Vreme 1319 - Intervju – Dusan Teodorovic, akademik: Srbiju ce upropastiti lazne diplom...

Page 1 of 6

Pretraži

POČETNA PRODAJA MARKETING REDAKCIJA ARHIVA PROJEKTI Ulogujte se Pretplatite se

<< VREME | BR 1319 | 14. APRIL 2016.

IZ ISTOG BROJA

SRBIJA, HRVATSKA I EU >

Balvani na evropskom putu
dejan anastasijević
LIČNI STAV >
Račun bez krčmara
miodrag kreculj
VREME PROTIV NASILJA >
Dug put do Istanbula
tatjana tagirov
ZLOUPOTREBE POLICIJE >
Nadzor nad ćoravom kutijom
miloš vasić
SLUČAJEVI >
Kako je novinar »Vremena« dopao ćelije
momir turudić
PENALI ZBOG RAZVOJNIH KREDITA >
Na grbači građana
dino jahić i vladimir kostić (cins)
INTERVJU – DUŠAN TEODOROVIĆ, AKADEMIK > UMESTO OMAŽA NEBOJŠI POPOVU (1939–2016) >

Srbiju će upropastiti lažne diplome i Nezaštićeni svedok

priredio milan milošević

doktorati SUMRAK BERZE I AKCIONARSTVA >

MK – omiljeni državni biznismen?
miša brkić
ivana milanović hrašovec
INTERVJU – PROF. DR DŽON E. MEKDONOU,
UNIVERZITET HARVARD >
AKO NEKO TRAŽI DIPLOMIRANOG EKONOMISTU, PRIVATNE Srbija mora da uvede nove lekove
biljana vasić
KOMPANIJE VOLE DA UZMU KANDIDATA SA EKONOMSKOG
POPULARNA PRETRAŽIVANJA
FAKULTETA IZ BEOGRADA, A DRŽAVNA UPRAVA, RAZNA
Novogovor >
MINISTARSTVA, PREKO SVOJIH PARTIJSKO-ROĐAČKIH I OSTALIH
Kako smo birali 1990-2014. >
VEZA, ZAPOŠLJAVAJU ONE SA DIPLOMOM PRIVATNIH FAKULTETA.
komentar dana >
APSURDNA SITUACIJA JE U TOME DA SE KADAR PRIVATNIH
Zumiranje >
FAKULTETA ZAPOŠLJAVA U DRŽAVNOJ UPRAVI, A POŠTO TO NIJE
Iz arhive Vremena >
NIKAKAV KADAR, ONDA ĆE I DRŽAVNA UPRAVA DA BUDE TAKVA
kultura sećanja >
KAKVA ĆE DA BUDE
Lik i delo >

U zemlji u kojoj je doktorat postao simbol pomodarstva i političke karijere i u kojoj su Portret savremenika >
plagijati svakodnevna pojava, u javnosti je naročito odjeknulo to što se oglasio SANU i Popis stanovništva u BiH >
najzad digao svoj glas protiv. Sa nedavno održanog okruglog stola Odbora za visoko
Savamala >
obrazovanje SANU upućena je oštra kritika na račun neetičkog ponašanja profesora i
studenata, na račun akademske zajednice i na račun pravosuđa. Predsednik tog
odbora prof. dr Dušan Teodorović, koji je na tom mestu od pre četiri meseca, za
"Vreme" kaže da smatra da SANU mora otvoreno, javno i pošteno da iznese šta misli
o stanju u visokom obrazovanju Srbije. "Tim povodom, održali smo dva okrugla stola,
jedan o doktorskim studijama i drugi koji je bio posvećen kodeksu profesionalne etike."

Akademik Dušan Teodorović redovni je profesor Saobraćajnog fakulteta u Beogradu,

naučnik međunarodne reputacije, profesor emeritus američkog Virginia Tech
univerziteta, član Evropske akademije nauka i umetnosti. Profesionalno iskustvo i
postignuća u naučnoj zajednici, višegodišnji boravak na američkom univerzitetu i
aktivan angažman u radu naših univerziteta važna su osnova, kako ističe, na kojoj
gradi stavove o našem visokom obrazovanju. A goruća tema koja se nameće i koja
već dugo prožima kako akademsku zajednicu tako i društvo u celini jesu upravo
plagijati.

"VREME": Postoji li podatak, kvantitativna procena o broju plagiranih radova na

našim univerzitetima? Za sada je jedino poznata izjava ministra prosvete Srđana
Verbića, od pre dve godine, da se po nekim izveštajima čak deset odsto svih
doktorskih radova na našim univerzitetima smatra plagijatima po standardima
kakvi se primenjuju u Evropi.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1386042 11/17/2017
Vreme 1319 - Intervju – Dusan Teodorovic, akademik: Srbiju ce upropastiti lazne diplom... Page 2 of 6

DUŠAN TEODOROVIĆ: Nisu mi poznati bilo kakvi kvantitativni, egzaktni podaci o

tome. Plagijati se javljaju svuda, nije to srpski izum ni srpski specijalitet, samo što se
ovde u masovnoj proizvodnji doktorskih disertacija, u doktoromaniji koja je nastala u
poslednje dve-tri decenije, svakako povećao i broj plagijata.

Šta je inicijalni razlog nastanka doktoromanije?

Na osnovu svog celokupnog radnog iskustva, i u zemlji i van nje, rekao bih da mi
imamo birokratski pristup nauci. Godine 1980, a ja sam tada bio mladi asistent,
donesen je novi zakon o univerzitetu po kome je ustanovljeno da svi nastavnici i
profesori na univerzitetu moraju da budu doktori nauka. U osnovi tog zakona je jedna
plemenita ideja po kojoj je trebalo da bude napravljen spoj nauke i nastave, po kojoj bi
se podigao kvalitet univerziteta itd. Međutim, to je dovelo do toga da su svi naglo
postajali doktori nauka.

A doktorat u suštini mora da sadrži naučni doprinos, nešto originalno. I ako vi godišnje
upisujete 4000 studenata na doktorske studije, koliko naši univerziteti sada upisuju,
dakle, kada godišnje Srbija ima 4000 ljudi koji će da smisle nešto novo i daju doprinos
nauci, što je za deset godina 40.000 ljudi, to bi bilo i fantastično i neverovatno. Propisi
su, dakle, doveli do toga da su doktorske studije postale kao nekakav nastavak
školovanja, kao neke školice, i onda se u njima našao veliki broj ljudi koji nemaju
talenta, nemaju znanja. Upisom na doktorske studije oni tek upadaju u nevolju, pa
misle "šta sad da radim nego da prepisujem".

Da li propozicije doktorskog, kao i diplomskog ili seminarskog rada, zabranjuju i

najmanji mogući stepen kopiranja? U medijima su se, povodom aktuelnih afera,
mogle naći i izjave o "malim plagijatima".

Nije dozvoljeno apsolutno ništa u tom smislu i ništa ne sme da se ukrade. Dozvoljeni
su samo citati uz navođenje izvora. I sâm sam imao slučaj "krađe", kada su deset
godina posle objavljivanja mog rada u velikom svetskom časopisu – u kom se bavim
nekim matematičkim modeliranjem, inženjerstvom, pa tu ima formula, jednačina – dva
Kineza "copy-paste" tehnikom ukrali taj rad. Dve godine sam vodio borbu i na kraju je
njihov rad bio poništen. To je velika bruka i sramota za te autore, za njihovu
akademsku zajednicu, ali dešava se. Svet ima vrlo razrađena pravila kada je plagijat u
pitanju i vrlo je rigorozan u kažnjavanju onih koji to rade – za razliku od nas.

Koliko su od pomoći softveri koji otkrivaju plagijate?

Uz pomoć softvera mogu se proveravati i otkrivati falsifikati, ali samo kada je u pitanju
isti jezik. Ako neko prepisuje i prevodi direktno sa engleskog, što se takođe često
dešava, onda sve mora "ručno" da se proverava.

Sve češće otkrivanje, ali i zataškavanje plagijata kod nas, naročito doktorskih
disertacija, upućuje i na neke dublje, moralne, probleme zajednice...

Kada govorimo o plagijatu, pre svega moramo da govorimo o ljudima. Povećan broj
plagijata u Srbiji posledica je nečasnog ponašanja, generalno gledano, a posebno na
srpskim univerzitetima na kojima se nalazi deo ljudi koji tu ne treba ni da budu,
govorim i o profesorima i o studentima. S jedne strane, postoji deo fantastičnih
profesora koji su kompatibilni sa svetom, ali istovremeno, sa druge strane, imamo i
izvestan broj profesora koji nigde van granica Srbije ne bi mogli da budu profesori.

Možda je strašno to što ću da kažem, ali mislim da ćemo morati da popravimo

situaciju na univerzitetu u Srbiji radikalnim merama, resetovanjem, pa sve iz početka.
Zato što imamo velike probleme, etičke i mnoge druge.

Da pođemo od etičkih.

Postoje sledeće vrste neetičkog ponašanja na srpskim univerzitetima. Ono koje čine
studenti, ono koje čine zajednički studenti i profesori, i samo profesori. Studenti
masovno prepisuju, pa tako kod nas postoje dežurni asistenti na ispitima. Tokom
osam godina predavanja na velikom američkom Virginia Tech univerzitetu, nikad
nisam naišao na asistenta koji dežura na pismenom ispitu. Studentima date pismeni
zadatak i izađete, a zadatke uzmete posle četiri sata. To je pitanje morala, ali i pitanje
strahovitih sankcija. Ko se uhvati u prepisivanju, odmah bude izbačen sa univerziteta,
zauvek. A mi ovde imamo agencije koje zvanično, sad i preko interneta, prodaju
opremu za prepisivanje, bubice, pa onda i sami fakulteti nabavljaju, na primer, uređaje
za blokiranje mobilne telefonije. Imamo i agenciju za izradu master diplomskih radova,
oni čak imaju svoj PIB, znači plaćaju porez.

Što se tiče saradnje studenata sa profesorima, tu imamo jedan "divan" primer – Pravni
fakultet u Kragujevcu. Devet godina traje proces u kojem je deo studenata kupovao
ispite a deo profesora prodavao te ispite. Sudovi su tokom tih devet godina, koliko
traje ovaj spor, pokazali potpuni nedostatak sposobnosti ili nedostatak volje da
presude.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1386042 11/17/2017
Vreme 1319 - Intervju – Dusan Teodorovic, akademik: Srbiju ce upropastiti lazne diplom... Page 3 of 6

Najzad, i novi dekan tog fakulteta postavljen je iz redova optuženih.

Imate i to da je jedna optužena profesorka kojoj se sudi sad uhvaćena u plagijatu. A

samo pre nekoliko meseci izabrana je za redovnog profesora, što je najviše zvanje.
Dakle, Senat univerziteta nije smogao hrabrosti da kaže: ne. A zašto nije smogao
hrabrosti?

Takav je ovde odnos snaga ljudi s moralnim integritetom i onih drugih. Ne verujem u
budućnost srpskih univerziteta ako se taj odnos ne promeni, uopšte ne verujem.

Osim etičkog, pominjete i druge svakojake probleme? Koji bi među njima bio
glavni?

Ono što javnost Srbije ne zna, a to je da su srpski univerziteti organizovani na srpski

način. Taj način organizacije uopšte nije kompatibilan sa razvijenom Evropom, ili sa
Kanadom, Amerikom, Japanom, Australijom... Pođimo samo od toga da kod nas
kažete da je neko doktorirao na Mašinskom fakultetu. U svetu ćete čuti da je neko
doktorirao na Harvardu, a nikad na mašinskom fakultetu Harvarda. To je suštinska
razlika.

Oni imaju integrisani univerzitet, a mi imamo federaciju fakulteta koji su pravna lica i
koji odlučuju o svemu. Integrisani univerzitet podrazumeva strogu akademsku
hijerarhiju, sistem u kojem rektor može da smeni dekana, a dekan daje zadatke
profesorima, sistem u kome nema mesta za samoupravljanje. Mi, na srpskim
univerzitetima, imamo samoupravljanje i to je osnovni problem koji ja vidim.

Kako se samoupravljanje sprovodi na univerzitetima, odnosno zašto je ono

toliko loše?

Mora se poći od toga ko vodi univerzitete. Kako se dolazi do pozicije rektora, dekana?
U svetu se na te pozicije dolazi javnim svetskim konkursom, odete na određeni sajt i
vidite 500 ili 250 konkursa za nove rektore, za dekane. I sâm sam postao profesor
velikog tehničkog univerziteta u Americi tako što sam se javio na svetski konkurs. Od
53 kandidata izabrali su mene.

A kako se kod nas biraju rektori i dekani? Lobiranjem i samoupravljanjem.

Pretpostavimo da ja hoću da budem rektor Univerziteta u Kragujevcu ili Novom Sadu.
Naravno da ne mogu da se prijavim jer nisam profesor ni u Kragujevcu ni u Novom
Sadu. A nema ni konkursa. Znači, sledi lokalno lobiranje, ko će koga da podrži, a to
nigde u svetu ne postoji.

Druga stvar, kako se bira nastavno osoblje univerziteta? U svetu, na primer, ne

postoje asistenti. Ko drži vežbe? Oni koji rade master ili pišu doktorat, postdiplomci
koji dobijaju stipendiju i imaju obavezu da 20 sati nedeljno pomažu profesoru. Kada
urade master, odlaze i niko tu ne ostaje. Dakle, nema profesionalnih asistenata, nema
prijema u radni odnos. U tome je velika razlika.

A mi odmah primamo nekoga od 24 godine da bude asistent – dovoljno je da neko

misli da on ima talenta, a možda je i nečiji sin ili kćerka, što je česta pojava, i on će tu
sigurno postati profesor i zaraditi penziju. I nikada neće biti otpušten. Sve to pokazuje
koliko smo mi u jednoj strašnoj samoupravnoj priči, a plagijati su samo deo te šire
priče.

Ako hoćemo da imamo ozbiljno obrazovanje koje će da pomogne ovom društvu,

moramo da pokušamo da stvorimo intelektualnu elitu na čijem se urušavanju radilo
poslednjih šezdeset godina. Po meni, prvi preduslov za elitu jeste moralni integritet.
Ljudi moraju da budu pošteni i hrabri, i onda nema ni prepisivanja. U stvari, prepisuju
samo oni kojima tu nije mesto. Sa svoje strane, akademska zajednica mora da
odstrani, istera takve članove kao kakvo bolesno tkivo, kao kada se rak operiše.

Da li je neko zbog prepisivanja kažnjen, isteran sa univerziteta?

Koliko znam, niko nikad. Sa svetskih univerziteta, kako da ne. Bio sam član doktorske
komisije koja je izbacila kandidata sa doktorskih studija na američkom univerzitetu.

I ostavke su padale zbog otkrivenih plagijata naučnih radova, na primer

nemačkog ministra odbrane...

Da, i potpredsednice Evropskog parlamenta, i članova Evropskog parlamenta...

Međutim, kod nas se ta stvar politizuje. U našoj javnosti je sada poznato da su
prepisivali Šapić, Mali i još neki političari, ali mene kao profesora univerziteta ne treba
da interesuje da li su oni političari, mene treba da interesuje samo da li su to naši
kandidati koji su prepisivali. Ako su prepisivali, oni moraju da budu akademski
kažnjeni. Da li će neko da ostane gradonačelnik, iako je prepisivač, to je stvar politike.
To je ta granica između akademske institucije i politike. Mi kažemo "ovo je prepisano" i
mi to poništavamo, a šta će građani Beograda da kažu, da li žele takvog
gradonačelnika, to je već pitanje za njih.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1386042 11/17/2017
Vreme 1319 - Intervju – Dusan Teodorovic, akademik: Srbiju ce upropastiti lazne diplom... Page 4 of 6

Da li ste imali uvid u doktorsku disertaciju Siniše Malog?

Da, i na osnovu proučenih dokumenata mogu da kažem – da, to je strašan plagijat.

Na stranu što je reč o ekonomisti koji je na FON-u dobio doktorat iz tehničkih nauka,
što je posve neobično, nego što mu je i u komisiji bilo troje ljudi čije su reference
katastrofalne, u suštini nikakve.

Šta je sa etičkom odgovornošću samih profesora, ako se vratimo na priču o tri

vrste neetičnosti?

U ovoj doktoromaniji koja je nastala, veliki broj mentora i članova komisije nigde u
svetu, već sam to rekao i insistiram na tome, ne bi mogli da budu profesori
univerziteta. To su ljudi nekvalifikovani da rade taj posao. Ako ih pretražite u svetskim
bazama podataka, odnosno kada imena članova pojedinih komisija spornih doktorata
ukucate u specijalizovanim internet pretraživačima, u kojima sve možete naći o svim
naučnicima, videćete da oni kao naučnici uopšte ne postoje.

Kada bi se isti kriterijum primenjivao ovde, u ovoj zemlji bi bilo znatno manje naučnika
nego što je sada. Mi naučnici svedeni smo na numeričku karakteristiku koja se zove
H-indeks. A on se meri, kao prvo, brojem publikovanih radova, pri čemu je veoma
teško publikovati ozbiljan naučni rad, i, drugo, time kakav je odziv svetske naučne
javnosti na taj rad, što se meri brojem citata.

Zapravo, zašto je toliko teško publikovati ozbiljan naučni rad?

Publikovanje je poslednja stepenica u nekom istraživanju. Potrošite godinu dana na

istraživanje i na kraju napišete rad na 10-15 strana koji pošaljete odgovarajućem
svetskom časopisu. Urednik taj vaš rad dalje pošalje dvojici ili trojici ljudi iz sveta, a to
je veoma bitno, na recenziju. I ta recenzija je anonimna. Rezultat recenzije često
bude: ovo nećemo da objavimo, ovo je netačno, ovo ste pogrešno zaključili. To je
mukotrpan proces. Recimo, ja imam neke radove koji su u recenzentskom procesu bili
tri i po godine.

U svojoj karijeri 80 puta sam objavio rad u takvim časopisima, a ima naučnika koji
imaju i po 120 publikovanih radova. Zaista, u tome je veoma teško uspeti, jer kada
kažem da imam 80 objavljenih radova u velikim svetskim časopisima, istovremeno
kažem i da sam 20-30 puta imao neuspeh. Znate, niko tu ne gleda zasluge iz
prošlosti: citiraju me po svetu, ali i odbijaju. To je jedno intelektualno nadmetanje.

Afera sa rumunskim kvazinaučnim časopisom u kojem su kao ozbiljan naučni

rad objavljene besmislice, na posredan način demaskirala je one naše autore
koji često objavljuju radove u časopisima koji nisu "veliki svetski".

To upravo pokazuje koliko su naši univerziteti organizovani drugačije nego svetski. I tu

je koren zla. Da bi neko bio doktor nauka u svetu, na ozbiljnoj svetskoj školi, on se pet
do šest godina bavi isključivo time. Šest godina života daje nauci i to je jako naporan i
stresan period njegovog života.

S druge strane, kod nas imate razne doktore nauka, gradonačelnike i predsednike
opština koji su stekli te titule. Ali to nisu ljudi koji su se odrekli šest godina svog života,
nisu opredeljeni ka nauci, a pitanje je da li su i talentovani. Nisu ništa radili za nauku
niti će se njome ikad baviti, nego je cilj bio da se nabavi titula.

Otkud nama, po vašem mišljenju, tolika glad za titulama?

Opsednutost Srbije diplomama je

fascinantna. Kada sam bio primljen
na Virginia Tech, gde sam
predavao u okviru doktorskog
programa koji je među prvih deset
u Americi, poneo sam i svoj
doktorat, ali niko mi ga nije ni
tražio. Reference su bile samo to
što sam publikovao u svetskim
časopisima. To je utakmica. U
stvari, mogao sam i da ne budem
doktor.

A ovde sam šokiran potražnjom doktorskih titula. Zašto ona postoji u toj meri, ne
znam. Da se opseni prostota ili šta već, da se postane "dr" kao kod Nušića? Jer, to
nisu ljudi koji su iz naučne priče. Zašto je, recimo, Jorgovanki Tabaković bio potreban
doktorat, koji je stekla 2011. u Sremskoj Kamenici?

Tu već dolazimo do sledećeg problema, privatnih fakulteta. Nekad Megatrend,

potom Alfa univerzitet, sada Fabus... Ali, tu predaju i profesori sa državnih
univerziteta?

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1386042 11/17/2017
Vreme 1319 - Intervju – Dusan Teodorovic, akademik: Srbiju ce upropastiti lazne diplom... Page 5 of 6

Ne predaju, to je bilo u početku. Moj generalni stav o privatnom visokom obrazovanju

zasnovan je na činjenici da sam obišao veliki broj privatnih fakulteta kada sam bio u
Akreditacionoj komisiji. Zato mogu slobodno da kažem da na tim fakultetima predaju
kvazidoktori nauka u velikom broju. Tu predaju ljudi koji su dobili falš doktorate, među
njima čak i bivši političari koji su sad postali profesori univerziteta, jer, ko svima njima
daje profesorsku titulu? Pa ta privatna institucija. I sada se tu pravi, navodno obrazuje,
još gori kadar, tragičan, polupismen.

Imamo primer profesora ugostiteljske škole koji je dao 80 doktorskih titula... I sad taj
kadar posluje po drugim visokim privatnim školama kao "prof. dr". Veliki broj ljudi, po
mom mišljenju makar 200 takvih doktora nauka, razmileo se po raznim visokim
strukovnim školama. I to je strahovita šteta, mi praktično pucamo u sebe. Ubijamo
time državu. Moj stav je da je Srbija profesionalno i moralno bila potpuno nezrela da
ima privatne institucije u visokom obrazovanju.

Kako se pojava sve većeg broja ljudi sa zvanjem a bez velikog znanja danas
reflektuje na društvo?

Najveća opasnost za Srbiju su

polupismeni ljudi koji misle da su
pismeni. I koji puni sebe postaju
sve ovo što postaju.

Kada bismo pogledali političku

scenu Srbije, strašno je što se
pojavio tako veliki broj ljudi koji ima
fakultetsku diplomu, a najčešće iz
oblasti menadžmenta, sa nekog
privatnog univerziteta, i to u 40.
godini, na primer. To daje
katastrofalne rezultate i zato ću ja
kao predsednik ovog odbora da
dižem glas koliko mogu. Nisam
zbog toga ničiji politički neprijatelj,
ovo treba shvatiti kao krik, a on je u interesu Srbije.

Kada ste bili potpredsednik Akreditacione komisije, da li ste za neke privatne

fakultete ili profesore pisali negativna rešenja? I na kakve reakcije su ona
nailazila?

Proveo sam pet godina u Akreditacionoj komisiji. Glavni problem koji smo imali bili su
ljudi. Ako onaj ko predaje ima dobar kvalitet stručnjaka i predavača, dobru nastavu
možete i u baraci da održite. Suština je sledeća: ko su profesori? Šta su njihove
reference? I mi smo, pogotovo kada su u pitanju doktorske studije, u značajnom
procentu pisali negativna rešenja i nismo davali dozvolu. Pritom, uvek smo pisali i
obrazloženje zbog čega tu dozvolu ne dajemo. Međutim, onda dolazi na red žalbeni
postupak, koji je išao do Ministarstva prosvete, i naša rešenja su bila pobijana. Ja
imam deset rešenja koja sam pisao svojom rukom, a koja su pobijena. Nacionalni
savet za visoko obrazovanje i Ministarstvo prosvete i nauke često su znali da nam
pobiju rešenja i to bez ikakvog obrazloženja. Ko je tu intervenisao, ne znam, ali mi
više nismo mogli da se žalimo. Bili smo deprimirani zato što ne možemo da radimo
svoj posao, znate, donkihotovski se borite i onda vam neko bez ikakvog obrazloženja
to ne usvoji.

A treba samo da vidite koliko knjigâ čini univerzitetske biblioteke tih navodnih
univerziteta. Toliko ih je malo da sve stanu u jedan deo vitrine, zaista da čovek ne
poveruje. Ipak, na tim univerzitetima i dalje može da se studira i da se dobije zvanje
doktora nauka. I da se onda s tim doktoratom ode u neku školu i predaje dalje. Ako to
ne sprečimo, ova zemlja će propasti. To najiskrenije mislim.

Danas se otkrivanje plagijata u doktorskim disertacijama dešava takoreći na

dnevnom nivou. Kada se posumnja na plagijat, šta dalje biva, ko preuzima
odgovornost?

Najodgovornije lice je dekan tog fakulteta, i rektor. Samo, pitanje je pošto se prijavi
sumnja u plagijat da li će dekan da osniva komisiju koja će dalje da ispituje slučaj.

Pored toga postoji i "retraction notice", a to je u naučnim časopisima oznaka za rad

koji je plagijat. Tada časopis napiše crvenim slovima da poništava rad tih i tih autora
zbog plagijata. Imamo razne takve slučajeve sa Univerziteta u Beogradu, o
privatnicima da i ne govorim. Na okruglom stolu sam to rekao i dokumentovao, ali
ništa se dalje ne dešava. Ti ljudi su to iskoristili da napreduju i dobiju zvanja, iako je
svet rekao "ne", uhvatili smo vas da ste prepisivali, poništili smo vaš rad i zabranili da
nam ikad više šaljete radove na objavljivanje. Takvih 15 slučajeva sam prikazao na

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1386042 11/17/2017
Vreme 1319 - Intervju – Dusan Teodorovic, akademik: Srbiju ce upropastiti lazne diplom... Page 6 of 6

okruglom stolu i – ništa. Niko nije glasao da se ti ljudi odstrane sa univerziteta, svi su
digli ruke da ostanu. U pitanju je nezameranje. To je atmo- sfera kod nas.

Ipak, možete li da zamislite da ovde dekan ili rektor oduzme doktorsko zvanje,
na primer, ministru policije ili gradonačelniku Beograda?

Zašto bi to bio problem? To je najnormalnije u svetu, u Nemačkoj, u Americi... Drukčiji

je sistem ovde, samoupravljanje, nezameranje, burazerska atmosfera, i onda su
plagijati deo te priče.

Svi ti plagijati su isto što i te diplome menadžera, to je isti haos. To je taj devastirani
deo visokog obrazovanja. S druge strane, mi i dalje imamo, pre svega na državnim
fakultetima, značajan broj profesora i studenata dobrih, vrednih, poštenih, radnih,
kompatibilnih sa svetom i, nažalost, veliki broj njih odlazi u svet.

Da li su demotivisani upravo ovom situacijom koju proizvode lako sticanje

diploma i lako partijsko zapošljavanje na osnovu tih diploma?

Sve buduće vlade Srbije i sva buduća ministarstva prosvete i nauke moraju da
odgovore na suštinsko pitanje: koje sve zemlje imaju privatne univerzitete? Da li smo
mi na ekonomskom, privrednom, kulturološkom, moralnom nivou tih zemalja i da li
smo sposobni da imamo privatne univerzitete? Lično, najtvrđe moguće mislim da
nismo.

Takođe, suštinsko pitanje je: gde se ko zapošljava od ono malo mladih ljudi koji nađu
posao? Imamo potpuno apsurdnu situaciju. Ako neko traži diplomiranog ekonomistu,
privatne kompanije vole da uzmu kandidata sa Ekonomskog fakulteta iz Beograda, a
državna uprava, razna ministarstva, preko svojih partijsko-rođačkih i ostalih veza
zapošljavaju one sa diplomom privatnih fakulteta. Apsurdna situacija je u tome da se
kadar privatnih fakulteta zapošljava u državnoj upravi, a pošto to nije nikakav kadar,
onda će i državna uprava da bude takva kakva će da bude. Radi se o ljudima koji su
bili loši đaci. Ako je neko loš đak u osnovnoj i srednjoj školi, ne mogu da verujem da
može da se prosvetli i da uspešno vodi, na primer, javno preduzeće.

Postoji standard po kome bi resetovanje sistema moglo da popravi stanje. Šta Srbija
mora da uradi? Dobru, pametnu decu mora da pošalje u svet. Kada tamo doktoriraju,
ovde odmah treba da dobiju mesto docenta i da im se kaže: ti ćeš sada da gradiš
jednu novu priču. Osim tog načina, drugi ne vidim. Pa kako je Srbija pravila velike
pomake? Gde je doktorirao Mika Petrović Alas? U Parizu. Gde je Milutin Milanković
doktorirao? U Beču. Pametna deca su odlazila u svet i učila od boljih od sebe. A sada
smo dozvolili da budu oterani, jer je u ovoj doktoromaniji stvar sasvim upropašćena.

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST

Like 20K

POČETNA PRODAJA MARKETING REDAKCIJA ARHIVA PRETPLATNICI

Copyright © 1998-2017 Vreme, Beograd EUnet Hosting

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1386042 11/17/2017