Sigilografija

Ili sfragistika – kritičko pročavanje pečata. Pečat objedinjuje obeležja materijalnog izvora, a ima i tekstualni sadržaj.
Ima posebnu namenu – da ozvaniči, autentifikuje neki drugi izvor, obično dokument.

Istorijat pečata

Stari vek: sredstvo za označavanje pripadnosti, potvrđivanje prisustva ili zatvaranje dokumenata.
Srednji vek: glavno sredstvo ozvaničavanja i autentifikacije (umesto potpisa) – opadanje pismenosti.
Stiče svojstvo nečeg autentiičnog, da nešto potiče od neke osobe. Neki dokumenti dobijaju naziv po samom pečatu
(npr. Bula).

Javna vera – najviša dokazna snaga; dovoljno je pokazati pečat (mora se dokazati da je autentičan) da bi se verovalo.
Javnu veru mogu da imaju samo veliki pečati, pečati javne vlasti. Ostali moraju da pribave potvrdu od te javne vlasti
da bi mogao pečat da uživa veru. Prisustvo pečata se širi – nemaju ga samo vladari već i imućniji ljudi. Pečat
ukazuje status čoveka: od XIII veka renesansa – povratak potpisa, koji ponovo postaje sredstvo autentifikacije.

Istorijat sigilografije

Srednjovekovna veštačenja – vodilo se računa da se dokaže da je pečat ispravan. Naučno proučavanje pečata počinje
sa pojavom diplomatike u XVII veku. Veza sa numizmatikom – sličan je tehnički postupak pravljenja pečata i
novca. Neke su radili i isti majstori.

Segmentirana je; zapad – istok; regionalne/nacionalne osobenosti. Veoma važna oblast – vizantijska sigilografija
(Dumbarton Oaks – vizantološli centar u Vašingtonu) jer je sačuvan veliki broj pečata. Kod nas se zajedno
proučavaju pečati Srbije, Bosne i Dubrovnika. Aleksa Ilić (1910), Gregor Čremošnik (1976), Dušan Sidnik (2000).

Izrada pečata

Matrica/tipar: osnovno oruđe. Od tvrdog materijala. Na njemu je urezana predstava. Pravljene u malom broju
primeraka. Menjane u slučaju menjanja titula i slično. Vladari obično imaju jednu. Najčešće od metala, kamena ili
stakla. Ima više oblika: piun, pločica, prsten (anulus). Otisak se najčešće ostavlja na vosku.
Pečat: voštani – prirodni i bojeni vosak. Boje su počele da se povezuju sa rangom (vladari – crveni, crkva – zeleni,
kraljevska krv – beli). Metalni (bule) – očuvan veliki broj, najviše u Vizantiji. Obične bule (olovo), hrisovulje
(zlato), argirovulje (srebro).

Izgled pečata

Napravljen utiskivanjem matrice u materijal. Izgled je ključan jer je on taj koji određuje autentičnost.

Oblik: najčešće okrugli. Mogu biti i ovalni (Karolinzi), srcoliki (rokvasti, gotski) – od XII veka vezan za crkvene
ustanove i žene. Oblik štita – vlastela, od XIII veka. Kvadratni, pravougaoni (poligonalni do 8 uglova) – najređi.
Veličina: mera matrice; važno je zabeležiti ukuonu dimenziju. Po matrici utvrđujemo autentičnost. Kod voštanih
zavisi od vrsta matrice: anulus ili zaseebna matrica – 60-90mm. Najveći je bio do 12cm, ali je nepraktičan. Kod
metalnih veličina je prilagođena tehnici izrade. Većina ima prečnike približne novcu 3-4cm, najviše 6cm.
Likovna predstava (i/ili natpis): jedno od njih mora da bude, bez njih pečat gubi svrhu. Likovna predstava
vremenom postaje kvalitetnija; može da bude bilo šta. Šest osnovnih tipova: (ima i drugih npr. esnafi sa zanatima)

1. Tip vladarskog veličanstva: vladar sedi na prestolu sa obeležjima vlasti. Model se zadržao i danas.
2. Konjnički tip: svetovni vlastelodržci nižeg ranga. Konjanik, obično sa punom ratnom opremom.
3. Heraldički tip: razvio se iz konjaničkog. Znamenje vlasnika pečata.
4. Pešački tip: osoba koja stoji, obično drži obeležja vlasti, žene drže biljke i ptice. Obično se vezuje za
žene, ima i helardičkih elemenata.
5. Hagiografski tip: crkveni dostojanstvenici. Predstave iz verskog sveta. Papski pečat (Sv. Petar i Pavle).
6. Monumentalni tip: predstava neke građevine. Pečati gradova ili institucija.

1
Natpis: najčešće se kombinuje sa likovnom predstavom. Mesto: po obodu (zapadnjačka praxa) ili u polju predstave
(vizantijski običaj). Pismo: na zapadu do XIII veka je kapitala i uncijala, posle gotica. Sadržaj: podaci o vlasniku
(najčešće ime i titula) ali može da ima razne varijante.

Pričvršćivanje pečata

Utisnuti pečat/sigillum impresum: pečar se pravi utiskivanjem na samom papiru.

Viseći pečat/sigillum pendens: pravo se odvoje od povelje i pričvršćuje se trakama kroz rupe u listu. Samo metalni
pečati, mada su i veći voštani ovako pričvršćivani. Implica/tura: prevoj na materijalu gde ide pečat, savija se radi
izdržljivosti. Avers i revers (contrasigullum). Kombinacija kod vladara: napred na prestolu, a na reversu vladar kao
konjanik.

Može da se nađe i više pečati na jednoj povelji – potkrepljivanje pečatom više vlasti (npr. za javnu veru), saglasnos
više strana, potvrda više strana. Kada ima više pečata, postoji hijerarhija: počasno mesto – gornji red u sredini i malo
po desnoj strani.

Može da postoji i zajednički pečat za više dokumenata, ali nije često – svežanj, provuče se vrpca sa visećim
pečatom.

Vizantijska sigilografija

Većinom su metalni, od olova. Samo viseći. Dvostrani. Nisu velikih dimenzija 35-40cm. Jedino što se vremenom
menja jeste ikonografski pristup.

Justinijan, VI vek: avers – portret cara; revers – pobeda Nika.

Lav V, VIII vek: avers – krst (čest motiv u Vizantiji); revers – natpis.
Manojlo I, XII vek: avers – carska figura, stojeća predstava; revers – Hrist.
Andronik III, XIV vek: stojeća fihura Hrista, stojeća figura cara.
Jovan VIII, XV vek: zlatni pečat. Savršenstvo izrade. sa jedne strane Hrist, sa druge car.

Postoje pečati savladara koji su izgledali poput carskih (Roman I, Konstantin VII i Stefan, X vek) – sa jedne strane
Hristos sa druge stane car sa savladarima (predstavlja se do maximum tri osobe).

Pečati nižih slojeva odgovaraju hagiografskom tipu sa zapada. Pečat pratijarha Fotija: predstava Bogorodice.
Pečatni prsten – XIV vek, samo sa natpisom, obično u sredini monogram (Vizantijci voleli monograme). U slučaju
da je pečat dvostruki natpis je u redovima na celoj predstavi, a sa druge strane je hagiografski tip.

Srpska sigilografija

Stefan Nemanja: zna se sa osnivačke povelje Hilandara. Bio u dve verijante – zlatni i olovni (otisci iste matrice
samo različit materijal). Natpis na grčkom, text sa obe strane – ovakve pečate su koristili namesnici, što je Nemanja
i bio na početku svoje vladavine, ali kasnije nije menjao matricu.

Stefan Vladislav: ukrštanje tipa vladarskog veličanstva i konjaničkog tipa. Avers: kralj na prestolu; revers: konjanik.

Ostaju u upotrebi i metalni pečati; malo sačuvano, većina je u Hilandaru. Donekle slede zapadne obrasce: legende u
krug. Majstori su vrv zapadni (greške u pisanju). Velikih dimenzija. Osnovna zamisao je vizantijska – vladar stoji,
drži insignije. Avers: zaštitnik dinnastije, Sv. Stefan. Ima i onih koji su mnogo bliži vizantijskim: natpis u redovima,
manje dimenzije (35mm).

Voštani pečati – potpuno zapadni tip. Dušan, mladi kralj: crkveni vosak; kralj na prestolu; veliki, oko 70 mm;
pozadinu ne koriste. Od srpskih vladara jedino su Vladislav i Uroš koristili obe strane.

Prsten: manja matrica (1.5 cm do 1.8 cm). predstave heraldičkog tipa.

Car Dušan: potpuno vizantijski tip. 3.2 cm slično kao novac. Na drugoj strani ostaje Sv. Stefan (korišćen za srpske
zemlje). Javljau se i oni sa vladarom i Hristom na drugoj strani (za grčke teritorije vrv).

2
Oblasni gospodari (vizantijski tip):
Vukašin: heraldička predstava – šlem, jelenji rogovi. 60 mm.
Lazar: slačan Vukašinovom, šlem, jelenji rogovi.
Balšići: glava vuka. Pokušaj da se pečat oboji u crveno. Koristili zeleni vosak.
Brankovići: heraldička mačka. Voštani. Preuzeti rogovi Lazarevića. Đurđev naslednik promenio tipar, ali ostaje iste
veličine: šlem, štit, lav, natpis u krug. Đurađ koristi i prsten: samo šlem, i natpis je skraćen zbog dimenzija. Od njih
nisu očuvani metalni, pitanje i da li su ih koristili. Metalne koriste nakon izgnanstva, u Ugarskoj: više ličnosti na
pečatu, nema vladarske pretenzije, pojavljeje se njihov zaštitnik Sv. Đorđe na jednoj strani.
Vuk Branković: sačuvan originalan tipar prikačen za povelju – nema likovne predstave, samo natpis, kao Nemanjin.
Lazarevići: prvi se vraćaju metalnim pečatima. Lazar: natpis po vizantijskoj formuli, ali po obodu. Sa jedne strane
Sv. Stefan. Despot Stefan: kombinacija zapada i Vizantije – vladar, zapadni model ali je vizantijski stojeća figura,
tekst u krug u dva reda. Revers – Hrist (znak vladarskog dostojanstva). Zlatni je pečat, ali su koristili i voštani.
Keraldički tip, natpis u dva reda, crveni, prikaz imena, od Vizantije samo formula natpisa.

Pečati crkvenih lica:

Sv. Sava: otisak sa Karejskog tipika; rapoređivanje 4 otiska nalik krstu. Njegov glavni uzor za kasnije. Predstva Sv.
Save sa natpisom. Oblik romba.
Smederevski mitrolit: sredina XV veka, prsten, hagiografski.

Bosna: banski pečat. Zapadni tip. Svi imaju latinski naziv. Pečat bana Tvrtka (namesnik): konjanički. Veliki
kraljebski pečat – Tvrtkov naslednik Stefan Dabina, 11 cm. Avers: vladarsko veličanstvo. Revers: konjanik. Ovde će
ostati ovaj tip pečata. Pečati vlastele: heraldički; manji tipari; natpis na latinskom. Pavlovići – kula. Vojislavići –
ruka koji drži mač. Sandalj Hranić i njegov naslednik Stefan Kosača – monogram u sredini, okolo natpis.

Dunbrovnik: kao viseći pečat sa voštanom kuglom. Monumentalni tip: na srednjoj kuli je Sv. Vlaho (zaštitnik
Dubrovnika. Natpis u krug. Utiskivanje preko papira – zaštitni listić.

Hronologija

Nauka o računjanu vremena u prošlosti. Zasnovana je na stronomskoj hronologiji – kretanje tela. Za pretvaranje
hronoloških odrednica u njihov hronološki sistem. Za kritiku izvora. Činioci datiranja:
Dan: dnevno-noćni ciklus ( 86.400 sekundi).
Mesec: 29,53059 dana.
Godina: solarna – 365,24221 dana; lunarna – 354,36708 dana. 12 lunearnih meseci – uglavnom najstarije
civilizacije. Nisu bila baš tačna merenja.

Sistem merenja – kalendar:

Julijanski: uveden reformom starog rimskog kalendara, izvršio Julije Cezar. Posao kalendara prepustio Sozigenu,
Aleksandrijskom astronomu. Zasnovan na solarnoj godini . 365,25 dana i sistem prestupnih. Odstupanje – nije tačno
365,25, vremenom se nagomilavalo. U XI i XII veku primetili odstupanja. Posledice: verske – Uskrs je prve nedelje
posle punog meseca posle prolećne ravnodnevice; praktične: raspoređivanje poljskih radova – nisu znali prema
čemu da se orijentišu. U XIII veku dolazi do promene kalendara.
Grerogijanski: uvodi se 1582. Papa Grgur XIII. 5. oktobar → 15. oktobar. U to vremen razlika je bila 10 dana, sada
se povećala. Modifikacija sistema prestupnih godina – od stoletnih godine prestupne će biti samo one čije su prve
dve cifre deljive sa 4 (1600 – jeste; 1700 – nije). Katolička crkva prihvatila, ali u XVI veku dobar deo Evrope
prelazi u protestante: Nemačka – 1699, Švajcarska – 1700, Britanija – 1752 (tamo je razlika 11 dana 5 → 16).
Pravoslavne zemlje uvode ovaj sistem oko 1918.

Određivanje dana, meseca i godine

Moraju da budu određeni, nema dva ista dana.

Mesec: imena i redni brojevi. Naša imena su rimska, iz prvobitnog rimskog kalendara, veze sa bogovima i svojim
rednim brojevima – ne odgovara našim brojevima je rim je godina počinjala 1. marta.
Dan: u mesecu, u nedelje, praznik.
Godina: po ličnostima, erama, ciklusima (indict, mesečev krug, sunčev krug).

3
# Dani u mesecu. Mesec kao hronološki činilac – mesepotamijsko poreklo, rimski (julijanski) naziv broja i dana –
tada su formirane razlike u broju dana u mesecu. Rimljani su imali nazive za tri dana u mesecu: kalende (prvi dan
meseca); none (peti dan, osim u martu, maju, julu i oktobru tada je sedmi dan); ide (trinaesti dan, u ova tri meseca je
petnaesti dan). Ostali dani se broje u odnosu na ove. Na ovaj način i tokom srednjeg veka, na zapadu.
Bolonjski običaj: intrante (ulazeći), exeunte (izlazeći) – u Bolonji se dugo držao; polovina meseca (15.) je granica,
do tada je ulazeći, posle izlazeći.

# Dani u sedmici. Sedmicu su izmenili Mesopotamci, preuzeli Jevreji (kod njih ugrađena u priču o Postanju). Drugi
narodi nisu to poštovali – u Rimu 8 dana, Anglosaksonci 9 dana. Sedmica je bila optimalna; u Rimu se ukorenila do
III veka, pre hrišćanstva. Nazivi dana: Rimljani su davali po božanstvima. Pagani kreću od nedelje: solis, lune,
martis, merkuri, jovis, veneris, saturni. Hrišćanski: dies Dominica (nedelja – božiji dan, uzet da se razlikuje od
Jevreja); teria secunda – ponedeljak, tertia – utorak; quartia – sreda; quinta – četvrtak; sexta – petak; septima –
sabbatum jevrejski izraz.

# Dani praznici. Nametnuo se sa hrišćanstvom. Dani sećanja. Skoro svaki dan je imao svetitelja, i Hrišćanski
praznici. Najveći broj su nepokretni praznici. Značajni pokretni su vezani za Uskrs – Cveti, Spasovdan, Duhovi.

# Računjane godina po ličnostima:

Godišnji zvaničnici: rimski konzuli, postkonzulska era. Konzuli nadživeli pad Carstva (2 para konnzula, Rim i
Carigrad). Na istoku 541. godine se gasi konzulat, na zapadu ranije → postkonzulska era, računanje od poslednjih
konzula (10 godina po Vasilijevom konzulatu). Nove države traže druge sisteme.
Vladari: nove varvarske države, broje se godinama vladavine (6. godina Teodosijeve vladavine). 537. – Justinijan
uvodi datiranje po godini pontifikata. Negde lokani plemići ili opati računaju po sebi.

# Računjane godina po erama:

Izabrati jedan fixni datum: u Grčkoj, od Olimpijade 776. pne. Brojanje Olimpijskih ciklusa po 4 godine (3. godina
24. Olimpijade). Rim: od osnivanja grada 753. pne AUC (at urbe contitam). Jevreji: od stvaranja sveta: Adam je
stvoren 3760. pne AM (anno mundi – godina sveta). Nejednake dužine 12, 13 (lunarnih) meseci, luni-solarna
godina; 11 dana kraća da bi se uskladila sa solarnom svake 2 ili 3 godine ima 13 meseci. Vizantija i Srbija: od
stvaranja sveta 5508. pne AM. Islam: od hudžre, 622. godina AH (anno hidžre); čisto lunarna, kraća.

Zapadno hrišćanstvo: od Hristovog rođenja. VI vek – proračun Dionisija Malog. VII – VIII vek sve šire prihvatanje.
Od 965. prihvata papstvo.
Revolucionarna Francuska: era slobode. Pad Bastilje 1789. Godine 1792. svrgnuli monarhiju. Sve ovo nije zaživelo.
Napoleon 1805. vraća Hristovu eru. Nedelja imala 10 dana, dan 10 sati. Nije naišlo na prihvatanje.

Računanje godina po ciklusima

Indikt: ciklus od 15 godina – vršenje poreskih revizija u Rimu.

Mesečev krug: godina = 354,33 dana
Sunčev krug: godina = 365,25 dana

Početak godine:
Stil obrezivanja – 1. Januar, početak Julijanske godine, tada je H obrezan, 8 dana po rođenju. U Dubrovniku.
Mletački stil – 1. Mart, u Veneciji i njenim posedima. Početak rimske verske godine.
Blagoveštenski stil – 25. Mart, Blagovesti.
Božićni stil – 25. Decembar, u Kotoru.
Vizantijski stil – 1. Septembar. Početak rimske fiskalne godine.
Uskršnji/francuski stil – godina počinje na Uskrs. Nije se uvek vezivalo na nedelj, nekad subotu ili ponedeljak.

Mletački stil 01.01. – 28/29.02 + 1 godina

Firentinski stil 01.01. – 24.03 + 1 godina
Pizanski stil 25.03 – 31.12 - 1 godina
Božićni stil 25.12 – 31.12 - 1 godina
Vizantijski stil 01.09. – 31.12 - 5509 godina

4
 Diplomatika

Bavi se kritičkim proučavanjem dokumentarnih izvora (pisani izvori koji nastaju u sklopu pravnih i poslovnih
odnosa; nastali iz potrebe sopstvenog vremena – po tome se razlikuju od dnevnika i memoara koji su tradicija).

Srednjovekovni dokumenti = ssve je uređeno jednim dokumentom (akt).

Današnji dokumenti = uređeno skupom dokumenata (akte).

Srednjovekovna dokunemta se dele prema:

# Nameni: darovnice (posedi), povlastice (prava i slobode), ugovori, presude, priznanice, diplomatski
dokumenti (upustva, akreditivna pisma propusnice), obaveštenja (razne vrste prepiski)...
# Formi: povelje (svedočanstvo o nekom pravnom činu u određenoj formi); namena – dokazno sredstvo o nekom
pravnom činu; najčešće ima oblik izjave (ja, taj i taj, izjavljujem...), pisma (privatna, zvanična); namena – prenos
podataka, ima oblik obraćanja; mogu se uključiti i sadržaji pravno-poslovne prirode. Mogu biti otvorena (svako ih
može pročitati, proglasi), zatvorena (presavijena da bi se neovlašćeno otvaranje uočilo). Mogu da imaju i funkciju
povelje. Razno (beleške, rečuni, interventari, testamenti – delimično su i povelje).

Prevashodni predmet diplomatike su POVELJE. Glavni zadatak je UTVRĐIVANJE AUTENTIČNOSTI. Posebna

uloga pojedinačnog dokumenta u srednjem veku – podsticaj falsifikovanja, iz raznih razloga (materijalni, politički).
Potpuni falsifikat (sve se falsifikuje); delimični falsifikat/interpolacija (ubačeni falsifikati u originalni; ostavlja
očigledan trag npr. izgreban pergament).

Poređenje

Konstantinova darovnica (latinski VIII veka, a ne IV → falsifikat). Ovaj metod je prvi prihvaćen. Poređenje
formalnih obeležja dokumenata (Teodor Sikel). Poređenje dokumenata sa opštim postupkom izdavanja (Juije Fiker)
– provera obeležja procesa nastanka. Zbog falsifikovanja primenjuju se oba postupka.

Postupak nastanka dokumenta

Učesnici: izdavač/auktor, primalac/destinatar, sastavljač/rogatorius/„umoljeni“.

Način nastanka:
1. Uslužna beležnička služba (u doba Rima, TABELIONI – prof pisari). Zamire u srednjem veku zbog opadanja
pismenosti. Od XI do XII veka vraćaju se i zovu se NOTARI. Posebno se školuju, imaju udžbenike, kada
diplomiraju dobijaju potvrdu da mogu da se bave notarskim poslom. Vizantija neguje tabelione, ali im menjaju ime
u NOMICI , ali nisu uživali javnu veru pa su bili potrebni svedoci. Kaptolske isprave – kolegijum sveštenika pri
katedralama, centri pismenosti u gradu. Ovi dokumenti su takođe uživali javnu veru. Sredozemlje – notarijat. Sever,
Ugarska – kaptolske isprave.
2. Pod okreiljem autora – piše samostalno ili u okviru kancelarije. Češće imaju ljude koji sastavljaju za njih –
sveštenici, klerici. Vremenom i to prerasta u srednjovekovne kancelarije – SKRIBE (pisari), KANCELARI
(nadzornici kancelarija).

Ljudi školovani za notare nisu morali da budu privatni pisari već su mogli da se skupe u službu nekog vlastodržca. U
gradovima su se ove dve službe spajale; notari služe i kao zapisivači različitih dokumenata – javni beležnici, ali
obavljaju i ulogu vlasti.

U Vizantiji postoji i carska kancelarija – LOGOTET (nadzornik), DIJACI (pisari).

Razlozi nastanka

Kao sredstvo izvršenja pravnog čina - nastaje istovremeno sa oravnim činom → carta.
Da obezbedi trajnu zabelešku o pravnom činu – mogućnost nastanka posle pravnog čina → notitia. (verbalni ugovor
je tada imao istu snage, zato nastaje posle, čak i nekoliko godina kasnije.)
U srednjem veku preovlađuje shvatanje dokumenta kao notacije. Posledica: prividna neusklađenost podataka u
dokumentu sa drugim podacima. DOKUMENTI SE NAKNADNO IZDAJU ALI SE STAVLJAJU ORIGINALNI
PODACI.

5
Faze nastanka:

ACTIO/NEGOTIUM (pravni čin)

1. Petitio – molba koju destinarat upućuje auktoru. Pismena ili usmena. U Rimu pismene; u srednjem veku usmene.
Moglo je ostaviti trag u dokumentu, neko falsifukuje će izbeći ovakve stvari.
2. Intercessio – posredovanje auktoru bliskih lica u korist destinatara za izvršavanje čina. Ne ide destinatar već to
radi neko ko je na boljem položaju; tako potkrepljuju molbu.
3. Concensus – saglasnost tri lica da se pravni čin izvrši. Neka je saglasnost neophodna (mora da postoji da bi se
izvršila npr. u Bosni – staleška monarhija; vladar ne može neke stvari bez plemićke skupine, stanka), a nekada je
poželja (može, a i ne mora npr. Velika povelja cara Dušana u Dubrovniku – po njihovoj želji Dušan govori da se
dogovorio).
4. Testes – svedoci pravnog čina/zapisivanja. Svedoci u odsustvu – do XI veka moraju biti prisutni, posle
kancelarije imaju spiskove dežurnih svedoka (nisu tu ali svojim imenom garantuju; u npr. Ugarskoj). Ručnici
(Bosna; jača vrsta svedoka; daje pravno jemstvo da je neki čin autentičan; ruka=zakletva), milonosnici (Srbija;
izvršioci; staraju se da je ono što je zapisno bude izvršeno).

CONSCRIPTIO (zapisivanje pravnog čina)

1. Rogatio – molba da se izvrši zapisivanje pravnog čina auktoru ili beležniku (rogatus). Ponekad ostavlja trag u
tekstu dokumenta.
2. Iussio – auktorov nalog za zapisivanje. Ako je molba pismena na njoj se odmah piše fiat ut petitur – neka bude
kao što je zapisano.
3. Nota/Imbreviatura – pravljenje nacrta dokumenta. Tek od XI-XII veka dobijaju pravnu snagu; čuvaju se u
registratorima (međusistem između koncepta i konačnog dokumenta). Postojale su šeme, menjaju se samo podaci –
mustre/formulari. Nekada je pisano po diktatu (ostavlja trag na dokumentu). Destinarov koncept: sam napiše kako
bi voleo da izgleda; auktor može da ga prihvati i samo proveri, ali i ne mora.
4. Mundum – prepisivanje u čisto – pravljenje originalnog dokumenta.
5. Recognitio – kada se prepiše nosi se auktoru ili naručiocu da se izvrši provera; svoje slaganje izvršavaju pismeno.
Logos/slovo formula – u Vizantiji; na tri mesta u tekstu se ostavlja prazno na mestima reči logos – vladar upisuje
sam crkvenim mastilom.
6. Firmatio – ozvaničavanje, najčešće pečatom. Odmah nakon provere ili može i kasnije ali uvek pre izdavanja
destinaru.

Pojedinačna obeležja dokumenata

Spoljnja obeležja – činioci spoljašnjeg izgleda dokumenata. Paleografija: materijal za pisanje (vrsta, način
priređivanja, dimenzije, orijentacija), mastilo (boja, gde je napravljeno), pismo (stilovi i vrste). Sigilografija: način
pečačenja i pečat.

Unutrašnja obeležja – 1. Diplomatički sastojci: namenski i sadržajno prepoznatljiviji delovi teksta. Upotreba,
redosled i oblik variraju u vremenu i prostoru.

2. Opšta podela teksta

# Protokol – početne formule:
Invokacija – prizivanje imena Božijeg; simbolična (na istoku, iscrtavanje znaka krsta) i verna (vizantijski nomici
koriste, i na zapadu; prizivanje Božijeg imena rečima).
Intitulacija – ime i titula auktora. U Vizantiji: Ja, car. Na zapadu: vladarsko ime i titula – vladarski čin i geografska
odrednica: kralj Srpski i Pomorski. Pojavljuju se i epiteti. Devocija – da uživa svoj položaj na zemlji pod milošću
božijoj.
Inskripcija – ime i titula destinara (persona saluta). Posredna (konkretna osoba) ili neposredna (da li je korisnik ili
onaj kome je upućen). Pojedinačna i opšta (svima koji vide dokument). Intitulacija pre inskripcije, a ako je destinar
na boljem položaju onda ide prvi – papa se stavlja prvi iako mu kralj upućuje nešto.
Salutacija – pozdrav auktora destinataru. Ide posle intitulacije i inskripcije.

# Tekst u užem smilsu – predmet dokumenta:

Arenta – opšta motivacija za izdavanje dokumenta.obrazlaganje okvira u koji se smešta određeni pravni čin. U
srednjem veku, omiljeni motivi verski. Od XIII veka gube se na zapadu, a do tada su imale ulogu književnog ukrasa
u svečanim dokumentima. u Vizantiji traju ceo srednji vek i bukvalno su bila posebna književna vrsta. U Srbiji su

6
nezaobilazne u darovnicama crkvenih institucija. Vremenom se ponavljaju, neke su jako dugaček, spadaju u najlepša
dela srpskog srednjeg veka. Vremenom se pogled na njih drastično menja jer imaju kopče sa samim dokumentom i
vremenom u kom nastaju. Ubacivanje i ideološke poruke.
Promulgacija/notifikacija – najava saopštavanja sadržaja dokumenata. Kratka formula, svodi se na jednu reč
ZNAJTE.
Ekspozicija – okoknost nastanka dokumenta (neposredna motivacija). Opciona.
Dispozicija – saopštavanje pravnog čina. UVEK postoji u dokumentu.
Sankcija – propisivanje uslova za sprovođenje pravnog čina:

*Adomonicija – poziv na poštovanje. Upućuje se naslednicima, kao i korisnicima. Korisna za

utrđivanje porodične situacije.
*Svetovna/materijalna sankcija – pretnja kažnjavanjem od strane svetovne vlasti. Najčešće novčane
kazne, a ima i opcija oduzimanja imovine počinioca.
*Duhovna sankcija – pretnja kažnjavanjem od strane nebeskih sila.

Koroboracija – pominjanje sredstva overe (pečat). Ne podrazumeva samo ta sredstva već i njihovo pismeno
navođenje.

# Eshatokol – završne formule:

Datum – vreme i mesto nastanka dokumenta. Nisu neophodna oba.
Aprekacija – završno blagosiljanje dokumenta. Amin, na zapadu je sa srećom.
Potpis – sredstvo ozvaničavanja dokumenata. U Vizantiji tokom srednjeg veka zadržava značaj za razliku od
zapada. Potpis auktora ili beležnikaveoma razrađeni notarski znak da bi se teže falsifikovao. Signum manus – znak
koji ostavljaju nepismeni, najčešće svedoci. Srpski potpis je za razliku od vizantijskog crtan; crvene boje od
Milutina do kraja.
Pečat – sigilofrafija.

Diplomatski status

Originalan – moguće više primeraka, na više jezika. U ravni sa originalima su: kancelarijski koncept, neo-original
(kada se izgubi pa se ozda novi na osnovu registra), pankarta (kada se izgubi, ali se pozove na svedoke), vidimus
(potvrda dokumenta, uključuje sadržaj starog dokumenta, obično kad neko nasledi nešto).
Prepis – vrste po načinu nastanka: zvanični (u kancelariji), prost (neoveren), u narativnom izvoru (kao deo u opisu
nečeg, treba zauzeti rezervisani stav), katular (knjige destinatora, prepisuju dokumente koje su dobili, dosta
pouzdani, manastiri ih koriste).
Falsifikat – potpuna fabrikacija.

Izdavanje dokumenata

Tekst, sa različitim čitanjima po potrebi. Prateći sadržaj: diplomatički status, fizički opis (snimak), literatura. MGH
– serija Diplomata. Nacionalni diplomataru: problem količine – potpuna izdanja i registratori.