Pojam i vrste investicija

Jedna od najopštijih definicija investicija je da je to svako ono ulaganje koje će doneti koristi tek u
budućnosti, a ne momentalno, odnosno, da se radi o žrtvi u obliku proizvodnih resursa koja se podnosi u
sadašnjosti da bi se povećale koristi u budućnosti. Pojam investicije potiče od latinske reči investitio koja
označava ulaganje kapitala u neki unosan posao ili preduzeće. Investicije su uslov egzistencije, rasta i
razvoja preduzeća, održanja i unapređenja konkurentske pozicije i tangiraju svaku od faza tokom
životnog veka preduzeća. Investiranje podrazumeva četiri osnovna elementa:
1. subjekt koji investira (investitor)
2. predmet u koji se investira (investicioni projekat)
3. cenu odricanja od potrošnje (kamata)
4. vrednost jedne nade (diskontna stopa).
U pitanju je akt razmene današnjeg zadovoljenja određene potrebe za očekivanje njenog zadovoljenja u
budućnosti. Pojam “očekivanje” ukazuje na to, da se željeni rezultati mogu a ne moraju ostvariti.
Smanjujući nivo potrošnje u sadašnjosti, obezbeđuje se viši nivo potrošnje u budućnosti. Investicije
predstavljaju sredstvo ostvarivanja optimalnog rasporeda potrošnje u različitim periodima vremena.
Između investicionih odluka i odluka o potrošnji postoji čvrsta povezanost. Investicije predstavljaju
ulaganja u objekte, opremu, zemljište, HOV, sigurnosne zalihe neophodne za kontinuitet proizvodnje,
istraživanje i razvoj, informacioni sistem, licence, školovanje kadrova, razvoj kanala prodaje, promociju…
Investicije mogu biti u:
1. dugoročnu materijalnu aktivu (modernizacija opreme, proširivanje kapaciteta…)
2. kratkoročnu materijalnu aktivu (sigurnosne zalihe sirovina…)
3. finansijsku aktivu (kupovina HOV)
4. nematerijalnu aktivu (patenti, licence, brend…).
Investicije se mogu razmatrati sa stanovišta različitih aspekata, u zavisnosti od toga koji se aspekt ili
svrha investiranja želi istaći. Prema Dinu ( J. Dean ) investicije imaju mnogostruke dimenzije koje se
mogu posmatrati sa sledećih stanovišta:
1. efekata koji se žele ostvariti (smanjenje troškova, povećanje prihoda, smanjenje rizika, poboljšanje
položaja zaposlenih)
2. konkurentske orijentacije (ofanzivne prouzrokuju reakciju konkurenta, a defanzivne su odgovor na
ponašanje konkurenta)
3. oblika investiranja (ulaganje u opremu, u poboljšanje postojećih ili uvođenje novih proizvoda, u
unapređenje načina poslovanja i know-how i u poboljšanje tržišne pozicije)
4. odnosa prema tehnološkim promenama (dovode do zamene zastarele opreme, proizvoda, načina
rada ili do ulaganja u inovacije)
5. vrste strategijskog uticaja (ove investicije nemaju direktne i trenutne efekte, već se odražavaju na
poboljšanje opšte konkurentske sposobnosti preduzeća).
Za ocenu investicionih projekata se mogu koristiti različiti metodi. Oni mogu biti:
1. statički metodi (metod perioda povraćaja je osnovni metod iz ove grupe)
2. dinamički metodi (oni se baziraju na konceptu vremenske vrednosti novca i tu spadaju metod
neto sadašnje vrednosti i metod interne stope prinosa).