Патријарх Антоније јуна 1393. г.

истиче да је изашао у сусрет монасима Кутлумуша јер

су се: „користили посредништвом свог покровитеља и ктитора, вољеног оца моћног и
светог мог цара, у духу светом вољеног сина наше смерности, благородног господина
Константина Драгаша”. Уведен је и у одговарајући патријаршијски приручник са
адресама световних и црквених великодостојника.

Господин Константин је преко своје ћерке био спона између Манојла II Палеолога и
његовог „братучеда” Мркше. Писмо цариградског архиепископа (март - децембар
1394. г.) открива да је охридски архиепископ већ благосиљао неканонски брак између
блиских потомака деспота Дејана и Теодоре. Под столицом у Охриду су се налазиле
области од Струмице на истоку до западног мора, чијим су деловима истовремено
владали Балша II, Карло Топија, породица Музаки, краљ Марко, али и Драгаши.
Овакав опсег је Константиново мешање у ово теже политичко-канонско питање чинило
још смисленијим.

Помињана је пресуда патријарха Филотеја поводом једног спора у Струмици, пре јуна
1374. г. У судском претресу свесно се не спомињу две одлуке донете по налогу деспота
Јована Угљеше. Ово је допунски подсетник да је потпуно црквено измирење снажно
помогло изглађивању застарелих супротности. Сасвим је извесно да је Струмичка
епископија све време била под Охридом. Сам град је био старо духовно средиште са
бројним храмовима.

Није заборављено да се истакне да је „смерни епископ Данило” у Струмици био близак

сарадник световног господара. Можда се његов животопис може употпунити пошто су
цркву св. Арханђела Михаила и Гаврила на планини Беласици изнад Струмице
штитили кесар Војихна, а потом и његов зет Јован Угљеша. Године 1369. деспоту је
приступио са молбом „часни старац духовник кир Данило”. На њега је, вероватно
ктиторским правом, прешло старање над храмом који су око 1350. г. подигли дијак
анагност Драгоје са тастом. На почетку владавине Драгаша црква је придодата Св.
Панталејмону. У сваком случају ова епархија је имала истакнуто место у држави
Драгаша. Иначе, јануара 1371. г. тамошња катедра није била упражњена. Близина
владарског двора се вероватно повољно одразила на ову споредну столицу и многе
друге тамошње храмове.

Пред Драгашима је најкасније након 1375. г. стигао проблем Лесновске епископије,

лишене своје основне улоге. Позната су само двојица тамошњих епископа. Први,
Јован, није дуго био на њеном челу - упокојио се пре 1349. г., док је његов наследник
Арсеније последњи пут споменут 1353. г. Он се, будући да је на фреско портрету
приказан као човек средње доби, на том положају врло могуће задржао дуги низ
година (но, то остаје у домени претпоставке, без потпоре у изворима), најкасније до
1381. године када је Лесново враћено Хиландару. Да би разумели шта је узроковало
промену статуса лесновске епископије, треба се подсетити измирења цркава 1375. г. а
потом и успеха кнеза Лазара у питању надзора над црквом. Уз то, треба имати у виду и
промену на челу државе Драгаша, узроковану смрћу старијег од браће, деспота Јована.
Из враћања Леснова Хиландару крије се намера Константина Драгаша да уздигне свој
углед у српским земљама. Он од овог потеза није могао ништа да изгуби - епископија
је после пропасти царства изгубила разлог због којег је сачињена, а њој надлежна
митрополија – Скопље, нашла се у рукама другог обласног господара, Вука
Бранковића. Уосталом пко ктиторских права над Хиландаром, као старим седиштем
српске духовности надметали су се сви обласни господари.

Конкретно, у нарацији акта из 1381. г. наводи се да је петицију о тој важној ствари

изнео преосвештени митрополит и хиландарски игуман Сава. Свакако није био
истоимена личност која се између Јакова и Теодосија старала о благостању
митрополије Сера. То достојанство је, пак, могао стећи управо у том граду, свакако пре
него што је 1385-1386. г. по игумановању monastÿri Hñlandari mitropolitú carýskago
grada Sära kîr Savä убележено време настанка једне књиге. Оваквим означавањем као
да још одјекује минула слава расточеног Царства и присећање на времена Стефана
Душана. Иначе, навод је из књиге Хроника Георгија Харматола написаној за господина
Радована, великаша господина Константина Драгаша. Тиме постаје још занимљивија
примедба да је Сава имао прилику да лично чује став деспотице о судбини задужбине
њеног покојног супруга Оливера. Верује се да је Марија сахрањена у наосу Леснова.
Ово наговештава игуманове честе додире са српском средином, а посебно земљама
Драгаша. Нажалост, чак ни посебна истраживања редоследа хиландарских првака нису
отлонила све просопографске недоумице.

У тексту лесновске повеље из 1381. г. је необично упадљив изостанак чак и нижих

представника цркве
Предисторија оснивања ове краткотрајне епархије као да открива зашто је толико
истакнут лични пристанак деспотове удовице и двојице њихових синова.
Утемељивање Лесновске епископије сликовито приказује да су политички моћници
зарад тренутних потреба били спремни да руше властита, нешто раније донета, начела.
Душанов законик је прописивао да се о цркви старају само патријарх, цар и логотет.
Ипак, деспоту Оливеру је, као обновитељу манастира у Леснову, дозвољено да
учествује у избору тамошњих епископа. Ово крупно одступање је, међутим,
оснажено потврдом посебног државног сабора. Овде је над општим начелом
превагнуло ктиторско право као део имовинских (баштинских) права, до којих се у
феудалној Србији јако држало. У образованом окружењу Константина Драгаша и
његове мајке немањићке крви, живом споном са Хиландаром, намерно се пошло од
ових чињеница. Наглашена је воља ктиторових наследника како би се прикрио мањак
валидног државног сабора, једино надлежан да одлучују о тако сложеним питањима
Српске цркве. У последњој лесновској повељи није ни наговештено под чијом
надлежношћу простор, вероватно већ укинуте епископије, треба на даље да буде.
Осцилирало се између Велбужда и Охрида. Укидање епископије није могло
једноставно оставити тај простор без икаквог надзора. Константин је могао да бира
између три велике суседне цркве, али увек се радило о средиштима ван његовог
суштинског домета. По инерцији могли су остати под Скопљем, које би сада њима
управљало непосредно.

Једна скупина сликара, иначе блиска скопској уметничкој школи, је за краља Марка у
седмој деценији осликавала сводове Св. Димитрија у Сушици. Опредељени су као
наследници, па чак и као ученици, једног од лесновских сликара. На крају је закључено
да: “[...] се упечатљив израз друге скупине уметника везује за Скопље као средиште и
клерикалну средину Митрополије [...]”. Као да се на почетку обнове Леснова Јован
Оливер обратио надлежном црквеном старешини, не само због неопходних канонских
радњи. Овога пута препоручио је и проверене мајсторе из свог окружења. У
постмаричко време можда поново стварно стање није било покривено одговарајућим
канонским актима. То је скопском митрополиту, као последњем управитељу, давало
највише изгледа да задржи те просторе. Међутим, није јасно да ли је то чинио
непосредnо, или преко својих извршитеља.

Има се још понешто рећи о даљој судбини Скопља и простора њене ишчезле
суфраганије. Световне власти су на различите начине стицале наклоност искусних
монаха и ван својих подручја. У већем броју лесновских записа с пажњом се спомињу
Стефан Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић, а неки су чак и датирани по години
владавине последњег

Уосталом, владавином српских деспота је обележена и смрт дугогодишње главе

скопске столице. Искрсава питање како гледати на записе где се посебно истиче
хијерархијски високи положај Скопља, стечен у оквирима Српске цркве. Године 1428.
jош се подвлачило да је „архиепископ скопски кир Матеј“ . У српској средини су тако
називани само првопрестолни митрополити. Ово, и слична интитулисања из тог
раздобља, су више у складу са традицијама првопрестолне српске митрополије него са
епархијом Охридске цркве. Издваја се рукописни Панегирик из 1424-1425. г. са
записом дијака Андреје који упућује да је настао док је владао „господин Србљем”
деспот Стефан и „владич'ствовао всесветејчи патријарх кир Никон”

Због тога постоје велики изгледи да је Пећ задржао надлежност над тим просторима
дуж и источно од Вардара све док је постојала политичка и црквена сила
заинтересована за те просторе. Већ је први пад Деспотовине, а потом и турско освајање
из 1455. г. готово обеспредметило српска настојања на југу.

То је истовремено значило и поништавање одлуке Константина Драгаша из 1381. г.

постоји непрекинути низ самосталног црквеног живота источно од Вардара.

Скопље је од престоног града након 1371. г. суштински претворен у крајишки. Изгледа

да то није окрњило надлежност митрополије. На Марку као самосталном господару
било је да настави сарадњу са скопским архијерејом, иако се није дуго задржао у самом
његовом средишту. Доказ да је са градским прелатом одржавао снажне везе види се
што је митрополит Матеј 1393. г. украсио њихов храм крстионицом. Ту, надомак града,
никао је и манастир св. Андреје његовог млађег брата. У овим манастирима духовни
живот се свакако одвијао у сенци Скопља.

На североистоку део скопске дијацезе чинила је и долина Јужне Мораве. Тај крај се на
западу граничио са Липљанском епископијом,

Вук Бранковић је након Косовске битке привремено проширио своју власт над жупом
Брвеник, којој је припадао и манастир Кончул. Скопски митрополит Матеј је 1393. г.
Марковом манастиру приложио. На штету ништа поуздано се не зна о његовом
непосредном претходнику.2328 Додуше, сада је пажња усмерена и на митрополита
Јована пелагонијског не би ли се објаснило његово дуго задржавање на подручју
скопске епархије. Неку годину пре тога Турци су узели град на обали Вардара. Овако
згуснути догађаји намећу смелу претпоставку да се „првопрестони” митрополит
Арсеније повукао у избеглиштво. Бригу над паством под „неверницима” преузео је
Матеј. Најпре је утврдио однос са једним од полуслободних обласних господара који
су држали део његове епархије. Дужина његовог руковођења, умро је 1428. г., посредан
је знак да је хиротонисан ближе 1395. г. него 1371. г.

Столицу у Велбужду са Струмицом након 1371. г. не повезује само заједнички

државни оквир. Тамошњи епископи се заједно спомињу у акту из 1376. г

Изгледа да се треба задржати на уверењу да у земљи Драгаша, ипак, није било других
црквених столица. Епископије из Велбужда и Струмице, те митрополија из Мелника,
су покривале целу државну територију. Своју јурисдикцију на ободима су сачувале и
стране катедре, Скопска пре свега.

О везама Скопља и Хиландара као дела српског света, сада се зна додатно. Пре турског
освајања овог града из катедралне цркве св. Богородице Тројеручице на Свету Гору је
пренета стара икона са истим посветом као и скопски храм.

До сада је већ посредно са више страна начета важна тема црквене јурисдикције под
последњим самосталним хришћанским господарима. Патријарх Никодим је 1446. г.
нагласио да је начелник Срба, Поморја и „инимъ странамъ” са истовременим
истицањем да његово достојанство не заостаје за охридским. Трећа по реду ознака је
прилично неодређен и редак додатак у односу на образац успостављен још под
Спиридоном. Можда је био неопходан јер су управо тих година најјужније епархије
српске цркве осетиле прве ударе са југа. Бројни су наговештаји да су предели источно
од Вардара и даље били под Српском црквом до 1395. г., као и у првим деценијама XV
в.

Тако посматрано, Охрид је присвојио Софију и Видин без потребе за непрекинутим

територијалним низом, онако како је Српска црква преко истих тих крајева
неочекивано избила у егејски басен. Како су се растакале слободне државе, нестајала
су и јасна правила о чврстом црквеном устројству. Није увек јасно шта су биле
покретачке силе црквеног развитка.
Стога је сваки напор да се развитак црквених односа након 1371. г., до краја и по сваку
цену, упореди са политичким променама готово немогућ. Ризично је и усклађивање
црквених прилика са опредељењем владара, а посебно са етничким одликама
становнишштва. Малобројне доступне назнаке упућује на склоност обласних
господара да одржавају затечено стање, посебно у крајевима од раније под српском
црквом јер се то уклапало у њихове државне тежње. Охрид је рано постао домен
великог жупана Андреје Гропе чиме су нестали разлози да се било краљ Марко, било
Драгаши вежу за то средиште више него што је свакодневни живот у Битољској и
Струмичкој епархији то захтевао. По радикалном ставу, склоност ка враћању стања пре
српских освајања приметна је већ при крају Царства. Драгаши су само следили тај
правац.

Остало је несигурно када је Охрид Андрије Гропе, или неког другог, поклекао пред
османском сабљом, нити ко је био његов последњи хришћански господар. Стога сами
Турци нису имали пуно разлога да дају првенство угледном центру јер дубински није
био непосредно повезан ни са једном знатнијом политичком творевином.

Браћа Драгаш се нису одрекла Српске цркве најпре јер је то било сасвим у складу са
високим немањићким пореклом. Такође, идеолошке основе њиховог владања су
допунски јавно истицане управо подржавањем Пећи или њених епископија. Краљ
Марко је у суштини одржавао стање затечено на почетку самосталне владавине. У
време напретка државе Немањића и Дебарска епископија је одузета Охриду и
придодата Пећи. Ако се ставе на страну време и разлози таквог поступка и усмери на
последње деценије XIV в., јасно је да је западни део Маркове државе готово до крајњег
југа био у саставу Српске цркве. Средиште епархије је било у Доњем Дебру, у
Пишкопеји (Пискупији), приближније при храму св. Богородице.

Српски патријарси Јоаникије, Сава, Јефрем и Спиридон су уписани у поменик св.

Јована Бигорског у Дебру. Архијерејски део почиње од: „првог и просветитеља Саве”.
Остали су уписани по редоследу као у Крушевском и Дечанском поменику. У истој
дебарској монашкој средини сачуван је и други, недоследнији списак црквених
великодостојника, где се несналажење преписивача види на сваком кораку.
Најкорисније је сазнање да су црквена лица у поменике уписивана само посмртно. То
значи да је нешто након августа 1389. г. на југу Маркове државе, у дебарској епархији,
исказивано дужно поштовање најугледнијим житељима Пећи. Привремени повратак
Јефрема на чело Српске цркве донекле отежава прецизнију хронологију, али изостанак
Данила III јасно указује да је црквена стега попустила тек због покосовског расула. У
јесен 1390. г., или на пролеће 1391. г., устоличен је Стефанов сарадник Данило III, што
је можда поново било праћено још снажнијим померањем тежишта ка Жичи из Вукове
Пећи. Вишегодишње црквено и световно разрачунавање, подстицано турским
мешањем, није остало без последица.

У граничној пећкој епархији се урушио, вероватно и до тада тешко одржаван,

ауторитет метрополе. С том променом Марко није имао готово ништа и вероватно није
искористио слабост својих суседа како би црквену политику нагло заокренуо ка
Охриду. Истицање св. Климента Охридског у Сушици је знак наставка плодне сарадње
из Вукашиновог раздобља, а не обележје новог политичког и црквеног опредељења.
Уосталом, јавља се и временски јаз између два догађаја.

Управо преко столица подложних патријашији са њихове територије, краљ Марко и

Дејановићи су вршили какав такав уплив на целину Српске цркве. Драгаши су се
сматрали позваним да без устручавања решавају тежа црквена питања са својих поседа.
То су осећали и њихови савременици из црквеног клера који им се по потреби
самовољно обраћају разним поводима. Исто се може рећи и за краља Марка, мада
извори за то нису толико издашни. Обе породице су суштински превазишле положај
великаша који је захтевао посредништво владара у односима са црквом. Ипак, право
Драгаша и краља Марка да усмеравају тај део јавног живота није било потпуно. Наиме,
Драгаши издају важне црквене повеље без икакве патријархове сагласности, или
учешћа у сложеним пратећим правним радњама. По томе се потпуно разликују од
Лазара у задњем делу његове владавине. Кнежеве повеље су заиста боље проучене уз
откриће да световни акти не морају увек да помињу црквеног господара, а који
поводом истог чина издаје властити напоредни документ. Ту су ствари, барем
теоретски, биле потпуно јасне: „Из ових аката о црквеној имовини јасно се види да се
уз патријарха, у оној улози у којој су некада наступали цареви, појављује само један
обласни господар, а то је кнез Лазар.” Следећи логичан корак је да: “[...] неке владарске
улоге, нарочито оне симболичког и церемонијалног карактера повезане са црквом,
нису се могле просто делити и мултиплицирати [...] црква је остала јединствена и у
складу са традицијом и канонским начелима хијерархијски и централистички
устројена”. Временом је постало јасно да међу обласним господарима једино три
световњака, кнез Лазар, Вук Бранковић и Ђурађ I, регулишу црквене ствари. У
црквеним питањима сви обласни господари на својим доменима испуњавају многе
задатке и потребе, али малобројним је припало више надлежности. Допуну би
представљало да је тако било само у време највећег успона сваког од њих. У пракси то
је, између осталог, изгледало овако. Монаси Св. Михаила у Јерусалиму су као
корисници Стонског дохотка веровна писма најпре добијали од двојице царева. За
првих година Маркова „краљевања” три пута (1372, 1375 и 1382. г.) дубровачка
благајна је умањена за пет стотина перпера, без налога било којег владара. Годину,
односно четири након Маричке битке очигледно се није много обазирало на краља,
иако се власт осталих такмаца још није усталила. Ако тада није било разумевања за
владара са средиштем у удаљеном Прилепу, временом је било још горе. Касније се као
покровитељи манастира св. Михаила Јерусалимског јавља самостално кнез Лазар, а
понекад скупа са Вуком Бранковићем и Ђурђем Страцимировићем Балшићем.

Кнежева реч је, заправо, и ту имала највећу тежину. На крају писма које је пут
Дубровника 1387. г. послао српски црквени старешина стоји: „Дајте то што нисте
платили 5 дохотка Јовану, као што бисте и мени самом јер не бих био рад да се због
тога са кнезом свадите”.

И не само то. У крунисању кнеза Лазара је учествовао и „сав сабор србски”. Овај појам
се односи на скуп представника епископија Српске цркве, као и најпознатијих српских
средњовековних задужбина, тзв. царских манастира. У време доношења Бањске
повеље „сабор српски”, што се тиче игумана, чине заступници Студенице, Милешеве,
Сопоћана, Бањске, Граца, Моравског Граца, Рашког манастира (вероватно Ђурђевих
Ступова), те Кончуља. Овим се завршава набрајање осам задужбина Немањића из
старих српских земаља. Овај колегијум су чинили и старешине шест угледних храмова
са поседа који су касније, барем извесно време, припадали краљу Марку и браћи
Драгаш: Модрички, Тетовски, Гостиварски, Ораховачки, Нагорички и Скопски (св.
Ђорђе Скоропостижни). Укупно 14 угледника, подобно броју епископија.
Истовремено, назире се да јe овај владар у великој мери успео да изједначи важне
манастире са севера и југа. У потпуности су изостављени угледни храмови са
југоистока проширене Србије, где се дуго не примећује постојање епископија Српске
цркве. Тако није било у југозападним областима, па би ова вест указивала на време
када су се десиле промене у црквеној мрежи у горњем Повардарју и долини Црног
Дрима.
На сабору који је тешком муком одредио Савиног наследника, вероватно су
учествовали и игумани набројаних манастира. Присутни су били и њихови архијереји,
односно епископи из Доњег Полога, Дебра, Скопља, Велбужда, па можда и Леснова.
Краљ Марко и деспoт Јован су утицајем на њих и многе друге црквене
великодостојнике стекли знатан лични утицај на важну сферу јавног живота. У
супротном, није до краја јасно велико и дуго комешање које је на површину избацило
компромисно решење - патријарха Јефрема. Чини се да 1375. г. усамљени Балшићи не
би били достојна препрека Лазару, који тек што је приграбио све заслуге за измирење
са Цариградом. Тек са јаким гласом обласних господара са југа настала је довољна
пометња, невољно забележена чак и у званичним житијима. Након само четири године
српски је кнез истиснуо све остале. Крунисао га је патријарх подржан од скупа који је
поново означен као сабор српски. Лазар је сакупио репрезентативно тело сачињено од
митрополита, епископа и угледних игумана. Овога пута могли су, али не и морали,
изостати они са југа раније Немањићке државе. Спомињање Спиридона у поменику св.
Јована Бигорског, то чини мало вероватним. Ако су сви делови Српске цркве
прихватили управу постављену по Лазаревој вољи, краљ Марко и браћа Драгаш би
посредно признали кнежев високи положај.

Пелагонијско-битољска епископија је била део Охридске архиепископије.

Упутније је да је у Марковој држави током дужег раздобља, по свему судећи,

архијерејску улогу вршио пелагонијски епископ. Иначе, познавао је богословска и
политичко-црквена учења, те је обликовао Маркова идеолошка становишта у осмој
деценији XIV в.

Немањићи су посебно били везани за култ Богородице Трескавичке. Прилагали су,

посећивали, старали се о овом храму и пре него што су га припојили својој држави.
Упркос усмерености на Охрид, осећао се снажан утицај са севера. Санкција једне
Душанове повеље овом прилепском манастиру, предвиђа клетву од „сабора српског”.
Приређивачи овог издања су покушавали да нађу конкретни државни сабор одржан у
време издавања овог акта. Сабори ове врсте имају сасвим другачије значење. Као да се
овде повело за предлошком сличних аката са севера.

Из Сера је 1383. г. поред многих угледника у четворогодишње заробљеништво одведен

и митрополит Матија Факрасис. Након што је добио двојно јамство за откуп вратио се
на митрополитски престо. Положај је, између осталог, користио и како би у дијацези
скупљао паре за враћање откупног дуга, а на штету занемарене пастве.

„Српско одступање на север било је увек праћено губљењем метоха, јер их Османлије
на тим просторима нису признавали као у солунској и струмској области. У вртлогу
османлијских налета пре и после Косовске битке изгубио се сваки помен многобројним
хиландарским метосима у областима око Скопља, Струмице и Брегалнице”

остало је забележено присећање Хиландараца да су у време plenenia, односно током

турске власти над Светом Гором, а пре 1392. г., долазили у Скопље ради скупљања
милостиње од које су живели и исплаћивали данак безбожним Турцима.

Навикнути на велику, можда и претерану, пажњу некада силних владара штедре руке,
тамошњи монаси су се жалили на оскудицу. Наступила су тешка времена јер су
гломазне монашке заједнице имале велике расходе и биле су несвикнуте на штедњу.

Спиридона. У месецима након Косовске битке својим ауторитетом је аминовао тешкој

одлуци да се Србија Лазаревића сврста у харачлије. Као митрополит Мелника и
вероватни сарадник другог турског клеветника вероватно је био добро упућен у
суштину турског вазалитета.

Сатирањем или потискивањем крупне властеле, Османлијама су као ослонац у, испрва,

површинској управи остајали само угледници у мантијама. Деловање црквених катедри
се међу верницима осећала свакодневно и разнолико. Поданици краља Марка и
Драгаша су се вероватно често обраћали номицима, вештим приватном праву.
Писарске дужности су обављали при епископским и митрополијским столицама.

Међу истакнутим Србима присутним у Охридском крају свакако је био и Вукашин.

Споменут је у храму на преспанском Малом Граду, а не његов по достојанству
угледнији савладар. Истакнута је, међутим, надлежност охридске столице. Посматрано
шире, постаје јасно да су се велике црквене установе још пре Марице привикле да раде
и након што би њихове територије биле распарчане између више световних господара.
Препрека нису биле ни честе промене световне власти. Митрополит Ларисе је између
1340. и 1363. г. блиско сарађивао са чак четири различита господара Тесалије који су
насилно смењивали један другог. Маричка битка је ту појаву учинила још изразитијом,
а потребу за усаглашавањем са више световних власти неопходнијом.

Скопље је као престоница Царевине привлачило Мрњавчевиће. Иначе, на почетку XIV

в. по писаним изворима ту је деловао епископ Никола, а потом Стефан (1317. г.) и
Јован. Последњи је био учесник великих промена у свом окружењу за време Царства.

У очима савременика постоје само слаби наговештаји повезивања са неком другом

државном традицијом. Душанова интитулација у св. Николи Болничком гласи: „У
Христа Бога благоверни и милостиви господин високи и самодржавни Стефан краљ
свих српских и поморских и бугарских и грчких земаља“ . Уметање речи „бугарских”
има смисла утолико што су се Охридски архиепископи китњасто називали, па и:
„архиеписком целе Бугарске”. Била је то само љуштура, слаб одјек давних времена
када је бугарска државна идеја у средишњем Балкану био стваран политички програм.
Можда је и српска власт утицала на обликовање титуле носиоца охридског црквеног
жезла: „Матеј, преосвештенаго архиепископа нашега прве Јустинијане и све Бугарске
(Блгарије) и све поморске и западне земље”, како је забележено у манастиру Слепче.
Ово утолико пре јер је назив српског духовног вође обично пратио промене у
владарској титулатури. У овом случају последње две ознаке би можда били недоследни
умеци из српске дипломатичке праксе. Горњи цитат открива и простор његовог
деловања. Прилепски предели су још раније били под охридском столицом, о чему
сведоче и дарови архиепископа Николе манастиру Трескавац. Стефан Душан је још
једном потврдио његову непосредну зависност од охридског архиепископа. Тиме је ова
ставропигија изузета од локалног епископа. Ова појединост додатно потврђује да та
установа није посматрана као страно тело већ као користан државни део. Етничку
одредницу као део титуле поглавара Охрида, Срби су прихватали само као део далеке
прошлости. У документу насталом на Угљешином двору почетком 1369. г. на суду
незадовољна страна је изашла: „пред царство ми и пресветог архиепископа Ахриде
ипертима и егзарха целе Бугарске”. Без икаквог зазирања и краљ Марко се обраћа
Охридском архиепископу: Господину и родитељу краљевства ми светом владици
преосвештеному архиепископу [богохранима]го града Охрида, прве Јустинијане и све
Бугарске. Ово задржавање је неопходно јер преовладава став да су обласни господари
са југа свесно запоставили Пећку патријаршију, несумњиво оруђе српске државности и
подстицали црквено средиште са југа.