i ona je najbliža ideji dobra.
Platon je definisao ideje kao nepromenljive, objektivno postojeće entitete, u kojima su smešteni ispravni
odgovori na pitanjma o pojedinačnim predmetima mišljenja. One su modeli, prema kojima su stvorene stvari
i daljim njihovim saznanjem se saznaje istovremeno i suština stvari. Sama priča o izlasku iz pećine govori o
mogućem usponu čoveka od sveta čulima opažljivih stvari do sveta ideja. Same ideje su nevidljive i ne
mogu se saznati čulima, nego su shvatljive samo umu.

Kao što je rečeno ako bi robovi bili oslobođeni, i ako bi im bilo rečeno da pogledaju na stvarne oblike čije su
senke gledali zaslepljenom svetlošću, bili bi u situaciji da smatraju da su senke stvarnije od istinskih stvari.
Ako rob potpuno izađe iz pećine na Sunčevu svetlost on će svakako videti svet jasnijih Suncem, osvetljenih
predmeta, koji su inteligibilne stvari, a na kraju svega toga uz sve to biće sposoban da gleda samo Sunce
koje je i ideja dobra, kao najvišu ideju, uzrok je svemu što je ispravno i lepo. To je sve područje umnog
saznanja.

Platon je uporno isticao veliki značaj obrazovanja, kojim se ljudi postepeno dovode do toga da zapažaju
večite i apsolutne istine i vrednosti, i tako se mogu spasiti iz sveta, senki, laži i predrasuda, ovaj oblik
obrazovanja je značajan prvobitno za one koji treba da budu državnici. Poznavanje istinskog dobra, je uslov
za istinski dobar život, isto tako i sam državnik mora poznavati istinsko dobro, za državu, doneće samo
propast svom narodu.

Postoje dva zahteva istinskog znanja. Istinito znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste.
Znanje mora zadovoljiti dva kriterijuma da bi uopšte bilo stvarno znanje. Dakle, samo znanje ne možemo
svesti na čulno opažanje, jer se opažanje definiše kao samo pojavljivanje, a same pojave koje se tom
prilikom pokazuju razlikuju se od pojedinca do pojedinca. Moje opažanje jeste istinito za mene, tako da na
taj način saznanje kod određenog pojedinca za mene jeste pouzdano. Svaki pojedinac je najbolji sudija
svog vlastitog opažanja.

Teorija ideja, Prema Platonu, idejno područje je jedino područje istine. Ideja ili forma, jeste opšta ili
zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen nekim određenim pojmom. Uzmimo primer nekog umetničkog dela,
koje možemo smatrati lepim, a neko drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi zbog toga što
postoji jedan opšti kvalitet lepote, ne neki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi
odnosno neka ideja lepote, u kojoj ima udela svaka konkretna i čulno opažajna stvar, koja se može smatrati
lepom. Postoji dakle svet ideja, koji je bitak, a materijalni svet samo je jedan oblik pravog istinitog sveta
ideja.

Postoje dva nivoa, dela stvarnosti: 1. Materijalni 2. Idealni

Najviša ideja koja zapravo određuje taj plan je ideja dobra, i ona obuhvata sve ostale ideje. Ispod nje se
nalaze sledeće ideje: istine, znanja, lepote, pravde, vrline. Ispod njih su ideje matematičkih oblika, a najniže
su ideje o materijalnim stvarima.

Nakon ovog teksta dobivena je inspiracija za:

– http://www.seoexpert.rs/kurs-seo-optimizacije.php i
– http://www.tt-group.net/video/maja-petrovic-vitki-gurman/
PLATON

Život i djelo

Platon je potomak jedne od atickih plemickih porodica, kojoj je po majci sest generacija unazad pripadao atinski
zakonodavac, pesnik i jedan od "sedmorice mudraca" - Salon. Po ocevoj porodicnoj liniji, govorilo se da je
Platonov daleki predak bio legendarni aticki kralj Kodrus. Posto se dan Platonovog rodjenja poklapao sa
praznikom rodjenja Apolona delfijskog, stvoren je u potonjim vremenima mit da je Apolon bio pravi Platonov
otac.

Platon se rodio 428. godine stare ere, godinu dana pre Periklove smrti, a Sokrat je tada imao nesto vise od
cetrdeset godina. Ziveo je dugo: osamdeset i jednu godinu. Njegovi anticki biografi kazu da se Sokratu pridruzio
kao dvadesetogodisnji mladic, da je pre toga pisao tragedije i hteo da ucestvuje u takmicenju tragickih pesnika,
ali da je, prisustvujuci po prvi put jednom sokratskom razgovoru, spalio svoje tragedije. Posle Sokratove smrti,
kazu isti biografi, pridruzio se Heraklitovom sledbeniku Kratilu, a slusao je izlaganja i jednog Parmenidovog
sledbenika. Tvrdi se, takodje, da je putovao u severnu Afriku i Juznu Italiju i da je tamo izucavao matematiku i
obavestavao se o pitagorejskom ucenju. Tvrdnja da je putovao u Egipat i razgovarao sa egipatskim svestenicima
ne moze se uzimati kao previse verodostojna; tako nesto je pripisivano gotovo svim slavnim ljudima, jer se
verovalo da su egipatski svestenici bili cuvari najstarije mudrosti. Ali o Platonovim putovanjima na Siciliju
svedoce njegova pisma, kojih sto autenticnih, sto sumnjive autenticnosti ima 13 na broju.

Bibliotekar aleksandrijske biblioteke Trasil sredio je Platonovu knjizevnu zaostavstinu, podelivsi je na devet
tetralogija, po ugledu na ranije (u Platonovo i Sokratovo vreme) uobicajeno grupisanje dela tragickih pesnika. U
svakoj tetralogiji bila su po cetiri zasebna dela. Na taj nacin, Trasilovo izdanje Platonovih sabranih dela
obuhvatilo je ukupno 36 spisa: 35 dijaloga i 13 pisama uvrstenih u jednu celinu. Kasnije se pokazalo da jedan od
dijaloga - Epinomi (Dodatak Zakonima), nije napisao Platon, vec neko od njegovih sledbenika. Ostalo je dakle 34
dijaloga, od kojih verovatno jos neki nisu autenticni. Neizvesno je da li naslovi tih dijaloga poticu od samog
Platona, ili od Trasila, koji je najverovatnije dodao i podnaslove, na primer: Drzava ili O pravicnosti, Fedon ili O
dusi, Gozba ili O ljubavi, i sl. Naslovi su davani pretezno prema imenima licnosti koje sudeluju u dijalogu
(Protagora, Gorgija, Fedon, Timaj, Fedar, i sl.), ali i prema predmetu (Apologija, Drzava, Zakoni), a vrlo retko
prema nekom dogadjaju, pa i tada se imao u vidu dogadjaj koji se moze neograniceni broj puta ponavljati
(Simposion = Gozba). Diogen Laertije tvrdi da je Platon prvi poceo da pise dijaloge, mada su drugi stari pisci to
poricali. U svakom slucaju, Platon je bio i ostao nenadmasan u toj vrsti filozofskog istrazivanja. Njegovi ranijij
dijalozi imaju izrazeniju dramsku formu od starijih, a svi su uglavnom srednjeg ili manjeg obima, izuzev Drzave i
zakona koji su prilicno obimna dela.

Svi su Platonovi dijalozi sacuvani u celini, mada su izvorni rukopisi mestimicnoiskvareni ili nejasni. Sadasnja
izdanja i prevodi Platonovih dela po pravilu sadrze na marginama posebnu paginaciju, koja potice od izdanja
celokupnih Platonovih dela na grckom jeziku 1578. godine u Lionu. Ovo izdanje je s velikom akribijom priredio
francuski helenista H. Stefanus (Anri Etjen). On je zapravo prvi podelio svaku stranicu na pet priblizno jednakih
odeljaka, oznacavajuci svaki odeljak redom prvim slovima abecede: a, b, c, d, e. Ovo je znatno olaksalo citiranje
Platonovih dela i pronalazenje citiranih mesta: dovoljno je staviti naslov dijaloga i stranicu sa slovima koja blize
pokazuje pocetak citiranog mesta, na primer, Drzava, 526c, ili Resp. 526c, sto je isto (jer Resp. je skracenica od
Republika = Drzava).
Nijedan od starih pisaca ne pominje neki Platonov dijalog, koji nama nije poznat, pa iz toga mozemo da
zakljucimo da su svi Platonovi dijalozi sacuvani, sto je samo po sebi izuzetno i zacudjujuce. Objasnjenje tog
zacudjujuceg fakta moramo potraziti ne samo u izuzetnoj vrednosti, koja je od davnina pridavana Platonovim
pisanim tvorevinama, nego i u posebnoj instituciji koju je Platon za zivota osnovao i koja je veoma brizljivo
cuvala uspomenu na svoga osnivaca. Ta je institucija dobila ime Akademija, i to po jednom gaju koji je vec nosio
to ime i koji se nalazio izvan gradskih zidinana na desnoj strani tzv. svetog puta kojim je o Dionisovim
svecanostima isla povorka u Demetrino svetiliste u Eleusini (danasnji Elefsis na putu od Atine prema Megari ili
Korintu).

Akademija je bila prva filozofska skola u doslovnom i strogom smislu te reci. Njen uzor je verovatno bio
pitagorejsko bratstvo, ali za razliku od ovog Akademija je ustrojena kao pravo sveuciliste sa neophodnim
zgradama i prostorom za predavanja i razgovore, verovatno i sa prostorijama za smestaj gostujucih prijatelja
Akademije koji su dolazili iz drugih helenskih gradskih republika. Sigurno je da je Akademija imala sopstvenu
biblioteku za koju su pribavljeni rukopisi i u kojoj su cuvani i prepisivani rukopisi Ucitelja Platona. Sumnjiva je
verodostojnost legende, prema kojoj je na ulazu u Akademiju pisalo: "Neka ne ulazi ko ne zna geometriju". Ova
je legenda nastala verovatno zbog izuzetnog znacaja koji je, u Platonovo vreme i neposredno posle njegove
smrti, pridavan istrazivanjima u geometriji i matematici uopste. Akademija, po svemu sudeci, nije mogla biti
obican "univerzitet". U nju su primani mladici kao i ljudi starijeg uzrasta, u potonjim vremenima i zene, ali
izvesno je da je prijem morao biti uslovljen nekom vrstom proveravanja obdarenosti za ucenje i spremnosti da
se zivot posveti ljubavi prema mudrosti, odnosno sklonosti za trajnim istrazivanjima i sticanju znanja.

Gaj u kojem je Platonova skola bila smestena imao je svoj gimnasion (gimnaziju), tj. vezbaliste za jacanje tela -
"gimnastiku". Ali Akademija nije spremala atlete. U dugom trajanju Akademije (s prekidima od oko 900 godina)
bilo je uspona i padova, bilo je i preseljenja u okviru same Atine, pa i u druge gradove; bilo je, takodje, i promena
u duhovnim orijentacijama (jedan period je npr. poznat kao skepticki), ali uspomena na Platona nikada nije bila
potisnuta i odbacena.

Platonova konstitucija dijalektike

Sadrzinski, dijalektika kao odredjena metoda pobijanja ili dokazivanja bila je i re Platona poznata. O tome je
ranije bilo reci, vezanih za razmatranja o Zenonu i o retorici. No sasvim je sigurno da niko pre Platona nije
poznavao rec dijalektika. Tu je rec sam Platon skovao kao ime za filozofsku istrazivacku aktivnost. Mogli bismo
pomisljati da samo ime nema tako veliku vaznost, ali bi to, nesumnjivo, u ovom i u drugim slicnim slucajevima
bilo pogresno. Jer, Grci su uopste imenima i recima pridavali znatno vecu vaznost, nego sto smo mi spremni da
cinimo. Prava rec je za helenske mislioce isto sto i logos, jezicki izraz neceg sustastvenog. A i pravo ime je taj
logos, svedocenje da je nesto na putu da bude shvaceno kako treba. Kad to pravo ime posedujemo, onda je
manje vise lako traziti sadrzaje u proslosti na koje se to ime moze odnositi. Bez toga imena, ne mozemo one
sadrzaje u proslosti ni prepoznati ni identifikovati, jer, u stvari, i ne znamo sta bi trebalo da u proslosti trazimo.

Za ono sto je Platon nazivao "dijalektikom", Zenonovi "dokazi" nisu bili neki blizi ili direktni uzor. Samo se
indirektno moze zenonovsko pobijanje i dokazivanje dovesti u smisaonu vezu s Platonovom "dijalektikom". Sada
cemo podsetiti na to da je zenonovska metoda u sustini bila onaj "put" koji vodi izvan podrucja neposrednog
opazajnog i zivotnog iskustva. Neposredni uzor za konstrukciju Platonove "dijalektike" bili su sokratski razgovori,
sokratska ispitivanja. Ali Platon je nesumnjivo sve to stavio u drugaciji kontekst. On je svakako zadrzao
cudnovatu sintezu sokratske "ironije" i "majeutike", ali je tu sintezu upotrebljavao samo kao pomocno sredstvo
za uzdizanje i osvescavanje individualne duse na putu saznanja. Taj put je uzlazni, progresivan, pocinje od
"najnizeg" stepena saznanja (od onoga sto pokazuju cula), ide preko proucavanja i razumevanja matematickih
oblika i relacija, da bi dospeo do onog "najviseg" (do uvida u vrhunsko dobro, koje je dobro po sebi, a ne po
necemu drugom).
To bi bio jedan od mogucih opisa puteva kojim ljudska dusa moze napredovati da bi dospela do najviseg
savrsenstva, postajuci uvidom u ovo i sama usavrsena do najviseg stepena. Taj put je ovde opisan samo po
njegovoj polaznoj tacki, posredniku i onom sto se nalazi na njegovom kraju. No izmedju pocetka i krajnjeg cilja
mogu se umetnitu mnogi drugi posredni stupnjevi, sacinjeni iz istrazivanja i spoznavanja u razlicitim naukama,
kao sto su one matematicke, one koje se ticu ustrojstva svemira ili ustrojstva drzave, kao i one koje se odnose na
muziku i pesnistvo. U svim tim naukama, dijalektika je kao poseban nacin ispitivanja i vodjenja onaj oput koji
individualnu dusu oplemenjuje saznanjem i vodi je do uvida u pojmove, a time i do "ucestvovanja" u onome sto
je vecno.

Drugi moguci opis dijalektike kao puta (metoda) koji dusu vodi ka vrhunskom dobru i vrhunskoj lepoti bio bi onaj
koji Platonov Sokrat daje u dijalogu Gozba. Ovaj put je neposredno povezan sa ljubavlju, jer je pojam ljubavi
odredjen kao zudnja za lepotom i radjanje u lepoti. Buduci tako odredjena, ljubav se najpre vezuje za lepo telo i
u toj vezi jednoga sa drugim radjaju se u dusi lepe misli. Drugi, visi stepen nastupa kad dusa shvati medjusobnu
srodnost svih lepih tela i ljubavlju se vezuje za telesnu lepotu uopste, pri cemu je i sama dusa sposobna da takvu
lepotu iz sebe radja (ta se lepota nahodi u tzv. umetnickim tvorevinama). Treci stepen uspona imenuje se
izrazom lepe duse; u toj lepoti se radjaju velika prijateljstva, a u njoj sudeluju, na primer, ucitelj i njegov ucenik.
Nadalje, pomocu prethodnog stupnja, otkrivaju se lepa dela u poslovima i obicajima i dusa, zudeci za takvim
lepim delima radja ih i sama. Peti stepen uspona u ljubavnom saznanju vezuje se za lepo u naukama, a zudeci za
takvom lepotom, dusa u sebi radja znanje i razumevanje svih prethodnih stupnjeva. Najzad, sesti i najvisi stepen
na tom usponu ljubavi otkriva se kao filo-sofia, kao ljubav prema mudrosti, a dusa koja je potpuno obuzeta
ovom ljubavlju radja, u lepoti najdubljeg razumevanja, u sebi uvid u vrhunsko lepo i dobro, u onon sto je lepo i
dobro po sebi, a ne po necemu drugom.

Opisani put ili metoda koja se zove dijalektika podrazumeva ucesce ljubavi: ni do cega vrednog se ne moze
dospeti bez tog zanosa. Ali Platon je u nekoliko svojih dijaloga (Sofist, Drzavnik, Parmenid) prikazao dijalektiku i
sa njene tehnicke strane, kao vestinu dolazenja do pojmovnog saznanja. Karakteristicno je da je za te svrhe
uzimao, ne Sokrata, nego Parmenida i "stranca iz Eleje". Ovim je verovatno svojim citaocima indirektno stavljao
do znanja da se taj hladni tehnicki prikaz dijalektike kao instrumenta za otkrivanje pojmova moze izvesti samo u
duhu hladne elejske dijalektike. Osnovnu strukturu tog tehnickog oblika dijalektike sacinjavaju dva elementa:
"hipoteza" (polazni pojam, odnosno rec kojom se polazni pojam imenuje) i "dijareza" (diairesis, deoba).

Treba na primer odgovoriti na pitanje: sta je drzavnik? Da bi se doslo do pojma drzavnika, potrebno je sprovesti
komplikovan i dug tehnicki postupak. Prvi korak u tom postupku sastoji se u otkrivanju prvog para suprotnosti,
takvog da se neposredno moze uvideti kojoj suprotnosti utom paru pripada drzavnik. Suprotnosti su: "oni koji
imaju znanje" - "oni koji nemaju znanje". Drzavnik nesumnjivo pripada prvog grupi - "onih koji imaju znanje".
Drugi korak je deoba pojma znanje na "teorijsko" i "rukotvorno" znanje. Sada se odlucuje da drzavnik mora
pripadati prvom clanu ove nove deobe, jer on ne pravi nista rukama nego upravlja ljudima. Takav postupak
deobe se nastavlja i moze biti duzi ili kraci, a svrha mu je da se preko ovih "dihotomija" rasvetle sve strane
drzavnickog posla po nacelu da jedna suprotnost odredjuje drugu. Ceo postupak se zavrsava definicijom u kojo
su nabrojane sve prethodno otkrivene karakteristike.

Ali i ovaj tehnicki vid dijalektike nije, u Platonovim prikazima, dat sasvim bezlicno. I ovde je, naime, neophodno
da u postupku sudeluju ucitelj i ucenik. Ucitelj postavlja pitanja i vodi postupak, ucenik potvrdjuje ili porice ono
sto mu uciteljeva pitanja sugerisu. Pokatkad, on trazi podrobnije razjasnjavanje, jer ako mu pitanje nije jasno, ne
moze odgovoriti ni potvrdno ni odrecno. Na taj nacin, ucenik postepeno napreduje u razumevanju ispitivanog
predmeta. Ovaj tehnicki vid dijalektike moga je jos da bude upraznjavan ili kao "gimnasticki" (tj. kao uvezbavanje
duha) ili kao "agonisticki" (tj. kao nadmetanje izmedju suparnika, od kojih svaki naizmenicno moze da vodi
dijalog).

Teorija ideja - njeno poreklo i osnovno znacenje

Izraz "teorija ideja" priblizno odgovara nasem izrazu "posmatranje oblika", mada ne doslovno, jer tu nije rec o
nekom vizuelnom posmatranju niti o nekim oblicima kao sto bi mogli biti vestacki napravljeni oblici
geometrijskih figura, umetnicke forme (statue, slike, ili muzicke kompozicije koje se slusaju pomocu sluha),
jezicke i gramaticke forme ili, najzad, prirodni oblici koji se mogu posmatrati culima. Culna saznanja su u "teoriji
ideja" iskljucena na svaki nacin, osim kao pomocno sredstvo koje sluzi kao polazna tacka za "dugo putovanje"
onim putem koji je oznacen imenom "dijalektika" i koji na svom zavrsetku treba da ima uvid, tj. shvatanje i
razumevanje onoga sto je postaljeno kao predmet istrazivanja i "posmatranja".

Za pitanje o poreklu "teorije ideja" najbolje ce biti da se posluzimo Aristotelovim svedocenjem, jer Aristotel je
dugo bio neposredni ucenik i prijatelj Platonov i njegovo bi svedocenje o tome moralo imati neophodnu
verodostojnost. Sami Platonovi dijalozi sto se toga tice vise odmazu negoli pomazu, jer je na mnogim mestima u
tim dijalozima "teorija ideja" predstavljena ili kao nesto sto je odavno poznato ili kao Sokratovo otkrice.
Obratimo se dakle Aristotelu.

Aristotel nam izricito saopstava da je upravo Platon autor teorije ideja. Nadalje, on saopstava da ta "teorija" ima
tri istorijska izvora: (I) "Heraklitovi govori (logoi) o vecnom toku svih culnih stvari, iz kojih govora je sledilo da,
ako postoji o necemu znanje i razumevanje, onda se to znanje i razumevanje mora odnositi na neke druge
stalno-postojece prirode, izvan onih culnih, jer ne moze biti znanja o necemu sto je u stalnom toku"; (II)
Sokratova istrazivanja, koja se "nisu odnosila na celinu prirode, nego samo na podrucje etike"; ali u okviru tog
podrucja Sokrat je otkrio "navoditeljske (induktivne) govore (argumente)" i "odredbe onoga sto je opste i svemu
zajednicko" (univerzalnu definiciju ili definiciju univerzalnog); (III) Pitagorejska teorija brojeva.

Sokrat, dakle, nije tvorac teorije ideja, mada je u Platonovim dijalozima najcesce bas Sokratu pripadala uloga
onoga koji tu ideju skicira. Aristotel je otkrio da je Sokratov podsticaj za stvaranje ove teorije bio u traganju za
onim sto je "opste" i "zajednicko" svim stvarima i bicima vidljivog culnog sveta. Ali Sokrat, po Aristotelovoj
proceni, nije tretirao "opstosti ili opste odredbe kao odvojene" od culima opazljivih stvari, niti je te "opstosti"
nazivao idejama. U odnosu na Heraklita, jasno je da je Platon mogao da proucava njegove "govore" samo u
pismenom obliku, a uz to da se o svemu tome obavestava i kod Heraklitovog sledbenika Kratila. Platon je, dakle,
prihvatio Kratilovo ucenje o vecnom toku, ali samo ukoliko se teza o "vecnom toku" iskljucivo odnosi na svet
vidljivih i opazljivih stvari i bica. Iz toga je on zakljucio da bi bilo kakva nauka o stvarima koje su u vecnom toku
bila nemoguca, ukoliko ne postoji nesto stalno sto tim tokom upravlja i sto omogucuje da se on razume i osmisli.
Po Aristetolovoj pretpostavci, pitagorejsci su vec uveliko nagovestili da to sto je stalno (postojano i
nepromenljivo) i sto upravlja "vecnim tokom" jesu brojevi i brojevni odnosi. Na osnovu svega toga izgledalo bi,
barem na prvi pogled, da Platon nije imao suvise tezak zadatak i da su svi elementi za postavljanje teorije ideja
vec bili dati. Trebalo je samo izvesti njihovu sintezu.

Sudeci po sadrzaju Platonovih dijaloga, izvodjenje teorije ideja pokazuje se kao znatno teze i zamrsenije. Nema
nijednog dijaloga u kojem je ta teorija izlozena na potpun i nedvosmislen nacin; postoje samo skice teorija
rasute po razlicitim dijalozima i cesto u vaznim pojedinostima nedjusobno nesaglasne. Jedno je medjutim izvan
svake sumnje: teoriji ideja se pridaje odsudna vaznost, bez nje (makar bila data samo i u nagovestajima) ne bi
bila moguca nikakva nauka ni filozofija. Naravno, mi ovde ne mozemo da se upustamo u finese teorije ideje, u
njene razlicite verzije koje su nastale u toku dugog Platonovog filozofskog rada, kao ni u zagonetke koje proizlaze
iz nacina izlaganja te teorije u dijalozima. Stoga ce najbolje biti ako se za upoznavanje sa sustinskim znacenjem
"ideja" obratimo nekom, po mogucstvu sazetom i jasnom, Platonovom kazivanju o toj stvari. To cemo naci u
prvom delu dijaloga Parmenid, kojem je Trasil stavio podnaslov "ili O idejama".

U tom dijalogu stoji da se bez dvoumljenja moze trvrditi da pravicno samo po sebi, lepo samo po sebi, dobro
samo po sebi i sve sto je takvo zasluzuje da nosi naziv ideje. Ovo "po sebi" znaci da idejama ne mozemo nazvati
nesto zavisno, sto za svoje postojanje duguje necem drugom, sto se izvodi iz neceg drugog. Naprotiv, sve drugo
treba da zavisi od ideja, da bude izvedeno iz njih i po vrednosti procenjeno pomocu njih. Drugim recima, svaka
iskustvena pravda, svako lepo i dobro koje nalazimo u nasim svakodnevnim zivotnim prilikama, moguci su i
mogu biti procenjeni kao pravicno, dobro i lepo samo ako postoji neko apsolutno merilo za takve stvari. Na
slican nacin, uzima se daje jednakost takodje ideja. Tu je rec o idealnoj jednakosti, kao sto je prethodno bila rec
o idealnoj pravdi, doboti i lepoti. Jedino ako postoje takva idealna sustastva, nece nam nase ljudsko
procenjivanje i poimanje jednakog, pravicnog, dobrog i lepog biti relativno i zavisiti od nacina merenja i
pocenjivanja, od "tacke gledista" i od "ukusa".

Nadalje se postavlja pitanje o tome da li za sve stvari empirickog sveta postoje odgovarajuce ideje. Na primer: da
li postoji idealni covek, covek uopste, univerzalni covek, a ne samo ljudi razlicitih rodova i vrsta, pa i ljudi koji to
jesu samo u nekom bioloskom smislu, a u svemu ostalom su "neljudi" i zveri? Isto pitanje se postavlja i za tzv.
elemente: da li postoji "vatra po sebi" i "voda po sebi"? pri cemu se aludira na "fizicare", koji su na takva pitanja
potvrdno odgovarali. Kod takvih pitanja, Platonov Sokrat se ozbiljno dvoumi: on vise nije tako siguran u to da li u
takvim slucajevima treba govoriti o idejama. Drugim recima, on nije siguran u to da li za sve o cemu smrtnici
mogu imati neki pojam postoji odgovarajuca ideja. Razlog te nesigurnosti je razumljiv, jer bi jedna teorija ideja
koja bi se poklapala sa teorijom opstih pojmova morala da se suoci s velikim teskocama.

Deo tih teskoca otkriva se vec sledecim pitanjem: da li i za takve stvari empirickog sveta, kao sto su dlaka, blato i
necistoca, takodje, postoje ideje, razlicite od stvari koje doticu nase ruke? Nedoumica Platonovog Sokrata ovde
je najveca. On priznaje da je o tome mislio, da je pri tom bio uznemiren logickom obavezom da se pretpostavka
o postojanju ideja mora dosledno sprovesti na sve stvari empirickog sveta, a ne samo na neke koje imaju
izuzetnu vrednost. On kaze da je od takvog promisljanja bezao "iz straha da ne porpadne, tonuci u bezdano
brbljanje". Ovo se moze uzeti i sire, kao Platonova poslednja rec o idejama: ono sto je za covekovo znanje i
mudrost najdragocenije, vrlo je tesko a mozda i nemoguce dostici. Da je Platon uspeo da to dostigne, istorija
filozofije bi njegovim uspehom bila zavrsena. A mozda ona nikad i ne moze biti zavrsena.

Teorija drzave

I ovde rec "teorija" znaci isto sto i u prethodno razmatranim sadrzajima; ona naime, upucuje na "umno
posmatranje" ne ove ili one empiricki postojece drzave, nego na "umno posmatranje" ili istrazivanje konstitucije
drzave uopste. Ovo "posmatranje" ili razmatranje treba da ima za rezultat jedan sadrzajno obogaceni pojam
drzave, koja odgovara svojoj osnovnoj svrsi, tj. sreci i dobrobiti svih svojih gradjana. Odmah se moze uvideti da
je tako nesto veoma tezak i ambiciozan poduhvat, koji mozda nece dovesti do ocekivanog rezultata, ali koji se
pravda time da je znatno bolje imati neko znanje o drzavi (makar to znanje bilo i veoma sporno), nego nikakvo.

Da je Platon pridavao vecu vrednost empirijskim metodama nego dijalektici, tada bi on sigurno proucavao
ustrojstvo neke empirijske drzave, recimo Persije, ili Egipta, ili Sparte. Nista od svega toga. U njegovoj "teoriji
drzave" ispituje se, u stvari, kakva bi trebalo da bude neka empirijska drzava da bi u njoj bile znacajno prisutne
one ideje koje su imenovane kao "pravicno po sebi", "dobro po sebi", i "lepo po sebi". U istrazivanjima te vrste,
koja se danas nazivaju "politickom filozofijom", Platon nije imao nikakvog uzora, nego samo podsticaje u
"sokratskim razgovorima", u onome sto su sofisti govorili o vrlinama i u pesnickoj mudrosti koja se katkad
odnosila na vrline i na jake strasti koje iz sebe radja ljudska dusa u borbi za vlast.

Platon je "politickoj filozofiji" posvetio sadrzaj tri svoja dijaloga, a to su: Drzava, Zakoni i samo delimicno dijalog
Drzavnik (ho Politikos). Prvi od ovih (Drzava) je najvazniji i moze se reci da je taj dijalog najkompletnije izvedeno
Platonovo delo. Nasa rec "drzava" ne odgovara ponajbolje izvornom naslovu Politeia, koji se odnosi na
celokupnost javnog (ili gradjanskog) zivota u organizovanoj zajednici ii koji ujedno oznacava ono sto mi zovemo
ustav. "Javni ili gradjanski zivot" razumeva se po nacelu suprotnosti, ukoliko se posmatra naspram onoga sto se
naziva "privatni ili pojedinacni zivot". Ovo naravno nije samo suprotnost u recima, nego i u stvarnim interesima,
pa je Platon imao da resi tezak problem - kako da se licni interesi na najbolji moguci nacin usklade sa javnim
interesima, odnosno sa celinom drzavne zajednice, te kako da se celina drzavne zajednice organizuje a da sasvim
ne unisti ili potisne pravo na licni zivot, vrlinu i srecu.

Dijalog Drzava pocinje i zakljucuje se razmatranjima koja se odnose na licni zivot. Ali pocetak i zavrsetak dijaloga
postavljeni su izvanredno vesto, tako da se u pocetku licni zivot postepeno uvodi preko porodice u sklop drzavne
zajednice, a na kraju se licni zivot preko mita o ponovnom radjanju (Erov mit) uvodi u sklop konstitucije
celokupnog kosmosa. Sokrat u pocetku razgovora sa bogatim i ostarelim trgovcem Kefalom, pita ga kako
podnosi starost i u kakvim je sada odnosima sa erosom (moze li se jos da opsti sa svojom zenom), potom se
razgovor prenosi na sticanje i nasledjivanje bogatstva. Iza toga sledi uvodjenje jedinke u zivot zajednice, a to je
uvodjenje izvrseno uz pomoc jedne na oko uzgred ispricane anegdote o Temistoklu i Serifljaninu, iz koje se, u
stvari, vidi kako ugled i slava jednog coveka ne zavise samo od njega nego i od drzave u kojoj taj covek zivi.
Najzad, uvodni deo se zavrsava Kefalovim govorom o strahu od smrti i nadanju, o pravicnom i nepravicnom
zivotnom putu.

Ovo poslednje je neposredni povod da se postavi pitanje sta je pravicnost. Uobicajeno je, naime, da svi govore o
tome kako treba ziveti i postupati pravicno, ali pitanje je da li iko zna sta je, u stvari, pravicno. Pominju se reci
mudroga pesnika Simonida: "pravicno je vratiti svakome ono sto mu dugujes". Ali pesnik govori zagonetno, a
kad se Simonidove reci pojasne, izlazi da je "pravicno dati svakome ono sto mu pripada". To je u osnovi Platon
prihvatio kao definiciju pravicnosti, ali tome je lako suprotstaviti obicno zivotno iskustvo, pa je Platon udesio da
retor Trasimah to ucini, ukazavsi na fakat da u drzavama pravo odredjuje onaj ko drzi vlast. "Svaka vlast, opet,
pravi zakone u svoju korist: demokratija demokratske, tiranin tiranske, a tako cine i sve ostale vlasti." Time je vec
rasprava o pravicnosti uvedena u vode drzavne konstitucije. Ova se pak moze razmatrati ili empiricki ili
dijalekticki i Platonov Sokrat se odlucuje za ovu drugu mogucnost. To prakticno znaci da ce se o drzavi govoriti
prema njenom pojmu, a ne prema njenim raznolikim empirickim modelima. Ova odluka podrazumeva mnogo
raznovrsnih ispitivanja, koja se i sprovode u daljem tesktu Dijaloga.

Mi ta ispitivanja ovde, razume se, ne mozemo pratiti. Ono sto je u njima osnovno, to je problem uskladjivanja
licnih i opstih interesa, naznacen na ocetku. Platon je verovao da se taj problem moze resiti dvostrukim
dejstvom: jednim koje se odnosi na vaspitanje i obrazovanje mladih generacija, i drugim koje zahvata u
konstituciju same drzave. Vaspitanje i obrazovanje treba da ostvari prirodnu selekciju osnovnih grupa ili klasa
koje ce sacinjavati drzavu. Oni koji, u procesu obrazovanja, pokazu najmanje sposobnosti i sklonosti za ucenje i
za "castoljublje", najpre ce zavrsiti svoje obrazovanje i formirace klasu "rukotvoraca", tj. onih koji znaju da rade
rukama i telesnom snagom. Oni koji pokazuju vecu sklonost ka ucenju, ali samo u funkciji postizanja licnog
uspeha u pocastima i slavi, formirace klasu "branilaca drzave", tj. neku vrstu profesionalnih vojnika. Najzad, oni
koji u toku obrazovanja pokazu i dokazu sklonost i sposobnost za najvisu mudrost do koje ljudi mogu dospeti,
formirace vladajucu klasu.

Za ovo poslednje vezana je cuvena Platonova teza o filozofima vladarima: "Dok u drzavama filozofi ne postanu
vladari, ili dok sadasnji vlastodrsci ne postanu pravi i dobri ljubitelji mudrosti, i dok politicka moc i ljubav prema
mudrosti ne postanu jedno,... nece prestati nesrece ne samo za drzave nego ni za ljudski rod". To je u osnovi
sprovodjenje onog polaznog nacela, onog koje kaze "pravicno je dati svakome ono sto mu pripada". Ljubiteljima
mudrosti ("filozofima") ne daje se vlast zato sto oni za njom zude, nego zato sto im ona po sustini dobre drzave
pripada, jer bi jedino takvi - kako je Platon verovao - znali da vlast upotrebljavaju mudro i dalekovido, a ne da je
zloupotrebljavaju vodjeni zudnjom za vlascu.

To je Platonova utopija, koju su mnogi kasniji pisci s manje ili vise misaone dubine nastojali da oponasaju. U
pojedinim svojim aspektima, Platonova utopija dobija obelezje totalitarne drzave: ljubav je, na primer, ukinuta
kao mogucnost slobodnog izbora partnera, a ostavljena samo kao mogucnost planskog sklapanja kratkotrajnih
bracnih veza u funkciji eugenike; sve umetnicko stvaralastvo ima da sluzi iskljucivo u didakticke svrhe, a pesnike
kao sto je Homer treba lepo primiti, cak i ovencati lovorovim vencem, ali ujedno i sto je pre moguce, na lep
nacin isterati ih iz drzave. Jer, takvi bi pesnici uneli nekontrolisanu radost i nepredvidljivo ponasanje u toj
Platonovoj racionalnoj, ali istovremeno tuznoj i praznoj planskoj ustanovi.

Utemeljenje matematike i matematicke kosmologije

Izum matematike kao prakticno-upotrebljivog znanja svakako pripada egipatskoj svestenickoj kasti. Izum
matematike kao misterijske discipline sa pretenzijama na kosmicko vazenje, u smislu vazenja za svaki moguci i
stvarni poredak, mora se pripisati Pitagori i njegovim sledbenicima. Platonu, medjutim, najvise pripada zasluga
za stvaranje jedne stroge filozofije matematike. Ovo proishodi iz toga sto je Platon matematickim bicima
(brojevima, geometrijskim figurama) i matematickim relacijama (jednakost, slicnost, proporcionalnost) pridavao
posebno znacenje i ulogu u strukturi postojeceg uopste, cak i u strukturi drzave, ljudskog organizma i svemira.
Matematicka bica i matematicke relacije zamisljao je kao posrednike izmedju "vidljivog" sveta i nevidljivog, ali
shvatljivog poretka ideja.

Shodno tome, tacke, prave, ravni i geometrijska tela mogli su biti predstavljeni crtezima i modelima, ali Platon je
drzao da se u matematicke stvari uopste ne razume onaj ko veruje da ti crtezi i modeli jesu nesto vise od bledih
kopija pravih matematickih bica. Jer, ova se nikako ne mogu videti ni dodirivati, pa je razum jedini nacin da se
matematicka bica uopste otkriju. Mora se imati u vidu da je Platon prvi uveo razlikovanje razuma od uma.
Razum je neophodan za snalazenje u matematickim stvarima, a um u onim najvisim koje se ticu "ideja". To nije
sve. Platon je, po svemu sudeci, prvi dao snazne podsticaje za formulisanje matematickih teorema i za njihovo
strogo dokazivanje. Najstariji nama poznati geometrijski dokaz tzv. Pitagorine teoreme nalazi se u Platonovom
dijalogu Menon. Kasnije sastavljen Euklidov spis pod naslovom Elementi (geometrije) sigurno je glavne
podsticaje dobio od Platonove filozofije matematike, odnosno od istrazivanja koja su u duhu te filozofije vrsena
u Akademiji.

Platon je tek u pozno doba odlucio da napise delo koje ce obuhvatiti one iste sadrzaje koje su, kako smo videli,
kontinuirano razmatrali presokratski "fizicari". Istina, on je u vise ranije napisanih dijaloga, ukljucujuci tu i
Drzavu, obicno na kraju tih dijalogagovorio ponesto o svemiru, ali uvek u mitskoj formi. Ovo poslednje
verovatno zbog toga sto se on tada pretezno bavio "ljudskom mudroscu", njenim mogucnostima, predmetima i
ciljevima, drzeci istovremeno da ono sto se odnosi na prirodu (physis) kao sferu "bozanskih stvari" mora biti
prikazano u mitskoj formi. U svoje pozno doba resio je Platon da napise dijalog Timaj. Ovaj spis je zapravo samo
u prvom, uvodnom delu dijalog, dok je u preostalom vecem delu dat kao dugo izlaganje Timajeve kosmogonije,
matematicke fizike i antropologije. Uvodni deo je udesen tako kao da se razgovor u Timaju vremenski, s
prekidom samo od jedne noci, nastavlja na razgovor vodjen u Drzavi. Stvarni vremenski razmak izmedju pisanja
ovih dijaloga bio je, medjutim, neuporedivo duzi. Platon je tu "neiskrenost" sebi dopustio iz teorijskih razloga:
hteo je pokazati da izmedju poretka u drzavi i sveopsteg poretka - kosmosa mora postojati neka povezanost,
makar i takva da je poredak u drzavi znatno mladji i kratkotrajniji.

Tajanstvenu glavnu licnost Timaja Platon je jednostavno izmislio, ali tako da ona po necemu podseca na
pitagorejce. Ovo zbog toga sto je kosmogonijska i kosmoloska tema, zajedno sa misterijskom upotrebom
matematike, doista bila pitagorejska. No Platonov spis Timaj daleko je od toga da bi bio prosta reprodukcija
onoga sto su govorili pitagorejci. U tom spisu ima jedna novina, koja je za helensko duhovno obzorje sasvim
neobicna i originalna. Tu je, naime, prvi put u helenskoj dotadasnjoj duhovnoj istoriji, Platon poceo govoriti o
graditelju (demiurgu) kosmosa. Taj demiurg (majstor, zanatlija) prikazan je kao izvrstan matematicar. On je
nacinio nas kosmos, imajuci pred sobom kao uzor vecne ideje (dobro, lepo, jednakost, proporcionalnost), a na to
se odlucio procenivsi "da je red bolji od nereda". Ovu procenu, naravno, ne bi mogao izvrsiti bez znanja ideje
dobra. Ali Platonov demiurg nije, kao biblijski bog, stvorio svet iz nicega. Tako nesto se nije moglo zamisljati
posle elejske teorije bica. Demiurg je, po Platonovoj zamisli, samo sredio postojeci haoticki materijal po
matematickim nacelima i ugledajuci se na "ideje".

Poslednji elementi tako sacinjenog kosmosa imenovani su u Timaju kao geometrijska bica - kao trougli. Iz ovih su
sacinjeni pravilni poliedri: tetraedar, oktoedar, ikosoedar (ciji obim sacinjava 20 trouglova), heksaedar (kocka) i
dodekaedar (ciji obim sacinjavaju 12 pravilnih petougaonika). Ovi su pravilni poliedri, kojih ne moze biti vise od
pet, kasnije dobili naziv "pet Platonovih tela". Prva cetiri odgovaraju Empedoklovim :korenima svih stvari", tj.
vatri, vazduhu, vodi i zemlji (istim redom kao napred navedeno). Dodekaedar je kod Platona uziman kao oblik
kosmosa, mada se u Timaju kaze da je kosmos sfericno zivo bice bez cula i bez organa, da to zivo bice ne stari i
ne oboleva. Makoliko sve ovo sadasnjem citaocu izgledalo fantasticno, valja imati u vidu da je sadrzaj
Platonovog Timaja imao jednstveno znacajnu ulogu u obrazovanju tokom srednjeg veka, a njegova matematicka
kosmologija i fizika ne tako zanemarljiv uticaj na protagoniste moderne matematicke kosmologije i fizike.