Kora

OPSEDNUTA VEDRINA

1. Poznanstvo- Lirski subjekat, obraća se plavom svodu nazivajući ga vlažnim nepcima,

plavom trakom prostranstva, sedmokrakim jezikom pod stopalima; traži od disanja da
ga ne opija, jer čuje pseći udar i oseća mrak čeljusti koji mu oči otvara. Na kraju kaže
da vidi, da ne sanja.
2. Razgovor- Lirski subjekat se obraća sopstvenoj krvi i pita je zašto se propinje i obale
nežne svoje napušta. Retorski se pita, kuda da je pusti na sunce, a potom joj se ponovo
obraća govoreći da ona pojma nema šta je to sunce. Govori joj da ga boli i da mu
odnosi drvlje i kamenje. Kaže da će razvaliti beskrajni krug koji još nisu dozidali,
nazivajući je crvenim svojim zmajem. Na kraju, savetuje je da teče što dalje, da
stopala je ne raznesu.
3. Gvozdena jabuka- Lirski subjekat, najpre se pita gde mu je neprobojni mir, a potom
kaže da mu je gvozdena jabuka teme svojim stablom probila. Glođe ga, a vilice je
oglodao; brsti lišće kojim ga je okovala, a usne je obrstio; lomi grane, kojim ga je
sputala, prste je polomio; čupa korene, koje je u njegov meki kamenjar duboko pustila,
a utrobu je iščupao; toči okrutne plodove, a mozak je rastočio. Na kraju se ponovo
pita, gde mu je mir koji će gvozdenoj jabuci biti prva rđa i poslednja jesen.
4. Odjekivanje- Prazna soba stane da reži, Lirski subjekat se uvuče u svoju kožu.
Tavanici, uglovima, podu, zidovima, svima hitne po kost. Prazna soba stane da urla i
on sam prazan, bez ijedne kosti, stane da odjekuje, odjekuje, odjekuje...
5. Odlazak- Lirski subjekat govori da nije više tu. Nije se pomerio, ali više nije tu.
Dopušta im da uđu, da pretraže; vodenica u senci rebara melje zrelu prazninu, opušci
jevtinih snova dime se iz pepeljare, on nije više tu. Nije se pomerio, ali je već daleko i
teško da će ga stići.
6. Putovanje- Lirski subjekat kaže da putuje i da drum po kom putuje takođe putuje.
Drum uzdahne tamnim uzdahom, ali on za uzdisanje vremena nema. Ne spotiče se
više o usnulo kamenje po drumu, ne zagovara ga besposleni vetar; putuje lakši. Misli
mu govore da je ostavio neki krvav, potmuo bol u ponoru za sobom, ali on nema
vremena za razmišljanje. Putuje.

(1943-1945.)

Predeli

1. U pepeljari- Lirski subjekat opisuje čudan pejzaž: majušno sunce sa kosom od duvana
koje se gasi u pepeljari; krv jeftinog ruža doji mrtve trupce čikova; obezglavljena
drvca čeznu za svojim glavicamazeleni konji njište u propnju. Na kraju se pojavljuje
ogromna ruka sa žarkim okom na sredini dlana i vreba na vidiku.
2. U uzdahu- Opis drumova iz dubine duše kojim korov putuje i koji se gube ispod
stopala. Useve trudne siluju rojevi eksera, njive su nestale sa polja, a polja su zbrisale
nevidljive usne. Prostor likuje zagledan u glatke i sive svoje dlanove.
3. Na stolu- Pejzaž: stolnjak koji se širi u nedogled. Sablasna senka jedne čačkalice sledi
krvave tragove ostalih od čaša. Sunce svojim zracima oblači koske u novo zlatno
 meso. Uz vratolomne mrve penje se pegava sitost. Belu koru probile su krunice
dremeža.
4. U jauku- Iz provalije u mesu, visoko je suknuo plamen. Pod zemljom nemoćni lepet
krila i grebanje šapa. Na zemlji ništa. Pod oblacima nejake lampice škrga i nemušto
zapomaganje algi.
5. Na čiviluku- Opis okovratnika koji su pregrizli vratove obešenih praznina. Pod
šeširima, još toplim, legu se zadnje misli. Iz obudovljenih rukava vire prsti sutona, a
zelena strava niče u naborima.
6. U zaboravu- Iz daleke tame isplazila se nezadrživa ravnica: razliveni događaji, rasute
uvele reči, izravnana lica. Vidi se ponegde poneka ruka od dima, uzdasi bez vesala,
misli bez krila, beskućni pogledi. Ponegde se vidi poneki cvet od magle, dok rasedlane
senke sve tiše kopaju vreli pepeo smeha.
7. Na zidu- Lirski subjekat daje opis davno okopnele prve beline, koji ničim nije
konkretizovan. To pokušava na neobičan način da simulira dajući umesto podataka
konkretnog izgleda, izgled potpuno apstraktnih pojmova kao : bore vremena koje su
nabujale na izdašnom parlogu, polje nepoljubljeno (igra rečima), dokone oblike
prerušene u runo iznenađenja. S ve je to igra neigrana, stoglava suvišnost na
večitoj paši.
Čitava pesma zapravo je opis ništavila.
8. Na dlanu- Prostorno nekonkretizovano mesto koje se vezuje za živi pesak gde je
postavljena nema raskrsnica u nedoumici. Na svakoj je raskrsnici radoznao pogled
pretvoren u stanac kamen. Sve je pustinja rumena, ali šta u nju dospe smislom propupi
i nadom procveta. To je proleće neko izuzetno ili je samo blagodatna opsena.
9. U osmehu- U uglu usana pojavio se zlatan sunčev zrak, a talasi sanjare dok leže u
šipražju plamenova. Plavooke daljine savile su se u klupče. U srcu ponoći podne
mirno sazreva, a pitomi gromovi zuje na vlatima tišine.

1951.

Spisak

1. Patka- Gega se po prašini u kojoj se ne smeju ribe, dok u bokovima nosi nemir voda.
Nespretna je i gega se polako, jer trska koja misli ionako će je stići. Neće nikada umeti
da hoda kao što je umela ogledala da ore.
2. Konj- Obično ima osam nogu. Između vilica nastanio mu se čovek sa svojim
stranama sveta. Tada je gubicu raskrvario, jer je hteo da pregrize tu stabljiku kukuruza.
Davno je to bilo. U lepim očima mu se nastanila tuga i zatvorila u krug, jer drum nema
kraja, a celu zemlju treba za sobom vući.
3. Magarac- Ponekad njače i okupa se u prašini. Tada ga primetiš. Inače, vidiš mu samo
uši na glavi planete, a njega nema.
4. Svinja- Tek kada je čula besni nož u grlu, crvena zavesa objasnila joj je igru i tada joj
je bilo žao što je napustila kaljugu i trčala večerom kapiji žutoj.
5. Kokoška- Ona veruje samo veselom pijuku svojih žutih sećanja, a nestane pred
snežnim granama koje se pružaju za njom. Presahne ispod gladnih jezera koja kruže
nad njom. Od svoje krvave glave odskoči koja je gura u noć. Od nje odskoči da na
legalo uzleti.
6. Maslačak- Na ivici pločnika, na kraju sveta, stoji žuto oko samoće. Stopala mu
sabijaju vrat u kameni trbuh, podzemni laktovi teraju mu korenje u crnicu neba,
Prekuvanim pljuskom ruga mu se dignuta pseća noga. Obraduje ga jedino beskućni
 pogled šetačev koji mu prenoći u krunici. I tako, dogoreva pikavac na donjoj usni
nemoći.
7. Kesten- Ulica mu propije sve zelene novčanice, a zvoncad, pištaljke i trube gnezde
mu se u krošnji. Živi od pustolovina svojih nedostižnih korena i divnih noćnih
uspomena kada nestane iz ulice. Niko ne zna kuda tada ide. Izgubio bi se u šumi, ali se
uvek jutrom vrati na svoje mesto u drvoredu.
8. Puzavica- Ona je najnežnija kći zelenog podzemnog sunca. Pobegla bi iz bele brade
zida, ali joj plećati vazduh ruke svoje ne pruža.
9. Mahovina- Žuti san otsutnosti sa naivnih krovova čeka da se spusti na sklopljene
očne kapke zemlje, na ugašena lica kuća, na smirene ruke drveća. Neprimetno čeka da
na obudovljeni nameštaj pod sobom navuče žutu navlaku.
10. Kaktus- Svojim bodljama bode rumeni oblak dlana, užarene jezike mazgi i sunca.
Senku svoju ne udaje i vara vetar daljinaBode i podatna bedra iskusnim noćima i
nevinim talasima. Ne ženi svoj smeh i ujeda vazduh. Stena iz koje se rodio ima pravo:
bode, bode, bode.
11. Krompir- Ponoćnim prstima zagonetno i mrko lice zemlje govori jezikom večitog
podneva. Proklija iznenada u zimnici uspomena, a sve zato što mu u srcu sunce spava.
12. Stolica- Oblik njenom telu sanjivom dao je uor lutajućih bregova. Ona je večito na
svojim nogama i rado bi se sjurila niz stepenice i prosto sela na tuđe obline umora da
se odmori.
13. Tanjir- Zev usta gladi pod mrljom sitosti usred zubate plime i sanjive oseke. Prezrivi
porculanski zev u zlatnom krugu dosade strpljivo očekkuje neminovni kovitlac.
14. Hartija (Aurelu Gavrilovu)- Gađenje skuplja duž plodnih pločnika osmehe silovanih
predmeta. Hvata čiste letove na blagim padinama vetra bez odlaska i dolaska, letove
ispod veđa godišnjih doba. Kida lišće koje je verno otsutnim granama, ali uzalud.
15. Belutak- Bez glave je i bez udova i javlja se uzbudljivim damarom slučaja, a miče se
bestidnim hodom vremena. Sve drži u strasnom unutrašnjem zagrljaju. On je beo
nedužan trup sa obrvom meseca.

1951.

Dušanu Radiću

Daleko u nama

I- Umnoženi lirski subjekat govori da dižemo ruke i da se tada ulice u nebo dignu, a
poglede kad oborimo, krovovi siđu u zemlju. Iz svakog nespomenutog bola izraste
po jedan kesten i ostane za nama tajanstven, a iz svake nade po jedna zvezda
niknei odmakne pred nama nedostižna. Potom se obraća drugom licu, sada u
jednini, sa pitanjem da li čuje metak koji im oko glave obleće i poljubac vreba.
II- - Lirski subjekat pokazuje na ono što naziva «nepozvano strano prisustvo» i kaže
za njega: «evo ga». Potom to prisustvo dovodi u vezu sa nizom metaforičnih slika:
jeza u šolji čaja, rđa što se hvata na rubovima našeg smeha, zmija koja se sklupčala
na dnu ogledala. Potom sledi pitanje upućeno drugom licu, a koje se tiče dileme da
li će uspeti da ga skloni iz njegovog lica u svoje. Iz obraćanja vraća se u
pokazivanje ji ukazuje na iznenadnu pojavu trećeg lica koje se javlja kao treća
senka. Ono predstavlja ponor koji je neočekivan i koji je stao između njihovih reči
 kao tutanj kopita pod svodovima njihovih nepaca. Na kraju se pita hoće li moći da
na ovom nepočin-polju da podigne šator od svojih dlanova onom drugom, kome se
obraća.
III- - Lirski subjekat je u obraćanju njoj. Kaže da ona uznemirena šeta podočnjacima
njegovim, da na nevidljivim rešetkama pred njenim usnama nage reči mu zebu.
Kaže da zajedno otimaju trenutke od bezobzirnih testera i da se ruke njene tužno
ulivaju u njegove, a da je vazduh neprohodan.
IV- - Zelene rukavice šušte na granama drvoreda, a veče ih pod pazuhom nosi putem
koji ne ostavlja traga. Kiša pada na kolena ispred odbeglih prozora, a dvorišta
izlaze iz kapija i dugo za njima gledaju.
V- - Tama nestaje noćima, čelične grane hvataju prolaznike i samo nepoznati dimnjaci
slobodno hodaju ulicama prosečenim kroz njihovu nesanicu. U olucima zvezde
trule.
VI- - Lirski subjekat obraćajući se drugom licu kaže mu da bdi u bori između veđa i da
čeka da se razdani na njegovom licu. Voštana noć je tek dogorela do noktiju
praskozorja, a crne opeke su već popločale nebeski svod.
VII- - Iznad mirnih voda lete zubate oči. Svuda oko njih lepršaju po granama modre
usne. Krici udaraju o plaveti i padaju na jastuke, a kuće im se kriju iza uskih leđa.
Šake se hvataju za nejake oblake, a kroz vene im se valjaju mutne postelje i
stolovi. Podne, izlomljenih kostiju, na ruke im je palo i smrknulo se. Otvorena je
raka na licu zemlje, i na licima onoga kome se lirski subjekat obraća i samog
lirskog subjekta.
VIII- - Podočnjaci dana, modri, sreću im se na raskrsnicama. Lirski subjekat kaže da ako
bi okrenuo glavu, sunce bi sa grane spalo. Ona kojoj se obraća, sahranila je
osmehe u njegove dlanove i on se pita kako da ih oživi. Zatim konstatuje da mu je
senka sve teža i zaključuje da je to zato što joj je neko zavezao krila. Potom joj
kaže da ga sklanja nemo, a njega noć iznenadna traži. Na kraju slika drvoreda u
kojem poslednji platan cigaru pali.
IX- - Otrovni i zeleni časovi marširaju preko čela lirskog subjekta u množini. Potom se
ponovo uspostavlja odnos ja-ti, gde lirski subjekt govori drugom kako mu steže
između očnih kapaka pogled nagi kako bi u tom pogledu zdrobio bol.
X- - Kako dugmadima tučanim da gledamo, pita se lirski subjekt. Tama im se smeje i
kosama svojim bičuje. Pita se kako papirnatim jezikom da govore kad ga reči tako
suvog pod nepcima zapale. Kako sa telom od živog peska da opstanu, a razularene
kašike odnose im zrno po zrno. Kako da se grle drvenim rukama koje su lišene
lišća. Karamfili im ginu u vrelom pesku.
XI- - Opis kuća koje su izvrnule džepove soba da ih vihor pretraži (izokretanje
subjekta i objekta radnje). Duž njihovih rebara ulične svetiljke svlače haljine
krvave. Dva su lista novina surovo zalepljena na ranu večeri. Zapaljene ptice iz
obrva lirskog subjekta pale su na ključnjače drugog lica kome se on obraća.
XII- - Hodnici mutni teku im sa trepavica niz lice. Gnev im ljutom i usijanom žicom
porubljuje misli. Nakostrešene makaze su tu oko njihovih golorukih reči, a otrovna
kiša večnosti pohlepno ih ujeda.
XIII- - Ruše se stubovi koji su držali nebo, a klupa sa njima polako u prazno propada.
Zar da doveka čame u kamenom ćutanju? Kroz oči i čela reči će im proklijati.
Dani su se razbežali. Zar da dovek čekaju sunce da im se kroz rebra zažuti?
Slušaju svoja srca kako u grlu mrtvih stubova lupaju. Istrčali su iz grudi.
XIV- - Da nije tvojih očiju, ne bi ni bilo neba u slepom našem stanu. Smeha tvoga kada
ne bi bilo, zidovi ne bi nikada iz očiju nestajali. Da nije tvojih slavuja, vrbe ne bi
 nikad nežne prešle preko praga. Da nije tvojih ruku, sunce nikada ne bi u snu
našem prenoćilo.
XV- - Lirski subjekat obraća se drugom licu sa rečima u kojima mu govori da ulice
njegovih pogleda nemaju kraja, da se laste iz njegovih pogleda ne sele na jug, sa
jasika u grudima njegovim ne opada lišće, a na nebu njegovih reči sunce ne zalazi.
XVI- - Drugo lice sijalicu dobru pali u tuzi smeđoj koju oseća lirski subjekat. Na svojim
grudima prostire mu livadu, a u radosti njegovoj okuplja mu golubove bele.
Cigaretu njegovih briga gasi u svom srcu, a u grozdu tamnjanike na usne njegove
čeka.
XVII- - Lirski subjekat bi spavao u moru zato kaže da roni u zenice licu kojem se obraća.
Cvetao bi na pločniku, pa u hodu leje mu crta. Budio bi se na nebu, zato u smehu
drugog lica ležaj sprema. Usrce mu se zatvara, jer bi nevidljiv igrao, a zato jer
hoće da ga otme tišini, u pesmu ga oblači.
XVIII- - Lirski subjekat u obliku obraćanja koji podseća na pretnju ophodi se drugom licu:
Dan ti bogat u naručju nosim (ovo bi mogla i da bude igra reči: dan umesto dar).
Duž pogleda sadi mlade jele, a po gradovima ćutanja, drugog lica, luta. Rosu mu
sa trepavica bere, a noć vitku preko pasa lomi. Brižne zore sa krovova zove.
XIX- - Umnoženi lirski subjekat govori u ime mlade generacije, prenoseći osobine koje
su za taj period karakteristične na osobine biljaka, predmeta i nebeskih tela:
Mladost nam lista duž svih ulica. Obrazi kuća, sjaje se kada prođemo. Stopalima
našim pločnici igraju karte...
XX- - Obraćanjem drugom licu lirski subjekat kaže da iz njegovih dlanova živu vodu
piju ptice, plave i smeđe koje im iz očiju izleću kad nadaleko nema lovaca.
Dlanovi obasjavaju dve zamišljene grudve zemlje kad sunce zakasni.
XXI- - Ruke tvoje plamsaju na ognjištu usred moga lica, kaže u obraćanju lirski subjekat
drugom licu. Ruke tvoje otvaraju mi dan, cvetaju u udaljenoj pustinji u meni,
sanjaju u mojima san svih ozvezdanih ruku na svetu.

1943-1951.