Апостолско прејемство 1

Мјакл Рут

а) Дефиниција. Апостолско прејемство упућује на континуитет Цркве у свом

карактеру као апостолско, трајност служења из генерације у генерацију и учења
Апостола. Ап. прејемство се примењује изнад свега на Цркву као целину, откад је
Црква та која је апостолска.

Израз апостолско прејемство је често употребљено да се уско упути на наслеђе

епископа ( епископско прејемство ) или свештеника или презвитера ( презвитерско
прејемство ) досежући право до апостола. Овакво наслеђе може бити '' локално ''
( successio localis ) и састоји се од свих личности које су држале исту службу
( нпр. Епископи Рима или Александрије сежући назад до првог епископа, одређеног
од неког апостола )или '' персонално '' ( successio personalis ); у овом случају
оно упућује след личности, свака је одређивала следећу допирући до прве
постављене од неког апостола.Док је апостолско прејемство често редуковано на ''
персонално наслеђе'' епископа скорашње екуменске дискусије истакле су значај
обухватнијег схватања апостолског прејемства.

б ) Библијске основе. Основе појма ап. прејемства могу се наћи у Новом Завету
мада он није експлицитно развијен. Већ ап. Павле говори о предању које је примио
и мора га предати неповређено, на пример, што се тиче Васкрсења ( 1. Кор. 15,3 )
или Евхаристије ( 1. Кор. 11,23 ). У каснијим текстовима, већи нагласак је стављен
на '' веру која је једном за свагда предана светима '' ( Јеврејима 3. гл. ). Примсоци
пастирских посланица нарочито су саветовани да преносе Предање верно ( 1. Тим.
6,20 ; 2. Тим 2,14 и 2,2 ; Тит. 1,9 ). Друго, Исус је описао ( прејемство )
како пре Васкрсења ( Лк. 10,1 ) тако и после њега ( Мт. 28, 18 – 20 ) као слање
Апостола на проповед у којој ће применити власт ( ауторитет ) која им је предата од
Њега ( Лк. 10, 16; Јн. 20, 21 – 23 ). После Васкрсења, слање треба да се настави кроз
историју ( Мт 28,19 ). Коначно, док значење речи апостол варира у Новом Завету,
апостоли много пута на њу указују као темељ Цркве ( Еф. 3,20 ). У посланици Титу
1,5 појам се појављује као преношење власти са ап.Павла на следеће генерације.

в ) Патристичко доба. У II веку концепт апослтолског прејемства је коришћен за

борбу против гностичких јереси. Већ је Игњатије истицао кључну улогу епископа у
помесној Цркви ( Магнежанима 6 ), међутим, без икаквог појма прејемства, и
Климент Римски је представио идеју прејемства од Христа до Апостола, затим од
Апостола до апостолских наследника и тако даље ( 1. Клим. 42 ).
Иринеј, даље, развија апостолско прејемство као један аспект апостолске традиције
која разликује праве Цркве од њихових гностичких супарника. Христос није ништа
1
Publication Information: Book Title: Encyclopedia of Christian Theology. Volume: 1.
Contributors: Jean-Yves Lacoste - editor. Publisher: Routledge. Place of Publication:
New York. Publication Year: 2004. Page Number: 83.
сакрио од својих Апостола , његових најближих ученика, и научио их је целу
истину, коју су Апостоли један за другим пренели '' изнад свега онима којима су они
сами поверили Цркве'' , то јест првим епископима ( Adv. Haer. III 3.1 ). За
најзначајније Цркве, од којих је најистакнутија римска, низ епископа може се
пратити до Апостола, '' од којих је поредак и наслеђе Предања Цркве, почињући од
апостола, и проповед истине, стигла до нас '' ( ibid. III 3.3 ). Док Иринеј говори о ''
презвитерима '' који '' са наслеђем у епископству, они су примили одређене дарове
истине '' ( ibid. IV 26.2 ) његов нагласак је на successio localis као знак континуитета
апостолске традиције у одређеној Цркви и отуда критеријум за препознавање ове
традиције. Тертулијан ( De Paescriptione haereticorum ; Adversus Marcionem ) има
слично схватање апостплског прејемства оз истих анти – гностичких разлога.
За Кипријана, прејемство целог колегијума епископа 2 од његовог самог извора у
Апостолима, и нарочито Петру, је пресудан како за јединство целе Цркве, ( De
unitate Ecclesiae 5 ), тако и за ауторитет сваког епископа над његовом Црквом ( Ep.
68 ). Ипак, апостолско прејемство још припада Цркви пре него појединцу. Епископ
који је кроз јерес или раскол одступио од јединства Цркве, одступио је и од ап.
прејемства. Основ за више индивидуално фокусиран концепт апостолског
прејемства положен је током четвртог и петог века кроз повећану попустљивост да
се призна валидност св. тајни 3 и рукоположења која су извршена ван заједнице
Цркве. Ако су таква рукоположења била валидна, онда су она била у оквиру
апостолског прејемства, и епископи који су у јереси или расколу нису једноставно
били ван овог прејемства. Следи да апостолско прејемство мора бити мање
карактеристика Цркве изражена у њеним предстојатељима, а више карактеристика
личности одређених у successio personalis, које ове личности поседују чак биле у
јереси или расколу. Августин је поставио основу за ову промену, мада његова
изразита расправа о апостолском прејемству прати раније ставове.
Апостолско прејемство је било очито у Средњем веку и није се знатно расправљало.
Међутим, развој теологије клерикализма у схолатицизму, са њеним концептом моћи
( potestas ) и једне неуклоњиве природе ( character indelibilis ) признате
рукоположењем, оснажило је још више индивидуалистичко схватање прејемства.
Одсуство расправе одвело је у постојеће нејасности. Све док је било договерено да
је апослтолско прејемство преношено преко епископа, вешина схоластичких
теолога држало је да није постојала светотајинска ( сакрементална ) разлика
уизмеђу епископа и свештеника. Основе за побијање валидности презвитерског
наслеђа још нису биле јасне.

г ) Реформација и пост – реформаторски спорови. Разнолики огранци Реформације (

Лутеранци, Калвинисти и Англиканци ) одбацили су тврдње да је апостолско
прејемство , у смислу епископалне successio personalis, неопходно валидну и
делотворну службу Речи ( Логоса ) и тајни. Лутерово одбијање идеја potestas – а или
character indelibilis које се преноси рукоположењем слаби апостолско прејемство
како се оно разумевало у средњовековној теологији. Истинско апостолско наслеђе

2
Овде смо термин episcopate слободно превели са колегијум епископа јер сам термин означава скуп
епископа, епископат, а са друге стране следујући мисли св. Кипријана Картагинског.(прим.прев.)
3
Под светим тајнама подразумевамо најпре св. евхаристију.
лежи у држању апостолске проповеди4 ( WA 39 II,176 ). Док је Меланхтон више био
склон епископском поретку, он је упркос томе мислио да апостолско прејемство
није неопходно за Цркву ( CR 23, 595 – 642 ). Лутеранске изјаве, међутим, су чврсто
потврђивале да су они били ради да се потчине католичким бискупима, и тако
прихвате епикопално апостолско наслеђе, ако би бискупи дозволили проповед
јеванђеља и извесне лутеранске реформе ( BSLK 296, 14 ff ). Епископално successio
personalis остало је у Шведским и Финским лутеранским црквама.
Калвинистичка традиција је на исти начин држала да епископално апостолско
наслеђе није неопходно за Цркву. У постављању већег нагласка на једнакости свих
рукоположених свештеника ( нпр. Друго Швајцарско Исповедање, гл. 18 ), ипак, су
Реформисане цркве већином биле мање отворене према традиционалном
епископском поретку него лутеранске цркве, и тако више супростављене
апостолском прејемству како је оно традиционално схватано.
Епископално апостолско наслеђе је очувано у Енглеској Цркви током реформације
и теолошки је брањено од оних који су давали предност презвитерском систему.
Све англиканске цркве имају епископски поредак у successio personalis.
Англикански теолози и ауторитети нису држали више за истинске цркве оне које су
изгубиле пископално апостолско наслеђе. Међутим, ово питање не води ка
једногласности, нарочито од Оксфордског покрета. Англиканске цркве су увек
имале екуменски разборитост (Lambeth Quadrilateral 1888 ) одбацивања пуног
општења са црквама које нису биле вољне да бар поново уведу епискпоално
апостолско прејемство.
Сабор у Тренту је мало шта изричито рекао о апостолском прејемству, али је
прећутно потврдио сколастичкко учење ( доктрину ). У декррету о светој тајни
рукоположења стоји да '' епископи који су наследили апостоле припадају на
посебан начин јерајхиском поретку '' (ad hunc hierarchicum ordinem praecipue
pertinere, XXIII, 4). Други ватикански концил (Vatican* II5 ) је још експлицитнији : ''
епископи, на помоћу божанске институције, су наследници апостола као пастири
Цркве, на такав начин да они који слушају њих слишају Христа, док они који их
одбацују, одбацују Христа, и Онога који је послао Христа ( Оца ) '' (LG 20). Док је
апостолско прејемство реализовано кроз рукоположење у successio personalis које
преноси духовни дар ( LG 21 ) наглсак пада на колективно наслеђе целокупног тела
епискпопа, као наследника апостола у њиховој служби учења, освећивања
( свештенослужења ) и управљања. Апостолско прејемство повезује Католичку
Цркву са Православним Црквама ( UR 15 ), док оно што недостаје у тајни
рукоположења у Протестантским црквама, по свој прилици дугује одсуству
епископалног апостолског наслеђа, значи да њима недостаје '' сва реалност која
припада Тајни евхаристије '' ( UR 22 ).
Павославне Цркве нису учествовале у распарави о апостолском прејемству. Оне
држе да је епископално апостолско прејемство суштински аспект Цркве, али често
критикују Западну теологију за појмовно ( концептуално ) одвајање континуитета
свештенства6 од целокупног континуитета Цркве ( Ј. Зизјулас ).

4
Овде стоји реч gospel која значи јеванђеље, али мислимо да је у контексту реченице боље превести
са проповед. Лутер инсистира на држању речи Св. Писма као јединог ауторитета, па отуда и
инсистирање на речи апостола ( прим. прев. )
5
Мислимо да се под овим појмом подразумева Други ватикански концил ( прим. прев. )
д ) Екуменска питања. Апостолско прејемство је била једна од најтежих екуменских
тема. Неслагања око апостолског прејемства потало је фактор прекида обостраног
признавања служења између Католичке, Православних и Англиканских цркава са
једне стране, и између различитих протестантских цркава са друге стране.
Скорађње дискусије дале су наду за решење ових разлика. Текст '' Крштење,
евхаристија, Служење '' (Baptism, Eucharist, Ministry ) који је објавиио Светски
Савет Цркава 1982. налази да '' примарна манифестација прејемства ... у
апостолској традицији целе Цркве '' (M §35). '' Прејемство епископа постало је један
од начина... кроз који је апостолска традиција Цркве изражавана '' (M §36).
Позивајући се на episkope, као надгледање над служењем, у свим црквама, текст
затим трага за схватањем епископалног апостолског прејемства као '' обележје, пре
него јемство, континуитета и јединства Цркве '' (M §38).
Појам '' обележја '' даље је разрађен у Англиканско – Лутеранском дијалогу (Niagara
Report 1988). Апостолски континуитет Цркве је задржан верношћу Бога, упркос
људдским слабостима, кроз различите начине : Свето Писмо. Вјерују, континуитет
рукоположења. Од кад је апостолски континуитет обележје читаве Цркве,
присуство или одсуство било ког појединачног критеријума ( нпр. епископално
successio personalis ) није довољан да суди да ли Црква стоји у истинском
апостолском прејемству. Много опсежнији суд мора бити донет, узимајући
различите факторе за процену. На овој основи, англиканске цркве би могле
сагледати лутеранске да је недостатак такав као епископално successio personalis
као у опсегу апостолског наслеђа, и лутеранске цркве које стоје изван таквог
successio personalis могле би то видети као корисно обележје наслеђа у апостолској
проповеди ( учењу ). Ови аргументи су утрли пут за '' Порвоо договор '' ( 1994 ) које
усклађује служење међу англиканским црквама, и нордијским и балтичким
лутеранским црквама.

Литература:

Y. Congar (1966), "Composantes et idйe de la succession apostolique, " Oecumenica 1,

61-80.

6
ministry смо превели у овом случају као свештенство, иако значи и служење. Ипак, у овом случају
мислимо да је свештенство права реч будући да аутор наводи митр. Јована Зизјуласа који наглашава
евхаристијски моменат ап. прејемства, а тиме и кроз епископе изражавање континуитета Цркве и
њеног предања ( прим. прев. )
E. Schlink (1961), "Die apostolische Sukzession, " Der kommende Christus und die
kirchlichen Traditionen, Gцttingen.

G. Blum (1978), "Apostel/Apostolat/Apostolizitat, II Alte Kirche, " TRE 3, 445-66.

J. Zizioulas (1981), L'кtre йcclesial, Geneva.

Baptкme, Euchariste, Ministиre (1982), Paris

Rapport de Niagara (1988) in Accords et Dialogues Oecumйniques, Ed. A. Birmelй, J.

Terme, Paris.