01.Uvod.

01.01. Šta proučava arheologija ţivotne sredine

01.02. Interdisciplinarni karakter arheologije ţivotne sredine
01.03. Osnovni pojmovi iz ekologije

01.01. Šta proučava arheologija ţivotne sredine

Arheologija ţivotne sredine prouĉava medjusobnu zavisnost ĉoveka i

ţivotne sredine. Moţe se drugaĉije reći da prouĉava ekologiju ljudskih zajednica
u prošlosti.

S obzirom na sloţenost ţivotne sredine, koja se sastoji iz fiziĉke (reljef,

geološka gradja, zemljište, klima) i biogene komponente (flora i fauna) i
metodologija arheologije ţivotne sredine je kompleksna, zapravo nasledjena iz
prirodnih nauka kao što su fizika i hemija, geonauka, nauka o organizmima, i dr.
Pojedine metode rasvetljavaju samo pojedine aspekte interakcije ĉovek /
ţivotna sredina. Krajnji cilj je objedinjavanje pojedinaĉnih aspekata interakcije
ĉovek / ţivotna sredina, i pokriva opseg tema koji se gotovo izjednaĉava sa
arheologijom, budući da je gotovo svaki aspekt ĉovekovog ţivota i delovanja
uslovljen sredinom u kojoj ţivi.

Kao i arheologija, arheologija ţivotne sredine, prouĉava kako su ljudi

ţiveli u prošlosti: gde i u kakvom okruţenju su ţiveli, koje izvore su koristili i na
koji naĉin, kakve mogućnosti im je pruţala ţivotna sredina, i sa kakvim ţivotnim
teškoćama suoĉavala, kakve su bile ekonomske strategije pomoću kojih su
preţivljavali u svetu koji ih je okruţivao.

Ţivotna sredina je kontekst u kome se odvijaju sve ĉovekove aktivnosti.

Zato je i teško razumeti ĉovekovu prošlost bez poznavanja ţivotna sredine u
prošlosti – kakva je bila klima, kako je izgledao reljef, koje vrste biljaka i
ţivotinja su naseljavale oblast u kojoj je ĉovek ţiveo? Takodje, ne moţemo
uzimati zdravo za gotovo da su sve komponente ţivotne sredine u prošlosti iste
kao i danas. Zapravo, jedan od glavnih uzroka rane evolucije ĉoveka je
prilagodjavanje na promenljivu ţivotnu sredinu: prelazak na dvonoţno kretanje
ĉovekovih primatolikih predaka bilo je uslovljeno povlaĉenjem šuma i širenjem
savana. Takodje, razvoj ljudskih zajednica u izuzetno sloţene društvene i
ekonomske sisteme dovodi do sve većeg povratnog uticaja na ţivotnu sredinu,
promenu i kontrolu nad razliĉitim elementima ţivotne sredine. Danas su
ĉovekove aktivnosti glavni uzrok mnogih lokalnih, regionalnih, pa ĉak i globalnih
ekoloških promena.

Arheološki artefakti se uvek nalaze u manje ili više “prirodnom

okruţenju”, odnosno arheološka nalazišta se nikada ne sastoje iskljuĉivo od
arheoloških artefakata, već po pravilu sadrţe i ĉitav skup “nearheoloških
materijala”, kao što su zemlja, kamen, ostaci biljaka i ţivotinja, i sl. Iako na prvi
pogled ovi materijali ne izgledaju kao deo “prave arheologije”, ipak daju
znaĉajan doprinos razumevanju ĉovekovog ţivota u prošlosti, i na taj naĉin
postaju sastavni deo arheologije. I to ne kao “višak” kojim moţemo ali ne
moramo da se bavimo, već kao integralni i obavezni deo arheoloških
prouĉavanja.

Upravo ove materijale prouĉava arheologija ţivotne sredine.

Zamislimo jedan arheološki lokalitet koji se nalazi na obali jedne reke i u

podnoţju jednog brda. Taj arheološki lokalitet predstavlja ostatke naselja koje
su ljudi osnovali, i moţemo pretpostaviti da su paţljivo izabrali mesto na kome
će se naseliti – jer od toga im je zavisilo kakav će im biti ţivot na tom mestu.
Recimo, jedan od osnovnih preduslova je blizina vode. Takodje, zavisno od
potreba, ali i društveno-istorijskih prilika zavisi i kakav se poloţaj odabira –
podnoţje brda i blizina obradivih površina, ili vrh brda i povoljne odbrambene
mogućnosti. Prema tome, reka i brdo su vrlo bitne odrednice za osnivanje i
trajanje tog staništa.

Ali, da li su reka i brdo oduvek tu? U svakom sluĉaju NE - nastali su u

nekoj geološkoj prošlosti. Ali, da li su bili tu i u vreme arheološkog lokaliteta,
koliko je reka menjala tok, i da li je bro bilo iste visine? To su pitanja na koja
odgovor daje arheologija ţivotne sredine.

Naziv discipline na engleskom jeziku je Environmental Archaeology.

01.02. Interdisciplinarni karakter arheologije ţivotne sredine

Sloţenost predmeta prouĉavanja arheologije ţivotne sredine, koji

obuhvata fiziĉke kao i organogene procese i fenomene, ima za posledicu
da se arheologija ţivotne sredine oslanja na metode i rezultate
istraţivanja mnogobrojnih drugih nauka i nauĉnih disciplina. Takodje, u
istraţivanju pojedinaĉnih procesa i fenomena po pravilu se primenjuje
više razliĉitih metoda koje ĉesto potiĉu iz razliĉitih nauka i nauĉnih
disciplina. Zbog toga se moţe reći da je interdisciplinarni pristup
svojstven arheologiji ţivotne sredine.

Prouĉavanje arheoloških lokaliteta u njihovom fiziĉkom okruţenju

vezuje arheologiju ţivotne sredine za fizičku geografiju i geologiju, kao
i mnogobrojne discipline geonauka. U istraţivanju medjuzavisnosti
poloţaja arheoloških lokaliteta od reljefa koriste se metode fiziĉke
geografije, odnosno geomorfologije. Prouĉavanje promena koje su se u
reljefu dogodile od vremena njihovog formiranja do momenta istraţivanja
upućuje na paleogeografiju, geološku disciplinu koja se bavi
prouĉavanjem geografskih predela u prošlosti i njihovim razvojem. U
prospekciji arheoloških lokaliteta koriste se metode geofizike i daljinske
detekcije. Prouĉavanje uslova ţivotne sredine u ĉovekovoj prošlosti,
naroĉito najstarijih etapa, vezuje arheologiju ţivotne sredine za geologiju
kvartara i njene mnogobrojne disipline. Razliĉite metode datovanja i
analiza materijala koje se koriste u arheologiji ţivotne sredine potiĉu iz
fizike i hemije.

Prouĉavanje materijalnog sastava matriksa u kome se nalaze

arheološki lokaliteti vezuje arheologiju ţivotne sredine za geološke nauke
koje se bave prouĉavanjem sastava i geneze stena – mineralogiju i
petrologiju, naroĉito sedimentologiju, zatim geohemiju, kao i za
pedologiju, nauku o zemljištima. Istraţivanja procesa formiranja
arheoloških nalazišta oslanjaju se na veći broj geoloških disciplina, a
naroĉito na stratigrafiju i sedimentologiju. Organski svet kvartarnog
perioda za koji se vezuje ĉovekova prošlost predmet je istraţivanja pale-
ontologije, nauke o fosilnim organizmima, s jedne strane, i biologije i
bioloških disciplina (ekologije, biogeografije) kao izvora informacija o
savremenom ţivom svetu, s druge strane. U tom smislu se u prouĉavanju
faunistiĉkih ostataka sa arheoloških lokaliteta koriste metode i rezultati
prouĉavanja paleozoologije, odnosno zoologije, a u prouĉavanju flore u
vreme egzistovanja ljudskih zajednica u prošlosti metode i rezultati
prouĉavanja paleobotanike, odnosno botanike.

Posebne discipline arheologije, koje se takodje mogu smatrati i

posebnim disciplinama "Arheologije ţivotne sredine su arheobotanika i
arheozoologija.

Tafonomija, primarno paleontološka disciplina, dobija posebno

mesto u arheozoologiji, posebnoj disciplini koja se bavi prouĉavanjem
ostataka ţivotinja sa arheoloških nalazišta, ali i arheologiji ţivotne sredine
u celini.

01.03. Osnovni pojmovi iz ekologije

Ekologija je nauka o ţivotnoj sredini (oikos (grĉ.) = dom,

domaćinstvo i logos (grĉ.) = nauka. To je nauĉna disciplina koja prouĉava
raspored i rasprostranjenost ţivih organizama i biološke interakcije izmeĊu
organizama i sredine u kojoj ţive. Ţivotnu sredinu organizma ili grupe
organizama definišu fiziĉke osobine (abiotiĉki faktori) kao što su klima, reljef i
geološka podloga, ali i drugi organizmi koji dele sa njim njegov ekosistem
odnosno stanište.

Organski svet i abiogeni faktori ĉine dinamiĉnu celinu koja se

naziva ekosistem. Drugim reĉima, ekosistem je jedinstvo biocenoze – ţivotne
zajednice koja naseljava odredjeni prostor, i biotopa – prostora koji odredjena
ţivotna zajednica naseljava.

Razliĉiti ekosistemi u jednoj klimatskoj zoni grupišu se u veće

celine – biome, a biome se grupišu u tri osnovne oblasti ţivota:
 1. oblast mora i okeana
2. oblast kopnenih voda
3. suvozemna oblast ţivota.

Ĉovekova ţivotna sredina nalazi se, naravno, u suvozemnoj

oblasti ţivota, u kojoj su zastupljeni sledeći osnovni tipovi bioma:

1. tropske vlaţne šume (dţungle), vezane za ekvatorijalnu oblast.

Odlikuje ih najveće bogatstvo i raznovrsnost ţivog sveta;
2. listopadne šume umerenih oblasti. Karakteriše ih smenjivanje –
leta i zime;
3. tajge (severne ĉetinarske šume). Rasprostranjene su u severnim
delovima Evrope, Azije i Amerike;
4. tundre – oblast bez drveća, koja se prostire severno od tajgi;
5. stepe (savane, prerije) –travnate zajednice bez šumskog drveća;
6. pustinje – sušne oblasti. Odlikuju ih visoke proseĉne temperature i
velika kolebanja temperature, kao i slaba zastupljenost ţivog sveta;
7. zelene šume i šikare – vezane za primorska podruĉja. Odlikuje ih
dugo sušno leto i blage zime sa dosta padavina.
 02. Klima. Klimatske promene tokom ĉovekove prošlosti.
Uzroci zagleĉeravanja.
02.01. Klima Zemlje
02.02. Klimatske promene tokom ĉovekove prošlosti
02.03. Uzroci klimatskih promena u kvartaru
02.04. Paleoklimatološke metode

Klima je jedan od najvaţnijih faktora ţivotne sredine. Klimatske promene

znaĉajno utiĉu na reljef, kopnene vode i okeane, biljni i ţivotinjski svet. Uticale
su znaĉajno na evoluciju ĉoveka, kao što i danas klima utiĉe na gotovo sve
apekte ĉovekovog ţivota, od poljoprivrede i arhitekture, preko industrijskih i
transportnih sistema do naĉina ishrane i dokolice.

Klimatske promene su odluĉujuće uticale na prelaz predaka hominida na

dvonoţno kretanje. Postoji mnogo varijanti pretpostavki zašto su hominidi prešli
na dvonoţno kretanje (oslobadjanje ruku za nošenje hrane, upotrebu orudja,
odbrambeni razlozi, promena ishrane, itd.), ali je malo sumnji da je u vezi sa
prilagodjavanjem ţivotu na otvorenom. A potreba za promenom biotopa,
odnosno napuštanjem šumskih predela i ţivota na drveću, i prelaska na ţivot na
otvorenim prostorima savanskog tipa, posledica je globalnog zahladjenja na
Zemlji, suţavanja oblasti rasprostranjenja šuma i širenja savana i stepa.

U novijoj prošlosti, poslednjih 10.000 godina koliko traje interglacijal u

kome ţivimo, odvijale su se suptilnije klimatske promene koje su uticale na
rasprostranjenje biljnog i ţivotinjskog sveta, zemljišta, vode i drugih izvora od
kojih zavisi ĉovekov opstanak. Ljudsko društvo se razvijalo prilagodjavajući se
tim promenama. Istovremeno, širenje ĉovekovih zajednica sa sve sloţenijim
društvenim i ekonomskim sistemima, vršilo je sve veći uticaj na ţivotnu sredinu.
Danas su ĉovekove aktivnosti glavni razlog lokalnih, regionalnih, pa ĉak i
globalnih promena u ţivotnoj sredini, ukljuĉujući i klimatske promene.

02.01. Klima Zemlje1

Klima na Zemlji se danas, kao i u prošlosti, stalno menja. Zavisi od

velikog broja faktora, spoljašnjih (Sunce, astronomski faktori), i prilika na samoj
Zemlji (vazduh, vetrovi, morske struje, led). Klima Zemlje predstavlja zapravo
jedan globalni sistem u kome su svi elementi medjusobno isprepleteni i
promena bilo kojeg elementa pogadja ceo sistem.

Najvaţniji izvor energije klimatskog sistema na Zemlji je Sunce.

Svaka taĉka na Zemlji prima Sunĉevu energiju, a isto tako, putem
zraĉenja i odbijanja, gubi izvesnu koliĉinu energije. Medjutim, koliĉina
energije koja se dobija ili gubi na razliĉitim geografskim širinama nije
ista. Na ekvatoru postoji stalna tendencija porasta temperature, jer

1
iz Stevanović, Marović i Dimitrijević, 1992, prilagodjeno
Sunĉevi zraci padaju pod pravim uglom na Zemljinu površinu, a kopno i
more apsorbuju velike koliĉine energije. Na polovima Sunĉevi zraci
padaju koso, pa je i primljena energija manja, a gubitak energije je veliki
usled odbijanja Sunĉevih zraka od snega i leda. Kada ne bi delovali
nikakvi drugi faktori osim Sunĉevih zraka, odbijanja i zraĉenja, polovi bi
svake godine bili sve hladniji, a ekvator sve topliji. Faktori koji medju
njima uspostavljaju ravnoteţu su vetrovi i morske struje.

Okeani na Zemlji su neprestano u pokretu. Vode u okeanima kreću se u

odredjenim pravcima koje nazivamo morskim strujama. Pravac kretanja i
intenzitet morske struje zavisi od vetra, saliniteta i temperature vode, oblika
okeanskog dna i okretanja Zemlje.

Jedna od najjaĉih okenaskih struja je Golfska struja. Nastaje tako što se

površina vode u severnom Atlantiku hladi vetrovima sa Arktika, voda postaje
slanija i gušća pa ponire na dno okeana, i pomera se ka ekvatoru gde se
polako greje. U oblasti Meksiĉkog zaliva okreće ka severu u Atlantik, sada kao
topla morska struja. Golfska struja donosi toplotu na obale severozapadne
Evrope i glavni je razlog što su tamo zime relativno blage u poreĊenju sa
oblastima unutar Evropskog kontinenta na istoj geografskoj širini. Proseĉna
godišnja temperatura na severozapadu Evrope je oko 9 stepeni viša od proseka
za ovu geografsku širinu.

Raspored i pravci kretanja morskih struja i vetrova znaĉajno su uticali na

zagleĉeravanje polova u kvartaru, i još uvek igraju veliku ulogu u smeni ledenih
i medjuledenih doba, kao i u razlikama u glacijacijama severne i juţne
polulopte. Današnj polovi su izolovani od toplih struja na dva naĉina. Juţno od
juţnih kontinenata, iza Juţne Amerije, juţne Afrike i Australije, u pojasu koji se
nalazi oko 60 stepeni juţne geografske širine, nalaze se prostrane vodene
mase bez kopna. Ovaj pojas se naziva “vrišteće šezdesete” jer u njemu
neprestano duva jak zapadni vetar koji podiţe talase, oluje i neprekidnu morsku
struju koja okruţuje Antarktik. Zbog toga tople vazdušne i morske struje nikad
ne dopiru do Antarktika i ovo kopno ostaje zaledjeno.

Severni pol, nasuprot tome nalazi se u moru, ali je potpuno omedjen

kopnom. Izmedju Aljaske i Sibira nalazi se vrlo uzan i plitak Beringov moreuz,
izmedju Kanade i Grenlanda Davis prolaz je suţen ostrvima Kanadskog Arktika,
a najširi prolaz postoji izmedju Islanda i Norveške. Pri tome, prinos slatke vode
je veliki, jer se mnogobrojne reke koje teku preko Kanadskog štita i Sibira
ulivaju u Aktiĉki okean. Isparavanje je slabo, jer su temperature niske.
Osladjene vode lakše se smrzavaju, a od ledene površine se reflektuju sunĉevi
zraci.

Razlike izmedju Juţnog i Severnog pola su instruktivne i za objašnjenje

globalnog zagleĉeravanja – na Juţnom polu je do zagleĉeravanja došlo još u
miocenu, ali ovo nije imalo globalni efekat jer led nema gde da se širi, a na
Severnom polu inicijalno zahladjenje izazove širenje leda na kontinentima -
glacijal, kao što i otopljavanje izaziva povlaĉenje leda i poĉetak medjuledenog
doba.

Na klimu na Zemlji utiĉe i vazduh, odnosno atmosfera. Sunce zagreva

Zemlju svojim zracima koji uspeju da kroz atmosferu stignu do površine.
Površina se na taj naĉin zagreva a zatim i sama zraĉi toplotu nazad u
atmosferu. Gasovi u atmosferi kao izolator zadrţavaju tu toplotu, i taj efekat se
naziva "staklena bašta". Bez uticaja ovog efekta temperatura na površini Zemlje
bila bi oko 30 stepeni niţa nego što je sada. Medjutim, u novije vreme, koliĉina
gasova koji deluju kao izolator, a naroĉito koliĉina ugljen dioksida, povećava se
sagorevanjem fosilnih goriva, i dovodi do globalnog zagrevanja.

Jedan od bitnih delova klimatskog sistema na samoj Zemljinoj površini je

led. Ledene površine reflektuju Sunĉeve zrake, što znaĉi da primaju manje
Sunĉeve energije od nezaledjenih površina. To dovodi do pada temperature,
što pogoduje širenju ledenih površina. Ova osobina ledenih površina da se šire
"same od sebe" naziva se "feed-back" efekat. Ona je znaĉajno uticala na
širenje leda na Zemlji tokom ledenih doba u kvartaru, koje je nastupalo posle
inicijalnog zahladjenja. Takodje, povećanjem koliĉine leda na Zemlji smanjuje
se koliĉina vode u morima i okeanima, što dovodi do spuštanja njihovog nivoa i
promena obalskih linija.

Hladna razdoblja u geološkoj prošlosti, naroĉitu u kvartaru, tokom

kojih dolazi do formiranja centara zagleĉeravanja i širenja ledniĉkih
pokrova nazivaju se glacijali, a toplija razdoblja, tokom kojih dolazi do
otopljavanja i povlaĉenja ledniĉkih pokrova nazivaju se interglacijali.

Globalno zahladjenje klime i glacijacije nisu, medjutim, pojave

vezane samo za kvartar. Zemlja je prošla kroz veći broj ledenih doba koja
su trajala pribliţno 20-100 miliona godina, a bila razdvojena intervalima od
oko 150 miliona godina ili duţim. Najintenzivnija su bila ledena doba u
prekambrijumu (pre oko 700 miliona godina) i u mladjem paleozoiku
(permo-karbonsko ledeno doba, pre oko 300 miliona godina). U mladjem
paleozoiku kopno na Zemlji bilo je predstavljeno jedinstvenim kontinentom
koje se naziva Pangea. Mada se središte ovog superkontinenta nalazilo
na ekvatoru, njegovi juţni delovi nalazili su se u oblasti juţnog pola.
Naime, do zagleĉeravanja je moglo doći samo kada su se veliki delovi
kopna na Zemlji nalazili u blizini polova. Permokarbonska glacijacija
ostavila je tragove u delovima današnjeg Brazila, Argentine, Juţne Afrike,
Indije, Antarktika i Australije. Na poĉetku mezozoika došlo je do cepanja
superkontinenta Pangee. Polovi su se nalazili u moru. To je najverovatnije
razlog zašto je tokom celog mezozoika klima na zemlji bila topla. Govori
se o "preskoĉenom" jurskom ledenom dobu.

02.02. Klimatske promene tokom čovekove prošlosti

Pojava ĉovekovih predaka, prvih hominida, vezuje se za pliocen, petu i

poslednju geološku epohu tercijara, koja poĉinje pre oko 5 miliona godina.
Poĉetak ove epohe karakteriše zahladjenje i sniţavanje nivoa svetskog mora.
Sredinom pliocena formira se ledniĉki pokrov na Severnom polu. Njegovo
postojanje, uz već postojeći ledeni pokrov na Antarktiku koji se formirao još u
miocenu, uvodi Zemlju u ledeno doba koje nazivamo kvartarno ledeno doba, jer
dostiţe puni intenzitet na kraju tercijara i poĉetku sledećeg geološkog perioda –
kvartara.

Osim osetnog zahladjenja u odnosu na klimu tercijara, klimu

kvartara karakterišu još više ĉeste klimatske oscilacije - smena toplih i
hladnih razdoblja, glacijala i interglacijala. Tokom kvartara smenilo se
pedeset klimatskih ciklusa (glacijal + interglacijal), odnosno klima se
menjala od tople u hladnu i obratno ĉak 100 puta. Tokom prvog miliona
godina trajanja kvartara glacijali postaju sve hladniji i hladniji a amplitude
srednjih godišnjih temperatura izmedju glacijala i interglacijala sve veće.
U poslednjih 700 hiljada godina koje pokrivaju osam poslednjih glacijala,
na Zemlji preovladjuju glacijalni uslovi, a prekidaju ih samo relativno kratki
interglacijali. Temperaturna kriva ima karakteristiĉan, testerast izgled.
Glacijali poĉinju postepenim padom temperature, traju dugo, oko 100
hiljada godina, a završavaju se naglo, naglim porastom temperature.
Topla razdoblja, interglacijali, traju oko 10 hiljada godina, a zatim dolazi
do postepenog pada temperature.

Iako je ritam smene glacijala i interglacijala karakteristiĉan i

relativno ujednaĉen, glacijali i interglacijali se medju sobom razlikuju po
duţini, dostignutim maksimalnim i minimalnim temperaturnim vrednostima
i drugim klimatskim parametrima, i oscilacijama koje se dešavaju u kraćim
vremenskim razmacima.

Najbolje su poznate prilike i tok klimatskih promena u poslednjem

interglacijalu i glacijalu. Poslednji interglacijal poĉinje pre oko 130.000
godina i predstavlja relativno stabilan period sa preteţno toplom, vlaţnom
klimom. U ovom razdoblju veći deo severozapadne Evrope prekrivale su
mešovite šume. Serija brzih i oštrih klimatskih promena koje dovode do
povlaĉenja šuma i širenja otvorenih predela pre oko 116.000 godina
oznaĉava poĉetak poslednjeg glacijala. Maksimum zahladjenja u
poslednjem glacijalu vezuje se za razdoblje od pre 25-18.000 godina.
Ledeni pokrovi koji su pokrivali severnu Ameriku i Evroaziju dostizali su
debljinu do 3 km. Na juţnoj hemisferi veliki delovi Argentine, Ĉilea i Novog
Zelanda bili su pod ledom, kao i najviše planine Australije i juţne Afrike.
Ukupna koliĉina leda bila je oko 3 puta veća od one koja se danas nalazi
na Zemlji. Ovo je uticalo na sniţenje globalnog nivoa mora za oko 130 m.
Srednja temperatura na celoj Zemlji bila je niţa 5-8 C nego današnja, a u
oblastima ledniĉkih pokriva na severnoj hemisferi 12-14 C.

Naredno razdoblje, savremeni interglacijal, koji nazivamo holocen,

poĉinje rastom temperature do pribliţno današnjih vrednosti koje se
dešava pribliţno pre oko 10.000 godina. Holocen u celini odlikuje
stabilnija klima nego prethodno razdoblje poslednjeg glacijala, ali su se
ipak i u holocenu dešavale klimatske promene, koje nisu uvek istim
intenzitetom pogadjale razliĉite oblasti na Zemljinoj površuini. Pre oko
8.000 dolazi do zahladjenja koje traje oko 200 godina. Globalne
temperature dostiţu maksimum pre oko 6000 godina. Mešovite šume
prodiru do visokih geografskih širina na severnoj hemisferi: u Evropi, pre
oko 7000 godina, prostiru se nekih 200-300 km severnije nego danas, dok
će se na severnoameriĉkom kontinentu, u severnoj Kanadi, naći na
svojim krajnjim severnim granicama nekih 2-3000 godina kasnije, usled
sporijeg otapanja Laurentijskog ledniĉkog pokrova. Srednja letnja
temperatura na srednjoj geografskoj širini na severnoj hemisferi bila je 2-3
stepena viša od današnje. Ova klimatska faza poznata je kao atlantik, a
za klimatski optimum u atlantiku smatra se da je imao veliki znaĉaj za
razvoj i širenje poljoprivrede.

Na niţim geografskim širinama holocenski klimatski optimum

ogledao se ne toliko u višim temperaturama, koliko u povećanoj vlaţnosti
i intenzivniojj cirkulaciji letnjih monsuna. Sahara je bila plodna ravnica,
bogata biljnim i ţivotinjskim svetom. Zahladjenje do koga dolazi pre oko
5.500 godina najdramatiĉnije promene donosi upravo ovoj oblasti i
suprtroskom regionu u celini. Sahara se postepeno pretvara u pustinju.

Najhladniji interval od klimatskog optimuma do danas naziva se

malo ledeno doba i vezuje se za razdoblje od sredine XVI do sredine XIX
veka. Ovo zahladjenje pogadja uglavnom severnu hemisferu, a opadanje
temperature iznosi oko 1 stepen. Sredinom XVII veka gleĉeri u
Švajcarskim Alpima napredovali su na jug, postepeno dostiţući
pojedinaĉne kuće pa ĉak i cela sela. Reke u Engleskoj i Holandiji ĉesto su
se zamrzavale preko zime i ljudi su se klizali preko njih, i ĉak odrţavali
sajmove na zaledjenim površinama.

02.03. Uzroci klimatskih promena u kvartaru 2

Usled feed-back efekta, kada na Zemljinoj površini dodje do pada

temperature i formira se ledniĉki pokrov, on sam po sebi teţi da se širi.
Ova ĉinjenica pomaţe da se razume kako su se ledniĉki pokrovi širili
tokom glacijala, i povlaĉili se, usled porasta temperature, u
interglacijalima. Medjutim, postavlja se pitanje šta uslovljava tu poĉetnu
promenu koliĉine leda, odnosno temperature, i šta je uzrok cikliĉnom
smenjivanju glacijala i interglacijala. Razliĉiti faktori u kosmosu i na
samoj Zemlji mogu da izazovu zahladjenje, kao što su na primer,
smanjenje koliĉine energije koju emituje Sunce, nejednaka
koncentracija ĉestica kosmiĉke prašine usled koje se smanjuje koliĉina
Sunĉeve energije koju Zemlja prima, ili promene koncentracije
ugljendioksida u atmosferi (efekat staklene bašte). Pored toga što se

2
iz Stevanović, Marović i Dimitrijević, 1992, prilagodjeno
promena ovih faktora uglavnom ne moţe dokazati, malo je verovatno da
se oni cikliĉno menjaju. Pojaĉana vulkanska aktivnost takodje moţe
dovesti do klimatskih promena na Zemlji. Radom vulkana, u atmosferi
raste koncentracija fine vulkanske prašine, koja izaziva odbijanje veće
koliĉine Sunĉeve energije, a samim tim i pad temperature. Teorijski
posmatrano, vulkanska aktivnost moţe izazvati ledeno doba. Medjutim,
u stenama kvartarne starosti nema dokaza za ovu hipotezu, a naroĉito
ne za cikliĉne vulkanske aktivnosti koje su mogle uticati na cikliĉnu
promenu klime tokom kvartara.

Nastanak ledenih doba, mehanizam smenjivanja hladnih i toplih

razdoblja, izraĉunavanje vremena njihovog napredovanja i povlaĉenja,
kao i predikciju budućih ledenih doba objašnjava astronomska teorija o
uzrocima zagleĉeravanja.

Tri faktora utiĉu na intenzitet solarne radijacije, odnosno koliĉinu

toplotne energije koju Zemlja dobija od Sunca:
1. Ekscentricitet orbite. Zemljina orbita oko Sunca je elipsa
(ekliptika) ĉiji se oblik menja u intervalima od oko 100.000 godina.
2. Precesija. Zemlja se obrće oko svoje ose uz rotaciju po jednoj
uskoj dvostrukoj kupi u intervalima od oko 21.000 godina.
3. Iskošenje ekliptike. Osa rotacije Zemlje je nagnuta u odnosu na
ravan ekliptike, a taj ugao se menja za oko 2.4° pribliţno svakih 41. 000
godina.

Uzroci ovih cikliĉnih promena astronomskih faktora leţe u dinamici

Sunĉevog sistema u kome planete medjusobno utiĉu jedna na drugu.

Same zakonitosti o Zemlji kao planeti, njenom poloţaju u odnosu

na Sunce i zakonitostima njenog kretanja poznate su još od Galileja,
Dj.Bruna, Keplera. i dr. Medjutim, na vezu izmedju zakona nebeske
mehanike i promena klime na Zemlji, odnosno smene ledenih doba, ukazali
su pariski matematiĉar Ţozef Ademar (1842, "Revolucija mora") i engleski
nauĉnik Dţejms Krol (1875 "Klima i vreme").

Jedno od centralnih mesta u dokazivanju ove teorije zauzima Milutin

Milanković (1879-1958). On je izraĉunao intenzitet solame radijacije za
geografske širine 65, 60 i 55 stepeni za proteklih 650.000 godina (krive
osunĉavanja su objavljene 1924.godine u Kepen i Wegener "Klime u
geološkoj prošlosti").

Astronomska teorija je jedno vreme bila gotovo potpuno odbaĉena,

uglavnom zbog toga što se Milankovićevi proraĉuni nisu mogli "uklopiti" u
tada vaţeća shvatanja o broju glacijala i interglacijala, zasnovana na
prouĉavanju terestriĉnih naslaga. Medjutim, istraţivanje dubokomorskih
tvorevina, i uspostavljanje "stratigrafije kiseonikovih izotopa", u velikoj meri
je potvrdilo osnovanost astronomske teorije i uticaj ciklusa od 100.000,
41.000 i 21.000 godina na klimatske oscilacije.
 Najveći uticaj ima ciklus od 100.000 godina, i on uglavnom odredjuje
ritam glacijal/interglacijal, dok se uticaji kraćih ciklusa interpoliraju i
odredjuju manje klimatske oscilacije (stadijali i interstadijali).

Usled razlike u amplitudama astronomskih faktora, intenzitet solarne

radijacije nije isti u svakom glacijalu, odnosno interglacijalu. Osim toga, na
klimatske prilike u kvartaru mogli su uticati i drugi faktori, pre svega oni na
Zemlji: raspored kopna i mora, tektonski pokreti, vulkanska aktivnost, ĉak
i organski svet, i nadovezivati na promene izazvane astronomskim
faktorima.

02.04. Paleoklimatološke metode: analize jezgara bušotina leda

i morskog dna

Rekonstrukcijom klime u geološkoj prošlosti Zemlje, pa i klime

tokom ĉovekove prošlosti, bavi se paleoklimatologija. Metode
paleoklimatoloških prouĉavanja na osnovu kojih se vrši rekonstrukcija
klime zasnivaju se na dešifrovanju odredjenih fiziĉkih parametara koji se
menjaju zajedno sa klimatskim promenama, kao i dešifrovanju promena u
organskom svetu. Postoji veliki broj takvih metoda, od kojih neke sa
iznenadjujućom preciznošću odredjuju varijacije odredjenih klimatskih
parametara u prošlosti. Medjutim, ono što je revolucionarno uticalo na
naše znanje o klimatskim promenama u prošlosti, nije razvoj bilo koje
pojedinaĉne metode, već razvoj novih tehnologija, koje su omogućile da
se vrše bušenja morskog dna na velikoj dubini, i duboka bušenja polarnog
leda, zahvaljujući kojima se dolazi do jezgara sedimenata nataloţenih na
dnu mora i okeana i leda akumuliranog u ledniĉkim pokrovima na
polovima. A ova jezgra nose u sebi informacije o promenama klime.
Sneg koji se iz godine u godinu taloţi ne ledniĉkim pokrovima, pod
uslovom da se ne topi u leto, pod pritiskom se pretvara u led. Slojići leda
koji odgovaraju godišnjoj akumulaciji snega u jezgrima izvadjenim iz
bušotina predstavljaju kontinualni zapis o klimatskim promenama tokom
vremena u kome su nastali, jer sadrţe informacije o koliĉini godišnjih
padavina, promenama u temperaturi, mehuriće vazduha na osnovu kojih
se mogu dobiti podaci o sastavu atmosfere, kao i prašinu transportovanu
vetrovima sa niţih geografskih širina, ukljuĉujući vulkansku prašinu
ukoliko je bilo velikih vulkanskih erupcija u vreme njihovog formiranja.
Bušenja leda na Antakrtiku i Grenlandu zapoĉeta su 60-tih godina
prošlog veka. 90-tih godina objavljeni su rezultati analize ledenih jezgara
dugih preko 3 km, izbušenih na Grenlandu. Dobijeni su veoma detaljni
podaci o klimi u poslednjem glacijalu i u holocenu. Bušenja na Antarktiku dala
su znaĉajne podatke o poslednjih 730.000 godina, odnosno 8 poslednjih
glacijala.
Na okeanskom dnu taloţe se sedimenti koji imaju ujednaĉene osobine
na ogromnom prostoru, za razliku od naslaga koje nastaju na kopnu ili u manjim
basenima, koje zavise od lokalnog reljefa i drugih lokalnih uslova. Naslage na
okeanskom dnu su takodje, po pravilu, manje izloţene poremećajima. Kako se
menjaju uslovi ţivotne sredine, na okeanskom dnu se taloţe slojevi, a u njima i
ostaci organizama koji su ţiveli u vreme njihovog formiranja, na primer ljušture
foraminifera, jednoćelijskih ţivotinja. Foraminifere su dobile ime po otvorima
(lat. foramen) kroz koji izlaze protoplazmatiĉni izraštaji, zahvaljujući kojima
foraminifere plutaju na vodi ili u vodenom stubu. Razliĉite vrste foraminifera ţive
u razliĉitim klimatskim uslovima. Zahvaljujući tome, na osnovu njihovih ostataka
mogu se rekonstruisati klimatski uslovi koji su vladali u vreme formiranja slojeva
u kojima su njihovi ostaci pronadjeni. Tokom pleistocena, kada su se na kopnu
smenjivala ledena i medjuledena doba, na okeanskom dnu su se taloţili
naizmeniĉno slojevi sa ostacima toplodobnih i hladnodobnih foraminifera i
drugih morskih organizama. Dolaţenje do podataka o klimatskim promenama
na osnovu prouĉavanja ostataka organizama predstavlja primenu
paleontološke, odnosno paleoekološke metode.
Ostaci organizama u naslagama na okeanskom dnu posluţili su, takodje,
i za primenu jedne mnogo preciznije paleoklimatološke metode:
paleotemperaturne metode ili izotopne paleotermometrije.
Ova metoda se zasniva na ĉinjenici da je izotopski sastav kiseonika u
karbonatima nastalim u morskoj vodi proporcionalan izotopskom sastavu
kiseonika u morskoj vodi. On je, osim toga, zavisan od temperature. Organizmi
uzimaju iz vode materijal za gradjenje svojih ljuštura, pa se na taj naĉin ovaj
odnos uoĉava u njihovim ljušturama. Širenje ledniĉkog pokrivaĉa na
kontinentima tokom pleistocena je dovodilo do zarobljavanja veće koliĉine
lakšeg izotopa O16 u ledu, dok je koliĉina teškog izotopa O18 u vodi rasla.
Merenjem odnosa ova dva kiseonikova izotopa u ljušturama mikroorganizama
nadjenih u uzorcima iz dubokomorskih bušotina dobijaju se, prema tome,
podaci o promenama veliĉine ledniĉkog pokrivaĉa na Zemlji, odnosno
promenama temperature u vremenu u kome su slojevi iz kojih potiĉu uzorci
nastajali.
 03. Hronologija.
03.01. Naziv i osnovna podela kvartarnog perioda
03.02. Opšta podela i trajanje kvartara
03.03. Istorijat istraţivanja kvartarnog perioda
03.04. Globalna hronologija kvartara – stratigrafija kiseonikovih izotopa
03.05. Regionalne stratigrafske podele kvartara
03.05.01. Stratigrafska podela pleistocena u Alpima
03.05.02. Stratigrafska podela pleistocena u severnoj Evropi
03.05.03. Podela holocena u Baltiĉkoj oblasti

Razumevanje protoka vremena i odredba starosti jedan su od najvaţnijih

zadataka arheologije. Da bi odredila vreme i redosled dogadjaja u prošlosti
arheologija se oslanja na relativnu i apsolutnu hronologiju3. Relativna
hronologija u arheologiji zasniva se na karakteristikama materijalnih kultura
ljudskih zajednica, i na osnovu nje je izvršena osnovna arheološka podela na
praistorijsko doba, doba antiĉkih civilizacija, srednji vek, novi vek i savremeno
doba, odnosno podela praistorije na kamena i metalna doba. Apsolutna
hronologija starost izraţava u godinama, a zasniva se na razliĉitim pojavama i
procesima koje se odvijaju u poznatom vremenu u neoorganskom ili organskom
svetu. Kada su u pitanju najstarije etape u razvoju ĉoveka, arheologija se
oslanja na geohronologiju i metode apsolutnog datovanja koje se primenjuju u
geologiji.

U geoloskoj podeli vremena ĉovekova istorija odvija se u geološkoj eri

kenozoik (koji obuhvata poslednjih 65 miliona godina), u poslednjoj epohi
starijeg kenozojskog perioda tercijara koja se naziva pliocen (pre 5-2.6 miliona
godina), i u kvartarnom periodu (poslednjih 2.6 miliona godina)4. U pliocenu se
od predaĉkih ĉovekolikih majmuna odvaja i evoluira prvi predstavnik ĉovekove
familije, rod Australopithecus. Pojava ĉovekovog roda Homo, i celokupna
preostala praistorija i istorija odvijaju se u kvartaru.

S obzirom na izrazita klimatska kolebanja u kvartaru, hronologija kvartara

se u najvećoj meri zasniva na klimatskim promenama, pre svega na smeni
hladnih i toplih razdoblja.

03.01. Naziv i osnovna podela kvartarnog perioda5

Naziv kvartar koristi se još od poĉetaka razvoja geologije, kada se

istorija Zemljine kore delila na primarno, sekundarno, tercijarno i kvartarno
doba. Prvi ga je upotrebio Đovani Arduino 1759. za aluvijalne naslage reke Po

3
hronologija je nauka o vremenu, odnosno redosledu dogaĊaja
4
pri upotrebi geohronoloških jedinica mora se voditi raĉuna o njihovoj hijerarhiji. Najvaţnije
geohronološke jedinice su: eon, era, period i epoha (poredjane od šire ka uţoj). Na primer,
fanerozojski eon, kenozojska era, kvartarni period, pleistocenska epoha. Zbog toga je pogrešno
reći kvartarna era, ili kvartarna epoha, a pravilno iskljuĉivo kvartarni period.
5
iz Stevanović, Marović i Dimitrijević 1992, Geologija kvartara, malo izmenjeno.
u Italiji, Kasnije (1829) francuski geolog Denoaje (Desnoyers) nazvao je
kvartarnim reĉne naslage koje prekrivaju tercijarne tvorevine u Pariskom
basenu.

Paralelno sa razvojem glacijalne teorije, kao sinonim za kvartar u

upotrebi je naziv lednički period. Ĉ.Lajel (Ch.Lyell), 1839.godine, uvodi
termin pleistocen (grĉki πλεῖστος = većinom, i καινός = nov). Njime je
oznaĉio slojeve sa ostacima molusaka medju kojima ima preko 70 %
savremenih vrsta, za razliku od tercijara (50% savremenih vrsta), ili još
starijih perioda u kojima preovladjuju ili su iskljuĉivo zastupljene izumrle
vrste. E.Forbs (E.Forbes), 1864.godine predlaţe da naziv "pleistocen" bude
sinonim za ledniĉki period, a da se za postledniĉki uvede termin savremeni
(recentni).

Jedno vreme, dok se smatralo da su eratiĉki blokovi severne

Nemaĉke iz vremena "velikog potopa", korišćeni su nazivi diluvijum za
ledniĉki i aluvijum za postledniĉki period. Upotreba ovih termina se
naroĉito dugo zadrţala kod nemaĉkih nauĉnika.

Kako je jedno od glavnih obeleţja kvartarnog perioda pojava i razvoj

ĉoveka, ruski nauĉnik Pavlov 1922.godine uvodi naziv antropogen (anthro-
pos, grĉ.= ĉovek). Ovaj termin se i danas koristi, naroĉito u ruskoj literaturi,
i upotrebljava se paralelno sa nazivom kvartar.

Neki istrazivaĉi predlagali su da se kvartar, s obzirom na pojavu i

razvoj ĉoveka, izdvoji kao posebna era - antropozoik. Medjutim, iako se
ĉovek tokom kvartarnog perioda istakao kao "geološki faktor", koji u
znatnoj meri utiĉe na razvoj organskog sveta i reljefa na Zemljinoj
površini, nije opravdano izdvajati ga kao posebnu eru, s obzirom na
kratko trajanje u odnosu na starije ere. S druge strane, ima shvatanja da
kvartar ne bi uopšte trebalo izdvajati u samostalni period, jer je njegova
duţina manja od bilo kojeg kata tercijara, pa su kao nazivi za kvartar
korišćeni i termini postpliocen, posttercijar i dr.

O svakom od pomenutih naziva, odnosno o preciznosti termi-

nološke odrednice vodjene su brojne diskusije, i nijedan naziv nije
bezrezervno prihvaćen. Tako, na primer, naziv "kvartar''' je izgubio
prvobitni smisao, jer nije ĉetvrta era po redu. "Ledniĉki period" ne
odgovara u potpunosti vremenu koje markira, jer su se hladni glacijalni
stadijumi smenjivali sa interglacijalnim u kojima je klima bila sliĉna
današnjoj ili toplija. Ipak, najšire je prihvaćen termin "kvartar''', zvaniĉno
potvrdjen još 1888.godine na Medjunarodnom geološkom kongresu u
Bolonji, koji se i dalje oficijelno koristi u Medjunarodnom savezu
geoloških nauka (lUGS).
 03.02. Opšta podela i trajanje kvartara6

Kvartar je najmladji i najkraći geološki period. Deli se na dve epohe

sasvim razliĉite duţine: pleistocen, koji obuhvata vreme izmedju 2.6
miliona godina i 11.500 godina, i holocen, koji poĉinje pre 11.500 godina i
još uvek traje.

Pleistocen je epoha tokom koje se na Zemlji smenjuju ledena i

medjuledena doba, a holocen epoha koja odgovara poslednjem,
sadašnjem medjuledenom dobu. Pleistocen se deli na donji, srednji i
gornji.

Donja granica donjeg pleistocena, a time i kvartarnog perioda, vezuje se

za poĉetak negativne paleomagnetne epohe Matujama, pre 2.6 miliona godina,
zbog toga što u to vreme dolazi do znaĉajnog zahlaĊenja na severnoj
polulopti, i smene suvih hladnih i toplih vlaţnih razdoblja. 7

Granica izmedju donjeg i srednjeg pleistocena nalazi se na granici

negativne paleomagnetne epohe Matujama i pozitivne Brines, tj. pribliţno
pre 0.73 miliona godina.

Granica izmedju srednjeg i gornjeg pleistocena odgovara izotop-

skom stadijumu № 5, tj. pre oko 125.000 godina.

Granica izmedju pleistocena i holocena odredjuje se u 11.500

godina pre sadašnjosti, a vezuje za povlaĉenje ledniĉkih pokrova na
severnoj hemisferi.

03.03. Istorijat istraţivanja kvartarnog perioda8

U ranim stadijumima razvoja geoloških nauka, kvartarne tvorevine

nisu izazivale naroĉitu paznju istraţivaĉa. Obiĉno su tretirane kao "nanos"
koji predstavlja prepreku za prouĉavanje starijih tvorevina. Prva
istraţivanja bila su prostorno vezana pre svega za podruĉje
pleistocenskih glacijacija, dok je istraţivanje vanglacijalnih terena dugo
bilo u drugom planu.

6
prema Stevanović, Marović i Dimitrijević 1992, Geologija kvartara
7
Do skora je poĉetak pleistocena, odnosno kvartara vezivan za poĉetak zahladjenja u
Mediteranskom basenu, odnosno za poĉetak pozitivne paleomagnetne epizode Olduvaj
(unutar negativne paleomagnetne epohe Matujama), tj. 1.87 miliona godina pre
sadašnjosti.
8
iz Stevanović, Marović i Dimitrijević, 1992, prilagodjeno
 Veliki znaĉaj za razumevanje fenomena kvartarnog perioda imala
su prouĉavanja savremenih glacijalnih oblasti. Prvi "nauĉni rad" o
savremenim lednicima odnosi se na lednike Islanda, a napisan je krajem
XVII veka, doks u alpski lednici u Evropi prvi put opisani poĉetkom XVIII
veka.

Veliki interes za kvartar glacijalnih oblasti u vezi je sa pojavom

eratiĉkih blokova – takozvanog "lutajućeg kamenja". To su uglaĉani i
izbrazdani blokovi stena transportovani ledom, koji leţe na podlozi sa
kojom nemaju ništa zajedniĉko. Oni su dokaz da su oblasti u kojima se
nalaze nekada bile prekrivene ledom, a na osnovu eratiĉkih blokova koji
imaju karakteristiĉan petrološki sastav, ili sadrţe fosile, moţe se odrediti
duţina i pravac kretanja nekadašnjih lednika.

Na njihovo ledniĉko poreklo pojedini prirodnjaci ukazivali su još

krajem XVIII veka, ali će se još dugo potom o njihovom poreklu voditi
diskusija. Ne treba zaboraviti da je ovo vreme kada su i uĉeni ljudi
verovali u realnost biblijskog potopa i kada je kod većine geologa bilo
rasprostranjeno mišljenje da su eratiĉki blokovi na velike razdaljine bili
preneti bujicama velikog potopa. Ĉuveni britanski geolog Ĉarls Lajel
(Charles Lyell, 1797 –1875) dao je nešto drugaĉije objašnjenje - da su
"lutajuće kamenje" donele ledene sante koje su plutale po moru Evrope.
Ova hipoteza bila je zasnovana na poredjenju sa inaĉe taĉnim podacima,
o materijalu koji raznose ledene sante oko Grenlanda.

I pored sve većeg broja pojedinaĉnih dokaza u korist ledniĉke

teorije, tek je Luj Agasi (Louis Agassiz, 1807-1873), švajcarski
paleontolog i geolog uspeo da zainteresuje nauĉnu javnost i uzdrma
dotadašnje shvatanje, utvrdivši ledniĉko poreklo lutajućeg kamenja na
planini Juri. Njegovo predavanje na godišnjem skupu Švajcarskog
prirodnjaĉkog društva odrţanom 1837. godine oznaĉilo je poĉetak prihvatanja
teorije o ledenom dobu.

Krajem XIX i poĉetkom XX veka objavljivano je sve više radova koji

idu u prilog ledniĉkoj teoriji. U prvo vreme smatralo se da je postojalo
samo jedno veliko ledeno doba (monoglacijalizam). Kada je utvrdjeno da
postoji više horizonata morena, koje su dokaz da je ledniĉki pokrov nadi-
rao i povlaĉio se u više navrata, prihvaćeno je shvatanje da je tokom
kvartara bilo više ledenih doba koja su se smenjivala sa toplijim raz-
dobljima (poliglacijalizam).

Izuzetan znaĉaj za prihvatanje shvatanja o postojanju više ledenih

doba imali su radovi Penka (Albrecht Penck) i Briknera (Eduard Brückner)
koji zapoĉinju svoja klasiĉna istraţivanja 1901. a završavaju ih
1909.godine. Izmedju ostalog, ovi autori su ustanovili ĉetiri glacijala (ginc,
mindel, ris i virm) i tri interglacijala i postavili stratigrafsku podelu koja je,
sa kasnijim dopunama, u upotrebi sve do današnjih dana.
 U XX veku kvartarna istraţivanja su vrlo intenzivna i raznovrsna. Pri
tome je došlo do formiranja razliĉitih stratigrafskih podela u razliĉitim
oblastima. U oblasti velikih kontinentalnih ledniĉkih pokrova (severna
Evropa i severna Amerika) regionalne hronostratigrafske podele izvedene
su na osnovu stratigrafije morenskih i fluvioglacijalnih sedimenata; u
alpskoj visokoplaninskoj oblasti, podela je izvršena na osnovu broja i
poloţaja fluvioglacijalnih i aluvijalnih terasa; u periglacijalnim oblastima na
osnovu horizonata pogrebenih zemalja u lesnim naslagama; u priobalnim
oblastima na osnovu marinskih tvorevina.

Zbog toga što se zasnivaju na genetski razliĉitim tipovima naslaga,

granice pleistocenskih etapa u razliĉitim regionalnim podelama kvartara
nemaju uvek isti poloţaj. Takodje, klimatska kolebanja, koja u velikoj meri
odredjuju cikliĉnost kvartarnih naslaga, nisu bila istog intenziteta i nisu se
odrazila istovremeno u razliĉitim oblastima. Usled toga je korelacija
regionalnih hronostratigrafskih shema veoma sloţena, a njihov znaĉaj i
primena lokalnog karaktera.

Šezdesetih godina XX veka razvija se "Delta 018 stratigrafija", ili

"stratigrafija kiseonikovih izotopa", koja predstavlja globalnu hronologiju
kvartara i koja potvrdjuje astronomsku teoriju o promeni klime i uzrocima
glacijacija.

03.04. Globalna hronologija kvartara – stratigrafija kiseonikovih

izotopa9

Globalna hronologija kvartara zasniva se na astronomskoj teoriji o

promeni klime i uzrocima glacijacija, a naziva "stratigrafija kiseonikovih
izotopa". Zasniva se na “marinskim izotopskim stadijumima” (MIS - Marine
Isotope Stage), koji su ranije nazivani “kiseonikovi izotopski stadijumi” (OIS).
Marinski izotopski stadijumi su vremenski intervali izdvojeni na osnovu
prouĉavanja odnosa kiseonikovih izotopa u karbonatnim ljušturicama
foraminifera, koji odraţavaju promene u klimi (viši odnos 18O/16O - hladnija
klima, niţi odnos – toplija). Svaki od ovih stadijuma predstavlja jedan glacijal,
interglacijal, stadijal ili interstadijal. Interglacijali su predstavljeni neparnim
brojevima, a glacijali parnim, a brojanje poĉinje od sadašnjosti pa sve dublje u
prošlost. Stadijumi su objedinjeni u cikluse, koje ĉine obiĉno jedan interglacijal i
jedan glacijal, i obeleţeni su velikim latiniĉnim slovom. Izuzetak je ciklus A, koji
je nedovršen, odnosno sastoji se samo od interglacijala MIS1, i ciklus B, koji
obuhvata 4 stadijuma, MIS2-5, pri ĉemu MIS2-4 odgovaraju poslednjem
glacijalu (MIS3 je prvobitno pogrešno smatran za interglacijal), a MIS 5
poslednjem interglacijalu.
Od poĉetka srednjeg pleistocena, odnosno poslednjih 700.000
godina, izdvojeno je osam kompletllih ciklusa (glacijal + interglacijal), i

9
iz Stevanović, Marović i Dimitrijević, 1992, prilagodjeno
jedan nedovršen (ciklus A, holocen), odnosno 10 ciklusa u poslednjih
milion godina. Od poĉetka kvartara zabeleţeno je oko 50 klimatskih ciklusa,
od ĉega više od polovine nije registrovano na kopnu, jer su klimatske promene
na poĉetku kvartara bile manjeg intenziteta. Ciklusi su oznaĉeni velikim
latiniĉnim slovima, a granice izmedju ciklusa rimskim brojevima.
Apsolutna starost najvaţnijih granica odredjena je na osnovu
granica izmedju paleomagnetnih epoha i epizoda. Poĉetak kvartara
odredjuje poĉetak reversne paleomagnetne epohe Matujama; poĉetak
ciklusa I, odnosno granicu IX, tj, donju granicu srednjeg pleistocena – odredjuje
poĉetak normalne paleomagnetne epohe Brines.
Najvaţnija topli intervali u "zapisu" kiseonikovih izotopa datovani su
U /Th metodom u koralnim sprudovima.- Pojedini ciklusi, intervali i granice
izmedju njih, datovani su drugim metodama apsolutnog datovanja – kao
što je C14 za intervale pretposlednjeg ciklusa (ciklus B).

03.05. Regionalne stratigrafske podele kvartara10

Regionalne hronostratigrafske podele u raznim oblastima sveta vezuju

se za stratigrafiju razliĉitih genetskih tipova kvartarnih naslaga. U oblastima koje
su u glacijalima bile pod velikim ledniĉkim pokrovima (npr. severna Evropa,
severna Amerika) to su morene i fluvioglacijalne naslage, u visokoplaninskim
regionima (npr. alpska oblast zagleĉeravanja) - ĉeone morene i fluvioglacijalne
terase, u periglacijalnim oblastima - les i aluvijalne naslage, a u priobalnim
oblastima - marinske tvorevine. Usled toga je korelacija regionalnih
hronostratigrafskih shema sloţena, a znaĉaj i primena imaju lokalni karakter.
Hronostratigrafske jedinice izdvojene u najbolje prouĉenim oblastima,
naroĉito u severnoj Evropi i alpskoj oblasti zagleĉeravanja, dugo su korišćene u
geološkoj i arheološkoj literaturi kao hronološke jedinice i nekritiĉki primenjivane
i na druge genetske tipove kvartarnih naslaga. Osim toga, ustanovljeno je da su
klasiĉne hronostratigrafske sheme u mnogo ĉemu pojednostavljene. Na primer,
virm, izdvojen kao poslednji ili najmlaĊi glacijal u alpskoj hronostratigrafskoj
shemi, dugo je u evropskoj geologiji kvartara bio sinonim za poslednji glacijal.
UtvrĊeno je, meĊutim, da virmske naslage obuhvataju tvorevine više od jednog
glacijala, i, takoĊe, interglacijalne naslage. Zbog toga se smatra da je korišćenje
termina virm kao morfostratigrafske jedinice, pravilno iskljuĉivo u alpskoj oblasti
zagleĉeravanja. Isto vaţi i za druge hronostratigrafske jedinice u regionalnim
podelama kvartara, pa treba izbegavati njihovu upotrebu kao hronološke
jedinice.
Stratigrafsku podelu pleistocena u Alpima i u Severnoj Evropi treba znati
zbog toga što se u ovim oblastima nalaze znaĉajna paleolitska nalazišta, ali i
zbog toga što se sa njima, kao hronološkim odrednicama srećemo u starijoj
literaturi.

03.05.01. Stratigrafska podela pleistocena u Alpima11

10
iz Arheološki leksikon, Hronologija kvartara, prilagoĊeno
 Podela pleistocena u Alpima izvršena je na osnovu broja flu-
vioglacijalnih terasa, pre svega na terasama pritoka Dunava u Bavarskoj i
Austriji. Ovde je ustanovljeno je da se u dolinama reka nalaze ĉeone
morene koje se mogu svrstati u ĉetiri grupe koje se stepenasto nalaze uz
reku na razliĉitim visinama (Penk i Brukner, 1909). Sa svakom ĉeonom
morenom stoji nizvodno u vezi po jedna fluvioglacijalna terasa. Starije
terase ostale su u "visećem poloţaju" u odnosu na dno reĉne doline i
znatnim delom su razorene postglacijalnom erozijom i denudacijom. S
obzirom na neposrednu vezu sa susednom ĉeonom morenom, Penk i
Bikner su smatrali da svaka fluvioglacijalna terasa odgovara jednom
glacijalnom stadijumu i zakljuĉili da su se u Alpima smenila ĉetiri
glacijala, koje su nazvali imenima manjih reka u Alpima: Würm (virm),
Riss (ris), Mindel (mindel) i Günz (ginc). Umesto punih naziva glacijalnih
stadijuma, u literaturi se, ĉesto, kao oznake, upotrebljavaju poĉetna
slova: W, R, M, G.

Navedeni glacijali razdvojeni su toplim interglacijalnim fazama

kada su se gleĉeri povlaĉili prepuštajući svoje doline radu reĉne erozije.
Dok se tokom glacijala vršilo intenzivno nasipanje terasnog šljunkovitog
materijala, u interglacijalima alpske reke, smatrali su Penk i Brikner, sa
povećanom koliĉinom vode, produbljuju svoje korito i usecaju se ispod
nivoa akumulativne terase. U manjim jezerima ili u moĉvarama alpske
oblasti, taloţili su se limniĉki i baruštinski sedimenti, kao što su trakasta
glina, jezerska kreda, škriljavi lignit.

Tri interglacijacije koje su izdvojene izmedju navedene ĉetiri

glacijacije oznaĉene su, prema neposredno starijoj i mladjoj glacijaciji, kao
ris-virm interglacijal (R/W), mindel-ris (MIR) i ginc-mindel interglacijal (G/M).

U novije vreme izdvojena su i dva starija glacijala: Dunav i Biber, a u

okviru već postojeće ĉetvoroĉlane podele pleistocena u Alpima i više stadijala i
interstadijala vezanih za svaki glacijacijal. U virmskom glacijalu izdvojena su
tri stadijala (W1, W2 i W3) i dva interstadijala (W1/2, W2/3), a u risu,
mindelu i gincu po dva stadijala i jedan interstadijal.

03.05.02. Stratigrafska podela pleistocena u severnoj Evropii 12

Glacijalni stadijumi u oblasti koju je nekada pokrivao Skandinavski

ledniĉki štit nazivaju se Weichsel ili Visla, Warthe (varta), Saale (zala) i
Elster. Ustanovljeni su na osnovu sistema ĉeonih morena koje se
pruţaju kroz Dansku, Holandiju, severnu Nemaĉku i Poljsku, a nazive su
dobili po rekama ovih oblasti. Morene glacijacija visle i varte imaju
oĉuvanu topografiju, morene zala glacijacije su raskomadane i
zaravnjene, a morene elster su gotovo potpuno izgubile prvobitnu
morfologiju, tako da je pruţanje leda u glacijalu elster rekonstruisano na

11
iz Stevanović, Marović i Dimitrijević, 1992, Geologija kvartara, prilagodjeno
12
osnovu rasprostranjenja tilova i eratiĉkih blokova. Starije ĉeone morene
leţe juţnije od mladjih, što je bio i osnovni uslov za njihovo oĉuvanje i
prepoznavanje. Na primer, u stadijumu visla, ledniĉki štit nije dostigao
rasprostranjenje ka jugu iz stadijuma zala ni na jednom mestu, dok
elsterske morene imaju najmanje rasprostranjenje na površini, jer su na
širokoj teritoriji prekrivene naslagama zala glacijacije. Ĉeone morene
varta glacijacije neki autori svrstavaju u glacijacije visla ili zala. Drugi joj
priznaju samostalnost i izdvajaju je kao posebnu glacijaciju.

Dok su mladji glacijalni stadijumi izdvojeni na osnovu morenskih

naslaga, stariji su uspostavljeni preteţno na osnovu fosila koji ukazuju
na hladniju klimu. To su menap, eburon i brigen (Briiggen) zahladjenje.
Moguće je da se u glacijalima preelsterskog doba ledniĉki štit nije
pruţao dalje od juţnih obala Severnog mora i Baltika, tako da u
Nemaĉkoj i Poljskoj nije ostavio direktne dokaze o svom
rasprostranjenju.

Klasiĉni interglacijalni stadijumi severne Evrope su em (Eem),

holštajn (Holstein) i kromer (Cromer). Predstavljeni su naslagama iz
marinskih transgresija i tresetišta ĉiji sadrţaj polena dokumentuje
postojanje šuma umerene klime u severozapadnoj Evropi. Stariji in-
terglacijalni stadijumi izdvojeni su takodje prevashodno na osnovu
ostataka faune i flore, kao topla razdoblja val (Waal) i tegelen.

Prema tome, u klasiĉnoj podeli pleistocena u severnoj Evropi

izdvojeni su:

Visla glacijacija

Em interglacijacija

Zala glacijacija

Holštajn interglacijacija

Elster glacijacija

Kromer interglacijacija

Menap zahladjenje

Val topli period

Eburon zahladjenje

Tegelen topli period

Brigen zahladjenje
 Morske naslage najmladje, emske interglacijacije, mogu se pratiti
od Holandije, preko Danske, severne Nemaĉke, sve do Poljske i Baltika.
One su se nataloţile u Baltiĉkom moru, koje se širilo skoro 200 km na
jugoistok od Finskog zaliva, a ka severoistoku pruţalo se u vidu moreuza,
koji je spajao Baltiĉko sa Belim morem. Mekušci pronadjeni u ovim
naslagama ukazuju da je temperatura mora tokom emske interglacijacije
bila viša od današnje.

Holštajnski interglacijalni sedimenti poznati su iz Holandije, Danske,

severne Nemaĉke i Poljske i predstavljeni su morskim i reĉnojezerskim
sedimentima. Tokom ove interglacijacije holštajnsko more je zauzimalo
Baltiĉki basen i severno more, uz transgresiju u nekim udolinama više od
100 km od današnje obale. U tipskim oblastima, izmedju interglacijalnih
naslaga holštajna, nalaze se sedimenti sa karakteristikama hladne klime.

Tipska lokalnost interglacijacije kromer, Cromer Forest Bed, nalazi

se na klifovima Severnog mora kod Runtona u Engleskoj. Predstavljena je
serijom slatkovodnih, brakiĉnih i marinskih slojeva koji se smenjuju, a
sadrţe ostatke "toplodobnih" sisara i polen mešovitih šuma. Medjutim, iz
Holandije su opisana najmanje tri posebna interglacijala u okviru
stratigrafskog poloţaja kromera; višefazni karakter horizonata sa
kromerskom faunom poznat je i iz Nemaĉke.

Takodje je i za glacijalne naslage, za koje se ranije smatralo da

pripadaju jednom glacijalu, utvrdjen višefazni karakter, što je omogućilo
da se izvrše lokalne podele glacijala zala i elster na po tri podfaze.

Pokušaji korelacije alpskih i severnoevropskih glacijacija dali su

razliĉite rezultate, ali većina autora prihvata korelaciju izloţenu na sledeći
naĉin:

Alpi Severna Evropa

Virm glacijacija Visla glacijacija

Ris glacijacija Zala glacijacija

Mindel glacijacija Elster glacijacija

Ginc glacijacija Menap zahladjenje

Donau glacijacija Eburon zahladjenje

Biber glacijacija Brigen zahladjenje

03.05.03. Podela kasnog glacijala i holocena u Baltičkoj oblasti

 Mladja epoha kvartara i najmladja epoha Zemljine istorije naziva se
holocen (ὅλος (holos) = ceo i καινός (kainos) = nov). Poĉinje pribliţno pre
11.500 godina.
Podela holocena zasniva se na redosledu dogadjaja kroz koje je
prolazilo Baltiĉko more, odnosno smeni marinskog i jezerskog reţima tokom
povlaĉenja velikog ledniĉkog štita. Rekonstrukcija evolucije Baltiĉkog mora
izvršena je na osnovu prouĉavanja trakastih glina, palinoloških analiza i
primenom metode 14C, koji su omogućili odredjivanje starosti pojedinih faza u
godinama.
Idući hronološkim redom, izdvojeni odeljci se nazivaju preboreal, boreal,
atlantik, subboreal i subatlantik.
 04 Reljef i promene reljefa u čovekovoj prošlosti
04-01 Reljef. Predeli. Geomorfološki agensi.
04-02 Paleogeografske promene u čovekovoj prošlosti.
04-02-1 Kako je izgledala Evropa tokom ledenih doba?
04-02-2 Pleistocenski lednički pokrovi i glečeri u drugim delovima
sveta: Severna Amerika, Antarktik, Juţna Amerika, Australija 13
04-02-3 Nezaglečerene oblasti Evrope u plaeitocenu
04-02-4 Promene obalskih linija

04-01 Reljef. Predeli. Geomorfološki agensi.

Reljef je spoljašnji izgled zemljine površine. Prouĉavanjem reljefa bavi se

geomorfologija. Geomorfologija prouĉava površinski oblik zemlje.
Prouĉavanjem reljefa u prošlosti bavi se paleogeografija.

Zašto je potrebno da poznajemo reljef ukoliko se bavimo arheologijom?

1. Da bi smo pronašli arheološko nalazište. Uspešna prospekcija
podrazumeva poznavanje reljefa i osobina sedimentacione sredine.
Reljef i geomorfološki oblici pokrivaju tj. otkrivaju naslage odreĊene
starosti. Geomorfološki oblici mogu biti sliĉni arheološkim nalazištima.
2. Da bi smo razumeli poloţaj arheološkog nalazišta.
Poloţaj staništa i organizacija ţivota na staništu zavisi od karakteristika
reljefa (blizina vode, preglednost, zaštićenost od vremenskih nepogoda,
odbrambene mogućnosti, blizina obradivih površina, blizina resursa, poloţaj u
odnosu na komunikacije, osunĉanost...)
3. Da bi smo razumeli promene u reljefu od vremena koje prouĉavamo
do danas. Reljef se menja.

Po veliĉini (odnosno visinskoj razlici) oblici reljefa mogu se podeliti na

više grupa:
-oblici I reda su kontinenti i okeani (tzv. ORORELJEF). Oblici ororeljefa
nastaju tokom desetina miliona godina npr. izdizanje Alpa odvija se tokom
tercijara14, naroĉito tokom oligocena i miocena15.
-oblici II reda su planine, visoravni i nizije ( MAKRORELJEF). Oblici
makroreljefa nastaju i menjaju se tokom miliona godina, na primer, naše velike
reke su većinom nastale u pliocenu.
-oblici III reda su bregovi, rtovi, doline, uvale (MEZORELJEF), nastaju i
menjaju se tokom nekoliko hiljada godina.
-oblici IV reda- svi oblici sa visinskom razlikom manjom od 1 m
(MIKRORELJEF); mogu nastati i menjati se praktiĉno trenutno, pred našim oĉima.

13
iz Stevanović, Marović i Dimitrijević, 1992, Geologija kvartara, prilagodjeno.
14
poĉinje pre 65 miliona godina
15
oligocen poĉinje pre 34, a završava se pre 23 miliona godina, miocen poĉinje pre 23,
a završava pre oko 5 miliona godina.
 Prirodne sile koje uĉestvuju u stvaranju i menjanju reljefa su: endogene
(unutrašnje) i egzogene (spoljašnje) geološke sile. Endogene sile su pokreti
koje prouzrokuje Zemljina teţa, strujanje magme i drugi ĉinioci iz unutrašnjosti
zemljine kore. One izazivaju promene u litosferi, ali i na Zemljinoj površini.
Egzogene sile su spoljašnjeg porekla iz atmosfere, hidrosfere ili biosfere, a
njihovo dejstvo se ogleda u razaranju stena i prenošenju i taloţenju sedimenata
koji su tim razaranjima stvoreni. To su: sunĉeva energija, voda, vetar, led i
zemljina teţa. Nazivamo ih takodje i geomorfološki agensi, jer utiĉu na reljef i
menjaju ga.

04-02 Paleogeografske promene u čovekovoj prošlosti 16.

Od vremena pojave ĉoveka do danas u ţivotnoj sredini dolazilo je

do velikih promena. Preovladjujuće hladna klima, kao i smena glacijala i
interglacijala, bili su praćeni velikim promenama u organskom svetu, i
bitnim promenama karaktera i intenziteta geomorfoloških procesa u
mnogim delovima sveta.

Nesumnjivo najizrazitije posledice klimatskih promena ogledaju se

u širenju leda na Zemlji - velike površine kopna i mora na severnoj
hemisferi nalazile su se, tokom glacijala, pod ledniĉkim pokrovom. U
vreme kada su ledniĉki štitovi imali najveće rasprostranjenje, oko jedna
trećina Zemljine površine bila je pod ledom debelim i po nekoliko
kilometara.

Na juţnoj hemisferi, Antarktiĉki ledniĉki pokrov bio je, tokom

najhladnijih glacijala, za oko 10 % veći od današnjeg, pruţajući se prema
moru do oboda kontinentalnog šelfa. Ploveći ledniĉki šelfovi produkovali
su obilje ledenih bregova i santi, a površina okeana zaledjena preko
zime, bila je znatno proširena. Ploveći led pokrivao je polovinu ukupne
površine okeana. Dolinski gleĉeri postojali su na Novom Zelandu,
Tasmaniji i Australiji. U Juţnoj Americi, gleĉeri su silazili sa Anda u
ravnicu Patagonije. Ĉak se i u tropima odrazio efekat globalnog
zahladjenja; gleĉeri su se, na primer, formirali na visovima Mauna Kea i
Mauna Loa na Havajima i Mont Elgon u Ugandi - u planinama na kojima
danas nema leda.

Napredovanje i povlaĉenje ledniĉkih pokrova uticalo je na širenje i

suţavanje oblasti u kojima su se manifestovali periglacijalni fenomeni.
Geomorfološki procesi bili su pod jakim uticajem cikliĉnih promena
rasprostranjenja i tipa vegetacijskog pokrivaĉa.

16
iz Stevanović, Marović i Dimitrijević, 1992, Geologija kvartara, prilagodjeno.
 U kontinentalnim oblastima spuštanje erozionog bazisa usled
opadanja nivoa mora u glacijalima znaĉajno je uticalo na fluktuacije
aluvijalnih procesa.

Na niţim geografskim širinama faze suve klime smenjivale su se sa

periodima vlaţnijih klimatskih uslova, a nivo vode u pluvijalnim jezerima
se izdizao i spuštao.

Smenjivanje glacijacija i interglacijacija na kontinentima severne

hemisfere imalo je za posledicu kolebanje nivoa svetskog mora. U
proseku, nivo mora u glacijalima bio je preko 100 m niţi nego danas.
Spuštanje nivoa mora u glacijalima uticalo je na proširivanje priobalskih
ravnica povećavajući ukupnu površinu kopna. Obalske linije i granice
izmedju morskih basena i kontinenata izgledale su drugaĉije nego danas,
danas moreuzima razdvojeni kontinenti bili su spojeni, današnja ostrva
bila su spojena sa kopnom.

kopnom, Severna Amerika i Evroazija bile su povezane kopnom

širokim više od 1.600 km koje se nalazilo na mestu današnjeg Beringovog
moreuza. Arhipelag ostrva koja se pruţaju jugoistoĉno od Malajskog
poluostrva bio je jedinstveno kopno koje je povezivalo Sumatru, Javu i
Filipine sa Azijskim kopnom. Samo uzani kanal razdvajao je Celebes od
Nove Gvineje, koja je bila spojena sa Australijom. Neke zemlje u Evropi,
koje danas razdvaja more, bile su tokom glacijala geografski povezane:
Irska sa Britanijom, Britanija sa Francuskom.

04-02-1 Kako je izgledala Evropa tokom ledenih doba?17

Veliki deo severne i severozapadne Evrope nalazio se tokom glaci-

jala pod ledniĉkim pokrivaĉem, koji je pri maksimalnom rasprostranjenju
imao površinu od oko 5.5 miliona km2.

Ledniĉki pokrivaĉ nastajao je spajanjem nekoliko manjih ledniĉkih

štitova, koji su imali autonomne centre zagleĉeravanja, iz kojih su se
lepezasto širili tokom glacijacija. Od zapada ka istoku prostirali su se:
Britanski ledniĉki pokrov (prekrivao je Britanska ostrva i Irsku),
Skandinavski štit, koji je imao najveće rasprostranjenje (pruţao se preko
Skandinavskog poluostrva, srednjoevropske nizije i severozapadlnog
dela ruske platforme), zatim ledniĉki pokrov Barencovog šelfa (obuhvatao
je ostrvske arhipelage Špicberg, Nova Zemlja i Zemlja Franca Josifa), i
na krajnjem severoistoku Evrope, Severnouralski ledniĉki štit i leduniĉki
pokrov Severne Zemlje koji se dalje prostirao u Aziju.

Britanski ledniĉki pokrov razvijao se u glacijalima spajanjem

17
iz Stevanović, Marović i Dimitrijević, 1992, Geologija kvartara, prilagodjeno.
nekoliko ledniĉkih kapa u planinama Škotske, Velsa i Irske. Njegova
juţna granica prostirala se juţno od Irske i preko Engleske od Bristolskog
kanala do Temze. Iako su nadmorske visine relativno niske - 1.300 m u
Škotskoj, 1.000 m u Velsu i Irskoj, niska je i sneţna granica, zahvaljujući
primorskoj klimi sa izraţenom letnjom oblaĉnošću, odnosno prinosu
vlage iz relativno toplih morskih vazdušnih masa sa Atlantika. Centri
zagleĉeravanja su indentifikovani većinom na osnovu strija i
rasprostranjenja eratiĉkih blokova. Njiova rekonstrukcija oteţana je time što
su se gleĉeri iz razliĉitih centara spajali, kao i zbog variranja relativne
snage ledniĉkihh tokova iz razliĉitih centara, dok je glacijacija napredovala i
povlaĉila se. Pravci kretanja leda bili su kontrolisani topografijom, pre
svega pruţanjem glavnih reĉnih dolina i ravnica. Tokom maksimuma
najjaĉih glacijacija Britanski ledniĉki pokrov spajao se sa Skandinavskim
ledenim štitom.

Skandinavski ledniĉki štit bio je najveći u Evropi. Njegova juţna

granica se u pretposlednjem glacijalu prostirala se od ušća Rajne preko
Rajnskih škriljavih planina i Rura, do planine Harc, zatim do Sudeta i
Karpata, odakle se odvajala i išla preko Ukrajine, praveći dva lakta: jedan
na Dnjepru, usmeren prema jugu, i drugi, izmedju Harkova i Tule okrenut
prema severu. Centar zagleĉeravanja nalazio se iznad Botnijskog zaliva u
Skandinaviji.

Štit je bio asimetriĉan. Prema jugoistoku pruţao se u duţini od 1.300

km u poslednjem glacijalu, u ranijim glacijalima i do 2.000 km, na zapad i
severozapad oko 300 km. Osnovni ĉinioci koji su uticali a ovakvu
morfologiju i širenje Skandinavskog ledniĉkog štita su, osim globalnog
sniţenja temperature tokom glacijala, koliĉina padavina, na koju je
odluĉujući uticaj imalo kretanje vazdušnih masa sa Atlantika, i topografija
Skandinavskog poluostrva.

Skandinavske planine pruţaju se celom duţinom poluostrva, gotovo

1.000 km. Njihova visina je 1.200 do 1.500 m, a u juţnoj Norveškoj dostiţe
2.500 m. Vazdušne mase koje donose vlagu sa Atlantika dolaze do
norveške obale sa jugozapada, tako da se godišnja koliĉina padavina kreće
od 3.000 mm, na jugu, do 750 mm, na severu. Opadanje temperature
poĉetkom svake glacijacije dovodilo je do širenja postojećih gleĉera (gleĉeri
i danas pokrivaju površinu od pribliţno 5.000 km 2) i njihovog spajanja.
Akumulacija snega i leda isprva je bila najobimnija na strmim zapadnim
stranama planina, ali je u tim delovima blizina obale spreĉavala širenje
ledniĉkog pokrova. Nasuprot tome, led na istoĉnim padinama planina,
sporije se kretao duţ blaţih i duţih padina, pri ĉemu njegovo širenje nije
nailazilo na prepreke. Tako su se gleĉeri koji su se spuštali istoĉno širili i
medjusobno spajali u ravnici Botnijskog zaliva u supodinske gleĉere, a
zatim u ledniĉki štit koji je postepenim narastanjem prekrio i planine.

S obzirom da su juţni, kao i istoĉni delovi Skandinavskog štita bili

tanki, ledniĉki štit se završavao na severnim padinama visokih planina
Nemaĉke, kao što su Sauerland, Harc, Rajnske škriljave planine odnosno
Sudeti i Karpati u juţnoj Nemaĉkoj i Poljskoj. Ledene mase duţ juţne
granice rasprostranjenja nisu prekrile niţa brdska podruĉja. Na primer,
brda izmedju dolina Dnjepra i Dona, koja se uzdiţu svega 75-150 m iznad
okolnog terena, formirala su u štitu bezlednu zonu duţu od 450 km u
starijim glacijalima.

Klimatski uslovi i proces zagleĉeravanja tokom pojedinih glacijalala

bili su sliĉni; gleĉeri su se formirali u istim oblastima i širili uglavnom istim
putevima. Glavne razlike su u njihovom rasprostranjenju. Na pr., tokom
pretposlednjeg glacijala oblast Skandinavskog ledniĉkog štita bila je
znatno veća od oblasti koji je pokrivao ledniĉki pokrivaĉ poslednjeg
glacijala.

Poslednji maksimum širenja Skandinavskog štita vezuje se za

17.000 do 20.000 g. pre n.e. Do 7.000 g. pre n.e. ledniĉki pokrov se
povukao a do 5.000 većina gleĉerskih jezika je ili nestala ili svedena na
male dimenzije.

U vreme maksimalnog rasprostratranjenja Skandinavski ledniĉki

pokrov se spajao sa ledom koji se spuštao sa Urala (Severnouralski
ledniĉki štit), i ledniĉkim pokrovom Barencovog mora, sa centrima
zagleĉeravanja na visokoplaninskim arhipelazima Špicberga, Zemlje
Franca Josifa i Nove Zemlje. Tokom glacijala ovo je bio jedinstven pokrov
iznad plitkog šelfa Barencovog mora. Skoro cela oblast ovog mora ima
danas dubinu manju od 400 m, što je u uslovima spuštanja nivoa mora u
glacijalima omogućavalo formiranje jedinstvenog ledniĉkog pokrova na
ovom prostoru.

Ledniĉki pokrov Barencovog mora spajao se sa sibirskim ledniĉkim

pokrovom koji se prostirao dalje na istok sve do Laptevskog mora. Sibirski
ledniĉki štit bio je manji i tanji od Skandinavskog, i imao je za nekoliko
stepeni geografske širine manje rasprostranjenje prema jugu, što se moţe
objasniti manjom koliĉinom vlage koju je primao.

Pored velikog ledniĉkog štita, tipa inlandajsa, koji je pokrivao veliki

deo severne i severozapadne Evrope, u visokim planinama srednje i juţne
Evrope postojali su mnogobrojni dolinski gleĉeri tipa današnjih alpskih
glecera, formirani u visokoplaninskim oblastima u kojima su nadmorska
visina i koliĉina padavina bili takvi da su omogucavali akumulaciju snega i
leda.

Najprostrallija takva oblast zagleĉeravanja nalazila se u Alpima, koji

su tokom glacijala, bili prekriveni sloţenim planinskim ledniĉkim štitom.
Planinski masiv Alpa pruţa se na duţini od oko 1.050 km, sa visinama od
4.000 do 4.500 m i više. Danas je oko 3.850 km2 u Alpima pokriveno
gleĉerima, dok je u pleistocenu tokom maksimalnog rasprostranjenja led
pokrivao površinu od 150.000 km2, i znaĉajno uticao na klimu u Evropi.
Alpski gleĉeri su se na severu spuštali do nadmorske visine od 500 m, a
na jugu i do visine od 100 m. Visina sneţne granice spuštala se do 1.800-
2.000 m, dok se danas u Središnjim Alpima nalazi na oko 3200 m.

Zagleĉeravanje u Alpima poĉinjalo je širenjem dolinskih gleĉera,

koji su se povećavali sa napredovanjem glacijacija, i meĊusobno spajali.
Tako se formirao planinski ledniĉki štit koji je mestimiĉno, iznad dubokih
dolina, dostizao debljinu od 1.500 m, i iz koga su virili, kao nunataci, samo
najviši vrhovi.

U gleĉerskim dolinama erozija je bila intenzivna. Akumulacijom

morenskog materijala formirani su luĉni bedemi ĉeonih morena koji
pregradjuju nekadašnje gleĉerske doline, odnosno današnje subalpiske
reke. Na spoljašnju stranu ĉeonih morena naslanjaju se akumulativne
fluvioglacijalne terase. Takve terase prate gornje tokove gotovo svih
alpskih reka koje izviru u oblasti nekadašnjih gleĉera. Naroĉito su brojne i
za stratigrafiju pleistocena znaĉajne terase desnih dunavskih pritoka u
Bavarskoj i severnoj Austriji: Ilera, Leha, Ilma, Ina, Salzaha i njihovih
pritoka: Ginca, Mindela, Risa i Virma.

Gleĉeri su se takodje formirali u visokim delovima Pirineja, Kar-

pata, Apenina, kao i na visokim planinama Balkanskog poluostrva,
centralne Evrope, Francuske, Pirinejskog poluostrva i Britanije.

04-02-2 Pleistocenski lednički pokrovi i glečeri u drugim delovima sveta:

Severna Amerika, Antarktik, Juţna Amerika, Australija18

Veliki deo severnoameriĉkog kontinenta bio je takodje tokom

pleistocena prekriven ledom. Ledniĉki pokrov se, tokom svog maksimalnog
rasprostranjenja, kontinualno pruţao preko severne polovine kontinenta od
Atlantika do Pacifika, prekrivajući površinu veću od 16 miliona km2, što je
predstavljalo više od trećine svetskog ledniĉkog pokrivaĉa. Nastajao je
spajanjem dva ledniĉka pokrova, koji su se širili iz dve oblasti
zagleĉeravanja, razliĉitim po karakteru i mestu postanka. U centralnim i
istoĉnim delovima prostirao se Laurentijski ledniĉki štit, a u zapadnom delu
Kordiljerijski gleĉerski kompleks.

Najveći ledniĉki štit bio je Laurentijski. Njegov centar zagleĉe-

ravanja nalazio se iznad zaliva Hadson. Na istoku se spajao sa ledniĉkim
pokrovom Elzmirovog i Bafinovog ostrva, a preko njih i sa Grenlandskim
inlandajsom. Verovatno su prvo nastali gleĉerski kopleksi preko široke
oblasti Labrador- Ungava platoa i na visoravnima arktiĉkih ostrva, kao što
su Bafinovo i Elzmirovo ostrvo, gde najviši vrhovi dostiţu 2.400 m, da bi

18
iz Stevanović, Marović i Dimitrijević, 1992, Geologija kvartara, prilagodjeno.
se led zatim širio daleko na zapad i jug preko ravniĉarskih terena,
obuhvatajući celu istoĉnu Kanadu, i spuštajući se na jug prema Novoj
Engleskoj, Ilinoisu, Indijani i Ohaju. Duţ njegovih zapadnih granica,
kracima koji su se odvajali od glavnog toka leda, dolazio je u kontakt sa
lednickim štitom Kordiljera, koji se pruţao od Kanadskih stenovitih
planina, preko Aljaske, većeg dela zapadne Kanade i delova ameriĉkih
drţava Vašington, Ajdaho i Montana.

Juţno od granice kontinualnog ledniĉkog pokrova nalazili su se

brojni odvojeni centri zagleĉeravanja, skoncentrisani u oblasti visokih
planina ili visoravni (Jeloustonski plato, Siera Nevada itd.).

Najveća površina na Zemlji danas prekrivena ledom nalazi se na

Antarktiku, kontinentu koji leţi gotovo u celini unutar arktiĉkog kruga, i na
kome se nalazi juţni pol. Površina kontinenta je oko 14 miliona km 2. Oko
90% ove površine, ne raĉunajući šelf pod ledom, prekriva ledniĉki pokrov,
a još oko 50.000 km2 zauzimaju drugi gleĉeri. Ledniĉki štit Antarktika
znaĉajno utiĉe na globalnu klimu Zemlje jer znatno sniţava temperaturu
budući da predstavlja izvor hladne morske vode koja od Antarktika teĉe
ka niţim geografskim širinama.

Najveća masa leda pokriva istoĉni Antarktik (deo kontinenta

istoĉno od meridijana 0-180°. Ledniĉki štit ima glatku, kupolastu površinu,
a najveću debljinu, od oko 4 km, dostiţe istoĉno od pola. Na zapadnom
Antarktiku ledniĉki pokrov ima niţu stensku podlogu, ĉiji veliki deo leţi
ispod sadašnjeg nivoa mora, a oblik štita komplikuju velike nepravilnosti
obalske linije i reljefa. Na mnogim mestima vrhovi planina probijaju
ledenu površinu kao nunataci, dok je istoĉni deo kontinenta, sve do obala,
potpuno prekriven debelim slojem leda.

Veliku površinu led pokriva i duţ obala Antarktika, naroĉito iznad

plitkih zaliva gde se spaja u ledene šelfove. Šelfovi se istanjuju prema
moru i završavaju klifovima koji mogu biti visoki i do 30 m iznad mora. Od
njih se odlamaju ploĉasti ledeni bregovi koji mogu biti ogromnih dimenzija,
ĉak do 30.000 km2.

Starost glacijacije Antarktiĉkog kontinenta je velika. Na osnovu fosila

tercijarnih biljaka utvrdjeno je da je na Antarktiku, pre miocena, vladala
umerena klima. Medjutim, već u gornjem miocenu led je pokrivao znatnu
površinu zapadnog Antarktika (tilit na Jones planini datovan je K/Ar
metodom u 10 miliona godina). Od vremena kada se ledniĉki štit formirao,
s obzirom na poloţaj unutar arktiĉkog kruga i veliku nadmorsku visinu
kontinenta, fluktuacije su verovatno bile minorne u odnosu na njegovu
masu. Smatra se da je tokom pleistocena, njegova površina bila za oko 10
% veća od današnje.

U Juţnoj Americi rasprostranjenje zagleĉerenih oblasti u pleistocenu

vezano je za Ande, koji se pruţaju duţ zapadne obale preko celog
kontinenta. Na krajnjem jugu planinski ledniĉki štit bio je širok oko 200 km
a u svom središnjem delu imao je debljinu 800 -1.200 m. Juţno od 50°
geografske širine širio se i do Atlantika, a na severu se suţavao, da bi se
negde na 38° geografske širine kontinualno zagleĉerena oblast
završavala; dalje na sever javljali su se samo izolovano manji planinski
ledniĉki štitovi, dolinski i cirkni gleĉeri.

Na Australijskom kontinentu, s obzirom na njegov geografski poloţaj

i ograniĉeno rasprostranjenje visokih planina, gleĉeri su se u pleistocenu
formirali na ograniĉenoj površini od oko 52 km2, u Sneţnim planinama na
krajnjem jugu kontinenta. Veća oblast bila je prekrivena ledom na
Centralnom platou Tasmanije, kao i na Novom Zelandu.

04-02-3 Nezaglečerene oblasti Evrope u pleistocenu

Delovi Evrope nisu se nalazili pod debelim ledenim pokrivaĉem, ali su

jasno reagovali na klimatske oscilacije tokom pleistocena. Oblasti uz ledniĉke
pokrove nazivaju se periglacijalnim oblastima. Karakterišu ih sledeće
vegetacijske zone: niska ţbunasta i mahovinasta vegetacija pojasa tundre,
zona travnate vegetacije hladnih stepa i zona ĉetinarskih šuma ili tajga.
Periglacijalne oblasti imale su veliko rasprostranjenje na evroazijskom, kao i na
severnoameriĉkom tlu. Za vreme maksimalnog zahladjenja na podruĉju Evrope
izvan ove oblasti nalazile su se samo mediteranske zemlje. Za periglacijalne
oblasti karakteristiĉni su permafrost ili stalno smrznuto tlo, i taloţenje prašine
izduvane iz morenskih naslaga – lesa.

Permafrost ili stalno smrznuto tlo nastaje u oblastima u kojima je

temperatura tokom većeg dela godine ispod taĉke mrţnjenja. Samo njegov
površinski sloj debljine od nekoliko centimetara do nekoliko metara predstavlja
aktivni sloj, koji se usled sezonskih promena temperature topi i ponovo mrzne.
Danas permafrost zauzima pribliţno petinu celokupne kopnene površine sa
debljinama koje variraju u intervalu od 1.000 m na severu do 30 cm na jugu.
Savremeni permafrost na podruĉju Evroazije19zauzima oko 12 miliona km2, dok
je u poslednjem glacijalu na tom prostoru prekrivao više od 22 miliona km2.

Niske temperature spreĉavaju razlaganje organske materije i kretanje

vode naniţe, što onemogućava razvoj zemljišta i uzrokuje nagomilavanje
organske materije na površini. Tokom letnjeg perioda led se topi tokom dana, ali
se ponovo smrzava tokom noći – proces poznat kao krioturbacija. U takvim
uslovima zemljište menja strukturu, slojevi se deformišu, a u nekim oblastima
nastaju karakteristiĉni oblici reljefa i deformacija u stenama kao što su
poligonalna tla, pingosi, ledeni klinovi, „kameni prstenovi“, "kamene pruge" i dr.

19
VELIĈKO, 1982 i dr.
 Les je stena koja nastaje u uslovima hladne i suve pleistocenske klime.
Jaki vetrovi koji duvaju preko kontinenta u vreme postojanja ledniĉkih pokrova,
izduvavaju prašinu iz glacijalnih morena i taloţe je juţno od ledniĉkih pokrova
na prostorima koje prekriva stepska vegetacija.
Naslage lesa karakteriše smena horizonata lesa i pogrebenih zemalja –
horizonti lesa se taloţe u glacijalima, a u interglacijalima, kada prestaje
navejavanje prašine, formira se vegetacijski pokrivaĉ i otpoĉinju pedogenetski
procesi. U narednom glacijalu, ponovo dolazi do navejavanja prašine, i do
prekrivanja zemljišta. Pogrebene zemlje na profilima lesnih naslaga,
predstavljaju fosilna zemljišta, stvarana u interglacijalima, ili interstadijalima.
Lesne naslage u Evroaziji ĉine skoro 20 milona km2 tla najplodnijeg
zemljišta, jer se na lesu formira najplodniji tip zemljišta, ĉernozem. Pored
evropskog tla, lesne naslage se prostiru i u azijskom delu Rusije (Kazahstan),
na podruĉju Mandţurije i Kine, oblasti prerija Severne Amerike i u pampaskim
stepama u Juţnoj Americi.
Na podruĉju Evrope lesne tvorevine prostiru se od atlantske obale na
zapadu, preko ušća reke Rajne, Bavarske, Ĉeške, Donje Austrije i Moravske,
Panonske nizije, Karpata (gde se javlja sve do 1.200 m nadmorske visine),
obodu Dakijskog basena, severne Bugarske, Vlaške i Moldavije. Široke i debele
naslage ovog sedimenta nalaze se na podruĉju Ukrajine i juţne Rusije (izmedju
dnjeprovskodonskih ĉeonih morena na severu i Crnog mora na jugu). Debljina
mu je priliĉno neujednaĉena: od 30 m na podruĉju Panonske nizije i ušća reke
Rajne, do 80 m na podruĉju Ukrajine.

Za periglacijalne oblasti karakteristiĉni su takodje i sistemi rečnih terasa.

Postanak reĉnih terasa je sloţen, i one mogu nastajati i tokom glacijala i tokom
interglacijala.Tokom glacijala, kada se spuštao nivo svetskog mora, reke su se
dublje usecale u svoja korita, i na taj naĉin stvarale reĉne terase. Klimatske
oscilacije su dovodile do promena u vegetaciji koje su imale veliki uticaj na
intenzitet erozije i akumulacije u reĉnim dolinama. U interglacijalima, u uslovima
humidne klime postojalo je obilje šuma koje su spreĉavale površinsku
denudaciju, dok je u toku hladnih razdoblja, kad je šuma zamenjivana niskom
vegetacijom tundre i stepe, erozija bila intenzivirana, a reke nosile velike
koliĉine materijala i akumulirale ih u donjim delovima tokova. Usecanjem korita
u već akumulirane slojeve šljunka formiraju se reĉne terase.
Na primer, na Dunavu kod Beĉa je izdvojeno pet reĉnih terasa: prve dve
su pliocenske starosti, sledeće tri su pleistocenske, a najmladja, peta, je
holocenske starosti.
Dok su beĉke terase uglavnom šljunkovite, reĉne terase kod Budimpešte
izgradjuju preteţno sitnozrne i finozrne naslage, ukljuĉujući i les. Tu je
izdvojeno sedam terasa, pri ĉemu tri najviše odgovaraju pliocenu, tri niţe
pleistocenu, a najmladja, visoka samo nekoliko metara, holocenu.
U oblasti Djerdapa i Negotinske Krajine J.Cvijić (1908) izdvojio je sistem
prostranih terasa koji se sastoji od sedam nivoa.
U Nemaĉkoj, u slivnom podruĉju Zale i Elstera utvrdjeno je postojanje 15
reĉnih terasa: sedam donjopleistocenskih, pet srednjepleistocenskih i tri
gornjopleistocenske.
 04-02-4 Promene obalskih linija

Smenjivanje glacijacija i interglacijacija na kontinentima severne

hemisfere imalo je za posledicu kolebanje nivoa svetskog mora, odnosno
spuštanje nivoa svetskog mora u glacijalima, i njegovo ponovno izdizanje
u interglacijalima. U proseku, nivo mora u glacijalima bio je preko 100 m
niţi nego danas. Ovo je uticalo na promene obalskih linija, spajanje
kontinenata i ostrva sa kopnom u glacijalima, i njihovo ponovno
razdvajanje u interglacijalima.

Uspostavljanje veze izmedju kontinenata i spajanje ostrva s kopnom

omogućilo je naseljavanje ranije nenaseljenih oblasti. Na primer, uspostavljanje
veze izmedju Sibira i Aljaske, odnosno Azijskog i Severnoameriĉkog kontinenta
u poslednjem glacijalu, omogućilo je naseljavanje Severne i Juţne Amerike. Na
mestu današnjeg Beringovog moreuza, nalazilo se u poslednjem glacijalu
kopno široko oko 1000 km, a cirkulacija izmedju Arktiĉkog i Tihog okeana bila je
obustavljena.

Opadanje nivoa svetskog mora za nekih 200 m omogućilo je i

naseljavanje Australije, pre pribliţno 45000 godina, a po nekim podacima i pre
60000 godina, jer je smanjilo razdaljinu izmedju kontinenta i susednih ostrva,
Nove Gvineje i Tasmanije, i razdaljinu izmedju ovih ostrva i jugoistoĉne Azije.

Takodje, tokom poslednjeg glacijala, Indoneţansko poluostrvo je bilo

povezano sa Borneom, Sumatrom i Javom.

U Evropi, Severno more je bilo daleko na zapadu u odnosu na današnje

prostiranje. Britanska ostrva zajedno sa Lofotskim i Šetlandskim bila su spojena
sa evropskim kontinentom.

Baltiĉko more za vreme glacijala u donjem i srednjem pleistocenu nijje

postojalo, jer se, preko prostora koji danas zauzima, iz pravca Skandinavije
prema jugu pruţao ledniĉki štit. Tek krajem poslednjeg glacijala, sa otapanjem
leda nastaje Baltiĉki basen koji prolazi kroz jezersku fazu ("ancilusovo more") i
marinsku ("joldijsko more"), sve do uspostavljanja široke veze sa okeanom.
Jedno vreme je Baltiĉko more dugaĉkim moreuzom, koji se pruţao preko
Finske, bilo spojeno sa arktiĉkim basenom, odnosno Belim morem.
Zahvaljujući primeni metode C14 za odredjivanje apsolutne starosti,
brojanja metodom trakastih glina (varvi) i rezultatima palinološke analize,
izvršeno je rašĉlanjavanje holocena na faze kroz koje je prolazilo Baltiĉko
more, i izraĉunato njihovo trajanje u godinama. Ovo rašĉlanjavanje
posluţilo je kao osnova za podelu kasnog glacijala i holocena, koja danas
ima široku primenu ne samo u oblasti Baltika, već u Evropi uopšte.

Jadransko more zauzimalo je mnogo manju površinu u poslednjem

glacijalu nego danas. Pre oko 25000 godina nivo svetskog mora bio je za
oko 100 m niţi od današnjeg, pa je severni deo Jadranskog basena bio
kopno preko koga su se odvijale migracije biljnog i ţivotinjskog sveta i
kontakti izmedju paleolitskih zajednica koje su naseljavale Balkansko i
Apeninsko poluostrvo. Reka Po bila je tada preko 300 kilometara duţa i
ulivala se u more pribliţno na crti Gargano-Palagraţa-Mljet. Srednjejadranska i
severnojadranska ostrva bila su spojena s kopnom. Reka Neretva ulivala se u
more ispred današnjih ostrva Visa i Korĉule.
 05. Sedimentologija. Sedimentološke sredine.
05-01 Nastanak i osnovna podela sedimentnih stena
05-02 Sedimentne stene i slojevi – neki osnovni pojmovi
05-03 Sedimentološke analize
05-04 Tipovi kopnenih sedimenata

Mnoga nalazišta iz istorijskog perioda, pa i kasne praistorije nalaze se na

površini, prekrivena samo antropogenim naslagama, ili deljim ili tankim
pedološkim supstratom. Medjutim, druga nalazišta, a naroĉito ona iz rane
praistorije nalaze se u geološkom kontekstu, ispod ili unutar sedimenata koji su
nataloţeni nekim geomorfološkim agensom.

Za takva nalazišta, najvaţnije podatke o procesu formiranja nalazišta

daje sedimentologija. Taloţenje sedimenata se dešava istovremeno sa
ĉovekovim aktivnostima na odredjenom mestu, ili oznaĉava prekide u
naseljavanju. I u jednom i u drugom sluĉaju, sedimentološka prouĉavanja
arheoloških lokaliteta daju vaţne podatke o ţivotnoj sredini u prošlosti ĉoveka i
o uticajima koje je ona imala na ĉoveka.

Detaljna sedimentološka analiza na arheološkom lokalitetu zadatak je

sedimentologa, analiza procesa formiranja arheoloških nalazišta uglavnom
zahteva specijalistu geoarheologa, ali podaci o matriksu koji se beleţe kako
iskopavanja teku, i vaţne informacije koje iz njih proizilaze, zadatak su
SVAKOG arheologa. Zbog toga je neophodno da arheolog bude u stanju da
prepozna osnovne komponente matriksa20, i da bude u stanju da ih opiše,
odnosno da poznaje terminologiju, koja će, svakako, biti preuzeta iz oblasti koja
se primarno bavi sedimentima – a to je sedimentologija.

05-01 Nastanak i osnovna podela sedimentnih stena

Sedimentne (=taloţne) stene mogu biti: klastiĉne, hemijske i biohemijske.

Ova podela se zasniva na naĉinu postanka stena – klastiĉne nastaju
pretaloţavanjem, hemijske obaranjem iz hemijskih rastvora (na primer

20
Praksa je, medjutim, sasvim drugaĉija. U našoj arheološkoj svakodnevici, u
dnevnicima sa naših arheoloških iskopavanja, nalaze se najĉešće neprecizni i terminološki
pogrešni opisi arheološkog mastriksa. Na primer, vrlo ĉesto se govori o "zemlji", kada su u
pitanju sedimenti. Ĉesto se koriste "knjiţevni" termini, tamo gde su potrebni precizni struĉni
termini. Na primer, "konglomerat" u srpskom jeziku figurativno oznaĉava "mešavinu svega i
svaĉega", i , upravo u tom znaĉenju će se ĉesto naći u dnevnicima sa naših arheoloških
iskopavanja. Konglomerat je, medjutim, jasno definisana vrsta stene – krupnozrna nevezana
stena izgradjena od zaobljenih klasta, i u opisu sedimenata, i arheološkog matriksa, samo u tom
znaĉenju bi se smela koristiti.
Vrlo ĉesto, verovatno od straha da se u opisu ne pogreši, opisu su krajnje svedeni, napr.
"crvenkasti sediment", ili "ţućkasti sloj"
kreĉnjaci), a biogene radom ili nagomilavanjem ostataka organizama (na primer
tzv. kreĉnjak puţarac, nagomilavanjem ljušturica puţeva).

Najveći znaĉaj u arheologiji imaju klastične stene, jer one najĉešće

uĉestvuju u formiranju arheoloških nalazišta. Klastiĉne stene nastaju
raspadanjem i pretaloţavanjem već postojećih stena – magmatskih,
metamorfnih i starijih sedimentnih. Dobile su ime po tome što se sastoje od
delića – klasta. One se medjusobno razlikuju pre svega na osnovu veliĉine i
oblika klasta, odnosno delića od kojih su izgradjene, zatim da lu su vezane ili
nevezane. S obzirom da je tako, odredjivanje vrste klastiĉne stene moţe da
izvrši i arheolog: potrebno je da poznaje klasifikaciju klastiĉnih stena, da odredi
veliĉinu klasta, za stene izgradjene od krupnih klasta da li su klasti zaobljeni ili
uglasti, i da li je stena vezana ili nije.

Na osnovu veliĉine klasta klastiĉne stene se dele na krupnozrne,

srednjozrne, sitnozrne i finozrne. Krupnozrne su izgradjene od klasta ĉiji je
preĉnik veći od 2 mm, srednjozrne od klasta sa preĉnikom od 2 do 0,05 mm,
sitnozrne od klasta sa preĉnikom od 0,05 do 0,005 i finozrne od klasta ĉiji
preĉnik ne prelazi 0,005 mm.

Krupnozrne klastiĉne stene su drobina, breĉa, šljunak i konglomerat.

Drobina je krupnozrna klastiĉna stena izgradjena od uglastih, nezaobljenih
klasta. Drobina je nevezana stena. Njenom konsolidacijom nastaje breĉa.
Breča je vezana krupnozrna klastiĉna stena izgradjena od uglastih,
nezaobljenih klasta. Šljunak je nevezana krupnozrna stena izgradjena od
zaobljenih klasta. Konglomerat je vezana krupnozrna stena izgradjena od
zaobljenih klasta, odnosno konglomerat nastaje vezivanjem šljunka.

Srednjozrna nevezana klastiĉna stena je pesak, a vezana srednjozrna

klastiĉna stena je peščar. Sitnozrna nevezana klastiĉna stena je alevrit, a
vezana sitnozrna klastiĉna stena alevrolit. Finozrna nevezana klastiĉna stena
je glina, a vezana finozrna klastiĉna stena je glinac.

Kako se praktiĉno, na terenu, razlikuju pesak, alevrit i glina? Zrna peska

se osećaju pod prstima, dok je alevrit prašina kod koje ne razaznajemo
individualna zrna; glina, izgradjena od najfinijih, nevidljivih zrna, je, pri tome, po
pravilu i plastiĉna (moţe se "mesiti").

Vrlo ĉesto na arheološkim nalazištima srećemo se sa mešovitim

klastiĉnim stenama, kao što su: glinoviti alevrit, peskoviti konglomerat, i sl. One
se odredjuju isto kao i osnovne klastiĉne stene, na osnovu veliĉine i
zaobljenosti klasta, a u opisu je poţeljno navesti u kom procentu su zastupljeni
razliĉiti klasti.

Odredjivanje veliĉine i oblika klasta ne sluţi samo prostoj klasifikaciji, već

nam govori i o poreklu, tj. naĉinu postanka stena. Nezaobljeni krupniji klasti
prešli su duţi put od zaobljenih, sitnijih. Breĉe su po pravilu starije od drobina, a
konglomerati od šljunkova.
 Nastanak klastiĉnih stena:

1. raspadanje (magmatskih, metamorfnih i starijih sedimentnih stena)

2. transport (sedimentnog materijala)
3. akumulacija (donošenje sedimentnog materijala do mesta odlaganja i
nj.taloţenje)
4. dijageneza (preobraţaj sedimenata u sedimentnu stenu).

05-02 Sedimentne stene i slojevi – neki osnovni pojmovi

Osnovna karakteristika sedimentnih stena je slojevitost. Osnovna

jedinica slojevitosti je SLOJ. Sloj je geološko telo izgradjeno od više ili manje
istovetnog materijala, izdvojeno od podinskog i povlatnog sloja postojanjem
mehaniĉkog ili bilo kog drugog diskontinuiteta. Za sloj je karakteristiĉna mala
debljina u odnosu na prostiranje. Geološka tela koja imaju ograniĉeno
prostiranje nazivamo sočivima.
Povlata je sloj iznad sloja o kome se govori.
Podina je sloj ispod sloja o kome se govori.
Granice (prelazi) izmedju slojeva mogu biti: postepene, nejasne, oštre.

povlata

SLOJ S
OĈIVO
podina

Konkrecije su tela nastala segregacijom male koliĉine mineralne

materije u steni domaćina, napr. silicije u karbonatima, karbonata u alevrolitima
ili pešĉarima.

05-03 Sedimentološke analize u arheologiji

Sedimenti u kojima se nalaze arheološka nalazišta ili predmeti pruţaju

informacije o fiziĉkoj sredini i naĉinu formiranja nalazišta, i o prirodi prostornih
odnosa izmedju artefakata u sloju. Prouĉavaju se na profilima, na kojima se
uoĉavaju karakteristike slojeva i prostorni odnosi izmedju komponenti, i u
laboratoriji, analizom uzoraka.
Sedimentološke analize objedinjuju ĉitav niz terensko - labora-
torijskih postupaka za makroskopko i mikroskopsko ispitivanje stena. U
arheologiji se najĉešće primenjuju sledeći postupci:

-utvrdjivanje mineralnog sastava

OdreĊivanje minerala moţe se vršiti preko preparata, pod mikroskopom
u propuštenoj i odbijenoj svetlosti. Ako se obrada materijala vrši analizom
šlihova (drobljenog materijala), tada se odvajaju minerali male gustine („laka
frakcija“) ĉija je specifiĉna teţina manja od 2,85 g/cm3, i minerali velike gustine
(„teška frakcija“), ĉija je specifiĉna teţina preko 2,85 g/cm3. Odvajanje frakcija
vrši se pomoću teških teĉnosti, zatim magnetnim i elektromagnetnim
postupcima.
Na osnovu utvrdjivanja mineralnog sastava dobijaju se podaci o
primarnom mestu sa koga potiĉe materijal od koga je sediment izgradjen. Na
osnovu prisustva lake frakcije moţe se proceniti duţina transporta, a samim tim
i mesto sa kog potiĉe materijal, pošto laka frakcija uglavnom ukazuje na kratak
transport.

- utvrdjivanje granulometrijskog sastava (veliĉine zrna)

Veliĉina ĉestica (granulometrijska analiza) kod krupnozrnih nevezanih
stena utvrdjuje se najĉešće na terenu pomoću metra, milimetarskog papira ili
nonijusa, a kod ostalih stena u laboratoriji: kod peskovitih sedimenata
prosejavanjem, a kod alevrita i glinovitih sedimenata dekantovanjem.
Kod vezanih stena potrebno je uraditi petrografske preparate i merenja
vršiti pod mikroskopom pomoću mikrometarskog okulara. Podaci koji se
dobijaju ovim analizama ukazuju na dinamiĉke uslove transporta i depozicije.
Njihova obrada se vrši statistiĉki, a rezultati prikazuju histogramima,
kumulativnim krivama i kruţnim dijagramima. ObraĊeni podaci se porede sa
etalonskim podacima dobijenim na osnovu granulometrije savremenih naslaga
u uslovima razliĉitog transporta, geomorfoloških i klimatskih obrazaca.
PoreĊenjem tih rezultata moguće je utvrditi genetski tip i vrstu naslaga.

-utvrdjivanje vrste vrste i tipa vezivne materije (matriksa ili cementa)

-odredjivanje boje, koja se uobiĉajeno vrši uz pomoć standardizovanih

kartica, od kojih su najpoznatije tzv. Munsell

-odredjivanje oblika zrna, odnosno stepena zaobljenosti.

Po obliku klastiĉna zrna mogu biti zaobljena ili uglasta sa svim prelaznim
oblicima izmeĊu ova dva tipa. Zaobljenost zrna se odreĊuje u terenskim i
laboratorijskim uslovima, pri ĉemu je najpoznatiji vizuelni postupak odreĊivanja
pomoću skale Habakova. Po ovoj skali, zrna mogu biti nezaobljena (uglasta),
poluuglasta, poluzaobljena, zaobljena i dobro zaobljena (okrugla ili ovalna).
Stepen zaobljenosti zavisi od vrste materijala, sredine transporta (voda, vetar,
gravitacija) i duţine transporta.

-odredjivanje karakteristika površine zrna

Površina zrna takoĊe ukazuje na koji naĉin je izvršeno premeštanje (transport)
materijala. Moţe biti sjajna ako je transport izvršen vodom ili mat ako je izvršen
uglavnom pod dejstvom vetra. Glacijalne naslage ĉesto imaju karakteristiĉne
linije i brazde (strije) na površini valutaka i na stenskoj masi duţ kojih je došlo
do kretanja lednika.

-odredjivanje orijentacije zrna ili valutaka

 Orijentacija zrna ili valutaka zavisi od tipa i pravca transportnog sredstva.
Valuci se odlaţu duţom osom paralelno sa pravacem toka, nagnuti pod nekim
uglom u smeru suprotnom od izvora energije. Kod reĉnih naslaga to je nasuprot
reĉnom toku, tj. uzvodno (poznato kao imbrikacija valutaka u konglomeratima),
a kod morskih nasuprot puĉini, odakle dolaze talasi (izvor energije).

-odredjivanje interne slojevitosti

Interna slojevitost nastaje kao posledica unutrašnjeg rasporeda ĉestica u
sloju. Tanki slojići unutar sloja, ĉesto vidljivi samo pod mikroskopom, nazivaju
se lamine. Zavisno od orijentacije lamina u odnosu na površine eksterne
slojevitosti, interna slojevitost moţe biti horizontalna, kosa i talasasta laminacija.
Horizontalna laminacija ima slojiće paralelne površini glavnog sloja.
Karakteristiĉna je za mirne sedimentacione prostore, kao što su jezera i bare.
Poseban tip horizontalne slojevitosti, gradaciona slojevitost, nastaje taloţenjem
iz mutnih tokova pod uticajem gravitacije koja uslovljava razliĉitu brzinu
taloţenja ĉestica razliĉite veliĉine. Kosa laminacija nastaje pod dejstvom
kretanja u jednom pravcu, pri ĉemu se ĉestice unutrašnjeg sloja orijentišu pod
nekim uglom prema površinama eksterne slojevitosti. Ova pojava je ĉesta u
kontinetalnim naslagama kao što su reĉni sedimenti, eolske, fluvioglacijalne
tvorevine i deltne naslage. Na osnovu poloţaja i pada ove slojevitosti moţe se
odrediti tip i pravac transportnog sredstva, te obeleţja sredine u kojoj su
formirane ove naslage. Talasasta laminacija ukazuje na prisustvo slabih, ali
stalno prisutnih, struja i talasanja vezanih za podruĉja morskih basena, a veoma
retko se moţe formirati i u vodenim basenima na kopnu.

05-03 Tipovi kopnenih naslaga

Pod dejstvom gravitacije, vetra, lednika, tekućih voda i stajaćih voda,

nastaju na kopnu razliĉiti tipovi sedimenata. Za razliku od sedimenata koji se
taloţe na dnu mora i okeana, koji su većinom ujednaĉenog sastava i debljine na
velikom prostoru, kopneni sedimenti se odlikuju velikom raznovrsnošću u
razliĉitim klimatskim zonama, i brzom smenom u vertikalnom i boĉnom pravcu.
Prema naĉinu postanka mogu se izdvojiti sledeći glavni tipovi kopnenih
naslaga:

-eluvijalne naslage
predstavljaju raspadnutu stensku masu koja nije pretrpela nikakav
transport, već je akumulirana na mestu, naziva se eluvijum. Razaranje i
fragmentisanje primarne stenske mase uglavnom se vrši dejstvom mraza,
temperaturnih varijacija (naroĉito u podruĉjima pustinja), kristalizacijom soli u
porama i pukotinama, te dejstvom vode. Ovim procesom se prvobitno ĉvrste
stene prekrivaju sopstvenim raspadnutim i rastresitim materijalom. Prilikom
raspadanja materijal ostaje praktiĉno na mestu, a iznos transporta je najĉešće
milimetarskog ili centimetarskog reda veliĉina.

-koluvijalne naslage
 nastaju obrušavanjem materijala i njegovim odlaganjem gravitacionim
putem. Materijal od koga nastaju obiĉno je pokrenut pod dejstvom sopstvene
teţine i akumuliran u neposrednoj blizini mesta sa koga potiĉe. Materijal je
nesortiran, nezaobljen (uglast) i haotiĉno rasporeĊen, a retko cementovan. Od
ovih naslaga izgraĊeni su sipari na strmim planinskim padinama.

-proluvijalne naslage
nastaju na padinama pod dejstvom povremenih tokova (bujica).
IzgraĊene su od slabo sortiranih, uglastih i slabo zaobljenih klasta. To su
naslage odlagane najĉešće u obliku plavinskih konusa ili lepeza, rasporeĊene
u podnoţjima planinskih odseka, na izlazu manjih tokova na aluvijalne ravni
većih reka.

-aluvijalne naslage
nastaju pod dejstvom stalnih tokova - reka. IzgraĊuju reĉne terase i
aluvijalne ravni. U okviru aluvijalnih naslaga izdvajaju se
tvorevine rečnog korita koje u planinskim predelima ĉesto predstavljaju
jedini tip aluvijalnih naslaga. To su sortirani šljunkovito-peskoviti sedimenti,
mestimiĉno sa blokovima i krupnim valucima u gornjem delu reĉnog toka, sa
izraţenom kosom slojevitošću
tvorevine povodnja karakteristiĉne za mirne meandarske ravniĉarske
tokove i predstavljene alevritima, glinama i soĉivima peska. Nastaju za vreme
periodiĉnih poplava kada se taloţe sitnozrne naslage koje po pravilu zauzimaju
gornji deo aluvijalnih naslaga.
tvorevine starača ili mrtvaja obrazuju se u napuštenim reĉnim
dolinama i rukavcima. Predstavljene su sitnozrnim stenama, alevritima i glinama
sa dosta organske materije, uglavnom biljnog porekla.

-glacijalne naslage
nastaju pod dejstvom leda i soĉnice (vode koja nastaje otapanjem leda)
u oblastima koje pokrivaju ledniĉki pokrovi i dolinski gleĉeri. Materijal od koga
su izgraĊene naziva se til, ukoliko je nevezan, ili tilit, ukoliko je vezan.
Glacijalne naslage karakteriše slaba sortiranost, slaba zaobljenost, neslojevitost
i odsustvo organskih ostataka. Fragmenti stena u tilu po pravilu imaju uglaste ili
oštre ivice, sa karakteristiĉnim strijama na površini, a u peskovito-glinovitom
materijalu nalaze se uvaljani manji ili veći stenski blokovi. Od organskih
ostataka javljaju se samo ostaci krupnih sisara u ledu i polen i spore u ledu i
sedimentima ledniĉkih jezera.
Glavni morfološki oblici su morene, koje mogu biti ĉeone, središnje,
boĉne i podinske. Najveća akumulacija glacijalnog materijala nalazi se u ĉeonim
morenama koje oznaĉavaju maksimalni domet lednika, koji se u ciklusima
povlaĉio i ponovo nadirao. Imaju izgled luĉno povijenih i asimetriĉnih bedema,
koji ĉesto predstavljaju prirodne brane glacijalnih jezera. Ĉeone morene nastale
na obodu velikih ledniĉkih pokrova su vrlo duge i mogu se pratiti desetinama i
stotinama kilometara.
Za kretanje lednika i njihov maksimalni domet vezuju se i eratički
blokovi ili „lutajuće kamenje“. Reĉ je o krupnim stenskim blokovima od kojih
neki dostiţu veliĉinu omanjih kuća, zapremine do nekoliko stotina hiljada kubnih
metara, a teţine i do 15.000 tona. Geološka nepodudarnost ovih naslaga sa
podlogom na kojoj se nalaze govori da je materijal otrgnut i pokrenut iz druge
geološke sredine, transportovan hiljadama kilometara i odlagan u sasvim drugoj
sredini. Eratiĉki blokovi nastaju i kod alpskog i kod kontinentalnog tipa lednika.

-jezersko-močvarne naslage
Jezerske naslage nastaju taloţenjem u depresijama na kopnu u kojima
se formiraju vodeni baseni – jezera. Predstavljene su preteţno sitnozrnim
klastitima (alevritima i glinama), redje laporcima21 i kreĉnjacima. Ĉesto sadrţe
dobro oĉuvane organske ostatke organizama koji ţive u jezerskoj vodi kao što
su mekušci, ostrakodi i ribe, i kopnenih organizama ĉiji su ostaci naplavljeni u
basen, kao što su kopneni kiĉmenjaci, kopnene biljke, spore i polen.
Moĉvare su najviše zastupljene u udubljenjima humidnih regiona, u
kojima je znaĉajan uticaj podzemnih voda i pogodni uslovi za razvoj biljne
vegetacije.
U glacijalnim jezerima taloţe se trakaste gline, ili varve. Vode koje
nastaju otapanjem lednika u jezero ritmiĉno donose velike koliĉine materijala:
leti krupnozrniji materijal, ĉijim se taloţenjem stvara svetlija traka, a zimi
sitnozrniji materijal, tamnije boje. Par slojeva, formiranih u letnjim i zimskim
uslovima, odgovara jednoj godini, zahvaljujući ĉemu su trakaste gline u
skandinavskoj oblasti korišćene za odredjivanje apsolutne starosti.

-eolske naslage
nastaju radom vetra. U odnosu na druge geomorfološke agense, vetar
ima manju snagu: vetrom se mogu prenositi samo srednjozrne i sitnozrne
ĉestice. Ipak, u toku samo jedne snaţne oluje pokreće se i do stotinu hiljada
kubnih kilometara vazduha, koji moţe poneti milione tone materijala, preneti ih i
akumulirati na rastojanjima i do nekoliko hiljada kilometara. Npr. prašina iz
Sahare ponekad je transportovana sve do Engleske, a pepeo vulkana Krakatau
iz Indonezije vetrovima je prenet ĉak do Holandije. Sitnije ĉestice prenose se
vetrom na veoma velika rastojanja i taloţe na širokom prostoru, dok se eolski
peskovi nagomilavaju uglavnom u neposrednoj blizini osnovnog materijala od
kojeg potiĉu.
Najvaţniji faktori, koji utiĉu na taloţenje eolskih naslaga su klima i reljef.
Eolske naslage su ĉeste u pustinjskim regionima i primorskim oblastima sa
retkom vegetacijom, a mogu se taloţiti i u glacijalnim i periglacijalnim oblastima
u kojima duvaju snaţni vetrovi.
Na severnoj hemisferi, veliko rasprostranjenje ima stena eolskog porekla
les, nastala izduvavanjem prašine iz glacijalnih naslaga, pre svega iz morena, i
taloţene tokom pleistocena u nezagleĉerenim oblastima Evroazije i Amerike,
juţno od nekadašnjeg ledniĉkog pokrova.
Les je taloţen u uslovima suve (aridne) klime, u travnatim oblastima
stepa ili hladnih suvih tundri, preteţno tokom glacijala. Vetrovi koji su duvali od
lednika ka jugu nosili su fini alevritski materijal (prah) i taloţili ga daleko od
oboda gleĉera, po travnatim stepama. Tokom interglacijala smanjivala se snaga
vetra, prestajao prinos lesne prašine, a u uslovima toplije i vlaţnije klime,
razvijale se šume i otpoĉinjao pedogenetski proces - na površinama lesnih

21
Laporac, (engl. marl) je mešovita sedimentna stena izgraĊena od karbonatne i glinovite
komponente, pri ĉemu procenat kalcijum-karbonata varira u širokom rasponu od 25 do 75%
naslaga formiralo se zemljište crnica (ĉernozem). Tokom narednog glacijala
zemljište je bilo prekriveno lesnom prašinom, zbog ĉega se naziva pogrebena
zemlja. Lesne naslage u periglacijalnim oblastima, prema tome, odlukuje smena
horizonata lesa i pogrebenih zemalja.
Les je masivna sedimentna stena alevrolitsko-glinovitog sastava,
preteţno ţutomrke boje. Njegove osnovne gradivne komponente, ĉiji je odnos
promenljiv, su alevriti, gline i kalcijum-karbonat. Kod tipiĉnog lesa najviše je
zastupljena (6o-8o%) alevritska komponenta, sa veliĉinom zrna od o.o1-o.o5
mm. Kalcijum-karbonat je rasprostranjen po celoj stenskoj masi, ili u obliku
lesnih konkrecija - "lesnih lutkica". Les karakteriše fina porozna struktura i
kapilarna poroznost. Na profilu se vertikalno cepa i pravi strme odseke, kao na
primer duţ Dunava kod Zemuna.
Debljina lesnih naslaga je promenljiva i kreće se uglavnom u granicama
od 2-15 m, ali moţe da bude i znatno veća. U dolini Rajne i Dunava na nekim
mestima les je debeo i do 30 m, u Ukrajini do 80 m, u Kini, u oblasti Ţute reke
(les pustinjskog i polupustinjskog porekla), ĉak i do 300 m dok u Severnoj
Americi retko prelazi 10-15 m.
Les moţe da nastane i od prašine izduvane iz prostranih aluvijalnih
nanosa i drugih sliĉnih nekonsolidovanih sedimenata, ili iz pustinjskih i
polupustinjskih nanosa.

-potpovršinske naslage
To su tvorevine nastale taloţenjem u podzemnim vodama i na mestima
njihovog pojavljivanja na površini terena. Nastaju u kraškim oblastima u
kreĉnjacima, dolomitu, gipsu i drugim rastvorljivim stenama.
U podzemnim oblicima kraškog reljefa, pećinama, formiraju se pećinski
sedimenti. Oni obuhvataju mehaniĉke i hemijske tvorevine. Mehaniĉke
obuhvataju naslage nastale obrušavanjem zidova i svodova pećine, vetrom
nanešeni materijal, i naslage koje taloţe vodeni tokovi. Naslage koje taloţe
podzemni vodeni tokovi sliĉne su tvorevinama reĉnog korita i povodnja
površinskih tokova, i predstavljene šljunkovima, peskovima i glinama.
Hemijske tvorevine nastaju u procesu rastvaranja kreĉnjaka, i
predstavljene su razliĉitim mineralima i stenama kao što su kalcit, travetrin,
oniks. Formiraju raznovrsne oblike pećinskog nakita, od kojih su najpoznatiji
stalaktiti (nastaju rastom sa poda) i stalagmiti (nastaju rastom sa stropa).
0.6. Pedologija. Pedologija i pedološki horizonti.
0.6.01. Šta je zemljište i kako nastaje
06.02. Tipovi zemljišta

0.6.01. Šta je zemljište i kako nastaje

Arheološki predmeti, pa i cela nalazišta, javljaju se u zemljištu. Laiĉki pod

«zemljom», ili zemljištem, ĉesto se podrazumevaju razliĉite tvorevine: za
zemljoradnike «zemlja» je obradivi sloj, u kome rastu gajene biljke; za
gredjevinare i geotehniĉare «zemlja» je mekani, odnosno rastresiti materijal
(koji moţe da se «kopa»), koji se proteţe sve do konsolidovanih stena koje se
moraju razbijati. U pedologiji, nauci o zemljištima, zemljište se definiše kao
specifiĉna prirodna tvorevina nastala na odredjenom geološkom supstratu pod
uticajem fiziĉkih, hemijskih i biohemijskih procesa. To je trofazni sistem koji se
sastoji iz ĉvrste faze (mineralni + organski deo), teĉne faze i gasovite faze.
Posle taloţenja na odredjenom mestu, na sediment deluju hemijski i
fiziĉki procesi. Podzemne vode, obogaćene ugljen dioksidom (okiseljene),
rastvaraju i redeponuju soli i okside, i tako zapoĉinje proces dijageneze –
pretvaranja sedimenta u stenu. Ako se u ovaj proces ukljuĉe ţivi organizmi –
oni pomeraju, mešaju i usitnjavaju deliće materijala u sedimentu, i uz pomoć
vlage i temperature proizvode hemijske promene, zapoĉinje proces
pedogeneze. Formiranje zemljišta je proces koji zapoĉinje na stabilnom
supstratu (na kome se ne odvija ni taloţenje ni erozija), a prestaje kada dodje
bilo do zatrpavanja, bilo do erozije. Dok su sedimentacija i erozija dogadjaji, bez
obzira na to što se mogu odvijati kroz kratko, ali i vrlo dugo vreme, formiranje
zemljišta je proces.
Faktori od kojih zavisi formiranje zemljišta su klima, organski svet,
topografija, stenska podloga i vreme.
Glavni faktori klime su temperatura i vlaţnost, pa su to istovremeno i
faktori od kojih najviše zavisi formiranje zemljišta. Pri tome, ekstremne vrednosti
temperature i vlaţnosti ne pogoduju pedogenetskim procesima, tj. pedogenetski
procesi se odvijaju u rasponu tememperature i vlaţnosti izmedju ekstremnih
vrednosti, dok se na ekstremnim vrednostima pedogenestki procesi
zaustavljaju. Napr. formiranje zemljišta ispod nivoa podzemnih voda izostaje -
nema oksidacije, koja je inaĉe tipiĉna za aktivno zemljište, nema uslova za
opstanak organizama, i pedogenetski proces se zaustavlja. Iz istih razloga,
zemljište se ne formira ni u ekstremnim aridnim uslovima, ni u permafrostu.
Organski svet uĉestvuje u pedogenezi na dvojak naĉin: daje zemljištu
organski materijal u vidu uginulih biljaka i ţivotinja, i aktivnošću koja dovodi do
usitnjavanja i mešanja materijala. Dejstvo ţivih organizama u ovom smislu
naziva se bioturbacija. Bakterije i veliki broj vrsta ţivotinja ţivi i hrani se u
zemljištu: crvi, gliste, larve, mravi, mekušci, bubojedi, glodari i zeĉevi. Krećući
se u potrazi za hranom, ili gradeći svoja staništa, ţivotinje premeštaju materijal,
a neke od njih "vare" svakodnevno znatnu koliĉinu sedimenta. Kišne gliste, na
primer, propuštaju organske ostatke kroz svoj probavni trakt zajedno sa
mineralnim materijama, a zatim ih izbacuju u zemljište i utiĉu na obrazovanje
zrnaste strukture zemljišta. Biljke takodje menjaju strukturu zemljišta – korenje
se kroz zemljište probija, i razdvaja ga, a kada ugine i istruli, prazne prostore u
kojima se nalazilo ispunjavaju delići ispremeštanog materijala.
Uticaj topografije na formiranje zemljišta proizilazi iz efekta nagiba. Što je
padina strmija, efekat gravitacije je izraţeniji, intenzivnija je erozija i manja
stabilnost naslaga, pa se na vrlo strmim padinama zemljišta uopšte ne mogu
formirati. Nadmorska visina i (aspekat (osunĉanost)) utiĉu na mikroklimu, pa
time i na organizme koji uĉestvuju u procesu formiranja zemljišta.
Uticaj stenske podloge ogleda se u tome što od stenske podloge potiĉe
primarno neorganska materija koja uĉestvuje u izgradnji zemljišta. Stenska
podloga se karakteriše sastavom, veliĉinom zrna, rastvorljivošću i strukturnim
sklopom razliĉite konzistencije, što sve utiĉe na osobine i brzinu razvijanja
zemljišta. Kako se zemljište razvija, tako je uticaj stenske podloge sve manji,
odnosno pedogenetski procesi modifikuju stensku podlogu. Neki karakteristiĉni
tipovi zemljišta vezuju se iskljuĉivo odredjenu vrstu stenske podloge, napr.
mediteranska crvenica koja nastaje na kreĉnjacima.
Da bi se na stenskoj podlozi, pod uticajem pedogenetskih procesa
formiralo zemljište, potrebno je da protekne odredjeno vreme.
I pored velike raznovrsnosti faktora koji utiĉu na pedogenetske procese,
proces formiranja zemljišta ima neke opšte osobine. U organskom materijalu
koji se nalazi na površini zemljišta, tj u površinskom sloju, usled raspadanja
organske materije dolazi do stvaranja humusnih kiselina. Voda iz atmosferilija u
dodiru sa ovim kiselinama postaje kisela, i kao takva prodire u dubinu zemljišta,
gde rastvara soli, okside i gline. Horizont u kome je rastvaraĉko dejstvo kiselih
rastvora preovladjujuće naziva se eluvijalni, a proces eluvijacija. Ovaj
rastvoreni materijal se prenosi u dublji horizont, i u njemu taloţi, i taj horizont, u
kome preovladjuje taloţenje materijala naziva se iluvijalni, a proces iluvijacija.
Pedogenetski procesi, prema tome, formiraju u zemljištu horizonte, koji su
paralelni površini slojevitosti, i koji nastaju, utvrdjenim redosledom, od površine
ka dubini. Sled pedoloških horizonata ĉini pedološki profil.
Nikako ne treba zaboraviti da pedološki horizonti NISU slojevi, i da se
razlikuju od geoloških i arheoloških/kulturnih slojeva po tome što nastaju od
materijala na mestu, a ne prinosom i taloţenjem materijala, i po tome što
formiranje pedoloških horizonata ide u suprotnom pravcu – od površine ka
dubini. Pedološki horizonti ne samo da nisu slojevi, nego oni menjaju, i na kraju
uništavaju geološke i/ili arheološke/kulturne slojeve. Nerazlikovanje pedoloških
horizonata i arheoloških/kulturnih slojeva moţe dovesti do drastiĉnih grešaka u
interpretaciji stratigrafije arheoloških nalazišta u zemljištu: razdvajanje
arheološkog sloja na osnovu granica pedoloških horizonata, ili, spajanje
razliĉitih arheoloških slojeva u jedan, tamo gde su intenzivni pedološki procesi
modifikovali ili izbrisali granice izmedju slojeva.

06.02. Tipovi zemljišta

Zemljišta su vrlo raznovrsna po boji, mehaniĉkom sastavu, dubini,

plodnosti i drugim osobinama. Najvaţniji tipovi zemljišta su ĉernozem smonica,
gajnjaĉa, podzol i crvenica.
 Černozem (ukrajinski Чорнозем, crna zemlja) je zemljište sa visokim
sadrţajem humusa (15-20%) i veoma plodno. Nastaje u uslovima suve ili
umerene klime, u ravnicama pokrivenim travnatim pokrivaĉem. To je tip
zemljišta koji se razvija na lesu . Profil ĉernozema je A, AC i C. U svetu se javlja
u dva velika pojasa. Jedan se pruţa od Panonske nizije, preko Ukrajine i juţne
Rusije do Sibira, a drugi u svernoameriĉkim prerijama. Javlja se takodje u Kini.

Smonica je narodni naziv za zemljište crne boje, glinovitog sastava, koje

je lepljivo kao smola. Najĉešće se razvijaju na blago zatalasanom reljefu, na
tercijarnom supstratu. U Srbiji su ĉeste na nadmorskoj visini 200-600 m,
naroĉito u Šumadiji, oko Zajeĉara i u Vranjskoj kotlini. MeĊunarodni naziv
vertisol (lat. vertere – okrenuti) ukazuje da je specifiĉnost ovog tipa zemljišta da
usled nejednakog bubrenja i boĉnih pritisaka dolazi do mešanja površinskih sa
donjim horizontima. Ovo je relativno plodno zemljište, ĉiji humusni horizont
doseţe do 1 m debljine. Kada ima dosta vlage glina bubri i zemljište ima
smolast izgled. U sušnom periodu dolazi do stvaranja pukotina. Na profilu su
zastupljeni horizonti A i C.

Gajnjača je smeĊe zemljište koje nastaje procesom "ogajnjaĉavanja"

već postojećeg zemljišta (ĉernozem, smonica, i dr.) ili direktno na odgovarajućoj
geološkoj podlozi. Ovaj proces je dugotrajan i podrazumeva oglinjavanje. Naziv
potiĉe od reĉi gaj=šumica. Nastaje u umereno vlaţnoj i umereno toploj klimi, u
oblasti listopadnih šuma, na nadmorskoj visini 50-500 m, na veoma raznovrsnoj
geološkoj podlozi (na jezerskim sedimentima, aluvijonu, lesu). Profil zemljišta je
A-(B)-C.

Podzol je tip zemljišta koje se stvara u polarnim i umerenim oblasti, u

kojima vladaju relativno niske temperature, a organska materija se sporo
razlaţe i na taj naĉin obrazuje veliku koliĉinu humusa. Boja zemljišta je
preteţno svetlo siva, a debljina moţe dostići 10-20 metara. U sluĉaju
prezasićenosti vodom, podzolski proces je usmeren na formiranje blatnih
zemljišta, što je karakterstiĉna pojava u zonama tundri ili na višim geografskim
širinama umerenih oblasti (u graniĉnom pojasu prema polarnim oblastima).
Vegetacij je predstavljena ĉetinarskim šumama i tresavama. Razvija se na
supstratu bogatom silicijumom. Horizonti A, B i C. Kod nas je ovaj tip zemljišta
slabo zastupljen, a zauzima više poloţaje planinskih podruĉja, iznad 900 m
nadmorske visine.

Crvenica (italijanski=terra rossa) je tip zemljišta karakteristiĉan za

Mediteran. Razvija se na kreĉnjacima i dolomitima, a prirodna vegetacija je
makija zimzelenog i listopadnog šiblja, ili šumska zajednica crnog jaseena i
primorskog hrasta. To je relativno plitko zemljište, dubine 50-60 cm, i obiĉno se
prostire na relativno maloj površini, u depresijama – kraškim poljima, i
vrtaĉama. Profil zemljišta je A-(B)-C.
 08. Arheopetrologija
08.01 Utvrdjivanje vrste i porekla stena i minerala koriišćenih za
izradu artefakata i objekata: arheopetrologija
08.02 Metode proučavanja stena i minerala
08.03 Stene i minerali kao omiljene sirovine za izradu artefakata:
roţnac, opsidijan, lapis lazuli

08.01 Utvrdjivanje vrste i porekla stena i minerala koriišćenih za

izradu artefakata i objekata: arheopetrologija

U praistoriji kamen je najvaţnija, ili jedna od najvaţnijih sirovina za izradu

artefakata. Takodje, za razliku od artefakata izradjenih od organskih materijala,
koji se oĉuvaju samo u izuzetnim okolnostima, kamen je mnogo otporniji na
razaranje, pa to moţe biti razlog dominacije kamenih artefakata na mnogim na
arheološkim nalazištima.

Ĉovek je birao kamen za izradu svojih artefakata, zavisno od njegovih

osobina. Na primer, cepljivost i tvrdina roţnaca su osobine zbog kojih je ova
stena postala najvaţnija sirovina za izradu okresanih artefakata u praistoriji.

Kao što je ĉovek koji je izradjivao artefakte morao da uĉi o kamenu, da

upoznaje njegove osobine i da razlikuje razliĉite vrste kamena da bi odabrao
najbolju sirovinu za izradu svojih artefakata, tako je i arheologu koji prouĉava
kamene artefakte potrebno da zna vrste i osobine kamena od koga su artefakti
izradjeni.

Ova znanja arheolog će steći tako što će se obratiti naukama i nauĉnim

disciplinama koje prouĉavaju stene, minerale i materijale, od njih pozajmiti neke
metode prouĉavanja, odnosno na bazi tih metoda razviti nove, specifiĉno
vezane za arheologiju. Te nauke su, pre svega, mineralogija i petrologija.
Mineralogija je nauka o mineralima, a petrologija o stenama. Petrologija izuĉava
postanak, sastav, osobine i naĉin pojavljivanja stena u Zemljinoj kori.

Primenom metoda ispitivanja stena i minerala od kojih su izradjeni

artefakti i utvrdjivanja njihovog porekla razvila se nova disciplina u arheologiji –
arheopetrologija.

Ĉovek je bio spreman da utroši puno vremena za izradu predmeta od

kamena. Kamene statue na Uskršnjim ostrvima izradjivane su tako što su
kamenim sekirama bile klesane iz ţive stene. Eksperimentalnim putem
proraĉunato je da je 6 klesara trebalo da radi oko godinu dana da bi isklesali
statuu duţine od 5 m.

Da je kamen bio vrlo cenjena sirovina pokazuje i to što je ĉovek bio

spreman da zbog cenjene sirovine prevaljuje velike razdaljine. Dobar primer za
to su kameni blokovi dolerita, teški do 4 tone, koji su u Stounhendţ dopremani
sa razdaljine od 386 km. Dolerit je vulkanska stena, priliĉno retka, a pegavi
dolerit kakav je korišćen u Stounhendţu ima izvorište samo u planinskoj oblasti
severozapadno od Stounhendţa. Veći deo puta mogli su da predju vodom –
morem i rekama, što je olakšavalo transport, ali deo puta su morali da preĊu
kopnom. Za transport samo jednog bloka na kopnenom delu puta bilo je
potrebno 40 ljudi za tegljenje, i još 20 za podmetanje oblica.

Posle utvrĊivanja materijala od koga je artefakt izraĊen, što je osnovni

zadatak arheopetrologije, utvrdjivanje porekla22 materijala je drugi vaţan
zadatak arheopetrologije. To je sloţen istraţivaĉki proces, koji podrazumeva:

1. postavljanje istraţivaĉkog pitanja o poreklu sirovine (u kom kontekstu

se nalazi kamen, ili neka druga sirovina, i šta bi utvrĊivanje porekla moglo da
pokaţe)
2. izbor metode (destruktivna/nedestruktivna, mikroskopska,
spektroskopska, izotopska ili dr.)
3. uzorkovanje
4. analiza uzoraka u laboratoriji (utvrdjivanje mineralnog sastava i
petroloških karakteristika na osnovu kojih se odredjuje vrsta materijala)
5. tumaĉenje rezultata (analiza geoloških karata, utvrdjivanje gde se i na
kojoj razdaljini od arheološkog nalazišta u prirodi nalaze leţišta sirovine)
6. arheološka interpretacija (povezivanje podataka dobijenih petrološkim
analizama sa kontekstom u kome su artefakti pronadjeni, i sa podacima o
nalazištu i kulturnom kompleksu kome nalazište pripada).

Poreklo pegavog dolerita u Stounhenţu utvrdjeno je zahvaljujući tome

što je to relativno retka stena.

Za veliki deo materijala koji je ĉovek koristio u svakodnevnom ţivotu ne

moţemo odrediti taĉno poreklo. Neke stene i minerali su vrlo ĉesti u prirodi (na
primer kreĉnjak, pešĉar, roţnac, kalcit), stvarani su tokom razliĉitih razdoblja u
geološkoj prošlosti i na širokom prostoru. Ukoliko ne nose nikakav
karakteristiĉan signal (na primer, prisustvo nekog retkog elementa) ne moţemo
suziti dovoljno oblast u kojoj se moţe naći da bi to bilo znaĉajno za utvrdjivanje
razdaljine od arheološkog konteksta u kome se nalazi predmet izradjen od te
stene ili minerala.

U svakom sluĉaju, da bi poreklo uopšte moglo da se utvrdi, potrebno je

poznavanje geološke graĊe terena i postojanje detaljnih geoloških karata.

Utvrdjivanjem porekla kamena korišćenog za izgradnju objekata, ili

izradu artefakata, utvrĊujemo koliku oblast je eksploatisala neka zajednica u
odredjenom periodu, da li je postojala mreţa razmene, koje su zajednice bile
ukljuĉene u mreţu razmene i na kom prostoru, odnosno odgovore na vrlo vaţna
pitanja, ne samo tehnološka, ekonomska, nego i socijalna.

22
(engl.) provenancing
 08.02 Metode proučavanja materijala

Metodi ispitivanja stena mogu biti: makroskopski i laboratorijski.

Prouĉavanje materijala zapoĉinje na terenu, makroskopskom odredbom.

Makroskopski se, po pravilu, odreĊuje u koju grupu stena spada kamen
pronaĊen u arheološkom kontekstu, dok se analize kojima se detaljno utvrdjuje
mineralni sastav i petrološke karakteristike vrše u laboratoriji.

U laboratorijskim uslovima prouĉava se mineralni sastav i sklop stene

pod mikroskopom (mikroskopija), i na osnovu karakteristika spektra
(spektroskopija).

Mikroskopija znaĉi prouĉavanje pomoću aparata za uveliĉavanje

(mikroskopa). Da bi se stena mogla posmatrati pod mikroskopom, od materijala
koji se ispituje napravi se presek dovoljno tanak da propušta svetlost. Presek,
fiksiran za staklenu ploĉicu, koji se naziva preparat, posmatra se pod
svetlosnim mikroskopom. Ova metoda, koja se naziva optička mikroskopija,
ili metoda "tankih preseka" koristi se za ispitivanje stena, minerala, ali i
veštaĉkih materijala, napr. keramike. Optiĉki mikroskopi uvećavaju obiĉno oko
1000 puta.

Osim posmatranjem preparata tankih preseka, mineralni i petrološki

sastav se moţe prouĉavati i usitnjavanjem stene i posmatranjem praha pod
mikroskopom. Uzorak usitnjene stene se stavi u centrifugu, koja izdvaja laku i
tešku frakciju minerala. Analiza teške frakcije (u koju spadaju, po pravilu
spadaju redji minerali, na primer, cirkon, turmalin) se zatim vrši pod
mikroskopom.

Za prouĉavanja za koja su potrebna veća uvećanja, koristi se elektronski

mikroskop, a metoda se naziva elektronska mikroskopija. Osnovni princip je
da se, umesto vidljive svetlosti i optiĉkih soĉiva, za dobijanje uveliĉane slike
objekta koristi snop elektrona koji se usmerava i fokusira uz pomoć
elektromagnetnog polja. Uvećanje kod elektronskih mikroskopa je obiĉno oko
100.000 puta. U elektronskoj mikroskopiji se koriste razliĉite tehnike, kao što su
TEM – transmisiona elektronska mikroskopija (daje sliku kroz objekat, što
podrazumeva da se posmatra uzorak ju obliku tankog preseka), SEM –
skening elektronska mikroskopija (daje sliku površine objekta).

Ispitivanje sastava prouĉavanjem spektara naziva se spektroskopija, ili

spektrometrija. Zasniva se na ĉinjenici da mnoge supstance apsorbuju svetlost i
emituju je. Mi to vidimo kao boju ukoliko supstanca apsorbuje i emituje svetllost
iz vidljivog dela spektra. Neke supstance, ne apsorbuju tu svetlost jer je ona
nedovoljno visoke energije ili previsoke energije (to zavisi od strukture
jedinjenja). Tako one apsorbuju svetlost iz nevidljivog dela spektra -
ultraljubiĉastog (talasne duţine manje od 400nm i velike energije) i infracrvenog
(talasne duţine veće od 760nm) ili ĉak neke druge oblike zarĉenja. Ako znamo
koje zraĉenje neka supstanca emituje i apsorbuje moţe nam reći mnogo o
nekoj supostanci. Moţemo saznati njenu strukturu, a kasnije spektroskopiju
koristiti za testiranje prisustva neke supstance. Razliĉite metode koje se
zasnivaju na ovim principima su optiĉka emisiona spektrometrija, plazma
masena spektroskopija, atomska apsorpcija, fluorescencija x-zraka, i dr.

Za utvrdjivanje porekla stene, bez obzira kojom metodom se vrši,

naroĉito je znaĉajna odredba retkih elemenata, odnosno analiza elemenata u
tragovima. Elementi u tragovima (eng. trace elements) je naziv koji se koristi
za elemente koji su vrlo retki u steni, odnosno zastupljeni sa nekoliko delova na
milion. Za analizu elemenata u tragovima ne postoji jedinstvena tehnika kojom
bi se analizirali svi elementi u tragovima, ali se najĉešće primenjuje
fluorescencija x-zraka.

08.03 Neke omiljene sirovine za izradu artefakata: roţnac, opsidijan,

lapis lazuli

Izbor sirovine za izradu artefakata zavisio je od namene artefakata i

ţeljenih osobina koje odredjene stene i minerali imaju. Za izradu orudja i oruţja
najznaĉajnije osobine stena i minerala su ĉvrstina i mogućnost da se dobije
oštar radni deo alatke, a za nakit je obiĉno najznaĉajnija tekstura, boja i sjaj.
Oštar radni deo alatke neophodan je kod alatki koje se koriste za seĉenje i
bušenje, pa su za njihovu izradu pogodni samo finozrni varijeteti stena, kao što
su finozrni kvarciti i roţnaci. Nasuprot tome, za mlevenje ţitarica pogodni su
krupnozrni varijeteti stena, pa se za izradu ţrvnjeva koriste srednjozrni i
krupnozrni pešĉari, kvarciti, graniti i druge magmatske stene.

Izbor sirovine, kao i kvalitet izradjenog artefakta, zavisi u velikoj meri od

homogenosti i kristaliniteta sirovine od koje je izradjen. Homogena struktura
omogućuje kontrolisano modelovanje artefakta, dok razliĉite neĉistoće
oteţavaju izradu artefakta i, po pravilu, smanjuju ţeljenu ĉvrstinu i oštrinu
artefakta.

Za izradu okresanih alatki koriste se stene sa takozvanim školjkastim

prelomom, kao što su roţnac, opsidijan i kvarc, dok se za izradu glaĉanih alatki
najĉešće koriste magmatske, reĊe sedimentne i metamorfne stene.

Roţnac (engl.=chert) je kompaktna silikatna sedimentna stena

školjkastog preloma, izraĊena preteţno od kvarca i kalcedona. Javlja se u
tankim slojevima ili bancima, kvrgama ili soĉivima u kreĉnjacima. Roţnac je
najĉešće korišćena sirovina za izradu artefakata od okresanog kamena. Laiĉki
naziv za roţnac dobrog kvaliteta, koji se koristi kao sirovina za izradu
artefakata od okresanog kamena je kremen (eng.=flint, franc.=silex).
 Okresani artefakti izraĊuju se i od silikatnih minerala, odnosno varijeteta
silicijum-dioksida, kao što su kvarc, kalcedon, opal. Kvarc je kristal silicijum-
dioksida, kalcedon kriptokristalni varijetet silicijum-dioksida ujednaĉene boje, a
opal je amorfni varijetet silicijum-dioksida. Drugi varijeteti koriste se kao ukrasni
kamen, na primer, oniks, koji karakterišu paralelne trake, ili agat, koji sa
raznobojnim trakama koje prate oblik šupljine.

Opsidijan je prirodno vulkansko staklo, crne, sivo-crne ili mrke boje.

Nastaje hlaĊenjem lave u odreĊenom temperaturnom ritmu. Poluprozraĉan je ili
neprovidan, karakteriše ga školjkast prelom i pri prelomu daje oštre ivice.
Njegova upotreba proizašla je iz mehaniĉkih svojstava sliĉnih kremenu.
Korišćen je za izradu okresanih artefakata kao što su noţevi, srpovi, strelice,
strugaĉi, zatim za izradu ogledala, na primer u neolitu Anadolije (Ĉatal-hujuk),
peĉata i vaza, na primer u bronzanom dobu Egeje i drugih ukrasnih predmeta.

Upotreba opsidijana poznata je od srednjeg paleolita, takodje u gornjem

paleolitu i mezolitu, ali se najviše koristi poĉev od neolita, kada se razvija mreţa
razmene izmeĊu praistorijskih zajednica. Sa pojavom metala opada uloga
opsidijana, kao i drugih okresanih artefakata.

Postoje tri vulkanske oblasti u Evropi sa poznatim leţištima opsidijana.

To su ostrvo Melos u Egejskom moru, Sardinija i Lipari (Eolska ostrva) u Italiji,
Kapadokija u Anadoliji, i Karpati

O nekim vrstama stena i minerala korišćenih za izradu artefakata vidi u:

Srejović D. (ur.), 1997, Arheološki leksikon, na primer: alabaster, lapis lazuli,
jaspis, kvarcit, porfir, itd.
 08.1 Biljni svet kao osnovna komponenta ţivotne sredine
08.2 Promene u vegetaciji u poslednjih 2 miliona godina.
Pleistocenska vegetacija. Holocenska vegetacija.
08.3 Metode proučavanja vegetacije u čovekovoj prošlosti.
Palinologija.
08.4 Prirodna vegetacija Balkanskog poluostrva i razvoj kroz
holocen.

08.1 Biljni svet kao osnovna komponenta ţivotne sredine

Biljke predstavljaju osnovnu komponentu ekosistema i po pravilu ĉine

najveći deo njegove biomase. One vezuju sunĉevu energiju i proizvode
organske materije, i tako obezbedjuju hranu većini ostalih organizama na
Zemlji. Stvarajući organsku materiju, biljke paralelno obogaćuju atmosferu
kiseonikom.

Osnovna odlika biljaka je prisustvo celuloze u ćelijskom zidu i zelenog

pigmenta hlorofila koji im obezbedjuje autotrofni naĉin ţivota.

Biljno carstvo obuhvata zelene alge i kopnene biljke. U kopnene biljke

spadaju mahovine, paprati, golosemenice i skrivenosemenice. Najveći znaĉaj
za ĉoveka imaju više biljke, golosemenice i skrivenosemenice. Ishrana je
gotovo u celini zasnovana na njima, a i drugi aspekti upotrebe biljaka. Alge,
mahovine i paprati imaju manji znaĉaj.

Nauka koja se bavi prouĉavanjem biljaka zove se botanika, a nauka ĉiji

je predmet prouĉavanja biljni svet u geološkoj prošlosti – paleobotanika.
Prouĉavanjem ostataka biljaka na arheološkim nalazištima i odnosom izmedju
biljaka i ĉoveka bavi se posebna arheološka disciplina – arheobotanika. Ne
postoji, naravno, oštra granica izmedju paleobotaniĉkih istraţivanja u arheologiji
i arheobotaniĉkih istraţivanja. Razlika izmedju ove dve nauĉne discipline je
hronološka – paleobotanika prouĉava biljni svet od njegovog postanka u
prekambrijumu do danas, a arheobotanika samo biljni svet za vreme postojanja
ljudi. Osim toga, paleobotaniĉka istraţivanja su preteţno okrenuta rekonstrukciji
vegetacije, odnosno ţivotne sredine, a arheobotaniĉka istraţivanja odnosu
ĉoveka i konkretnih biljnih vrsta koje on koristi u svakodnevnom ţivotu za
ishranu i u druge svrhe.

Prouĉavanjem odnosa biljaka i ĉoveka bavi se i etnobotanika, a

prouĉavanjem odnosa biljaka i ĉoveka u prošlosti paleoetnobotanika. Ova
disciplina je naroĉito razvijena na ameriĉkom kontinentu. Predmet istraţivanja
se u velikoj meri poklapa sa arheobotanikom, ali je naglasak na saznanjima
koja se mogu dobiti u etnografskim i etnoarheološkim istraţivanjima.

Biljni svet odredjene oblasti naziva se vegetacija. To je širi pojam nego

flora, koja takodje oznaĉava biljni svet odredjene oblasti, ali u smislu sastava –
skupa biljnih vrsta koje obuhvata. Pod vegetacijom podrazumevamo biljni
pokrivaĉ odredjene oblasti, koji predstavlja jednu od najvaţnijih komponenti
ekosistema, jer reguliše protok najvaţnijih komponenti biohemijskih ciklusa
(vode, ugljenika i azota), odnosno protok energije i materije. Biljni svet, takodje,
znaĉajno odredjuje sastav atmosfere produkujući kiseonik, odluĉujuće utiĉe na
karakteristike zemljišta, i predstavlja stanište i izvor energije za ţivotinjski svet.

Glavni tipovi ekosistema – biome, nazivaju se prema tipu vegetacije.

Postoji osam osnovnih kopnenih bioma: tropske kišne šume, tropske savane,
pustinje, stepe i prerije, mediteranska makija, listopadne šume, tajge i tundre.

08.2 Vegetacija u čovekovoj prošlosti. Pleistocenska vegetacija

Biljni svet Evrope u poslednjih 2,5 miliona godina, sastavljen je

preteţno od istih vrsta koje i danas postoje. Medjutim, njihovo
geografsko rasprostranjenje se, tokom smene glacijala i interglacijala u
kvartaru, znatno menjalo.

Flora arktiĉkih krajeva, sa nadiranjem leda prema jugu, odstupa u

tom pravcu, a sa povlaĉenjem ledniĉkih kalota vraća se natrag u svoj
današnji areal rasprostranjenja, ustupajući mesto oblicima umerenog
klimatskog pojasa. Ovakva smena vegetacije ponavljala se sa svakom
smenom ledenih doba, tako da se u jednoj istoj oblasti u profilima
naslaga moţe zapaziti naizmeniĉno smenjivanje glacijalne i
interglacijalne flore, odnosno borealne i umerene.

Borealna flora razvijala se u blizini oboda ledniĉkih pokrova. To je

bila moĉvarna vegetacija tundre uz koju se na uzvišenjima formirala za-
jednica ţbunastih cvetnica na ĉelu sa "borealnom ruţom" (Dryas
octopetala), zajedno sa krţljavim "polarnim vrbama" (Salix polaris ) i
brezama (Betula nana). Ovakva zajednica ("drijasova vegetacija") nadjena
je u fosilnom stanju na mnogim mestima u srednjoj i severnoj Evropi u
oblastima koje su pokrivali ledniĉki pokrovi. U nekim oblastima (Alpi,
Dinaridi), glacijalni Dryas saĉuvao se kao relikt sve do danas.

U ravnicama u periglacijalnoj oblasti, vegetacijski pokrivaĉ bio je

mnogo raznovrsniji nego što je to sluĉaj u savremenim ravnicama. Ova
raznovrsnost imala je veliki uticaj na brojnost i raznovrsnost sisara, a naroĉiro
krupnih biljojeda, koji su u njima ţiveli.

Na pojas tundri, nadovezivao se pojas travnatih stepa. Posle toga,

dalje prema jugu poĉinjao je pojas šuma. Šume, kako listopadne, tako i
ĉetinarske, u glacijalnim epohama bile su potisnute daleko na jug u
toplije krajeve. Sa povlaĉenjem ledniĉkog pokrova na sever pomerale su
se uporedo u tom pravcu i šume, prvo borove i smrĉeve, a za njima
brezove, bukove i hrastove.
 Pomeranja šumskih regiona u Evropi u pravcu sever - jug i obratno
bila su oteţana usled alpsko-karpatske planinske barijere, tako da su,
usled pogoršanja klimatskih uslova i nemogućnosti migracije stradali
mnogi kotlinski tercijarni relikti. Samo neki od njih uspeli su da se iz
srednje Evrope presele na atlantsku obalu ili zadrţe na Balkanskom
poluostrvu i u Maloj Aziji. U Severnoj Americi bilo je drugaĉije, jer su
planinski venci orijentisani pravcem sever - jug, tako da nisu spreĉavali
migraciju vegetacije u tom pravcu, a time i opstanak većeg broja tropskih
formi sve do današnjeg vremena.

Najveći broj toplih tercijarnih relikata u Evropi preţiveo je ledeno

doba u refugijumima na Balkanskom i Pirinejskom poluostrvu i na juţnim
padinama Kavkaza. Medju takve toplije forme spada i Rododendron
ponticum koji danas raste kao relikt u španskoj Siera Nevadi i po
severoistoĉnim pribreţnim oblastima Crnog mora i u Zakavkazju. U
Alpima i uopšte u Srednjoj Evropi, Rododendron je izdrţao hladnu klimu
sve do kraja pretposlednje interglacijacije, ali je sa poĉetkom poslednjeg
glacijala u srednjoj Evropi definitivno išĉezao.

08.3 Metode proučavanja vegetacije fosilnih i subfosilnih ostataka

biljaka. Palinologija.

Fosilni i subfosilni ostaci biljaka zahtevaju i razliĉite metode prouĉavanja,

zavisno od njihove veliĉine, morfologije i naĉina fosilizacije. Tradicionalno se
odvojeno prouĉavaju makrobotaniĉki i mikrobotaniĉki ostaci. Makrobotaniĉki
ostaci obuhvataju ostatke biljaka vidljive golim okom, kao što su plodovi, seme,
delovi stabla, listovi, korenje i sl. Mikrobotaniĉki ostaci obuhvataju ostatke
biljaka koji se mogu prouĉavati samo pod uvećanjem, kao što su polen i spore, i
još neki sitni delovi viših biljaka, ali takodje i niţe biljke, kao napr. alge.
Indirektne podatke o vegetaciji odredjene oblasti daju podaci o drugim
elementima ţivotne sredine: zemljištu, sedimentima, fauni, klimi, itd.

U prouĉavanu ostataka biljaka osnovna znanja o taksonomiji i morfologiji

biljaka i terminologija preuzimaju se iz botanike. Medjutim, uobiĉajena
procedura odredbe taksona u botanici pri kojoj se posmatraju razliĉiti delovi iste
biljke, napr. cvet, stabljika i listovi, u paleobotanici gotovo nikad nije moguća.
Paleobotaniĉki materijal sastoji se najĉešće samo od odredjenih delova biljaka
ili ĉak od njihovih fragmenata, a odredba se vrši na osnovu fragmentovanih
ostataka biljnih tkiva ili organa: stabla, kore, stabljike, listova, kutikule, cveta,
plodova, semena, korena, ili ĉak mineralnih nagomilanja u biljnim celijama –
fitolitima. Takodje, ostaci biljaka su najĉešće specifiĉno modifikovani
tafonomskim procesima i procesima fosilizacije – ugljenisani, dehidrisani,
presovani. Osim specijalizovane literature na osnovu koje se vrši odredba na
osnovu fragmentovanih biljnih ostataka, za rad sa paleobtotaniĉkim materijalom
najĉešćese se koristi komparativna zbirka, u kojoj se skupljaju recentni i fosini
primerci delova biljaka iz odredjene oblasti.
 Jedna od najznaĉajnijih metoda prouĉavanja vegetacije je palinologija.
Ova metoda se zasniva na prouĉavanju rasplodnih elemenata biljaka, tzv.
palinomorfi, u koje spadaju polen i spore. Princip se sastoji u tome da većina
biljaka: drveća, grmlja i trava emituje ogromne koliĉine spora i polena kao
rasplodne elemente. Polen je cvetni prah semenih biljaka. Spore su specijalne
ćelije ili grupe ćelija koje biljke stvaraju pri bespolnom razmnoţavanju. Spore se
odnose na niţe biljke kao što su paprati, alge, rastavići, a polen na više biljke,
golosemenice i skrivenosemenice (drveće, trave). Vaţna karakteristika polena i
spora je njihova mala veliĉina i teţina: veliĉina spora i zrna polena iznosi od
0,01 do 0,1 mm, a apsolutna teţina je reda veliĉine 10– 9 g. Zahvaljujući tome,
polen i spore se vetrom lako prenose na velike udaljenosti.

Oblik i morfologija spora i polena razliĉitih biljaka se razlikuju i preteţno

se lako odreĊuju do roda, a u nekim sluĉajevima i do vrste. Otporni su na
spoljašnja razaranja u uslovima ograniĉene oksidacije. Najlakše se mogu
oĉuvati u finozrnim sedimentima sa povećanim sadrţajem organske materije
(barski ugljevi, treset, ugljevite gline), ĉesto u glincima, laporcima, kreĉnjacima i
sitnozrnim pešĉarima, a vrlo retko u ledniĉkim, fluvioglacijalnim i svim
gruboklastiĉnim sedimentima (breĉe, konglomerati i sl.).

Palinološka analiza podrazumeva: uzorkovanje, laboratorijsku obradu

uzoraka, koja podrazumeva maceraciju - izdvajanje organske materije iz
sedimenata hemijskim rastvaranjem, izradu mikroskopskih preparata, kao i
statistiĉku obradu i grafiĉko predstavljanje rezultata analiza. Statistiĉka obrada
je potrebna zbog toga što su zrna polena i spora prisutna u velikom broju, i što
je potrebno ustanoviti procentualni odnos izmeĊu razliĉitih vrsta i tipova
vegetacije, na primer izmeĊu polena drveća i trava, a grafiĉki prikaz da bi
rezultati analize mogli jasnije da se predstave i uporeĊuju.

Palinološki spektar ili palinološki dijagram podrazumeva grafiĉki

predstavljene rezultate polenske analize iz jednog uzorka. IzraĊuje se kada je
identifikovano 100-200 zrna. OdreĊuje se procentualno uĉešće pojedinih tipova
spora i polena u odnosu na njihov ukupan broj (po pravilu više od 200). Na
osnovu palinološkog spektra precizira se karakter vegetacije i relativna starost
naslaga. UtvrĊuje se i odnos izmeĊu toplih i hladnih formi i na taj naĉin
rekonstruišu klimatski uslovi.

Palinološki dijagram podrazumeva grafiĉki predstavljene rezultate

analiza polena i spora iz serije uzoraka: na apscisu se nanosi procentualno
uĉešće pojedinih tipova palinomorfi, a na ordinatu geološki profil sa naznaĉenim
dubinama. Pokazuje sukcesivne promene u sastavu i paleoekološkim
karakteristikama vegetacije neke oblasti. Za praćenje promena vegetacije
tokom smene glacijala i interglacijala u našim oblastima, naroĉito je vaţno
procentualno uĉešće polena j jedne strane, drveća, kao što su
Betula – breza
Salix - vrba
Pinus – bor
Picea – smrĉa
Abies – jela
Quercus – hrast
Corylus – leska
Carya – orah
Acer – javor
Populus – topola
Castanea – kesten
Alnus – jova
Tilia – lipa
Ulmus – brest
Fagus – bukva
Carpinus – beli grab
a sa druge strane trava i zeljastih biljaka, kao što su, na primer
Artemisia – pelin
Sphagnum – tresetnica
Graminae – trave.
09. Ţivotinjski svet. Holocenska i pleistocenska fauna. Izumiranje
kvarftarne megafaune.
09.01. Ţivotinje u doba pleistocena na teritoriji Evroazije. Mamut.
09.02. Ţivotinje u doba pleistocena na teritoriji Amerike i Australije
09.03. Ostrvske faune
09.04. Izumiranja pleistocenske megafaune

Ţivotinjski svet u pleistocenu karakteriše smena hladnodobnih i

toplodobnih formi, migracije, odnosno promena areala, kao i izumiranje
relativno velikog broja vrsta. Za razliku od danas, na većini kontinenata ţiveli su
vrlo krupni kiĉmenjaci. U Evropi su ţiveli mamuti i runasti nosorozi, u Americi
mastodoni, kamile, vukovi, dţinovski lenjivci i oklopnici, u Australiji dţinovski
kenguri i vombati.

Tokom glacijala veće rasprostranjenje imale su izrazito hladnodobne

ţivotinje, kao što su Mammuthus primigenius (runasti mamut), Coelodonta
antiquitatis (runasti nosorog), Rangifer tarandus (irvas), Alces alces (los),
Ovibos moschatus (mošusno goveĉe), i drugi.

Tokom interglacijala i interstadijala širili su se areali toplodobnih i

ţivotinja prilagodjenih na ţivot u umerenim uslovima, kao što su Palaeoloxodon
antiquus (šumski slon), Rhynoceros mercki (Merkov nosorog), Dama dama
(jelen lopatar), Cervus elaphus (šumski jelen), Bos primigenius (tur ili
pragoveĉe), Megatherium giganteum (dţinovski lenjivac) itd.

Razliĉite ţivotinjske vrste su se prilagoĊavale promenama u ţivotnoj

sredini, evoluirale, ili izumirale. Tako su se u razvojnoj liniji mamuta na teritoriji
Evroazije smenile najmanje tri vrste: Mammuthus meridionalis (juţni slon), ţiveo
je u ranom pleistocenu, Mammuthus trogontherii (stepski mamut), u srednjem, a
Mammuthus primigenius (runasti mamut), u kasnom pleistocenu.
Prilagodjavanje na klimatske promene i promene u vegetaciji, dovelo je do
povećanja broja gleĊnih lamela na zubima ove tri vrste mamuta.

Holocenska fauna je sliĉna današnjoj, a na njen sastav, od poĉetka

holocena do danas, sve veći uticaj ima ĉovek. Karakteristiĉna je pojava
domaćih ţivotinja, ţivotinja koje je ĉovek pripitomio, kao i komensalskih vrsta, tj.
ţivotinja koje ţive u blizini ĉoveka, na primer, domaći miš, golub.

09.01. Ţivotinjski svet u pleistocenu na teritoriji Evroazije. Mamut.23

Najkrupnija ledenodobna ţivotinja koja je ţivela na prostorima Evrope i

Azije bio je runasti mamut, Mammuthus primigenius, ĉiji su ostaci nalaţeni
veoma dobro saĉuvani u sibirskom permafrostu. Bio je visok do 3 metra. Imao
je debelo krzno (dlake duge i po pola metra), duge i savijene kljove duge do 4
metra, dve kvrge (na glavi i ramenima) u kojima su ĉuvane rezerve masti. U
poslednjem glacijalu mamut je bio rasprostranjen širom evropskog kontinenta.

23
delovi iz Nenadić i Bogićević, 2010, Geologija kvartara, prilagoĊeno
Na Balkanskom poluostrvu dopirao je sve do Solunskog zaliva, na Apeninskom
poluostrvu do srednje Italije, a u jugozapadnoj Evropi - sve do Pirinejskog
poluostrva. Ova vrsta mamuta izumire krajem pleistocena na najvećem delu
oblasti koju je naseljavala, ali su male i izolovane populacije preţivele na ostrvu
Svetog Pavla na Aljaski (do 6,000. pne.) i Vrangelovom ostrvu u blizini
Beringovog moreuza (do 1600. pne.).

Kako su mamuti izgledali, ukljuĉujući ĉak i boju krzna, poznato je na

osnovu leševa oĉuvanih u smrznutom zemljištu - permafrostu. Da bi se
zamrznuta tela ţivotinja konzervirala u permafrostu potrebne su izuzetne
okolnosti. Potrebno je da ţivotinja brzo nakon smrti bude zatrpana teĉnim ili
poluteĉnim supstancama, kao što su mulj, prašina ili ledena voda koji se zatim
zamrzavaju. To se moglo desiti tako što su mamuti upadali u moĉvare i tu
umirali zaglavljeni, ili bi se udavili u ţivom pesku. Neki su mogli propasti kroz
led u barama ili moĉvarama. Mnogi su stradali u rekama, verovatno u
poplavama. Na jednom mestu u dolini reke Bereleh u Jakutiji (Sibir) naĊeni su
ostaci od najmanje 156 mamuta, koje je oĉigledno donela poplava.

1977. godine u sibirskom permafrostu naĊeni su dobro oĉuvani ostaci

bebe mamuta stare 7-8 meseci koja je dobila ime Dima. Dima je bio visok oko
104 i dug 115 cm, a teţak oko 100 kilograma. Ovaj mali mamut umro je pre oko
40,000 godina. Sliĉno je graĊen kao današnji slonovi, ali su mu uši bile 10 puta
manje od ušiju afriĉkog slona. Dlaka nije oĉuvana, ali koţa, unutrašnji organi i
meka tkiva su saĉuvani i ispitani. To je bilo prvi put da je neki potpuno saĉuvan
mamut ispitan savremenim nauĉnim metodama.

Trideset godina je Dima bio najpoznatiji mamut na svetu, sve dok 2007,
takoĊe u Sibiru, nije naĊeno ţensko mladunĉe od oko 6 meseci u permafrostu
starom oko 37 000 godina. Nova "beba" dobila je ime Ljuba. (Obratite paţnju da
su Ljuba i Dima gotovo "vršnjaci" po starosti u doba smrti i savremenici po
vremenu u kome su ţiveli.) Ljuba je sada najbolje oĉuvani mamut – oĉuvane su
ĉak i surla i oĉi, samo rep nedostaje. Bila je duga oko 130 cm, visoka 90 cm i
teška samo 50 kilograma.

Kao što je već pomenuto, na teritoriji Evroazije smenile su se najmanje tri

vrste mamuta: Mammuthus meridionalis (juţni slon), ţiveo je u ranom
pleistocenu, Mammuthus trogontherii (stepski mamut), u srednjem, a
Mammuthus primigenius (runasti mamut), u kasnom pleistocenu.
Prilagodjavanje na klimatske promene i promene u vegetaciji, dovelo je do
povećanja broja gleĊnih lamela na zubima ove tri vrste mamuta.

U Srbiji su pronaĊena dva veoma dobro oĉuvana skeleta stepskog

mamuta. Jedan je pronaĊen 1996. godine kod Kikinde u pogonu fabrike "Toza
Marković" na dubini od 21 m. PronaĊen je gotovo kompletan skelet, sa oko 90%
koštane mase. Potpuno oĉuvane kljove duge su 3,5m. Ţivotinja se verovatno
zaglibila u priobalnom delu moĉvare, pa je postala plen lešinara (pronaĊeni su i
tragovi zuba hijena na njenim kostima). Na istom prostoru pronaĊeni su i ostaci
drugih organizama kao što su vodene voluharice, ribe, puţevi, školjke, kao i
spore paprati i fosilizovani listovi vrba. Originalni skelet i replika od plastike u
prirodnoj veliĉini izloţeni su u Narodnom muzeju u Kikindi.

Još jedan skelet stepskog mamuta pronaĊen je 2009.godine u

srednjepleistocenskim peskovima na ugljenokopu Drmno, na teritoriji na kojoj
se nalazi i antiĉki Viminacijum.

Druga grupa krupnih ţivotinja koja se javlja u sastavu pleistocenske

megafaune su nosorozi. Najstariji predstavnik u Evropi bio je dvorogi nosorog -
Dicerorhinus; u starijem i srednjem pleistocenu vrsta Dicerorhinus etruscus, a u
srednjem pleistocenu vrlo krupna vrsta Dicerorhinus mercki (Merkov nosorog),
koja je dostizala veliĉinu današnjeg azijskog slona. Druga grupa nosoroga
obuhvata runaste nosoroge – Coelodonta antiquitatis, koji je ţiveo u stepi i
ĉesto nalaţen zajedno sa mamutima. Bio je dug oko 3.7 i visok 2 metra.
Išĉezao je krajem pleistocena. Veoma dobro oĉuvan runasti nosorog
(nedostajali su samo rogovi i kopita) pronaĊen je u ozokeritu (jednoj vrsti
parafina) u Staruniji (Poljska) 1929. godine.

Na teritoriji Evrope i Azije ţivele su razliĉite vrste jelena tokom

pleistocena. Najkrupniji je bio dţinovski jelen (Megaloceros giganteus) sa
rasponom rogova od 3.65 metra. I ova vrsta je izumrla na najvećem delu oblasti
koju je naseljavala, ali su izolovane populacije preţivele zapadno od Urala, u
Sibiru sve do oko 5000 godine pre nove ere.

Sabljozube maĉke (ili "sabljozubi tigrovi") koje su se odlikovale ogromnim

gornjim oĉnjacima, lovile su krupne biljojede tokom ranog pleistocena, a samo
jedna vrsta je preţivela do srednjeg pleistocena. U sastavu mesoţdera, dolazilo
je i do drugih velikih promena. U ranom pleistocenu ţiveo je Canis etruscus,
predak današnjih vukova, koga u srednjem i mlaĊem pleistocenu zamenjuje
pravi vuk – Canis lupus.

U gornjopleistocenskim naslagama naroĉito su ĉesti ostaci "pećinskih"

sisara, ţivotinja koje su povremeno ili trajno koristile pećine kao zaklon. MeĊu
njima je najpoznatiji pećinski medved - Ursus spelaeus, vrlo krupan medved koji
se hranio uglavnom biljkama. U nekim pećinama su nalaţeni ostaci (kosti i zubi)
hiljada medveda svih uzrasta. Pećinska hijena (Crocuta spelaea), srodna i
sliĉna današnjoj pegavoj hijeni, samo je znatno krupnija. Hijene su u svoje
jazbine dovlaĉile ostatke ubijenih ţivotinja. Panthera spelaea, pećinski lav, bio
je 5-10% krupniji od današnjih lavova. Lovio je krupne biljojede, kao što su
jeleni i bizoni. Na nekim pećinskim crteţima predstavljeni su pećinski lavovi
kako love u grupama.

Fauna beskiĉmenjaka tokom pleistocena i holocena nije se drastiĉno

menjala kao fauna kiĉmenjaka, naroĉito sisara. Ali ostaci beskiĉmenjaka
(naroĉito puţevi i školjke, ostrakodi i insekti) mogu nam pruţiti dragocene
podatke o klimi i klimatskim promenama, jer su pojedine njihove vrste posebno
dobro prilagoĊene na toplu ili hladnu klimu. Na primer u kvartarnim aluvijalnim
naslagama iz starijih odeljaka pleistocena u Panonskom basenu, ukljuĉujući
terene severne Srbije, poznate su odavno fosilne školjke roda Corbicula. One
se u biostratigrafsko-paleontološkim prouĉavanjima koriste kao karakteristiĉni,
tzv. „index“ fosili, za odredbu starosti i korelaciju pleistocenskih sedimenata.
Kao termofilne forme korbikule su se poĉetkom vrlo hladnih epizoda ledenih
doba u srednjem pleistocenu povukle iz Panonskog basena u toplije predele
naseljavajući u mlaĊem pleistocenu i holocenu prostore u juţnom delu
Kaspijskog basena, srednjoj Aziji, Indiji i Americi.

Nakon „pauze“ od nekoliko stotina hiljada godina korbikule ponovo

naseljavaju prostore Dunavskog sliva u Srbiji i susednim oblastima. UtvrĊeno je
da je nakon izgradnje Đerdapske akomulacije u poslednjih petnaest godina,
Corbicula fluminea, vrsta srodna pleistocenskoj Corbicula fluminalis naselila
prvo Dunav, a zatim i njegove velike pritoke Savu i Tisu. Nema ih u brţim i
hladnijim rekama ukljuĉujući Veliku Moravu i Drinu. Uzroci „povratka“ korbikula
još nisu dobro prouĉeni, ali se pretpostavlja da su njih ili njihove larve u današnji
ambijent Dunava i njegovih pritoka prenele ptice. Moguće je da su pored ptica
delimiĉno u njihovom transportu iz probalnog pojasa Crnog Mora uzvodno uz
Dunav uĉestvovali i brodovi.

09.02. Pleistocenska fauna Amerike i Australije24

Pre oko 3.5 miliona godina (u mlaĊem pliocenu) stvaranjem Panamskog

zemljouza povezane su Severna i Juţna Amerika, koje su pre toga bile
razdvojene morem više od 100 miliona godina. Preko te prevlake ţivotinje
migriraju sa severa na jug i sa juga na sever. Ovaj dogaĊaj naziva se "Velika
razmena faune". Iz Juţne u Severnu Ameriku prešle su ţivotinje kao što su
armadiljo, oposum, lenjivci i gliptodoni. Oni su opstali u Severnoj Americi do pre
par hiljada godina, ali su danas gotovo svi izumrli. U suprotnom pravcu, iz
Severne u Juţnu Ameriku preselili su se zeĉevi, miševi, lisice, medvedi, rakuni,
lasice, maĉke, pekari, jeleni, tapiri i kamile.

Jedno od najbogatijih nalazišta pleistocenske faune na

Severnoameriĉkom kontinentu su katranske jame u Rancho La Brea kod Los
AnĊelesa. Katranske jame nastaju kada se nafta polako izliva na Zemljinu
površinu kroz pukotinu u kori, pri ĉemu laka frakcija nafte isparava, ostavljajući
teški katran ili asfalt u lepljivim barama. Katran iz La Brea katranskih jama je
hiljadama godina korišćen od strane Indijanaca kao vodonepropusno sredstvo
za oblepljivanje korpi i kanua. Prva iskopavanja su otpoĉela 1901. godine.
PronaĊeno je najmanje 59 vrsta sisara, i preko 135 vrsta ptica, zatim biljke,
insekti i beskiĉmenjaci – ukupno 660 vrsta organizama. Samo ptiĉjih ostataka
naĊeno je preko 100.000 (ptice se vrlo retko oĉuvaju u fosilnom stanju jer su im
kosti neţne i šuplje!). NaĊeni su i brojni ostaci insekata, takoĊe retkih u fosilnom
stanju - skakavci, termiti, muve. Fosilni ostaci iz katranskih jama La Brea stari
su 40.000-8.000 godina (kasni pleistocen –holocen). Oko 90% sisara su
mesoţderi i lešinari. Verovatno je razlog taj što bi se prvo ţivotinja biljojed
zaglavila u lepljivom mulju, a mesoţderi i lešinari bi navalili na bespomoćnu
24
iz Nenadić i Bogićević, 2010, Geologija kvartara, prilagoĊeno
ţrtvu, pa bi se i oni ulovili. U katranskim jamama naĊeni su ostaci kolumbijskog
mamuta (Mammuthus columbi), ameriĉkog mastodona (Mammut americanum)
(otprilike dvostruko manjeg od mamuta), dţinovskog lenjivca (visokog oko 2 m),
konja, kamile, tapira, lame, vuka, medveda sa kratkim licem, ameriĉkog lava,
sabljozubih maĉaka i mnogih drugih ţivotinja.

U Australiji, fauna je i danas specifiĉna u odnosu na ostale kontinente, jer

je tokom geološke istorije bila izolovana, tako da u njoj preovlaĊuju primitivni
sisari, kao što su monotremati (sisari koji se razmnoţavaju pomoću jaja) i
torbari, dok su viši (placentalni) sisari dovedeni uglavnom u istorijskom periodu
od strane ĉoveka. U pleistocenu su u Australiji ţivele još neobiĉnije ţivotinje:
dţinovski kengur, visok do 3 metra, dţinovski vombat, torbarski lav, dţinovski
gušter (Megalania) dug 7 metara i teţak do 2 tone i krupne ptice-neletaĉice.
Masovno izumiranje megafaune u Australiji odigralo se ranije nego u ostalom
delu sveta (pre oko 47,000 godina), delimiĉno se poklapa sa dolaskom ĉoveka,
ali i sa klimatskim promenama (pre svega sušama), koje su takoĊe mogle uticati
na izumiranje..

Za afriĉku pleistocensku faunu se moţe reći da je pretrpela najmanje

promena, jer su klimatska kolebanja i dejstvo ĉoveka na ovom kontinentu imali
najmanji uticaj.

'09.03. Ostrvske faune25

Na ostrvima se tokom kvartara dešava nešto zanimljivo. Fauna na njima

je sliĉna onoj sa obliţnjeg kontinenta, odakle i potiĉe, ali dolazi do pojave
"ostrvskih patuljaka" i "ostrvskih dţinova".

Fosterovo pravilo (poznato i kao "ostrvsko pravilo") definisao je Dţ. B.

Foster 1964. i ono glasi da ĉlanovi neke vrste postaju veći ili manji u zavisnosti
od uslova koji su postojali u njihovom okruţenju. On je pretpostavio da na
ostrvima neke sitne ţivotinje postaju krupnije od svojih kontinentalnih predaka
zbog nedostatka predatora (grabljivica), dok neke krupne ţivotinje postaju
sitnije zbog nedostatka izvora hrane. Ove pojave nisu vezane iskljuĉivo za
kvartar – dešavale su se i ranije, na primer kod dinosaurusa, ali su u kvartaru
dobro poznate i prouĉene. "Patuljci" se javljaju naroĉito meĊu sisarima. Na
primer, poznato je da su patuljasti mamuti na Vrangelovim ostrvima postali od
mamuta normalne veliĉine. Sliĉan razvoj se dešavao i kod slonova (na Malti,
Kipru, Kritu i Siciliji), nilskih konja (mediteranska ostrva i Madagaskar), jelena
(na Filipinima i Kritu) a moţda i ljudi.

Suprotna pojava je ostrvski gigantizam, gde ţivotinje koje ţive na

ostrvima nemaju više predatore kao u normalnim okolnostima, zbog ĉega
narastaju do dţinovskih dimenzija. Za razliku od patuljaka, gigantizam se javlja
kod mnogih grupa kiĉmenjaka, kao i beskiĉemnjaka. Primeri za ovu pojavu su

25
iz Nenadić i Bogićević, 2010, Geologija kvartara
mnogobrojni: gigantske rovĉice i zeĉevi (mediteranska ostrva), dţinovski puhovi
(Majorka i Minorka), ptica-slon – Aepyornis (Madagaskar), moa - Dinornis (Novi
Zeland), itd.

Sa dolaskom ljudi i prateće faune (psi, maĉke, pacovi...) mnogi ostrvski

"dţinovi" su izumrli - dţinovske ptice na Novom Zelandu, na Madagaskaru
dţinovski lemur veliĉine gorile (Archaeoindris) i Aepyornis, patuljasti slon
Stegodon na ostrvu Flores itd. Nedavno su (2003. godine) na ostrvu Flores
(Indonezija) pronaĊeni ostaci minijaturnih ljudi, stari svega oko 18.000 godina.
NaĊen je gotovo kompletno oĉuvan skelet jedne male ţene (visoke oko 1,06 m i
sa zapreminom mozga od samo 380 cm3) stare 30-ak godina, koja je dobila
nadimak "mala dama iz Floresa" ili "Flo". Nova vrsta je dobila ime Homo
floresiensis ("ĉovek sa Floresa"). Ubrzo po objavljivanju rezultata došlo je do
rasprave – da li se zaista radi o patuljastoj ostrvskoj vrsti ljudi koja je ţivela
istovremeno sa modernim ljudima, ili o obiĉnim ljudima obolelim od
mikrocefalije, bolesti koja izaziva mali rast mozga i glave? Najnovija istraţivanja
odbacuju ideju o mikrocefaliji.

09.04. Izumiranja pleistocenske megafaune26

Mnoge vrste sisara izumrle su krajem pleistocena, pre oko 15.000-

12.000 godina. Izumrlo je nekoliko vrsta surlaša, nosoroga, dţinovski jelen,
stepski bizon, pećinski medved, pećinska hijena. Neke vrste našle su utoĉište
na severu, prateći povlaĉenje leda (los, mošusno goveĉe, ţderavac) ili u
planinama (kozorog, divokoza) ili su migrirali tokom holocena (evropski bizon,
jelen, irvas). Ovo izumiranje u Evroaziji je bilo manje katastrofiĉno nego u
Australiji i Americi.

Postoji nekoliko najvaţnijih pretpostavki o tome zašto je došlo do velikog

izumiranja krajem pleistocena, od kojih nijedna još nije opšte prihvaćena:

1. hipoteza o preteranom lovu ("overkill " hipoteza) – ljudi su lovili krupne

biljojede i istrebili ih. Na taj naĉin su krupni mesoţderi i lešinari koji su takoĊe
lovili te biljojede ostali bez plena. U prilog ovoj hipotezi ide ĉinjenica da je 80%
vrsta krupnih sisara u Americi išĉezlo tokom 1.000 godina od prvog
naseljavanja ljudi na tom kontinentu. Istrebljavanja raznih vrsta ţivotinja od
strane ljudi dešavala su se više puta u istorijskom vremenu, na primer na
ostrvima (Madagaskar, Novi Zeland), a dešavaju se i danas.

Paul Martin je glavni zagovornik ideje da su za izumiranje krajem

pleistocena odgovorni ljudi, odnosno lovci. Kao argumente u prilog te hipoteze,
on navodi: da su najviše bili pogodjeni krupni sisari i ptice koje ţive na zemlji
(35 rodova je izumrlo u Severnoj Americi, a u juţnoj još više), da je izumiranje
pogodilo razliĉite kontinente/ostrva/oblasti u razliĉito vreme; kada je izumiranje

26
iz Nenadić i Bogićević, 2010, Geologija kvartara; pod megafaunom se podrayumevaju sisari
te\i od 44 kg.
dobro datovano, ispostavlja se da je naglo. Najbolji primeri su Severna Amerika
i Novi Zeland; ima dokaza, ali malo, o ostacima sisara i ljudskim ostacima,
odnosno artefaktima u asocijaciji. To ukazuje na kratku koegzistenciju.

2. hipoteza o promeni klime kao uzroku izumiranja – pre 10.000-15.000

godina došlo je do globalnog otopljavanja – proseĉna godišnja temperatura se
povećala za 6o C. Naglo otopljavanje dovelo je do neke vrste "smrti od toplotnog
udara" za ţivotinje ledenog doba opremljene debelim krznom. Loša strana ove
hipoteze je što promena temperature na granici pleistocen-holocen nije bila
veća nego tokom granica prethodnih glacijalnih i interglacijalnih perioda. Pored
toga, neke ţivotinje nisu izumrle, kao na primer mamuti na Vrangelovom ostrvu
(na kojem nije bilo ljudi!), a baš oni bi morali da budu najugroţeniji, jer nemaju
gde da pobegnu sa ostrva. Druga verzija ove hipoteze pretpostavlja da je
povećana kontinentalnost klime uticala da se tip vegetacije promeni na granici
pleistocen-holocen, pa krupni biljojedi nisu uspeli da se prilagode novoj hrani.

Dale Gutrie (1984) smatra da su klimatske promene na kraju pleistocena

bile dovoljno velike da su mogle da izazovu izumiranje mnogih kopnenih
ţivotinja. Po njegovom mišljenju, te promene su u Severnoj Americi bile nagle, i
dovele su do širenja travnate vegetacije – prerija, koje se karakterišu malim
brojem biljnih vrsta. Ove prerije bile su idealne za bizone, koji su se posle
pleistocena jako proširili. Ali, ţivotinje kao što su mamuti, lenjivci i konji, koji
imaju manje specijalizovan sistem za varenje (za razliku od preţivara), imaju
potrebu za raznovrsnijom ishranom, i nisu mogle da se prilagode ishrani koja se
sastojala od svega nekoliko vrsta trava. Guthrie takodje smatra da je pojaĉana
sezonalnost, odnosno smanjeno trajanje sezone rasta vegetacije, moglo
doprineti izumiranju. U prilog ovoj hipotezi ide i ĉinjenica da je kod većine vrsta
koje su opstale, došlo do naglog smanjenja rasta.

Za izumiranje u Australiji David Horton (1984) nalazi objašnjenje u

naglom širenju pustinje, koja je prekrila ceo kontinent; on navodi da se
naseljavanje od strane ljudi vezuje za 30.000 bc., moţda i 45.000 bc., dok se
vrhunac izumiranja odigrao u periodu 24 -13,000 bc., što se poklapa sa
periodom suše u Australiji.

Mnogi nauĉnici podrţavaju neku vrstu kombinacije izmeĊu ove dve

hipoteze, jer nijedna u potpunosti ne objašnjava izumiranje na granici
pleistocen/holocen. TakoĊe, postoje razlike u intenzitetu i vremenu izumiranja
na razliĉitim kontinentima, pa se i razlozi izumiranja po svoj prilici razlikuju na
razliĉitim kontinentima.

Osim hipoteze o izlovljavanju i hipoteze o klimatskim promenama, kao

mogući uzroci uzumiranja navode se i neki drugi razlozi, na primer, da je
dolaskom ljudi i njihovih ţivotinja (naroĉito pasa) neka teška virusna bolest
preneta na krupne sisare.
 10. Procesi formiranja, destrukcije i modifikacije arheoloških
nalazišta
10.1. Kulturne transformacije arheoloških ostataka
10.2. Akulturne transformacije arheoloških ostataka
10.2.1. Predepozicioni procesi modifikacije i destrukcije
10.2.2. Fizičko – hemijski uslovi sredine taloţenja
10.2.3. Postdepozicioni faktori modifikacije i destrukcije

10. Procesi formiranja, destrukcije i modifikacije arheoloških

nalazišta

Proces formiranja arheološkog nalazišta poĉinje od momenta kada ĉovek

poĉinje da koristi stanište ili mesto koje koristi u neke druge svrhe, pa sve do
otkrića i iskopavanja.

Po pravilu, svako arheološko nalazište ĉine fiziogena, biogena i

antropogena komponenta (Butzer (1982: 77-78). Fiziogena komponenta
najĉešće izgradjuje najveći deo nalazišta, odnosno ĉini matriks nalazišta, koji
moţe biti predstavljen sedimentom ili zemljištem. Biogenu komponentu ĉine
produkti i ostaci biljaka i ţivotinja, kao što su seme, ugljen, kosti i ljušture.
Antropogenu komponentu ĉine proizvodi ĉoveka, odnosno artefakti i objekti, ili
njihovi delovi, kao na primer kamena sekira, keramiĉka posuda, lep, itd.

Procesi koji deluju na formiranje arheoloških nalazišta mogu se, takoĊe,

podeliti na fiziogene, biogene i antropogene. Fiziogeni procesi se odvijaju u
fiziĉkoj sredini pod uticajem endogenih i egzogenih geoloških sila, i u njih
spadaju, na primer, navejavanje prašine, kliţenje naslaga na padinama,
pedogenetski procesi. Biogeni procesi podrazumevaju aktivnosti biljaka i
ţivotinja, na primer rast korenja biljaka, glodanje kostiju, gaţenje, gomilanje
sovinih izbljuvaka. Oni mogu biti naroĉito znaĉajni u vreme kada je stanište
privremeno ili trajno napušteno, ali su, po pravilu, izraţeni i u vreme ĉovekovog
prisustva, bilo usled aktivnosti biljaka i ţivotinja koje ĉovek gaji, ili flore i faune
koje ĉine deo prirodne biocenoze. Antropogeni procesi su oni koji predstavljaju
rezultat ĉovekovih aktivnosti, kao što su loţenje vatre, pravljenje artefakata,
obrada zemlje. Treba voditi raĉuna da antropogeni procesi mogu proizvesti, ili
uticati na stvaranje ili gomilanje, ne samo produkata koje ćemo svrstati u
antropogenu komponentu, već i produkte koje svrstavamo u fiziogenu ili
biogenu komponentu arheološkog nalazišta. Na primer, loţenje vatre u pećini je
antropogeni proces jer je rezultat ĉovekove aktivnosti, a za posledicu moţe
imati akumulaciju drobine koja se formira otpadanjem kamena sa tavanice
usled zagrevanja i hladjenja. Ţivotinjske kosti koje ostanu posle kasapljenja
ulovljene ţivotinje predstavljaju biogenu komponentu, ali su produkt
antropogenog procesa.

Arheološka nalazišta formirana u sliĉnoj fiziĉkoj sredini imaju puno

zajedniĉkih karakteristika, odnosno imaju u svom sastavu ĉesto iste fiziogene i
biogene komponente, a na njihovo formiranje deluju, po pravilu, isti fiziogeni i
biogeni procesi. Razlike izmedju arheoloških nalazišta u jednom tipu fiziĉke
sredine najĉešće su najizraţenije kada su u pitanju antropogena komponenta
arheološkog nalazišta, i antropogeni procesi koji su uĉetvovali u formiranju tog
nalazišta.

Arheološka nalazišta Butzer (1982) je podelio na površinska i nalazišta u

geološkom kontekstu, a prema sedimentacionoj sredini u kojoj nastaju,
nalazišta u geološkom kontekstu je podelio na aluvijalna, jezerska, eolska,
padinska, pećinska i priobalna.

Istovremeno sa procesima formiranja, na materijalne ostatke i tragove

koje arheologija prouĉava deluju i faktori koji ih menjaju, osiromašuju i
uništavaju. Pojedini procesi modifikacije i destrukcije mogu uticati na promenu
poloţaja arheološkog materijala, i time na gubljenje konteksta, ali istovremeno,
stvoriti uslove za njegovo pohranjivanje, i time oĉuvanje. Ili, pojedini faktori
mogu, do izvesne mere, delovati destruktivno, a zatim omogućiti konzervaciju.
Na primer, vodeni tok moţe izmestiti arheološki materijal iz prvobitnog
konteksta, transportovati ga i fragmentovati, ali zatim i prekriti naslagama, što
će omogućiti da se ovaj materijal saĉuva. Ostaci nekog napuštenog grada biće
vremenom devastirani radom egzogenih sila koje deluju na Zemljinoj površini –
temperaturnih kolebanja, vode i vetra, ali istovremeno mogu biti zavejani
prašinom koju nosi vetar, i zahvaljujući tome saĉuvani od daljeg izlaganja
spoljašnjim uticajima i konzervirani da opstanu kroz hiljade godina.

Faktori modifikacije i destrukcije mogu se podeliti u skup faktora koje

proizvodi ĉovek i skup faktora koje proizvodi ţivotna sredina.

10.1. Kulturne transformacije arheoloških ostataka

Faktore koje proizvodi ĉovek, a koje naziva kulturnim transformacijama

arheoloških ostataka, Butzer (1987: 98-100) svrstava u tri oblika: primarnu
kulturnu depoziciju, sekundarnu kulturnu depoziciju i kulturne poremećaje.

Primarna kulturna depozicija se odnosi na neporemećene tragove

aktivnosti. Najjasniji i neosporni primeri primarne kulturne depozicije su grobovi i
ostave. Ovde spadaju i zone aktivnosti, kao što su radionice u kojima su
ostavljeni artefakti i sirovina za izradu artefakata. Kod definisanja primarne
kulturne depozicije treba biti oprezan, i pre ozbiljne provere, ne iskljuĉiti
mogućnost ponovne upotrebe, koja bi ukazala na sekundarnu kulturnu
depoziciju.

Sekundarna kulturna depozicija podrazumeva ponovnu upotrebu

predmeta, objekata ili prostora, bez obzira na vreme i aktere. Funkcija objekta ili
zone aktivnosti se ne menja, mada se mogu promeniti pojedinci koji je koriste, ili
populacija. Na primer, ponovno naseljavanje pećine moţe dovesti do gaţenja i
formiranja sloja u kome su pomešani artefakti i tragovi aktivnosti sa artefaktima i
tragovima aktivnosti iz prethodne faze naseljavanja. Ili, suprotno tome,
naseljavanje u jednoj fazi, usled gaţenja i aktivnosti na nekompaktnom
sedimentu i neravnoj podlozi, mogu formirati sloj debljine i do 50 cm, i simulirati
više nivoa naseljavanja. U nekim sluĉajevima "refitting" kamenih artefakata
moţe da ukaţe da se radi samo o jednom sloju (iz Butzer, 1987: 99, prema
Cahen et al., 1979). Jedna kremena alatka moţe biti doradjena naknadnim
retuširanjem i korišćena tokom jedne ili više epizoda kasapljenja ţivotinje, ili u
neke druge svrhe, od istog pojedinca, ili nekog drugog. Stambeni, ili neki drugi
gradjevinski objekti mogu biti korišćeni od strane razliĉitih zajednica tokom više
godina, vekova, ili ĉak hiljada godina.

Kulturni poremećaji predstavljaju reorganizaciju ili uklanjanje arheološkog

materijala, kao i promenu funkcije predmeta ili objekta. Najjednostavniji primer
je pljaĉka grobova. Pri tome, do pljaĉke moţe doći u vreme postojanja
zajednice kojoj je pripadao pokojnik, ili u bilo koje vreme do momenta
iskopavanja. Jame i rovovi ukopane u podinski kulturni sloj predstavljaju
uobiĉajene kulturne poremećaje na višeslojnim nalazištima. Najveći broj
arheoloških nalazišta otriva se zahvaljujući savremenim poljoprivrednim (oranje)
i gradjevinskim radovima, ali oni istovremeno proizvode kulturne poremećaje i
dovode do destrukcije arheološkog materijala. Poseban oblik kulturnog
poremećaja je sâmo arheološko iskopavanje. Svako arheološko iskopavanje
predstavlja kulturni poremećaj, ali ono moţe biti dodatno naglašeno ukoliko je
strategija iskopavanja selektivno sakupljanje "lepih" nalaza, ili sakupljanje
nalaza po veliĉini i oĉuvanosti.

10.2. Akulturne transformacije arheoloških ostataka

Skup faktora koje proizvodi prirodno okruţenje odnose se na faktore koji

deluju pre (rasipanje), za vreme (fiziĉko-hemijski uslovi sredine, bioturbacija,
krioturbacija, ledeni klinovi, soliflukcija, bubrenje gline i soli i drugo) i posle
pohranjivanja (pretaloţavanje).

10.2.1. Predepozicioni procesi modifikacije i destrukcije

Osnovni uslov da se arheološki ostaci oĉuvaju je da budu prekriveni

naslagama. Medjutim, pre nego što dospe u naslage, ili je prekriven njime,
pokretni arheološki materijal moţe biti izloţen procesu koji nazivamo rasipanje
pre pohranjivanja.
Rasipanje (disperzija) predstavlja primarne horizontalne pokrete
površinskih agregata koji pogaĊaju deliće razliĉite mase i oblika, u razliĉitoj
meri, i imaju za posledicu poremećaj ili nestajanje prvobitnih mikroprostornih
odnosa. Uzroke takvih poremećaja nalazimo u geomorfoloških procesima,
odnosno dejstvu geomorfoloških agenasa, kao što su voda, gravitacija, vetar,
mraz, i dr.
Najveća opasnost od rasipanja preti neposredno za vreme pohranjivanja,
i vrlo ĉesto isti faktor vrši pomeranje i pohranjivanje. Gravitacija reĊe utiĉe na
rasipanje kao jedini faktor, a ĉešće zajedno sa drugim faktorima, kao što su
voda i mraz. Tokom rasipanja, ukoliko je naglo, materijal nije sortiran po veliĉini,
ali, ukoliko se odvija kroz duţi vremenski period, dolazi do sortiranja. Kod
materijala rasutog gravitacijom, veći, teţi komadi rasuti su nešto dalje od lakših.
Vode i vodeni tokovi koje mogu uticati na rasipanje mogu biti veoma
raznovrsne po energiji i pravcu kretanja: od kiše i pljuskova, preko bujica,
tankog filma vode preko blagih padina, poplava, talasa itd.

11.2.2. Fizičko – hemijski uslovi sredine taloţenja

Na arheološko nalazište ili arheološki materijal u zemlji ili sedimentu

deluju faktori koje nazivamo fiziĉko-hemijskim uslovima sredine taloţenja. Oni
mogu uticati na konzervaciju arheološkog materijala, ili na njegovo pomeranje i
uništavanje. Glavne osobine sredine taloţenja su kiselost (ph vrednost),
oksidacija i temperatura.

Kiselost sredine izraţava se vrednostima ph na skali od 1 do 14, pri

ĉemu vrednost 1 oznaĉava kiselu sredinu, vrednost 14 alkalna ili bazna, a
sredina koja ima ph vrednost oko 7, odnosno od 5,5-7,5, naziva se neutralnom.

Oksidacija podrazumeva aerobne uslove tj. prisustvo kiseonika koji

uĉestvuje u hemijskim reakcijama i omogućava ţivot mikroorganizama, a time i
intenzivno raspadanje. Suprotnno tome, u anaerobnim uslovima dolazi do
konzervacije.

Temperatura: visoke temperature takoĊe pogoduju razvoju organizama i

podstiĉe raspadanje.

Kisela aerobna sredina podrazumeva vrednost ph<5,5. Hranljivih

materija je malo, sedimenti su provetreni, a kiseonik slobodan za direktne
hemijske reakcije. Biološka aktivnost je u ovakvoj sredini slaba, a intenzivno
ispiranje mineralnih materija. Od organskih materija, ljušture i kosti po pravilu
bivaju rastvoreni, dok se polen, ugljen, fitoliti (silikatni skelet trava), kremirane
kosti, dijatomeje ponekad mogu oĉuvati.

Alkalna aerobna sredina podrazumeva vrednost ph>7,5. Prisutno je

dosta hranljivih materija. To su karbonatni provetreni sedimenti. Biološka
aktivnost ovde je intenzivna, kao i akumulacija mineralnih materija. Od
temperature i sadrţaja kiseonika zavisi konzervacija organskih materijala (viša
temperatura i više kiseonika svakako utiĉu na intenzivnije raspadanje organskih
materija). Organska materija se brzo raspada, kost moţe da se oĉuva, kao i
ljušture molusaka, a ugljen, i ostaci biljaka oĉuvaju se u karbonatnim
naslagama, kao što je travertin.
 Neutralna aerobna sredina podrazumeva vrednost ph od 5,5 do 7,5.
Od organskih materija mogu se oĉuvati ugljen, kosti i karbonatne ljušture; ostali
organski materijali teško se oĉuvaju.

Anaerobna sredina je sredina bez slobodnog kiseonika i

mikroorganizama koji razlaţu organske materije. Mogu se odrţati sve vrste
materijala. Anaerobni uslovi sreću se: na dnu bunara, jezerskim sedimentima,
zatrovanim sredinama, katranskim jamama, u pustinjskim oblastima,
permafrostu itd.

10.2.2.3. Postdepozicioni faktori modifikacije i destrukcije

Postdepozicioni poremećaji se javljaju kod pogrebenih nalazišta, u

zemljištu ili geološkom kontekstu. To su preteţno vertikalni pokreti pogrebenih
agregata, koji na razliĉite naĉine pogaĊaju deliće razliĉite mase, oblika i vrste
materijala, a za posledicu imaju promene orijentacije, vertikalnog i horizontalnog
poloţaja. Te promene menjaju ili uništavaju prvobitne odnose delića u prostoru.
Poremećaji delića u prostoru mogu biti delimiĉni, kada se nazivaju distorzija, ili
potpuni. Mogu biti izazvani fiziĉkim (mehaniĉkim) i organogenim procesima.

Obuhvataju poremećaje koji nastaju pod dejstvom mraza, kao što su

krioturbacija, soliflukcija i ledeni klinovi, poremećaje koji nastaju pod dejstvom
bubrenja gline i soli, poremećaje koji nastaju pod uticajem ţivih organizama, koji
se nazivaju bioturbacija, zatim mikrotektonske deformacije i pretaloţavanje.

Poremećaji pod dejstvom mraza mogu biti pomeranje pokretnog

arheološkog materijala, ili poremećaji slojeva u kojima se arheološki materijal
nalazi. Pomeranje pokretnog arheološkog materijala od kamena, dešava se na
istom principu kojim nastaju kameni prstenovi u periglacijalnim oblastima. Zbog
toga što kamen brţe sprovodi hladnoću nego okolno zemljište, ispod kamena
se formira led. Kada kristališe, led pomera kamen naviše, a kada se otopi, on
se samo delom spušta naniţe, jer delići tla ili sitnozrnijeg matriksa upadaju
ispod njega. Na taj naĉin, mraz sortira/razdvaja sitnozrni i finozrni materijal od
kamena, izbacuje kamen na površinu, i "reĊa" ga u kamene prstenove. Kada se
ovaj proces dešava na padinama, pod uticajem gravitacije, prstenovi se
raskidaju, i pruţaju niz padinu u obliku "kamenih pruga".

Na paleolitskom nalazištu Toralba, u Španiji, koje je bilo naseljeno tokom

hladnog glacijala, Butzer (1982) je pokazao da kruţne strukture od kamena u
najstarijim arheološkim slojevima, nisu kulturnog porekla, već nastale pod
dejstvom mraza. Na padinama pod nagibom od 2 do 5, strukture su bile
kruţnog oblika, na padinama pod nagibom od 5 do 10, elipsoidnog oblika, a
onima pod nagibom većim od 10 kameni lukovi su bili raskinuti u pruge, ili
pojedinaĉni kamenovi rasuti sa duţom osom u pravcu nagiba.
 Pod dejstvom mraza moţe doći i do poremećaja u sloju u kome se
arheološki materijal nalazi, pa samim tim i arheološkog materijala. Takvi
poremećaji su ledeni klinovi, krioturbacija i soliflukcija.

Ledeni klinovi nastaju tako što, usled mrţnjenja, dolazi do stvaranja

pukotine koja se pruţa vertikalno kroz sloj i koju ispunjava led. Kada se led
otopi, pukotinu ispuni voda, a zatim i zemlja ili sediment. Kod sledećeg
zamrzavanja led širi i produbljuje pukotinu, i proces se nastavlja. U
periglacijalnim oblastima ledeni klinovi mogu dostići dubinu od 4-5 m, a
ponekad i do 10 m.

Krioturbacija podrazumeva naizmeniĉno smrzavanje i odmrzavanje

sedimenata. Zbog razliĉite plastike i hemijskog sastava sedimenata dolazi do
njihovog nepravilnog mešanja tj. uzdizanja i upadanja pojedinih delova. Jedna
vrsta krioturbacije je involucija - na profilu se javlja u vidu malih nabora unutar
sloja.

Soliflukcija, ili teĉenje tla, nastaje pod udruţenim dejstvom mraza i

gravitacije. Dešava se kada površinski sloj, destabilizovan sezonskim
smrzavanjem i odmrzavanjem, klizi niz padinu.

Bubrenja gline i soli dovode do poremećaja pokretnog arheološkog

materijala, na sliĉan naĉin kao i dejstvo mraza. Glina je nepropusni materijal,
koji sakuplja vodu, širi se i bubri, a kada voda isparava, glina puca. Ovo dovodi
do boĉnog mešanja i pomeranja naviše kamena, odnosno artefakata, u vlaţnoj
sezoni, kada glina skuplja vodu i bubri. Potpovršinski arheološki materijal moţe
na taj naĉin biti izbaĉen na površinu. Tokom suše, javljaju se pukotine
isušivanja, duboke 10 cm do 1,5 m, u koje upada materijal sa površine. Ovakvo
mešanje materijala karakteristiĉno je za smonice, tip zemljišta ĉest u Srbiji. U
aridnim oblastima, u pustinjama, sliĉan efekat proizvodi bubrenje i sušenje soli,
jer soli kristališu, i pri tome se šire kada gube vlagu.

Poremećaji koji vrlo ĉesto utiĉu na arheološka nalazišta, a koje izazivaju

ţivi organizmi, obuhvaćeni su pod zajedniĉkim nazivom bioturbacija. Ovakve
poremećaje izazivaju biljke i ţivotinje, na primer, glodari koji kopaju podzemne
hodnike, jazavci, lisice, i drugi mesoţderi, koji u zemlji prave jazbine, medvedi
koji pećine koriste kao legla, milipedi, koji transportuju organski materijal naniţe,
na primer 4 m kroz suve pećinske sedimente, crvi, koji riju zemlju i nose je na
površinu tako da se originalna površina pomera naniţe do 30 cm dubine,
termiti, koji u termitnjake ugraĊuju mineralne materije sa dubine od 8 m, i prave
tzv. kamene linije, korenje drveća i trava, koje po pravilu doseţe dubinu od
nekoliko metara.

Mikrotektonske deformacije podrazumevaju: diferencijalnu kompakciju,

mikrorasede, mikronabore i deformacije pod uticajem zemljotresa.
Diferencijalna kompakcija nastaje kada u podini jednog sloja ili nekog objekta
postoje delovi razliĉite plastiĉnosti, na primer, u primarno horizontalnom sloju
iznad jame moţe doći do sleganja jer je jama rastresitija od okolnog supstrata.
Ovakvi, ili sliĉni razlozi, mogu dovesti do stvaranja mikronabora, ili mikroraseda.
Mikronabori i mikrorasedi mogu nastati i pod uticajem tekstonskim pokreta, a
poznate su i deformacije na arheološkim nalazištima usled zemljotresa (Akrotiri
na Santoriniju, Stobi u Makedoniji).

Najdrastiĉnij poremećaj, tokom kojga dolazi do potpunog gubljenja

prostornih odnosa arheološkog nalazišta, odnosno konteksta arheološkog
materijala je pretaloţavanje. Pretaloţavanje je prenošenje materijala sa jednog
mesta na drugo i formiranje novog sloja.

......
Oĉuvanost nalaza zavisi od kompleksa antropogenih, biogenih i fiziĉko-
hemijskih uticaja koji deluju direktno na nalazište, kao i perifernih
geomorfoloških procesa koji pospešuju njihovo dejstvo.

Mikromorfologija prouĉava neporemećeni materijal u tankim presecima.

Omogućava da se osobine tla i sedimenata prouĉavaju pod mikroskopom u
originalnom rasporedu i poloţaju.

Kao što se procesi nastajanja, konzervacije i devastacije nalazišta, ne

mogu hronološki potpuno odvojiti, tako se ni uticaji ne mogu strogo razdvojiti na
faktore formiranja i konzervacije s jedne strane, i destrukcije, s druge strane.
Iste sile, isti faktori, mogu da deluju i kao ĉuvari arheološkog materijala i kao
njegovi rušitelji. Za vreme i nakon formiranja arheološkog nalazišta deluju
procesi destrukcije koji arheološki zapis sve više osiromašuju. Istovremeno,
pohranjivanje i odredjeni uslovi depozicione sredine stvaraju uslove za
konzervaciju arheoloških nalazišta, predmeta i materijala.
 11. Arheobotanika
11.1. Šta je arheobotanika? Predmet proučavanja. Istorijat
istraţivanja.
11.2. Metode sakupljanja i proučavanja biljnih ostataka
11.3. Domestikacija biljaka. Pšenica i druge ţitarice.
11.4. Druge vrste gajenih biljaka.
11.5. Arheobotanička istraţivanja u Srbiji. Arheobotanička
istraţivanja Vinče.

11.1. Šta je arheobotanika? Predmet proučavanja. Istorijat

istraţivanja27.

Arheobotanika je nauĉna disciplina arheologije koja se bavi

prouĉavanjem ostataka biljaka sa arheoloških nalazišta i rekonstrukcijom
odnosa izmeĊu ljudi i biljaka u prošlosti. Metode prouĉavanja biljaka u
arheobotanici oslanjaju se na metode prouĉavanja biljaka u botanici. Od
paleobotanike, paleontološke discipline koja se bavi prouĉavanjem ostataka
biljaka u geološkoj prošlosti, arheobotanika preuzima saznanja koja se odnose
na biljni svet dela geološke istorije u kome se odvija ĉovekova egzistencija. Od
etnobotanike, koja se bavi prouĉavanjem interakcije ljudi i biljaka, naroĉito kod
tradicionalnih naroda, arheobotanika dolazi do saznanja o naĉinima korišćenja
biljaka od strane lokalnog stanovništva i raznovrsnim vezama izmedju ljudi i
biljaka. Arheobotanika se drugaĉije naziva paleoetnobotanika. Prvi naziv
discipline se više koristi u Evropi, gde su arheobotaniĉka istraţivanja, naroĉito u
poĉetku razvoja discipline, bila usmerena prevashodno na preciznu odredbu
botaniĉkog materijala, dok je naziv paleoetnobotanika uobiĉajen u Americi, gde
se više paţnje posvećivalo socio-kuturnom aspektu biljaka u ţivotu ljudi.28

"Biljke su oduvek imale znaĉajnu ulogu u ţivotu ljudi. Korišćene su

prvenstveno u ishrani, potom za pravljenje odeće i bojenje tkanina, za izradu
alatki, predmeta za domaćinstvo, nameštaja, zatim kao gorivo i graĊa za
objekte, kao lekovita i kozmetiĉka sredstva, kao materijal kojim se trgovalo, bile
su deo rituala i mitologije, sluţile su kao statusni simboli u društvu, i tako dalje".

"Odnos izmeĊu ljudi i biljaka u prošlosti se, kao i danas, odlikovao

izvesnom dinamikom (Popper, Hastorf 1988:1): raspoloţivost i bogatstvo
prirodnih resursa uticali su na društveni razvoj jednako kao što je ĉovek,
koristeći i prilagoĊavajući okolinu svojim potrebama (krĉenjem šuma,
proširivanjem njiva i pašnjaka), menjao ekosistem. Zato arheobotaniĉari
prouĉavaju kako socio-kulturni razvoj ljudskih zajednica, tako i promene koje su
se dešavale u neposrednom prirodnom okruţenju tih zajednica. Rezultati
arheobotaniĉkih istraţivanja u tom smislu donose mnoštvo podataka o relaciji
ljudi-biljke u prošlosti, o nekadašnjoj vegetaciji u ĉovekovom okruţenju i

27
većinom iz iz Milošević Dragana, 2004: Arheobotaniĉke analize. Prikupljanje i identifikacija
makrobiljnih ostataka na lokalitetu Vinĉa – Belo brdo 2001-2003.godine. Diplomski rad.
28
Grubišić Ivana, 1994. Етноботаника – нова дисциплина. Glasnik Etnografskog instituta
SANU, 39-49.
eksploataciji prirodnih resursa, o tome kako se sezonalnost u biljnom svetu
odraţava na sistem ljudskog naseljavanja, o ulozi razliĉitih biljnih vrsta u
ekonomiji zajednice, te pripitomljavanju pojedinih za ishranu ljudi i ţivotinja, a
onda i o posledicama ĉovekovog uticaja na prirodnu sredinu."

"Prve analize biljnih ostataka iz arheološkog konteksta sproveo je C.

Kunth 1826. godine na mumificiranom materijalu iz staroegipatskih grobnica
(Pearsall 2000:4). Na evropskoj teritoriji prvi je na prikupljanju i identifikaciji
biljnih ostataka sa arheoloških lokaliteta radio botaniĉar O. Heer i to na
praistorijskim sojeniĉkim naseljima na obalama švajcarskih jezera, otkrivenim
sredinom 19. veka (Hastorf 1999:55)".

"I pored ekspanzije arheobotaniĉkih istraţivanja krajem prošlog veka,

ona su i dalje na lokalitetima mnogo manje zastupljena nego analize, na primer,
ţivotinjskih i ljudskih kostiju. Jedan od osnovnih razloga je nedostatak
struĉnjaka za tu oblast, jer je za arheologe potrebna dodatna specijalizacija,
iako je ona potrebna i za druge arheološke «poddiscipline». Upravo zato su
prve arheobotaniĉke analize obavljali botaniĉari za potrebe arheologa (Nesbitt
1995:68). Drugi razlog moţe biti sama priroda biljnih ostataka koji su na terenu
mnogo manje vidljivi u poreĊenju sa, recimo, keramikom, kostima ili okresanim
kamenom. Stoga se ne mogu uzeti u obzir u prvim, radnim interpretacijama
arheološkog konteksta na samom terenu, a rezultati arheobotaniĉkih analiza
obiĉno su dostupni tek mesecima po završetku kampanje, kada su već mnogi
kulturni slojevi i konteksti definisani i objašnjeni. Pored navedenih, sigurno da je
jedna od glavnih prepreka za arheobotaniĉka u okviru arheoloških istraţivanja i
nedostatak sredstava za opremanje laboratorije i izradu mašine za flotaciju."

Osnovne etape u arheobotaniĉkim istraţivanjima su:

1. sakupljanje biljnih ostataka na terenu

2. laboratorijska obrada (izdvajanje i preparacija ostataka biljaka)
3. odredba i statistiĉka obrada rezultata
4. interpretacija u biljnih ostataka u arheološkom kontekstu

11.2. Metode sakupljanja i proučavanja biljnih ostataka

Kako se biljke oĉuvaju na arheološkim nalazištima?

Više biljke, u koje spadaju sve biljke koje igraju znaĉajnu ulogu u
ţivotu ĉoveka, su sloţene gradje, i sastoje se od podzemnih (koren, krtole) i
nadzemnih (stablo, lišće), vegetativnih (koren, stablo) i generativnih (cvet,
seme, plod) delova. Razliĉiti delovi biljaka oĉuvaju se na arheološkim
nalazištima, po pravilu, zasebno, jer ih ĉovek koristi u razliĉite svrhe, a takodje,
za oĉuvanje razliĉitih biljnih delova potrebni su razliĉiti uslovi fosilizacije.
Ostatke biljaka koje moţemo videti golim okom nazivamo makrobiljnim, ili
makrobotaniĉkim ostacima, a one koji se mogu prouĉavati samo pod
uvećanjem, mikrobotaniĉkim ostacima.

"Makrobotaniĉki ostaci se najĉesce oĉuvaju kao ugljenisani.

Ugljenizacija (engl. = karbonizacija) je proces dugotrajnog i postepenog
zagrevanja do 200 stepeni C, bez većeg prisustva kiseonika. Karbonizovani,
odnosno ugljenisani biljni materijal sastoji se uglavnom od ugljen-dioksida i
zbog toga ne podleţe procesima biološkog raspadanja i ne napadaju ga mikrobi
(Kroll 1998:305; Borojević 1990:59). Ukoliko tokom vekova on ostane zaštićen i
od mehaniĉkog uticaja, onda su veliki izgledi da će biti otkriveni tokom
arheoloških iskopavanja. Ugljenisani plodovi i semena većinom zadrţavaju svoj
oblik i veliĉinu (koji su specifiĉni za svaku biljnu vrstu), tako da se mogu
relativno dobro determinisati, a iz semena se ĉak mogu ekstrahovati lipidi, DNK
i druge supstance za hemijske analize (Nesbitt 1995:69). Ponekad i
pripremljena hrana moţe biti ugljenisana i tako oĉuvana, kao što je to sluĉaj na
srednjovekovnoj tvrdjavi Ras, gde je otkrivena neka vrsta kaše u posudi i deo
ugljenisane pogaĉe (Borojević 2002:196).

Drugi naĉin fosilizacije biljnog materijala je mumifikacija u ekstremno

vlaţnim ili suvim, to jest, anaerobnim uslovima sredine (u vodi, tresetištima,
pustinjama) (materijal iz sojeniĉkih naselja na švajcarskim jezerima i
mumificirani delovi biljaka iz staroegipatskih grobnica (Borojević 1990:60); zatim
kalcifikacija, u sredinama bogatim organskim materijama i mineralima (na
primer jame za otpatke, koproliti).

Delovi biljaka mogu se naći i inkorporirani u ćerpiĉu, keramici ili

opekama, gde su dospeli sluĉajno – prilikom sakupljanja gline za izradu ovih
predmeta ili prilikom njihovog sušenja na otvorenom, ili, pak, namerno – pleva
se, na primer, dodaje kako bi materijal oĉvrsnuo i bio manje krt, a i da bi se
ubrzalo peĉenje (Borojević 1990:60). Ĉešći je, meĊutim, sluĉaj da ti delovi biljke
vremenom propadnu (bilo da izgore ili se jednostavno dezintegrišu), ali u
materijalu ostave otisak na osnovu kog se vide morfološke karakteristike, pa se
moţe utvrditi koji je deo biljke u pitanju (mnoge posude su ukrašavane
utiskivanjem klasja ţita ili zrna). "29

Sakupljanje ostataka biljaka na arheološkim nalazištima moţe se

obavljati na tri naĉina:

1. ruĉno sakupljanje
2. suvo i vlaţno prosejavanje
3. flotacija

Ruĉnim sakupljanjem se na arheološkim nalazištima mogu sakupiti

delovi drveta, recimo stabala korišćenih za izgradnju kuća, redje osušeni
plodovi i seme. Sitniji ostaci biljaka, po pravilu, ostaju uklopljeni u zemlju ili
sediment i golim okom se ne mogu primetiti.

29
ibid
 Prosejavanje omogućava sistematiĉnije sakupljanje biljnih ostataka.
Suvo prosejavanje je pogodno za izdvajanje biljnog materijala oĉuvanog u
suvim anaerobnim uslovima. Medjutim, prosejavanje ĉesto dovodi uništavanja
biljnog materijala, posebno ako se ovaj nalazi u kompaktnom, glinovitom,
vlaţnom sedimentu koji se mora mehaniĉki sitniti da bi prošao kroz sito. Kod
vlaţnog sejanja uzorak zemlje sipa se u sito, ili niz sita razliĉite gustine,
poreĊanih od krupnijeg do sitnijeg promera, i zatim se preko uzorka paţljivo
sipa voda tako da mulj i neĉistoće odlaze kroz sito, a u situ ostaje ĉist materijal.
I jedna i druga vrsta prosejavanja traju dugo, pogotovo ako dolazi do zapušenja
okaca zbog gustine sita ili sastava sedimenta, a botaniĉki materijal ĉesto biva
oštećen ili uništen.

Najvaţnija metoda sakupljanja biljnog materijala na arheološkim

nalazištima je flotacija. To je tehnika izdvajanja organskih ostataka iz zemlje,
odnosno sedimenta, potapanjem u vodu, pri ĉemu makroostaci biljaka (seme,
plodovi) i sitni fragmenti kostiju, usled manje specifiĉne teţine i površinskog
napona isplivaju na površinu. Flotacija je zahtevna i relativno skupa metoda –
za njenu primenu neophodno je obezbediti protok vode, flotacionu mašinu,
uslove za sušenje i pakovanje materijala, i dovoljno ljudi koji mogu da obave
poslove u vezi sa flotacijom, naroĉito ukoliko se flotira velika koliĉina zemlje.
Osnovni deo flotacione mašine je kontejner u koji se potapa uzorak zemlje za
flotaciju, i u koji ulazi voda. Zemlja, kamen, kosti i fragmenti artefakata
(keramika, lep, kremen, metal) tonu na dno, dok biljni materijal, lakše kosti
(glodara, riba, ptica) i, ljušture mekušaca, plutaju na vodi. Materijal koji padne
na dno naziva se teška frakcija, a materijal koji ispliva na površinu laka frakcija.
Kada se kontejner napuni vodom, dolazi do prelivanja i laka frakcija prelazi u
manji kontejner. Kada je flotacija završena, teska frakcija se sakuplja sa sita na
dnu većeg kontejnera, a laka sa sita manjeg kontejnera.

Manje koliĉine sedimenta ili zemlje mogu se flotirati i jednostavnijim

priruĉnim sredstima. U posudu odgovarajuće zapremine sipa se voda, a zatim i
uzorak zemlje. Sadrţaj se promeša i ostavi da odstoji, kako bi lakši materijal
isplivao na površinu. Potom se voda polako sipa kroz sito, tako da se ne
uzburkava nataloţeni materijal na dnu. Zatim se voda dodaje i postupak
ponavlja sve dok se u situ ne sakupi sav materijal koji pluta. Flotirani materijal
se ostavlja da se suši, a materijal sa dna posude ispire vodom kroz sito, suši i
posebno pakuje.

Bez primene flotacije kao metode sakupljanja, ne moţe se raĉunati na

sakupljanje ozbiljnije koliĉine arheobotaniĉkog materijala. Na arheološkim
nalazištima, ovaj metod sakupljanja biljnog materijala primenjuje se poĉev od
ranih '60-tih godina prošlog veka. 30

S obzirom da je prosejavanje ili flotacija celokupne iskopane zemlje ili

sedimenta tokom iskopavanja najĉešće nemoguće, usled nedostatka vremena i

Struever S., 1960: Flotation Techniques for the Recovery of Small Scale
30

Archaeological Remains, American Antiquity.

sredstava, potrebno je, pre poĉetka iskopavanja, usvojiti strategiju sakupljanja
arheobotaniĉkog materijala, kojom se odreĊuje metod sakupljanja, broj i
veliĉina uzoraka, kao i konteksti iz kojih se uzimaju uzorci.

Kod vlaţnog prosejavanja i flotacije, vaţan deo procesa je

sušenje i pakovanje, koje je neophodno sprovesti tako da se prikupljeni biljni
materijal dalje ne lomi i oštećuje. Sušenje je najbolje sprovesti u hladu, da ne bi
bilo naglo i dovelo do pucanja, i mora biti potpuno. Pakovanje još uvek vlaţnog
materijala dovodi do njegovog budjanja i upropašćivanja. Pakovanje se vrši tako
da biljni materijal bude zaštićen od trenja i pritiska – uvijanjem u alu foliju,
stavljanjem u plastiĉne kutijice ili staklene epruvete.

Po pravilu, posle vlaţnog prosejavanja i flotacije biljni materijal na

situ je pomešan sa razliĉitim materijalom druge vrste: sitnim kamenom,
faunistiĉkim ostacima i fragmentima artefakata. Ukoliko to uslovi na terenu
dozvoljavaju, pre pakovanja se vrši sortiranje, odnosno izdvajanje razliĉitih
kategorija materijala, a biljni materijal pakuje zasebno.

09.3. Domestikacija biljaka. Pšenica i druge ţitarice.

Jedno od najvaţnijih pitanja u arheobotanici, i ono koje je disciplini dalo

zamah 60-tih godina prošlog veka, je kada i gde su ljudi poĉeli da gaje biljke za
ishranu i da se bave zemljoradnjom. Poĉeci domestikacije biljaka oznaĉavaju
prelomnu taĉku u razvoju društva, ali i promenu ţivotne sredine pod uticajem
ĉoveka. Sposobnost ĉoveka da koristi i menja druge organizme, da proizvodi
hranu, bila je osnova za dalji razvoj društva i tehnologije. Istovremeno,
zemljoradnja je uslovila menjanje prirodne vegetacije, eroziju i degradaciju
zemljišta i izumiranje velikog broja biljnih i ţivotinjskih vrsta, bilo pod direktnim
uticajem ĉoveka, bilo smanjenjem njihovih prirodnih biotopa usled širenja
obradivih površina.

Domestikacija biljaka je proces koji se odvija u tri glavne etape:

1. Sakupljanje. Karakteristiĉno je za lovaĉko-sakupljaĉke zajednice.

Malo je potrebno da se od sakupljanja semena divljih biljaka predje na ranu
kultivaciju: kada se štapom napravi rupa u zemlji i seme posadi, biljka dalje
raste sama za sebe, i dovoljno je doći na ţetvu u odredjeno doba godine zbog
ţetve. Vaţan prednost koju donosi ovakvo ponašanje su obezbedjene zalihe.
2. Kultivacija. Odnosi se na unapredjenje rasta biljaka (uvećanje
prinosa, ubrzanje rasta). Obuhvata pripremu zemljišta, setvu, negu tokom rasta
– zalivanje, ĉupanje korova i ţetvu. Inicijalno, moţe se smatrati proširenim
principom smanjenja vremena potrebnog za sakupljanje biljaka, gde je glavni
cilj da se obezbede zalihe. Ali, pošto se vreme koje nije utrošeno za sakupljanje
preusmeri na radove na polju, brzo se ispostavi da biljke na paţnju reaguju
boljim zdravljem i većim prinosom. Kultivacija, prema tome, vodi ka poboljšanju
prinosa, pored toga što obezbedjuje zalihe.
 3. Domestikacija. Zapoĉinje kada selekcija ţeljenih osobina postane
svestan i vaţan aspekt celog procesa. Za razliku od prvobitne kultivacije, gde
lov i sakupljanje ostaju vaţni ekonomski ĉinioci, jednom kada se ustali
zemljoradnja, zajednica je solidno zavisna od proizvodnje hrane, i veći deo
zaliha hrane se obezbedjuje zemljoradnjom. Ono što razlikuje kultivaciju od
zemljoradnje, nije precizno odredjena vrsta ponašanja, već intenzitet.
Zemljoradnja je vrlo intenzivna kultivacija, koja ostavlja premalo vremena za
druge metode obezbedjivanja zaliha. Zahvaljujući toj razlici u intenzitetu, ona se
moţe nepogrešivo ustanoviti na arheološkim lokalitetima.

Odredjivanje vremena prirpitomljavanja i geografskog porekla domaćih

biljaka nije jednostavno. Prisustvo ostataka biljaka na arheološkim nalazištima
ne mora da znaĉi da su u pitanju kultivisane biljke, to mogu biti i njihovi divlji
preci. Ali se, logiĉno, pretpostavlja da su se poĉeci domestikacije biljaka odvijali
u oblastima u kojima su rasli njihovi divlji preci.

Najznaĉajnije domestifikovane biljke su ţitarice. U razliĉitim

centrima, na razliĉitim kontinentima, proces njihove domestikacije odvija se od
kraja pleistocena do 5.milenijuma pre n.e. Jednoredna i dvoredna pšenica,
jeĉam i raţ domesticirani su u oblasti plodnog polumeseca, pirinaĉ u Dalekoj
Aziji, a kukuruz u srednjoj Americi.

Ţitarice (Cerealia) su jednogodišnje biljke iz porodice trava (Poaceae).

Za ishranu se koristi seme, koje sadrţi znaĉajnu koliĉinu skroba (oko 70%) i
proteina (12-15%) (Borojević 1990:37).31 Ţitarice su pogodne za skladištenje i
mogu da sluţe kao izvor hrane kada drugi izvori hrane presuše ili su umanjeni.
U ţitarice spadaju: pšenica, jeĉam (Hordeum vulgare), proso (Panicum
miliaceum), raţ (Secale cereale), ovas (Avena sativa) kukuruz (Zea mays) i
pirinaĉ (Oryza sativa).

Seme divljih ţitarica igralo je znaĉajnu ulogu u ţivotu zajednica na

Bliskom istoku već u gornjem paleolitu. Na primer, stanovnici naselja Ohallo II
(današnji Izrael) sakupljali su jeĉam i dvorednu pšenicu 17000 godina pre n.e.32

Na nalazištu Abu Hureyra (Aleppo, Sirija), pronadjeni su ostaci ĉak 150

razliĉitih vrsta biljaka koje su sakupljali njihovi stanovnici. U naselju su ţiveli od
ranog proleća do kasne jeseni. Ovde je pronadjeno seme kultivisane raţi, koje
se razlikuje od divljeg srodnika po tome što je primetno veće i zaobljenije. Za
jedno seme je dobijen datum 13000 godina, što bi znaĉilo da je raţ najstariji
dokaz o kultivisanoj ţitarici uopšte33.

U severnoj Siriji pronadjeni su ugljenisani ostaci divlje jednoredne

pšenice 10000 godina pre n.e., i od tog razdoblja su ostaci pšenice na

31
Borojević, K. 1990, Analize paleobotaničkih makroostataka sa arheoloških lokaliteta
u Srbiji, Magistarski rad, Univerzitet u Beogradu, Odeljenje za arheologiju.
32
vidi Mordechai Kislev
33
vidi Hillman Gordon & Susan Colledge
arheološkim nalazištima na Bliskom Istoku sve ĉešći, a pšenica će postati
najznaĉajnija ţitarica u Starom Svetu. Postoje 4 vrste pšenice:

1. Triticum monococcum, ili jednoredna pšenica (ajnkorn). T. m.

boeoticum je divlja podvrsta, a T. m. monococcum domaća podvrsta.
2. Triticum turgidum (=dicoccum), ili dvoredna pšenica.
T.d.dicoccoides je divlja, a T.d.dicoccum domaća podvrsta koja ima obuveno
zrno, i naziva se emer. Varijetet sa neobuvenim zrnom (T.d.durum) naziva se
durum.
3. Triticum aestivum, hlebna pšenica, ili pšenica belica. Nastala je
ukrštanjem T.turgidum sa jednom vrstom divlje trave oko 4700 pre n.e. Varijeteti
su aestivum i spelta.
4. Triticum timopheevi. Divlja i domaća podvrsta poznati samo u
Gruziji.

"Domaći varijeteti imaju povećane korisne delove, lakše se rasadjuju, a

gube odbrambene delove, ka napr. trnje. T. monococcum i T. dicoccum spadaju
u grupu pšenica obuvenog zrna. Naime, posle vršidbe klasnih vretena, zrna
ovih vrsta ostaju obavijena unutrašnjom plevom, dok spoljašnja pleva ostaje na
klasnom vretenu. Zrno se potom oslobaĊa pleve zagrevanjem i nakon toga
razvejavanjem. Ĉesto se, meĊutim, zrna skladište bez uklanjanja pleve, jer su
tada manje podloţna propadanju i delovanju mikroorganizama. Ĉest nalaz u
arheološkim slojevima su osnove pleve, koje imaju oblik raĉve, pa se nazivaju
raĉve klasića. One predstavljaju ĉvrste delove pleve i ostaju oĉuvane putem
ugljenizacije, tako da su dobar pokazatelj prisustva pšenice obuvenog zrna na
lokalitetima. Kod pšenica golog zrna (T. aestivum, T. durum, i druge) sva pleva
nakon vršidbe ostaje na klasnom vretenu, tako da zrno iz klasića ispada
neobavijeno.

Dvoredna pšenica, emer, domestikovana je u 8.milenijumu pre ne. e., a

od divljeg pretka razlikovala se po krupnijem semenu i razvijenoj sposobnosti
da se ne rasejava lako (tako što je vršena selekcija biljaka sa ĉvrstom raĉvom
klasića). Sa Bliskog Istoka, kultivacija ove vrste pšenice preneta je u Egejsku
oblast, zatim na Balkansko poluostrvo i u centralnu Evropu. Ĉesto se javlja
zajedno sa jednorednom pšenicom, ajnkorn. Podaci o domestikaciji jednoredne
pšenice, poĉev od 7000 pre n.e. postoje sa arheoloških nalazišta u Siriji,
Turskoj i Iranu, a u neolitu na Kipru, Grĉkoj, Balkanu i na Kavkazu. Ove dve
vrste pšenice igraju vaţnu ulogu tokom celog neolita, sve do bronzanog doba.
U sedmom milenijumu javljaju se varijeteti neobuvenog zrna, mada se i obuveni
emer i ajnkorn još uvek proizvode. Medjutim, u kasnom bronzanom dobu,
neobuveni varijeteti (durum) dominiraju u oblasti Mediterana i Bliskog Istoka. U
oblasti Kavkaza, u petom milenijumu (4700 pre n.e.) javlja se hlebna pšenica,
koja će zatim, potisnuti upotrebu ajnkorna i emera.

U antiĉko doba ajnkorn i emer su korišćene uglavnom kao stoĉna hrana.

Danas su to reliktne vrste koje se tu i tamo gaje u zapadnoj Turskoj, na
Balkanu, centralnoj i juţnoj Evropi za ishranu stoke (Zohary, Hopf 2000:33-34).
Ljudi ih cene zbog velike otpornosti na delovanje mikroorganizama i gljiviĉne
zaraze (Nesbitt 1995:74).

Hlebna pšenica (Triticum aestivum) je hibridna vrsta – nastala je

spajanjem divlje vrste iz porodice trava Aegilops squarrosa, koja raste u
centralnoj Aziji, i neke od već pritomljenih vrsta iz grupe turgidum - pšenica (gde
spada i T. dicoccum) koje su karakteristiĉne za Bliski istok. Stoga je ova vrsta
mogla da se javi tek onda kada su se prve pripitomljene vrste pšenice proširile
ka istoku (Zohary, Hopf 2000:56). U Evropi je najranije zabeleţena na
neolitskom lokalitetu Sakharova u Moldaviji (4700 godina pre nove ere), dok se
kasnije javlja u eneolitu i nešto više u bronzanom i gvozdenom dobu. U
savremenoj agrikulturi T. aestivum je najvaţnija pšeniĉna vrsta sa brojnim,
novim, varijetetima (Zohary, Hopf 2000:51).

Uz jednozrnu i dvozrnu pšenicu, jeĉam (Hordeum vulgare) takoĊe

predstavlja najraniju kultivisanu ţitaricu i javlja se i na preneolitskim
bliskoistoĉnim lokalitetima. Njegov divlji predak je Hordeum vulgare ssp.
spontaneum koji uspeva na istoĉnim obalama Mediterana i na prostoru
zapadnoazijskih zemalja, sve do Turkmenistana, Avganistana i Tibeta, a najviše
u okviru “Plodnog polumeseca”, gde je, pretpostavlja se, i došlo do njegove
domestifikacije (Zohary, Hopf 2000:65)".34 Jeĉam je manje hranljiva ţitarica od
pšenice, ali uspeva u suvljoj klimi i na manje plodnom zemljištu. Koristi se i za
fermentaciju piva i u ishrani ţivotinja.

"Proso (Panicum miliaceum) se relativno rano javlja u Evropi – prvi

nalazi zabeleţeni su na arheološkim lokalitetima s kraja 5. i poĉetka 4.
milenijum pre nove ere u istoĉnoj i centralnoj Evropi, a u poznom neolitu i
kasnije, u bronzanom dobu sve ĉešće je deo arheobotaniĉkog inventara. Divlji
predak prosa za sada nije pouzdano utvrĊen, iako su srodne forme iz porodice
trava (Poaceae) registrovane u centralnoj Aziji, pa se pretpostavlja da je tu i
došlo do kultivacije ove vrste, koja je zatim, zajedno sa bliskoistoĉnim kulturama
(pšenicom i jeĉmom) preneta u Evropu. Danas se proso najviše gaji u istoĉnoj i
srednjoj Aziji (Zohary, Hopf 2000:83). Panicum miliaceum uspeva u uslovima
tople klime sa dosta sunĉanih perioda, pa se zbog toga seje iskljuĉivo u
proleće, za razliku od pšenice i jeĉma koji se mogu sejati u proleće ili jesen.
Proso, meĊutim, dobro podnosi visoke temperature, sušu i manje plodno
zemljište, a zrno sazreva za vrlo kratko vreme (u periodu od 60 do 90 dana).
Oĉišćena semena se kuvaju kao pirinaĉ, ili se mrve za spravljanje kaše, obiĉno
u kombinaciji sa drugim ţitaricama; bogata su proteinima. Koriste se i kao hrana
za ptice (Zohary, Hopf 2000:83)."35

Nezavisni centri pripitomljavanja biljaka, osim u oblasti "Plodnog

polumeseca", pojavili su se vrlo rano i u drugim delovima sveta: u jugoistoĉnoj
Aziji i Indiji (domestikacija pirinĉa), u centralnoj i juţnoj Americi (tikva, kukuruz).

34
iz iz Milošević Dragana, 2004: Arheobotaniĉke analize. Prikupljanje i identifikacija makrobiljnih
ostataka na lokalitetu Vinĉa – Belo brdo 2001-2003.godine. Diplomski rad.
35
iz iz Milošević Dragana, 2004: Arheobotaniĉke analize. Prikupljanje i identifikacija makrobiljnih
ostataka na lokalitetu Vinĉa – Belo brdo 2001-2003.godine. Diplomski rad.
 Najraniji nalazi pirinĉa (Oryza sativa) (prvo divljeg, a kasnije i
domestifikovanog) potiĉu sa nalazišta u oblasti reke Jang-Ce u Kini, i datuju se
u razdoblje 15.000-9.000 godina pre sadašnjosti (Liu et al., 2007). Pirinaĉ raste
u vlaţnoj, toploj klimi, i zbog toga su podaci o domestikaciji siromašni, jer se
zrna retko oĉuvaju. Divlja forma ima jestivo, krupno zrno, dovoljno produktivno
da je vredno sakupljanja. Proces domestikacije je trajao dugo, ali su pre 9000
godina, neolitske zajednice i na severu i na jugu oblasti koju pokriva današnja
Kina pouzdano sakupljale divlji pirinaĉ, i zapoĉele njegovu kultivaciju. Pre 8000
godina pirinaĉ se raširio i u basen Ţute reke, daleko izvan oblasti
rasprostranjenja divlje vrste, do ĉega je moglo doći samo pod uticajem ĉoveka.

Nezavisno od domestikacije pirinĉa u Kini, odvija se domestikacija ove

vrste ţitarice i na indijskom potkontinentu. U dolini Ganga u severnoj Indiji
podaci o sakupljanju divljeg pirinĉa i moguću kultivaciju vezuju se za 5. i 6.
milenijum pre n.e.

Na ameriĉkom kontinentu najvaţnija ţitarica je kukuruz, u upotrebi od

5000 pre n.e.Poreklo kukuruza je najkontroverznije od svih ţitarica, jer su svi
primerci primitivnog kukuruza već domaće forme. Zea mexicana je divlja trava
koja je najsrodnija domaćem kukuruzu, ali neki smatraju da se iz nje nije mogla
razviti domaća sorta; po jednom shvatanju domaća sorta je nastala ukrštanjem
Zea mexicana i neke nepoznate vrste trave. A postoje i sasvim drugaĉije
hipoteze o poreklu kukuruza. Jedna je hipoteza o (izumrloj vrsti) divljeg
kukuruza (koja arheološki nije opravdana), a druga je hipoteza o drastiĉnim
genetskim mutacijama.

11.4. Druge vrste gajenih biljaka36.

"Pribliţno u isto vreme kada su pripitomljene ţitarice, dolazi i do

pripitomljavanja osnovnih vrsta mahunarki (Leguminosae) (grašak, soĉivo,
grahorica, sastrica, naut), takoĊe na Bliskom istoku, odakle su se ratarske
kulture i tehnike širile ka Evropi (Zohary, Hopf 2000:92). Pretpostavlja se da su
divlje mahunarke, divlje ţitarice, zajedno sa drugim biljnim vrstama (voćem,
orašicama, korenjem) bile sastavni deo ishrane epipaleolitskih lovaca-
sakupljaĉa u Levantu. Pojedini istraţivaĉi smatraju da postoje indikacije da su
mahunarke sakupljane, a potom i pripitomljene ĉak pre ţitarica, te da je model
kasnije posluţio za domestifikaciju drugih vrsta; kao argumente oni navode
njihovu veću hranljivu vrednost, rano sazrevanje semena (u martu – aprilu, što
je najmanje mesec dana ranije nego zrna ţitarica), širu distribuciju u istoĉnom
delu mediteranskog basena i lakšu pripremu za ishranu (ne zahtevaju ţetvu,
vršidbu, provejavanje, prebiranje)(Kislev, Bar-Yosef 1988).

36
iz iz Milošević Dragana, 2004: Arheobotaniĉke analize. Prikupljanje i identifikacija makrobiljnih
ostataka na lokalitetu Vinĉa – Belo brdo 2001-2003.godine. Diplomski rad.
 Mahunarke su jednogodišnje biljke, a gaje se zbog semena koje sadrţi
visoki procenat proteina (zahvaljujući brojnim amino-kiselinama), tako da u
ishrani predstavljaju savršenu dopunu ţitaricama koje imaju malo proteina, a
veliku koliĉinu skroba. U tradicionalnim poljoprivrednim zajednicama mahunarke
su glavna zamena za meso. Zrna se jedu sirova, bez prethodne pripreme, ili
kuvana, a i same mahune mogu se konzumirati dok su još zelene.

Mahunarke vezuju atmosferski azot i oslobaĊaju ga u zemljište odakle ga

preuzimaju druge biljke, posebno ţitarice. Zbog toga se u agrikulturi praktikuje
rotacija useva mahunarki i ţitarica, kako bi se odrţavala plodnost zemljišta, pri
ĉemu se mahunarke seju u rano proleće (Zohary, Hopf 2000:92).

Jedna najstarijih i najcenjenijih mahunarki «Starog sveta» je sočivo.

Kulturna biljka Lens culinaris ima najviše sliĉnosti sa divljom vrstom Lens
orientalis koja raste na Bliskom istoku (u Turskoj, Siriji, Libanu, Izraelu,
Jordanu). Ugljenisana zrna divljeg soĉiva otkrivena su na preneolitskim
lokalitetima s kraja 10. milenijuma pre nove ere (Mureybit, Tell Abu Hureyra).
Kasnije, krajem 8. i u 7. i 6. milenijumu pre nove ere soĉivo se javlja zajedno sa
pripitomljenim pšenicama i jeĉmom, pa se pretpostavlja da je tada već u pitanju
domaća vrsta, tim pre što su zrna veća nego ona divljih vrsta, što je jedan od
kriterijuma za utvrĊivanje domestifikacije. U 6. i 5. milenijumu soĉivo je prisutno
u poljoprivrednim zajednicama jugoistoĉne Evrope (Zohary, Hopf 2000:94-99).

Zajedno sa soĉivom, grašak (Pisum sativum) spada meĊu najranije

pripitomljene biljne vrste. Ova povrtlarska kultura sadrţi proteine znaĉajne za
ljudsku ishranu i danas je veoma znaĉajan poljoprivredni proizvod sa velikim
brojem modernih varijeteta.

Divlji predak domaćeg graška najverovatnije je Pisum humile ĉija je

distribucija ograniĉena na Bliski istok, gde ţive i divlje forme pšenice, jeĉma,
soĉiva i lana. Prvi arheološki nalazi zrna graška potiĉu iz druge polovine 8. i iz
7. milenijuma pre nove ere sa lokaliteta u Siriji (Tell Aswad), Turskoj (Çayönü),
Jordanu ('Ain Ghazal). U neolitu Evrope grašak se javlja zajedno sa pšenicom i
jeĉmom, najpre na lokalitetima u Grĉkoj (Nea Nikomedeia, Sesklo), zatim u
Bugarskoj (Azmaška Mogila) i drugim delovima Balkana (Zohary, Hopf
2000:106).

Najranije pripitomljena biljka korišćena za dobijanje ulja i vlakana je lan

(Linum usitatissimum). Divlji predak kultivisanog lana, Linum bienne, uspeva u
vlaţnim oblastima širom mediteranskog basena i Bliskog istoka; njegova
ugljenisana semena otkrivena su na epipaleolitskim arheološkim lokalitetima u
Siriji (Tell Abu Hureyra) i nalazištima prekeramiĉkog neolita u Turskoj, Iranu i
Jordanu, što pokazuje da je lan bio u upotrebi i pre domestifikacije. Nešto
kasniji nalazi sa Bliskog istoka, iz 7. milenijuma pre nove ere već imaju odlike
pripitomljenog lana (Linum usitatissimum), ĉija semena imaju tanju i mekšu
semenjaĉu (spoljašnji omotaĉ) i sadrţe veću koliĉinu ulja (Zohary, Hopf
2000:125). Sa Bliskog istoka domestifikovani lan «stiţe» u Evropu, gde najstariji
nalazi potiĉu sa ranoneolitskih lokaliteta 6. milenijuma pre nove ere u Tesaliji,
dok se u centralnoj i zapadnoj Evropi javlja u 5. milenijumu pre nove ere
(Zohary, Hopf 2000:130).

Višestruki znaĉaj lana za ljude ogleda se u tome što se iz stabljika

izdvajaju vlakna (koja su ĉvršća od vlakana pamuka i vune) od kojih se prave
tkanine i uţad, dok se iz semena dobija ulje za ishranu, osvetljenje, bojenje
(sluţi kao podloga za pigment). Za ekstrahovanje ulja semenke lana se najpre
potope u vodu kako bi smekšale, a potom se izmrve da bi se iz njih oslobodilo
ulje. Stabljike lana za izdvajanje vlakana ţanju se pre sazrevanja semena,
potom se suše i potapaju u vodu da bi se od ostalog tkiva oslobodile vlaknaste
ćelije, duge oko 4 cm, koje se pruţaju duţ stabljike formirajući prsten vidljiv u
horizontalnom preseku. Stabljike se potom suše, mehaniĉki mrve i «ĉešljaju»,
da bi se prikupila vlakna za tkanje (Borojević 1998:69).

Pored ţitarica i mahunarki, koje su, uz hranu ţivotinjskog porekla,

predstavljale osnovni izvor energije praistorijskih populacija, vaţan deo ishrane
ĉinili su plodovi sakupljani u divljini. Pripitomljavanje divljeg voća, pak, poĉinje
znatno kasnije u odnosu na prve ratarske kulture – najraniji tragovi hortikulture
u Mediteranu potiĉu sa Bliskog istoka, iz 4. milenijuma pre nove ere (halkolitski
period), a u pitanju je gajenje maslina, groţĊa, smokvi, urmi. Razlog relativno
kasne kultivacije voćki leţi verovatno u sloţenijoj tehnologiji hortikulture. Naime,
dok su ţitarice i mahunarke spremne za ţetvu, odnosno branje, nekoliko
meseci nakon setve, i njihovi usevi nisu vezani za istu površinu iz godine u
godinu, to voćke, kao višegodišnje biljke poĉinju da daju plodove tek nekoliko
godina posle saĊenja, a za pun rod ĉeka se još duţe. Voćarstvo stoga zahteva
vezanost za jedno mesto naseljavanja, to jest potpunu sedentarizaciju (Zohary,
Hopf 2000:142).

Domestifikacija voćki podrazumeva promenu naĉina

razmnoţavanja, od polnog kod divljih vrsta, ka vegetativnom kod domaćih.
Vegetativno razmnoţavanje, u ovom sluĉaju veštaĉko, sa obzirom da ga
sprovodi ĉovek, podrazumeva odvajanje delova biljke (deljenjem bokora –
ţbuna, stvaranjem sadnica od delova stabla, kalemljenjem) koji će posluţiti za
reprodukciju (Kojić, Pekić, Dajić 2001:202-203). Sposobnost biljaka da se
vegetativno razmnoţavaju daje ĉoveku priliku da izvrši selekciju i gaji samo one
jedinke koje mu, po svojim karakteristikama (pre svega, koliĉini i kvalitetu
plodova), najviše odgovaraju.

Prve kultivisane voćke bile su one koje su se lako prilagoĊavale

vegetativnoj reprodukciji – maslina, vinova loza, smokva, urmina palma, nar.
Vrste poput jabuke, kruške, šljive, trešnje nisu pogodne za jednostavnije
metode vegetativnog razmnoţavanja, već zahtevaju kalemljenje, za koje se ne
zna taĉno kada je uvedeno u upotrebu (najraniji podaci o primeni ovog,
sloţenijeg metoda potiĉu iz Kine u vezi sa kultivacijom juţnog voća). Smatra se
da su navedene vrste pripitomljene tek u 1. milenijumu pre nove ere, da bi
njihova široka upotreba zapoĉela u antici (Zohary, Hopf 2000:143).
 Pre kultivacije, sakupljani su plodovi divljeg voća, kao što su groţdje,
kruške, dren, kupina i dr.

Divlje groţĎe (Vitis vinifera ssp. sylvestris) uspeva na širokom prostoru

od obale Atlantskog okeana do Tadţekistana i zapadnih Himalaja, a verovatno
je poreklom iz vlaţnih šumskih oblasti sa blagom klimom juţno od Kaspijskog
jezera i duţ juţne obale Crnog mora. Vrsta se odatle proširila ka juţnoj Evropi,
a dolinama Dunava i Rajne u centralnu Evropu (Zohary, Hopf 2000:152). U
pitanju je biljka – puzavica (drvenasti lijan) kojoj drveće retkih krošnji (kroz koje
prolaze sunĉevi zraci) sluţi kao potpora (Borojević 1998:252). Zrna divljeg
groţĊa su kisela, ali u procesu sušenja (bilo na vazduhu ili blagim zagrevanjem
u peći) gube znatnu koliĉinu tanina, od kog kiselost i potiĉe, tako da postaju
ukusne i mogu da se ĉuvaju duţe vreme (Wiltshire 1995:387). U sveţem stanju
mogu da se upotrebe za pravljenje vina, soka ili sirćeta. Lišće divlje loze negde
sluţi kao salata (Borojević 1998:82).

Vrsta V. vinifera ssp. sylvestris smatra se divljim pretkom domaće vinove

loze – V. vinifera ssp. vinifera – koja je pripitomljena zajedno sa prvim voćkama
oko kojih se razvila hortikultura u Mediteranu u halkolitu i ranom bronzanom
dobu (najraniji nalazi su iz Levanta). Zrna divljeg groţĊa su nešto manja od onih
domaćeg, ali imaju veći broj semenki. Sakupljana su još u poznom paleolitu i
mezolitu (što potvrĊuju tragovi iz donjih slojeva pećine Frankti u Grĉkoj), a u
neolitu se javljaju na arheološkim lokalitetima širom Balkana. Nema, meĊutim,
dovoljno podataka na osnovu kojih bi se pretpostavilo da su stanovnici ovih
naselja od divljeg groţĊa spravljali sok ili vino. Moţda su zrna jednostavno bila
sakupljana zajedno sa drugim vrstama namenjenim ishrani ţivotinja (Borojević
1998:84).

Kruška (Pyrus sp.). Divlje kruške rastu u umerenim oblastima Evrope i

Azije. Vrste Pyrus pyraster i Pyrus caucasica srodne su domaćoj kruški (Pyrus
communis) i smatraju se njenim precima. U juţnom Balkanu uspeva i divlja
vrsta Pyrus spinosa koja je moţda doprinela genetskoj raznovrsnosti domaćih
sorti kruške (Zohary, Hopf 2000:177).

Plodovi divlje kruške su sitni (preĉnika 1,5 – 3 cm) i u ugljenisanom

obliku (nekad prepolovljeni, radi lakšeg sušenja) su otkriveni na nekoliko
neolitskih i bronzanodopskih lokaliteta u Italiji, Švajcarskoj, Nemaĉkoj, Grĉkoj,
Rumuniji. Prema McLaren i Hubbard (1990) u Srbiji su na lokalitetu
Selevac/Staro selo otkriveni ostaci domaće kruške Pyrus communis.
Dosadašnji arheološki dokazi, meĊutim, ne nude odgovor na pitanje poĉetka
domestifikacije ove vrste; prve pouzdane informacije o tome nalazimo u
radovima grĉkih i rimskih pisaca koji opisuju metod kalemljenja i gajenja kruške
(Zohary, Hopf 2000:177).
 11.5. Arheobotanička istraţivanja u Srbiji. Arheobotanička
istraţivanja Vinče37.

Na većini arheoloških lokaliteta u Srbiji predmet arheobotaniĉkih analiza

mahom su ugljenisani makroostaci. Prve takve analize izvršio je agronom S.
Lomejko na materijalu sa lokaliteta Vinĉa-Belo brdo za vreme iskopavanja M.
Vasića izmeĊu Prvog i Drugog svetskog rata i identifikovao više vrsta pšenice
(Vasić 1936:170-173).

Nakon ovih, tek se od '70-ih godina prošlog veka ponovo rade analize
arheobotaniĉkog materijala u Srbiji, i to ih uglavnom obavljaju struĉnjaci iz
inostranstva. Tako je M. Hopf obradila biljni materijal sa nekoliko vinĉanskih
lokaliteta: Staro Selo/Selevac, Vinĉa (K), Valaĉ i Predionica (Hopf 1974). W.
van Zeist je u to vreme prikupljao i analizirao biljne ostatke većinom u
Vojvodini i objavio rezultate sa višeslojnog lokaliteta Gomolava (1974) i
lokaliteta Kalakaĉa (1978) iz gvozdenog doba. Nešto kasnije je S. Bottema
analizirao deo materijala takoĊe sa Gomolave i svoje rezultate uporedio sa
van Zeist-ovim (Bottema, Ottaway 1982). J. M. Renfrew objavila je rezultate
arheobotaniĉkih analiza sa ranoneolitskog lokaliteta Starĉevo (Renfrew
1979).

U okviru iskopavanja bronzanodopskog lokaliteta Novaĉka Ćuprija G. H.

Willcox je izvršio analizu botaniĉkog materijala (Binkoff, Vukmanović, Winter
1986). E. Grüger i H. J. Beug analizirali su polen i makrobiljne ostatke sa
neolitskih lokaliteta Divostin i Grivac (Grüger, Beug 1988), a F. S. McLaren i R.
N. L. B. Hubbard sa neolitskog lokaliteta Selevac (McLaren, Hubbard 1990).

U nekoliko radova objavljeni su rezultati analiza makrobiljnih ostataka

prikupljenih na višeslojnom lokalitetu metalnog doba, Feudvaru, pod
rukovodstvom H. Kroll-a (Kroll 1998), a uz saradnju K. Borojević.

K. Borojević, je u svom magistarskom radu (Borojević 1990), izmeĊu

ostalog, iznela rezultate dobijene analizom makrobiljnih ostataka sa
ranoneolitskih lokaliteta Mesarci i Belotić u Maĉvi, Zablaće-Popovo brdo u
Pocerini, sa kasnovinĉanskih lokaliteta Petnica i Opovo i iz latenskog sloja
Gomolave. Detaljan prikaz rezultata arheobotaniĉkih analiza sistematski
prikupljanih uzoraka sa Opova sa iscrpnim opisom svake od otkrivenih
biljnih vrsta i rekonstrukcijom poljoprivrednih delatnosti i društvenih odnosa,
kao i vegetacije u okolini kasnovinĉanskog naselja u Opovu, K. Borojević je
dala u svojoj doktorskoj disertaciji (Borojević 1998). U meĊuvremenu su
objavljeni i rezultati analiza makrobotaniĉkih ostataka koje je K. Borojević
obavila na uzorcima sa ranosrednjovekovnog lokaliteta Svetinja (Borojević
1988), a nedavno i sa srednjovekovne tvrĊave Ras (Borojević 2002). U toku
je i identifikacija biljnih makroostataka sa višeslojnih lokaliteta metalnog

37
iz iz Milošević Dragana, 2004: Arheobotaniĉke analize. Prikupljanje i identifikacija makrobiljnih
ostataka na lokalitetu Vinĉa – Belo brdo 2001-2003.godine. Diplomski rad, malo izmenjeno
 doba Ţidovar (Medović 2002) i Hisar i sa Petrovaradinske tvrĊave (A.
Medović 2004).

Na osnovu arheobotaniĉkih analiza na neolitskim nalazištima moţe

se zakjuĉiti da su u neolitu Srbije najzastupljenije jednozrna i dvozrna
pšenica, i da su gotovo uvek prisutne obe vrste. Od njihovih zrna verovatno
su spravljane razne vrste kaša, a od brašna pogaĉe.

Na metalodobnim lokalitetima Feudvar (Kroll 1998), Ţidovar (Medović

2002) i u latenskom sloju Gomolave (Borojević 1990) otkrivena je podvrsta
hlebne pšenice, T. aestivum ssp. spelta (odnosno, T. spelta) (krupnik). Ova
podvrsta ima obuveno zrno i verovatno se razvila pre podvrsta golog zrna
(oznaĉenih zajedno kao T. aestivum), meĊutim, kao primitivniji oblik, ona se nije
tako brzo širila iz oblasti porekla. U Evropi je, za sada, najranije zabeleţena na
neolitskom lokalitetu Sakharova u Moldaviji (4700 godina pre nove ere), dok se
kasnije javlja u eneolitu i nešto više u bronzanom i gvozdenom dobu. T.
aestivum golog zrna (meka pšenica) do sada je, u manjoj koliĉini, otkrivena i na
neolitskim lokalitetima u Srbiji: na Starĉevu (Zohary, Hopf 2000:225),
Mesarcima i Belotiću (Borojević 1990), Divostinu (Grüger, Beug 1988) i na Vinĉi
– Belo brdo.

Zajedno sa pšenicom, jeĉam ĉini osnovnu ratarsku kulturu na neolitskim

lokalitetima Srbije (Borojević 1998:61). Za neolitske kulture Balkana i centralne
Evrope karakteristiĉno je prisustvo mahom šestoredog jeĉma golog zrna. U
neolitu Srbije proso je do sada otkriveno na Gomolavi (Borojević 1990) i Vinĉi.

Na lokalitetu Vinĉa – Belo brdo, poĉev od 2002.godine redovno se vrši

flotacija. Arheobotaniĉke analize, uradjene na uzorcima iz 2002. i 2003.godine
pokazale su prisustvo velikog broja divljih i gajenih vrsta biljaka. Osim
uobiĉajenih vrsta ţitarica pouzdano su identifikovana semena tri vrste
mahunarki: soĉivo (Lens culinaris), grašak (Pisum sativum) i grahorica (Vicia
ervilia), zatim razliĉitih vrsta divljih plodova kruške (Pyrus sp.), crne zove
(Sambucus nigra), drena (Cornus mas), kupine (Rubus fruticosus), divljeg
groţĊa (Vitis vinifera ssp. sylvestris), vodeniog kestena (Trapa natans) i dr. Za
dobijanje ulja i vlakana korišćen je lan.

Osnovu kasnorimske ratarske proizvodnje (od druge polovine 3. do

druge polovine 5. veka) ĉini meka pšenica (Triticum aestivum L. s.l.), dok se u
manjoj meri uzgajaju proso (Pani cum miliaceum L.), višeredi plevni jeĉam
(Hordeum vulgare L. subsp. vulgare) i raţ (Secale cereale L.). MeĊu tri iden ti fi
kovane vrste mahunarki najzastupljenije je soĉivo (Lens culinaris Med.). U
ovom periodu sakupljanje samoniklog voća je imalo veliki znaĉaj. Sa druge
strane, ranovizantijska ratarska proizvodnja (od kraja 5. do druge polovine 6.
veka) se za sni- va na većem broju ţitarica koje su skoro podjednako sejane na
oranicama: proso, ovas (Avena), raţ, jednozrna pšenica (Triti cum
monococcum L.), jeĉam i meka pšenica. Osim toga šest razliĉitih vrsta
mahunarki ukazuje na veliki znaĉaj ovih ople menjivaĉa zemljišta u ishrani
stanovnika: soĉivo, bob (Vicia faba L.), sastrica (Lathyrus sativus L.), leblebija
(Cicer arie tinum L.), grašak (Pisum sativum L.) i urov (Vicia ervilia [L.] Willd.).
Jedini predstavnik biljaka uljarica u oba perioda je obiĉni lanik (Camelina sativa
[L.] Crantz). U rimskom periodu od voća se uzgaja samo vinova loza (Vitis
vinifera L. subsp. vinifera), dok su u ranovizantijskim uzorcima osim loze
pronaĊeni ostaci voćarskih kultura: kruška (Pyrus communis L. em. Gaertn.),
orah (Juglans regia L.) i breskva (Persica vulgaris Mill.). U baštama
ranovizantijskog perioda uzgajaju se korijander (Coriandrum sativum L.) i
obiĉna blitva (Beta vulgaris L.).