INP »KNJIŽEVNE NOVINE

Biblioteka «Kristali« 9
Oswald Špengler: Propast Zapada
Preveo: Vladimir Vujić
Predgovor: Vladimir Vujić

Naslov originala:
Oswald Špengler:
Untergang des Abendlandes
 GLAVA PRVA

POREKLO I ZEMLJIŠTE

Prvi deo

KOSMIČKO I MIKROKOZAM

1 -

Posmatraj cvetove uveče, kada se jedan za dru-

gim zatvaraju pri zalasku sunca: nešto strahobno ta-
da te prožima, neko osećanje zagonetnoga straha od
ovog slepog bića, vezanog za zemlju, snolikog. Nema
šuma, ćutljive livade, onaj žbun i ova loza ne miču
se. Vetar se poigrava sa njima. Samo je mali komarac
slobodan; on igra još u večernjoj svetlosti; kreće se
kuda hoće.
Biljka nije ništa sama za se. Ona čini deo zemljiš-
ta, gde ju je slučaj namorao da pusti koren. Suton,
hladovina i zatvaranje svih cvetova — to nije uzrok i
posledica, niti opasnost i odluka, već jedan jednosta-
van prirodni proces koji se vrši pored biljke, sa njom
i u njoj. Pojedina biljka nema slobode da sama čeka,
hoće ili bira.
A životinja može birati. > Ona je oslobođena veza-
nosti za ceo ostali svet. Onaj roj, komaraca koji još
igra na putu, usamljena ptica koja leti kroz veče, lisi-
ca koja se privlači gnezdu — jesu mali svatovi za se
u jednom drugom velikom svetu. Infuzorija koja živi,
nevidljiva čovečjem oku, u kaplji vode, čiji život tra-
je sekundu, a čije je poprište majušni kut ove male
kapljice — slobodna je i nezavisna prema celokupnom
svemiru. A džinovski hrast na čijem jednom listu visi
ova kaplja nije slobodan i nezavisan.
9
 ŠPENGLER Propast Zapada
Vezanost i sloboda: to je najdublja i poslednja os-
novna crta u svemu onome što mi razlikujemo kao bi-
Ijoliko i životinjsko biće. Pa ipak samo je biljka Sva
ono što jeste. U suštini jedne životinje ima nečeg dvoj-,
nog. Biljka je samo biljka, životinja je i biljka i sem
toga još nešto. Krdo koje se zbija drhteći pred opas-
nošću, dete koje plačući grli svoju majku; čovek u oča-
janju koji bi se hleo pribiti svome Bogu, svi oni hoće
nazad u ono vezano biljoliko biće iz koga su otpušte-
ni u samoću, nazad iz svog slobodnog življenja.
Seme cvetnice pokazuje pod mikroskopom dva kli-
cina listića koja obrazuju i štite stabaoce kasnije ok-
renuto svetlosti sa svojim organima za ishranu i ras-
plođavanje, a isto tako i nešto treće, korenalc, koji
naznačuje neopozivu sudbinu biljke, da opet bude deo
• zemljišta. U viših životinja vidimo kako oplođeno ja je
u prvim časovima oslobođenoga života obrazuje spo-
Ijašnji klicin listić, koji obuhvata srednji i unutrašnji
listić, osnovu budućih organa za ishranu i rasplođa-
vanje, dakle biljolikog elementa u životinjskom telu, i
kako ga odvaja od materinskog tela, pa tako i. od sveg
ostalog sveta. Spoljašnji klicin listić je simbol pravog
životinjskog života. On je taj lcoji čini razliku između
dve vrste svega živoga koje su se pojavile u. i storiji
zemlje.
Za to postoje lepa stara imena: biljka je nešto ko-
smičko, životinja je, sem toga, mikrokozam u odnosu
na makrokozam. Jedno živo biće postalo je mikroko-
zmom tek time što se odvaja iz ćeli ne tako da može od-
rediti svoj položaj prema njoj. Čak su i planete vezane
svojim putanjama za velike kružne tokove; samo ovi
mali svetovi kreću se slobodno u odnosu na veliki svet
i svesni su toga sveta kao svoje okoline. Tek time ono
što nam svetlost daje u prostoru dobij a smisao tela za
.naše oko. Ima nešto u nama što se protivi, kada ho-
ćemo i biljci da pripišemo baš pravo telo.
Sve kosmičko nosi oznaku periodičnosti. Ono ima
takt. Sve mikrokosmičko ima polarnost. Svu njegovu
suštinu izražava reč »nasuprot«. Ono ima napon. Mi
govorimo o napetoj pažnji, napetom mišljenju, ali sva
budna stanja uopšte po suštini svojoj jesu naponi; ču-
la i predmeti, ja i ti, uzrok i posledica, stvar i svojstvo,
sve je to rastegnuto i napeto; i kada se javi ono du-
boko značajno »popuštanje« napetosti, uskoro nastu
pa umornost mikrokosmičke strane života i, najzad,
10
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
san. Čovek koji spava i koji je oslobođen svih napo-
na živi još samo kao biljka.
A kosmički takt je sve ono što se može opisati i
rečima: pravac, vreme, ritam, sudbina, čežnja — sve
počev od udara kopita zaprege rasnih konja i tutnjave
koraka u oduševljenih vojsaka pa do ćutljivog, uzajam-
nog razumevanja dvoje zaljubljenih, do proosećanog
takta otmenoga društva i do pogleda poznavaoca lju-
di, koji sam već ranije označio kao fiziognomički takt.
Ovaj takt kosmičkih kružnih tokova živi i deluje
još i pod svakom slobodom mikrokosmičkih kretanja
u prostoru, te pokatkada rastapa napon svih budnih
pojedinačnih bića u jedan veliki proosećani sklad. Ko
je pratio ikada jato ptica u eteru, kako se uvek u is-
tom obliku penje, obrće, opet savija i gubi u daljini,
taj oseča onu biljoliku sigurnost, ono »to«, ono »mi«,
u ovom skupnom kretanju, ono što ne potrebuie ni-
kakvoga mosta sporazumevanja između »ja« i »ti«. To
je smisao ratnih i ljubavnih igara u ljudi i u životinja;
tako se jedan puk koji juriša formira u jedinstvo u
neprijateljskoj vatri, tako se gomila pri nekom uzbud-
ljivom događaju iznenada sažima u jedno telo koje
naglo, slepo i zagonetno misli i dela, pa se može opet
začas raspasti. Tu nestaju mikrokosmičke granice. Ono
što besni i preti, ono što potiskuje i vuče, ono što leti,
što se savija i talasa — jeste »to«, »ono«. Udovi se pre-
pliću, noga juriša, jedan poklič odzvanja sa sv'iju usa-
na, jedna sudbina leži nad svima. Iz zbira malih po-
jedinačnih sve tova odjednom postaje celina.
Zapažanje kosmičkoga takta nazivamo čuvstveno
osećanje, a zapažanje mikrokosmičkih napona naziva-
mo čulno osećanje. Reč osećanje, koja ima dva smisla,
zamračila je ovu jasnu razliku između opšte biljne
strane života i one čisto životinjske. Ako kažemo za
onu prvu »polni život«, a za onu drugu »čulni život«,
onda nam se otkriva jedna duboka veza. Onaj prvi ži-
vot uvek nosi oznaku periodičnosti, takta, u skladu sa
velikim kružnim tokovima zvezda, u odnosu ženstvene
prirode prema mesecu, u odnosu života uopšte prema
noći, prema proleću, prema toploti; onaj drugi život
sastoji se od napona: svetlosti prema onome što je
osvetljeno, saznavanja prema onome što je saznano,
bola prema oružju koje ga je prouzrokovalo. Oba su
se, u viših razvijenih rodova, uobličila u naročite or-
gane. Ukoliko se savršenije uobličavaju, utoliko otvo-
 ŠPENGLER Propast Zapada
renije govore o značaju obeju životnih strana. Mi ima-
mo dva organa kružnoga toka kosmičkoga bića: krvo-
tok i organ za rasplođavanje. I dva organa za razliko-
vanje mikrokosmičke pokretljivosti: čula i živce. Mo-
ramo pretpostaviti da je, prvobitno, celo telo bilo or-
gan za kružni tok i istovremeno organ za pipanje.
Krv je za nas simbol životnoga. Ona kruži bez pre-
stanka kroz telo od njegovog rađanja pa do smrti, iz
materinskog tela u telo deteta, u budnom stanju i u
snu, nikad ne prestajući. Krv predaka teče lancem na-
raštaja i spaja ih u veliku vezu sudbine, takta i vre-
mena. Prvobitno se to dešavalo samo deobom i sve
novom deobom kružnih tokova, dok se najzad nije
pojavio sopstveni organ polnoga rađanja, koji je jedan
moment načinio simbolom trajanja. Kako se sad ova
bića rađaju i primaju život; kako ono što je biljoliko
. u njima i dalje rasplođava, kako ono čini da večni
kružni tok i posle njega dalje traje; kako jedno veliko
bilo deluje kroz daleke duše privlačeći, goneći, spre-
čavajući pa i uništavajući: to je ona najdublja životna
tajna u koju pokušavaju da prodru sve religiozne mis-
terije i sva velika pesnička stvaralaštva; ona tajna či-
ju je tragiku dodirnuo Gete u pesmi »Blažena čežnja«
i u svome delu Izborna srodstva: tu je moralo umreti
dete zato što je kao nekom kosmičkom krivicom bilo
pozvano u život iz tuđeg krvnog kruženja.
Kod mikrokozma, ukoliko se on slobodno kreće u
odnosu prema makrokozmu, pridolazi organ za razli-
kovanje, »čulo«, koje je prvobitno bilo čulo za pipa-
nje i ništa drugo. Ono što mi danas još, na tako viso-
kom stupnju razvitka, opštim imenom nazivamo pipa-
nje, pipanje okom, sluhom, razumom, jeste najjedno-
stavnije ime za pokrenutost jednoga bića, pa time i za
nužnost da ono neprestano utvrđuje svoj odnos prema
okolini. A utvrđivati znači određivati mesto. Otuda su
sva čula, pa bila ona ma kako izobražena i ma kako
otuđena od svoga porekla, ustvari čula za mesto; dru-
gih i nema. Čulno osećanje ma koje vrste razlikuje
»ono što je sopstveno« i »ono što je tuđe«; i za utvrđi-
vanje položaja ovog drugog u odnosu na ono prvo,
njuh u psa služi isto tako kao i sluh u srne, kao i oko
u orla. Boja, jasnoća, svetlost, tonovi, mirisi, uopšte
sve moguće vrste čulnog osećanja, znače otstojanje, u-
daljenje, prostiranje.
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
Prvobitno je delatnost čula za razlikovanje,, kao i
kosmički kružni tok krvi, bila jedno jedinstvo; čulo
koje dela uvek je i čulo koje razume; traženje i na-
laženje jesu u ovim prostim odnosima jedno i isto, baš
ono što mi, vrlo razumljivo, zovemo pipanje. Tek kas-
nije usled visokih zahteva već izobraženih čula, čulno
osećanje nije ujedno i razumevanje čulnog osećanja,
pa se postepeno razumevanje sve jasnije stavlja na-
suprot čistom čulnom osećanju. U spoljašnjem klici-
nom listiću rastavlja se kritički organ od čulnog orga-
na — a ovaj opet uskoro u oštro odeljena pojedinačna
čula — kao i polni organ od krvotoka. Da mi vrlo od-
ređeno shvatamo svako razumevanje kao izvedeno iz
čulnog osećanja i da oba ova razumevanja u čoveka
na isti način deluju u svojoj funkciji razlikovanja —
o tome nam švedoče izrazi kao: čovek koji oštro vidi,
fino oseća, uviđa, koji ima oko za činjenice, učeno
njuškalo, a da i ne govorimo o izrazima logike, kao
što su »pojam« i »zaključak«, koji svi potiču iz sveta
gledanja.
Mi vidimo kako je pas nepažljiv, a onda odjednom
kako napeto osluškuje i njuši: čistome čulnome oseća-
nju sad pridolazi i razumevanje. Ali i pas može biti
zamišljen: tu je onda aktivno skoro samo razumeva-
nje, i ono se igra slabim čulnim osećanjem. Stariji je-
zici su vrlo jasno izražavali ovo postepeno povećava-
nje, oštro razlikujući svaki novi stepen kao delatnost
osobene vrste, pa su mu davali i osobena imena: čuti,
slušati, osluškivati; mirisati, njušiti,^ njuškati; videti,
gledati, posmatrati. U tim nizovima sadržina razume-
vanja biva sve jača u odnosu prema sadržini čulnoga
osećanja.
I najzad se razvija najviše čulo među svima. Budi
se jedan telesni organ, kao nešto novo u svemu što je
oko nas, nešto što će zanayek ostati nepristupačno na-
šem razumevanju. Postaje oko, a u oku, i sa okom,
postaje kao suprotni pol svetlost. Može apstraktno mi-
šljenje koliko god hoće apstrahovati ono što je svetio
od svetlosti i ocrtavati mislenu sliku talasa i zrakova
—• život kao stvarnost obuhvaćen je otsada i zaokru-
žen svetlosnim svetom oka. To je čudo kome podleži
sve što je ljudsko. Tek u tom svetu postoje daljine kao
boje i kao jasnoća, tek u tom svetu postoje dan i noć,
vidljive stvari i vidljiva kretanja u prostranome svet-
losnome prostoru, svet beskrajno dalekih sazvežđa ko
 ŠPENGLER Propast Zapada
ja kruže nad zemljom, svetlosni horizont pojedinačnog
života, horizont koji nadaleko premaša sve što je u
blizini tela. U ovom svetlosnom svetu, koji sva nauka
pretumačuje samo pomoću posrednih unutarnjih pret-
stava oka (»teoriski«), događa se to da ljudske gomile,
obdarene vidom, putuju po maloj zemljinoj planeti,
da je ceo život određen time da li obilna svetlost sa
juga leži nad egipatskom i meksikanskom kulturom ili
oskudna svetlost leži nad Severom. Za svoje oko čo-
vek kao čarolijom diže svoje građevine i time pretva-
ra tektoničko telesno čulno osećanje pipanja u odnose
rođene u svetlosti. Religija, umetnost, misao postali
su za svetlost, i sve razlike svode se na to da li se one
obraćaju telesnom ili »duhovnom« oku.
Time se otkrila u punoj jasnosti razlika koju obič-
no muti opet jedna nejasna reč »svest«. Ja razlikujem
biće i budno biće. Ono prvo ima takt i pravac, a ovo
drugo je napon i prostiranje. U onom prvom vlada
'sudbina, a ovo drugo razlikuje uzroke i posledice. Za
jedno važi pra-pitanje o »kada i zašto«, a za drugo o
»gde i kako«.
Biljka ne živi kao budno biće. U snu sva .bića bi-
vaju biljke: napon prema okolnom svetu ugašen je,
takt života ide dalje. Biljka poznaje samo odnos pre-
ma »kada i zašto«. Probijanje prvih zelenih vrhova iz
zimskog tla, izbijanje pupoljaka, sva sila i snaga cve-
tanja, mirisanja, sjaja, zrenja: sve je to želja za ispu-
njenjem sudbine i stalno ceznjivo pitanje o »kada«.
»Gde« ne može imati nikakva smisla za biljoliko
biće. To je pitanje kojim se razbuđen čovek svako-
dnevno ponovo rasvešćuje o svome svetu. Jer jedino
kucanje bila kod bića traje kroz sve rodove. Budno
biće počinje iznova za svaki mikrokozam: to je razlika
između nicanja i rađanja. Prvo je jemstvo trajanja,
drugo je početak. Zato biljka niče, ali se ne rađa. Ona
je tu, ali oko nje se ne širi čulni svet kada se ona pro-
budi, niti ona ima prvi dan.
2 njenih činjenica.
Tako sad pred nas izlazi čovek. Ništa u njegovom
budnom biću ne smeta više čistom gospodarstvu oka.
Svi zvuči noći, vetar, disanje životinja, miris cveća bu-
de samo jedno »kamo i odakle« u svetu svetlosti. O
svetu njuha kojim najbliži pratilac čovekov, pas, sre-
14
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
đuje svoje utiske vida, nemamo ni pojma. Ništa ne
znamo o svetu leptira čije kristalno oko ne stvara sli-
ku, ništa o okolnom svetu životinja obdarenih čulima
ali bez očiju. Nama je ostao samo prostor oka. A os-
taci drugih čulnih svetova, zvuči, mirisi, toplota i hlad-
noća, našli su tu mesta kao »svojstva« i delovanja«
svetlosnih stvari. Toplota proizlazi iz viđene vatre; u
svetlosnom prostoru sagledana ruža miriše, i mi go-
vorimo o tonu jedne violine. Što se tiče sazvežđa, naši
budni odnosi prema njima ograničavaju se na to da
ih vidimo. Ona svetle nad našom glavom i hode svo-
jom vidljivom putanjom. Životinje, pa i primitivni lju-
di, imaju nesumnjivo o njima i još jasnih čulnih ose-
ćanja sasvim druge vrste, koja mi delimično možemo
shvatiti posredno pomoću naučnih pretstava, a deli-
mično više uopšte ne možemo shvatiti.
Ovo osiromašenje u čulnosti znači ujedno i jedno
neizmerno produbljivanje. Ljudsko budno biće nije
više čist napon između tela i okolnog sveta. Ono sada
znači život u jednom zaokruženom i zatvorenom svet-
losnom telu. Telo se kreće u viđenom prostoru. Doživ-
ljaj dubine je snažno prodiranje u vidljive daljine po-
ćev od jedne svetlosne sredine: on je ona tačka koju
mi nazivamo »ja«. »Ja« je svetlosni pojam. Otsacla je
život našega »ja« život pod suncem, a noć je srodna
smrti. I iz toga se obrazuje novo osećanje straha koje
utapa u sebe sva ostala: javlja se strah od nevidljivo-
ga, od onoga što se čuje, oseća, sluti, onoga što se vi-
di kako deluje a da njega samoga i ne opažamo. Živo-
tinje poznaju sasvim druge, čoveku zagonetne, oblike
straha, jer strah od tišine, koji primitivni ljudi i deca
hoće da prekinu i zaplaše vikom i glasnim govorom,
opada u viših ljudi. No strah od nevidljivoga označava
osobenost svake ljudske religioznosti. Božanstva su
naslućene, pretstavljene, sagledane svetlosne stvarnos-
ti! »Nevidljivi bog« je najviši izraz ljudske transcen-
dencije. Onostranost je tamo gde su granice svetlosno-
ga sveta: spasenje je oslobođenje od okova svetlosti i
Baš u tome za nas ljude počiva neizrečena draž
muzike i njena odista spasilačka snaga, što je ona je-
dina umetnost čija su sredstva izvan svetlosnoga sve-
ta, koji za nas već odavno znači isto što i svet uopšte.
I tako nas jedino muzika može kao izvesti iz sveta, raz-
lomiti čelične okove gospodarstva svetlosti i uliti nam
 ŠPENGLER Propast Zapada
slatku obmanu da njome dodirujemo poslednju tajnu
duše, obmanu koja počiva na tome što je budan čo-
vek stalno ovladan jednim jedinim svojim čulom, što
ne može više stvarati svet uha iz utisaka svoga uha,
nego taj svet samo još uklapa u svoj svet očiju.
I zato je ljudsko mišljenje uvek mišljenje očima,
zato su naši pojmovi apstrahovani iz viđenja, zato je
celokupna logika imaginarni svetlosni svet.
Isto to sužavanje, i baš zato i produbljivanje, ko-
je podređuje vidu sve čulno osećanje, zamenilo je go-
vornim jezikom bezbrojne vrste čulnoga saopštavanja
koje su poznate životinji, a koje- sve sakupljamo pod
imenom »jezik««. Ovaj služi kao most sporazume van ja
kroz svetlosni prostor između dva čoveka koji jedan
drugoga gledaju govoreći ili, kao oslovljeni, jedan dru-
goga pretstavljaju svom unutarnjem oku. Druge vrste
saopštavanja, od kojih su se sačuvali ostaci, ušle su
odavno u govorni jezik kao mimika, gest, naglašava-
nje. Razlika između opšteg životinjskog glasovnog je-
zika i čisto ljudskog govornog jezika sastoji se u tome
što reči i veze reči čine carstvo unutarnjih svetlosnih
pretstava koje se razvilo pod gospodarstvom oka. Sva-
ko značenje jedne reči ima svetlosnu vrednost, pa i
onda kada se radi o rečima kao: melodija, ukus, hlad-
noća, ili o sasvim apstraktnim označavanjima.
Već u viših životinja, a- usled navike uzajamnog
sporazumevanja pomoću čulnog jezika, stvara se jasna
razlika između čistog čulnog osećanja i osećanja koje
razumeva. Označimo li obe ove vrste mikrokosmičke
delatnosti kao čulni utisak i čulni sud (dakle, recimo
sud mirisa, ukusa, uha), onda već u mrava i pčela, u
ptica grabljivica, konja i pasa, težište je jasno pome-
renO ka čulnom sudu budnoga bića. Ali tek pod utica-
jem govornog jezika pojavljuje se u aktivno budnom
biću otvorena suprotnost između osećanja i razumeva-
nja, kao jedan napon koji je sasvim nezamisliv u ži-
votinja i koji se čak i među ljudima može pretposta-
viti samo kao prvobitno retko ostvarena mogućnost.
Razvitak govornog jezika dovodi do nečeg sasvim od-
lučnog: do emancipacije razumevanja od osećanja.
Namesto potpuno jedinstvenoga osećanja koje ra-
zumeva, pojavljuje se često i sve češće, jedno razume-
vanje značenja jedva još zapažljivih čulnih utisaka.
Konačno i ove utiske potisnu značenja obiknutih zvu-
kova reči. Reč, prvobitno jedno ime za neku viđenu
-16
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
stvar, postaje, i neopaženo, oznakom jedne mislene st-
vari, »pojirta«. Mi smo daleko od toga da smisao tak-
vih imena jasno shvatimo (to se dešava samo pri sas-
vim novim imenima), mi ne upotrebljavamo jednu is-
tu reč dvaput u jednom istom značenju; niko nikad ne
razume jednu reč tačno onako kao neko drugi. Ali spo-
razumevanje je ipak moguće, kad dva čoveka govore
istim jezikom i imaju isto gledište na svet, odgajeno
jezičkom upotrebom, gledište u kome oba žive i dela-
ju tako da su dovoljni goli zvuči reči pa da izazovu
srodne pretstave_. Ono što ipak povlači oštru granicu
između opšte životinjske i jedne, pridodate, čisto' ljud-
ske vrste budnoga bića, jeste pojimanje izvučeno iz
viđenja pomoću zvukova reči, »apstraktno« pojimanje.,
pa ma koliko se retko ono pojavljivalo prvobitno me-
đu ljudima u toj svojoj samostalnosti. Baš potpuno
isto tako, na jednom ranijem stupnju, stavilo je budno
biće uopšte granici! između opšte biljolikog i čisto ži-
votinjskog bića.
Raz.umevan.je apstrahovano iz čulnoga osećanja na-
ziva se mišljenjem. Mišljenje je zanavek unelo rascep
u ljudsko budno biće. Ono je još zarana procenilo ra-
zum i čulnost kao višu i nižu duševnu silu. Ono je st-
vorilo kobnu suprotnost između svetlosnog sveta oka,,
koji se označava kao prividan svet i čulna prevara, i
jednoga u bukvalnom smislu pred-stavljenog sveta po
kome se kreću pojmovi sa svojim lakim naglašava-
njem koje se nikad, ne može otkloniti. To je sad za čo-
veka, dogod »misli«, pravi svet, svet po sebi. Naše »ja«
bilo je u početku uopšte budno biće utoliko ukoliko je
sebe osećalo u svom gledanju kao sredinu jednog svet-
losnog sveta; a sada ono postaje »duh«, naime čisto ra-
zumevanje, koje sebe sama kao takvo »saznaje« i ko-
je smatra nižim od sebe ne samo strani svet oko sebe,
već ubrzo i ostale elemente života, »telo«. Znak toga
je ne samo uspravljeni. hod čovekov, nego i formacija
čela i slepoočnica sve više postaju nosioci izraza. 1
Postaje jasno da je mišljenje, postavši samostal-
nim, otkrilo za sebe jednu novu aktivnost. Praktično-
me mišljenju, koje je upravljeno na svojstvo svetlos-
nih stvari u pogledu na ovu ili onu pretstojeću svrhu,
pridolazi teorisko mišljenje koje prozire, mudrijaše-
1
Otuda onaj animalni izraz, ponosan ili prostački,
na licu ljudi koji nemaju naviku da razmišljaju.
17
 ŠPENGLER Propast Zapada
nje koje hoće da ispita do dna svojstvo ovih stvari po
sebi, »suštinu stvari«. Svetlost se odvlači sa viđenoga,
dubinski doživljaj oka pojačava Se, u moćnom razvo-
ju, sasvim jasno od dubinskog doživljaja u carstvu
značenja reči, obojenih- svetlošću. Čovek misli da je
moguće do dna prozreti u stvarne stvari svojim unu-
tarnjim pogledom. Čovek stvara pretstave i pretstave,
'i najzad dospeva do jedne mislene arhitekture veliko-
ga stila čije su građevine tu pred nama u punoj jas-
noći kao u nekoj unutarnjoj svetlosti.
Teoriskim mišljenjem nastala je u ljudskom bud-
nom biću jedna vrsta delatnosti koja je sada učinila
neizbežnom i borbu između bića i budnog bića. Živo-
tinjski mikrokozam, u kome su biće i budno biće spo-
jeni u samo po sebi razumljivo životno jedinstvo, zna
za budno biće jedino u službi bića uopšte. Životinja
naprosto »živi«, ona, ne razmišlja o životu. Bezuslovno
gospodarstvo oka, međutim, čini da se život pojavljuje
kao život vidljivog bića u svetlosti, a razumevanje, ve-
zano za jezik, stvara ubrzo pojam mišljenja „ kao pro-
tiv-pojam" pojam života, te konačno razlikuje život ka-
kav jeste od života kakav treba da bude. Namesto bez-
brižnoga života pojavljuje se suprotnost »mišljenja i
delanja«. Ta suprotnost je ne samo mogućna (što u.
životinje nije slučaj), nego ona ubrzo u svakome čo-
veku postaje činjenicom i, najzad, alternativom; to je
ono što je formiralo celokupnu istoriju zreloga ljud-
stva i sve njegove pojave, te ukoliko jedna kultura ima
više oblika, utoliko više ova suprotnost gospodari baš
značajnim momentima njenog budnog bića.
Biljoliko-kosmičko, sudbinsko biće, krv, rod, ima-
ju prastaro gospodarstvo i održavaju ga. Oni su život.
Sve ostalo samo služi životu. Ali to »sve ostalo« neće
da služi. Ono hoće da vlada i veruje da vlada; jedan
od najodlučnijih zahteva ljudskoga duha jeste da u
vlasti ima telo, »prirodu«, ali je pitanje da li to vero-
vanje i samo ne služi životu. Zašto naše mišljenje misli
tako? Možda zato što to hoće ono kosmičko, ono »to«?
Mišljenje dokazuje svoju moć nazivajući telo pretsta-
vom, znajući za njegovu hudost i ućutkujući glas krvi.
Ali krv odista gospodari time što ćutke gospodari i po-
četkom i krajem mislene aktivnosti. I to je jedna od
razlika između govorenja i života. Biće može biti bez
budnoga bića, življenje može biti bez razumevanja, ali
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
ne i obrnuto. Mišljenje gospodari, uprkos svemu, jedi-
no u »carstvu misli«.
3
Da li se mišljenje smatra kao tvorevina čoveka ili
viši čovek kao tvorevina mišljenja — to je samo razli-
ka u rečima. Ali samo mišljenje uvek će ceniti svoj
rang u životu lažno i odveć visoko stoga što ne prime-
ćuje pored sebe druge vrste utvrđivanja istine ili ih
ne priznaje, pa se time odriče da stvari gleda bez pred-
rasuda. Ustvari svi mislioci od poziva — a skoro oni
jedini vode reč u svima kulturama — smatrali su hlad-
no apstraktno razmišljanje kao samu po sebi razumlji-
vu aktivnost kojom se dospeva do »poslednjih stvari«.
Oni su isto tako uvereni, kao u nešto što je samo po
sebi razumljivo, da je ono što tim putem postižu kao
»istinu« isto ono čemu su težili kao istini, a ne samo
pretstavljena slika koja zamenjuje nerazumljive tajne
Ali, ako je čovek misleno biće, on je ipak daleko
od toga da bude jedno biće koje se sve sastoji u miš-
ljenju. To rođeni mudrijaši nisu razlikovali. Svrha miš-
ljenja naziva se istina. Istine se utvrđuju tj. izdvajaju
iz žive neshvatljivosti svetlosnoga sveta, da bi dobile
trajno mesto u jednom sistemu, jednoj vrsti duhovno-
ga prostora. Istine su apsolutne i večne, tj. one nema-
•u više nilcakava posla sa životom.
Ali za životinju postoje samo činjenice, a ne isti-
ne. To je razlika između praktičnog i teoriskog razu-
mevanja. Činjenice i istine razlikuju se kao vreme i
prostor, kao sudbina i uzročnost. Jedna činjenica po-
stoji za celo budno biće samo u službi bića uopšte, a
ne postoji samo za jednu stranu budnog bića, tobož
isključujući biće uopšte. Stvarni život, istorija, pozna-
je samo činjenice. Životno iskustvo i poznavanje ljudi
upravljeni su samo na činjenice. Aktivni čovek, onaj
koji radi, koji hoće, koji se bori, koji mora svakodnev-
no da se održi protiv moći činjenica i da ih stavlja
sebi u službu ili da podlegne '— taj gleda na čiste is-
tine sa visine kao na nešto beznačajno. Za pravoga
državnika postoje samo političke činjenice, a ne poli-
tičke istine. Čuveno Pilatovo pitanje jeste pitanje sva-
koga čoveka od činjenica.
Jedno od najsnažnijih dela koje je izveo Niče jes-
te u tome što je postavio problem o vrednosti istine,
 ŠPENGLER Propast Zapada
znanja, nauke — frivolno huljenje u očima svakog ro-
đenog mislioca i naučnika, koji u tome vidi sumnju
u smisao celokupnog svog života. Ako je Dekart hteo
u sve da sumnja, začelo nije hteo da sumnja u vred-
nost svoga pitanja.
Ali drugo je postavljati pitanje, a drugo verovati
u rešenje. Biljka živi a da to i ne zna. Životinja živi
i to zna. Čovek se čudi svom životu i pita se. A ni čo-
vek ne može dati odgovor. On može samo verovati u
tačnost svoga odgovora i u tome i jeste ne baš naj-
sićušnija razlika između Aristotela i najbednijeg div-
ljaka.
Pa zašto se moraju odgonetati tajne, zašto se mo-
ra odgovarati na pitanja? Nije li to strah koji progo-
vara več iz dečjih očiju, strašna prćija ljudskoga bića
čije razume van je, odvojeno od čula, sad tupo preda
se zuri, mora da prodre u sve dubine okolnoga sveta i
može da bude razrešeno samo kroz rešenja? Može li
nas očajno verovanje u znanje osloboditi od ogrom-
nog pritiska velikih pitanja?
»Jeza pred tajnom je najbolji udeo čovečanstva«.
Kome je to sudbina uskratila, taj mora pokušati da
otkriva tajne, da napada na ono što nam nalaže stra-
hopoštovanje, da raščlanjuje, da razara i da sobom od-
nese opljačkano znanje. Volja za sistemom jeste volja
da se ubije ono što je živo. Ono se utvrđuje, čini uko-
čenim, vezuje lancem logike. Duh je pobedio kada je
završio svoju rabotu umrtvljavanja.
Ono što mi obično razlikujemo rečima »um« i »ra-
zum«, to je s jedne strane biljoliko sluktanje i obeća-
nje koje se samo sluzi jezikom oka i reči, a na drugoj
striarii životinjsko razumevanje vođeno jezikom., Um
'oživotvorava ideje, razum pronalazi istine, a istine su
bezživotne i mogu se saopštavati, dok ideje pripada-
ju živome »ja« svoga tvorca i mogu se samo saosećati.
Suština razuma je kritika, suština uma je stvaranje.
Um rađa stvar o kojoj se radi, a razum je pretpostav-
lja. To kazuje ona duboka izreka Belova: razum je do-
voljan samo da otkriva zablude, ali ne i da nalazi is-
tine. Ustvari, kritika koja razumeva vežba se i razvija
najpre na čulnom osećanju, sa kojim je i vezana. Tu,
u čulnome prosuđivanju, dete se uči da pojmi i da raz-
likuje. Izdvojena od te strane i zaposlena sama so-
bom, kritika potrebuje zamenu za čulnu aktivnost ko-
ja služi kao objekt. A ova zamena može biti data samo
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
jednim načinom mišljenja koji već postoji i na kome
se sada apstraktna kritika vežba. Drugo neko mišlje-
nje, koje bi slobodno i iz ničega stvaralo, ne postoji.
Jer odavno pre no što je prvobitni čovek apstrakt-
no mislio, bio je on sebi već stvorio religioznu sliku
sveta. To je predmet na kome razum sada kritički ra-
di. Svaka nauka izrasla, je. na jednoj religiji i pocl ce-
lokupnim duševnim pretpostavkama njenim. Nauka i
ne znači ništa drugo do li apstraktno popravljanje re-
ligije, koja se smatra lažnom i manje apstraktnom na-
ukom. Svaka nauka, u celoj svojoj sadržini osnovnih
pojmova, postavljanja problema i metoda, nosi jezgro
jedne religije. Svaka nova istina koju nađe razum nije
ništa drugo do li kritički sud o drugoj jednoj istini ko-
ja je već postojala. Polarnost između novog i starog
znanja donosi sobom to da u svetu razuma postoji sa-
mo relativna tačnost, naime postoje sudovi koji ima-
ju veću snagu ubeđenja no drugi. Kritičko znanje po-
čiva na veri u nadmoćnost današnjeg razumevanja nad
jučerašnjim. A ono što nas namorava na takvo verova-
nje — jeste opet život.
Može li dakle kritika rešiti velika pitanja ili samo
utvrditi njihovu nerešljivost? Na početku znanja mi
ve rujemo u ono prvo. Ukoliko više znamo, utoliko nam
je pouzdanije ono drugo. Dogod se nadamo, mi . tajnu
nazivamo problemom.
Za budna čoveka postoji dakle dvostruki problem:
problem bića i problem budnoga bića, ili problem pro-
stora i problem vremena, ili svet kao priroda i svet
kao istorija, ili svet napona i svet takta: budno biće
hoće da razume ne samo sebe već i nešto što mu je
strano. Ma koliko mu unutarnji glas govorio da je tu
ono prekoračilo sve mogućnosti saznanja, ipak strah
nagovara svako biće da i nadalje traži i da se radije
zadovolji privdom rešenja negoli da sagleda »ništa«..
4
Budno biće sastoji se od osećanja i razumevanja
čija je zajednička suština neprekidno orijentisanje o
odnosu prema makrokozmu. Utoliko je budno biće po-
istovećeno sa »utvrđivanjem«, pa bilo da se radi o pi-
panju jedne infuzorije bilo o ljudskome mišljenju naj-
višeg ranga. Budno biće koje samo sebe opipava do-
speva dakle do problema saznanja. Šta znači saznanje?
šta znači saznavanje saznanja? I kako se odnosi ono
 ŠPENGLER Propast Zapada
što se prvobitno pod tim mislilo prema onome što se
kasnije uobličilo u reči? Budno biće i san izmenjuju
se kao dan i noć sa -hodom zvezda. Isto tako se sazna-
nje izmenjuje sa sanjanjem. Kako se razlikuju?
Ali budno biće, i to ono koje oseća i ono koje ra-
zumeva, istovetno je sa. postojanjem suprotnosti izme-
đu saznavanja i saznanoga, ili stvari i svojstva, JLli
predmeta i događaja. U čemu je suština ovih suprot-
nosti? Ovde se pojavljuje, kao drugi problem, prob--
lem uzročnosti. Mi obeležavamo dva čulna elementa
kao uzrok i posledicu ili dva duhovna kao razlog i
posledicu: to je utvrđivanje jednoga odnosa moći i
ranga. Kada je jedno tu, mora i drugo biti tu. Pri to-
me se potpuno izostavlja iz igre vreme. Ne radi se tu
o činjenicama sudbine, već o uzročnim istinama; ne
0 »kad« već o zakonskoj zavisnosti. Nesumnjivo je ovo
najpunOnadežnija aktivnost razumevanja. Čovek mož-
da ima da zahvali takvim nalascima za svoje najsreć-
nije trenutke. I tako ide čovek od suprotnosti koja
ga dodiruje u neposrednoj i svakodnevnoj blizini i pri-
sutnosti, u beskrajnim nizovima zaključaka, na obe
strane, sve dalje i dalje, ka prvim i poslednjim uzro-
cima u sklopu prirode koje on naziva bogom i smis-
lom sveta. On sakuplja, uređuje i pregleda svoj sistem,
svoju dogmu o zakonskim vezama, i u tom sistemu
nalazi pribežište od nepredviđenoga. Ko može da do-
kaže, t a j se više ne, boji. Ali u čemu se sastoji suština
uzročnosti? Je li ona u saznavanju ili u saznanome ili
u jedinstvu obojega?
Svet napona morao bi po sebi biti nepomičan i rnr
lav, naime »večna istina«, nešto sa one strane svega
vremena, čisto stanje. A stvarni svet budnoga bića pun
je promena. Životinja se tome ne čudi, dok se mišlje-
nje mislioca zbunjuje. Mir i kretanje, trajanje i pro-
mena, ono što je postalo i postojanje — ne označava-
ju li već ove suprotnosti nešto što prevazilazi moguć-
nost razumevanja i što, baš zbog toga, mora sadržavati
jedan besmisao? Jesu li to,činjenice koje se ne mogu
više odvojiti od čulnoga sveta u obliku istina? Tu ima
nečega vremenskog u svetu koji saznajemo kao bez-
vremenski. Naponi se pojavljuju kao takt, ka prosti-
ranju pridolazi i pravac. Sve ono što je sumnjivo u
razumskom budnom biću sakuplja se u pošlednjem
1 najtežem problemu, problemu kretanja, a o njega se
razbija mišljenje koje je postalo slobodno. Tu nam
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
se odaje da je mikrokosmičko, i danas i uvele, zavisno
od kosmičkog, kao sto to dokazuje, još u prapočecima
svakoga novoga bića, spoljašnji klicin listić kao čisti
omotač tela. Život može postojati bez mišljenja, a mi-
šljenje je samo jedan način života. Može mišljenje ko-
liko god hoće postavljat sebi ogromne svrhe, u stvar-
nosti život se .služi mišljenjem u svoju svrhu i daje
mu živu svrhu, sasvim nezavisnu od rešavanja apstrak-
tnih zadataka. Za mišljenje, rešenja problema su ili
tačna ili lažna, za život ona su ili vrednosna ili bez-
vrednosna. Kada se naša volja za saznanjem razbije
o problem kretanja, možda se time postiže neka name-
ra života. Uprkos tome, i baš zbog toga, ovaj problem
ostaje središte svega višeg mišljenja. Sva mitologija i
sva nauka o prirodi nastala je iz čuđenja o tajni kre-
tanja.
Problem kretanja dodiruje već tajne bića, tajne
koje su budnome biću strane, a čijem pritisku ono
ipak ne može odoleti. To je jedno htenje da se razume
ono što se nikada ne može razumeti, da se razume
»kad« i »zašto«, sudbina, krv sve ono što osećamo i
sluktimo u dubini, a što mi, rođeni za gledanje, hoće-
mo baš zato da gledamo pred sobom u svetlosti, da bi-
smo ga u pravom smislu te reči shvatili, da bismo ga
sebi osigurali'pipanjem! Jer ovo je odlučna činjenica
koje nije svestan onaj koji posmatra: sve njegovo tra-
* ženjenije upravljeno na život nego na »gledanje življe-
nja«, ne na smrt nego na »gledanje umiranja«. Mi hoće-
mo da shvatimo kosmičko, prema onome kako se
ono' pojavljuje mikrokozmu u makrokozmu, kao život
tela u svetiosname prostoru, između rođenja i smrti,
između nastajnaja i trulenja, i to razlikujući telo i du-
šu najprisnijom nužnošću, na osnovu toga što doži-
vljujemo »unutarnje-sopstveno« kao »čulno-strano«.
To što mi ne samo živimo nego i znamo o »životu«
—• to je rezultat onoga posmatranja našega telesnoga
bića u svetlosti.. Ali životinja poznaje samo život, a
smrt ne.. Kad bismo mi bili samo biljolika bića, mi
bismo umirali i da to nikad i ne primetimo, jer ose-
ćati smrt i umreti bilo bi jedno i isto. Ali životinje
čuju smrtni ropac, i one vide lešinu, i one oseća ju tru-
ljenje; one vide umiranje ali ga ne razumeju. Tek či-
stim razumevanjem, onim koje se pomoću jezika od-
vojilo od budnoga bića oka, pajavljuje se za čoveka
svuda u svetlosnom svetu smrt kao velika zagonetka.
 ŠPENGLER Propast Zapada
Tek od tada život je kratki razmak vremena izme-
đu rođenja i smrti. Tek sa pogledom na smrt postaje
nam rađanje drugom tajnom. Strah životinje od sveta
tek sad postaje ljudski strah od smrti. A usled ovoga
straha nastaju kao pitanja i činjenice sudbine, i to
neizmerno duboke činjenice: ljubav između čoveka i
žene, odnos majke prema sinu, niz predaka sve do u-
nuka, i, iznad toga još, porodica, narod i najzad isto-
rija ljudi uopšte. Ideje o krivici i kazni, o životu kao
ispaštanju o novome životu sa one strane ovoga osvet-
ljenog sveta, o spasenju koje stavlja k r a j svakome
strahu od smrti —vezuju se za smrt koju mora pre-
trpeti svaki čovek rođen za svetlost. Tek iz saznanja
o smrti potiče ono što mi ljudi, za razliku od životinja,
posedujemo kao gledište na svet.
5 mišljenja o mišljenju. Svi popravljači sveta, sveštenici
Ima rođenih ljudi sudbine i ljudi uzročnosti. Pra-
vi živi čovek, seljak i ratnik, državnik, vojskovođa, svet-
ski čovek, trgovac, svaki onaj ko hoće da se obogati,
da zapoveda, da vlada, da se bori, da smelo nastupa,,
organizator i preduzetnik, pustolov, borac i kockar —
odvojen je čitavim jednim svetom od »duhovnog« čo-
veka, sveca, sveštenika, naučnika, idealista i ideologa,
pa bio ovaj za to određeh snagom svoga mišljenja ili
nedostatkom u krvi. Biće i budno biće, takt i napon,
nagon i pojmovi, organi kružnoga toka i organi pipa-
nja — retko će postojati čovelc od ranga u koga bez-
uslovno jedna ova strana ne nadmašuje pO značaju
onu drugu stranu. Sve nagonsko i pogonsko, znalački
pogled na ljude i situacije, verovanje u zvezdu koje
ima svaki pozvani na delanje i koje je nešto sasvim
drugo od »ubeđenja« 0 tačnosti jednoga stanovišta, glas
krvi koji odlučuje i nepokolebljivo dobra savest koja
opravdava svaku svrhu i svako sredstvo — sve je to
uskraćeno onome koji teoriski posmatra. I korak čo-
veka od činjenica drukčije odjekuje, korenitije negoli
korak mislioca i sanjalice, u koga ono što je čisto mi-
krokosmičko ne može da dobije čvrst odnos prema
zemlji.
Subina je pojedinca napravila ovako ili onako: da
rado razmišlja i da se plaši akcije, ili da bude aktivan
i da prezire razmišljanje. Ali aktivan čovek je ceo čo-
4
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
vek; a u posmatračkom čoveku pojedinačni organ bi
hteo da deluje bez tela i protiv tela. Utoliko gore ako
on hoće još i da poučava stvarnost. Onda dobijamo one
etičko-političko-socijalne predloge za popravku koji svi
potpuno neoborivo dokazuju kako treba da bude i kako
valja započeti. Sve su to učenja koja bez izuzetka po-
čivaju na pretpostavci da su svi ljudi tako nastrojeni
kao autor predloga, naime bogati u idejama a siroma-
šni u nagonima, i to pod pretpostavkom još da autor
sam sebe poznaje. Ali ni jedno od ovih učenja, pa ni
onda kad nastupa sa punim autoritetom religije ili slav-
noga imena, nije dosad ni najmanje izmenilo sam život.
Ta učenja su učinila samo da mi drukčije mislimo o ži-
votu. Baš to i jeste kob kasnih kultura, koje mnogo
pišu i mnogo čitaju, što se suprotnost života i mišle-
nja stalno zamenjuje suprotnošću mišljenja o životu i
i filozofi slažu se u mišljenju da je život povod najoš-
trijeg razmišljanja, ali život sveta ide svojim sopstve-
nim putevima i ne brine se o onome šta se o njemu
misli. Pa čak ako nekoj zajednici i uspe da živi »po uče-
nju«, oni na taj način postižu u najbolju ruku to da u
budućoj svetskoj istoriji bude o njima reč u nekoj na-
pomeni, pošto se najpre svrši ono što je stvarno i što
je jedino važno.
Jer jedino delatelj, čovek sudbine, živi na kraju
krajeva u stvarnome svetu, svetu političkih, ratničkih i
privrednih odluka, u kome se pojmovi i sistemi ne ra-
čunaju ni u šta. Tu je dobar udarac vrednosniji no do-
bar zaključak. Ima smisla ono preziranje kojim su, u
sva vremena, vojnik i državnik sa visine gledali na
škrabala i književne moljce — koji su mislili da je svet-
ska istorija tu radi duha, nauke ili čak umetnosti. Ka-
žimo nedvosmisleno: razumevanje koje se oslobodilo
čulnoga osećanja samo je jedna strana života, i to ne
ona odlučna. U istoriji zapadnjačke misli može izostati
ime Napoleonovo, a u stvarnoj istoriji možda je Arhi-
med sa svima svojim naučnim otkrićima bio manje va-
žan po delatnosti no onaj vojnik koji ga je ubio pri
osvajanju Sirakuze.
Ogromna je zabluda teoriskih ljudi njihovo vero-
vanje da im je mesto na čelu a ne na repu velikih do-
gađaja. To znači potpuno nerazumevanje uloge koju su
 ŠPENGLER Propast Zapada
igrali politikantski sofisti u Atini ili Volter i Ruso u
Francuskoj. Državnik često ne zna šta čini, ali to ga ne
sprečava da pouzdano čini ono što je najuspešnije; po-
litički doktrinar uvek zna šta mora da se učini, pa ipak
je njegova aktivnost, ako se ne ograniči samo na harti-
ju, najbezuspešnija te i najmanje vrednosna u istoriji.
Suviše često nailazimo na pretenziju, u nesigurnim vre-
menima kao u atičkom prosvećivanju ili francuskoj ili
nemačkoj revoluciji, da ideolog koji piše i govori hoće
da bude aktivan ne u sistemima nego u stvarnim ude-
sima 'naroda. On ne zna svoje mesto. On spada sa svo-
jim načelima i programima u istoriju književnosti i ni
u jednu drugu. Prava istorija ne" donosi svoju presudu
time što opovrgava teoretičara, nego time što ga skupa
sa njegovim mislima prepušta samome sebi. Mogu Pla-
ton i Ruso, da ništa i ne govorimo o malim duhovima,
izvoditi apstraktne državne građevine koliko god hoće
— sve je to bez značaja za Aleksandra, Scipiona, Ce-
zara, Napoleona i - njihove projekte, bitke i poretke.
Neka oni prvi govore o sudbini — ovima je dovoljno
što sudbina jesu.
Među svima mikrokosmičkim bićima neprestano
se obrazuju bića višega reda, psihičke mase kao jedin-
stva koja lagano nastaju ili su odjednom tu, sa svima
osećanjima i strastima pojedinca, zagonetna po svojoj
unutarnjoj suštini, nepristupačna razumu, dok njihove
pokrete može prozreti i sračunati samo jedan poznava-
lac. I ovde razlikujemo dve vrste zajednice: opšta živo-
tinjska jedinstva na osnovi čulnog osećanja i najdublje
vezanosti bića i sudbine, kao ono jato ptica na nebu
ili ona vojska u jurišu; i čisto ljudske razumske zajed
nice na osnovi istih mišljenja, istih svrha i istoga zna-
nja. Mi imamo jedinstvo kosmičkog takta i protiv svo-
je volje; jedinstvo razloga mi prisvajamo po svojoj
volji. Jednu duhovnu zajednicu možemo potražiti ili
napustiti; u n j o j sudeluje samo budno biće. A jednom
kosmičkom jedinstvu pripadnemo i to celim svojim
bićem. Takvim masama ovladaju isto tako brzo bure
oduševljenja kao i panika. One besne i u zanosu su
kao u Eleuzisu j Lurdu, ili su obuzete muževnim du-
hom kao Spartanci na Termopilima i poslednji Goti
na Vezuvu. One se formiraju pod muzikom horala,
marševa i igara, i podležu, kao svi rasni ljudi i rasne
26
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
životinje, dejstvu sjajnih boja, ukrasa, nošnje i uni-
forme.
Ove psihičke mase rađaju se i umiru. Duhovne
zajednice, čisti zbirovi u matematičkom smislu, pri-
kupljaju se, uveličavaju i umanjuju, dok pokatkad jed-
ilo čisto slaganje ne prodre u krv silom svoga utiska
i odjednom načini od zbira jedno biće. Na svakoj po-
litičkoj prekretnici mogu reči postati sudbinama, a
javna mnenja strastima. Jedna slučajna gomila sjati
se na ulici, ona ima jednu svest, jedno osećanje, jedan
jezik, dok se kratkotrajna duša ne ugasi i svako ne
ode svojim putem. To se dešavalo u Parizu 1789 godi-
ne svakodnevno, kad god se podigao poklič: »0 fe-
njer!«
Ove duše imaju svoju osobenu psihologiju u kojoj
se čovek mora razumeti da bi izišao na kraj sa javnim
životom. Dušu imaju svi pravi staleži i klase, viteštva
i redovi krstaških pohoda, rimski senat i jakobinski
klub, otmeno društvo pod Lujem XIV i prusko plem-
stvo, seljački stalež i radništvo, velikogradski puk, sta-
novništvo neke zabačene doline, narodi i plemena iz
vremena seoba, pristalice Muhamedove i uopšte svaka
tek zasnovana religija ili sekta, Francuzi iz revolucije
i Nemci iz oslobodilačkih ratova. Najmoćnija bića ove
vrste koja mi poznajemo jesu visoke kulture sa svojim
rađanjem iz nekog velikog duševnog potresa,, koje u
svome hiljadugodišnjem biću skupljaju u jedno jedin-
stvo sve gomile manje vrste, nacije, staleže, gradove,
naraštaje.
Takva bića kosmičke vrste, kroz narode, stranke,
vojske, klase, nose sve velike događaje istorije, dok is-
torija duha protiče u nevezanim zajednicama, u kru-
govima, školama, isto-obrazovnim slojevima, pravcima,
»izmima«. I tu je opet sudbinsko pitanje da li će tak-
ve gomile u odlučnom trenutku svoje najviše snage
delanja naći vođu ili će slepo biti gonjene napred, da
li će vođe slučaja biti ljudi od visokoga ranga ili pot-
puno beznačajne ličnosti koje je talas događaja izdi-
gao na vrh, kao Pompej ili Robespjer. Državnik se ka-
rakteriše time što prozire sve ove masovne duše koje
se grade i rastapaju u struji vremena, što ih prozire
u njihovoj jačini i trajanju, pravcu i nameri, savršeno
pouzdano; pa ipak i ovde je pitanje slučaja, da li on
može njima ovladati ili će ga one sobom povući.
 DRUGI DEO

GRUPA VISOKIH KULTURA

6
Ali čovek, bio on rođen za život ili za misao bu-
>

dan je dok god dela ili posmatra, a kao budan stalno

je »u slici«, naime podešen u jednom smislu, u onome
smislu koji za njega baš u tom trenutku ima svetlosni
svet oko njega. Ranije smo već primetili da se mnogo-
brojne podešenosti koje se izmenjuju u budnom biću
čovekovom jasno razlikuju u dve grupe, svetove sud-
bine i takta i svetove uzroka i napona. Svako se mo-
že opomenuti one gotovo bolne promene raspoloženja,
kad na primer vrši posmatranje pri nekom fizikalnom
opitu, pa iznenada bude primoran da razmišlja o ne-
kom dnevnom događaju. Nazvao sam obe slike »svet
kao istorija« i »svet kao priroda«. U onom prvom sve-
tu život se služi kritičkim razumevanjem; on drži oko
u svojoj vlasti; proosećani takt postaje unutarnje sa-
gledan talasnom linijom, doživljeni potresi postaju u
slici epohom. A u ovOme drugome svetu vlada mišlje-
nje samo; kauzalna kritika čini da život postaje uko-
čenim procesom, živa sadržina činjenice apstraktnom
istinom, napon formulom.
Kako je to moguće? I jedan i drugi svet su slika
oka, ali tako da se u onom prvom čovek predaje činje-
nicama koje se nikada neće vratiti, a u ovom drugom
hoće da načini od istina jedan nepromenljivi sistem.
U slici istorije, koja se samo oslanja na znanje, kos-
reičko se služi mikrokosmičkim. U onome što mi na-
zivamo »pamćenje« i »sećanje« leže stvari kao u nekoj
unutarnjoj svetlosti i prožmane talasima takta naše-
ga bića. Hronološki element u najširem smislu, datu-
mi, imena, brojevi, odaje nam da istorija, čim biva
mišljena, ne može biti bez osnovnih uslova budnoga

29
ŠPENGLER Propast Zapada
bića. U slici prirode, ono što je subjektivno i što je
uvek tu — tuđe je i varljivo; a u svetu istorije vara
nas ono što je objektivno i što je isto tako neizbežno
— broj.
U slici prirode naše podešenosti treba da budu i'
mogu da budu do izvesnog stepena bezlične. Čovek za-
boravi zbog njih sama sebe. A sliku istorije ima svaki
čovek, svaka klasa, nacija, porodica, jedino u odnosu
na samog sebe. Priroda sadrži oznaku prostiranja koje
obuhvata sve. A istorija je ono što iz tamne prošlosti
dolazi ka onome koji je sagleda, pa hoće od njega da-
lje u budućnost. On je kao prisutnik uvek njeno sre-
dište; savršeno je nemoguće da se u smislenom po-
retku činjenica isključi pravac, koji pripada životu a
ne mišljenju. Svako vreme, svaka zemlja, svaka živa
gomila ima svoj sopstveni istoriski vidik, i pozvanost
jednoga mislioca istoričara pokazuje se baš u tome
što on odista stvara onu sliku istorije koju zahteva
njegovo vreme.
Otuda se priroda i istorija razlikuju kao prava i
lažna kritika, kritika shvaćena kao suprotnost život-
nom iskustvu. Nauka o prirodi jeste kritika i ništa
drugo. A u istoriji kritika može samo da stvori pret-
postavku znanju, na kome onda istoriski pogled raz-
vija svoj vidik. Istorija je sam taj pogled, pa ma ku-
da on bio upravljen. Onaj ko taj pogled ima može
svaku činjenicu i svaki položaj razumeti »istoriski«.
Priroda je sistem, a sisteme možemo izučiti.
Istoriska podešenost počinje za svakoga sa najra-
nijim utiscima detinjstva. Detinje oči vide oštro: či-
njenice najbliže okoline^ život porodice, kuće, ulice
osećaju se i slute do svojih poslednjih osnova, mnogo
pre no što u vidokrug uđe grad sa svojim stanovnici-
ma, a dok reči »narod«, »zemlja«, »država« nemaju još
nikakve opipljive sadržine. Isti takav temeljit pozna-
valac jeste primtivni čovek za sve ono što mu je živo
pre,d očima kao istorija u njegovome uskom krugu.
Prvo sam život, pozornica života i smrti, bolesti i sta-
rosti, pa onda istorija ratničkih i plemenskih strasti
koje on sam doživljuje ili posmatra na drugima, sud-
bine bližnjih, rodbine, sela, njihova dela i pozadine tih
dela, priče o dugom neprijateljstvu, borbama, pobedi
i osveti. Životni vidici se šire; ne jedan život nego ži-
vot uopšte nastaje i prolazi, pred oči stupaju ne sela
30
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
i bratstva, već daleka plemena i zemlje, ne godine već
vekovi. Istorija koja je stvarno saživljena i u svome
taktu još saosećana ne dopire nikada preko dedine ge-
neracije, niti za stare Germane i sadanje crnce, niti
za Perikla ili Valenštajna. Tu se zaključuje jedan ži-
votni horizont, pa se započinje novi sloj, čija se slika
zasniva na predanju i istoriskoj tradiciji. Ova podre-
đuje neposredno saosećanje jednoj slici sećanja koja
je jasno viđena i osigurana dugini vežbanjem. Slika
tog novog sloja razvija se na vrlo različit način za lju-
de različitih kultura. Za nas ovom slikom počinje pra-
va istorija u kojoj mi živimo sub specieaeternitatis, a
za Grke i Rimljane ona ovde prestaje. Za Tukidida
već nisu imali više živoga značaja događaji persiskih
ratova 1 , a za Cezara punski ratovi.
A preko svega toga nastaju nove istoriske pojedi-
načne slike o sudbinama biljnog i životinjskog sveta,
zemljišta, zvezda, pa se slivaju sa poslednjim slikama
prirode u mitske pretstave o početku i svršetku sveta.
Slika prirode u deteta i pračoveka razvija se iz
male tehnike svakodnevnice, koja oboje neprestano
namorava da se od strašljivoga gledanja u daleku pri-
rodu okreću situacijama najbliže okoline. Kao i mla-
de životinje, i dete otkriva svoje prve istine kroz igru.
Ispitati igračku, rastvoriti lutku, okrenuti ogledalo da
se vidi šta je pozadi, triumfalno osetiti da se utvrdilo
kao tačno nešto što će sad zauvek tako ostati — pre-
ko toga nije prodrlo nikada nijedno ispitivanje priro-
de. Pračovek stiče ovo kritičko iskustvo na svome
oružju i oruđu, na materiji svoje odeće, na hrani i sta-
nu, dakle na stvarima ukoliko su one mrtve. To vredi
i o životinjama, koje on sada odjednom ne razumeva
više kao živa bića u času kad zapaža ili sračunava nji-
hove pokrete kao gonilac ili gonjeni, već kao sklop me-
sa i kostiju koji on sasvim mehanički posmatra sa jed-
nom određenom svrhom, apstrahujući njegovu život-
nost; baš kao što shvata jedan događaj sad još ,kao
delo demona, a odmah zatim kao lanac uzroka i pos-
ledica. To je isto ono obrtanje koje vrši svakodnevno
i svakoga časa i zreli čovek kulture. A oko ovoga pri- 1
rodnog vidika slaže se jedan širi sloj formiran iz uti-
1
On je utvrdio da se pre njegova doba nije desilo
ništa značajno — tako piše on — oko 400! — na prvoj
sirani svoga istoriskog dela.
31
 ŠPENGLER Propast Zapada
saka kiše, munje i bure, dana i noći, leta i zime, me-
ne meseca i hoda zvezda. Tu ga religiozne jeze, pune
straha i strahopoštovanja, namoravaju na jednu kriti-
ku sasvim drugoga ranga. Kao što je hteo da u onoj
slici istorije temeljno ispita poslednje činjenice života,
tako ovde hoće da utvrdi poslednje istine prirode. Ono
što leži sa one strane svih granica razumevanja nazi-
va on božanstvom, a sve što leži sa ove strane hoće
da shvati kauzalno kao posledicu, tvorevinu i otkrove-
nje božanstva.
Svaka zbirka konstatacija o prirodi ima dakle dvo-
struku tendenciju, koja je odvajkada nepromenjena.
Jedna je upravljena na što je moguće potpuniji sis-
tem tehničkog znanja, koje služi praktičnim, privred-
nim i ratničkim svrhama. Ovo znanje su mnoge živo-
tinjske vrste izobrazile do visokog savršenstva, i ono
od tada vodi u pravoj liniji preko rano-ljudskoga zna-
nja o vatri i metalima sve do mašinske tehnike današ-
nje faustovske kulture. A druga tendencija formirala
se tek kada je predanje, pomoću govornog jezika, sme-
njeno čistim ljudskim mišljenjem; ona teži potpunom
teoriskom znanju, koje mi nazivamo u njegovom prvo-
bitnom obliku religioznim, a u izvedenome obliku kas-
nijih kultura prirodnoznanstvenim. Za ratnika vatra
je oružje, a za zanatliju deo njegovog oruđa, za svešte-
nika znak božanstva, a za naučnika problem. No sve
to spada u podešenost budnoga bića prema prirodi. U
svetu kao istoriji vatra se uopšte ne pojavljuje, već
požar Kartagine i Moskve, plamen lomača na koje su
stavljeni Hus i Đordano Bruno.
7 kupni život svake kulture ima, kao najvišu mogućnost,
Ponavljam: Svako biće doživljuje tuđe oblike i
njegove sudbine jedino u odnosu na sebe sama. Jato
golubova koje se spušta na neko polje posednik toga
polja prati sasvim drugim očima negoli prijatelj pri-
rode na ulici i jastreb u vazduhu. Seljak gleda u svo-
me sinu potomka i naslednika, sused seljaka, oficir
vojnika, stranac urođenika. Napoleon je kao car druk-
čije doživljavao ljude i stvari negoli kao poručnik.
Premestimo jednog čoveka u drugi položaj, načinimo
revolucionara ministrom, vojnika generalom — pa će
istorija sa svojim nosiocima za njega namah postati
3
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
nešto sasvim drugo. Taleran je prozirao ljude svoga
vremena zato što je spadao među njih. On bi Krasa,
Cezara, Katilinu i Cicerona, kada bi iznenada bio m&
đu njih premešten, sa svima njihovim namerama i
uredbama pogrešno razumeo ili ih uopšte ne bi razu-
meo. Ne postoji istorija po sebi. Istorija porodice iz-
gleda svakom njenom članu drukčija; isto tako isto-
rija zemlje svakoj stranci, istorija vremena svakom
narodu. Nemac vidi svetski rat drukčije nego Englez,
radnik istoriju privrede drukčije negoli preduzimač,
istoričar Zapada ima pred očima sasvim drugu svets-
ku istoriju nego arabljanski i kineski pisci istorije.
Istorija jednog vremena mogla bi se objektivno pret-
„ staviti jedino iz vrlo velikog udaljen ja i bez unutar-
njega učešća, ali najbolji istoričari sadašnjice dokazu-
ju da nisu u stanju oceniti i pretstaviti čak ni pelopo-
neski rat ni bitku kod Akcija, a da ih ne stave u od-
nos prema sadašnjim interesima.
I najdublje poznavanje ljudi ne isključuje, nego
još i zahteva, da mu rezultati budu potpuno obojeni
njegovim nosiocem. Baš nedostatak u poznavanju lju-
di i životnom iskustvu plodan je u uopštavanjima, ko-
ja sve ono što je u istoriji značajno, naime neponov-
ljivo, unakaze ili potpuno previde; najgore je sa onim
materijalističkim shvatanjem istorije koje možemo de-
finisati kao shvatanje gotovo neiscrpnog nedostatka
u fiziognomičkoj obdarenosti. Pa uprkos tome, i baš
zbog toga, postoji za svakog čoveka — zato što pripa-
da jednoj klasi, vremenu, naciji i kulturi, kao i za to
vreme, tu klasu, tu kulturu u celini — tipična istoris-
ka slika kakva treba da bude u odnosu na njih. Celo-
jednu simboličku prasliku svoga sveta kao istorije,
simboličku za tu kulturu, i sve podešenosti pojedina-
ca i gomila koje deluju kao živa bića — samo su otisci
te praslike. Kada neko označava gledište nekog drugog
kao značajno, površno, originalno, trivijalno, promaše-
no, zastarelo — to se uvek dešava bez svesti da je to
slika koju baš zahteva dotični momenat, slika koja je
stalna funkcija vremena i čoveka.
Razume se da svaki čovek faustovske kulture ima
svoju sopstvenu sliku istorije, i to ne samo jednu ne-
go, počev od svoje mladosti, bezbrojne slike koje se
piema doživljajima dana i godina neprekidno koleba-
 ŠPENGLER Propast Zapada
ju i menjaju. I kako je različita tipična istoriska slika
ljudi raznih vremena i staleža: svet Otona Velikoga i
Grgura VII, svet jednog venecijanskog dužda i jednog
siromašnog poklonika! U kako su različitim svetovima
živeli Lorenco Mediči, Valenštajn, Kromvel, Marat,
Bizmark, pripadnik gotičkog vremena, naučnik barok-
nog vremena, oficiri tridesetogodišnjeg, sedmogodiš-
njeg i oslobodilačkog rata, pa u naše dane friziski se-
ljak, koji stvarno živi samo sa svojim tlom i stanovni-
štvom na-njemu, hamburški veliki trgovac i jedan pro-
fesor fizike! Pa ipak, sve to, nezavisno od doba, polo-
žaja i vremena pojedinca, ima jednu zajedničku os-
novnu crtu kojom se celokupnost ovih slika, njihova
praslika, razlikuje od svake druge kulture. No ono što
potpuno deli antičku i indisku istorisku sliku od ki-
neske i arabljanske, i još oštrije od zapadnjačke —
to je uskost horizonta. Grci nisu nikada uvlačili u svo-
ju sopstvenu istorisku sliku ono što su mogli i mo-
rali znati iz staroegipatslce istorije; ta njihova slika
završavala se za većinu od njih događajima o kojima
su mogli još da pričaju poslednji očevidci, a u kojoj
je slici, čak i za najbolje glave, trojanskim ratom stav-
ljena granica preko koje više nije moglo biti istoris-
kog života.
i nom.
Arabljanska kultura prva je, i to u istoriskoj mis-
li i Jevreja i Persijanaca, počev otprilike od Kira, uči-
nila, smeli potez, da legenu o stvaranju sveta veže sa
sadašnjošću pomoću pravog računanja vremena i da,
kod Persijanaca, čak preduzme i hronološko utvrđiva-
nje strašnoga suda i pojave Mesije. Ovo oštro i vrlo
usko ograničavanje celokupne ljudske istorije — per-
sisko obuhvata u celini dvanaest, a jevrejsko dosada
ne više od šest stoleća — nužan je izraz magiskog ose-
ćanja sveta i deli potpuno jevrejsko-persisku skasku
o stvaranju, po njenom dubljem značenju, od pretsta-
va babilonske kulture, iz koje je pozajmila mnoge spo-
ljašnje crte. Iz sasvim drugoga osećanja otvorila je ki-
neska i egipatska istoriska misao jednu široku per-
spektivu bez završetka, i to hronološki osiguranim ni-
zom dinastija, koje se gube tisućlećima u mračne da-
ljine. /
34
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
Faustovska slika svetske istorije započinje odmah,
pripremljena hrišćanskim računanjem vremena 1 , og-
romnim proširenjem i produbljivanjem magiske slike,
koju je uzela od zapadnjačke crkve, a koju je Joahim
FJoriski, oko 1200, uzeo kao osnovu jednog dubokog
tumačenja svih svetskih sudbina kao posledice triju
epoha: Oca, Sina i Duha Svetoga. Uz to je pridošlo
sve jače širenje geografskog horizonta, koji se već u
gotičko vreme pomoću Vikinga i islandskih pustolov-
nih moreplovaca protegao do udaljenih delova Azije.2
Za višeg čoveka baroka, počev od 1500 godine, sada
prvi put, i za razliku od svih ostalih kultura, popriš-
tem ljudske istorije postaje celokupna površina plane-
te. Prvi put su, iz čisto teoriske pretpostavke o kugla-
stom obliku zemlje, kompas i dogled stvorili za obra-
zovane ljude ovog kasnog vremena osećanje da žive ria
jednoj kugli u svetskom prostoru. Horizont pojedinih
zemalja prestaje da postoji, isto tako i vremenski, us-
led dvostruke beskrajnosti brojanja godina pre i pos-
le Hristova rođenja. I pod utiskom ove planetarne sli-
ke, koja konačno obuhvata sve visoke kulture, vrši se
danas nestajanje one gotičke podele na stari, srednji
i novi vek, koja je već davno postala površnom i praz-
U svim drugim kulturama poklapaju se aspekti
istorije sveta i istorije ljudi. Početak sveta je početak
ljudi, kraj čovečanstva je kraj sveta. Faustovski nagon
za beskrajnošću razdvojio je, u baroku, prvi put oba
pojma i učinio je, jednim do tada još nepoznatim pro-
širivanjem, istoriju ljudi prostom epizodom u istoriji
sveta, a zemlju, od koje su druge kulture sagledale
kao »svet« samo jedan deo površine, malom zvezdom
među milionima sunčanih sistema.
Usled ovoga proširenja istoriske slike sveta, u da-
našnjoj kulturi, još nužnije no ma u kojoj drugoj, po-
trebno je brižljivo razlikovati između svakodnevnog
duhovnog podešavanja većine ljudi i maksimalnog du-
hovnog podešavanja za koje su sposobni samo najviši
duhovi, a koje se'i u njima vrši samo za nekoliko tre-
1
Postalo u Rimu 522 pod vladavinom istočnih Gota,
ali tek od vremena Karla Velikoga brzo prošireno po ger-
manskom
2
Zapadu.
Sa vrlo karakterističnim sužavanjem .stvarno doži-
vljene istoriske slike u svesti pravog renesansnog čoveka.
3
 ŠPENGLER Propast Zapad
nutaka. Razlika između istoriskog horizonta Temistok-
la i jednog atičkog seljaka možda je neznatna, ali već
razlika između istoriske slike cara Henriha VI i jed-
nog njegovog savremenika ogromna je; sa napretkom
faustovske kulture sva moguća duhovna podešavanja
toliko se proširuju i produbljuju da ostaju pristupač-
na sve užim krugovima. Obrazuje se kao neka pirami-
da mogućnosti na kojoj svaki pojedinac zauzima, po
svojoj nastrojenosti, mesto koje obeležava najviša du-
hovna podešenost koju on može postići. Te tako među
zapadnjačkim ljudima postoji granica za sporazume-
vanje u pogledu istoriskih životnih pitanja, granica ko-
ja ovako kobno oštra nesumnjivo nije bila poznata
nijednoj drugoj kulturi. Može li danas radnik odista
razumeti seljaka? Ili diplomat zanatliju? Istorisko-geo-
grafksi horizont, na osnovu koga obojica u reči uobli-
čavaju svoja najvažnija pitanja, tako je različit da se
njihovo saopštavanje pretvara u praznoslovlje. Pravi
poznavale ljudi još i razume podešenost drugoga lica,
pa prema njoj podešava svoje saopštavanje — kao što
mi svi činimo kad govorimo sa decom. Ali umetnost
da se uživimo i u istorisku sliku jednoga čoveka iz
prošlosti, Henriha Lava ili Dantea, tako da se njegove
misli, osećanja i odluke shvate kao same po sebi ra-
zumljive, tako je retka usled ogromnog otstojanja iz-
među ta dva stanja budnoga bića, da se taj zadatak
kao takav oko 1700 još nije pravo ni naslutio, a tek je,
počev od 1800, postao zahtev za pisanje istorije, koji
se vrlo retko ispunjuje.
Pravo faustovsko odvajanje ljudske istorije u
užem smislu od mnogo šire svetske istorije ima kao
posledicu to da se, počev od kraja baroka, u našoj
slici sveta stvara nekoliko horizonata u odvojenim slo-
jevima, za čije su se ispitivanje obrazovale pojedinač-
ne nauke više ili manje izrazito istoriskog karaktera.
Astronomija, geologija, biologija, antropolgija ispitu-
ju, po redu, sudbine zvezdanog sveta, zemljine kore,
živih bića, čoveka, pa tek tada počinje danas tako na-
zvana »svetska istorija« visokih kultura, na koju se
dalje nadovezuju istorija pojedinačnih kulturnih ele-
menata, istorija porodica i, najzad, baš na Zapadu
vrlo raširena biografija.
Svaki od ovih slojeva zahteva za se po jednu na-
ročitu duhovnu podešenost, i čim ova započne, presta-
36
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
ju uži i širi slojevi biti živim zbivanjem, pa su samo
naprosto date činjenice. Ako ispitujemo bitku u Teu-
toburškoj šumi, pretpostavljamo postojanje ove šume
u oblasti biljnoga sveta severne Nemačke. Ako pita-
mo o istoriji nemačke lisnate šume, onda pretpostav-
ljamo geološko slaganje zemlje u slojeve kao jednu
činjenicu koju ne treba dalje ispitivati u pogledu nje-
ne naročite sudbine. Ako pitamo o poreklu formacije
krede, onda postojanje zemlje same kao planete u sun-
čanom sistemu nije nikakav problem. Ili, na drugi na-
čin posmatrano: to što postoji zemlja u zvezdanome
svetu, na zemlji fenomen »život«, u životu oblik »čo-
vek«, u ljudskoj istoriji organski oblik kultura — sve
je to svaki put samo slučaj u slici najbližeg višeg slo-
ja. Gete je, počev od svoga štrasburškog pa do prvog
vajmarskog vremena, imao jaku naklonost ka svetskoj
istoriji, kao što nam svedoče projekti za Cezara, Mu-
hameda, Sokrata, Večnoga Judu, Egmonta; ali otkako
se bolno odrekao političke delatnosti višega stila-(ovo
odricanje progovara još iz Tasa u njegovom konač-
nom, oprezno rezigniranom obliku), on je potpuno is-
ključio onu prvu naklonost i od tada živeo gotovo
nasilno ograničen na sliku biljne, životinjske i zem-
ljine istorije, za svoju »živu prirodu«, a sa druge stra-
ne za biografiju.
Sve ove slike, razvijene u istome čoveku, imaju
istu strukturu. I istorija biljaka i životinja, i istorija
zemljine kore i zvezda, jeste fable convenue i reflek-
tuje tendenciju sopstvenoga bića u spoljašnju stvar-
nost. Posmatranje životinja ili slojeva u steni koje bi
bilo izvedeno sa subjektivnoga stanovišta posmatrača,
odvojeno od njegovog vremena, njegovog naroda, pa
čak i njegovog socijalnog položaja, isto tako je malo
moguće kao i jedno takvo posmatranje revolucije ili
svetskoga rata. Čuvene teorije Kanta i Laplasa, Kivi-
jea, Lajela, Lamarka, Darvina, nose i političko-privred-
nu boju, i baš svojim snažnim utiskom, koji su izaz-
vale u potpuno nenaučnim krugovima, ukazuju na za-
jedničko poreklo shvatanja svih tih istoriskih slojeva.
A ono što se danas događa, to je poslednje delo koje
ima još da izvrši faustovska istoriska misao: da or-
ganski poveže među sobom sve ove pojedinačne sloje-
ve i da ih učlani u jednu jedinu ogromnu svetsku is-
toriju jedinstvene fiziognomike, u kojoj pogled dopi-
3
ŠPENGLER Propast Zapada
re od života pojedinoga čoveka, i to sada bez prekida,
do prve i poslednje sudbine svemira. Devetnaesti vek
postavio je taj zadatak u mehanističlcom, dakle neis-
toriskom, obliku. Dvadeseti vek određen je da ga reši.
8 0 srebrnim rudnicima u Harcu, i Gete sam. Sva ona
Slikom koju imamo o historiji zemljine kore i ži-
vih bića vladaju trenutno još uvek nazori koje je raz-
vila civilizovana engleska misao na osnovu engleskih
životnih navika, počev od doba prosvećenja. »Flegma-
tična« geološka teorija Lajelova o obrazovanju zemlji-
nih slojeva i biološka Darvinova o postanku vrsta
stvarno su samo paslike razvića same Engleske. Na-
mesto nesračunljivih katastrofa i metamorfoza, kakve
su priznavali veliki LeOpold Buh i Kivije, one stavljaju
metodičko razviće u vrlo dugim otsecima vremena, a
kao uzroke poznaju samo teleološke, i to mehaničke,
uzroke koji se naučno mogu dostignuti.
Ova »engleska« vrsta uzroka nije samo plitka ne-
go i odveć uska. Prvo, ona ograničava moguće veze na
procese koji se u ćelom svom toku dešavaju na površi-
ni zemljinoj. Time se uopšte isključuju svi veliki kos-
mički odnosi između životnih pojava na zemlji i doga-
đaja u sunčevom sistemu ili svetu zvezda, i pretpostav-
lja se potpuno nemoguće tvrđenje da je spoljašnja
strana zemljine kugle jedna sa svih strana izolovana
oblast prirodnoga zbivanja. Drugo, pretpostavlja se da
i ne postoje druge veze sem onih koje se mogu shva-
titi sredstvima današnjeg ljudskog budnog bića — čul-
nim osećanjem i mišljenjem — i njihovog usavršava-
nja pomoću instrumenata i teorija.
Misao o istoriji prirode u dvadesetom veku razli-
kovaće se od one u devetnaestom veku time što će
ovaj sistem površinskih uzroka, koji se koreni u racio-
nalizmu baroknoga vremena, biti otstranjen i smenjen
čistom fiziognomikom. Mi smo skeptičari prema svi-
nja načinima mišljenja koji kauzalno objašnjavaju..
Mi puštamo da stvari govore i zadovoljavamo se time
da osećamo sudbinu koja njima vlada i da je sagleda-
mo u njenim oblicima, sudbinu koju u domašaju ljud-
skoga razumevanja ne možemo do kraja dokučiti. Naj-
više što možemo postići jeste pronalaženje čisto biv-
stvenih oblika bez uzroka i bez svrha, oblika koji leže
38
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
u osnovi promenljive slike prirode. Pod »razvićem«
devetnaesti vek razumeo je napredak u smislu sve veće
svrhovitosti. A pod tom reči razumeli su usavršavanje
u smislu sve veće oblikovne sadržine i Lajbnic, u svo-
joj značajnoj Protogeji (1691) koja daje potpuno ge-
teovsku praistoriju zemlje na osnovu njegovih studija
velika suprotnost sudbine i uzročnosti nalazi se izme-
đu pojmova Geteovog oblikovnog usavršavanja i Dar-
vinove evolucije; pa i suprotnost između engleske i ne-
mačke misli i, najzad, između nemačke i engleske is-
torije.
Nema boljeg opovrgavanja Darvina no što su re-
zultati paleontologije. Okamenjeni nalazi mogu, po
prostoj verovatnoći, biti samo probe na dohvat. Svaki
komad morao bi pretstavljati drugi stupanj razvića.
Bilo bi samo »prelaza«, a nikakvih granica, pa prema
tome ni vrsta. Ali namesto toga mi nalazimo savršeno
ustaljene i nepromenljive oblike, i to kroz duge otseke
vremena, koji kao da se nisu izobrazili svrhovito, nego
se pojavljuju iznenada i odmah u konačnom obliku
1 koji ne prelaze u još svrhovitije oblike, već bivaju
redi i iščezavaju, dok se ponovo javljaju sasvim drugi
oblici. Ono što se razvija u sve obilnijem oblikovnom
bogatstvu — to su velike klase i rodovi živih bića, ko-
ji u današnjoj grupaciji postoje još od početka i bez
ikakvih prelaza. Vidimo kako se među ribama najpre
pojavljuju selahije sa svojim prostim oblicima u mno-
gobrojnim rodovima, pa polako iščezavaju, dok u te-
leostijama postepeno dolazi do gospodarstva savršeniji
oblik ribljeg tipa. Isto to važi i za biljne oblike papra-
ti i njima srodne, koji danas u svojim poslednjim
vrstama skoro nestaju u bujno razvijenome carstvu
cvetnica. Ali nama nedostaje svaki stvarni osnov da za
ove pojave pretpostavljamo svrhovite i uopšte vidljive
uzroke 1 . Sudbina je ona koja je na svet donela ovaj
život uopšte, sve veću suprotnost biljke i životinje,
svaki pojedini tip, svaki rod i vrstu. A ujedno sa tim
bićem data je i određena energija oblika, kojom se
1
Počev od 1886, u svojoj nauci o mutacijama, dao je
II. Fris prvi dokaz da se osnovni oblici biljnog i životinj-
skog sveta ne razvijaju nego da su odjednom tu. Na Ge-
leovom jeziku: mi vidimo kako se jedan formirani oblik
razvija u pojedinim primercima, ali ne vidimo kako se on
formirao za celu vrstu.
3
ŠPENGLER Propast Zapada
ova vrsta u svom daljem usavršavanju čisto održava
ili opada i slabi, pa se grana u mnoge određene oblike
ili raspada; a sa njome ujedno dato je i životno traja-
nje toga oblika, koje opet doduše može biti slučajno
prekračeno, ali inače vodi prirodnoj starosti i gašenju
vrste.
A što se tiče čoveka, diluvijalni nalazi pokazuju
sve jasnije da svi tadanji oblici odgovaraju onima koji
i danas žive, a ni najmanjeg traga kakvoga razvića ka
nekoj svrhovito izgrađenoj rasi. Nedostajanje ma kak-
vih nalaza u terciernom doba sve više ukazuje na to
da čovekov životni oblik, kao i svaki drugi, ima da
zahvali za svoje poreklo jednoj iznenadnoj promeni,
čije »odakle, kako i zašto« ostaje neprobojna tajna.
Ustvari, kad bi bilo evolucije u engleskom smislu, ne
bi bilo ni ograničenih zemljinih slojeva ni pojedinih ži-
votinjskih vrsta, već samo jedna jedina geološka masa
i jedan haos pojedinačnih živih oblika koji bi preos-
tali u borbi za opstanak. Ali sve što vidimo sili nas na
uverenje da se u suštini životinjskog i biljnog bića ne-
prekidno dešavaju duboke i vrlo iznenadne promene',
koje su kosmičke vrste, te nikako nisu ograničene na
oblast zemljine površine, i koje, po svojim uzrocima
ili uopšte, izmiču ljudskom čulnom osećanju i razu-
mevanju 1 . A sasvim isto tako vidimo i to kako se ove
brze i duboke izmene upliću u istoriju velikih kultura
a da ne može biti ni govora o vidljivim uzrocima, uti-
cajima i svrhama. Postanak gotičkog i piramidnog stila
izvršio se isto tako iznenadno kao i postanak kineskog
imperijalizma pod Ši-hoang-ti i rimskoga pod Avgus-
tom, kao i postanak helenizma, budizma, islama; a is-
to tako stoji i sa događajima u svakom značajnom po-
jedinačnom životu. Ko to ne zna, taj nije poznavalac
ljudi, a pre svega nije poznavalac dece. Svako aktivno
i posmatralačko biće korača u svome usavršavanju po
epohama, i mi moramo pretpostaviti te epohe u isto-
riji sunčanog sistema i sveta zvezda nekretnica. Po-
1 soke kulture posedujemo kao duševne mogućnosti,
Time postaje izlišna i pretpostavka ogromnih ot-
seka vremena za događaje ljudskoga pra-doba, te tako mo-
žemo otstojanje najstarijih dosad - poznatih ljudi od po-
četka egipatske kulture zamisliti u jednoj vremenskoj me-
ri prema kojoj nipošto ne iščezavaju 5000 godina istoriske
kulture.
4
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
reklo zemlje, poreklo života, poreklo slobodno pokret-
ljive životinje —• to su te epohe; i stoga one su tajne,
koje imamo da primimo kao takve.
9
Ono što znamo o čoveku deli se jasno na dva ve-
lika doba njegovog bića. Prvo je za naš pogled ograni-
čeno sa jedne strane onim dubokim usekom u sudbi-
ni planete koji danas obeležavamo kao početak lede-
nog doba, i o kome možemo u okviru slike zemljine
istorije utvrditi samo toliko da se tu desila jedna ko-
smička promena; a sa druge strane početkom visokih
kultura na Nilu i Eufratu, čime je celokupni smisao
ljudskog bića odjednom postao drugi. Svuda otkriva-
mo oštru granicu tercijera i diluvija, te nalazimo sa
ove strane čoveka kao gotov izobraženi tip, srođen sa
običajem, mitom, umetnošću, tehnikom, tip telesnog
sastava koji se od tada nije vidno izmenio.
Ako prvo doba nazovemo' doba primitivne kulture,
onda je severozapadna Afrika jedina oblast u kojoj
se ova kultura, svakako u vrlo kasnom obliku, održala
za vreme celog drugog doba, pa je i danas još živa i
skoro nedirnuta. Velika je zasluga L. Frobeniusa što
je to jasno saznao 1 . Bila je pretpostavka da se ovde
izmakao pritisku visokih kultura čitav jedansvet pri-
mitivnoga života a ne otprilike samo jedan broj pri-
mitivnih plemena. Ono što psiholozi naroda rado tra-
že u svih pet delova sveta jesu, nasuprot tome, frag-
menti naroda u kojih je zajednička čisto negativna či-
njenica: što žive posred visokih kultura ne učestvuju-
ći unutarnje u njima. To su dakle delom zaostala, de-
lom nedorasla, delom degenirisana plemena, čije se
manifestacije uz to još i bezrazlično mešaju.
A primitivna kultura bila je nešto snažno i celo-
vito, nešto u najvećoj meri živo i aktivno; samo što
je ona toliko različita od svega onoga što mi ljudi vi-
da moramo posumnjati u zaključke koje bismo izvukli
o stanju staroga vremena na osnovu sadanjeg bića i
1
Und Afrika sprach, 1912; Paideuma, TJmrisse einer
Kultur-und Seelenlehre, 1920.
 ŠPENGLER Propast Zapada
budnog bića onih naroda sa kojima prvo doba dopire
još duboko u drugo.
Već tisućlećima ljudsko budno biće nalazi se pod
utiskom činjenica da je stalni dodir plemena i naroda
među sobom nešto samo po sebi razumljivo i svako-
dnevno. Ali za ono prvo doba mi moramo računati sa
time da se čovek u vrlo neznatnom broju malih go-
mila potpuno gubio u beskrajnim daljinama pređela
čijom slikom potpuno vladaju ogromne mase životinj-
skih krda. To nam sa sigurnošću dokazuju retki na-
lazi. U vreme »čoveka iz Orinjaka« luta po tlu Fran-
cuske možda tuce hordi od po nekoliko stotina glava,
na koje je najdublji utisak učinio onaj zagonetni do-
gađaj kad su odjednom primetili da postoje i drugi
.ljudi. Možemo li mi uopšte pretpostaviti kako se ži-
velo u jednom svetu koji je bio gotovo bez ljudi? Mi,
za koje je odavno celokupna priroda postala pozadi-
nom ljudskih masa? Kako se morala menjati svest o
svetu, kad su ljudi sve češće u predelu nailazili, sem
šuma i životinjskih krda, na ljude »baš kao i oni što
su«! Za istoriju čovečje duše bio je možda najdublji
i po posledicama najbogatiji događaj ono, nesumnji-
vo vrlo iznenadno, stalno i svakodnevno i' sve češće
sretanje bližnjih, koje je čuđenje pretvorilo u radost
ili neprijateljstvo, a samim tim izazvalo čitav nov svet
iskustva i neizbežnih odnosa i protiv volje. Ljudi su
postali svesni sopstvenih životnih oblika tek pomoću
stranih životnih oblika, a ujedno je članstvu u okviru
porodice pridošlo čitavo obilje spoljašnjih odnošajnih
oblika među porodicama, koji od sad potpuno vlada-
ju primitivnim životom i mišljenjem. Pomislimo da
su tada iz vrlo prostih načina čulnoga sporazumevanja
postali počeci govornih jezika (a time i apstraktnog
mišljenja), a među tim počecima i nekolike vrlo sreć-
ne koncepcije o čijem svojstvu ne možemo sebi ništa
pretstaviti, ali koje smemo pretpostaviti kao najraniju
ishodnu tačku kasnijih indogermanskih i semitskih je-
zičkih grupa.
Iz ove primitivne kulture jednog čovečanstva, koje
je svuda vezano odnosima plemena prema plemenu,
izrasta sada iznenada, oko 3000, egipatska i babilonska
kultura, pošto se možda u toku čitavog tisućleća na
oba zemljišta pripremalo nešto što se savršeno razli-
kuje od svake primitivne kulture po celokupnom nači-
42
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
iiu i nameri razvitka, po unutarnjem jedinstvu svih iz-
ražajnih oblika i po upravljenosti celokupnoga života
na jednu svrhu. Za mene je vrlo verovatno da se tada
izvršila jedna pron^ena na zemljinoj površini uopšte
ili bar u unutarnjem biću čovekovom. Ono pak što po-
stoji još kasnije kao primitivna kultura od ranga, svu-
da između visokih kultura, i tek postepeno pred njima
iščezava — bilo bi nešto drugo a ne kultura prvoga
doba. A ono što ja označavam kao predkulturu i na
što se može ukazati na početku svake visoke kulture
kao na nešto što je potpuno slično po svom toku — to
je, nasuprot svakoj vrsti primitivne kulture, nešto
drukčije i potpuno novo.
U svakom primitivnom biću ono »to«, ono kosmič-
ko, deluje tako neposrednom silinom da se sva mikro-
kosmička ispoljavanja u mitu, običaju, tehnici i orna-
mentu pokoravaju samo sasvim trenutnom potisku. Ne
postoje pravila koja bismo mi mogli saznati o traja-
nju, tempu, hodu kojima se razvijaju ova ispoljavanja.
Mi vidimo na primer kako jedan ornamentalni obli-
kovni jezik, koji ne treba nazivati stilom, i nadalje
vlada stanovništvom prostranih oblasti, kako se širi,
menja, i najzad gasi. Pored njega, i možda sa sasvim
drugim područjem širenja — vrsta i upotreba oružja,
rodbinska podela, religiozni običaji, pokazuju svak
svoje sopstveno razviće sa samostalnim epohama i sa
početkom i krajem koji ne zavise ni od jedne druge
oblikovne oblasti. Ako smo u jednom preistoriskom
sloju utvrdili neku nama tačno poznatu vrstu kera-
mike^ mi ne možemo izvlačiti nikakve zaključke iz te
činjenice o običaju i religiji dotičnog stanovništva. A
ako slučajno jedan izvestan oblik braka i, recimo, je-
dan način tetoviranja imaju slično područje širenja
—• ne postoji nikakva ideja koja bi ležala u osnovi i
jednog i drugog oblika, kao što je na primer ona ko-
ja vezuje pronalazak baruta i slikarske perspektive.
Nema nikakvih nužnih odnosa između ornamenta i or-
ganizacije klasa po starosti ili izmeđ^ kulta jednoga
božanstva i načina obrađivanja zemlje. Ovde se uvek
i stalno razvijaju pojedine strane i crte primitivne
kulture, a ne ona sama. To sam ja obeležio kao hao-
tično: primitivna kultura niti je organizam niti zbir
organizama.
« 43
 ŠPENGLER Propast Zapada
Sa tipom visoke kulture pojavljuje se namesto
onoga »to« jedna snažna i jedinstvena tendencija. U
primitivnoj kulturi, sem pojedinačnih ljudi, bića sa
dušom samo su još plemena i loze. A ovde je to sama
kultura. Sve primitivno jeste zbir, i to zbir izražajnih
oblika primitivnih pojava. Visoka kultura je budno bi-
će jednog jedinog ogromnog organizma, koje čini no-
siocem jedinstvenog oblikovnog jezika sa jedinstve-
nom istorijom ne samo običaj, mit, tehniku i umet-
nost, nego i narode i staleže koji su pripojeni tom or-
ganizmu. Najstarija istorija jezika pripada primitiv-
noj kulturi i ima svoje sopstvene* nepravilne sudbine
koje ne možemo izvoditi iz sudbina ornamenta ili, re-
cimo, istorije braka. A istorija pisma pripada istoriji
izraza pojedinih visokih kultura. Već u pradoba egi-
patske, kineske, babilonske i meksikanske kulture izo-
brazila su se i osobena pisma u svakoj od njih. Što
se to nije desilo u indiskoj i antičkoj, što su se visoko
razvijena pisma starih susednih civilizacija tek vrlo
kasno primila, dok u arabljanskoj kulturi svaka nova
religija i sekta odmah izobražava sopstveno svoje pis-
mo — sve je to u najdubljoj vezi sa celokupnom ob-
likovnom istorijom ovih kultura i njihovim unutar-
njim značajem.
Naše stvarno znanje o čoveku ograničava se na
ova dva doba, a to nije dovoljno za izvlačenje ma kak-
vih zaključaka o mogućim ili pouzdano novim dobima
ili čak i o »kada« i »kako« tih doba; a da i ne govori-
mo o tome da se našem izračunavanju potpuno izmi-
ču one kosmičke veze koje vladaju sudbinom roda čo-
vekovog.
Moj način da mislim i posmatram ograničen je
na fiziognomiku stvarnoga. Onde gde prestaje isku-
stvo poznavaoca ljudi prema svetu u kome živi, gde
prestaje životno iskustvo čoveka naučenog na akciju
prema činjenicama — tu i taj način gledanja nalazi
svoju granicu. Činjenica je istoriskog iskustva da ona
dva doba postoje, a dalje naše iskustvo o primitivnoj
kulturi sastoji se u tome da u n j o j možemo videti, u
ostacima, nešto što je završeno, nešto čije dublje zna-
čenje možemo još samo osetiti na osnovu unutarnje
srodnosti. A drugo doba pruža nam još jedno iskustvo
sasvim druge vrste. Što se u ljudskoj istoriji iznenada
javlja tip visoke kulture — to je slučaj čiji se smisao
4
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
ne može ispitati. Neizvesno je i to da li slučajno kakav
iznenadni događaj u bivanju zemlje neće doneti na
videlo neki sasvim drugi oblik. Ali, činjenica da osam
takvih kultura leže pred nama, sve iste građe, sve is-
tovrsnog razvića i trajanja, dozvoljava nam uporedno
posmatranje, pa time i jedno znanje koje se proteže
unazad i preko iščezlih epoha i unapred preko onih
koje tek pretstoje; sve to uvek pod pretpostavkom da
sudbina drugog nekog poretka ovaj oblikovni svet u-
opšte iznenada ne zameni nekim drugim svetom. Na
to nam daje prava opšte iskustvo o organskom biću.
U istoriji grabljivica ili četinara ne možemo predvideti
da li će i kada će nastati jedna nova vrsta, pa isto
tako i u istoriji kultura da li će i kada u budućnosti
nastati nova kultura. Ali, od trenutka kada se začne
novo biće u materinskom telu ili spusti seme u zem-
lju, mi poznajemo unutarnji oblik novog životnog toka,
oblik koji, može biti ometan u svom mirnom razvija-
nju i usavršavanju svim napadnim silama, ali ne mo-
že biti izmenjen u svojoj suštini.
Ovo iskustvo uči nas dalje da civilizacija, koja da-
nas obuhvata svu površinu zemlje, nije neko treće do-
ba, već jedan nužan stadij isključivo zapadnjačke kul-
ture, koji se od svih ostalih razlikuje samo silinom
rasprostiranja. Tu se iskustvo završava. A mudričiti i
dalje preko toga: u kakvim će novim oblicima bivstvo-
vati budući čovek, da li će uopšte drugi neki doći, ili
skicirati na hartiji veličanstvene konture sa jednim
»tako treba da bude, tako će biti« — to je jedno ig-
ranje, koje mi izgleda i suviše beznačajno da bi se na
njega utrošile snage jednog života od vrednosti.
Grupa visokih kultura nije organsko jedinstvo. Što
su te kulture nastale u tome broju, na tim mestima i
u to vreme — to je za ljudsko oko slučaj bez dubljeg
smisla. Nasuprot tome, podela pojedinih kultura po-
javljuje se tako jasno da su kinesko, arabljansko i za-
padnjačko pisanje istorije, a često već i podudarno
osećanje obrazovanih ljudi, stvorili niz imena koji se
ne može nikako popraviti 1 .
1
Gete je u svom malom članku »Epoha duha« dao
karakteristiku četiri otseka' svake kulture- pred-doba, ra-
nog doba, kasnog doba i civilizacije, tako duboko da joj
se još ni danas ništa ne može dodati. Uporedi tablice u
prvoj mojoj knjizi, koje se sa tom karakteristikom tačno
slažu.

ŠPENGLER Propast Zapada
Istorisko mišljenje ima, dakle, dvostruki zadatak:
da preduzme uporedno posmatranje pojedinih životnih
tokova, zadatak koji se jasno postavlja ali na koji se
do danas još nije obratila pažnja; i drugi jedan zada-
tak, da ispita slučajne i nepravilne odnose kultura me-
du sobom u pogledu na njihov smisao. To se do danas
dešavalo na jedan udoban i površan način time što se
sve to šarenilo svodilo na »hod« svetske istorije sa ka-
uzalnim objašnjenjem. Ali time se onemogućuje vrlo
teška i puna otkrovenja psiholgija tih odnosa, kao i
psihologija unutarnjeg života samih kultura. Šta više,
ovaj drugi zadatak pretpostavlja onaj prvi kao rešen.
Odnosi su vrlo različiti, najpre već i po vremenskom i
prostornom otstojanju. U krstaškim ratovima stojimo
pred ranim dobom stare i zrele civilizacije, a u krit-
sko-mikenskom svetu Egejskog Mora imamo predkul-
turu jednog cvetnog kasnog doba. Jedna civilizacija
može zračiti iz beskrajne daljine, kao ono indiska sa
istoka u arabljanski svet; ili može polegnuti, gušeći se
i starački, na jednu mladost, kao ono antička sa Za-
pada. Ali i po načinu i po jačini: zapadnjačka kultura
traži odnose, egipatska ih izbegava; ona prva im pod-
leže neprestano u tragičnim potresima, antika ih isko-
rišćuje ne trpeći od njih. A sve to ima opet svoje us-
love u duševnosti same kulture i pokatkad nas nauči
da tu dušu upoznamo bolje negoli što to čini njen
sopstveni jezik, koji često više skriva no što saop.štava.
10
Jedan pogled na grupu kultura otvara nam zadat-
ke i zadatke. Devetnaesti vek, čije je ispitivanje istori-
je vodila nauka o prirodi, a čije su istorisko mišlje-
nje vodile ideje baroka, dovelo nas je samo na jedan
vrh, sa koga u podnožju vidimo nov svet. Hoćemo li
ikada t a j svet posedovati?
Ogromna teškoća, koju i danas još susrećemo u
ravnomernom obrađivanju onih velikih životnih toko-
va, sastoji se u tome što nemamo nikako ozbiljne ob-
rade dalekih oblasti. Tu se opet ukazuje onaj gospo-
darski pogled zapadnjaka, koji hoće samo da se do-
hvati onoga- što mu se približuje od nekog starog veka
preko srednjeg veka, a sa poluzbiljom obrađuje sve
ono što ide svojim sopstvenim putevima. Tek su sada
4
/
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
uzete u obradu neke oblasti u kineskom i indiskom
svetu: umetnost, religija i filozofija. Politička istorija,
ako se uopšte iznosi, iznosi se u kozerskom stilu. Ni-
ko ne pomišlja da obrađuje istom onom temeljitošću i
kojom je Momzen to učinio sa Avgustovim principa-
tom: velike državnopravne probleme kineske istorije;
hoenštaufenovsku sudbinu Li-Vanga (842); prvi kon-
gres vladara (659); borbu između načela imperijalizma,
koji je zastupala »rimska država« Cin (Lien-heng), i
ideje društva naroda (Hohcung), između 500 i 300; us-
pon kineskog Avgusta Hoang-ti (221). Ma koliko da
su Indijci iz osnova zaboravili istoriju indiskih država,
ipak iz vremena Bude ima više materijala nego iz an-
tičke istorije 8 i 9 veka; pa ipak, mi se i danas gra-
dimo kao da je »Indijac« živeo potpuno u svojoj filo-
zofiji kao ono Atinjani, koji su, po nazoru naših kla-
sicista, provodili svoj život u lepoti, filozofirajući na
obalama Ilisa. Pa i o egipatskoj politici jedva se neš-
to razmišljalo. Kasni egipatski istoričari krili su pod
imenom »vremena Hiksa« istu onu krizu koju su ki-
neski obrađivali pod imenom »doba borećih se drža-
va«. To nije još niko ispitivao. A u arabljanskom sve-
tu interes dopire tačno onoliko koliko antička jezička
oblast! šta se sve nije pisalo o državnoj tvorevini Dio-
klecijanovoj! I šta se sve nije skupilo od materijala,
na primer, o nama sasvim ravnodušnoj istoriji admi-
nistracije maloaziskih provincija — zato što je to bi-
lo napisano na grčkom! Ali, obrazac Dioklecijanov u
svakom pogledu, država Sasanida, dolazi u krug po-
smatranja samo utoliko ukoliko je ta država baš vodi-
la rat protiv Rima. A kako je sa sopstvenom istorijom
administracije i prava te države? Šta se skupilo o pra-
vu i privredi u Egiptu, Indiji i Kini — što bi se mog-
lo održati pored radova o antičkom pravu? 1
1
Nedostaje isto tako istorija tla (dakle zemljišta,
biljnog sveta i klimata) na kome se 5000 godina odigrava-
la ljudska istorija. A ova se tako teško odvajala
od istorije tla i tako je duboko vezana hiljadama
korena za nj da sk bez nje život, duša, misao uopšte ne
mogu razumeti. Što se tiče tla južne Evrope — tu od kra-
ja ledenog doba postepeno nastaje oskudnost namesto
bujne preobilnosti biljnog sveta. Kao posledica egipatske,
antičke, arabljanske, zapadnjačke kulture izvršila se oko
Sredozemnog Mora jedna promcna klime, usled koje je
seljak iz borbe protiv biljnog sveta morao da stupi u
borbu za taj svet, održavajući se prvo protiv prašume, a
 ŠPENGLER Propast Zapada
Oko 30001 postadoše u vrlo malim oblastima na
donjem Nilu i Eufratu obe najstarije kulture, posle
dugog »merovinškog doba« koje se još u Egiptu mo-
že jasno videti. Tu se razlikovalo rano i kasno doba
još odavno pod imenima starog i srednjeg carstva,
Sumera i Akada. Kraj egipatskog feudalnog doba, sa
svojim postankom naslednog plemstva i, njime uslov-
ljenim, opadanjem ranog kraljevstva, počev od šeste
dinastije, pokazuje tako divnu sličnost sa tokom stvari
u kineskom ranom doba počev od I-Vanga (934—909)
i u zapadnjačkom počev od cara Henrika IV — da
se moramo jednom osmeliti na uporedno istraživanje.
Na početku babilonskog »baroka« pojavljuje se veliki
Sargon (2500) koji prodire do Sredozemnog Mora, os-
vaja Kipar i naziva se, po ukusu Justinijana I i Karla
V, »gospodarem četiri dela sveta«. Na Nilu oko 1800.
a u »Akadu i Sumeru« nešto ranije, započinju sad i
prve civilizacije, od kojih ona aziska pokazuje ogrom-
nu ekspanzivnu snagu. »Pronalasci babilonske civiliza-
cije«, mnogo štošta što je u vezi sa merenjem, broja-
zatim protiv pustinje. Sahara je u vreme Hanibalovo le-
žala daleko na jugu od Kartagine, a danas ona već prodi-
re u severnu Španiju i Italiju. Gde je ona bila u vreme
egipatskih izgrađivanja piramida sa onim njihovim relje-
fima o šumi i lovu? Kada su Španci proteraili Mavre, uga-
sio se samo još veštački održavani karakter zemljišta,
koje je bilo šuma i njiva. Gradovi postadoše Oaze u pu-
stinji. U vreme Rimljana to nije imalo takvih posledica.
1
Nova metoda uporedne morfologije dozvoljava nam
sigurno proveravanje vremenskih početaka starih kultura,
koji su se dosad pokušavali ustanoviti drugim sredstvima.
Iz istog onog razloga iz koga rođenje Geteovo ne možemo sta-
viti sto godina pre »Pra-Fausta«, sve kada bismo i izgubi-
li sve ostale podatke, i iz istog onog razloga iz koga ne
možemo pretpostaviti karijeru Aleksandra Velikog kao
karijeru starijeg čoveka — iz istog tog razloga možertio
iz pojedinih crta državnog života, iz duha umetnosti, mi-
sli i religije dokazati da je početak egipatske kulture us-
sledio oko 3000 a kineske oko 1400. Sračunavanja francu-
skih istraživača, a i skorašnja Borhartova (Anali i vre-
mensko utvrđivanje Staroga Carstva, 1919), promašila su
već unapred, kao i ona kineskih istoričara o trajanju le-
gendarnih Hsija i Šang-dinastija. Isto tako je potpuno
nemoguće da je egipatski kalendar uveden u godini 4241.
Kao i pri svakom vremenskom računanju, mora se pret-
postaviti jedno razviće sa dalekosežnim i dubokim kalen-
darskim reformama, čime postaje bespredmetnim pojam
početnog datuma uopšte.
48
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
njem, računanjem, možda je odatle nošeno sve do Se-
vernog i do Žutog Mora. Poneka babilonska fabrička
marka na kakvom oruđu možda je bila obožavana kao
čaroliski znak kod germanskih divljaka i postala izvo-
rom kakvog »pragermanskog« ornamenta. A međutim
je sam babilonski svet prelazio iz ruke u ruku. Kosej-
ci, Asirci, Haldejci, Međani, Persijanci, Makedonci, sve
same male 1 vojne gomile, sa snažnim vođom na čelu,
smenjivali su-se u prestonici, a da se stanovništvo ni-
je ozbiljno , ni branilo protiv njih. To je prvi primer
»rimskog carskog doba«. Ni u Egiptu se nisu drukčije
razvijale stvari. Pod Kosejcima, tamo su pretorijanci
postavljali i svrgavali vladare; Asirci su održavali stare
državnopravne oblike, kao i vojnički carevi počev od
Komoda; Persijanac Kir i Istočni Got Teodorik ose-
ćali su se »namesnicima carstva«, a Međani i Lango-
bardi kao gospodarski narodi u tuđoj zemlji. Ali su
to državnopravne a ne stvarne razlike. Legije Afrikan-
ca Septimija Severa htele su tačno isto ono što i Ala-
rikovi Zapadni Goti, a u bitci kod Jedrena jedva su se
još razlikovali »Rimljani« i »varvari«.
Počev od 1500 nastaju tri nove kulture,. prvo in-
diska na gornjem Pendžabu, pa kineska oko 1400 na
srednjem Hoanghou a oko 1100 antička na Egejskom
moru. Kada kineski istoričari govore o tri velike di-
nastije — Hsija, Šang, Džu — to otprilike odgovara
Napoleonovom mišljenju koji je sebe označio kao os-
nivača četvrte dinastije posle Merovinga, Karolinga i
dinastije Kapetove. A stvarno, uvek je ona treća žive-
la sa celim tokom kulture. Kad je 441 titularni car
Džu-dinastije postao državni penzioner »istočnoga her-
cega« i kad je 1792 »Luj Kapet« bio pogubljen — kul-
tura je prelazila u civilizaciju u oba slučaja. Iz posled-
njeg Šang-doba očuvale su se neke vrlo starinske bron-
ze koje prema kasnijoj umetnosti stoje u istom onom
odnosu kao mikenska keramika prema rano-antičkoj i
karolinška umetnost prema romanskoj. Vedsko, home-
rovsko i kinesko rano doba prikazuju nam, svojim pa~
1
Ed. Majer (Gesch. d. A. III, 97) sračunao je mali
narod Persijanaca, možda i suviše visoko, na pola miliona
u odnosu na pedeset miliona babilonskog carstva. Odnos
veličina istoga reda postoji između germanskih naroda i
legija vojničkih careva u 3-ćem veku prema rimskom sta-
novništvu; kao i između trupa Ptolomejaca i Rimljana
prema egipatskom stanovništvu.
49
 \
ŠPENGLER Propast Zapada
latinstvima i zamcima, viteštvom i feudalnim gospo-
darstvom, punu sliku gotike, a »vreme velikih protek-
tora« (Ming-Džu, 685—591) odgovara potpuno Kromve-
lovom vremenu, Valenštajnovom, Rišelije-ovom i vre-
menu starije antičke tiranije.
U vreme od 480 do 230 stavljaju kineski istoričari
»vreme borećih se država«, koje se pretvorilo najzad
u neprekidni stogodišnji niz ratova sa masovnim voj-
skama i strašnim društvenim potresima, iz kojih je
proizišla »rimska država« Cin kao osnivač kineskog
carstva. To je Egipat proživeo 1780—1500 (od 1680
»vreme Hiksa«), antika počev od Heroneje i, u straš-
nom obliku, od Graha sve do Akcija (133—31); to je
sudbina zapadno-evropskog i amerikanskog sveta u 19
i 20 veku.
Težište se, međutim, pomera, kako od Atike na
I.aciju, tako od Hoangho (kod Ho-nan-fu) na Jangce
(današnja provincija Hu-pej). Sikjang beše tada kine-
skim naučnicima isto tako maglovit kao aleksandris-
kim Elba, a o postojanju Indije oni nisu ni slutili.
Kao na drugoj strani zemljine kugle car julsko-
-klaudiske kuće, tako se ovde pojavljuje moćni Vang-
-Dženg, koji u odlučnim borbama dovodi Cin do sa-
movlade i uzima 221 titulu Avgusta (»Ši« znači tačno
isto to) i cezarsko ime Hoang-ti. On zasniva »kineski
mir«, sprovodi u iscrpljenom carstvu svoju veliku dru-
štvenu reformu i počinje već, sasvim rimski, izgradnju
kineskog limes-a, čuvenog zida, za koji on, 214, osvaja
jedan deo Mongolije. (Kod Rimljana počinje da se
stvara pojam čvrste granice prema varvarima počev
od Varove bitke; utvrđenja su tada postavljena još u
1-vom veku.) On je, takođe prvi, pokorio u velikim rat-
nim pohodima varvarska plemena južno od Jangcea i
osigurao oblast vojnim drumovima, naseljima i tvrđa-
vama. Isto tako 'je »rimska« i porodična istorija nje-
gove kuće, koja se brzo ugasila u neronskim užasima;
u kojima odigraše ulogu kancelar Lui-Ši, prvi muž ca-
reve majke i veliki državnik Li-Sce, Agripa svog vre-
mena i osnivač kineskog jedinstvenog pisma. Sleduju
obe Han-dinastije (zapadna 206 pre Hrista do 23 posle
Hrista i istočna 25—220), za vreme kojih se granica
sve više širila, dok su u prestonici evnusi-ministri, ge-
nerali i vojnici postavljali i svrgavali vladare po svom
izboru. Čudni su momenti kada su se pod carevima
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
Vu-ti (140—86) i Ming-ti (58—76) kinesko-konfucianska
indisko-budistička i antičko-stoička svetska moć toliko
približile Kaspiskom Moru da je lako mogao nastupiti
dodir 1 .
Slučaj je opredelio da su se teški napadi Huna
tada slomili o kineski limes, koji je baš uvek branio
kakav moćan car. Odlučni poraz Huna usledio je 124—
—119 preko kineskog Trajana Vu-ti, koji je konačno
pripojio i južnu Kinu da bi se domogao puta za In-
diju, i koji je izgradio ogromni vojni drum za Tarim,
drum osiguran kao kakva tvrđava. Huni se najzad obr-
nuše Zapadu i pojaviše se kasnije, sa rojem german-
skih plemena pred sobom, pred rimskim graničnim be-
demom. Tu im je uspelo. Rimsko carstvo propade, a
posledica beše to da kinesko i indisko carstvo još i
danas postoje kao omiljeni objekti sila koje se stalno
smenjuju. Danas su te sile »riđokosi varvari« Zapada,
koji u očima visoko civilizovanih bramana i mandari-
na igraju istu, ne bolju, ulogu kao i Moguli i Mandžu,
i koji će takođe naći svoje naslednike. Nasuprot tome,
u kolonizacionoj oblasti razorenog rimskog carstva
spremala se, na severo-zapadu, pred-kultura Zapada,
dok se na Istoku već razvilo arabljansko rano doba.
Ova arabljanska kultura je jedno otkriće 2 . Njeno
jedinstvo slutili su kasni Arabljani, a zapadnjačkim
istoriskim ispitivačima ono je tako savršeno izmaklo
da se za nj ne može naći ni dobro ime. Po jeziku koji
je vladao, mogu se pred-kultura i rano doba nazvati
aramejskim, a kasno doba arabljanskim. Pravoga ime-
na nema. Kulture su tu tesno ležale jedna uz drugu,
pa su se zato prostrane civilizacije višestruko nasla-
gale. Samo arabljansko pred-doba, koje se može prati-
ti u Persijanaca i Jevreja, ležalo je potpuno u doma-
šaju starog babilonskog sveta, a rano doba pod moć-
nim pritiskom, sa Zapada, antičke civilizacije, tada tek
u punom sazrevanju. Osetno dopiru amo i egipatska i
indiska civilizacija. A arabljanski duh je tada, ponaj-
više pod kasno-antičkom maskom, čarobno delovao na
začetnu kulturu Zapada; arabljanska civilizacija pak,
1
Jer je tada čak i Indija ispoljila imperijalističke
težnje u Maurija i Sunga-dinastijama, koje su, odgovara-
jući, ćelom indiskom biću, mogle samo biti liaotične i bez
posledica.
2
Uporedi celu treću glavu ove knjige.
 ŠPENGLER Propast Zapada
j i-
koja se naslagala na još ni danas neugaslu antičku du-
šu naroda Južne Španije, Provanse i Sicilije, postade
obrazac na kome se odvaspitao gotički duh. — Pripad-
no tle čudno je rasprostrto i iskidano. Čovek se mora
preneti u Palmiru ili Ktezifon i odatle u mislima gle-
dati: na severu Ozroene; Edesa postade Firenca arab-
Ijanskog ranog doba. Na zapadu Sirija i Palestina, gde
postadoše Novi zavet i judejska Mišna, sa Aleksandri-
, jom kao stalnom pretstražom. Na istoku mazdaizam je
doživeo moćnu obnovu, koja odgovara rođenju Mesije
u jevrejstvu i o kojoj možemo, iz ostataka Avesta-knji-
ževnosti, samo zaključivati da je morala postojati. Tu
su postali i Talmud i Manieva religija. Duboko na ju-
gu, budućoj domovini islama, moglo se rascvetati vi-
teško doba, kao u carstvu Sasanida. Još i danas tamo
leže razvaline neispitanih zamkova i dvoraca, iz kojih
su bile vođene odlučne borbe između hrišćanske drža-
ve Aksuma na afričkoj obali i judejske države Himja-
rita na arabljanskoj obali, borbe koje su se diplomat-
ski podjarivale iz Rima i Persije. Na krajnjem severu
leži Vezant sa svojom čudnom mešavinom kasnocivili-
zovanih antičkih i ranih viteških oblika, koja se ispo-
ljava tako zbunljivo najpre u istoriji vizantiske vojske.
Konačno, a odveć kasno, islam je dao svest o jedinst-
vu ovom svetu i na tom podvigu počiva prirodnost
njegove pobede koja mu je, gotovo i bez njegove volje,
privela hrišćane, Jevreje i Persijance. Iz islama se ta-
da razvila arabljanska civilizacija, koja je stajala u
svom najvišem duhovnom savršenstvu kada su, pro-
lazno, varvari Zapada prodrli u nju i potegli za Jeru-
salimom. Kako li je izgledao t a j prizor u očima otme-
nih Arabljana? Možda nešto boljševički? Odnosi u
»Frankistanu« bili su za arabljansku politiku nešto na
što se gleda sa visine. Još kada je, u vreme trideseto-
godišnjeg rata (koji se, otud posmatran, odigravao »na
dalekom Zapadu«), engleski izaslanik u Carigradu po-
kušavao da digne Tursku protiv Habzburške kuće, ta-
mo se, sigurno, smatralo da ove male pljačkaške drža-
ve na vidiku arabljanskog sveta jedva i dolaze u obzir
za velike političke odnose od Maroka pa sve do Indi-
je. Široki krugovi nisu mogli još .ništa naslutiti o bu-
dućnosti čak ni onda kada se Napoleon iskrcao u Egi-
pat.
52
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
Međutim je u Meksiku nastala nova kultura. Ona
je toliko udaljena od drugih da nikakve vesti nisu pro-
dirale ni tamo ni otuda. Utoliko je čudnija sličnost
njenog razvića sa antičkim. Filolozi će se užasnuti kad
se sete, pred ovim teokalima, svojih dorskih hramova;
a baš jedna čisto antička crta, nedostatak volje za
moć u tehnici, jeste ona koja je odredila vrstu naoru-
žanja i koja je, time, omogućila katastrofu.
Jer je ova kultura jedini primer nasilne smrti.
Ona se nije sasušila, ona nije bila ugnjetena ni spreče-
na, nego pogubljena u punom sjaju svog razvitka, ra-
zorena kao suncokret kome prolaznik odbije glavu.
Sve ove države, među njima i jedna svetska sila i više
no jedan savez država, koje su sredstvima i veličinom
daleko nadmašavale grčko-rimske države u Hanibalo-
vo doba, sa ćelom svojom visokom politikom, brižlji-
vo uređenim finansijama, visoko razvijenim zakono-
davstvom, sa administrativnim mišljenjem i privred-
nim navikama kakve ministri Karla V nikada ne bi ni
pojmili, sa bogatim književnostima na više jezika, sa
jednim produhovljenim i otmenim društvom po veli-
kim gradovima, kakvo tada Zapad nije mogao pokaza-
ti — sve to nije bilo slomljeno u kakvom očajničkom
ratu, nego jednom šakom varvara uništeno za nekoliko
godina tako savršeno da ostaci stanovništva uskoro ni-
su na to sačuvali ni sećanje. Od džinovskog grada Te-
nohtitlana nije ni kamen na kamenu ostao, po prašu-
mama Jukatana leže gusto poredani veliki gradovi car-
stva Maja i naglo propadaju kao žrtva vegetacije. Ni o
jednom od njih ne znamo kako se zvao. Ostale su o
književnosti tri knjige — koje niko ne ume da pro-
čita.
Najstrašnije je u toj drami to što ona nije ni
spadala u nužnosti zapadnjačke kulture. Bila je to pri-
vatna stvar pustolova, i tada niko u Nemačkoj, Fran-
cuskoj, Engleskoj nije ni slutio šta se zbiva tamo. Ako
igde na zemlji, a ono je ovde ukazano da u ljudskoj
istoriji ne postoji smisao, da duboko značenje postoji
samo u životnim tokovima pojedinih kultura. Njihove
međusobne veze su slučajne i beznačajne. Slučaj je
ovde bio tako svirepo banalan, upravo tako smešan,
da se ne bi smeo primeniti ni u najbednijoj lakrdiji.
Nekoliko rđavih topova i nekoliko stotina škljočara
započeli su i dokrajčili tragediju.
53
 ŠPENGLER Propast Zapada
Sigurno znanje ma i najopštije istorije ovoga sve-
ta nemoguće je za sva vremena. Događaji u rangu krs-
taških ratova i reformacije pripali su prošlosti bez tra-
ga. Tek je poslednjih decenija istraživanje bar utvrdi-
lo konture kasnijega razvića, i pomoću tih podataka
mogla bi uporedna morfologija proširiti i produbiti
sliku pomoću slike drugih kultura 1 . Prema tome, epo-
he ove kulture su za otprilike 200 godina kasnije no
epohe arabljanske, a otprilike 700 godina pre epoha
zapadnjačke kulture. A pred-kulturu, koja je, kao u
Egiptu i Kini, razvila pismo i kalendar, mi ne može-
mo više saznati. Računanje vremena počelo je datu-
mom daleko pre Hristova rođenja, ali se položaj onog
datuma prema ovom drugom ne može sa sigurnošću
utvrditi. On dokazuje svakako izvanredno razvijen is-
toriski smisao meksikanskog čoveka.
Rano doba »helenskih« Maja-država posvedočava
se datiranim reljefnim stubovima starih gradova Ko-
pana 2 (na jugu), Tikala i, nešto kasnije, Hihen-Ice (na
severu), Naranja, Seibala (otprilike 160—450). Na is-
hodu ove periode Hihen Ica je svojim građevinama
obrazac za . čitave vekove; a pored nje cvetni sjaj Pa-
lenke i Piedra Nigre (na zapadu). To bi odgovaralo
kasnoj gotici i renesansu (450—600, zapadnjački 1250
—1400?). U kasnome dobu (barok) pojavljuje se Ham-
putun kao središte stilskog stvaranja; sad počinje uti-
caj na »italske« Nahua-narode na visiji Anahuaka, koji
samo umetnički i duhovno primaju, a svojim politič-
kim instinktima daleko nadmašuju Maje (otprilike
600—960 antički 750—400, zapadnjački 1400—1750?).
Tada počinje »helenizam« Maja. Oko 960 zasniva se
Uksmal i postaje uskoro svetski grad prvoga reda, kao
i svetski gradovi zasnovani na rubu civilizacije, Alek-
sandrija i Bagdad; uz njega nalazimo niz sjajnih ve-
likih gradova kao Labna, Majapan, Hakmultun, i opet
Hihen-Ica. Oni označavaju vrhunac jedne veličanstve-
1
Sledeći pokušaj počiva na podacima iz dva ameri-
kanska dela: L. Spence, The Civilization of ancient Mexiko,
Cambr. 1912; J. H. Spinden, A study of Maya art, its sub-
ject, matter and historical development, Cambr. 1913 —
koja nezavisno jedno od drugoga čine pokušaj hronologije,
a dospela su do izvesnog slaganja.
2
Ova imena su imena današnjih sela koja se nalaze
u blizini razvalina. Prava imena su iščezla.
4
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
ne arhitekture koja više ne rađa novi stil, ali koja pri-
menjuje stare motive biranim ukusom i u ogromnim
razmerama. Politikom vlada čuvena liga Maja-pana
(960-4195), savez tri vodeće države, koji, kako izgleda,
održava nešto veštački i nasilno položaj uprkos veli-
kih ratova i ponavljanih revolucija (antički 350—150,
zapadnjački 1800—2000).
Kraj ove periode obeležen je velikom revolucijom
i, u vezi sa njome, upliću se »rimske« Nahua-sile ko-
načno u odnose Maja. Njihovom pomoću izveo je Hu-
nak Cei opšti prevrat i razorio Majapan (oko 1190, an-
tički otprilike 150). Ono što tada nailazi jeste tipična
istorija prezrele civilizacije u kojoj se pojedini naro-
di bore oko vojničke prevlasti. Veliki Maja-gradovi to-
nu u spokojnu sreću rimske Atine i Aleksandrije. A
međutim se razvija na krajnjem vidiku Nahua-oblasti
najmlađi između tih naroda, Asteci, primitivni, varvar-
ski, sa nezasitivom voljom za moći. Oni zasnivaju 1325
Tenohtitlan (antički otprilike doba Avgustovo), koji se
uskoro izdiže do gospodarske prestonice celog meksi-
kanskog sveta. Oko 1400 počinje vojna ekspanzija ve-
likog stila: osvojene oblasti osiguravaju se vojnim ko-
lonijama i mrežom vojničkih drumova, nezavisne drža-
ve razdvajaju se nadmoćnom diplomatijom i drže na
uzdi; carski Tenohtitlan džinovski raste, sa internaci-
onalnim stanovništvom u kome ne nedostaje nijedan
jezik svetskoga carstva. Nahua-provincije behu osigu-
rane politički i vojnički; brzo se prodrlo na jug i spre-
malo se da se stavi ruka i na Maja-države; ne može
se dogledati koji bi tok uzele stvari u najbližim dece-
nijama kad — dođe kraj!
Zapad se tada nalazio otprilike na stupnju koji su
Maje već prekoračili oko 700. Tek bi vreme Fridriha
Velikog bilo zrelo da razume politiku Lige Majapana.
Ono što su Asteci organizovali oko 1500 — to za nas
leži još u dalekoj budućnosti. Ali ono što je još tada
odlikovalo faustovskog čoveka od čoveka svake druge
kulture — to je nezasitivi nagon za daljinom, koji je,
na kraju krajeva, prouzrokovao uništenje meksikan-
ske i peruanske kulture. Ovaj nagon je besprimeran i
javlja se na svima područjima. Odista, onski stil su
podražavali u Kartagini i Persepolju; helenistički ukus
našao je obožavaoce u indiskoj Gandara-umetnosti; a
koliko je kineskoga prodrlo u pra-germansku umet-
 ŠPENGLER Propast Zapada
nost drvenih građevina, to će možda otkriti tek budu-
će istraživanje. Stil mošeja vladao je od Zadnje Indi-
je sve do severne Rusije i zapadne Afrike i španije.
Ali se sve to gubi pred ekspanzivnom snagom zapad-
njačkih stilova. Samo se po sebi razume da se sama
istorija stila usavršava jedino na svom materinskom
tlu, ali njeni rezultati ne poznaju granice. Na mestu
na kome je stajao Tenohtitlan podigli su Španci ka-
tedralu u baroknom stilu sa majstorskim delima špan-
skog slikarstva i plastike; Portugalci su radili već u
Prednjoj Indiji, italijanski i francuski graditelji kas-
noga baroka duboko u Poljskoj i Rusiji, Engleski ro-
koko, a najpre ampir, poseduje prostranu provinciju
u plantažnim državama Severne Amerike, čije su div-
ne sobe i nameštaji i suviše malo poznati u Nemačkoj.
Klasicizam je delovao već u Kanadi i na Kapu; i od
tada više ne postoje granice. Pa i na svakom drugom
oblikovnom području odnos ove mlade civilizacije
prema starim još postojećim civilizacijama sastojao se
u tome da ih je ona sve skupa pokrivala sve gušćim
slojem zapadno-evropsko-amerikanskih životnih oblika,
pod kojima polako iščezava stari sopstveni oblik.
11
Pred ovom slikom ljudskog sveta koja je određe-
na da smeni onu o starom, srednjem i novom veku,
i danas još uvreženu u najbolje glave, omogućuje se
takođe novi i (kako verujem) za našu civilizaciju ko-
načni odgovor na staro pitanje: Šta je istorija?
Ranke (u predgovoru svojoj Istoriji sveta) veli:
»Istorija počinje tek tamo gde spomenici postaju ra-
zumljivi i gde imamo verodostojne pismene zabeleš-
ke«. To je odgovor jednog skupljača i uređivača poda-
taka. Nesumnjivo se tu pomešalo ono što se dogodilo
s onim što se dogodilo u krugu posmatranja dotičnog
istoriskog istraživanja. Mardonije je bio tučen kod
Plateje — zar je to prestalo biti istorija, ako posle
2000 godina neki naučnik o tome ništa ne zna? Zar je
život činjenica samo onda kad se o njemu govori u
knjigama?
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
Najznačajniji istoričar posle Rankea, Ed. Majer, 1
veli: »Istoriski je ono što deluje ili što je delovalo . . .
Jedan pojedinačni događaj koji je istorisko posmatra-
nje izdiglo iž beskrajne mase istovremenih događaja
postaje istoriski događaj tek istoriskim posma'tra-
njem«. To je rečeno potpuno po ukusu i duhu Heglo-
vom. Prvo: radi se o činjenicama a ne o našem slu-
čajnom znanju o njima. Nova slika istorije jeste baš
ono što nas namorava da primimo kao postojeće, u
velikim nizovima, one činjenice prvoga ranga o koji-
ma, u naučničkom smislu, nikada ništa nećemo znati.
Moramo se naučiti da računamo u velikom opsegu sa
onim što je nepoznato. I drugo: istine postoje za duh,
činjenice postoje samo u odnosu na život. Istorisko
posmatranje, po mome načinu izražavanja fiziognomič-
ki takt: to je odlučivanje krvi, poznavanje ljudi pro-
šireno na prošlost i na budućnost, urođena sposobnost
gledanja na ličnosti i situaciju, na ono što je događaj,
na ono što je bilo nužno, na ono što je moralo biti,
a ne gola naučna kritika i poznavanje podataka. Nauč-
no iskustvo dolazi u svakog pravog istoričara tek pos-
le, ili je sporedno. Ono dokazuje, sredstvima razume-
vanja i saopštavanja, još jednom i naširoko (i to za
budno biće) ono što je već bilo dokazano za biće u
jednom trenutku prosvetljenja.
Baš zato što je snaga faustovskog bića danas ob-
razovala jedan krug unutarnjih iskustava, kakav nisu
mogli steći nikada nijedan drugi čovek i nijedno dru-
go vreme, baš zato što za nas i najudaljeniji događaji
sve više i više dobijaju smisao i odnos koji nije mo-
gao postajati za sve druge pa i najbliže bližnje — baš
zato je danas postalo za nas istorijom, naime životom
u harmoniji sa našim životom, mnogo štošta što pre
sto godina nije bilo istorija. Za Tacita, revolucija Ti-
berija Graha, čije je podatke on možda »znao«, nema
više stvarnog značenja, ali ima, i još kako, za nas. Za
ispovednika islama, istorija monofizita i njihovih od-
nosa prema Muhamedovoj okolini ne znači bogzna šta;
a mi tu saznajemo još jednom razvitak engleskog pu-
ritanizma pod drugim uslovima. Za svetsko gledanje
jedne civilizacije, čije je poprište postala cela zemlja,
1
Zur Theorie und Methodik der Geschichte, Kl. Schr.
1910, najbolje delo filozofije istorije, koje je napisao jedan
protivnik svake filozofije.
 ŠPENGLER Propast Zapada
nema najzad više ničega ne-istoriskog. Shema stari-
-srednji-novi vek, kako ju je razumeo 19 vek, sadrža-
la je samo izbor opipljivih odnosa. A delovanje (koje
danas počinje) rano-kineske i meksikanske istorije na
nas — jeste delovanje finije, duhovni je vrste: mi tu
dobijamo iskustva o poslednjim nužnostima uopšte.
Mi tu upoznajemo sami sebe na drugom jednom život-
nom toku, kakvi smo, kakvi moramo biti i kakvi će-
mo biti; to je velika škola naše budućnosti. Mi koji
još imamo istoriju i koji istoriju gradimo, saznajemo
tu, na krajnjoj granici istoriskog ćovečanstva, šta is-
torija jeste. . da kome on pripada isto tako su za nas ravnodušne
Kada se dogodi bitka između dva crnačka pleme-
na u Sudanu, ili između Heruska i Hata u vreme Ce-
zarovo, ili, što je u suštini isto, između dva mravlja
naroda — onda je to samo jedan prizor žive prirode.
Ali, kada Herusci u 9-toj godini tuku Rimljane, ili As-
teci Tlaskalance, onda je to istorija. Tu je značajno
»kada«; tu je važan svaki decenij 'čak i svaka godina.
Tu se radi o napredovanju jednog velikog životnog
toka, u kome svaka odluka dobija rang epohe. Postoji
tu cilj kome hrli sve zbivanje, biće koje hoće da ispu-
ni svoje određenje, tempo, organsko trajanje, a ne sa-
mo jedno nepravilno »tamo-amo« Skita, Gala, Karai-
ba, čija su kretanja u pojedinostima isto tako bezna-
čajna kao i kretanja stada gazela u berberskoj kolo-
niji ili na nekoj stepi. To je zoološko zbivanje i spada
sasvim na drugu stranu: tu se ne radi o sudbini po-
jedinih naroda i gomila, već o sudbini toga i toga čo-
veka, te i te gazele, toga i toga mrava kao vrste. Pri-
mitivni čovek ima istoriju samo u biološkom smislu.
Sve preistorisko istraživanje svodi se na to da se tak-
va istorija pronađe. Sve veće upoznavanje sa vatrom,,
kamenim oruđima, metalima i mehaničkim zakonima
delovanja oružja — to je što jedino karakteriše
razviće tipa i mogućnosti koje u njemu počivaju. Ono
što se tim oružjem postiže u borbi između dva pleme-
na — sasvim je ravnodušno u okviru ove vrste istori-
je. Kameno doba i barok: to su dva stupnja starosti
u biću jednoga roda i jedne kulture, dakle dva orga-
nizma koji spadaju u domašaj dvaju iz osnova razli-
čitih situacija. Ja ovde protestujem protiv dve pret-
postavke koje su dosad upropašćavale svako istorisko
mišljenje: protiv pretpostavke krajnjeg cilja celokup-
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
nog ćovečanstva i protiv odricanja krajnjih ciljeva
uopšte. Život ima cilj. To je ispunjenje onoga što je
postavljeno njegovim rađanjem. Ali, pojedinačni čovek
svojim rođenjem pripada ili jednoj od visokih kultura
ili ljudskom tipu uopšte. Za njega ne postoji neka tre-
ća životna jedinica. A time je njegova sudbina ili u
okviru zoološke ili u okviru »svetske« istorije! »Isto-
riski čovek«, kako ja tu reč razumem, i kako su to
mislili uvek svi veliki istoričari, jeste čovek jedne kul-
ture koja je u iživljavanju. Pre nje, posle nje, van
nje — on je bez-istoriski. U tom slučaju sudbine naro-
kao i sudbina zemlje posmatrana ne u slici geologije
već u slici astronomije.
A iz toga sleduje sasma odlučna i ovde prvi put
utvrđena činjenica: da je čovek bez-istoriski ne samo
pre postanka jedne kulture, nego on to postaje ponovo
čim se jedna civilizacija izobrazi do svog punog i ko-
načnog oblika, čim je ona time završila razviće jedne
kulture, iscrpla poslednje mogućnosti jednog osmiš-
ljenog bića. Ono što mi vidimo u egipatskoj civiliza-
ciji počev od Seta I (1300), a u kineskoj, indiskoj i a-
rabljanskoj još i danas, to je opet jedno zoološko živ-
ljenje primitivnog doba — ma koliko se ono zavijalo
u produhovljene religiozne, filozofske, a najpre politič-
ke oblike. Da li u Babilonu sede Kosejci kao pusta
vojnička horda ili Persijanci kao fini naslednici; kada,
koliko i sa kakvim uspehom oni to čine: to je, gleda-
no iz Babilona, bez značaja. To sigurno nije bilo rav-
nodušno po udobnost stanovništva, ali se time ništa
nije izmenilo u činjenici da je duša tog sveta izumrla
i da zato svi ti događaji nisu imali dubljeg značenja.
Nova, strana ili domaća dinastija u Egiptu, revolucija
ili osvajanje u Kini, nov germanski narod u rimskom
carstvu — to spada u istoriju tla, kao i promena u
divljači ili promena mesta jednog ptičjeg jata. Ono što
je u pravoj istoriji viših ljudi uvek bilo na ceni, a što
je bilo u osnovi svih životinjskih pitanja o sili i vlasti,
pa i onda kada gonilac ili gonjeni nije ni najmanje
bio svestan simbolike svojih dela, namera i udesa —
to je bilo ostvarivanje nečeg duševnog, prevođenje ide-
je u živi istoriski oblik. To podjednako važi i za bor-
bu velikih stilskih pravaca u umetnosti (gotika i rene-
sansa), i između filozofa (stoičari i epikurejci), i izme-
 ŠPENGLER Propast Zapada
đu misli o državi (oligarhija i tiranija), i između priv-
rednih oblika (kapitalizam i socijalizam).
0 svemu tome nije više reč. Ono što preostaje, to
je borba o golu vlast, o animalnu korist po sebi. I dok
je pre čak i prividno najbezidejnija sila još na neki
način služila ideji, sada u kasnim civilizacijama čak i
najuverljiviji privid ideje jeste samo maska za čisto
zoološka pitanja o moći.
Ono što razlikuje indisku filozofiju pre i posle
Bude jeste, pre Bude, veliki pokret ka cilju postavlje-
nom sa indiskom dušom i u njoj, a posle njega ne-
prestano novo obrtanje i prevrtanje iste mislene sadr-
žine, koja time ne postaje dublja. Rešenja već postoje,
a menja se ukus u načinu njihovog izgovaranja. A isto
to vredi i za kinesko slikarstvo pre i posle Han-dina-
stije — poznavali ga mi ili ne poznavali — pa i o egi-
patskoj arhitekturi pre i posle početka Novog carstva.
Nije drukčije ni u tehnici. Zapadnjački pronalasci par-
ne mašine i elektriciteta primaju se među Kinezima
danas na isti način — i sa istim religioznim zazorom
— kao pre četiri hiljade godina bronza i plug, a još '
mnogo ranije vatra. I jedno i drugo se potpuno razli-
kuje duševno od pronalazaka koje su sami Kinezi
Džu-carstva učinili i koji su uvek značili epohu za nji-
hovu unutarnju istoriju. 1 Pre i posle kulture čitavi ve-
kovi ne igraju ni izdaleka onu ulogu koju igraju de-
ceniji a često i pojedine godine u kulturi, jer vremen-
ski otseci biologije postepeno opet dolaze do važnosti.
To je ono što ovim vrlo kasnim stanjima, a koja su
sama po sebi razumljiva za njihove nosioce, daje ka-
rakter onog svečanog trajanja koji su pravi ljudi kul-
ture (kao Herodot u Egiptu i počev od Marka Pola za-
padni Evropljani u Kini) zapažali sa čuđenjem, kada
su ga sravnjivali sa tempom sopstvenog razvića. To je
trajanje bezistoričnosti.
Zar se nije bitkom kod Akcija i sa pax Romana
završila antička istorija? Nema više velikih odluka u
koje se sabija unutarnji smisao čitave jedne kulture.
Počinju da vladaju nesmisao, zoologija. Postaje ravno-
dušno — za svet, ne za aktivne privatne ličnosti — da
1 nijim, pa -otuda i sve »večnijim« oblicima.
Japanac je pripadao ranije kineskoj, a danas pri-
pada još i zapadnjačkoj civilizaciji; japanska kultura u
pravom smislu reči ne postoji, japanski amerikanizam
ima se danas drukčije proceniti.
60
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
li će se jedan dagađaj svršiti ovako ili onako. Sva
velika pitanja politike rešena su kao što se uvek u
svima civilizacijama konačno i rešavaju: ne osećajući
više pitanja kao takva, ne pitajući više. Ne potraje
dugo pa se više i ne razume šta je stvarno ležalo u
osnovi problema pri ranijim katastrofama. Ono što se
na sebi ne doživljuje — ne doživljuje se ni na dru-
gima. Kada kasni Egipćani govore o vremenu Hiksa, a
kasni Kinezi o »vremenu borećih se država«, oni pro-
cenjuju spoljnu sliku po svom načinu življenja, koji
više ne poznaje zagonetaka. Oni tu vide samo borbe o
moć; oni ne vide da su se ti očajnički unutrašnji i spo-
ljašnji ratovi, u kojima su se pozivali stranci protiv sop-
stvenih sugrađana, vodili oko jedne ideje. Mi danas ra-
zumemo šta se dešavalo ubistvom Tib. Graha i Klodi-
ja u strahovitim naponima i pražnjenjima. To nismo
još mogli 1700, a 2200 nećemo to više ni razumeti. Isto
je to i sa onim Hijanom, napoleonovskom pojavom, za
koga su, kasnije, egipatski istoričari samo još našli
reč »kralj Hiksa«. Da nisu došli Germani, možda bi
rimski istorijopis, posle hiljadu godina, načinio od
Graha, Marija, Sule i Cicerona nekakvu dinastiju koju
je srušio Cezar.
Uporedimo smrt Tib. Graha sa smrću Neronovom
kada je u Rim stigla vest o Galbinom ustanku, ili po-
bedu Sule nad pristalicama Marijevim sa pobedom
Septimija Severa nad Pescenijem Nigerom. Da li bi
suprotni rezultat u drugom slučaju išta izmenio u ho-
du carskog vremena? Daleko su otišli. Momzen i Ed.
Majer 1 kad čine brižljivu razliku između »monarhije«
Cezarove i »principata« Pompejevog ili Avgustovog. To
su sada prazne državnopravne formule; još pre pe-
deset godina to bi bila suprotnost dveju ideja. Kada
su Vindeks i Galba, 68, hteli da vaspostave »republi-
ku«, oni su se igrali jednim pojmom u jedno vreme za
koje nisu više postojali pojmovi prave simbolike. Bilo
je samo još u pitanju u čije će ruke pasti čisto ma-
terijalna vlast. Sve crnački je borbe oko cezarske titule
mogle su se produžavati još stolećima, u sve primitiv-
1
Casars Monarchie unci das Principat des Pompe-
jus1918, S. 501 ff.
ŠPENGLER Propast Zapada
TREĆI DEO
Ta stanovišta nemaju više dušu. Otuda ona ne
mogu više imati sopstvenu istoriju. Ona mogu najviše ODNOSI IZMEĐU KULTURA
dobiti značenje objekta U istoriji tuđe kulture: i taj
strani život isključivo određuje, polazeći od sebe, dub-
lji smisao toga odnosa. Ono što još deluje kao neka
istorija uopšte na tlu starih civilizacija — nije hod
događaja ukoliko čovek toga tla sam u njima učes-
tvuje, nego ukoliko drugi to čine. A time je skupni fe-
nomen »svetske istorije« pokazao opet svoja dva ele-
menta: životne tokove velikih kultura i odnose među
njima.

12
Iako su njihovi odnosi drugo, a same kulture pr-
vo, ipak moderno istorisko mišljenje sudi obrnuto.
Ukoliko manje poznaje prave životne tokove od kojih
se sastoji prividno jedinstvo svetskog zbivanja, utoli-
ko revnosni je ono traži život u tkivu odnosa i utoliko
ih manje i razume. Kako li je bogata psihologija ovog
traženja, odbijanja, biranja, preinačavanja, zavođenja,
prodiranja, nuđenja — i to kako između kultura koje
se neposredno dodiruju, obožavaju, bore, tako i izme-
đu' jedne žive kulture i oblikovnog sveta mrtve čiji os-
taci još vidljivo stoje na tlu! A kako su uske i hude
pretstave koje, nasuprot tome, istoričar vezuje sa re-
či ma: uticaj, produženje, nastavljanje!
To je pravi 19 vek. Samo se još vidi lanac uzroka
i posledica. Sve »sleduje«, ništa nije izvorno. Zato što
se formalni elementi površine starijih kultura svuda
nalaze u mlađih — oni su i »dalje delovali«, pa kada
se sastavi niz takvih uticaja, onda se veruje da se uči-
nilo ono »pravo«.
U osnovi ovog načina posmatranja leži slika os-
mišljeno-jeđinstvene istorije ćovečanstva — kako su
je nekada sagledali veliki gotičari. Tada se videlo ka-
ko se na zemlji ljudi i narodi menjaju a ideje ostaju.
Utisak te slike bio je moćan, pa se još ni danas nije
izgubio. Prvobitno, to beše plan koji je Bog hteo s
ljudskim rodom: pa i kasnije su se stvari još mogle
tako gledati, dokle god je preovlađivala shema stari —
srednji — novi vek i dokle god se primećivalo samo
ono što je prividno trajno, a ne ono što se stvarno
menja. Međutim, naš pogled je postao drugi, hladniji

63
 ŠPENGLER Propast Zapada
i širi, i naše znanje je odavno prekoračilo granice te
sheme. Ko i danas još tako gleda, na lažnoj je strani.
Ne »utiče« ono što je već stvoreno, nego ono što se
stvara — to »prima«. Meša se biće uopšte i budno bi-
će,' život i sredstva kojima se on izražava. Teorisko
mišljenje, koje je i samo čisto budno biće, svuda vidi
kako se pokreću teoriska jedinstva. To je čisto faus-
tovsko-dinamički. Ni u jednoj drugoj kulturi nisu lju-
di pretstavljali istoriju tako. Grk, sa svojim potpuno
telesnim razumevanjem sveta, ne binikada pratio po
njihovim »uticajima« gola izražajna jedinstva kao što
su »antička drama« ili »egipatska umetnost«.
Prvo je, da se jedan sistem izražajnih oblika ozna-
či nekim imenom. Time se pred očima izdvaja jedan
kompleks odnosa. Ne potraje dugo, pa se pod imenom
zamisli biće, a pod odnosom uticaj. Ko danas govori o
gičkoj filozofiji, budizmu, sholastici, taj na neki način
misli na nešto živo, neku jedinicu sile koja je porasla
i osilila se, pa sada ovlađuje ljudima, potčiniava sebi
njihovo budno biće, i biće uopšte, te ih najzad primo-
rava da i dalje deluju u životnom pravcu toga bića. -
To je savršena mitologija, i karakteristično je da ljudi
zapadnjačke kulture, čiji mit ima još poviše demona
te vrste (»elektricitet uopšte«, »energija položaja uop-
šte«), žive sa ovom slikom i u njoj.
Ustvari, ti sistemi postoje samo u ljudskom bud-
nom biću, i to kao vrste aktivnosti. Religija, nauka,
umetnost, to su aktivnosti budnog bića kojima leži u
osnovi biće uopšte. Verovanje, razmišljanje, oblikova-
nje, i sve ono što se zahteva kao vidljiva aktivnost
ovih nevidljivih aktivnosti: podnašanje žrtava, molit-
ve, fizikalni opit, rad na kipu, formiranjei iskustava u
saopštljive reči — jesu aktivnosti budnog bića, i ništa
drugo. Ostali ljudi vide od toga samo ono što je vid-
ljivo i čuju samo reči. Oni pri tome doživljuju u sebi
nešto o čijem odnosu prema onome što je tvorac toga
u sebi doživeo oni sebi ne mogu dati računa. Vidimo
jedan oblik, ali ne znamo ono što je taj oblik proizvelo
u duši drugoga. Možemo samo verovati nešto o tome,
i verujemo u to, stavljajući u nj svoju sopstvenu du-
šu. Ma koliko se jasnim rečima objavljivala jedna reli-
gija — to su reći, i slušalac unosi u njih svoj smisao. •
Ma koliko živo delovao umetnik svojim tonovima i bo-
4
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
jama, posmatrač u njima vidi i čuje samo sebe sama.
Ako to ne može, za njega je delo beznačajno. Izvanred-
no redak i sasvim moderan dar ponekih ektremno isto-
riskih ljudi »da se stave u druge«, ovde ne dolazi u
pitanje. Germanac koga je obratio Bonifacije ne stiv-
Ija se u duh misionara. Ona prolećna jeza koja je tada
prožimala sav mladi svet Severa nije značila ništa dru-
go no da je svak, iznenada, obraćenjem našao jezik za
svoju sopstvenu religioznost. Oči u deteta se zasvetle
kada mu se imenuje predmet koji drži u ruci. Tako je
i ovde bilo.
Ne putuju, dakle, mikrokosmičke jedinice, nego ih
kosmičke biraju i prisvijaju. Kada bi bilo drukče, ka-
da bi ti sistemi bili stvarna bića koja mogu da dela ju
— jer je »uticaj« organska aktivnost — slika istorije
bila bi sasvim drukčija. Valja pogledati kako svaki,
odrasli čovek i svaka živa kultura stalno imaju oko
sebe bezbrojne hiljade mogućih uticaja, od kojih se
vrlo malo njih, kao takvi, dopuštaju, a velika većina
ne. Ko vrši izbor: dela ili ljudi?
Istoričar koji lovi kauzalne nizove računa samo
one uticaje koji su tu; šta je sa računom o onim dru-
gima? Psihologiji pozitivnih pripada i psihologija »ne-
gativnih« uticaja. Baš bi to i bio zadatak, izvanredno
plodonosan i odlučan za celo pitanje, zadatak na koji
se još niko osmelio nije. Ako se on obiđe, nastaje iz
temelja lažna slika svetskoistoriskog zbivanja koje te-
če i u kome se ništa ne gubi. — Dve kulture mogu se
dodirivati od čoveka na čoveka, ili može čovek jedne
videti mrtvi oblikovni svet druge u njegovim saopštlji-
vim ostacima. U svakom slučaju jedino je čovek akti-
van. Delu koje je već postalo jednoga čoveka može
onaj drugi dati dušu samo iz sebe sama. Time ono de-
lo postaje njegova unutarnja svojina, njegovo delo i
deo njega samoga. Nije »budizam« doputovao iz Indi-
je u Kinu, nego su Kinezi primili jedan deo iz riznice
pretstava indiskoga budista i od tog dela načinili novu
vrstu religioznog izražaja, koja je isključivo za Kineze
nešto značila. Ne radi se nikada o prvobitnom smislu
oblika, nego jedino o samome obliku u kome je ak-
tivno osećanje i razumevanje posmatrača otkrilo mo-
gućnost za sopstveno stvaranje. Značenja su nepreno-
šljiva. Ničim se ne može umanjiti duboka duševna
usamljenost koja se nalazi između bića dva čoveka raz-
 ŠPENGLER Propast Zapada
ličite vrste. Ma koliko se tada Indijci i Kinezi osećali
zajedničari u budizmu, ipak su zalo oni unutarnje
bili udaljeni. Iste su reči, isti običaji, isti znaci — ali
dve različne duše koje idu svaka svojim sopstvenim
putem.
Mogu se u tome pogledu ispitati sve kulture, pa će
se svuda potvrditi da je, namesto prividnog daljeg tra-
janja ranijeg stvaranja u kasnijem, uvek mlađe biće
bilo ono koje je načinilo sasvim neznatan broj odnosa
prema starijem biću, i to ne pazeći na prvobitno zna-
čenje onoga što je time dobilo za sebe. Kako je sa
»večnim tekovinama« u filozofiji i nauci? Neprestano
smo primorani da slušamo o tome koliko još mnogo
qd grčke filozofije živi i danas. Ali to je samo fraza,
pri kojoj se ne postavlja temeljno ono što je prvo
magiski, pa onda faustovski čovek, u dubokoj mudro-
sti neslomljenih instinkata, odbio, što nije ni primetio
ili što je planski drukčije razumeo, iako je zadržao
formule. Ovde se vara naivno verovanje naučničkog
oduševljenja. Ta bi lista ispala isuviše duga i učinila
bi da ona druga potpuno iščezne. Mi obično prelazimo,
kao preko nebitnih zabluda, preko stvari kao što su
Demokritova teorija o sličicama, vrlo telesni svet Pla-
tonovih ideja, pedeset i dve loptine ljuske Aristotelova
sveta. To znači: hoćemo bolje da znamo mišljenje po-
kojnika, no oni sami. To su sve bitne istine — samo
ne za nas. Ono što mi uistini, i samo spoljašnje, ima-
mo od grčke filozofije — toliko je koliko i ništa! Bu-
dimo pošteni i saslušajmo reči starih mislilaca: nema
nijedne rečenice Heraklitove, Demokritove, Platonove
koja bi bila za nas istina — ako je ne bismo prvo
»udesili«. Pa šta smo mi primili od metode, pojma,
namere, sredstava grčke nauke, da i ne govorimo o os-
novnim rečima uopšte nerazumjivim? Pa Renesans je
bio svakako potpunce pod »uticajem« antičke umet
nosti? A šta je sa oblikom đorskog hrama, sa jonskim
stubom, sa odnosom stuba i greda, sa izborom boja,
sa obradom pozadine i perspektivom slika, sa načeli-
ma figuralriog grupisanja, sa slikom na vazi, sa moza-
ikom, sa enkaustikom, sa tektonikom statue, sa pro-
porcijama Lizipovim? Zašto sve to nije izvršilo uticaj?
Zato što je unaprecl bilo utvrđeno ono što se
htelo izraziti, pa se dakle od mrtve sadržine, koju se
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
imalo pred sobom, videlo odista samo ono malo što
se želelo, i to onako kako se želelo, naime u pravcu
sopstvene namere a ne u pravcu namere tvorca, o ko-
joj nikada nijedna živa umetnost nije ozbiljno ni raz-
mišljala. Valja pratiti korak po korak »uticaj« egipat-
ske plastike na rano-grčku pa da se konačno uvidi da
uticaj a uopšte nije ni bilo, nego da je grčka oblikovna
volja od onih starih umetničkih sadržina pozajmila ne-
koliko oznaka, lcoje bi, i bez njih, na neki način našla.
Oko antičkog tla stvarali su i radili Egipćani, Krićani,
Babilonjani, Asirci, Hetiti, Percijanci, Feničani, a Grci
su poznavali njihova mnogobrojna dela, građevine, or-
namentom umetnička dela, državne oblike, vrste pisma,
nauke — pa šta je od svega toga antička duša prisvo-
jila kao sredstvo za sopstveni izražaj? Ponavljam: uvek
ljudi vide samo one odnose koji su prihvaćeni. A šta
sve nije prihvaćeno? Zašto se, na primer, ne nalaze me-
đu primljenim oblicima: egipatske piramide, piloni,
obelisci, hijeroglifsko i klinasto pismo? Šta nije primi-
la gotička umetnost, gotička misao, u Bizantu, na ma-
varskom Istoku, u Španiji i Siciliji? Ne možemo do-
voljno visoko oceniti onu savini nesvesnu mudrost u
izboru i u isto tako odlučnom preinačavanju. Svaki
odnos koji je bio prihvaćen — ne samo da je izuzetak,
već je i jedan nesporazum i unutarnja snaga jednog
bića možda se nigde ne ispoljava tako jasno kao u toj
veštini planskog nerazumevanja. Ukoliko se glasnije
hvale principi tuđe misli, utoliko se, sigurno, menja
temeljnije njihov smisao. Pođimo jednom tačno za
pohvalom Platona na Zapadu! Počev od Bernarda
Šartra i Marsilija Fičina pa sve do Getea i Šelingai
Ukoliko se poniznije prima strana religija, utoliko sa-
vršenije je ona već primila oblik nove duše. Valjalo
bi jednom odista napisati istoriju o »tri Aristotela«,
naime o grčkom, arabljanskom i gotičkom — koji ne-
maju zajednički nijedan pojam, nijednu misao. Ili is-
toriju preobraženja magiskog hrišćanstva u faustov-
sko! Mi slušamo i učimo da je ovu religiju, neizme-
njenu u suštini, crkva proširila po ćelom Zapadu. Us-
tvari, magiski čovek razvio je iz cele dubine svoje dua-
lističke svesti o svetu jezik svoga religioznog budnog
bića, koji mi zovemo hrišćanstvo »uopšte«. Ono što se
od tog doživljaja moglo saopštiti: reči, formule, običa-
je, uzeo je' čovek kasno-antičke civilizacije kao sred-
ŠPENGLER Propast Zapada
stvo za svoju. religioznu potrebu; sa čoveka na čoveka
stigao je taj oblikovni jezik do Germana zapadnjačke
predkulture, uvek isti po zvuku reči, a po značenjima
uvek nešto drugo. Nikada se ljudi ne bi usudili da
popravljaju prvobitno značenje svetih reči, ali oni to
značenje nisu ni poznavali. Ko sumnja u to, neka os-
motri ideju blagodati, kako je ona upravljena u Avgu-
stina, u daulističkom smislu, na supstancu u čoveku,
a u Kalvina, u dinamičkom smislu, na volju u čoveku.
Jli onu nama jedva razumljivu magisku prestavu o
»consensus^u 1 , koja pretpostavlja u svakom čoveku
dah (»pneuma«) kao istek božanske pneume, pa prema
tome u složnom mnenju pozvanih nalazi neposrednu
božansku istinu. Na toj izvesnosti počiva dostojanstvo
rano-hrišćanskih. saborskih odluka kao i naučna meto-
da koja još i danas vlada u svetu islama. A kako čovek
Zapada to nije pojmio, to su koncili kasno-gotičkog do-
ba za nj bili neka vrsta parlamenta, koji bi imao da
ograniči duhovnu slobodu kretanja papstva. Tako se
shvatila ideja o koncilima još u 15 veku — setimo se
IConstance i Bazela, Savonarole i Lutera — i ona je
konačno morala da iščezne kao frivolna i besmislena
pred mišlju o papskoj nepogrešivosti. Ili opštu rano-
-arabljansku misao o vaskrsavanju mesa, koja takođe
pretpostavlja pretstavu o božanskoj i ljudskoj pneumi.
Antički čovek je smatrao da duša nekako postaje sa
njime kao oblik i smisao tela. U grčkoj misli o tom se
jedva i govori. Takvo ćutanje može imati dva razloga:
ili se ta misao ne poznaje, ili se ona sama po sebi tako
razume da i ne dolazi do svesti kao problem. Ovde
je to slučaj. Isto tako za arabljanskog čoveka samo se
po sebi razume da se njegov dah (pneuma) naselio u
njegovom telu kao istek iz božanske »pneume«. Iz toga
sleduje da nešto mora biti tu kad o strašnom sudu
treba da se ponovo digne ljudski duh; otuda vaskrs
s'k vskpcOv, iz lešina. To je u dubini svojoj potpuno
nerazumljivo za zapadnjičko osećanje sveta. U zvuk
reči u svetom učenju nije se sumnjalo, ali mu se, i
nesvesno, u visoko duhovnih katolika, i vrlo jasno u
Lutera, podmetnuo sasvim drugi smisao, koji mi da-
nas obeležavamo reč ju »besmrtnost« tj. nastavljanje
trajanja duše kao čistog dinamičnog centra za sve ve-
1 1
Arabljanski: idžma.
\ PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
kove. Da su Pavle ili Avgustin mogli upoznati naše
pretstave o hrišćanstvu, oni bi sve te knjige, sve te
dogme i pojmove odbacili kao potpuno nerazumljive
i jeretičke.
Kao najjači primer sistema koji je u svojim os-
novnim crtama putovao kroz dve hiljade godina pri-
vidno neizmenjen, dok je ustvari prošao u tri kulta
kroz tri potpuna razvića koja su svaki put imala pot-
puno drugo značenje — dajem ovde istoriju rimskog
prava.
13
Antičko pravo je pravo koje stvaraju građani za
građane. Ono pretpostavlja polis kao državni oblik ko-
ji se sam po sebi razume. Tek iz tog osnovnog oblika
javnoga bića, opet kao nešto što je samo po sebi ra-
zumljivo, rezultira pojam persone kao čoveka koji je
identičan, po svojoj skupnosti, sa telom {Scbiia) države 1 .
Celokupno antičko pravo razvilo se iz te formalne či-
njenice antičkog osećanja sveta.
Persona je, dakle, specifično antički pojam, koji
ima smisao i važenje samo u toj jednoj kulturi. Poje-
dinačna persona jeste telo {5tipa) koje pripada sadr-
žim polisa. Pravo polisa odnosi se samo na njega. To
pravo idući na niže prelazi u pravo o stvarima (granicu
čini pravni odnos roba, koji je telo ali nije persona!),
a idući na više u božansko pravo (granicu čini heroj,
koji je od persone postao božanstvo i sada pravno
ima pravo na kult, kao u grčkim gradovima Lizander
i Aleksandar, a kasnije u Rimu carevi koji su uzdig-
nuti do »divi«). Na osnovu te antičke misli koja se u
tom pravcu sve jasnije razvija, možemo objasniti i
onaj pojam »capitis deminutio media«, koji je za za-
padnjačkog čoveka potpuno stran. Mi možemo zami-
sliti da se jednoj ličnosti u našem smislu oduzmu iz-
vesna ili sva prava; a antički čovek takvom kaznom
prestaje biti persona, iako telesno i dalje živi. Speci-
fično antički pojam stvari, res, može se shvatiti tek
kao suprotnost tome pojmu persone, kao njen objekt.
%
Pošto je antička religija potpuno državna, to nema
nikakve razlike u stvaranju prava: i božansko pravo
R. Hirzel, Die Person, 1914, S. 17.
ŠPENGLER Propast Zapada
i pravo o stvarima stvaraju građani. Stvari i bogovi su
u tačno uređenom odnosu prema personama. Za an-
tičko pravo je od odlučne važnosti što se ono rađa iz
neposrednog javnog iskustva, i to ne iz profesionalnog
iskustva sudije, već iz praktično-opšteg iskustva čove-
ka. koji zauzima značajno mesto u političko-privrednom
životu. Ko je u Rimu pravio činovničku karijeru, taj je
nužnim načinom postajao pravnik, vojskovođa, admini-
strativni šef i finansiski činovnik. Kao pretor izricao
je pravdu, pošto je prethodno stekao veliko iskustvo
u sasvim drugim oblastima. Sudija kao stalež, koji
se za taj jedan posao obrazuje stručno i čak teoriski,
antici je savršeno nepoznat. To je odredila u svom du-
hu tek cela kasnija nauka o pravu. Rimljani nisu u
tom bili ni sistematičan, ni istoričari, ni teoretičari,
ne^o jedino sjajni praktičari. Njihova jurisprudencija
jeste iskustvena nauka o pojedinačnim slučajevima,
produhovljena tehnika a ne zgrada apstrakcija 1 .
Kada se grčko i rimsko pravo suprostave kao dve
količine istoga reda, đobija se lažna slika. Rimsko pra-
vo je bilo po ćelom svom razvitku pojedinačno grad-
sko pravo među stotinama takvih, a grčko pravo kao
jedinstvo nije ni postojalo. Što su gradovi koji su grčki
govorili često stvarali vrlo slična prava, to ništa ne
menja činjenicu da je svaki grad imao svoje sopstveno
pravo. Nikada se nije pojavila misao o nekom opštem
dorskom ili čak helenskom zakonodavstvu. Takve pret-
stave bile su potpuno tuđe antičkoj misli. Rimsko ius
civile važilo je samo za kvirite; stranci, robovi, ceo
svet izvan grada nije dolazio u obzir, dok se već u
»Saksonskom ogledalu« duboko oseća misao: da ustva-
ri može biti samo jedno pravo. Do u kasno carsko do-
ba postojala je u Rimu stroga razlika između ius civile
za građane i ius gentium (nešto sasvim drukčije od
našeg -međunarodnog prava) za »one druge« koji su
boravili u sferi rimske moći kao objekti rimskog izri-
canja prava. Rimsko pravo, ne svojom unutarnjom
nadmoćnošću, već prvo političkim uspehom pa onda
time što je ono jedino imalo praktično iskustvo veli-
kog stila, istaklo se na čelo samo zato što je Rimu us-
pelo da kao pojedinačni grad ovlada antičkom imperi-
1
L. Wenger, Das Recht der Griechen und Romer, 1914,
S. 170; R. V. Mayr, Rdmische Recht sgeschichte, II, 1, S. 87.
70
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
jom (što bi pod drugim nekim razvićem bilo moguće
i Aleksandriji). Stvaranje opšteg antičkog prava hele-
nističkog stila — ako se tako može nazvati srodni
duh mnogih pojedinačnih prava — pada u vreme kada
je Rim bio politička veličina trećeg reda. A kad je rim-
sko pravo počelo da uzima na se veličanstvene oblike
— beše to samo jedan vid činjenice da je rimski duh
zagospodario helenizmom: stvaranje antičkog kasnog
prava prelazi sa helenizma na Rim i, time, sa jedne
sume državica-gradova (koje su uz to bile pritisnute
činjenicom da nijedna od njih nije imala stvarne moći)
na jednu jedinu državu-grad, čija se sva delatnost ko-
načno trošila na vršenje te stvarne moći. Zato nije
došlo do stvaranja pravne nauke na grčkom jeziku. Ka-
da je antika stupila u stadij u kome je bila zrela za
ovu nauku, poslednju od svih, postojao je samo još
jedan grad koji je davao pravo, jedini koji je praktič-
ki dolazio u obzir za davanje prava.
Ne pazi se, dakle, dovoljno na to da se, kad je reč
o grčkom i rimskom pravu, ne radi o jednom »napo-
redo« nego o jednom sledovanju. Rimsko pravo je
najmlađe, ono pretpostavlja druga prava sa njihovim
dugim iskustvima 1 i bilo je izobraženo po uzoru na ta
ranija — kasno i vrlo brzo. Važno je da je cvetno do-
ba stoičke filozofije, koja je duboko uticala na pravnu
misao, došlo posle cvetnog doba grčkog stvaranja pra-
va, a prethodilo rimskom.
14
Ali to izobražavanje dešavalo se u mišljenju jedne
ekstremno ne-istoriske vrste ljudi. 'CJsled toga je anti-
čko pravo isključivo pravo dana, čak pravo trenutka.
Ono se stvara, po ideji, u svakom pojedinačnom slu-
čaju za taj slučaj; čim se taj slučaj reši, prestaje biti
pravo. Antičkom smislu za sadašnjicu protivrečilo bi
važenje tog prava i za buduće povode.
Na početku svoje zvanične godine, rimski pretor
izdaje edikt, saopštavajući pravne propise po kojima
1
»Zavisnost« antičkog prava od egipatskog može se
još i ustanoviti: veletrgovac Solon pozajmio je u svom aus-
tičkom pravnom stvaranju odredbe egipatskog zakonodav-
stva o dužničkom ropstvu, obligacionom pravu, bežanju
od rada i nezaposlenosti, Diodor I, 77, 79, 94.
ŠPENGLER Propast Zapada
namerava postupati, ali njegov naslednik nije niukoli-
ko vezan za njih. Pa čak ni ovo ograničenje važećeg
prava na jednu godinu ne odgovara stvarnome traja-
nju. Šta više, pretor formuliše u svakom pojedinačnom
slučaju konkretni pravni propis za presudu koju će
doneti porotnici (osobito posle »lex Aebutia«), propis
po kome mora biti izrečena ta presuda i samo ta
jedna presuda. Time on, u najstrožijem smislu reči,
stvara »sadanje pravo« bez ikakvog trajanja 2 .
Prividno slična ali po smislu sasvim druga, i baš
stoga kadra da otkrije duboki jaz između antičkog i
zapadnjačkog prava, jeste genijalna, prava germanska
crta u engleskom pravu: pravnostvaralačka moć sudi-
je. On ima da primeni pravo koje, po ideji, večno važi.
Već primenu postojećih zakona u sudskom postupku
(njihov cilj tek se pojavljuje u njihovoj uredbi) taj su-
dija može regulisati po sopstvenom nahođenju svojim
»rules«, propisima za izvođenje, koji sa pomenutorn
pretorskom pismenom formulom nemaju ničeg zajed-
ničkog. A zaključi li on da u jednom pojedinačnom slu-
čaju postoji činjenički materijal za koji se u važećem
pravu pokazala praznina, on tu prazninu može odmah
popuniti i tako, usred procesa, stvoriti novo pravo,
koje (pretpostaviv odobrenje sudskog staleža u pot-
puno određenim oblicima) od tada dobija trajno pos-
tojanje. A baš to je ne-antjčki u najvećoj meri. U Rimu
se postepeno obrazuje materijal propisa koji se, po is-
kustvu a ne zato; što mu se daje moć za budućnost,
ponavlja u primeni, u neku ruku se nanovo stvara,
samo zato što tok života u jednom dobu bitno ostaje
neizmenjen, pa se dakle najvažnije pravne situacije ne-
prestano ponavljaju. Suma ovih propisa, ne sistem ne-
go zbirka, stvara sada »pravo«, kakvo kasnije nalazimo
u ediktalnom zakonodastvu pretora; bitne sastojke
toga prava prima jedan pretor od drugoga iz razloga
celishodnosti.
U antičkoj pravnoj misli iskustvo znači dakle ne-
što drugo nego u nas: ne pregled nad masom zakona
koja je bez praznina, kojom se predviđaju svi mogući
slučajevi, i ne vršenje primene tih zakona, nego zna-
nje o tome da se izvesne sudske situacije stalno ponav-
2
L. Wenger, Recht der Griechen und Romer, S. 166, f.
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište '
ljaju, tako da možemo sebi uštedeti trud da nepresta-
no i nanovo formiramo pravo za te situacije.
Pravi antički oblik, u koji se polagano sakuplja
zakonska materija, jeste dakle sabiranje, koje se vrši
samo pd sebe, pojedinačnih »nomoi«, »leges«, »edicta«,
kao ono u vreme pretorskog zvaničnog prava u Rimu.
Sva takozvana zakonodavstva Solona, Haronde, XII
tablica, nisu ništa drugo do prigodna skupljanja onih
edikata koji su se pokazali upotrebljivima. Gortinovo
pravo, otprilike istovremeno sa XII tablica, pretstavlja
grupu novela uz stariju zbirku. Svaki novoosnovani
grad uskoro bi sastavio takvu jednu zbirku, pri čemu se
uvlačilo mnogo diletantizma. Tako se Aristofan u Pti-
cama rugao fabrikantima zakona. Nema nigde ni go-
vora o kakvom sistemu, a još manje o kakvoj nameri
da se pravo utvrdi za dugo vreme.
Na Zapadu, kao najjača suprotnost tome, postoji,
težnja da se, unapred, celokupna živa pravna materija
svede na jedno skupno delo, klasifikovano i iscrpno, u
kome će unapred biti odlučen svaki slučaj koji se
uopšte može zamisliti u budućnosti. Celo zapadnjačko
pravo stvara se za budućnost, celo antičko za trenutak.
Izgleda da tome protivreči činjenica što su stvar-
no postojala antička zakonska dela, koja su stvorili
pozvani, i to radi trajne primene. Mi, svakako, baš ni-
šta ne znamo o rano-antičkom pravu (1100——700); a si-
gurno je da nisu bila zabeležena seljačka i rano-grad-
s.ka običajna prava, nasuprot zabeleženima iz gotičkog
i r ano-arabljanskog vremena (»saksonsko ogledalo«,
sirska knjiga prava). Najstariji sloj, za koji još može-
mo saznati, čine zbirke postale počev od 700, koje su
pripisivane mitskim ili polumitskim ličnostima: Likur-
gu, Zaleuku, Harondi, Drakonu 1 i nekim rimskim kra-
ljevima 2 . One su postojale, to rezultira iz oblika skaskc,
ali Grcima iz persiskog vremena nisu bili poznati ni
njihovi pravi tvorci, ni pravi procesi kodifikacije, ni
prvobitna sadržina.
1
Beloch, Griechische Geschichte, I, S. 350.
2
Iza kojih stoji ctruščansko pravo, pra-oblik staro-,
rimsko 9. Rim je bio etruščanski grad.
/ v
V 73
 ŠPENGLER Propast Zapada
Drugi sloj, koji odgovara Justinijanovom kodeksu,
recepciji rimskog prava u Nemačkoj, vezuje se za ime-
na Solomona (600), Pitaka (550) i druga. To su već
izobražena prava gradskog duha. Označavana su kao
politeia, nomos, nasuprot starim imenima thesmoi, ili
rhetrai3. Mi dakle stvarno poznajemo samo istoriju
kasno-antičkog prava. Otkud sad ove iznenadne kodi-
fikacije? Pogled bačen na njihova imena već nas uči da
se pri tim procesima na kraju krajeva uopšte i ne
radi o pravu, koje valja napisati kao rezultat čistih is-
kustava, nego o odlukama po pitanjima političke vla-
sti i moći.
Velika je zabluda poverovati da uopšte može pos-
tojati neko pravo koje kao da lebdi iznad stvari, pot-
puno nezavisno od političko-privrednih interesa. Mi ga
možemo sebi pretstaviti; ljudi koji pretstavljanje poli-
tičkih mogućnosti smatraju za političku aktivnost uvek
su. ga tako sebi i pretpostavljali. Ali to niukoliko ne
menja činjenicu da takvo pravo apstraktnog porekla
ne postoji u istorijskoj stvarnosti. Svako pravo sadrži
u apstrahovanom obliku, sliku sveta svojih tvoraca, a
svaka istoriska slika sveta sadrži političko-privrednu
tendenciju, koja ne zavisi od toga šta ovaj ili onaj o
njoj teoriski misli, v.eć od toga šta praktički hoće
onaj stalež' koji ima u rukama stvarnu moć, te time i
"stvaranje prava. Svako pravo stvorio je pojedinačni
stalež u ime opštosti. Anatol Franc je jednom kazao
»da naše pravo, sa jednom veličanstvenom jednakošću,
zabranjuje i bogatašima i siromasima da kradu hleb.
i da prose po ulicama«. Bez sumnje, to je pravičnost
jednih. A »drugi« • će stalno pokušavati da mesto toga
sprovedu pravo iz svoje životne perspektive — kao je-
dino pravično. Ona zakonodavstva, dakle, sva su sku-
pa politički akti, i to stranačko-politički. Ona sadrže
ili, kao ono demokratsko Solonovo, ustav (politeia) u
vezi sa privatnim pravom (nomoi) istoga duha, ili kao
3
Busolt, Griechische Staatskunde,- S. 528.
4
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
ona oligarhiska, Drakonovo i decemvira 1 , pretpostav-
ljaju jedan ustav (politeia) koji treba učvrstiti privat-
nim pravom. Tek su zapadnjački istoričari, naviknuti
na svoja trajna prava, potceniti ovu vezu. Antički čo-
vek znao je vrlo dobro šta se tu radi. Tvorevina de-
cemvira bila je u Rimu poslednje pravo čisto patrici-
skog duha. Tacit ga označava kao kraj pravičnog prava
(jinis aequi iuris, Ann. III, 27). Jer, isto onako kako se,
posle pada decemvira ; pojavljuje sa jasnom simboli-
kom desetobroj tribuna, tako se protiv »ius« iz XII
tablica, i protiv ustava koji je u temelju njegovom,
diže lagani podrivajući rad lex rogata, narodnog pra-
va, koje rimskom upornošću teži onome Što je Solon
izvršio jednim jedinim činom protiv Drakonova dela, -
-arpcog no\iTaia, pravnog ideala atičkć oligarhije. Dra-
kon i Solon bili su tada bojni pokliči u dugoj borbi
između oligarhije i demosa. U Rimu su to bile institu-
cije senata i tribunata. Spartanski ustav (»Likurg«) ni-
je samo pretstavl jao i izlagao ideal Drakona i dvanaest
tablica, već ga se i držao. Oba kralja prelaze, kada se
uporede blisko srodni odnosi, postepeno sa položaja
tarkvinskih tirana na položaj tribuna grahovskog ko-
va: pad poslednjeg tarkvinca ili postavljanje decemvira
(koje je na neki način bilo državni udar protiv. tri-
bunata i njegovih težnji) odgovara otprilike propasti
Kleomena (488) i Pauzanije (470); a revolucija Agisa III
i Kleomena III (oko 240) odgovara aktivnosti K. Flami-
nija (koja je počela nekoliko godina kasnije), pri čemu
kraljevi nisu nikada postigli značajnijih uspeha protiv
efora, koji odgovaraju senatskoj stranci.
1
Ono što je za nas istoriski važno u pravu i/ XII
tablica nije tobožnja sadržina, od koje se u Ciceronovo
vreme nije mogao ni jedan pravi stav sačuvati, nego po-
litički čin same kodifikacije, čija težnja odgovara padu
tarkvinske tiranije prouzrokovanom od senatske oligar-
hije; težnja je bila, nesumljivo, da se osigura za budućnost.
taj uspeh kome je pretila opasnost. Tekst, koji su dečaci
u Cezarovo doba učili napamet, imao je verovatno istu
sudbu kao i konzulska lista starijeg vremena, u koju su
unošeni, ime po ime, rodovi koji su mnogo kasnije dos-
peli do bogatstva i uticaja. U novije doba osporavaju Pais
i Lambert celo ovo zakonodavstvo; oni mogu imati pravo
u pogledu na XII tablica, ukoliko u njima treba da je
stajalo ono što je kasnije važilo kao njihova sadržina; ali
nemaju prava u pogledu na političko zbivanje oko 450.
ŠPENGLER Propast Zapada
Međutim je Rim postao veliki grad u. smislu an-
tičkog kasnog .vremena. Seljačke instinkte potiskuje
sve više gradska inteligencaja. Prema tome, u prav-
nom stvaranju pojavljuje se, otprilike oko 350, pored
narodnog prava (lex rogata,) zvanično pravo pretora
(lex data). Borba između duha prava iz XII tablica i
narodnog prava povlači se u pozadinu, a ediktalnim
zakonodavstvom pretora igraju se stranke.
Pretor je uskoro bezuslovni centar davanja prava
i pravne prakse; što je ms civile gradskog pretora, u
pogledu opsega oblasti za primenjivanje, ustupilo pred
pravom »onih drugih« (ius geritium praetoris peregrini)
— to je činjenica koja odgovara političkom širenju
rimske moći. Kada je najzad celokupno stanovništvo
antičkoga sveta pripalo »onim drugima«, ukoliko nije
imalo građansko pravo grada Rima, ius peregrinum
grada Rima postalo je stvarno imperijalnim pravom.
Svi ostali gradovi zadržali su svoje sopstveno pravo
samo utoliko ukoliko rimsko stranačko pravo nije
sadržavalo nikakvih odredaba, pa su čak i alpiski na-
rodi i nomadska beduinska plemena organizovani ad-
ministrativnopravno kao »gradovi« (civitates).
Kraj antičkog pravnog stvaranja čini pak edictum
perpetuum, koji je, na potsticaj Hadrijanov (oko 130),
stavio u konačni oblik — i zabranio dalje izmene —
pravne propise pretora, izdavane svake godine, od ko-
jih se već davno načinila jedna čvrsta sadržiria. Kao'
i uvek, pretor je bio obavezan da javno istakne »pravo
svoje godine«: ono je važilo samo usled njegove zva-
nične vlasti i ne kao carevinski zakon, ali se on morao
držati utvrđenog teksta 1 . To je čuveno »okamenjivanje
zvaničnog prava«, pravi simbol kasne civilizacije 2 .
Antička pravna nauka, plansko poimanje prava
koje se primenjuje, počinje sa helenizmom. Kako prav-
na misao pretpostavlja kao supstancu političke i pra-
vne odnose, kao matematičko mišljenje fizikalne i teh-
ničke 3 , Rim je ubrzo postao grad antičke jurispruden-
cije. Isto tako je bilo u meksikanskom svetu sa pobe-
donosnim Aštecima, koji su, pre svih, negovali pravo
, i
1
Sohm, Inslitutionenl\ S. 101.
2
Lenel, Edictum perpetuum 1907; L. Wenger, S. 168.
3
Čak i tablica množenja u dece pretpostavlja poz-
nanstvo sa elementima mehanike kretanja pri odbroja-
vanju.
76
v/
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
na svojim visokim školama, kao na školi u Teskuku.
Antička jurisprudencija je nauka Rimljana, i ona je
jedina njihova nauka i ostala. Baš kada se, sa'Arhime-
dom, završavala stvaralačka matematika, počela je
pravna književnost sa Triperticijom Elijevom (198, ko-
mentar za XII tablica 4 ). Prvo sistematsko privatno
l^ravo napisao je, oko 100, M. Scevola. Pravo doba
klasične pravne nauke je 200—0: ime koje se danas
primenjuje, uopšte i dosta bizarno, na period rano-
arabljanskog prava. Po ostacima te književnosti može
se oceniti koliko su daleko jedna od druge misli dveju
kultura. Rimljani obrađuju samo slučajeve i njihovu
^podelu, a nikada analizu kakvog osnovnog pojma, kao
recimo pravne zablude. Oni brižljivo razlikuju vrste
ugovora; pojam ugovora ne poznaju, a isto tako ne po-
znaju, na primer, ni teoriju o ništavosti ili osporljivo
sti. »Posle svega toga jasno je da nam Rimljani nika-
ko ne mogu biti obrasci naučne metode« 1 .
Kraj čine škole sabinijanaca i prokulijanaca, od
Avgusta pa do 160 otprilike. To su naučne škole, kao
one u Atini: moguće je da se u njima poslednji put
pokrenula suprotnost senatorskog i tribunskog (cezar-
skog) pravnog shvatanja; među najboljim sabinijanci-
ma behu dva potomka Cezarovih ubica; jednog proku-
lijanca izabrao, je Trajan za svoga naslednika. Dok je
metodika u suštini bila okončana, ovde se dešava prak-
tično stapanje staroga ius civile i pretorskog ius hono-
rar iurn.
' . Poslednji za nas vidljivi spomenik antičkog prava
jesu Gajeve »Institucije« (oko 161).
Antičko pravo je ustvari pravo tela. Ono razlikuje
u materiji sveta teiesne persone i telesne stvari i utvr-
đuje odnose među njima, kao neka euklidovska mate-
matika javnog života. Pravno mišljenje je najsrodnije
rnatematičkome. Oba hoće da izdvoje iz optički dalih
slučajeva ono što je čulno-slučajno, da bi pronašli
ono što je misleno-načelno: čisti oblik predmeta, čisti
tip situacije, čistu vezu uzroka i posledice. Kako an-
tički život, u obliku koji se preLstavlja antičkom kri-
tičkom budnom biću ima sasvim euklidovske crte, to
nastaje i u pravnom pogledu slika tela, situacionih od-
4
1 Von Mayr, II, 1, S. 85; Sohm, S. 105.
Lenel u Enciklopediji pravne nauke I, S. 357.
77
 ŠPENGLER Propast Zapada
< .
nosa među njima, uzajamnih delovanja udarom i pro-
tivudarom, kao u Demokritovih atoma. To je juristička
statika2.
16
Prva tvorevina arabljanskog prava bio je pojam, o
netelesnoj personi.
Da bismo dostojno ocenili ovu količinu, tako ka-
rakterističnu po novo osećanje sveta, koje nema u
pravom antičkom pravu-', a koja se odjednom pojav-
ljuje u »klasičnih« jurista koji su svi skupa bili Ara-
mejci — mora se poznati pravi opseg arabljanskog
prava.
Novo tle obuhvata Siriju, severnu Mesopotamiju,
južnu Arabiju i Bizant. Svuda tu nastaje novo pravo,
usmeno ili pismeno običajno pravo, koje poznajemo iz
rSaksonskog ogledala«. I tu se dešava nešto čudno: iz
prava pojedinih drzavica-gradova, koje se samo po se-
bi razume na antičkom tlu, ovde je nastalo u tišini
pravo verskih zajednica. To je sasvim magiski. Ono
što uvek spaja ispovednike iste religije u jedinstvo
volje i delanja, u jednu juristička personu, to je uvek
xpneurna«, jedan isti duh, jedno isto identično znanje i
razumevanje jedine istine. Juristička persona je, dakle,
kolektivno biće, koje kao eelina ima namere, donosi
odluke i snosi odgovornosti. Kada se posmatra hriš-
ćanstvo, taj pojam važi već za pra-opštinu u Jerusali-
mu 2 , pa se proteže do trojičnosti božanskih. lica 3 .
Već kasno antičko pravo carskih ukaza pre Kon-
stantina (constitutiones, placita) važi ustvari za vernikc
2 iz Kapue, kada između tih gradova nije postojala prav-
Egipatsko pravo iz vremena Hiksa, kinesko iz »vre -
mena borećih se država«, moraju biti izgrađeni, nasuprot
antičkom pravu i indiskom iz Dannašutre, na sasvim dru-
gim osnovnim pojmovima a ne na onim telesnim perso-
nama i stvarima. Kada bi nemačkom ispitivanju pošlo za
rukom da ih utvrdi, bilo bi to jedno veliko oslobođenje
od pritiska rimskih starina.
1
Sohm, S. 220.
2
Apostolska dela, 15; tu je koren pojma o crkve-
nom pravu.
3
Islam kao juristička persona: M. Horten, Die reli-
giose Gedankemvelt des Volkes im heutigen Islam, 1917
S. XXIV.
78
. / . _
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
»sinkretističke crkve« 4 , one mase kultova koji su svi
bili prožeti istom religioznošću, iako se strogo očuva'o
rimski oblik gradskog prava. Dok je u tadanjem Rimu
veliki deo stanovništva sigurno osećao pravo kao pra-
vo državice-grada, to se osećanje gubilo svakim kora-
kom ka Istoku. Sakupljanje vernika u pravnu zajed-
nicu događalo se, u punoj formalnosti, pomoću kulta
careva, koji je bio sasvim božansko pravo. Pomoću
toga kulta ugnezdili su se Jevreji i hrišćani, kao ne-
vernici sa svojim sopstvenim pravom, na jednom tu-
đem ! pravnom području (persiska crkva pojavila se
samo. u antičkom obliku Mitrinog kulta, dakle u obliku
sinkretizma, na antičkom tlu). Kada je Aramejac Ka-
rakalđ, 212, dao građansko pravo, »antoninskom kon-
stitucijom«1, svima stanovnicima sem »dediticii«, bio
je oblik tog čina čisto antički i nesumnjivo je bilo
mnogo ljudi koji su ga tako i razumeli. Time je grad
Rim građane svih ostalih gradova bukvalno »pripojio
sebi«. Ali sam car je sasvim drukčije osećao. On je tim
činom napravio od svih ljudi podanike »gospodara ver-
nih«, vrhovnog poglavice kultske religije obožavanog
kao »divus«. Sa Konstantinom došlo je veliko preobra-
ženje: on je kao objekt carskog kalifskog prava posta-
vio namesto sinkretističke hrišćansku versku zajednicu
i time ustanovio hrišćansku naciju. Oznake »pobožan«
i »nevernik« menjaju mesta.' Počev od Konstatina,
»rimsko« pravo postade, neopazimice a sve odlučnije,
pravom pr.avovernih hrišćana, i kao takvo ono je shva-
ćeno i primljeno od strane obraćenih Azijata i Germa-
na. Time je postalo sasvim novo pravo u) starom obli-
ku. Po antičkom bračnom pravu bilo je nemoguće da
se, na primer, građanin Rima oženi građanskom ćerkom
na zajednica, conubiu.m2. Sada je bilo pitanje, po kome
pravu bi mogao hrišćanin ili Jevrejin, bio on po do-
movini Rimljanin, Sirac ili Mavar, da se oženi never-
rjicom. Jer u magiskom pravnom svetu ne postoji co-
4
Može se smelo upotrebiti taj izraz, jer su pripad-
nici svih kasnoantičkih kultova bili povezani pobožnim za-
jedničkim osećanjem isto onako kao i pojedinačne liriš-
ćanske1 opštiine. *
2
Von Mayr, III, S. 38; Wenger, S. 193.
XII tablica zabrinjavale su conubium čak i između
patricija i plebejaca.
79
 ŠPENGLER Propast Zapada
nubium između inovernika. Nema nikakve teškoće da
se u Bizantu Irac oženi crnkinjom ako su oboje hriš-
ćani, ali kako da se oženi, u jednom istom sirskom se-
lu, monofizitski hrišćanin s nestorijankom? Možda obo-
' je potiču iz istog plemena, ali pripadaju raznopravnim
»nacijama«.
Ovaj arabljanski pojam nacije nova je i vrlo od-
lučna činjenica. Granica između domovine i tuđine bila
je u apoliniskoj kulturi uvek granica između dva gra-
da, a u magislcoj ona je uvek između dve verske zajed-
nice. Ono što je Rimljaninu peregrinus, hostis, to je
hrišćaninu neznabožac, Jevrejinu »amharec«. Ono što
je za Gale ili Grke u Cezarovo doba bilo sticanje prava
rimskog građanstva, to je sada hrišćansko krštenje:
njime se stupa u vodeću naciju vodeće{ kulture. Persi-
janci iz vremena Sasanida, nasuprot onima iz vremena
Ahemenida, ne priznaju više persiski narod kao jedin-
stvo porekla i jezika, već kao jedinstvo mazda-vernika
nasuprot nevernicima, pa ma koliko oni bili, kao ve-
ćina nestorijanaca, čistog persiskog porekla. A isto
tako su se osećali, kasnije, mandejci i manihejci, a još
kasnije hrišćanske crkve nestorijanaca i monofizita,
kao nacije, kao pravne zajednice i jurističke persone.
Tako nastaje grupa rano-arabljanskih prava, koja
je isto tako odlučno podeljena po religijama kao gru-
pa antičkih prava po državicama-gradovima. U carstvu
Sasanida razvijaju se sopstvene pravne škole; Jevreji,
koji čine znatan deo stanovništva od Jermenije do Sa-
be, stvaraju sebi pravo u Talmudu, koji se završava na
nekoliko godina pre Corpus iuris. Svaka od tih crkava
ima,nezavisno od odgovarajućih zemaljskih granica,
svoje sopstveno izricanje prava, kao još i na današ-
njem Orijentu; i sudija, koji pripada onoj religiji koja
vlada u zemlji, odlučuje jedino u sporu između ispo-
vednika različitih religija. Niko liije u rimskom car-
stvu sporio Jevrejima njihovo sopstveno sudstvo, ali
su i nestorijanci i monofiziti, uskoro po odvajanju,
započeli sa stvaranjem svog sopstvenog prava. I tako
»negativnim« putem, naime sopstvenim izdvajanjem
svih inovernika, rimsko carsko pravo konačno postaje
pravom hrišćana koji Ispovedaju carevu veru. To daje
značaj sirskorimskoj pravnoj knjizi, koja se održala
na mnogim jezicima. Ona je 1 verovatno pre-konstanti-
1
Lenel, I, S. 380.
80
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
novska i postala je u kancelariji antiohiskog patrijar-
ha; ona je, o tom sumnje nema, rano-arabijansko obi-
čajno pravo u neveštom kasno-antičkom obliku, knjiga
koja je, kako to dokazuju prevodi, imala da zahvali za
svoje širenje opoziciji protiv pravoslavne carske crkve.
Ona je nesumnjivo osnova za monofizitsko pravo i
vlada sve do postanka islamskog prava na jednom po-
dručju koje daleko nadmaša područje Corpus iuris.
Nastaje pitanje, kakvu je praktičnu vrednost mo-
gao imati u tome svetu prava onaj deo koji je pisan
latinski. Istoričari prava obraćali su dosad pažnju sa-
mo na taj deo, sa čisto filološkom jednostranošću, pa
zato nisu mogli ni primetiti da je tu pred njima jedan
problem. Njihovi tekstovi bili su naprosto pravo, p r a \ o
koje nam je došlo iz Rima. Za njih je bilo važno je-
dino to da. ispituju istoriju tih tekstova, a he istoriju
njihovog stvarnog značenja u životu istočnih naroda.
A tu je visoko-civilizovano pravo jedne staračke kultu-
re bilo nametnuto ranom dobu jednu mlade. To pravo
je došlo sa one strane kao učena literatura, i to usled
političkog razvoja, koji bi ispao sasvim drukčiji da su
Aleksandar i Cezar duže živeli ili da je kod Akcija po-
bedio Antonije. Rano-arabljansku pravnu istoriju mo-
ramo posmatrati iz Ktezifona a ne iz Rima. Da li je
pravo dalekog Zapada, unutarnje već davno okončano,
značilo ovde više no gola literatura? Kakav je udeo
ono imalo u stvarnoj pravnoj misli, pravnom stvara-
nju i pravnoj praksi ovoga tla? A koliko se rimskog,
antičkog uopšte, održalo u njemu samome? 1
Istorija ovog latinski napisanoga prava pripada,
počev od 160, arabljanskom Istoku. Vrlo je značajno
da ta istorija teče naporedo sa istorijom jevrejske,
hrišćanske i persiske književnosti. Klasični pravci
(,160—220) Papinijan, Ulpijan, Pavle behu Aramejci;
Ulpijan se ponosno nazivo Feničaninom iz Tira. Oni
potiču dakle iz istog stanovništva kao i tanaimi, koji
1
Mitteis, Reichsrecht und Volksrecht S. 13 — već
je 1891. ukazao na orijentalsku crtu u Konstantnovom za-
konodavstvu. Collinet, Etudes historiques sur le clroit de
Justinien I (1912) svodi beskrajno mnogo stvari na helini-
stičko pravo, ponajviše uostalom na osnovu1 nemačkog. is-
traživanja; ali koliko je od ovoga »helenističkoga« bilo
odista grčko a ne samo grčki napisano? Rezultati istraži-
vanja o interpolacijama su uistini pogubni po »antički«
duh Justinijanovih Digesta.
ŠPENGLER Propast Zapada
uskoro posle 200 okončaše Misnu, kao i većina apolo-
geta hrišćanstva (Tertulijan 160—223). Hrišćanski na-
učnici utvrdili su kanon i tekst Novoga zaveta istovre-
meno kada jevrejski Staroga (uništivši sve ostale ru-
kopise), a persiski Avestu. To je visoka skolastika ara-
bljanskog ranog doba. Digeste i komentari ovih prav-
nika u istom su odnosu prema ukočenoj antičkoj za-
konskoj materiji kao Mišna prema Tori Moj si j evoj i,
kasnije, Hadit prema Koranu. Oni su »Halaha«1, novo
običajno pravo, koje se shvatilo kao tumačenje auto-
ritativno predane zakonske mase. Babilonski Jevreji
imali su izrađeno građansko pravo koje se predavalo
po visokim školama u Suri i Pumbaditi. Svuda se ob-
razuje stalež pravnih naučnika: »prudentes« u hrišćan-
skoj, rabini u jevrejskoj, kasnije uleme (persiski: mo-
le) u islamskoj naciji; izdavali su uverenja, »responsa«,
arabljanski: »fetve«. Kad država prizna ulemu, on se
zove mufti (bizantski: »ex auctoritate principis«); obli-
ci su svuda potpuno isti.
Oko 200 prelaze apologeti u prave crkvene ocć,
tanaimi u amorejce, veliki kazuisti pravničkog prava
(»ius«) u tumače i skupljače konstitucionog prava
(lex«)'. Konstitucije careva, od 200 počevši jedini izvor
novog »rimskog« prava, opet su nova jedna »Halsiha«
uz onu koja je napisana po jurističkim spisima; tako
one tačno odgovaraju Gemari. koja se odmah razvila
kao tumačenje Mišne. Oba pravca su se okončala
istovremeno u Corpus iuris i u Talmudu.
Suprotnost »ius« i »lex« u arabljansko-latinskoj je-
zičkoj upotrebi jasno se ispoljava u Justinijanovoj tvo-
revini. Institucije i Digeste su ius: one imaju potpuno
značenje kanonskih tekstova. Konstitucije i novele su
leges, novo pravo u obliku objašnjenja. U istom tom
odnosu stoje kanonski spisi Novog zaveta prema pre-
danju crkvenih otaca.
U orijentalni karakter hiljada konstitucija danas
niko ne sumnja. To je čisto običajno pravo arabljan-
skog sveta, koje se moralo podvrgnuti učenim teksto-
vima pod pritiskom živoga razvica 3 . Bezbrojni ukazi
! : . i
1
Fromer, Der Talmud, 1920, S. 190.
2
Mitteis, Rom. Privatrecht bis auf die Zeit Diokle-
tians, 1908: u predgovoru primećuje »kako je, i pored za-
državanja antičkih pravnih oblika, samo pravo ipak svuda
postalo drugo«.
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
hrišćanskog vladara u Bizantu, persijskog u Ktezifo-
nu, jevrejskog (Reš Galute) u Babiloniji, najzad islam-
skog kalife — imaju svi tačno isto značenje.
A kakvo je značenje imao onaj drugi deo ove pri-
vidne antike, staro jurističko pravo? Tu nije dovoljno
objašnjavati tekstove. Mora se znati u kome je odnosu
tekst prema pravnoj misli i pravnom izricanju. Može
biti i to da jedna i ista knjiga u budnom biću dveju
narodnih grupa ima vrednost" dvaju temeljito različnih
dela.
Brzo se stvorila navika da se stari zakoni grada
Rima uopšte ne primenjuju više na činjenički materijal
pojedinih slučajeva, već da se juristički tekstovi citi-
raju kao Biblija 5 . Šta znači to? Za naše romaniste znak
najdubljeg propadanja pravništva. A posmatrano sa
strane ar'abljanskog sveta, sasvim suprotno: dokaz da
je tim ljudima najzad pošlo za rukom da unutarnje
prisvoje tuđu nametnutu im literaturu u jedinom ob-
liku koji je dolazio u obzir za njihovo sopstveno ose-
ćanje sveta. Tu se otavara sva suprotnost antičkog i
arabljanskog osećanja sveta.
17
Antičko pravo stvaraju građani na osnovu prak-
tičnih iskustava; arabljansko potiče od Boga koji ga
objavljuje kroz duh pozvanih i prosvetljenih. Time
rimljanska razlika između ius i fas postaje besmislena
(još uz to, sadržina te razlike proizlazi uvek iz ljud-
skog razmišljanja). Svako pravo je postalo, svetovno
ili duhovno, deo auctore — kako i glase prve reči
Justinijanovih Digesta. Ugled antičkih prava počiva
na uspehu, a ugled arabljanskih na autoritetu onoga
imena koje ta prava nose2,. A moćna je razlika u čove-
kovom osećanju: da li on zakon prima kao volju čo-
vekovu ili kao satavni deo božanskog poretka. U pr-
vom slučaju on uviđa pravičnost ili ustupa sili, a u
drugom dokazuje svoju predanost (»islam«). Orijen-
1
2
Von Mayr, IV, S. 45 f.
Otuda izmišljena imena tvorca na mnogobrojnim
knjigama svih arabljanskih književnosti: Dionisije Areo-
pagit. Pitagora, Hermes, Hipokrit, Enoh, Baruh, Danilo,
Solomon, imena apostola mnogih evanđelja i apokalipsa.
 ŠPENGLER Propast Zapada
talac ne traži da uvidi ni praktični cilj zakona koji se
na nj primenjuje, ni logičke razloge presude. Otuda
se odnos kadije prema narodu ne može uopšte
sravniti sa odnosom pretora. Ovaj podupire svoje od-
luke znanjem oprobanim na visokim položajima, a
onaj duhom koji na neki način dela u njemu i govori
iz njega. A iz toga sleduje potpuno različit odnos sudi-
je prema pisanom pravu — pretora prema svom edik-
tu i kadije prema jurističkim tekstovima. Onaj edikt
je srž iskustava koje je pretor prisvojio, a ovi tekstovi
su neka vrsta orakula koji se pripituje na tajanstven
način. Jer za kadiju i ne dolazi u obzir praktična na-
mera, prvobitni povod za mesta u tekstu. On pripituje
reči, i to ne po njihovom značenju u svakodnevnom
životu, već po magiskom odnosu u kome te reči mora-
ju stajati u pretstojećem slučaju. Mi poznajemo taj
odnos duha prema knjizi iz gnoze, iz rano-hrišćanske,
jevrejske, persiske apokaliptike i mistike, iz novo-pita-
gorejske filozofije, kabale; nesumnjivo je da su na isti
takav način upotrebljavani latinski kodeksi u nižoj
aramejskoj pravnoj praksi. Uverenje da je duh božji
ušao u tajni smisao slova nalazi svoj simbolički iz-
raz u već pomenutoj činjenici: da sve religije arab-
ljanskog sveta stvaraju sopstvene vrste pisma na kom
moraju biti napisane svete knjige, vrste koje se, div-
nom upornošću, održavaju kao karakteristike »naci-
ja«, sve i kad ove promene jezik.
A istina rezultira i u pravu, kod većine tekstova,
iz »consensus-a« duhovno pozvanih, iz »idžma«1. Islam-
ska nauka je ovu teoriju dosledno izradila. Mi hoćemo
da nađemo istinu svaki za se, sopstvenim razmišlja-
njem. Arabljanski naučnik ispituje i nalazi uvek opšte
uverenje pripadnika, koje ne može biti zabludno, jer
su duh božji i duh zajednice isti. — Postigne li se
consensus, istina je utvrđena. Idžma je smisao ovih
rano-hrišćanskih, jevrejskih i persiskih sabora. A to je
i smisao čuvenog »zakona o citiranju« Valentijana III,
iz 426, koji je naišao na opšti prezir pravnih ispitiva-
ča (koji su potpuno promašili smisao njegovih duhov-
nih osnova). Zakon ograničava broj velikih jurista čiji
se tekst sme citirati — na pet. Time je stvoren kanon
1
M. Horten, D. rel. Gedankemvell im heut. Islam,
S. XVI.
4
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
u smislu Novog i Starog zaveta: oba sadrže takođe
zbir terkstova koji se kanonski sme ju citirati. Ako se
mišljenja razlikuju odlučuje većina glasova; ako su
glasovi podjednako podeljeni, odlučuje Papinijan 1 . Iz
istog tog nazora proizišla je i metoda interpolacija,
koju je u velikom stilu primeni Tribonijan u Justinija-
novom delu Digesta. Jedan kanonski tekst je, po ideji,
večno istinit, te se ne može ni popravljati. Ali se stvar-
ne potrebe duha menjaju. Otuda nastaje tehnika taj-
nih izmena, koje spolja čuvaju fikciju neizmenljivosti
i koje su obilno primenjivane na svima religioznim
spisima arabljanskog sveta, pa i na Bibliji.
Po Marku Antonu Justinijan je najkobnija ličnost
arabljanske istorije. Kao i njegov »savremenik« Karlo
V, i on je upropastio sve na što je bio pozvan. Onako
kako se po Zapadu kroz svu političku romantiku pro-
vlačio faustovski san o vaskrsu svetog rimskog carstva
i zamračivao smisao za činjenice još i posle Napoleona
i vladarskih luda iz .1848, tako je i Justinijan bio op~
sednut donkihoterijom ponovnog osvajanja celokupne
imperije. Namesto da upravi pogled na svoj svet, Istok,
on ga je stalno upravljao na daleki Rim. Još pre svoga
stupanja na presto pregovarao je sa rimskim papom,
koji tada još nije ni bio opšte priznat među velikim
patrijarsima hrišćanstva kao primus inter pares. Na
njegovo traženje bio je uveden halkedonski diofizitski
simbol — a time su zanavek izgubljene monofizitske
zemlje. Posledica Akcija bila je ta da je izobražavanje
hrišćanstva u prva dva odlučna veka bilo prevučeno na
Zapad, na antičko tle, gde se od njega izdvojio gornji
duhovni sloj. Tada se podigao nanovo prahrišćanski
duh u monofizitima i nestorijancima. Justinijan ga je
suzbio i time izazvao islam kao novu religiju, a ne kao
puritansku struju u okviru istočnjačkog hrišćanstva. A
isto tako je, u trenutku kada su istočna običajna prava
sazrela za kodifikaciju, stvorio latinski kodeks, koji je
bio osuđen da ostane literatura, na Istoku iz jezičkih,
a na Zapadu iz političkih razloga.
Samo delo nastalo je, kao i odgovarajuća mu dela
Drakonovo i Solomonovo, na granici kasnog doba i u
političkoj nameri. Na Zapadu, gde je fikcija nastavlja-
nja Imperium Romanum-a. prouzrokovala potpuno bes-
i Von Mayr, IV, S. 45 f.
 ŠPENGLER Propast Zapada
mislene pohode Belizara i Narza, bili su sastavljeni,
oko 500, latinski zakonici od strane Zapadnih i Istoč-
nih Gota i Burgunđana za pokorene »Rimljane«.. Tome
se morao suprotstaviti iz Bizanta pravi rimski zakonik.
Na Istoku je baš završila svoj kodeks, Talinud, jevrej-
ska nacija; pošto je bio ogroman broj onih koji su
stajali pod pravom toga kodeksa u bizantinskom car-
stvu, bio je nužan i jedan Zakonik za sopstvenu carevu
naciju, hrišćansku.
Jer Corpus iuris, po svom sastavu prenagljen i
tehnički neizrađen do kraja, jeste unatoč svemu, jedna
arabljanska, dakle religiozna tvorevina; to dokazuju:
hrišćanska tendencija mnogih interpolacija, 1 konstitu-
cije koje se odnose na crkveno pravo, koje su još u
teodosijanskom kodeksu na kraju a ovde na početku,
i, vrlo ubedljivo, predgovori mnogim njegovim novela-
ma. Iz pravnog života sada potpuno iščezava latinski,
koji je odavno izgubio vrednost (već novele su ponaj-
više na grčkom), a sa njime i delo koje je, iz gluposti,
na njemu napisano. Ali pravna istorija nastavlja svoj
put, koji joj je ukazala sirsko-rimska pravna knjiga,
i dovodi u 8 veku do dela pisanih na način naših ze-
maljskih prava 18 veka, kao Ekloga cara Lava 2 i Cor-
pus persiskog arhibiskupa Jezubohta, velikoga prav-
nika 3 . Tada je već živeo najveći pravnik islama, Abu
Hanifa.
18
Pravna istorija Zapada počinje sasvim nezavisno
od Justinijanove tvorevihe, tada savršeno iščezle. O
potpunoj beznačajnosti njenoj svedoči činjenica da se
glavni deo. Pandekte, očuvao bio u jednom rukopisu
koji je slučajno, nažalost, nađen oko 1050. Pred-kultu-
ra je proizvela, počev od 500, niz germanskih plemen-
skih prava, zapadno-gotsko i istočnogotsko, burgunđan-
sko, franačko, langobardsko. Ona odgovaraju onima
i/, arabljanske pred-kulture, od kojih su nam očuvana
1
VVenger, S. 180.
2
Krumbacher, Byz. Literaturgeschichte, S. 606.
3
Sachau, Syrische Rechtsbucher, Bd. III.
86
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
samo jevrejska 5 : Devteronomion (oko 621, sada otpri-
like Mojs. V, 12—26) i Sveštenički kodeks (oko 450, sa-
da otprilike Mojs. II—IV). Oba se bave osnovnim vred-
nostima primitivnog bića: porodicom i imanjem, i oba
koriste, na primitivan ali mudar način, staro jedno
civilizovano pravo — Jevreji, a sigurno i Persijanci i
drugi, kasno-babilonske 2 , Germani neke ostatke gracl-
sko-rimske književnosti.
Politički život gotičkog ranog doba, sa svojim se-
ljačkim feudalnim i najprostijim gradskim pravima,
dovodi ubrzo do osobenog razvitka u tri velike pravne
oblasti, koje i danas još postoje nepromenjenom jas-
noćom. Nedostaje jedinstvena i uporedna pravna isto-
rija Zapada koja bi pratila ovaj razvitak do u njego-
ve poslednje dubine.
Najvažnije od svih postalo je, usled političkih sud-
bina, normansko pravo pozajmljeno od franačkog. Ono
je ugušilo domaće saksonsko pravo 1066 po osvojenju
Engleske, i od tada je u Engleskoj »pravo velikaša
^ pravo celoga naroda«. Ono > je i nadalje izobražavalo
svoj čisto germanski duh bez potresa, u nečuveno
strogom feudalnom obliku, i postalo je vladajuće pra-
vo u Kanadi, Indiji, Australiji, Južnoj Africi i Sjedi-
njenim državama. Nezavisno od te moći, ono je i naj-
poučnije od svih u zapadnoj Evropi. Za razliku od
ostalih, njegovo dalje izobražavanje nije bilo u rukama
teoretskih pravnih učitelja. U Oksfordu se u praksi
daleko drže od studije rimskog prava. Visoko plemstvo
ga odbija izrično, 1236, u Mertonu. Sam sudski stalež
izobražava nadalje staru pravnu materiju stvaralačkim
prejudicijama, i iz ovih praktičkih odluka (reports«')
tada proizlaze pravne knjige, kao ona u Braktonu
(1259). Od tada, i danas još teku naporedo: pravo sta-
tuta, održavano u životu neprekidno odlukama, i obi-
čajno pravo, koje se uvek može saznati iz sudske prak-
se, a da i nisu potrebni neponovljivi zakonodavni akti
narodnog pretstavništva.
Na jugu su vladali pomenuti germansko-romanski
kodeksi: u Južnoj Francuskoj zapadno-gotski kao droit
1
2
Bertholet, Kulturgeschichte Israels, 200 ff.
Slutnju o tome daje nam čuveni Hamurabiev za-
kon, a da i ne možemo znati kako se ovo pojedinačno Je-
lo, po unutarnjem rangu, odnosi prema pravu koje se
uopšte postiglo u babilonskom svetu.
 ŠPENGLER Propast Zapada
ecrit nasuprot franačkom droit coutumier Severa, a u
Italiji, do duboko u Renesans, najznačajniji od njih,
gotovo čisto germanski, kodeks Langobarda. U Paviji
je postala visoka škola nemaekog prava, iz koje je pro-
izišlo, oko 1070, najznačajnije pravnonaučno delo toga
vremena, Expositio, a odmah za njim jedan zakonik,
Lombarda 1 . Pravni razvitak celokupnog Juga bio je
prekinut i zamenjen Napoleonovim Code Civil. Ova
knjiga je u svima romanskim zemljama, i daleko iz-
van njih, postala osnovom daljeg stvaranja, te je time,
posle engleskog prava, i najvažnija.
U Nemačkoj, pokret koji je snažno započeo got-
skim plemenskim pravima (Saksonsko ogledalo 1230,
Švapsko ogledalo 1274) rasprštao se potpuno. Nadošla
je mešavina malih gradskih i teritorijalnih prava, dok
je životu tuđa politička romantika sanjalica i zanese-
njaka (kao cara Maksimilijana), koja se rascvetala po-
sred bednih činjenica, zahvatila i pravo. Rajhstag u
Vermosu, 1495, stvorio je po italijanskom obrascu »pro-
pis o komorskom suđenju«. Svetom rimskom carstvu
pridošlo je carskp rimsko pravo kao opšte nemačko
pravo. Staronemački procesni postupak zamenjen je^
italijanskim, suđije su morale da studiraju sa one
strane Alpa i primale su svoje iskustvo, namesto iz
života koji ih je okružavao, iz jedne sitničarske filolo-
gije. Samo u ovoj zemlji, od tada, ima ideologa rim-
skoga prava, koji brane Corpus iuris kao neku svetinju
protiv stvarnosti.
Pa šta je bilo to što je, pod tim imenom, ušlo u
duhovni posed malog broja gotičkih ljudi? Oko 1100,
na visokoj školi u Bolonji, jedan Nemac, Irnerius, na-
činio je od onog jedinog rukopisa Pandekta predmet
čiste pravne sholastike. Preneo je langobardsku meto-
du na novi tekst »u čiju se istinu, kao u ratio scripta,
veruje kao 'u Bibliju i Aristotela 2 «. — Istinu — ali je
gotičko razumevanje, vezano za gotički životni stav,
bilo vrlo daleko od toga da i izdaleka nasluti duh ovih
stavova, koji je u sebi sadržavao principe civilizovanog
i svetsko-gradskog života. Ova glosatorska škola bila
je, kao i svaka sholastika, pod tiranskim utiskom poj-
movnog realizama (stvarna stvarnost, supstanca sveta,
1
Sohm, Inst. S. 156
2 Po Somovoj poslednjoj raspravi: Das altkatholi-
Lenel, I, S. 395.
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište;
nisu stvari- nego opšti pojmovi), i za n j u je van svake
sumnje i nada sve: da se istinito prvo ne nalazi u na-
vikama i običajima, kao u »bednoj i' prljavoj Lombar-
di«, nego u prevrtanju i obrtanju apstraktnih pojmo-
va-. Oni su na toj knjizi imali Čisto dijalektički inte-
res 3 i ni najmanje nisu pomišljali na primenu svoje
učenosti na život. Tek posle 1300 prodiru njihove glose
i sume protiv lombardskih prava renesansnih gradova.
Pravnici kasne gotike, pre svega Bartolus, stopili su
kanonsko i germansko pravo u celinu određenu za
praktičnu primenu. Oni su uneli i stvarne misli u nju,
i to misli započetog kasnog doba, koje odgovara otpri-
like Drakenovom zakonodavstvu i ukazima careva od
Dioklecijana do Teodosija. Bartolusova tvorevina va-
žila je u Španiji i Nemačkoj kao »rimsko pravo«; je-
dino u Francuskoj vratila se jurisprudencija baroka,
počev od Kujacija i Donela, sa sholastičkog teksta na
bizantski.
Ali naporedo sa apstraktin podvigom Irnerievim,
i to u Bolonji, desilo se i nešto odlučno. Tu je, oko
1140, monah Gracijan napisao svoj čuveni Decretum.
Time je stvorio zapadnjačku nauku o duhovnom pravu,
načinivši 4 sistem od starokatoličkog — magiskog —
crkvenog prava i rano-arabljanske pra-tajne krštenja.
Sada je novokatoličko—faustovsko—hrišćanstvo našlo
oblik u kome je pravno izrazilo svoje biće. To se do-
godilo na osnovu gotičke pra-tajne oltara (i njene pot-
pore, osvećenja sveštenika). U »Liber extra«, 1234, bio
je gotov glavni deo »Corpus Iuris Canonici«. Ono što
nije moglo da izvede carstvo, stvaranje opšteg zapad-
njačkog Corpus Iuris Germanici iz svih obilnih zače-
taka plemenskih prava, to je uspelo papstvu. Stvoreno
je jedno potpuno prividno pravo sa kaznenim pravom
i procesnim postupkom, uz duhovno-svetovne pravne
materije gotike, a germanskom metodom. To je »rim-
sko« pravo, čiji je duh, počev od Bartolusa, prožeo i
studiju Justinijanovog dela. A time se i u pravu pojavlju-
je veliki faustovski rascep, koji je doveo do džinovske
borbe između carstva i papstva. Kao što je u arabljan-
2
Igra reči sa lombardarskim faex i rimskim lex
potiče3 od Hutuča (1200).
4
W. Goetz, Arch. fiir Kulturgeschichte, 10, 28, ff.
sche Kirchenrecht und das Dekret Gratians, 1918.
89
 ŠPENGLER Propast Zapada
skom svetu nemoguća protivrečnost između ius i fas,
tako je ona u zapadnjačkom neizbežna. Obe su izraz
volje za moći nad beskrajnim. Svetovnjačka pravna
volja potiče iz običaja i stavlja ruku na buduće na-
raštaje; duhovnička pravna volja potiče iz jedne mis-
tičke izvesnosti i daje bezvremenski, večni zakon. Ova
borba ravnopravnih protivnika nije nikada završena,
te nam je i danas pred očima u bračnom pravu, u su-
protnosti crkvenog i građanskog venčanja.
Početkom baroka, život koji je dobio gradske i
novčanoprivredne oblike ističe zahtev za jednim pra-
vom kao što su ga davale antičke državice-gradovi po-
čev od Solona. Sada ljudi razumeju cilj jednog prava
koje ima da važi, ali niko nije mogao ništa da izmeni
u kobnom nasleđu gotike, koje je u tome što učenjač-
ki stalež smatra tvorevinu »prava rođenog sa nama«
kao, svoju privilegiju.
Gradski racionalizam, kao i u sofističkoj i stoičkoj
filozofiji, okreće se prirodnom pravu, počev od njego-
vih osnivača Oldendorpa i Bodinusa pa do njegovog
razarača, Hegla. U Engleskoj je njen najveći pravnik,
Kok, odbranio germansko pravo, koje se izobražavalo
nadalje u praksi, protiv poslednjeg pokušaja, Tudora,
da se uvede pravo Pandekia. A na kopnu su se razvi-
jali učeni sistemi u rimskim oblicima, sve do nemač-
kih zemaljskih prava i planova »ancien regime-a«, pro-
tiv kojih se sručio Napoleon. I tako je Blekstonov ko-
mentar uz Laws of England (1765) jedini čisto german-
ski kodeks na pragu zapadnjačke civilizacije.
19
Tako sam stigao na cilj i osvrćem se unazad. Pred
očima su mi tri pravne istorije, povezane jedino ele-
mentima jezičkog i sintaktičkog oblika, koje je jedna
od druge uzimala ili morala da uzima, a da nije ni za-
gledala u ono tuđe biće koje je tim elementima ležalo
u osnovi, iako ih je upotrebljavala. Dve te istorije su
okončane. Treća je naša, i mi smo u odlučnom momen-
tu u kome se tek začinje graditeljski rad velikog stila,
rad koji je tamo bio pao u deo Rimljanima i islamu.
Šta je nama bilo rimsko pravo do sada? Šta je ono
upropastilo? Šta nam ono može biti ubuduće?
90
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
Kroz našu pravnu istoriju provlači se kao osnovni
motiv borba između knjige i života. Zapadnjačka knji-
ga nije orakul niti čarobni tekst sa magiskim potajnim
smislom, već deo sačuvane istorije. Ona je sažeta proš-
lost koja hoće da postane budućnost, i to kroz nas,
čitače, u kojima ponovo oživljuje njena sadržina. Fau-
stovski čovek neće, kao antički, da završi život kao
nešto što je u se zatvoreno, već hoće da nastavi život
koji je započet davno pre njega i koji će se dokraj-
čiti još za dugo vremena posle njega. Za gotičkog čo-
veka, ukoliko je on o sebi razmišljao, nije bilo u pita-
nju da li će istorijski vezati svoje biće, nego gde će ga
vezati. Bila mu je potrebna prošlost da bi dao smisla
i dubine sadašnjici. Kao pred duhovnim okom stari
Izrailj, tako se pred svetovnim pojavljivao stari Rim,
čije su se razvaline videle odasvuda. Obožavali su ga
ne što je veliki, nego što je star i dalek. Da su ti ljudi
poznavali Egipat, na Rim bi jedva i okrenuli glave.
Jezik naše kulture bio bi postao drugi.
Pošto je to, međutim, bila kultura knjiga i čitala-
ca, svuda gde god se još očuvalo antičkih spisa došlo
je do »recepcije«, i razvitak je dobio oblik sporog
i mrzovoljnog oslobađanja. »Recepcija« Aristotela, Eu-
klida, Corpus iuris-a znači prerano pronalaženje već
gotovih kalupa za sopstvene misli. (Na magiskom Isto-
ku recepcija znači nešto drugo). Ali, time istoriski
nastrojeni čovek postaje rob pojmova. TO ne znači da
se u njegovo mišljenje uvlači tuđe osećanje života, jer
to se ne dešava, ali to sprečava njegovo sopstveno
osećanje života da razvije slobodan jezik.
A pravna misao mora se odnositi na nešto opiplji-
vo. Pravni pojmovi moraju biti iz nečega apstrahovani.
I tu je kob: namesto da ih dobijemo iz snažnog i stro-
gog običaja društvenog i privrednog bića, mi smo ih
prevremeno i odveć brzo apstrahovali iz latinskih spi-
sa. Zapadnjački jurist postaje filolog, i namesto prak-
tičnog životnog iskustva pojavljuje 'se učeno iskustvo
o čisto logičkom razlaganju i vezivanju pravnih poj-
mova, koji su osnovani isključivo u sebi samima.
Pri tome nam se potpuno izmakla iz vida činjeni-
ca da naime privatno pravo treba da pretstavlja duh
dotičnog društvenog i privrednog bića. Ove činjenice
nisu bili svesni ni Code civil ni prusko zemaljsko pra-
vo, ni Grocije ni Momzen. I ne naslućuje se ovaj pra-
ŠPENGLER Propast Zapada
vi »izvor« važećeg prava ni u obrazovanju pravničkog
staleža — ni u literaturi.
Usled toga imamo privatno pravo na utvarnom
temelju kasno-antičke privrede. Duboko ogorčenje, ko-
je je na početku civilizovanog zapadnjačkog privred-
nog života suprotstavilo imena kapitalizma i socijaliz-
ma, najvećim delom počiva na tome što učeno pravno
mišljenje, i pod njegovim uticajem, mišljenje obrazo-
vanih uopšte, vezuje tako odlučne pojmove kao što
su: stvar, ličnost i svojina — za stanja i podele antič-
kog života. Knjiga se isprečila između činjenica i nji-
hovog shvatanja. Obrazovan čovek (a to znači knjiga-
ma obrazovan) i danas sve procenjuje još na antički
način. Onaj ko je samo aktivan, nevaspitan za prosu-
đivanje, oseća da ga ne razume ju. On primećuje pro-
tivrečnost između života vremena i njegovog pravnog
shvatanja i traži: ko je proizveo tu protivrečnost, i
to, kako on misli, iz koristoljublja.
Opet je pitanje: ko i za koga stvara zapadnjačko
pravo? Rimski pretor bio je posednik, oficir, iskusan
u upravnim i finansiskim pitanjima, i tek kroz njih
vaspitan za svoju sudisku aktivnost koja ujedno i
postavlja propise. Praetor peregrinus razvijao je pravo
stranaca kao privredno saobraćajno pravo kasno-an-
tičkog svetskog grada, i to bez plana i tendencije, je-
dino iz stvarno pretstojećih slučajeva.
A faustovska volja za trajanjem zahteva knjigu ko-
ja »važi« zanavek« 1 , sistem koji može da predvidi svaki
uopšte mogući slučaj. Ova knjiga, učeni rad, stvorila je
sebi, nužnim načinom, učeni stalež tvoraca prava i
pravnih upravljača: doktore fakulteta, stare nemačke
pravničke porodice, francusku »noblesse de robe«. En-
gleske sudije (judges), njih malo više od stotine, re-
grutuju se doduše iz višeg staleža branilaca (»barri-
sters«), ali oni su po rangu čak i iznad ministara.
Učeni stalež stran je za ovaj svet. On prezire is-
kustvo koje ne potiče iz mišljenja. Diže se neizbežna
borba između tekućih običaja praktičnog života i »sta-
leža nauke«. One Irnerieve rukopisne Pandekte bile su
vekovima »svet« u kome je živeo učeni pravnik. Pa
čak i u Engleskoj, gde nema pravnih fakulteta, prav-'
1
Ono što u Engleskoj važi zanavek — to je stalni
oblik stvaranja prava kroz praksu.
92
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
nički esnaf uzeo je isključivo u svoje ruke vaspitanje
podmlatka, te time odvojio razvitak pravnih pojmova
od opšteg razvitka.
Ono što mi danas zovemo pravnom naukom ili je
filologija pravnog jezika ili sholastika pravnih pojmo-
va. To je jedina nauka koja još i danas izvodi smisao
života iz »večnih« osnovnih pojmova. »Današnja nemač-
ka pravna nauka pretstavlja, u vrlo značajnoj meri,
nasleđe srednjovekovne sholastike. Pravno-teorisko raz-
mišljanje o osnovnim vrednostima našeg stvarnog ži-
vota još nije ni započelo. Mi te vrednosti još i ne
poznajemo« 2 .
To je zadatak koji očekuje nemačku misao buduć-
nosti. Radi se o tome da se razviju iz praktičnog živo-
ta sadašnjice njegova najdublja načela i da se uzdignu
do temeljaca pravnih pojmova. Iza nas su velike umet-
nosti, pred nama je pravna nauka.
Jer rad 19 veka bio je samo priprema, ma koliko
taj rad sam sebe smatrao stvaralačkim. On nas je os-
lobodio od Justinijanove knjige, ali ne od njenih poj-
mova. Oni naučnici koji su ideolozi rimskog prava —
ne dolaze više u obzir, ali je ostala učenost staroga
stila. Nužna je druga jedna vrsta pravne nauke da nas
oslobodi i od sheme tih pojmova. Filološko iskustvo
mora biti smenjeno društvenim i privrednim.
Pogled na nemačko privatno i kazneno pravo ot-
kriva nam situaciju To su sistemi okruženi vencem
sporednih zakona. Bilo je nemoguće da se materija
sporednih zakona pripoji glavnom zakonu. Tu se poj-
movno, te dakle i sintaktički, razdvaja ono što je po-
moću antičke sheme bilo još obuhvatljivo i ono što
nije bilo obuhvatljivo. Zašto je morala krađa električ-
ne struje — posle groteskne raspre da li se tu radi o
telesnoj stvari — da bude, 1900, kažnjiva pomoću jed-
nog iz nužde stvorenog zakona? Zašto ne može sadr-
žina patentnih zakona da se uključi u pravo o stva-
rima? Zašto ne može autorsko pravo da pojmovno raz-
dvoji duhovnu tvorevinu, njen saopštljivi oblik kao ru-
kopis od objektivnog štampanog dela? Zašto se morala,
protivrečno pravu o stvarima, da razlikuje umetnička
svojina od materijalne rastavljajući dobitak na origi-
nalu od prava na reprodukciju? Zašto je krađa poslov-
2
Sohm, Inst., S. 170.
3
ŠPENGLER Propast Zapada
ne ideje ili organizacionog plana nekažnjiva, a kažnjiva
krađa komada hartije na kojoj je plan? Zalo što nama
još i danas vlada antički pojam o telesnoj stvari. Mi
drukče živimo. Naše instinktivno iskuktvo je pod funk-
cionalnim pojmovima radne snage, pronalazačkog i
preduzimačkog duha, duhovnih, telesnih, umetničkih,
organizatorskih energija, sposobnosti i talenata. Naša
fizika, čija je daleko odmakla teorija slika otisnuta sa
našeg današnjeg načina življenja, uopšte više i rie
poznaje stari pojam o telu, kao što upravo dokazuje
nauka o električnoj sili. Zašto je naše pravo, pojmov-
no, tako slabačko prema velikim činjenicama današnje
privrede? Zato što ono i personu, ličnost, poznaje samo
kao telo.
Kada je zapadnjačka pravna misao preuzela an-
tičke reči, na njima se zadržalo od antičkog značenja
samo ono što je najpovoljnije. Veza teksta otkriva sa-
mo logičku upotrebu reči, a ne život na kome se teme-
lji ta upotreba. Prećutna metafizika starih pravnih poj-
mova ne može se nikakvom upotrebom iznova probu-
diti u mišljenju n j o j stranih ljudi. Baš ono što je po-
slednje i što je najdublje — nije izrečeno ni u jednom
pravu sveta, zato što se samo po sebi razume. Svako
od tih prava prećutno pretpostavlja ono što je suštin-
stveno; ono se obraća ljudima koji razume ju i ume ju
da upotrebe ne samo ono što je izrečeno, nego, iznu-
tra, i ono što je neizrecljivo, i baš naročito to. Svako
pravo je običajno praVo, i to u meri koju ne možemo
nikada dovoljno visoko oceniti: neka zakon i definiše
reči — život ih tumači.
A kada jedan nama tuđ pravni jezik, obrađen od
naučnika, hoće svojom pojmovnom shemom da okuje
naše sopstveno pravo, tada su pojmovi prazni, a život
nem. Pravo ne postaje oružjem nego teretom, a stvar-
nost ne korača zajedno sa pravnom istorijom, nego te-
če pored nje. I zato je pravna materija, koju zahtevaju
činjenice naše civilizacije, ušla u antičku shemu prav-
nih knjiga delimično samo spolja ( a delimično nije ni
ušla), te je zato, za pravnu misao pa i za misao obra-
zovanih, još bezoblična, pa za njih i ne postoji.
Da li su persone i stvari, u smislu našeg današnjeg
zakondavstva, uopšte pravni pojmovi? Ne! One samo
povlače banalnu granicu između čoveka i svega ostalo-
4
PROPAST ZAPADA Poreklo i zemljište
ga, one čine jednu, tako da kažemo, prirodnoznanstve-
iiu razliku. A za rimski pojam »persona« bila je neka-
da vezana čitava metafizika antičkog bića; razlika čo-
veka od božanstva, biće polis-a heroja, robova, kosmo-
sa iz materije i oblika, životni ideal ataraksije — sve
je to bilo jedna sama po sebi razumljiva pretpostavka,
koja je za nas savršeno iščezla. Reč »svojina« vezana
je u našem mišljenju za antičku statičku definiciju,
te ,tako iskrivljuje, u svima primenama, dinamički
karakter našega vođenja života. Mi prepuštamo takve
definicije zanesenim i apstraktnim etičarima, pravni^
cima, filozofima i nerazumljivoj svađi političkih dok-
trinara, pa ipak sve razumevanje privredne istorije na-
ših dana počiva na metafizici tog jednog pojma.
I zato neka je ovde u punoj oštrini izrečeno: an-
tičko pravo bilo je pravo o telima, naše pravo je pravo
o funkcijama. Rimljani su stvorili jurističku statiku,
a naš je zadatak juristička dinamika. Za nas ličnosti
nisu tela, već jedinstva snage i volje, niti su stvari tela,
već ciljevi, sredstva i tvorevine tih jedinstava. Antički
odnos između tela bio je položaj, a odnos među silama
zove se delovanje. Za Rimljanima je rob bio stvar koja
je proizvodila druge stvari. Pojam o duhovnoj svojini
nije nikada pao na um piscu kao što je Ciceron, a ka-
moli pojam o svojini praktične ideje ili o mogućnosti-
ma jednog velikog dara. A za nas je organizator, pro-
nalazač, preduzctnik jedna stvaralačka sila koja deluje
na druge izvođačke sile, dajući pravac, zadatak i sred-
stva za sopstveno delovanje. I jedni i drugi pripadaju
privrednom životu ne kao posednici stvari već kao no-
sioci energija.
Zahtev budućnosti je jedno obrtanje celokupnog
pravnog mišljenja po analogiji sa višom fizikom i ma-
tematikom. Celokupni društveni, privredni, tehnički ži-
vot očekuje da najzad bude shvaćen u toni smislu; da
se to dostigne, potrebno nam je čitavo stoleće najoš-
trijeg i najdubljeg mišljenja. A za to je potrebna jedna
sasvim druga vrsta vaspitavanja pravnika. Taj zadatak
zahteva:
1. neposredno prošireno praktično iskustvo u pri-
vrednom životu sadašnjice;
2. tačno poznavanje pravne istorije Zapada, stalno
upoređujući nemački, engleski i romanski razvitak;
ŠPENGLER Propast Zapada GLAVA DRUGA
GRADOVI I NARODI
3. poznavanje antičkog prava, i to ne kao obrasca
za pojmove koji bi danas važili, već kao sjajan primer:
kako se jedno pravo razvija čisto iz praktičnog života
vremena.
Rimsko pravo nije više za nas izvor osnovnih poj-
mova koji večno važe. Ali to pravo biva za nas ponovo
vrednosno usled odnosa rimskog bića i rimskih prav-1
nih pojmova. Na njemu se možemo naučiti kako treba
da izobrazimo svoje pravo iz sopstvenih iskustava."

Prvi deo

DUŠA GRADA

Na Egejskom Moru, oko sredine drugog tisućieca

pre Hrista, leže jedan prema drugome dva sveta: je-
dan koji lagano dozreva u nejasnim slutnjama, breme-
nit nadama, opijen patnjom i delom budućnosti, miken-
ski — i drugi, sit i vedar među blagom stare kulture,
fin i lak, sa svima velikim problemima iza sebe, mi-
no jski na Kritu.
Nikada nećemo stvarno razumeti tu pojavu, koja
nailazi baš danas u centar našeg istraživanja, ako ne
budemo ocenili onu provaliju suprotnosti koja leži iz-
među obe duše. Tadanji ljudi su je morali osećati du-
boko, ali su jedva »znali« za nju. Vidim pred sobom:
kako stanovnici tvrđava Tirinsa i Mikene uzdižu sa
strahopoštovanjem glave ka nedostižnoj duhovnosti ži-
votnih navika u Knosu; kako negovano stanovništvo
ovoga prezirno sa visine gleda na one poglavice i nji-
hovu pratnju; pa ipak ovi zdravi varvari imaju jedno
intimno osećanje nadmoćnosti, kakvo je imao svaki
germanski vojnik prema staračkim dostojanstvenicima
Rima.
Otkuda to možemo znati? Bilo je više takvih mo-
menata kada su se oči u oči nalazili ljudi dveju kultu-
ra. Mi znamo za nekoliko »između kultura«. Pojavljuju
se tu raspoloženja koja spadaju u najplodnija ljudske
duše.

97
96
 ŠPENGLER Propast Zapada
Kakav je bio odnos između Knosa i Mikene, takav
je nesumnjivo bio i između vizantiskog dvora i nemač-
kih velikaša koji su se, kao Oton II, tamo ženili — jas-
no divljenje vitezova i grofova, a kao odgovor na nj
prezrivo čuđenje fine, nešto uvele i umorne civiliza-
cije medveđoj jutarnjoj svežini nemačkih zemalja, kao
što to opisuje Šefelov Ekehard.
U Karlu Velikom ispoljava se jasno ona mešavina
praljudske duševnosti lik pred svojim buđenjem i
kasne duhovnSti koja se na onu naslagala. Po izvesnim
-crtama njegove vladavine možemo ga označiti kao kali-
fu Frankistana; ono što je simboličko u toj pojavi je-
ste mešavina obojega u oblicima Ahenske dvorske ka-
pele, koja nije više mošeja, ali još nije katedrala. Ger-
mansko-zapadnjačka predkultura, međutim, napreduje
polagano, a ovo iznenadno prosijavanje, koje mi dosta
nevešlo zovemo karolinškim renesansom, poteklo je
kao zračenje od Bagdada. Neka se ne previdi da je
vreme Karla Velikog jedna površinska epizoda. Sa nji-
me se nešto odmah i okončava, nešto slučajno i bez-
posledično. Posle 900, posle dubokog spuštanja, počinje
nešto novo, nešto što dospeva do delovanja snagom
sudbine a dubinom koja obećava dugo trajanje. A oko
800, arabljanska civilizacija iz svetskih gradova Ori-
jenta podigla se kao sunce nad zemljama, kao nekada-
nja helenistička, koja je i bez Aleksandra, čak i pre
njega, bacala sjaj sve do l'nda. Aleksandar je nije ni
probudio ni raširio; on je njenim putem pošao na Is-
tok, za njom a ne na njenom čelu.
Ono što stoji na brežuljcima Tirinsa i Mikene —
to su tvrđave i palatinstva po praprirodnom german-
skom načinu. Kritske palate — ne kraljevski dvorci
već ogromne obredne ustanove za mnogobrojnu zajed-
nicu sveštenika i sveštenica — opremljene su svetsko-
-gradskim, odista kasno-rimskim, luksuzom. Po podno-
žju onih brežuljaka sa trvđavama tiskale su se kolibe
zemljoradnika i zavisnih pripadnika; na Kritu se isko-
pavaju (u Gurniji i Hagija Trijadi na primer) gradovi
i vile, po kojima vidimo visoko civilizovanu potrebu i
građevinsku tehniku kojoj su potpuno poznati najraz-
maženiji prohtevi za oblikom nameštaja i zidnim de-
koracijama, prohtevi za svetlarnicima, kanalizacijama,
stepeništima i holovima i slični zadaci. Tamo imamo
osnovni plan kuće kao strog životni simbol, a ovde kao
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
izraz rafinovane »celishodnosti«. Neka se uporede te
kritske kamareske vaze i freske na uglačanom »štuku«
sa svim onim što je pravo mikensko.. To je potpuno
primenjena umetnost, fina i prazna, a nikako velika i
duboka umetnost sa teškom, nezgrapnom simbolikom
kakva tamo sazreva u geometriskom stilu. To uopšte
nije stil, nego ukus. 1 U Mikeni obitava primitivna rasa,
koja bira svoja sedišta po iznosu sa tla i po sigurnosti
od neprijatelja; minojsko stanovništvo naseljava se
sa poslovnih gledišta, kao što sasvim jasno pokazuje
grad Filakopi na Melu, koji je sagrađen radi izvoza
obsidijana. Mikenska palata je jedno obećanje, mi-
nojska je nešto što je »poslednje«. A isto tako su le-
žala, oko 800, franačka i zapadno-gotska plemićska se-
dišta i sedišta od Loare do Ebra, a južno od njih ma-
varski zamkovi, vile i mošeje, u Kordovi i Granadi.
Sigurno nije slučaj što cvetno doba minojskog
luksuza pada tačno u vreme velike egipćanske revolu-
cije, pre svega u vreme Hiksa (1780—1580).2 Tada su
egipćanske umetničke zanatlije svakako bežali na mir-
na ostrva i sve do trvđava na kopnu, kao u jednom
kasnijem slučaju vizantiski naučnici u Španiju. Jer
ovo je pretpostavka za svako razumevanje: minojska
kultura je sastavni deo egipatske. Mi bismo to mnogo
bolje znali, da nije najbolji deo egipatskih umetničkih
tvorevina, sve što je postalo u zapadnoj Delti, palo kao
žrtva vlažnoga tla. Mi poznajemo egipatsku kulturu
samo ukoliko je cvetala na suhom tlu, ali već odavno
se i ne sumnja da tu nije bilo težište razvitka.
Ne može se povući oštra granica između stare mi-
nojske i mlade mikenske umetnosti. Može se primetili
u svem egipatsko-kritskom svetu veoma moderno odu-
ševljenje za te čudne i primitivne stvari, i obrnuto,
vojnički kraljevi na tvrđavama kopna otimali su, ku-
povali, gde god su mogli, kritske umetničke stvari, i
svakako im se divili i podražavali ih, kao što je stil
seoba naroda ranije slavljen kao pragermanski, po
1
To sada priznaje i ispitivanje umetnosti v. Salis,
Die Kunst der Griechen, 1919, S. 3 ff. H. Th. Bossert, Alt
Kreta, 1921, Einleitung.
Kreta, 2 1921, Einledtung.
D Fimmen, Die kretisch-mykenische Kultur, 1921,
S. 210.
99
ŠPENGLER Propast Zapada
svem svom oblikovnom jeziku orijentalskog porekla 1 .
Oni su davali zarobljenim ili pozvanim umetnicima Ju-
ga da im zidaju i ukrašavaju palatinstva i grobnice.
»Atrejeb grob« u Mikeni time se potpuno stavlja uz
Teodorikov grob u Raveni.
Čudo te vrste jeste Bizant. Tu se mora brižljivo
skidati sloj po sloj: prvo onda kada je, 326, Konstan-
t.n ponovo sagradio veliki grad, koji je Septimije Sever
razorio, kao kasno-antički svetski grad prvoga reda,
pa je njemu priticala sa Istoka magiska mladež, a sa
Zapada apolinijsko staraštvo; pa onda, još jednom,
kada se 1096 pred bedemima sada kasno-arabljanskog
svetskog grada pojaviše krstaši pod Gotfridom Bujon-
skim (o kojima je duhovita Ana Komnen u svome is-
toriskome delu dala bespoštedno prezrivu sliku 2 ),
kada je nešto kao proleće prodrlo u poslednje jese-
nje dane ove civilizacije. Ovaj grad je očaravao i
Gote, kao najistočniji grad antičke civilizacije, a pos-
le hiljanu godina i Ruse, kao najseverniji grad arab-
ljanske. Ogromna Vasilijeva katedrala iz 1554 u Mo-
skvi, uvod u rusku pred-kulturu, stoji »između stilo-
va«, kao i Solomonov hram, za čitave dve hiljade go-
dina, između svetskog grada Babilona i ranog hriš-
ćanstva.
2 vilizovani čovek, intelektualni nomad, opet je sav mi-
Prvobitni čovek je životinja koja luta, jedno biće
čija budnoća pipa nemirno kroz život, mikrokozam,
koji nije vezan za mesto i domovinu, oštrih i plašlji-
vih čula, uvek sav za tim da nešto ulovi od nepri-
jateljske prirode. Tek zemljoradnjom počinje dubok
preobražaj — jer je to nešto veštačko što je daleko
od lovaca i pastira; onaj ko kopa i pluži, taj neće
da pljačka prirodu, nego hoće da je menja. Zasejati
ne znači uzeti, nego stvarati. Ali, time i sam čovek.
postaje biljka, naime seljak. Koreni se u tlu onaj
čovek koji ga obrađuje. Čovekova duša otkriva dušu
tla; javlja se neka vezanost za zemlju, novo osećanje.
Neprijateljska priroda postaje prijateljica. Zemlja
1 i religija, sve umetnosti, sve nauke — počivaju na jed-
Dehio, Gesch. d. deutsch. Kunst, i919, S. 16 ff.
2
Dieterich, Byz. Charakterkopje, S. 136 f.
0 101
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
postaje majka zemlja. Nastaje odnos među sejanjem
i rađanjem, životom i smrću, detetom i semenom, od-
nos koji se duboko oseća. Nova pobožnost, u htonič-
kim kultovima, diže se nad plodonosnu zemlju koja
srasta sa ljudima. I svuda nastaje, kao savršeni izraz
ovog životnog osećanja, simbolički oblik seljačke kuće,
koja govori o krvi stanovnika rasporedom svojih pro-
storija i svakom crtom svog spoljašnjeg oblika. Se-
ljačka kuća je veliki simbol vezane nastanjenosti. Ona
sama je biljka; ona spušta svoje korene duboko u
»sopstveno« tle. Ona je svojina u najsvetlijem smislu.
Dobri duhovi ognjišta i vrata, zemljišta i prostorija:
Vesta, Janus, lar.i i penati, imaju svoje učvršćeno me-
sto kao i sam čovek.
To je pretpostavka svake kulture, koja, i sama bi-
ljolika, izrasta na materinskom tlu i još jače produb-
ljuje duševnu vezanost čoveka sa tlom. Ono što je se-
ljaku kuća, to je čoveku kulture grad. Ono što su po-
jedinoj kući dobri duhovi, to je svakome gradu zaš-
titno božanstvo ili svetac. I grad je jedno biljoliko bi-
će. Od njega je, kao i od seljaštva, daleko sve što je
nomadsko, što je čisto mikrokosmičko. Zato je svaki
razvitak višeg oblikovnog jezika vezan za tle. Ni umet-
nost ni religija ne mogu menjati mesto svoga rašće-
nja. Tek civilizacija, sa svojim džinovskim gradovima,
prezire ove korene duševnosti i otkida se od njih. Ci-
krokozam, potpuno bez domovine, slobodan duhom
kao što su čulima bili slobodni pastiri i lovci. Ubi bene
ibi patria — to važi i pre i posle kulture. U pred-pro-
leću seobe naroda, devičanska i već materinska ger-
manska čežnja tražila je na jugu domovinu, da svije
gnezdo za svoju buduću kulturu. Danas, na kraju te
kulture, istemeljeni duh kroz sve mogućnosti tla i mi-
sli. A između toga leži vreme u kome čovek umire za
komad zemlje.
Odlučna je činjenica, koja nije ocenjena u svom
punom značenju, što su sve velike kulture gradske
kulture. Viši čovek drugoga doba je životinja koja grc.-
di gradove. To je pravi kriterij »svetske istorije«, koji
je najoštrije deli od istorije ljudske uopšte. Istorija
sveta je istorija gradskih ljudi. Narodi, države, politika
nom prafenomenu ljudskog bića: gradu. Pošto svi mi-
ŠPENGLER Propast Zapada
slioci svih kultura žive i sami po gradovima — čak i
oni koji se telesno nalaze na selu —to oni i ne znaju
kako je grad čudna Stvar. Moramo se postaviti potupo
u začuđenost pračoveka koji prvi put ugleda nasred
tla ovu masu kamena i drveta, sa njenim ulicama okru-
ženim kamenjem, njenim trgovima poplaćanim kame-
njem, jedno kućište najčudnijeg oblika, po kome vri
od ljudi.
Pravo čudo je rađanje duše jednog grada. Ona se
iznenada izdvaja iz opšte duševnosti svoje kulture kao
duša masa sasvim nove vrste, čiji će poslednji osnovi
za nas ostati večna tajna. Kada se probudi, stvara sebi
vidljivo telo. Nastaje celina iz seoskog zbira dvorišta i
kuća, od kojih je svaka imala svoju istoriju. I ta celina
živi, diše, raste, dobija lice i unutarnji oblik i istoriju.
Otsada su predmet oblikovnog jezika i istorije stila,
koja prati sav životni tok jedne kulture, ne samo poje-
dine kuće, hramovi, katedrale, palate — već i slika
grada kao jedinstvo. Razume se da se grad i selo ne
razlikuju obimom nego postojanjem duše. Ima vrlo
velikih naselja koja ipak nisu gradovi, ne samo u pri-
mitivnim stanjima kao danas u unutrašnjosti Afrike:,
već u kasnoj Kini i Indiji, pa i u svima industrijskim
oblastima Evrope i Amerike. Ona su središta zemlje,
ali unutarnje ne čine svet za sebe. Nemaju dušu. Svako
primitivno stanovništvo živi potpuno seljački i seoski.
Za njih ne postoji biće »grad«. Ono što se, spolja, od-
vaja od sela nije grad nego trg, čisto središte zemalj-
skih životnih interesa, i kad je reč o njemu, ne može
biti govora o nekom osobenom životu. Stanovnici trga,
i kada su zanatlije i trgovci, žive i misle kao seljaci.
Moramo tačno proosetiti šta to znači kada iz jednog
praegipćanskog, prakineskog ili germanskog sela, iz
takve jedne tačkice na prostranoj zemlji, postane grad
koji se spolja možda ničim ne razlikuje, ali koji je,
duševno, jedno mesto iz koga sada čovek doživljuje
zemlju i selo kao »okolinu«, kao nešto drugo, nešto
podređeno. Otsada postoje dva života, onaj unutra i
onaj spolja, i seljak to oseća tačno isto onako kao i
građanin. Seoski kovač i kovač u gradu, seoski kmet i
gradonačelnik žive u dva različita sveta. Čovek sela i
čovek grada su dva različita bića. Prvo osećaju razli-
ku, a onda ona ovlada njima; najzad se više ne razu-
meju. Bliži su danas seljak iz Marke i Sicilije nego
0 103
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
seljak iz Marke i Berlinac. Tako gledajući, postoje
stvarni gradovi, a takvo gledanje leži u osnovi celokup-
nog budnog bića svih kultura kao nešto što se samo po
sebi razume.
Svako rano doba kulture ujedno je i rano doba no-
vog gradskog bića. Čoveka predkulture ispunjavaju
užasom te tvorevine, prema kojima on, unutarnje, ne
može nikako da stekne neki odnos. Germani su se na
mnogim mestima, na Rajni i Dunavu (kao na primer
u Štrasburgu), naselili ispred kapija rimskih gradova
koji su ostali pusti. 1 Na Kritu su osvajači postavljali
selo na razvalinama spaljenih gradova, kao u Gurniji
i Knosu. Redovi zapadnjačke predkulture, benediktinci,
a najpre klunijanci i premonstratinci, naseljuju se kao
vitezovi na slobodnom tlu. Tek franjevci i dominikan-
ci useljavaju se u rano-gotske gradove: tu se baš pro-
budila duša grada. Pa i tu, na svima građevinama, u
celokupnoj franjevačkoj umetnosti, ima nežne sete,
skoro mističnog straha pojedinca pred onim novim,
svetlim, budnim, onim što celokupnost još nejasno
prima. Čovek se jedva usuđuje da ne bude više seljak,
l'ek jezuiti žive sa zrelim i nadmoćnim bićem pravih
velikogradskih ljudi. Simbol bezuslovnog preimućstva
zemlje i tla, koje grad još nikako ne priznaje, jeste to
što vladari svakog ranog vremena drže dvorove po pu-
tujućim palatinstvima. U egipatskom Starom carstvu
jako naseljeno sedište uprave je kod »Belog zida« pri
Ptah-hramu u kasnijem Memfisu, ali se prestonice fa-
raona neprestano izmenjuju, kao i u sumerskoj Babi-
loniji i u karolinškom carstvu. 2 Rano-kineski vladari
Džu-dinastije imaju po pravilu svoje palatinstvo, po-
čev od 1109, u Loh-jangu (danas Ho-nan-fu), ali tek od
770, što odgovara našem 16 veku, to mesto biva uzdig-
nuto do stalnog prestoničkog grada.
Nigde se osećanje vezanosti za zemlju, osećanje
biljolikokosmičkoga, nije tako silno izrazilo kao u
arhitekturi onih sićušnih ranih gradova koji su jedva
nešto više od nekoliko ulica oko trga, tvrđave ili kakve
,svetinje. Ovde, ako igde na drugom rnestu, biva nam
jasno da je svaki veliki stil i sam jedna biljka. Dorski
stub, egipatska piramida, gotička katedrala, izrastaju
1
2
Dehio, Gesch. d. deutsch. Kunst, 1919, S. 13 f.
Ed. Meyer, Gesch. d. Altertums, I, S. 188.
ŠPENGLER Propast Zapada
iz tla strogo, sudbinski, kao ne-budno biće; jonski stub
i građevine Srednjeg carstva i baroka počivaju na tlu,
potpuno budno, samosvesno, slobodno i pouzdano. Tu
je . biće, odvojeno od sila tla, kao otsečeno od njega
pločnikom pod nogama, postalo umornije i tiše, a ose-
ćanje i razumevanje sve moćnije. Čovek postaje »duh«,
»slobodan«, i opet sličniji nomadu, ali uži i hladniji.
»Duh« je specifično gradski oblik budnoće koja razu-
meva. Sva umetnost, sva religija i nauka, polagano
postaju duhovne, tuđe selu i zemlji, nerazumljive se-
ljaku koji je sa zemljom i na njoj. Sa civilizacijom na-
stupa klimakterij. Prastari koreni bića sasušuju se u
kamenim masama njenih gradova. Slobodni duh —
kobna reč! — pojavljuje se kao plamen koji se izdigne
u sjaju i naglo u vazduhu izgori.
3 gradska poezija; veliki roman, pogled oslobođenog du-
Nova duša grada govori novim jezikom, koji se
po značenju uskoro izravnava sa jezikom kulture uop-
šte. Slobodno tle sa svojim seoskim ljudima zaprepa-
šćeno je: ono više ne razume taj jezik; zbunjuje se i
zanemi. Svaka prava, istorija stila odigrava se po gra-
dovima. Ono što u logici vidljivih oblika govori oku
isključivo je sudbina grada i doživljavanje gradskih
ljudi. Najranija gotika izrastala je još sa tla i obuhva-
tala seljačku kuću sa njenim stanovnicima i namešta-
jem. Ali renesansni stil izrasta sarno u renesansnom
gradu barokni stil samo u baroknom gradu, da i ne
govorimo o sasvim veliko-gradskom korintskom stubu
i o rokokou. Možda još dopire neka laka crta sa tla,
ali samo selo nije više sposobno ni za najmanje stva-
ralaštvo. Seljak i seljačka kuća ostali su gotički u sve-
mu što je bj.tno, pa su to još i danas Helensko selo
sačuvalo je geometriski stil, egipatsko selo stil Staroga
carstva.
»Lice« grada je, pre svih stvari, ono nešto čiji iz-
raz poseduje čitavu jednu istoriju, ono nešto čija je iz-
ražajna igra skoro duševna istorija same kulture. Tu
su, prvo, oni mali pra-gradovi gotike i svih ostalih
ranih kultura, koji se skoro gube na tlu, još prave se-
ljačke kuće koje se tiskaju u senci kakve tvrđave ili
svetinje, i koje postaju gradskim kućama, i ne menja-
104
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
jući unutrašnji oblik, samo zato što ne izrastaju iz
okoline polja i livada već susednih kuća. Narodi rane
kulture postali su postepeno gradski narodi, te dakle
postoji specifična kineska, indiska, apoliniska, f a u s t o v v
ska slika grada, pa, opet, i jermenska ili sirska, jonska
ili etruščanska, nemačka, francuska ili engleska fiziog-
nomija grada. Postoji grad Fidijin, grad Rembrantov,
grad Luterov. Ova obeležavanja i sama imena Granada,.
Venecija, Nirnberg odmah dočaravaju određenu sliku,
jer je sve što jedna kultura proizvodi u religiji, umet-
nosti i nauci postalo u takvim gradovima. Krstaški ra-
tovi potekli su još iz duha viteških zamkova i seoskih
manastira, reformacija je gradska i pripada uskim uli-
čicama i strmim selima. Veliki ep, koji govori o krvi
i koji peva, pripada palatinstvu i zamku — tvrđavi, ali
drama, u kojoj sam sebe ispituje budni život, jeste
ha na sve što je ljudsko, pretpostavlja svetski grad.
Postoji jedino gradska lirika, ako se izuzme prava na-
rodna pesma; i-jedino gradsko slikarstvo i arhitektura
sa kratkom i brzom istorijom, ako apstrahujemo »več-
nu« seljačku umetnost.
Pa onda glasni oblikovni jezik ovih velikih kame-
nih tvorevina koji samo gradsko ljudstvo, svo pretvo-
reno u oko i duh, unosi u svoj svetlosni svet, suprotno
tišem jeziku sela i zemlje! Silueta velikog grada, kro-
vovi sa svojim dimnjacima, tornjevi i kubeta na vidi-
ku! Kakvim jezikom sve ne govori jedan pogled iia
Nirnberg i Fiorencu, na Damask i Moskvu, na Peking
i Benares! Šta znamo mi o duhu antičkih gradova, Ka-
da ne poznajemo njihove linije pod južnim nebom, u
popodnevnoj svetlosti, pod oblacima, izjutra, u zvezda-
noj noći! Ove ulice,prave ili krive, široke ili uske; ove
niske, strme, vedre, mračne kuće, koje svojim fasada-
ma, svojim licima, gledaju na ulicu po 1 svima zapad-
njačkim gradovima, a koje opet po svima istočnjačkim,
bez prozora, u rešetkama, okreću leđa ulici; duh trgova
i kutova, otvoreni izgledi i ćor-sokaci, kladenac i spo-
menici, crkve, hramovi i mošeje, amfiteatri i železnič-
ke stanice, bazari i opštinske kuće; pa onda opet pred
građa, kuće posred vrtova i najamne kućerine između
đubrišta i njiva, otmeni i siromašni kvartovi, Subura
u antičkom Rimu i Sen-Žermen u Parizu, stare Baje i
današnja Nica, male slike gradova Rotenburga i Briža,
ŠPENGLER Propast Zapada
pa more od kuća u Babilonu, Tenohtitlanu, Rimu i
Londonu! Sve to ima istoriju i jeste istorija. Jedan ve-
liki politički događaj — pa se lice grada izbora dru-
gim borama. Napoleon je dao drugo lice burbonskom
Parizu, Bizmark malogradskom Berlinu. A naporedo
s time stoji seljaštvo, nekretljivo, gunđavo i ljutito.
U najranije doba slika tla vlada isključivo ljud-
skim okom. Ona formira čovekovu dušu, ona sa njime
treperi. Jedan isti takt prožima njegovo osećanje i šu-
morenje šuma. Njegov lik, njegov hod, njegova nošnja
čak, prilagođavaju se livadama i žbunju. Selo sa svo-
jim tihim, brežuljkastim krovovima, večernjim dimom,
kladencima, ogradama i životinjama leži savim izgub-
ljeno na zemlji i kao uvijeno njome. Tle potvrđuje se-
lo, ono je pojačavanje njegove slike; tek kasni grad
prkosi tlu. On svojom siluetom protivreči linijama pri-
rode. On odriče sve što je priroda. On hoće da bude
nešto drugo i nešto više. Ta oštra slemena, ta barokna
kube ta, vrhovi i oštrice ivice, nemaju u prarodi ničeg
sebi srodnog, i neće da ga imaju; i najzad džinovski
svetski grad grad kao svet, pored koga ne treba da
postoji drugi, počinje razorno delo na slici tla. Nekada
se grad podavao slici tla, sada hoće da je izravna sa
svojom sopstvenom. Tada tamo napolju od poljskih
puteva postaju široki drumovi, od šuma i livada par-
kovi, od brda mesta za lepi izgled; u samome gradu se
izmišlja veštačka priroda, fontane namesto izvora, leje
sa cvećem, vodeni kanalići, potsečene živice namesto
livada, jezera i žbunja. U selu je slamnati krov još
kao brežuljak, uličica kao lug. A ovde se otvaraju po-
nori visokih i dugih ulica, puni raznobojne prašine i
čudne buke; tu stanuju ljudi kakve nikad nije ni slu-
tilo prirodno biće. Nošnje, čak i lica, podešeni su ton-
ski" prema kamenoj pozadini. Danju se razvija kretanje
po ulicama u čudnim bojama i tonovima, noću nova
svetlost koja zasenjuje mesec. I' seljak stoji bespo-
moćno na pločniku, smešna prilika koja ništa ne ra-
zume i koju niko ne razume, dobar samo za šegu i da
ovom svetu stvara hleba.
A iz toga sleduje, i to je ono što je bitnije no sve
ostalo: svu političku, svu privrednu istoriju možemo
shvatiti samo tako ako upoznamo grad, koji se sve
više odvaja od tla i koji mu konačno potpuno oduzima
i 06
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
vrednost, grad kao tvorevinu koja određuje hod i smi-
sao više istorije uopšte. Istorija sveta je istorija grada.
U svakoj kulturi ubrzo se pojavljuje tip glavnog
grada, apstrahujući potpuno od toga što antički čovek,
iz svog euklidovskog osećanja bića, vezuje pojam drža-
ve sa tražnjom minimalne rasprostrtosti, pa sve izra-
zitije izjednačuje državu sa kamenim telom pojedinač-
nog polisa. Taj glavni grad, kao što mu i samo zna-
čajno ime kazuje, jeste grad čiji duh vlada zemljom, i
to svojim privrednim i političkim metodama, ciljevima
i odlukama. Zemlja sa svojim stanovnicima postaje
sredstvo i objekt tog vodećeg duha. Ona i ne razume
0 čemu se radi. Nju i ne pitaju. Velike stranke u svim
zemljama svih kasnih kultura, revolucije, cezarizam,
demokratija, parlamenat — sve je to oblik u kome duh
glavnog grada saopštava selu i zemlji ono što imaju da
žele i radi čega imaju, u prilikama, da ginu. Antički
forum, zapadnjačka štampa, potpuno su duhovna sred-
stva sile i moći grada koji gospodari. Svaki onaj čovek
sa sela koji još pojmi šta u tim vremenima politika,
1 koji joj se oseća doraslim, odlazi u grad, ako ne te-
lesno a ono, sigurno, duhovno. Raspoloženje i javno
rnnenje seljačke zemlje, ukoliko postoji, biva propisa-
no i vođeno pismeno i usmeno iz grada. Teba je Egipt,
Rim je orbis terrarum, Bagdad je islam, Pariz je Fran-
cuska. Istorija svakog ranog vremena odigrava se u
mnogim malim središtima pojedinih zemalja. Egipat-
ske krajine, homerovski grčki narodi, gotička grofov
stva i slobodni gradovi —- gradili su nekad istoriju.
Ali se politika malo pomalo skuplja u svega nekoliko
glavnih gradova, a svi ostali održavaju samo još privid
političkog života. U tome ni antičko atomiziranje sveta
u đržavice-gradove nije ništa izmenilo. Već u pelopo-
neskom ratu stvarnu politiku vodile su još samo Spar-
ta i Atina. Ostali gradovi na Egejskom Moru još su
samo pripadnici području moći ove ili one politike. O
nekoj sopstvenoj pravnoj politici nema ni govora. Naj-
zad se antička istorija odigrava jedino na forumu gra-
da Rima. Mogao se Cezar boriti u Galiji, Antonije u
Egiptu, Cezarove ubice u Makedoniji: ono što se tamo
događa dobija svoj smisao tek u odnosu na Rim.
107
ŠPENGLER Propast Zapada
4 i predanja. Ono ruši prestole i ograničava stara prava
Svaka prava istorija počinje time što se obrazuju,
kao takva, dva pra-staleža, plemstvo r sveštenstvo, i što
se izdižu iznad seljaštva. Suprotnost velikog i malog
plemstva, kralja i vazala, svetovne i duhovne moći, je-
ste osnovni oblik svake rano-homerovske, staro-kine-
ske, gotičke politike, dok se stil istorije preobražava
sa gradom, sa građanstvom, sa trećim staležom. Ali se
celokupni smisao istorije skuplja isključivo u staleš-
koj svesti tih staleža. Seljak je bezistoriski. Selo je
van svetske istorije, i sav razvoj, od »trojanskog« pa
do mitridatskog rata, od saksonskih careva pa do svet-
skog rata, uji iznad ovih malih tačaka na tlu, prigod-
no i uništavajući, koristeći njihovu krv, ali ne dodiru-
jući nikada njihovu unutricu;
Seljak je večni čovek, nezavisan od svake kulture,
koja svija gnezdo po gradovima. On joj prethodi, on je
nadživljuje, plodeći se tmulo i nejasno sa roda na rod,
ograničen na pozive i sposobnost vezane za zemlju, mi-
stična duša, suhi razum, vezan za ono što je praktič-
no, ishodište i večno tekući izvor krvi, koja u gradovi-
ma gradi istoriju sveta.
Sporo i nepoverljivo, on konačno i primi, ne me-
njajući ni u čemu svoj stav prema životu, sve ono što
kultura tamo po gradovima izmišlja kao državne obli-
ke i privredne običaje, kao načela vere, kao oruđa, kao
znanje i umetnost. Tako je zapadno-evropski seljak
spoljašnje primio sva učenja velikih koncila, od veli-
kog lateranskog pa do tridentskog, tako rezultate ma-
šinske tehnike i francuske revolucije. On je ipak zato
ostao ono što je i bio, što je bio već pre Karla Velikog.
Današnja pobožnost seljaka starija je nego hrišćan-
stvo. Njegovi bogovi su stariji od svake više religije.
Skinite sa njega pritisak velikih gradova, i on će se
bez velikog lišavanja vratiti u svoje prirodno pra-sta-
nje. Njegova stvarna etika, njegova stvarna metafizika,
koju nijedan gradski naučenjak nije smatrao nikada
dostojnim otkrića, jesu van svake istorije religije i
duha. One uopšte nemaju istorije.
Grad je duh. Veliki grad je »slobodni duh«. Gra-
đanstvo, stalež duha, počinje da biva svesno svog oso-
benog bića pobunom protiv — feudalnih« — sila krvi
0 109
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
u ime razuma, a pre svega u ime »naroda«, pod kojim
se otsada misli isključivo na gradski narod. Demokra-
tija je politički oblik u kome se od seljaka traži da
ima na svet i život onakvo gledište kakvo imaju ljudi
grada. Gradski duh reformira veliku religiju ranoga
doba i stavlja pored stare staleške građansku religiju,
slobodnu nauku. Grad preuzima vodstvo privredne is-
torije, stavljajući namesto pra-vrednosti zemlje, koje
se nikada ne mogu odvojiti od seljačkog života i miš-
ljenja, pojam novca, odvojen od dobara. Prastara se-
ljačka reč za saobraćaj dobara je izmena. Pa čak i ta-
mo gde se radi o zameni jedne stvari za plemeniti me
tal nije u osnovi te radnje »mišljenje o novcu«, koje
pojmovno odvaja vrednost od same stvari, pa je vezu-
je za fiktivnu ili metalnu količinu, koja je otsada odre-
đena da »ono drugo«, »robu«, meri. Karavani i plovid-
be Vikinga u rano doba kreću se između naselja na
tlu i znače izmenu i pljačku. A u kasno doba između
gradova i znače »novac«. To razlikuje Normane pre
krstaških pohoda i Hanzeate i Venecijance posle tih
pohoda, antičke moreplovce u mikensko doba i u -do-
ba velikih kolonizacija. Grad znači ne samo duh, nego
i novac.
Nastupa epoha kada se grad tako silno razvio da
više ne mora da se brani od zemlje, od seljaštva i vi-
teštva, kada se zemlja sa svojim pra-staležima bezna-
dežno brani od premoći grada: duhovno od racionaliz-
ma, politički od demokratije, privredno od novca. U
takvo doba već se jako smanjio broj gradova koji do-
laze u obzir kao istoriske vođe. Nastaje duboka, pre
svega duševna, razlika između velikog i malog grada,
a ovaj drugi pod vrlo karakterističnim imenom varo-
šica postaje deo zemlje koja aktivno više ne znači niš-
ta. Suprotnost između ćoveka grada i čoveka sela nije
postala manjom u tim malim gradovima, ali ona išče-
zava pred novim otstojanjem koje se stvara između
njih i velikog grada. Seljačko-malograđanska lukavost
i velikogradska inteligencija dva su oblika budnoga bi-
ća koje razumeva, i između njih je jedva moguće spo-
razumevanje. Jasno je da se i tu ne radi o broju sta-
novnika nego o duhu. Jasno je i to da se po svim
velikim gradovima mogu da održe kutovi u kojima
ŠPENGLER Propast Zapada
fragmenti ljudstva — koje je ostalo gotovo sasvim se-
ljačko — žive po svojim uličicama kao na selu i gde
su stanovnici »preko puta« gotovo u seljačkim odno-
sima. Od tih skoro seljačkih ljudi, preko sve užih slo-
jeva, do malog broja pravnih velikovarošana, vodi jed-
na piramida sve »gradskije« formiranih ljudi; oni po-
slednji su svuda onde »kod kuće« gde im se ispune
njihovi duševni uslovi.
Time je i pojam »novac« dostigao svoju punu ap-
straktnost. On ne služi više razumevanju privrednog
saobraćaja; on podvrgava svom sopstvenom razviću
opticaj robe. On ne ceni više stvari po - međusobnim
odnosima, već u odnosu na sebe sama. Njegov odnos
prema tlu i ljudima sraslim za to tle tako je savršeno
iščezao da ga privredno mišljenje vodećih gradova —
»novčani trgovi« — više i ne uzima u obzir. Novac je
sada postao sila, i to čisto duhovna sila koju metal
samo reprezentuje, sila u budnom biću gornjeg sloja
privredno aktivnog stanovništva, sila koja ljude koji
se njome bave čini zavisnim od sebe, kao što je ranije
seljak zavisio od zemlje. Postoji »mišljenje u novcu«
kao što postoji i matematičko mišljenje, jurističko mi-
šljenje.
Ali, tle je nešto stvarno i prirodno, novac nešto ap-
straktno i veštačko, čista kategorija, kao ono »vrlina«
u prosvetilačkoj misli. Iz toga sleduje da je svaka pr-
vobitna privreda, dakle privreda bez gradova, zavisna
od kosmičkih sila tla, klime, soja ljudi, pa je tako
ograničena, dok duh, kao čisti oblik saobraćanja po
oblasti budnoga bića, ima bezgranični krug mogućno-
sti, neograničen stvarnošću, kao što su i količine ma-
tematičkog i logičkog sveta. Onako isto kao što nas
pogled na činjenice ne može sprečiti da konstruišemo
koliko god hoćemo ne-euklidovskih geometrija, nema
ni u izobraženoj velikogradskoj privredi nikakve smet-
nje da se »novac« povećava, da se na neki način misli
u drugim novčanim dimenzijama, što sve nema nikak-
ve veze sa nekakvim povećanjem zlata ili uopšte stvar-
nih vrednosti. Nema merila niti vrste dobara po koji-
ma bi se mogla upoređivati vrednost jednog talenta u
vreme persiskih ratova i njegova vrednost u Pompeje-
voj pljačci Egipta. Novac je za čoveka kao za »ekonom-
sku životinju« oblik aktivnog bića uopšte. Na tome
počiva njegova nečuvena moć nad svakom početnom
0 111
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
civilizacijom: ova je uvek bezuslovno diktatura toga
»novca«, u svakoj kulturi u osobenom obliku. Ali, u
tome je njegova neodrživost, usled koje konačno gubi
svoju moć i svoj smisao, te potpuno iščezava iz mišlje-
nja kasne civilizacije( kao na primer u vreme Diokle-
cijana), i ustupa opet mesto pra-vrednostima vezanim
za stalno tle.
Najzad svetski grad postaje ogromni simbol, kona-
čište potpuno oslobođenog duha, središte u koje se
konačno koncentriše hod svetske istorije: to su ono
malo džinovskih gradova svih zrelih civilizacija koji
gone i obescenjuju celokupno materinsko tle svoje
kulture nazivajući ga »provincija«. Provincija je sada
sve, zemlja i selo, mali i veliki grad, sve izuzev ove
dve ili tri tačke. Nema više plemića i građana, slobod-
nih i robova, Helena i varvara, pravovernih i neverni-
ka, nego postoje jedino još građani svetskog grada i
provincijalci. Pred ovom jednom suprotnošću blede
sve ostale, suprotnošću koja gospodari svima događa-
jima, životnim navikama i nazorima na svet.
Najraniji svetski gradovi bili su Babilon i Teba
Novoga carstva — minojski svet na Kritu spada, una-
toč svome sjaju, u egipatsku provinciju. U antici je
prvi primer Aleksandrija; stara Helada je na jedan
mah postala provincijom. Nisu je potisnuli ni Rim, ni
novo-osnovana Kartagina, ni Bizant. U Indiji su dži-
novski gradovi bili Udžein, Kanaudž, a najpre Paiali-
putra, čuvena sve do Kine i Jave; poznat je na Zapadu
bajoslovni ugled Bagdada i Granade. U meksikanskom
svetu bio je, kako izgleda, 950 osnovani Uksmal prvi
svetski grad Maja carstva, koja su postala provincije
izdizanjem toletečkih svetskih gradova Teskuka i Te-
nohtitlana.
Neka se ne zaboravi gde se prvi put pojavljuje reč
provinćia: to je državno-pravna oznaka Rimljana za
Siciliju, čijim osvajanjem prvi put jedno nekada vo-
deće kulturno tle opada do bezuslovnog objekta. Sira-
kuza je bila najraniji stvarni svetski grad antičkoga
sveta, kada je Rim bio beznačajna palanka. Od tada
je ona prema Rimu provincijski grad. I sasvim u is-
tom smislu bili su habzburški Madrid i papski Rim u
17 veku vodeći veliki gradovi, dok ih nisu potisnuli na
rang provincije, od kraja 18 veka, svetski gradovi Lon
ŠPENGLER Propast Zapada
don i Pariz. Po posledicama najozbiljniji događaj pro-
šloga veka možda je uspinjanje Njujorka do svetskog
grada, usled secesionog rata 1861—1865.
5 koje prekoračava sve vidike. I sada nastaju veštačke,
Kameni kolos, »svetski grad«, stoji na kraju život-
nog toka svake velike kulture. Čoveka kulture, koga
je duševno formirala zemlja, osvaja njegova sopstvena
tvorevina, grad, pravi ga svojim stvorom, svojim izvr-
šujućim organom, i konačno svojom žrtvom. Ova ka-
mena masa je apsolutni grad. Njegova slika, koja se
svojom veličanstvenom lepotom ocrtava u svetlosnom
svetu ljudskog oka, sadrži svu uzvišenu simboliku ono-
ga što je konačno »postalo«. Kamen gotičkih građevi-
na, pun duše, najzad je u toku hiljadugodišnje istorije
stila postao obezdušenim materijalom ove demonske
kamene pustinje.
Ovi poslednji gradovi su sasvim duh. Njihove kuće
nisu više, kao još one jonskih i baroknih gradova, po-
tomci stare seljačke kuće od koje je nekada započela
kultura. One uopšte nisu više kuće u kojima ima ma
gde mesta za Vestu i Janusa, za penate i lare, već
gola staništa koja je stvorila ne krv već cilj, ne oseća-
nje već privredni preduzimački duh. Dok je god og-
njište u pobožnom smislu pravo značajno središte po-
rodice, dotle nije iščeznuo poslednji odnos prema zem-
lji. Tek kada se i to izgubi, kada u ovome moru od
kuća vodi svoj lutalački život, od pribežišta do pribe-
žišta, masa kirajdžija i gostiju »za noć«, kao lovci i
pastiri pred-kulturnog vremena, tek tada se izobražava
potpuno intelektualni nomad. Ovaj grad je svet, on je
»uopšte svet'«. On samo kao celina ima značenje ljud-
skog stana. Kuće su samo atomi koji grad sastavljaju.
Sada počinju stari sazreli gradovi sa svojim go-
tičkim jezgrom, katedralom, svojom opštinskom ku-
ćom, svojim uličicama strmih krovova, oko čijih je
tornjeva i kapija barokno doba opasalo duhovnije,
svetlije patriciske kuće, palate i crkve sa predvorjem —
sada oni počinju sa svih strana da se bujno pretvaraju
u bezobličnu masu, da se svojim gomilama najamnih
kućerina i korisnih građevina šire po zemlji koja ostaje
pusta, da razaraju dostojanstveno lice pregrađivanjima
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
i rušenjem. Ko sa tornja posmatra more od kuća, taj
tačno vidi u ovoj okamenjenoj istoriji jednog bića. epo-
hu u kojoj se dokončava organsko rašćenje a započi-
nje anorgansko nagomilavanje, koje je neograničeno i
matematičke tvorevine, potpuno tuđe zemlji, tvorevi-
ne kojima se ljudi čisto duhovno raduju kao celishod-
nima, gradovi gradskih neimara, koji u svima civiliza-
cijama teže istom šahovskom obliku, simbolu bez-dušev-
nosti. Ovim pravilnim kvadratima od kuća čudili su se
Herođot u Babilonu i Španci u Tenohtitlanu. U antič-
kom svetu, niz »apstraktnih« gradova počinje sa gra-
dom Turio j, koji je projektovao 441 Hipodam iz Mi le-
ta. Kao obrazac mnogobrojnih provinciskih gradova
carskog vremena sleduje Prijena, gde šahovski obrazac
potpuno ignoriše pokrenutost osnovne površine, po-
tom Rod i Aleksandrija. Islamski građevinari su plan-
ski izgradili, počev od 762, Bagdad, a sto godina kas-
nije džinovski grad Samaru na Tigru. 1 U zapadno-ev-
ropsko-amerikanskom svetu prvi je veliki primer plan
Vašingtona (1791). Ne može biti nikakve sumnje o to-
me da su svetski gradovi Han- vremena u Kini i vre-
mena Maurija-dinastije u Indiji imali isto tako geome-
trijske oblike. Svetski gradovi zapadno-evropsko-ameri-
kanske civilizacije nisu još ni izdaleka dostigli vrhu-
nac svog razvića. Vidim — mnogo posle 2000 — grado-
ve sa deset do dvadeset miliona ljudi, koji se prostiru
po ogromnim zemljištima, sa građevinama prema ko-
jimai i najveće današnje deluju kao kepeci, i sa sao-
braćajem koji bi nam danas izgledao kao ludilo.
Pa čak i u ovom poslednjem obliku svoga bića —
oblikovni ideal antičkog čoveka još je telesna tačka.
Dok džinovski gradovi sadašnjice ispoljavaju svu našu
naklonost ka beskrajnome: postavljanje predgrađa i
kolonija sa vilama na prostranom tlu, silna mreža sva-
kovrsnih saobraćajnih sredstava na sve strane, a u
gusto izgrađenom naselju regulisani brzi saobraćaj po
1
Samara pokazuje amerikanske razmere, kao carski
forum u Rimu i razvaline Luksora i Karnaka. Grad se pro-
teže 33 km. duž reke. Palata Balkuvara, koju je sazidao
kalifa Mutavakil za jednog od svojih sinova, čini kvadrat
čija je strana 1250 m. Jedna od džinovskih mošeja meri
260 x 180 m. Upor. Scfnvarz, Die Abbasidenresidenz Samar-
ra, 1910; Herzfeld, Ausgrabungevi von Samarra, 1912.
113
 ŠPENGLER Propast Zapada
širokim uličnim trakama, iznad i ispod njih — pravi
antički grad neće da se širi nego hoće da se sve više
zgušnjava: ulice uske i tesne, koje isključuju svaki brzi
saobraćaj (ovaj je ipak bio stvoren po rimskim vojnim
drumovima); nikakve naklonosti da se stanuje ispred
grada niti da se stvore čak i pretpostavke za takvo jed-
no stnovanje. Grad i sada još treba da bude telo, gu-
sto i okruglo, soma u najstrožijem smislu. Sinojkizam,
koji je u antičko rano doba vukao sa svih strana seo-
sko stanovništvo u grad i tek time stvorio tip polisa,
ponavlja se još jednom na kraju u apsurdnom obliku:
svak hoće da stanuje usred grada, u njegovom naj-
gušćem jezgru, inače se ne oseća kao čovek toga grada.
Svi su ti gradovi samo' »city«, unutrašnji grad. Novi
sinojkizam stvara namesto zone predgrađa svet gornjih
spratova. Rim je imao godine 74, uprkos ogromnim
carskim građevinama, upravo smešan opseg od 19V0
km. 1 To je dovelo dotle da ova tela uopšte nisu rasla
u širinu, nego neprestano u visinu. Najamne kućerine
Rima, kao ozloglašena Insula Feliculae, dostizale su uzs
uličnu širinu od 3—5 m. takve visine kakvih na Zapadu
još ni nema, 2 a u Americi samo u malo gradova. Kro-
vovi kuća pored Kapitola dostizali su, pod Vespazija-
nom, već visinu brežuljkovog sedla. 3 U svakome od tih
raskošnih masovnih gradova caruje strahovita beda,
pod ivi ja van je svih životnih navika, koje već sada odga-
jaju, između slemena i mansardi, po podrumima i zad-
njim dvorištima, novog pra-čoveka. Isto je to bilo i u
Bagdadu i Babilonu, kao i u Tenohtitlanu, kao i danas
u Londonu i Berlinu. Diodor priča o jednom svrgnu-
tom egipatskom kralju koji je u Rimu morao stanova-
ti u bednom najamnom stanu, visoko na spratu.
Ali ni beda, ni namoravanje ni jasno uviđanje da
je ovaj razvitak jedno ludilo — ne mogu smanjiti pri-
vlačnu snagu ove demonske tvorevine. Kolo sudbine
1
Friedlander, Sittengeschichte Roms I, S. 5; neka se
ovo uporedi sa ni izdaleka tako naseljenom Samarom; ni
»kasno-antnčki« veliki gradovi na arabijanskom tlu nisu, u
tom pogledu, antički. Predgrađe sa vrtovima u Antiohiji
bilo je2 čuveno na ćelom Istoku.
Grad koji je egipeanski Julijan Apostata, Ameno-
fis IV, podigao, Tel el Amarna, imao je ulice od 45 m. ši-
rine. Borchardt,
3
Zeitschrvfi: fiir Bauwesen LXVI, 524.
Pohlmann, Aus Altertum und Gegemvart, 1910, S.
211 ff.
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
doko tri java se kraju; rođenje grada povlači njegovu
Smrt. Početak i kraj, seljačka kuća i blok kuća, odnose
se kao duša i inteligencija, kao. krv i kamen. Ali, »vre-
me« nije uzalud reč za činjenicu neobrtljivosti. Ovde
ima samo »napred«, nema »nazad«. Seljaštvo je nekada
rodilo trg, palanku, i hranilo ih najboljom krvlju svo-
jom. Sada džinovski grad isisava zemlju i selo, neza-
sitiv, neprestano iziskujući i gutajući nove struje ljud-
ske, dok i sam, usred jedva još naseljene pustinje, ne
oslabi i ne izumre. Ko je jednom podlegao svoj greš-
noj lepoti ovog poslednjeg čuda svake istorije, taj se
nje neće osloboditi. Prvobitni narodi mogu se otkinuti
od tla i putovati u daljinu. Duhovni nomad to više ne
može. Bolna čežnja za domom, za velikim gradom,
možda je jača no svaka druga; domovina je za duhov-
nog nomada svaki od tih gradova, tuđina mu je već i
najbliže selo. Radije će umreti na pločniku, no što će
se vratiti na zemlju. Pa takve neće osloboditi čak ni
gađenje od te divote, umor od ovog svetlucanja u hi-
ljadu boja, taedium vitae, što ponekog najzad i obuz-
me. Oni sobom nose grad u svoja brda i na more.
Izgubili su u sebi zemlju, a napolju je više ne nalaze.
Ono što čoveka svetskog grada čini nesposobnim
da živi na nekom drugom a ne na svom veštačkom tlu
— jeste gubitak kosmičkog takta u njegovom biću,
dok naponi budnog mu bića postaju sve opasniji. Ne-
ka se ne zaboravi cla u jednom mikrokozmu životinjo-
lika strana, budnoća, pridolazi biljolikom biću njego-
vom, a ne obrnuto. Takt i napon, krv i duh, sudbina
i uzročnost, odnose se kao cvetno selo prema okame-
njenom gradu, kao nešto »što je tu samo za se« prema
nečem drugom što od njega zavisi. Napon bez kosmič-
kog takta koji mu daje dušu — znači prelaz u »ništa«. '
A civilizacija je samo napon. Glave svih civilizovanih
ljudi od ranga najzad su isključivo preovladane izra- *
zom najoštrijeg napona. Inteligencija nije ništa drugo
do sposobnost za najnapetije razumevanje. Ove glave
su, u svakoj kulturi, tip njenog »poslednjeg čoveka«.
Uporedite sa njima seljačke glave, kada se pojave u
uličnoj tišini velikog grada. Put od seljačke oštroumno-
sti — lukavosti, urođene dosetke, instinkta (koji, kao i
u svih pametnih životinja, počivaju na proosećanom
taktu), preko gradskog duha, do svetsko-gradske inte-
ligencije (ta reč izvrsno karakteriše, već oštrim svojim
N
115
ŠPENGLER Propast Zapada
zvukom, opadanje kosmičke podloge) —- taj put može
se karakterisati kao stalno opadanje osećanja sudbine
i kao nezadrživi porast potrebe za kauzalnošću. Inteli-
gencija je naknada za nesvesno životno iskustvo, dobi-
vena majstorskim vežbanjem u razmišljanju, nešto bez
mesa i krvi, šturo. Inteligentna lica svih rasa su među-
sobno slična. U njima je nestala sama rasa. Ukoliko
manje postoji osećanje za ono što je u biću nužno i
što se samo po sebi razume, ukoliko sve jača postaje
navika da se sve »objasni«, utoliko više se mora kau-
zalno umirivati strah budnog bića. Otuda ono izjedna-
či van je znanja i dokažijivosti, ona smena religioznog
mita kauzalnim: naučnom teorijom. Otuda i apstrakt-
ni novac nasuprot seoskom saobraćaju dobara, koji je
takt a ne sistem napona.
Intelektualni napon zna samo još za jedan, speci-
fično svetsko-gradski, oblik odmora: otpustiti se, »ra-
sejati se«. Prava, igra, životna radost, zadovoljstvo,
opojnost, rođeni su iz kosmičkog takta, a sada "ih u
njihovoj Suštini više i ne shvataju. U svima svetslcirn
gradovima svih civilizacija vraća se ponovo smenjiva-
nje najintenzivnijeg praktičnog mislenog rada njego-
vom suprotnošću, svesnim »praznim provodom«, sme-
njivanje duhovnog napora telesnim, sportskim, sme-
njivanje telesnog napora čulnim naporom »zadovolj-
stva« i duhovnim naporom »uzbuđenja« u kocki i kla-
đenju, smenjivanje čiste logike svakodnevnog rada.
svesno uživanom mistikom. Kino, ekspresionizam, teo-
zofija, bokserske borbe, crnačke igre, poker i klađenje
na trkama — sve će se to naći u Rimu, a neki pozna-
valac treba da protegne jednom to ispitivanje na in-
diske, kineske, arabljanske svetske gradove. Da pome-
nemo samo jednu stvar: kada se čita Kamašutram, ra-
zumeva se kakvi ljudi vole i budizam; pa će se dru-
gim očima gledati i na scene borbi protiv bikova po
kritskim palatama. Nesumnjivo je tu u osnovi jedan
kult, ali nad njim se širi parfem kao i nad otmenim
građsko-rimskim kultom Iziđe u susedstvu Circus Maxi-
mus-a.
I sada, najzad, proishodi iz činjenice da je biće sve
više obeskorenjcno, a budnoća sve napetija, ona pojava
koja se u tišini odavno pripremala i koja se sad izne-
nada pojavljuje u punoj svetlosti istorije-: jalovost civi-
lizovanog čoveka: Ovde se ne radi o nečemu što bi se
116
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
moglo shvatiti svakodnevnim kauzalitetom, otprilike fi-
ziološki, što je, naravno, pokušala moderna nauka. Tu
je jedan potpuno metafizički obrt ka smrti. Poslednji
čovek svetskih gradova neće više da živi; hoće kao po-
jedinac, ali ne kao tip, kao masa; u tom celokupnom
biću gasi se strah od smrti. Ono što pravog seljaka is-
punjava dubokim i neobjašnjivim strahom, pomisao na
izumiranje porodice i imena — izgubilo je svoj smisao.
Produžavanje srodne krvi u ovom vidljivom svetu ne
oseća se više kao dužnost te krvi, a sudba da se bude
poslednji ne oseća se -više kao kobna. Tih osećanja o
produženju nema više, ne zato što su deca postala ne-
moguća, nego zato što inteligencija, pojačana do kraj-
nosti, ne nalazi više razloga za svoje opstojanje. Za-
ronimo u dušu seljaka koji od davnina sedi na svojoj
grudi ili ju je uzeo u posed da na njoj istraje svojom
krvlju. On se tu koreni kao unuk predaka i kao pre-
dak budućih unuka. Njegova kuća, njegova svojina:
to ovde ne znači prolazno uzajamno pripadanje tela i
dobra za kratki niz godina, već trajnu i intimnu veza-
nost večne zemlje i večne krvi. Tek time, tek tim za-
sedanjem na tle u mističkom smislu, dobijaju velike
epohe kružnog toka, plođenje, rađanje i smrt, onu
metafizičku draž koja se simbolički stvarala i naslaga-
la kao običaj i religija u svih stanovništava koja čvrsto
sede na tlu. Sve to više ne postoji za »poslednjeg čo-
veka«. Inteligencija i jalovost povezane su u starim
porodicama, starim narodima, starim kulturama, ne
zato što u okviru svakog pojedinačnog mikrokozma
animalna životna strana, prenapeta, proždire biljoliku
stranu, nego zato što se budno biće privikava na kau-
zalno regulisanje. Ono što čovek razuma naziva, izvan-
redno karakterističnim izrazom, »prirodni nagon«, to
on saznaje ne samo »kauzalno«, već »kauzalno« i pro-
cenjuje i daje mu prigodno mesto u krugu ostalih
svojih potreba. Veliki obrt nastupa čim u svakodnev-
nom mišljenju visoko kultivisanog stanovništva počnu
»razlozi« za postojanje dece. Svuda gde ima stvarnog
života vlada jedna unutarnja organska logika, jedno
»to«, jedan nagon potpuno nezavisan od budnog bića i
njegovih kauzalnih vezivanja. Bogato i obilno rađanje
u prvobitnih stanovništava jeste prirodna pojava, o či-
jem postojanju niko i ne razmišlja, a još manje o ko-
risti ili o šteti od nje. Gde se u svesti pojave razlozi
 ŠPENGLER Propast Zapada
za životna pitanja, tu je život sam već stavljen pod
pitanje. Tu počinje mudro ograničavanje broja rađa-
nja, koje se prvo zasniva na materijalnoj nuždi, a po-
sle se uopšte više ni na čemu i ne zasniva. (Još se
- Polibije tuži kao na zlu kob Grčke na to ograničava-
nje koje se već davno pre njega uobičajilo u velikim
gradovima, a u rimsko doba uzelo strašne razmere).
Pa tada već počinje da biva životnim problemom i iz-
bor »životne drugarice« (seljak i svaki prvobitni čovek
bira majku svoje dece), i to u budističkoj Indiji kao i
u Babilonu, u Rimu kao i po današnjim gradovima.
Pojavljuje se ibzenovski brak, »viša duhovna zajedni-
ca«, u kojoj su obe strane »slobodne«, naime slobodne
kao inteligencije, i to oslobođene od biljolikog nagona
krvi koja hoće da se produžuje. I onda Šo može da
kaže: »da se žena ne može emancipovati ako ne odbaci
od sebe svoju ženstvenost, svoju dužnost prema mužu,
prema deci i prema svakome, sem prema sebi samoj«. ;
Pra-žena, seljačka žena je mati. Sve njeno određenje,
željeno od detinjstva, zatvoreno je u toj reči. A sada
se pojavljuje ibzenovska žena, drugarica, junakinja će-
le svetsko-gradske književnosti, od nordiske drame do
pariškog romana. Namesto dece, parovi sada imaju
»duševne konflikte«, brak je zanatski zadatak prime-
njene umetnosti i u njemu se radi o »uzajamnom razu-
mevanju«. Sasvim je svejedno da li jedna amerikanska
dama nalazi dovoljno razloga da nema dece zato što
neće da propusti »season«, ili Parižanka zato što se
boji da je ne napusti ljubavnik, ili ibzenovska junaki-
nja zato što »pripada samo sebi«. Sve one i pripadaju
samo sebi — i sve su jalove. Ista činjenica, vezana za
iste »razloge«, nalazi se i u aleksandriskom i u rim-
skom i, naravno, i u svakom drugom civilizovanom
društvu; a najpre u onome u kome je odrastao Buda.
Svuda postoji, u helinizmu kao i u 19 veku, i u vreme
I.aocea i u vreme čarvaka-učenja, jedna etika za in-
teligenciju oskudnu u deci i jedna literatura o unu-
tarnjim konfliktima Nore i Nane.
Bogatstvo u deci, čiju je sliku punu dostojanstva
Gete još mogao da ocrta u Verteru, postaje nešto pro-
vincijalno. Po velikim gradovima otac sa mnogo dece
1
B. Shaw, Ibsenbrevier, S. 57.
118
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
je karikatura — Ibzen je nije zaboravio: ona je u nje-
govoj Komediji ljubavi.
Na tome stupnju počinje u svima civilizacijama
viševekovni stadij strahovitog opadanja naroda. Cela
piramida ljudstva sposobnog za kulturu iščezava. Sa
vrha se ruše prvo svetski gradovi, pa provincijski,
najzad i selo, koje neko vreme zaustavlja ispražnjava-
nje gradova time što njegovo najbolje stanovništvo
prekomerno beži u grad. Konačno preostaje samo pri-
mitivna krv, ali bez svojih snažnih elemenata koji bi
bili nada za budućnost. Nastaje tip felaha.
Ako išta dokazuje da kauzalnost nema ničeg za-
jedničkog sa istorijom — to je ona odveć poznata »pro-
past antike«, koja se završila davno pre provale ger-
manskih naroda koji su se selili.1 Carstvo uživa u
savršenom miru; bogato je, visoko obrazovano; dobro
je organizovano; imalo je od Nerve do Marka Aurelija
niz vladara kakvih ne može pokazati cezarizam ni jed-
ne druge civilizacije. Pa ipak stanovništvo iščezava u
masi i brzo, uprkos očajničkom Avgustovom zakono-
davstvu o braku i deci, čiji je lex de maritandis ordi-
ni'bus više zaprepastio rimsko društvo no Varov poraz,
uprkos masovnim adoptacijama, neprestanom naselja-
vanju vojnika varvarskog porekla, uprkos ogromnim
alimentacionim fondovima Nerve i Trajana da bi se iz
njih podigla deca siromašnih roditelja. Bez ljudstva su
i opustele: prvo Italija, pa Severna Afrika i Galija, naj-
zad i Španija, lcoja je pod prvim • carevima najgušće
bila naseljena.« Latifundia perdidere Italiam, iam vero
et provincias«, čuvena i, karakteristično, u modernoj
narodnoj privredi stalno ponavljana reč Plinijeva po-
mešala je početak i kraj procesa: veliki posed se ni-
kada ne bi toliko proširio da nisu već ranije gradovi
isisali seljaštvo i da selo, bar unutarnje, nije već bilo
napušteno. Najzad, 193, Pertinaksov edikt otkriva straš-
no stanje stvari: u. Italiji i u provincijama dopušta se
svakome da uzme u posed pustu zemlju. Ako je obra-
đuje, dobija pravo svojine. Istoriski istraživači treba
samo da se ozbiljno pozabave drugim civilizacijama,
pa da svuda utvrde istu pojavu. U pozadini događaja
u Novom carstvu, najpre počev od 19 dinastije, jasno
se oseća ogromno opadanje stanovništva. Sa ranijom
1
Sravni Ed. Mayer, Kl. Schriflen, 1910, S. 145 ff.

ŠPENGLER Propast Zapada
gustinom stanovništva ne bi se moglo zamisliti građe-
nje grada koje je izveo u Tel. el, Amarni Amenofis IV,
sa ulicama širokim do 45 m.; kao ni mršava odbrana
od »pomorskih naroda«, čiji tadanji izgledi na osvaja-
nje carstva cigurno nisu bili ništa gori no izgledi Ger-
mana počev od 4 veka; pa' najzad ni ono neprekidno
useljavanje Libijaca u Deltu, gde je, oko 945, jedan od
njihovih vođa — baš kao Odoakar 476 po Hr. — preu-
zeo vladavinu nad carstvom. Ali se isto oseća i iz isto-
rije političkog budizma počev od cezara Azoke.1 Što je
Maja-stanovništvo u vrlo kratkom roku posle špan-
skoga osvajanja upravo iščezlo i što su veliki gradovi,
bez ljudi, postali prašuma — to ne dokazuje samo da
su osvajači bili brutalni, jer bi njihova brutalnost u
tom pogledu bila bez dejstva na kakvo mlado i plod-
no kulturno ljudstvo; nego to pre dokazuje jedno iz-
nutrašnje gašenje, koje je bez sumnje već poodavno
bilo počelo. A šta vidimo kada se obratimo sopstvenoj
civilizaciji: stare porodice francuskog plemstva nisu
najvećim delom bile istrebljene francuskom revoluci-
jom, već su počev od 1815 izumirale; jalovost se sa
plemstva prenela na građanstvo, a počev od 1870. i na
revolucijom skoro iznova stvoreno seljaštvo. U Engle-
skoj i, još mnogo obimnije, u Sjedinjenim Državama,
i to baš u njihovom najboljem stanovništvu na Isto-
ku, među starim naseljenicima, počelo je odavno u ve-
. likom stilu »rasno samoubistvo«, protiv koga je Ruz-
velt napisao svoju poznatu knjigu.
Zato se svuda u tim civilizacijama, već izrana, na-
laze opusteli provinciski gradovi, a pri kraju razvića
ispražnjeni džinovski gradovi, u čijim kamenim masa-
ma malobrojno felaško stanovništvo sedi isto onako
kao ljudi kamenog doba po pećinama i na kolju. Sa-
mara je bila napuštena već u 10 veku; Azolcina presto-
nica, Pataliputra, bila. je ogromna, potpuno nenasta-
njena pustinja od kuća, kada ju je, oko 635, posetio
kineski putnik Hsiuen Cjang; a mnogi Maja-gradovi
morali su biti već prazni u Kortezovo vreme. Imamo,
počev od Polibija, 2 dug niz antičkih opisa: stari čuveni
1 vezana! za tle, ali beznačajna. Država Fridriha Velikog
U 3 veku pre Hr., u Kini — dakle u kineskom iav-
gustovsikom dobu! — znamo za mere preduzete radi podi-
zanja broja stanovništva; Rosthorn Das soziale Leben der
Chinesen,
2
1919, S. 6. ,
Strabo, Pausandas, Dio Chrysostomus, Avien i dr.;
E. Mayer, Kl. Schriften. S. 164. ff.
( 121
120 .
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
gradovi, čiji su se prazni nizovi kuća rušili, dok na
forumu i gimnaziju pasu krda stoke, i dok se žilo se-
je u amfiteatru, iz koga još vire statue i Hermi. Rim
je u 5 veku imao stanovnika koliko i neko selo, ali
su carske palate bile još nastanjene.
Time se završava istorija grada. Dorastao iz prvo-
bitnoga trga do kulturnog i najzad do svetskog grada,
on žrtvuje krv i dušu svojih tvoraca tom veličanstve-
nom razviću i njegovom- poslednjem, cvetu, duhu civi-
lizacije, pa time. konačno uništava i sebe sama.
6
Ako rano doba znači rađanje grada iz sela, a kas-
no doba borbu između sela i grada, civilizacija je po-
beda grada, kojom se on oslobađa tla i sa koje i pro-
pada. Bez korena, umrla za ono što je kosmičko, neopo-
zivo podvrgnuta kamenu i duhu, civilizacija razvija
oblikovni jezik koji nosi sve crte njenog bića, ne crte
postajanja nego onga što je postalo, što je gotovo, što
se može menjati ali ne i razvijati. Zato postoji samo
kauzalitet,, ne sudbina, prostiranje a ne više živi pra-
vac. Iz toga sled<uje_ da je svaki oblikovni jezik jedne
kulture, skupa sa istorijom njenog razvitka, vezan za
prvobitno mesto, a da je svaki civilizovani oblik svu-
da »kod kuće«, te stoga sposoban za neograničeno ši-
renje čim se pojavi. Odista, Hanza-gradovi su zidani
na gotički način po svojim ruskim stovarištima, a
španci su po Južnoj Americi zidali u baroknom stilu,
ali je nemoguće da se i najmanji otsek gotičke istorije
stila odigrava van Zapadne Evrope, kao što ni ljudi
stranih kultura ne bi mogli dalje izobražavati, pa ni
ma iznutra usvojiti, stal antičke i engleske drame, ili
umetnost fuge, ili religiju. Lutera i orfičara. A ono što
nastaje aleksandrinizmom ili našom romantikom pri-
pada svim gradskim ljudima bez razlike. Romantikom
nastaje ono što je Gete dalekovido nazvao svetskom li-
teraturom: to je vodeća svetsko-gradska literatura, pre-
ma kojoj se svuda samo mukom održava provinciska,
ili Venecije, ili engleski parlamenat, onakvi kakvi su
ustvari i kako rade, ne mogu se ponoviti, a »moderni
ustavi« mogu se »uvoditi« u svaku azisku i afrikansku
ŠPENGLER Propast Zapada
zemlju, kao i antički polisi među Numiđane i Britance.
U opštu upotrebu nisu ušli hijeroglifi, ali je ušao na-
čin pisanja slovima, nesumnjivo tehnički pronalazak
egipatske civilizacije. 1 A isto tako se ne mogu svuda
naučiti pravi kulturni jezici, kao Sofoklov atički i Lu-
terov nemački, ali mogu svetski jezici, koji su svi sku-
pa, kao helenistički kojne, arabljanski, babilonski, en-
gleski, proizišli iz svakodnevne prakse svetskih grado-
va. Zato su moderni gradovi u svima civilizacijama
uvek istog tipa. Može se ići gde se hoće, svuda se nai-
lazi na Berlin, London i Njujork; i kada je Rimljanin
putovao, mogao je naći svoje nizove stubova, trgove i
hramove iskićene statuama, u Palmiri, Triru, Timgadu
i po helenističkim gradovima sve do Inda i Aralskog
Jezera. A to što se tuda svuda širi nije stil nego ukus,
nisu pravi običaji nego maniri, nije narodna nošnja
nego moda. Time je omogućeno da daleka stanovništva
ne samo prime »večne tekovine« takve jedne civiliza-
cije, nego i da ih u samostalnom obliku i dalje zrače.
Takve oblasti »mesečinaste civilizacije« su Južna Kina,
a pre svih Japan, obe oblasti »sinaizirane« tek od
kraja Han-dinastije (220); potom Java, koja širi bra-
mansku civilizaciju, i Kartagina, koja je svoje oblike
primila od Babilona.
Sve su to oblici ekstremnog budnog bića, koje
nikakva kosmička sila više ne sprečava i ne vezuje,
čisto duhovni i čisto ekstenzivni, pa se zato tako silno
šire da su se poslednja i najprolaznija zračenja raširi-
la i naslagala skoro po celoj zemlji. Fragmenti civili-
zovanih kineskih oblika nalaze se možda u skandinav-
skoj drvenoj građevini, babilonske mere možda po Juž-
nom Moru, antički novci po Južnoj Africi, egipatski i
indiski uticaji možda u zemlji Inka.
Ali, dok to širenje prekoračuje sve granice, vrši
se, i to u veličanstvenim razmerama, izobražavanje
unutarnjeg oblika u tri jasno odeljena stupnja: odva-
janje iz kulture — pravo odgajivanje civilizovanog ob-
lika — ukočenost. Ovaj razvitak je za nas već počeo,
i ja vidim u krunisanju te moćne zgrade pravu misiju
Nemaca, kao poslednjeg naroda Zapada. U tome sta-
diju sva su životna pitanja, naime apoliniskog, magis-
1 nutku svoje pune zreline. Pa ipak su G e r m a n i razo-
Posle otkrića Sete. Upor. Rob. Eisler, Die keniti-
schen Weihinschriften der Hyxoszeit, 1919,
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
kog, faustovskog života, do kraja domišljena i dovede-
na do poslednjeg stanja znanja ili neznanja. Ne bori
se više oko ideja. Poslednja ideja, ideja same civiliza-
cije, formulisana je u svojoj konturi, a isto tako su
tehnika i privreda, u smislu problema, gotove. Ali time
tek započinje veliki rad na izvođenju svih zahteva i
na primeni ovih oblika na celokupno biće zemlje. Tek
kada se taj rad dovrši i civilizacija učvrsti ne samo
po svom obliku nego i po svojoj masi — počinje stag-
niranje oblika. U kulturama stil je puls koji pokazuje
njihovo samoispunjavanje. Sada nastaje, ako se hoće
da upotrebi ta reč, civilizovani stil kao izraz dokonča-
n&sti. On je najpre u Egiptu i Kini dospeo do sjajne
savršenosti, koja ispunjuje sve manifestacije jednog ot-
sada nepromenljivog života, od ceremonijala i izraza
lica sve do najfinijih i produhovljenih oblika umetnič-
kog delanja. Ne može više biti ni govora o istoriji u
smislu nekog traženja oblikovnog ideala, no sad gos-
podari stalno jedna laka pokrenutost površine, koja
izmamljuje sve nova i nova mala pitanja i rešavanja
artističke vrste iz jednog za svagda datog jezika. U
tome se sastoji sva nama poznata »istorija« kinesko-
-japanskog slikarstva i indiske arhitekture. I isto ona-
ko kako se ta prividna istorija razlikuje od prave is-
torije gotičkog stila, razlikuje se vitez iz krstaških
pohoda od kineskog mandarina kao »stalež koji posta-
je« od »staleža koji je gotov«. Prvi jeste istorija, dru-
gi je istoriju odavno već prošao. Jer kao što smo već
utvrdili, istorija ovih civilizacija je privid, kao i svi
veliki gradovi čije se lice neprekidno menja a nikako
ne postaje drukčije. A duh tih gradova i ne postoji.
Oni su selo u kamenom obliku.
Šta tu propada? A šta preostaje? Samo je slučaj
što su germanski narodi pod pritiskom Huna zaposeli
romansko zemljište i time prekinuli razviće »kineskog«
krajnjeg stanja antike. Pomorski narodi koji su, po-
čev od 1400, prodirali u egipatski svet, seobama do u
detalje sličnim onima koje su vršili Germani, uspeli su
samo u kritskoj ostrvskoj oblasti. Njihovi moćni poho-
di na libisku i feničansku obalu, pod pratnjom vikin-
ških flota, propali su kao i pohodi Huna na Kinu. Ta-
ko je antika jedini primer civilizacije prekinute u tre-
rili samo gornji sloj oblika i zamenili ih životom svoje
123
ŠPENGLER Propast Zapada DRUGI DEO

sopstvene pred-kulture. »Večni« donji sloj nisu ni do- NARODI, RASE, JEZICI
stigli. On ostaje skriven, prevučen novim oblikovnim
jezikom, u podzemlju celokupne sledeće istorije, pa
postoji nadalje i danas u vidljivim oblicima u Tužnoj
Francuskoj, Južnoj Italiji i Severnoj Španiji. Tu posto-
ji kasno-antička obojenost katoličke narodne religije,
koja se jasno izdvaja od crkvenog katolicizma zapad-
noevropskih gornjih slojeva. U južno-talijanskim crk-
venim svetkovinama naći će se, i danas još, antički
i prp-antički kultovi, a tako isto svuda i božanstva
(sveci) na čijem obožavanju, kroz katolička imena, mo-
žemo poznati antički oblik.
Ali tu se pojavljuje drugi jedan elemenat, koji ima
svoje sopstveno značenje. Stojimo pred problemom i
rase. 7
Naučna slika istorije kvarena je za vreme celog
19 veka jednom pretstavom koja potiče iz romantike ili
koju je romantika usavršila, pojmom »narod« u et.ički-
oduševljenoj jezičkoj upotrebi. Čim se ma gde u ne-
kom ranom dobu pojavi kakva nova religija, ornamen-
tika, način građenja, pismo ili kakvo carstvo ili veliko
neko pustošenje, istraživač odmah postavi pitanje u
obliku: kako se zove narod koji je proizveo tu pojavu?
Ovakvo postavljanje pitanja svojstveno je zapadno-ev-
ropskom duhu u današnjem njegovom kvalitetu, ali je
ono u svima pojedinostima svojim tako netačno da
mora biti promašena i ona slika o hodu događaja ko-
ju ono izaziva. »Narod« kao pra-oblik naprosto u ko-
me ljudi istoriski delaju, pra-domovina, pra-sedišta,
seobe »naroda« — u tome svemu ogleda se veliki
zamah pojmova »nacije« iz 1789. i »naroda« iz 1813,
koji se oba na kraju krajeva, svode na engleskopuri-
tansku samosvest. Ali bas zato što taj pojam nosi so-
bom veliki patos, on lako izmiče kritici. Čak i oštro-
umni ispitivači obeležavaju njime stotinu sasma razli-
čitih stvari i ne primećujući to, i tako se »narod« raz-
vija u jednu tobož jednoznačnu količinu, koja gradi
svu istoriju. Danas svetska istorija važi kao istorija
naroda, što nikako nije samo po sebi razumljivo i
što je vrlo daleko od misli Kineza i Grka. I sve ostalo
stvaraju »narodi«, i kulturu, i jezik, i umetnost, i re-
ligiju. Država je oblik »naroda«.
Ovde nam valja razoriti taj romantički pojam. Lju-
di a ne »narodi« naseljavaju zemlju počev od ledenog

124 125
 ŠPENGLER Propast Zapada
doba. Sudbina njihova najpre se određuje time što
telesni niz roditelja i dece, krvna veza, obrazuje i pri-
rodne grupe, koje odaju jasnu naklonost da puste ko-
ren na jednom tlu. A nomadska plemena kreću se u
izvesnim granicama. Time je dato jedno trajanje kos-
mičko-biljolike strane bića. To ja zovem rasa. Plemena,
bratstva, rodovi, porodice — sve su to oznake za činje-
nicu krvi koja kruži na užem ili širem tlu pomoću
rasplođavanja.
Ali ti ljudi imaju još mikrokosmičko-animalnu ži-
votnu stranu budnoga bića, osećanja i razumevanja; a
onaj oblik u kome budno biće jednoga stupa u odnos
sa budnim bićem ostalih ja nazivam jezik, koji najpre
i nije ništa drugo do nesvesni životni izraz čulno opaž-
ljiv, a koji se, postepeno, razvija u svesnu tehniku sa-
opštavanja koja počiva na saglasnom osećanju znače-
nja izvesnih znakova.
Najzad je svaka rasa jedno veliko telo, a svaki je-
zik aktivni oblik jednog velikog budnog bića koje ve-
zuje mnoga pojedinačna bića. Nikada se neće dospeti
do poslednjih otkrivenja o obojima, ako se ne obra-
duju oboje zajedno stalno ih upoređujući.
Ali se neće nikada razumeti ni istorija višeg ljud-
stva, ako se previdi da čovek kao elemenat rase i kao
posednik jezika, ili čovek ukoliko potiče iz jedinstva
krvi i čovek ukoliko je uvršćen u jedinstvo sporazume-
vania, da obe te vrste-čoveka (da, dakle, i biće i bud-
. no biće čoveka) — imaju svoje osobene sudbine. I uz
to, da su poreklo, razviće i trajanje rasne strane i je-
zičke strane u jednom istom stanovništvu međusobno
potpuno nezavisni. Rasa je nešto kosmičko i duševno.
Ona je uvek na neki način periodička i uslovljena, u
svojoj unutrici, velikim astronomskim odnosima.' Je-
zici su kauzalne tvorevine; oni deluju polarnošću svo-
jih sredstava. Mi govorimo o instiktima rase, a o duhu
jezika. Rasi pripada najdublje značenje reči »vreme« i
»čežnja«, jeziku »prostor« i »strah«. Sve je to bilo
zatrpano dosad pod pojmom »narod«.
Postoje, dakle, struje bića i veze budnog bića. One
prve imaju fiziognomiku, a ovim drugima je u osnovi
jedan sistem. Rasa je, posmatrana u slici okolnog sve-
ta, sadržaj svih telesnih oznaka, ukoliko one postoje
za čulno osećanje budnih bića. Tu se moramo setiti da
telo razvija i usavršava oblik koji mu je rođenjem dat,
126
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
i koji mu je unutarnje sopstven, od detinjstva pa do
starosti. U čoveku stvarno nije ostalo ničeg od dečaka
do li samo živi smisao njegovog bića; a od ovoga mi
ne saznajemo ništa više do li ono što nam se daje u
svetu budnog bića. Iako se za višeg čoveka utisak rase
ograničava skoro samo na ono što se pojavljuje u
svetlosnom svetu njegova oka, pa je, dakle, rasa samo
sadržaj vidljivih oznaka, ipak i za njega postoje zna-
čajni ostaci ne-optičkih oznaka, miris, glasovi životi-
nja, a najpre način čovekova govora. Nasuprot tome,
za više životinje, nesumnjivo, uzajamni rasni utisci
ne dolaze samo gledanjem; njušenje je važnije, ali zato
one imaju vrste osećanja koje se 1 -potpuno izmiču čo-
vekovom znanju. Iz toga izlazi da biljka, zato što ima
biće, ima i rasu (odgajivači voća i cveća to vrlo dobro
znaju), a da samo životinje primaju utiske od rase.
Za mene je uvek uzbudljivo kada u proleće gledam
kako se sve cvetno rastinje, pored sveg snažnog sjaja
svojih cvetova, iako čezne za parenjem i oplođavanjem,
ne privlači uzajamno i ne može uopšte ni da se uza-
jamno primeti, nego je upućeno na životinje, za koje
jedino i postoje ove boje i ovi mirisi.
Jezikom nazivam celokupnu slobodnu aktivnost
budnog mikrokozma, ukoliko ona izražava nešto za
druge. Biljke nemaju budnog bića, nemaju pokretlji-
vosti, pa dakle ni jezika. A budno biće životinja u
potpunosti je govorenje, bio smisao pojedinih akata
govorenje ili ne bio, pa i onda kada svesni ili nesvesni
cilj aktivnosti leži u sasvim drugom pravcu. Paun si-
gurno sasvim svesno govOri kada razvija svoj rep, a
mlada mačka koja se igra klupčetom govori nam i
nesvesno dražesnošću svojih pokreta. Svak poznaje
onu razliku u Svojim pokretima koja nastaje kada čo-
vek zna da, ga posmatraju ili to ne zna. Čovek odjed-
nom počinje »svesno« da govori svim onim što čini.
A time se dobija vrlo značajna razlika u vrstama
jezika: jezik .koji je samo izraz za svet, čija unutarnja
nužnost leži u čežnji sveg života da se ostvaruje pred
svedocima, u čežnji da se sopstveno biće posvedoČi —
i jezik koji hoće da ga razumeju određena bića. Posto-
ji, dakle, izražajni jezik i saopštajni jezik. Onaj prvi
pretpostavlja samo. jedno budno biće, ovaj drugi vezu
budnih bića. »Razumeti« znači odgovoriti na utisak
jednog znaka svojim sopstvenim osećanjem njegovog
ŠPENGLER Propast Zapada
s PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
značenja. Sporazumevati se, »tvoriti dijalog«, govoriti
nekome »ti«, znači dakle pretpostavljati u onom dru-
gom odgovarajuće osećanje značenja. Izražajni jezik
pred svedocima dokazuje samo postojanje jednoga
»ja«. Saopštajni jezik stavlja jedno »ti«. »Ja« je ono
koje govori. Za primitivnog čoveka »ti« može biti i
drvo, kamen, oblak. Sva božanstva su »ti«. U bajkama
ne postoji ništa što ne bi moglo »tvoriti dijalog« sa
čovekom. Mi treba samo da hvatamo sebe same u tie-
nucima gnjevnog uzbuđenja ili pesničkog zanosa, pa
da znamo da još i danas svaka stvar može za nas
biti »ti«. I najzad, svaki-čovek koji misli govori sa so-
bom kao sa »ti«. Tek pomoću »ti« budi se i znanje o
»ja«. »Ja« je, dakle, oznaka za činjenicu da je bačen
most ka drugom jednom biću.
Nemoguće je povući strogu granicu između reli-
gioznog i umetničkog izražajnog jezika i čisto saop-
štajnog jezika. To osobeno vredi za visoke kulture sa
odelitim razvitkom svojih oblikovnih oblasti. Jer, sa
jedne strane, niko ne može govoriti a da ne stavi u
način svoga govorenja još jedan značajan izraz, koji
često ni njemu samome nije poznat, a koji u svakom
slučaju ne služi saopštavanju. A sa druge strane, svi
mi znamo za dramu kojom pesnik hoće da »kaže« ne-
što što bi isto tako dobro, i bolje, mogao kazati jed-
nim usklikom. Svi znamo i za sliku koja svojom sađr-
žinom treba da pouči, opomene, popravi (nizovi slika
u svakoj pravoslavnoj crkvi čine strog kanon i služe
izričnom cilju da izrazito objasne istine vere posmatra-
ču kome knjiga ne kazuje ništa), i za Hogartove crte-
že koji zamenjuju propovedi, i najzad za molitvu, ne-
posredno govorenje sa Bogom, koje može biti zamenjc-
no predočenim vršenjem obreda čiji je jezik razumljiv.
Teoriski spor oko cilja umetnosti počiva na zahtcvu
da umetnički izražajni jezik ne treba da bude saop-
štajni, a u osnovi pojave sveštenstva leži ubeđenje da
ono jedino razume jezik kojim se čovek može saopštiti
Bogu.
Sve struje bića imaju istoriski oblik, sve veze, bud-
nog bića religiozni. Ono što je utvrđeno o svakom
pravnom religioznom ili umetničkom oblikovnom jezi-
ku, a što nam naročito svuda otkriva istorija pisma
(pismo je govorni jezik za oko), to sasvim nesumnjivo
vredi i za postanak ljudskog glasovnog jezika uopšte.
128 \
Pra-reči, o čijem svojstvu mi baš ništa više ne znamo,
bile su sigurno u kultovno obojene. A u odgovaraju-
ćoj vezi stoji rasa sa svim onim što nazivamo životom
kao borbom za moć, istorijom kao sudbinom, ono što
danas nazivamo politikom. Možda je smelost kada se
oseti nešto od političkog instinkta u puzanju povijuše
koja traži oslone tačke, u njenom obavijanju oko dr-
veta, savlađivanju njegovog otpora i najzad u davlje-
nju drveta — samo da bi se sa njegova vrha vinula
visoko u vazduh; ili kada se oseti nešto od religioznog
svetskog osećanja u pevanju ševe koja uzleće u vis:
ali je sigurno da manifestacije bića i budnoga bića,
takta i napona, vode od tih pojava, u neprekidnom ni-
zu, sve do formiranih političkih i religioznih oblika u
svakoj modernoj civilizaciji.
A odatle se konačno dobij a ključ za one dve zna-
čajne reči, koje je etnografsko istraživanje otkrilo na
dva sasvim različita mesta na zemlji, a koje su se ota-
da i neopazimice pomerale sve više u prednji plan
ispitivanja: totem i tabu. Ukoliko su te reči postojale
značajnije i zagonetnije, utoliko se više osećalo da sc
u njima dodiruju poslednji životni temelji ne samo
primitivnih ljudi. I iz prethodnog izlaganja sleduje
sada pravo značenje obe reči: totem i tabu označavaju,
poslednji smisao bića i budnog bića, sudbine i kauzai-
nosti, rase i jezika, vremena i prostora, čežnje i stia-
ha, takta i napona, politike i religije. Tolemska strana
života je biljolika i pripada svim bićima, tabu-strana
je animalna i pretpostavlja slobodno kretanje bića po
svetu. Imamo totemske organe krvotoka i rasplođiva-
nja, i tabu-organe čula i živaca. Sve što pripada tote-
mu ima fiziognomiju; sve što je tabu ima sistem. U
onome što je totemističko leži zajedničko osećanje bi-
ća koja pripadaju istoj struji; on se ne može ni pre-
nositi ni otsraniti, ono je činjenica, činjenica u crni-
netnom smislu. Sve ono što je tabu — karakteristično
je po veze budnih bića: ono se može naučiti i preno
siti, pa je ono zato tajna koju čuvaju kultske opštine,
niislilačke škole i umetnički esnafi, koji svi imaju jed-
nu vrstu tajnog jezika. 1
1
Razume se da totemističke činjenice, ukoliko ih
budno biće primećuje, dobijaju i tabu-značenje, kao i mno-
go štošta u polnom životu što čoveka ispunjuje dubokim
srahom zato što mu se izmiče kada hoće da ga razume.
129
 ŠPENGLER Propast Zapada
Ali se biće može zamisliti bez budnog bića, a bud-
no biće bez bića ne može. Iz toga sleduje cla ima ras-
nih, bića bez jezika, ali jezika bez rase nema. Zato sve
rasno ima svoj sopstveni izraz, nezavisan od ma kog
budnog bića", izraz koji pripada biljkama isto tako kao
i životinjama, koji treba dobro razlikovati od izražaj-
nog jezika (ovaj se sastoji u aktivnom menjanju izra-
žaja), koji nije određen za svedoke, koji je naprosto
tu: sve rasno ima fiziognomiju. U svakom, sa dubokim
značenjem tako nazvanom, livom jeziku može se uka-
zati, sem tabustrane koja se može naučiti, i na jednu
raspu crtu koja se ne može naučiti, koja umire sa no-
siocima jezika: ona j e , u melosu, u ritmu i naglasku,
u boji, tonu i hoclu Izgovaranja, u jezičkoj upotrebi,
u gestu koji prati. Valjalo bi zato razlikovati jezik i
govorenje. Onaj prvi je po sebi mrtva sadržina znako-
va, a ovo drugo je aktivnost koja deluje sa znacima. 2
Kada se više ne može neposredno čuti i videti kako se
jedan jezik govori, onda znamo samo njegov kostur,
a ne i telo. To je slučaj sa sumerskim, sa gotičkim,
sa sanskritom i svim drugim jezicima koje smo deši-
t.rovali samo iz tekstova i natpisa i koje punim pravom
nazivamo mrtvim, zato što je iščezla ljudska zajednica
koja je bila formirana tim jezikom. Mi poznajemo egi-
pćanski jezik, ali ne i govor. Mi znamo približno gla-
sovnu vrednost slova i' smisao reči avgustovskog la-
tinskog, ali ne znamo kao je zvučao sa govornice Cice-
ronov govor, a još manje kako su Heziod i Safo izgo-
varali svoje stihove i kako je zvučao razgovor na atin-
skom trgu. Kada se u gotici odista opet progovorilo
latinski, nastalo je nešto novo; izobražavanje ovog go-
tičkog latinskog prešlo je ubrzo sa takta i tona govora
(koji mi danas takođe ne možemo sebi pretstaviti,) na
sadržaj i vezu reči. Ali i anti-gotički latinski jezik hu-
manista, koji treba da je bio ciceronovski, bio je samo
jedno varskrsavanje. Možemo izmeriti sav značaj rasne
strane govora kada uporedimo Ničeov i Momzenov ne-
mački, Didroov i Napoleonov francuski, pa zapazimo da
2 memo onoga ko je formalist usled dubokog straha od
V. Humbolt (Vber die Verschiedenheit des mensch-
lichen Sprachbaues) prvi je naglasio da jezik nije stvar
nego aktivnost. »Ako hoćemo jasno i oštro da kažemo —
možemo reći:ne postoji jezik, ne postoji duh; nego čovek
govori i čovek dela duhovno«.
130
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
su se Lesing i Volter manje razlikovali u upotrebi je-
zika no Lesing i Helderlin.
A isto tako stoji i sa najznačajnijim izražajnim je-
zikom koji uopšte postoji: sa umetnošću. Tabu-strana,
naime oblikovno blago, pravila konvencije, stil, ukoli-,
ko stil znači sadržinu utvrđenih obrta, sve ono što
možemo uporediti sa obiljem reči i sintaksom govor
nih jezika — ta tabu-strana pretstavlja sam jezik, koji
se može naučiti. On se uči i njegova upotreba nastav-
lja se predanjem u velikim slikarskim školama, u gra-
đevinara i zidara, uopšte u strogoj zanatliskoj disci-
plini, koja je samo po sebi razumljiva u svakoj pravoj
umetnosti i čiji je cilj bio, u svim vremenima, sigurno
vladanje određenim izražajnim jezikom koji je onda
bio živi jezik. Jer i ovde postoje živi i mrtvi jezici.
Oblikovni jezik jedne umetnosti može se nazvati živim
samo onda kada ga umetništvo u svojoj skupnosti pri-
menjuje kao zajednički materinski jezik, kada se nji-
me služi i ne razmišljajući o njegovom svojstvu. U tome
smislu, gotički stil u 16 veku bio je mrtav jezik, kao*
i rokoko oko 1800. Neka se bezuslovna sigurnost ko-
jom su se izražavali građevinari i muzičari 17 i 18 veka
uporedi sa mucanjem Betovena, sa jezičkim znanjima
Sinkla i Šadova, mučnim i u neku ruku samoučki sti-
canim, sa tepavošću prerafaelita i novo-gotičara, i naj-
zad sa bespomoćnim jezičkim pokušajima današnjih
umetnika.
Način na koji govori umetnički oblikovni jezik, u
delima, upoznaje nas sa totemskom stranom, sa rasom,
i to kako pojedinih umetnika tako i umetničkih naraš-
taja. Tvorci dorskih hramova Donje Italije i Sicilije,
i oni severno-nemačke gotike opeka, bili su snažna ra-
sa, kao i nemački muzičari od Hajnriha Šica do Sebas-
tijana Baha. U totemsku stranu spadaju kosmički
kružni tokovi (čije? se značenje za oblik istorije umet-
nosti jedva i sluti i koje se nikada neće utvrditi u
pojedinostima) i stvaralačka vremena proleća i ljubav-
nog zanosa, koja odlučuju o snazi oblika, dubini kon-
cepcije pojedinih dela i čitavih umetnosti sasma neza-
visno od toga sa koliko sigurnosti oblikuju. Mi razu-
sveta ili usled nedostatka rase, kao i onoga ko je »be-
zobličan« usled bujne krvi ili nedostatka zapta. Mi mo-
žemo da razumemo razliku između istorije umetnika i
 ŠPENGLER Propast Zapada
istorije stilova, možemo da razumemo da se jezik jed-
ne umetnosti može prenositi iz zemlje u zemlju, ali
ne možemo da uđemo u ono majstorsko govorenje tim
jezikom.
Rasa ima korena. Rasa i tle idu zajedno. Gde se
biljka koreni, tu i umire. Svakako ima smisla pitati za
domovinu .jedne rase, ali valja znati da rasa sa svima
bitnim crtama tela i duše i ostaje tamo gde joj je
domovina. Ako je tamo nema, nema je nigde. Rasa ne
putuje. Ljudi putuju: nizovi njihovih naraštaja rađaju
se tada na sve novom i novom tlu; tle dobiva tajnu
moć nad onim što je u njima biljoliko, i najzad se
rasni izraz iz temelja menja, nov se rađa a stari gasi.
Nisu se Nemci i Englezi iseljavali u Ameriku, već su
ti ljudi putovali kao Nemci i Englezi; a njihovi prau-
nuci sada su tamo kao Jenki, i već odavno nije tajna
da je indijansko tle pokazalo svoju moć nad njima:
oni sa naraštaja na naraštaj sve više liče na istreblje-
no stanovništvo. Guld i Bakster pokazali su da belci
svih plemena, Indijanci i crnci dobijaju istu prosečnu
veličinu tela i vreme rašćenja, i to tako brzo da i mla-
di naseljenici Irci (sa vrlo dugim vremenom rašćenja)
osećaju i na sebi moć tla. Boas je pokazao da već u.
Americi rođena deca dugoglavih sicilijanskih i kratko-
glavih nemačkih Jevreja imaju isti oblik glave. Ali to
važi svuda i treba da nas navede na najveću obazri-
vost prema istoriskim seobama, od kojih znamo samo
izvesna imena putujućih plemena i neznatne ostatke
jezika, kao što je slučaj u antičkoj istoriji sa Danajci-
ma, Etruščanima, Pelazgima, Ahajcima, Dorcima. Ništa
ne sleduje iz tog oskudnog znanja za rasu tih »naroda«.
Sve ono što je nadrlo u južno-evropske zemlje pod
imenom Gota, Langobarda, Vandala, bilo je najpre ne-
sumnjivo jedna posebna rasa. Ali je ona, već u vreme
Renesansa, potpuno primila temeljite oznake provan-
salskog, kastiljanskog i toskanskog tla.
Nije tako sa jezikom. Domovina jednog jezika zna-
či samo slučajno mesto njegovog stvaranja, koje ne
stoji ni u kakvom odnosu prema njegovom unutarnjem
"obliku. Jezici putuju, šireći se od plemena do plemena,
i plemena ih dalje prenose. Ali, oni se pre svega me-
njaju, i mora se pretpostaviti da u rano doba rase
vrlo često menjaju jezik. Da ponovimo: usvaja se obli-
kovna sadržina jezika, a ne njegovo govorenje; kao
132
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
što primitivna stanovništva neprestano usvajaju crna-
mentalne motive, da bi ih jednom savršenom sigurno-
šću upotrebila kao elemente svog sopstvenog oblikov-
nog jezika. U ranim vremenima dovoljno je bilo da se
ukaže neki jači narod ili osećanje da je jezik nekog
naroda u primeni nadmoćan, pa da ljudi napuste svoj
sopstveni jezik, a prihvate jezik onoga naroda. Posma-
trajmo promcnu jezika Normana, koji su se u Norman-
diji, u Engleskoj, na Siciliji, pred Bizantom pojavlji-
vali stalno sa drugim nekim jezikom i uvek bili gotovi
da ga opet zamene nekim novim. Strahopoštovanje pre-
ma maternjem jeziku, koje daju punu moralnu težinu
toj reči i koje dovodi uvek do ogorčenih jezičkih bor-
bi — jeste crta kasne zapadnjačke duše, crta koju je
jedva poznavao čovek drugih kultura, a primitivni čo-
vek je uopšte nije ni poznavao. Ali nju naši istoričari
svuda prećutno priznaju i ona ih odvodi do bezbrojnih
lažnih zaključaka o značaju koji jezički nalazi imaju
po sudbine »naroda«. Pomislimo na rekonstrukciju
»dorske seobe« koju su izveli iz pođele kasnijih grč-
kih dijalekata. Iz toga izlazi nemogućnost da se iz go-
lih imena mesta, osobnih imena, natpisa, dijalekata,
jezičke strane uopšte, zaključuje o .sudbinama rasne
strane stanovništva. Mi nikada ne znamo unapred da li
je imenom naroda označeno jezičko telo ili deo rase,
da li i jedno i drugo ili nijedno, a tome još pridolazi
i to što imena naroda, pa čak i imena zemalja, imaju
svoje sopstvene sudbine.
8
Kuća je najčistiji rasni izraz koji uopšte postoji.
Od onog trenutka kada se nastanjeni čovek više ne
zadovoljava skloništem, već gradi sebi stalni stan, taj
izraz postoji. Na osnovu njega, u okviru rase »čovek«
koja pripada biološkoj slici sveta, razlikujemo ljudske
rase 1 prave svetske istorije, struje bića koje imaju ku-
dikamo duševnije značenje. Praoblik kuće niče iz ose-
ćanja i potpuno je srastao sa osećanjem. O njemu se
ništa i ne zna. Kao Nautilusova ljuska, kao košnica,
kao ptičja gnezda, on se nekako iznutra sam po sebi
razume i sve crte prvobitnog etosa i oblika bića, brač-
nog i porodičnog života, plemenskog poretka, imaju
ŠPENGLER Propast Zapada
svoj pandan u osnovnom planu i u glavnim prostori-
jama: Diele, Halle, megaron, atrium, Hof, kemenate,
gynaikeion. Valja samo uporediti osnove staro-sakson-
ske i rimske kuće, pa da se oseti kalco su duša ti Iju-
dih i duša njihove kuće jedno isto.
Istorija umetnosti ne treba da se dohvata te obla-
sti. Bila je zabluda smatrati građenje kuće za stano-
vanje kao deo građevinske umetnosti. Ovaj oblik je
postao iz tamne navike bića, a ne za oko koje traži
oblike u svetlosti; nijedan arhitekt nije nikada ni po-
mislio da prostornu podelu seljačke kuće tretira kao
podelu jedne katedrale. Ova značajna granica umetno-
sti izmakla je ispitivanju, iako Dehio jednom prilikom
primećuje' cla starogermanska drvena kuća nema ni-
čeg zajedničkog sa kasnijom velikom arhitekturom,
koja je nastala sasvim nezavisno od nje. Otuda se
stvara neprekidno metodska zabuna, koju je nauka o
umetnosti doduše osetila ali nije shvatila. Trpaju se
bezrazlično, u svima predvremenima- i ranim vremeni-
ma: sprave, oružje, keramika, tkivo, groblja i kuće na
jednu gomilu, i to i po obliku i ukrasima, pa se stiže
na čvrsto tle tek. sa organskom istorijom slikarstva,
plastike i arhitekture, dakle u sebi zatvorenih poseb-
nih umetnosti. A tu se jasno dele dva sveta, svet du-
ševnog izražaja i svet-izražajnog jezika za oko. Kuća i
potpuno nesvesni oblici, tj. oblici upotrebe sudova,
oružja, odela i sprava — spadaju u totemsku stranu.
Oni ne označavaju ukus, nego način borbe, način sta-
novanja i način rada. Svako prvobitno sedalo jeste
otisak rasnog telesnog stava, svaka drška jednog suda
produžuje pokretnu ruku. Slike i rezbarije na kući,
odelo kao ukras, ukrašavanje oružja i- sprava, nasu-
prot tome spadaju u tabu-stranu života: u tim obras-
cima i motivima ima za ranog čoveka neke čarobne
sile. Poznajemo germanska sečiva iz seobe naroda sa
orijentalnim ornamentima, i mikenske tvrđave sa mi-
nojslcim umetničkim radom. Tako se razlikuju krv i
čula, rasa i jezik — politika i religija.
Ne postoji dakle — a to bi bio najhitniji zadatak
budućeg ispitivanja — još nijedna svetska istorija ku-
će i njenih rasa, koja bi se morala obrađivati sasma
drugim sredstvima no istorija umetnosti. Seljačka lcu-
1 diti, možda će nam dopustiti da unesemo reda u stanje
Gesch. d. deutsćh. Kunst, 1919, S. 14 f.
1 135
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
ča je u odnosu na tempo svake istorije umetnosti »ve-
čna«, kao i seljak sam. Ona je i van kulture, pa time i
van više ljudske istorije; ona ne poznaje mesne i vre-
menske granice te istorije i održava se, po svojoj ide-
ji, neizmenjena kroz sve promene građevinske umet-
nosti, koje se sve vrše na njoj, a ne sa njome. Staro-
-talijansku okruglu kolibu znamo još u carsko doba. 1
Oblik četvorouglc rimske kuće, znak egzistencije druge
rase, nalazi se u Pompejima, pa čak i u carskim pa-
la tama na Palatinu. Sa Orijenta se pozajmljuje svako-
vrsni nakit i stil, ali nijedan Rimljanin ne bi ni pomi-
slio na to da imitira sirsku kuću. Isto tako helenistič-
ki neimari gradova nisu ni dirnuli u oblik megarona
lirinsa i Mikene, niti u oblik starogrčke seljačke ku-
će, koju su opisali Gali. Saksonslca i franačka kuća
održale su u suštini nedirnuto svoje jezgro, počev od
seljačkog salaša, pa preko građanske kuće starih, slo-
bodnih carskih gradova, sve do patriciskih građevina
18 veka; gotički, renesansni, barokni i ampir-stil klize
preko tog jezgra, teraju svoje i na fasadi i po svima
prostorijama od podruma do krova, a da ni u čemu
i ne zbunjuju dušu kuće. Isto to vredi za oblike na -
meštaja, koje psihološki valja brižljivo odeliti od nji-
hove umetničke obrade. Razviće severno-evropskog na-
meštaja za sedenje, sve do klupske fotelje, naročito je
deo rasne istorije, a ne nekakve istorije stila. Svaka
druga oznaka može nas obmanuti u pogledu sudbine
jedne rase; etruščansko ime za pomorske narode koje
je tukao Ramzes III, zagonetni natpis na Lemnosu,
zidne slike po grobovima Etrurije — ne dopuštaju nam
nikakav siguran zaključak o telesnom sklopu onih lju-
di. Iako je nastala i potrajala visoko-značajna orna-
mentika pred kraj kamenog doba u prostranoj oblasti
istočno od Karpata — ipak i pored sveg tog možda
su se tu_smenjivale mnoge rase. Da imamo samo ke
ramiku Zapadne Evrope iz vekova od Trajana do Hlod-
viga, ne bismo ništa ni slutili o događaju seobe naroda.
Ali postojanje ovalne kuće u egejskoj oblasti 2 , druge
2
* W. Altmann, Die ital. Rundbauten, 1906.
Bulle, Orchomenos, S. 26 ff; Noack, Ovalhaus and
Palast in Kreta, S. 53 ff. Osnovni planovi kuće egejsko-
-maloaziske oblasti, koji se još u kasnije doba mogu utvr-
stanovništva predantičkog vremena. Jezički ostaci to ne
mogu učiniti.
 ŠPENGLER Propast Zapada
i
jedne vrlo čudne ovalne kuće u Rodeziji, 2 slaganje,
0 kome se mnogo govori, saksonske seljačke kuće sa
Iibisko-kabilskom — odaju deo rasne istorije. Orna-
menti se šire kada ih jedno stanovništvo pripoji svom
oblikovnom jeziku; oblik kuće se presađuje samo sa
rasom. Iščezne li jedan ornament, promenio se samo
jezik; iščezne li jedan tip kuće, ugasila se jedim rasa.
Iz toga sada izilazi nužno ispravljanje istorije
umetnosti. Rasna strana mora se i u svom toku brižlji-
vo odeliti od pravog- jezika. Na početku kulture izdižu
se iznad seljačkog sela sa njegovim rasnim građevina-
ma dva izrađena oblika višeg ranga kao izraz bića i
kao jezik budnog bića, zamkovi i katedrale. U njima
se razlika između totema i tabu, čežnje i straha, krvi
1 duha, povećava do moćne simbolike. Staro-egipatski,
staro-kineski, antički, južno-arabljanski, zapadnjački
žamak blizak je seljačkoj kući, jer je i on sedište niza
naraštaja. Oboje ostaju kao otisak stvarnog života, ja-
danja i umiranja izvan svake istorije umetnosti. Isto-
rija nemačkih zamkova je potpunce deo rasne istorije.
Pana ornamentika usuđuje se doduše i do seoske kuće
i do zamka, te ulepšava ovde drvenariju, a tamo kapi ju
ili stepenište, ali ona se može ovako ili onako birati,
a može potpuno i nedostajati. Nikada nema nužnog
odnosa između građevnog tela i ornamenta. Katedrala,
naprotiv, nije ornamentirana; ona je samo jedan or-
nament. Njena istorija — kao i istorija dorskog hrama
i svih drugih ranih kultskih građevina — pada ujedno
sa gotičkom istorijom stila; i to tako potpuno (kao i
u svima ostalim ranim kulturama o čijoj umetnosti
ucpte još nešto znamo) da nikome nije ni na pamet
palo da se stroga arhitektura, koja je samo čista orna-
mentika najviše vrste, ograničava isključivo na kultsko
građenje. Sve ono što se pojavljuje na lepim građe-
vinskim oblicima Gelnhauzena, Goslara i Vartburga sa-
mo je katedralska umetnost, samo je ukras, a nema
unutarnje nužnosti. Zamak, mač, zemljani sud mogu
savršeno da budu bez tog ukrašavanja, a da i ne pro-
mene svoj smisao, pa čak ni svoj oblik; a to se ne mo-
že ni pretstaviti u katedrale ili u egipatskog piramid-
nog hrama.
2
Mediaeval, Phodesia, London 1906.
136
PROPAST ZAPADA Gradovi i. narodi
Tako se razlikuje građevina koja ima stila od gra-
đevine u kojoj imamo stil. Jer u manastiru i katedrali
kamen ima oblik, i on taj oblik saopštava ljudima koji
im stoje u službi, a u seljačkoj kući i viteškom zamku
kuća se formira iz pune snage seljačkog i Viteškog
života. Tu je na prvom mestu čovek a ne kamen; a
ako i tu treba da govorimo o nekom ornamentu, taj
se sastoji u strogom, sraslom, nepomičnom obliku
običaja i morala. To 'bi bila razlika između živog ji
krutog stila. Pa kao što moć tog živog oblika dohvata
i sveštenstvo, i izobražava, i u vedskom i u gotičkom
vremenu, viteški tip sveštenika, tako i romansko-go-
tički sveti oblikovni jezik dohvata sve što je u vezi sa
svetovnim životom, nošnju, sobe i sprave, i stilizuje
njihovu površinu. Ali istorija umetnosti ne treba da se
vara o ovom njoj stranom svetu: to je samo površina.
U ranim gradovima ne pridolazi ništa novo. Izme-
đu rasnih kuća, koje sad čine ulicu i koje u svojoj
unutrašnjosti verno čuvaju uređenje i običaj seljačke
kuće, nalazi se šaka kultskih građevina koje imaju
stila. One su nadalje neosporno sedište istorije umetno-
sti i zrače svoj oblik na trgove, fasade i unutrašnje
prostorije. Neka su gradske palate i patriciske kuće i
postale od zamkova, a esnafske i opštinske kuće iz
>;palasa«, dvornice za muževe: nijedna od njih nema
stila, nego ga samo prima i nosi. Pravo građansLvo
nema više metafizičke oblikovne snage rane religije.
Ono izobražava i nadalje ornamenat, ali ne i građevinu
kao ornamenat. Od tada, sa zrelim gradom, raspada se
istorija umetnosti u istoriju pojedinačnih umetnosti.
Slika, statua, kuća su pojedinačni objekti za primenu
stila. 1 crkva je sada takva jedna kuća. Gotička kate-
trala jeste ornamenat, barokna crkva sa predvorjem
samo je građevno telo prevučeno ornamentikom. Ono
što jonski stil i barok 16 veka pripremaju, to dokon-
čava korintski poredak i rokoko. Tu su se kuća i or-
namenat konačno i odlučno podvojili, pa nas ne mogu
čak ni majstorska dela među crkvama i manastirima
18 veka prevariti u tome da je sva ta umetnost odi-
sta postala svetovna, naime ukrašenost. Sa ampirom
stil prelazi u ukus, a sa njegovim krajem građevinska
umetnost u primenjenu zanatsku umetnost, u veštinu.
Time su ornamentalni izražajni jezik, a sa njime i is-
137
ŠPENGLER Propast Zapada
torija umetnosti, dokončane. A seljačka kuća sa spo-
jim neizmenjenim rasnim oblikom živi i dalje.
9 ne po gramatičkoj građi jezika, koja je i sama deo
Tek kad se apstrahuje od rasnog izraza kuće, pri-
mećuje se ogromna teškoća da se približimo suštini
rase, no ne po njenoj unutarnjoj suštini, po njenoj
duši, jer nam to dovoljno jasno kazuje naše osećanje.
Šta je čovek od rase, znamo svi na prvi pogled. Ali
koje su oznake za naše čulno osećanje, a najpre za na-
še oko, po kojima poznajemo i razlikujemo rase? To
nesumnjivo spada u fiziognomiku, kao što podela jezi-
ka spada u sistematiku. A šta bismo sve morali imati
pred sobom? Koliko se izgubi smrću, a koliko još da-
lje, i to konačno, truljenjem! Šta ne odaje kostur, a
on je ono jedino što još u najboljem slučaju imamo od
preistoriskog čoveka? On nam je gotovo sve. Pre-isto-
risko istraživanje gotovo je, u naivnoj revnosti, da
odmah iščita sa vilice ili sa kosti ruke neverovatne
stvari; ali treba samo da se setimo kakvog masovnog
groba u Severnoj Francuskoj, o kome znamo da su u
njemu sahranjeni ljudi svih rasa, b.eli i obojeni, selja-
ci i građani, mladići i zreli ljudi! Ako to znanje bu-
dućnost ne bude saznala iz kakvog drugog izvora, an-
tropološkim istraživanjem sigurno ga neće dobiti! Mo-
gla je preći preko jedne zemlje silna rasna sudbina, a
da istraživač od te sudbine baš ništa i ne primeti na
ostacima kostura. Izraz je, dakle, prvenstveno u živo-
me telu; ne u građi delova, nego u njihovu kretanju,
ne u licu lubanje, nego u izrazu živa lica. A koliko i
od mogućeg rasnog izraza postoji čak i za najoštrija
čula današnjih ljudi? Šta mi sve ne čujemo i ne vi-
dimo? Za kolike i kolike stvari mi uopšte nemamo
čulnog organa, koji imaju sigurno mnoge životinjske
vrste?
Nauka u darvinističkom dobu olakšala je sebi to
pitanje. Kako je plitak, kako neizgrapan, kako meha-
nističan, pojam kojim ona radi! On najpre obuhvata
zbir grubo-čulnih oznaka, ukoliko ih možemo utvrditi
na anatomskim nalazima, pa i na lešinama. Nema ni
govora o posmatranju tela ukoliko ono živi. Pa onda,
ispituju se karakteristike koje se nameću vrlo grubom
138
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
oku, i to samo utoliko ukoliko se mogu meriti i bro-
jati. Odlučuje mikroskop, ne osećanje takta. A kad se
i uzme jezik kao karakteristična oznaka, niko ne po-
mišlja da ljudske rase postoje po načinu govorenja, a
anatomije i koja je sistem. Nije uopšte još ni prime-
ćeno da bi ispitivanje ovih jezičkih rasa moglo biti
jedan od najvažnijih zadataka istraživanja. Ustvari,
svi mi, kao poznavaoci ljudi, znamo iz svakodnevnog
iskustva da je način govora jedna od najkarakteristič-
ni j ih crta današnjih ljudi. Primera za to ima prepuno
i mnoge od njih svak poznaje. U Aleksandriji se isti
grčki jezik govorio na vrlo različite rasne načine. Mi
to.vidimo i danas iz načina pisanja tekstova. U Sever-
noj Americi, svi urođenici nesumnjivo govore potpuno
na isti način, bilo to engleski, nemački ili indijanski.
Šta je u govoru istočno-evropskih Jevreja rasna crta
tla, dakle ono šta postoji i u ruskom govoru Rusa, a
šta je rasna crta krvi, dakle ono što je zajedničko
Jevrejima, nezavisno od oblasti koju obitavaju njihovi
domaćini, u govoru svih njihovih evropskih »maternjih
jezika«? Kako tu stoji u pojedinostima, u obrazovanju
glasova, glasoudaru, položaju reči?
Ali nauka nije ni primetila da rasa nije jedno isto
u biljaka koje se korene i u životinja koje se kreću,
da sa mikrokosmičkom stranom života nastupa nova
grupa crta, i to onih koje su odlučne za animalno biće.
Oni i ne vide da su u okviru jedinstvene rase »čovek«.
»ljudske rase« opet sasma nešto drugo. Govore o pri-
lagođavanju i nasleđivanju i time upropašćuju, meha-
ničkim kauzalnim vezivanjem površinskih crta, ono
što je ovde izraz krvi, a tamo moć tla nad krvlju, taj-
ne koje se ne mogu videti i meriti, nego samo oko u
oko doživljavati i osećati.
Nisu složni među sobom ni u rangu površinskih
oznaka. Blumenbah je delio rase po oblicima lubanje,
Fridrih Miler, savim nemački, po kosi i građi jezika,
Topinar, čisto francuski, po boji kože i obliku nosa.
Haksli, čisto engleski, na jedan takoreći sportski na-
čin. Ovo poslednje bi bilo po sebi nesumnjivo celishod-
no, ali bi mu poznavalac konja kazao da se naučnič-
kom terminologijom ne mogu pogoditi rasne osobine.
Sve te rasne poternice skupa imaju onoliko vrednosti
 ŠPENGLER Propast Zapada
koliko i one na kojima policajac ogleda svoje teorisko
poznavanje ljudi.
Očigledno, nema se nikakve pretstave o haotič-
nosti u skupom izrazu ljudskog tela. Apstrahujući od
mirisa, koji je, na primer, za Kineza karakteristično
obeležje rase, i od sluha, koji utvrđuje (osećanjem)
duboke razlike u govoru, pevanju i najpre u smejanju
(razlike koje su nepristupačne naučnoj metodi) — ono
što oko nalazi kao slike tako je čudesno bogato i u
stvarno vidljivim pojedinostima i u onima koje su ta-
koreći osetne samo za dublji pogled, da se ne može
ni pomisliti na to da se ovo bogatstvo slika podvede
pod mali broj gledišta. I sve strane i crte na slici me-
đusobno su nezavisne i imaju svoju sopstvenu istoriju.
Ima slučajeva gde se građa kostiju, a najpre oblik lu-
banje, savršeno menjaju, a izraz mesa tj. lica ostaje isti.
Sestre iz iste porodice mogu pretstavljati skoro sve
karakteristične razne oznake po Blumenbahu, Mileru
i Haksliju, .a da ipak njihov živi rasni izraz bude pot-
puno isti za svakog posmatrača. Još je češća jedna-
kost u telesnoj građi i istovremena duboka različitost
u živome izrazu. Valja samo da potsetim na neizmer-
iiu razliku između prave seljačke rase, kao Friza ili
Bretonaca, i gradskih rasa. 1 Ali uz energiju krvi koja
vekovima otiskuje uvek iste telesne crte — »porodič-
ne crte« — i uz moć tla — »soj« —pridolazi još i ona
zagonetna kosmička sila: isti takt usko spojenih za-
jednica. Ono što se poneka bremenita žena »zagleda«
— to je samo jedna maloznačajna pojedinost u naj-
dubljem i najmoćnijem oblikovnom principu svega
rasnoga. Da stari supružnici, posle dugog zajedničkog
života, postaju za čudo slični jedno drugome, Lo je
već svak video, iako bi mu nauka koja meri »dokazala«
suprotno. Ne može se dovoljno naglasiti oblikovna sna-
ga ovog života takta, ovog snažnog unutarnjeg oseća-
nja za savršenstvo sopstvenog tipa. Osećanje rasne
lepote — nasuprot vrlo svesnome ukusu zrelih grad-
skih ljudi za duhovno-individualne crte lepote — stra-
1
U tom smislu valjalo bi da neko izvrši fiziognomi-
čke studije na masi sasvim seljačkih riml.janskih poprsja
na kipovima rano-gotičkog vremena, na već izričito grad-
skom Renesansu, a još više na otmenim engleskim por-
tretima počev od kraja 18 veka. Velike galerije predaka
sadrže materijal koji se jedva može pregledati.
1 141
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
hovito je jako i u prvobitnih ljudi, tako da im baš
zbog toga i ne dolazi do svesti. A takvo osećanje je
ono što stvara rase. Ono je ratnički i junački tip ple-
mena, koja su se selila, nesumnjivo sve čistije obliko-
valo do telesnog ideala, tako da bi imalo smisla govo-
riti o rasnoj slici Normana ili Istočnih Gota; a to je
slučaj i sa svakim starim plemstvom koje se snažno
i srdačno oseća kao jedinstvo, pa time baš dospeva i
nesvesno do stvaranja telesnog ideala. Drugarstvo od-
gaja rase. Francuska noblesse i prusko junkersko ple-
mstvo jesu prava rasna obeležja. A to isto je i tip ev-
ropskog Jevrejina sa njegovom ogromnom rasnom
energijom u hiljadugodišnjem geto-bivovanju; to isto
ce uvek sakovati jedno stanovništvo u jednu rasu, čim
se ono, protiv neke zle sudbe, za duže vremena čvrsto
prikupi i spoji. Gde postoji ideal rase, a to je u naj-
većoj meri bio slučaj u svakoj ranoj kulturi, u veđ-
skom, homerovskom, štaufenskom viteškom vremenu,
tu onda čežnja vladajuće klase za ovim idealom, volja
da se bude takav a ne drukčiji (i nezavisno od izbora
žene), taj ideal konačno i ostvaruje. Dodajmo tome i
brojke na koje se ni izdaleka nije obratila pažnja. S\a-
ki čovek koji danas živi ima u 1300 godini jedan rni-
lion predaka, a u 1000 godini milijardu. Ova nam či-
njenica kazuje da je svaki živi Nemac u srodstvu sa
svakim Evropejcem iz krstaških pohoda bez izuzetka;
i da se to povećava do stostrukog, i hiljadostrukog
srodstva, ukoliko se dalje povlači granica zemljištu,
tako da stanovništvo jedne zemlje u toku od jedva 20
generacija srasta u jednw jedinu porodicu. A to dovo-
di do bezbrojnih rađanja koja sasvim nesvesno ispu-
njavaju volju rase, isto kao što to čine i izbor i glas
krvi, koja kruži kroz naraštaje i koja rasne ljude ne-
prestano goni jedne drugima, razrešava i slama brak
i savlađuje otpore običaja lukavstvom i silom.
To su pre svega biljolike rasne crte, »fiziognomija
položaja«, gde se apstrahuje od kretanja onoga št.o je
pokretljivo, dakle sve ono čime se ne razlikuje živo od
mrtvog životinjskog tela, sve ono što mora biti izraže-
no i u nepomičnim delovima. Bez sumnje, ima nečeg
sličnog u rastu hrasta plutnjaka i jablana sa stasom
čoveka — »zdepast«, »vitak«, »nežan«. Isto tako je
biljolika rasna oznaka i linija grbine u kamile i crtež
tigrove ili zebrine kože. Tu spada i delovanje onih
ŠPENGLER Propast Zapada
kretanja koje priroda tvori na jednom biću i sa njime.
Breza ili nežno dete koji se povijaju po vetru, mirno
kruženje ili plašljivo lepršanje ptica u buri — to spa-
da u biljoliku stranu rase. Ali kojoj strani pripadaju
takve oznake u borbi između krvi i tla oko unutar-
njeg oblika jedne »presađene« ljudske ili životinjske
vrste? Šta tu spada od oblika duše, običaja, kuče?
čim se uoči utisak čisto animalnoga, dobija se
sasvim druga slika. Ako se setimo razlike između bi-
Ijolikog bića i animalnog budnog bića, videćemo da se
tu ne radi o samom budnom biću i njegovu jeziku,
nego o tome da tu kosmičko i mikrokosmičko čine slo-
bodno pokretljivo telo, mikrokozam u odnosu na ma-
krokozam, telo čiji samostalni život i rad imaju pot-
puno sopstven izraz, koji se jednim delom služi orga-
nima budnog bića i koji se najvećim delom (na pr. u
koralnih životinja) sa pokretijivošću gubi. Ako se ras-
ni izraz biljke pretežno sastoji u fiziognomiji položaja,
animalni se sastoji u jiziognomiji pokreta, naime u ob-
liku ukoliko se on kreće, u samome pokretu i u obliku
udova ukoliko oni pretstavljaju smisao kretanja. Ži-
votinja koja spava ne odaje mnogo od tog rasnog iz-
raza, još manje mrtva čije delove istraživač naučno
ispituje, a građa kostiju kičmenjaka skoro ništa. Zato
zglavci u kičmenjaka odaju više izraza no kosti, zato
su razmere udova pravo stanište izraza nasuprot re-
brima i kostima lubanje (samo zubi čine izuzetak, jer
pokazuju svojom građom karakter životinjine ishrane,
dok je ishrana biljke čist prirodni proces), zato je iz-
razitiji insektov skelet —• koji zaodeva telo, nego ske-
let ptice — koji samo drži telo. Najpre organi spoljaš-
njeg klicinog lista sakupljaju u sebi, sve snažnije, ras-
ni izraz: ne oko samo po sebi, oblikom svojim i bojom
svojom, nego pogled, izraz lica, usta koja nose izraz
razumevanja usled navike govorenja; ne lubanja uop-
šte, nego »glava« svojim linijama kojima meso daje
oblik, »glava« koja je postala baš pravo stanište ne-bi-
ljolike strane života. Setimo se našto odgajamo tamo
orhideje ili ruže a ovde konje ili pse, i našto bismo
najradije odgajali jednu ljudsku vrstu. Ali ova fiziog-
nomija ne rezultira, kažimo to još jednom, iz matema-
tičkog oblika vidljivih delova, već samo i jedino iz iz-
raza pokreta. To što mi na prvi pogled shvatamo ras-
ni izraz nepomičnog čoveka — to počiva na iskustvu
142
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
oka koje u udovima vidi već i odgovarajući pokret.
Prava rasna pojava bizona, pastrmke, orla krstaša, ne
može se dati nabrajanjem obrisa i razmera; ta pojava
ne bi nikada tako duboko privlačila likovne umetnike,
kada se tajna rase ne bi otkrivala tek dušom u umet-
ničkom delu, nego samo podražavanjem onome što je
vidljivo. Moramo videti i gledanjem osećati kako se
ogromna energija tog života sabija u glavu i potiljak,
kako govori iz zakrvavljenog oka, iz kratkog zdepas-
tog roga, iz orlovog kljuna, iz profila glave jedne pti-
ce grabljivice, što se sve ne može razumski saopštiti
govornim jezikom, već se da izraziti za druge samo
jezikom umetnosti.
Ali sa oznakama ovih najplemenitijih životinjskih
vrsta mi smo se već sasvim približili pojmu rase; taj
pojam u oblasti tipa »čovek« stvara razlike koje nad-
mašuju biljolike i animalne, razlike koje su duhovni-
je i baš zato još manje pristupačne naučnim sredstvi-
ma no one prve. Grube oznake građe kostiju više ne-
maju uopšte samostalnog značenja. Već je Recius
(ji860) okončao Blumenbahovo verovanje da se slažu
rasa i oblik lubanje; i J. Ranke ovako rezimira njegove
rezultate: »Ono što pretstavlja čovečanstvo u celin.i u
odnosu na svoje različite oblike lubanje — to pret-
stavlja u malom svako narodno pleme, pa često čak
i svaka veća opština: spoj različitih oblika lubanje,
gde su ekstremi povezani među-oblicima koji su na
najfiniji način graduirani«. 1 Nesumnjivo se mogu pro-
naći idealni osnovni oblici, ali se mora u sebi priznati
da su to ideali i da tu, uprkos svih objektivnih mernib
metoda, ukus povlači prave granice i ukus gradi i po-
gađa prave podele. Važnija no svi pokušaji da se ot-
krije princip poretka jeste činjenica da se u okviiu
jedinstvene rase »čovek« svi ti oblici skupa pojavljuju
od najranijeg doba, da se nisu primetno izmenili, i da
se pojavljuju bezrazlično čak i u istim porodicama.
Jedini sigurni rezultat nauke je Rankcovo zapažanje
po kome su izvesne prosečne brojke u pogledu oblika
lubanje, kada se ti oblici poredaju sa prelazima, ozna-
ka ne »rase« ali svakako tla.
Ustvari, može se rasni izraz ljudske glave složiti
sa svakim uopšte zamišljivim oblikom lubanje. Ono što
1
J. Ranke, Der Mensch, 1912, II, S. 205.

ŠPENGLER Propast Zapada
odlučuje nisu kosti, već meso, pogled, igra izraza. Po-
čev od romantike govori se o indogermanskoj rasi. A
ima li lubanja arijevskih i semitskih? Mogu li se razli-
kovati keltske od franačkih ili samo i burske od ka-
ferskih lubanja? A ako ne, onda kakva je sve rasna
istorija mogla prohujati zemljom, ne ostaviv nam sve-
dočanstvo o sebi, ne sačuvavši za nas ničega sem kos-
tiju! A koliko su te kosti indiferentne za ono što mi
među višim ljudima nazivamo rasom, moglo bi se po-
kazati jednim drastičnim opitom: posmatrajmo rent-
genovim aparatom ljude sa najvećim rasnim razlikama
koje se mogu zamisliti i očekujmo da vidimo duhovno
»rasu«. Upravo će biti smešan utisak, kada vidimo
kako tim osvetljenjem »rasa« odjednom savršeno iš-
čezne!
A ono malo što ostaje karakteristično na građi
kostiju (to se mora stalno naglašavati) jeste rezultat
koji je izrastao sa tla, a ne funkcija krvi. Eliot Smit
ispitao je u Egiptu, a Lušan na Kritu, ogroman mate-
rijal iz grobnica, počev od kamenog doba pa do danas.
Preko ovih oblasti prelazile su neprekidno sve nove i
nove struje ljudske, počev od »pomorskih naroda« oko
sredine 2 veka pre Hr. pa sve do. Arabljana i Turaka,
ali je prosečna građa kostiju ostala neizmenjena. »Ra-
sa« je u neku ruku kao meso prešla preko oblika ske-
leta koji se nije izmenio. Danas u Alpiskoj oblasti obi-
tavaju germanski, romanski i slovenski »narodi« naj-
različitijeg porekla, i valja se samo obazreti unazad,
pa da se tu otkriju i sve nova i nova plemena, rneđu
njima i Etruščani i Huni: a građa kostiju u ljudskom
obliku postajala je stalno i svuda ista, pa se gubi,
idući ka ravnicama, na sve strane i prelazi u- druge is-
toriski ustaljene oblike. Zato čuveni preistoriski nađe-
ni delovi skeleta, počev od Neandertalske lubanje pa
do »Orinjačkog čoveka«, ne dokazuju, baš ništa u po-
gledu rase i rasnih seoba primitivnih ljudi. Ti nađeni
delovi jedino ukazuju na osnovni oblik zemljišta, koji
tamo i danas nalazimo — apstrahujući od izvesnih za-
ključaka o načinu ishrane koji se dadu isvesti iz obli-
ka vilice.
To je ista ona tajanstvena snaga tla na koju se
može ukazati u svakom živom biću, čim se pronađe
oznaka koja ne zavisi od grubih metoda darvinistič-
kog doba. Rimljani su doneli sa juga vinovu lozu na
144
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
Rajnu, i loza se tu svakako nije vidljivo1 tj. botanički
izmenila. Ali se tu »rasa« može ustanoviti drugim sred-
stvima. Ne samo što postoji razlika između južnog i
severnog vina, između rajnskog i mozelskog, nego i
između vina koja rode na različitim padinama. A to
vredi i za svaku plemenitu rasu voća, čaja, duvana. Ta
»aroma«, koja je pravi proizvod tla, ne spada u vidlji-
ve oznake, ali je utoliko značajnija. A plemenite ljud-
ske rase. razlikuju se na sasvim isti duhovni način kao
i plemenita vina. Isti elemenat, koji se otkriva samo
najtananijem uosećavanju, laka jedna aroma u svakom
obliku, vezuje i spaja — u svakoj visokoj kulturi — u
Toskani Etruščane sa Renesansom, na Tibru Sume-
rance iz 3000 sa Persijancima iz 500 i drugim Persijan-
cima iz islamskog vremena.
Sve to ne može dokučiti nauka koja meri i važe.
To postoji samo za jedno osećanje čija izvesnosl ne
vara i za ono ocenjivanje »na prvi pogled«, a ne ža
rtaučničko posmatranje. Dolazim dakle do zaključka da
je rasa, kao i sudbina i vreme, nešto što je odlučno
za. sva životna pitanja, nešto što svaki čovek jasno i
bistro zna, dok ne pokuša da to nešto shvati razumski,
dakle da ga raščlanjava i uređuje kao stvar bez duše.
Rasa, vreme i sudbina spadaju ujedno. U trenutku; ka-
da im se približi naučno mišljenje, reč »vreme« dobi ja
značenje dimenzije, reč »sudbina« značenje kauzalnog
vezivanja i rase. Ono o čemu smo još imali vrlo sigur-
no osećanje postaje tada nepreglednim darmarom pot-
puno različitih i raznovrsnih oznaka, koje se bez ikak-
vih pravila prepliću po tlu, po vremenima, kulturama,
plemenima. Neke se trajno i žilavo pripiju uz neko
pleme, odlaze i iiščezavaju sa njim, druge opet klize
kao senke oblaka preko nekog stanovništva, a neke
su kao demoni zemlje koji dočepaju sve što> se i dok
se na toj zemlji zadržava. Čvrsta podela rasa, ambicija
svake etnologije, nemoguća je. Već i sam pokušaj pro-
tivreči suštini onoga što je rasno; i svaki sistematski
plan, koji se uopšte može zamisliti, jeste neizbežno
falsifikovanje i promašenogst onoga o čemu se radi.
Rasa je, nasuprot jeziku, savršeno nesistematska. Naj-
zad, svaki pojedinac, i svaki trenutak njegovog bilisa-
nja, ima svoju sopstvenu'rasu. Z a t a j e jedino sredstvo
15
ŠPENGLER Propast Zapada
t
da se približimo totemističkoj strani života — ne po-
đela, već fiziognomički takt.
10
Ko hoće da prodre u suštinu jezika, taj neka ot-
strani sva naučnička razlikovanja reči i neka posmatra
kako lovac govori sa svojim psom. Pas ide za ispru-
ženim prstom; on napeto osluškuje zvuke reči i onda
odmahne glavom: on ne razume tu vrstu ljudskog je-
zika. Tada poskoči nekoliko puta da bi (naznačio svoje
shvatanje, zastaje i laje: to je rečenica na njegovom
jeziku koja sadrži pitanje: da li otprilike;to misli nje-
gov gospodar. I onda sleduje radost — opet na psećem
jeziku — kada shvati da j e ; imao pravo. Isto tako po-
kušavaju da se sporazumevaju dva čoveka koji stvarno
nemaju (ničeg zajedničkog u govornom jeziku. Kada
.seoski sveštenik objašnjava nešto seljanci, on je oštro
pogleda te i nevoljno stavi u svoj stav i izraz sve ono
sto ona ne bi razumela u crkvenom načinu izražavanja.
Današiji govorni jezici, svi skupa, mogu dovesti do
sporazumevanja samo kada se vežu sa drugim jezič-
kim načinima. Sami za se i po sebi, oni se nisu nigde
i nikada upotrebljavali.
Kad pas sada nešto hoće, on maše repom, nestrp-
ljiv što mu je gospodar tako glup te ne razume taj
vrlo jasni i izraziti jezik. Dopunjuje ga i glasovnim
jezikom — laje, pa najzad jezikom gesta — on pred
gospodarem izvodi nešto. Tu je glup ne pas no čovek,
koji još nije naučio da govori tim jezikom.
Konačno se dešava nešto vrlo čudno. Kada je pas
iscrpao sve čime bi mogao da shvati različite jezike
svoga gospodara ,on se odjednom postavi ispred njega
i pogled mu se upija u gospodarevo oko. Tu se zbiva
nešto vrlo tajanstveno: »ja« i »ti« stupaju u neposre-
dan dodir. »Pogled« oslobađa od granica budnog bića.
Biće biva razumevano i bez znakova. Tu pas postaje
poznavaocem ljudi, poznavaocem koji gleda oštro u
oči protivnika i time ga razumeva i bez; njegovog go-
vorenja.
Mi svi danas govorimo tim jezicima, a da to i ne
znamo. Dete.. govori odavno pre no što je naučilo prvu
reč, a odrasli sa njim govore i ne misleći na uobiča-
146
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
jeno znanje reči, to znači da tu glasovne tvorevine ne
služe govornom jeziku već nečem sasvim drugom. I
ti jezici imaju svoje grupe i dijalekte; i njih možemo
naučiti, zaboraviti, ne razumeti; oni su tako neophod-
ni za nas da bi nam govorni jezik otkazao službu, ako
bismo samo i pokušali da njega, i samo njega, pri-
menjujemo ne dopunjujući ga jezicima tona i gesta.
Pa i naše pismo, ovaj govorni jezik za oči, bilo bi sko-
ro nerazumljivo bez gestovnog jezika interpunkcije.
Osnovna je greška nauke o jeziku što ona meša jezik
uopšte i ljudski govorni jezik — ne meša teoriski, ali
meša redovno u praksi svih svojih istraživanja. To je
dovelo (do bezmernog neznanja nepregledne množine
načina govorenja koji su u opštoj upotrebi među živo-
tinjama i među ljudima. Carstvo jezika je mnogo pro-
stranije no što su to primetili ispitivači, a govorni je-
zik, sa svojom još danas neizgubljenom nesamostalno-
šću, zauzima u tom carstvu mnogo skromnije mesto.
Što se tiče »postanka ljudskog jezika«, pitanje je po-
grešno postavljeno. Govorni jezik — jer na njega se
misli, što opet nikako nije jedno isto — nije uopšte
ni postao u smislu koji se pretpostavlja. -On nije ni
prvi ni jedini. Ono silno značenje koje je on dobio
u okviru ljudske istorije, počev od izvesne tačke vre-
mena, ne treba da nas prevari o njegovom mestu u
istoriji slobodno pokretljivog bića uopšte. Jedno ispi-
tivanje jezika sigurno ne sme početi čovekom.
Ali, naopaka je i pretstava o »početku životinjskog
jezika«. Govorenje je tako tesno skopčano sa živim bi-
ćem životinje, nasuprot biću biljke, da se čak ni jed-
noćelična bića bez ikakvih čulnih organa ne bi sme-
la zamisliti bez jezika. Biti mikrokozam u makrokoz-
mu i moći se uzajamno saopštavati — to je jedno isto.
Nema nikakva smisla govoriti o početku jezika u okvi-
ru životinjske istorije. Jer je sasvim po sebi razumlji-
vo što mikrokosmička bića žive u množini. Misliti i
na neke druge mogućnosti značilo bi igrati se pret-
postavkama. Darvinističke fantazije o prarađanju i o
prvim roditeljskim parovima valja ostaviti ukusu »več-
ne- jučerašnjice«. Ali rojevi u kojima je uvek živo unu-
tarnje osećanje o »mi« takođe su budni i teže za bud-
nim odnosima među sobom.
Budno biće je aktivnost u rasprostrtome, i to volj-
na aktivnost. To je ono što razlikuje kretanja jednog
147
ŠPENGLER Propast Zapada
mikrokozma od mehaničke pokretljivosti jedne biljke,
pa i. od mehaničke pokretljivosti životinja i ljudi uko-
liko su i oni biljke, naime u stanju sna. Posmatrajrao
životinjsku aktivnost pri hranjenju, rasploda van ju, od-
brani i napadu: jedna strana te aktivnosti, redovno se
sastoji u opipavanju makrokozma pomoću čula, radi-
lo se o nediferenciranoj osećajnosti jednoćeličnih bića
ili o viđenju visoko razvijenog oka. Tu postoji jasna
volja za primanjem utisaka: to zovemo orijentisanjem.
Ali uz to dolazi, odmah od početka, i volja za proiz-
vođenjem utisaka kod drugih: te druge valja prima-
miti, zaplašiti, oterati. To mi zovemo izraz, i njime je
dalo govorenje kao aktivnost budnog bića. Od tada
nije pridošlo-^iišta više što bi bilo načelno novo. Svet-
ski jezici visokih civilizacija nisu ništa drugo do izvan-
redno profinjena izobražavanja mogućnosti koje su
sve skupa već sadržane u činjenici hotimičnog utiska
jednoćeličnih bića jedno na drugo.
A u osnovi ove činjenice je praosećanje straha.
Budno biće razdvaja ono što je kosmičko, ono razapi-
nje prostor između onoga što je pojedinačno, otuđeno.
Osećati sebe samim — prvi je utisak pri svakodnev-
nom buđenju. I otuda pranagon da se usred tog stra-
nog sveta zbijemo jedno uz drugo, da se čulno osigu-
ramo o blizini drugoga, da potražimo svesnu vezu sa
njime. »Ti« — to je oslobađanje od straha samovanja.
Otkriće toga »ti«, time što ga organski, duševno, izdva-
jamo kao jedno drugo »ja« iz sveta koji je tuđ, prvi
je veliki trenutak u ranoj istoriji animalnoga. Tek time
postoje životinje. Valja samo da posmatramo, dugo, i
pažljivo, sićušni svet vodene kapi pod mikroskopom,
pa da se uverimo kako je tu već prethodilo otkriće
»ti«, pa i »ja«, i to u najprostijem obliku koji se može
zamisliti. Ova mala bića ne poznaju samo »ono drugo
uopšte«: ona poznaju i »onog/drugog«; ne samo što
imaju budno biće, nego imaju i budne odnose, pa time
ne samo što imaju izraz, nego imaju i elemente , izra-
žajnog jezika.
Setimo se ovde razlike između obe velike jezikovne
grupe. Izražajni jezik smatra »onog drugog« kao sve-
doka i teži jedino za utiskom na njega; saopštajni je-
zik smatra »onog drugog« kao sabesednika i očekuje
odgovor. Razumeti znači primati utiske sa sopstvenim
osećanjem značenja; na tome počiva delovanje najvi-
148
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
šeg ljudskog izražajnog jezika, umetnosti. 1 Sporazume -
vo.ii se, razgovarati udvoje, znači pretpostaviti u dru-
gome isto značenje osećanja. Elemenat izražajnog je-
zika za svedoke nazivamo motiv. Vladanje motivom je
osnova svake izražajne tehnike. A na drugoj strani,
utisak proizveden u cilju sporazumevanja zovemo znak,
i on čini elemenat svake saopštajne tehnike, u najvi-
šem slučaju dakle — elemenat ljudskog govornog je-
zika. '
Koliko su obimna ova dva jezikovna sveta u ljud-
skom budnom biću — jedva možemo danas sebi pret-
staviti. U izražajni jezik, koji nastupa svuda u najra-
nije doba sa punom religioznom ozbiljnošću tabu-a,
spada ne samo teška i stroga ornamentika, koja je
prvobitno padala ujedno sa pojmom umetnosti uopšie
i koja sve nepomične stvari čini nosiocima izraza, nego
i svečani ceremonijal, koji se svojim formulama upii-
će u celokupni javni život, pa čak i. u život porodice
uopšte, 2 pa još i »jezik nošnje«, naime jezik odevanja,
jezik tetoviranja i jezik nakita koji svi imaju jedin-
stveno značenje. Ispitivači iz prošlog veka uzalud su se
mučili da odeću izvedu iz osećanja stida ili iz razloga
celishodnosti. Ona se može razumeti jedino kao sred-
stvo izražajnog jezika, i ona to i jeste, na veličanstven
način, u svima visokim civilizacijama, pa je to još i
danas. Valja se samo setiti mode, koja gospodari ce-
lokupnim javnim životom i radom, propisnog odevanja
pri svim važnim aktima i svečanostima, graduiranja
društvenog odela, nevestinske nošnje, crnine, vojničke
uniforme, svešteničkog ornata; pomislimo na odliko-
vanja i značke, mitru i tonzuru, periku i štap, puder,
prstenje; frizure, na sve ono što se simbolički skriva
ili otkriva, na nošnju mandarina i senatora, odaliski i
kaluđerica, na dvor Neronov, Saladinov i Montezumin,
da i ne govorimo o pojedinostima narodne nošnje i o
1
Umetnost je savršeno izobražena među životinja-
ma. Ukoliko je pomoću analogije pristupačna čoveku, ona
se satoji u ritmičkom kretanju (»igri«) i obrazovanju gla-
sova (»pesmi«). A time sam umetnički utisak na životinje
nije ni2 izdaleka iscrpen.
Luka, 10, 4: Isus veli sedamdesetorici šiljući ih:
»A na, putu nikoga ne pozdravljajte«. Ceremonijal pozdrav-
ljanja napolju toliko je opširan da ga se moraju odreći
oni' koji hitaju. 'A. Bertholet, Kulturgeschichte Jsraels,
1919, S. 162.
ŠPENGLER Propast Zapada
jeziku cveća, boja i dragog kamenja. Ne treba ni da
spomenemo jezik religije, jer sve ovo jeste religija.
Saopštajni jezici, u kojima uvek učestvuje i čulno
osećanje, razvili su postepeno za čoveka visokih kul-
tura tri dominantna znaka: sliku, glas i gest koji su se
u pismu zapadnjačke civilizacije skupili u jedinstvo
slova, reči i interpunkcije.
U toku, ovog dugog razvića konačno se vrši i od-
vajanje jezika. U istoriji jezika nema zamašnijeg doga-
đaja. Nesumnjivo su se svi motivi i znaci prvobitno ro-
dili u trenutku i bili određeni samo za pojedinačni
aktivni čin budnog bića. Njihovo stvarno značenje ko-
je osećamo i značenje koje smo hteli jedno je i isto.
Znak je pokret a ne ono što je pokrenuto. A čim jed-
na čvrsta sadržina znakova istupi nasuprot živome da-
vanju znakova — stvar postaje drukčija. Ne odvaja se
tu samo aktivnost od svojih sredstava, nego i sredstvo
od svog značenja. Ne samo što jedinstvo toga dvoga
prestaje da biva samo po sebi razumljivo, nego ono
postaje nemoguće. Osećanje značenja živo je i, kao i
sve što je u vezi sa vremenom i sudbinom, neponov-
. ljivo i nepovratno. Nijedan znak, pa ma koliko on bio
poznat i uobičajen, ne ponavlja se nikada, u tačno is-
tom značenju. Zato se prvobitno nijedan znak nikada
nije vratio u istom obliku. Carstvo čvrstih znakova je-
ste nešto što je bezuslovno postalo, što je čista raspiro-
strtost, ne organizam već sistem, koji ima svoju sop-
sivenu uzročnu logiku i koji unosi nespojivu suprot-
nost prostora i vremena, duha i krvi, i u budne odno-
se dvaju bića.
Ta čvrsta sadržina znakova i motiva sa svojim
tobož čvrstim značenjem mora se učiti i vežbati, ako
se hoće da učestvuje u dotičnoj zajednici budnih bića.
U jezik koji se odvojio od govorenja spada neizbežno
pojam škole. Ova je savršeno izobražena među višim
životinjama; ona je u svakoj u se zatvorenoj religiji,
u svakoj umetnosti u svakom društvu, pretpostavka
na osnovu koje je jedan čovek, stvarno vernik, umet-
nik ili vaspitan čovek. Od tada postoji oštra granica
za svaku zajednicu. Čovek mora poznavati njen jezik,
tj. njene verske stavove, običaje, pravila, da bi joj
mogao biti članom. Osećanje i dobra volja ne odvode
blaženstvu i sreći ni u kontrapunktu ni u katolicizmu.
Kultura znači jedno nečuveno pojačavanje dubine i
1 151
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
strogosti oblikovnog jezika u svima oblastima; ona li
me postoji za svakog pojedinačnog njenog pripadnika
kao njegova lična — religiozna, moralna, društvena,
umetnička — kultura u vaspitavanju, koje ispunjava
sav život, i u školovanju za taj život. Zato se i postiže
u svima velikim umetnostima, u velikim crkvama, mis-
terijama, redovima, u visokom društvu otmenih sta-
leža, jedno majstorstvo u vladanju oblikom, koje spa-
da u čuda našeg ljudstva i koje se najzad na visini
svojih zahteva slama. U svim kulturama reč za ovo
(izgovorena ili ne) jeste »povratak prirodi«. Ovo maj-
storstvo proteže se i na govorni jezik; pored otmenog
društva u vreme grčkih tirana i u vreme trubadura, po-
red fuga Bahovih i Egzekijinih slika na vazama —
stoji i umetnost atičkog govorništva i francuske kon-
verzacije, koje obadve pretpostavljaju, kao i svaka dru-
ga umetnost, strogu i sporo izrađivanu konvenciju, a
za pojedinca dugo i teško vežbanje.
Ne može se dovoljno visoko proceniti metafizičko
značenje toga odvajanja utvrđenog jezika. Svakodnev-
na navika saobraćanja u čvrstim oblicima i ovlađiva-
nje celokupnog budnog bića tim oblicima (koje ne ose-
ćamo više u toku njihovog stvaranja, nego su oni pro-
sto tu, te ih sad moramo razumeti u pravom pravca-
tom smislu), činjenice su koje dovode do sve oštrijeg
smenjivanja razumevanja osećanjem u okviru budnog
bića. Prvobitno govorenje osećamo razumevajući; a
upotreba jezika zahteva da osetimo poznato jezičko
sredstvo, i tada da razumenio nameru koja mu tog
puta služi kao podloga. Jezgro svakog školskog vaspi-
tanja sastoji se, prema tome, u sticanju znanja. Svaka
crkva jasno i glasno kaže da njenim spasonosnim sred-
stvima ne odvodi osećanje nego znanje; svako pravO
umetništvo počiva na sigurnom znanju oblika, koje po-
jedinac nema da pronalazi nego da ih izuči. »Razum«
— to je znanje zamišljeno kao neko biće. »Razum« je
ono što je potpuno otuđeno od krvi, rase, vremena, iz
suprotnosti utvrđenog jezika prema tekućoj krvi, isto-
riji koja postaje — nastaju odričući ideali apsolutnoga,
večnoga, opšteg-važećega, ideali crkava i škola.
A iz toga konačno sleduje nesavršenost svih jezika
i stalna protivrečnost u kojoj se nalazi njihova pri-
rnena prema onome što govorenje hoće ili treba, da
bude. Može se reći da je laž stupila na ovaj svet kada
ŠPENGLER Propst Zapada
se jezik odvojio od govorenja. Znaci su čvrsti, a znače-
nje to nije: to se najpre oseti, onda se zna, najzad se
iskorišćava. Prastaro je iskustvo: da se nešto hoće da
kaže, pa se »nema reči«; da se čovek pogrešno izrazi
i ustvari nešto drugo kaže no što misli; da tačno govo-
ri a rđavo biva razumevan. Konačno nastaje nadaleko
rasprostranjena umetnost (već i među životinjama, na
pr. mačkama) »da se reči upotrebljavaju da bi se misli
sakrile«. Ne kaže^ se sve, kaže se nešto sasvim drugo,
govori se formalno da bi se kazalo malo, oduševljeno
da se ne bi kazalo ništa. Ili se podražava jezik drugo-
ga. Svračak (Lanius collurio) podražava strofe malih
pevačica da bi ih primamio. To je jedno rašireno lo-
vačko lukavstvo, ali ono pretpostavlja čvrste motive i
znake isto kao i podražavanje starih umetničkih sti-
lova ili falsdfikovanje potpisa. I sve te crte, koje nala-
zimo u držanju i igri izraza kao i u rukopisu i izgo-
voru, ponavljaju se u jeziku svake religije, svake umet-
nosti, svakog društva. Setimo se samo pojmova »lice-
mer«, »farisej«, »jeretik«, engleskoga cant, skrivenog
smisla reči »diplomat«, »jezuit«, »glumac«, maski i
lukavstava obrazovnog saobraćanja među ljudima, da-
našnjeg slikarstva u kome nema više ničeg istinskog i
koje nam na svakoj izložbi predočava sve moguće ob-
'like laži u izrazu.
Ne može se biti »diplomat« na jeziku koji muca.
A kad jezik savladamo, nastaje opasnost da iz odnosa
između sredstva i značenja načinimo novo sredstvo.
Nastaje duhovna veština da se izrazom igra. Tu spa-
daju aleksandrinci i romantičari, u' lirici Teokrit i
Brentano, u muzici Reger, u religiji Kjerkegor.
Konačno, jezik i istina se isključujuAli baš us-
lcd' toga pojavljuje se, u doba čvrstih jezika, tip poz-
navaoca ljudi, koji je sav rasa i koji zna kako ima da
smatra jedno biće koje mu govori. Ono što nedostaje
pravome tabu-čoveku, koji bar veruje u jedan jezik,
jeste: nekoga oštro pogledati u oči, iza jezika govora
upućenog narodu ili iza jezika neke filozofske, raspra-
ve poznati onoga ko govori, iza molitve poznati srce,
1
»Svaki oblik, pa i onaj najproosećaniji, ima nečeg
neistinitog« (Gete). U sistematskoj filozofiji namera misli-
oca ne poklapa se ni sa pisanim rečima, ni sa razumeva-
n.jein čitalaca, niti, u toku izlaganja, sa samom sobom,
pošto je ona mišljenje po značenjima reči.
15
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
i iza dobrog tona poznati nečiji unutarnji društveni
rang, i t.o odmah, neposredno, samo po sebi razumlji-
vo, kao što je sve ono što je kosmičko.. Sveštenik koji
je istovremeno i diplomat — ne može biti dobar sveš-
tenik. Etičar Kantova kova nikada nije poznavalac
ljudi.
Ako ko laže na svom govornom jeziku, izdaje se
svojim gestovnim jezikom na koji ne obraća pažnju.
Ako ko i gestovima laže, izdaje se u tonu. Baš zato
sto čvrsti jezik odvaja sredstvo od namere, on nikada
ne postiže svoj cilj pred okom poznavaoca. Ko je poz-
navalac, taj čita između redova i razume čoveka čim
mu vidi hod ili rukopis. Ukoliko je jedna duševna
zajednica dublja i srdačnija, utoliko se ona više odriče
znakova, odriče vezivanja i spajanja kroz budno biće.
Pravo drugarstvo se razumeva i bćz reči, prava vera
ćuti. Najčistiji simbol sporazuma, kojim je jezik po-
beđen, jeste stari seljački bračni par, koji uveče sedi
pred kućom i ćutke se zabavlja. Svako od njih zna
šta ono drugo misli i oseća. Reči bi samo poremetile
slogu. Od toga i takvog sporazume van ja dopire nešto
čak duboko u praistoriju sveg slobodno-pokretljivog
života, daleko unazad preko zajedničkog življenja vi-
šeg životinjskog sveta. Tu se skoro postiglo, za trenut-
ke, oslobođenje od budnoga bića.
11
Od svih čvrstih znakova nije nijedan postao plod-
niji po posledicama od onoga koji nazivamo,;, u današ-
njem njegovom stanju, »reč«. Taj znak spada nesum-
njivo u čisto ljudsku jezičku istoriju, ali pretstava o
»poreklu govornog jezika«, onako kako se po pravilu
o n j o j misli i ona obrađuje, sa svima za to vezanim
posledicama, isto toliko je besmislena koliko i pret-
stava o početnoj tačci jezika uopšte. Ovaj nema po-
četka koji bi se mogao zamisliti, jer je dat ujedno sa
bićem mikrokozma i sadržan je u njemu. A ni govor-
ni jezik nema zamišljivog početka, jer on već pretpo-
stavlja vrlo savršene saopštajne jezike, u čijem mirno
razvijanom obliku on ima samo rang pojedinačne crte,
koja vrlo sporo postaje pretežnom. Ista je greška u
153
ŠPENGLER Propst Zaada
dve suprotne teorije, Vuntovoj i Jesperzenovoj,' što
one govor rečima ispituju kao nešto sasvim novo i
nešto što samo za se postoji, čime nužno dolaze do
potpuno pogrešnog tumačenja. A to govorenje rečima
je nešto vrlo kasno i odelita jedna grana, poslednji
cvet, na stablu glasovnih jezika, a ne mlada izraslina.
Čist govorni jezik u stvarnosti uopšte i ne postoji.
Niko ne govori, a da ne primenjuje, sem čvrste verbal-
ne sadržine još i druge jezičke načine, naglašavanjem,
taktom, izražajnom igrom, koji su mnogo prvobitniji i
koji su potpuno u upotrebi srasli sa primcnjenim go-
vornim jezikom. Pre svega moramo se čuvati da car-
stvo današnjih govornih jezika, koje je u svojoj građi
vrlo zapleteno, ne smatramo kao neko unutarnje jedin-
stvo sa jedinstvenom istorijom. Svaki nama poznati
govorni jezik ima svoje vrlo različite strane, a ove opet
imaju svoje sopstvene sudbine u okviru celokupne is-
torije. Nema nijednog čulnog osećaja koji bi bio pot-
puno beznačajan za istoriju upotrebe reči. Mi moramo
takođe vrlo strogo razlikovati glasovni od govornog
jezika: prvi je prirodan čak i u vrlo prostih životinj-
skih rodova; drugi je načelno nešto sasvim drugo, do-
duše u pojedinim crtama, ali utoliko značajnijim. U
svakom životinjskom glasovnom jeziku dalje se jasno
mogu razlikovati izražajni motivi (zov u vreme pare-
nja) i saopštajni znaci (zov u pomoć); a to sigurno važi
i za najranije reči. Ali, da li je govorni jezik postao
kao izražajni ili kao saopštajni? Da li je on, u vrlo
ranim stanjima, bio relativno nezavisan od nekih jezi-
ka za oko (slika, gest)? Na takva pitanja nema, odgo-
vora zato što ne možemo ništa ni slutiti o predobli-
cima prave »reći«. Ispitivanje je vrlo naivno, kad isko-
rišćuje za zaključke o poreklu reči ono što mi danas
nazivamo primitivnim jezicima, a što je samo jedna
nesavršena tvorevina vrlo kasnih jezičkih stanja. Reč
je u njima već odavno utvrđeno, visoko razvijeno i
samo po sebi razumljivo sredstvo, a baš to ne vređi
o »poreklu«.
Znak kojim je nesumnjivo bila data mogućnost
odvajanja budućih govornih jezika — nazivam »ime«.
Pod njim razumem glasovnu tvorevinu koja služi kao
1
Ovaj izvodi jezik iz poezije, igre i, naročito, iz
ljubavnog vrbovanja: Progress in language, 1894, S. 357.
154
PROPAST ZAPADA Gradovi i narod
oznaka za »nešto« što se oseća da je neko biće u okol-
nom svetu, nešto što je imenovanjem postalo numen.
Izlišno je razmišljati kakva su bila ta prva imena. Ni
u jednom ljudskom jeziku, koji još možemo dostići,
nema nikavog ni najmanjeg oslonca za to. Ali, nasup-
rot modernom istraživanju, smatram za odlučno ovo:
tu nije pred nama kakva promena ili kakav naročiti
način obrazovanja glasa ili ma šta fiziološko što bi
ustvari bilo rasna oznaka (ako je tako nešto tada u-
opšte i nastupilo); niti se tu radi o kakvom pojača-
vanju izražajne sposobnosti već postojećih sredstava,
recimo o nekom prelazu reči u rečenicu (H. Paul) 1 ; već
je tu jedno duboko preobražavanje duše. Imenom je
nastao nov pogled na svet. Kad je već govor uopšte
rođen iz straha, iz onog neispitljivog zazora pred či-
njenicama koji ima svako budno biće, zazora koji goni
sva bića jedno drugome i koji hoće da vidi kako je
bliskost drugih osvedočena utiscima, onda u tome
imamo moćno jedno pojačavanje. Imenom kao da je
dodirnut i smisao budnog bića i izvor straha. Svet
nije tek samo tu, u njemu se oseća tajna. J van svih
ciljeva izražajnog i saopštajnog jezika — imenuje se
ono što je zagonetno. Životinja ne poznaje zagonetku.
Prvobitno davanje imena mora se zamisliti kao nešto
izvanredno svečano, nešto puno strahopoštovanja. Ime
sc ne sme uvek imenovati, mora se držati u tajnosti,
u njemu je neka opasna moć. Imenom je izvršen ko-
rak sa svakodnevne fizike životinje u metafiziku čo-
veka. Bio je to najveći obrt u istoriji ljudske duše.
Teorija saznanja obično stavlja naporedo jezik i miš-
ljenje; ako posmatramo samo one jezike koje danas
još možemo dostići, to je tačno. Ali ja mislim da se
mora zahvatiti mnogo dublje: imenom je u okviru
bezobličnog, opšte religioznog zazora postala prava,
određena religija. Religija u tom smislu zove se reli-
giozno mišljenje. To je novi oblik stvaralačkog razu-
mevanja koje se odvojilo od osećajnosti. Mi kažemo
1
Glasovne komplekse u vidu rečenica poznaje i pas.
Kada australiski dingo od domaće životinje postane opet
divlja, pa sa lajanja pređe opet na vučje urlanje — onda
se to svakako može tumiaoit-i kao prelaz ka mnogo prosti-
jim glasovnim znacima, ali to nema ničeg zajedničkog sa
»rečima«.
ŠPENGLER Propast Zapada
vrlo karakterističnom frazom; »razmišljati o nečem« 1 .
Razumevanjem imenovanih stvari obrazuje se iznad
sveg ošećajnog bića jedan viši svet, viši po jasnoj sim-
bolici i po odnosu na položaj glave, koju čovek često
očigledno bolno oseća kao domovinu svojih misli. Taj
viši svet daje pra-osećanju straha cilj i izgled na oslo-
bođanje. Sve filozofsko, učeno, naučno mišljenje kas-
nih vremena ostalo je, do u srž, zavisno od toga reli-
gioznog pra-mišljenja.
Prva imena imamo da zamislimo kao potpuno ode-
lite elemente u sadržini znakova visoko razvijenih gla-
sovnih i gestovnih jezika, o čijem obilju i izražajnoj
sposobnosti nemamo više ni pretstavu otkako su go-
vorni jezici sebi podvrgli sva ostala sredstva, a njiho-
vo dalje izobražavanje vodili jedino sa obzirom na sa-
me sebe 2 . Ali je nešto bilo već osigurano, kada se ime-
nom počelo preokretanje i produhovljavanje saopštaj-
ne tehnike: vladavina oka nad drugim čulima. Čovek
se razbudio u svetlosnom prostoru, njegov doživljaj du-
bine bio je jedno zračenje gledanja na svetlosne izvo-
re i svetlosne otpore, on je osetio svoje »ja« kao jed-
no središte u svetlosti. Ono razumevanje u kome su
nastala prva imena bilo je potpuno ovladano alterna-
tivom: vidljivo i nevidljivo. Da nisu možda prva numi-
na. bile one stvari svetlosnog sveta koje je čovek ose-
ćao, čuo, posmatrao u njihovim dejstvima, ali ih nije
video? Grupa imena nesumnjivo je imala ogromno
brzo izobražavanje, kao i sve ono što čini epohu u svet-
skom zbivanju. Celokupni svetlosni svet, u kome svaka
stvar ima osobine položaja i trajanja u prostoru, sa
1 nje u odnosima reči, pošto se opazilo nešto za što po-
Nemački iiber etwas nachdenken«; iiber znači »iz-
nad, preko«, i samo tako se ima razumeti i sledeća misao
Špenglerova. (Pr. pr.)
2
Današnji gestovni jeziei (Delbriick, Grundjragen
der Sprachforschnng, S. 49 ff. sa upućivanjem na Jorijevo
delo o gestovima Napuljaca) skupa pretpostavljaju govor-
ni jezik i savršeno su zavisni od njegove mislene sistema-
tike. Tako, na primer, gestovni jezik koji su stvorili se-
verno-ameriikanski Indijanci, da bi se mogli sporazume-
vati među plemenima, pošto među njima vlada velika raz-
ličitost i promenljivost govornih jezika (Wundt, Vdlkerpsy-
chologie, I, S. 212; na tom jeziku moguće je izraziti sle-
deću složenu rečenicu: »Bele vojnike koje vodi oficir vi-
sokog ranga ali male inteligencije, zarobi! su Meskalero-
-Indijanci«), Tako isto i mimika glumaca.
16
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
svima naponima između uzroka i posledice, stvari i
svojstva, stvari i »ja«, bio je ubrzo označen bezbroj-
nim imenima i time učvršćen u pamćenju. Jer ono što
mi danas zovemo pamćenjem jeste naša sposobnost
da sačuvamo za razumevanje ono što je pomoću ime-
na nazvano. Iznad carstva razumevanih viđenih stvari
postaje jedno duhovnije carstvo imenovanja, koje de-
li sa onim prvim logičko svojstvo: da je čisto eksten-
zivno, da je polarno uređeno, da njime gospodari kau-
zalno načelo. Sve — mnogo kasnije nastale — verbalne
tvorevine, kao padež, zamenice, predloži, imaju kauzal-
ni ili lokalni smisao u odnosu na imenovane jedinice:
pridevi, pa i glagoli, postali su mnogostrukim suprot-
nim parovima. Kao u Hve-jeziku (koji je ispitivao
Vesterman), uvek je na početku jedna ista reč, koja
se izgovara duboko ili visoko, da bi se označilo, na
primer, veliko i malo, blisko i udaljeno, pasivno i ak-
tivno. Kasnije, taj ostatak gestovnog jezika prelazi pot-
puno u verbalni oblik, što se još jasno može poznati
u grčkom ^akipćg i [ukpog ili u »u«-glasovima u egip-
ćanskom označavanju bola i trpljenja. To je oblik miš-
ljenja u suprotnostima, koji, polazeći sa suprotnih ver-
balnih parova, leži u osnovi celokupne anorganske lo-
gike i koji čini od svakog naučnog nalaženja istina jed-
no kretanje u pomovnih suprotnostima, od kojih je
uvek dominantna ona koja stoji između starog nazora
kao zablude i novog kao istine.
Drugi veliki.obrt pojavljuje se postajanjem gra-
matike. Time što se uz ime pojavljuje rečenica, uz
znak za reč i veza reči — razmišljanje postaje ono što
određuje karakter budnog bića (razmišljanje: mišlje
stoje verbalne oznake). Izlišno je pitanje da li su saop-
štajni jezici sadržavali već prave »rečenice« pre no što
su se pojavila prava imena. Doduše, rečenica se, u
današnjem smislu, razvila iz sopstvenih uslova i sa
sopstvenim epohama u okviru tih jezika, ali ona ipak
pretpostavlja postojanje imena. Tek duhovni obrt, koji
se pojavljuje njenim rođenjem, omogućava rečenice
kao mislene veze. I to moramo pretpostavljati da se
u vrlo razvijenim jezicima bez reči, usled neprekidne
upotrebe, crta po crta pretvarala u verbalne oblike i
time ulazila u sve zatvoreniju tvorevinu, praoblik svih
današnjih jezika. Unutarnja građa svih govornih jezi-
157
ŠPENGLER Props Zapad
ka počiva, dakle, na mnogo starijim strukturama i nije
zavisna, u svom daljem izobražavanju, od bogatstva
reči i njegovih sudbina. Obrnuto je slučaj.
Jer sa izgradnjom rečenice prvobitna grupa poje-
dinih imena pretvara se u sistem reci, čiji krakter ni-
je više određen njihovim sopstvenim značenjem već
njihovim gramatičkim značenjem. Ime se pojavljuje
kao nešto novo, sasvim za se: A vrste reči postaju kao
elementi rečenice; i sada se slivaju u nepreglednoj
množini sadržaji budnog bića, koji hoće da budu oz-
načeni, da budu zastupljeni u ovom svetu reči, dok
najzad, za razmišljanje, »sve« ne postane rečju, ma
na koji način.
Rečenica je od tada ono što je odlučujuće. Mi go-
vorimo rečenicama, ne rečima. Beskrajno često se po-
kušavalo da se rečenica i reč definišu, a nikada se
nije uspelo. Po F. N. Finku obrazovanje reči je ana-
litička, a obrazovanje rečenica sintetička aktivnost du-
ha, i to prva prethodi drugoj. Pokazuje se da se ose-
ćana stvarnost vrlo različito razumeva, pa da se, dak-
le, reči mogu razlikovati po vrlo raznim gledištima 1 .
Ali po uobičajenoj definiciji rečenica je rečenički izraz
za jednu misao, a po H. Paulu simbol za spajanje više
pretstava u duši onoga ko govori. Sve ove odredbe
protivreče jedna drugoj. Izgleda mi potpuno nemogu-
će da se suština rečenice dobije iz sadržine. Činjenica
je jedino to da mi nazivamo relativno najveća meha-
nička jedinstva u jezičkoj upotrebi rečenicama, a re-
lativno najmanja rečima. Toliko se prostire važenje
gramatičkih zakona. Govor, koji neprekidno teče dalje,
nije više mehanizam i ne pokorava se zakonima, već
taktu- U načinu, dakle, na koji se uobličava ono što
ima da se saopšti ima već jedna rasna crta. Rečenice
u Tacita i Napoleona nisu ono isto što i rečenice u
Cicerona i Ničea. Englez drukče deli sintaktičku ma-
teriju no Nemac. Mišljenje, način života, krv, a ne
pretstave i misli, određuju tipično razgraničavanje re-
čeničnih jedinstava, pa time i mehanički odnos reči
prema rečenici, u primitivnim, kineskim, antičkim, za-
padnjačkim jezičkim zajednicama. Granicu između
gramatike i sintakse valja postaviti onde gde prestaje
ono što je mehaničko, a nastaje ono što je u govoru
1
Die Xaupttypen des Sprachbaus, 1910.
18
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
organsko: a to je jezička upotreba, običaj, fiziognomi-
ja načina na koji se jedan čovek izražava. Druga gra-
nica je tamo gde mehanička struktura reči prelazi u
organske faktore obrazovanja glasova i izgovora. Po
izgovoru engleskog »the« (rasnoj crti tla) poznaju se
često još i deca naseljenička. Samo ono što leži izme-
đu obojega, »jezik«, ima sistem, tehničko je sredstvo,
i zato se pronalazi, popravlja, menja, pohaba; izgovor
i izraz vezani su za rasu. Mi poznamo ličnost, koja
nam je poznata, po izgovoru, iako je ne vidimo; isto
tako pripadnika tuđe rase i onda kada govori savršeno
tačno nemački. Velika glasovna pomeranja, kao altho-
chdeutsch u karolinško i mittelhochdeutsch u kasno-go-
tičko doba, imaju granicu tla i tiču se samo govora, a
ne unutarnjeg oblika rečenice i reči.
Reči su, kao što je kazano, relativno najmanja me-
hanička jedinstva u rečenici. Možda ništa nije tako ka-
rakteritsično po mišljenje jedne ljudske vrste kao na-
čin na koji se ova jedinstva dobijaju. Za Bantu-crnca,
stvar koju on vidi spada najpre u vrlo veliki broj ka-
tegorija shvatanja. A reč za to sastoji se- od jednog
jezgra (korena) sa izvesnim brojem jednosložnih precl-
metaka (prefiksa). Kada on govori o ženi u polju, on-
da je reč za to otprilike: »živo-jedno-veliko-staro-žens-
ko-napolju-čove&«. To su sedam slogova, ali oni ozna-
čavaju jedan jedini, jasni i nama tuđi, akt shvatanja.
Ima jezika u kojima se reč skoro poklapa sa rečeni-
com.
Ono što odlučuje u obrazovanju rečenice jeste po-
stepeno smenjivanje telesnih ili zvukovnih gestova gra-
matičkim, ali se ono nikada ne može završiti. Čistih
govornih jezika nema. Aktivnost govora u rečima, ko-
ja se sve jasnije pojavljuje, sastoji se u tome što mi
zvucima reči budimo osećanja u značenju, koja opet
zvukom verbalnih veza bude nova osećanja odnosa.
Mi smo se školovanjem izučavanja govora izvežbali
da razumevamo, tim skraćenim i naznačujućim obli-
kom, kako svetlosne stvari i svetlosne odnose, tako i
iz njih apstrahovane .mislene stvari i mislene odnose.
Reči se samo imenuju, one se ne upotrebljavaju po
definicijama, te slušalac mora osetiti na šta se misli-
lo. Drugog nekog govorenja nema, i baš zato imaju
gest i ton u razumevanju današnjeg govorenja mnogo
više udela no što se to obično uzima.
159
ŠPENGLER Props Zapada
Poslednji veliki događaj u ovoj istoriji, kojim se
u neku ruku okončava izobražavanje govornog jezika,
jeste postajanje glagola. Ono već pretpostavlja vrlo
visoki stepen apstrakcije, jer imenice su reči koje u
svetlosnom prostoru izdvajaju, za naše razmišljanje,
čulno ograničene stvari (»nevidljivo« je takođe ogra-
ničeno); glagoli označavaju tipove promene koje mi ne
vidimo, već ih utvrđujemo, u beskrajnoj pokrenutosti
svetlosnog sveta, apstrahujući osobene oznake pojedi-
načnog slučaja, i proizvodimo ih kao pojmove. »Pada-
jući kamen« — jeste prvobitno jedinstvo utiska. A ov-
de sad najpre odvajamo kretanje od pokrenutoga, pa
onda ograničavamo »padati« kao jednu vrstu kreta-
nja među bezbrojnim drugim vrstama sa bezbrojnim
prelazima: »spuštati se, tonuti, lebdeti, kliziti, strmo-
glaviti se«. Razliku ne »vidimo«; nju »saznajemo«. Mi
možemo možda još sebi i pretstaviti u ponekih životi-
nja supstantivne znake, ali glagolske ne. Razlika izme-
đu bežanja i trčanja ili letenja i »biti oduvan« daleko
prevazilazi ono što je viđeno, i shvatljiva je samo za
budno biće priviknuto na reči; u njoj ima nečeg meta-
fizičkog. A »kada mislimo u glagolima«, onda i sam ži-
vot možemo dostići razmišljanjem. I neopazimice od-
vajamo ono što je neponovljivo, dakle sam život, od
živoga utiska na budno biće, od postajanja (koje ges-
tovni jezik podražava sasvim neproblematički i koje,
dakle, ostaje nedirnuto), pa onda ostatak uvrštavamo u
sistem znakova kao posledicu uzroka (vetar duva, seva,
seljak ore) sa čisto ekstenzivnim odredbama. Mora se
potpuno uroniti u črvsta razlikovanja subjekta i predi-
kata, aktiva i pasiva, prezenta i perfekta, pa da se vidi
kako tu razum vlada čulima i kako stvarnosti oduzi-
ma dušu. Kod supstantiva može se mislena stvar (pret-
stava) smatrati kao poslika viđene stvari, a kod gla-
gola je namesto organskog stavljeno nešto anorgansko.
Činjenica da mi živimo, naime da baš sada nešto opa-
žamo, postaje trajanje kao osobina onoga što opaža-
mo; u glagolskom mišljenju: ono što je opaženo traje.
Ono »jeste«.
Tako se najzad obrazuju kategorije mišljenja, ure-
đene po stupnjima prema tome šta je mišljenju pri-
rodno, a šta nije; tako se vreme pojavljuje kao dimen-
zija, sudbina kao uzrok, ono što je živo kao hemiski ili
1
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
psihički mehanizam. Tako postaje stil matematičkog,
j urističkog, dogmatičkog mišljenja.
Time nastaje onaj rascep koji nam izgleda neodvo-
jiv od ljudskog bića, a koji je samo izraz ovlađivanja
ljudskog budnog bića govornim jezikom. To sredstvo
spajanja »ja« i »ti« načinilo je, svojom savršenošću,
od životinjskog razumevanja osećajnosti — mišljenje
koje sada tutoriše osećajnost. Mudričiti znači: saobra-
ćati se samim sobom pomoću značenja reči. To je jed-
na aktivnost koja je u svakoj drugoj jezičkoj vrsti ne-
moguća, a koja karakteriše, usavršenošću govornog je-
zika, životne navike čitavih ljudskih klasa. Ako je od-
vajanje čvrstog bezduševnog jezika od govorenja čini-
lo da istina bude nespojiva sa onim što se govori, on-
da to važi, još kobnije, i za znakovni sistem reči. Ap-
strahovano mišljenje sastoji se u upotrebljavanju jed-
nog konačnog stroja reči, u čiju se shemu nasilno
utiskuje beskrajna sadržina života. Pojmovi ubijaju bi-
će i falsifikuju budno biće. Nekada u rano doba isto-
rije jezika, kada je razumevanje .još pokušavalo da se
održi protiv osećajnosti, ovo je mehaniziranje bilo be-
značajno po život. Sada je čovek od bića koje pokat-
kad misli postao biće koje misli; i ideal svih mislenih
sistema je u tome da konačno i potpuno podvrgnu ži-
vot vladavini duha. To se dešava u teoriji time što ono
što je saznano važi kao stvarno, a što se stvarno žigoše
kao privid i čulna obmana. To se dešava u praksi ti-
me što se glas krvi ućutkuje opštim etičkim načelima 1 .
Logika i etika su pred duhom, sistemi apsolutnih i
večnih istina, a baš time su obe pred istorijom neisti-
ne. Može u carstvu misli miutarnje oko bezuslovno i
triumfovati nad spoljašnjim: u carstvu činjenica ta je
vera u večne istine mala i apsurdna scena u pojedinim
ljudskim glavama. Pravog mislenog sistema ne može
ni biti, jer nema tog znaka koji bi zamenio stvarnost.
Duboki i iskreni mislioci uvek su dolazili do zak-
ljučka da je sve saznanje unapred određeno od svog:
sopstvenog oblika i da ono nikada ne može postići
ono na što se misli rečju; opet izuzimajući tehniku, u
1
Jedino je tehnika sasvim istinita, zato što u njoj
reči obrazuju samo ključ za stvarnost i što se rečenice
menjaju sve dotle dok ne budu ne samo »istinite« nego
i efikasne. Hipoteza ne pretenduje na tačnost već na.
upotrebljivost.
161
ŠPENGLER Propast Zapada
kojoj su pojmovi sredstva, a ne cilj sebi samima. A
tome »Ignorabimus« odgovara i uviđavnost svih pra-
vih mudraca: da su se apstraktna životna načela odo-
mačila samo kao fraze, pod čijom svakodnevnom upo-
trebom teče i dalje život, onakav kakav je i bio. Rasa
je na kraju krajeva jača od jezika, i zato su među
svim velikim imenima imali uticaja ,na život samo oni
mislioci koji su bili ličnosti — a ne promenljivi siste-
mi.
12
Unutarnja istorija govornih jezika, prema tome,
pokazuje dosad tri stupnja. Na prvom se pojavljuju, u
okviru visoko razvijenih saopštajnih jezika bez reči,
prva imena kao količine jednog razumevanja nove vrs-
te. Svet se budi kao tajna. Započinje religiozno miš-
ljenje. Na drugom se potpuni saopštajni jezik poste-
peno pretvara u gramatičke vrednosti. Gest postaje re-
čenicom, a ova pretvara imena u reči. Rečenica ujed-
no postaje i velikom školom razumevanja, nasuprot
osećajnosti, te sve finije osećanje značenja apstraktnih
odnosa u mehanizmu rečenice izaziva obilato bogat T
stvo fleksija, koje se najpre vezuju za imenicu i gla-
gol (reč za prostor i reč za vreme). Javlja se cvetno
doba gramatike, koje se možda može staviti —• sa ve-
likom opreznošću — u dva tisućleća pre egipatske i
babilonske kulture. Treći stupanj karakteriše se nag-
lim opadanjem fleksija, čime se gramtika smenjuje
sintaksom. Produhovljavanje ljudskog budnog bića to-
liko; je napredovalo da mu više nije potrebna fleksija
kad. hoće da pretstavi nešto čulnom' slikom, pa sebe
može sigurno i slobodno saopštavati jedva primetnim
naznačivanjima u najkraćoj jezičkoj upotrebi (parti-
kule, položaj reči, ritam) a ne pustim šarenilom ver-
balnih oblika. U govorenju rečima razumevanje Je do-
spelo do gospodarstva nad budnim bićem; danas je
ono u stadiju oslobođavanja od pritiska čulno-jezičkog
mehanizma u korist čiste mehanike duha. Ne stupaju
u dodir čula, nego duhovi.
U taj treći stepen istorije jezika, koji se po sebi
zbiva u biološkoj slici sveta, te pripada čoveku. kao
tipu, zahvata sada istorija visokih kultura, koja čini
162
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
iznenadni obrt u sudbini govornih jezika sasvim novim
»jezikom na daljinu«, pismom, i silnom njegovom
prisnošću.
Egipatski pisani jezik već oko 3000 naglo se gra-
matički raspada, a isto tako i sumerski u književnom
jeziku nazvanom eme-sal (ženski jezik); pisani kineski,
koji, nasuprot svim kineskim tekućim jezicima, već
odavno čini jedan jezik za sebe, još s je u najstarijim
poznatim tekstovima tako potpuno bez fleksija da se
tek u najnovije vreme moglo utvrditi da je on nekada
odista imao fleksiju. Indogermanski sistem poznajemo
već u njegovom najpunijem raspadu. Od padeža sta-
rovedskog jezika — oko 1500 — održani su, posle 1000
godina, samo još ostaci u antičkim jezicima. Počev od
Aleksandra Velikog, u helenističkom tekućem jeziku
iščezao je dual, iz deklinacije, a ceo pasiv iz konjuga-
cije. Zapadnjački jezici, iako su najrazličitijeg porekla
koje se može zamisliti (germanski potiču iz primitiv-
nih odnosa, a romanski iz visoko civilizovanih), menja-
ju se u istom pravcu: romanski padeži iščezli su svi
do jednog, a engleski sa reformacijom svi skupa. Ne-
mački tekući jezik konačno je izgubio genitiv na po-
četku 19 veka, a sada napušta i dativ. Samo onaj ko
jednom pokuša da »unatrag« prevede jedan deo teške
i prepune značenja proze iz, recimo, Tacita ili Mom-
zena na vrlo stari, bogat fleksijama, jezik (sav naš pre-
vodilački posao vrši se sa starijih na mlađa jezička
stanja), može dobiti dokaz da je u međuvremenu teh-
nika znakova izvetrila u tehniku mišljenja. Ovoj novoj
tehnici potrebni su skraćeni znaci, čija je sadržina pre-
puna značenja, ali koji tek ovlaš naznačuju; njih ra-
zume isključivo onaj ko je posvećen u dotičnu jezič-
ku zajednicu. To je razlog sa koga je zapadno-evrop-
ski čovek bezuslovno isključen iz razumevanja svetih
kineskih knjiga, ali isto tako i iz razumevanja pra-re-
či svakog drugog kulturnog jezika (yćXoq, apxr) u grč-
kom, atman, braman u sanskritu) koje ukazuju na jed-
no osobeno gledište na svet; čovek bi morao odrasti
u tom gledištu pa da mu razurne znake.
Spoljašnja istorija jezika za nas je izgubljena baš
u najvažnijim njenim otsecima. Njeno rano doba do-
seže duboko u primitivno doba; ulcažimo još jednom
na to da tu imamo sebi pretstaviti »čovečanstvo« u vi-
du pojedinačnih sasvim malih čopora koji se gube i\a
163
ŠPENGLER Propast Zapada
širokome prostoru. Preobražavanje duše nastupa kada
uzajamni dodir postane pravilo, kad postane sam po
sebi razumljiv. Ali baš stoga i ne postoji nikakva sum-
nja da je ovaj dodir isprva bio tražen pomoću jezika,
pa onda regulisan ili odbijan, i da pojedinačno biće
postaje napetije, duhovnije, mudrije tek onda kada
stekne utisak da je zemlja napunjena ljudima, te ubr-
zava razvitak govornog jezika, tako da je možda posta-
jali je gramatike u vezi sa rasnom oznakom mnogobroj-
nosti.
Od tada nije više postao nikakav gramatički sis-
tem; jedino su se iz već postojećeg granali novi. O
tim pravim pra-jezicima, o njihovoj građi i zvucima,
ne znamo ništa. Ukoliko možemo da sagledamo una-
zad, vidimo da gotove izobražene jezičke sisteme svako
upotrebljava kao nešto sasvim prirodno, da ih svako
dote uči. Da je ikada moglo biti i drukče, da je mož-
da nekada duboka jeza straha pratila slušanje tih ret-
kih i tajanstvenih jezika — kao što je bio, i još je,
slučaj sa pismom u istoriskom vremenu — to nam
izgleda neverovatno. Pa ipak valja da vodimo računa
o mogućnosti da su govorni jezici bili nekada, u jed-
nom svetu u kome se saopštavalo bez reči, staleško
preimućstvo, ljubomorno čuvani tajni posed. Da po-
stoje naklonosti za tako što, pokazuju nam hiljade pri-
mera: francuski jezik kao diplomatski, latinski kao
naučnički, sanskrit kao sveštenički. Rasni krugovi su
ponositi što mogu međusobno govoriti a da ih drugi
ne razumeju. Jezik za svakoga — to je prostakluk.
»Moći govoriti sa nekim« — ili je preimućstvo ili ne-
opravdana pretencioznost. Upotreba pisanog jezika
među obrazovanima i preziranje dijalekta^ svedoče nam
još o pravom građanskom ponosu. Jedino mi živimo u
civilizaciji u kojoj deca uče pisati i hoditi, smatrajući
to učenje kao nešto što je samo po sebi razumljivo.
U svima ranijim kulturama to je bila retka umetnost,
koja nije bila svakome pristupačna. Uveren sam da
je to isto bilo nekada i sa govornim jezikom.
Tempo istorije jezika ogromno je brz. Tu jedno
stoleće već mnogo znači. Potsećam na onaj gestovni
jezik Indijanaca iz Severne Amerike, koji je postao
nužan zato što je brza promena dijalekata isključivala
neko drugo sporazumevanje među plemenima. Neka se
uporedi i skoro otkriveno Foruminsko pismo (oko 500)
164
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
sa Plautovim latinskim (oko 200), a ovaj sa Cicerono-
vim jezikom. Uzmimo da su najstariji tekstovi Veda
sačuvali jezičko stanje iz 1200 godine pre Hrista: on-
da je već stanje iz 2000 godine moglo biti sasvim dru-
go, tako da ga ne može ni izdaleka naslutiti indoger-
manski ispitivač svojom metodom zaključivanja una-
zad. Ali allegro postaje lento u trenutku kad uskoči
pismo, jezik trajanja, te učvrsti i ukoči sisteme iz vrlo
različitih doba starosti. Baš to i čini razvitak nepro-
zirnim: mi imamo samo ostatke pisanih jezika:^ Iz egi-
patskog i babilonskog jezikovnog sveta postoje još ori-
ginali iz 3000, ali najstariji indogermanski ostaci jesu
prepisi, čije je jezičko stanje mnogo mlađe no njiho-
va sadržina.
Sve je to odredilo na sasvim različit način sudbi-
nu gramatike i bogatstva reči. Prva je vezana za duh,
drugo za stvari i mesta. Jedino gramatički sistemi
podleže prirodnoj unutarnjoj promeni. Nasuprot tome,
psihološke pretpostavke o , upotrebi reči jesu: da se iz-
govor doduše menja, ali da se utoliko čvršće drži unu-
trašnja mehanička glasovna struktura, jer na njoj po-
čiva suština imenovanja. Velike jezičke familije samo
su gramatičke familije. Reči su u njima u neku ruku
bez domovine i sele se iz jedne u drugu. Osnovna je
greška istraživanja jezika, a najpre indogermanskog,
što tretiraju gramatiku i bogatstvo reči kao jedinstvo.
Svi stručni jezici, lovački, vojnički, sportski, pomorski,
naučnički, ustvari su samo šastojine reči, koje se mo-
gu upotrebljavati u okviru svakog gramatičkog siste-
ma. Polu-antičko blago reči u herniji, francusko u di-
plomati ji, englesko na trkalištu, odomaćilo se podjed-
nako u svima modernim jezicima. Ako se tu hoće da
kaže: »strane reči«, onda treba znati da tu spadaju
»koreni« svih stranih jezika ogromnim delom. Sva ime-
na su vezana za stvari koje označavaju i dele njihovu
istoriju. U grčkome, imena metala su stranog porek-
la, a reči kao raupog, xh(bv, oivog jesu semitske. U
hetitskim tekstovima iz Bogazkeja' pojavljuju se inđis-
ke reči za brojeve, i to u stručnim izrazima koji su
tamo dospeli sa odgajivanjem konja. Latinski adminis-
trativni izrazi prodrli su u masi na grčki Istok 2 , a ne-
1
3
Paul Jensen, Sitz. Preuss. Akod., 1919, 367 ff.
L. Hahn. Rom unci Romanismus im griech-rdm.
Osten, 1906.
16
 ŠPENGLER Propast Zapada
mački, počev od Petra Velikog, u ruski; arabljanske
reči prodrle su u matematiku, herniju, astronomiju Za-
pada. Normani, i sami Germani, preplavili su engleski
nemačkim rečima. U bankarstvu germanskih jezičkih
oblasti vrvi od talijanskih izraza. U još- večem stepe-
nu morale su se, u primitivno vreme, seliti iz jednog
jezika u drugi mase imena, sa obrađivanjem žita, sa
odgajivanjem stoke, sa metalima i oružjem, uopšte sa
svakim zanatom, sa svakom saobraćajnom izmenom
dobara, i sa svima pravnim odnosima među plemeni-
ma. Baš tako i sastojina geografskih imena stalno pre-
lazi u posed dotičnog vladajućeg jezika, tako da je naj-
veći deo grčkih imena mesta karski, a nemačkih kelt-
ski. Može se tvrditi bez preterivanja: ukoliko je raši-
renija jedna indogermanska reč, utoliko je mlađa, uto-
liko je verovatnije strana. Baš najviše antička imena
jesu strogo čuvani sopstveni posed. Latinskom i grč-
kom jeziku zajedničke su samo sasvim mlade reči. Ili,
zar telefon, gas, automobil spadaju u sadržinu reči ne-
kog »pra-naroda« ? Uzmimo da tri četvrtine ariskih
»pra-reči« potiču od egipatskog ili babilonskog iz 3 ve-
ka: posle hiljadugodišnjeg razvoja koji je bio bez pis-
ma, mi u sanskritu ne bismo ničeg od tog primetili,
jer i za bezbrojne nemačke reči pozajmljene iz latin-
skog mi odavno već više i ne znamo. Završetak »ette«
u »Henriette« je etruščanski -— a koliki li su još »či-
sto ariski« ili »čisto semitski« završeci tuđi, te ih kao
tuđince ne možemo ni dokazati? Kako da se objasni
upadljiva sličnost reči u australiskim i indogerman-
skiiri jezicima?
Indogermanski sistem je sigurno najmlađi, te zato
i najduhovniji. Jezici izvedeni iz njega gospodare da-
nas na zemlji, ali da li je on oko 2000 uopšte već i po-
stojao kao osobena gramatička konstrukcija? Kao što
je poznato, danas se usvaja kao verovatan jedan jedini
začetni oblik za ariski, semitski, hamitski. Najstariji
indiski ostaci pisma fiksiraju nam jezičko stanje mož-
da iz godine 2000, a najstariji grčki možda iz 700. Ali
"incliska imena lica i bogova pojavljuju se, zajedno sa
konjem, već mnogo ranije u Siriji i Palestini 1 , i to nji-
hovi nosioci pojavljuju se najpre, k"ao najamnici, pa
onda kao vlastodršci. Setimo se kako je nekada špan-
1
Ed. Mayer, Gesch. d. Alt. I, 455, 465.
16
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
sko vatreno oružje delovalo na Meksikance. Da se ni-
su ti seoski vikinzi, ti prvi konjanici — sa konjem sra-
sli ljudi, čiji se strašni utisak ogleda u skaskama o
kentaurima — oko 1600 učvrstili svuda po severnjač-
kim ravnicama kao pustolovi i sobom doneli jezik i
svet bogova iz indiskog viteškog vremena? Zajedno sa
ariskim štaleškim idealom rase i vođenja života? Pre-
ma onome što smo o rasi ranije kazali, to bi objasni-
lo rasni ideal oblasti u kojima se ariski govori — i bez
svih »seoba« nekog »pra-naroda«. Isto tako su vitezovi
krstaši osnivali po Istoku svoje države, i to tačno na
istom mestu kao 2500 godina, ranije junaci sa Mjtani-
-imenima.
Ili je taj sistem oko 3000 bio samo beznačajan di-
jalekat kakvog jezika koji se izgubio? Romanska je-
zična familija vladala je oko 1600 po Hr. svim mori-
ma. Oko 400 pre Hr. »pra-jezik« na Tibru imao je ob-
last od 50 kvadratnih milja. Sigurno je da je geograf-
ska slika gramatičkih familija oko 4000 bila još vrlo
šarena. Semitsko-arisko-hamitska grupa — ako je ika-
da bila neko jedinstvo — nije tada imala baš vrlo ve-
liko značenje. Na svakom koraku nailazimo ostatke
starih jčzičkih familija, koje su sigurno nekada pripa-
dale vrlo raširenim sistemima: među njima su etruš-
čanski, baskiski, sumerski, ligurski, pa staro-aziski je-
zici. U arhivu Bogazkeja dosad je utvrđeno osam novih
jezika koji su se upotrebljavali oko 1000. Kada se uz-
me u obzir tadanji tempo promene, ariski je mogao
oko 2000 činiti jedinstvo sa jezicima o kojima danas
ne možemo ništa ni nagađati.
13
Pismo je potpuno nov način jezika i ono znači
potpunu izmenu ljudskih budnih odnosa time što ih
oslobađa od pritiska sadašnjice. Slikovni jezici, koji
predmete crtaju, mnogo su stariji, verovatno stariji
no sve reči. Ali u pismu slika ne znači više neposred-
no viđenu stvar, nego pre svega reč, nešto što je već
apstrahovano od osećajnosti. To je prvi i jedini primer
jezika koji zahteva postojanje izobraženog mišljenja,
a ne donosi ga sobom.
167

ŠPENGLER Propast Zapada
Pismo, dakle, pretpostavlja potpuno razvijenu gra-
matiku, jer je aktivnost pisanja i čitanja beskrajno
apstraktnija od aktivnosti govorenja i slušanja. Čitati
znači pratiti slovo osećajuči značenje dotičnih zvukova
reči. Pismo ne, sadrži znake za stvari, već znake za dru-
ge znake. Gramatički smisao mora se dopunjavati tre-
nutnim razumevanjem.
Reč pripada čoveku uopšte; pismo pripada isklju-
čivo čoveku 'kulture. Ono je uslovljeno, nasuprot go-
vornom jeziku, ne samo delimično nego sasvim i pot-
puno, političkim i religioznim sudbinama svetske isto-
rije. Sva pisma nastaju u pojedinim kulturama i ubra-
jaju se u njene najdublje simbole. Ali mi još nikako
nemamo obimnu istoriju pisma, a psihologija oblika
i promena oblika nije se još ni pokušala. Pismo je ve-
liki simbol daljine, i ne samo prostorne daljine već i,
pre svega, trajanja, budućnosti, volje za većnošću. Go-
vorenje i slušanje zbiva se samo u blizini i sadašnjos-
ti; a pismom govorimo ljudima koje nikada nismo vi-
deli ili koji još nisu rođeni, te se glas čovekov sluša
vekovima posle njegove smrti. Pismo je jedna od pr-
vih odlika istoriske obdarenosti. A baš zato ništa i ni-
je karakteristični je za jednu kulturu no njen najintim-
niji odnos prema pismu. Mi malo što znamo o indo-
germanskom sistemu samo zato što obe najranije kul-
ture, indiska i antička, čiji su se ljudi njime služili,
usled svoje a-istoriske nastrojenosti nisu stvorile sop-
stveno pismo; i ne samo to, nego su čak odbijale stra-
no pismo sve do duboko u kasno doba. Ustvari, sva
umetnost antičke proze stvorena je neposredno za uvo.
Ljudi su čitali pred drugima kao da govore; u sravnje-
nju s tim, mi svi govorimo »kao iz knjige«, i zato, baš
usled večnog kolebanja između slova i zvuka reči, ni-
kada nismo dospeli do proznog stila izobraženog u an-
tičkome smislu. Naprotiv, u arabljansko j kulturi sva-
ka religija razvila je svoje sopstveno pismo i zadrža-
vala ga i onda kada izmeni jezik: trajanje svetih knji-
ga i učenja i pismo kao simbol trajanja spadaju ujed-
no. Najstarija svedočanstva o azbuci imamo u južno-
arabljanskim (nesumnjivo po sektama podeljenim na
minejsko i sabejsko) pismima, koja možda dopiru do
u 10 vek pre Hrista. Jevreji, mandejci i manihejci u
Babiloniji govorili su istočno-aramejski, ali su svi ima-
li sopstvena pisma. Počev od vremena Abasida preovla-
1
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
đuje arabljanski, ali ga hrišćani i Jevreji i dalje pišu
sopstvenim pismom. Islam je raširio arabljansko pis-
mo svuda među svoje pripadnike, pa govorili oni se-
mitskim ili mongolskim ili ariskim ili crnačkim jezici-
ma 1 . Usled navike pisanja nastaje svuda neizbežna raz-
lika između pisanog i tekućeg govornog jezika. Pisani
jezik primenjuje simboliku trajanja na sopstveno gra-
matičko stanje, koje tek sporo i nevoljno popušta pro-
menama tekućeg jezika, a. ovaj uvek pretstavlja mlađe
stanje. Ne postoji samo jedan helenistički koivij, nego
postoje dva, 2 a građa rano-romanskih jezika dovoljno
svedoči o ogromnoj udaljenosti pisanog od živog la-
tinskog u carsko doba. Ukoliko je jdna civilizacija sta-.
ri j a, utoliko je oštrija razlika — sve do one udaljenosti
koja danas postoji između pisanog kineskog i kuan-
hu-a, jezika obrazovanih severnih Kineza. To nisu vi-
še dva dijalekta, već dva jezika potpuno tuđa jedan
drugome.
A u tome se već izražava činjenica da je pismo u
najvećoj meri stvar staleža, i to prastaro preimućstvo
sveštenstva. Seljaštvo je bezistorisko, pa dakle i bez
pisma. Za grafologiju mi izgleda da je od najvećeg zna-
čaja ovo: ukoliko onaj ko piše ima više rase, utoliko
suvereni je obrađuje on ornamentalnu građu .slova i
zamenjuje ih sasvim ličnim liniskim. tvorevinama. Jedi-
no tabu-čovek ima, pri pisanju, izvesno poštovanje pre-
ma osobenim oblicima znakova, te i nevoljno hoće da
ih stalno proizvodi na isti način. To je razlika aktivnog
čoveka koji gradi istoriju od naučnika koji je samo
beleži, »ovekovečava«. Sveštenici su oni koji posedu-
ju pismo u svim kulturama, a uz njih valja računati
i naučnike i pesnike. Plemstvo prezire pisanje. Ono da-
je da se piše. Ta aktivnost (pisanje) imala je odvajka-
da »nečeg duhovnog i duhovničkog. Istine ne postaju
bezvremene govorom nego pismom. To je opet suprot-
nost zamka i katedrale; pitanje je šta tu treba da tra-
je — delo il istina? Povelja čuva činjenice, sveto pis-
mo istine. Što je tamo hronika i arhiva, to je ovde
udžbenik i biblioteka. Zato i postoji, sem kultske gra-
1
Lidzbarski, Sitz. Beri. Akad. 1916, S. 1218. Bogat
materijal u M. Mieses. Die Geseize der Schriftgeschichte,
1919. 2
P. Kretschmer u Gercke-Norden, Einl. in die Alter-
lumsvvissenschaft I, S. 551.
169
ŠPENGLER Propast Zapada
devine, još nešto što se ne ukrašava ornamentima, ne-
što što ornament jeste — a to je knjiga. Istorija umet-
nosti svih ranih vremena valja da stavi na čelo pismo,
i to još pre kursivno nego monumentalno. Tu se naj-
bolje može poznati šta je gotički a šta magiski stil.
Nema ornamenta koji bi imao onu prisnost koju ima
oblik slova ili pisane strane. Arabeska se nigde ne po-
javljuje tako savršeno kao u izrekama iz Korana na
vidovima mošeje. Pa onda velika umetnost inicijala,
arhitektura onih marginalnih slika, plastika poveza!
Koran ispisan kufskim pismenima deluje svakom svo-
jom stranom kao zidni tepih. Gotički evangelijar je
kao neka mala katedrala. Karakteristično je po antič-
ku umetnost što ona dohvata svaki predmet i ulepša-
va ga — sem, jedino, pismo i pisani svitak. U tome
ima mržnje prema trajanju, prezira prema jednoj teh-
nici koja je, uprkos svemu, više no samo tehnika. Ni
u Heladi ni u Indiji ne postoji umetnost monumental-
nog natpisa kao u Egiptu. Izgleda da niko nije ni po-
mislio na to da je rukopis Platonov relikvija, da bi se
mogao, na primer, sačuvati na Akropolju dragoceni
primerak Sofoklovih drama.
Time što se grad izdiže nad selo, što se uz plem-
stvo i sveštenstvo pojavljuje i građanstvo, što gradski
duh pretenduje na vladavinu, pismo postaje od vesni-
ka plemićske slave i večnih istina — sredstvo za po-
slovni i naučni saobraćaj. Ono prvo pismo indiska i an-
tička kultura su odbile, a ovo drugo su dopustile da
dođe iz tuđine; kao svakodnevno oruđe koje je za pre-
ziranje, azbuka lagano prodire. Istovremen je i od is-
tog značaja događaj: uvođenje fonetičkih znakova oko
800 pre Hr. u Kini, a još više pronalazak štampanja u
15 veku na Zapadu; simbol trajanja i daljine pojačava
se do krajnosti time što se umnožava u velikom bro-
ju. Najzad su civilizacije učinile i poslednji korak ko-
jim će pismo svesti na celishodni oblik. Kako smo spo-
menuli, pronalazak azbuke oko 2000 u egipatskoj ci-
vilizaciji bio je čisto tehnička novina; u istom tom
smislu uveo je Li Si, kancelar kineskog Avgusta, godi-
ne 227, jedinstveno kinesko pismo; i najzad, kod nas
je postala nova jedna vrsta pisma, čiji je značaj vrlo
malo nas uvidelo. Da egipatska azbuka nipošto nije
nešto poslednje i savršeno, dokazuje nam pronalazak
stenografije, koji je ravnopravan pronalasku azbuke.
170
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
Stenografija nije samo skraćeničko pismo, već savla-
đivanje azbuke novim, izvanredno apstraktnim saop-
štajnim načelom. Sasma je moguće da oblici pisma te
vrste potpuno potisnu slova u idućim vekovima.
14
Sme li se već danas pokušati da se napiše jedna
morfologija kulturnih jezika? Izvesno je da nauka do-
sad nije ni otkrila taj zadatak. Kulturni jezici su jezi-
ci istoriskih ljudi. Njihova sudba se ne zbiva u bio-
loškim otsecima vremena; ona sleduje organskom raz-
viću strogo odmerenih životnih tokova. Kulturni jezici
su istoriski jezici. A to prvo i prvo znači: nema isto-
riskog događaja ni političke ustanove koji ne bi bili
određivani i duhom jezika koji se tu primenio i koji
ne bi opet, sa svoje strane, uticali na duh tog jezika.
Latinska rečenična građa je posledica i rimskih bitki,
koje su obuzimale napore celokupnog mišljenja na-
roda, da bi se onim što je osvojeno moglo upravljati;
nemačka proza nosi na svom nedostatku čvrstih nor-
mi još i danas trag tridesetogodišnjeg rata; rano-hriš-
ćanska dogmatika dobila bi drugi, izgled, da stariji spi-
si nisu bili svi skupa grčki napisani, nego da su bili
napisani sirski, kao spisi mandejaca. A to znači: istra-
živanje je jedva svesno koliko postojanje pisma kao
pravog istoriskog sredstva sporazumevanja vlada svet-
skom istorijom. Pismeni saobraćaj je pretpostavka
države u višem smislu; stil svake politike naprosto je
uvek određen značenjem povelje, arhiva, potpisa, pub-
licistike u političko-istoriskom mišljenju jednog naro-
da; borba oko prava je borba za pisano pravo ili pro-
tiv njega; ustavi nadoknađuju materijalnu moć i silu
oblikom paragrafa i uzdižu »pismeno« do oružja. Jezik
i sadašnjost, pismo i trajanje spadaju ujedno, a us-
meno sporazumevanje i praktično iskustvo, pismo i
teorisko mišljenje — isto tako. Najveći deo unutarnje
političke istorije svih kasnih vremena može se svesti
na tu suprotnost.. Večno promenljive činjenice protive
se pismu, istine ga zahtevaju — to je svetsko-istoriska
suprotnost dveju stranaka koja se nalazi, ma u kom
obliku, u velikim krizama svih kultura. Jedna stranka
živi u stvarnosti, druga joj suprotstavlja pismo; sve
velike revolucije pretpostavljaju jednu literaturu.
171
 ŠPENGLER Propast Zapada
Grupa zapadnjačkih kulturnih jezika pojavljuje
se u 10 veku. Postojeća jezikovna tela, naime german-
ski i romanski dijalekti, zajedno sa manastirskim latin-
skim, izobražavaju se u jedinstvenom duhu u pisane
jezike. U razviću nemačkog, engleskog, talijanskog,
francuskog, španskog, od 900 do 1900, mora postojati
zajednička crta; a isto tako u istoriji helenskih i ital-
skih jezika, zajedno sa etruščanskim, od 1100 pa do
carskog doba. Ali šta je ono što se tu sakupilo jedino
usled granica tla kulture, nezavisno od oblasti širenja
jezičkih familija i rasa? Koje su zajedničke promene
helenističkog i latinskog počev od 300, i to u izgovoru,
u upotrebi reči, metrički, gramatički, stilistički? Koje
su to zajedničke promene nemačkog i talijanskog, a
ne talijanskog i rumunskog, počev od 1000? Tako što
nije se još nikada planski izučavalo.
U svom buđenju svaka kultura nalazi seljačke je-
zike, jezike zemlje bez gradova, koji, jedva učestvujući
u događajima velike istorije, kao nepisani dijalekti
»večno'« još hode i kroz kasno vreme i civilizaciju, i
menjaju se lagano i neopazimice. Nad njih se sada iz-
diže jezik oba prastaleža kao prva pojava budnih od-
nosa, koja kulturu ima, koja kultura jeste. Tu, u krugu
plemstva i sveštenstva, jezici postaju kulturni, i to:
govor pripada zamku, jezik katedrali. Tako se na pra-
gu razvića deli biljoliko od animalnoga, sudbina žive
strane razumevanja od sudbine one mrtve, sudbina or-
ganske strane razumevanja od one mehaničke. Jer to-
- teniska strana potvrđuje krv i vreme, a tabu-strana ih
odriče. Tu svuda sada nailazimo, već vrlo rano, na
čvrste kulturne jezike čija je svetinja zajemčena nji-
hovom nepromenljivošću, na sisteme bezvremenske,
davno izumrle ili otuđene od života, veštački ukočene,
sa strogim čvrsto čuvanim blagom reči, koje je uslov
za shvatanje večnih istina. Tako se ukočio starovedski
jezik kao religiozni, a naporedo s njim i sanskrit kao
naučnički. Egipatski jezik Starog carstva očuvan je
trajno kao sveštenički jezik, tako da su ljudi u Novom
carstvu isto tako malo razumevali svete formule kao
oni iz Avgustova vremena Carmen Saliare i Pesmu Ar-
valske braće1. U pred-vreme arabljanske kulture izumr-
1
Zato i verujem da je etruščanski igrao značajnu
ulogu još i vrlo kasno u rimskim svešteničkim kolegi-
jama.
172
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
li su istovremeno — verovatno u toku 2 veka pre Hris-
ta — babilonski, hebrejski, Avesta-jezik kao tekući je-
zici, ali su zato ipak u svetim spisima Haldejaca, Jev-
reja i Persijanaca bili suprotstavljeni aramejskom i
pehlevi-jeziku. Isto to značenje imao je gotički latinski
za crkvu, humanistički latinski za naučništvo baroka,
crkvenoslovenski u Rusiji i, svakako, sumerski u Ba-
biloniji.
Nasuprot tome, po ranim dvorovima i palatinstvi-
ma odomaćeno je negovanje govora. Tu su bili izobra-
ženi živi kulturni jezici. Govor je običaj u jeziku, od-
gajanje jezika, dobar ton u obrazovanju glasova i obr-
tima, fini takt u izboru reči i načinu izražavanja. Sve
je to oznaka rase; to. se ne uči u manastirskoj ćeliji
ni u naučničkoj sobi, nego u otmenom ophođenju i po
živom uzoru. Homerov jezik 2 izobražen je u plemić-
skom krugu kao oznaka staleža, a isto tako su staro-
francuski iz krstaških pohoda i »mittelhochdeutsch«
iz štaufenovskog doba izobraženi kao navika zemlje.
Označimo li velike etičare, skalde i trubadure, kao
tvorce tih jezika, ne zaboravimo da su oni i jezički
prvo bili školovani za taj zadatak u staleškom krugu u
kome su se kretali. Ovo veliko delo, kojim svaka kul-
tura postaje punoletna, podvig je rase a ne esnafa.
Duhovna jezička kultura ima za cilj pojmove i
zaključke. Ona radi na pojačanju do ekstrema dijalek-
tičke valjanosti reči i rečeničkih oblika; tako nastaje
sve veća razlika između sholastičke i dvorjanske, ra-
zumske i društvene jezičke upotrebe; i ima nečeg za-
jedničkog što prelazi sve granice jezičkih familija u
načinu izražavanja Plotina i Tome Akvinca, Veda i
Misne. Tu je ishodna tačka svakog zrelog naučničkog
jezika, koji na Zapadu, bio on nemački, engleski ili
francuski jezik, još ni danas nije odbacio poslednje
tragove svog porekla iz sholastičkog latinskog; tu je
i ishodna tačka svake metodike stručnih izraza i obli-
ka u-kome se kazuje zaključak. Duboko do u kasno
doba presađuje se ova suprotnost između načina spo-
2
Baš zato nam mora biti jasno da se pesme, koje
su pismeno fiksirane tek u kolonijalno doba, mogu naći
samo na gradskom književnom jeziku, a ne na tekućem
dvorjanskom, na kome su se najpre prodznosile.
ŠPENGLER Propast Zapada
razumevanja visokog sveta i nauke. Ona francuska je-
zička oblast koja je odlučno na strani rase, dakle go-
vora, jeste versajski dvor i pariški saloni. Tu je pre-
sađen onaj esprit precieux romana o kralju Arturu i
uzdignut do konverzacije koja vlada celim Zapadom,
do klasične umetnosti govora. Grčkoj filozofiji činilo
je najveće teškoće to što se i atičko-jonski govor izo-
brazio potpuno na tiranskim dvorovima i gozbama.
Kasnije, je skoro nemoguće bilo da se o silogistici go-
vori Alkibijadovim jezikom. Sa druge strane, nemačka
proza koleba se stilistički još i danas između francus-
kih i latinskih, dvorjanskih i učenjačkih obrta, prema
tome hoće li čovek da se izrazi dobro ili tačno, jer
ona u najodlučnije doba baroka nije uopšte našla sre-
dišta za visoko izobražavanje. Pa i naši klasičari dospeli
su doduše do ličnog stila kome se može podražavati,
ali ne i do stvaranja specifično nemačke proze obavez-
ne za sve — samo zahvaljujući tome što im jezik vodi
poreklo sa propovedaonice i iz naučničke sobe, i tome
što su boravili kao vaspitači po zamcima i manjim
dvorovima.
Tim staleškim jezicima pridolazi, sa gradom, treći
i poslednji jezik građnstva, pravi pisani jezik, razum-
ljiv, celishodan, proza u najstrožijem smislu te reči.
On se lako koleba između otmeno-društvenih i učenih
načina izražavanja, tamo motreći na sve novije obrte
i pomodne reči, a ovde tvrdoglavo se držeći postojećih
pojmova. Ali je on, u svojoj pravoj suštini, jezik priv-
redne prirode. On se potpunce oseća kao odlika stale-
ža nasuprot večno-bezistoriskom načinu »narodnog« go-
vora, kojim su se na veliku ljutnju svojih savremenika
služili . Luter i drugi. Konačnom pobedom grada, ti
gradski jezici primaju u sebe i jezike otmenog sveta
i nauke. U gornjem sloju svetskogradskih stanovnika
postaje jedan jezik, koivrj, monoton, inteligentan, prak-
tičan, nenaklonjen dijalektima i poeziji, koji pripada
simbolici svake civilizacije, nešto sasma mehaničko,
precizno, hladno, sa gestom ograničenim na minimum.
Ove poslednje jezike bez korena, bez domovine, mo-
že naučiti svaki trgovčić i nosač: helenski jezik u Kar-
tagini i na Oksu, kineski na Javi, engleski u Šangaju;
»govorenje« je beznačajno po razumevanje. Pripitamo
li ko je njegov stvarni tvorac, videćemo da to nije
duh rase ili religije, nego samo duh privrede.
174
TREĆI DEO
PRANARODI, KULTURNI NARODI,
FELAŠKI NARODI
15
Sada je najzad moguće da se, krajnjom opreznoš-
ću, približimo pojmu »narod« i da unesemo reda u
haos raznih oblika narodnih, koji je sadanje istorisko
istraživanje samo još povećalo. Nema nijedne druge
reči koja bi bila upotrebljavana tako često a, istovre-
meno, tako potpuno nekritički, nijedne koja bi tako
hitno potrebovala najoštrije kritike. Čak i vrlo oprezni
istoričari, pošto su se do izvesnog stepena trudili da
postignu teorisku jasnoću, izjednačuju potpuno u da-
ljem toku istraživanja narode, delove rasa i jezičke
zajednice. Nađu li neko ime za narode, ono važi za
njih, bez daljega, i kao oznaka za jezik; otkriju li neki
natpis od tri reči, utvrdili su rasnu vezu. Slažu li se
nekoliko »korenova«, pojavljuje im se odmah neki pra-
narod sa pradomovinom u daljini. Moderno nacional-
no osećanje samo je još pojačalo ovo »mišljenje u na-
rodnim jedinicama«.
A zar su Heleni, Dorci ili Spartanci narod? Ili
Kelti, Gali, Senonci? Ako su Rimljani bili narod, a šta
su onda bili Latini? A na kakvo se jedinstvo misli pod
imenom Etruščana u okviru stanovništva Italije otpri-
like oko 400? Zar se nije i njihova »nacionalnost« uči-
nila zavisnom od građe njihova jezika, kao i »nacio-
nalnost« Baska i Tračana? A koji' to pojmovi »naroda«
leže u osnovi reči: Amerikanci, Švajcarci, Jevreji, Bu-
ri? Krv, jezik, vera, država, zemljište — šta je od sveg
tog ponajpre merodavno za obrazovanje naroda? U-
opšte, jezičko i krvno srodstvo utvrđuju se samo uče-
njačkim putem. Pojedinac nije ni svestan toga srod-
175
ŠPENGLER Propast Zapada
stva. Indogermanac nije ništa drugo do naučni, i to
filološki, pojam. Pokušaj Aleksandra Velikog da stopi
Grke i Persijance propao je; a jačinu englesko-nemač-
kog osećanja zajednice doživljujemo baš danas. A na-
rod je veza koje je čovek svestan. Pripazimo na uobi-
čajenu jezičku upotrebu. Svaki čovek označava sa pa-
tosom kao svoj »narod« 1 onu zajednicu kojoj je unu-
tarnje najbliži — a on pripada mnogima. On je tada
naklonjen da taj savim osobeni pojam, koji potiče iz
ličnog doživljaja, prjmeni na najraznovrsnije saveze. Za
Cezara Avernjani su bili civitas, za nas su Kinezi »na-
cija«. Zato nisu Grci bili narod, nego Atinjani, a samo
su se poneki od ovih, kao Izokrat, osećali najpre kao
Heleni. Zato se od dva brata istim pravom jedan mo-
že nazivati Švajcarcem, a drugi Nemcem. To nisu uče-
njački pojmovi no istoriske činjenice Narod je savez
ljudi koji se osećaju celinom. Ugasi li se to osećanje
— može ime, pa i svaka pojedina prodica, i nadalje
postojati, ali narod je prestao da postoji. Spartijati
su se u tom smislu osećali kao narod; »Dorci« možda
oko 1100, a oko 400 sigurno ne. Krstaši su postali pra-
vi narod zakletvom u Klermonu, mormoni kada su ih
proterali iz Misuria (1839)2, mamertinci, otpušteni Aga-
toklovi najamnici, usled nužde da izbore sebi pribežiš-
te. Da li se od toga razlikovao princip stvaranja naro-
da u jakobinaca i Hiksa? Koliki li su narodi postali
od pratnje kakvog poglavara ili od čete izbeglica? Ta-
kav jedan savez može menjati rasu, kao Osmanlije,
koji su se pojavili u Maloj Aziji kao Mongoli; takav
savez može menjati i jezik, kao siciliski Normani; ili
ime, kao Ahajci i Danajci. Dogod traje osećanje zajed-
nice, narod kao takav postoji.
Imamo da razlikujemo sudbinu naroda ocl sudbine
narodnoih imena. Ona su često jedino o čemu još zna-
mo; ali može li se iz imena nekako zaključivati nešto
o istoriji, jeziku, poreklu ili bar o identitetu njegovih
nosilaca? I to je jedna pogreška istraživača to su od-
nos između obojili shvatili, ne teoriski no praktično,
1
To ide tako daleko da velikogradsko radništvo oz-
načava sebe kao narod i time isključuje iz tog pojma gra-
đanstvo, sa kojim ga ne vezuje nikakvo osećanje zajedni-
ce. A 2građanstvo iz 1789 isto tako je radilo.
Ed: Miavcr, Ursprung und Geschichte der Mormo-
nen, (1912) S. 128 ff.
176
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
isto tako prosto kao recimo odnos u današnjih ličnih
imena. Možemo li sebi uopšte pretstaviti brojne mo-
gućnosti koje tu postoje? Među ranim savezima bes-
krajno je važan već i čin davanja imena. Imenom se
jedna ljudska grupa samosvesno izdvaja kao količina
na jedan sakralni način. A tu sad mogu naporedo sta-
jati kultska i ratnička imena, druga mogu opet biti
nađena u zemlji ili biti nasleđena, plemensko neko ime
može se zameniti imenom kakvog junaka (kao u Os-
manlija), i najzad mogu na svima granicama nastati u
neograničenom broju strana imena, poznata i prirod-
na možda samo jednom delu sunarodnika. Ako su nam
u predanju data samo takva imena, onda skoro svaki
zaključak o nosiocima njihovim dovodi nužno do za-
blude. Nesumnjivo sakralna imena Franaka, Alemana
i Saksa smenila su velik broj imena iz vremena Varo-
ve bitke. Da to ne znamo, mi bismo davno bili ubeđeni
da se tu desilo potiskivanje ili uništavanje starijih ple-
mena od strane novih koja su nadirala. Imen.a: Rim-
ljani i Kviriti, Spartanci i Lakedemonci, Kartaginjani
i Punci, postoje naporedo — tu je bila data moguć-
nost da se pretpostave po dva naroda. Nikada neće-
mo saznati u kakvom su međusobnom odnosu stajala
imena Pelazgi, Ahajci, Danajci, ni kakve su činjenice
bile osnovom za te odnose. Kada bismo imali samo te
reči, odavno bi istraživanje svakoj ocl njih stavilo u
osnovu kakav narod — skupa sa jezikom i rasnom pri-,
pađnošću. Zar nisu hteli zaključiti iz oznake za zemljiš-
te »Doris« na tok dorske seobe? Koliko li je često neki
narod uzeo ime zemljišta i poneo sobom? To je slu-
čaj u današnjem nazivu Prusa, ali isto tako u mo-
dernih Parsa, Jevreja i Turaka, a obrnut je slučaj u
imenu Burgundije i Normandije. Ime Helena nastalo
je oko 650; s time, dakle, nije skopčano nikakvo kreta-
nje stanovništva. Lotringija je dobila ime jednog sas-
vim beznačajnog vladara, i to usled deobe nasleđa, a
ne nekakvim useljenim narodom. Nemci se nazivaju u
Parizu 1814 Allemands, 1870 Prussiens, 1914 Boches;
ljudi bi u druga neka vremena otkrili tu tri različita
naroda. Zapadni Evropljani zovu se na Orijentu Fran-
cima, a Jevreji Španjolcima — to se svodi na istoriske
okolnosti; a šta sve ne bi kakav filolog zaključio jedi-
no iz tih reči?
1
ŠPENGLER Propast Zapada
\
Ne možemo predvideti do kakvih bi sve rezultata
dospeli naučnici u 3000 godini, kada bi i tada još radi-
li po sadanjim metodama sa imenima, ostacima jezika
i pojmovima 6 pradomovini i seobama. Nemački vitezi
su u 13 veku proterali paganske Pruse. Taj narod po-
javljuje se 1870 iznenada, u svojoj seobi, pred Pari-
zom. Rimljani, potisnuti od Gota, iselili su se na Du-
nav. Ili da nije neki deo dospeo i u Poljsku, gde "se na
saboru govorilo latinski? Karlo Veliki tukao je Sakse
na Veneru, a ovi su se posle toga iselili- u predeo oko
Drezde, dok su Hanoveranci zauzeli zemlju po dinas-
tičkom imenu, dolazeći sa svojih prasedišta na Temzi.
Istoričari su pisali istoriju imena namesto istorije na-
roda, ali imena imaju svo.je sopstvene sudbine, pa niti
ta imena niti jezici, njihove seobe, promene, pobede,
• porazi, ne dokazuju ništa o postojanju pripadnih na-
roda. To je pre svega osnovna zabluda indogerman-
skog istraživanja. Ako su se u istoriskim vremenima
selila imena »Pfalc« i »Kalabrija«, a hebrejski jezik
bio premešten iz Palestine u Varšavu, persiski sa Tigra
na Ind — šta onda možemo zaključiti iz istorije etruš-
čanskog imena i tobožnjeg »tirsenskog« natpisa sa
Lemnosa? Ili, žar su Francuzi činili nekada jedan pra-
narod sa Haiti-crncima — kao što to »dokazuje« za-
jednički jezik? U oblasti između Pešte i Carigrada go-
vore se danas: jedan mongolski jezik,-jedan semitski,
dva antička i tri slovenska jezika, i te sve jezičke za-
jednice osećaju se kao -narodi 1 . Kada. bismo na tako
nečemu hteli izgraditi istoriju seoba, dobili bismo kao
posledicu čudan proizvod promašenih metoda. Dorski
je oznaka za dijalekat; ništa dalje mi ne znamo. Bez
sumnje su se neki dijalekti te grupe brzo raširili, ali
1 nemačke i mavritanske keramike, pa i mnogih imena re-
II Makedoniji su u 19 veku Srbi, Bugari i Grci
osnovali hrišćanske škole za stanovništvo neprijateljski
raspoloženo prema Turcima. Ako se u jednom selu slu-
čajno učilo na srpskom, već bi se sledeća generacija sa-
stojala od fanatičkih Srba. Današnja jačina »nacija«, dak-
le, samo je posledica ranije školske politike.
178
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
(o nipošto nije dokaz za širenje ili čak za postojanje
pripadnog ljudskog soja 1 .
16
Tu smo pred jednim omiljenim pojmom modernog
istoriskog mišljenja. Ako danas istoričar naiđe na ka-
kav narod koji je nešto izvršio onda on u neku ruku
duguje pitanje: odakle je došao t a j narod? Pristojno
je za jedan narod da se zna odakle je došao i da ima
neku pradomovinu. Skoro je uvreda pretpostaviti da
je on doma tamo gde ga naiđemo. Seobe su omiljeni
motiv skaski prvobitnoga čovečanstva, ali je primena
toga motiva u ozbiljnom istraživanju upravo postala
manijom. Ne pita se da li su uopšte Kinezi prodrli u
Kinu, Egipćani u Egipat; u pitanju su samo »kada«
i »otkuda«. Pre bi se dopustilo poreklo Semita u Skan-
dinaviji, a Arijevaca u Kananu, no da se odreče pojma
o pradomovini.
No nesumnjivo je pred nama činjenica snažne po-
krenutosti svih ranih stanovništava. Takvu jednu taj-
nu krije u sebi problem Libijaca. Oni ili njihovi preci
govorili su hamitski, ali su bili telesno visoka rasta,
plavi, plavooki, kako dokazuju već staro-egipatski re-
ljefi, pa dakle nesumnjivo severno-evropskog porekla 2 .
U Maloj Aziji sigurni smo bar za tri sloja seoba po-
čev od 1300, koje su možda u vezi sa napadima sever-
njačkih »pomorskih naroda« na Egipat, a slično je do-
kazano i za meksikanski svet. Ali mi ne znamo baš
ništa o suštini tih kretanja, a o seobama koje danas
istoričari rado sebi pretstavljaju, po kojima zatvoreni
narodi kao velika masovna tela prolaze preko zema-
lja, potiskuju se uzajamno i bore, da bi se negde ko-
1
O Belohovoj skepsi u pogledu na tobožnju dorsku
seobu uporedi njegovu Griechische Geschichte, I, 2,
Abschn.
2 VIII.
C, Mehlis, Die Berberfrage (Arch. f. Anthropolo-
gie, 39, S. 249 ff), gde se saopštava i o srodstvu sevemo-
ka i brda. Stare piramidne građevine u Zapadnoj Africi
blisko su srodne sa jedne strane severnjačkim humskim
grobovima, a sa druge kraljevskim grobovima Staroga
carstva. (Nekoliko slika u L. Frobenius, Der kleinafrika-
nische Grabbau, 1916.)
179
 ŠPENGLER Propast Zapada
načno učvrstili — izvesno ne može biti ni govora. Naše
nazore o suštini naroda nije pokvarila sama promena
po sebi, nego ta pretstava o njoj. Narodi u današnjem
smislu — ne putuju, a za ono što je tada putovalo
treba vrlo obazrivo potražiti naziv; ono ne podnosi
uvek isti naziv. I onaj večno ponavljani motiv tih seo-
ba plitak je i dostojan prošloga veka: materijalna ne-
volja. Glad bi odvela do sasvim drugih pokušaja, i. si-
gurno je ona bila poslednji razlog koji je gonio rasne
ljude sa njihova gnezda — iako ćemo razumeti da je
taj razlog najčešće bio oglašavan kao važeći, kada bi
takve gomile iznenada udarile o kakvu vojničku pre-
preku. Nesumnjivo je da je u ovim jakim i prostim
ljudima postojao prvobitni mikrokosmički nagon za
kretanjem po širokome prostoru, nagon koji se dizao
iz najdublje duše kao želja za pustolovinama, odvaž-
nost, potez sudbinski, kao nagon za moći i pljačkom,
kao svetla čežnja za delima koja danas sebi ne može-
mo više nikako ni pretstaviti, nagon za veselim poko-
ljem i junačkom smrću; često je to bila i domaća
raspra i bežanje ispred osvete jačega, ali uvek nešto
muževno i snažno. A to je bilo zarazno. Kukavica je
bio onaj ko je sedeo na svom dobru. Ili zar su opštom
životnom nevoljom prouzrokovani krstaški pohodi, plo-
vidbe Korteza i Pizara i, još i danas, pustolovine tra-
pera na Divljem Zapadu Unije? Ono što u istoriji go-
ni neku malenu gomilu da pobedonosno prodire u pro-
strane oblasti — po pravilu je glas krvi, čežnja za ve-
likom sudbinom, junaštvo pravih rasnih ljudi.
Ali moramo imati i sliku položaja zemalja kroz
koje se putuje. Ti pohodi su se stalno menjali, a to
nije zavisilo samo od duha onih koji su se selili, nego,
sve više i više, od suštine stanovništva koje je sedelo
na zemljištu, stanovništva koje je imalo najzad odluč-
nu brojnu premoć. Jasno je da je, u skoro praznim
prostorijama, jedno prosto izmicanje slabijeg moguć-
no, da je takvo izmicanje pravilo.
U stanjima kasnije gustine ne radi se, međutim,
o obezdomljavanju slabijeg, koji se mora braniti ili
boriti za novu zemlju. U prostoru se već guši. Nijedno
pleme ne živi bez stalnog dodira na sve strane i bez
nepoverljive gotovosti na otpor. Teška ratna nevolja
odgaja muževe. Narodi iznutra odrastaju do veličine
tek na drugim narodima i protiv njih. Oružje postaje
180
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
oružjem protiv ljudi a ne protiv životinja. Najzad je
I u onaj oblik seobe o kome jedino i može biti govora
u istorisko vreme: lutaličke gomile kreću se po potpu-
no obiknutoj oblasti, čije stanovništvo ostaje stalno
i očuvano kao suštinski sastavni deo onoga što je os-
vojeno; pobedioci su u manjini i time se pojavljuju
sasvim nove situacije. Narodi jakog unutarnjeg oblika
pokriju svojim slojem mnogo veća ali bezoblična sta-
novništva, te dalje preobražavanje naroda, jezika, ra-
sa zavisi sad od vrlo zapletenih pojedinosti. Počev od
odlučnih ispitivanja Beloha 1 i Delbrika 2 , mi znamo da
su svi narodi koji su se selili bili vrlo mali u odnosu
prema stanovništvu posednutih oblasti, po nekoliko
hiljada ratnika, od urođenika nadmoćniji jedino svo-
jom odlučnošću da budu sudbina a ne da sudbinu
trpe. (Narodi u tom smislu bili su Kirovi Persijanci,
mamertinci i krstaši, kao i Istočni Goti, i oni »pomor-
ski narodi« sa egipatskih natpisa.) Ne uzima se u po-
sed zemlja koja je nastanljiva nego ona koja je nasta-
njena; time i odnos oba stanovništva postaje staleš-
kim pitanjem, seoba ratnim pohodom, a stalno nase-
ljenje političkom akcijom. Zato se ovde mora još jed-
nom postaviti pitanje: šta se sve može seliti? — ovde
gde se i odviše lako, iz istoriske daljine, pojavljuje kao
»seoba naroda« uspeh male ratničke gomile sa njenim
đelovanjem: širenjem imena i jezika pobednikovog.
Šta se sve može seliti? Ime predela ili saveza —
to može biti i ime kakvog junaka koje nose potomci
— šireći se tamo, gaseći se ovde, bivajući primljeno
od sasvim drugog stanovništva ili bivajući dato tom
stanovništvu, prelazeći sa zemlje na ljude i seleći se
sa njima, ili obrnuto ;jezik pobednika ili pobeđenoga,
ili treći neki jezik koji obojica usvajaju da bi se spo-
razumevali; pratnja nekog poglavara koja podvrgava
čitave zemlje i rasplođava se otetim ženama; ili slu-
čajna gomila pustolova najrazličitijeg porekla; ili či-
tav narod sa ženama i decom, kao Filistinci, koji su
se iselili u Egipat sa svojim četvoroprežnim volovskim
1
Die Bevolkerung der griechisch-rbmischen Welt,
1886. 2
Geschichte der Kriegskunst, prvo 1900.
18
ŠPENGLER Propast Zapada
kolima, duž Feničanske obale 1 . I zato se moramo još
jednorii zapitati može li se što zaključiti o sudbini na-
roda ili rasa iz sudbine jezika ili imena? Samo je je-
dan odgovor moguć: jedno odlučno ne!
Među »pomorskim narodima« koji su neprestano
napadali Egipat u 13 veku pojavljuju se imena Dana-
jaca i Ahajaca, ali su oba imena skoro mitski nazivi
u Homera; pa onda ime Luka, koje se kasnije vezuje
za Likiju, ali se stanovnici njeni nazivaju Tramili; naj-
zad imena Etruščana, Sarda i Sikulaca, ali iz toga ne
sleduje da su ovi »Turša« govorili kasnijim etruščan-
skim, niti išta o njihovoj telesnoj vezi sa istoimenim
stanovnicima Italije; pa čak kad bi to i jedno i drugo
bilo i sigurno, nikakva prava ne bismo imali da govo-
rimo o »jednom i istom narodu«.
Pretpostavivši da je natpis sa Lemnosa etruščan-
ski i da je etruščanski indogermanski — možda bi iz
toga ponešto i rezultiralo za istoriju jezika, ali za ras-
nu istoriju baš ništa. Rim je etruščanski grad. Zar to
nije indiferentno po dušu rimskog naroda? Jesu li
Rimljani Indogermani zato što su slučajno govorili
jednim latinskim dijalektom? Etnografi znaju za sre-
dozemnu i za alpisku rasu, a južno i severno od njih
za upadljivo telesno srodstvo severnih Germana i Li-
bijaca; ali filolozi znaju da su Baski, zbog svoga jezi-
ka, ostatak »preindogermanskog« — iberskog — sta-
novništva. Ova dva mnenja se isključuju. Jesu li gra-
dioci Mikene i Tirinsa bili »Heleni«? Isto tako mogli
bismo zapitati: da li su Istočni Goti bili Nemci? Priz-
najem da ne razumem tako postavljena pitanja.
Za mene je »narod« jedinstvo duše. Sve velike do-
gađaje istorije nisu ustvari izveli narodi, nego su ti
događaji izazvali narode. Svako delo menja dušu delat-
nika. Neka su se ljudi najpre i skupljali oko nekog
slavnog imena — to što iza njegova zvuka ne stoji go-
mila no narod, to je posledica velikih događaja a ne
pretpostavka za njih. Goti i Osmanlije postali su ono
što su kasnije bili tek svojim sudbinama kroz seobe.
»Amerikanci« se nisu uselili iz Evrope; ime fiorentin-
skog geografa Ameriga Vespučia označava danas pre
1
Ramzes III, koji ih je tukao, izobrazio je njihov
pohod svojim reljefima u Medinet Habu. W. M. Miiller,
Asien und Europa 366.
18
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
svega deo zemlje, a sem toga i pravi jedan narod, koji
je dobio svoju osobenost duševnim potresom u 1775,
a pre svega secesionim ratom 1861—1865.
Ne postoji druga sadržina reči »narod«. Ne odlu-
čuje tu ni jedinstvo jezika ni jedinstvo telesnog po-
rekla. Ono što razlikuje narod od stanovništva, što ga
izdvaja iz stanovništva pa opet utapa u nj — uvek je
unutarnji doživljaj onoga »mi«. Ukoliko je to osećanje
dublje, utoliko je životna snaga saveza jača. Postoje
oblici naroda: energičan, mlak, prolazan, nerazoriv.
Mogu ti, oblici menjati jezik, rasu, ime, zemlju: dok
njihova duša traje, oni unutarnje prisvajaju ljude sva-
kog mogućeg porekla i preobličavaju ih. Rimsko ime
označava u Hanibalovo vreme narod, a u vreme Traja-
novo samo još stanovništvo.
Pa kad se, unatoč svemu, s punim pravom upore-
đuju narodi i rase — ne misli se na danas uobičajeni
pojam o rasi iz darvinističkog vremena. Ne treba vero-
vati da se ikada ijedan narod održao kao celina samim
tim jedinstvom telesnog porekla i da bi takav oblik
mogao potrajati kroz deset generacija. Ne možemo
nikada dovoljno ponavljati da ovo fiziološko poreklo
postoji samo za nauku', a nikako za narodnu svest, i
da se nikada nijedan narod nije oduševljavao za takav
ideal »čiste krvi«. »Imati rase« — to nije nešto mate-
rijalno, već nešto kosmičko, nešto što ima pravac, pro-
osećani sklad sudbine, isti hod u istoriskom smislu. Iz
nerazumevanja ovog potpuno metafizičkog takta izvire
rasna mržnja, koja je isto toliko jaka između Nemaca
i Francuza koliko i između Nemaca i Jevreja; a sa
druge strane, istoga toga pulsa je i prava ljubav, mrž-.
uji slična ljubav između čoveka i žene. Ko nema rase,
taj i ne poznaje tu opasnu ljubav. Ako je jedna ljud-
ska masa, koja se danas služi indogermanskim jezici-
ma, vrlo bliska jednom rasnom idealu — onda to uka-
zuje na metafizičku snagu toga ideala, koji je delovao
vaspitno, a ne na neki »pranarod« po učenjačkom uku-
su. Od najvećeg je značaja što taj ideal nikada nije is-
kovan u celokupnom stanovništvu, nego pretežno u
njegovom ratničkom elementu, pre svega u pravome
plemstvu, dakle među ljudima koji žive potpunce u
svetu činjenica, pod pritiskom istoriskog" postajanja,
koji nešto hoće i na nešto se smelo odvažuju, i pored
svega toga što baš u ranom vremenu nije teško bilo
183

ŠPENGLER Propast Zapada
primiti inostranca plemenskog u gospodarski stalež,
ako je taj stranac bio od spoljnjeg i unutrašnjeg ran-
ga, i što su, povrh svega, žene bile birane po »rasi« a
ne, izvesno, po svom poreklu. Ponajslabije su izobra-
žene rasne crte, što i danas još možemo zapaziti, u
pravih svešteničkih i naučničkih priroda 1 , iako one
možda stoje u najtešnjem krvnom srodstvu sa drugi-
ma. Jaka duševnost odgaja telo kao neko umetničko
delo. Posred italske mešavine plemena, i sami najraz-
novrsnijeg porekla, Rimljani sačinjavaju jednu rasu
sa najstrožijim unutarnjim jedinstvom, rasu koja nije
ni etruščanska, ni latinska, ni uopšte »antička«, nego
sasvim specifično rimska 2 . Ako se igde očima može vi-
deti jačina i snaga onoga što je narodno — to je na
poprsjima Rimljana poslednjeg republikanskog vre-
mena.
Za primer navodim još Persijance. Nema boljeg
za zablude koje su neminovna posledica ovih učenjač-
kih pretstava o narodu, jeziku i rasi. Tu je i poslednji,
a možda i odlučni, razlog sa koga još do danas nismo
upoznali organizam arabljanske kulture. Persiski je
ariski jezik, dakle »Persijanci« su »indogermanski na-
rod«. Dakle, persiska istorija i religija su tema »iran-
ske« filologije.
Najpre: Da li je persiski koordiniran indiskom
jeziku, pošto oba potiču iz zajedničkog prajezika, ili
je samo indiski dijalekat? Između starovedskog iz in-
diskih tekstova i Behistun-natpisa Darijevih leže 700
godina jezičkog razvitka bez pisma, dakle najbržeg. Ni-
je veća daljina između Tacitovog latinskog i francu-
skog jezika štrasburške zakletve (842). A sada, mi poz-
najemo iz sredine 2 tisućleća — dakle iz vedskog viteš-
kog doba — mnogobrojna »ariska« imena lica i bogo-
va, i to u Siriji i u Palestini, iz Amarna-pisarna i iz ar-
1 tamiji, dakle u stanovništvu koje govori aramejski, de-
Koje su baš zato i izmislile pojam o duhovnom
plemstvu.
2
Iako u Rimu oslobođenici, dakle po pravilu ljudi
sasvim tuđe krvi, dobijaju pravo građanstva, pa je već
cenzor Apije Klaudije (310) primao u senat sinove bivših
robova. Jedan od njih, Plavi je, postao je čak i kurulski
edil.
184
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
hiva iz Bogazkeja. Međutim Ed. Majer primećuje 1 da
su ta imena indiska a ne persiska, a isto to važi i za
dosad pronađene brojeve. Nema ni govora o Persijan-
cima, a kamoli o nekom »narodu« u smislu naših isto-
ričara.. To su bili indiski vitezovi, koji su jahali na Za-
pad i koji su svuda po staračkom babilonskom svetu
značili moć i silu svojim dragocenim oružjem, jaha-
ćim konjem, i svojim nagonom za delima.
Počev od 600, pojavljuje se posred tog sveta ma-
lo zemljište Persis sa politički ujedinjenim seljačko-
-varvarskim stanovništvom. Herodot izveštava da su.
od njegovih plemena samo tri bila prave persiske na-
cionalnosti. Da li se jezik onih vitezova održao na tim
planinama i da li je »Persijanac« ime zemlje, koje je
prešlo i na narod? I vrlo slični Međani nose samo ime
zemlje, čiji se ratnički gornji sloj sviknuo osećati kao
jedinstvo usled velikih političkih uspeha. U asirskim
poveljama Sargona i njegovih naslednika (oko 700) po-
red ne-ariskih imena mesta nalaze se mnogobrojna
»ariska« imena lica, i to sve samih vodećih ljudi, ali
Tiglat Pilezer IV (745—727) naziva narod crnokošim 2 .
KiVov i Darijev »persiski narod« mogao se tek od tada
formirati od ljudi različitog porekla, ali na osnovi jed-
nog snažnog doživljajnog jedinstva. A kada su Mak;
donci, jedva posle dvesta godina, rasturili njihovu vla-
davinu, da li je tu uopšte još bilo Persijanaca u tom
obliku? Da li je oko 900 odista još bilo langobardskog
naroda u Italiji? Sigurno je da su nadaleko rasprostra-
njeni carski persiski jezik i raspodela onih nekoliko
hiljada odraslih ljudi iz Persisa na ogromni krug voj-
ničkih i administrativnih zadataka već odavno rastvo-
rili narod i namesto njega postavili, kao nosioce per-
siskog imena, jedan gornji sloj koji se osećao kao po-
litičko jedinstvo, sloj od čijih su predaka samo vrlo
malo njih mogli biti iz Persisa. Ta uopšte i ne postoji
zemlja koju bismo mogli označiti kao poprište persis-
ke istorije! Ono što se dešavalo od Darija do Alek-
sandra ima svoje mesto delimično u severnoj Mesopo-
limično u starom Sinearu, u svakom slučaju ne u Per-
1
Die 'dltesten datierten Zeugnisse der iranischen
Sprache, Zeitschr. f. vgl. Sprachf. 42, S. 26.
2
Ed. Mayer, a. a. 0., S. 1 ff.
15
ŠPENGLER Propast Zapada
siji, gde se nisu ni nastavile sjajne građevine koje je
bio započeo Kserks. Parćani su bili mongolsko pleme
koje je usvojilo jedan persiski dijalekat i pokušalo da
u sebi otelovi, posred ovog stanovništva, peršisko' na-
cionalno osećanje.
Tu se pored persiskog jezika i rase pojavljuje i
religija kao problem. Istraživanje ju je dovelo u vezu
sa jezikom i rasom, kao da se to samo po sebi razu-
me, te ju je obrađivalo stalno u vezi sa Indijom. Ali
religija onih kopnenih vikinga nije bila srodna sa ved-
skom nego identična sa njome, kao što nam dokazuju
iz Bogazkejskih tekstova parovi božanstava: Mitra—Va-
runa i Indra—Nasatja. I u okviru ove religije, koja
se održala posred babilonskog sveta, sada se pojavlju-
je Zaratustra kao reformator iz nižih slojeva narod-
nih. Poznato je da nije bio Persijanac Ono što je on
stvorio — nadam se da ću to još dokazati — bio je
prevod vedske religije u oblike aramejskog mišljenja
o svetu, u kome se, sasvim istiha, već pripremala ma-
giska religioznost. Bogovi staroindiske vere, daevas,
postaju demonima semitske, a dzinovima Arabljana..
Jahve i Belzebub stoje jedan prema drugome kao i
Ahura Mazda i Ahriman u ovoj savršeno aramejskoj
religiji, dakle seljačkoj, koja- je potekla iz moralno-
dualističkog osećanja sveta. Ed. Majer 1 ocrtao je savr-
šeno tačno razliku između indiskog i »iranskog« gle-
dišta na svet, ali je nije upoznao po njenom poreklu
usled. lažnih pretpostavki. Zaratustra je saputnik iz-
raelićanskih proroka, koji su, isto tako i istovremeno,
preobrnuli mojsijevsko-kanonsku narodnu veru. Karak-
teristično je da je celokupna eshatologija zajednički po-
sed persiske i judejske religije i da su Avesta-tekstovi
u parćansko vreme prvobitno bili pisani na aramej-
skom, pa tek onda prevođeni na pehlevi-jezik 7 .
Ali se već u parćansko doba izvršilo i u Persijana-
ca i u Judejaca ono duboko-unutarnje preobraženje ko-
je određuje pojam »nacije« ne više po plemenskoj pri-
padnosti, već po pravovernosti. Jevrejin koji je prela-
zio u Mazda-veru postajao je time Persijanac; Persija-
nac koji je postajao hrišćanin pripadao je nestorijan-
' Geschichte des Altertums I, S. 590 f.
2
Andreas und Wackernagel, Nachrichten der Gottin-
gischen Gesellschaft der Wissenschciften, 1911, S. 1. 'ff.
186
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
skom »narodu«. Vrlo snažno stanovništvo severne Me-
sopotamije — materinskog tla arabljanske kulture —
delimično je jevrejske, delimično persiske nacije u ovom
smislu, koji nema ničeg zajedničkog sa rasom, a nešto
malo sa jezikom. »Nevernik« je već u vreme Hristova
rođenja naziv za Nepersijanca kao i za Nejevrejina.
Ova nova nacija je »persiski narod« carstva Sasa-
nida. Sa time je u vezi i to što pehlevi i hebrejski izu-
miru istovremeno, a aramejski postaje maternji je-
zik obeju zajednica. Ako hoćemo da primenimo nazi-
ve arijevci i semiti, onda su Persijanci iz vremena
Amarna-pisama bili arijevci, ali ne »narod«, a u vre-
me Darijevo bili su narod, ali bez rase; u vreme Sasa-
nida oni su bili verska zajednica, ali semitskog porek-
la. Ne postoji ni persiski narod koji se odvojio kao
grana od arijevskog, ni ukupna persiska istorija: pa se
ne može ni označiti jedno jedinstveno poprište za tri
pojedinačne istorije, koje su skopčane jedino izvesnim
jezičkim odnosima.
17
Time je najzad postavljen temelj za jednu morfo-
logiju naroda. Čim se njena suština upozna, otkriva se
i unutarnji poredak struje naroda u istoriji. Narodi ni-
su ni jezička, ni zoološka, ni politička jedinstva, nego
duševna. Ali baš na temelju tog osećanja razlikujem
narode pre kulture, narode u kulturi i narode posle
kulture. Odvajkada se duboko osećala činjenica da su
kulturni narodi nešto određenije no drugi. Ono što
prethodi nazivam pranarodi. To su oni prolazni i raz-
novrsni savezi koji se formiraju i nestaju u promeni
stvari bez vidljivog pravila, koji se najzad, u predose-
ćanju još neodređene kulture, na primer u predhome-
rovsko, predhrišćansko i germansko doba, sakupljaju
u grupe po čitavim slojevima sve jasnijeg tipa stanov-
ništva, dok se njihov ljudski soj jedva i menja. Takav
niz slojeva vodio od Kimbara i Teutona, preko Marko-
mana i Gota, do Franaka, Langobarda i Saksa. Prana-
rodi su Jevreji i Persijanci seleukidskog vremena, »po-
morski narodi« mikenskog, egipatske »krajine« u vre-
me Menesa. Ono što sleduje posle jedne kulture nazi-
vam felaški narodi po njihovom najčuvenijem primer u
Egipćanima počev od vremena Rimljana.
187.
 ŠPENGLER Propast Zapada
U 10 veku iznenada se budi faustovska duša i ot-
kriva se u bezbroj oblika. Među ovima, pored orna-
menta i arhitekture, pojavljuje se jasno formiran tip
naroda. Iz narodnih tvorevina karolinškog carstva, Sak-
sa, Švaba, Franaka, Zapadnih Gota,Langobarda, od-
jednom nastaju Nemci, Francuzi, Španci, Talijani. Ce-
lokupno dosadanje istorisko istraživanje, voljno i sves-
no ili nevoljno i nesvesno, shvatilo je ove kulturne na-
rode kao nešto što po sebi postoji, kao nešto primar-
no, a samu kulturu tretiralo je kao nešto sekundarno,
kao njihov proizvod. Indi, Grci, Rimljani, Germani va-
žili su kao naprosto stvaralačke jedinice istorije. Grč-
ka kultura bila je delo Helena, pa su ovi kao takvi,
prema tome, morali postojati mnogo ranije, dakle do-
seliti se. Druga pretstava o tvorcu i o stvorenome iz-
gledala je nezamisliva.
Smatram kao odlučno otkriće: da iz ovde pret-
stojećih činjenica sleduje obrnuto. Valja svom oštri-
nom utvrditi: velike kulture su nešto sasvim prvobit-
no, nešto što se penje iz najdubljih osnova duševnos-
ti. Nasuprot tome, narodi koji pripadaju jednoj kul-
turi nisu po svom unutarnjem obliku, po svoj svojoj
pojavi, začetnici nego su dela te kulture. Ove tvorevi-
ne (kulture), koje hvataju i formiraju ljudstvo kao ma-
terijal, imajru stil i istoriju stila sasvim ka(Xi umet-
nički rodovi i načini mišljenja. Atinski narod \e isto
tako simbol kao i dorski hram, Englez isto tako kao i
moderna fizika. Postoje narodi apoliniskog, iWgiskog,
faustovskog stila. Nisu »Arabljani« oni kojr^su stvori-
li arabljansku kulturu. Magiska kultura,^apočeta u Hri-
stovo vreme, ustvari je proizvela arabljanski narod kao
svoju poslednju veliku narodnu^tvorevmu, koja, kao i
jevrejska i persiska, pretstavlja versku) zajednicu: is-
lam. Svetska istorija je istorija venkihr kultura. A na-
rodi su samo simbolički oblici u kojima čovek tih kul-
tura, uhvaćen njima, ispunjuje svoju sudbinu.
U svakoj od tih kultura, meksikanskoj kao i kines-
koj, indiskoj kao i egipatskoj, postoji (dopiralo dotle
naše znanje ili ne dopiralo) grupa velikih naroda jed-
nog i istog stila, koja postaje na početku ranog doba i
koja, obrazujući države i noseći istoriju, u ćelom toku
razvoja vodi jednom cilju takođe onaj oblik koji joj
leži u osnovi. Ti narodi su međusobno do krajnosti raz-
ličiti. Izgleda da se ne može zamisliti veća suprotnost
18
PROPAST ZAPADA Gradovi i n a i
od one između Atinjana i SpartanaCa, Nemaca i Fran-
cuza, Cin i Cu. Cela ratna istorija zna samo za nacio-
nalnu mržnju kao najbolje sredstvo za donošenje isto-
riskih odluka, ali čim se na vidiku pojavi kulturno
tuđ narod, svuda se budi premoćno osećanje duševno-
ga srodstva; pa je pojam varvarina, kao čoveka koji
unutarnje ne pripada jednoj kulturi, izobražen pod-
jednako i među egipatskim krajinskim narodima i u
kineskom svetu država , i u antici. Energija oblika je
toliko silna da se dohvata i susednih naroda i preobli-
čava ih: tako su Kartaginjani kao narod poluantičkog
stila u rimskoj istoriji, a Rusi kao narod poluzapad-
njačkog stila u našoj, od Katarine Velike do propasti
petrovskog carstva.
Narode u stilu kulture zovem nacijama i već ih
tom rečju razlikujem od tvorevine pre i posle kulture.
Ove najznačajnije od svih saveza ne drži u unutarnjoj
vezi samo ono snažno osećanje »mi«. U osnovi nacije
leži ideja. Ove struje celokupnog bića imaju dubok
odnos prema sudbini, vremenu i istoriji, odnos koji je
u svakom pojedinačnom slučaju drukčiji, te određuje
i odnos naroda prema rasi, jeziku, zemlji, državi, re-
ligiji. Onako kako se razlikuje duša starokineskih i an-
tičkih naroda, tako se razlikuje i stil kineske i antičke
istorije.
Ono što doživljuju pranarodi i felaški narodi jes-
te ono, već često pominjano, »tamo amo«, neplansko
zbivanje, u kome se, bez cilja i bez odmerena trajanja,
dešava mnogo štošta, a konačno u značajnom smislu
— ništa. Istoriski narodi, narodi čije je biće svetska
istorija, jedini su nacije. Razumimo dobro šta to treba
da znači. Istočni Goti su pretrpeli veliku sudbinu, a
nisu — unutarnje — imali istoriju. Njihove bitke i na-
seljavanja bile su bez nužnosti, dakle epizodičke. Nji-
hov kraj bio je beznačajan. Ono što je živelo oko 1500
u Mikeni i Tirinsu nije još bilo nacija, a ono što je ži-
velo na minojskom Kritu nije više bilo nacija. Tiberije
je bio poslednji vladar koji je imao da dalje istoriski
vodi rimsku naciju, da pokuša da je spasava za isto-
riju, a Marko Aurelije samo je još branio romansko
stanovništvo, za koje je bilo još događaja, ali ne više
i istorije. Neodredljivo je i nezavisno je ma od kak-
vog pravila: kroz koliko je generacija postojao međan-
ski ilrahajski ili hunski narod, u kakvim su im narod-
189
ŠPENGLER Propast Zapada
nim savezima živeli prethodni i sledeći naraštaji. A
životno trajanje jedne nacije jeste određeno, kao i hod
i takt u kome se izvršuje njena istorija. Broj genera-
cija od početka Džu-dinastije pa do vlade Ši-Hoang-Ti,
od događaja koji sii osnova za trojanske skaske do
Avgusta, od vremenaVinita do 18 dinastije — otprili-
ke je isti. Kasno vreme kultura, od Solona do Alek-
sandra, od Lutera do Napoleona, obuhvata oko deset
generacija, ne više^Jpalco se odmereno izvršuju sud-
bine pravih kukGrmh naroda, a time i sudbine svet-
ske istorije uopšte. Rimljani, Arabljani, Prusi jesu kas-
no pođene nacije. Koliko je generacija fabijevaca i ju-
nij^vaćtvživeloj već kao Rimljani u vreme Kane?
A nacije sja oni narodi koji ustvari grade gradove.
Postale su po zamkovima, sa gradovima sazrevaju do
punog rasta svoje svetske svesti i svoga određenja, po
svetskim gradovima se gase. Svaka slika grada koja
ima karakter ima i nacionalni karakter. Selo, koje je
potpuno rasno, još nema karaktera. Svetski grad ga ne-
ma više. Ne možemo dovoljno zamisliti koliko je snaž-
na, koliko samostalna, koliko usamljena ona bitna crta
koja boji izvesnom osobenom bojom celokupno javno
bitisanje jedne nacije, te i najsićušnije ispoljavanje
izdiže do jedne naročite odlike. Kada između duša
dveju kultura već postoji tako neprobojan zid da se
nijedan čovek Zapada ne sme ni ponadati da će potpu- _
no razumeti Indijca ili Kineza, onda to vredi, i to u
najvećem stepenu, i za izobražene nacije. Nacije se ne
razumeju međusobno kao ni pojedinačni ljudi. Svaka
razume jedino samostvorenu sliku druge, a samo malo
njih, usamljenih poznavalaca, prodiru dublje. Svi an-
tički narodi morali su se osećati kao srodni i kao jed-
na celina prema Egipćanima. Ima li oštrije suprotnosti
od one između atinskog i spartanskog duha? Ne tek
od Bakona, Dekarta i Lajbnica, nego već i u sholasti-
ci, postoji nemački, francuski i engleski način filozof-
skog mišljenja; a tek u modernoj fizici i herniji su za
svaku naciju vidno različiti: naučni metodi, izbor i
način opita i hipoteza, njihovi uzajamni odnošaji, nji-
hovo značenje za hod i za cilj istraživanja. Nemačka i
engleska pobožnost, nemačka i španska moralnost, ne-
mačke i engleske životne navike toliko su udaljene da
ono što je najintimnije u svakoj tuđoj naciji ostaje za
prosečnog čoveka (a time i za javno mnenje) sopstve-
190
PROPAST ZAPADA Gradovi i n a i
ne nacije stalna tajna i izvorište stalnih zabluda, vrlo
leških po svojim pOsledicama. U rimsko carsko doba
ljudi se svuda počinju razumevati, ali baš stoga i ne
postoji više ništa radi čega bi se isplatilo uzajamno
razumevanje po antičkim gradovima. Time što se mog-
lo međusobno razumevati, to ljudstvo prestalo je da
živi u nacijama: time je prestalo da bude istorisko.
I baš zbog tih dubokih doživljavanja nemoguće je
da sav jedan narod u podjednakoj meri bude kulturan
narod, da bude nacija. U pranarodima svaki pojedi-
načni čovek ima isto osećanje vezanosti za ono što
je narodno. A buđenje jedne nacije do svesti o sebi
samoj vrši se, bezizuzetno, po slojevima i stepenima,
i to osobeno u jednom pojedinačnom staležu, čija je
duša najsnažnija i koja druge drži u potčinjenosti si-
linom svog doživljavanja. Svaku naciju pred istorijom
reprezentuje jedna manjina. U početku svakog ranog
doba to je plemstvo, koje tek tada i nastaje, i to kao
cvet onoga što je narodno, u čijem se krugu održava
nacionalni karakter velikog stila, ne svestan ali utoliko
moćnije proosećan. Ono »mi« jeste viteštvo, u egipat-
sko feudalno doba iz 2700 kao i u indisko i kinesko iz
1200. Homerovski junaci su »Danajci«; normanski ba-
roni — to je Engleska! Još vojvoda od Sen-Simona, po-
malo staro-franački, obično je govorio: »Sva Francuska
se iskupila u pretsoblju«, a bilo je vreme lcada su Rim
i senat odista bili jedno i isto. Sa gradovima građan-
stvo postaje nosiocem onoga što je nacionalno, i to
odgovarajući jačoj duhovnosti, nosiocem nacionalne
svesti, koju prima od plemstva i vodi do svršetka. U
ime naroda uvek i stalno žive, osećaju, delaju i umeju
i da poginu pojedinačni krugovi u bezbroj stupnjeva;
ali, ti krugovi bivaju sve veći; u 18 veku postao je za-
padnjački pojam nacije, koji je pretendovao, a prema
prilikama energično i postizao, da naciju može zastu-
pati svako bez izuzetka. Ustvari, kao što znamo, bili
su i emigranti isto tako kao i jakobinci uvereni da
su baš oni narod, reprezentanti francuske nacije. Ne
postoji kulturni narod koji bi padao ujedno »sa svim
i svakim«. To je moguće samo među pranarodima i
felaškim narodima, samo u narodnom biću koje je
bez dubine i bez istoriskog ranga. Dok god je jedan
ŠPENGLER Propast Zapada
narod nacija, dok god ispunjuje sudbinu nacije, u nje-
mu postoji manjina koja u ime svih zastupa i izvršu-
je njegovu istoriju.
18
Antičke nacije su, odgovarajući statičko-euklidov-
skoj duši svoje kulture, najmanja moguća telesna je-
dinstva. Nisu nacije Heleni ili Jonjani, nego je nacija
demos svakog pojedinačnog grada, savez odraslih lju-
di, koji je prema vrhu, nagore, ograničen tipom hero-
ja, a nadole, prema osnovir-^ipom roba^TO\ ograničava-
nje je pravno, pa tinfe i nach^udnoy Sinojltizam, onaj
zagonetni proces ra/ioga doba, kada stanovnici jedno-
ga tla napuštajii ^svoja sela i prisajedinjuju Nse gradu,
jeste trenutak u koji se antička nacija, dOspela do sa-
.mosvesti, kao takva konstituiše. Možemo još pratiti
kako se ovaj oblik nacije probija počev od homerov-
skog doba 2 pa do epohe velikih osnivanja kolonija. Taj
oblik potpuno odgovara antičkom pra-simbolu: svaki
narod je bio vidljivo i pregledno telo, ocoiia, koje od-
lučno odriče pojam geografskog prostora.
Za antičku istoriju ravnodušno je da li su Etruš-
čani u Italiji telesno ili jezički identični sa nosiocima
toga imena među pomorskim narodima, ili kakav je
odnos postojao između predhomerovskih jedinstava
Pelazga ili Danajaca i kasnijih nosilaca dorskog ili he-
lenskog imena. Ako je oko 1100 i bilo možda kakvog
etruščanskog i dorskog pranaroda, etruščanske ili dor-
ske nacije nije nikada bilo. U Toskani kao i na Pelo-
ponezu postojale su samo države-gradovi, nacionalne
tačke, koje se iseljavanjem u kolonijalno vreme mogu
umnožavati, ali ne proširivati. Rimljani su vodili etruš-
čanske ratove uvek protiv jednog grada ili protiv više
njih; a ni Persijanci ni Kartaginjani nisu protiv sebe
imali neku drugu vrstu »nacije«. Potpuno je pogrešno
govoriti, na uobičajeni način 18 veka, o »Grcima i Rim-
1
Rob ne pripada naciji. Zato se uvrštavanje ne gra-
đana u vojsku jednog grada, koje je bivalo neizbežno u
vremenima nevolje, uvek i osećalo kao pokolebavanje na-
cionalne misli.
2 jednom 2
Već Ilijada odaje taj nagon da se ljudi osećaju u
malome i u najmanjem kao narod.
1 193
PROPAST ZAPADA Gradovi i n a i
11,mirna«. Grčki »narod« u našem smislu jeste jedan
nesporazum; Grci nisu nikada taj pojam uopšte ni
poznavali. Ime Helena, koje se pojavilo oko 650, ne
označava narod, nego skupni pojam antičkih kulturnih
ljudi, sumu nacija 1 , nasuprot varvarstvu; a Rimljani,
pravi gradski narod, nisu mogli svoje carstvo zamišlja-
li drukčije no u obliku bezbroja nacionalnih tačalca,
civitates, u koje su oni pravno stopili sve pranarode
syoje imperije. U trenutku u kome se nacionalno ose-
ćanje ovog oblika gasi, i antičkoj istoriji je kraj.
U najteže zadatke budućeg istoriskog istraživanja
spadaće zadatak da se prati, u istočnim zemljama Sre-
dozemnog Mora, sa generacije na generaciju, kako su
se antičke nacije u antičko kasno doba neopaženo ga-
sile, dok se magisko nacionalno osećanje probijalo sve
moćnije.
Nacija magiskog stila je zajednica vernika, savez
svih koji poznaju pravi put spasenju i koji su pomoću
idžme te vere unutarnje povezani. Jednoj antičkoj na-
ciji čovek pripada posedovanjem građanskog prava, a
jednoj magiskoj sakramentalnim činom: judejskoj ob-
rezanjem, mandejskoj ili hrišćanskoj sasvim određe-
nim načinom krštenja. Ono što je za antički narod
građanin tuđeg grada, to je za magiski narod never-
nik. Nema saobraćaja s njime, nema bračne zajednice,
i ova nacionalna podvojenost ide tako daleko da su
se u Palestini naporedo izobrazili judejsko-aramejski
i hrišćansko-aramejski dijalekat 2 . Dok je faustovska
nacija spojena doduše sa izvesnom vrstom religiozno-
sti, ali ne nužno i sa jednom veroispovešću, dok an-
tička nacija nema uopšte nikakvih isključivih odnosa
prema pojedinim kultovima, magiska nacija naprosto
pada ujedno sa pojmom crkve. Antička nacija vezana
je sa gradom, zapadnjačka unutarnje sa tlom, a arab-
ljanska ne poznaje ni otadžbine ni maternjeg jezika.
Jedini izraz njenog osećanja sveta je pismo, koje sva-
1
Valja zapaziti da ni Platon nii Aristotel, u svojim
političkim spisima, ne mogu da zamisle idealni narod
drukče no u obliku polisa; ali je isto tako prirodno da su
mislioci 18 veka i u »starima« gledali nacije po ukusu
Šeftsberia i Monteskjea; ali mi, mi bismo morali preći
preko toga.
F. N. Fink, Die Sprachstdmme des Erdkreises
(1915) S. 29.
ŠPENGLER Propast Zapada
Jka »nacija« odmah po svom postanku razvija, i to
svoje sopstveno. Ali baš zato je u punom smislu te
reči magisko nacionalno osećanje tako prisno i tako
čvrsto da na nas, faustovske ljude, koji osećamo da tu
nema pojma »domovine«, deluje potpuno zagonetno i
neprijatno. Ovo ćutljivo i sasvim prirodno zajedničar-
stvo (na pr. i danas u Jevreja među njihovim zapad-
njačkim domaćinima-narodima) ušlo je u »klasično«
rimsko pravo (koje su obrađivali Aramejci) kao pojam
jurističke perscme 2 , a ona nema da znači ništa drugo
do onu m^giskirjzajednicu. Jevrejstvo posle egzila bilo
JeJ^iristipka persona pre no što je ijedan čovek otkrio
taj pojam. / no čak ni takvim rasnim razlikama. Uveravaju da Jev-
Pranarodi k^jiJprethode ovom razvitku pretežno
su plemenske zajednice, a među njima, od početka 1
veka pre Hr., južno-arabljanski Minejci, čije ime išče-
zava oko 100 pre Hr., po Haldejci, koji govore ara-
mejski, koji se pojavljuju oko 1000 kao plemenska gru-
pa i koji su vladali babilonskim svetom od 625 do 539,
pa Izraelićani pre egzila1, pa Kirovi Persijanci; taj ob-
lik je toliko snažan u osećanju stanovništva da su sveš-
tenstva, koja su se svuda razvijala počev od Aleksan-
dra, dobijala imena iščezlih ili fiktivnih plemena. U
Jevreja i južnoarabljanskih Sabejaca zovu se leviti, u
Međana i Persijanaca magi (po jednom izumrlom me-
danskom plemenu), u pripadnika novo-babilonske re-
ligije haldejci (po jednoj isto tako raspaloj plemenskoj
grupi). Ali ovde, kao i u svima drugim kulturama, naj-
zad je energija nacionalnog opšteg osećanja potpuno
savladala staru podelu tih pranaroda. Kao što popu-
lus Romanus nesumnjivo sadrži narodne delove vrlo
različitog porekla, kao što je francuska nacija primi-
la u se i saliske Franke kao i romanske i starokeltske
urođenike, tako i magiska nacija ne priznaje više po-
reklo kao odlučnu oznaku. To se probijalo vrlo pola-
gano, pa pleme igra još uvek veliku ulogu i među Jev-
rejima makabejslcog vremena i među naslednicima Mu-
hamedovim; ali u unutarnje sazrelih kulturnih naro-
da ovoga sveta, kao u Jevreja talmudskog vremena,
2
Svakako oko kraja 2 veka po Hr.
1
Slobodna grupa edomitskih plemena, koja su tada
činila prilično ujednačeno stanovništvo (koje je govorilo
hebrejski) skupa sa Moabićanima, Amalekitima, Ismaeli-
tima i dr.
194
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
pleme ne znači više ništa. Ko pripada veri, pripada na-
ciji; bilo bi huljenje, kada bi se priznala i još kakva
druga oznaka. Knez od Adijabene 2 prešao je, u pra-
hrišćansko vreme, sa celim svojim narodom u jevrej-
stvo. Time su bili pripojeni jevrejskoj naciji. Isto to
vredi i za jermensko plemstvo, pa čak i za plemstvo
kavkaskih plemena, koje je tada u velikom broju mo-
ralo postati jevrejsko; a sa druge strane i za arabljan-
ske Beduine sve do krajnjeg Juga, pa i izvan njega,
za afrička plemena sve do jezera Čad. Svedočanstvo
za to su i sada još Falaši, crni Jevreji u Abisiniji. Ose-
ćanje nacionalnog jedinstva očigledno nije poremeće-
reji među sobom mogu na prvi pogled da razlikuju
različite rase i da se u istočnoevropskim getima jasno
razaznaju »plemena« u starozavetnom smislu. Ali to
nije razlika nacije. Među nejevrejskim kavkaskim na-
rodima, po Erkertu 3 , svuda je opšte raširen zapadno-
evropski jetfrejski tip, a po Vajsenbergu 4 , među dugo-
glavim južnoarabljanskim Jevrejima skoro ga i nema.
Glave Sabejaca sa južnoarabljanske plastike nadgrob-
nih ploča pokazuju ljudski soj koji je skoro rimski
ili germanski; iz njega potiču Jevreji koji su pri dobi-
jem misijom bar počev od Hristova rođenja.
Ali ovo stapanje pranaroda, podeljenih po pleme-
nima, u magiske nacije Persijanaca, mandejaca, hriš-
ćana i drugih moralo se vršiti sasvim uopšte i to u
velikim razmerama. Ukazao sam bio već na odlučnu či-
njenicu da Persijanci daleko pre početka našeg raču-
nanja vremena pretstavljaju ciglo jednu religioznu za-
jednicu, a izvesno je da se njihov broj beskrajno um-
nožio prelazima u mazdejsku veru. Tada je bila iščez-
la babilonska religija — pripadnici su joj postali de-
lom- »Jevreji« delom »Persijanci« — ali postoji astral-
na religija, koja je iz nje proizišla, po svojoj unutar-
n j o j suštini nova, a srodna persiskoj i jevrejskoj, ko-
ja nosi ime Haldejaca i čiji pripadnici obrazuju pravu
jednu naciju koja govori aramejski. Iz ovog aramej-
skog stanovništva haldejsko-jevrejske-persiske nacije
proizišli su babilonski Talmud, gnoza i religija Manie-
2
Južno od Van-jezera. Prestonica je Arbela, stara
domovina boginje Ištar.
3
Archiv f. Anthrop, Bd 19.
4
Zeitschrift f. Ethnol. 1919.
195
 ŠPENGLER Propast Zapada
va, kao i, u islamsko vreme, kada je ta nacija prešla
potpuno u arabljansku, sufizam i Šija.
Kada se gleda iz Edese, onda i stanovništvo antič-
kog sveta izgleda kao nacija magiskog stila: »Grci«,
kako ih zovu istočni jezici. To je skupni pojam svih
ljudi koji pripadaju sinkretističkim kultovima i koje
drži u zajednici idžma kasnoantičke religioznosti. Ne
mogu se više videti helenističke gradske nacije, nego
samo još jedna opština vernih, »obožavalaca misteri-
ja«, koji obožavaju jednu vrstu Jahvea ili Alaha pod
imenima: Helios, Jupiter, Mitra, ded<; uVcazog. Grci su
za sav Istok čvrst religiozni pojam, i on potpuno od-
govara tadanjoj stvarnosti. Osećanje za polis gotovo
se ugasilo i magiska nacija ne potrebuje otadžbine niti
jedinstva po poreklu. Već helenizam seleukidskog car-
stvaTTtoji je vrboVao proželi te u Turkestanu i na In-
du, bioJje po svom unutarnjem obliku srodan persi-
J a n s t v u i jevrejstvu posle egzila. Aramejac Porfirije,
Plotinćv učenik, pokušao je kasnije da organizuje sve
te GrkVkao kultsku crkvu po uzoru hrišćanske i per-
siske, a car Julijan ju je izdigao do državne crkve. To
nije bio samo religiozni čin, nego pre svega i nacional-
ni. Kada bi Jevrejin žrtvovao Solu ili Apolonu, posta-
jao bi Grk. Tako prelazi »od hrišćana Grcima« Amoni-
je Sakas (+242), Plotinov učitelj, a verovatno i Orige-
nov; isto tako i Porfirije, koji je kao i rimski jurista
Ulpijan 1 bio Feničanin iz Tira i koji se ranije zvao
Malhus. 2 Pravnici i činovnici uzimaju u takvom slu-
čaju latinska, a filozofi grčka imena. A to je danas
dovoljno pa da sa njima postupa kao sa Grcima i Rim-
ljanima (u smislu antičkih gradskih nacija) istorisko i
religisko istraživanje današnjice, kojim preovlađuju
filološka gledišta. Koliko li je velikih aleksandrinaca
bilo koji su bili Grci samo u magiskom smislu? Da
nisu Plotin i Diofant po rođenju možda Jevreji ili Hal-
dejci?
A isto tako su se i hrišćani osećali od početka kao
nacija magiskog stila, pa su ih i ostali, Grci (»nezna-
bošci«) kao i Jevreji, tako shvatali. Ovi poslednji su
smatrali, sasvim dosledno, njihovo otpadanje od jev-
1
Digesta, 50, 15.
Geffcken, Der Ausgans, des griech.-rom. Heiden-
tums (1920), S. 57.
16
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
rejstva kao veleizdaju, a Grci su smatrali njihovo pro-
diranje u antičke gradove kao osvajanje. Ali i hrišća-
ni su označavali inovernike kao ra edvr}. Kada su se
monofiziti i nestorijanci odvojili od pravoslavnih, po-
stale su sa novim crkvama ujedno i nove nacije. Ne-
storijancima vlada od 1450 Mar-Šamun, koji je ujedno
i vladar i patrijarh naroda, a prema sultanu zauzima
tačno isti položaj koji je nekada imao jevrejski Reš
Galuta u persiskom carstvu. Ne smemo ispustiti iz
vida ovu nacionalnu svest koja je potekla iz sasvim
određenog osećanja sveta i zato postojala kao nešto
što je samo po sebi razumljivo, ako hoćemo da razu-
raemo kasnija gonjenja hrišćana. Magiska država je
neodeljivo spojena sa pojmom pravovernosti. Kalifat,
nacija i crkva čine jedno unutarnje jedinstvo. Adija-
bena je prešla u jevrejstvo kao država; isto tako Os-
roene oko 200 u hrišćanstvo kao »grčka« država, a Jer-
menija u 6 veku iz grčke u monofizitsku crkvu. Time
je svaki put došlo do izražaja da je država identična
sa zajednicom pravo vernih kao sa jurističkom perso-
nom. Hrišćani koji žive u islamskoj državi, nestorijan-
ci u persiskoj, Jevreji u vizantiskoj, ne pripadaju, kao
nevernici, toj državi, pa su zato prepušteni svom sop-
stvenom sudstvu. A ako postanu opasni, svojim brojem
ili misijom, po dalje postojanje identiteta države i
pravoverne crkve, onda je nacionalna dužnost da se
gone. Zato su u persiskom carstvu bili gonjeni prve
pravoslavni (»Grci«), a kasnije nestorijanci. Diokleci-
jan, koji je kao kalifa — dominus et deus — spojio
neznabožačku kultsku crkvu sa imperij om i koji se
osećao sasvim kao osvajač ovih vernih, nije se mogao
izvući od dužnosti da tlači drugu crkvu. Konstantin je
izmenio »istinitu« crkvu, a time ujedno i nacionalnost
vizantiskog carstva. Otsada, polako i sasvim nezapa-
ženo, grčko ime prelazi na hrišćansku naciju, i to na
onu koju je priznao car kao gospodar vernih i koju
je on i zastupao na velikim saborima. Otuda neizves-
nost u istoriskoj slici vizantiskog carstva, koje je oko
290 organizovano kao antička imperija, a ipak je od
početka bilo magiska"nacionalna država, koja je ne-
posredno zatim (od 312) promenila nacionalnost ne
promenivši ime. Prvo se neznaboštvo, pod imenom
Grka, borilo kao nacija protiv hrišćana, pa se zatim
hrišćanstvo kao nacija borilo protiv islama. U odbrani
197
 ŠPENGLER Propast Zapada
protiv ovoga, protiv »arabljanske« nacije, nacionalnost
se formirala sve oštrije, i tako su današnji Grci tvo-
revina magiske kulture, tvorevina koja se razvila naj-
pre pomoću crvke, pa onda pomoću svetog jezika te
crkve, i najzad pomoću imena te crkve. Islam je do-
neo ime arabljansko iz Muhamedove domovine kao
oznaku svog nacionalnog jedinstva. Zabluda je poisto-
vetiti te »Arabljane« sa beduinskim pustinjskim ple-
menima. Ova nacija, sa . svojom strasnom i karakter-
nom dušom, stvorena je kroz consensus nove vere.
OrfaTiiije rasno jedinstvo, kao ni hrišćanska, ni persis-
ke, ni rjevrejska; ni ona se, dakle, nije »iselila«, nego
ijb, nasuprot, održala svoju ogromnu rasprostranjenost
' primanjem,/ u svoj savez najvećeg dela ranomagiskih
nacija. Te nacije prelaze sve skupa u oblik felaških na-
roda krajem prvog tisućleća, i kao takvi živeli su ota-
da hrišćanski narodi Balkanskog Poluostrva pod tur-
skom vladavinom, Parsi u Indiji i Jevreji u Zapadnoj
Evropi.
Nacije faustovskog stila pojavljuju se počev od
Otona Velikog sve jasnije i vrlo brzo rastapaju prana-
rode karolinškog vremena 1 . Već oko 1000 osećaju se
značajniji ljudi svuda kao Nemci, Talijani, Španci ili
Francuzi, dok su se jedva pre šest generacija njihovi
preci osećali u dnu svoje duše kao Franci, Langobar-
di ili Zapadni Goti.
Oblik naroda ove kulture ima, kao gotička arhi-
tektura i kao infinitezimalni račun, naklonost ka bes-
krajnome, i to i u prostornom i u vremenskom smislu.
Nacionalno osećanje obuhvata sa jedne strane geograf-
ski horizont, koji smemo nazvati ogromnim za jedno
tako rano doba i za njegova sredstva, i koji nema par-
njaka ni u jednoj drugoj kulturi. Otadžbinu kao pro-
stranstvo, kao oblast čije je granice pojedinac jedva
sagledavao, a za čiju je odbranu bio ipak gotov i da
pogine — u njenoj simboličkoj dubini i moći ne mo-
1
Uveren sam da su kineske nacije, koje su postale
u. početku Džu-vremena u oblasti srednjeg Hoang-hoa u
velikom broju, bile srodnije po svom unutrašnjem obli-
ku narodima Zapada nego antičke i arabljanske nacije.
Isto to vredi i za egipatske krajinske narode Starog car-
stva, od kojih je svaki imao svoju prestonicu i svoju na-
ročitu religiju, i koji su još u. rimsko doba vodili među-
sobno formalne verske ratove. Međutim, istraživanje nije
na takva pitanja još ni obratilo pažnju.
198
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
gu nikada razumeti ljudi tuđih kultura. Magiska nacil-
ja kao takva nema uopšte zemaljske domovine; antič-
ka je ima samo kao tačku u koju se sabija. U staroj
Kini i Egiptu ne može se ni zamisliti ono što je odis-
ta postojalo već u gotičko doba: da se ljudi u dolini
Eča i u redovničkim zamkovima po Litavskoj osećaju
kao članovi jednog saveza. To je u najoštrijoj suprot-
nosti i prema Rimu i prema Atini, gde su svi članovi
d.emosa u neku ruku stalno bili jedni drugima pred
očima.
Još je jači patos daljine u vremenskom smislu. On
je ispred ideje otadžbine, koja sleduje iz nacionalnog
bića, stavio drugu jednu ideju, koja je uopšte tek
stvorila faustovske nacije, ideju dinastičku. Faustov-
ski narodi su istoriski narodi, zajednice koje se ne
osećaju spojene mestom ili consensus-om, već istori-
jom. A kao simbol i nosilac opšte sudbine pojavljuje
se nadaleko vidljiv vladarski dom. Za egipatske i ki-
neske ljude dinastija je bila simbol sasvim drugog
značenja. Ovde ona znači vreme, ukoliko je ona nešto
što hoće i što dela. Šta se bilo, a šta se hoće da bude
— to se sagledalo u biću jednog jedinog roda. Ovaj
smisao ljudi su osećali tako duboko da nedostojnost
jednog regenta nije mogla da pokoleba dinastičko ose-
ćanje; u pitanju je bila ideja, a ne ličnost. Pa se radi
ideje dešavalo da su hiljade išle ubeđeno u srmt zbog
kakve rodoslovne raspre. Za antičko oko antička isto-
rija je bila lanac slučajeva koji je vodio od trenutka
do trenutka; magiska istorija je bila za svoje ljude
progresivno ostvarivanje božjeg svetskog plana, koji
se izvršavao na narodima i pomoću njih između stva-
ranja i propasti; faustovska istorija je za naš pogled
jedno jedino veliko htenje sa svesnom logikom, a u
izvršavanju toga htenja vladari vode i zastupaju svoje
nacije. To je rasna crta. Ona se ne može ni na čem
dalje zasnivati. Tako se osećalo i. zato se razvila ver-
nost lena u gotici iz vernosti pratnje u vremenima
seobe, lojalnost baroka i nacionalno osećanje 19 veka
koje je bilo samo prividno antidinastiČko. Ne treba
se varati o dubini i o rangu ovoga osećanja pri pogle-
du na beskrajni niz verolomstava vazala i naroda i na
večni prizor dvorjanskog puzanja i prostačke pokor-
nosti. Svi veliki simboli su duševni i mogu se shvatiti
samo u svom najvišem obliku. Privatni život pape ne-
ŠPENGLER Propast Zapada
ma nikakve veze sa idejom papstva. Baš otpadanje
Henriha Lava u vremenu obrazovanja nacija svedoči
koliko je snažno osećao jedan značajan vladar da se
sudbina »njegovog« naroda otelovljuje u njemu. On je
tu sudbinu zastupao pred istorijom i bio je dužan da
joj, prema okolnostima, žrtvuje i svoju čast.
Sve nacije Zapada su dinastičkog porekla. Još u
romanskom i ranogotičkom građevinarstvu probija du-
ša karolinških pranaroda. Nema francuske i nemačke
gotike, nego postoji saliskofranačka i rajnskofranačka,
švapska, pa i zapadnogotička — koja spaja južnu Fran-
cusku sa severnom Španijom — langobardska i sak-
sonska romantika. Ali se iznad svega već širi manjina
rasnih ljudi, koji osećaju svoju pripadnost naciji u
smislu velikog istoriskog poslanstva. Od njih proizlaze
krstaški pohodi u kojima odista postoji nemačko i
francusko viteštvo. Odlika je faustovskih naroda što
su svesni pravca svoje istorije. A taj pravac je skop-
čan sa nizom pokolenja. Rasni ideal je u punoj meri
genealoške prirode (u tom pogledu je darvinizam sa
svojim učenjem o nasleđu i poreklu skoro karikatura
gotičke heraldike). Svet kao istorija, u čijoj slici živi
svaki pojedinac, ne sadrži samo rodoslov pojedine po-
rodice, na čelu vladarske, nego i rodoslov naroda kao
osnovnog oblika sveg zbivanja. Mora se dobro zagle-
dati pa da se primeti kako je faustovsko-genealoški
princip, sa prevashodno istoriskim pojmovima o jed-
norodnosti i o čistoj krvi, tuđ Egipćanima i Kinezima,
kao i rimskom plemstvu i vizantiskom carstvu. Nasu-
prot tome, ni naše seljaštvo ni gradski patricijat ne
mogu se zamisliti bez te ideje. Učenjački pojam o na-
rodu, pojam koji sam ranije raščlanio, potiče u suštini
iz genealoškog osećanja gotičkog vremena. Misao o ro-
doslovu naroda imala je kao posledicu ponos Talijana
što su naslednici Rima, pozivanje Ncmaca na svoje
germanske pretke: a to je sasvim nešto drugo nego
antička vera u bezvremeno poreklo junaka i bogova.
Ta je misao najzad, kada se počev od 1789 dinastič-
kom principu pridružio i maternji jezik, stvorila od
prvobitne čiste naučne fantazije o indogermanskom
pranarodu — duboko proosećanu genealogiju »ariske
rase«, pri čemu je reč »rasa« skoro postala oznakom
za sudbinu. "<V"S
200
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
Ali, nisu »rase« Zapada tvorci velikih nacija, nego
su te rase posledica tih nacija. Sve te nacije skupa ni-
su još ni postojale u karolinško doba. U Nemačkoj kao
i u Engleskoj, Francuskoj i Španiji, u raznom pravcu
delovao je u smislu odgajivanja rase staleški ideal
plemstva, i on je u prostranom opsegu sproveo ono
što se danas u okviru pojedinih nacija oseća i doživ-
ljava kao rasa. Na tom počivaju, kako je već spome-
nuto, istoriski, i zato antici sasvim tuđi, pojmovi o čis-
toj krvi i o jednorodnosti. Državni sistem baroka pri-
mio je čisto genealošku strukturu, a većina velikih kri-
za primila je oblik ratova oko nasleđa zato što krv
vladajućeg roda otelovljuje sudbinu, biće celokupne
nacije. Još se Napoleonova katastrofa, koja je svetu
dala za čitavo stoleće političku podelu, izvršila u tom
obliku, što se jedan pustolov osmelio da svojom krv-
lju potisne krv starih dinastija i što je ovaj napad na
simbol dao istorisku osveštanost otporu protiv njega.
Jer su svi ti narodi bili. posledica dinastičkih sudbina.
Posledica ženidbe grofa Henriha od Burgundije jeste
ta što postoji portugalski narod, a s njime i portugalska
država Brazilija. Posledica pobune protiv Habzburškog
doma jeste ta što postoje Švajcarci i Holanđani. Po-
sledica jalovosti Lotara II jeste ta što postoji Lotrin-
gija kao ime zemlje, ali ne i kao narod.
Carska ideja stopila je izvestan broj pranaroda ka-
rolinškog doba u nemačku naciju. Nemačka i carstvo
su nedeljivi pojmovi. Propast Štaufenovaca značila je
zamenu velike dinastije šakom malih i najmanjih; ta
propast je još pre početka baroka unutarnje slomila
nemačku naciju gotičkog stila baš onda kada je u vo-
dećim gradovima — Parizu, Madridu, Londonu, Beču,
— nacionalna svest bila uzdignuta do jednog duhov-
ni jeg stupnja. Poslednja posledica pada Hoenštaufe-
novaca bila je ta što tridesetogodišnji rat nije sasvim
uništio cvet Nemačke, nego je, naprotiv, time što je
uopšte bio moguć u tom bezuspešnom obliku, samo po-
tvrdio i otkrio propast koja je već odavno bila zapeča-
ćena. Nema možda jačeg dokaza no što je ovaj da su
faustovske nacije dinamička jedinstva. Ali su Salijevci
i Štaufenovci takođe, bar po ideji, stvorili iz Romana,
Langobarda i Normana talijansku naciju, koja se tek
preko carstva mogla vezati za rimsko doba. Ideal Una
Iialia, za koji je Dante žrtvovao mir svoga života, ipak
ŠPENGLER Propast Zapada
je čisto dinastička tvorevina velikih nemačkih careva,
sve iako je tu tuđa sila izazvala otpor građanstva, koji
je rascepio oba prastaleža, pa plemstvo odvukao na
carsku, a crkvu na gradsku stranu; sve iako je u toj
borbi gibelina i gvelfa plemstvo zarana izgubilo svoj
značaj a papstvo se izdiglo do političke premoći po-
moću antidinastičkih gradova; sve iako je konačno pre-.
ostao dar-mar sićušnih grabežljivih država, čija »rene-
sansna politika« istupa protiv orlovskog svetsko-politič-
kog duha carske gotike istim neprijateljstvom kakvnn
je nekada Milano istupio protiv Barbarosine volje. Re-
nesans je sa istoriskim vidikom gradskog patricijata
odveo naciju koliko god je mogao dalje od ispunjenja
onog ideala i unizio zemlju, tokom celog baroka, do
objekta politike tuđih domova vladarskih. Tek je ro-
mantika, počev od 1800, nanovo razbudila gotičko ose-
ćanje i dala mu snagu političke moći.
Francuski nar.od su iz Franaka i Zapadnih Gota
stopili u jedinstvo njegovi kraljevi. Taj narod je 1214
kod Buvina prvi put naučio da se oseća kao celina;
a još je većeg značaja tvorevina Habzburškog doma,
koji je stvorio austrijsku naciju iz jednog stanovništva
nepovezanog ni jezikom ni narodnošću ni predanjem,
naciju koja je položila svoje ispite — i prve i posled-
nje — u odbrani-Marije Terezije i u borbi protiv Na-
poleona. Politička istorija baroknog vremena je u suš-
tini istorija burbonskog i Habzburškog doma. Dolazak
Vetinaca namesto Velfa jeste razlog zbog koga se »Sak-
sonska« oko 800 nalazi na Vezeru, a danas na Sali. Di-
nastički događaji, a konačno i Napoleonovo mešanje,
prouzrokovali su to da je polovina Bavarske uzela
učešća u istoriji Austrije i da se bavarska država sa-
stoji većim delom od Franaka i Švaba.
Najkasnija nacija Zapada jeste pruska, tvorevina
Hoencolerna, kao što su i Rimljani bili poslednja tvo-
revina antičkog polis-osećanja, a Arabljani poslednja
tvorevina religioznog consensus-a. Mlada nacija se le-
gitimisala kod Ferbelina, a kod Rosbaha ona je pobe-
dila za Nemačku. Gete je bio onaj koji je; svojim ne-
pogrešnim okom za istoriske epohe, označio tada po-
stalu Minu od Barnhelma kao prvo nemačko pesriičko
delo sa specifično nacionalnom sadržinom. Još jedno
duboko svedočanstvo za dinastičku određenost zapad-
njačkih nacija jeste u tome što je sada Nemačka od-
202
. PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
jednom ponovo našla svoj pesnički jezik. Slomom štau-
fenovskog carstva okončala se i nemačka književnost
gotičkog stila. Ono što se ovde onde još pojavljuje u
sledećim stolećima, inače velikome vremenu svih za-
padnih književnosti, ne zaslužuje ime književnosti. Po-
bedom Fridriha Velikog počinje novo pesništvo: od
Lesinga do Hebla, to znači od Rosbaha do Sedana. Po-
kušavali su tada da vaspostave izgubljenu vezu. sves-
nim skopčavanjem prvo za Francuze, pa onda za Šek-
spira, za narodnu pesmu i, najzad, preko romantičara,
za poeziju viteškog doba; to je, ako ništa drugo, izaz-
valo bar jedinstvenu pojavu jedne istorije umetnosti,
koja se sva sastoji od genijalnih početaka koji stvar-
no nikada nisu dostigli svoj cilj.
Krajem osamnaestog veka vrši se onaj čudni du-
hovni obrt kojim se nacionalna svest hoće da oslobo-
di dinastičkog principa. To je prividno bio već ranije
slučaj u Engleskoj; poneko će pomisliti na Magna
Charta iz 1215; drugi će opet uvideti da je baš to pri-
znanje nacije od strane njenih pretstavnika dalo di-
nastičkom osećanju jedno neprisiljeno produbljivanje
i profin javan je, od koga su narodi kontinenta ostali
sasvim udaljeni. Što. je moderni Englez najkonzerva-
tivniji čovek na svetu, iako ne izgleda da je, i što je,
usled toga, njegova politika toliko mnogo nužnog po-
svršavala ćutke i pomoću nacionalnog takta, a ne lar-
madžiski, te je dosad, zbog svega toga, bila i najuspeš-
n i j a — to sve počiva na ranoj emancipaciji dinastičkog
osećanja od izraza monarhičke moći.
Tome nasuprot, francuska revolucija znači u tome
pravcu samo jedan uspeh racionalizma. Ona je više i
pre oslobodila pojam nacije, a ne naciju. Zapadnjač-
kim narodima je dinastičnost ušla u krv; zato je ona
muka za duh. Jer jedna dinastija reprezentuje istoriju,
ona je inkarnirana istorija zemlje, a duh je bezvremen
i neistoriski. Sve ideje revolucije su »večne« i »istini-
te«. Opšta ljudska prava, sloboda i jednakost, jesu
apstrakcije i literatura, a ne činjenice. Možemo sve to
nazvati i republikanskim; izvesno je da je opet jedna
manjina u ime svih pokušala da uvede nov ideal u svet
činjenica. Ona je postala sila i moć, ali na račun idea-
la. Ona je ustvari samo nadomestila osećanu privrže-
nost ubeđenim patriotizmom 19 veka, jednim samo u
našoj kulturi mogućim nacionalizmom, koji je čak i
 ŠPENGLER Propast Zapada
danas još, baš u samoj Francuskoj, nesvesno dinasti-
čan: pojmom otadžbine kao dinastičkog jedinstva, koji
se ispoljio prvo u španskom i pruskom ustanku protiv
Napoleona, a zatim u nemačkim i talijanskim dinas-
tičkim borbama za ujedinjenje, što se genealoškom
idealu sada istavlja nasuprot isto tako specifično za-
padnjački ideal maternjeg jezika — to počiva na sup-
rotnosti rase i jezika, krvi i duha. U obe poslednje
zemlje bilo je sanjalica koji su verovali da mogu za-
meniti ujediniteljsku snagu carske i kraljevske ideje
spojem republike i poezije. To je bio povratak (od is-
torije) prirodi. Ratovi oko nasleđa smenjeni su rato-
vima jezičkim, u kojima jedna nacija pokušava da na-
metne fragmentima druge' nacije svoj jezik i sa njime
svoju nacionalnost. Ali svako će uvideti da i najracio-
nalističkiji pojam nacije kao jezičkog jedinstva može
doduše apstrahovati od dinastičkog osećanja, ali ga ne
može ukinuti, isto onako kao što jedan helenistički
Grk ne može unutarnje savladati svest o polisu, niti je-
dan moderan Jevrejin nacionalnu idzmu. »Maternji
jezik« je već produkat dinastičke istorije. Bez Kape-
tovaca ne bi bilo francuskog jezika, nego bi postojao
romansko-franački na severu i provansalski na jugu.
Talijanski književni jezik zasluga je nemačkih careva,
pre svih Fridriha II. Moderne nacije su najpre stanov-
ništva starih dinastičkih oblasti. Pa ipak je drugi po-
jam o naciji kap o jedinstvu književnog jezika uništio
u toku devetnaestog veka austrisku naciju, a možda
stvorio amerikansku. Otada u svima zemljama postoje
dve stranke koje zastupaju naciju u dva suprotna smi-
sla: kao dinastičko-istorisko jedinstvo i kao duhovno
jedinstvo, stranka rase i stranka jezika; ali ova ra-
zmatranja već prelaze u probleme politike (glava IV).
19
U zemlji bez gradova najpre je plemstvo zastupa-
lo naciju u višem smislu. Seljaštvo, bezistorisko i
»večno«, bilo je narod pre početka kulture; ono ostaje
u vrlo bitnim crtama pranarod i preživljuje oblik na-
cije. »Nacija« je, kao i svi veliki simboli kulture, unu-
tarnji posed malog broja ljudi. Čovek se za to oseća-
nje rađa, kao i" za umetnost i za filozofiju. I tu ima
204
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
nečega što odgovara razlikovanju tvorca, poznavaoca
i laika, i to i u antičkom polis-u i u jevrejskom consen-
sus-u i u narodu Zapada. Kada se jedna nacija odu-
ševljeno diže da se bori za slobodu i čast, to se uvek
diže jedna manjina koja, u pravom pravcatom smislu
te reči 1 , »oduševljava« gomilu. Nije saino fraza kad se
kaže: »Narod se budi«. Budno biće celine tek sada se
pojavljuje. Svi ti pojedinci, koji su još do juče šetali
po svetu sa »mi«-osećanjem koje se protezalo samo na
porodicu, poziv i, možda, na domovinsko mesto — da-
nas su odjednom najpre muževi »svog naroda«. Njiho-
vo mišljenje i osećanje, njihovo »ja« i »ti« iz dubina
su se preobrazili: postali su istoriski. Tada i bezisto-
riski seljak postaje članom nacije, i za njega se rađa
vreme u kome i on doživljuje istoriju a ne pušta da
ga ona samo mimohodi.
U svetskim gradovima, pored one manjine koja
ima istoriju i u sebi doživljuje istoriju, koja oseća da
je zastupnik i koja hoće da vodi, nastaje i druga jedna
manjina: bezvremenski, bezistoriski, literarni ljudi,
ljudi razloga i posledica, a ne sudbine, ljudi koji su
unutarnje otuđeni od krvi i bića, sasvim mislena bud-
na bića, i koji ne mogu više da pronađu nikakve »ra-
zumne« sadržirie za pojam nacije. Oni joj stvarno više
i ne pripadaju, jer su kulturni narodi oblici kojima
struji biće, a kosmopolitizam je čisto svesno spajanje
»inteligencija«. U njemu ima mržnje prema sudbini,
a najpre prema istoriji kao izrazu sudbine. Sve nacio-
nalno je toliko rasno da ne može da nađe jezik za se
i neokretno je i bezpomoćno, i to na koban način, za
sve ono što mišljenje zahteva. Kosmopolitizam je lite-
ratura, i to i ostaje; vrlo je jak u razlozima, a vrlo je
slab u odbrani svojih razloga, ne u odbrani novim
razlozima no u odbrani krvlju.
Ali se baš zato i ova, duhovno daleko premoć-
nija, manjina bori duhovnim oružjem, a ona to i
može, zato što su svetski gradovi čist duh, iskorenje-
ni su, i već su sami po sebi jedan opšti civilizovani
posed. Rođeni svetski građani i sanjalice o svetskom
miru i o izmirenju naroda — oni u Kini iz vremena
1
»U pravom pravoatom smislu reči« zato što nernač-
ki izraz »begeistert« ima u sebi smisao »daje duh, produ-
hovljava«. Tome odgovara naše »oduševljava« — tj. »daje
dušu« (Pr. pr.).
 ŠPENGLER Propast Zapada
»borećih se država«, oni u budističkoj Indiji, oni u he-
lenizmu i ovi današnji — jesu duhovni vodi felaštva.
Panem et eircenses, to je samo druga formula za paci-
fizam. Uvek je postojao antinacionalni elemenat u is-
toriji svih kultura, znali mi to ili ne znali. Mišljenje
koje je jedino na sebe samo podešeno — uvek je bilo
tuđe životu, pa dakle i neprijatelj istoriji, neratničko,
bez rase. Potsetimo se na humanizam i. klasicizam, na
atinske sofiste, na Budu i L&ocea, a da i ne govorimo
o strasnom preziranju sveg nacionalnog častoljublja u
velikih branilaca svešteničkih i filozofskih gledišta na
svet i život. Ma koliko ti slučajevi bili različiti, oni su
svi jednaki po tome što se u njima svetsko osećanje
rasnoga savlađuje jednom osobenom logičkom naklo-
nošću. To rasno osećanje jeste politički pa dakle i na-
cionalni smisao za činjenice (right or wrong, my
countrjl), odluka da se bude subjekt a ne objekt is-
toriskog razvitka, jer nešto treće i ne postoji, ukrat-
ko: volja za moć. A onu osobenu logičku naklonost vo-
de ljudi bez prvobitnih nagona, ali utoliko više zaluđe-
ni u logiku, ljudi koji su »kod kuće« u jednom svetu
istina, ideala i utopija, knjiški moljci koji vemju da
mogu zarneniti stvarnost logikom, moć činjenica
apstraktnom pravičnošću, sudbinu razumom. Ona se
počinje sa ljudima večnog straha koji se povlače is-
pred stvarnosti u manastire, mislilačke sobe i duhov-
ne zajednice, i koji izjavljuju da je istorija bez važ-
nosti; a završava se, u svakoj kulturi, sa apostolima
svetskog mira. Svaki narod proizvodi ovakve otpatke,
• ocenjene tako sa istoriskog stajališta. Već i glave čine
zasebnu fiziognomičku grupu. Oni zauzimaju visok
rang u »istoriji duha« — dug je- niz njihovih slavnih
imena —• ali sa gledišta prave istorije oni su niže
vrednosti.
Sudbina nacije usled događaja njenog sveta zavi-
si od toga ukoliko će rasa uspeti da pojavu kosmopo-
litizma Istoriski učini neefikasnom. Možda se još i da-
nas može pokazati kako je u kineskom svetu država
Cin-carstvo, oko 250 pre Hr., izborilo konačnu pobedu
zato što se jedino narod tog carstva održao slobodan
od svih taoističkih raspoloženja. Svakako je rimski
narod pobedio ostatak antike zato što je umeo da- is-
ključi iz svoje politike felaške instinkte helenizma.
206
PROPAST ZAPADA Gradovi i narodi
Nacija je ljudstvo svedeno na živi oblik. Praktič-
ni rezultat teorija koje'popravljaju svet po pravilu je
bezoblična, te zato i bezistoriska masa. Svi popravlja-
či sveta i svetski građani zastupaju felaške ideale, znali
oni to ili ne znali. Njihov uspeh znači ostavku nacije
u okviru istorije, ne na korist svetskog mira već na
korist drugih. Svetski mir je uvek jednostrana odluka.
Pax romana ima za kasnije vojničke careve i' german-
ske vojničke kraljeve samo jedno praktično značenje:
da se od bezobličnog stanovništva stotina miliona na-
čini objekt volje za moć, i to za male ratničke rojeve.
Ovaj mir stao je mirne skupih žrtava, prema kojima
žrtve bitke kod Kane iščezavaju. Babilonski, indiski,
egipatski, kineski svet prelazili su iz jednih osvajačkih
ruku u druge i plaćali te borbe svojom sopstvenom
krvlju. To je bio njihov — mir! Kada su Mongoli 1401
osvojili Mesopotamiju, naslagali su pobedni spomenik
od 100.000 lubanja bagdadskog stanovništva koje se ni-
je branilo. Svakako gašenjem nacija felaški svet se du-
hovno uzvisuje nad istorijom, konačno je »civilozavan«,
»večit« je. On se u carstvu činjenica vraća u prirodno
stanje, koje se koleba gore dole između dugog trplje-
nja i prolaznih besova, a da se baš ništa ne izmeni
prolivanjem krvi — koje se nikakvim svetskim mirom
ne smanjuje. Nekada su prolivali krv za sebe, a sada
za druge, i, dovoljno često, samo na uveseljenje i zaba-
vu tih drugih: to je sva razlika. Vođ čvrste ruke, koji
sakupi deset hiljada pustolova, može upravljati i čini-
ti što hoće. Pretpostavimo da ceo svet postane jedna
jedina imperija — pa time bi poprište za junačka de-
la takvih osvajača samo postalo najveće što ga može-
mo zamisliti.
»Lever doodt als Sklaav« 1 — stara je seljačka fri-
ziska poslovici. A obrnuta — ona je izborno geslo
svake kasne civilizacije; i svaka takva civilizacija mora
iskusiti koliko to staje.
»Pre mrtav no rob«. (Pr. pr.)
 GLAVA TREĆA

PROBLEMI ARABLJANSKE KULTURE

PRVI DEO

ISTORISKE PSEUDOMORFOZE

U stenovitom sloju zatvoreni su kristali nekog mi-

nerala. Nastaju rascepi i pukotine; voda prokapljuje i
postepeno ispira kristale, tako da preostaje samo nji-
hov šuplji oblik. Kasnije nastaju vulkanički događaji
od kojih popucaju brda; užarene mase poniru, hlade
se i koče, i takođe se iskristalisavaju. Ali one nisu slo-
bodne i ne mogu to da učine u svom sopstvenom
obliku; moraju da ispune oblike koji već postoje, i ta-
ko nastaju falsifikovani oblici, kristali čiji unutarnji
sklop protivreči spoljašnjoj građi, vrsta kamena lcoja
se pojavljuje na način tuđe vrste. To mineralozi zovu
pseudomorfozom.
Istoriskim pseudomorfozama nazivam slučajeve u
kojima tuđa stara kultura tako silno pritiskuje tle da
mlada kultura, domaća na tom tlu, ne može da dođe
do daha, i ne samo što ne dospeva da obrazuje čiste,
sopstvene izražajne oblike, nego čak ne dospeva ni da
razvije svoju samosvest. Sve ono što se diže iz dubina
rane duševnosti izliva se u šuplje oblike tuđeg života;
mlada osećanja umrtve se u staračkim delima, i na-
mesto da se isprse u sopstvenoj stvaralačkoj snazi —
samo džinovski raste mržnja na daleku silu.
To je slučaj sa arabljanskom kulturom. Njena
predistorija leži sva u području prastare babilonske
civilizacije, koja je bila već dva tisućleća plen osvajača
koji su se izmenjivali. Njeno »merovinško doba« ozna-

209
 ŠPENGLER Propusi Zapadu
čeno je diktaturom sićušne persiske plemenske grupe 1 ,
pranaroda kao što behu i Istočni Goti, grupe čija dve-
stogodišnja, skoro neosporavana vladavina pretpostav-
lja beskrajni zamor tog felaškog sveta. Ali počev od 300
pre Hr. veliko jedno buđenje dešava se u mladim naro-
dima toga sveta koji govori aramejski od Sinaja pa sve
do Zagra 2 . Nov odnos čoveka prema Bogu, potpuno
novo osećanje sveta prožima, kao u vreme trojanskog
rata i saksonskih careva, sve religije koje postoje, pa
nosile one ime Ahura Mazde ili Baala ili Jahvea; oda-
svuda se sve tiska i stremi jednom novom stvaranju,
ali baš u tom trenutku, i to na takav način da unu^
tarnja veza nije sasvim nemoguća (jer je moć persi-
janstva počivala na duševnim pretpostavkama koje su
baš tada iščezle), pojaviše se Makedonci, koji su, gle-
dani iz Babilona, bili jedan nov roj pustolova kao i
svi raniji, i raširiše tanak sloj civilizacije preko svih
zemalja do Indije i Turkestana. Carstva Diadoha mog-
la su doduše i neopazimice postati državama predarab-
Ijanskog duha; carstvo Seleukida, koje se upravo po-
klapalo sa aramejskom jezičkom oblašću, već je i po-
stalo takvom državom oko 200. Ali je ono tada, počev
od bitke kod Pidne, u svom zapadnom delu postepeno
ulazilo u .antičku imperiju, te tako bilo podvrgnuto
moćnom uticaju jednog duha čije je težište ležalo vrlo
daleko. Tu se priprema pseudomorfoza.
Geografski i istoriski, magiska kultura je najcen-
tralnija u grupi visokih kultura, jedina koja se prostor-
no i vremenski dodiruje skoro sa svima. Zato izgradnja
celokupne istorije u našoj slici sveta zavisi u potpuno-
sti od toga hoćemo li poznati njen unutarnji oblik, ko-
ji je falsifikovan spoljašnjim; ali baš taj unutarnji ob-
lik nije dosad bio upoznat zbog filoloških i teoloških
predrasuda, a još više usled rascepkanosti moderne
stručne nauke. Zapadnjačko istraživanje već se poodav-
no raspalo u izvestan broj stručnih oblasti, ne samo
po materiji i po metodu, nego i po mišljenju, pa je to
besmisleno ograničavanje sprečilo da se velika pitanja
1 jednu struku sa ispitivanjem Staroga zaveta, pa je za-
Činila je manje od stotog dela celokupnog stanov-
ništva u carstvu.
2
Valja primetiti da maternje tle babilonske kul-
ture, stani Sinear, nema nikakva značaja po događaje koji
nastupaju. Za arabljansku kulturu dolazi u obzir samo -
oblast severno, a ne južno, od Babilona.
.210
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture
uopšte i vide. Ako igde, a ono ovde, »struka« je posla-
la zlom kobi za probleme arabljanskog sveta. Čisti is-
toričari držali su se interesne oblasti klasične filolo-
gije, ali se njihov vidik završavao na antičkoj jezičkoj
granici na Istoku. Zato i nisu primetili duboko jedin-
stvo razvića sa ove i sa one strane te granice, koja du-
ševno nije ni postojala. Rezultat je bio perspektiva sta-
ri-srednji-novi vek, koja je bila ograničena i održavana
grčko-latinskom jezičkom upotrebom. Aksum, Saba,
pa i carstvo Sasanida, nisu bili dostupni za poznavao-
ca starih jezika koji se držao »tekstova«, pa onda kao
da nisu ni postojali istoriski. Istraživači literature, ta-
kođe filolozi, pomešali su duh jezika sa duhom dela.
Ono što je u aramejskoj oblasti bilo napisano, ili sa-
mo sačuvano, na grčkom — bilo je pripojeno »kasno-
grčkoj« literaturi, pa je onda postavljena i naročita
jedna perioda za tu literaturu. Tekstovi na drugim je-
zicima nisu spadali u njihovu struku, pa su zato veš-
tački skupljani uz druge istorije literatura. A baš je
tu bio najbolji primer: da se nijedna istorija literature
na svetu ne poklapa sa jezikom 1 . Tu je postojala jed-
na zatvorena grupa magiskih nacionalnih literatura je-
dinstvenog duha, ali na više jezika, pa među njima i
na latinskome. Jer nacija magiskog stila nema mater-
njeg jezika. Postoji talmudska, manihejska, nestori-
janska, islamska, pa' čak i novo-pitagorejska nacional-
na literatura, ali ne postoji helenska ili jevrejska,
Istraživanje religije razložilo je oblast u pojedi-
načne struke po zapadno-evropskim veroispovestima, a
i za hrišćansku teologiju bila je merodayna »filološka
granica« na Istoku, pa je to još i danas. Persijanstvo
je palo šaka iranskoj filologiji. Zato što Avesta-teksto-
vi nisu na arijskom dijalektu napisani, ali su se širili
na njemu, ovaj ogromni problem smatrali su indolozi
kao sporedni zadatak, pa je on usled toga iščezao pot-
puno sa vidika hrišćanske teologije. Najzad, nije se ob-
razovala nikakva dalja posebna struka za istoriju tal-
mudskog jevrejstva, pošto hebrejska filologija čini
to ta istorija potpuno zaboravljena u svima velikim is-
1
To je važno i za literature Zapada: nemačka je
napisana delimično na latinskom, a engleska delimično na
francuskom.
211
ŠPENGLER Propast Zapada
torijama religija koje ja poznajem, a koje su uzimale
u obzir i svaku primitivnu crnačku religiju (zato što
postoji etnologija kao struka) i svaku indisku sektu.
To je učenjačka priprema za najveći zadatak koji se
postavlja današnjem istoriskom istraživanju.
2 imali bismo neku vrstu sufizma. Što se u arabljans-
Rimski svet carskog doba kao da je slutio svoj
položaj. Kasni pisci puni su tužbi na opadanje stanov-
ništva i na duhovnu pustoš Afrike, španije, Galije, a
najpre onih antičkih oblasti koje su dale poreklo*tom
svetu: Italije i Grčke. Od tog očajničkog utvrđivanja
stanja izuzimaju se redovno one provincije koje pripa-
daju magiskome svetu. Naročito je Sirija gusto nase-
ljena i sjajno se rascvetava, kao i parćanska Mesopota-
mija, i po krvi i po duši. Svak oseća premoć mladoga
Istoka, te se ona morala najzad i politički izraziti. Re-
volucionarni ratovi između Marija i Sule, Cezara i
Pompeja, Antonija i Oktavijana, kada se sa tog glediš-
ta posmatraju, jesu samo jedna površinska istorija,
vidljiva na prednjem planu iza koga se sve jasnije po-
javljuje pokušavanje oslobođenja toga Istoka od Za-
pada koji postaje bezistoriski, oslobođenja jednog
probuđenog sveta od jednog felaškog. Pomeranje pre-
stonice u Bizant bilo je jedan veliki simbol. Diokleci-
jan beše izabrao Nikomediju, Cezar je pomišljao na
Aleksandriju ili Uion; Antiohija bi u svakom slučaju
bila pravilnije izabrana. Ali taj čin se izvršio za puna
tri veka prekasno: ta tri veka bila su odlučna po ma-
gisko rano doba.
Pseudomorfoza počinje Akcijem — tu bi morao
bezuslovno pobediti Antonije. Nije to bila odlučna bit-
ka između rimljanstva i helenizma; ta se odigrala kod
Kane i Zame, n j u je odlučio Hanibal, koji je imao tra-
gični udes da se ustvari ne bori za svoju zemlju, već
za helenstvo. Kod Akcija je stajala nerođena arabljan-
ska kultura protiv staračke antičke civilizacije. Radilo
se tu o apoliniskom ili magiskom duhu, o bogovima
ili Bogu, o principa tu, ili kalifatu. Antonijeva pobeda
oslobodila bi bila magisku dušu; njegov poraz odveo
je ukočeno carsko doba na tle te duše. Ishod bi se mo-
gao uporediti sa posledicama bitke kod Tura i Poat-
212
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kultni <•
jea 732, da su nešto tamo pobedili Arabljani, te nači-
nili od »Frankistana« jedan kalifat na severo-istoku.
Arabljanski jezik', religija, društvo, odomaćili bi se u
vladajućem sloju, džinovski gradovi kao Granada i Kaj-
ruan postali bi na Rajni i Loari, gotičko osećanje bilo
bi naterano da se izražava u davno umrtvljenim ob-
licima mošeje i arabeske, namesto nemačke mistike
kom svetu odista desilo nešto što ovome odgovara, to
je bilo posledica toga što sirsko-persisko stanovništvo
nije rodilo jednog Karla Martela koji bi se sa Mitri-
datom, Bratom i Kasijem ili Antonijem, pa i bez njih,
borio protiv Rima.
Druga pseudomorfoza danas je pred našim očima:
petrovska Rusija. Ruska junačka skaska iz bilinskih
pesama dostiže vrhunac u kijevskom ciklusu skaski o
knezu Vladimiru (oko 1000) i o njegovom »okruglom
stolu«, i o narodnom junaku liji Muromcu 1 . Čitava ne-
izmerna razlika između ruske i faustovske duše već
leži između ovih pesama i »istovremenih« skaski o
Arturu, o Ermanarihu, o Nibelunzima iz vremena seo-
ba u obliku pesama o Hildebrandu i Valtaru. Rusko
merovinško doba počinje sa padom tatarske vladavine
pod Ivanom III (1480 i vodi, preko poslednjih Rurika
i prvih Romanova, do Petra Velikog (1689—1725). Ono
tačno odgovara Hlodvigovom vremenu (481—511) do
bitke kod Testria (687), kojom su Karolinzi stvarno
dobili vladavinu. Savetujem svakome da čita franačku
istoriju Gregora od Tura (do 591) uporedo sa odgova-
rajućim otsecima u starinskog Karamzina, a najpre o
Ivanu Groznom, Borisu Godunovu i Šujskom. Ne mo-
že biti veće sličnosti. Posle ovog moskovskog vremena
velikih boljarskih rodova i patrijaraha, u kome se stal-
no borila staroruska stranka protiv prijatelja zapadne
kulture, sleduje sa osnivanjem Petrograda (1703) pseu-
domorfoza, koja je primitivnu rusku dušu podvrgla
prvo pod strane oblike visokog baroka, pa onda pro-
svećenja i 19 veka. Petar Veliki postao je zla kob ono-
ga što možemo nazvati »rusistvo«. Setimo se njegovog
»savremenika« Karla Velikog, koji je planski i svom
svojom energijom sproveo ono što je Karlo Martel baš
1
Wollner, Untersuchungen iiber die Volksepik der
Grossrussen, 1879.
23
 ŠPENGLER Propast Zapada
bio sprečio svojom pobedom: vladavinu mavarsko-vi-
zantiskog duha. Postojala je mogućnost da se ruski
svet obradi ili po načinu Karolinga ili po načinu Se-
leukida, naime po staroruski ili »po zapadnjački«, i
Romanovi su se odlučili za ovo drugo. Seleukidi su
hteli da vide oko sebe Helene, a ne Aramejce.
Primitivni moskovski c a r i z a m j e jedini oblik koji
je još i danas pogodan za ono što je rusko, ali je on
u Petrogradu bio lažno preinačen u dinastički oblik
Zapadne Evrope. Potez za svetim Jugom, za Carigra-
dom i Jerusalimom, potez koji je duboko ležao u svim
pravovernim dušama, bio je preobražen u svetsku di-
plomati ju sa pogledom uperenim na Zapad. Posle po-
žara Moskve, veličanstveno simboličkog čina pranaro-
da, čina iz koga progovara makabejska mržnja protiv
svega tuđeg i inovernog, sleduje Aleksandrov ulazak u
Pariz, sveta Alijansa i postavljanje u koncert zapadnih
velikih sila. Narod čije je određenje bilo da još gene-
racijama živi bezistoriski bio je natcran na jednu veš-
tačku i lažnu istoriju, čiji duh pra-rusistvo nikako ni-
je moglo shvatiti. Unošene su kasne umetnosti i nau-
ke, prosvećenje, socijalna etika, svetskogradski mate-
rijalizam, iako je u to pred-doba religija bila jedini je-
zik na kome su ti ljudi razumevali i sebe i svet; na
tle bez gradova, sa njegovim prvobitnim seljaštvom,
ugnezdili su se, kao čirevi, gradovi tuđeg stila. Oni su
bili do u srž lažni, neprirodni, neverovatni. »Petrograd
je najapstraktniji i najveštačkiji grad koji postoji«,
primećuje Dostojevski. Iako se u njemu rodio, on je
imao osećanje kao da će se taj gracl jednog lepog jut-
ra zajedno sa barskim magluštinama istopiti. Tako su,
kao utvare, neverovatni, ležali i helenistički raskošni
gradovi svuda po aramejskom seljačkom tlu. Tako ih
•je video Isus iz svoje Galileje. Tako je nešto morao
osećati Petar, kada je ugledao carski Rim.
Od tada je pravo rusistvo osećalo kao otrov i laž
sve ono što je unaokolo postajalo. Protiv Evrope diže
se prava apokaliptička mržnja. I. »Evropa« je bila sa-
da sve ono što nije rusko, pa i Rim i Atina, baš isto
onako kao što su tada magiskom čoveku bili antički,
neznabožački, đavolski i stari Babilon i Egipat. »Prvi
uslov za oslobođenje ruskog narodnog osećanja jeste:
mrziti Petrograd iz sveg srca i iz sve duše«, piše 1863
Aksakov Dostojevskom. Moskva je sveta, Petrograd je
2
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
satana; Petar Veliki pojavljuje se u jednoj raširenoj
narodnoj legendi kao Antihrist. Isto to progovara iz
svih apokalipsa aramejske pseudomorfoze, počev od
Danilove i Enohove knjige u Makabejsko doba pa sve
tlo Jovanova Otkrovenja, Baruha i IV Ezre posle ra-
zoren ja Jerusalima, protiv Antioha, Antihrista, protiv
Rima, babilonske bludnice, protiv gradova Zapada sa
njihovim duhom i njihovom pompom, protiv celokup-
ne antičke kulture. Sve što postaje neistinito je i ne-
čisto: to razmaženo društvo, te produhovljene umetno-
sti, ti socijalni staleži, taj strani grad sa svojom civi-
lizovanom diplomatijom, pravništvom i administraci-
jom. Nema veće suprotnosti nego one između ruskog
i zapadnjačkog, jevrejsko-hrišćanskog i kasnoantičkog
nihilizma: između mržnje prema onom tuđem što tru-
je još nerođenu kulturu u materinskom krilu tla i od-
vratnosti • prema svojoj sopstveno j kulturi, čije su vi-
sine ljudi već siti. Najdublje religiozno osećanje sveta,
iznenadna prosvetljenja, jeza straha pred onim bud-
nim bićem što ima da dođe, metafizičko snevanje i
čežnja stoje na početku istorije; a na kraju njenom
duhovna jasnoća pojačana do bola. U ove dve pseudo-
morfoze to se dvoje meša. »Svi sada po ulicama i tr-
govima razmišljaju o veri«, veli se u Dostojevskog. To
bi se moglo kazati i o Edesi i Jerusalimu. Ovi mladi
predratni Rusi, prljavi, bledi, uzbuđeni, čučeći po ug-
lovima i stalno zabavljeni metafizikom, koji sve po-
smatraju očima vere, čak i kada se govor prividno ok-
reće oko izbornog prava, hernije ili proučavanja žena
— to su Jevreji i pra-hrišćani helenističkih velikih gra-
dova, koje je Rimljanin posmatrao sa toliko poruge,
mrskosti i potajnog straha. U carskoj Rusiji nije bilo
građanstva, uopšte nikakvih pravih staleža, već samo
seljaka i »gospode«, kao u franačkom carstvu. »Dru-
štvo« je bilo svet za se, proizvod zapadne literature,
nešto tuđe N i — grešno. Nije bilo ruskih gradova.
Moskva - je bila palatinstvo — Kremlj — oko koga se
širilo džinovsko tržište. Prividni grad, koji se utisnuo
tu i utaborio, i svi ostali gradovi na tlu majčice Rusi-
je, samo su tu zbog dvora, zbog uprave, zbog trgova-
ca; a ono što u njima živi jeste: gore — jedna inkar-
nirana literatura, »inteligencija« sa knjiškim problemi-
ma i sukobima; dole u dubini — iskorenjeni seljački
narod sa svom tugom, bedom, strahom, koje je Dosto-

ŠPENGLER Propast Zapacla
jevski sa njim preživljavao, sa stalnom nostalgijom za
širokom zemljom, i sa gorkom mržnjom na kameni sta-
rački svet u koji ih je odmamio Antihrist. Moskva nije
imala svoje sopstvene duše. Društvo je bilo žapadnjač-
kog duha, a dole je narod sobom nosio dušu tla. Iz-
među ta dva sveta nije bilo razumevanja, posredova-
nja, opraštanja. Ako hoćemo da razumemo oba velika
govornika i žrtve pseudomorfoze — reći ćemo da je
Dostojevski bio seljak, a Tolstoj čovek velikogiv.dskog
društva. Prvi se nikada unutarnje nije mogao oslobo-
diti tla, drugi ga nikako nije pronašao, uprkos svem
svom očajnom mučenju.
Tolstoj je prošla, a Dostojevski buduća Rusija.
Tolstoj je svom svojom dušom vezan za Zapad. On je
veliki govornik petrinizma —• iako ga odriče. To je
uvek zapadnjačko odricanje. I gijotina je bila legitim-
na kći Versaja. Njegova silna mržnja govori protiv
Evrope, od koje se ni sam ne može da oslobodi. On
nju mrzi u sebi, on mrzi sebe. Time on postaje otac
boljševizma. Sva nemoć o.voga duha i »njegove« revo-
lucije iz 1917 govori iz posmrtnih scena Svetlost svetli
u mraku. Dostojevski ne poznaje te mržnje. On je sve
suštastveno obuhvatio isto toliko strasnom ljubavlju.
»Ja imam dve otadžbine, Rusiju i Evropu«. Za njega
sve to, i petrinizam i revolucija, nema već više ničeg
stvarnog. Iz svoje budućnosti on gleda kao sa neke og-
romne daljine. Duša mu je apokaliptična, čežnjiva,
očajna, ali sigurna u tu budućnost. »Poći ću u Evro-
pu«, kaže Ivan Karamazov svom bratu Aljoši, »ta ja
znam da polazim na groblje, ali ipak na najdraže grob-
lje, znam ja to. Tamo su pokopani dragi mrtvaci, svaki
kamen nad njima govori o tako toplom minulom ži-
votu, o tako strasnoj veri u izvršena sopstvena dela, u
sopstvenu istinu, da ću ja, znam to dobro, pasti niči-
ce na zemlju da celivam to kamenje i da se nad njim
isplačem«. Tolstoj je sav jedan veliki razum, »prosve-
ćen« i socijalno nastrojen«. Sve što oko sebe vidi, sve
to uzima na se kasni, velikogradski i zapadnjački ob-
lik problema. Dostojevski i ne zna šta su problemi.
Tolstoj je događaj u okviru evropske civilizacije. On
je na sredini između Petra Velikog i boljševizma. Rus-
ku zemlju nisu sagledali ni Petar ni boljševizam. Oni
ipak i opet priznaju, oblikom svoje borbe, ono protiv
čega se bore. To nije apokaliptika, to je duhovna opo-
216
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture
/ičija. Tolstojevar mržnja protiv društva je socijalno
-etičke prirode; njegova mržnja protiv države je poli
lička teorija. Otuda njegov silni uticaj na Zapad. On
na neki način pripada Marksu, Ibzenu i Zoli. Njegova
dela nisu evanđelja, ona su kasna, duhovna literatura.
Dostojevski ne pripada nikom, sem apostolima pra-
hrišćanstva. Njegovi Besovi izvikani su u ruskoj inte-
ligenciji kao konzervativni. Ali, Dostojevski i ne vidi
le konflikte. Za njega uopšte nema razlike između kon-
zervativnog i revolucionarnog. Takva duša prelazi pre-
ko svega »socijalnog«. Stvari ovog sveta izgledaju joj
tako beznačajne da ona i ne polaže nikakvu vrednost
na njihovo ispravljanje. Nijedna prava religija neće da
popravlja svet činjenica. Dostojevski taj svet, kao i
svaki pravi Prarus, i ne primećuje; oni žive u drugom,
metafizičkom, koji leži sa one strane ovoga. Čega za-
jedničkog ima muka jedne duše sa komunizmom? Re-
ligija koja je dospela i do socijalnih problema — pre-
stala je biti religijom. A Dostojevski živi već u stvar-
nosti neposredno pretstojećeg religioznog stvaranja.-
Njegov Aljoša izmakao se razumevanju svake književ-
ne kritike, pa i ruske; njegov Hristos, koga je uvek
hteo da napiše, bio bi pravcato evanđelje, kao evanđe-
lje prahrišćanstva, koja su sva van svih antičkih i jev-
rejskih oblika literarnih. A Tolstoj je majstor zapad-
njačkog romana — Anu Karenjinu neće tako lako ni
izdaleka niko drugi dostići — kao što je i u svom se-
ljačkom gunju čovek društva.
Tu se sudaraju kraj i početak. Dostojevski je sve-
tac, Tolstoj samo revolucionar. Samo i jedino od nje-,
ga, pravog Petrovog naslednika, potiče boljševizam:
ne suprotnosti već poslednja k^.r.sekvencija petrinizma,
ekstremno unižavanje onera što je metafizičko onim
što je socijalno, i baš zato jedan nov oblik pseudomor-
foze. Ako je osnivanje Petrograda bilo prvo Antihristo-
vo delo, drugo je njegovo delo samo uništenje društva
koje je stvorio Petrograd: tako to mora unutarnje ose-
ćati seljaštvo. Jer boljševici nisu narod, niti deo nje-
gov. Oni .su najdublji sloj »društva«, tuđ, pozapadnja-
čen, kao i ono samo što je, i zato ispunjen mržnjom
niskih. Sve je to velikogradsko i civilizovano: to soci-
jalno-političko, taj progres, ta inteligencija, sva ruska
literatura, koja o slobodama i popravkama sanja prvo
romantički, pa onda nacionalno-ekonomski. Jer svi nje-
217
 ŠPENGLER Propast Zapada
ni »čitaoci« pripadaju društvu. Pravi Rus je učenik
Dostojevskoga, iako ga ne čita, iako i zato što uopšte
i ne čita. Da boljševici, koji u Hristu gledaju srodnika,
naprosto socijalnog revolucionara, nisu tako uski du-
hovno, oni bi u Dostojevskom upoznali svog pravog
neprijatelja. Ono što je ovoj revoluciji dalo snage —
to nije bila.mržnja inteligencije. To je bio narod, koji
je bez mržnje, a samo iz nagona da se izleći od jedne
bolesti, razorio pozapadnjačeni svet svojim ustankom,
koji će on već i sam poslati za tim svetom: narod bez
gradova, koji čezne za svojim sopstvenim životnim ob-
likom, svojom sopstvenom religijom, svojom sopstve-
nom istorijom. Tolstojevo hrišćanstvo bilo je jedan ne-
sporazum. On je govorio o Hristu, a mislio je na Mark-
sa. Hrišćanstvu Dostojevskog pripada naredno tisuć-
leće.
Izvan pseuđomorfoze, a utoliko snažnije ukoliko
je manja moć antičkog duha nad tlom, izbijaju svi ob-
lici pravog viteškog doba. Sholastika i mistika, lenska
vernost, ljubavno pesništvo, oduševljenje za krstaškim
pohodima — sve je to postojalo u prvim stolećima
arabljanske kulture, samo ga moramo umeti iznaći. I
posle Septimija Severa postoje još legije po imenu, ali
na Istoku one izgledaju kao pratnja kakvog hercoga;
naimenuju se i činovnici, ali se to, ustvari leno, pre-
nosilo na nekog grofa; dok cezarska titula na Zapadu
dopada šaka poglavice, Istok se preobražava u rani
kalifat, koji pokazuje divnu sličnost sa lenskom drža-
vom zrele gotike. U sasanidskom carstvu, u Hauranu,
u Južnoj Arabiji, rađa se pravo viteško doba. Jedan
kralj Sabe, Šamir Juhariš, živi i dalje u arabljanskoj
skaski svojim junačkim delima kao Rolan i kralj- Ar-
tur; skaska ga provlači kroz Persiju sve do Kine 1 . Car-
stvo Maan u prvom hrišćanskom tisućleću postojalo
je naporedo sa izraelićanskim i može se, po svojim os-
tacima, sravnjivati sa Tirinsom i Mikenom; tragovi do-
1 Grimme, S. 43; slika ogromne razvaline Gomdana
Schiele, Die Religion in Geschichte und Gegemvart,
I, 647.
2
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
piru duboko u Afriku2. A sada se rascvetava po svoj
Južnoj Arabiji, pa čak i po abisinskim planinama, feu-
dalno doba 3 . U Aksumu nastaju, u ranohrišćansko do-
ba, moćni zamkovi i kraljevske grobnice sa najvećim
monolitima na svetu 4 . Iza kraljeva stoji lensko plem-
stvo (kail) i namesničko (kabir), vazali često sumnjive
vernosti, čiji veliki posed sve više sužava moć kraljev-
skih domova. Beskrajni hrišćansko-jevrejski ratovi iz-
među Južne Arabije i carstva Aksuma 5 imaju viteški
karakter i često se pretvaraju u pojedinačne sporovne
bitke koje vode baroni iz zamkova tih zemalja. U Sabi
vladaju — kasnije hrišćanski — Hamdanidi. Iza njih
stoji hrišćansko carstvo Aksum, kao saveznik Rima;
ono se pruža oko 300 od Belog Nila do Somaliske oba-
le i Persiskog Zaliva i 325 ruši jevrejske Himjarite. Tu
se održao 542 u Maribu kongres vladara, na kome su
bile zastupljene Vizantija i Persija preko svojih piosla-
nika. Još i danas svuda po zemlji leže bezbrojne razva-
line moćnih zamkova, o kojima se u islamsko doba
samo i moglo misliti da su ih sagradili duhovi. Zamak
Gomdan bio je tvrđava na dvadeset spratova. 1 .
U sasanidskom carstvu vladalo je viteštvo Dinka-
na, i sjajni dvor ovih »štaufenovskih careva« ranoga
Istoka bio je u svakom pogledu obrazac za vizantiski
dvor počev od Dioklecijana. Još mnogo kasnije Abasidi
u svojoj novoosnovanoj prestonici Bagdadu nisu umeli
ništa bolje no da podražavaju u velikoj formi sasanid-
ski ideal dvorjanskog. života. U Severnoj Arabiji, po
dvorovima Gasanida i Lahmida razvila se prava tru-
badurska i ljubavna poezija, pa su se viteški pesnici,
u vreme crkvenih otaca, borili na utakmicama »rečju,
kopljem i mačem«. Među njima beše i jedan Jevrejin,
Samuilp, gospodar zamka A1 Ablak, koji je zbog pet
2
Bent, The sacred city of the Ethiopians (London
1893) S. 134 ff. o razvalinama Jehe, čije južnoarabljanske
natpise Glazer stavlja u 7—5 vek pre Hrista. D. H. Miiller,
Burgen3 und Schlosser Siidarabiens (1879).
4
Grimme, Mohammed, S. 26 ff.
Deutsche Aksum-Expedition (1913) Bd, II.
5
Iz Persije vodi prastari međunarodni drum preko
moreuza Orma i Bab-el-Mandeba kroz Južnu Arabiju za
Abisiniju i Nil. On je istoriski važniji no onaj sevreni
preko 1 Šuecke prevlake.
na str. 81. Uporedi i rekonstrukcije u nemačkom delu o
Aksumu.
ŠPENGLER Propast Zapada
dragocenih oklopa izdržao čuvenu opsadu od strane
kralja od E1 Hire. 2 Prema ovoj lirici kasno-arabljanslca
lirika, koja je od 800 cvetala osobito u Španiji, nije ni-
šta drugo do romantika, koja je prema onoj staro-
arabljanskoj umetnosti u istom onom odnosu u kome
i Uland i Ajhendorf prema Valteru od Fogelvajde.
Za ovaj mladi svet prvih poslehrišćanskih vekova
naši istraživači starog veka i teolozi nisu imali oka.
Zabavljeni stanjima kasnorepublikanskog i carskog Ri-
ma, oni ovde vide samo primitivne, u svakom slučaju
neznačajne odnose. Ali čete Parčana, koje su nepresta-
no na konjima išle protiv rimskih legija, bile su vi-
teštvom oduševljeni mazdaisti. Bilo je u njihovim voj-
skama raspoloženja koje vlada u krstaškim pohodima.
Tako je moglo biti i sa hrišćanstvom, da ono nije pot-
puno potpalo pod pseudomorfozu. I tu je bilo raspo-
loženja za tako nešto. Tertulijan je govorio o militia
Christi, a sakrament se označavao kao zakletva zasta-
vi. U kasnijim gonjenjima pagana, Hristos je bio ju-
nak za koga su se njegove pratnje kretale u boj, ali
namesto hrišćanskih vitezova i grofova međutim bilo
je rimskih legata, a namesto zamkova i turnira, sa ove
strane rimske granice, samo logora i smrtnih presuda.
Pa ipak, rat koji je izbio 115 pod Trajanom bio je pra-
vi krstaški pohod Jevreja a ne stvarni parćanski rat; .
u njemu je kao osveta za uništenje Jerusalima pobije-
no celokupno neverničko — »grčko« — stanovništvo
Kipra, navodno 240.000 ljudi. Nizibis su tada branili
Jevreji u opsadi kojoj su se ljudi divili. Ratnička Adia-
bena bila je jevrejska država. U svima parćanskim i
persiskim ratovima protiv Rima borilo se u prvim re-
dovima seljačko viteštvo mesopotamskih Jevreja.
Pa ni Bizant se nije sasvim mogao izvući od duha
arabljanskog feudalnog doba, koje je, pod slojem kas-
noantičkih administrativnih oblika, osobito u unutraš-
njosti Male Azije, dovelo do postanka pravog lenskog
sistema. Bilo je tu moćnih rodova, čija je vazalska ver-
nost bila nepouzdana, i koji su skupa imali ambiciju
da za sebe uzmu vizantiski presto. »Vezano upočetku
za prestonicu, koju je smelo napuštati samo po care-
voj dozvoli, ovo plemstvo je kasnije sedelo po svojim
prostranim domenama u provinciji i stvorilo je, po :
2
Brockelmann, Gesch. d. arab. Lit., S. 34.
220
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
<Vv od 4 veka, kao provinciska aristokratija, pravi sta-
lež koji je u toku vremena pretendovao za se na iz-
vrsnu nezavisnost od carske moći«. 1
»Rimska vojska« na Istoku, za manje od dva veka,
preobrazila se iz moderne vojske u vitešku vojsku.
Riipska legija iščezla je oko 200 usled mera koje su
preduzeli severovci. 2 Na Zapadu su te legije spale do
hordi; na Istoku je, u 4 veku, postalo jedno kasno ali
čisto viteštvo. Već Momzen upotrebljava taj izraz, ne
upoznav njegov domašaj. 3 Mladi plemić je brižljivo
vaspitavan u pojedinačnoj borbi, na konju, sa lukom
i kopljem. Car Galijcn, prijatelj Plotinov i graditelj
Porte Nigre, najznačajnija i najnesrećnija pojava iz
vremena vojničkih careva, obrazovao je oko 260 od
Germana i Mavara jednu novu vrstu jahaće trupe, svo-
je verne pratioce. Karakteristično je da su u religiji
rimske vojske otstupila stara gradska božanstva, pa
su na čelo stupili germanski bogovi ličnog junaštva
pod imenima Marka i Herkula 4 . Dioklecionovi palathi
nisu nadoknada za pretorijance, koje je rasturio Sep-
timije Sever, već mala, dobro disciplinovana viteška
vojska, dok su comitatenses, veliki poziv, bili svrstani
u numeri, »zastavice«. To je taktika svakog ranog vre-
mena, koje se ponosi ličnom hrabrošću. Napad se vrši
u germanskom obliku četvorine (»veprove glave«). Pod
Justinijanom se izobrazio sistem landsknehta, koji tač-
no odgovara sistemu iz vremena Karla V; njih vrbu-
ju koridotijeri 5 po Frundsbergovom načinu, pa oni me-
đu sobom obrazuju seoske zajednice. Prokopije 6 opisu-
je Narzov pohod sasvim u stilu velikih Valenštajnovih
vrbovanja.
Ali se u ovim ranim vekovima naporedo pojavlju-
je i sjajna sholastika i mistika magiskog stila, koja se
odomaćila na čuvenim visokim školama celokupne ara-
mejske oblasti: persiskim u Ktezifonu, Rezajinu, Džon-
disaburu; jevrejskim u Suri, Nehardeji i Pumbaditi,
1
Roth, Sozial - und .Kulturgesch. d. Byzant. Reiches,
S. 15. 2
3
Delbriick, Geschichte der Kriegskunst, II, S. 222.
4
Gesammelte Schriften, VI, S. 532.
Domaszewski, Die Religion des rdmischen Heeres,
S. 49.
s Buccellarii, Delbriick II S. 354.
6
Gotenkrieg IV, 26.
2
 ŠPENGLER Propast Zapada
pa onda na visokim školama »nacija« u Edesi, Nizi-
bisu, Kinesrinu. Tu su glavna sedišta cvetne astrono-
mije, filozofije, hernije i medicine; ali se prema Zapa-
du ova velika pojava kvari pseudomorfozom. Ono što
ima magisko poreklo i duh prelazi, u Aleksandriji i
Bejrutu, u oblike grčke filozofije i rimske pravne nau-
ke; piše se na antičkim jezicima, utisku je se u tuđe i
davno umrtvljene književne oblike i falsifikuje se sta-
račkim načinom mišljenja jedne sasma drukče zasno-
vane civilizacije. Tada, a ne sa islamom, počinje arab-
ljanska nauka. Ali zato što su naši filolozi otkrivali sa-
mo ono što se pojavljivalo u Aleksandriji i Antiohiji u
kasnoantičkom obliku, i žato što nisu ni naslućivali
ogromno bogatstvo arabljanskog ranog vremena ni pra-
ve centre njegovog istraživanja i posmatranja — mog-
lo je nastati apsurdno mišljenje da su »Arabljani« bili
duhovni epigoni antike. Ustvari, posmatrario iz Edese,
gotovo sve oino što sa one strane filološke granice važi
današnjem oku kao plod kasnoantičkog duha — : nije
, ništa drugo do otsjaj ranoarabljanske prisnosti. Time
smo pred pseudomorfozom magiske religije.
4 foza se sastojala u tome što su sve crkve Istoka preve-
Antička religija živi u ogromnom broju pojedinač-
nihkultova, 'koji su u tome obliku prirodni i sami po
sebi razumljivi za apoliniskog čoveka, a za svakog
stranca gotovo zatvoreni u svojoj suštini, čim su nas-
tali takvi kultovi, postala je antička kultura. Čim su
oni u kasnorimsko doba izmenili svoju suštinu, duša
te kulture se dokončala. Oni nisu nikada bili pravi i
živi van tla antičkog . Božanstvo je uvek vezano za
pojedinačno mesto i ograničeno na njega. To odgova-
ra statičkom i euklidovskom osećanju sveta. Držanje
čovekovo prema božanstvu ima oblik kulta koji je ta-
kođe vezan za mesto, kulta čiji je značaj u slici ritual-
nog čina a ne-u njegovoj dogmatičkoj pozadini. Kao
što se stanovništvo raspada u bezbrojne nacionalne
tačke, tako i njegova religija u te sićušne kultove, od
kojih je svaki potpuno nezavisan od svakog drugog.
Ne može rasti njihov obim, no jedino njihov broj. To
je jedini oblik rašćenja u obliku antičke religije, a on
x
potpunce isključuje svaku misiju. Jer ljudi vrše ove
222
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture
kultove, ali im ne pripadaju; ne postoje antičke »opšti-
iie«. Ono što kasnoantičko mišljenje u Atini pretpo-
.lavlja kao nešto opštije u božanskom i obrednom —
lo nije religija već filozofija, koja se zasniva na miš-
ljenju pojedinaca, a na osećajnost nacije, naime .polisa,
ni najmanje ne utiče.
Najoštriju suprotnost tome čini vidljivi oblik ma-
giske religije, crkva, zajednica pravovernih, koja ne
poznaje ni otadžbine ni zemaljske granice. Reč Isuso-
va: »Gde su dvoje ili troje sakupljeni u ime moje, tu
sam ja među njima« — važi o magiskom božanstvu.
Razume se da za vernika može samo jedan bog biti
pravi i dobri, a bogovi drugili su lažni i zli1. Odnos iz-
među ovoga boga i Čoveka ne leži u izrazu, nego u taj-
noj sili, u magiji izvesnih simboličkih činova: da bi ti
činovi imali dejstva, čovek mora tačno znati njihov ob-
lik i značenje i vršiti ih po njima. Znanje o tom zna-
čenju poseduje crkva — to znanje i jeste sama crkva
kao zajednica onih koji znaju — i tako težište svake
magiske religije ne leži u kultu, nego u učenju, u ispo-
vedanju.
Dok se antika duševno još održavala, pseudomor-
dene u kultove zapadnog stila. To je bitna strana sin-
kretizma. Persiska religija prodire kao kult Mitre, hal-
dejsko-sirska u obliku kultova zvezdanih bogova i Ba-
ala (Dolihenski Jupiter, Sabacije, Sol invietus, Atarga-
ta), jevrejstvo u obliku Jahve-kulta (jer egipatske op-
štine iz ptolomejskog vremena ne mogu se drukče oz-
načiti 2 ), pa i najranije hrišćanstvo, kako jasno pokažu-
1
A ne kao da »ne postoje«. Ako bismo u naziv »is-
tiniti Bog« stavili faustovsko-dinamičko značenje, to bi
značilo da nismo razumeli magisko osećanje sveta. Služba
idolima protiv koje se čovek bori pretpostavlja pu-
nu istinitost idola i demona. Izraelićanski proroci nisu ni
pomišljali da odriču Baale. Isto tako su Mitra i Izida za
rane hrišćane, Jehova za hrišćanina Markiona, Isus za M.a-
nihejce — đavolske, ali u najvećoj meri realne sile. Da
»u njih ne treba verovati« — to je izraz koji je besmislen
za- magisko osećanje; njima se ne treba obraćati. To je,
po jednom već davno usvojenom i prirodnom nazivu, he-
noteizam, ne monoteizam.
2
Schiirer, Gesch. d. jiid. Volkes im Zeitalter Jesu
Ci tr isti, III, S. 499; VVendland, Die hellenist. rom. Kultur,
S 192.
2
 ŠPENGLER Propast Zapada
ju Pavlove poslanice i rimske katakombe, kao kult
Isusa. Ma koliko glasno svi ovi kultovi, koji otprilike
počev od Hadrijana potiskuju potpuno u pozadinu kul-
tove pravih antičkih bogova, pretendovali na to da su
otkrovenjc jedine prave vere (Izida se naziva deorum
dearumgue facies uniformis), oni ipak nose sve oznake
antičkog pojedinačnog kulta. Oni umnožavaju broj tih
kultova do u beskraj; svaka opština stoji za se i og-
raničena je mestom; svi ti hramovi, katakombe, mitre-
je, kućne kapele jesu kultska mesta za koje božanstvo
nije vezano po izražaju, nego po osećanju; pa ipak u
ovoj pobožnosti ima magiskog osećanja. čovek vrši
antičke kultove, i to u proizvoljnom broju, ali od ovih
kultova čovek pripada samo jednom jedinom. Tamo je
misija nezamišljiva. Ovde se ona sama po sebi razume,
i smisao religioznih činova jasno se pomera na stranu
učenja.
Nestankom apoliniske i rascvatom magiske duše,
počev od drugog veka, odnos se obrće. Zla kob pseii-
domorfoze ostaje, ali sada kultovi Zapada postaju no-
vom crkvom Istoka. Iz zbira pojedinačnih kultova raz-
vija se zajednica onih koji veruju u ta božanstva, i po
primeru persijstva i jevrejstva postaje novo »grcistvo«
kao magiska nacija. Iz brižljivo utvrđenog oblika po-
jedinačnog čina pri žrtvovanju i misteriama postaje
jedna vrsta dogme koja je nad celokupnim smislom tih
činova. Kultovi se mogu uzajamno zastupati; ali ih čo-
vek ne vrši u samoj stvari, nego nm pripada«. I od
božanstva tog i tog mesta postaje, a da niko nije ni
bio svestan težine tog preobraženja, božanstvo koje je
prisutno i na tom i tom mestu.
Ma koliko da je decenijama brižljivo izučavan sin-
kretizam, ipak se tako malo upoznala osnovna crta
njegovog razvića: najpre preobraženje istočnih crkava
u zapadne kultove, pa zatim, sa obrnutom tendenci-
jom, postajanje kultske crkve 1 . Ali i religiska istorija
ranohrišćanskih vekova drugače se ne može ni razume-
ti. Borba između Hristosa i Mitra kao kultskih božan-
stava u Rimu dobija sa one strane Antiohije oblik bor-
be između persiske i hrišćanske crkve. Ali najteža bor-
1 oblika. Žrtva za cara — to je najotmeniji sakrament
Usled toga se sinkretizam pojavljuje u vidu bezob-
lične niešavine. Nema ničeg netačnijeg. Obrazovanje oblika
ide prvo za Zapada na Istok, pa onda sa Istoka na Zapad.
224
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture
ba koju je hrišaćnstvo imalo da vodi, pošto je i samo
potpalo pod pseudomorfozu i time bilo licem svog du-
hovnog razvitka okrenuto prema Zapadu, nije bila upe-
rena protiv prave antičke religije, koju ono nije ni
sagledalo i čiji su -javni gradski kultovi bili unutarnje
odavno izumrli, već protiv paganstva ili »grcistva« kao
nove i snažne crkve, koja' je nastala iz istog onog du-
ha iz koga i ono samo. Konačno, na istoku imperije
nije postojala jedna obredna crkva, nego dve, i dok
se jedna sastojala samo od hrišćanskih opština, opštine
one druge obožavale su svesno, pod hiljadu imena,
jedno i isto božansko načelo.
Govorilo se mnogo o ontičkoj toleranciji. Suštinu
jedne religije možda ćemo najjasnije upoznati po gra-
nicama njene tolerancije, a za stare gradske kultove
takve su granice postojale. Ti kultovi su postojali i bi-
li, vršeni u množini: to i spada u njihov pravi smisao,
i zato nije ni bila potrebna naročita trpeljivost. Ali se
za svaki od tih kultova pretpostavljalo da poštuje ob-
redni oblik kao takav. Ko bi odrekao to poštovanje
rečju ili delom — kao poneki filozofi ili i pripadnici
inostranih religija — taj je upoznao meru antičke trpe-
ljivosti. A u osnovi međusobnih gonjenja magiskih
crkava leži nešto sasvim drugo: tu henoteistička duž-
nost prema pravoj veri zabranjuje priznavanje lažne.
Antički kultovi snosili bi, među sobom, i kult Isusa.
Kultska crkva morala je napasti Isusovu. Sva velika
gonjenja hrišćana, kojima tačno odgovaraju kasnija go-
njenja pagana, proizišla su od te kultske crkve, a ne
od »rimske« države. A bila su i politička utoliko uko-
liko je kultska crkva bila ujedno i nacija i otadžbina.
Primetiće se da se pod maskom obožavanja cara kriju
dva religiozna običaja: po antičkim gradovima Zapa-
da, sa Rimom na čelu, nastao je pojedinačni kult di-
vus-a kao poslednji izraz onog euklidovskog osećanja
po kome je postojao pravni, pa dakle i sakralni, pre-
laz od soma građanina do soma Boga; na Istoku je od
toga postalo ispovedanje cara kao Spasitelja i Bogočo-
veka, mesije svih sinkretista, ispovedanje koje je nji-
hova crkva sintetisala pomoću najvišeg nacionalnog
te crkve; ona potpuno odgovara hrišćanskom krštenju,
pa možemo razumeti šta je simbolički imalo da znači
traženje i odricanje ovih činova u" vremenima gonje-
225
 ŠPENGLER Propast Zapada
nja. Sve te crkve imaju sakramente: svete gozbe kao
haoma-napitak u Persijanaca, Pashu u Jevreja, Tajnu
večeru u hrišćana, slične gozbe za Atidu i Mitru; ob-
rede krštenja u mandejaca, hrišćana i obožavalaca Izi-
đe i Kibele. Zato bi' se skoro mogli označiti kao sekte
i redovi svi ti pojedinačni kultovi paganske crkve, pa
bi se time mnogo dobilo i za razumevanje njihovih me-
đusobnih sholastičkih borbi i za njihovo uzajamno pro-
zelitstvo.
Sve prave antičke misterije, kao eleuziska, kao o-
na koju su osnovali oko 500 pitagorejči po gradovima
Južne Italije, vezane su za mesto i obeležavane nekim
simboličkim postupkom. U okviru pseudomorfoze, one
se oslobađaju od vezanosti za mesto, mogu se vršiti
svuda gde su sakupljeni posvećeni i imaju sada cilj
magiske ekstaze i asketskog načina života: od poseti-
laca mesta misterije razvio se red koji misteriju vrši.
Zajednića novo-pitagorejaca, osnovana oko 50 pre Hr.,
i blisko srodna jevrejskim esejcima, nije nipošto an-
tička filozofska škola; ona je pravi monaški red, i to
ne jedini, koji je unapred već postavio u okviru sin-
kretizma ideale hrišćanskih pustinjaka i islamskih der-
viša. Ova paganska crkva ima svoje usamljenike, svece,
proroke, čudesna obraćanja, svete spise i otkrovenja 1 .
Izvršuje se jedan obrt, vrlo čudan i jedva još ispitan,
u onome značenju koje ima slika bogova po kult. Naj-
veći Plotinov naslednik, Jamblih, skicirao je konačno,
oko 300, moćan sistem ortodoksne teologije i svešte-
ničke hijerarhije, a njegov učenik Julijan upotrebio je
sav svoj život i najzad ga i žrtvovao na to da ovu crk-
vu podigne za večnost 2 . Hteo je da podigne i manasti-
re za ljude i žene koji hoće da meditiraju i da uvede
crkveno pokajanje. Moćno jedno oduševljenje, koje se
dizalo i do mučeništva i koje je trajalo dugo i pošle
careve smrti, podupiralo je ovaj ogromni posao. Ima
natpisa koji se jedva i mogu drukče prevesti no sa
»Samo je jedan Bog, a Julijan je njegov prorok« 3 . Još
deset godina i ova crkva bi bila trajna istoriska činje-
nica. Najzad je hrišćanska crkva nasledila ne samo
njenu moć, no i oblik i sadržinu u najvažnijim delovi-
' J. Geffcken,- Der Ausgang des griech.-rdm. Heiden-
tums (1920) S. 197 ff.
2
Geffcken. S. 131 ff.
3
Geffcken, S. 291- Anm. 149.
226
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
ina. Nije sasvim tačno kada se kaže da je rimska crkva
prisvojila građu rimskog carstva. Ta građa je već bila
crkva. Bilo je vreme kada su se obe dodirivale. Kon-
stantni Veliki bio je začetnik Nikejskog sabora i Pori-
li fex maximus. Njegovi sinovi, revnosni hrišćani, uz-
digli su ga da bude divus i posvetili mu propisani kult.
Avgustin je onaj koji je smelo izrekao: da je prava re-
ligija već postojala pre hrišćanstva — u obliku antike'.
5
Ako uopšte hoćemo da razumemo jevrejstvo od Ki-
ra do Tita, moramo se sećati stalno triju činjenica, ko-
je doduše poznaje i istraživanje zabavljeno filologijom
i teologijom, ali koje ih nije dovoljno ocenilo: Jevreji
su »nacija bez zemlje«, consensus, i to u svetu samih
istovrsnih nacija. Jerusalim doduše jeste Meka, sveto
središte, ali niti je otadžbina niti duhovni centar naro-
da. Najzad, Jevreji su samo dotle jedna pojava osobe-
ne vrste u istoriji, dok ih unapred već tretiramo kao
takvu.
Začelo su Jevreji posle egzila, nasuprot »Izraelića-
nima« pre egzila, što je najpre uvideo svakako Hugo
Vinkler, jedan narod potpuno nove vrste, ali nisu oni
jedini takvi. Aramejski svet počeo se tada deliti u
mnogo takvih naroda (među njima su Persijanci i Hal-
dejci) 2 , koji su svi živeli u istoj oblasti a ipak u stro-
goj međusobnoj podvojenosti, te su možda već tada
uveli čisto arabljanski način stanovanja — geto.
Prvi predvesnici nove duše su proročke religije,
koje su nastale oko 700 sa jednom veličanstvenom du-
ševnom prisnošću i istupile protiv prvobitnih običaja
naroda i njegovih vladara. I one su jedna opšta ara-
mejska pojava. Ukoliko više razmišljam o Amosu, Isai-
ji, Jeremiji, pa onda o Zaratustri, utoliko mi se čine
srodniji. Ono što izgleda da ih rastavlja — nije njiho-
1
»Res ipsa, guae nunc reiigio Christiaria nuncupatur,
erat apud antiguos nec defecit ab initio generis humani,
guousgue Chris.tus veniret in carnem. Unde vera reiigio,
guae iam erat, coepit appellari Christiana« (Retractiones,
I, 13). 2
I naziv Haldejaca obeležava, pre persiskog vreme-
na, jednu plemensku grupu, a kasnije jednu religioznu za-
jednicu. A. Bertholet, Kulturgesch. Israels, (1919) S. 253 "ff.
27
 ŠPENGLER Propast Zapada
va nova vera, nego ono protiv čega se oni bore. Oni
prvi protiv one divlje staro-izraelićanske religije, koja
je ustvari čitav jedan snop religija, sa verom u sveto
kamenje i drveće, sa bezbrojnim mesnim bogovima u
Danu, Betelu, Hebronu, Sihemu, Bersebi, Gilgalu, sa
Jahveom (ili Elohimom) čijim se imenom naziva mno-
žina potpuno raznovrsnih numina, sa kultom predaka
i žrtvovanjem ljudi, derviškim igrama i svetom prosti-
tucijom, sve to izmešano sa nejasnim predanjima o
Mojsiju i Avramu i mnogim običajima i slcaskama ka-
snobabilonskog sveta, koji su u Kanaanu već odavno
spali do seljačkih oblika i umrtvili se. Onaj drugi pro-1
tiv one starovedske, sigurno takođe ogrubele, junačke
i vikinške, vere koju je bilo nužno potsećati na stvar-
nost, neprekidno ponavljajući pohvalu svetome Gove-
četu i njegovoj negi. Zaratustra je živeo oko 600, u be-
di, gonjen i nepoznat, te je poginuo, kao starac, u ratu
protiv nevernika 1 , savremenik nesrećnog . Jeremije,, ko-
ga je njegov narod mrzio radi njegovih prorokovan ja,
koga je njegov kralj vrgao u tamnicu, koga su izbegli-
ce, posle katastrofe, odvukli sobom u Egipat i tamo
umorili. Ja pak verujem da je ta velika epoha stvorila
još i jednu treću proročku religiju.
Smemo se usuditi na pretpostavku da je i »hal-
dejska religija«, sa svojim dubokim astronomskim
okom i svojom prisnošću koja iznenađuje svakog no-
vog posmatrača, tada postala, i to kroz stvaralačke lič-
nosti Isaijinog ranga, iz preostalih tvorevina staroba-
bilonske religije 2 . Haldejci su bili, oko 1000, kao Izrae-
lićani, grupa plemena koja govore aramejski, na jugu
od Sineara. Još se i danas pokatkad Isusov maternji
jezik naziva haldejskim. U vreme Seleukide to ime oz-
načava jednu raširenu religioznu zajednicu, a osobito
1 Ahura Mazda ili Marduk-Baal; druga božanstva su ne-
Po W. Jackson: Zoroaster, 1901. .
2
Haldejska religija je, kao- i talmudska, pastorče ro-
Jigisko-ištoriskog istraživanja. Sva pažnja je upravljena na
religiju babilonske kulture, a haldejska se obrađuje kao
njen odzvon. A ovakva ocem unapred isključuje svako ra-
zumevanje. Materijal je rasut, bez ikakva načelna odvaja-
nja, po svima delima o asirsko-babilonskoj religiji (H. Zi-
mmern, Die Keililnschriften und das alte Testament II;
Gunkel, Schdpfung und Chaos: M. Jestrow, Bezold itd.),
a sa druge strane, na pr. Bousset, Hauptprobleme der Gno-
sis (1907), pretpostavlja se da je za sebe već poptuno is-
pitan.
2
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
n jene sveštenike. Haldejska religija je astralna religija,
l<> babilonska — pre Hamurabia — nije bila. Ona
pretstavlja najdublje tumačenje magiskog svetskog
prostora, sveta kao pećine, sa kismetom koji u tom
svetu vlada, i zato je i ostala, sve do u najkasnija sta-
nja, osnovom islamske i jevrejske spekulacije. Iz nje
se — a ne iz babilonske kulture — obrazovala, počev
od sedmog veka, astronomija kao egzaktna nauka, na-
ime kao sveštenička tehnika posmatranja, i to sa jed-
nom divnom oštrinom gledanja 1 . Ona je smenila babi-
lonsku mesečevu sedmicu planetskom. Najpopularniji
lik stare religije beše Ištar, boginja života i plodnosti.
Ona je sada planeta. Tamuz, bog rastinja, koji umire
pa u proleće vaskrsava, postaje zvezda nekretnica. Naj-
zad se javlja henoteističko osećanje. Za velikog Navu-
kodonosora jedini i pravi bog milosrđa je Marduk, a
Nabu, stari bog Borsipe, jeste njegov sin i vesnik lju-
dima. Haldejski kraljevi su jedno stoleće (625—539)
vladali svetom, ali su bili i vesnici nove religije. Sami
su nosili ciglje za hramovne građevine. Od Navukodo-
nosora, Jeremijinog savremenika, imamo još i danas
molitvu Marduku, sastavljenu kada se taj vladar popeo
na presto. Po čistoti i dubini, ona stoji naporedo sa
najboljim delovima izraelićanskog proročkog pesništ-
va. Haldejski pokajni psalmi, usko srodni sa jevrej-
skim i po ritmu i po unutarnjoj građi, znaju za greh
koga čovek nije svestan i za bol od koga se možemo
odbrani ti 'pokajnim ispovedanjem pred gnevnim bo-
gom. T o ' j e isto ono poverenje u milosrđe božanstva
koje se izrazilo, odista hrišćanski, i u natpisima Baalo-
va hrama u Palmiri 2 .
Jezgro proročkog učenja već je magisko: postoji
jedan pravi bog kao načelo dobra, pa bio to Jahve,
moćna ili zla. Za njega se vezuje mesijanska nada, vrlo
jasna u Isaije, a koja se u kasnijim vekovima svuda
1
Da je haldejska nauka, nasuprot babilonskim po-
kušajima, nešto sasvim novo — to je Bezold jasno uvicleo:
Asironomie, Himmelsschau und Astrallehre bei den Baby-
loniern (1911), S. 17 ff. Rezultate su pojedini antički nauč-
nici po svojim metodama dalje obrađivali, naime kao pri-
menjenu matematiku, iz koje ne govori osećanje za da-
ljine.
2
J. Hehn, Hymnen und Gebete an Marduk, 1905.
 ŠPENGLER Propast Zapada
probija jednom unutarnjom nužnošću. To je osnovna
magiska misao; u njoj je postavljena svetsko-istoriska
borba između dobra i zla, i to tako da zlo vlada u
srednjim vremenima, a na koncu pobeđuje dobro, na
Strašnom sudu. Ovo rporalizovanje istorije sveta zajed-
ničko je. Persijancima, Halđejcima i Jevrejima. A nji-
me se već razbija pojam o naciji na stalnom tlu i pri-
- prema postanak magiskih nacija bez^zemaljske domo-
vine i bez granice. Izronio je pojam izabranog naroda 1 ,
ali je pojmljivo da su ljudi snažne rase, na čelu sa ve-
likim rodovima, unutarnje odbacivali takve, i suvišfe du-
hovne pomisli i ukazivali, nasuprot prorocima, na sta-
ru snažnu plemensku veru. Prema Cumont-ovim ispiti-
vanjima, religija persiskih kraljeva bila je politeistič-
ka i bez haoma-sakramenta, dakle ne baš poptuno ona
Zaratustrina. Isto to važi i za većinu izraelićanskih
kraljeva, a po svoj verovatnoći i za poslednjeg Haldej-
ca, Naboneda, koji je mogao baš usled svog odbaciva-
nja Marduk-religije i biti svrgnut od Kira pomoću svog
sopstvenog naroda. Obrezanje i — haldejsko — prazno-
vanje subote jesu, kao jevrejski sakramenti, tek teko-
vine egzila.
Ali je babilonski egzil ipak stvorio ogromnu razli-
ku između Jevreja i Persijanaca, ne u poslednjim isti-
nama pobožne svesti, ali u svima činjenicama stvarnog
života, pa time i u najdubljim osećanjima prema tom
životu. Jahve-vernici smeli su se vratiti, a pripadnici
Ahura Mazde. su im to dozvolili. Od dve male plemen-
ske grupe, koje su pre dva veka imale možda isti broj
ljudi sposobnih za oružje, jedna je osvojila svet, i dok
je Darije na severu prelazio Dunav, na jugu mu se
moć prostirala preko Južne Arabije sve do ostrva So-
kotre na somaliskoj obali 2 ; druga je bila potpuno bez-
načajan objekt tuđe politike.
1
Haldejci i Persijanci nisu imali potrebe da za sebe
dokazuju izabranost: oni su pobedili svet pomoću svog
boga. A Jevreji su se morali grčevito držati svoje literatu-
re, koja je sada bila preobražena u teoriski dokaz — iz
nedostatka praktičnog dokaza. Ovakav posed, jedinstven u
svojoj vrsti, ima da zahvali za svoje poreklo na kraju kra-
jeva stalnoj opasnosti od samopreziranja.
2
Glaser, Die Abessinier in Arabien und Afrika (1895),
vS. 124; Glazer je uveren da će se tu naći abismski, peh-
levi i persiski klinasti natpisi od najveće važnosti.
23
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
To je učinilo jednu religiju toliko gospodarskom,
drugu toliko pokorničkom. • Čitajmo Jeremiju, pa onda
veliki Behistunski natpis Darijev — kakva sjajna po-
nositost kraljeva na svog pobedničkog boga! A kako
su očajni razlozi kojima izraelićanski proroci pokuša-
vaju da spasavaju sliku svog boga u sebi. Tu, u egzilu,
gde su se oči.svih Jevreja uprle u Zaratustrinu nauku
usled persiskih pobeda, prelaze čisto jevrejski proroci
(Amos, Hosija, Isaija, Jeremija) u apokaliptične (Dev-
tero-lsaija, Jezekilj, Zaharija). Sve nove vizije o Sinu
ćovečjem, o satani, o arhanđelima, o sedmorim nebe-
sima, o Strašnome sudu jesu — persiski oblici zajed-
ničkog osećanja sveta. Isaiji, 41, pojavljuje se sam Kir
slavljen kao Mesija. Da nije veliki tvorac drugoga Isai-
jc primio svoje prosvetljenje od kakvog Zaratustrinog
učenika? Da li je moguće da su sami Persijanci oseća-
li unutarnju srodnost obeju nauka i zato pustili Jevre-
je natrag u domovinu? Izvesno je da su i jedni i drugi
imali iste popularne pretstave o poslednjim stvarima i
istu mržnju osećali i iskazivali prema nevernicima sta-
robabilonske i antičke religije, prema svim tuđim nači-
nima verovanja, a samO ne međusobno.
Ali moramo taj »povratak« posmatrati i iz Babilo-
na. Velika i rasno jaka množina bila je ustvari daleko
od takve pomisli, smatrala ju je samo kao misao, kao ,
san; nesumnjivo je taj valjani seljački i zanatliski soj,
sa tek započetim lenskim plemstvom, ostao mirno na
svojim posedima, i to pod sopstvenim vladarom, Reš
Galutom, koji je imao prestonicu u Nehardeji 1 . Naj-
manje je onih koji su se vratili u domovinu, tvrdogla-
vih, revnika. Bilo ih je 40.000 sa ženama i decom. To
nije mogao biti ni deseti, čak ni dvadeseti deo od u-
kupnog broja. Ko ove iseljenike i njihovu sudbinu
meša 2 sa jevrejstvom uopšte, taj neće moći prodreti u
dublji smisao svih budućih događaja. Judejski mali
svet živeo je odvojenim duhovnim životom, koji je ce-
lokupna nacija poštoveda ali u njemu nije učestvovala.
1
Ovaj »kralj progonstva« bio je ugledna i politički
nierodavna ličnost u persiskome carstvu i bio je otstranien
tek islamom.
2
To čine i hrišćanska i jevrejska teologija. Razliku-
ju se samo po tome što izraelicanska literatura, koja je
kasnije bila prerađena u Judeji u pravcu judaizma, nada-
lje u tom pravcu ukazuje ili na evanđelja ili na Talmud.
ŠPENGLER Propast Zapada
Na Istoku je procvetala apokaliptička književnost kao
nasledniea proročke. Tu se odomaćilo pravo narodno
pesništvo, od koga nam je ostalo jedno majstorsko de :
lo, Knjiga o lovu, sa svojim islamskim a nikako judej-
skim duhom 1 , dok se množina drugih bajki i skaski,
među njima Judita, Tovita, Ahikar, širila u vidu mo-
tiva po svim literaturama »arabljanskog« sveta. U Ju-
deji je uspevao samo zakon; talmudski duh se pojav-
ljuje prvo u Jezekilja, pa se počev od 450 otelovljuje
u učenjacima Pisma (soferimi) saEzrom na čelu. Od
300 pre Hr. do 200 po Hr. tu su tanaimi tumačili To-
ru, te razvijali Mišnu. Ovo apstraktno zanimanje nisu
prekinuli ni Isusova pojava ni razorenje hrama. Jeru-
salim je postao Meka strogih vernika; kao Koran bio
je priznat jedan zakonik, u koji se postepeno uvrstila
čitava praistorija sa haldejsko-persiskim motivima a
u farisejskom preinačenju 2 . Ali u tome krugu nije bilo
mesta svetovnoj umetnosti, poeziji i učenjaštvu. Astro-
nomsko, jurističko i medicinsko znanje koje se nalazi
u Talmudu isključivo je mesopotamskog porekla 3 . Ve-
rovatno je tamo već u egzilu počelo ono haldejsko-per«
sisko-jevrejsko obrazovanje sekti koje napreduje u po-
četku magiske kulture sve do osnivanja velikih religi-
ja i koje vrhuni u Manicjvom učenju. »Zakon i proro-
ci« — to je gotovo razlika između Judeje i Mesopota-
rnije. U kasnijoj persiskoj i svakoj drugoj magiskoj
teologiji ujedinjena su oba pravca, a samo su se ovde
razdvojili po mestu. Svuda su bile priznavane odluke
Jerusalima, ali je pitanje ukoliko su im se pokoravali.
Već Galileja bila je podozriva farisejima; u Babiloniji
rabin nije smeo biti posvećen. Velikog Gamaliela, Pav-
lovog učitelja, hvale što su se njegovim naredbama po-
koravali Jevreji čak i u inostranstvu. A kako se neza-
visno živelo u Egiptu, to dokazuju skoro otkrivene po-
1 sko i jevrejsko naučno ispitivanje. Koliko znam, niko
Ali je neka farisejska glava nju kasnije ipak una-
kazila umetanjem od gl. 32 do gl. 37.
2
Ako je tačna pretpostavka o drugim . haldejskim
prorocima pored Isaije i Zaratustre, onda je ova mlada,
unutarnje srodna i istovremena astralna religija — a ne
babilonska — ona kojoj Postanje ima da zahvali za svoje
čudesno duboke skaske o stvaranju sveta, kao što persis -
koj religiji
3
ima da zahvali za svoje vizije o kraju sveta.
S. Funk, Die Entstehung des Talmuds, 1919, S. 106.
23
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
volje iz Elefantine i Asuana. Oko 170 Onijas moli kra-
lja za dozvolu da digne hram »u razmerama jerusalim-
skoga«, navodeći kao razlog to što su mnogi postojeći
hramovi, zidani u protivzakonitom obliku, izazivali več-
nu svađu među opštinama.
Potrebno je i drugo jedno rasmatranje. Jevrejstvo
se kao i persijanstvo, počev od vremena egzila, uveća-
lo ogromno iz vrlo malih plemenskih saveza, i to obra-
ćanjem i prelazima u veru. To je jedini oblik osvaja-
nja koji je kadra izvesti nacija bez zemlje, pa zato i je-
dini oblik koji je prirodan i sam po sebi razumljiv za
magiske religije. Jevrejstvo je prodrlo već vrlo rano na
severu preko jevrejske države Adijabene do Kavkaza,
na jugu, verovatno duž persiske obale, do Sabe; na
zapadu, u Aleksandriji, Kireni i na Kipru, ono je pre-
vagnulo. Uprava u Egiptu i politika parćanskog carstva
bile su najvećim delom u jevrejskini rukama.
Ali ovaj pokret potiče jedino iz Mesopotamije. U
njemu ima apokaliptičkog a ne talmudskog duha. U
Jerusalimu zakon pronalazi sve nova i nova ograniče-
nja protiv nevernika. Nije dovoljno ni to što su se
odrekli obraćanja. Čovek ne sme imati ni među svojim
precima neznabošca. Jedan farisej usuđuje se da opšte
omiljenom kralju Hirkanu (135—106) dovikne: kralj
treba da dadne ostavku na zvanje prvosveštenika zato
što mu se mati jednom nalazila u ropstvu kod never-
nika 2 . To je ona ista uskogrudost koja se pojavljuje u
hrišćanskoj praopštini Judeje kao otpor protiv misio-
narstva među neznabošcima. Na istoku nikom ne bi ni
na um palo da u tome povlači neku granicu; tome pro-
tivreči sav pojam o magiskoj naciji. Ali iz toga sleduje
duhovna nadmoćnost prostranoga Istoka. Ma koliko si-
nedrion u Jerusalimu imao neosporavan religiozni au-
toritet — politički, pa time i istoriski uzeto, Reš Ga-
luta je sasvim druga jedna moć. To previđa i hrišćan-
nije obratio pažnju na značajnu činjenicu da gonjenje
od strane Antioha Epifana uopšte nije bilo upravljeno
protiv »jevrejstva«, nego protiv Judeje, a to nas do-
vodi do rezultata koji ima još mnogo veći domašaj.
1
E. Sachau, Aramdische Papyros und Ostraka aus
Elefantine (1911).
2
Josephus, Antigu. 13, 10.
 ŠPENGLER Propast Zapada
Razoren je Jerusalima pogodilo je samo jedan vrlo
mali deo nacije, i to onaj koji je politički i duhovno
bio najbeznačajni]i. Nije istina da je otada jevrejski
narod živeo »u rasutosti«. On je živeo već od vekova
u- jednome obliku koji nije bio vezan za zemlju, i to
ne samo on, no i persiski i drugi narodi. Pa se rđavo
razume i utisak toga rata na pravo jevrejstvo, koje je
Judeja smatrala i tretirala kao »dodatak«. Pobeda ne-
znabožaca i propast svetinje osetile su se iz dubine
duše 1 , pa se u krstaškom pohodu 115 jevrejstvo za
njih i najteže osvetilo, ali to se ticalo jevrejskog a ne
judejskog ideala. »Cionizam« je i tada, kao i ranije pod
Kirom, kao i danas, ozbiljno uzimala samo jedna ne-
znatna duhovna manjina. Da se nesreća odista osetila
kao »gubitak domovine«, kako mi to sebi pretstavlja-
mo po našem zapadnjačkom osećanju, onda bi ponov-
no osvajanje bilo, počev od Marka Aurelija, stotinama
puta moguće. Ali bi ono protivrečilo magiskom nacio-
nalnom osećanju. Idealni oblik nacije bio je »sinago-
ga«, čist consensus kao starokatolička »vidljiva crkva«
i kao islam; a baš je sinagoga bila poptuno Ostvarena
tek uništenjem Judeje i onoga plemenskog duha koji
je u n j o j vladao.
Vespazijanov rat, upravljen samo protiv Judeje,
bio je oslobođenje jevrejstva. Jer, prvo, time je presta-
la pretenzija stanovništva te majušne oblasti da ono
bude prava nacija, i nestalo je izravnavanja njene hlad-
ne duhovnosti sa duševnim životom celine. Učeno istra-
živanje, sholastika i misitka istočnih visokih škola —
došli su do svog prava. Vrhovni sudija Karna, otpri-
like istovremeno sa Ulpijanom i Papinijanom, sastavio
je na visokoj školi u Nehardeji prvo građansko pravo.
A, drugo, to je spasio ovu religiju od opasnosti pseu-
domorfoze, kojima je istovremeno hrišćanstvo podleg-
lo. Počev od 200 pre Hr. postojala je poluhelenistička
jevrejska literatura. Propovednik Solomon (Kohelet)
ima pironovskih raspoloženja. Sleduju: Solomonova
mudrost, druga knjiga Makabeja, Teodot, pismo Ariste-
jino, i drugo još. Ima dela, kao Menanderova zbirka iz-
reka, kod kojih ne možemo nikako iznaći da li su grč-
ka ili jevrejska. Bilo je, oko 160, prvosveštenika koji
1
Kao što bi otprilike katolička crkva osećala razo-
renje Vatikana.
234
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
MI se borili protiv jevrejske religije na osnovu hele-
nisilčkog duha; bilo je kasnije i vladara, kao Hirkan i
hod, koji su to isto pokušavali političkim sredstvima.
Ova opasnost se završila 70 godinom odmah i konač-
no.
U Isusovo vreme bilo je u Jerusalimu tri pravca
koje možemo smatrati kao opšte aramejske: fariseji,
sadukeji i esejci. Iako su pojmovi i imena kolebljivi,
i vrlo različiti po nazorima hrišćanskog i jevrejskog
istraživanja, ipak možemo reći:
Prvo nastrojenje javlja se najčistije u Jerusalimu,
drugo u haldejstvu, treće u helenizmu 1 . Postanak re-
dovništvu sličnog kulta Mitre u isotčnoj Maloj Aziji je
esejski; Porfirijev sistem u kultskoj crkvi je farisejski.
Sadukeji, iako se u samome Jerusalimu pojavljuju kao
mali otmen klub — Jozefus ih upoređuje sa epikurej-
cima — jesu opšte aramejski po svojim apokaliptičkim
i eshatološkim raspoloženjima i po onom što je, u to
rano doba, srodno Dostojevskom. Oni se odnose pre-
ma farisejima kao mistika prema sholastici, kao Jo-
van prema Pavlu, kao Bundeheš prema Vendidadu u
Persijanaca. Apokaliptika je popularna i, po mnogim
crtama, opšte duševno dobro celog aramejskog sveta.
Talmudsko i avestisko farisejstvo je isključivo i gleda
da oštro odvoji svaku drugu religiju. Ne vera i vizije,
nego strogi ritual mora se učiti i držati, on je najvaž-
niji, tako da po farisejskom nazoru laik i ne može biti
pobožan, jer ne zna Zakon.
Esejci se pojavljuju u Jerusalimu kao monaški
red, slično nOvo-pitagorejcima. Oni su imali tajne spi-
se 2 ; u širem smislu, oni su zastupnici pseudomorl'oze
i zato iščezavaju potpuno 70 godine iz jevrejstva, dok
je baš tada hrišćanska književnost postajala čisto grč-
kom, čemu je ne n a j m a n j i razlog bio u tome što je
helenizovano najzapadnije jevrejstvo napustilo judai-
zam, koji je uzmicao na istok i postepeno prelazio u
hrišćanstvo.
Ali i apokaliptika, izražajni oblik ljudstva bez gra-
dova i neprijateljskog gradovima, dokončava se vrlo
1
U Schiele, Die Religion in Geschichte und Gegen-
wart III, 812 označavaju se dva poslednja pravca sa pro-
menjenim imenima; ali to ništa ne menja na poiavi sa-
moj. 2
Bousset, Rel. d. lud. S. 532.
23
 ŠPENGLER Propast Zapada
brzo u okviru sinagoge, pošto je prethodno doživela
još jedno čudesno evetanje pod utiskom katastrofe 2 .
Kada se odlučilo da Isusova nauka ne odraste u jed-
nu reformu jevrejstva, nego da odraste u novu religi-
j u , i kada je, oko 100, bila uvedena svakodnevna for-
mulisana kletva protiv jevrejskih hrišćana, apokalip-
tika je, u kratkom roku svog bitisanja, ostala u nasleđe
mladoj religiji..
6 su rođenje našeg »ja« i rođenje straha od sveta jedno
Ono neuporedivo, čime se mlado hrišćanstvo izdva-
ja iznad svih religija tog bogatog ranog doba, jeste lik
Isusov. U svim velikim tvorevinama onih godina ne
postoji ništa što bi moglo stati naporedo sa njim. Ko
je tada slušao ili čitao njegovu stradalnu istoriju koja
se tu skoro dogodila: poslednji pohod u Jerusalim, po-
slednju stravičnu večeru, čas očajanja u Getsimanskom
vrtu i smrt na krstu — tome su morale izgledati praz-
ne i plitke sve legende i sveti događaji Mitre, Atide i
Ozirisa.
Nema tu filozofije. Njegove izreke, od kojih su
poneke ostale u pamćenju, reč po reč, njegovim drugo-
vima još u njihovoj dubokoj starosti, jesu izreke dete-
ta posred jednog tuđeg, kasnog i.bolesnog sveta. Nema
tu socijalnih rasmatranja, ni problema, ni mudrova-
nja. Kao tiho, blaženo ostrvo počiva život tih ribara i
zanatlija na Genizaretskom jezeru usred vremena veli-
kog Tiberija, daleko od svake svetske istorije, bez ikak-
ve slutnje o svađama i prepirkama u stvarnosti, dok
se unaokolo sjaje helenistički gradovi sa svojim hra-
movima i pozorištima, svojim finim zapadnjačkim dru-
štvom i hučnim zabavama puka, rimskim kohortama i
grčkom filozofijom. Kada su mu prijatelji i pratioci
ostareli, a brat pogubljenoga bio na čelu jerusalimskog
kruga, sakupila se od reči i priča — koje su kružile
svuda po malim opštinama — jedna slika života tako
uzbudljive prisnosti da je izazvala sopstveni jedan ob-
lik pretstavljanja, kome nema uzora ni u antičkoj ni u
arabljanskoj kulturi: evanđelje. Hrišćanstvo je u s,vet-
skoj istoriji jedina religija u kojoj je sudbina jednog
2
Baruch, IV Esra, pra-spis Jovanovog Otkrovenja.
236
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
i'ove ka, ocrtana u neposrednoj sadašnjici, postala sim-
bolom i središtem celokupnog stvaranja.
Ogromno jedno uzbuđenje, kakvo je poznao ger-
manski svet oko 1000 godine, prolazilo je tada ćelom
aramejskom zemljom. Magiska duša beše se probudila.
Ono što je ležalo u proročkim religijama kao slutnja,
ono što se pojavljivalo u Aleksandrovo vreme u meta-
fizičkim oblicima — to se sada ispunjavalo. A to is-
punjavanje probudilo je neopisivom snagom praoseća-
nje straha. U poslednje tajne ljudstva spada to: što
i isto. Malo strašljivo »ja« povlači se u se zato što
se pred mikrokozmom otvara jedan makrokozam, pro-
stran, nadmoćan, kao neki ponor tuđeg, svetlošću pre-
plavljenog, života i bivanja. Strah od sopstvene svesti,
onaj koji često napada na decu, ne može više iskusiti
odrasli ni u najcrnjim časovima svoga života. Ovaj
smrtni strah bio je nad zorom nove kulture. U tom
jutarnjem sutonu magiske svesti o svetu, koja je bila
zaplašena, neizvesna, sama sebi tamna, otvorio se nov
pogled na bliski kraj sveta. To je prva misao kojom,
dosada, svaka kultura postaje sebe svesna. Svaku dub-
lju prirodu saletala je jeza straha pred otkrovenjima,
čudesima, poslednjim zagledanjima u praosnov stvari.
Mislilo se, živelo se samo još u apokaliptičkim slika-
ma. Stvarnost je postajala prividom. O čudnim i jezi-
vim likovima tajanstveno se unaokolo pričalo, iščita-
vali su ih iz zamršenih i tamnih spisa, shvatali su ih
jednom neposrednom unutarnjom izvesnošću. Takvi
spisi putovali su iz jedne zajednice u drugu, iz jednog
sela u drugo, i 0 njima je nemoguće kazati da su pri-
padali jednoj jedinoj religiji 1 . Obojeni su na persiski,
haldejski, jevrejski način, ali su u sebi obuhvatali sve
ono što se tada zbivalo po dušama. Kanonske knjige
su nacionalne, apokaliptičke su internacionalne u buk-
valnom smislu. Sadržina im je kolebljiva, danas glasi
ovako, sutra onako. Ali nisu nikako i nipošto »pesni-
štvo« 2 . Liče na strahobne likove sa portala romanskih
1
Takvi su: Naasenska knjiga (P. VVendland, Helle-
ni.st.~rdm. Kultur, S. 117 ff); »Mitrina liturgija« (izd. Dit-
riha), Hermetski Poimandres (izd. Rajcenštajna), Solomo-
nove ode, apostolske priče Tome i Petra. Pistis Sofija i
đr.; one sve pretpostavljaju jedno još mnogo primitivnije
spisatelj
2
stvo između 100 pre Hr. i 200 po Hr.
Kao ni Dostojevskoga San smešnog čoveka.
237 '
ŠPENGLER Propast Zapada
katedrala u Francuskoj, koji takođe nisu »umetnost«
nego su okamenjeni strah. Svako je poznavao ove an-
đele i demone, ove nebeske i paklene vožnje božanskih
bića, pračoveka ili drugoga Adama, izaslanika božjeg.
Spasitelja poslednjih dana, Sina čovećjeg, večni grad i
Strašni sud 3 . Po stranim gradovima i po visokim se-
dištima strogog persiskog i jevrejskog sveštenstva mog-
la su se različita učenja utvrđivati pojmovno i oko njih
se prepirati — ovde dole u narodu gotovo nije ni bi-
lo pojedinačne religije, nego samo opšte magiske re-
ligioznosti koja je ispunjavala sve duše, a ove su pria-
njale za nazore i slike svakog mogućeg porekla. Strašni
sud se bližio. Očekivali su ga. Znalo se da se sada mo-
ra pojaviti »On«, onaj o kome se govorilo u svim ot-
krovenjima. Podigoše se proroci. Sakupljalo se u sve
nove i nove opštine i krugove sa ubeđenjem da se sa-
da bolje poznaje urođena religija ili da se našla ona
istinita. U tome vremenu strahovito ogromnog napona
koji je rastao iz godine u godinu, tek pred rođenje
Isusovo, nastala je, pored mnogih zajednica i sekti, i
mandejska spasiteljska religija, čije osnivače ili porek-
lo ne znamo. Kako izgleda, stajala je ona vrlo blisko
popularnoj veri sirskog jevrejstva, uprkos tome što je
mrzila jerusalimski judaizam i što je volela persiske
oblike spasiteljske misli. Danas se, komad po komad,
pojavljuju njeni čudesni spisi. Svuda je »On«, Sin čo-
večji, u dubinu izaslani Spasitelj koji i sam mora biti
spasen, cilj sveg očekivanja. U Jovanovoj knjizi govo-
ri otac u domu savršenstva, obasut svetlošću, svome
rođenome sinu: Sine moj, budi mi vesnik — idi u svet
tame u kome nema svetlosnog zraka. — Sin uzvikuje
3
Za odlučne uvide u ovaj ranomagiski pretstavni
svet imamo sada da zahvalimo rukopisnim nalazima u
Turfanu, koji su došli, od 1903, u Berlin. Time se konačno
otstranjuje iz našeg znanja, a ponajprc iz našeg ocenji-
vanja, pretežnost zapadnjačko-helenističkog materijala, ko-
ja nas je, pojačana još egipatskim nalazima papirusa, ob-
manjivala; svi dosadanji nazori su iz osnova promenjeni.
Sada konačno dolazi do punovažnosti pravi i skoro nedir-
nuti Istok, sa svim svojim apokalipsama, himnama, liturgija-
ma, knjigama za uzdizanje vere u Persijanaca, mandejaoa,
manihej aca i bezbrojnih sekti. Tek se time prahrišćanstvo po-
meia u onaj krug kome ima i da zahvali za svoje poreklo.
(Uporedi: H. Liiders, Sitz. Beri. Akad. 1914 i R! Reitzen-
stein, Das iranische Erldsungsmysterium, 1921).
23
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
i", ma nebu: Oče veličanstva, šta sam zgrešio, te si
ni«' u dubinu poslao? I najzad: Bez greha se uspeh i
beše na meni greha ni mane 1 .
Sve crte velikih proročkih religija i sve blago naj-
dubljih nazora i likova koje se otada sakupilo u apo-
I .diptiku —• ovde su zajedno u osnovi. Iz antičkog miš-
I jenja i osećanja nije prodro ni dah u ovaj donji svet
magiskoga. Počeci nove religije verovatno su izgublje-
ni zauvek. Ali jedan istoriski lik mandejstva pojavlju-
je se uzbudljivom jasnoćom, tragičan po svom htenju
i svojoj propasti kao i Isus: Jovan Krstitelj 2 . Jedva još
pripadnik jevrejstva a ispunjen silnom mržnjom pre-
ma jerusalimskom duhu (on tačno odgovara praruskoj
mržnji na Petrograd), propoveda on kraj sveta i pri-
bližavanje Barnahe, Sina čovečjeg, koji nije više obe-
ćani nacionalni mesija Jevreja, nego je donosilac svet-
skog požaraNjemu je otišao Isus i bio njegov uče-
nik 4 . Bilo mu je trideset godina kada je doživeo probu-
1
Liedzbarski, Das Johannesbuch der Mandder, gla-
va 65. Dalje: W. Bousset, Hauptprobleme der Gnosis (1907);
Reitzenstein, Das manddische Buch des Herrn der Grdsse
(1919), apokallipsa otprilike istovremena sa najstarijim e-
vanđeljima. Tekstove o »Mesiji«, o »silasku u pakao« i o
»-mrtvačkim pesmama« vidi u: Liedzbarski, Manddische Li-
turgien (1920) i Knjiga mrtvih (prvenstveno druga i treća
knjiga leve Genze) u: Reitzenstein, Das iran. ErVosungsmyst.
(pre svega
2
S. 43 ff).
Uz ovo: Reitzenstein, S. 124 ff. i tamo navedena
literatura. .
3
U Novom zavetu, koji je svoj konačni oblik dobio
potpuno u oblasti zapadno-antičkoga mišljenja, ne može
se više razumeti mandejska religija i pripadna joj sekta
Jovanovih učenika, kao što tu uopšte izgleda da je sve ono
što je istočnjačko utonulo. Ali ipak postoji osetno nepri-
jateljstvo između tada nadaleko raširene Jovanove opštine
i prahrišćana (Dela apost. gl. 18 i 19. Uporedi Dibelius, Die
urehristliehe Uberlieferung von Johannes dem Tdufer).
Mandejci su, isto kao ,i jevrejstvo, kasnije oštro odbaciva-
li hrišćanstvp; Isus je za njih bio lažni Mesija; u njihovoj
apokalipsi o Gospodu Veličanstva i nadalje se navešćuje
pojava4 Enoha.
Po Reitzenstein, Das Buch vom Herrn der Grdsse,
S. 65 — on je bio osuđen u Jerusalimu kao Jovanov uče-
nik. Po Liedzbarski, Mand. Lit. 1920, XVI. i Zimmern,
Zischr. d. D. Morg. Gesellschaft, 1920, S. 429 — ukazuje iz-
raz o Isusu kao Nazarećaninu ili Nazarejcu, koji su kas-
nije hrišćanske opštine shvatile u odnosu na N'azaret (Mat.
2,23 sa lažnim citatom), na pripadnost nekom mandejskom
redu.

ŠPENGLER Propast Zapada
đenje. Svu njegovu svest otsada je ispunjavao apoka-
liptički a naročito mandejski. svet misli. Oko njega se
onaj drugi svet istoriske stvarnosti prostirao kao ne-
ki privid, tuđ i beznačajan. Da će »On« sada doći i da
će učiniti kraj toj tako nestvarnoj stvarnosti — to je
bila velika izvesnost u njemu i za n j u se on pojavio —
kao i njegov učitelj Jovan — kao vesnik. Još sada mo-
žemo nazreti to vreme u najstarijim evanđeljima uze-
tim u Novi zavet, vreme u kome je on u svesti svojoj
bio samo jedan prorok 1 .
Ali ima jedan trenutak u njegovu životu u kome
mu se oLvara slutnja, pa onda i visoka izvesnost: Ti si
to! Bila je to tajna koju je isprva jedva sam sebi pri-
znao, pa onda svojim najbližim prijateljima i pratio-
cima, koji su sada tu blagu vest delili sa njim u ti-
šini potajno, dok se najzad nisu usudili da otkriju is-
tinu pred celim svetom, u kobnome pohodu u Jeru-
salim. Ako igde išta jamči za njegovu savršenu čistotu
i-časnost, to je ona sumnja da se možda ipak vara,
sumnja o kojoj su kasnije njegovi učenici sasvim iskre-
no pričali. Tada dolazi u svoju domovinu. Selo se sjuri.
Upoznaju nekadanjeg drvodelju koji je napustio svoj
rad i ljute se. Porodica, mati njegova, mnogobrojna
braća i sestre stide ga se i hoće da ga zadrže. Tada,
kada je osetio sve te poznate oči uprte u sebe, zbunju-
je se, i magiska sila ga napušta (Marko 6). U Getsiman-
skome vrtu mešaju se sumnje u poslanstvo 2 sa užas-
nim strahom pred onim što ima da dođe, i još na krs-
tu čuo mu se tegobni usklik — da ga je Bog ostavio.
Čalc i u tim poslednjim časovima živeo je sav u .
slici svog apokaliptičkog sveta. Nikada on oko sebe
neki drugi svet nije ni video. .Ono što je bilo stvarnost
za Rimljane koji su ispod njega stražarili — bilo mu
je predmet bespomoćnog čuđenja, varljiva slika koja
se odjednom mogla razvejati. Imao je čistu i nepokva-
renu dušu zemlje bez gradova. Život gradova, duh u
gradskome smislu — bili su mu sasvim tuđi. Da li je
on odista video poluantički Jerusalim u koji je ušao
kao Sin čovečji, i da li ga je u njegovoj istoriskoj suš-
1 mora odmeriti kamo su ga uputili rođenje i priroda.
Na pr. Marko, 7 i uz to veliki obrt ko<^ Marka, 8,
27 i dalje. Nema nijedne druge religije u kojoj su se odr-
žali iz2 doba njenog postanka tako iskreni i verni izveštaji.
Slično u Marka, 1, 35 i dalje, gde on još u noći us-
taje i traži usamljeno mesto da se okrepi u molitvi.
240
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture
i ini razumeo? Ono što je uzbudljivo u tim poslednjim
danima, onaj sudar činjenica i istina, dvaju svetova
koji se nikada neće razumeti —"jeste u tome što on ni-
je ni znao šta se sa njim dešava.
Hodio je tako u punoći svog vesništva kroz svoju
zemlju, a ta zemlja bila je Palestina. Beše rođen u
intičkoj imperiji, a življaše pod očima judaizma jeru-
salimskog, i čim mu je duša iz svog sagledanja i ose-
ćanja svog poslanstva progledala oko sebe — sudarila
se o stvarnost rimske države i farisejstva. Odvratnost
prema tom mrtvom samoživom idealu, koju je delio
sa celokupnim mandejstvom, a nesumnjivo i sa jevrej-
skim seljačkim narodom prostranoga Istoka, svuda se
vidi kao prva i trajna oznaka u njegovim govorima.
Grozio se od te pustoši razumskih formula, koje su
imale biti jedini put spasenju. A to je ipak bila samo
druga jedna vrsta pobožnosti, koja je osporavala nje-
govo ubeđenje rabinističkom logikom.
Tu je samo stajao zakon protiv proroka. A kad je
Isus priveden Pilatu, tada su se suprotstavila dva sve-
ta, svet činjenica i svet istina, neposredno i nepomir-
ljivo, tako- strahovito jasno i tako silno u simbolici kao
nikada ni u jednoj sceni svetske istorije. Rascep koji
je u osnovi svet slobodnopokretnoga života još od po-
četka — već time što taj život jeste, što je on i biće
i budna svest — ovde je dobio najviši mogući oblik
ljudske tragike uopšte. U čuvenome pitanju rimskoga
prokuratora: Šta je istina? (jedina reč od rase u No-
vome zavetu) leži sav smisao istorije, jedino .važenje
dela; rang države, rata, krvi, sva svemoć uspeha i sva
ponosnost na veliku sudbinu. Na to nisu usta Isusova
odgovorila, već prećutno pitanje, odlučno Za sve ono
što je religiozno: Šta je stvarnost? Ona je za Pilata bi-
la sve, a za Isusa samoga — ništa. Drugače i ne može
stajati prava religioznost prema istoriji i njenim sila-
ma, drugače ona i ne može proceniti svakodnevni ži-
vot, pa kad i to učini, prestala je biti religija i spala
je i sama pod duh istorije.
Moje carstvo nije od ovoga sveta — to je posled-
nja reč od koje se ništa nema oduzeti i na kojoj svak
Biće koje se služi budnom svešću ili budna svest koja
podvrgava biće, takt ili napon, krv -ili duh, istorija ili
priroda, politika ili religija: tu ima samo ili-ili, tu ne-
241
ŠPENGLER Propast Zapada
ma, pošteno rečeno, upoređenja. Državnik može biti
duboko religiozan, pobožan čovek može pasti za svoju
otadžbinu — ali i jedan i drugi moraju znati na kojoj
strani stvarno stoje. Rođeni političar prezire sanjalač-
ke "načine" posmatranja u ideologa i etičara, posred
svog činjeničlcog sveta — i ima pravo. Za vernika sva
ambicija i sav uspeh istoriskog sveta su grešni i bez
večne vrednosti — i on ima pravo. Vladar koji hoće da
popravi religiju u pravcu političkih, praktičkih ciljeva
— budala je. Propovednik morala koji hoće da unese
istinu, pravdu, mir, pomirenje u svet stvarnosti — ta-
kođe je budala. Nikada nijedna vera ne može izmeniti
svet, niti ijedna činjenica ikada može opovrgnuti veru.
Nema mosta između upravljenoga vremena i bezvreme-
ne večnosti, između hoda istorije i postojanja božan-
skog poretka sveta, u čijoj je' građi reč za najviši slu-
čaj kauzalnosti: »opredelj^nje«. To je poslednji. smisao
onoga trenutka u kome su' stajali- jedan prema drugo-
me Isus i Pilat. U jednome svetu, onom istoriskome,
Rimljanin je Galilejca razapeo na krst — to mu je bi-
la sudbina. U. drugom svetu Rim je pao pod proklet-
stvo, a krst je postao jemstvo spasenja. To je bila vo-
lja božja 1 .
Religija je metafizika — i ništa drugo: Credo, guia
absurdum. I to: saznana, dokazana, smatrana za do-
kazanu, metafizika jeste gola filozofija ili učenost.
Ovde se misli na doživljenu metafiziku, ono što je ne-
zamišljivo kao izvesnost, natprirodno kao stvarni do-
gađaj, život u nestvarnom ali istinitom svetu. Drugače
Isus nije živeo nijednog trenutka. On nije bio propo-
vednik morala. Videti u nauci o moralu poslednji cilj
religije — to znači ne poznavati je. To je »devetnaesti
vek«, to je »prosvcćenje«, to je humano filistarstvo.
Njemu pripisivati socijalne namere — to je huljenje.
Njegove prigodne moralne izreke, ukoliko mu nisu sa-
mo pripisane, služe jedino kao religiozno okrepljenje.
One ne sadrže novu neku nauku. Među njima je bilo
poslovica koje je tada svale znao. Njegova nauka bila
je sanio i jedino vest o poslednjim stvarima, čije su
1 se uvidi apokaliptična sadržina svakodnevnih Isusovih raz-
Način posmatranja ove knjige je istorijski. On da- •
kle priznaje suprotni način kao činjenicu. Nasuprot torrie,
religiozno posmatranje mora nužnim načinom sebe priz-
nati kao istinito, a svako drugo kao lažno. Ovaj rascep
ne može se savladati.
242
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
slike stalno zaokupljale: početak novog svetskog
doba, silazak nebesnog poslanika, poslednji sud, novo
nebo i nova zemlja 2 . Drugi pojam o religiji on nika-
da nije ni imao, drugi nekakav pojam uopšte i nema
nijedno pravo vreme koje živi unutricom. Religija je
pol punce metafizika, onostranost, budna svest usred
sveta koji je osvetljen u prednjem planu svedočan-
slvora čula; religija je življenje u nadčulnome i sa nji-
me; i onde gde nema snage za takvu budnu svesnost,
ni snage da se u nju v e r u j e — Lu je sa religijom svrše-
no. Moje carstvo nije od ovoga sveta — samo onaj ko
odmeri svu težinu ovoga nazora može shvatiti Isuso-
ve najdublje izreke. Tek kasna gradska vremena, koja
nisu više kadra za takva gledanja, upravila su ostatak
religioznosti na svet spoljašnjeg života i zamenila re-
ligiju humanim osećanjima i raspoloženjima, a meta-
fiziku moralnom propovedi i socijalnom etikom. U Isu-,
su nalazimo direktnu suprotnost. »Dajte Cezaru što je
Cezarovo« — to znači: snađite se sa silama činjenič-
kog sveta, trpite, patite i ne pitajte da li su one »pra-
vične«. Važan je samo spas duše. »Gledajte krinove u
polju« — to znači: ne brinite se o bogatstvu niti o si-
romaštvu. Oba prikivaju dušu za brige ovoga sveta.
»Morate Bogu služiti ili Mamonu« — tu se pod Manio-
nom podrazumeva sva stvarnost. Plitko je i kukavički
je — ne videti u ovim zahtevima veličinu. On uopšte
nije ni osećao razliku između rada za sopstveno bo-
gatstvo i rada za socijalnu udobnost »svih«. Što se ori
plašio bogatstva i što je jerusalimska praopština (koja
je bila jedan strogi red a ne socijalistički klub) odba-
civala posed — u tome i leži baš najveća moguća su-
' Zato je Marko, 13, uzet iz jednog još starijeg spisa,
možda najčistiji primer onih razgovora koje je Isus svako-
dnevno vodio. Pavle navodi (Solunj. I. 4, 15—17) drugi je- _
dan primer koga u evanđeljima nema. Tu spadaju neoce-
njivi podaci — na koje ne obraćaju pažnju ispitivači ov-
ladani evanđelskim tonom — Papi ja, koji je oko 140 mo-
gao sakupiti množinu dobrog usmenog predan ja. Ono malo
što se očuvalo od njegova dela potpuno je dovoljno da
govora; pravi njihov ton daje Marko 13, a ne. »Beseda na
gori«. A kada se njegova nauka preobrazila u nauku o
Njemu, prešla je i ova sadržina iz njegovih govora u iz-
veštaje o njegovoj pojavi. U toj jednoj tačci slika iz evan-
đelja nužnim načinom nije tačna'.
23
ŠPENGLER Propast Zapada
protnost prema svakom »socijalnom nastrojenju«. Tak-
va uverenja ne proizlaze iz toga što je spoljašnji polo-
žaj sve, nego što je on — ništa; ne iz toga što bi se je-
dino cenila ovostrana udobnost, nego iz toga što se ona
bezuslovno prezire. Ali onda mora postojati nešto pre-
ma čemu je ništavna sva zemaljska sreća. To je, opet,
razlika između Tolstoja i Dostojevskog. Tolstoj, građa-
nin i zapadnjak, video je u Isusu samo jednog socijal-
nog etičara, pa je prahrišćanstvo ponizio na rang soci-
jalnorevolucionarnog pokreta, kao što čini potpuno ci-
vilizovani Zapad, koji ume samo da deli a ne i da se
odriče: i to iz nedostatka metafizičke snage. Dostojev-
ski, koji je bio siromašak, ali izvesnih časova gotovo
svetac, nije nikada pomišljao na socijalna poboljšanja
— šta bi se pomoglo duši time što bi se ukinuo posed?
7 ske zajednice. A sva ostala aramejska zemlja očekiva-
Među prijateljima i učenicima, koje je unutarnje
uništio strahoviti ishod pohoda u Jerusalim, -raširila se
posle nekoliko dana vest o njegovom vaskrsu i o po-
javljivanju njegovom. Šta je to značilo za takve duše
i za takvo vreme — to kasni ljudi ne mogu nikada u
potpunosti proosetiti. Time se ispunilo očekivanje ce-
lokupne apokaliptike onog magiskog ranog vremena:
na kraju sadanjeg eona vaznesenje spasenog Spasitelja,
drugog Adama, Saohianta, Enoha ili Barnahe, ili kako
su već »Njega« pretstavljali i nazivali, vaskrsenje u
Očevo carstvo svetlosti. Time su naveštena budućnost
i novo doba sveta, »carstvo nebesko«, postali nepo-
sredna sadanšnjost. Svet se nalazio na odlučnoj tačci
istorije spasenja. Ova izvesnost savršeno je izmenila
pogled na svet u malog kruga. »Njegova« nauka, koja
je potekla iz njegove blage i plemenite prirode, njego-
vo unutarnje osećanje o odnosu između čoveka i Boga
i o smislu vremena uopšte, koje je iscrpno bilo ozna-
čeno jednom reči »ljubav« — sve je to otstupilo, i na-
stupila je nauka o Njemu. Kao vaskrsli, njihov učitelj
postao je nov lik u okviru same apokaliptike, i to naj-
važniji i završni. Ali je time slika budućnosti postala
slikom sećanja. Ovaj ulazak samo doživljene stvarnosti
u krug velike istorije bio je nešto sasvim odlučujuće
i nešto nečuveno u celokupnom magiskom svetu mi-
244
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
li. Jevreji, među njima mladi Pavle, i mandejci, me-
du njima Krstiteljevi učenici, strasno su osporavali
laj ulazak. Za njih je on bio lažni Mesija o kome su
j'ovorili još nastariji tekstovi. 1 Za njih »on« ima tek
da dođe — za malu opštinu on je malopre bio tu.
V i deli su ga, živeli su sa njime. Mora se čovek potpu-
no preneti u tu svesnost, da bi mogao shvatiti njenu
ogromnu nadmoćnost u takvom jednom vremenu. Na-
mesto neizvesnoga gledanja u daljinu jedna uzbudlji-
va sadašnjica, namesto očekivanja u strahu jedna iz-
vesnost koja oslobađa. Bila je to odista »blaga vest«.
Ali kome? Već prvih dana podiglo se pitanje koje
je odlučilo o ovoj sudbini novoga otkrovenja. Isus i
njegovi prijatelji bili su po rođenju Jevreji, ali nisu
pripadali judejskoj zemlji. Ovde u Jerusalimu očekiva-
li su Mesiju starih svetih knjiga, koji je imao doći je-
dino za judejski narod u nekadanjem smislu plemen-
la je Spasitelja sveta, Spasitelja i Sina čovečjeg svih
apokaliptičkih spisa, pa bili oni napisani judejski, per-
siski, haldejski ili mandejski 2 . U prvome slučaju.. Isu-
sova smrt i vaskrs bili su samo mesni događaj, u dru-
gome, oni su značili obrt u svetu. Jer dok su inače
svuda Jevreji postali magiska nacija bez jedinstva po
poreklu, u Jerusalimu se čvrsto držalo plemenskog
shvatanja. Nije se tu radilo samo o »misiji među Je-
vrejima« ili »među neznabošcima«: rascep je bio mno-
go dublji. Reč »misija« ima ovde dvostruko značenje.
U smislu judaizma, nije u samoj stvari bilo potrebno
nikakvo vrbovanje; naprotiv, ono je protivrečilo ideji
o Mesiji. Pojmovi »pleme« i »misija« isključuju se.
Pripadnici izabranoga naroda, a osobito sveštenstvo,
imali su samo da.se uvere da se sada ispunilo obeća-
nje. A u drugome slučaju, u samoj ideji magiske na-
cije, dakle nacije koja počiva na consensus-u, ležala
je datost pune i konačne istine baš vaskrsenjem, da-
1
Isus je i sam o tome znao (Mat. 24, 5 i 11).
2
Naziv »Mesija« (Hristos) je starojevrejski, nazivi
Gospod kuecog, divus) i Spasitelj (acorrjp, asklepios) bili
•istočno-anamejskoga porekla. U okviru pseudomorfoze
Hristos postaje imenom, a Spasitelj titulom Isusovom;
Gospod i Spasitelj pak postali su još ranije titule heleni-
stičkog carskog kulta: u tome je sva sudbina na zapad
upravljenoga hrišćanstva.
2
 ŠPENGLER Propast Zapada
tost osnove za pravu naciju baš consensus-om te isti-
ne; ta nacija moraće se sada rasprostirati dok ne upi-
je u sebe sve starije nacije, koje su, po ideji, nesavrše-
ne. »Jedan pastir i jedno stado« — to je bila formula
za novu svetsku naciju. Spasiteljeva nacija bila je
identična sa čovečanstvom. Pregleda li se predištorija
ove kulture, izlazi da je sporno pitanje apostolskog
sabora 1 bilo odlučeno već pre 500 godina, i to jednim
izvršenim delom: jevrejstvo posle egzila, izuzev jedino
zatvoreni krug u Judeji, vrbovalo je među nevernici-
ma u najvećoj meri, kao što su to činili i Percijanci i
Haldejci i svi ostali, od Turlcestana pa sve do unutra-
šnjosti Afrike, bez obzira na domovinu i poreklo. O
tome se nije ni prepiralo. Toj zajednici nije ni prepi-
ralo. Toj zajednici nije ni na um palo da bi moglo biti
drukče. I ona je sama bila rezultat nacionalnog bića
koje se sastojalo u rasprostiranju. Starojevrejski tek-
tovi bili su brižljivo čuvano blago, a njihovo ispravno
tumačenje, Halahu, čuvali su rabini za sebe. A apo-
kalipitčka književnost bila je najveća suprotnost to-
me: napisana zato da budi sve duše bez ograničenja,
njeno tumačenje pripadolo je svakome pojedincu.
Kako »su to shvatili Isusovi najstariji prijatelji, to
pokazuje činjenica što su se oni čvrsto nastanili u
Jerusalimu kao opština »poslednjeg vremena« i sao-
braćali u hramu. Za ove proste ljude među njima i za
njegovu braću koja su ga u početku potpuno odbacila,
a i za njegovu majku koja je sada poverovala u pogub-
ljenoga sina, 2 bila je moć judejskog predanja još snaž-
nija no apokaliptički duh. Njihova, nainera da Judejce
u vere nije uspela, iako su u početku prilazili i sami
fariseji; oni su ostali jedna sekta među mnogima i u
okviru judestva i rezultat, »Petrova ispovest«, može
se svakako izraziti i ovako: oni su sami zastupali pra-
vo jevrejstvo, a sinedrion lažno. 3
1 onite i elkezaite — sa čudnom svetom knjigom »Elkzaj«
2
Dela apost: 15; Galać. 2.
3
Dela apost. I, 14; uporedi Marko, 6.
Malija, nasuprot Luki, zastupa ovo shvatanjc. To
je jedino evanđelje u kome se nalazi reč »eklezija«, i to se
njome misli na prave Jevreje, nasuprot masi koja neće
da čuje Isusov poziv. To nije misija, kao što ni Isaija nije
vršio misiju. Opština ovde znači jedan unutarnje-jevrejski
red (Propisi 18, 15—20, nespojivi su sa opštim širenjem).
246
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
Poslednja sudba ovoga kruga 3 dospela je u zabo-
rav usled uticaja koji je uskoro izazvala nova apoka-
liptička nauka u celome svetu magiskog osećanja i
mišljenja. Među kasnijim pripadnicima Iusovim bilo
je mnogih koji su odista osećali čisto magiski i bili
potpuno slobodni od farisejskog duha. Oni su ćutke
za se rešili, davno pre Pavla, pitanje o misiji. Oni ni-
su uopšte mogli živeti a da ne šire blagu vest, te su
sakupili svuda od Tigra do Tibra male krugove u ko-
jima se lik Isusov stapao, u svima mogućim shvata-
njima, sa masom već postojećih likova i učenja 1 . Tu
se dogodio drugi jedan rascep, koji se takođe sadrži
u rečima »misija među Jevrejima i neznabošcima«, i
koji je postao mnogo važniji nego onaj spor, unapred
već odlučeni, između Judeje i sveta. Hristos je živeo u
Galileji. Da li da se učenje o njemu upravi na Zapad
ili na Istok? Kao kult Isusa ili kao Spasiteljev red?
Da li u najtešnjem dodiru sa persisko ili sinkretistič-
kom crkvom, koje su se obe baš tada stvarale?
O otme je odlučio Pavle, prva velika ličnost novog
pokreta, prva koja se nije razumevala samo u istina-
ma nego i u činjenicama. Kao mladi rabin sa Zapada
i učenik jednog od najslavnijih tanaima, on je gonio
hrišćane kao unutrašnju judejsku sektu. Posle probu-
đen ja, koje se tada često dešavalo, obrnuo se on mno-
gim malim kultskim opštinama Zapada i stvorio od
njih crkvu svoga kova. Otada su se neznabožačka i
hrisćnaska kultska crkva razvijale naporedo i u naj-
tešnjem uzajamnom dejstvu sve do Jambliha i Atana-
sija (obojica oko 330). Imajući pred očima tako veliki
cilj, on je imao prema Isusovoj opštini u Jerusalimu
jedva prikrivano preziranje. Nema ničeg-mučnijeg u
Novome zavetu no što je početak Poslanice Galaćani-
ma: on je preduzeo svoj rad na svoju ruku i učio i po-
On se kasnije raspao u sekte, među kojima i ebi-
(Bousset, Hauptprobleme d. Gnosis, S. 154).
1
U Deliina apostolskim i u svima poslanicama Pav-
vini takve se sekte napadaju; nije bilo nijedne kasnoantič-
ke i aramejske religije ili filozofije iz koje nije potekla
neka vrsta Isusove sekte. Sigurno je da je postojala opas-
nost da istorija stradanja Isusova postane integrirajući
sastavni deo svih već postojećih vera, a ne jezgro nove
vere.
27
 ŠPENGLER Propast Zavacla
dizao onako kako se njemu činilo da je dobro. Najzad,
posle četrnaest godina, ide on u Jerusalim da primora
stare Isusove drugove, svojom duhovnom nadmoćnoš-
ču, svojim uspehom i činjenicom svoje nezavisnosti od
njih, na priznanje da njegova tvorevina sadrži pravo
učenje. Petar i njegovi, strani svemu što je činjenica,
nisu uvideli sav domašaj tog dogovaranja: otuda je pra-
opština bila izlišna.
Pavle je bio rabin po duhu, a apokaliptičar po.
osećanju. On je priznavao judaizam, ali kao predisto-
riju. Međutim, otada su postojale dve magiske religije
sa istim Svetim pismom, naime Starim za vetom. Ali
je uz njega bila dvostruka Halaha; jedna upravljena
na Talmud, koju su razvili tanaimi u Jerusalimu počev
od 300 pre Hr.; druga ? koju je osnovao Pavle, a do- '
vršili sveti oci, upravljena na evanđelje. A sve obilje
apokaliptike sa njenim obećanjem spasenja, koje je
tada išlo svuda unalcokolo1, Pavle je sakupio u izves-
nost spasenja, koja se otkrila neposredno njemu jedi-
nome na putu za Damask. »Isus je Spasitelj, a Pavle
je njegov prorok«: to je puna sadržina njegovog na-
vešćivanja. Ne može biti veće sličnosti sa Muhame-
dom. Nisu različiti ni način probuđenja, ni proročka
samosvest, ni posledice toga: jedinopravnost i bezu-
slovna istina tumačenja.
U ovome krugu pojavljuje se sa Pavlom gradski
čovek, a sa ovim i »inteligencija«. Ostali, ma oni i
poznavali Antiohiju i Jerusalim, nisu nikada shvatili
suštinu tih gradova. Živeli su vezani za zemlju, seljač-
ki, čiste duše i osećanja. Ovde se pojavio duh odra-
stao po velikim gradovima antičkog stila, koji je mo-
gao živeti samo po gradovima, koji nije ni shvatao ni
poštovao seljačku zemlju. Sa Filonom bi se on mogao
sporazumeti, sa Petrom ne. On je prvi video doživljaj
' On je tu apokaliptiku tačno poznavao. Mnogi nje-
govi najprisniji nazori ne mogu se ni zamisliti bez persi-
skih i mandejskih utisaka; tako: Rim. 7, 22—24; I Kor.
15, 26; Efes. 5, 6 i dalje sa citatom persiskog porekla (Re-
itzenstein, Das iran. Erlds. Myst. S. 6 i S. 133 ff.). Aii to
ništa ne dokazuje o nekom intimnom poznavanju sa per-
sisko-mandejskom literaturom. Ove priče bile su tada ra-
širene kao skaske i narodne bajke ranije u nas. čule su
se još u detinjstvu; bile su svakodnevno »pričanje po ču-
veni u«. Nisu ljudi ni bili svesni toga koliko su pod njiho-
vim uticajem.
248
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture
vas kršenja kao problem i u njegovoj glavi se blaženo
Mcdanje seoskih učenik preobrazilo u spor duhovnih
načela. Kako je to različito — unutarnja borba u Get-
simanskOm vrtu i čas pred Damaskom! Dete i čovek,
sirah duše'i odlučnost duha, predanst smrti i odluka
<> promeni stranke. On je isprva gledao u novoj ju-
dejskoj sekti opasnost po farisejsko jerusalimsko uče-
nje; iznenada je shvatio da su Nazarećani »imali pra-
vo« — jedna reč o kojoj se u Isusa ne može ni pomi-
sliti; sada on brani njihovu stvar protiv judizma i ti-
me je uzdiže do duhovne veličine, dok je ona dotle
bila znanje o jednom doživljaju. Duhovna veličina —-
ali on time sasvim nesvesno približuje ono što brani
drugim duhovnim moćima koje su tada postojale:
gradovima Zapada. U oblasti čiste apokaliptike »duh«'
nije postojao. Stari drugovi ga i nisu mogli razumeti.
Morali šu ga strašljivo i tužno gledati kada ih je ube-
đivao. Njihova živa Isusova slika (Pavle ga nije nika-
da video) bledela je pred ovom bleštavom svetlošću
pojmova i stavova. Otada je sveto sećanje postalo
školski sistem.
On je sva svoja misinarska putovanja upravio na
Zapad, a na Istoku uopšte nije obraćao pažnju. Nika-
da nije napuštao antičku državnu oblast. Zašto je išao
u Rim, u Korint, a ne u Edesu ili Ktezifon? I zašto
samo u gradove, a nikada od sela do sela?
Pavle je jedini prouzrokovao takvo razviće stvari.
Osećanja svih ostalih nisu dolazila u obzir prema nje-
govoj praktičnoj energiji. Time je bila odlučena'grad-
ska i zapadnjačka tendencija, mlade crkve. Poslednje
neznabošce prozvaše kasnije pagani, ljudi sa sela. Po-
digla se ogromna jedna opasnost koja je odbijena je-
dino mladošću i prvobitnom prirodnom snagom hriš-
ćanstva koje je postajalo: felaštvo antičkih 'svetskih
gradova oberučke je poseglo za hrišćanstvom i od to-
ga su ostali vidljivi tragovi. Koliko li je to bezmerno
bilo udaljeno od bića Isusova, koji je živeo sav spo-
jen sa selom i njegovim ljudima! Nije on ni primetio
pseudomorfozu posred koje je rođen i nije od nje ni
najmanje crte nosio u duši, a sada posle jednog ljud-
skog veka, kada mu je mati možda još živela, ono što
je odraslo iz njegove smrti postalo je središte za obli-
kovno htenje pseudomorfoze. Antički gradovi behu us-
koro jedino poprište kultskog i dogmatskog razvitka.
249
ŠPENGLER Propast Zapada
Opština še širila prema Istoku samo u tajnosti, kao
da hoće da i ne bude primećena 1 . Oko 100 bilo je već
hrišćana sa one strane Tigra, ali svi oni skupa sa svo-
jim uverenjima kao da nisu ni postojali za hod crkve-
nog razvića.
Iz najbliže Pavlove okoline sada je proizišla i
druga tvorevina koja je bitno odredila lik nove crkve.
Što postoje evanđelja, iako su ličnost i istorija iziski-
vale pesničko oblikovanje — to je delo jednog jedinog
Marka 2 . Ono što su Pavle i Marko našli — bilo je čvr-
sto predanje u opštinama, »blaga vest«, nastavljano
kazivanje po čuvenju i dalje obaveštavanje, koje je bi-
lo poduprto bezobličnim i beznačajnim beleženjima
na aramejskom i. grčkom jeziku, ali nikako pretstav-
Ijeno. Bilo je izvesno da će jednom nastati važni spisi,
ali iz duha onoga kruga koji je živeo sa Isusom i iz
duha Istoka uopšte nastala bi prirodno kanonska zbir-
ka njegovih izreka, koja bi bila po saborima dopunje-
na, završena i snabdevena komentarom, i uz to još
Isusova apokalipsa sa paruzijom kao središtem. Poče-
ci za takav jedan rad bili su potpuno prekinuti Mar-
kovim evanđeljem, koje je napisano oko 65 istovreme-
no sa poslednjim Pavlovim poslanicama, i to na grč-
kom kao i pve. Time je pisac, koji nije ni slutio zna-
čaj svoga maloga dela, postao najznačajnija ličnost ne
samo hrišćanstva no i arabljanske kulture uopšte. Svi
su stariji pokušaji iščezli. Ostali su kao izvori o Isusu
samo spisi u obliku evanđelja. To je bilo tako samo
po sebi razumljivo da je otada »evanđelje« postalo
oblik, i to od samoga naziva svoje sadržine (radosna,
blaga1 vest«). Delo potiče iz želje pavlovskih krugova
.sviknutih na književnost, koji nikada nisu čuli kakvog
druga Isusova da o Njemu govori. To je apokaliptična
životna slika iz daljine; doživljaj je nadoknađen pri-
/ jeni iz te pretstave dali su povoda monofizitima i ne-
1
Rana misija na Istoku jedva je ispitana i teško ju
je utvrditi još i u pojedinostima. Šachau, Chronik von
Arbela, 1915; Die Ausbreimng des Christentums in Asien;
Abh. Pr. Ak. d. Wiss. 1919; Harnack, MissiOn und Ausbrei-
tung des Christentums, II, S. 177 ff.
2
Ispitivači, koji se i suviše po učenjačlci prepiru oko
Pra-Marka, izvora Q, izvora dvanaestorice i dr., previda iu
ono što je načelno novo. Marko je prva »knjiga« hrišćan-
stva, nešto planski i celovito izvedeno. A tako nešto nije
nikada prirodni rezultat nekog razvića, nego zasluga jednog
čoveka, i baš ovde znači to jedan istoriski preokret.
250
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture.
'.nijem, tako prostim i iskrenim da se apokaliptička
tendencija i ne primećuje 1 . Ali ova tendencija ipak je
pretpostavila pričanju. Sadržinu ne. čine reči Isusove,
nego nauka o njemu u pavlovskom obliku. Prva hriš-
ćanska knjiga proističe iz Pavlove tvorevine, ali se ova
tvorevina ubrzo ne može više ni zamisliti bez knjige
i njenih posledovatelja.
Jer je sada nastalo ono što Pavle, vatreni sholasti-
čar, nikada nije hteo, a što je ipak neizbežno učinio
pravcem svoje aktivnosti: postalo je kultska crkva
hrišanske nacije. Dok je sinkretistička verska zajedni-
ca, po meri po kojoj je dospevala do samosvesti, sa-
kupljala i privlačila bezbrojne stare gradske kultove
i tome sklopu davala najvišim kultom henoteistički
oblik, bio je Isusov kult najstarijih zapadnih opština
sve dotle raščlanjavan i obogaćivan, dok nije iz njega 1
nastala jedna slično izgrađena masa kultova 2 . Oko ro-
đenja Isusova, o kome učenici i nisu ništa znali, stvo-
rila se sada istorija detinjstva. U Marka je još nema.
Doduše, već po staroj persiskoj apokaliptici valjalo je
da se Saohiant kao spasilac poslednjih dana rodi od
devojke; ali novi zapadni mit bio je sasvim drugog zna-
čenja i imao je neizmernih posledica. Jer se sada u
oblasti pseudomorfoze pored Isusa kao sina, i daleko
iznad njega, izdigao lik Majke Božje, jedna isto tako
prosta ljudska sudbina, tako silno uzbudljiva da je
nadmašila sve one hiljade devica i majki sinkretizma:
Iziđu, Tanitu, Kibelu, Demetru i sve misterije o rođe-
nju i o trpljenju, pa ih najzad sve u se uzela. Po Iri-
neju, ona je Eva novog ćovečanstva. Origen se bor-
beno zalagao za njeno večno devičanstvo. Rađanjem
Spasitelja Boga, ona je spasla svet. Teotokos Marija,
roditeljska Boga, bila je najveći jed za hrišćane sa one
strane antičke granice, i stavovi učenja koji su razvi-
1
Marko je, stvarno, baš »evanđelje«. Posle njega po -
činju partiski spisi, kao Luikin i Matejin, ton izveštavanja
prelazi u ton legende i završava se, sa one strane hebrej-
skog i Jovanovog evanđelja, u romanima o Isusu, kao u
evanđeljima
2
Petra i Jakova.
Ako se reč »katolički« primeni u najstarijem smi-
slu (Ignatius ad Smyrn. 8): sveopština kao suma kultskih
opština — onda su obe crkve »katoličke«. Na Istoku ta
reč nema smisla. Nestorijanska crkva, kao ni Zoroastrova,
nije suma nego nragiisko jedinstvo.
25
ŠPENGLER Propast Zapacla
storijancima cla se odvoje, da bi vaspostavili čistu Isu-
sovu religiju. A kad se probudila faustovska kultura i
kada joj je potreban bio jedan veliki simbol, da bi čul-
no uobličila svoje praosečanje za beskrajno vreme, is-
toriju i niz rodova, onda je ona stavila u centar ger-
mansko-katoličkog hrišćanstva gotike Mater dolorosa,
a ne Spasitelja koji strada. Pa je kroz čitave vekove
cvetne prisne duševnosti ovaj ženski lik bio prava sa-
držina faustovskog osečanja sveta i cilj sveg pesništva,.
umetnosti i pobožnosti. Još i danas u kultu i u molit-
vama katoličke crkve, a najpre u osećanju vernika,
Isusa zauzima drugo mesto posle Marije 1 .
Pored Marijinog kulta nastali su bezbrojni kulto-
vi svetaca, čiji je broj sigurno premašio broj antičkih
mesnih* božanstava, i kada se najzad ugasila neznabo-
žačka crkva, mogla je hrišćanska da primi u se čitavo
obilje mesnih kultova pod oblikom poštovanja svetaca.
Ali su Pavle i Marko odlučili još i o nečem dru-
gom, što se ne može dovoljno visoko oceniti po svom
domašaju. Posledica je njegove misije što je grčki je-
zik postao jezik crkve i njenih svetih spisa na čelu sa
prvim evanđeljem, a za što provbitno nije bilo nikak-
ve verovatnoće. Sveta grčka književnost — pomislimo
šta je sve taj naziv u sebi sadržao! Isusova crkva bila
je veštački odeljena od svog duševnog porekla i pri-
pila se uz jedno tuđe, učeno. Izgubio se dodir sa na-
rodnošću aramejskog maternjeg tla. Otada su obe kul-
tske crkve imale isti jezik, isto pojmovno predanje,
iste riznice knjiga istih škola. Mnogo prvobintije ara-
mejske literature Istoka, prave magiske, pisane i miš-
ljene na Isusovom jeziku i jeziku njegovih drugova,
bile su time otsečene od sudelovanja u životu crkve.
Nisu ih mogli čitati, nisu ih više ni pratili-, konačno
su ih i zaboravili. Neka su sveti tekstovi persiske i je-
vrejske religije i- bili pisani na avesta-jeziku i na he-
brejskom, ipak je jezik njihovih tvoraca i objašnjiva-
ča, jezik celokupne apokaliptike, na kome je odraslo
Isusovo učenje i učenje o njemu, pa najzad i jezik
učenjaka po svim mesopotamskim visokim školama
— bio aramejski. Sve je to sada iščezlo iz vidokruga i
na njegovo mesto stupili su Platon i Aristotel, koje su
1 vesti Novoga — to spada u najdublje misli celokupne reli-
Ed. Meyer. Urspr. u. Anf. d. Christentums, 1921. S.
77 ff.
252
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture
sholastičari obeju kultskih crkava u svom zajednič-
l.om radu i u istom smislu — pogrešno razumevali.
Poslednji korak u tome pravcu hteo je da učini
» ovek koji je bio ravan Pavlu po organizatorskoj obda-
renosti, no koji ga premaša po duhovnoj oblikovnoj
nazi, a.koji je izostajao iza Pavla po svom smislu za
ono što je moguće i što je činjenica, te je zato i pro-
pao u svojim veličanstvenim namerama: Markion 1 . On
je u Pavlovoj tvorevini sa svima njenim posledicama
video samo podlogu za osnivanje svoje sopstvene spa- .
silačke religije. On je osećao svu besmislenost činjeni-
ce da i hrišćanstvo i jevrejstvo, koji su se bezobzirno
uzajamno odbacivali, treba da imaju isto Sveto pismo,
naime judejski Kanon.
Danas nam izgleda neshvatljivo da je za čitav je-
dan vek tako i bilo. Pomislimo šta znači za svaku vr-
stu magiske religioznosti sveti tekst. U tome je on vi-
deo pravu jednu, »zaveru protiv istine« i veliku opas-
nost za učenje Isusovo, koje je Isus hteo i koje, po
Markionovom nazoru, nije bilo ostvareno. Pavle, pro-
rok, objavio je da je Stari zavet ispunjen i završen;;
Markion, osnivač religije, objavljuje da je Stari zavet
nadvladan i odbačen. On hoće da isključi do korena
sve što je jevrejsko. Celog svog života borio se samo
protiv jevrejstva. Kao svaki pravi osnivač religije i
svako vreme koje je religiozno stvaralačko, kao Zara-
tustra, izraelićanski. proroci, kao homerovski Grci i u
hrišćanstvo obraćeni Germani, on je stare bogove pre-
obrazio u odbačene sile 2 . Jehova kao bog tvorac jeste
»pravedno«, dakle zlo3 načelo; Isus kao otelovijenje
boga spasioca u ovom zlom stvorenom svetu jeste
»strano«, dakle »dobro« načelo. Sasvim je jasno ovde
magisko, osobito persisko, osnovno osećanje. Markion
je poreklom bio iz Sinope, stare prestonice mitridat-
skog carstva, čija je religija već označena imenima
svojih kraljeva. Tu je nekada postao kult Mitre.
1
Otprilike 85—155, upor. sada Harnack, Marcion:
Das Evangelium vom fremden Goti (1921).
2
Harnack. a. a. O. S. 136 ff. N. Bomvetsch, Grundr.
d. Dogmengeschichte,
3
1919, S. 45 ff.
Što je Markion »pravedno« izjednačio sa »zlim« i
u tom smislu suprostavio zakon Staroga zaveta radosnoj
giske istorije i ostalo je zauvek nerazumljivo prosečnome
pobožnom čoveku.
253
ŠTENGLER Propast Zapada
Ali uz tu novu nauku bilo je potrebno i novo Sve-
to pismo. »Zakon i proroci«, dotle za sve hrišćanstvo
kanonski — bili su biblija jevrejskog boga, koju je baš
tada sinedrion u Jabni konačno sastavio. Hrišćani su
dakle u rukama imali đavolsku knjigu. Markion joj
je sada suprotstavio bibliju boga spasitelja, i to ure-
đenu na sličan način iz spisa koji su dotle samo kao
knjige za verško okrepljenje, nemajući ugled kanon-
skih knjiga, kružili po opštinama 2 ; namesto Tore on je
postavio — jedno i istinito — evanđelje, koje je izra-
dio iz više pojedinačnih evanđelja, po njegovom uvere-
nju iskvarenih i falsifikovanih; namesto izraelićanskih
proroka postavio je poslanice jedinog Isusova proroka
Pavla.
Time je Markion postao stvarni tvorac Novoga
zaveta. Ali zato moramo sada spomenuti i srodnički mu
lik onog zagonetnog nepoznatog- koji je nedavno pre
Markiona napisao evanđelje »po Jovanu«. Nije on hteo
njime ni da umnoži ni da zameni prava evanđelja, ne-
go je, drugače od Marka, stvorio sa punom svešću ne-
što .sasvim novo, prvu »svetu knjigu« u hrišćanskom
spisateljstvu, koran nove religije 3 . Ta knjiga dokazuje
da-su ljudi tu novu religiju već osećali kao nešto go-
tovo i trajno. Misao koja-je ispunjavala potpuno Isusa,
koju su delili još i Pavle i Marko, misao da je kraj
sveta tu, leži daleko iza »Jovana« i Markiona. Apoka-
liptika se završila i mistika započinje. Sadržina nije ni
učenje Isusovo ni pavlovsko učenje o Njemu, nego
tajna sveta, svetska pećina. O evanđelju (»radosnoj ve-
sti«) nema ni govora; smisao i sredina zbivanja nije
lik Spasiteljev nego princip logosa. Istorija detinjstva
se opet odbacuje: Bog se ne rađa; on je tu i hoda u
ljudskom obliku po zemlji. A taj Bog je trojstvo: Bog,
Duh Božji, Reč Božja. Sveta knjiga najranijeg hrišćan-
stva prvi put sadrži magiski problem supstance, onaj
3
3
Oko 150: upor. Harnaek, a. a. O. S. 32 ff.
Kao i kod Marka, ovde nije najvažnije pitanje šta
je bilo ono što je on prethodnoga imao pred sobom, nego
kako je mogla postati sasvim nova misao za jednu takvu
knjigu koja anticipira Markionov plan o jednoj hrišćan-
skoj bibliji i uopšte omogućava takav plan. Knjiga pret-
postavlja veliki duhovni pokret (u istočnoj Maloj Aziji?)
koji jedva i da zna nešto o jevrejskim hrišćanima i koji
je daleko od pavlovskog — pozapadnjačenog — sveta mi-
sli; ali o mestu' i vrsti tog pokreta ne znamo ništa.
254
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture
koji je sledećih vekova isključivo gospodario i konač-
no doveo do raspada religije na tri crkve. Ta prva sve-
la knjiga pak najbliža je rešenju koje. je dao nestori-
janski- Istok kao istinito (što ukazuje na izvesne stva-
ri). Ona je, uprkos grčkoj reči -»logos« ili baš usled
n je, »najistočnije« evanđelje, a uz to još pridolazi i to
sto u njoj Isus nije donosilac poslednjega i potpunog
otkrovenja. On je drugi poslanik. Doći će još jedan
(14, 16,'26; 15, 26). To je čudna nauka koju navešćuje
sam Isus, i ona je odlučna u ovoj tajanstvenoj knjizi.
Tu se iznenada otkriva vera magiskog Istoka. Ako lo-
gos ne ode, ne može doći Paraklet 1 (16, 7), a između
njih dvojice leži poslednji eon, carstvo Ahrimanovo
(14, 30). Crkva pseudomorfoze, kojom je vladao pav-
lovski duh, dugo se borila protiv Jovanova evanđelja
i priznala ga je tek kada je sumnjivo i nejasno nazna-
čeno učenje bilo prikriveno pavlovskim tumačenjem.
Šta je tu ustvari bilo, to nas poučava pokret montani-
sta (oko 160 u Maloj Aziji), koji ukazuje na usmeno
predanje i koji je u Montanu naveščivao Parakleta ko-
ji se pojavljuje i kraj sveta. Ogroman je bio priliv nji-
ma. U Kartagini Tertulijan im je prišao od 207 godine.
Oko 245, Mani, koji je bio vrlo dobro upoznat sa stru-
jama istočnog hrišćanstva 2 , odbacio je u svojoj velikoj
religioznoj tvorevini pavlovskog ljudskog Isusa kao
demona i priznao kao pravog Isusa jovanovski logos,
a - sebe sama označio je kao Jovanovog parakleta. U
Kartagini je Avgust postao manihejcem, a vrlo mnogo
nam kazuje i to što su se oba pokreta konačno stopila
sa pokretom Markionovim.
Vratimo se samome Markionu: o n J e sproveo »Jo-
vanovu« misao i stvorio hrišćansku bibliju. I sada je
pristupio, gotovo već starac, osnivanju sopstvene spa-
silačke crkve, pošto su opštine krajnjeg Zapada užas-
nuto uzmakle 1 od njega; i tu je crkvu majstorski gra-
dio 2 . Od 150 do 190 ona je bila jedna sila, i tek je sle-
dećeg veka pošlo za rukom starijoj crkvi da markioni-
st-e snizi na rang sekte, iako su oni još mnogo kasnije
1
Vohi mano, duh istine, u vidu Saohianta.
.2 I Bardezan i sistem Tominih dela bliski su njemu
i »Jovanu«.
1
Harnaek, S. 24. Prekid sa postojećom crkvom de-
sio se 2144 u Rimu.
Harnaek. S. 181 ff.
ŠPENGLER Propast Zapada
na prostranome Istoku sve do Turkestana imali veli-
ki značaj najzad se, što je vrlo karkteristično po nji-
hovo osnovno osećanje, stopili sa manihejcima 3 .
Ipak njegovo moćno delo nije bilo besplodno, iako
je on potcenio moć istrajnosti onoga što postoji, ose-
ćajući punu svoju nadmoćnost. Bio je, kao Pavle pre
njega i Atanasije posle njega, spasilac hrišćanstva u
trenutku kada je ono bilo. blizu propasti;, u veličini
njegove misli ne udi ništa to što se podizanje hrišćan-
stva zbilo ne pomoću Markionove crkve, nego protiv
nje. Ranokatolička crkva, tj. crkva pseudomorfoze, po-
stala je tek oko 190 u svom velikom obliku, i to u nuž-
noj odbrani protiv Markionove, time-što joj je preu-
zela celu organizaciju. A i bibliju Markionovu zameni-
la je drgom jednom po istom planu: evanđelja i apos-
tolske poslanice, koje je tada vezala sa zakonom i pro-
rocima u jednu celinu. Ona se najzad, pošto se već od-
lučilo o shvatanju jevrejstva spojem oba Zaveta, bori-
la i protiv Markionove treće tvorevine, njegove nauke
o spasenju, započinjući stvaranje svoje sopstvene teo-
logije na osnovu njegovog postavljanja problema.
Ali se ovaj razvitak odigravao isključivo na antič-
kom tlu, pa je usled toga crkva, ona koja se digla
protiv Markiona i njegovog isključivanja judaizma, bi-
la samo deo helinističkog neznaboštva u očima tal-
mudskog jevrejstva, čije je duhovno težište bilo sada
u Mesopotamiji i njenim visokim školama. Razorenje
Jerusalima bilo je granični događaj koji se nije mogao
savladati u svetu činjenica nikakvom duhovnom moći.
Budna svest, religija i jezik unutarnje su i suviše bli-
sko srodni, a da ne bi potpuno odvajanje-grčke jezi-
kovne oblasti pseudomorfoze od aramejske jezičke
oblasti pravog arabljanskog tla stvorilo, počev od 70
godine, dve posebne oblasti magiskog religiskog razvit-
ka. Na zapadnom rubu mlade kulture bile Su nezna-
božačka kultska crkva, Isusova crkva koju je Pavle
tamo uputio, jevrejstvo koje je govorilo grčki, tako
sabijeni jedno uz drugo i pomešani da je jevrejstvo
još u prvom veku pripalo hrišćanstvu, a ovo je sa
grcistvom stvorilo zajedničku ranu filozofiju. A u ara-
mejskoj jezičkoj oblasti, od Oronta pa do Tigra, bili
3
Oni su imali, kao i svaka magiska religija, i svoje
sopstveno pismo, koje je bivalo sve sličnije manihejskom.
2
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
su jevrejstvo i persijanstvo u tesnoj uzajamnoj vezi;
oba su stvorila, Talmudom i Avestom, strogu teologiju
i sholasitku, i počev od 4 veka vršila najsnažniji upliv
na hrišćanstvo aramejskog jezika koje se opiralo pseu-
domorfozi, dok se nije oslobodilo u obliku nestorijan-
ske crkve.
Ovde na Istoku, razlika između osećajnog razume-
vanja i jezičkog razumevanja — dakle oka i slova, ko-
ja je osnovana u svakoj ljudskoj budnoj svesti — raz-
vila se u čisto arabljnske metode mistike i sholastilce.
Apokaliptičku izvesnost, gnozu u smislu 1 veka, kakvu
je Isus hteo dati 1 , sagledanje sa slutnjom i čuvstvenost
imali su izraelićanski proroci, Gate i sufizam; sve se
to može još videti i u Spinoze, u poljskog mesije Bal-
šema i u Mirze Ali Mohameda, sanjalačkog osnivača
sekte babista (pogubljen u Teheranu 1850). Druga iz-
vesnost, paradozis, jeste originalna talmudska metoda
objašnjenja reči, kojom je Pavle savršeno rukovao 2 ,
koja prožima sva kasnija Avesta-dela kao i nestorijan-
sku dijalektiku 1 i svu teologiju islama.
Nasuprot tome, pseudomorfoza je potpuno jedin-
stvena oblast, kako magiskog verničkog odanog pri-
manja (pistis), tako i metafizičke interiorizacije (gno-
z.is). Magisku veru zapadnog oblika formulisali su za
hrišćane Irinej i, u prvom redu, Tertulijan. Čuveno
»credo quia absurdum« ovoga poslednjeg jeste sadr-
žina te verske izvesnosti. Neznabožački pandan daju
Plotin u Eneadama i Porfirije, osobito u spisu »O po-
vratku duše Bogu«2. Ali i za velike sholastičare nezna-
božačke crkve postoje Otac (Nus), Sin i srednje suš-
tastvo, kao što je već i za Filona postojao i Logos kao
prvorođeni sin'i drugi Bog. Nauka o ekstazi, o anđe-
lima i demonima, o obe supstancije duše, prirodna je
1
Mat. 11, 25 i uz to Ed. Meyer, Urspr. u. Anf. d.
Christ. S. 286 ff., gde se baš opisuje stari i istočni, dakle
pravi, 1oblik gnoze.
Drastičan primer Galać. 4, 24—26.
1
2
Loofs, Nestoriana, 1905, S. 165 ff.
Najbolje razvijanje ove mase misli, zajedničke u
obe crkve daje Windelband, Gesch. d. Phil. (1900) S. 177
ff.; izlaganje istorije dogmi hrišćanske crkve Harnack,
Dogmengeschichte (1914); tačno odgovarajuću »istoriju
dogmi neznabožačke crkve«, i nesvesno, daje Geffcken,
Der Ausg.
3
d. driech. rom. Heidentums (1920).
Geffcken, S. 69.
ŠPENGLER Propast Zapada PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture

za sve njih skupa, te i Plotin i Origen, obojica upeni- toka na saborima vizantiskog vremena simbolizuje me-
ci istoga učitelja, pokazuju kako se sholastika pseudo- sa ni oblik kupolaste bazilike. Jer u tom otseku crkve-
morfoze- sastoji u tome što razvija magiske pojmove i ne građevinarske istorije došla je do izražaja i ona ve-
misli pomoću platonovskih i aristotelovskih tekstova, lika promena koja je nastupila sa Atanasijem i Kon-
planski ih razumevaju sasvim drukče. stantinom, sa ta dva poslednja spasioca hrišćanstva.
Pravi suštinski pojam celokupnog mišljenja pseu- Prvi je stvorio čvrstu zapadnu dogmu i monaštvo, u
domorfoze jeste Logos, veran simbol njen u svojoj čije je ruke postepeno prešla umrtvljena nauka sa vi-
primeni i svome razviću. Ne može biti ni govora o ne- sokih škola; drugi je osnovao državu hrišćanske naci-
kom uticaju »grčkog« — anitčkog — mišljenja; nije je, na koju je konačno prešlo grčko ime: kupolasta
tada bilo života čoveka u čijoj bi duhovnoj nastroje- bazilika je arhietktonski simbol ovoga razvitka.
nosti, ma i izdaleka, našao mesta pojam o logosu He-
raklitov ili stoički. Ali isto tako nije do čistog razvića
dospela ni ona magiska vrednost na koju se mislilo i
koja igra odlučnu ulogu i u persiskim i haldejskim
pretstavama kao .duh ili Reč Božja, i u jevrejskom
učenju kao Ruah i Memra, u ovim etologijama koje
su naporedo rasle u Aleksandriji. Naukom o logosu
postala je ne samo elementom hrišćanske mistike, ne-,
go najzad i dogmom 1 — jedna antička formula, i to
preko Filona i Jovanovog evanđelja, čiji neizbrisivi
uticaj na Zapadu jeste u sholastičkoj oblasti. To je
bilo neizbežno. Ova dogma obe ju crkava kao znanstve-
na strana odgovara potpuno verskoj strani koja je, sa
jedne strane; bila pretstavljena sinkretističkim kulto-
vima, a sa druge kultovima Marije i svetaca. Protiv
obojega, i dogme i kulta, ustalo je osećanje Istoka, po-
čev od 4 veka.
A za naše oko ponavlja se istorija ovih misli i
pojmova u istoriji magiske arhitekture 2 . Osnovni oblik
pseudomorfoze je bazilika; ona je bila poznata, pre
hrišćana, još i Jevrejima Zapada i helinističkim sekta-
ma Haldejaca. Kao što je pojam o logosu iz Jovano-
vog evanđelja magiski pra-pojam u antičkom obliku,
tako i bazilika jeset magiski prostor čiji unutrašnji
zidovi liče na antičke spoljašnje površine hramovnog
tela, interiorizirana' kultska građevina. Građevinski
oblik čistog Istoka jeste kupolasta građevina, mošeja,
koja je zasnovana bila nesumnjivo davno pre najsta-
rijih hrišćanskih crkava u hramovima Persijanaca i
Haldejaca, sinagogama Mesopotamije i možda hramo-
vima Sabe. Najzad, pokušaje izmirivanja Zapada i Is-

' Harnack, Dogmengeschichte, S. 165.

:
Vidi u knjizi I glavu III.
259
258
 DRUGI DEO

MAGISKA DUŠA

Svet koji se rasprostire pred magiskim budnim

bićem ima neku vrstu rasprostrtosti koju možemo na-
zvati pećinolikom 1 , ma koliko da je čoveku Zapada
teško iznaći među svojim pojmovima samo i jednu
reč kojom bi mogao bar naznačiti smisao magiskog
»prostora«. Jer »prostor« ima za osećanja ovih dveju
kultura sasvim različita značenja. Svet kao pećina isto
je toliko različit od faustovskog sveta kao daljine, sa
njegovim strasnim nagonom ka dubini, koliko i od
antičkog sveta kao skupne sadržine telesnih stvari.
Kopernikanski svet u kome se zemlja gubi mora iz-
gledati za arabljansku misao nešto ludo i šaljivo. Crk-
va Zapada imala je potpuno pravo što se protivila jed-
noj pretstavi koja je bila nespojiva sa Isusovim ose-
ćanjem sveta. A haldejska pećinska astronomija, koja
je imala nečeg sasvim prirodnog i ubeđljivog za Pet-
sijance i Jevreje, ljude pseudomorfoze i islama, bila je
dostupna onom malom broju pravih Grka koji su je
upoznali samo tako što su prostornu osnovu njenu
drukče razumeli.
Napon između makrokozma i mikrokozma, iden-
tičan sa budnom svešću, dovodi u slici sveta svake
kulture do daljih suprotnosti koje imaju simboličko
značenje. Sve osećanje i mišljenje, sva vera ili znanje
jednoga čoveka obrazuje se pomoću jedne pra-suprot-
nosti, koja ih doduše čini aktivnostima pojedinca, ali
ih čini i izrazom skupnosti. U antici poznajemo onu
suprotnost koja gospodari svakim budnim bićem, su-
1
Po jednom izrazu iz L. Frobenius, Paideuma (1920),
S. 92. ' '
261
ŠPENGLER Propust Zapada
protnost materije i oblika; na Zapadu suprotnost sile
i mase. Ali, tamo se napon gubi u sićušnome i pojedi-
načnome, a ovde se on ispražnjuje u aktivnim pote-
zima. U pećini sveta taj napon ostaje u lebdenju i u
neizvesnosti borbe »tamo-amo« i time se uzdiže do
onog — »semitskog« — pra-dualiZma« koji, uvek isti
iako u hiljadu oblika, ispunjuje magiski svet. Svetlost
prosijava u pećinu i brani se od tame (Job,. 1, 5). Obe
su magiske supstance. Gore i dole, nebo i zemlja po-
staju suštastvenim silama koje se međusobno bore. Ali
te suprotnosti prvobitnog čulnog osećanja mešaju se
sa suprotnostima razuma koji mudruje i ocenjuje:
dobro i zlo, bog i satana. Smrt nije za tvorca Jovanova
evanđelja kao ni za strogog muslimana kraj života, već
je ona »nešto«, neka sila pored života, pa se obe bore
oko čoveka.
Ali važnija no sve ovo jeste suprotnost duha i
duše — hebrejski ruah i nefeš, persiski ahu i urvan,
mandejski monuhmed i dan, grčka pneuma i psihe —
koja se najpre pojavljuje u osnovnom osećanju pro-
ročkih religija, pa onda prožima celokupnu apokalip-
tiku i konačno obrazuje i vodi sve nazore o svetu ove
probuđene kulture: u Filona, Pavla i Plotina; u gnosti-
čara i mandejaca, u Avgustina i u Avesti; u islamu i
u kabali. »Ruah« znači prvobitno »vetar«, a »nefeš«
»dah«1. »Nefeš« je uvek nešto što je nekako srodno
telu i onome što je zemaljsko, donjim slojevima, zlom,
tami. Njegova težnja je »naviše«. »Ruah« pripada ono-
me što je božansko, gornjim slojevima i svetlosti. On
u čoveku deluje spuštajući se na nj i dajući mu ju-
naštvo (Samson), sveti gnev (Ilija), prosvetljenje u su-
du koji kao sudija izriče (Solomon), 1 sve vrste prori-
canja i ekstaze. On se izliva.2 Počev sa Isaijom 11, 2
— Mesija je otelovljenje ruaha. Po Filonu i islamskoj
teologiji ljudi se još od rođenja dele na psihičare i
1
I kamenje po jevrejskim, sabejskim i islamskim
grobovima (koje označava duše) zove se »nefeš«. Ono je
sasvim jasna simbolika onoga »naviše«. Tu spadaju i og-
romni nadgrobni spomenici na spratove u Ak'sumu iz 1—3
veka po Hr., dakle iz velikog vremena magiskih ranih re-
ligija. Odavno već oboreni đinovski »stećak« jeste najveći
pojedinačni kamen koji je uopšte poznat u istoriji umetno-
sti, veći no svi egipatski obelisci (Deutsche Axum-Expedi-
tion, Bd. 2, S. 28 ff).
262
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture
pneumatičare (»izabrane« — čisti pojam svetske po-
čine i kismeta). Svi Jakovljevi sinovi su pneumatičari.
Za Pavla (I Kor. 15) smisao vaskrsenja je u suprotno-
sti psihičkog i pneumatičkog dela, koja se u njega, Fi-
lona i Baruhove apokalipse poklapa sa suprotnošću ne-
ba i zemlje, svetlosti i tame. 3 Spasitelj je za njega bo-
žanska pneuma. 4 U Jovanovu evanđelju Spasitelj se
stapa kao Logos sa svetlošću; u novo-platonizmu on se
pojavljuje kao nus ili »Sve-Jedno« nasuprot »fizisu«
(po antičkoj upotrebi pojmova) 5 . Pavle i Filon su, po
»antičkoj«, dakle zapadnoj podeli pojmova, izjednačili
duh i put sa dobrim i zlim; Avgustin kao manihejac 6
suprotstavlja to dvoje, po pcrsisko-istočnoj podeli poj-
mova, kao jednog od prirode zlog boga jednom bogu
koji je jedini dobri, i na tome osniva svoje učenje o
blagodati, koje se, sasvim nezavisno od njega, razvilo
u istome obliku i u islamu.
Ali duše u dubini jesu nešto pojedinačno, a pne-
uma je jedna i uvek ista. čovek ima dušu, a samo
učestvuje u duhu dobra i svetlosti; božansko se spušta
na nj, ono tako spaja sve pojedince tamo dole sa onim
jednim na visinama. Ovo praosećanje, koje gospodari
celokupnim verovanjem i mnenjem svih magiskih lju-
di, jeste nešto jedinstveno i svoje vrste, i ono odvaja
ne samo njihov nazor o svetu već i svaku vrstu magi-
ske religioznosti, po bitnoj suštini, od svake druge re-
ligioznosti. Ova kultura je bila, kako je pokazano, baš
prava kultura u sredini. Ona je mogla od najvećeg bro-
ja drugih kultura pozajmiti njihove oblike i misli; a
što to nije učinila, što je uprkos svem navaljivanju i
nuđenju ostala u tolikoj meri gospodaricom svog sop-
stvenog unutarnjeg oblika — to dokazuje nepremosti-
vu dubinu razlike. Iz riznica babilonske i egipatske re-'
ligije ona je dozvolila sebi jedva nekoliko imena; antič-
ka i indiska kultura, ili, bolje, njihovo civilizovano na-
sleđe: helenizam i budizam, zbunili su njen izraz, i
1
Na tome počiva sva ideja i praksa magiskog prava.
2
Is. 32, 15; IV Ezra 14, 39; Dela apost. 2.
3
Reitzenstein, Das iran. Erlosungsmysterium S. 108 f.
4
Bousset, Kyrios Christos, S. 142.
5
Windel.band, Gesch. d. Phil. (1900) S. 189 ff; Win-
đelband-Bonhoffer, Gesch d. ant. Phil. (1912) S. 328 f.; Gef-
fcken, Der Ausgang des griech. rom. Heidentums, (1920)
S 51 f.6
Jodl, Gesch. d. Ethik I, S, 58.
263
ŠPENGLER Propast Zapada
doveli do pseudomorfoze, ali joj suštinu nisu ni dir-
nuli. Sve religije magiske kulture od tvorevina Isaiji-
nih i Zaratustrinih pa do islama čine jedno savršeno
unutarnje jedinstvo osećanja sveta, i isto onako kao
što ne možemo naći ni crte bramanstva u avesta-veri,
ni traga antičkog osećanja u prahrišćanstvu, nego sa-
mo imena, slike i spoljašnje oblike, isto tako nije mo-
glo germansko-katoličko hrišćanstvo Zapada primiti
baš ničeg iz osećanja sveta one Isusove religije, kada
joj je preuzelo svu sadržinu stavova i običaja.
Dok je faustovski čovek jedno «ja«, sila upućena
sama na se, koja u poslednjoj instanci odlučuje o bes-
krajnosti; dok apoliniski čovek, kao jedno telo (soma)
među drugima, stoji sam za se: dotle magiski čovek sa
svim svojim duhovnim bićem jeste sastavni deo jed-
nog pneumatičkog »mi« koje je, spuštajući se sa visine,
jedno i isto u svima pripadnicima. Kao telo i duša, ma-
giski čovek pripada sebi samome; ali u njemu boravi
i nešto drugo, strano, više, i zato se on oseća, sa svima
svojim nazorima i uverenjima, samo kao član jednog
consensus-a, koji kao izliv božanskoga isključuje svaku
zabludu, ali isto tako i svako »ja« koje bi procenjivalo.
Istina je za toga čoveka nešto drugo no za nas. Sve
naše metode saznanja, koje počivaju na sopstvenom
pojedinačnom sudu, za njega su ludilo i zaslepljenje,
a naučni rezultati tih metoda delo Zloga (lukavoga) ko-
ji zbunjuje duh i vara ga o njegovim osnovama i ci-
ljevima. Tu je poslednja, nama sasvim neshvatljiva,
tajna magiske misli u njenom pećinolikom svetu: ne-
mogućnost jednoga »ja« koje misli, veruje i zna, jeste
pretpostavka svih osnovnih pretstava u svim ovim reli-
gijama. Dok je antički čovek prema svojim bogovima
kao jedno telo prema drugome; dok faustovski čovek,
jedno »ja« koje je volja, oseća u svome prostranome
svetu kako svuda deluje svemoćno »ja« faustovskog
božanstva, koje je, isto kao i on, volja: dotle je magi-
sko božanstvo ona neizvesna, zagonetna sila s visine,
koja se po svom nahođenju srdi ili dariva milost, spu-
šta se u tamu ili diže dušu u svetlost. Besmisleno je
pomisliti na neku svoju sopstvenu volju, jer »volja« i
»misao« u čoveku jesu već dejstva božanstva na čove-
ka. Iz ovog nepokolebljivog pra-osećanja, koje se može
svim obraćanjima, prosvetljenjima i mudrovanjima iz-
meniti jedino u svom izrazu, a ne i u svojoj vrsti,
264
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
nikla je nužnim načinom ideja božanstvenog posred-
nika, onoga koji preobražava ovaj položaj iz mučnog u
blaženi, ideja koja obuhvata sve magiske religije i deli
ih od religija svih drugih kultura.
Logos-ideja u najširem smislu, apstrahovana iz
magiskog osećaja svetlosti u pećini, jeste u magiskom
mišljenju tačni pandan ovog osećanja. Ona znači da
se od nedostiživog božanstva odvaja njegov duh, nje-
gova »reč«, kao nosilac svetlosti i donosilac dobra, te
stupa u odnose sa ljudskim bićem, da bi ga uzdigao,
ispunio, spasao. To razlikovanje triju supstanca, koje
ne protivreći, u religioznome mišljenju, tome što su
one ipak jedno, poznato je već i proročkim religijama.
Duša Ahura Mazde, koja se šija svetlošću, jeste reč
(Jašt. 13, 31), a njegov sveti duh ((spenta mainyu) raz-
govara se, u jednoj od najstarijih Gata, sa zlim duhom
(angra mainyu, Jasna, 45, 2). Ista pretstava provlači se
krOz sve jevrejske spise. Onako kao što je prvo izobra-
žena bila u Haldejaca ta misao o odvajanju boga i
njegove reči i o suprotstavljanju Marduka i Nabua, pa
onda izbila silno u celokupnoj aramejskoj apokaliptici
— tako je ona ostala trajno budna i stvaralačka, pa je
ušla preko Filona i Jovana, Markiona i Mania, u tal-
mudska učenja, pa odatle u kabalističke knjige Jezirah
i Sohar, u sabore i spise svetih otaca, u kasniju Ave-
stu i, konačno, u islam, u kome je Muhamed postepe-
no postajao Logos, pa se stopio kao živi, mislično pri-
sutni Muhamed narodne religije sa Hristovim likom 1 .
Ova pretstava je za magiskog čoveka tako sama po
sebi- razumljiva da je probijala čak i strogo monoteis-
tički oblik prvobitnog islama, pa se, pored Alaha, po-
javljuje kao reč božja (kalimah), sveti duh (ruh) i
»svetlost Mahamedova«.
Jer za narodnu religiju prva svetlost koja je pro-
izišla iz stvaranja sveta — jeste Muhamedova svetlost,
ii vidu pauna 2 , stvorena od »beloga bisera« i omotana
velovima. Ali Već u manđejaca paun je izaslanik božji
i pra duša 3 , a na" starohrišćanskim sarkofazima sim-
1
M. Horten, Die religiose Gedankemvelt des Volke:;
im heutigen Islam (1917) S. 381, ff. Šijiti su misao o logo-
su preneli
2
na Aliju.
3
Wolff, Muhammedanische Eschatologie, S. 2 ff.
Iovanova knjiga manđejaca, gl. 75.
2
ŠPENGLER Propast Zapada
bol besmrtnosti. Biser koji dariva svetlost, koji osvet-
ljava tamni dom tela, jeste duh koji je ušao u čoveka,
zamišljen kao supstanca — i u manđejaca i u Tomi-
noj apostolskoj istoriji 4 . Jezidi 5 obožavaju logos kao
pauna i svetlost; oni su, pored Druza, najčistije oču-
vali staropersiski oblik o supstancialnome trojstvu.
Tako se misao o logosu neprestano vraća u ose-
ćanje svetlosti iz koga je i apstrahovana magiskim ra-
zumevanjem. Svet magiskoga čoveka ispunjen je ra-
spoloženjima iz bajki6. Đavoli i zli ljudi prete čoveku,
anđeli i vile ga štite. Postoje amuleti i talismani, tajan-
stvene zemlje, gradovi, zgrade i bića, tajni pismeni
znaci, Solomonov pečat i kamen mudraca. Nada sve
to izliva se sjajno pećinolika svetlost, koja je uvek u
opasnosti da je ne proguta utvarna noć. Kome se ovaj
slikoviti sjaj čini smešnim, taj neka pomisli da je Isus
živeo u njemu i da se njegova učenja mogu razumeti
samo iz toga sveta. A apokaliptika je samo jedna vi-
zija bajki pojačana do najviše tragike. Već u Enohovoj
knjizi pojavljuje se kristalna palata Gospoda, brda od
dragog kamenja i tamnica za otpale zvezde. Bajkolik je
i sav potresni pretstavni svet manđejaca, kasnije i svet
gnostičara, manihejaca, Origenov sistem i slike iz per-
siskog Bundeheša; a kada je prošlo vreme velikih vi-
zija, prešle su ove pretstave u legendno pesništvo i bez-
brojne religiozne romane, od kojih poznajemo hrišćan-
ska dela o evanđelju detinjstva Isusova, Tomina dela i
protiv Pavla uperene pseudo-Klementine. Postoji pri-
povetka o Judinih 30 srebrenika koje je iskovao Av-
ram, postoji bajka o »pećini sa blagom« u kojoj, du-
boko ispod brežuljka Golgote, počivaju znatno rajsko
blago i Adamove kosti. Ono što je Dante pevao, bilo je
baš pesništvo; a ovo je sve bilo stvarnost i jedini svet
u kome su ljudi stalno živeli. Takvo je osećanje ne-
4
5
Usener, Vortr. u. Aufs. S. 217.
»Obožavaoci đavola« u Jermeniji: M. Horten, Der
neue Orient (1918) Mart. Ime je postalo zato što satanu
nisu priznali za biće, pa su zato, vrlo zapletenim pretsta-
vama, izvodili zlo iz samoga logosa. Isti problem je zani-
mao i Jevreje pod utiskom vrlo starih persiskih učenja;
valja obratiti pažnju na razliku između II Sam. 24, 1 i
I Letop. 21, 1.
6
M. Horten, na nav. m. 0. S. XXI. Knjiga je naj-
bolji uvod u odista postojeću narodnu religiju islama, koja
znatno otstupa od zvanične.
266
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
dostižno daleko od ljudi koji žive u jednoj dinamičkoj
• lici sveta i sa njome. Ako hoćemo da naslutimo ko-
liko nam je svima Isusov unutarnji život stran — bol-
no saznanje za hrišćanina Zapada koji bi rado hteo
vezati svoju pobožnost i unutarnje za Njega — i ko-
liko taj Isusov unutarnji život može stvarno da pro-
zi vi j uje samo još kakav pobožni musliman, uronimo u
ove bajkolike crte slike o svetu koja je bila i Njego-
va! Tek ćemo tada saznati koliko je malo uzelo fau-
stovsko hrišćanstvo od bogatstva pseudomorfičke crk-
ve, naime: od osećanja sveta — ništa; od unutarnjeg
oblika — malo; od pojmova i likova — mnogo.
9
Iz »gde« sleduje i »kada« magiske duše. To nije
apolinisko pripijanje za tačkoliku sadašnjicu, niti fau-
stovsko metežno tiskanje za beskrajno dalekim ciljem.
Ovde biće ima drugi takt i iz njega sleduje i drugi
smisao vremena za budnu svest, kao protiv-pojam ma- '
giskome prostoru. Ono što čovek ove kulture, od najsi-
romašnijeg roba i nosača do proroka i kalife, najpre
oseća nad sobom kao kismet — nije bezgranična pro-
laznost vremena usled koje se izgubljeni trenutak ni-
kada više ne može vratiti, nego je početak i kraj »ovih
dana«, koji su nepomično postavljeni; između tog po-
četka i tog kraja ljudsko biće zauzima određeno me-
sto, i to određeno mu od prapočetka. Ne samo pro-
stor sveta, nego i vreme sveta je pečinoliko, i iz toga
sleduje unutarnja, čisto magiska, izvesnost: da sve
»ima svoje vreme«, počev od silaska Spasiteljeva, čiji
je čas napisan u starim tekstovima, pa sve do najsit-
nijih poslova svakodnevnice, pri kojima je faustovska
žurba besmislena i nerazumljiva. Na tome počiva i ra-
no-magiska, a osobeno haldcjska, astrologija. I ona
pretpostavlja da je sve zapisano u zvezdama i da se
iz naučno sračunljivog hoda planeta može zaključiti o
hodu zemaljskih stvari 1 . Antički orakul odgovarao je
na jedino pitanje koje je moglo strašiti apoliniske lju-
de: o obliku, o »kako« budućih stvari. Pitanje u pećini
je: »kada«? Sva apokaliptika, Isusov duševni život, nje-
1
Baumstark, Die christl. Literaturen d. Orients, I,
S. 64.
27
 ŠPENGLER Propast Zapada
gov strah u Qetsimanskome vrtu i veliki pokret koji
proishodi iz njegove smrti, nerazumljivi su kada se ne
shvati ovo pra-pitanje magiskoga bića i njegove pret-
postavke. Sigurna oznaka nestajanja antičke duše je u
činjenici što astronomija, prodirući korak po korak na
Zapad, potiskuje orakul. Niko ne odaje to međustanje
bolje no Tacit, čiji zbrkani nazor na svet potpuno vla-
da njegovim pisanjem istorije; Tacit uvodi sa jedne
strane, kao pravi Rimljanin, moć starih gradskih bo-
gova; pored toga, kao inteligentan svetski građanin,
označava veru u uticaj tih bogova kao praznovericu;
i najzad kao stoičar — stoičarstvo je tada bilo magi-
sko raspoloženje duha — govorio je o sedam planeta
koje upravljaju sudbom smrtnika. Tako se dešava da
samo sudbinoliko vreme, naime vreme pećine, kao
obostrano ograničeno i stoga shvatljivo unutarnjem
oku, biva stavljeno u persiskoj mistici, kao Zrvan,
iznad svetlosti božanstva i vlada svetskom borbom
između dobra i zla. Zrvanizam je 438 do 457 bio u
Persiji državna religija.
Na verovanju da je sve zapisano u zvezdama po-
čiva u k r a j n j o j liniji i to: da je arabljanska kultura
postala kulturom era, tj. računanja vremena počev sa
nekim događajem koji se osećao kao neko naročito
opredeljenje. Prva i najvažnija era je opštearamejska,
koja je nastala oko 300 sa porastom apokaliptičkog
napona kao »seleukidska era«. Za n j o m su dolazile
mnoge druge, među njima sabejska oko 115 pre Hr.,
čiju ishodnu tačku izbliže ne znamo; jevrejska era
stvaranja sveta, koju je uveo 346 po Hr. sinediion; 2
persiska era od stupanja na vladu poslednjeg Sasani-
da, Jezdegerda (632)" i Hedžra-era, koja je u Siriji i
Mesopotamiji tek smenila seleukidsku. Ono što je na-
1
Babilonsko posmatranja neba nije jasno činilo ra- '
zlike između astronomskih i atmosferskih elemenata, pa
je, na pr., smatralo pokrivenost meseca oblacima takođe
kao »pomračenje«. Njihovim proročanstvima služila je do-
tična slika neba samo kao podrška, kao osnova, kao, sa
druge strane, džigerica žrtvovane životinje. Ali su Haldej-
ci hteli i da unapred izračunaju stvarni hod zvezda. Tu,
dakle, astrologija pretpostavlja pravu astronomiju.
2
B. Cohn, Die Anfangsepoche des jud. Kalenders,
Sitz. Pr. Ak. 1914. Tada se iz totalnog sunčevog pomrače-
nja, naravno pomoću haldejske astronomije, izračunavao
ciatum prvog dana stvaranja.
268
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
stalo van ovog tla samo je praktično podražavanje,
kao na pr. varonovsko brojanje ab urbe condita, mar-
kionitsko od prekida njihovog učitelja sa crkvom
(144),v pa hrišćansko od Isusova rođenja (uskoro po-
sle 500).
Istorija sveta je ona slika života sveta u kojoj
čovek oseća da je upleten u svet rođenjem, precima i
potomcima i koju pokušava da shvati iz svog oseća-
nja sveta. Slika istorije u antičkog čoveka sabija se
oko čisto sadašnjičkoga: ona sadrži biće, a ne pravo
postojanje, a kao pozadinu koja je zatvara ona ima
bezvremenski mit, racionalizovan kao »zlatno doba«.
Antičko biće bilo je šarenilo uspona i poraza, sreće i
nesreće, jedno slepo »otprilike«, ali u svoj toj promeni
ipak uvek isto, bez pravca, bez cilja, bez ,»vremena«.
Osećanje pećine zahteva preglednu istoriju sa počet-
kom sveta i svršetkom sveta, koji su istovremeno i
početak i svršetak ćovečanstva, dela jednog čarobno-
-moćnog božanstva; a između početka i svršetka, u
granicama pećine i predodređenog trajanja, borba
svetlosti protiv tame, anđela i Jazate protiv Ahrima-
na, Satane, Iblisa, borba u koju je čovek upleten i
duhom i dušom. Sadašnju pećinu Bog može razoriti i
zameniti novim stvaranjem. Persisko-haldejske pret-
stave i apokaliptika daju nam pogled na niz takvih
eona, i Isus je, kao i celo njegovo doba, iščekivao
kraj eona koji postoji. 1 Iz toga proishodi istoriski po-
gled na dato vreme, koji je i danas još potpuno pri-
rodan čoveku islama. »Nazor na svet u naroda deli se
prirodno na velike delove: postanak sveta, razvitak-
sveta i propast sveta. Za muslimana, koji tako duboko
etički oseća, u razvitku sveta najsuštastveniji su isto-
rija spasenja i etički put života, koji se obuhvataju
ujedno kao »čovečji život«. On se uliva u propast sve-
ta, koja sadrži sankciju moralne istorije ćovečanstva«. 2
A za magisko ljudsko biće, iz osećanja takvog vre-
mena i iz sagledavanja takvog prostora, izlazi jedna
pobožnost jedinstvena u svojoj vrsti, koja se takođe
može nazvati pećinolikom, jedna bezvoljna predanost,
koja uopšte i ne zna za duhovno »ja«, a duhovno »mi«
1
Persisko celokupno vreme je 12.000 godina. Za da-
našnje2 Parse 1920. ]e 11.550 godina.
M. Horten, Die religiose Gedankemvelt des Volkes
im heut. Islam, S. XXVI.
2
ŠPENGLER Propast Zapada
koje je ušlo u psihičko telo oseća kao čist otsjaj bo-
žanske svetlosti. Za ovo je arabljanska reč »islam«,
predanost; a »islam« je u tom smislu bio i stalni Isu-
sov način osećanja kao i svake druge ličnosti religioz-
nog genija koja se pojavila u ovoj kulturi. Antička
pobožnost je nešto sasvim drugo 3 ; a ako u pobožnosti
svete Tereze, Lutera ili Paskala zamislimo da nema
onoga »ja« koje hoće da se održi nasuprot božansko-
-beskrajnome, ili hoće da mu se prikloni ili da se u
njemu utopi — onda od takve njihove pobožnosti ne-
će ništa preostati. Faustovski prasakrament pokajanja
pretpostavlja snažno i slobodno htenje koje savlađuje
sama sebe. A »islam« je baš nemogućnost jednoga »ja«
kao slobodne sile prema božanskome. Svaki pokušaj
da se čovek delovanju božjem suprotstavi nekom svo-
jom sopslvenom namerom, ili samo i nazorom, jeste
»masija«, što ne znači zlo htenje, nego dokaz da su
sile tame i zloga obuzele čoveka i iz njega istisnule
božansko. Magisko budno biće samo je jedno poprište
borbe između obe sile, a ne neka sila za se. U takvom
svetskom zbivanju i nema više pojedinačnih uzroka
i posledica, a pre svega nema kauzalne povezanosti ko-
ja vlada svemirom i koja je dinamička, pa nema ni
nužne veze greha i kazne, nikakva prava na nagradu,
nikakve staroizraelićanske »pravednosti«. Tako što pra-
va pobožnost ove kulture vidi daleko ispod sebe. Pri-
rodni zakoni nisu ništa za ono što je uvek dato i što
Bog može samo čudom ukinuti; nego su oni u neku
ruku uobičajeno jedno stanje samodržavnog božanskog
delovanja, te su bez unutarnje — logičke, faustovske
— nužnosti. U pećini sveta postoji samo jedan uzrok
koji je neposredno u osnovi svih vidljivih dejstava,
božanstvo, za čija delanja ne možemo dalje tražiti uz-
roka. Greh je već i razmišljati o takvim uzrocima.
Iz ovakvog osnovnog osećanja proishodi i čisto
magiska ideja o blagodati. Ona je u osnovi svih sakra-
menata ove kulture, pa i u magiskom presakramentu
krštenja, i čini savršenu unutarnju suprotnost poka-
janju u faustovskom smislu. Pokajanje pretpostavlja
3 godat božja sastoji se u possibilitas utriusque partis, u
U našem istraživanju postoji velika praznina, zato
šio imamo niz dela o antičkoj religiji i osobito o njenim
bogovima i kultovima, ali nijedno o antičkoj religioznosti
i njenoj istoriji.
270
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
volju jednoga »ja«, a blogodat uopšte i ne zna za »ja«.
Velika je bila zasluga Avgustinova što je neodoljivom
logikom razvio ovu savršeno islamsku misao, i to tako
impresivno da je faustovska duša na svakom koraku,
počev od Pelagija, pokušavala da obiđe tu izvesnost
koja se za n j u graničila sa samouništenjem, te je uvek
nalazila izraza za svoju sopstvenu bogosvest u dubo-
kom i intimnom nerazumevanju avgustinovskih stavo-
va. Ustvari, Avgustin je poslednji veliki mislilac ra-
noarabljanske sholastike i nimalo zapadnjački duh. 1
On ne samo' da je ovda onda bio manihejac, nego je
to i ostao u vrlo bitnim crtama i kao hrišćanin; nje-
gove najbliže srodnike nalazimo među persiskim teo-
lozima mlađe Aveste sa njihovim učenjima o obilju
blagodati u svetaca i o apsolutnom grehu. Za njega
je blagodat supstancialno ulivanje nečeg božanskog u
ljudsku pneumu, isto tako supstancialnu. 2 Božanstvo
zrači blagodat, čovek je prima, a ne stiče je. U Avgu-
1
»On je uistini kraj i dovršavanje hrišćanske antike,
njen poslednji najveći mislilac, njen duhovni praktičar i
narodni tribun. Tako ga najpre moramo shvatiti. Ono što
su kasnija vremena napravila od njega — to je drugo pi-
tanje. Njegov pravi duh, onaj koji je obuhvatio i skupio
antičku kulturu, crkveno-episkopalni autoritet i najintim-
niju mistiku, kasnija vremena nisu ni mogla nastaviti, jer
su imala pred sobom druge praktične zadatke, nalazeći se
u drugim odnosima« (E Troeltsch, Augustin, die christliche
Antike und das Mittelalter, 1915, S. 17). Njegova moć po-
čiva, kao i Tertulijanova, na tome što mu spisi nisu pre-
vođeni na latinski, nego su mišljeni na tom svetom jeziku
zapadnjačke crkve. I to je baš ona što ih obojicu isklju-
čuje iz oblasti aramejskog mišljenja.
2
Inspiratio. bonae voluntatis (De corr. et grat. 3).
»Dobra volja« i »zlia volja« jesu, sasvim po dualistički, dve
suprotstavljene supstance. Nasuprot tome, za Pelagiia vo-
lja je aktivnost bez moralnog kvaliteta. Tek ono što ho-
ćemo — poseduje osobinu da se bude dobar ili zao, i bla-
slobodi da hoćemo ovo ili ono. Grgur I preinačio je avgtisti-
novsko učenje po faustovski, kada je učio da je Bog od-
bacio pojedine ljude zato što je unapred znao njihovu zlu
volju.
27
ŠPENGLER Propast Zapada
stina, kao još u Spinoze 2 , nedostaje pojam o sili, i
problem slobode ne odnosi se ni u jednoga ni u drugo-
ga na »ja« i njegovu volju, već na deo opšte pneume
koji je sišao na čoveka i na odnos toga dela prema
ostalome. Magiska budna svest je poprište borbe iz-
među obe svetske supstance, svetlosti i tame. Rani
faustovski mislioci, kao Duns Skotus i Okem, videli
su u samome dinamičkom budnom biću borbu, i to
borbu dveju sila našega »ja«: volje i razuma 3 . A time
se i neopazimice pretvara Avgustinovo postavljanje pi-
tanja u drugo jedno, koje on sam ne bi nikada shva-
tio: jesu li volja i mišljenje slobodne sile ili nisu?
Neka se na to pitanje odgovori kako se god hoće,
jedno izvesno: Tu borbu ima pojedinačno »ja« da vodi,
a ne da je trpi. Faustovska blagodat odnosi se na
uspeh volje, a ne na vrstu supstance. U Vestminstetr-
skoj ispovesti veli se: »Bog je izvoleo prema neispitlji-
vom savetu svoje sopstvene volje, po kojoj ukazuje ili
odriče svoje sažaljenje kome On hoće, da pređe preko
ostatka ćovečanstva«. Ono drugo shvatanje — da ideja
blagodati isključuje svaku sopstvenu volju i svaki uz-
rok, izuzev jednoga: da je greh i zapitati se zašto čo-
vek strada — došlo je do izraza u jednome od naj-
moćnijih pesničkih dela u svetskoj istoriji, koje je po-
stalo usred arabljanskog pred-doba i koje u celoj toj
kulturi nema takmaca po unutarnjoj veličini: u Knjizi
2
U Spinoze se nalaze svi elementi magiske metafizi-
ke, pa ma koliko se on trudio da zameni arabljansko-je-
vrejski' pretstavni svet svojih španskih učitelja (najpre Mo-
zesa Majmonidesa) zapadnjačkim pretstavnim svetom ra-
noga baroka. Pojedinačno ljudski duh za njega nije »ja«,
nego modus jednog božanskog atributa, kogitacije (pne-
uma). On protestuje protiv pretstava kao što je »volja
božja«. Bog je čista supslanca, i, namesto naše dinamičke
kauzalnosti u svemiru, on otkriva samo logiku božanske
cogitatLO. Sve se to nalazi i u Porfirija, i u Talmudu, i u
islamu, i savršeno je tuđe faustovskim misliocima kao
l.ajbnicu i Geteu (Windelbancl, Allg. Gesch. d. Phil. in Kult.
d. Gegemvart
3
I, V, S. 484).
»Dobro« je ovde, dakle, jedno procenjivanje vred-
nosti, a ne supstanca.
27
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
0 Jovu.' Jovovi prijatelji su oni koji se pitaju o kri-
vici, jer im je poslednji smisao sveg stradanja nedo-'
stupan usled nedostatka u metafizičkoj dubini, njima
kao i većini ljudi i ove i svake druge kulture, pa dakle
kao i današnjim čitaocima i prosuđivačima ovoga de-
la. Jedino se sam junak borbom probija do savršen-
stva, do čistog islama (predanosti), te time postaje je-
dino mogući tragični lik, koji magisko osećanje može
staviti naporedo sa Faustom 2 .
10
Budno biće svake kulture ima na raspoloženju
dva puta da postane svesno svoje intimne unutrice,
prema tome da li osećajnost koja sagleda biva prožeta
kritičkim razumevanjem ili obrnuto. Magisko sagleda-
nje je u Spinoze označeno kao amor intellectualis,
kod -istovremenih sufista Srednje Azije kao mahv (uta-
panje u Bogu). Ono se može pojačati do magiske eks-
taze, kakvo je bilo dato više puta Plotinu, a njegovom
učeniku Porfiriju jedanput u dubokoj starosti. Druga
strana, rabinistička dijalektika, pojavljuje se u Spi-
noze kao geometriska metoda, a u arabljansko-jevrej-
s-koj kasnoj filozofiji uopšte kao kalaam. A i jedno
1 drugo.počiva na činjenici da ne postoji magisko po-
jedinačno »ja«, nego samo jedna jedina pneuma, koja
postoji ujedno u svima izabranima i koja je ujedno i
istina. Ne može se dovoljno naglašavati da je osnovni
pojam idžma, koji odatle proishodi, više no jedan po-
jam/ da on može postati silno potresnim doživljajem i
da svaka zajednica magiskoga stila počiva na njemu i
time se odvaja od svake zajednice svih drugih kultura.
»Mistična opština islama proteže se iz ovostranosti u
onostranost; ona dopire i preko groba, obuhvatajući
umrle muslimane ranijih naraštaja, čak i. pre-islam-
skih pravednika. Musliman se oseća spojen sa svima
1
Vreme u kome je ono postalo odgovara karolin-
ško me vremenu. Mi ne znamo da li 'je tacla na Zapadu
odista postalo kakvo pe§ničko delo istoga ranga. Da je
ono bilo moguće, dokazuju tvorevine kao Velvspa, Myspi-
li. Heliand i misleni svet Iohana Skotusa.
2
Odavno se već ukazivalo na islam, tako Bertholet,
Kidiurgesch. Israels, S. 242.
ŠPENGLER Propast Zapada
njima u jedno jedinstvo. Oni mu pomažu, a i on može
još povećati njihovo blaženstvo pribavljanjem sopstve-
nih zasluga. 1 Potpuno to isto obeležavali su i hrišćani
i sinkretisti pseudomorfoze rečima polis i civitas, koje
su nekada značile sumu tela, a sada consensus pripad-
nika. Najčuvenija je Avgustinova civitas dei, koja nije
ni antička država ni zapadnjačka crkva, nego celina
vernika, pokojnika i anđela, tačno kao i Mitrina opšti-
na, islam, manihejizam i persijanstvo. Pošto zajednica
počiva na consensus-u, ona je u duhovnim stvarima
nepogrešiva. »Moj narod se nikada ne može složiti u
zabludi«, kazao je Muhamed, a baš isto to pretpostav-
lja i Avgusitn u svojoj Državi božjoj. U njega nema ni
govora, niti može biti toga, o kakvom nepogrešivom
papskom »ja« ili ma o kakvoj drugoj instanci za utvr-
đivanje dogmatskih istina: to bi potpuno razorilo ma-
giski pojam o consensus-u. To vredi uopšte u ovoj kul-
turi ne samo o dogmi, no i o pravu i o državi uopšte.
Islamska zajednica obuhvata, kao i Porfirijeva i Avgu-
stinova, svu svetsku pećinu, ovostranost kao i onostra-
nost, pravoverne kao dobre anđele i duhove, a u toj
zajednici država čini samo jedno manje jedinstvo vid-
ljive sirane, čija se delatnost prema tome reguliše ce-
linom. Dakle, odvajanje politike od religije u rnagi-
skom svetu uopšte je teoriski nemoguće i besmisleno,
dok je borba između države i crkve, i po ideji, u fa-
ustovskoj kulturi nužna i beskrajna. Svetovno i du-
hovničko pravo su naprosto jedno i isto. Pored vizan-
tiskog cara je patrijarh, pored šaha zaratustrotema,
pored Reš Galute gaon, pored kalife šeihil-islam, ujed-
no i pretpostavljeni i potčinjeni. To ni izdaleka nije
slično gotičkom odnosu između cara i pape, pa je i
antici svaka takva misao bila strana. U tvorevini Diok-
lecijanovoj prvi put je ostvareno ovo magisko umeta-
nje države u zajednicu vernih, a Konstantin ga je pot-
punce sproveo. Pokazali smo već da država, crkva i
nacija čine duhovno jedinstvo, da čine baš onaj deo
pravovernog consunsus-a koji se u živom ljudstvu vid-
ljivo pojavljuje. Otuda je za careve bila dužnost, sama
po sebi razumljiva, da kao gospodari vernih (to je deo
: vanovu evanđelju, a drug (laž) za Ahrimana u persiskoj
Horten, na nav. m. S. XII.
27
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
magiske zajednice koji im je Bogom poveren) vode
sabore, da bi ostvarili consunsus pozvanih.
11
Ali sem njega ima još jedan način otkrivanja isti-
ne: »reč Božja« u sasvim određenom, čisto magiskom
smislu, koji je isto tako dalek i antičkoj i zapadnjač-
koj misli, te je stoga postao izvorom bezbrojnih nespo-
razuma. Sveta knjiga, u kojoj je ta reč vidljivo projav-
ljena, u koju je pomoću svetog pisma zatvorena, čini
sastavni deo svake magiske religije 1 . U tu pretstavu su
utkana tri magiska pojma, od kojih nam svaki pojedi-
ni čini najvećih teškoća, dok njihova odeljenost i isto-
vremena ujedinjenost ostaje nepristupna našem reli-
gioznom razumevanju, ma koliko puta da smo se mi
u tome lako varali: Bog, Duh Božji, Reč Božja. Ono.
što je naznačeno u početku Jovanova evanđelja: U po-
četku beše Reč i Reč beše u Boga i Bog beše Reč —
to se davno pre toga izrazilo kao nešto sasvim prirod-
no u persiskim pretstavama o spenta mainyu — sve-
tome duhu koji je različit od Ahura Mazde a ipak je
s njime jedno, nasuprot zlom duhu (angra mainyu) —
i Vohu mano2, pa i u odgovarajućim jevrejskim poj-
movima: i to je ono što sačinjava jezgro svih sporova
u četvrtome i petome veku o supstanci Hrista. Ali isto
tako »istina« 3 je za magisko mišljenje jedna supstanca
a laž ili zabluda druga. To je isti onaj suštastveni dua-
lizam koji se izražava i u protivništvu svetlosti i tame,
dobra i zla. Kao supstanca, istina je istovetna čas sa
dobrim čas sa Sinom Božjim, čas sa rečju. Samo tako
možemo razumeti sasvim supstancialno mišljenje izre-
1
Nije ni vredno pomena da Biblija u svima religija-
ma germanskoga Zapada stoji u sasvim drugom odnosu
prema veri, naime u odnosu povelje u strogo istoriskome
smislu, smatrali je mi kao inspirisanu, te stoga kao -sa one
strane svake kritike teksta, ili je ne smatrali tako. Sličan
je odnos kineskog mišljenja prema kanonskim knjigama.
2
Taj duh izjednačuje Mani sa jovanovskim logosom.
Uporedi i Jašt. 15, 31: duša Ahura Mazde, koja prosijava
svetlošću,
3
jeste reč.
Tako se upotrebljava aletheia (istina) svuda u Jo-
kosmologiji. Ahriman se često pojavljuje kao sluga drug-ov.
ŠPENGLER Propast Zapada
ke: »Ja sam istina i život« ili: »Moja reč je istina«. I
samo tako možemo shvatiti kakvim je očima religiozni
čovek ove kulture posmatrao svetu knjigu: u njoj je
nevidljiva istina postala vidljivom vrstom bića, potpu-
no slično mestu u Jov. I, 14: »Reč postade put i useli
se u nas«. Po Jasni, Avesta je poslana sa neba, a u
Talmudu se veli da je Mojsije Toru primio od Boga
svesku po svesku. Magisko otkrovenje je mistički pro-
ces, u kome večna i nestvorena reč božanstva — ili
božanstvo kao reč — ulazi u jednog čoveka, da bi kroz
njega dobila »otkriveni« čulni oblik u glasovima, a naj-
pre u slovima. Koran znači »čitanje«. Muhamed je u
jednoj viziji sagledao pisane svitke čuvane na nebu,
koje je on u »ime Božje« — iako nije učio čitati —
mogao da razreši po smislu 1 . To je oblik otkrovenja
koji je u ovoj kulturi pravilo, a koji u drugoj nije čak
ni izuzetak 2 ; ali on se izobrazio tek od Kirova vremena.
Staroizraelićanski proroci, a sigurno i Zaratustra, vide
i čuju u ushićenju stvari koje posle šire među svet.
Đevteronomski zakonik 621 »nađen je u hramu«, tj.
on ima da važi kao mudrost otaca. Prvi, i to vrlo sve-
sni, primer »korana« je Jezekieljeva knjiga koju autor,
u jednoj izmišljenoj viziji, prima od Boga i »jede« (gl.
3). Ovde je u najdubljem mogućem obliku izraženo
ono što je kasnije Osnov pojma i oblika celokupne apo-
kaliptičke pismenosti. Ali je postepeno takv supstan-
cialni oblik primanja postao uslovom svake kanonske
knjige. Iz vremena posle egzila potiče pretstava o tab-
licama zakona koje Mojsije dobija na Sinaju. Kasnije
se usvaja takvo poreklo za celu Toru, a otprilike po-
če v~ od Makabejskog doba za većinu spisa Staroga za-
veta. Počev od sabora u Jabni (oko 90 po Hr.) celo to
1 mističnom pozadinom (Marko 1, 22). Otuda ono stra-
Sura 96, upor. 80, 11 i 85, 21, gde se, u drugoj jed-
noj viziji, veli: »To je divan koran na jednoj čuvanoj ta-
blici«. Najbolje o tome: Ed. Meyer, Gesch. d. Mormonen.
S 70 ff.
2 sredstvima mlade magiske umetnosti, otuda ono nasta-
Antički čovek dobija tek u stanju najveće telesne
uzbuđenosti snagu da nesvesno navesti budućnost. Ali sve
su ove vizije potpuno neknjiževne. Stare sibilske knjige,
koje nemaju ničeg zajedničkoga sa kasnijim hrašćanskim
spisom istog imena, neće da budu ništa drugo do zbirka
orakula.
27
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
delo važi kao »davanje« 1 u bukvalnom smislu. A isti
razvoj se izvršio u persijskoj religiji sve do proglaša-
vanja Aveste svetom knjigom u trećem veku, i isti po-
jam »davanja« pojavljuje se u Hermovoj drugoj vi-
ziji, u apokalipsama, haldejskim, gnostičkim i man-
dejskim spisima, i najzad, kao nešto sasvim prirodno,
on je prećutno i u osnovi pretstava novopitagorejeca i
novoplatoničara, a da i ne govorimo o spisima njiho-
vih učitelja. Kanon je tehnički izraz za skup onih spisa
koje jedna religija smatra »datima«. Kao kanon posta-
li su počev od 200 po Hr. Hermovska zbirka i corpus
haldejskih orakula, ova druga kao sveta knjiga novo-
platoničara, koju je Proklo, »crkveni otac«, priznao
kao jedino važeću pored Platonovoga Timeja.
Mlada Isusova religija priznavala je prvobitno, kao
i sam Isus, jevrejske spise kao kanon. Prva evanđelja
i ne pretenduju da su »reč« Božja u vidljivome obliku.
Jovanovo evanđelje je prvi hrišćanski spis koji otkri-
veno namerno hoće da važi kao koran; i tek od nje-
govog nepoznatog tvorca potiče misao da može i mora
postojati hrišćanski koran. Teška odluka, da li nova
religija treba da prekine sa onom u kojoj je Isus ve-
rovao, nužnim načinom preodeva se u pitanje: smeju
li se jevrejski spisi priznati kao inkarnacije jedne isti-
ne: na to pitanje »Jovan« je ćutke a Markion glasno
odrečno odgovorio, a crkveni oci, što je bilo nelogično,
potvrdno.
Iz ovog metafizičkog shvatanja o suštini svete knji-
ge izlazi da su izrazi »Bog govori« i »Pismo kaže« iden-
tični na jedan način koji je za našu misao potpuno
stran. Potseća nas na poneke bajkolike crte iz 1001 no-
ći to što bog sam biva zatvoren u ove reči i slova, pa
ga pozvani otpečate i primoraju da se otkrije kao
istina. Tumačenje je, kao i »davanje«, jedan proces sa
hopoštovanje kojim se čuvaju ovi dragoccni rukopisi,
otuda ono njihovo sasvim neantičko ukrašavanje svima
janje sve novih vrsta pisma, koja, u očima onih koji
1
Eingebung po ncmačkom sklopu je Ein-gebung, da-
kle davanje u bukvalnom smislu, a po značenju je nada-
hnuće. Pr. pr.
ŠPENGLER Propast Zapada
ih upotrebljavaju, jedina imaju silu da s neba poslanu
istinu zatvore u sebi.
Ali je takav lcoran po suštini svojoj bezuslovno
tačan, -te stoga i neizmenljiv, ne trpi ispravke. Zato se
razvija navika potajnih interpolacija, da bi se tekst
doveo u saglasnost sa ubeđenjima vremena. Majstorsko
delo ove metode su Justinijanove Digeste. Ali, sem svih
spisa Biblije bez razlike, to nesumnjivo važi i za Gate
Avestine, pa i za spise Platonove, Aristotelove i drugih
autoriteta neznabo'žačke teologije koji su tada bili u
opticaju. Još je važnije primanje (koje se može poka-
zati u svih magiskih religija) tajnoga otkrovenja ili
tajnoga smisla Pisma: ni jedno ni drugo ne održavaju
se beleženjem, nego sećanjem pozvanih ljudi, pa se
usmeno predaju dalje. Po jevrejskome nazoru, Moj-
sije je na Sinaju sem pisane Tore primio i tajnu us-
menu', koju mu je bilo zabranjeno zabeležiti. »Bog je
prcdvideo«, veli se u Talmudu, »da će jednom doći
vreme u. koje će se neznabošci dočepati Tore i kazati
Izrailju: i mi smo sinovi Božji. Tada će Gospod reći:
Samo onaj ko poznaje moje tajne, samo je taj sin
moj. A šta su tajne Božje? Usmeno učenje! 2 — Talmud
sadrži, dakle, u svome opšte pristupačnom obliku sa-
mo deo religiozne materije, a isto to bilo je i sa hri-
šćanskim tekstovima ranoga doba. Često je bilo prime-
ćeno 3 ' da Marko govori o kušanju i o vaskrsenju samo
u- naznačenjima i da Jovan samo aludira na učenje o
Parakletu i potpuno izostavlja umetanje o Tajnoj ve-
čeri. Posvećeni je razumevao na šta se mislilo, a ne-
vernik nije smeo to ni znati. Kasnije je nastala prava
»arkanska disciplina«, po kojoj su hrišćani gajili ću-
tanje prema nevernicima u pogledu ispovesti krštenja,
oćenaša, večere i dr. U haldejaca, novopitagorejaca,
kiničara, gnostičara, a najpre u raznih sekti, počev od
starojevrejskih pa do islamskih, to je toliko dobilo za-
maha da su nam njihova tajna učenja najvećim delom
nepoznata. 0 reči koja je samo u duhu čuvana posto-
jao je consensus čutanja, baš zato što su ljudi bili si-
gurni u »znanje« pripadnika. Mi smo naklonjeni da
izričito i otvoreno govorimo baš o onome što je naj-
1
IV Espa, 14; S. Funk, Die Entstehung des Tahnuds.
S. 17; 2Hirsch's Kommentar zu Exod. 21, 2.
3
S. Funk, na nav. m. S. 86.
Tako Ed. Meyer, Urspr. u. Anf. d. Christ. S. 95.
278
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
važnije, i stoga padamo u opasnost da rđavo razume-
ino magiska učenja, zato što izjednačujemo izgovoreno
sa postojećim, profani smisao reči sa pravim njiho-
vim značenjem. Gotičko hrišćanstvo nije imalo tajnog
učenja, te otuda dvostruko nepoverenje prema Talmu-
du u kome se, sa pravom, gledao samo prednji vidljivi
plan jevrejskog učenja.
Čisto magiska je i kabala, koja otkriva tajni smi-
sao iz brojeva, slovnih oblika, tačaka i crtica, i koja
mora biti da je stara koliko uopšte i s neba poslana
supstanca kao reč. Na tajno učenje o stvaranju sve-
ta iz dvadeset i dva slova hebrejske azbuke i o pre-
stonim kolima u Jezikieljevoj viziji — može se uka-
zati već u makabejsko doba. Sa time je usko srodno i
alegorisko tumačenje svetih tekstova. Svi traktati Miš-
ne, svi oci, svi aleksandriski filozofi puni su toga; u
Aleksandriji se po toj metodi tretirao sav antički mit,
pa čak i Platon, koji se sravnjuje sa jevrejskim pro-
rocima (Mojsej se tamo naziva Muzajos).
Jedina strogo naučna metoda koju neizmenljivi
lcoran dopušta za dalji razvoj mnenja — jeste komen-
tatorska. Pošto, po teoriji, »reč« jednog autoriteta „ne
može da se ispravlja, to onda ona može samo drugače
da se tumači. Nikada se u Aleksandriji ne bi reklo da
se Platon vara, ali su ga »tumačili«. To se vrši u stro-
go izobraženim oblicima Halahe: pismeno njihovo utvr-
đivanje ima oblik komentara koji potpuno vlada svim
religioznim, filozofskim i učenim literaturama ove kul-
ture. Po primeru gnostičara, crkveni oci napisali su
komentare za Bibliju; uz Avestu postao je ujedno i
pehlevi-komentar, Zend, a uz jevrejski kanon Midraše;
no i »rimski« pravnici oko 200 i »kasnoantički« filozofi
tj. sholastičari nastale kultske crkve pošli su istim pu-
tem: apokalipsa ove crkve, počev od Posejdonija ne-
prestano tumačena, bila je Platonov Timej. Mišna je
jedan jedini veliki komentar uz Toru. A kad su naj-
stariji tumači i sami postali autoriteti, te dakle i nji-
hovi spisi korani, pisali su se komentari uz komentare,
kao poslednji platoničar Simplikije na Zapadu, Amo-
rejci, koji su Mišni dodali Gemaru, na Istoku, a u
Bizantu pisci carskih konstitucija uz Digeste.
Ova metoda koja svaku izreku, po fikciji, svodi na
neposredno »davanje« — najoštrije je bila izobražena
u talmudskoj i islamskoj teologiji. Nova Halaha ili Ha-
27
ŠPENGLER Propast Zapada
dit važe samo tako ako se mogu svesti neprekidnim
lancem jemaca do Mojsija ili Muhameda 1 . Svečana for-
mula za ovo u Jerusalimu glasila je: »Neka siđe na
mene! Tako sam čuo od svoga učitelja!« 2 U Zendu je
pravilo da se navodi lanac jemaca, a Irinej je oprav-
davao svoju teologiju time što lanac vodi od njega
preko Polikarpa do praopštine. U ranohriščanskoj
književnosti ovaj halaški oblik pojavljuje se tako sa-
morazumljivo da ga ljudi kao takav nisu ni primetili.
On se pojavljuje, apstrahujući od stalnog pozivanja na^
zakon i proroke, u natpisima u sva četiri evanđelja
(»po Marku«), koja moraju na čelu imenovati jednog
jemca, da bi bila autoritet za reči Gospodove koje ona
navode. 3 Time je uspostavljen lanac koji vocli do isti-
ne otelovljene u Isusu, i ta veza ne može biti realistič-
nija no što je u slici sveta jednog Avgustina ili Jeroni-
ma. Na tome počiva i običaj koji se, počev od Alek-
sandra, uopšte širi, da se religiozni i filozofski spisi
opremaju imenima kao Solomon, Ezra, Hermes, Pita-
gora, u kojima je dakle nekada »reč postala put«. Ima-
mo još jedan broj apokalipsa pod imenom Baruh,.koji
se tada izjednačavao sa Zaratustrom, pa ne možemo
sebi ni pretstaviti šta je sve išlo unaokolo pod imeni-
ma Aristotela i Pitagore. »Aristotelova: teologija« bila
je jedna od naj uticaj ni j ih knjiga novoplatonizma. To je
najzad ono što čini metafizičku pretpostavku za stil \
za dublji smisao citiranja koja vrše na isti način crk-
veni oci, rabini, »grčki« filozofi i »rimski« pravnici, i
čije su posledice: sa jedne strane zakon o citiranju Va- '
Ientijana III, a sa druge izdvajanje apokrifa iz jevrcj-
skog i hrišćanskog kanona, apokrifa koji čine osnovni
1
Na Zapadu su u tom smislu tretirali Platona, Ari-
stotela, a najpre Pitagoru, kao proroke. Ono što je moglo
da se svede sve do njih važilo je kao istina. Zato je niz
osnivača škola postojao sve važniji i više se truda ulagalo
na to da se oni utvrde — ili izmisle — nego na istoriju
samoga2 učenja.
3
JFromer, Der Talrnud, S. 190.
Mi danas mešamo autora i autoritet. Magiska mi-
sao ne zna za pojam o duhovnoj svojini. On bi bio besmi -
slen i grešan, jer je jedna božanska pneuma, ona koja bira
pojedinca kao sasud i kao onoga na čija će usta progovo-
riti. On je samo, utoliko »autor«, pa bilo da-on napiše sam
ono što v je primio, bilo da ne napiše. »Evanđelje po Mar-
ku« znači: Marko jemči za istinu te vesti.
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture
pojam za utvrđivanje supstancialne razlike u okviru
sadržine spisa.
12
Na* temelju takvih rasmatranja biće u budućnosti
omogućeno da se napiše istorija grupe magiskih reli-
gija. Ona sačinjava nedeljivo jedinstvo duha i razvića i
ne treba ni pomisliti da se pojedine od njih mogu odi-
sta pojmiti apstrahujući ih od ostalih, Njihov posta-
nak, razvoj i unutarnje učvršćivanje obuhvata vreme
0—500. Ono tačno 'odgovara zapadnjačkom usponu od
klinijanskog pokreta do reformacije. Uzajamno dava-
nje i uzimanje, bogato cvetanje lcoje zbunjuje, sazre-
vanje, preoblikovanje, taloženje, seobe, umetanje, odbi-
janje — ispunjuju ta stoleća, a da i ne možemo ustvr-
diti ikakvu zavisnost jednog sistema od drugog; samo
se zajme i izmenjuju oblici; u dubini počiva jedna ista
duševnost, koja uvek izražava sama sebe na svima je-
zicima ovog sveta religija.
U prostranoj oblasti starobabilonskog felaštva žive
mladi narodi. Tu se priprema sVe. Prva slutnja se po-
kreće oko 700 u proročkim religijama Persijanaca, Je-
vreja i Haldejaca. Slika o stvaranju sveta, koja je ka-
snije stupila na čelo Tore, ocrtava se u jasnim obrisi-
ma, i time su dati zaloga, pravac i cilj težnje. Sagleda
se nešto u dalekoj budućnosti još neodređeno i tamno,
ali najprisnijom izvesnošću da će to nastupiti. Otada se
živi uprta pogleda na to, sa osećanjem poslanstva.
Drugi talas strmom linijom diže se u apokaliptič-
kim strujanjima, počev od 300. Tu se budi magiska
svest o svetu i izgrađuje se metafizika poslednjih stvari
u moćnim slikama, kojima je već u osnovi prasimbol
kulture Jkoja dolazi — pećina. Pretstave o užasima kra-
ja sveta, o strašnome sudu, o vaskrsenjU, o raju i
paklu i time velika misao o istoriji spasenja -.u kojoj
su sudbina sveta i sudbina ćovečanstva jedno i isto —
izbijaju svuda, a da ne možemo tu tvorevinu pripisati
nijednoj zemlji niti narodu, i zaodevaju se u čudesne
scene, likove i imena. Lik Mesije odjednom je gotov.
Priča se o tome kako satana kuša Spasitelja. 1 Ali ujeđ-
1
Vendidad, 19, 1: tu je Zar'atustra onaj koji biva
kušan.
281
ŠPENGLER Propast Zapada
no izvire i duboki i sve jači strah od ove izvesnosti o
nepomerljivoj i vrlo bliskoj granici zbivanja, od tre-
nutka u kome će postojati samo još prošlost. Magisko
vreme, »čas«, pećinolika upravljenost, daje životu novi
takt, a reči »sudbina« novu sadržinu. Čovek iznenada
stoji pred božanstvom sasvim drukče. U posvetnome
natpisu velike bazilike u Palmiri, koja je dugo važila
kao hrišćanska, naziva se Baal dobrim, milostivim, bla-
gim, i to osećanje prodire sa obožavanjem Rahmana
sve do južne Arabije, ono ispunjuje psalme Haldejaca i
učenje o božjem izaslaniku Zaratustri, koje je stupilo
namesto njegovog učenja; ono pokreće jevrejstvo ma-
kabejskog doba, u kome nastade većina psalama; ono
pokreće i sve, davno zaboravljene, ostale zajednice an-
tičkog i indiskog sveta.
Treći potres biva u Cezarevo doba i dovodi do
rođenja velikih spasilačkih religija. Time osvanjuje pu-
ni dan Ove kulture. Ono što sada sleduje — kroz jedan
vek ili dva — tako je visoko religiozno doživljavanje
da se ne može više nadmašiti, ali ni više snositi. "Takav
napon, koji se graniči sa uništenjem., poznale su i go-
tička i vedska duša, i svaka druga, samo jednom u
svoje rano jutro.
Sada nastaje .veliki mit u persiskom, jevrejskom,
mandejskom, hrišćanskom verskom krugu, i u onome
krugu zapadne pseudomorfoze, isto onako kao i indi-
sko, antičko i zapadnjačko viteško doba. Isto onako
kako se u ovoj kulturi ne mogu odeliti nacija, država
,i crkva, božansko i svetovno pravo, nema ni jasne raz-
like između viteškog i religioznog junaštva. Prorok se
stapa sa borcem, a istorija velikog stradalnika uzdiže
se do nacionalnog epa. Sile svetlosti i tame, bajoslovna
bića, anđeli i demoni, satana i dobri duhovi bore se
međusobno; sva je priroda bojište, sve od početka sve-
ta pa do njegovog uništenja. Duboko dole u ljudskome
svetu odigravaju se događaji i stradanja vesnika, reli-
gioznih heroja i junačkih mučenika. Svaka nacija, u
smislu koji pripada toj kulturi, ima svoju junačku
skasku. Na Istoku, iz života persiskog proroka postaje
epsko pesničko delo džinovskog obima. Kad se on ra-
đa, odjekuje svima nebesima Zaratustra-smeh, i tom
smehu odgovara sva priroda. Na Zapadu, oko sve više
izobražavane stradalačke istorije Isusove, log pravog
epa hrišćanske nacije, nastaje krug bajki o njegovom
282
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
detinjstvu, koji najzad ispunjuje čitav jedan poetski
rod. Lik Majke Božje i dela apostola postaju, kao ono
istorija o zapadnjačkim krstaškim junacima, središtem
opširnih romana (Tomina dela, Pseudoklementine), ko-
ji nastaju tokom 2 veka svuda od Nila pa do Tigra. U
jevrejskoj Hagadi i u Targumenu skuplja se obilje baj-
ki o Saulu, Davidu, patrijarsima i velikim tanaimima,
kao Jehudi i Akibi1, i neiscrpna mašta toga doba do-
hvata i čitavu dostupnu joj sadržinu kasnoantičkih
kultskih legendi i romana o osnivačima (život Pitagore,
Hermesa, Apolonija od Tijane).
Krajem 2 veka ovo uzbuđenje se gasi. Prošlo je
cvetno doba epskog pesništva i počinje mističko pro-
žimanje i dogmatsko raščlanjavanje religioznih mate-
rija. Učenja nove crkve stavljaju se u sisteme. Junašt-
vo ustupa sholastici, pesništvo misli, vidilac i tražilac
svešteniku. Rana sholastika, koja se završava oko 200
(odgovarajući zapadnjačkoj epohi iz 1200), obuhvata će-
lu gnozu u najširem smislu, veliko sagledanje: pisca
Jovanova evanđelja, Valentina, Bar Dajzana i Markiona,
apologete i najstarije oce do Irineja i Tertulijana, po-
slednje tanaime do završivača Mišne, rabi Jehude, a u
Aleksandriji novopitagorejce i hermetičare. Sve to od-
govara na Zapadu Šartreskoj školi, Anselmu od Ken-
terberija, Joahimu Floriskom, Bernaru od Klervoa i
Hugu od Sen-Viktora. Visoka sholastika počinje novo-
platonizmom, Klimentom i Origenom, prvim Amorejci-
ma i tvorcima mlađe Aveste pod Ardeširom (226—
241) i Šapurom I, a najpre mazdaističkim prvosvešte-
nikom Tanvazarom. Ujedno počinje i odvajanje više
religioznosti od seljačke pobožnosti, koja još uvek pre-
biva u apokaliptičkom raspoloženju i koja se, otada,
održava skoro neizmenjena pod raznim imenima sve
do u felaštvo turskoga doba, dok u gradskom i du-
hovnijem gornjem svetu zajednica islama uzima LI se
persisku, jevrejsku i hrišćansku.
Polako se sada završavaju velike crkve. Odlučilo se
— najvažniji veliki doživljaj 2 veka — da iz učenja o
Isusu ne proiziđe preoblikovanje jevrejstva, nego nova
crkva koja se upravlja ka Zapadu, dok sc jevrejstvo,
ne izgubivši ništa u svojoj unutarnjoj snazi, okreće
Istoku. Treći vek pripada najvećim 'mišićnim gradovi-
1
M. J. ben Gorion, Die Sagen der Juden, 1913.
23
 ŠPENGLER Propast Zapada
nama teologije. Snašlo se u istoriskoj stvarnosti. Kraj
sveta je izmakao u daljinu i nastaje dogmatika, koja
objašnjava novu sliku sveta. Zora visoke sholastike
ima kao pretpostavku to da se veruje u trajnost uče-
nja koja sada valja zasnovati.
Kada se pregledaju ova zasnivanja, izlazi da ara-
mejsko maternje tle razvija .svoje oblike u tri pravca.-
Na Istoku, iz zaratustranske religije ahemenidskog do-
ba i iz ostataka njene svete književnosti stvara se ma-
zdaistička crkva sa strogom hijerarhijom i brižljivim
ritualom, sa tajnama, službom i ispovešeu (patetj. Kao
što je spomenuto, započeo je Tanvazar sakupljanje i
uređivanje nove Aveste; pod Šapurom I, kao istovre-
meno i u Talmudu, pridošli su profani tekstovi medi-
cinske, pravne i astronomske sadržine; završetak je
obavio crkveni knez Mahraspand pod Šapurom II (309
—379), pa je za arabljansku kulturu samo po sebi ra-
zumljivo što je odmah pridošao i komentar na pehle-
vi-jeziku, Zend. Nova Avesta je, kao i jevrejska i hri-
šćanska Biblija, kanon pojedinih spisa; i znamo da .su
se u Naškima (prvobitno 21), od to doba izgubljenim,
nalazili: jedno Zaratustrino evanđelje, istorija o obra-
ćanju'Vištaspe, jedno Postanje, jedna pravna knjiga i
jedan rodoslov sve do persiskih kraljeva, dok se, što
je vrlo karakteristično, potpuno održao Vendidad, taj
po Geldneru »Levitik Persijanaca«.
Novi osnivač religije pojavljuje se 242 u vreme
Šapura I: to je Mani, koji je obuhvatio, odbacujući
»bezspasiteljsko« jevrejstvo i grcistvo, svu masu ma-
giskih religija u jednu od najmoćnijih teoloških tvo-
revina svih vremena, radi koje ga je 276 mazdaističko
sveštenstvo razapelo na krst. Otac njegov, koji je u
kasnim godinama napustio porodicu i stupio u jedan
manđejski red, opremio je sina .celokupnim znanjem
svog vremena; tako je on sjedinio osnovne misli Hal-
dejaca i Persijanaca sa mislima jovanovskog, istočnog,
hrišćanstva, što je pre njega, bez ikakve namere da
osnuje crkvu, pokušao da učini u hrišćansko-persijskoj
2
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
gnozi i Bar Dajzan'. On shvata mističke likove jova-
novskog logosa (koji on izjednačuje sa persiskim Vohu
mano), Zaratustru iz Avesta-legende i Budu iz kasnijih
tekstova, kao .božanske emanacije, a sama sebe obja-
vljuje kao Parakleta Jovanova evanđelja i Saoshianta
Persijanaca. Kako sada znamo iz turfanskih nalaza, me-
đu kojima se nalaze i delovi dotada potpuno izgublje-
nih spisa Manievih, crkveni jezik mazdaista, manihe-
jaca i nestorijanaca, nezavisno od dotičnog tekućeg je-
zika, bio je pehlevi.
Na Zapadu razvija svak od dve kultslce crkve, i
to na grčkom pisanom jeziku', svoju teologiju, a one -
su obe ne samo srodne, nego u najvećoj meri i iden-
tične. U Manievo vreme počinje teološko stapanje ara-
mejsko-persiskog kulta Mitre i aramejsko-haldejske re-
ligije sunca u jedan sistem, čiji prvi veliki »crkveni
otac« postaje, oko 300, Jamblih, savremenik Atanasija
(ali i Dioklecijana), koji 295 uzdiže Mitru do' henois-
tičkog boga carstva. Njegovi sveštenici ne razlikuju se,
bar duševno, ni u čemu od hrišćanskih. Proklo, takođe
pravi crkveni otac, prima u snovima prosvetljenja o
jednom teškom mestu teksta i želeo bi da budu uni-
šteni svi spisi filozofa, sem Platonova Timeja i haldej-
ske knjige orakula, koje su obe za njega kanonske.
Njegove himne, ,svedočanstva prave pusitnjačke skru- •
šenosti, preklinju Heliosa i druge pomagače za zaštitu
protiv zlil> duhova. Hijerokle piše moralni trebnik za
vernike novopitagorejske zajednicg, u koji se moralo
dobro zagledati, pa da vidimo da nije hrišćanski. Epi-
1
On je morao vrlo tačno poznavati, usmenim preda -
njem, učenje koje je u osnovi Jovanova evanđelja. I Bar
Dajzan (t 254) i. apostolska Tomina istorija, koja potiče iz
njegovog kruga, vrlo su daleko od pavlovskog učenja, što
se u Mania penje do oštrog neprijateljstva i do toga da
on naziva istoriskog Isusa zlim demonom. Tu možemo da
zagledamo u suštinu skoro podzemnog hrišćanstva, o kome
crkva pseudomorfoze (čiji je pisani jezik bio grčki) nije
vodila računa, pa je stoga ono dosad izmaklo crkvenoj
istoriji. Ali sa istoka Male Azije potiču i Markion i Montan:
tu je poslala Naasenska knjiga, u osnovi persiska, a po-
sle sa jevrejskim i onda sa hrišćankim naslagama; pa onda
dalje na istok, možda u Matejevu manastiru kod Mosula,
pisao je Afrahat oko 340 ona čudna pisma, pored čiieg je
hrišćanstva zapadno razviće od Irineja do Atanasija pro-
šlo i ne pominjući ga. Istorija nestorijanskog hrišćanstva
počinje stvarno već u drugom veku.
ŠPENGLER Propast Zapada
skop Sinezije postaje od novoplatonskog crkvenog kne-
za hriŠćanski, a da nije ni bilo nekog obraćanja. Za-
držao je svoju teologiju, a samo izmenio imena. Novo-
platoničar Asklepijad mogao je preduzeti da napiše
veliko delo o jednakosti svih teologija. Imamo i nezna-
božačka evanđelja i žitija svetaca, kao što su i hrišćan-
ska. Apolonije napisa život Pitagorin, Marin Proklov,
Damaskije Izidorov: između ovih spisa, koji svi poči-
nju i završavaju molitvom, i hrišćanskih mučeničkih
dela —• nema nikakve razlike. Porfirije označava kao
četiri božanska elementa: veru, ljubav, nadu i istinu.
Između ovih crkava Zapada i Istoka razvija se, iz
Edese posmatrano ka Jugu, talmudska crkva (»sinago-
ga«) na aramejskom pisanom jeziku. Jevrejski hrišćani
(na pr. ebioniti i elkezaiti), mandejci i Haldejci nisu
bile u savezima tih crkava, kao poslednji markioniti i
njima, sem ako ne smatramo Manievu crkvu kao novi
oblik haldejske religije. Oni su spali na sekte koje su,
bezbrojne, životarile u senci velikih crkava ili se gu-
bile u savezima tih crkava, kao poslednji markioniit i
montanci u manihejstvu. Oko 300, sem neznabožačke,
hrišćanske, persiske, jevrejske i manihejske crkve, ni-
je više postojala nijedna magiska religija od značaja.
13
Sa visokom sholastikom počinje, od 200, i težnja
da se vidljivo i sve strožije podeljena zajednica vernih
izravna sa organizmom države. To izlazi nužnim nači-
nom iz osećanja sveta koje ima magiski čovek, i to
dovodi do preobraženja vladara u kalife — vladaoce
pre svega vernih, a ne oblasti — pa time i do shvata-
nja pravovernosti kao pretpostavke za pripadništvo
državi, do dužnosti da se gone lažne religije (sveti rat
islama star je koliko i sama ova kultura i ispunjavao
je potpuno njena prva stoleća), do toga da se u drža-
vi nevernici, koji se samo trpe tu, stave pod sopstveno
pravo i upravu (jer se božansko pravo odriče jeretici-
ma), pa time i do načina stanovanja koji se zove
»geto«.
1 1
Ier latinski spisi, na pr. Tertulijanovi i Avgustinovi,
ostajali su tada potpuno bez dejstva, ukoliko nisu bili pre-
vođeni. Čak i u Rimu grčki je bio pravi jezik crkve.
286
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
Najpre je, u sedištu aramejskog tla, u Ozroeni,
oko 200, hrišćanstvo postalo državnom religijom. U
sasanidskome carstvu 226 postao je to mazdaizam; pod
Aurelijanom (f 275) a pre svega pod Dioklecijanom
(295) sinkretizam (sakupljen u kultovima Divus-a,
Sol-a i Mitre) postaje državnom religijom u rimskoj
imperiji. Konstantin od 312, jermenski kralj Trdat oko
321, đurđijanski kralj Mirijan nekoliko godina kasnije
— prelaze u hrišćanstvo. Na Jugu morali su postati
hrišćanski: Saba već u 3 veku, a Aksum u 4 veku;
istovremeno carstvo Himjarita postaje jevrejsko, a car
Julijan pokušava još jednom da učvrsti vladavinu ne-
znabožačke crkve.
Suprotnost tome čini, i to opet u svima religijama
ove kulture, širenje monaštva sa svojim radikalnim
okretanjem od države, istorije i stvarnosti uopšte. Pro-
ti vništvo bića i budnoga bića, dakle religije i politike,
prirode i istorije, ne može se ipak sasvim savladati
oblikom magiske crkve i izjednačenjem njenim sa
državom i nacijom; ipak izbija rasa u životu ovih du-
hovnih tvorevina i savlađuje ono što je božansko, baš
zato što je ono u se uzeto ono što je svetovno. Ali
ovde nema borbe između crkve i države kao u gotici,
pa zato borba izbija u okviru nacije između svetovnih
pobožnjaka i asketa. Magiska religija isključivo se
obraća božanskoj iskri, pneumi, u čoveku, koju on
deli sa nevidljivom zajednicom vernih i blaženih du-
hova. Ostatak u čoveku pripada zlu i tami. Božanstvo
— ne kao jedno »ja« nego kao gost — valja da go-
spodari u čoveku i da savlada, podvrgne, uništi sve
ono drugo. U ovoj kulturi asket je ne samo pravi sve-
štenik (svetovni sveštenik ne uživa stvarno poštovanje,
kao ni u Rusa; većinom sme i da se. ženi), nego uopšte
istinski pobožnjak. Izvan monaštva nije uopšte ni mo-
guće ispunjenje religioznih zahteva, te otuda zajednice
pokajnika, pustinožiteljstvo i manastir još zarana za-
uzimaju rang koji, iz metafizičkih razloga, nisu mogli
imati ni u Indiji ni u Kini, a da i ne govorimo o Za-
padu, gde su redovi jedinstva koja se bore i koja rade,
dakle dinamička 1 . Stoga se ljudstvo magiske kulture
Faustovski monah savlađuje svoju zlu volju u sebi,
a magiski žilu supstancu u sebi. Samo je ovo drugo »po
dualistički«.
27

ŠPENGLER Propast Zapada
ne deli u »svet« i u monaške krugove sa tačno odelje-
nim oblastima načina života , i istim mogućnostima ekv
ispunjuju verske zapovesti. Svaki pobožni jeste jedna
vrsta monaha 1 . Između sveta i manastira nema suprot-
nosti, nego samo ima razlike u stepenu. Magiske crk-
ve i redovi su istovrsne zajednice, koje • se mogu razli-
kovati samo po obimu. Zajednica Petrova bila je red,
a Pavlova zajednica crkva; Mitrina religija bila je go-
tovo i suviše velika da se nazove red, a suviše mala
da se nazove crkva.
Svaka magiska crkva je i sama jedan red, i samo
iz obzira prema ljudskoj slabosti ne stavljaju se ste-
peni i stupnjevi askeze, nego su dozvoljeni, kao u ma-
nihcjaca- i markionista (electi i auditores). I u samoj
stvari, jedna magiska nacija nije ništa drugo nego su-
ma, recl svih redova, koji u njoj povlače sve manje i
strožije krugove, do pustinjaka, derviša i stuboivnika,
čije budno biće pripada još jedino pneumi. Ako aps-
trahujemo od proročkih religija iz kojih i među koji-
ma nastajahu sve brojnije redovničke zajednice — obe
kultske crkve Zapada bile su one čiji su se mnogo-
brojni pustinjaci, putujući propovednici i redovi naj-
zad razlikovali jedino imenom božanstva koje su dozi-
vali. Svi oni preporučuju post, molitvu, celibat i siro-
maštvo. Vrlo je sumnjivo koja je od te dve crkve
oko 300 bila asketskija. Novoplatonski monah Sarapi-
jon ide u pustinju da bi samo još studirao Orfejeve
himne; Damaskije se povlači u nezdravu pećinu, pou-
čen snom, da se neprestano moli Kibeli 2 . Filozofske
škole nisu ništa drugo do asketski redovi; novopitago-
rejci su bliski jevrejskim esejcima; kult Mitre,' pravi
red, dozvoljava pristup svojim posvećenjima i zaveti-
ma samo za muškarce; car Julijan hteo je da zida ne-
znabožačke manastire. Mandejstvo izgleda da je bilo
grupa redovničkih zajednica različite strogosti, a među
' njima bila je i zajednica Jovana Krstitelja. Hrišćansko
monaštvo ne počinje sa Pahomijem (320), koji beše
1
Zakoni o čistoći i o jelu u Talmudu i Avesti za-
hvataju mnogo dublje u svakodnevni život nego, recimo,
jedno 2benediktinsko pravilo.
Asmus, Damaskios (Phil. Bibl. 125, 1911). Hrišćan-
sko anahoretstvo je mlađe od neznabožačkog: Reitzenstein,
Des Athanasius Werk iiher das Leben des Antonius (Sitz.
Heid. Akad. 1914, VIII, 12).
288
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture
samo sazidao prvi manastir, nego sa praopštinom u
Jerusalimu. Matejevo evanđelje 1 i skoro sva Dela apo-
stolska jesu svedočanstva o strogo asketskom nastro-
jenju. Pavle se nije nikada osmelio da mu se izrično
protivi. Persiska i nestorijanska crkva nadalje su raz-
vile monaške ideale, a islam ih je konačno usvojio ii
punom opsegu. Orijentalnom pobožnošću danas pot-
puno gospodare muslimanski redovi i bratstva. Jevrej-
stvo je prošlo kroz isto razviće od karaima osmoga do
poljskih hasida osamnaestoga veka.
Hrišćanstvo, koje je još u 2 veku bilo skoro samo
jedan rašireni red, čija je javna moć nadmašala da-
leko broj članova, otprilike počev od 250 iznenada
raste u ogromnim razmerama. To je epoha u kojoj
iščezavaju i poslednji gradski kultovi antike, ne ispred
hrišćanstva već ispred neznaboiaćke crkve koja je
nastajala. Godine 241 prekidaju se akta Arvalske bra-
će u Rimu; 265 pojavljuju se poslednji kultski nat-
pisi u Olimpiji. U isto vreme događa se, kao nešto do-
pušteno, nagomilavanje najraznovrsnijih sveštenstava
na jedno lice 2 , tj. ljudi osećaju te običaje samo još
kao običaje jedne jedine religije. A ta religija se po-
javljuje vrbujući i širi se daleko izvan grčko-rimske
osnovne- oblasti. Pa ipak je oko 300 hrišćanska crkva
jedina koja se proširila po celoj arabljanskoj oblasti:
iz toga baš i sleduje nužnost unutarnjih suprotnosti
koje ne počivaju više na duhovnoj dispoziciji pojedi-
nih ljudi, nego na duhu pojedinog tla, i koje ^su, otu-
da, dovele do raspada hrišćanstva u više religija, i to
zauvek.
Spor oko suštine Hrista je,polje na kome se bila
bitka. Tiče se problema o supstanci, koji u istom
obliku i pravcu sasvim ispunjavaju misao i svih dru-
gih magiskih teologija. Novoplatonska sholastika, Por-
firije, Jamblih, a pre svih Proklo, obrađivali su takva
pitanja u zapadnjačkom obliku i u tesnom dodiru sa
Filonovim načinom mišljenja, pa i Pavlovim. Odnos
između Pra-jednog, nus-a, logos-a, oca i posrednika
posmatra se sa gledišta supstancionalnosti. Je li tu u
pitanju zračenje, deoba ili prožimanje? Da li se jedan
1
Sve do zahteva u 19, 12 (o škopljenju) kome je Ori-
gen bukvalno sledovao.
2
Wissowa, Religion und Kultus der Romer, S. 493;
Geffcken, S. 4 i 144.
289
ŠPENGLER Propast Zapada
u drugome sadrži, jesu li identični ili se isključuju?
Da li je trijada ujedno i monada?
Na Istoku, gde več pretpostavke Jovanova evan-
đelja i bardezijanske gnoze pokazuju drugi oblik tih
problema, zanimali su avestanske »oce«: odnos Ahura
Mazde prema svetome duhu (spenta mainyu) u sušitni
Voho mano-a, te se baš u vreme odlučnih sabora u
Efezu i u Halkedonđ vrhunac dogmatske borbe ozna-
čava prolaznom pobedom zrvanizma (438—457) koji
daje preimučstvo božanskom toku sveta (zrvan kao
istorijsko vreme) nad božanskim supstancama. Onda
je najzad islam još jednom preuzeo celo to pitanje i
pokušao da ga reši u odnosu na suštastvo Muhameda
i Korana. Problem postoji otkada i magisko ljudstvo,
isto onako kao što su faustovskom mišlju dati već i
specifični zapadnjački problemi volje namesto pro-
blema supstance. Takve probleme ne treba tražiti: oni
su tu čim se začne misao kulture. Oni su osnovni
oblik te misli i izbijaju u svim istraživanjima, pa i
onde gde ih čovek i ne traži, pa čak i ne primećuje.
Ali još od početka postoje i tri hrišćanska, tlom
predodređena, rešenja Istoka, Zapada i Juga, i već su
postavljena u glavnim pravcima gnoze — recimo Bar-
đezanom, Bazilidom i Valentinom. U Edesi se sva tri
stiču. Tu su odjekivale ulice od borbene vike nestori-
janaca protiv pobednika na Efeskom saboru, a kasnije
od pokliča koji su zahtevali da se episkop Ibas baci
pred životinje u cirku.
Atanasije beše formulisao veliko pitanje, i to u
duhu pseudomorfoze, a u mnogome slično svom ne-
znabožačkom savremeniku Jamblihu. Protiv Arija, koji
je u Hristu gledao samo poluboga — samo slična Ocu
po suštini — on je tvrdio: Otac i Sin su iste božanske
supstance -crjg), koja je u Hristu primila ljudsko
telo (soma). »Reč posta put«. Ova formula Zapada ne-
zavisna je od opažajnih činjenica kultske crkve, razu-
mevanje, reči nezavisno je od stalnog gledanja slikoli-
koga. Ovde na Zapadu, naklonjenom slikama, gde. je
baš tada Jamblih pisao svoju knjigu o statuama bogo-
va, u kojima je božanstvo na supstancialni način pri-
sutno i tvori čudesa, 1 uvek deluje pored apstraktnog
odnosa trojcdinstva i čulnoljudski odnos majke i sina,
i baš jc to ono što se ne može izostaviti iz Atanasije-
vih misli.
290
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
Priznanjem suštinske jednakosti Oca i Sina bio je
pravi problem tek postavljen: problem istoriske .poja-
ve samoga Sina, onako kako se ona mora shvatiti na
osnovu magiskog dualizma. U pećini sveta postojala
je božanska i svetska supstanca, u čoveku postojalo
je učešće u božanskoj pneumi i pojedinačna duša, ne-
kako srodna sa »puti«. Kako stoji sa Hristom?
Odlučno je bilo, a to je došlo kao posledica bitke
kod Akcija, što je spor vođen na grčkom jeziku i na
tlu. pseudomorfoze, potpuno u području moći »kalifa«
zapadne crkve. Već je Konstantin sazvao sabor u Ni-
ke j i i vladao njime, sabor na kome je pobedio Atana-
sijevo učenje. Na Istoku, gde se i pisalo i mislilo ara-
mejski, jedva su ljudi i pratili ove događaje, kao što
dokazuju Afrahatova pisma. Nije se ni vodio spor o
onome što su već davno ljudi bili odlučili. Prekid iz-
među Istoka i Zapada, posledica Efeskoga sabora
(431), odvojio je dve hrišćanske nacije, »persislcu crk-
vu« i »grčku crkvu«, ali je on unutarnje samo potvrdio
prvobitnu različitost dva načina mišljenja koja su tlom
bila potpuno odeljena.
Nestorije i' sav Istok gledali su u Hristu drugog
Adama, božanskog poslanika poslednjeg eona«. Marija
je rodila Čoveka, u čijoj čovečjoj i stvarnoj supstanci
(physis) stanuje ono što je božansko, nestvoreno. Za-
pad je u Mariji gledao majku Boga: božanska i čoveč-
ja supstanca čine u njegovom telu (persona u antičkoj
jezičkoj upotrebi) jedinstvo (koje Kiril označava kao
evooocg)2. Kada je Efeski sabor priznao »roditeljku Bo-
ga«, u gradu slavne Dijane došlo je do doista antičke
svečane orgije3'.
1
To je i metafizički osnov ubrzo započetog hrišćan-
skog obožavanja slike i pojave čudotvornih ikona Marije i
svetaca.
2
Nestorijanci su protestovali protiv Marije theoto-
kos, roditeljke Boga, kojoj su suprotstavljali Hrista tlieo-
phoros, Hrista koji u sebi nosi Boga. U tome se pojavljuje
ujedno i duboka razlika između religioznosti naklonjene
slikama3
i religioznosti protivničke slikama.
Valja obratiti pažnju na »zapadna« pitanja o sup-
stanci u Proklovim istovremenim spisima o dvostrukome
Zevsu, o trijadi narvp, 6uvaaiq, vorjcriš — koji su ujedno
i voTjrov itd. Zeller, Phil. d. Griechen V, 857 ff. Lcpa himna
Proklova boginji Ateni je prava Ave Maria: »A kad me
sputa zli greh moga bića — ah, i sam znam koliko me tamo
2
 ŠPENGLER Propast Zapada
Ali je već pre toga Sirjanin Apolinarije objavio
»južnjački« oblik: u živome Hristu ne samo da postoji
jedna persona, nego i jedna jedina supstanca. Božan-
ska supstanca se preobrazila, a nije se pomešala sa
čovečjom (nije bila kpaotg, kao što protiv njega tvrdi
Grigorije Nazijanski; ovo monofizitsko shvatanje može
se, što je karakteristično, najbolje izraziit Spinozinim
pojmovima: jedna supstanca u drugom modusu). Mo-
nofiziti su nazvali »idolom sa dva lica« Hrista sa Hal-
kedonskog sabora (451) na kome je Zapad opet spro-
veo svoj oblik. Oni ne samo što su otpali od crkve,
nego je došlo do ogorčenih ustanaka u Palestini i Egip-
tu; kada su pod Jusitnijanom persiske trupe, dakle
mazdaisti, prodrle do Nila, pozdravili su ih monofiziti
kao oslobodioce.
Poslednji smisao ove očajne borbe, koja se, za či-
tavo jedno stoleće, ticala ne učenih pojmova nego sa-
me duše tla, koja se htela osloboditi u svojim ljudima
— bio je: povlačenje Pavlovog dela. Moramo se staviti
sasvim u najintimniju dušu oba naroda koja su na-
stajala i ostaviti na stranu sve sitne crte gole dogma-
tike: tada ćemo videti lcako su upravljenost hrišćanst-
va na grčki Zapad i njegovo duhovno vezivanje za ne-
znabožačku crkvu vrhunili u činjenici: da je vladar Za-
pada postao poglavica hrišćanstva uopšte. Za Konstan-
tina, pavlovsko zasnivanje u okviru- pseudomorfoze bi-
lo je hrišćanstvo uopšte, i to kao nešto samo po sebi
razumljivo: jevrejski hrišćani petrovskog pravca bili
su jeretička sekta, a »jovanovske« istočne hrišćane on
nije ni primećivao. Kada je duh pseudomorfoze na tri
odlučna sabora. Nikejskom, Efeskom i Halkedonskom,
uobličio dogmu potpuno i konačno po svojoj nastro-
jenosti, ustao je protiv njega elementarnom silinom
pravi arabljanski svet i povukao granicu između sebe
i njega. Sa krajem arabljanskog ranog doba nastupa
konačni raspad hrišćanstva u tri religije, koje se mogu
simbolički označiti imenima Pavla, Petra i Jovana, i
od kojih nijednu više ne smemo nazvati pravom i isti-
nitom, osim ako popustimo istoriskim i teološkim
amo bacaju nesveta dela koja sam počinio i svojoj za-
slepljenosti — budi mi milostiva, ti blaga, ti spase ćove-
čanstva, i ne dopusti da kao plen strašnih kazni budem
oboren, jer ja jesam i ostajem tvoja svojina!« (Hymn. VII,
Euclociae Aug. rel. A. Ludvvich, 1897).
292
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kult
predrasudama. One su ujedno i tri nacije u osnov-
noj oblasti starije grčke, jevrejske i persiske nacije,
pa su se služile crkvenim jezicima pozajmljenim od tih
starijih nacija, grčkim, aramejskim i pehlevi.
14
Počev od Nikijskog sabora istočna crkva se orga-
nizovala pomoću episkopalnog ustava, kome je stajao
na čelu katolikos iz Ktezifona, sa sopstvenim sabori-
ma, litugijom i pravom; 486 bilo je primljeno nesto-
ri jansko učenje kao obavezno, pa se time razdrešila ve-
za sa Bizantom. Otada mazdaisti, manihejci i nestori-
janci imaju zajedničku sudbinu čija je klica bila
postavljena u bardezanskoj gnozi. U monofizitskoj
južnoj crkvi pojavljuje se iznova duh pra-opštine i ši-
ri se dalje; ona je najbliža talmudskom jevrejstvu po
svom ukočenom m'onoteizmu i po svom neprijatelj-
stvu prema slikama (ikonama), i ona je postala, kao
što je već unapred označio borbeni poklič e'ig Ssog,1
zajedno -sa jevrejstvom, ishodna tačka islama. Zapad-
na crkva ostala je spojena sa sudbinom rimskoga car-
stva, tj. sa kultskom crkvom koja je postala država.
Ona je postepeno u sebe primila ispovednike nezna-
božačke crkve. Otada njen značaj nije više u njoj sa-
moj, jer ju je islam skoro uništio, nego u slučaju ko-
ji je učinio da su mladi narodi nove kulture Zapada
od nje primili 2 hrišćanski sistem kao osnovu za jednu
novu tvorevinu, i to u latinskom obliku krajnjeg Za-
pada, koji oblik za samu grčku crkvu nije imao nikak-
va značaja. Jer je Rim tada bio grčki grad, a latinski
jezik bio mnogo odomaćeniji u Africi i Galiji.
Ono što spada u suštinu magiske nacije, biće ko-
je se sastoji u rasprostiranju, delovalo je još od počet-
ka. Sve su ove crkve vršile misiju, i to izričito i sa ve-
likim uspehom. Ali rasprostiranje uzima onaj strasni
tempo — koji ovu kulturu razlikuje od svih drugih i
za koji je rasprostiranje islama najupečatljiviji i po-
slednji, ali nikako ne i jedini primer — tek u vekovi-
ma u kojima se kraj sveta pomerio u daljinu kada je
' Alah il Alah!
2
Kao i Rusi, koji su ga dosad nepromenjeno saču-
• vali.
23
ŠPENGLER Propast Zapada
izgrađena dogma o dugom bitisanju u ovoj pećini sve-
ta, u vekovima u kojima je grupa magiskih religija
konačno jasno uvidela problem supstance. Zapadnjač-
ki teolozi i istoričari daju o ovoj moćnoj činjenici pot-
puno lažnu sliku. Imajući oko samo za zemlje Sredo-
zemnog Mora, oni primećuju samo zapadni pravac,
koji se slaže sa njihovom shemom stari-srednji-novi
vek, pa i tu obraćaju pažnju samo na tobož jedinstve-
no hrišćanstvo, koje — za njih — u jedno izvesno vre-
me prelazi iz grčkog u latinski oblik, pa posle toga im
onaj grčki ostatak izmiče iz vida.
Ali je već pre njega neznabožačka crkva zadobila
za sinkretističke kultove najveći deo stanovništva Se-
verne Afrike, Španije, Galije, Britanije i duž granica
na Rajni i Dunavu — na što se nije obratila pažnja
kao na činjenicu od ogromnog domašaja i što se uop-
št nije ni uvidelo kao misionarski rad.
U vreme Konstantinovo, od religije druida, koju
je cezar zatekao u Galiji, ostalo je vrlo malo. Prilago-
đavanje domaćih mesnih bogova na imena velikih —
magiskih — božanstava kultske crkve, najpre na ime-
na Mitra-Sol-Jupiter, ima već od 2 veka karakter vr-
bovanja, a isto to važi i o rasprostiranju kasnijeg
kulta careva. Misija hrišćanstva ne bi ovde bila tako
uspešna da joj nije prethodila blisko joj srodna ona
druga kultska crkva. Ali se ova misija nije nikako
ograničavala samo na varvare. Još u 5 veku misionar
Asklepiodot obratio je karski grad Afrodizijadu iz hri-
šćanstva u neznaboštvo.
Jevreji su, kao što je pokazano, veličanstveno vr-
šili misiju na jugu i na istoku. Oni su prodrli preko
Južne Arabije u unutrašnjost Afrike, i to možda pre
Hristova rođenja ili odmah posle njega; na severu pre-
šlo je, kasnije, carstvo Hazara, sa prestonicom u As-
trahanu, u jevrejstvo. Odatle su Mongoli jevrejske re-
ligije prodrli do u unutrašnjost Nemačke i tukli se
955 protiv Ugara na Lehfeldu. Jevrejski naučnici sa
špansko-mavarskih visokih škola molili su, oko 1000,
vizantiskog cara da zaštiti jedno izaslanstvo koje je
imalo da ispita Hazare da li su oni potomci izgublje-
nih Izrailjevih plemena.
Mazdaisti i manihejci prolazili su sa Tigra kroz
obe imperije, rimsku i kinesku, sve do krajnjih grani-
ca njihovih. Persijanstvo je/ kao kult Mitre, dospelo
294
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture
do Britanije; manihejska religija pretstavljala je oko
400 opasnost po grčko hrišćanstvo; manihejske sekte
postojale su u Južnoj Francuskoj još u doba krstaških
ratova; ali su obe religije istovremeno dospele do Šan-
tunga, idući istočnim pravcem duž kineskog zida, gde
se uvođenje manihejske ispovesti u carstvo Ujgura
objavljuje u jednom velikom natpisu na više jezika,
u Kara Balgasunu. Persiski hramovi ognja nastaju u
unutrašnjosti Kine, a počev od 700 pojavljuju se per-
siski izrazi u kineskim astrološkim spisima.
Tri hrišćanske crkve svuda slede za ovim tragovi-
ma. Kada je zapadna crkva obratila franačkog kralja
Hlodviga (496) — misija istočne crkve dospela je već
i na Cejlon i u kineske garnizone na zapadnom kraju
velikoga zida, a misija južne crkve u carstvo Aksum.
Kada je, počev od Bonifacija (718), bila obraćena Ne-
mačka, nestorijanski misionari tek što nisu zadobili
kinesku maternju zemlju. Ušli su u Šantung 638. Car
Gao-cung (651—84) podigao je po svima provincijama
crkve; oko 750 u carskoj palati propovedalo se hriš-
ćanski; a 781, po jednom još očuvanom spomen-stubu
u Singanfu, sa aramejsko-kineskim natpisom, bila-je
»cela Kina pokrivena palatama sloge«. Ali je najzna-
čajnije to što su, u religioznim stvarima ipak iskusni,
konfucijanci smatrali nestorijance, mazdaiste i mani-
hejce kao pripadnike jedne jedine »persiske« religije 1 ;
isto tako ni stanovništvo zapadnorimskih provincija ni-
je jasno razlikovao Mitru od Hrista.
Islam moramo smatrati kao puritanizam sveukup-
ne grupe ranomagiskih religija, koji se samo javio u
obliku jedne nove religije, i to na području južne crk-
ve i talmudskog jevrejstva. U tom dubljem značaju, a
ne jedino u snazi ratničkog naleta, leži tajna njegovih
basnoslovnih uspeha. Iako je on iz političkih razloga
praktikovao trpeljivost (poslednji veliki dogmatičar
grčke crkve, Jovan Damaskin, bio je rizničar kalifin
pod imenom A1 Manzor), ipak su se jevrejstvo i maz-
daizam i hrišćanske južne i istočne crkve vrlo brzo i
potpuno istopili u njemu. Katolikos Seleukije, Jezu jal)
III, tuži se da su desetine hiljada hrišćana prešle- u
islam čim se ovaj pojavio, a u Severnoj Africi. Avyir.
tinovoj domovini, celokupno slanovnišlv<> udiu.di |<
1
Hermann," Chinesisclic Geschirlu, (I'M.'i li
 ŠPENGLER Propast Zapada

pripalo islamu. Muhamed je umro 632. Već 641 bila je

sva oblast mOnofizita i nestorijanaca, dakle i Talmuda i
Aveste, u islamskom posedu. Pred Carigradom se sta-
jalo 717, pa je i grčka crkva bila pred opasnošću da
iščezne. Već 628, jedail Muhamedov rođak predao je Oswald Špengler / Propast Zapada
darove kineskom caru Taj Cungu i dobio dozvolu za Biblioteka »Kristali«
misiju. Počev od 700 u Šantungu postoje mošeje, a
720 izdaje se iz Damaska zapovest Arabljanima koji su Urednik: Dragoš Kalajić
već davno u Južnoj Francuskoj da osvoje zemlju Fra- Recenzent: Dragoš Kalaj ić
naka. Posle dva stoleća, kad je na Zapadu nastao nov
religiozni svet iz ostataka zapadn® crkve, islam je dos- Tehnički urednik: Nikola Panić
peo u Sudan i na Javu.
Za izdavača: Vidak Perić, direktor
Ali islam znači ipak samo jedan deo spoljašnje
religiske. istorije Unutarnja istorija magiske religije Izdavač: INP »Književne novine«, ,
završila se Justinijanom, kao i istorija faustovske Kar-
lom V i Tridentskim koncilom. Ako zagledamo ma u Beograd, Francuska 7
koju knjigu religiske istorije, videćemo da je hrišćan-
stvo kao takvo imalo dva doba velikog mislenog po-
, kreta, 0—500 na Istoku i 1000—1500 na Zapadu 1 . A to
su dva rana doba dve ju kultura, i ona obuhvataju i
religisko razviće pripadnih ali nehrišćanskih oblika.
Justinijan nije, kako se uvek veli, okončao antičku fi-
lozofiju zatvaranjem atinske visoke škole (529). Takve
filizofije nije bilo već od vekova On je, četrdeset go-
dina pre rođenja Muhamedova, okončao teologiju nez-
nabozačke crkve, i isto tako, što se zaboravlja dodati,
zatvaranjem antiohiskih i aleksandriskih škola okon-
čao i hrišćansku teologiju. Učenje je bilo završeno i
gotovo, kao što je to bio slučaj na Zapadu, 1564 Tri-
denskim koncilom i 1530 augsburškom ispovešću. Re- Korektor: Nikola Poposki
ligiozna stvaralačka snaga završava se gradom i du-
hom. Oko 500 zaključuje se Talmud, a 529 u Persiji Tiraž: 3.000
Hozru Nuširvan krvavo ugušuje reformaciju Mazdaka,
koja slično anabaptistima Zapada odbacuje bračni Štampa: »6. oktobar« — Pančevo
život i svetovni posed, i koju je podupirao kralj Kobad
I protiv premoći crkve i plemićskih rodova; učenje
Aveste bilo je tifne konačno utvrđeno.

1
Treće, »istovremeno«, sledovaće u prvoj polovini
narednog tisućleća — u ruskome svetu.

296