Robert Merton O Teorijskoj Sociologiji PDF

Naslov originala:
Robert K. Merton
On Theoretical Sociology
U red n ik
Ilija M arie
ROBERT K. MERTON
O TEORIJSKOJ
SOCIOLOGIJI
Prevod
Tomislav Longinović
Predgovor
Ivan Kuvačić
nAATO
lp
BEOGRAD
1998.
Ivan Kuvačić
O MERTONOVU OBRASCU
FUNKCIONALNE ANALIZE
U SOCIOLOGIJI
O MERTONOVU OBRASCU FUNKCIONALNE
ANALIZE U SOCIOLOGIJI
Uz Talcotta Parsonsa, koji je nedavno preminuo, glavni predstav

nik funkcionalističke orijentacije u suvremenoj sociologiji jest
R obert King M erton. M erton je Parsonsov učenik, no prilično je
rano izašao ispod okrilja svog učitelja i počeo razvijati vlastito
shvaćanje sociologije, tako da je danas uobičajeno govoriti o Par-
sonsovu i M ertonovu funkcionalizmu.
Pretpostavljajući usklađenost ljudskih težnji s postojećim
društvenim normam a, Parsons je pokušao izvesti strukturu soci
jalnog sistema iz okvira referencije aktera djelovanja. M eđutim,
ako se m alo promisli, postaje jasno da je polazna pozicija, koja
izjednačuje ličnost s njenim parcijalnim ulogam a, u direktnoj
suprotnosti s pretpostavkom da je čovjek osnovni faktor u sistemu
društvene akcije. Kad bi ljudi komunicirali isključivo kao nosioci
funkcija i uloga, onda i ne bi bili ljudi, nego dijelovi kompleksnog
sistema. To Parsons uviđa pa kaže da ljudska priroda teži devijaci
jam a i zbog toga on najveću pažnju posvećuje problemima socija
lizacije i socijalne kontrole.
M erton istom pitanju pristupa drukčije. U raspravi Socijalna
struktura i anomija1, on izlaže jasan i jednostavan teorijski okvir za
istraživanje devijantnog ponašanja, koji je poslužio kao osnova za
brojne empirijske radove ne samo u Sjedinjenim Američkim D rža
vama, nego i u mnogim drugim sredinama. Devijantno ponašanje
je sim ptom provalije između kulturom nam etnutih aspiracija i
društveno strukturiranih mogućnosti za realizaciju tih aspiracija.
To je osnovna teza i polazište Mertonove rasprave, koju on tako
1 U knjizi SocialTheory and Social Stivcture, Glencoe, 1974.

s Robert K. Merlon
razvija, obrazlaže i öperacionalizira da je očigledno kako mu nisu

bitni ideološki aspekti nego stvaranje idejnog nacrta za svestrano
proučavanje naznačene društvene pojave prim jenom struktural-
no-funkcionalne analize.
Glavni razlog zbog kojega M ertona nije zanim alo stvaranje
sveobuhvatne sociološke teorije jest njegovo uvjerenje da takva
teorija nije prikladna za osnovu konkretnih socioloških istraživanja.
U skladu s tim, on "lansira" i razvija ideju o "teoriji srednjeg obima",
koja je postala vodič u mnogim empirijskim istraživanjima. O na je
- kako kaže M erton - posrednik između općih teorija društvenog
sistema i detaljnih deskripcija koje nisu nimalo uopćene. "Teorija
srednjeg obima" obuhvaća uopćavanja dovoljno bliska opaženim
podacima da se mogu pretvoriti u pravila koja dozvoljavaju empi
rijsku provjeru. To su, na primjer, teorije referentnih grupa, dru
štvene pokretljivosti, sukoba uloga i formiranja društvenih normi,
o kojima govorimo na isti način kao o teoriji cijena, bakterijskoj
teoriji bolesti, ili kinetičkoj teoriji gasova.2 U kom paracijam a s
prirodnim znanostima potreban je oprez zbog toga što - kako ističe
M erton - one, m eđu ostalim, imaju i veliku prednost ranijeg razvo
ja. Osim toga, u prirodnim znanostima su i teorije i deskriptivni si
stemi rezultat nakupljanja znanja i iskustva mnogih znanstvenih
radnika, a u društvenim znanostima "sistemi često izlaze potpuno
oblikovani iz uma jednog čoveka. "3 O njima se zatim diskutira, ako
privlače pažnju, ali je "retka progresivno adaptivna modifikacija
kao rezultat usmerenih napora velikog broja ljudi."4
D akle, iako prihvaća funkcionalizam kao opće teorijsko
polazište, M erton se pretežno bavi razrađivanjem funkcionalne
analize kao m etode za proučavanje društvenih pojava. On je tu
metodu temeljito i detaljno razradio, što je ušlo u naučni fond soci
ološke m etodologije pod nazivom "M ertonova paradigma" ili
"Mertonov obrazac funkcionalne analize u sociologiji". Osim vrlo
lucidnog suodnošenja teorije i empirijskog istraživanja u kojemu se
naročito ističe utjecaj istraživanja na pravac razvoja teorije, velika
je M ertonova zasluga razrada distinkcije između takozvanih m ani
festnih i latentnih funkcija u sociološkoj analizi. Ta distinkcija nije
njegovo originalno otkriće; nalazimo je i u mnogih drugih teoreti-
2 O teorijskoj sociologiji, str. 44.

3 Ibidem, str. 52.
4 Ibidem, str. 52.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI 9
cara, a posebno u Freudovu pristupu tumačenju snova, no Merton

ju je vrlo vješto primijenio u sociološkim istraživanjima, pokazu
jući da se i na ovom području spoznaja tem eljnih odnosa skriva
"iza fasade događaja".
Sve je to došlo do izražaja u mnogim M ertonovim radovima, a
najviše u onima koji su uvršteni u knjigu Socijalna teorija i socijalna
struktura (Social Theory and Social Structure), objavljenu 1949.
godine. U Americi je doživjela desetak izdanja, a prevedena je na
mnoge svjetske jezike. Knjiga ima četiri dijela: prvi dio se odnosi na
teoriju, u drugom e se analiziraju socijalne i kulturne strukture,
treći dio tretira probleme sociologije spoznaje i masovnih komu
nikacija, a u četvrtom e se raspravlja o problem im a sociologije
znanosti. Kasnije je prvi dio proširen i objavljen u zasebnoj knjizi,
koja je, evo, sada i u nas prevedena.
Razlikovanje objektivnih konzekvencija i subjektivnih motiva
bitan je preduvjet korektno vođene funkcionalne analize. To M er
ton jasno ističe i dosljedno provodi. Događa se da subjektivne di
spozicije koincidiraju s objektivnim konzekvencijama, no to nije
obavezno. To su dvije različite razine suodnošenja koje se mogu,
ali ne moraju, poklapati. Ljudi se žene i zasnivaju porodicu zbog
toga što se zaljubljuju ili zbog nekih drugih motiva, a porodica ima
neke objektivne funkcije - održavanje vrste, odgoj mladog
naraštaja i čuvanje ustanovljenog poretka. Međutim, proučavanja
pokazuju da se ljudi zaljubljuju u čvrstim okvirima klase, prihoda i
obrazovanja, odakle se može zaključiti da tek kad su stvoreni
određeni uvjeti, pojedinci sebi dozvoljavaju da se zaljube. To ipak
ne znači da rom antičnu interpretaciju ljubavi valja proglasiti
čistom iluzijom, jer "kada promatra par koji prom atra mjesec, so
ciolog neće negirali utjecaj te scene". M eđutim, neće ispustili iz
vida ni mašineriju koja stoji iza te scene, u što nesumnjivo pripada
"statusni indeks automobila u kojem se nalazi par koji prom atra
mjesec, zatim kanoni ukusa koji determiniraju odjeću promatrača,
pa način kako razgovaraju i mnoge druge stvari. "5
U funkcionalnoj analizi važno je pitanje koliko poznavanje
strukturalnog konteksta omogućuje ispitivaču da anticipira najvje
rojatniju alternativu. To znači d a je funkcionalna analiza usmjere
na prvenstveno na proučavanje raspona između subjektivnih moti
va i strukturalnih uvjeta, pri čemu su ti drugi mnogo važniji, jer
5 Berger P., Invitation to Sociology, New York, 1963, str. 36.

10 R obert K. Merlon
omogućuju naučno uopćavanje i predviđanje. Takvo usmjerenje

funkcionalne analize nalazimo u većine velikih predstavnika socio
loške misli. Max W eber upozorava na ironičan karakter ljudske
akcije, u tom smislu da konzekvencije proizlaze iz objektivnih
uzroka bez obzira na intencije pojedinca, pa su upravo zbog toga
neintendirane i nepredvidive s gledišta pojedinog učesnika. Ta
važna metodološka okolnost još je jače naglašena u Marx ovoj ana
lizi u Kapitalu, gdje se pokazuje kako pojedini zakoni djeluju neu
moljivom logikom i kako pojedinci koji im se suprotstavljaju bivaju
zbrisani. Kapitalist se respektira samo kao otjelovljenje kapitala,
jer njegovo je ponašanje posljedica društvenog mehanizma u koje
mu je on samo jedan točak. "Dublje" uzroke prom atranih pojava
traži i Emil Durkheim, utemeljitelj najznačajnije francuske škole.
Durkheim ova je zasluga u tome što je pokazao da je društvo svo
jevrsna zbilja koja se ne može svesti na psihološke komponente. U
skladu s tim, on smatra da individualni motivi i značenja nisu rele
vantni u objašnjavanju mnogih društvenih pojava; taj je stav oso
bito naglašen u njegovoj studiji o sam oubojstvu, koja počiva na
pretpostavci da pojedinci žive pod pritiskom unutarnje društvene
logike, da djeluju u skladu s tom logikom, iako toga uopće nisu
svjesni. Z ad atak je znanosti o društvu da otkriva tu unutarnju
logiku, koja može biti suprotna namjerama pojedinaca.
Svi navedeni primjeri pokazuju da funkcionalna analiza pret
postavlja strukturalnu osnovu koja je obično neprovidna i nejasna
za u njoj sm ještene individualne aktere. Način razm atranja tog
problem a stvara osnovu iz koje izrasta linija razgraničenja između
Parsonsove i M ertonove orijentacije u okviru američkog funkcio-
nalizma. Naime, Parsons je odatle pošao pravcem koji ga je doveo
do funkcionalizm a kao teorijskog sistem a obrane postojećeg
poretka, a M erton je, imajući u vidu konkretna istraživanja akutnih
problem a am eričkog društva, svoju pažnju usmjerio na samu
strukturalno-funkcionalnu metodu.
Na razlikovanje objektivnih konzekvencija i subjektivnih moti
va M erton logično nadovezuje distinkciju m anifestnih i latentnih
funkcija. Svrha te distinkcije jest razgraničenje svjesne ili nesvjesne
motivacije socijalnog ponašanja od njenih objektivnih konzekven
cija. M anifestne funkcije se odnose na objektivne konzekvencije za
određene pojedince, grupe ili društveni sistem, jer ih pomažu u nji
hovu prilagođavanju, dok su latentne funkcije neintendirane i
neshvaćene konzekvencije istog reda. U odnosu prem a zločincu.
kazna ima manifestnu funkciju, jer je usmjerena na njegovo ukla

panje u sistem, a u odnosu prem a društvu kazna ima latentnu
funkciju učvršćivanja društvene solidarnosti. Omladinske grupe i
klubovi imaju manifestne funkcije (zabava, sport, učenje), no ništa
manje nisu značajne njihove latentne funkcije koje su obično usmje
rene na društvenu integraciju na određenoj osnovi. Distinkcija je
metodološki važna, jer omogućuje analizu i onih djelatnosti koje'su
na prvi pogled sasvim iracionalne. Među takve djelatnosti pripada
ju ritualne ceremonije primitivnih plem ena svrha kojih je da iza
zovu kišu. Ako se ograničimo na proučavanje manifestne funkcije
takva obreda, rezultati će biti oskudni, dok nas analiza latentnih
funkcija može dovesti do interesantnih zaključaka. Ako se pak
okrenem o prem a suvremenim političkim organizacijama, tada,
pim jera radi, možemo pitati nem a li striktna kontrola političke
partije na svim sektorima manifestnu funkciju u čuvanju kontinui
teta revolucije, dok je njena latentna funkcija stvaranje novih privi
legiranih grupa koje blokiraju revolucionarni kontinuitet?
M erton ističe da tek prijelazom na analizu latentnih funkcija
ulazimo u zonu koja ima primarno teorijsku važnost. On to, među
ostalim, ilustrira i Veblenovom teorijom dokone klase, prem a
kojoj je manifestna funkcija kupovanja i trošenja zadovoljavanje
onih potreba kojima su robe namijenjene, dok se latentna funkcija
potrošnje sastoji u tome "da se pokaže novčana snaga i tako stekne
ugled". Nema sumnje da je lucidna analiza te druge funkcije
najviše doprinijela tome da se Veblenova teorija ubraja među traj
na dostignuća američke sociologije.
Navedeni primjeri pokazuju da proučavanje latentnih funkcija
vodi otkrivanju skrivenih svjesnih ili nesvjesnih nam jera, koje
m askira prikladna fasada. Drugim riječima, to je dem askiranje
stavova koji vrše ideološku funkciju time što ukorijenjene interese
pojedinaca ili pojedinih grupa predstavljaju kao opću korist i
napredak. Naravno, u potrazi za ilustracijom takvih postupaka nije
nužno zalaziti u prošlost, susrećemo ih u svakodnevnom životu,
gdje pojedinci i institucije neprekidno nešto nude i prodaju, a
reklama je utoliko bolja ukoliko se približava navedenom obrascu.
Kad neka od takvih reklama preraste u stereotip, koji svjesno ili
nesvjesno prihvaćaju čitave profesije i slojevi, tada se već može
govoriti o ideološkim mistifikacijama. Tako bismo mogli im eno
vati uvjerenje mnogih liječnika, pa i čitavih liječničkih udruženja,
da je svaki pokušaj podruštvljenja njihovih usluga vrlo štetan, jer
12 R obert K. Merton
standard usluga nužno opada ako se ukine privatna liječnička

praksa. Sličnu "ideološku mistifikaciju" predstavlja gledište ljudi u
pogrebnim poduzećim a da je jeftin pogreb odsustvo poštovanja
prema preminulom. Po istoj logici organizatori kviza na televiziji
podvode svoju aktivnost pod rubriku "odgoj i obrazovanje", strip-
tizeta se predstavlja kao um jetnica, a propagandist kao kom u
nikacijski ekspert. To su samo neki primjeri, a njihovo navođenje
m aže ići u nedogled. Svi sadrže raspon između latentnog i m ani
festnog i ukazuju na razliku između onog što jest i onog što se samo
predstavlja kao takvo.
Ako je točno da tek s otkrivanjem i analizom latentnih funkcija
ulazimo u područje pravog znanstvenog uvida, onda ima smisla
fraza da sociologija "gleda iza fasade događaja". To znači da se ona
ne zaustavlja na onom e što je oficijelno, općeprihvaćeno i više
m anje nesumnjivo. T ek kada dođem o u položaj koji nam
om ogućuje da sagledam o bitne suprotnosti života u njihovim
odnosima, realni su izgledi da ćemo izvršiti značajna otkrića. No tu
se opravdano postavlja pitanje u kojoj mjeri je funkcionalna anali
za prim jerena takvu zadatku. Ona je, naime, dio opće hipoteze o
funkcionalnom jedinstvu ljudskog društva i stoga u suprotnosti s
idejom razvoja. M erton to uviđa pa stoga, braneći prim jenu
funkcionalne analize u proučavanju društvenih promjena, odlučno
odbacuje postulat funkcionalnog jedinstva društva, prem a kojem
svaka društvena pojava ima određenu funkciju. On. osim toga,
uvodi pojam disfunkcije i smatra da tako koncipirana funkcionalna
analiza nije ništa m anje prikladna za proučavanje društvenih
promjena od Marxove dijalektike.
D a bi to dokazao, M erton točku po točku uspoređuje funkcio
nalnu analizu s dijalektikom, koristeći se Marxovim određenjima
iz pogovora drugom , njemačkom izdanju Kapitalaß Njegov je
glavni zaključak da m etoda nije nužno ideološki determ inirana,
bilo da je riječ o funkcionalnoj analizi ili o dijalektici, a to je skladu
s rezoniranjem zdravog razuma prem a kojem instrum enat ostaje
samo instrum enat bez obzira na to tko ga upotrebljava i u koje
svrhe. Iz toga M erton zaključuje da je funkcionalna analiza je d
nako prikladna u proučavanju društvenih promjena kao i dijalektika,
što ne djeluje uvjerljivo, jer je prva usm jerena na funkcioniranje
sistema, a druga na prijelaze iz jednog oblika u drugi, iz jednog
6 O teorijskoj sociologiji, str. 102-105.

stanja u drugo. Jedna m etoda ispituje faktore koji neku pojavu

drže u ravnoteži, a druga faktore promjene. Točno je da funkcio
nalna analiza, otkrivajući disfunkcionalne elem ente, otvara m o
gućnost za proučavanje društvene dinamike, kao što je točno i to
da dijalektika ima konzervativnu stranu, koja je čini donekle prik
ladnom za proučavanje društvene statike. Ovim se samo potvrđuje
istina da svaka stvar ima bezbroj strana i odnosa, od kojih su uvijek
jedni bitni a drugi nebitni. A ko postoji potreba da se m etoda ne
definira precizno s obzirom na njenu glavnu karakteristiku, nego
da se shvati šire, onda nam se čini daje moguće funkcionalnu anali
zu shvatiti kao jedan m omenat dijalektike, a ne obrnuto. Kretanje
je apsolutno, a mirovanje je relativno. No takva potreba očito ne
postoji, a kad bi i postojala, imala bi štetne posljedice jer bi unosila
zbrku u znanstvenu metodologiju. Ne postoji jedna, jedinstvena,
jedino ispravna m etoda za proučavanje društvenih pojava, nego
postoje mnoge m etode koje se međusobno razlikuju i nadopunju
ju. Njih se, naravno, može rangirati na mnogim osnovama, pa tako
i po stupnju općenitosti, što je osobito važno s obzirom na interpre
taciju podataka. Proučavajući odnose u kapitalističkom poduzeću,
Marx pribjegava funkcionalnoj-analizi. M eđutim, svaka njegova
interpretacija sadrži eksplicitno ili implicitno "ponovno otkrivanje"
ili "pregrupiranje" analitičkih podataka na nivou dijalektike. To je
neophodno kao preduvjet za osvjetljavanje empirijskih činjenica u
okviru općih teorijskih pretpostavki od kojih nauka polazi. Narav
no, ako takve pretpostavke ne postoje, onda je navedeni postupak
suvišan, ili - bolje reći - nemoguć.
Osim kategorije totaliteta, pomoću koje se uspostavlja odnos
između proučavanja pojedinačnoga i zakona kretanja cjeline, za
dijalektiku je bitno da su društvene pojave dio ljudske djelatnosti a
to, drugim riječima, znači d a je spoznaja aktivan odnos u kojem su
subjekt i objekt izloženi neprekidnirfi promjenama. Toga nema u
takozvanoj pozitivnoj metodi, i stoga nema ni odnosa prema budu
ćnosti kao prema bitnoj ljudskoj dimenziji. U vezi s tim, opravdano
se prim jećuje da sudovi pozitivne nauke otkrivaju pojedine
osobine zbilje, ali ne ukazuju na mogućnosti koje ta zbilja sadrži.
Nasuprot tome, dijalektika ukazuje što činjenice jesu, ali i što mogu
biti u jednom drukčijem poretku stvari. To drugim riječima znači
da j e dijalektička misao usmjerena na prevladavanje postojećeg i na
viziju ideje mogućega, povijesno višeg reda stvari i odnosa. Bez
vizionarske platforme, koja omogućuje da se na postojeće gleda
14 Robert K. Merlon
kao na nemoguće, nema otvorenosti prema budućem. Za M ertona,

koji se strogo drži pozitivnog pristupa i koji u skladu s tim sm atra da
se znanost o društvu valja osloboditi "hegelijanskih spekulacija",
sve to nema veće važnosti. Stoga je opravdana primjedba da suod-
nošenjem funkcionalne analize i dijalektike M erton nije m nogo
pridonio zanimljivom teorijskom raspravljanju kojim se bavi u
ovoj knjizi. "D lijeto i čekić mogu sasvim dobro poslužiti da se
isteše komad drveta, ali za bakrorez se mora upotrebljavati igla".
Malo je gdje ova K antova ironična prim jedba o potrebi razliko
vanja zdravog razuma i spekulativnog uma tako umjesna kao u raz
m atranom slučaju suodnošenja funkcionalne analize i dijalektike.
Ivan Kuvačić
SADRŽAJ
Ivan Kuvačić: o M ertonovu obrascu

funkcionalne analize u sociologiji........................................ 7
U v o d ........................... ............................................................ 19
Napomene ............................................................................... 22
1. O istoriji i sistematici sociološke teo rije ........................... 24

Nevešto mešanje istorije i sistematike ................................. 25
Sociološka teorija u jav n o sti.................................................. 27
Kontinuiteti i diskontinuiteti u sociološkoj te o riji............. 32
Humanistički i naučni aspekti sociologije........................... 54
Erudicija spram originalnosti................................................ 58
Funkcije klasične te o r ije ........................................................ 64
2. O sociološkim teorijama srednjeg obima ....................... 68

Totalni sistemi sociološke teorije ........................................ 75
Utilitaristički pritisci za totalnim sistemima
sociologije ............... : ............................................................. 79
Totalni sistemi teorije i teorije srednjeg obima ................. 82
Polarizovane reakcije na teorije srednjeg o b im a ............... 84
Proces p o larizacije.................................................................. 85
Slaganje sa politikom teorije srednjeg o b im a ..................... 88
Odbacivanje teorije srednjeg o b im a ..................................... 96
Pregled i o s v r t ......................................................................... 103
Paradigme: kodifikacija sociološke teorije ........................ 104
16 Robert K. Merton
3. Manifestne i latentne fu n k c ije ........................................... 109

Ka kodifikovanju funkcionalne analize
u sociologiji .............................................................................. .109
Rečnik funkcionalne analize ..................................................110
Vladajući postulati u funkcionalnoj an alizi...........................116
Funkcionalna analiza kao ideologija ................................... .130
Logika p o stu p a k a .................................................................... 142
Paradigma za funkcionalnu analizu u sociologiji................146
Pojave podložne funkcionalnoj analizi................................. 154
Manifestne i latentne fu n k c ije ...............................................160
Proučavanja u hawthorne western electronicu....................167
Zaključne p rim e d b e ................................................................ .185
Bibliografski post scriptum .....................................................186
4. Uticaj sociološke teorije na empirijsko

istraživanje................................................................................ 189
M etodologija............................................................................ 190
Opšte sociološke o rijen tacije.................................................192
Analiza socioloških p o jm o v a .................................................194
Sociološke interpretacije post factum ................................. 199
Empirijske generalizacije u sociologiji................................. 201
Sociološka te o r ija .................................................................... 202
Form alna izvođenja i kodifikacija......................................... 206
5. Uticaj empirijskog istraživanja na

sociološku te o r iju .................................................................... 210
Teorijske funkcije istraživanja............................................... 211
1. Obrazac uzgrednog otkrića ............................................... 212
2. Ponovno postavljanje te o r ije ............................................. 217
3. Ponovno fokusiranje teorijskog in te re s a ......................... 221
4. Razjašnjavanje p o jm o v a.....................................................224
K a z a la ........................................................................................229
Predm etno k a z a lo ....................................................................229
Im ensko k a z a lo ........................................................................235
Robert k. Merton
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
UVOD
Budući da su me izdavači dela Social Theory and Social Structure

obavestili da je zanimanje za prvi deo te knjige dovoljno da oprav
da njegovo zasebno objavljivanje, taj je deo ovde uvršten bez
izmene, i to su odeljci III, IV i V. Kratak uvod u prethodnu veliku
knjigu suštingki je proširen i pojavljuje se ovde u odeljcima I i II.
Treba nešo reći o tih pet odeljaka, kako bi im se dala određena per
spektiva.
Odeljak I govori o distinktivnim funkcijama istorije sociološke
teorije i teorije koja se danas upotrebljava. Smatram da ne treba
ispitivati pretpostavku da je sadašnja teorija zasnovana na nasleđu
iz prošlosti. Ali verujem da ima izvesne vrednosti u ispitivanju
intelektualnih zahteva za čistom istorijom sociologije, koja je više
od hronološkog niza izvoda o sociološkim doktrinama, isto kao što
je vredno razmotriti kako je kurentna sociološka teorija povezana
sa teorijama prethodnika.
S obzirom na to da se poslednjih decenija teorijam a srednjeg
obima posvećuje prilično velika pažnja, ima razloga da se ponovo
razm otri njen karakter i način na koji operiše, u svetlu upotrebe i
kritike ovog tipa teorije koji se u to vreme razvio. Taj zadatak ima
odeljak II.
Odeljak III sugerira okvir društvene teorije koju opisujemo kao
funkcionalnu analizu. On se usredsređuje na paradigmu koja kodi-
fikuje petpostavke, pojmove i procedure koje su bile implicitne (a
povrem eno i eksplicitne), u funkcionalne interpretacije razvijene
na području sociologije, socijalne psihologije i socijalne
antropologije. Ako se zanem are široke konotacije reči otkriće,
može se reći da su elementi paradigme uglavnom bili otkriveni, a
ne izumljeni. Bili su otkriveni delimično kritičkom procenom

istraživanja i teorijskih diskusija onih koji koriste funkcionalnu ori
jentaciju za proučavanje društva, a delimično i preispitivanjem
mog sopstvenog proučavanja društvene strukture. Dva poslednja
odeljka sumiraju tipove recipročnih odnosa izm eđu teorije i
istraživanja koje se danas koristi u sociologiji.
Odeljak IV razdvaja povezane, ali različite tipove istraživanja
koji su često obuhvaćeni nejasno korišćenim terminom sociološka
teorija: metodologija ili logika procedura, opšte orijentacije, anal
iza pojmova, interpretacije ex post facto, empirijske generalizacije, i
teorija u užem smislu. Opisujući međusobne veze između tih ele
m enata - činjenica da su povezani implicira da su i različiti -
ističem i ograničenja i funkcije opštih orijentacija u teoriji, kojima
je sociologija obdarena obilnije nego skupom empirijski potvrđe
nih specifičnih uniform nosti izvedenih iz opšte teorije. Stoga
m oram istaći važnost ali i polovični karakter empirijske generali
zacije. U tom se odeljku sugerira kako se te različite generalizacije
m ogu povezati i konsolidovati u procesu kodifikacije. Oni tako
postaju specijalni slučajevi opšteg pravila.
Odeljak V ispituje drugu stranu ove recipročne relacije između
teorije i istraživanja: različite uticaje empirijskog istraživanja na
razvoj sociološke teorije. Jedino oni koji samo čitaju o em pirij
skom istraživanju, bez sopstvenog angažovanja, mogu i dalje
verovati da je isključiva ili čak prim arna funkcija istraživanja
proveravanje prethodno postavljenih hipoteza. To jeste suštinska,
ali nikako ne i isključiva funkcija empirijskog istraživanja, koje igra
mnogo aktivniju ulogu u razvijanju teorije nego što je implicirano
ovom pasivnom ulogom. Ovaj odeljak detaljno prikazuje kako
empirijsko istraživanje takođe inicira teoriju, ponovo je formulište,
stvara nove fokuse teorije i razjašnjava je. Očigledno je da teoreti
čar, kom e je svako istraživanje daleko, i o kom e saznaje samo iz
razgovora, rizikuje da bude izolovan baš od onih iskustava koja bi
m u najverovatnije usmerila pažnju u novom i plodnom pravcu.
Njegov um nije pripremljen iskustvom. Povrh svega, udaljen je od
čestog iskustva uzgrednog otkrića, tj. slučajnog otkrića validnih
nalaza koje nismo tražili; njih otkriva priprem ljeni um. W eber je
verovatno bio u pravu kada je pristao uz gledište da se ne mora biti
Cezar kako bi se razum eo Cezar. A li mi socijalni teoretičari
ponekad dolazimo u iskušenje da se ponašam o tako kao da Cezara
ne treba ni proučavati da bi ga se moglo razumeti.
Čak i maloj knjizi kao što je ova - delimično stara, delimično

nova - mnogo je doprinela saradnja. Dugujem posebnu zahvalnost
Barbari Bengen koja je prim enila svoj urednički dar na prva dva
odeljka, dr H arriet A. Zuckerm an koja je kritikovala jednu raniju
skicu ove knjige, i gospođi M ary Miles koja je moj nemogući
rukopis pretvorila u čisto otkucane stranice. U pripremanju uvod
nih odeljaka, pomogla m ije stipendija Nacionalne naučne fondaci
ja
R. K. M.
NAPOMENE
Nijedan čovek ne zna u potpunosti šta je oblikovalo njegovo

mišljenje. Teško mi je da detaljno pratim poreklo koncepcija
postavljenih u ovoj knjizi i da otkrijem razlog njihovog progre
sivnog modifikovanja u toku dugogodišnjeg rada na njima. Mnogi
su socijalni naučnici doprineli razvoju ovih koncepcija, i kad god je
izvor poznat, na njega se pozivam u brojnim beleškama u svakom
od odeljaka. Ali šestorici njih dugujem posebnu zahvalnost,
različitog stepena i vrste, i njima želim da izrazim divljenje.
Najveću zahvalnost dugujem C harlesu H. H opkinsu, što je
možda prem alo i prekasno naglašeno posvetom ove knjige. Zbog
toga što je taj čovek, muž moje sestre, živeo, mnogi drugi životi su
dobili u svojem ljudskom dostojanstvu. On će živeti sve dok bude
mo živeli mi koji smo ga poznavali. Sa ljubavlju, poštovanjem i zah
valnošću posvećujem ovu knjigu Hopu, koji je sam shvatio da može
učiti druge.
Mom dobrom prijatelju, G eorgeu E ato n u Simpsonu, koji je
sada u Oberlin Collegeu, zahvalan sam zato što je u svoje ruke uzeo
neopredeljenog studenta i pokazao mu intelektualne draži
proučavanja dejstva sistema društvenih odnosa. Povoljniji uvod u
sociologiju nisam mogao imati.
Pre nego što se posvetio proučavanju istorijskih događaja
širokog spektra, kao na primer u delu Social and Cultural Dynamics,
Pitirim A. Sorokin mi je pomogao da izbegnem provincijalizam
mišljenja, tj. shvatanje da su efikasne studije društva ograničene
granicam a A m erike, i provincijalizam m išljenja potekao iz
proučavanja siromašnih predgrađa, tj. da su prvenstveni predmeti
izučavanja sociologije tako periferni problem i društvenog života
kao što su razvod braka i m aloletnička delikvencija. Sa zado

voljstvom ističem taj pošteni dug, koji još nisam vratio.
G eorgeu Sartonu, najcenjenijem istoričaru nauke, zahvalan
sam zbog prijateljstva i vodstva, i zbog toga što sam imao privilegi
ju da radim u njegovoj poznatoj radionici u Harvardskoj biblioteci
189. U odeljku I mogu se otkriti neki mali znaci njegovog uticaja, u
knjizi koja je posvećena zahtevima za istorijom sociološke teorije.
Oni koji pročitaju stranice koje slede, ubrzo će shvatiti kako
mnogo dugujem svom učitelju i prijatelju, Talcottu Parsonsu, koji
je m nogim a preneo svoj entuzijazam za analitičku teoriju, vrlo
rano u svojoj profesorskoj karijeri. Veličina njegovog profesorskog
kalibra ogleda se u činjenici da je on poticao intelektualni entuzi
jazam a nije hteo da stvara pokorne sledbenike. Intelektualnom
bliskošću, koja je bila moguća zato sto je diplomski odsek za socio
logiju na H arvardu bio malen, u ranim tridesetim godinama, bilo je
omogućeno studentu pred diplomom (uključujući i mene) da ima
trajne i bliske radne odnose sa instruktorom kakav je dr Parsons.
To je bio pravi kolegijum, kakav se danas ne može lako naći u
odsecima u kojima je mnogo studenata i malo prezaposlenih pro
fesora.
Poslednjih godina, dok smo zajedno radili u Birou za primenje-
no društveno istraživanje na univerzitetu Columbia, mnogo sam
naučio od Paula F. Lazarsfelda. Budući da su naši bezbrojni razgo
vori jasno pokazali da on nem a pojm a o veličini onoga što mu
intelektualno dugujem, posebno sam srećan što mi se ukazala pri
lika da mu to pokažem u javnosti. Ne manje vredna bila je njegova
skeptična radoznalost, koja me potakla da potpunije nego što bih
to inače učinio artikuliram razloge zbog kojih sm atram da je
funkcionalna analiza trenutno najperspektivnija, m ada ne i jedina
teorijska orijentacija primenljiva na širok spektar problem a ljud
skog društva. Iznad svega, on je sopstvenim primerom pojačao u
m eni uverenje da je velika razlika između društvene nauke i
društvenog diletantizma u sistematičnoj i ozbiljnoj, tj. intelektualno
odgovornoj i strogoj potrazi za onim što se u početku zapazi kao
zanim ljiva ideja. Smatram da je i W hitehead to hteo da kaže u
poslednjim redovima odlomka u zaglavlju knjige.
Postoje još četiri osobe o kojima bi trebalo da nešto napomenem:
o jednoj, zbog toga što svi koji me poznaju znaju koliko joj dugu
jem; a o ostalo troje zbog toga što će u dogledno vreme sami otkri
ti pravu prirodu onoga što im dugujem.
1. OISTORIJII SISTEMATICI SOCIOLOŠKE
TEORIJE
"Nauka koja okleva da zaboravi svoje osnivače jeste izgubljena.
Karakteristika nauke na ranijim stupnjevima istovremeno je

dubokoumnost u postavljanju ciljeva i trivijalnosti u postupanju sa
detaljima.
Ali približiti se istinitoj teoriji, i razumeti njenu tačnu primenu, dve

su vrlo različite stvari, kako nas poučava istorija nauke. Sve što je važno
već je rekao neko ko to nije otkrio."
Alfred North W hitehead

The Organisation ofThought
M ada se u velikoj meri zasnivaju na pisanju ranijih sociologa,

ovi tekstovi se ne bave istorijom sociološke teorije, već siste
m atičnom m aterijom određenih teorija kojim a sociolozi danas
barataju. Distinkcija između to dvoje više je nego slučajna. Ipak, to
dvoje se često m eša u akadem skim časopisim a i publikacijama.
Z aista, društvene nauke uopšte, sa sve većim izuzimanjem psi
hologije i ekonom ije, teže da mešaju kurentnu teoriju sa njenom
istorijom mnogo više nego što to čine nauke poput biologije, herni
je ili fizike.1
Ova se rasprava zasniva najednom ranijem članku koji se bavi “položajem

sociološke teorije " , Am erican Sociological Review, 1949, 13, 164-8. Za slična
zapažanja o različitim ulogama istorije društvene misli i kurentne sociološke
teorije, viđeti: Howard Becker, "Vitalizing Sociological Theory", ibid., 1954,
NEVEŠTO M EŠANJE IST O R IJE I

SISTEM ATIKE
Simbolički je umesno tvrditi da sociolozi teže mešanju istorije

sa sistematikom teorije. Jer Auguste Comte, koji se često prikazu
je kao otac sociologije, takođe se prikazuje i kao otac istorije
nauke.2 M eđutim, atraktivno ali fatalno brkanje kurentne socio
loške teorije sa istorijom socioloških ideja zanem aruje njihove
nesumnjivo različite funkcije.
Prikladno prepoznavanje razlike između istorije i sistematike
istorije može rezultirati pisanjem autentičnih istorija. One bi imale
19, 377-88, naročito 379-81, i recentni uverljivi i primerima potkrepljen rad

Josepha Bergera, Morrisa Zelditcha, mlađeg i Bo Andersona, Sociological
Theories in Progress (Boston: H oughton Mifflin Company, 1966), ix-xii, i
William R. Catton, From A nim istic to Naturalistic Sociology (New York: Mc-
Graw Hill, 1966). N ešto drugačije gledište o prirodi i funkcijama socijalne
teorije može se naći u deiu Theodora Abela, "The present status of social the
ory ", Am erican Sociological Review, 1952, 17, 156-64, kao i u osvrtu na ovaj
tekst Kennetha E. Bocka i Stephena W. Reeda, 1964-7, i Herberta Blumera,
"What is wrong with social theory?", ibid., 1954, 19, 3-10.
2 Na primer, G eorge Sarton, The Study o f the Histoiy o f Science (Cambridge:
Harvard University Press, 1936), 3-4. Dodeljivanje statusa oca sociologije
Comteu, Marxu ili St. Simonu ili nekom drugom delimično je stvar gledišta a
delimično posledica neispitane pretpostavke o tome kako se nove discipline
pojavljuju i kristalizuju. To je stvar gledišta jer ne postoji opšte usvojeni kri-
terijum za izabiranje oca nauke; neispitana pretpostavka kaže da obično po
stoji jedan otac svake nauke, u skladu sa biološkim šablonom. Istorija nauke
zapravo sugerira da je po pravilu u pitanju poligeneza. Svakako, nesumnjivo
je da je Comte 1839. skovao termin "sociologija", stravični hibrid koji je od
tada označavao nauku o društvu. Naučnici su i tada a i kasnije protestovali
protiv ovog danas odom aćenog varvarizma. Jedan od brojnih primera tog
protesta jeste primedba koju je 1852. uputio talentovan, i u velikoj meri zapo
stavljen, socijalni teoretičar, George Cornewall Lewis: ”... glavna primedba
ovoj naučnoj reči, sastavljenoj jednim delom od engleske, a drugim od grčke
reči, jeste da je ona nerazumljiva za stranca kome naš jezik nije poznat.
Gospodin Comte je predložio reč sociologija, ali šta bismo rekli nemačkom
autoru koji bi upotrebio reč gesellologija ili gesellschaftologija?". Ova
primedba je zabeležena u Lewisovom deki A Treatise on the Methods o f Obser
vation and Reasoning In Politics (London, 1852), II, 337b; Radi istorije samog
naziva videti knjigu Victora Branforda, "On the origin and use of the word
sociology...", Sociological Papers (London, 1905), I, 3-24 1 L. L. Bernarda i
Jessie Bernard, Origins o f American Sociology (New York: T. Y. Crowell,
1943), 249.
sastojke i form alne karakteristike boljih istorija drugih nauka.

Sadržavale bi takve predm ete kao što su kom pleksno usvajanje
socioloških ideja, način na koji su se one razvijale, povezanost
teorije sa prom enljivim društvenim korenim a i proizlazeći
društveni status eksponenata, interakciju teorije i prom enljive
društvene organizacije sociologije, difuziju teorije iz centara socio
loške misli i njenu modifikaciju u toku difuzije, i način na koji na
nju utiče okolna kultura i društvena struktura. U kratko, distinkci
ja bi u praksi doprinela sociološkoj istoriji sociološke teorije.
Ipak, sociolozi podržavaju najuskogrudniju, gotovo pikvikov-
sku, koncepciju istorije sociološke teorije kao zbirke kritičkih pre
gleda prethodnih teorija začinjenih kratkim biografijama glavnih
teoretičara. To pom aže da se objasni zašto gotovo svaki sociolog
smatra sebe kvalifikovanim da podučava i piše "istoriju" sociološke
teorije - napokon, oni su upoznati sa klasičnim spisima jednog
prošlog vremena. Ali takva koncepcija istorije teorije u stvari nije
ni istorija ni sistematika, nego premalo promišljeni hibrid.
U stvari, ta koncepcija je anomalija savremenog intelektualnog
rada, i ona upozorava na reverziju uloga sociologa i istoričara.
Naime, sociolozi zadržavaju svoje uske i plitke koncepcije istorije
ideja u isto vreme kada se novi naraštaj specijalizovanih istoričara
nauke oslanja uzduž i popreko na sociologiju, psihologiju i poli
tičke nauke, kao na teorijske vodilje za nihove interpretacije
razvoja nauke.3 Specijalizovana istorija nauke uključuje inteligent
ne, ali pogrešne, koncepcije koje su imale smisla u vreme kada su
form ulisane, ali su kasnije bile razbijene ubedljivim empirijskim
proveram a ili zam enjene koncepcijam a koje su više odgovarale
novijim činjenicama. Ona takođe uključuje pogrešne polaze, sada
arhaične do k trin e, plodne i besplodne greške prošlosti. Razlog
postojanja istorije nauke jeste da razume kako su se stvari razvile
na određeni način u određenoj nauci ili u kom pleksu nauka, a ne
samo da postavi pregled naučne teorije u hronološki red. I pre
svega, ta vrsta istorije nije napravljena da uputi današnjeg
naučnika u kurentnu upotrebljivu teoriju, metodologiju ili tehniku
nauke. Istoriju i sistem atiku naučne teorije m ožem o postaviti u
tačne okvire tek ako smo prethodno utvrdili da su one različite.
3 D osled niji predstavnici nove istorije nauke jesu Charles Gillispie, Henry
Guerlac, Rupert Hall, Marie Boas Hall, Thomas Kuhn, Everett Mendelsohn,
Derek Price, R obert Schofield, L. Pearce Williams, i A . C. Crombie.
SOCIOLOŠKA TEO R IJA U JAVNOSTI
Sociolozi i istoričari nauke dram atično su obrnuli uloge i na

drugi, blisko povezan način. Istoričari marljivo sakupljaju "usme
nu istoriju"4 bliske prošlosti nauke i snimaju usmerene intervjue sa
glavnim učesnicima te istorije; sociolozi još ograničavaju pažnju na
javne dokum ente. Ovo je još jedan slučaj u kom e doseljeni
istoričari nadm ašuju dom aće sociologe, kojima istoričari imaju
zahvaliti za tenike intervjua. U kratko, istoričari prirodoslovno-
matematičkih i medicinskih nauka počinju da pišu analitičke istori
je bazirane delimično na sociologiji nauke,5 dok sociolozi nastav
ljaju da posm atraju istoriju sociološke teorije kao seriju kritičkih
pregleda sukcesivnih teorijskih sistema.
Iz takve ograničene koncepcije prirodno sledi da su ključni
izvorni m aterijali sociologa oni objavljeni rukopisi koji opisuju
teorijske sisteme: na primer, rukopisi Marxa, Webera, Durkheima,
Simmela, Pareta, Sumnera, Cooleya i drugih manje impozantnih
figura. Ali taj naizgled najlogičniji izbor izvornijih m aterijala
nasukava se na čvrstu razliku između konačne verzije naučnog
rada koja se pojavljuju u štampi i stvarnog toka istraživanja koji
istraživač sledi. Razlika pom alo liči na onu između udžbenika o
"naučnom metodu" i načina na koji naučnici stvarno misle, osećaju
i pristupaju radu. Knjige o metodi iznose idealne obrasce: kako bi
trebalo da naučnici misle, osećaju i postupaju. Ali, ti uredni norm a
tivni obrasci, kao što svako ko se angažovao u istraživanju zna, ne
4 Oralna istorija, koju je otkrio istoričar Allan Nevins kao sredstvo za spaša
vanje nepostojanih podataka o istorijskoj sadašnjosti, zasnivala se na tehnika
ma intervievva koje su svojstvene ne istoričarima (tradicionalnim majstorima
u sakupljanju i sređivanju dokumentarnih materijala), već terenskim soci
olozim a. Za izveštaj o oralnoj istoriji, modelu istraživanja koji se proširio
daleko od svojih početaka na univerzitetu Columbia, videti The Oral History
Collection o f Columbia University (New York: Oral History Research Office
1964). Američki institut za fiziku sakuplja pod rukovodstvom Charlesa Wein-
era oralnu i dokumentarnu istoriju nuklearne fizike; njegove tehnike mogu u
velikoj meri prevazići sociolozi koji se bave skorašnjom istorijom sopstvene
discipline.
5 Za primere sociološki obojene istorije nauke videti godišnjak History of Sci
ence, prvi put objavljen 1962, urednici A . C. Crombie i M. A . Hoskins, takođe,
Marshall Clagett, urednik dela Critical Problems in the History o f Science,
(Madison: University of Wisconsin Press, 1959).
28 Robert K. Merton
prikazuju kako se naučnici u toku istraživanja oportunistički prila-

gođavaju novim situacijama. Naučni rukopis ili m onografija obi
čno predstavlja besprekornu pojavu koja reprodukuje m alo ili
ništa od intuitivnih zaključaka, pogrešnih polaza, grešaka, nedo
vršenosti i srećnih slučajnosti, koji su stvarno pravili zbrku u
istraživanju. N auka u javnosti zbog toga ne uspeva da obezbedi
m noge od izvornih m aterijala potrebnih da bi se rekonstruisao
stvarni tok razvoja nauke.
Koncepcija istorije socioloških ideja kao niza kritičkih prikaza
objavljenih ideja kaska daleko iza odavno poznate stvarnosti. Čak
i pre pronalaska naučnog teksta, pre tri veka, bilo je poznato da
tipično im personalno učtiv i konvencionalizovan idiom nauke
može preneti ogoljenu suštinu novog naučnog doprinosa, ali ne
može da reprodukuje stvarni tok istraživanja. Drugim rečima, čak
je i tada bilo poznato da istorija i sistematika naučne teorije zahte-
vaju različite vrste osnovnih materijala. Na samom početku sedam
naestog veka Bacon je u isto vreme požalio i primetio:
N i jedno znanje nije nikad prikazano redom kojim je spoznato,
mada se čini da jeste, budući da tvrdnje koje slede koriste tvrdnje koje
im prethode radi dokazivanja ili demonstriranja.6
Oduvek su perceptivni umovi iznova, i, čini se, nezavisno jedni
od drugih, primećivali pojavu iste vrste. Tako je Leibniz, vek posle,
vrlo slično zaključio u jednom privatnom pismu koje je od tada
postalo deo istorijskog materijala:
Descartes želi da m u verujemo kako jedva da je pročitao koju
knjigu. To je malo previše. Ipak, dobro je proučavati otkrića drugih na
način koji nam otkriva izvor otkrića i čini ih na neki način našima. A ja
bih želeo da nam autori daju istoriju svojih otkrića i puteve kojima su
došli do njih. Budući da to ne čine, m i moramo pokušati da otkrijemo
te puteve, da bismo imali više koristi iz njihovih radova. Kad bi kritičari
to činili u osvrtima na knjige (ovde moramo upitati velikog matema
tičara i filozofa: kako?) učinili bi veliku uslugu javnosti.7
To što Bacon i Leibniz govore jeste da se sirovi m aterijali
potrebni za istoriju i za sistematiku nauke značajno razlikuju. Ali,
.s obzirom na to da naučnici obično objavljuju svoje ideje i nalaze
6 Francis Bacon, The Works o f Francis Bacon, sakupili i uredili James Spedding,
Robert Leslie Ellis, i Douglas Denon Heath (Cambridge, England: Riverside
Press, 1863), VI, 70.
7 Gottfried W ilheim Leibniz, Philosophischen Schriften, uredio C. 1. Gerhardt
(Berlin, 1887), III, 568, u pismu Louisu Bourquetu iz Beča 22. marta 1714.
ne zato da bi pomogli istoričarima da rekonstruišu m etode, nego

da bi upoznali svoje savremenike, i možda buduća pokoljenja, sa
sopstvenim doprinosom nauci, oni su u velikoj m eri nastavili da
objavljuju svoje radove u logički uverljivom a ne u istorijsko
deskriptivnom maniru. Ta praksa je nastavila da pribavlja ista ona
zapažanja koja su izneli Bacon i Leibniz. Skoro dva veka posle
Leibniza, Mach je ustvrdio da se po njegovom mišljenju ništa nije
promenilo nabolje u više od dva milenijuma nakon pojave Eukli-
dove geometrije. Naučna i matematička izlaganja još teže logičkom
cepidlačenju a ne zacrtavanju stvarnih istraživačkih staza:
Euklidov sistem je fascinirao mislioce svojim logičkim savršen
stvom a zbog tog su se divljenja previđali njegovi nedostaci. Velike je
istraživače, u predstavljanju rezultata svojih istraživanja, čak i u novija
vremena, zaveo Euklidov primer, pa su bukvalno krili svoje metode
istraživanja, na veliku štetu nauke.8
Ipak, Machova opaska je na izvestan način retrogresivna. On ne
uspeva da uvidi ono što je Bacon video pre toliko vekova: naučni
dosje će se neizbežno razlikovati s obzirom na to da ima nameru da
doprinese kurentnom sistematskom znanju ili poboljšanom istorij-
skom razumevanju razvoja naučnog rada. Ali Mach, poput Bacona
i Leibniza, zaista implicira da ne možemo očekivati rekonstrukciju
stvarne istorije naučnog istraživanja, ako se obraćamo jedino kon-
vencionalizovanim objavljenim izveštajima.
Isti zaključak je skoro izneo fizičar A. A. Moles koji je rekao da
su naučnici "profesionalno obučeni da od sebe kriju svoje naj
dublje misli" i da "nesvesno preteruju u racionalnom aspektu"
radova iz prošlosti.9 Ovde se mora istaći da praksa zataškavanja
stvarnog toka istraživanja uvelike potiče od običaja da naučne pub
likacije izveštavaju na pasivan način, što implicira da se ideje razvi
jaju bez učešća ljudskog mozga, a da su istraživanja sprovedena bez
učešća ljudske ruke.
Tu primedbu je generalizovala botaničarka Agnes Arber, koja
je zapazila d a je "način predstavljanja naučnog rada ... ukalupljen
predrasudam a svog vrem ena". Ali mada se stilovi naučnog izvešta-
vanja razlikuju s obzirom na vladajuća intelektualna opredeljenja,
s Ernst M ach, prema engleskom izdanju Space a n d G eometry, preveo T. J.

McCormack (Chicago: Open Court Publishing Co., 1906), 113, kurziv moj.
9 A . A . M oles, La creation scientifique (Geneva, 1957) citirano iz dela Jacquesa
Barzuna, Science: The Glorious Entertainm ent (New York: Harper & Row,
1964), 93.
oni su pre stilizovana rekonstrukcija istraživanja nego verno

prikazivanje njegovog stvarnog toka. Tako A rberova primećuje da
se u euklidskom periodu, kada je dedukcija bila na visokoj ceni,
stvarni tok istraživanja krio iza "veštačkog m etoda nizanja tvrdnji
na arbitrarno izabrani konac dedukcije", zamračujući na taj način
njegov empirijski aspekt. D anas je naučnik "pod dom inacijom
induktivnog metoda; čak i kad je zapravo došao do svoje hipoteze
analogijom, njegova instinktivna reakcija jeste da prikrije svoje
tragove i da predstavi čitav svoj rad - ne samo svoje dokaze - u
induktivnom obliku kao da je ovim procesom zaista došao do svo
jih zaključaka."10
Agnes A rber primećuje da samo u nenaučnoj literaturi nalazi
mo pokušaje da se zabeleži zamršeni karakter misli:
Lawrence Sterne, i neki drugi moderni pisci na koje je on uticao
tehnikom (dovoljno jasna aluzija na impresioniste poput Jamesa
Joycea i Virginije Woolf), zamislio je i pokušao da ostvari u jeziku kom-
plikovano, nelinearno ponašanje ljudskog uma, koji luta tamo-amo ne
poštujući okove vremenskog sleda; ali retki su oni (naučnici) koji bi se
usudili da rizikuju sa ovakvim eskperimentima. 11
Ipak, nešto više od naivnog optimizma govori nam da će nespo
sobnost sociologije da razlikuje istoriju i sistem atiku teorije
konačno nestati. Prvo, neki sociolozi su ustanovili da su obični
javni podaci nepotpuna osnova za utvrđivanje stvarne istorije so
ciološke teorije i istraživanja. To su nadoknadili okrećući se
drugim vrstama izvornih materijala: naučnim časopisima i žurnali
ma (na prim er Cooley), korespondenciji (na prim er, M arx -
Engels, Ross - W ard) autobiografiji i biografiji (na primer, Marx,
Spencer, W eber i mnogi drugi). Savremeni sociolozi su povremeno
objavljivali iskrene hronike o tom e kako su njihova sociološka
istraživanja bila stvarno sprovedena, hronike pune delova o
intelektualnim i društvenim uticajima, o napuštanju prvobitnih
zamisli istraživanja i svim drugim epizodam a koje se pojavljuju u
A gnes Arber, "Analogy in the history of scien ce”, Studies and Essays in the
History o f Science and Learning Offered in Homage to George Sarton, uredio M. F.
A shley Montagu (N ew York: Henry Schuman, 1944), 222-33, na 229.
11A gnes A rber, The M ind and the Eye: A Study o f the Biologist s Standpoint
(Cambridge University Press, 1954), 46. Odeljak p eti,"The biologist and the
Written W ord1', i čitava ova suptilna perceptivna i potpuno informisana knji
ga zahteva da je prouče istoričari svake naučne discipline, uključujući i
sociologiju.
istraživanjim a ali ne i u objavljenom izveštaju.12 M ada su tek u

povoju, hronike te vrste uvelike proširuju praksu koju je uveo
Lester F. W ard u delu Glimpses o f the Cosmos, 13počinjući svaki esej
"istorijskom skicom koja govori kada, kako, gde i zašto je bio
napisan."13a
Drugi znak koji obećava jeste pojava časopisa Journal o f the Hi
story o f the Behevioral Sciences, 1965. godine, prvog časopisa koji je
bio potpuno posvećen istoriji nauka o ponašanju (za razliku od
mnoštva velikih časopisa i više od stotinu manjih posvećenih istori
ji prirodoslovnih i medicinskih nauka). Treći znak je sve veće zani
manje za proučavanje istorije društvenog istraživanja. Na primer
N athan G lazer je pokazao put u svom autentičnom istorijskom
eseju o "počecima društvenog istraživanja u E vropi", a Paul F.
Lazarsfeld ustanovio program specijalnih monografija posvećenih
ranom razvoju empirijskog društvenog istraživanja u Nemačkoj,
Francuskoj, Engleskoj, Italiji, zemljama Beneluksa i Skandinavi
ji.14 I recentni rad Alvinea Gouldnera o društvenoj teoriji kod Pla
Na primer: detaljni metodološki dodatak Williama Footea Whytea prošire

nom izdanju dela Street Comer Society. The Social Structure o f an Italian Slum
(Chicago: U niversity o f Chicago Press, 1955); prikaz E. H. Sutherlanda u
razvoju njegove sopstvene teorije diferencijalne asocijacije u delu The Suther
land Papers, urednik Albert Cohen, Alfred Lindesm ith i Karl Schuessler
(Bloom ington: Indiana University Press, 1956); Edward A . Shils, "Primor
dial, Personal, Sacred and Civil T ies', British Journal o f Sociology, June 1957,
130-145; Marie Jahoda, Paul F. Lazarsfeld i Hans Zeisel, Die Arbeitslosen von
M arienthal, drugo neizm enjeno izdanje (Bonn: Verlag für D em oskopie,
1960), sa novim Lazarsfeldovim uvodom o intelektualnom poreklu, klimi u
oblastima sociološke i psihološke misli i toku razvoja istraživanja. Zaniman
je za stvarni tok različitih socioloških istraživanja izraženo je 1964. u dve
zbirke ovakvih prikaza: Philip E. Hammond, urednik, Sociologists at Work:
The Craft o f Social Research (N ew York: Basic B ooks) i Arthur J. Vidich,
Joseph Bensman i Maurice R. Stein, urednici, Reflections on Community Stu
dies (N ew York, John Wiley & Sons).
13 (N ew York i London: G. P. Putnam, 1913-18).
13a Kao drugi primer m eđusobne zavisnosti između rada sociologa, njegove
životne istorije i društvene organizacije ove discipline, videti biografski esej
Williama J. Goodea, Larryja Mitchella i Franka Furstenberga u delu Selected
Works o f Willard W. Waller, (u štampi).
14 Nathan Glazer, "The rise of social research in Europe" u delu The H um an
Meaning o f the Social Sciences, Daniel Lerner, urednik (New York: Meridian
B ooks, 1959), 43-72. Videti prvu monografiju objavljenu u Lazarsfeldovom
programu: Anthony Oberschall, Empirical Social Research in Germany 1848-
1914 (Paris and The Hague: Mouton, 1965).
tona jeste povoljna prethodnica m onografijam a u kojim a se po-

sm atra odnos između društvene strukture i kulture, i razvoja
društvene teorije.15 To su samo neke od mnogih indikacija koje
pokazuju da se sociolozi okreću distinktivnim istorijskim i socio
loškim analizama razvoja teorije.
K O NTIN UITETI I D ISK ON TIN UITETI U

SO CIOLO ŠKO J TE O R IJI
Kao i sve druge zanatlije, istoričari ideja su izloženi različitim

opasnostima svog zanimanja. Jedna od opasnosti koja najviše intri
gira i razdražuje pojavljuje se kad god istoričari pokušaju da iden-
tifikuju istorijske kontinuitete i diskontinuitete ideja. To pomalo
nalikuje hodanju po žici, zbog toga što je dovoljno da se samo malo
napusti uspravan položaj pa da se izgubi ravnoteža. Istoričar ideja
rizikuje ili da tvrdi kako je našao kontinuitet misli tam o gde on
stvarno ne postoji ili da ne može pronaći kontinuitet tamo gde on
zaista postoji.16 Posmatrajući ponašanje istoričara ideja, dobija se
snažan utisak da kad greše, onda su njihove greške prvoklasne. Oni
su veoma brzi kada treba utvrditi postojanje raznih preteča, antici
pacija i nagoveštaja ideja, u m nogim slučajevim a gde dublje
istraživanje otkriva da je to samo tvorevina mašte.
' Alvin W. Gouldner, E nter Plato: Classical Greece a n d the Origins o f Social The-
oiy (New York: Basic Books, 1965).
16 Pogodna ilustracija ovog stanovišta je činjenica da sam otkrio istu distinkciju
dok je ovo delo bilo u štampi, nekoliko godina pošto sam je detaljno razradio
na javnim predavanjima. Videti diskusiju Josepha T. Clarka o "prethodni-
tisu" u delu "The Philosophy of Science and the History o f Science" u
Clagett, op. cit., 103-40, i komentar I. E. Drabkina povodom ovog članka,
posebno str. 152.
Ovo podudaranje ideja je pogodno iz dva razloga, jer sam razvio stanovište
da istorija i sociologija ideja daju primer za neke iste istorijske i intelektualne
procese koje opisuju i analiziraju. Na primer, uzmimo primedbu da se teorija
o višestrukim nezavisnim otkrićima potvrđuje kroz sopstvenu istoriju zbog
toga što se periodično ponovo otkriva tokom niza generacija. R. K. Merton,
"Singletons and multiples in scientific discovery: a chapter in the sociology of
science", Proceedings o f the American Philosophical Society, October, 1961,
105, 470-86, na 475-7. Videti druge slučajeve hipoteza i teori ja, koje su same
sebi primer kod R. K. Mertona u dein On the Shoulders o f Giants (New York:
The Free Press, 1965; Harcourt, Brace & World, 1967).
Razumljivo je da će i sociolozi deliti tu tendenciju istoričara

nauke. I jedni i drugi obično usvajaju m odel istorijskog razvoja
nauke, koji je posledica priraštaja znanja; prem a tom stanovištu
povrem ene praznine u nauci pojavljuju se samo zbog nesposob
nosti da se pronađu potpune informacije u rukopisima iz prošlosti.
Ne poznavajući prethodni rad, kasniji naučnici otkrivaju stvari za
koje se pokazuje da su ponovna otkrića (tj. koncepcije ili nalazi
koji su bili postavljeni ranije u svakom funkcionalnom aspektu).
Za istoričara, kome su dostupne i ranije i kasnije verzije otkrića, ta
pojava ukazuje na intelektualni, mada ne na istorijski, kontinuitet
koga kasniji pronalazač nije svestan. Tu pretpostavku o kontinui
tetu podržava činjenica da se u naukam a pojavljuju višestruka
nezavisna otkrića i ideje, o čemu svedoči obilje dokaza.17
Naravno, iz ovoga ne može da se zaključi da ako su neke naučne
ideje bile potpuno anticipirane, sve moraju biti anticipirane. Isto
rijski kontinuitet znanja obuhvata i nov priraštaj u prethodnom
znanju koji nije bio anticipiran; takođe postoji određena količina
čistog diskontinuiteta u obliku kvantitativnih skokova pri formu
laciji ideja i otkrivanju empirijskih uniform nosti. Zaista, jedan
korak u unapređivanju socilogije nauke baš i jeste rešavanje pro
blema identifikovanja uslova i procesa koji utiču na kontinuitet i
diskontinuitet u nauci.
Problemi rekonstruisanja stepena kontinuiteta i diskontinuite
ta odom aćeni su u čitavoj istoriji nauke. Ali oni imaju poseban
karakter u istorijama kakva je i istorija sociologije, koje su u velikoj
meri ograničene na hronološki aranžirane preglede ideja. Naime, u
rukopisim a koji isključuju ozbiljno proučavanje međuzavisnosti
ideja i društvene strukture, utvrđena veza između ranijih i kasnijih
ideja dolazi u središte interesovanja. Istoričar ideja je prema tome,
uviđao on to ili ne, osuđen na pronalaženje stepena sličnosti
između ranijih i kasnijih ideja, koji varira prema značenju termina
ponovno otkriće, anticipacija, nagoveštaj i adumbracionizam.
1.Ponovno i prethodno otkriće. Strogo govoreći, višestruka neza
visna otkrića u nauci odnose se na suštinski identične ili funkcio
nalno ekvivalentne ideje ili empirijske nalaze dva ili više naučnika,
17 Za recentne prikaze koji daju dokaz za ovu pojavu (a koji su sakupljani sve
od vremena Francisa Bacona pa do vremena Williama Ogburna i Dorothy
Thomas), videti: Merton, "Singletons and multiples in scientific discoveries",
op. cit. i "Resistance to the systematic study o f multiple discoveries in sci
ence ", European Journal o f Sociology. 1963, 4, 237-82.
kojima nije poznat rad onog drugog. Kada se ta otkrića pojave

otprilike u isto vrem e, nazivaju se "simultanim", ali u praksi
višestruka otkrića se opisuju kao simultana kada se pojave u roku
od nekoliko godina. K ada duži intervali dele funkcionalno zamen-
Ijiva otkrića, ono kasnije se opisuje kao ponovno otkriće. Budući da
istoričari nauke nem aju utvrđenu oznaku za ranija otkrića, mi
ćemo usvojiti termin prethodno otkriće.
Nije lako ustanoviti stepen sličnosti između nezavisno razvi
jenih ideja. Čak i u egzaktnijim disciplinama, kakva je m atematika,
o nezavisnim višestrukim gtkrićim a se živo diskutije. Pitanje je
koliko podudaranje m ora postojati da bi se ustanovio "identitet".
Brižljivo upoređenje neeuklidskih geom etrija koje su otkrili
Bolyai i Lobačevski pokazuje, na primer, da je Lobačevski razvio
pet od devet istaknutih kom ponenti njihovih podudarnih koncep
cija, sistematičnije, plodnije i detaljnije.18 Takođe je primećeno da
ni dvojica od dvanaest naučnika koji su "zasebno shvatili suštinu
pojma energije i njene konzervacije" nisu imali potpuno istu kon
cepciju.19 Bez obzira na to, kada se kriterijum malo snizi, o tome se
obično govori kao o višestrukim nezavisnim otkrićim a. Za, po
pravilu, m anje precizne form ulacije u većini društvenih nauka
postaje mnogo teže uspostavljati identitet ili funkcionalnu ekviva
lenciju između nezavisno razvijenih koncepcija.
Um esto potpunog upoređenja ranijih i kasnijih verzija “istog”
otkrića, jed n a druga vrsta dokaza izgleda verovatnije, pa čak i
ubedljivo kao dokaz identiteta ili ekvivalencije; izveštaj kasnijeg
pronalazača o tome da su drugi postigli isto pre njega. Verovatno je
da su ti izveštaji istiniti; budući da m oderno doba nauke daje pred
nost originalnosti (pre su se nove ideje nam erno pripisivale starim
autoritetim a), m alo je verovatno da će pronalazači želeti da
opovrgnu originalnost vlastitog rada. U gotovo svim naukama nala
zimo slučajeve u kojim a kasniji pronalazači sami izveštavaju o
prethodnom otkriću. Na prim er, vrlo inventivni fizičar Thomas
Young: "N ekoliko okolnosti nepoznatih engleskim m atem atiča
18 B.Petronievics, "N. Lobatschewsky et J. Bolyai: etude comparative d ’un cas

special d’inventeurs simultanes", Revue Philosophique, 1929, cviii, 190-214; i
jedan raniji članak od istog autora, o istoj pojavi ali u drugom slučaju:
“Charles Darwin and Alfred Russel Wallace: Beitrag zur höheren Psycholo
gie und zur Wissenschaftsgeshichte", Isis, 1925, vii, 25-57.
19 Thomas S. Kuhn, "Energy conservation as an example of simultaneous dis
covery”. U Clagettu. op. cit. 321-56.
O T E O R IJS K O J SOCIO LOGIJI 35
rima, smatrao sam vlastitim otkrićem; kasnije sam uvideo da su ih

otkrili i dokazali strani m atematičari". Young je zauzvrat primio
izvinjenje od Fresnela, koji je shvatio da je nehotično kopirao
Youngov rad o talasnoj teoriji svetlosti.211 Slično tome, Bertrand
Russell je primetio kako je doprinos njegovom i Whiteheadovom
delu Principi mathematica " u velikoj meri rezultat rada koji je rani
je obavio Frege, što mi u početku nismo znali. "2I
Svako područje društvenih i hum anističkih nauka ima svoju
zbirku slučajeva u kojima kasniji autori izjavljuju kako su njihovi
doprinosi bili anticipirani, dokazujući na taj način rečito da u tim
disciplinama postoje višestruka otkrića. Razm otrim o samo ove
slučajeve; Pavlov je prvi krenuo ovim putem naglašavajući da "čast
za prve korake duž ove staze (Pavlovljevog novog m etoda
istraživanja) pripada E. L. Thorndikeu.1'22 Freud, koji je u više od
sto pedeset slučajeva pokazao zainteresovanost za prioritet u
otkrivanju, izveštava: "Pronašao sam suštinsku karakteristiku i
najznačajniji deo m oje teorije snova - svođenje rada sna na
unutrašnji konflikt, neka vrsta unutrašnjeg nepoštenja - kod pisca
koji se bavio filozofijom a ne medicinom, inženjera J. Poppera, koji
je objavio svoje Phantasien eines Realisten pod imenom Lynkeus. ”23
R. G. D. Allen i J. R. Hicks, koji su nezavisno doveli m odernu
ekonom sku teoriju do vrhunca 1934. godine, posebno su se
potrudili da skrenu pažnju javnosti na to da su otkrili prethodno
otkriće ruskog ekonomiste Eugena Slutskog, koji ga je i objavio u
jednom italijanskom časopisu 1915, u vreme kada je rat imao pred
nost nad nesm etanim kruženjem ideja. Allen je posvetio jedan
Alexandar W ood, Thomas Young: Natural Philosopher, 1773-1829 (Cam

bridge: University Press, 1954), 65, 188-9. Fresnel piše Youngu: "Kada sam
predao (svoje delo o teoriji svetlosti) institutu, nisam znao za vaše eksperi
mente i dedukcije koje ste iz njih izvlačili, tako da sam svoja objašnjenja
predstavio kao nova, ne znajući da ste ih vi već odavno dali."
21 Bertrand Russell, "My mental developm ent”,'u delu The World o f Mathematics
(New York: Simon and Schuster, 1956) I, 388; urednik James R. Newman.
22 [. P. Pavlov, prema engleskom izdanju Lectures on Conditioned Reflexes, pre
veo W. H. Gantt (New York: International Publishers, 1928), 39-40.
23 Sigmund Freud, prema engleskom izdanju Collected Papers, preveo Joan
Riviere (London: Hogarth Press, 1949), I, 302. Za detaljni prikaz Freudovog
bavljenja anticipacijama, ponovnim otkrićima, prethodnim otkrićima i
prioritetima, videti Merton, "Resistance to the systematic study of multiple
discoveries in science", op. c/7., 252-8.
članak toj teoriji Slutskog, a Hieks po njemu označio fundam ental

nu jednačinu u teoriji vrednosti kao "jednačinu Slutskog. "24
Isti obrazac se pojavljuje m eđu filozofima. M oorova Principia
Ethica, verovatno najuticajnija knjiga u etičkoj teoriji dvadesetog
veka, uključuje danas uobičajen tip izveštaja: "Tek kada sam
završio ovu knjigu pronašao sam u Brentanovom delu Origin o f the
Knowledge o f Right and Wrong stavove koji su bliži mojima od stavo
va bilo kojeg drugog m eni poznatog etičara." Posle toga M oore
nastavlja da prikazuje četiri glavne koncepcije o kojim a piše
prilično iskrivljeno -"čin i se da se B rentano potpuno slaže sa
mnom".25
Izveštaji o prethodnim formulacijama proširuju se čak i na tako
beznačajne detalje kao što su nove govorne figure. Tako David
Riesman uvodi sliku "psihološkog giroskopa", a zatim izveštava
kako je kasnije "otkrio da je istu m etaforu upotrebio G ardner
M urphy u svom delu Personality. "26
Naiči na prethodno otkriće može očigledno jednako uznemiriti
kao i susret sa sopstvenim dvojnikom u gomili. Ekonomista Edith
Penrose bez sumnje govori o iskustvu brojnih drugih naučnika i
studenata kada kaže: "Pošto sam marljivo izradila ono što sam
smatrala važnom i ‘originalnom’ idejom, često sam doživela uzne
mirujuće iskustvo otkrivanja iste ideje, bolje izražene, kod nekog
drugog a u to ra.1'27
Još jednu vrstu dokaza koji svedoče o ponovnim otkrićima daju
mnogi naučnici i studenti koji prekidaju rad kada uvide da ga je
R. G. D . A llen, "Professor Slutsky’s Theory o f Consumer Choice", R ew iew of

E conom ic Studies, February 1936, Vol. Ill, 2,120; J. R. Hicks, Value and Cap
ital (Oxford: Clarendon Press, 1946).
25 G. E. M oore, Principia Ethica (Cambridge University Press, 1903), x-xi, kao
svaki dobar učenik, M oore takođe izveštava o osnovnoj razlici između nje
govih i Brentanovih ideja. Na taj način on daje primer za glavnu komponen
tu gledišta koje se ovde polako razvija: da čak i identitet izvesnih ideja
sadržanih u dvema ili više nezavisno razvijenim teorijama ne mora da znači
da postoji potpuni identitet između teorija u celini. Socijalne i humanističke
teorije, a ponekad i prirodoslovno-matematske i medicinsko-biloškc teorije,
nemaju tako čvrsto istkanu logičku koherenciju da identitet delova moru biti
ekvivalentan identitetu celine.
26 David Reism an, u saradnji sa Reuelom D anneyom i Nathanom Glazerom,
The Lonely Crowd. (N ew Haven: Yale University Press, 1950), 16, 6b.
27 Edith Penrose, T he Theory of the Growth of the Firm (New Yoi k: John Wil
ley, 1959), 2.
neko drugi već obavio. Oni koji dolaze kasnije, verovatno su

motivisani da opaze čak i vrlo blage razlike između ranijeg rada
nekog drugog i sopstvenog rada; zanemarivanje sopstvenog pravca
u istraživanju pokazuje da je, prema njihovom mišljenju, taj pravac
doveo do značajnih zaključaka pre njih. Na primer, Carl Spearman
govori o tom e kako je razvio razrađenu teoriju "koeficijenta
korelacije" da bi^merio stepen korelacije i otkrio "kako je veliki
deo moje teorije korelacije već postojao, i bio mnogo bolje kon-
struisan, kod drugih pisaca, naročito G altona i Udneya Yulea.
Ovde je opet veliki deo rada bio uzaludan i mnogo od onoga za šta
sam verovao da je originalno otkriće, bilo je sa žaljenjem
odbačeno".28 To važi i za detalje u istraživanjima. Kao prim er,
istoričar J. H. H ekster navodi, na svoj lak i neposredan način, da je
bio gotovo završio jedan dodatak koji je ispitivao "tezu da se u
Utopiji M oore ogradio od stavova o privatnom vlasništvu, koje je
izneo Hythloday, kada mi je moj profesor George Parks skrenuo
pažnju na izvestan članak Eduarda L. Surtza, u kojem se bavi istim
pitanjem... Članak je učinio moj dodatak nepotrebnim ".29 Takvi
javno registrirani slučajevi ponovnih otkrića već utvrđenog ne iscr
pljuju, naravno, sve - broj nezabeleženih slučajeva verovatno je
ogrom an. Mnogi naučnici i istraživači ne mogu se naterati da
izveštavaju u štampanom obliku o tome da ih je neko preduhitrio,
tako da su ti slučajevi poznati samo ograničenom krugu bliskih
saradnika.30
2. Anticipacije i nagoveštaji. U svojoj skorašnjoj knjizi31, istoričar
nauke Thomas S. Kuhn razlikuje "normalnu nauku" i "naučne re
28 Carl Spearman, u delu A History o f Psychology in Autobiography, Carl Murchi

son, urednik (New York: Russell and Russell, 1961), 322.
29 J. H. Hexter, More's Utopia: The Biography o f an idea (Princeton University
Press, 1952, 3b. H exter insistira na tom e da je bio anticipiran i u drugom
aspektu svoga rada: "Moje potpuno neslaganje sa Onckenovom interpretaci
jom M oreove namere u Utopiji, i moje značajno neslaganje sa njegovom ana
lizom kom pozicije Utopije, udvostručuje moj bes zbog toga što me je on
anticipirao u jednom slučaju. Moja iluzija da sam bio prvi koji je uočio rascep
u prvoj knjizi Utopije ... bila je razbijena ponovnim čitanjem Onckenovog
uvoda u Ritterov nemački prevod." Ibid, 13-14b.
30 Više dokaza o tome može se naći u Merton, "Singletons and multiples in sci
entific discovery, op. cit., 479.
31 Thomas S. Kuhn, The Structure o f Scientific Revolutions (Chicago: University
of Chicago Press, 1962).
volucije" kao faze u razvoju nauke. Većina objavljenih reakcija na

knjigu usredsredilo se, što je i sam Kuhn učinio, na one povrem ene
skokove unapred koji su karakteristični za naučnu revoluciju. Ali,
m ada su te revolucije najdram atičniji trenuci u razvoju nauke,
najviše je naučnika većinom vrem ena angažovano u radu na "nor
malnoj nauci", razvijajući znanje kumulativnim prirastima zasno
vanim na zajedničkim paradigm am a (više ili m anje koherentni
skupovi pretpostavki i načina izlaganja). Na taj način, K uhn ne
odbacije staru koncepciju da se nauka uglavnom razvija pridoda-
vanjem, m ada je njegov glavni zadatak da pokaže kako je to daleko
od potpune istine. Ali svako ko čitajući njegov rad zaključi da je
akum ulacija znanja koje je potvrdila zajednica naučnika običan
mit, biće očigledno u suprotnosti sa istorijskim činjenicama.
Stav da se veliki deo nauke razvija putem akumulacije znanja,
implicira da je većina novih ideja i nalaza bila ranije anticipirana
ili nagoveštena, mada je ta akumulacija praćena pogrešnim probo
jim a znanja i stazicama prolaznog nazadovanja. U svakom vre
m enu postoje aproksim acije onoga što će se kasnije potpunije
razviti. Potreban je odgovarajući rečnik da bi se označili različiti
stepeni sličnosti izm eđu ranijih i kasnijih form ulacija naučnih
ideja i nalaza. Ispitali smo samo jedan ekstrem: prethodna otkrića,
koja zahtevaju stvarni identitet ili funkcionalnu ekvivalentnost.
A nticipacije se odnose na nešto m anju sličnost u kojoj se ranije
formulacije poklapaju sa kasnijima, ali ne zapažaju i ne izvlače iste
grupe mogućih implikacija. Nagoveštaji se odnose na još m anju
sličnost, gde su ranije formulacije bukvalno naslutile one kasnije,
tj. samo maglovito i nejasno aproksimirale ideje koje slede, s tim
da praktično nijedna specifična implikacija nije izvučena i zatim
praćena.
O snovna razlika između ponovnog otkrića i anticipacija ili
nagoveštaja izražena je u Whiteheadovoj misli navedenoj u zaglav
lju ovog odeljka: "Ali doći vrlo blizu istinite teorije, i razum eti
njenu tačnu primenu, dve su vrlo različite stvari, kako nas poučava
istorija nauke. Sve što je važno rekao je neko ko to nije otkrio".
W hitehead bi prvi mogao proceniti koliko je istorijske ironije u toj
prim edbi, koja je već bila anticipirana. M atem atičar, logičar i
istoričar ideja Augustus de Morgan je na prim er zapazio, generaci
ju pre njega, d a je "teško postojalo bilo koje veliko otkriće u nauci
za koje se ne može reći da je u začecima moglo biti pronađeno u
rukopisima nekoliko savremenika ili prethodnika čoveka koji ga je
slvarno načinio" .32 Bio je potreban još jedan veliki teoretičar koji
ic koristio gotovo freudovske govorne figure da bi ukazao na bitnu
razliku izm eđu prethodnog otkrića i anticipacije: prethodno
otkriće se sastoji od praćenja jedne ideje ili nalaza na dovoljno
ozbiljan način tako da se njene implikacije mogu učiniti očigled
nim, što nije slučaj sa anticipacijama.33
Ali istoričari ideja često zanem aruju te osnovne distinkcije.
Velika učestalost pravih ponovnih otkrića ponekad ih goni da
olabave standarde stvarnog identiteta ili funkcionalne ekvivalent
nosti i da proglase za "ponovna otkrića" formulacije koje su samo
maglovito naslućene u prošlosti; u ekstrem nim slučajevima
istoričari se razbacuju takvim standardima i igraju se ko će naći više
"anticipacija" i "prethodnih otkrića". Ta tendencija preterivanja sa
sličnostima i zanem arivanja razlike između ranijih i kasnijih for
mulacija jeste profesionalna deform acija koja pogađa mnoge
istoričare ideja.
Noviji istoričari nauke koji su duboko razočarani sklonošću
svojih prethodnika za pozivanjem na anticipacije i nagoveštaje u
egzaktnijim naukama, mogu ljutito poricati kom parativnu dijag
nozu, m ada se zapravo čini da je ta bolest još raširenija i još akutni
ja m eđu istoričarima društvenih nauka. Razloge za to nije teško
pronaći. Uzmimo, na primer, istoriju sociologije - koja nas, razum
ljivo, najviše zanima. Tokom generacija najveći deo socioloških
rukopisa (uključujući i ovaj uvod) bio je pisan stilom naučnog
eseja. Tek je u poslednje vreme postalo uobičajeno da sociološki
' Augustus de Morgan, Essays on the Life and Work o f Newton (Chicago and
London: The Open Court Publishing Co., 1914), 18. Za ovaj poslednji primer
videti zapažanja današnjeg velikana među američkim psiholozima Edwina
G. Boringa, u delu A History o f Experimental Psychology (New York: Apple-
ton-Century-Crofts, Inc., 1950, drugo izdanje), 4." G otovo sva velika otkrića
su imala svoje anticipacije koje istoričar kasnije iskopava."
33 Simbolično je da je Freud iskazao problem ovakvim jezikom: "Svestan sam
da je jedna stvar pridavati reči nekoj ideji koja se pojavi u obliku trenutne
inspiracije, a sasvim druga uzeti je bukvalno, ozbiljno je ispitati i prihvatiti je
uprkos svim teškoćama i zadobiti mesto za nju među prihvaćenim istinama.
Ova razlika je ista kao i razlika između povremenih flertova i ozbiljnog braka
sa svim njegovim dužnostima i teškoćam a. ‘Predati se nekoj ideji' je vrlo
česta govorna figura'. Sigmund Freud, u delu "On the History of the psycho-
analytic movement", prvi put izdato 1914. i ponovo štampano u Collected
Papers, op. cit., 1,287-359 na 296. Taj duboko lični esej povećen istoriji jedne
ideje prepun je zapažanja koja su u vezi sa našim trenutnim predmetom.
40 Robert K. Merlon
tekstovi iznose kom paktnije tvrdnje o problem u, postupcim a i

instrum entim a istraživanja, o empirijskim nalazim a i njihovoj
diskusiji i teorijskim implikacijama onoga što je otkriveno.34 Soci
ološki tekstovi, a posebno knjige, u prošlosti su bile pisane tako da
su osnovni pojmovi bili retko strogo definisani, dok su logika pro
cedure i odnos između varijabli i specifične teorije koja se razvija
ostajali u velikoj m eri implicitni, u skladu sa već postojećom
humanističkom tradicijom. T a je praksa imala dve posledice: prvo,
osnovni pojmovi i ideje lako iščezavaju iz vidokruga budući da nisu
odm ah označeni ili definisani, pa su tako neki od njih bili odista
ponovno otkriveni. Drugo, maglovitost ranijih formulacija čini da
istoričar ideja lako pada u iskušenje da identifikuje prethodna
otkrića u slučajevima u kojima dublja analiza nalazi samo nejasnu
i nedoslednu sličnost.
Te dvosmislenosti postavljaju istoričarima ideja težak zadatak
razlikovanja stvarnih anticipacija i pseudo-anticipacija, u kojima se
sličnost obično ograničava na slučajnu upotrebu nekf. od istih reči
kao i u kasnijoj verziji ideje, kojoj istoričar dodaje značenja koja
potiču iz njegovog kasnijeg znanja. Razlika između stvarnih i pseu-
do-anticipacija nije nimalo jasna: ipak, ako se istoričar prepusti
indolenciji i dopusti da bilo kakav stepen sličnosti između starih i
novih formulacija prođe kao anticipacija, on u stvari piše mitologi
ju ideja, a ne njihovu istoriju.
Kao što je to slučaj i sa prethodnim otkrićima, verovatni dokaz
o stvarnoj anticipaciji dobija se kada kasniji naučnik sam ustanovi
da su drugi pre njega izneli neke od aspekata njegove ideje. Tako
je G ordon A llp o rt35 odlučno formulisao princip funkcionalne
autonomije: da oblici ponašanja postaju, pod određenim uslovima,
' Neka bude jasno, da mi ne kažemo niti impliciramo da upotreba ovakvog for
mata sociološkog članka osigurava njegov značaj. Neki članci koji usvajaju
ovakav format uspevaju jedino da jasno pokažu kako su nedosledni, baš kao
što drugi članci koji zadržavaju stil naučnog eseja ponekad uspevaju da budu
mnogo dosledniji i doprinesu našem razumevanju čoveka u društvu. Ovo nije
stvar različitih stilova pisanja u sociologiji, vec atributa sociološkog eseja koji
podstiču istoričara sociologije da uključi anticipacije i nagoveštaje u svoje
pisanje.
35 Gordon W. Allport, "The functional autonomy o f m otives", American Jour
nal o f Psychology, 1937, 50, 141-56. A llportovo pozivanje na anticipacije
zapazili su Calvin S. Hall i Gardner Lindzey, u delu Theories o f Personality
(N ew York: John W iley & Sons, 1957), 270-1.
ciljevi za sebe, m ada su bili začeti iz nekog drugog razloga. Suština

toga je to da se ponašanje može samo održavati čak i ako nije
potkrepljeno pokretačkim motivom ili nagonom. Kada je Allport
prvi put formulisao tu uticajnu, i po nekima kontroverznu, koncep
ciju on je odmah ukazao na one koji su je pre njega nazreli: Wood-
worthovo zapažanje da se psihološki mehanizmi mogu tran-
sformisati u nagone; Sternovo zapažanje da fenomotivi mogu biti
transformisani u genomotive; Tolmanovo zapažanje da "sredstva -
objekti" mogu biti "postavljeni na svoj sopstveni način”. To se
može okvalifikovati pre kao anticipacija nego kao prethodna
otkrića, s obzirom na to da su se ranije verzije poklapale sa kasni
jim samo delimično, i - što je još značajnije - one nisu izvukle
mnoge od logičkih implikacija i empirijskih manifestacija koje je
Allport odmah utvrdio. To je razlog zbog koga je Allportova for
mulacija prom enila tok istorije funkcionalne autonomije, što nije
bio clr& i ca anticipacijama. Takvo razlikovanje ne postoji uistori-
jam a ideja koje se prim arno brinu da dobiju "nagradu" za svoj
jer one teže mešanju prethodnih otkrića i anticipacija u
jednu bezobličnu masu. Nasuprot tome, istorije ideja koje se pri
m arno brinu za rekonstruisanje stvarnog toka razvoja nauke,
Z3na?f>jv suštinsku razliku između ranih aproksimacija jedne ideje
i kasnijih formulacija koje ostavljaju trag na razvoju te ideje, tera-
jući njihove autore ili druge da ih sistematično slede.
K ada naučnik dođe do jedne rane i zaboravljene formulacije,
zastupane da otkri je kamo ona vodi a zatim je sam počne pratiti, to
je autentičan slučaj istorijskog kontinuiteta ideja uprkos razmaku
od nekoliko godina. Ali, čini se da je taj obrazac vrlo redak, što je u
suprotnosti sa udžbeničkom verzijom naučnog istraživanja. Mnogo
se češće događa da se jedna ideja formuliše dovoljno određeno i
sugestivno da je savremenici nikako ne mogu predvidetj, pa onda
postaje lako da se pronađu njene anticipacije i nagoveštaji. Ali ono
što je odlučujuće za teoriju istorije ideja jeste činjenica da te ranije
aproksimacije neke ideje ostaju zaboravljene i nisu sistematično
praćene sve dok je neka nova i neko vreme definitivna formulacija
ne iznese ponovo na svetlost dana.
Identifikovanje prethodnih otkrića, anticipacija i nagoveštaja
može biti brzo ili zakasnelo. Brza otkrića dolaze nam od malobroj
nih budnih naučnika ili studenata koji rade u društvenom sistemu.
Kada je neformulisana ideja ili empirijski nalaz objavljen, verovat
no već postoji šačica naučnika koji su naleteli na raniju verziju
ideje, mada je nisu upotrebili u svom radu. Kada se njihova m em o

rija aktivira novom form ulacijom , oni tada izveštavaju (ostale u
okviru sistema), o prethodnom otkriću, anticipaciji ili nagoveštaju.
(Stranice časopisa Science zatrpane su pismima upućenih naučnoj
bratiji, koja su dobar prim er takvog obrasca).
Zakasnele identifikacije pojavljuju se kada je ranija verzija brzo
pala u zaborav. Možda je ideja bila objavljena u nekom opskurnom
časopisu ili zagubljena u tekstu koji se bavi drugim predm etom ili
je sakrivena u neobjavljenoj laboratorijskoj svesci, časopisu ili
pismu. Savremenici neko vreme posm atraju otkriće kao potpuno
novo. Ali čim potpuno upoznaju novu ideju, neki naučnici će pre
poznati formulacije koje naliče na ove nove kad se ponovno čitaju
raniji radovi. Na taj način istorija nauke iz prošlosti konstantno se
prerađuje kroz istoriju koja dolazi posle nje.
A llportova form ulacija funkcionalne autonom ije kao psiho
loškog principa, predstavlja prim er za drugi obrazac otkrića. Sada
kada nam je A llport predstavio taj princip, upozoreni smo na
svaku njegovu verziju dok čitamo rukopise iz prošlosti. Tako, zah
valjujući Allportu, ja mogu da kažem da sam ponovo čitajući J. S.
Milla ustanovio kako se on približio istom principu još 1865: "Tek
kada naši ciljevi postanu nezavisni od osećanja bola ili zadovoljstva
od kojih oni zapravo potiču, možemo reći za nekog da ima oform
ljen karakter. ”36 Svakako, stvar je u tome što se ja nisam zaustavio
nad ovom Millovom primedbom kada sam je prvi put sreo, jer tada,
budući da nisam poznavao Allportovu formulaciju, još nisam bio
"osetljiv" za to. Ili, mogu da izvestim kako je 1908. Simmel anticipi
rao A llportov princip u sociološkim terminima:
Sociološki je veoma značajna činjenica da mnogobrojni odnosi
zadržavaju svoju nepromenjenu sociološku strukturu čak kada je
nestalo osećanja ili obične situacije koja ih je u stvari izazvala. ... Si
gurno je da je za pojavu odnosa potreban određeni broj pozitivnih i ne
gativnih uslova i da odsustvo makar i jednog od njih može odjednom
sprečiti razvoj tog odnosa. Ipak, kada se jednom pojavi, on nije nikako
uništen nestajanjem onog uslova koga ranije nije mogao da prevaziđe.
Ono što se kaže o l'političkim/ državama - da se one održavaju samo
sredstvima kojima su bile osnovane - vrlo je nepotpuna istina, i sve
drugo osim svevažećeg principa za društvo uopšte. Sociološka
povezanost, bez obzira na to kakvog je porekla, razvija samoočuvanje i
36 John Stuart Mill, A System of Logic (London: Longmans, Green, 1865), 423.
autonomnu egzistenciju sopstvenog oblika koji su nezavisni od njenih

početnih motiva.31
I M illova i Simmelova form ulacija autentične su anticipacije
Allportovog principa. Oni eksplicitno govore o delovima iste ideje,
ali tu ideju ne primenjuju dovoljno da bi je pokazali svojim savre-
menicima (ovo važi uprkos Simmelovoj karakterizaciji ideje kao
"sociološki veoma značajne činjenice"), i pre svega njihove ranije
form ulacije nisu bile otkrivene i razvijene u intervalu izm eđu
objavljivanja ideje i Allportove tvrdnje o funkcinalnoj autonomiji.
Zaista, da su pratili ideju u tom intervalu, Allport ne bi imao prilike
da formuliše princip; najviše što bi mogao da učini bilo bi njeno
jednostavno pojačavanje.
Ovaj je slučaj dobar prim er za pravilno postupanje sa antici
pacijama u istoriji ideja. Sretanje sa Millovim i Simmelovim antici
pacijam a, pošto nam je na njih ukazala A llportova form ulacija,
om ogućava autentičnom istoričaru ideja da odm ah identifikuje
suštinski istorijski problem: zašto su ranija približavanja ideji zane
m arivali autori, i njihovi savremenici i neposredni sledbenici?
Istoričar bi mogao zapaziti kako nije bilo neposrednog i neumitnog
razvoja te ideje, baš kao što bi mogao da primeti njeno ponovno
pojavljivanje u žiži empirijskog istraživanja. Takav istoričar bi
pokušao da identifikuje intelektualni i društveni kontekst u okviru
koga se ideja pojavila u svom ranijem obliku, i promene u tom kon
tekstu, koje su kasnijoj, razvijenijoj formi ideje dale veću težinu.
U kratko, on bi govorio i o razlikam a i o sličnostima (1) između
nekoliko formulacija iste ideje, (2) u stepenu do koga se ona ukla
pa u druge teorijske konstrukcije svog vremena, i (3) u kontekstu
koji je uticao na njenu istorijsku sudbinu.
Ali kao što znamo, istoričari sociologije su obično kratkog daha
kada treba ispuniti te stroge zahteve analiziranja anticipacija i
nagoveštaja. Cesto se čini da im pričinjava zadovoljstvo - ponekad,
budući da su ljudi, perverzno zadovoljstvo - da iskopavaju antici
pacije, stvarne ili zamišljene, nedavno formulisanih koncepcija. Taj
zadatak nije težak, kao što pokazuje nekoliko sledećih primera:
Prim arna grupa. Kao što je dobro poznato, Cooleyeva formulacija
primarne grupe (1909), ostavila je neposredan i dugotrajan uticaj na
37 Georg Simmel, Soziologie (Leipzig: Duncker & Humblot, 1908), 582-3; verno
preveo Kurt H. Wolff, u delu The Sociology ofG eoig Sim m el (New York: The
Free Press, 1950), 380-1.
sociološku analizu života grupe. Nekoliko godina kasnije, jedan

istoričar sociologije je skrenuo pažnju na knjigu Helen Bosanquet,
objavljenu iste godine, koja se bavila interakcijom među članovima
porodice, kao društvenim procesom koji utiče na ličnost svakog člana.
Istoričar dalje zapaža kako su Small i Vincent, 1894. godine, nazvali
jedan odeljak svoga dela Introduction to the Study of Society, "Pri
marna društvena grupa: porodica Cooleyev biografje kasnije ispitao
čitavu stvar i značajno zaključio kako su ''etike jedna, a'opšte prihva
ćeni sadržaji za njih, druga stvar. Cooley je dao pojm u sadržaj sa
značenjem, a to je važna stvar ". On, još preciznije, dodaje kako je
Cooleyeva formulacija, a ne one druge, podstakla mnoga proučavanja
i istraživanja primarne grupe. Upozoreni Cooleyevom uticajnom for
mulacijom, možemo sada zapaziti da je term in "primarna grupa"
("primäre Masse") nezavisno i za kratko upotrebio Freud, 1921.
godine, a on, prema svim dostupnim podacima, nije znao za postojanje
Cooley a .^ A li Cooleyeva koncepcija je bila mnogo značajniji izraz
sociološkog istraživanja, od Freudovog termina "primarna grupa".
Ja iz ogledala: Cooleyeva klasična formulacija ovog pojma
označava društveni proces putem kojeg naše percepcije o tome kako
nas drugi ljudi vide oblikuju naše predstave o sebi. Dobro je poznato, jer
nam sam Cooley to kaže, da je ta formulacija ojačala ranije koncepci
je koje su razvili psiholozi William James i James Mark Baldwin. Ovde
38 Kao što je dobro poznato iz reči samoga Cooleya, diskusija o primarnoj grupi
u njegovom delu Social Organisation bila je uvedena tek naknadno i nije se
pojavila u originalnom izdanju. Istoričar koji zapaža simultane nezavisne
diskusije ove ideje i anticipaciju ovog termina jeste Floyd N. House, u deki
The Range o f Social Theory (New York: Holt. 1929), 140-1. Cooleyev biograf
koji govori o anticipacijama u istoriji ove misli je Edward C. Jandy, u delu
Charles Horton Cooley: His Life and His SocialTheory (N ew York: The Dryden
Press, 1942), 171-81. Freudova upotreba ovog termina i delimično poklapan
je njegove koncepcije sa C ooleyevom m ože se naći u njegovom delu
Massenpsychologie un d Ich-Analyse (Leipzig, W ien, Zürich: Internationaler
Psychoanalytischer Verlag, 1921), 76,: "Eine solche primäre Masse ist eine
A nzahl von Individuen, die ein und dasselbe O bjekt an die Stelle Ihres
Ichideals gesetzt und sich infolgedessen in ihrem Ich M iteinander identi
fiziert haben". S obzirom na to da engleski prevod Jamesa Stracheya zame-
njuje rečju "grupa" "mnogo obuhvatniju’ nemačku reč "Masse", ovaj od lo
mak, bez ikakve namere da kopira Cooleya, glasi: "Primarna grupa ove vrste
je skup individua koje imaju jedan te isti objekat za svoj ego ideal, pasu shod
no tome identifikovali svoj ego jedan sa drugim.” Termin "primarna grupa"
je C ooleyev, ali distinktivna teorijska formulacija je nesumnjivo Freudova.
imamo čist slučaj kumulativnih prirasta teorije, koji se nastavljaju do

danas. Manje je poznato da su skorašnja istraživanja u Sovjetskom
Savezu o razvoju ličnosti i socijalizaciji izvedena iz Marxove primedbe
da u razumevanju nečije ličnosti svaka osoba gleda u drugu kao u
ogledalo. Kao što je očito bilo nepoznato i u Kijevu i u A n n Arboru,
A dam Smith je usvojio metaforu ogledala koje se stvara od stavova
drugih prema nama, i koje nam omogućava da postanemo posmatrači
sopstvenog ponašanja. Prema Smithovim rečima: "Ovo je jedino
ogledalo pomoću kojega možemo u određenoj meri, kroz oči drugih
ljudi, ispitati ispravnost vlastitog ponašanja". Proširujući metaforu,
jezikom koji je gotovo jezik Williama Jamesa, Leslie Stephen piše na
kraju prošlog veka da moramo uzeti u obzir ne samo primarne već i
sekundarne refleksije; i zaista moramo sebi predstaviti dva ogledala,
jedno spram drugoga, koja "reflektuju likove u beskonačnom nizu".
Ovde, dakle, imamo višestruke nezavisne formulacije ideje u sasvim
različitim teorijskim tradicijama. A li te epizode su samo sirovine za
analizu evolucije ideje, a ne završnica u kojoj se višestruke verzije ideje
koje se delimično poklapaju, jednostavno slučajno pojavljuju.39
Nudim vam na brzinu prikupljene, nerazvijene aluzije o prethod
nim otkrićima, anticipacijama, pseudoanticipacijama i nagovešta-
jim a u sociologiji i psihologiji, kako bih pokazao dve stvari: 1) do
njih se prelako dolazi; 2) one se lako degenerišu u antikvarijanizam
koji ne unapređuje istoriju sociološke teorije, već jednostavno
kopira borbu između zagovornika Starih i M odernih, koja je iscr-
pla toliko intelektualne energije u sedamnaestom i osamnaestom
veku:
Shakespeare prividno anticipira Freuda po pitanju motivisanog
mišljenja i racionalizacije u Henryju IV: "thy wish, was father, Harry, to
that thought"... "Tvoja želja beše otac ove misli, Harry"...
Epiktet, a da ne govorimo o Schopenhaueru i mnogim drugima,
verovatno anticipira ono što sam opisao kao Thomasovu teoremu, tj.
39 C ooleyeva još aktuelna formulacija pojavila se prvi put u njegovom delu

H um an Nature and the Social Order (New York: Scribner, 1902), 183-4, Jandy,
op. cit., 108-26, rekonstruiše Cooleyevu ekstenziju ove ideje, i kasniju esten-
ziju Georga Meada. Nezavisni izvor ove ideje kod Marxa potvrdili su soci
jalni psiholozi na Institutu za psihologiju u Kijevu, koji su dobro poznavali
Marxa, ali nisu nikad čuli za Cooleya i Meada (na osnovu intervjua koji smo
sproveli Henry R iecken i ja 1961). Leslie Stephen je usvojio metaforu
Adama Smitha u svom delu History o f English Thought in the Eighteenth Cen
tury (N ew York: G. P. Putnam’s Sons, 1902, treće izdanje), I, 74-75.
da čovekova definicija situacije utiče na njen ishod. "Ono što brine i

uzbuđuje čoveka nisu stvari, već njegovi stavovi i predstave o stvari
ma ",40
Sumner naizgled anticipira Lipmannov pojam stereotipa kada piše
u studiji Folkways kako su običaji "stereotipni".
Spencer, pišući da je "privlačnost gradova direktna kao masa, a obr
nuta kao udaljenost", prividno anticipira Stoufferovu teoriju o iskrsa-
vanju mogućnosti, što je još jedna potpuno verbalna, a ne suštinska
sličnost.
Veblenov pojam "uvežbane nesposobnosti" (koji su otkrili, razvili i
primenili kasniji sociolozi), prividno anticipira Philip Hamerton u svo
joj davno zaboravljenoj knjizi, objavljenoj 1873, kada piše o "mental
nom odbijanju " linhibiciji/, koja ukazuje "ne na urođenu nesposob
nost, već je Isamol um onesposobljen svojim stečenim običajima i
uobičajenim dužnostima " stvarajući na taj način "stečenu nesposob
nost ". (The Intelectual Life)
John Stuart Mill anticipira u opštem pravilu specifičan slučaj
Hawthorne - efekta, otkrivenog tek vek kasnije: u eksperimentima
posledica može biti izazvana ne promenom, već sredstvima upotreb-
Ijenim da bi se stvorila promena. Svakako, mogućnost te poslednje
pretpostavke dozvoljava da bude proverena kasnije, drugim eksperi
mentima.
Aristotel nagoveštava pojam G. H. Meada o "značajnim drugima "
kad piše u Retorici da su 'ljudi pred kojima se stidimo oni do čijeg
nam je mišljenja stalo... itd.... ".
Specifičan primer proročanstva koje je samo dovelo do .wog ostva
renja nalazimo u sedamnaestom veku: francuski filo zo f i naučnik
Pierre Gassendi tvrdio je da astrološka predviđanja o sudbini pojedi
naca doprinose svom ispunjenju, zahvaljujući stimulativnom ili depre
sivnom dejstvu na pojedince.
Kao primer velike grupe slučajeva u kojima je utvrđeno da poslovice
potpuno izražavaju široko prihvaćene sociološke ideje, slučaj reflek-
R ođeni iste godine i našavši svoje m esto u živahnoj atmosferi sociološkog

istraživanja koja je vladala na Univerzitetu u Chicagu tokom prve trećine
ovog veka, W. I. Thomas i George H. Mead upotrebljavaju gotovo identičan
jezik kada form ulišu teoremu - Thomas u opštim term inim a, a M ead na
nešto ograničeniji način. Tako Thomas kaže: "Ako ljudi definišu situaciju
kao stvarnu, ona je zaista stvarna po svojim posiedicama." Mead kaže: “A ko
se neka stvar ne prepozna kao istinita, ona ne funkcioniše kao istinita u zajed
nici. "M ovem ents ofThoughtin the Nineteenth Century (University of Chicago,
Press, 1963), 29.
tivne slike o sebi koju usvaja prekršilac kada se upušta u devijantno

ponašanje: "nazovi nekog lopovom, i on će krasti
Ova na brzinu sastavljena zbirka primera, koju bi svaki pismeni
sociolog mogao umnožiti kad god zaželi, samo pokazuje lakoću sa
kojom se stvarne ili prividne anticipacije i nagoveštaji mogu identi-
fikovati čim se postavi teorijska ideja ili empirijski nalaz. Takva
pripisivanja ne doprinose razum evanju istorijskog razvoja misli.
Kao i ispitivanje višestrukih otkrića u prirodoslovno-matematičkim
i biološko-medicinskim naukam a, plodno istorijsko istraživanje
zahteva detaljnu analizu, teorijskog m aterijala ranijih i kasnijih
verzija, i uslova koji doprinose opaženim kontinuitetim a ili diskon-
tinuitetim a misli. Izvrstan prim er takvog istraživanja jeste Spen-
glerovo brižljivo ispitivanje Lovejoyeve tvrdnje da je Mandevillo-
va Basna opčelama (1714) u potpunosti anticipirala sve Veblenove
glavne ideje razvijene u radu The Theory o f the Leisure Class.41 Spen
gler podvrgava dve grupe ideja potpunoj analizi, ne prihvatajući
površnu sličnost kao dovoljan dokaz, pokazujući na taj način
značajne razlike, i povrem ene sličnosti između njih. Tim postup
kom on pokazuje kako prvotno male ali funkcionalno posledične
razlike u formulaciji svršavaju u različitim teorijskim implikacija
ma koje zatim prate i razvijaju sledbenici.
3. Adumbracionizam. Identifikovanje prethodnih otkrića, antic
ipacija ili nagoveštaja, o kojem u smo raspravljali u prethodnom
odeljku, ugrađeno je u kanale inform acija društvenog sistema
nauke i obrazovanja; ne ulaže se usm ereni napor kako bi se oni
razrušili. Adumbracionizam se odnosi na prethodnu, proizvoljnu
potragu za svim vrstama ranijih verzija naučnih ideja. U ekstremnim
slučajevima, adumbracionist prikazuje i najmanji tračak sličnosti
između ranijih i kasnijih ideja kao istinski identitet.
Izvori te m otivisane potrage uveliko se razlikuju. U nekim
slučajevima čini se d a je motiv rešenost da se dokaže da stvarno ne
postoji ništa novo pod suncem. Poduhvat onda predstavlja duboko
ljudski prizor studenta i naučnika koji tvrde da je sve značajno
moralo biti otkriveno ranije, a istovremeno oba marljivo pokuša
vaju da otkriju nešto novo, da bi unapredili disciplinu.42 U drugim
J. J. Spengler, "Veblen and M andeville Contrasted", Weltwirtschaftliches

Archiv: Zeitschrift des Instituts an der Universität Kiel, 1959,82, 3-67.
Naučnici i studenti kao i drugi ljudi često se ponašaju u suprotnosti sa pret
postavkama koje pokušavaju da dokažu. W hitehead govori o bihevioristi
koji je dvadesetih godina izjavio kako je njegov cilj da pokaže da cilj ne igra
značajnu ulogu u ljudskom ponašanju.
48 Robert K-Merlon
slučajevima, potraga je prošarana šovinističkom odanošću. Kada

novu form ulaciju postavi naučnik strane nacionalnosti ili neka
strana naučna škola ili, još opštije, član bilo koje podgrupe, adum-
bracionist je podstaknut da otkrije neke prividne anticipacije ili
naslućivanja kod intelektualno srodnog pretka, da bi uspostavio
odgovarajuću raspodelu časti u okviru sistema. U trećoj vrsti
slučajeva, čini se da je potraga motivisana neprijateljstvom prem a
savremenom pronalazaču, koji će verovatno biti unižen tako što će
ga suočiti sa nagoveštajima njegovog novoproglašenog doprinosa.
Ali adumbracionizam je najizrazitiji kada se institucionalizuje u
veru-i-praksu ponižavanja "M odernih" u korist "Starih", kad se
oduzima brzima i pridaje mrtvima.43
Ma koji bili motivi adumbracioniste, o kojima se najefikasnije'
može saznati iz njihovih tekstova, očigledni obrazac ostaje u velikoj
meri isti. U stvari adumbracionizam se može izraziti u obliku creda:
Otkriće nije istinito;
ako je istinito, nije novo;
ako je i novo i istinito, onda nije značajno.
Žrtve adumbracioniste i nezavisni posmatrači njegovog pona
šanja otkrili su varijacije ovog skupa kanona. Često izložen paljbi
adumbracionista, William James se prihvatio opisivanja "klasičnih
stupnjeva u karijeri jedne teorije": ona je prvo "napadnuta kao
apsurdna; onda se priznaje da je istinita ali očigledna i beznačajna;
naposletku se uvidi da je toliko važna da njeni protivnici tvrde
kako su je oni otkrili",43a Ponovo provociran od "onih koji su pogre
šno razumeli" njegov pragmatički doprinos istini, James otvoreno
protestuje zbog neiskrenosti opozicije "koja je već počela da se
izražava otrcanim frazama poput ove - ‘što je novo, nije istinito; što
je istinito nije novo’... Ako nismo rekli nešto što je m akar malo
novo, zašto je onda ono što smo hteli da kažemo tako beznadežno
teško razumeti? (I onda, velemajstorskom tvrdnjom) Ne možemo
svu krivicu'pripisati nejasnoćama u našem govoru, jer smo, kad je
drugo posredi, postigli da nas dobro razumeju. "44
' Bitka između Starih i Modernih traje veoma dugo. Izveštaj o ovoj bezumnoj
bitci koja se pretvorila u beskonačni rat može se naći kod Mertona u delu On
the Shoulders o f Giants.
43a William James, Pragratism: A New N om e fo r Som e O ld Ways ofThinking (New
York: Longmans, Green, 1907), 198.
44 William James, The Meaning ofTruth:A Sequel to "Pragmatism" (New York:
Longmans, Green, 1909), 181.
Dok žrtve uzbuđeno protestuju protiv adumbracionizma, isto

ričari nauke ga hladno posm atraju. Tako je George Sarton, u
poslednje vrem e velikan m eđu svetskim istoričarim a nauke,
primetio da:
... snažno prigovaranje otkriću, naročito onom koje je isto onoliko
uznemirujuće koliko je i veliko, obično prolazi kroz dva stupnja: prvi
stupanj je poricanje, čiji su najbolji predstavnici pariški protivnici
cirkulacije: Harveyeva teorija je pogrešna, to je čista besmislica, itd.
Kad taj položaj postane neodrživ, počinje drugi stupanj: Otkriće je u
redu, ali ga Harvey nije načinio; to su učinili mnogi drugipre njega... To
je bila Van der Lindenova originalnost, kao najvećeg hipokratovca
svoga vremena, da tvrdi... "Ne postoji ni trunka sumnje da je cirku
lacija krvi bila poznata Hipokratu!" To je dobra ilustracija za funkcio-
nisanje fdološkog uma, koji zamenjuje reči sa stvarnošću.45
A dum bracionista takođe deluje i na području humanističkih
nauka, gde je dobio pogrdan naziv quellenforschera (ili tragača za
izvorom). Saintsbury je otkrio pogodnog predstavnika ovog soja:
G erard L angbaine,"donekle poznat autor dela Account o f the Eng
lish Dramatic Poets ". Engleski kritičar nije nimalo nepristran u
ovom portretu francuskog adumbracioniste:
Pošto je nešto pročitao i ima dobro pamćenje, on otkriva kako pe
snici po pravilu ne otkrivaju sami o čemu pišu, i čini mu se da ih je na
neki način pobedio ako ukaže odakle ono zapravo potiče. Kao čistoj
istorijskoj činjenici, naravno, ovome nemamo šta da prigovorimo: to je
ponekad zanimljivo i ne treba nikad da bude uvredljivo. Ali, stvar je u
tome što se to prečesto čini, a kod Lagnbainea se to uvek čini... "Da je
gospodin W. stavio naočari, on bi našao to i to odštampano. "&c., &c.,...
Bojim se da bi Dante, da je poznavao Langbainea, uredio specijalnu
bolgiu za njega; a ona ne bi oskudevala ni kasnijim stanovnicima.46
45 George Sarton, "Johannes Antonides Van der Linden (1609-1664) Medical

Writer and Bi bliographer", u delu Science, Medicine and History: Essays on the
E volution o f Scientific Thought and M edical Practice, Written in H onour o f
Charles Singer, sakupio i uredio E. Ashworth Underwood (London: Oxford
University Press 1953), II, 15. Za drugi primer ovog obrasca koji je opisan od
strane jednog istoričara, videti A. R. Hall, u delu The Scientific Revolution,
1500-1800 (London: Longmans, Green, 1954), 225 i dalje, koje podvlači prih-
vatanjem Newtonove teorije svetlosti u vrlo sličnom nizu stupnjeva.
46 George Saintsbury, A Histoiy o f Criticism and Literary Taste in Europe from the
EarliestTexts to the Present Day (Edinburgh and London: William Blackwood
& Sons, 1909), 11,400-1.
Adumbracionizam t i hum anističkim i prirodoslovno-matema-

tičkim naukama ima ekvivälent u društvenim naukama, samo što
je još izrazitiji. Na primer, adumbracionizam u sociologiji ima sop-
stvene korene. M ada nam m anjkaju kom parativne m onografske
studije, čini se da m oderni razvoj sociologije nije u stvari toliko
kum ulativan kao u prirodnim naukam a.47 Sklonost sociologa
devetnaestog veka, a ponekad i današnjih, da razvijaju sopstvene
sisteme sociologije, znači da su ti sistemi obično postavljeni kao
konkurentski sistemi misli, a ne da su konsolidovani u kumulativni
proizvod. Ta tendencija odvraća pažnju sa istorijske analize razvo
ja teorije, na pokazivanje kako očito novi sistem u stvari nije nov.
Istorija ideja tada postaje arena za tvrdnje i protiv-tvrdnje koje
nisu karakteristične za razvoj nauke. Što je manje izražen stepen
akum ulacije, veća je-tendencija za traženjem sličnosti izm eđu
prošlih i sadašnjih misli da bi se jednostavnim proširivanjem
završilo u adumbracionizmu.
Istorije sociologije se kreću i unutar i izvan te primračne oblasti.
Do stepena koji varira48, one osciliraju između dve osnovne pret
postavke koje smo opisali govoreći o tom e kako se sociologija
razvija; sa jedne strane je adumbracionizam; sa druge stanovište da
se sociologija razvija putem povremenih novih orijentacija i putem
prirasta znanja dobijenih istraživanjima vođenih prem a tim ori
jentacijam a - ponekad uključujući dokumentovana prethodna
otkrića, anticipacije i nagoveštaje.
47 Mi ne želim o da kažem o kako je model razvitka u prirodnim naukama čvrst,

neumitan kontinuitet i kumulacija. Istorija tih nauka je, naravno, obeiežena
mnogim ponovnim otkrićima, koja su dolazila godinama ili čak generacijama
pošto je prethodno otkriće izgubljeno iz vida. Ali ovakvi prekidi u kontinu
itetu, naknadno popunjeni nezavisnim, ponovnim otkrićima koji skreću
pažnju posmatrača na ranije, zaboravljene verzije, redi su i nedosledniji od
onih u društvenim naukama.
48 M etodološka analiza sledećih savremenih istorija sociološke teorije otkriva
veliku raznovrsnost: N . S. Timasheff, Sociological Theory: Its Nature and
Growth (N ew York: D oubleday & Co., 1955), D an Martindale, The Nature
andTypes o f Sociological Theory (Boston: Houghton Mifflin Co., 1960); Harry
E. B am es i Howard Becker, SocialThoitghtfrom Lore to Science (Washington:
Harran Press, 1952, drugo izdanje); Charles P. L oom is i Zona K. Loomis,
M odem Social Theorists (N ew York: D. Van Nostrand, 1961); Harry Elmer
Barnes, uredio A n Introduction to the Histoiy o f Sociology (Chicago: Universi
ty of Chicago Press, 1948); Lewis A. Coser I Bernard Rosenberg, Sociological
Theoiy (N ew York: Macmillan, 1964, drugo izdanje).
Možda se nijedan istoričar sociološke teorije nije tako potpuno

posvetio predm etu prethodnih otkrića, anticipacije i nagoveštaja
kao Pitirim A. Sorokin u svom ogromnom radu, Contemporary
Sociological Theories, 49 koje je još u aktivnoj upotrebi, četrdeset
godina posle objavljivanja. Organizovana od škola sociološke misli
i pisana tako da "poveže današnju sociologiju sa njenom prošlo
šću", knjiga počinje prikaz svake škole listom njenih prethodnika.
Možda zbog toga što se poziva u različitim detaljima na više od hi
ljadu autora, u knjizi se upotrebljavaju vrlo različiti kriterijum i
identiteta između ranijih i kasnijih ideja.
Jedna su krajnost tvrdnje da stari spisi - Svete knjige istoka,
Konfučije, taoizam itd. - sadrže "sve suštine" ideja koje nalazimo u
savremenim sociološkim i psihološkim školama; one se prikazuju
kao "puko ponavljanje" ili kao "ništa osim ponavljanja" (npr. str.
5b, 26b, 309,436-7). Delimično, sličnosti se sastoje od pozivanja na
određene "faktore" društvenog života kod ranijih klasika, o koji
ma se takođe diskutuje u kasnijim radovima: na primer, Svete knjige
"naglašavaju ulogu" koju igraju "faktori rase, selekcije i nasleđa"
(str. 219); činjenicu da su od pradavnih vremena mislioci bili svesni
važne uloge koju igraju ekonomski faktori" u ljudskom ponašanju,
društvenoj organizaciji, društvenim procesima..." (str. 514) itd.
Delimično, primedba da je škola misli vrlo stara postaje neželjena
i mrska. Na taj način, form alne škole (Simmel, Tönnies, von
W iese) koje tvrde da su nove, opisuju se "kao vrlo stare škole
društvene nauke" (str. 495); ekonom ska škola, uglavnom odba
čene ideje M arxa i Engelsa, prikazuju se "starom koliko i sama
ljudska misao" (str. 523); dokje psiho-sociološka teorija daje veza,
posebno magijska ili religijska veza, najefikasniji faktor ljudske
sudbine, možda najstariji oblik sociološke teorije" (str. 622).
S druge strane, u Sorokinov rad je utkana i koncepcija da su to
stare ideje značajno razvijane u kasnijim radovima, koji nisu "puko
ponavljanje". To je izraženo u dvosmislenoj primedbi: "... ni
Com te, ni W iniarsky, niti bilo koji od sociologa sa kraja devet
naestog veka, ne može polagati pravo na postavljanje ove ili prakti
čno bilo koje druge teorije. Oni su samo razvijali ono što je bilo po
znato m nogo vekova ili čak i hiljadu godina ranije", (str. 368b,
kurziv moj). Ili, ponovo: Sociološka škola "poput gotovo svih
savremenih socioloških sistema, vodi poreklo iz daleke prošlosti.
Od toga vrem ena sa varijacijama možemo pratiti principe škole
kroz čitavu istoriju socijalne misli", (str. 437; kurziv moj).
49 New York i London: Harper & Brothers, 1928.

Ta prelazna formulacija dozvoljava mogućnost značajnih novih

pravaca u istoriji sociološke misli. Tako je E. De Roberty prikazan
kao "jedan od prvih pignira sociologije" (str. 438). Kovalevsky je
"razradio svoju /dem ografsku/ teoriju nezavisno od Lorie tri
godine ranije" (str. 390b); briljantni Tarde je "ostvario mnoge ori
ginalne planove, ideje i teorije" (str. 639) skorašnje studije javnog
m njenja su "razjasnile naše znanje o fenom enu do značajnog ste
pena" (str. 706); Giddins je "pionir američke i svetske sociologije"
(str. 727b); i kao konačni prim er razvoja putem priraštaja, "socijal
na fiziologija je... na ovaj način, korak po korak ... bila proširena, i
u sadašnjem trenutku mi smo na počecima prvih pokušaja da se
konstruiše opšta, ali činjenična teorija društvene pokretljivosti"
(str. 748).
T a tendencija razlikovanja stepena sličnosti između starijih i
novijih teorija postaje izraženija u Sorokinovom drugom delu,
Sociological Theories o f Today50, objavljenom generaciju kasnije.
Nešto od onoga što se prikazivalo kao prethodno otkriće u ranijem
radu, sada se tretira kao anticipacija, a prethodno identifikovane
anticipacije kao nagoveštaji. Novi rad ostaje nepokolebljivo
kritički kao i prethodni, ali sa povremenim skretanjima, odaje uti
sak rasta i razvoja teorije. Sledeća dva slučaja ilustruju to pomera-
nje perspektive.
Spengler i Danilevsky: od prethodnog otkrića do emancipacije
Tako su teorije O. Spenglera bile anticipirane pre pola veka. Zaista,
u svim svojim suštinskim karakteristikama, Spenglerov rad je samo
puko ponavljanje socijalnih spekulacija Leontieffa i Danilevskog /a s
obzirom na to da je Danilevsky prethodio Leontieffu četiri godine,
verovatno je rad Leontieffa takođe "puko ponavljanje 7 (Contem po
rary Sociological Theories, str. 26b, kurziv moj).
Kao "puko ponavljanje" Spenglerov rad se čini suvišnim, pošto
ga ništa ne razlikuje od rada prethodnika. Ali Sorokinovo kasnije i
diskriminativnije prosuđivanje ukazuje na nešto drugo:
Spenglerov D e r U ntergang des A bendlandes, objavljen 1918.
godine, pokazao se kao jedan od najuticajnijih, najkontroverznijih i
najtrajnijih remek-dela prve polovine dvadesetog veka « oblasti kultur
alne sociologije, filozifije istorije i nemačke filozofije. Mada se po svom
općem karakteru Propast Zapada prilično razlikuje od rada Danilev-
50 New York: Harper & R ow, 1966.

skog, svejedno, njegov osnovni pojmovni okvir sliči Danilevskom u

svim važnim tačkama... Mnoge stranice koje Spengler posvećuje
detaljnoj analizi ovih transformacija /u ciklusu društvenih oblika ili si
stema/ sveže su, prodorne i klasične... Uprkos nedostacima, Propast
Zapada će verovatno preživeti kao jedan od najznačajnijih radova prve
polovine dvadesetog veka. (Sociological Theories of Today, str. 187,
196-1)
Marx - Engels i njihovi prethodnici: od adumbracionizma
do anticipacye
Sve dok govorimo o originalnosti i sadržaju teorije Marxove materi
jalističke koncepcije istorije (a ne o Marxovom praktičnom uticaju) u
sadašnjem trenutku... čini se da ne postoji mogućnost za tvrđenje da
je Marx dodao i jednu novu ideju ili dao novu i naučno bolju sin
tezu ideja koje su postojale pre njega na ovom polju. (CST520b;
istakao autor).
U tom ranijem radu Sorokin nastavlja da ponavlja kako ni
specifične ideje, niti sinteze M arxa i Engelsa nem aju ni trunku
originalnosti; onda zaključuje klasičnim credom adumbracioniste:
Prvo, sa čisto naučnog stanovišta, sve dok su u pitanju njeni
ispravni elementi, ne postoji ništa u njihovoj teoriji što nisu rekli raniji
autori; drugo, ono što je stvarno originalno, daleko je od naučnog;
treće, jedini doprinos teorije jeste to što je na nešto jači i preteraniji
način generalizovala ideje date pre Marxovog vremena... ne postoji
razlog zbog koga bi njihove doprinose smatrali za nešto iznad prošeka.
(CST, 545).
U svom kasnijem radu Sorokin je, mada još vrlo kritičan prema
marksističkoj teoriji, i mada još insistira na tome da se nije razvila
ex nihilo51, spreman da joj prizna značajnu intelektualnu (a ne samo
političku) ulogu.
51 Naravno, Marxova teorija istorijskog razvoja nauke i misli pretpostavlja da ex

nihilo nihil fit. Kao što je Marx rekao u svom dobro poznatom pokušaju da
razgraniči između onoga što je bila ranija misao i onoga što joj je on dodao:
"... m eni ne pripada zasluga za otkrivanje postojanja klasa u modernom
društvu, niti za otkriće borbe koja između njih postoji. Mnogo pre mene
buržoaski istoričari su opisali istorijski razvoj ove klasne borbe, a buržoaski
ekonom isti ekonomsku anatomiju klasa. N ovo u mome delu je to što sam
dokazao: 1) da je postojanje klasa povezano sa određenim istorijskim fazam a u
razvoju proizvodnje; 2) da klasna borba neminovno vodi do diktatureproleteri-
ja ta ; 3) da ova diktatura pretstavlja samo prelaznu fazu prema ukidanju svih
klasa i prema besklasnom društvu..." U pismu Josephu W edem eyeru, 5.
marta, 1852, objavljeno u Marxovim Selected Works (Moscow: Co-operative
Karl Marx i Friedrich Engels, svojom podelom sociokulturalnih

odnosa u dve glavne klase, "odnosa proizvodnje /koji/ čine
ekonom sku strukturu društva", i "ideološku super strukturu", ...
dali su novi životi puni^razvoj ekonom skoj varijanti dihotom nih
teorija. G otovo sve recentne teorije ove vrste jesu varijacije i
razrade te podele Maixa i Engelsa... Matxova teorija je u stvari prototip
koji obuhvata sve druge - kasnije - teorije. (STT, 289, 296, istaknuo
autor).
Ako je Sorokinova kasnija knjiga arhetip, možda smo svedoci
pom eranja prema diskriminativnijim koncepcijama razvoja socio
loških ideja. Sve je to za dobrobit sociologije. A ko se odstrani
adumbracionizam, sociolozi će biti slobodni da se koncentrišu na
identifikovanje specifičnih aspekata u kojima novija dostignuća
nadgrađuju ona prošla, da bi analizirali karakter i uslove kontinui
teta sociološkog znanja.
HUM ANISTIČKI I N A UČNI ASPEKTI

SO CIO LO G IJE
K ontrast između orijentacije prirodoslovno-m atem atskih i

humanističkih nauka prem a velikim klasičnim radovima, često je
bio istican. On potiče od dubokih razlika u nekoj vrsti selektivne
akumulacije koja se odigrava u civilizaciji (koja obuhvata nauku i
tehnologiju) i u kulturi (koja obuhvata umetnosti i strukture vred-
nosti)52.
Publishing Society, 1935), I, 377. Ne moramo prihvatiti Marxovu samopro-

cenu kao gotovu vernost; dva od ova tri doprinosa su sumnjive projekcije u
budućnost a, kao što tvrdi Sorokin u kasnijem delu, Marx je doprineo
m nogim teorijam a društvenih klasa. Važno je to što i Marx i Sorokin
pokušavaju da razlikuju puko ponovno otkriće od analitičkog ili sintetičkog
priraštaja koji unapređuje znanje.
52 R azliku izm eđu procesa u društvu, kulturi i civilizaciji istakao je A lfred
W eber u delu "Prinzipielles zur K ultursoziologie: G esellschaftsprozess,
Zivilisationsprozess und Kulturbewegung'', Archiv fü r Sozialwissenschaft und
Sozialpolitik, 192(1,47,1-49. Videti sličnu analizu kod R. M. Maclver, Society:
Its Structure and Changes (New York: Long & Smith, 1931), 225-36 i kasniju
diskusiju R. K. M ertona, u delu "Civilization and Culture", Sociology and
Social R esearch, N ov.-D ec. 1936, 21. 103-113. K ao ilustraciju tendencija
mešanja istorija i sistem atike teorije, videti kratke prikaze pojmova "kul
ture" i "civilizacije" kako ih upotrebljavaju Herder, Hum boldt, Guizot, E.
U egzaktnijim naukam a, selektivna akumulacija znanja znači

da su klasične doprinose genija i talentovanih ljudi iz prošlosti u
velikoj meri razvili kasnije, često ljudi izrazito manjeg talenta.
Najstroži test pravog kumulativnog znanja jeste to što prosečni
umovi mogu danas rešiti problem e koje veliki umovi ranije nisu
mogli ni početi da rešavaju. Student matematike zna kako da otkri
je i reši probleme koji su prkosili velikim umovima Leibniza, New-
tona ili Cauchyja.53
Zbog toga što su teorije i nalazi prilično daleke prošlosti u
velikoj meri ugrađeni u današnje kumulativno znanje egzaktnijih
nauka, prisjećanje velikana koji su doprinosili određenoj naučnoj
disciplini u prošlosti u stvari je rezervisano za njenu istoriju;
naučnici za radnim stolom i u rukopisu pre svega koriste novije
doprinose, koji su razradili ova ranija otkrića. R ezultat takve
prakse jeste to da postoji težnja ka poništavanju (m ada ne bez
povremenih i ponekad značajnih izuzetaka) ranijih, i često mnogo
vrednijih naučnih doprinosa inkorporacijom u kasnije radove.
U humanističkim naukam a je sasvim suprotno: svako klasično
delo - svaka pesma, drama, roman, esej, ili istorijsko delo - teži da
ostane deo direktnog iskustva sledećih generacija humanista. Kao
što je D erek Price to izrazio poučnom predstavom: "kumulativna
struktura prirodne nauke ima teksturu punu kratkih veza kao ple
tivo, dok je tekstura humanističkog polja izučavanja mnogo više
kao slučajna mrežasta tvorevina, u kojoj je svaka tačka verovatno
povezana sa bilo kojom drugom tačkom".54 Ukratko, poznanstvo
"iz prve ruke" sa klasicima igra malu ulogu u radu biologa, ili
Du Bois-Reymond, Wundt, Ferguson, Morgan, Tylor, Buckle, Gothein itd. u

sledećim radovima: Paul Barth, Die Philosophie der Geschichte als Sozilogie
(Leipzig: Reisland, 1922), 597-613; H. S. Stoltenberg "Seele, G eist und
Gruppe", Schmollers Jahrbuch, 1929, LV, 105; R. Eucken, Geschitche und
K ritik der Grundbegriffe der Gegenwart (Leipzig: 1878), 187. Sorokin daje
kritički predmet ovog okvira analize u svom delu Sociological Theories o f
Today, odeljak 10.
53 Charles C. Gillispie, The Edge o f Objectivity: A n Essay in the History o f Scienti
fic Ideas (Princeton University Press, 1960), 8. ”... svaki brucoš zna bolje
fiziku od Galileja, koji je više od bilo kog drugog tvrdio da je osnovao mod
ernu nauku, i takođe bolje od Newtona, čiji je um bio najjači od svih koji su
se ikada posvetili proučavanju prirode.”
54 Derek J. de Solla Price, "The scientific fondations of science policy", Nature,
April 17,1965,206,4981,233-8.
stručnjaka za neku drugu prirodoslovnu nauku, a vrlo veliku u

radu humanista.
Kessler, još jedan koji izučava sisteme inform acije u nauci,
izrekao je to namerno provokativnim ako ne i zajedljivim jezikom:
Cak će i remek-dela naučne literature vremenom postati bezvredna
osim iz istorijskih razloga. To je osnovna razlika između naučne litera
ture i beletristike. Nedopustivo je za ozbiljnog studenta engleske litera
ture da, na primer, ne pročita Shakespearea, Miltona i Scotta. Ozbiljan
student fizike; s druge strane, može mirno ignorisati originalna dela
Newtona, Faradeya i Maxwella.55
Kesslerov jezik je takav da bi narogušio čitaoca. I zaista, sa
stanovišta humanizma ^istorije nauke čini se d a je ta tvrdnja izraz
modernog varvarstva. Mnogima od nas je teško razlikovati istorij-
sko i kom em orativno zanimanje za pionirska dela nauke od zani
m anja za unapređenjem suvrem ene nauke koja zahteva malo
direktnog poznavanja dela kakva su N ew tonova Principia ili
Lavoisierov Traite. Ipak, primedbu jednaku Kesslerovoj, rečito je
razvio jedan od otaca m oderne sociologie. Jezikom koji personali-
zuje neizbežni proces inkorporacije i ekstenzije nauke, Max W eber
zapaža:
U nauci, svako od nas zna da će ono što smo postigli biti zastarelo
za deset, dvadeset, pedeset godina. To je sudbina kojoj je izložena
nauka: to je upravo značenje naučnog rada, kome je on posvećen na
vrlo specifičan način, u poređenju sa drugim sferama kulture za koje
uglavnom važi isto. Svako "naučno ostvarenje "izaziva nova “pitanja";
ono traži da bude prevazideno i zastarelo. Ko god želi da služi nauci,
mora se pomiriti sa tom činjenicom. Naučni radovi mogu sigurno tra
jati kao "užitak" zbog svojih umetničkih kvaliteta, ili mogu ostati
značajni kao sredstva za obučavanje. Ipak, oni će biti naučno pre-
vaziđeni —da ponovimo - jer je to naša zajednička sudbina, i još više,
zajednički cilj. Ne možemo raditi bez nade da će drugi dopreti dalje od
nas. U principu, taj progres se nastavlja ad infinitum.56
Sociolozi, koji su između prirodoslovno-m atem atskih i medi-
cinsko-bioloških s jedne, i humanističkih naučnika s druge strane,
55 M. M. Kessler, "Technical information flow patterns", Proceedings, Western

Joint Computer Conference, 9. maj, 1961,247-57.
56 Max Weber, prema engleskom izdanju From M ax Weber: Essays in Sociology,
preveli i uredili H. H. Gerth i C. Wright Mills (N ew York: Oxford University
Press, 1946), 138; odlom ak je, naravno, iz njegove trajne, rečite afirmacije
“nauke kao zanimanja".
izloženi su unakrsnim pritiscima kad treba da zauzmu stav prema

klasičnim doprinosim a, i ne prihvataju lako W eberovu tvrdnju.
Malo sociologa uspeva da se prilagodi tim pritiscima, ispunjavajući
u potpunosti ulogu naučnika kakvu sugerira W eber, ili pak onu
hum anističku. Većina verovatno oscilira između toga dvoga, a
nekolicina pokušava da ih konsoliduje. Ti napori za povezivanjem
naučne i humanističke orijentacije obično vode do mešanja siste
matike sociloške teorije sa njenom istorijom.
D a društvene nauke stoje između prirodoslovno-matematskih i
humanističkih nauka s obzirom na kumulaciju svoga znanja, dra
m atično se potvrđuje u takozvanim studijama citata koje upore-
đuju raspodelu datum a časopisa citiranih u različitim oblastima.57
Nalazi su izrazito konzistentni. U prirodoslovno-m atem atskim
naukama - zastupljenim časopisima kakvi su The Physical Review i
Astrophysical Journal otprilike 60% do 70% citata se odnose na
publikacije koje su se pojavile u prethodnih pet godina. U humani
stičkim naukam a - zastupljenim časopisima poput American H i
storical Review, Art Bulletin i Journal o f Aesthetics and Art Criticism
odgovarajuće procene se kreću od 10% do 20%. U sredini su
društvene nauke - zastupljene časopisima kakvi su American Socio
logical Review, American Journal o f Sociology i British Journal o f Psy
chology u kojim a se 30% do 50% citata poziva na publikacije iz
prethodnih pet godina. Druge studije obrasca citiranja pokazuju
da su ti nalazi u svojim glavnim crtama tipični.
U jednu ruku, sociologija usvaja orijentaciju i praksu priro
doslovno-matematskih nauka. Istraživanje polazi sa granica koje
su zacrtane kumulativnim radom prošlih generacija; sociologija je
57 Zahvalan sam Dereku J. de Solla Priceu, jer mi je učinio pristupačnim svoje

još neobjavljene podatke koji su se zasnivali na grupi od sto pedeset i četiri
časopisa objavljenih na različitim područjima. Obilje studija citata obuhvata:
P. E. Burton i R. W. Keebler, "’Half-life’ o f some scientific and technical li
teratures", Am erican D ocum entation, 1960, 11, 18-22; R. N. Broadus, "An
analysis o f literature cited in the American Sociological Review", American Soci
ological Review, jun 1952, 17, 355-6 i "A citation study for sociology", The
A m erican Sociologist, februar 1967, 2, 19-20; Charles E. Osgood i Louis V.
X hignesse. "Characteristics of bibliographical coverage in psychological
journals published in 1950 & I960", Institute of Communications Research,
U niversity of Illionis, mart 1963. Diskriminativna studija citata, naravno,
mora praviti razliku između citiranja "sirovih podataka" - tj. istorijskih
dokum enata, pesama i druge literature daleke prošlosti koju humanisli
kritički preispituju.
58 R obcrl K. Merlon
u tom određenom značenju, istorijski kratkovida provincijska i

efektivna. Ali s druge strane, sociologija zadržava povezanost sa
humanističkim naukama. Ne treba odbaciti direktno poznavanje
klasičnih dela sociologije i presociologije, kao sastavni deo iskustva
sociologa qua sociolog. Svaki savremeni sociolog koji pretenduje
na sociološku pismenost imao je neposredne i ponovne susrete sa
radovim a otaca osnivača: Com te, Marx i Spencer, D ürkheim ,
W eber, Simmel i Pareto, Sum ner, Cooley i Veblen, i ostalih sa
kratkog spiska talentovanih ljudi koji su ostavili neizbrisiv trag na
današnjoj sociologiji. S obzirom na to da dugo nisam želeo da izgu-
■bim vezu sa klasicima, čak i pre nego što sam otkrio razlog za to, i s
obzirom na to da sam još do izvesnog stepena nevoljan da to
učinim, to može biti dovoljan razlog za razmišljanje o izvorima i
karakteru te navike.
E R U D IC IJA SPRAM O R IG IN ALNOSTI
Sklonost sociologa prema radovima njihovih prethodnika ne

obavlja velika misterija. Postoji jedan stepen neposrednosti u mnogim
sociološkim teorijama koje su stvorili noviji članovi tog istaknutog
soja, a kurentna teorija se u određenom stepenu slaže sa mnogim još
nerešenim problemima koje su identifikovali prethodnici.
Svakako, zanim anje za klasične spise prošlosti izazvalo je i
intelektualno degenerativne tendencije u istoriji misli. Prva je
nekritičko strahopoštovanje prem a gotovo svakoj tvrdnji slavnih
predaka. To se često ispoljavalo u predanim , ali za nauku u velikoj
m eri sterilnim tum ačenjim a kom entatora. Toj praksi se obraća
W hitehead u epigrafu ovog odeljka: "Nauka koja okleva da zabo
ravi svoje osnivače jeste izgubljena". Drugi je degenerativni oblik
banalizovanje. Istina može postati iznošena i u velikoj meri sumnji
va svakidašnjost na jedan jednostavan način: tako što će je često
izražavati, po mogućnosti u obliku nesvesne karikature, oni koji je
ne razum eju. (Jedan prim er je učestala tvrdnja da je Durkheim
posvetio veliku pažnju prinudi u društvenom životu, razvijanjem
svog pojm a "prisile" kao karakteristike društvenih činjenica).
Banalizacija je odličan alat kojim se istina može izjaloviti.
U k ratk o , proučavanje klasičnih rukopisa može biti jadno i
beskorisno ili neobično korisno. Sve zavisi od oblika proučavanja.
Ogrom na razlika razdvaja anemičnu praksu pukih kom entara ili

banalizacija od aktivne prakse praćenja i razvijanja teorijskih
smernica značajnih prethodnika. Ta razlika prožima ambivalenciju
naučnika prem a ekstenzivnom čitanju rukopisa iz prošlosti.
Ta am bivalencija naučnika ima svoje istorijske i psihološke
korene. O d početka m oderne nauke, tvrdilo se da bi trebalo da
naučnici poznaju dela svojih prethodnika da bi nadgradili ono što
je bilo ranije, i odali poštovanje onom što je bilo vredno poštovanja.
Čak i najglasniji protok antiskolasticizma, Francis Bacon, smatrao
je to neospornim: "Kada se čovek posveti otkrivanju nečega, on
prvo traži i nalazi sve što su o tome rekli drugi; tek onda počinje da
razmišlja za sebe... "5STa je praksa otada bila institucionalizovana
u obliku naučnih članaka koji zahtevaju pregled teorija i istra
živanja koja su uticala na problem pred nama. Razlog je jasan:
nepoznavanje prošlih dela često osuđuje naučnika na otkrivanje
onoga što je već poznato. Sorokin je dao prim er za to na našem
području:
Ne znajući da je određena teorija bila odavno razvijena, ili da su
mnogi profesionalci pažljivo studirali određeni problem, sociolog može
lako posvetiti svoje vreme i energiju otkrivanju nove sociološke
Amerike, mada je ona otkrivena mnogo ranije. Umesto ugodne
plovidbe preko naučnog Atlantika u kratkom periodu koji je potreban
za proučavanje onoga što je ranije stvoreno, takav sociolog mora proći
sve teškoće Kolumba, da bi otkrio, pošto je istrošio vreme i energiju, da
je njegovo otkriće učinjeno pre mnogo godina, i da su njegove nedaće
bile beskorisne. Takvo otkriće je tragedija za istraživača, i gubitak
dragocene sposobnosti za društvo i sociologiju.59
To se često događalo i u drugim naučnim oblastima. Taj genije
za fiziku, Clerk Maxwell (koji se, uzgredno, dugo interesovao za
nauku o društvu svoga vremena) zapazio je u početku svoje naučne
karijere: "Čitao sam stare knjige o optici, i otkrio u njima mnoge
stvari koje su mnogo bolje od novih. Strani matematičari otkrivaju
za sebe m etode koje su bile dobro poznate u Cambridgeu 1720, ali
su danas zaboravljene. "60
58 Francis Bacon, Novum Organum (London: George Routledge & Sons, n. d.)
Aphorism LXXXII, strana 105.
59 Sorokin, Contemporary Sociological Theories, xviii-xix.
60 Lewis Campbell i William Garnett, The Life o f James Clerk Maxwell (London:
Macmilian and Co., 1884), 162.
60 "Robert K. Merton
Pošto su politika, a delimično i praksa, traganja za literaturom

prethodnika bile odavno institucionalizovane u nauci, njihovo
dalje dokazivanje nije potrebno. Ali suprotni naglasak - ono što je
malo institucionalizovano, a ipak često korišćeno u praksi - zahteva
široko dokum entovanje ako želimo da shvatimo am bivalentnost
naučnika prem a erudiciji.
Kroz najm anje četiri poslednja veka, em inentni naučnici su
upozoravali na poznate opasnosti erudicije. Istorijski koreni ovog
stava utkani su u revolt protiv skolasticizma kom entatora i tumača.
Tako nas Galileo glasno poziva:
... čovekneće nikada postati filo zo f ako doveka brine o pisanju
drugih ljudi, i ako nikada ne upravi svoj pogled na dela prirode da bi
prepoznao većpozntite istine i istražio neke od bezbrojnih koje tek treba
otkriti. Kažem da to neće nikad učiniti čoveka filozofom, već samo
učenikom drugih filozofa i stručnjakom za njihove radove.61
W illiam H arvey ponavlja tu misao (jezikom koji je duboko-
im presionirao C larka Maxwella, takođe am bivalentnog prem a
erudiciji):
Jer ma ko da su oni koji čitaju autore, a ne apstrahuju, uz pomoć
svojih čula, istinite reprezentacije samih stvari (koje je autor obuhvatio
svojim izrazima), oni ne zastupaju istinite ideje, već lažne idole i fan
tazme; na taj način oni pripisuju sebi nekakve senke i bimere, a sva
teorija i kontemplacija (koju oni zovu naukom) nije ništa drugo do
sanjarenja budnog čoveka i mahnitost bolesnika.62
Neki su am bivalenciju prem a erudiciji preokrenuli u izbor
izm eđu knjiškog i originalnog naučnog rada. Pred kraj devet
naestog veka Temple, branilac Starih, koji je znao za nauku samo
po čuvenju, bio je sprem an da ismeva M oderne:
A ko su te spekulacije istinite, onda ne znam koje prednosti možemo
pripisati m odem om Znanju, pored svega što dobijamo od Starih. Ali
ne, moguće je da ljudi pre izgube nego dobiju od njih, da oslabe Snagu
i Razvoj svoga Genija prisiljavajući ga i oblikujući ga prema Geniju
drugih, da imaju manje sopstvenog Znanja jer se zadovoljavaju Zna
njem onih pre njih... Pored toga, ko može tvrditi da učenje ne može čak
i oslabiti invenciju u čoveku koji je dobio velike darove Prirode i
Rođenja, da vrednost i broj tolikih drugih ljudskih misli i pojmova ne
61 L e Opere di Galileo Galilei, Edizione Nazione (Firenze: Tipographia di G.

Barbera, 1892), III, i. 395.
62 Campbell i Garnett, op. cit., 277.
može potisnuti njegove sopstvene, ili sprečiti njihovo kretanje i pokre

tanje iz kojih nastaje svaka invencija.63
Ono što je Temple, u svom raskošnom nepoznavanju naučnika,
sm atrao smešnim prilično su ozbiljno prihvatili kasniji naučnici.
Njihova ambivalencija prem a erudiciji izražena je mnogim rečima.
Na primer, Claude Bernard pretpostavlja da čovek od nauke mora
poznavati delo svojih prethodnika. Ali, on dalje kaže da čitanje
toliko "korisne naučne literature... ne sme otići predaleko, inače će
izjaloviti um i prigušiti inventivnost i naučnu originalnost. Koju
korist m ožem o naći u iskopavanju crvljivih teorija i zapažanja
stvorenih bez pravilnih sredstava istraživanja?”
Jednom reći, "pogrešno shvaćena erudicija je bila, i još je, jedna
od najvećih prepreka u napretku eksperimentalne nauke. "64
Umovi Bernardovog kalibra očito su mogli da se suoče sa tom
ambivalencijom relativno lako, selektivnim čitanjem rukopisa
direktno relevantnih za njihov terorijski i eksperim entalni rad.
M atematičar Littlewood65 se, kao i sam Bernard, suočio sa proble
mom okrećući se prvo sopstvenim idejama, a onda proveravajući
prethodnu literaturu, pre objavljivanja svojih rezultata. Na taj
način, Bernard i Littlewood su se potpuno približili praksi koju su
zagovarali stručnjaci i naučnici iz prošlosti.66.
63 Sir William Temple: Essays on A ncient and M odem Learning, uredio J. E. Spin-
garn (Oxford, Clarendon Press, 1909), 18.
64 Claude Bernard. A n Introduction to th Study o f Experimental Medicine (New
York: Henry Schuman, 1949, prvi put objavljena 1865), 145,141.
65 J. E. Littlewood, A Mathematician's Miscellany (London: Menthuen Publish
ing Co., 1953), 82-3. "To je, naravno, dobra politika koju sam često prakti-
kovao: početi bez previše ispitivanja postojeće literature." (kurziv moj). Charles
Richet, The Natural History o f a Savant, preveo Sir Oliver Lodge (New York:
George H. Doran Co., 1927), 43-4, formuliše politiku ovim rečima: "Dobro
informisani radnik... može znati previše od onoga što su objavili drugi da bi
on sam bio zaista originalan. Možda bi najbolje bilo nikada ne objaviti neki
eksperim ent osim posle detaljnog proučavanja odgovarajuće bibliografije,
kako se ne bi opterećivali preteranim znanjem pre eksperimentisanja."
66 Dr. E. Bernard u pismu Johnu Collinsu, 3. aprila 1671.: "Knjige i eksperi
menti idu dobro zajedno, kada se odvoje, oni odaju nesavršenstvo, jer nepi
smeni bivaju nehotično anticipirani u radu prethodnika, a autor biva preva
ren pričom koja mu se daje umesto nauke." Stephen Peter Rigaud, uredio
Correspondence o f Scientific Men o f the 17th Century (Oxford: na University
Press, 1841), I, 158. Za međusobnu zavisnost erudicije i ličnog posinatranjn viilcli
62 R obert K. Morton
Drugi su rešavali svoju ambivalenciju uglavnom zanemarujući

napor koji iziskuje upoznavanje sa literaturom prethodnika, da bi
mogli nastaviti sa sopstvenim radom. U društvenim naukam a po
stoji prava zbirka takvih slučajeva. Vico je još odavno bio spreman
da sa užitkom citira Hobbesovu prim edbu o tome kako bi on, kada
bi čitao isto koliko i drugi ljudi, znao isto tako malo kao i oni.67
H erb ert Spencer - za koga se može reći da niko pre njega nije
napisao tako mnogo, sa tako malo znanja o onome što su drugi pre
njega pisali o istom (vrlo širokom) izboru problema - pretvorio je
svoje neprijateljstvo prem a autoritetim a i prema sopstvenoj bolesti
(od čitanja je imao nesvestice) u filozofiju istraživanja koja je
ostavljala m alo prostora za upoznavanje sa prethodnicim a.68
I Freud je, iznova i prilično samouvereno, nastavljao svoju politiku
obrađivanja kliničkih p o dataka i teorije bez upoznavanja sa
prethodnim delima. To je i rekao jednom prilikom: "Ja zaista vrlo
malo znam o mojim prethodnicima. A ko se ikada sretnemo tamo
gore, oni bi sa mnom postupali loše, kao sa plagijatorom. Ali ipak,
takvo je zadovoljstvo istraživati samo stvari, za razliku od čitanja
literature o njim a". I ponovo: "U kasnijim godinam a sam sebi
uskratio vrlo veliko zadovoljstvo čitanja Nietzscheovih dela iz
nam erne rešenosti da ne budem sputan prilikom obrađivanja uti
saka dobijenih u psihoanalizi, bilo kakvim očekivanjim a koja
dolaze spolja. Stoga m oram biti sprem an - i već jesam, sa zado
voljstvom - da preduhitrim sve tvrdnje o p rioritetu u mnogim
Johna Freinda, lekara iz 17. i 18. veka: "Svaki lekar izvlači i treba da izvlači
zapažanja iz sopstvenog iskustva: tako će biti u mogućnosti da bolje prosudi i
tačnije primećuje upoređujući ono što čita sa onim što vidi. To nije prepreka
ljudskom ražumevanju, niti klopka za njegov genije ako se kaže da se i jedno
i drugo mogu korisno upotrebiti i znatno poboljšati kroz potragu i ispitivanje
stavova i m etoda onih koji su živeli pre njega, poseb n o uzimajući u obzir
činjenicu da niko nije oslobođen od sopstvenog suđenja, niti primoran da se
pokori pojmovima bilo kog autora, bar ne više od stepena do koga smatra da
su oni u skladu sa razumom i primenljivi u praksi. Prema tom e, niko se ne
treba bojati da će njegova prirodna bistrina, ma kakva daje, biti zavedena ili
zavarana čitanjem." History o f Physic (London: 1725-6), 1,292.
67 Prema engleskom izdanju The Autobiography o f G iam battista Vico. Preveli:
Max Harold Fisch i Thomas Goddard Bergin (Ithaca, N ew York: Great Seal
B ooks, 1963).
68 A utobiography o f Herbert Spencer. (New York: D . Appleton & Co., 1904).
slučajevima u kojima marljivo psihoanalitičko istraživanje može

samo potvrditi istine koje je taj filozof intuitivno prepoznao.”69
Otac sociologije je uspeo da dovede ovu vrstu adaptacije na
protivrečnost između erudicije i originalnosti do besmislenog
ekstrema. Tokom tuceta godina koje je posvetio pisanju Kursa po
zitivne filozofije, Comte je sledio "princip cerebralne higijene" -
čistio je svoj um od svega osim sopstvenih ideja, jednostavnom tak
tikom nečitanja bilo čega što ima neke veze sa njegovom temom.
Kao što je to ponosno rekao u pismu A. B. Johnsonu: "Što se mene
tiče, ja ne čitam ništa osim velikih starih i modernih pesnika. Cereb
ralna higijena je izrazito zdrava za mene, posebno radi održavanja
originalnosti mojih svojevrsnih meditacija."70 Na taj način vidimo
kako Comte čini konačnu - i u ovakvom ekstremu apsurdnu - dis
tinkciju između istorije i sistematike sociologije; kao istoričar
nauke, on je pokušao da rekonstruiše razvoj nauke kroz relativno
ekstenzivno čitanje klasika, dok je kao pokretač pozitivističkog sis
tema sociološke teorije, predano ignorisao ideje neposrednih
prethodnika - čak i one njegovog nekadašnjeg uzora, Saint-Simona
- da bi postigao pikvikovsku originalnost.
Kao što smo videli istorijski povratna tenzija između erudicije i
originalnosti problem je koji tek treba resiti. Od sedamnaestog
veka, naučnici su upozoravali da erudicija često podstiče puke sljo-
lastičke komentare ranijih rukopisa umesto novih empirijskih
istraživanja i da duboka predanost ranijim idejama sputava origi
nalnost, proizvodeći nefleksibilne umove. Ali uprkos tim opasno
stima, veliki naučnici su uspeli da kombinuju erudiciju i originalno
istraživanje za unapređenje nauke, ili čitanjem samo neposredno
prethodećeg istraživanja posvećenih njihovom problemu, koja
verovatno sadrže relevantno kumulativno znanje prošlosti, ili
istraživanjem udaljenih izvora tek pošto je njihovo istraživanje
okončano. U svakom slučaju, ekstremni napor za oslobađanje od
69 Prvo opažanje dolazi iz Freudovog pisma Pfisteru, 12. jula 1909; a drugo iz
dela "History o f the Psyhoanalytic M ovem ent", Collected Papers, I, 297.
Freud je bio vidovit kada je pretpostavio da će sve anticipacije njegovog rada
biti kasnije iskopčavane; a za kom pilaciju ovakvih anticipacija videti
Lancelot Law Whyte, The Unconsciosus Before Freud (New Y ork : Basic
Books, inc., 1960).
70 Pismo je bilo upućeno Alexanderu Bryanu Johnsonu i odštampano u novom
izdanju njegovog izvesnog dela Treatise on Language, urednik David Rynin
(Berkley: University o f California Press, 1959), 5-6.
64 Robert K. Merton
prethodnih ideja - kakav je učinio Comte - može deteriorirati u

savesno zanemarivanje svih podesnih teorija iz prošlosti i veštačku
distinkciju između istorije i sistematike teorije.
FUNKCIJE KLASIČNE TEORIJE
Čak se ni osnivačima ne bi smelo dozvoliti da karikiraju bazičnu

razliku između autentične istorije i sistematike sociološke teorije.
Jer distinkcija koju smo isticali malo se ili čak nimalo ne slaže sa
Comteom. Prava istorija sociološke teorije mora prevazilaziti
hronološki sređen skup prikaza dokazima; ona se mora baviti
međusobnim odnosom između teorije i stvari kao što su društveno
poreklo i status njenih eksponenata, promenljiva društvena orga
nizacija sociologije, promene koje idejama donosi njihovo širenje,
i odnosi ideja sa okolnom društvenom i kulturnom strukturom.
Sada želimo da skiciramo neke distinktivne'funkcije sistematične
teorije koje su potpuno utemeljene u klasične formulacije socio
loške teorije.
Stanje u prirodoslovno-matematskim i medicinsko-biološkim
naukama i dalje je značajno različito od onoga u društvenim
naukama, posebno u sociologiji. Mada fizičar qua fizičar nema
potrebe da se zadubljuje u Newtonovu Principiu i mada biolog qua
biolog ne mora da čita i iznova čita Darwinovo Poreklo vrsta, soci
olog qua sociolog, još više ako je istoričar sociologije, ima jak
razlog da čita Webera, Durkheima i Simmela i da se iz istog razlo
ga povremeno vraća delima Hobbesa, Rousseaua, Condorceta ili
Saint-Simona.
Razlog za to razlikovanje bio je ovde detaljno ispitan. Podaci
pokazuju da su prirodnoslovno-matematske i medicinsko-biološke
nauke obično bile uspešnije od društvenih nauka u ponovnom
nalaženju relevantnog kumulativnog znanja prošlosti i njegovog
uklapanja u kasnije formulacije. Taj proces poništavanja putem
ugrađivanja u sociologiji je još redak. Kao posledica toga, prethod
no neotkrivene informacije još su tu i mogu se korisno upotrebiti
kao nova ishodišta. Sadašnja upotreba ranijih teorija u sociologiji
još je m nogo kompleksni ja, što pokazuje spektar funkcija koje
obavljaju citati klasične teorije.
Jedan tip citata ne zahteva ni puko komentarisanje klasika, niti
pozivanje na autoritet da bi se steklo poverenje u kurentne ideje.
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI 0)5
Umesto toga taj oblik citiranja pokazuje trenutke u kojima se naše

ideje i ideje naših prethodnika sreću. Mnogo je sociologa imalo
razočaravajuće iskustvo nalaženja da je njihovo nezavisno otkriće
ustvari nehotimično ponovno otkriće, štaviše, da je jezik klasičnog
prethodnog otkrića - tako dugo zaboravljen - toliko lagan,
elokventan ili tako implikativan da čini novu verziju drugorazred
nom. U tom ambivalentnom stanju, jada zbog toga što je pre-
duhitren i užitaka i lepote zbog ranije formulacije, on citira
klasičnu ideju.
Samo za nijansu se razlikuju citati klasičnih rukopisa koji se
pojavljuju kada čitalac, obuzet svojim idejama, nađe u ranijim
knjigama tačno ono što je njemu tada na umu. Ideja, još skrivena
od ostalih čitalaca, biva zapažena baš zato što je bliska čitaocu koji
ju je i sam razvio. Često se misli da citirati neki raniji izvor
neophodno znači da je ideja ili nalaz prvi put došla do nas upravo
kada smo o njoj čitali. Ipak, podaci često ukazuju da su raniji
odlomci iz knjiga opaženi upravo zato što se slažu sa onim što je
čitalac na svoju ruku razvio. Ovde nailazimo na slučaj koji zvuči
neverovatno: dijalog između živih i mrtvih. On se ne razlikuje
mnogo od dijaloga među savremenim naučnicima u kojima je
svatko oduševljen kada otkrije da se drugi slaže sa idejom koju je
do tada smatrao usamljenom i u koju je čak možda sumnjao. Ideje
dobijaju novu vrednost kada ih neko drugi nezavisno izrazi, bilo u
štampanom, bilo u izgovorenom obliku. Jedina prednost sretanja s
njom u štampanom obliku jeste to što se može biti siguran da nije
postojao kontakt između knjige ili članka i sopstvene prethodne
formulacije iste ideje.
Sociolozi vode "dijaloge" sa klasičnim formulacijama i na jedan
drugi način. Savremeni sociolog često nailazi kod klasika na
raspravu u kojoj se ispituje neka ideja za koju je on bio spreman da
tvrdi kako je ispravna. Razmišljanja u koja verujemo mogu nam
otvoriti oči. Kasniji teoretičar, prinuđen da prizna kako je upravo
mogao da pogreši, ispituje ponovo svoju ideju i ako otkrije da je
ona u stvari neispravna, reformuliše je u verziji koja je iskoristila
taj nezabeleženi dijalog.
Četvrta funkcija klasika jeste obezbeđivanje modela intelektu
alnog rada. Izloženost tako prodornim sociološkim umovima kakvi
su Dürkheim i Weber pomaže nam da formiramo standarde ukusa
i suđenja za identifikovanja dobrog sociološkog problema - onog
koji ima značajne implikacije za teoriju - i da naučimo šta čini
66 Robert K. Merton
beznačajno teorijsko rešenje problema. Klasici su ono što je

Salvemini voleo da zove libri fecondatori - knjige koje izoštravaju
sposobnosti čitaoca koji im poklanja svoju nepodeljenu pažnju. Taj
proces je verovatno podstakao mladog i velikog norveškog
matematičara Nielsa Abela da zabeleži u svojoj svesci: "Čini mi se
da ako neko želi da napreduje, onda mora proučavati majstore a ne
učenike."71
Konačno, klasičnu sociološku knjigu ili članak koji je vredan
čitanja, treba periodično ponovo čitati. Jer, deo onoga što je pre
neseno putem štampanog teksta menja se, što je rezultat interakci
je između mrtvog autora i živog čitaoca. Isto kao što jePesma nad
pesmama različita ako se čita u sedamnaestoj ili u sedamdesetoj
godini, tako se i W eberov Wirtschaft und Gesellschaft ili Durk-
heimov Suicide ili Simmelova Soziologie razlikuju kada se čitaju u
različita vremena. Jer, baš kao što novo znanje ima retroaktivan
efekt kada nam pomaže da prepoznamo anticipacije ili nagoveštaje
u ranijim radovima, tako nam i promene u kurentnom sociološkom
znanju, problemima i fokusima interesovanja, pomažu da otkrije
mo nove ideje o delima koja smo ranije čitali. Novi kontekst savre-
menog razvoja našeg intelektualnog života ili razvoja same disci
pline, ističe ideje ili začetke ideja koje su izmakle pažnji prilikom
ranijeg čitanja. Naravno, taj proces zahteva intenzivno čitanje
klasika i koncentraciju koju je pokazao onaj stvarno predani
istraživač (koga je opisao Edmund Wilson) koji je, kad gaje u radu
prekinulo kucanje na vratima, otišao do njih, otvorio ih, zadavio
stranca koji je tamo stajao, i vratio se radu.
Radi neformalne provere potencijalno kreativne funkcije
ponovnog čitanja klasika, možemo ispitati marginalije i beleške
koje smo napravili kada smo prvi put čitali, a zatim ponovo čitali
isto delo godinama kasnije. A ko nam knjiga po drugi put govori
potpuno iste stvari, onda patimo od ozbiljne intelektualne sta
gnacije, ili klasično delo ima manju intelektualnu dubinu od one
koja joj se pripisuje, ili su prisutne obe nesrećne mogućnosti.
Ono što je zajedničko iskustvo u intelektualnom životu jednog
sociologa može postati prevladajuće iskustvo za čitave generacije
sociologa. Jer, kako svaka nova generacija akumulira svoj reper
toar znanja, i tako postaje osetljiva za nove teorijske probleme,
71 O dlom ak iz A b elov e sveske je zabeležen u delu Oystein Ore, Niels Henrik

Abel: Mathematician Extraordinary, (M inneapolis, University o f Minnesota
Press, 1957), 138.
tako počinje da uviđa mnogo "novog" u ranijim radovima, ma

koliko ti radovi već bili ispitivani. Može se mnogo govoriti u prilog
ponovnog čitanja starijih radova - posebno u jednoj tako
nesavršeno konsolidovanoj disciplini kao što je sociologija - pod
uslovom da se to proučavanje sastoji od nečeg što je više od
bezumne mimikrije kroz koju mediokriteti izražavaju svoje divlje
nje velikima. Ponovno čitanje starog rada kroz nove naočare, omo
gućuje savremenim sociolozima da otkriju sveža zapažanja koja su
bila umrljana tokom prvobitnog istraživanja, i kao rezultat toga da
konsoliduju stari, poluoformljeni uvid novim istraživanjem.
Ne uzimajući u obzir čitanje ma,stora u svrhe pisanja istorije
sociološke teorije, upoznavanje i ponovno upoznavanje sa klasici
ma ima niz funkcija. One variraju od neposrednog užitka zbog sus
reta sa estetski pogodnijom i ubedljivijom verzijom sopstvene
ideje, preko zadovoljstva zbog toga što je, nezavisno, te ideje
potvrdio moćan um, i obrazovne funkcije razvijanja visokog stan
darda i ukusa za sociološki rad, do interakcionog efekta razvijanja
novih ideja obraćanjem starijim rukopisima u kontekstu savre-
menog znanja. Svaka funkcija potiče od nesavršenog vraćanja
starim sociološkim teorijama, koje još nisu potpuno absorbovane u
današnju misao. Iz tog razloga sociolozi današnjice ne smeju nasta
viti da se ponašaju kao njihovi savremenici u prirodoslovno-mate-
matskim i medicinsko-biološkim naukama, već se moraju više
posvetiti bliskom upoznavanju sa svojim ne tako dalekim
klasičnim prethodnicima. Ali ako žele da budu efikasni a ne samo
pobožni, ako žele da upotrebe ranije formulacije teorije a ne da ih se
samo prisećaju, onda moraju razlikovati između skolastičke prakse
komentara i tumačenja, i naučne prakse proširivanja prethodne
teorije. I što je najvažnije, sociolozi moraju razlikovati specifične
zadatke razvijanja istorije sociološke teorije i razvijanja kurentne
sistematike.
2. O SO C IO LO ŠK IM T E O R IJA M A
SREDNJEG O B IM A
Kao i sve druge reči o kojima se stalno govori, reč " teorija" pre ti
da postane besmislena. Zbog toga što se odnosi na tako različite
stvari - obuhvatajući sve od malih radnih hipoteza, preko obuhvat-
nih ali nejasnih i nesređenih spekulacija, do aksiomatskih misaonih
sistema - upotreba te reči često zamagljuje, umesto da olakša
razumevanje.
Kroz čitavu knjigu, termin sociološka teorija se odnosi na
skupove pravila iz kojih se mogu izvesti empirijske uniformnosti.
Tokom izlaganja se usredsređujemo na ono što ja zovem teorije
srednjeg obima: teorije koje leže između malih ali neophodnih rad
nih hipoteza koje se pojavljuju u izobilju u toku svakodnevnog
istraživanja,1 i sveobuhvatnih sistematičkih stremljenja ka razvi
janju jedinstvene teorije koja će objasniti sve uniformnosti dru
štvenog ponašanja, društvene organizacije i društvene promene.2
1 "‘ Radna h ipoteza’ je malo više od razumske procedure koju svako od nas
svakodnevno koristi. Susreti sa određenim činjenicama, određenim alterna
tivnim objašnjenjima dolaze u našu svest i mi nastavljamo da ih proverava-
m o." James B. Conant, On Understanding Science (N ew Haven, Yale Univer
sity Press, 1947), 137, beleška 4.
2 Ova diskusija se zasniva i proširuje kritiku Parsonsovog članka o položaju
sociološke teorije na susretima američkog sociološkog društva 1947, koji su u
skraćenom obliku objavljeni u American Sociological Review, 1949, 13, 164-8.
Tu su takođe uključene sledeće diskusije: R. K. M erton, "The role-set": prob
lems in sociological theory”. The British Journal o f Sociology, juni 1957, 8, 106-
20 na 108-10; R . K. M erton, "Introduction" uvod u delo A liena Bartona,
Social Organization under Stress: A Sociological Review o f Disaster Studies.
(W ashington, D . C.: National A cadem y o f Sciences - National Research
Council, 1963), X V II-X X X V 1 , na X X IX -X X X V I.
Teorija srednjeg obima se, po pravilu, upotrebljava u sociologi

ji kao vodič empirijskog istraživanja. Ona je posrednik između
opštih teorija društvenog sistema, koje su previše udaljene od poje
dinačnih klasa društvenog ponašanja, organizacije i promene da bi
mogle prikazati ono što je posmatrano. I onih detaljnih, sređenih
deskripcija pojedinosti koje nisu nimalo uopštene. Teorija sred
njeg obima obuhvata, naravno, i apstrakcije, ali su one dovoljno
bliske opaženim podacima da se mogu pretvoriti u pravila koja
dozvoljavaju empirijsku proveru. Teorije srednjeg obima se bave
ograničenim aspektima socijalnih pojava, kao što pokazuje njihova
etiketa. O teorijama referentnih grupa, društvene pokretljivosti,
sukoba uloga i formiranja društvenih normi, govorimo na isti način
kao da govorimo o teoriji cena, bakterijskoj teoriji bolesti, ili
kinetičkoj teoriji gasova.
Početne ideje u ovakvim teorijama po pravilu su jednostavne:
razmotrimo Gilbertovu teoriju magnetizma, Boylovu teoriju
atmosferskog pritiska ili Darwinovu teoriju formiranja koralnih
atola. Gilbert počinje sa relativno prostom idejom da se atmosfera
može smatrati "morem vazduha"; Darwin sa idejom da se atoli
mogu posmatrati kao rast korala prema gore i prema spolja, preko
ostrva koja se odavno talože na dnu mora. Svaka od ovih teorija
daje predstavu koja podstiče dalje zaključke. Uzmimo samo jedan
slučaj: ako se atmosfera posmatra kao more vazduha, onda bi
prema Pascalovom zaključivanju, vazdušni pritisak bio manji na
vrhu planine nego u podnožju. Na taj način početna ideja sugerira
specifične hipoteze koje se povezuju tako što se posmatra da li se
zaključci izvedeni iz njih empirijski potvrđuju. Plodnost ideje se
proverava posmatranjem obima teorijskih problema i hipoteza
koje dozvoljavaju identifikovanje novih karakteristika atmosfer
skog pritiska.
Na vrlo sličan način, teorija referentnih grupa i relativne depri-
vacije polaze sa vrlo jednostavnim idejama, koje su inicirali James
Baldwin i Mead, a razvili Hyman i Stouffer, da ljudi uzimaju stan
darde značajnih drugih ljudi kao osnovu za samoprocenu i evalu-
aciju. Neki od zaključaka izvedenih iz te ideje u suprotnosti su sa
zdravorazumskim očekivanjima baziranim na neispitanom skupu
"očiglednih" pretpostavki. Na primer, zdrav razum bi sugerirao da
što je veći stvarni gubitak neke porodice u nekoj masovnoj nepogo
di, to će se ona osećati akutnije pogođenom. To verovanje je bazi
rano na neispitanoj pretpostavci da je veličina objektivnog gubitka
70 Robert K. Merton
linearno povezana sa subjektivnom procenom gubitka, i da je ta

procena ograničena na lično iskustvo. Ali teorija relativne depri-
vacije vodi do sasvim različite hipoteze - da samoprocene zavise od
poređenja sopstvene situacije sa situacijom drugih ljudi za koje se
smatra da su u sličnom stanju. Prema tome, ova teorija sugerira,
pod određenim uslovima koji se mogu specifikovati, da će se
porodice koje imaju ozbiljne gubitke osećati manje pogođene od
onih koje imaju manje gubitaka, ako su u situaciji koja ih prisiljava
da se porede sa ljudima koji pate od još ozbiljnijih gubitaka. Na
primer, ljudi u epicentru nepogode koji su, mada stvarno i sami
pogođeni, najviše skloni tome da zapaža ju koliko su još ozbiljnije
pogođeni drugi oko njih. Empirijsko istraživanje podržava teoriju
relativne deprivacije a ne zdravorazumske pretpostavke:
"osećanje da se relativno bolje prošlo od ostalih povećava se sa
objektivnom kategorijom gubitaka sve do kategorije najvećeg gubit
ka" i tek tada opada. Taj obrazac je potkrepljen tendencijom sred
stava javne komunikacije da se fokusiraju na "najizrazitije
postradale (koji) teže da se učvrste kao referentna grupa sa kojom
se čak i drugi postradali mogu pogodno porediti". Kako se
istraživanje nastavlja, otkriva se da ti obrasci samoprocene
zauzvrat utiču na distribuciju morala u zajednici preživelih, i na
nihovu motivaciju da pomognu drugima.3 Prema tome, u okviru
određene klase ponašanja, teorija relativne deprivacije nas usme-
rava prema skupu hipoteza koje se mogu empirijski proveriti.
Potvrđeni zaključak se onda može izraziti prilično jednostavno:
kada je nekoliko njih ugroženo do približno istog nivoa, bol i
gubitak svakog čini se velikim; kada su mnogi ugroženi u vrlo
različitom stepenu, čak i prilično veliki gubici čine se malima kad se
uporede sa mnogo većim od njih. Na verovatnoću da će postojati
poređenje utiče različita primetnost gubitaka većeg ili manjeg ste
pena.
Specifičnost tog primera ne sme prikriti opštiji karakter teorije
srednjeg obima. Očigledno, ponašanje ljudi suočenih sa masovnim
uništenjem samo je jedan beskonačan niz pojedinačnih situacija na
koje se teorija referentnih grupa može instruktivno primeniti, a
isto tako je i sa teorijom promene u društvenoj stratifikaciji, teori
jom autoriteta, teorijom institucionalne međuzavisnosti ili teori
jom anomije. Međutim, isto je tako jasno da teorije srednjeg obima
3 Barton, op. cit., 62-63,70-72,140, i uvod, X X IV -X X V .

nisu logički izvedene iz jedne sveobuhvatne teorije društvenih siste

ma, mada mogu biti konzistentne sa nekom od njih. Dalje, svaka
teorija je više od puke empirijske generalizacije - jednog izolo-
vanog pravila koje sumira opažene uniformnosti odnosa između
dve ili više varijabli. Teorija podrazumeva skup pretpostavki iz
kojih su i same empirijske generalizacije izvedene.
Drugi slučaj teorije srednjeg obima u sociologiji može nam
pomoći da identifikujemo njen karakter i upotrebu. Teorija skupo
va uloga4 počinje predstavljanjem kako je društveni status organi-
zovan u društvenoj strukturi. Ta predstava je jednostavna isto kao
i Boylova predstava atmosfere kao mora vazduha ili Gilbertova
predstava zemlje kao magneta. Svakako, kao i kod svih teorija
srednjeg obima, dokaz leži u upotrebi pokretačkih ideja, a ne u
neposrednom odgovaranju na to da li su one očigledne ili čudne,
kao da su izvedene iz opštije teorije ili osuđene da se bave poseb
nom klasom problema.
Uprkos tako različitim značenjima koja se pripisuju pojmu
društvenog statusa, jedna sociološka tradicija ga dosledno upotre
bljava da označi poziciju u društvenom sistemu, sa distinktivnim
nizom utvrđenih pravila i obaveza. U ovoj tradiciji, za koju jq
primer Ralph Linton, srodni pojam društvene uloge odnosi se na
ponašanje nosioca statusa koje je orijentisano prema shematizo-
vanim očekivanjima drugih (koji se pokoravaju pravima i izvrša
vaju obaveze). Linton, kao i drugi iz te tradicije, dalje govori o
davno poznatoj i osnovnoj primedbi da svaka osoba u društvu
neizbežno zauzima višestruke statuse i da svaki od tih statusa ima
ulogu koja je sa njim povezana.
U ovom trenutku, izlaganje o teoriji skupa uloga napušta davno
ustanovljenu tradiciju. Razlika je na početku vrlo mala - neki bi
rekli tako mala da je beznačajna - ali promena ugla posmatranja
vodi do sukcesivno fundamentalnijih teorijskih razlika. Teorija
supa uloga počinje konceptom da svaki socijalni status obuhvata
ne samo jednu povezanu ulogu, već čitav niz uloga. Ta odlika
društvene strukture izaziva stvaranje pojma skupa uloga: onog
kompleta društvenih odnosa u kojima ljudi učestvuju jednostavno
zato što zauzimaju određeni društveni status. Na taj način, osoba
koja ima status studenta medicine ne igra samo ulogu studenta vis
ä vis korelativnog statusa njegovih profesora, već i niz drugih uloga
4 Sledeđe stranice se zasnivaju na delu: Merton, "The role-set" op.cit.

72 Robert K. Merton
koji ga na različite načine povezuju sa drugima u sistemu: drugim

studentima, lekarima, bolničarima, socijalnim radnicima, medicin
skim tehničarima i sličnima. Status školskog profesora, opet, ima
svoj distinktivni skup uloga koji profesora ne povezuje samo sa
korelativnim statusom - učenikom - nego i sa kolegama, upravite
ljem škole, poslužiteljem, školskim većem, profesionalnim udruže
njima, a u Sjedinjenim Državama i sa lokalnim patriotskim organi
zacijama.
Zapazimo.da se skupovi uloga razlikuju od onoga što su soci
olozi dugo opisivali kao "višestruke uloge". Taj se termin tradi
cionalno odnosio ne na kompleks uloga povezanih sa jednim
društvenim statusom, već na različite društvene statuse (često u
različitim institucionalnim oblastima) - na primer, jedna osoba
može imati različite statuse lekara, muža, oca, profesora, crkvenog
starešine, člana konzervativne partije i vojnog kapetana. (Taj kom
plet različitih statusa jedne osobe, od kojih svaki ima svoj skup
uloga, jeste skup statusa. Taj pojam izaziva čitav niz analitičkih
problema koji ovde neće biti razmatrani).
D o tog stepena, pojam skupa uloga je jednostavno predstava
pomoću koje razmišljamo o komponenti društvene strukture. Ali
ta predstava je početak, a ne kraj, jer vodi direktno do izvesnih
analitičkih problema. Pojam skupa uloga odmah vodi do zaključka
da se društvene strukture suprotstavljaju ljudima radi artikulisanja
bezbrojnih komponenata skupa uloga - znači, funkcionalni
zadatak je organizovanja ovih skupova tako da se na neki način
obezbedi zavidan nivo društvene pravilnosti, dovoljan da omogući
većini ljudi da većinu vremena posvete svom poslu, bez mogućno
sti da ih parališu ekstremni konflikti u okviru njihovog skupa
uloga.
A ko ta relativno jednostavna ideja o skupu uloga ima teorijsku
vrednost, trebalo bi da stvara razne probleme sociloškog istraži
vanja. Pojam skupa uloga to čini.5 Ona izaziva opšti ali određeni
problem identifikovanja društvenih mehanizama - to jest društve
5 Z a raniju verziju ove ideje u razvoju videti Merton, "The social-cultural envi
ronm ent and anom ie," u delu Helen L. W itm er i Ruth Kotinsky, urednice,
New Perspective for Research on Juvenile Delinquency, izveštaj o konferenciji
koja se bavila relevantnošću i međusobnim odn osim a određenih pojm ova
sociologije i psihijatrije za delikvenciju, održane 6. i 7. maja, 1955, (Washing
ton D . C.: U. S. Department of Health, Education, and W elfare, 1956). 24-50,
na 47-48.
nih procesa koji imaju određene posledice za određene delove

društvene strukture - koji artikulišu očekivanja onih u skupu uloga
u dovoljnoj meri da smanje konflikte nosioca statusa. Ona takođe
stvara problem otkrivanja nastanka tih mehanizama, kako bismo
mogli objasniti zašto mehanizam ne dejstvuje uspešno, ili se uopšte
ne pojavljuju u nekim društvenim sistemima.
Naposletku, kao i teorija atmosferskog pritiska, teorija skupa
uloga direktno ukazuje na relevantno empirijsko istraživanje.
Monografije o dejstvu različitih tipova formalne organizacije
razvile su empirijski zasnovana proširenja teorije o tome kako
skupovi uloga deluju u praksi.6
Teorija skupa uloga ilustruje i drugi aspekt socioloških teorija
srednjeg obima. Teorije skupa uloga su često konzistentne sa
nizom takozvanih sistema sociološke teorije. Koliko se može pro-
ceniti, teorija skupa uloga nije nekonzistentna sa marksističkom
teorijom, funkcionalnom analizom, socijalnim bihejviorizmom,
Sorokinovom integralnom sociologijom ili Parsonsovom teorijom
akcije. Ova primedba može da užasne one koji su naučeni da veru-
ju da su sistemi sociološke misli logički čvrsto istkani i obostrano
isključivi skupovi doktrina. Ali u stvari, kao što ćemo kasnije vide-
ti u ovom uvodu, obuhvatne sociološke teorije su dovoljno labavo
istkane, iznutra raznovrsne, i međusobno se dovoljno preklapaju
da data teorija srednjeg obima, koja je u izvesnoj meri empirijski
potvrđena, može često biti podvedena pod obuhvatne teorije koje
su po sebi protivurečne u određenim aspektima.
Taj prilično neortodoksni stav može se ilustrovati ponovnim
ispitivanjem teorije skupa uloga kao teorije srednjeg obima. Pola
zimo od tradicionalnog pojma pretpostavljajući da jedan status u
društvu obuhvata, ne jednu ulogu, već niz povezanih uloga, koje
6 A k o nam je suditi iz dinamike razvoja nauke, koja je skicirana u prethodnom

delu ov og uvoda, teorije srednjeg obim a, s obzirom na to da su bliske
istraživanju u nauci, izuzetno su pogodne da budu proizvodi višestrukih i pri
bližno simultanih otkrića. Suštinska ideja skupa uloga je nezavisno razvijena
u značajnoj empirijskoj monografiji Neala Grossa, Warda S. Masona i A . W.
McEacherna, Explorations in Role Analysis: Studies o f the School Superintenden
cy Role (New Y ork: John W iiev & Sons, Inc. 1958). Značajna proširenja
povezana sa empirijskim istraživanjem mogu se naći u monografijama:
Robert L. Kahn i drugi Organizational Stress: Studies in Role Conflict and Ambi
guity (New York: John Wiley & Sons, 1964), vidi 13-17 i ostalo; Daniel Katz i
Robert L. Kahn, The Social Psychology o f Organizations (New York: John
Wiley & Sons, 1966), 172 i dalje, i ostalo.
74 Robert K. Merton
povezuju nosioca statusa sa drugim ljudima. Drugo, uočavamo da

taj pojam skupa uloga izaziva specifične teorijske probleme,
hipoteze, pa i empirijsko istraživanje. Jedan od osnovnih problema
jeste identifikovanje društvenih mehanizama koji artikulišu skup
uloga i redukuju konflikte među ulogama. Treće, pojam skupa
uloga usmerava našu pažnju na strukturalni problem identifiko-
vanja društvenih instanci koje integrišu, i u isto vreme se suprot
stavljaju očekivanjima različitih članova skupa uloga. Pojam
višestrukih uloga, sa druge strane, ograničava našu pažnju na
različiti i bez sumnje važan problem: kako individualni nosioci sta
tusa uspevaju da izađu na kraj sa mnogim, često sukobljenim
zahtevima koji im se postavljaju? Četvrto, pojam skupa uloga nas
usmerava ka daljnjim pitanjima o tome kako dolazi do tih društve
nih mehanizama; odgovor na to pitanje nam omogućava da dopri-
nesemo mnogim konkretnim slučajevima u kojima skup uloga
deluje neefikasno. (To ne pretpostavlja da su svi društveni meha
nizmi funkcionalni, isto kao što biološka teorija evolucije uključuje
sličnu pretpostavku o nepostojanju disfunkcionalnog razvoja).
Naposletku, logika analize prikazana u ovoj sociološkoj teoriji
srednjeg obima potpuno je razvijena u terminima elemenata
društvene strukture, a ne u terminima koji obezbeđuju konkretne
istorijske deskripcije određenog društvenog sistema. Na taj način,
teorija srednjeg obima nam omogućava da prevaziđemo lažni
problem teorijskog sukoba između nomotetskog i idiotetskog,
između opšteg i sasvim pojedinačnog, između uopštene sociološke
teorije i istoricizma.
Iz svega ovoga je očigledno da, prema teoriji skupa uloga, uvek
postoji i potencijal za različita očekivanja među onima u skupu
uloga oko toga kakvo je pravilno ponašanje nosioca statusa. Osnov
ni izvor te mogućnosti konflikta - i treba još jednom zapaziti da
smo po ovom pitanju na istome sa tako različitim opštim teoretiča
rima kao što su Marx i Spencer, Simmel, Sorokin i Parsons - jeste u
strukturalnoj činjenici da su drugi članovi skupa uloga skloni zauzi
manju različitih društvenih položaja koji se razlikuju od položaja
datog nosioca statusa. Zavisno od stepena u kome su članovi skupa
uloga na različit način raspčređeni u društvenoj strukturi, verovat-
no je da će shodno tome, imati različita interesovanja i osećanja,
vrednosti i moralna očekivanja koja se razlikuju od onih koje ima
sam nosilac statusa. To je jedna od glavnih pretpostavki marksi
stičke teorije, i mnogih drugih socioloških teorija: društvena dife
rencijacija stvara različite interese među onima koji su na različite

načine smešteni u društvenoj strukturi. Na primer, članovi škol
skog odbora su često u sloju koji se ekonomski i društveno značaj
no razlikuje od sloja školskog nastavnika. Interesi, vrednosti i
očekivanja članova školskog odbora su shodno tome različiti od
nastavnikovih, koji može biti izložen različitim očekivanjima ovih i
drugih članova njegovog skupa uloga: kolega po profesiji, uticajnih
članova školskog odbora, i, recimo, Komiteta za amerikanizam ili
Američke legije. Ono što je suština obrazovanja za nekoga, za dru
gog može biti sasvim nepotrebno, a za trečeg direktna subverzija.
Ono što izrazito važi za taj status, aži u uočljivom stepenu, i za
nosioce drugih statusa koji su strukturalno povezani kroz skupove
uloga sa drugima koji i sami zauzimaju različite položaje u društvu.
Kao teorija srednjeg obima, teorija skupa uloga počinje poj
mom i sa njim povezanim predstavama, stvarajući niz teorijskih
problema. Na taj način, pretpostavljena strukturalna osnova za
potencijalni poremećaj skupa uloga izaziva dvostruko pitanje
(koje, prema podacima, nije bilo postavljeno pre nastanka teorije):
koji društveni mehanizmi, ako postoje, dejstvuju da bi se suprot
stavili teorijski pretpostavljenoj nestabilnosti skupa uloga, i shod
no tome, pod kojim okolnostima ti društveni mehanizmi ne uspe
vaju da dejstvuju, stvarajući neefikasnost, konfuziju i konflikt?
Kao i druga pitanja koja su istorijski iznikla iz opšte orijentacije
funkcionalne analize, ni to pitanje ne pretpostavlja da skupovi
uloga dejstvuju nepromenjivo, sa trajnom efikasnošću. Jer, ta
teorija srednjeg obima se ne bavi istorijskom generalizacijom da u
društvu prevladava društveni poredak ili sukob, već analitičkim
problemom identifikovanja društvenih mehanizama koji stvaraju
veći ili manji stepen reda ili sukoba koji bi postojao da ti mehani
zmi nisu dejstvovali.
TOTALNI SISTEMI SOCIOLOŠKE TEORIJE
Potraga za teorijama srednjeg obima iziskuje od sociologa

sasvim drugačije usmerenje nego potraga za sveobuhvatnom,
jedinstvenom teorijom. Pretpostavka je sledećih stranica d a I ji
potraga za totalnim sistemom sociološke teorije, u kujimn
zapažanja o svakom aspektu društvenog ponašanja, i
76 Robert K. Merton
promene brzo nalaze svoje unapred određeno mesto, ima isti

uzbudljivi izazov i isto tako malo obećava kao i mnogi sveobuhvat
ni filozofski sistemi koji su dopali zaslužene neupotrebe. Neki soci
olozi još pišu kao da očekuju, ovde i sada, formulaciju opšte socio
loške teorije koja će biti dovoljno široka da obuhvati ogroman
sprektar precizno zapaženih detalja društvenog ponašanja, organi
zacije i promene i dovoljno plodna da usmeri pažnju istraživača na
gomilanje problema empirijskog istraživanja. Smatram da je to
nezrelo i apokaliptičko verovanje. Mi nismo spremni. Nije obavlje
no dovoljno pripremnog rada.
Istorijski smisao promene intelektualnog konteksta sociologije
treba da bude dovoljno ponižavajući da oslobodi ove optimiste
takve nerazborite nade. Jer, određeni aspekti naše istorijske
prošlosti su još uvek previše prisutni. Moramo se setiti da je rana
sociologija rasla u intelektualnoj atmosferi7 u kojoj su na sve strane
bili uvođeni ogromni filozofski sistemi. Svaki filozof osamnaestog i
početka devetnaestog veka vredan svoga imena, morao je razviti
sopstveni filozofski sistem - od njih su Kant, Fichte, Schelling,
Hegel bili samo najpoznatiji. Svaki sistem je bio lična ponuda za
konačni prikaz univerzuma stvari, prirode i čoveka.
Ti pokušaji filozofa da stvore totalni sistem, postali su model za
ranije sociologe, pa je devetnaesti vek bio doba socioloških siste
ma. Neki od otaca osnivača, kao što su Comte i Spencer, bili su
nadahnuti sa esprit de systeme, koji je bio izražen u njihovim soci
ologijama, i u njihovim filozofijama šireg spektra. Drugi, kao što su
Gumplowicz, Ward i Giddings, pokušali su kasnije da pridobiju
intelektualnu legitimnost za još "novu nauku o vrlo staroj temi".
To je zahevalo građenje opšteg i konačnog okvira sociološke misli,
a ne razvijanja posebnih teorija stvorenih da vode istraživanje
specifičnih socioloških problema u okviru koji je provizoran i tek
se razvija.
U ovom kontekstu, gotovo su svi pioniri sociologije pokušali da
stvore novi, sopstveni sistem. Brojnost sistema, od kojih svaki tvrdi
daje prava sociologija, doveo je, prirodno, do stvaranja škola koje
su imale gomile majstora, učenika i epigona. Sociologija ne samo
da se diferencirala od drugih disciplina, nego je i sama postala iznu
7 Videti klasično delo Johna Theodora Merza, A History od European Thought in

the Nineteenth Century (Edinburgh i London: William B lackw ood, 1904), 4.
knjiga.
tra diferencirana. Svakako, ta diferencijacija nije bila u obliku

specijalizacije, kao u prirodnim naukama, već je kao u filozofiji,
bila u obliku totalnih sistema za koje se obično smatra da se
obostrano isključuju i da su u velikoj meri protivurečni. Kao što je
to Bertrand Russell primetio o filozofiji, totalna sociologija nije
ugrabila "prednost, u odnosu na /sociologije/ graditelja sistema, jer
je mogla da se uhvati u koštac sa problemima rešavajući ih jednog
po jednog, umesto da jednim udarcem stvori blok-teoriju o ćelom
/sociološkom/ univerzumu."8
Sociolozi su sledili i drugu stazu u potrazi za intelektualnom
legitimnošću svoje discipline: uzeli su kao prototip sistem naučne
teorije a ne sistem filozofije. Ovaj je put takođe ponekad vodio do
pokušaja stvaranja totalnih sistema sociologije - cilj koji je često
zasnovan na jednoj ili više od tri osnovne pogrešne zamisli o nauci.
Prva pogrešna interpretacija pretpostavlja da se sistemi mišlje
nja mogu razvijati pre nego što se obavi veoma mnogo osnovnih
posmatranja. Prema ovom stanovištu, Einstein je mogao u stopu
pratiti Keplera, bez obzira na protekle vekove istraživanja i siste
matičnih razmišljanja o rezultatima istraživanja koja su bila
potrebna da bi se pripremio teren. Sistemi sociologije koji potiču iz
te prećutne pretpostavke umnogome liče na one koje su u medi
cinu uveli graditelji sistema u razdoblju od 150 godina: sistemi
Stahla, Boissier de Sauvagesa, Broussaisa, Johna Browna i Benjami-
na Rusha. Sve do duboko u devetnaesti vek, eminentne ličnosti
medicine smatrale su daje neophodno razviti teorijski sistem bolesti
mnogo pre nego što su izvedena adekvatna empirijska istraživa
nja.9 Od toga vremena su se te stazice u medicini zatrle, ali se slični
pokušaji još uvek pojavljuju u sociologiji. Ta tendencija je navela bio
loga, i u slobodno vreme sociologa, L. J. Hendersona, da primeti:
Razlika između građenja sistema u društvenim naukama i sistema
mišljenja i klasifikacije u prirodnim naukama se može videti u njihovoj
evoluciji. U prirodnim naukama i teorije i deskriptivni sistemi rastu
adaptirajući se rastućem znanju i iskustvu naučnika. U društvenim
8 Bertrand Russel, A History o f Western Philosophy (New York: Simon & Schus
ter, 1954), 834.
9 W ilfred Trotter, Collected Papers (O xford University Press), 1941,150. Priča o
tvorcima sistema se ponavlja u svakoj istoriji medicine; na primer, Fielding H.
Garrison u delu/1« Introduction to the History o f Medicine (Philadelphia: Saun
ders, 1929) i Ralph H. Major, A History o f Medicine (O xford: Blackwcll S d m -
tific Publications, 1954), 2 toma.
78 Robert K. Merton
naukama, sistemi često izlaze potpuno oblikovani iz uma jednog

čoveka. Onda se o njima može mnogo diskutovati ako privlače pažnju,
ali je retka progresivno adaptivna modifikacija kao rezultat
usmerenih napora velikog broja ljudi.10
Druga pogrešna koncepcija o prirodoslovno-matematskim
naukama počiva na pogrešnoj pretpostavci o istorijskoj istovre-
menosti - da svi kulturni produkti koji postoje u istom istorijskom
trenutku imaju isti nivo zrelosti. U stvari, uočiti ovde razliku, znači
steći osećaj za proporciju. Činjenica da se i disciplina fizike i disci
plina sociologije mogu identifikovati sredinom dvadesetog veka,
ne znači da dostignuća jedne mogu biti merila za dostignuća druge.
Zaista, naučnici koji se bave društvenim naukama žive danas u vre
menu kada je fizika postigla širok spektar i preciznost teorije i
eksperimenta, veliki agregat oruđa za istraživanje, i obilje tehno
loških nus-proizvoda. Gledajući to, mnogi sociolozi prihvataju
dostignuća fizike kao standard za samoprocenu. Takođe, oni žele
da računaju. A kada postane očigledno da niti imaju kršnu kon
strukciju, niti su nabijeni ubilačkom snagom svoje starije braće,
neki sociolozi očajavaju. Oni počinju da pitaju: da li je nauka o
društvu stvarno moguća bez uvođenja totalnog sistema sociologi
je? Međutim, takva perspektiva zanemaruje činjenicu da između
fizike dvadesetog veka i sociologije dvadesetog veka stoje bilioni
radnih časova neprekidnog, disciplinovanog, kumulativnog istraži
vanja. Možda sociologija još nije spremna za svog Einsteina jer još
nije našla svog Keplera - a da ne govorimo o njenom Newtonu,
Leplaceu, Gibbsu, Maxwellu ili Plancku!
Treće, sociolozi ponekad pogrešno shvataju stvarno stanje
teorije u priodoslovno-matematskim naukama. Ta greška je ironi
čna, jer se fizičari slažu da nisu dostigli sveobuhvatni sistem teorije,
a većina njih smatra da za to postoji mala verovatnoća u budućno
sti. Ono što odlikuje fiziku jeste niz posebnih teorija šireg ili užeg
obima, spojenih sa istorijskom nadom da će se one kasnije spojiti u
grupu teorija. Kao što je jedan posmatrač o tome rekao: "mada je
istina da se većina nas nada jednoj sveobuhvatnoj teoriji a
budućnosti koja će ujediniti različite fizikalne postulate, mi je ne
čekamo, već nastavljamo sa značajnim naučnim radom."11Teorijski
10 Lawrence J. Henderson, The Study o f Man (Philadelphia: University o f Penn

sylvania Press, 1941), 19-20, kurziv moj; iz tog razloga čitava knjiga može biti
korisna za čitanje većini sociologa.
11 Henry Margenau, "The basis o f theory in physics", neobjavljeno, 1949. 5-6.
fizičar, Richard Feynman je skoro, bez čuđenja, izjavio da su

"danas naše teorije i zakoni fizike, samo mnoštvo delova i komada
koji se ne uklapaju baš najbolje jedan s drugim."12 Ali možda
najviše govori primedba jednog od najobuhvatnijih teoretičara,
koji je poslednje godine svog života posvetio nepokolebljivoj i
bezuspešnoj potrazi "za jedinstvenom teorijskom osnovom, za sve
ove pojedinačne discipline, koja se sastoji od minimuma pojmova i
osnovnih veza, iz koje bi se svi pojmovi i odnosi pojedinačnih disci
plina mogli izvesti logičkim procesom". Uprkos svojoj dubokoj i
usamljenoj predanosti toj potrazi, Einstein je primetio:
"Veći deo istraživanja u fizici posvećen je razvijanju različitih grana
fizike, čiji je predmet teorijsko razumevanje više ili manje ograničenih
iskustvenih područja, u kojima zakoni i pojmovi ostaju što je moguće
bliže povezani sa iskustvom."13
O ovim primedbama mogu promisliti oni sociolozi koji očekuju
dobar opšti sistem sociološke teorije u našem vremenu ili nešto
kasnije. Ako fizika, kroz vekove proširenog teorijskog uopštavanja,
nije uspela da razvije sveobuhvatni teorijski sistem, onda bi a for
tiori sociologiji, koja je tek počela da akumulira empirijski zasno
vana teorijska uopštavanja skromnog spektra, najbolje bilo da
bude skromnija u svojim aspiracijama prema takvom sistemu.
UTILITARISTIČKI PRITISCI Z A TOTALNIM

SISTEMIMA SOCIOLOGIJE
Uverenje nekih sociologa da moramo, sada i ovde, dostići gran

diozni teorijski sistem ne rezultira samo iz neumesnog poređenja
sa prirodoslovno-matematskim naukama, ono je i reakcija na
ambivalentni položaj sociologije u savremenom društvu. Sama
nesigurnost oko toga da li je akumulirano znanje sociologije
doraslo da odgovori na velike zahteve koje mu danas postavljaju -
političari, reformatori, biznismeni i državnici, predsednici koledža
i studenti koledža - izaziva previše revnosno i pomirljivo uverenje
12 Richard Feynman, The Charatcter o f Physical Law (London: Cox & Wyman
Ltd., 1965), 30.
13 Albert Einstein, "The fundamentals o f theoretical physics" u zbirci koju su
uredili L. Hamalian i E. L. Volpe, Great Essays by Nobel Prize Winners (New
York: Noonday Press, 1960), 219-30 na 220.
80 Robert K. Merton
nekih sociologa da nekako moraju odgovoriti tim zahtevima, ma

koliko oni bili nezreli i preterani.
To uverenje pogrešno pretpostavlja da nauka mora adekvatno
odgovoriti na sve zahteve, bili oni inteligentni ili glupi. To uverenje
implicitno počiva na svetogrdnoj i mazohističkoj pretpostavci da se
mora biti sveznajući i uvek kompetentan - priznati da se ne zna sve,
znači priznati da*se ne zna ništa. Tako se često događa da pred
stavnici discipline koja je još u povojima daju preterane izjave o
totalnim sistemima teorije, koji su adekvatni za čitav niz problema
obuhvaćenih disciplinom. Whitehead je govorio o ovom stavu u
epigrafu ove knjige: "Karakteristika nauke na ranijim stupnjevi
ma... je istovremeno dubokoumnost u postavljanju ciljeva i trivijal-
nost u postupanju sa detaljima."
Kao i sociolozi koji su se, ne razmišljajući, poredili sa savre-
menicima koji se bave prirodoslovnim naukama zbog toga što i
jedni i drugi žive u istom istorijskom trenutku, široka publika i oni
koji strateški formiraju njene odluke, često greše praveći konačnu
procenu nauke o društvu na osnovu njene sposobnosti da rešava
goruće probleme današnjeg društva. I neumesni mazohizam onih
koji se posvećuju društvenim naukama i nenamerni sadizam pub
like potiču od toga što zaboravljamo da se nauka o društvu, kao i
sve druge nauke, neprekidno razvija, i da ne postoji proviđenje
koje će, ako bude potrebno, u svakom datom trenutku odgovoriti
na niz problema sa kojima se čovek suočava. U istorijskoj perspek
tivi, to očekivanje bi bilo istovetno procenjivanju statusa i mogu
ćnosti medicine u sedamnaestom veku, uzimajući u obzir njenu
sposobnost da leči, u ono doba, srčane bolesti. Da je taj problem
bio široko usvojen - zapazimo povećanu stopu smrtnosti od
koronarne tromboze! - sama njegova važnost bi zamaglila potpuno
nezavisno pitanje koliko je adekvatno bilo medicinsko znanje 1650.
(ili 1850. ili 1950) za rešavanje velikog niza drugih zdravstvenih
problema. Ipak, upravo ova nelogičnost stoji iza mnogih praktičnih
zahteva koji se postavljaju društvenim naukama. Zbog toga što rat
i eksploatacija, siromaštvo, rasna diskriminacija i psihološka nesi
gurnost more moderna društva, nauka o društvu se mora opravdati
nalazeći rešenja za sve ove probleme. Savremeni naučnici čak ne
moraju biti bolje opremljeni za rešavanje gorućih problema
današnjice nego što su bili lekari, poput Harveya ili Sydenhama, u
otkrivanju, proučavanju i lečenju koronarne tromboze 1655.
godine. Ipak, kao što svedoči istorija, nemogućnost medicine da
reši taj posebni problem, nije značilo da njoj nedostaje snage za

razvitak. A ko svako podržava samo sigurnu stvar, ko će podržati
mladunče koje tek treba da se osamostali?
Moje isticanje raskoraka između praktičnih problema koji se
pripisuju sociologu i stvarnog stanja prikupljenih znanja i veština,
naravno, ne znači da sociolog ne treba da razvija sve obuhvatniju
teoriju ili da ne treba da radi na istraživanju koje je neposredno re
levantno za goruće praktične probleme. To, pre svega, ne znači da
sociolozi treba da traže praktično trivijalan problem. Različiti
delovi spektra osnovnih istraživanja i teorije imaju različitu
verovatnoću da budu ključni za posebni praktičan problem; oni
imaju različite potencijale relevantnosti.14 Ali važno je ponovo
uspostaviti istorijski osećaj za proporciju. Hitnost ili veličina prak
tičnog društvenog problema ne osigurava njegovo trenutno
rešavanje.15 U svakom datom trenutku, naučnici su blizu rešavanja
nekih problema i daleko od rešavanja drugih. Moramo imati na
umu da je potreba samo majka invencije; društveno akumulirano
znanje je njen otac. Sve dok se to dvoje ne spoje, potreba ostaje
neplodna. Ona se, naravno, može začeti u budućnosti, kada se na
ispravan način oplodi. Ali ocu je potrebno vreme (i strpljenje) ako
želi da postigne veličinu i snagu potrebnu da odgovori na zahteve
koji će mu se postaviti.
Orijentacija ove knjige prema odnosu savremene sociologije i
praktičnih društvenih problema u velikoj meri je slična njenoj ori
jentaciji prema odnosu sociologije i opšte sociološke teorije. To je
razvojna orijentacija, a ne ona koja se oslanja na iznenadne mutaci
je jednog sociologa koji donosi rešenja glavnih društvenih proble
ma ili jednu sveobuhvatnu teoriju. Mada ta orijentacija ne daje
14 Ova koncepcija je razvijena u delu "Basic research and potentials o f rele

van ce1', R. K. Mtrionn, American Behavioral Scientist, Maj 1963, VI, 86-90, na
osnovu m oje ranije rasprave u članku "The role o f applied social science in
the formation o f policy11, Philosophy o f Science, 1949, 16,161-81.
15 T o se m ože detaljno videti u sledecim radovima: Paul F. Lazarsfeld, William
Sewell i Harold Wilensky, urednici: The Uses o f Sociology (New York: Basic
Books, i press); Alvin W. Gouldner i S. M. Miller, Applied Sociology: Oppor
tunities and Problems (New York: The Free Press, 1965); Bernard Rosenberg,
Israel Gerver i F. William Howton, Mass Society in Crisis: Social Problems and
Social Pathology (New Y ork: The Macmillan Com pany, 1964); Barbara
W ootton , Social Science and Social Pathology (New Y ork: The Macmillan
Company, 1959).
82 Robert K. Merton
dramatična obećanja, ona nudi prilično realnu procenu stanja u

sociologiji i načina na koji se sociologija stvarno razvija.
TOTALNI SISTEMI TEORIJE I TEORIJE

SREDNJEG OBIM A
Iz svega ovoga, čini se da je razumno pretpostaviti da će soci

ologija napredovati sve dok njeno glavno (ali ne i isključivo) zani
manje bude razvijanje teorija srednjeg obima, a da će nazadovati
ako se njena pažnja prvenstveno usmeri ka razvijanju totalnih soci
oloških sistema. Tako je u svom inauguralnom govoru u London
skoj školi ekonomije, T. H. Marshall izneo zahtev za sociološkim
"stupnjevima srednje udaljenosti."16 Naš glavni zadatak danas je
da razvijemo specijalne teorije primenjive na ograničen pojmovni
okvir - na primer, teorije devijantnog ponašanja, neprihvaćenih
posledica svrhovite akcije, socijalne percepcije, referentnih grupa,
međuzavisnosti društvenih institucija - a ne da odmah tražimo
totalnu pojmovnu strukturu koja je adekvatna za izvođenje ovih i
drugih teorija srednjeg obima.
Sociološka teorija, ako želi da se značajno unapredi, mora na
staviti rad na ovim međusobno povezanim ravnima: (1) razvija
njem specijalnih teorija iz kojih se izvode hipoteze koje se mogu
empirijski ispitati, (2) razvijanjem, a ne iznenadnim otkrivanjem,
progresivno opštije pojmovne sheme koja je adekvatna za konsoli-
dovanje grupa specijalnih teorija.
Potpuno posvećivanje specijalnim teorijama uključuje rizik
javljanja specifičnih hipoteza koje važe za ograničene aspekte
društvenog ponašanja, organizacije i promene, ali koje ostaju
međusobno nekonzistentne.
Potpuno posvećivanje jednoj glavnoj pojmovnoj shemi za izvo
đenje svih pomoćnih teorija znači rizikovati stvaranje socioloških
ekvivalenata dvadesetog veka ogromnim filozofskim sistemima iz
prošlosti sa svom njihovom raznovrsnom sugestivnošću, njihovim
arhitektonskim sjajem, i njihovom naučnom sterilnošću. Teoreti
čar sociologije, koji se isključivo posveti istraživanju totalnog siste
ma sa svim svojim velikim apstrakcijama rizikuje da, kao i moderni
nameštaj, unutrašnjost njegovog uma bude gola i neudobna.
16 Inauguralno predavanje je održano 21. februara 1946. Objavljeno je u delu T.

H. Marshalla, Sociology at the Crossroads (L on don: Heinemann, 1963), 3-24.
Put prema efektivnim opštim shemama u sociologiji postade

zakrčen ako, kao ranije u sociologiji, svaki karizmatični sociolog
pokuša da razvije sopstveni opšti teorijski sistem. Postojanost te
prakse jedino može doprineti balkanizaciji sociologije, gde svakom
kneževinom upravlja njen teorijski sistem. Mada je taj proces
povremeno karakterisao razvoj drugih nauka - naročito hernije,
geologije i medicine - ne bi ga trebalo ponavljati u sociologiji, ako
je verovati istoriji nauke. Mi, sociolozi, moramo težiti prema pro
gresivno obuhvatnoj sociološkoj teoriji, koja, umesto da se razvije
iz glave jednog čoveka, postepeno konsoliduje teorije srednjeg
obima, koje zatim postaju specijalni smčajevi opštih formulacija.
Razvoj sociološke teorije sugerira da je potrebno istaći tu ori
jentaciju. Zapazimo koliko ih je malo, kako su razbacane i koliko
neupeČatljive specifične sociološke hipoteze koje su izvedene iz
glavne pojmovne sheme. Ono što nam sveobuhvatna teorija nudi
ide toliko ispred potvrđenih specijalnih teorija, tako da ona ostaje
neostvareni program, a ne konsolidacija teorija koje su se u
početku činile odvojenim. Naravno, kao što su ukazali Talcott Par
sons i Pitirim Sorokin (u delu Sociological Theories o f Today) u
poslednje vreme se značajno uznapredovalo. Postepena konver
gencija teorijskih tokova u sociologiji, socijalnoj psihologiji i
antropologiji beleži velike teorijske doprinose i obećava još više.17
Ali bez obzira na to, veliki deo onoga što se danas opisuje kao soci
ološka teorija, sastoji se od opštih orijentacija prema podacima, koje
17 Smatram značajnim primedbe Talcotta Parsonsa, koje su izrečene u njegovom

predsedničkom govoru u Am eričkom sociološkom društvu, jer su u skladu sa
m ojom form ulacijom ove pozicije. Na primer: "Na kraju o v og puta
povećavanja frekvencije i specifičnosti ostrvaca teorijskog znanja nalazi se
idealno stanje, naučno govoreći, u kom e se najveći deo aktualnih opera-
cionalnih hipoteza empirijskog istraživanja direktno izvodi iz opšteg sistema
teorije. Jedino u fizici je o v o stanje postignuto, i ni u jednoj drugoj nauci. Mi ne
m ožem o očekivati da ćem o uskoro biti blizu tome stanju. Ali iz toga ne sledi
da pošto smo daleko od toga cilja ne moram o činiti korake u tom pravcu.
Svaki pravi korak u tom pravcu jeste napredak. Tek u ovoj krajnjoj tačci ostr-
va se spajaju i stvaraju kontinentalnu masu.
Naposletku, opšta teorija pruža široki orijentacioni okvir In.b.l... Ona takođe
m ože poslužiti za kodifikovanje, povezivanje i učini dostupnim ogrom nu
količinu postojećeg empirijskog znanja. Ona takođe služi da usmeri pažnju
prema rupama u našem znanju, i da pruži kanone za kritiku teorija i empiri
jskih generalizacija. Na kraju čak i ako se one ne mogu sistematski izvesti
ln.b.1, neophodna je za sistematsko razjašnjavanje problema i plodnu formu
laciju hipoteza." (kurziv moj)
84 Robert K. Merton
sugeriraju tipove varijabli koje teorije moraju nekako uzeti u obzir, a ne

od jasno formulisanih proverljivih tvrdnji o odnosu između specifiko-
vanih varijabli. Imamo mnogo pojmova ali manje potvrđenih teori
ja; mnogo gledišta ali malo teorema; mnogo "pristupa" ali malo
postignuća. Možda bi bilo dobro napraviti nekoliko daljnjih pro-
mena u proceni važnosti različitih teorija.
Svesno ili nesvesno, ljudi raspodeljuju svoje oskudne mogućno
sti, i u proizvodnji sociološke teorije, i u proizvodnji vodovodne
opreme, a ta raspodela reflektuje njihove prećutne pretpostavke.
Namera je naše rasprave o teorijama srednjeg obima u sociologiji
da učini eksplicitnom politiku odlučivanja sa kojom su suočeni svi
teoretičari sociologije. Čemu ćemo posvetiti najveći deo naše
zajedničke energije i sredstava: potrazi za potvrđenim teorijama
srednjeg obima ili potrazi za sveobuhvatnom pojmovnom she
mom? Verujem - a verovanje je, naravno, uvek podložno greška
ma - da teorije srednjeg obima više obećavaju, ako je potraga za
njima udružena sa prvenstvenim interesom za konsolidacijom
specijalnih teorija u opštije skupove pojmova i obostrano konzi-
stentna pravila. Čak i tada moramo usvojiti privremeno gledište
naše starije braće i Tennysona:
Naši mali sistemi imaju svoj dan;
Oni imaju svoj dan i nestaju.
POLARIZOVAN JE REAKCIJE N A TEORIJE

SREDNJEG OBIM A
S obzirom na to da se govorilo u prilog politike fokusiranja na

teorijama srednjeg obima u štampanom obliku, razumljivo je da su
reakcije sociologa bile polarizovane. Uzevši sve u obzir, čini se da
Parsons, "T h e prospects o f sociological th e o ry ” , American Sociological

Review , Februar 1950, 15, 3-16 na 7. Značajno je da jedan opšti teoretičar,
kakav je Parsons, napominje (1) da zapravo opšta sociološka teorija retko
om ogućava da se iz nje izvode specifične hipoteze; (2) da, u poređenju sa di
sciplinama kakva je fizika, ovakva izvođenja predstavljaju vrlo daleki cilj; (3)
da opšta teorija obezbeđuje samo opštu orijentaci ju i (4) da opšta teorija služi
kao osnova za kodifikovanje empirijskih generalizacija i specifičnih teorija.
Kada se sve o v o uzme u obzir, sociolozi koji su se posvetili razvijanju opšte
teorije ne razlikuju se značajno i principijelno o d onih koji smatraju da je
najbolja budućnost sociologije razvijanje teorija srednjeg obima i njihovo
periodično konsolidovanje.
su ove reakcije u velikoj meri bile vođene obrascima rada sociolo

ga. Većina sociologa koji su se bavili teorijski orijentisanim empi
rijskim istraživanjem podržavala je politiku koja je samo formuli-
sala ono što je već bilo filozofija njihovog rada. Obrnuto, većina
onih koji su se posvetili humanističkom proučavanju istorije
društvene misli, ili koji su pokušavali da razviju sada i ovde totalnu
sociološku, teoriju prikazala je tu politiku kao povlačenje pred
opravdano visokim aspiracijama. Treći odgovor je u sredini. On
shvata da isticanje teorija srednjeg obima ne znači posvetiti
isključivu pažnju toj vrsti teoretisanja. Umesto toga, on vidi razvoj
obuhvatnije teorije, konsolidacijom teorija srednjeg obima, a ne
njenim iznenadnim pojavljivanjem iz rada individualnih teoretiča
ra širokog spektra.
PROCES POLARIZACIJE
Kao većina naučnih kontroverzija, i ova rasprava oko raspodele

intelektualnih snaga na različite vrste sociološkog rada, obuhvata i
društveni konflikt a ne samo intelektualni kriticizam.18To znači da
je diskusija manje stvar sukoba između suštinskih socioloških
ideja, a više stvar konkurentskih određenja uloge sociologa koja se
smatra najefikasnijom u našem vremenu.
Kontroverzija sledi klasično identifikovani tok društvenog kon
flikta. Posle napada sledi kontra - napad, sa progresivnom alijena
cijom sukobljenih strana. Vremenom, s obzirom na to da je kon
flikt javan, on postaje borba između statusa a ne potraga za istinom.
Stavovi postaju polarizovani, i tada svaka grupa sociologa počinje
u velikoj meri da reaguje na stereotipne verzije onoga što drugi
govore. Teoretičari srednjeg obima su stereotipizirani kao obična
njuškala, ili puki sakupljači činjenica, ili jednostavno kao deskrip
tivni sociografi. A teoretičari koji ciljaju ka opštoj teoriji su stereo
tipizirani kao okorelo spekulativni, potpuno nezainteresovani za
ubedljive empirijske podatke, ili kao neizbežno posvećeni doktri
nama koje su formulisane tako da se ne mogu proveriti.
Ti stereotipi nisu potpuno bez veze sa stvarnošću; kao većina
stereotipa, to su kruta preterivanja pravih tendencija ili atributa.
18 Sledeće stranice potiču iz rada: Merton, "Social conflict in styles o f socioUv

gical w ork", Transactions, Četvrti svetski kongres sociologije, 1%1, 3, 2 1 4h.
86 Robert K. Merton
Ali u toku društvenog konflikta, oni počinju da se potvrđuju čim se

sociolozi počnu zatvarati prema iskustvu koje bi ih moglo prisiliti
da se menjaju. Sociolozi u svakom taboru razvijaju visoko selektiv
nu percepciju onoga što se događa u drugom taboru. Svaki tabor
vidi u radu drugog pre svega ono na šta ga je upozorio neprijateljski
raspoloženi stereotip, a onda brzo uzima neku uobičajenu primed-
bu kao trajnu filozofiju, blago isticanje nečega kao potpuno prihva-
tanje. U tom procesu, svaka grupa sociologa postaje sve manje i
manje motivisana da proučava rad one druge, jer je on očigledno
neistinit. Oni istražuju rad protivničke grupe sämo onoliko koliko
je dovoljno da bi se našla municija za nove plotune.
Proces recipročne alijenacije i sterotipiziranja verovatno je
pojačan velikim povećanjem broja objavljenih socioloških rukopi
sa. Kao i mnogi drugi naučnici i studenti, sociolozi ne mogu više
"ići u korak" sa svime što se objavi na njihovom području. Oni m o
raju postati sve selektivniji prilikom čitanja. A ova povećana sele
ktivnost spremno goni one koji su već neprijateljski raspoloženi
prema određenoj vrsti sociološkog rada da odustanu od prouča
vanja upravo onih publikacija koje su ih mogle dovesti do odbaci
vanja stereotipa.
Ovakvi uslovi podstiču polarizaciju gledišta. Sociološke ori
jentacije koje nisu suštinski kontradiktorne posmatraju se tako kao
da to jesu. Prema ovim "sve ili ništa" pozicijama, sociološko istraži
vanje mora biti ili statističko ili istorijsko; ili će veliki rezultati i
problemi biti jedini predmet proučavan ja ili će se oni morati sasvim
izbegavati jer nisu pogodni za naučno istraživanje; i tako dalje.
Proces društvenog konflikta mogao bi biti zaustavljen na pola
puta i probražen u intelektualni kriticizam, ako bi se prekinulo sa
uzajamnim prezirom koji često odlikuje ove polemike. Ali borbe
se među sociolozima obično ne pojavljuju u društvenom kontekstu
koji je takav da u njemu ne postoji recipročnost u afektima koja
dejstvuje regularno. Ovakav kontekst obuhvata zajedničko pre
poznavanje razlike u položaju između dva tabora, barem što se tiče
stvari o kojoj se trenutno govori. Kada je prisutna ova diferenci
jacija položaja - kao ona između advokata i klijenta iili između psi
hijatra i pacijenta - tehnička norma vezana za autoritativniji status
u odnosu sprečava recipročnost pokazanih osećanja. Ali naučne se
kontroverzije obično događaju u društvu međusobno ravnih (ma
koliko se položaj tabora inače razlikuje), a pored toga one se
dešavaju u javnosti, i izložene su posmatranju ravnih. Tako se
retorika sreće sa retorikom, prezir sa prezirom, a intelektualni

problemi se podređuju borbi za status.
Dalje, u ovim polarizovanim sukobima ne postoji mnogo pro
stora za neopredeljenu treću stranu koja bi mogla preobratiti
društveni konflikt u intelektualni kriticizam. Zaista, neki sociolozi
neće usvojiti poziciju "sve ili ništa" koja se očekuje u društvenom
konfliktu. Ali, obično ti tobožnji neborci upadaju u unakrsnu vatru
između neprijateljskih tabora. Njih označavaju ili kao "puke elek
tričare", čineći na taj način nepotrebnim ispitivanje onoga što ova
treća pozicija tvrdi ili toga koliko je validna; ili dobijaju etiketu
"otpadnika" koji su odbacili doktrinarne istine; ili možda najgore
od svega, da su oni obični neopredeljeni navijači koji zbog
strašljivosti i samoživosti beže od osnovnog konflikta između
čistog sociološkog dobra i čistog sociološkog zla.
Ali polemika u nauci ima i svoje funkcije i svoje disfunkcije.
Tokom društvenog konflikta, saznajna pitanja se polako istiskuju,
pošto su stavljena u službu pobeđivanj a druge strane. Ipak, kada
konflikte reguliše zajednica posmatrača, čak i iskrivljene polemike
koji iscrpljuju energiju onih koji se angažuju u lažnim intelektual
nim bitkama, mogu pomoći da se povrati nagomilana neravnoteža
u nauci. Ne postoji lak način za određivanje optimuma korišćenja
sredstava najednom području nauke, delimično zbog definitivnog
neslaganja oko kriterijuma tog optimuma.19 Društveni konflikt
teži da postane izrazit u sociologiji kad god određeni pravac
istraživanja - recimo, o malim grupama ili svetskim društvima - ili
određeni skup ideja - recimo, funkcionalna analiza ili marksizam -
ili određeni način istraživanja - recimo, društveno snimanje ili
istorijska sociologija - obuzme pažnju i energiju rapidno većeg
broja sociologa. Možda je taj pravac razvoja postao popularan, jer
se pokazao efikasnim pri bavljanju određenim društvenim i inte
lektualnim problemima ili zato što je ideološki pogodan. Trenutno
nepopularna područja ili tipovi rada, ostaju sa manje regruta
dobrog kova, a i sa smanjenim dostignućima, pa taj tip rada posta
je manje privlačan. Da nije takvih konflikata, vladavina sociološke
ortodoksnosti i neravnoteže u raspodeli sociološkog rada bila bi još
istaknutija. Na taj način, bučne tvrdnje da zanemareni problemi,
19 Fizičar koji je proučavao i naučnu politiku, Alvin M. Weinberg, instruktivno

se posvetio Ovom problemu. Videti odeljak III ''The Choices o f Big Science"
u njegovoj knjizi Reflections on Big Science (Cambridge, Mass.: The M..I.T.
Press, 1967).
88 Robert K. Merton
metode i teorijske orijentacije zahtevaju više zajedničke pažnje -

čak i kada su ove tvrdnje praćene preteranim napadima na vlada
jući pravac razvoja - mogu pomoći unošenju raznovrsnosti u socio
loški rad zauzdavanjem tendencije koncentrisanja na uski aspekat
problema. Veća heterodoksija, zauzvrat, povećava verovatnoću
naučno produktivnih poduhvata, sve dok se oni ne pretvore u novu
ortodoksiju.
SLAGANJE SA POLITIKOM TEORIJE

SREDNJEG OBIM A
Kao što smo ranije zapazili, isticanje teorija srednjeg obima

imalo je najviše odjeka među sociolozima koji su i sami bili uključe
ni u teorijski orijentisano empirijsko istraživanje. To je razlog zbog
koga je politika socioloških teorija srednjeg obima uzela maha
danas, dok njene ranije verzije, koje ćemo uskoro ispitati - to nisu.
U prilično tačnom značenju poznate fraze: "vreme još nije bilo
sazrelo". Znači, sve do pre dve ili tri decenije, sa značajnim izuzeci
ma, sociolozi su mnogo više težili da se posvete, ili potrazi za
sveobuhvatnom, jedinstvenom teorijom, ili deskriptivnom empirij
skom radu sa malo bilo kakve teorijske orijentacije. Kao rezultat
toga, zahtevi u prilog politike teorije srednjeg obima su u velikoj
meri ostali nezapaženi.
Ipak, kao što sam rekao na jednom drugom mestu,20 ta politika
nije ni nova niti strana; ona ima dobro usađene istorijske korene.
Više od bilo kod drugog, Bacon je istakao prvenstvenu važnost
"srednjih aksioma" u nauci:
Svakako, razumevanju ne sme biti dopušteno da skače i leti od
pojedinačnih slučajeva do udaljenih aksioma, koji su od najveće
opštosti (kao što su prvi principi, kako se već nazivaju umeća i stvari), i
da zauzevši ih kao istina koja se ne može pobiti, nastavi da dokazuje i
utvrđuje srednje aksiome pozivajući se na njih; to je bila praksa do
sada; razumevanje nije bilo vođeno tim putem samo prirodnim impul
som, već takođe i upotrebom silogističkog dokazivanja koje ga je vaspi-
tavalo i kalilo. Ali onda, i samo onda, možemo se nadati dobru nauke,
kada se p o pravilnoj skali uspona, sukcesivnim i neprekinutim stepeni
cama, počnemo dizati od pojedinačnih stvari ka manjim aksiomima,
20 Merton, "The role-set", British Journal o f Sociology, Jun 1957, 108.

koji leže jedan iznad drugog; i naposletku do najopštijih. Jer, najniži se

aksiomi jedva razlikuju od čistog iskustva, dok su najviši i najopštiji
(koje sada imamo) pojmovni, apstraktni i bez čvrstine. Ali srednji su
istiniti, čvrsti i živi aksiomi, od kojih zavise ljudska sreća i događaji; a
iznad njih, na samom kraju, oni koji su zaista naopštiji, njih ne sma
tram apstraktnima, već onima kojima su srednji aksiomi zaista
granice.21
Potom Bacon citira stariju verziju:
Platon je, u svom Theaetetusu, dobro zapazio: "Da su pojedinačne
stvari beskonačne, i da više opštosti ne daju određen pravac": da je srž
svih nauka, koje čine da se umetnik razlikuje od laika, u srednjim pravi
lima, koja su u svako pojedinačno znanje unesena iz tradicije i iskustva.22
Isto kao što Bacon navodi Platona kao svog prethodnika, tako
John Stuart Mill i George Cornewall Lewis navode Bacona kao
svoga. Mada se razlikuje od Bacona u načinu logičkog povezivanja
"najopštijih zakona" sa "srednjim principima", Mili ga svejedno
ponavlja ovim rečima:
Bacon je pametnoprimetio kako prvenstvenu vrednost svake nauke
čini njena axiomata media Najprostije generalizacije, sve dok se ne
objasne i ne razreše u srednje principe čija su posledica, imaju samo
nesavršenu pouzdanost empirijskih zakona; najopštiji su zakoni
zauzvrat previše opšti, i obuhvataju premalo okolnosti da bi dovoljno
ukazivali na ono što se događa u pojedinačnim slučajevima, kod kojih
su okolnosti skoro uvek izuzetno brojne. Prema tome, što se tiče
značenja koje Bacon pripisuje srednjim principima u svakoj nauci,
nemoguće je ne složiti se sa njim. Ali ja smatram da je korenito grešio u
svojoj doktrini u vezi sa načinom kojim se treba doći do tih axiomata
media... (tj. Baconova stara privrženost totalnoj indukciji, bez imalo
mesta za dedukciju).23
21 B acon , Novum Organum, knjiga I, Aphorism C IV ; videti takođe knjigu I,

Aphorism s L X V I i C X V I. Herbert Butterfield smatra da Bacon "na čudan
ali značajan način ... predviđa strukturu nauke kakva će ona biti u
budućnosti." The Origins o f Modem Science, 1300-1800 (London: G. Bell &
Sons, 1949), 91-92.
22 Francis Bacon, The Advencement o f Learning, u W orks, urednik Basil M on
tague (London: William Pickering, 1825), II, 177; videti takođe 181.
23 John Stuart Mill, System o f Logic (London: Longmans, Green i Co., 1865),
454-5; Mill eksplicitno primenjuje istu koncepciju na zakone dniSlvcne
promene kao srednje principe, ibid., 520.
90 Robert K. Merton
Pišući gotovo u isto vreme kada i Mili, ali kao što pokazuju
istorijski podaci, bez istog uticaja na savremenike, Lewis se poziva
na Bacona kao na slučaj "ograničenih teorija" u političkim nauka
ma. On dalje razvija ideju da se veliki broj validnih teorema može
izvesti ako se posmatranje ograniči na određene klase zajednica:
... omogućeno nam je da stvaramo ograničene teorije, da
predviđamo opšte tendencije, i vladajuće zakone uzročnosti, koji
najvećim delom ne moraju biti istiniti ako se prošire na celo čovečanst-
vo, ali koje su verovatno istinite ako se ograniče na određene nacije...
... moguće je proširiti područje spekulativne politike u skladu sa
istinitim značenjem činjenica, sužavajući obim posmatranja, i
ograničavajući se na ograničene klase zajednica. Usvajanjem tog meto
da, omogućuje nam se da povećamo broj istinitih političkih teorema,
koje se mogu izvesti iz činjenica, i u isto vreme možemo im dati više
životne punoće i materijalnosti. Umesto da budu suvopama i isprazna
uopštavanja, one naliče na Baconove media axiomata, koji su
uopšteno izražavanje činjenice, ali su ipak dovoljno bliski praksi da
mogu služiti kao vodiči u životnim pitanjima.24
Mada se te rane formulacije razlikuju u detaljima - kontrast
između Bacona i Milla je posebno upadljiv - sve one ističu strateški
značaj stupnjevitih serija empirijski potvrđenih srednjih teorija. %
Posle tih ranih dana, Karl Manheim je razvio sličnu, mada ne
identičnu formulaciju u svom pojmu "principia media"; A dolf
Löwe, u tezida "sociološki srednji principi” povezuju ekonomske
sa društvenim procesima; Morris Ginsberg, u ispitivanju Millovog
baratanja srednjim principima u nauci o društvu.25Znači da trenutno
24 G eorge Cornewall Lewis, A Treatise on the Methods o f Observation and Rea

soning in Politics, op. cit., II, 112,127; videti takođe 200,204-5.
25 O ve formulacije je u poslednje vreme istakao Seymour Martin Lipset u svom

uvodu am eričkom izdanju dela T. H. Marshalla, Class, Citizenship and Social
Development (New Y ork: Doubleday, 1964), X V I. Citati su iz sledećih dela:
Karl M annheim, Mensch und Gesellschaft in Zeitalter des Umbaus (Leiden,
1935) i Man and Society in an Age o f Reconstruction (N ew Y ork: Harcourt,
Brace & Co., 1950), 173-90; A dolf Löw e, Economics and Sociology (London:
Allen & Unwin, 1935) i Morris Ginsberg, Sociology (L ondon: Thornton Bat-
terworth Ltd., 1934). Upravo kada je ova knjiga otišla u štampu, u ruke mi je
dospio detaljan prikaz ovih istih istorijskih prethodnika zajedno sa jednom
egzaktnom kritikom : C. A . O. van Nieuw enhuijze, Intelligible Fields in the
Social Sciences (The Hague: Mouton & Co., 1967), odeljak I: "The Quest for
the M anageable Social Unit - Is There a M iddle R a n g e?” Ovaj rad izaziva
nekoliko ozbiljnih pitanja o teorijama srednjeg obima, koja po mom mišljenju
postoji dovoljno dokaza koji ukazuju na to da su teorije srednjeg

obima zagovarali mnogi naši intelektualni pretci. Ali modifikujuc'i
adumbracionistički credo, kažimo da ako radna filozofija sadržana
u ovoj orijentaciji nije potpuno nova, ona je onda barem istinita.
Jedva da je problematično to što Baconovu dobro poznatu for
mulaciju nisu usvojili sociolozi koji bi mogli ispitati prikladnost
njegovih kocepcija. Nešto malo više je problematično to što su
Millerove i Lewisove formulacije, gotovo 250 godina kasnije, iza
zvale mali odjek među naučnicima koji se bave društvenim nauka
ma, jer su discipline tada bile tek u začetku. Ali zašto su formulacije
Mannheima, Löwea i Ginsberga tridesetih godina izazvale tako
malo reakcija u sociološkoj literaturi perioda koji je posle toga sle
dio? Tek posle Marshallovih i mojih sličnih formulacija u kasnim
četrdesetim godinama, dolazi do raširene diskusije i primene te
orijentacije u sociološkoj teoriji. Pretpostavljam, mada nisam
obavio naporan posao potreban da bi se pitanje istražilo, da je
široko reagovanje na teorije srednjeg obima u poslednjim deceni-
jama delimično rezultiralo iz pojave velikog broja istraživača koji
su sprovodili istraživanja koja su bila istovremeno empirijski za
snovana i teorijski relevantna.
Mali prikaz prihvatanja politike teorija srednjeg obima ilustro-
vat će osnovu tog odjeka. Osvrćući se na razvoj sociologije u pro
tekle četiri decenije, Frank Hankins zaključuje da:
Cini se da teorije srednjeg obima verovatno... imaju veće eksplika-
tivno značenje (od totalnih socioloških teorija). Ovdje je mnogo
učinjeno u vezi sa masovnom komunikacijom, klasnom stratifikaci
jom, birokratijom, malim grupama različitih tipova i mnogim drugim
važnim aspektima društvenog totaliteta. (A onda upolarizovanom stilu
"sve ili ništa" Hankins zaključuje) Može biti da ćemo otkriti kako samo
one imaju realnu i praktičnu vrednost.26
Taj odjek teorija srednjeg obima pojavljuje se među sociolozi
ma raznovrsnih teorijskih orijentacija, ako ih zanima empirijska
relevantnost teorije. Tako Arthur K. Daviš, orijentisan prema
marksističkoj teoriji, sugerira da je slučaj:
raščišćavaju stvari, i od kojih ni jedna nije izvan domašaja podjednako

ozb iljn og odgovora. A li s obzirom na to da je knjiga sada u prodaji, ov o
gledište mora ostati nepodržano detaljnom analizom koju Nieuwenhuijzeo-
va diskusija zaista zaslužuje.
26 Frank H. Hankins, "A forty-year perspective", Socilogy and Social lifti'ttirh,
1956,40, 391-8 na 398.
92 Robert K. Merton
"teorija srednjeg obima" za razliku od Parsonsovog obuhvatnijeg

pristupa, bio dobro zasnovan... Fokus srednjeg obima - empirijska
analiza sa ograničenim pojmovnim aparatom - izgleda da bezbednije
osigurava neophodan neprekidan kontakt sa empirijskim varijabla
ma.27
Deceniju pre njega, Peter H. Rossi, čovek duboko angažovan u
empirijskom istraživanju i svedok recentne sociološke istorije,
zapazio je kompleksne posledice jedne eksplicitne formulacije u
korist teorija srednjeg obima:
Koncepcija "teorija srednjeg obima" postigla je široku popularnost
među sociolozima koji su pre svega orijentisani prema istraživanju i
među onima koji se interesuju za teoriju. Još je rano za procenjivanje
stepena do koga će ta ideja uticati na odnos između teorije i istraživanja
u američkoj sociologiji. D o sada, njeno prihvatanje je sa sobom done-
lo raznovrsne posledice. Sa negativne strane, istraživači koji su bili
osetljivi na optužbu da su "puki empiricisti" imaju u toj koncepciji teori
je pogodan način za uzdizanje statusa svoga rada ne menjajući mu
oblik. Sa pozitivne strane, ta teorija teži da uzdigne status istraživanja
koja su vođena teorijskim shvatanjima ograničene prirode, na primer
proučavanje malih grupa. Prema mišljenju tog autora, začelo će se
izvući velika korist izpromene pravca teorijske aktivnosti, od širokih
teorijskih shema ka nivoima koji su bliže povezani sa trenutnim
mogućnostima istraživačke tehnologije.28
Vrlo je značajno u ovom skupu primedbi Rossijevo uzdržavanje
od ekstremne pozicije. Pojam teorija srednjeg obima je ponekad
bio nepravilno usvajan da bi opravdao potpuno deskriptivna
israživanja koja ne odražavaju nikakvu teorijsku orijentaciju. Ali
pogrešna upotreba koncepcije nije provera njene vrednosti. Na
kraju, Rossi, kao sociolog koji se posvetio sistematičnom empirij
skom istraživanju radi njegovih teorijskih implikacija, podržava
ovu politiku uviđajući dvostruki značaj kako empirijskog istraži
vanja tako i teorijske relevantnosti.
Durkheimova je monografija, Suicide, možda klasičan primer
upotrebe i razvijanja teorije srednjeg obima. Z bog toga ne izne
nađuje to što sociolozi durkheimovske tradicije, kao što je Armand
127 Arthur K. Davis, "Social theory and social pTobXems", Philosophy and Phe
nomenological Research, decembra 1957,18,190-208, na 194.
28 Peter H. Rossi, "M ethods o f social research, 1945-55” , u delu Socioogy in the
United States o f America: A Trend Report, urednik Hans L. Zetterberg (Paris:
U nesco, 1956), 21-34, na 23-24.
Cuvillier, odobrili tu teorijsku orijentaciju.29 Cuvillierova diskusija

nas podseća da se teorija srednjeg obima bavi i mikro - i makro -
sociološkim istraživanjima - i eksperimentalnim proučavanjem
malih grupa, i komparativnom analizom specifičnih aspekata
društvene strukture. Da makrosociološka istraživanja ne pret
postavljaju totalni sistem sociološke teorije stav je koji zauzima i
David Riesman, i smatra da je najbolje "raditi u srednjem obimu,
govoriti manje o "prodoru" ili o "osnovnom" istraživanju, i uopšte
manje tvrditi bilo šta. "30
Može se pretpostaviti da će postojane evropske tradicije rada
okrenutog totalnim sistemima u sociologiji dovesti do odbacivanja
teorije srednjeg obima kao nepoželjne orijentacije. Međutim, nije
baš tako. U ispitivanju recentne istorije sociološke misli i nagađa
nju o njenom povoljnom razvoju, jedan posmatrač je izrazio nadu
da će "las teorias del raugo medio" smanjiti broj ispraznih polemika
među "školama sociološke misli" i doprineti njihovoj postepenoj
konvergenciji.31 Drugi su sproveli detaljne analize logičke struk
ture teorija srednjeg obima, u velikoj seriji monografija i tekstova
posvećenih "theorie di media portata"32 (na primer Fillipo Bar-
bona).
29 Armand Cuvillier, Oü va la sociologie francaise? (Paris: Libraire Marcel Ri

viere & Cie, 1953) i Sociologie et problemes actuels (Paris: Libraire
Philosophique J. Vrin, 1958).
30 David Riesman, "Some observations on the ‘older’ and the ‘newer’ social sci
ences", u delu The State o f the Social Sciences, urednik L. D. White (Chicago:
The University o f Chicago Press), 319-39, na 339. Riesmanovu naglašenu ori
jentaciju treba tumačiti u svetlu primedbe M auricea R. Steina, o kojoj će
uskoro biti reči, da teorija srednjeg obima "umanjuje izuzetne napore koje
ulažu C. Wright Mills i David Riesman u cilju tumačenja m odernog
društva..."
31 Salustiano del Cam pou Revista de Estudios Politicos, Januara-Februara 1957,
208-13.
32 Dugi spisak Barbanovih radova obuhvata ova dela: Theoria e ricerca nella
sociologia contemporanea (Milano: A . Giuffre, 1955), naročito 100-108; "La
m etodologia della ricerca nella sua im postazione teorica", Sociologia,
jul-septem bar 1958, 3,282-95; " Attivita e programmi di gruppi ricerca socio-
logica", I I Politico, 1957, 2, 371-92; "Strutture e funzioni sociali: Pemanci-
pazione strutturale in sociologia", Quademi di Science Sociali, april 1966,5,1 -
38. Videti takođe: Gianfranco Poggi, "M om en to tecnico e m om ento
m etodologico nella ricerca" ,Bollettino delle Ricerche Sociale, septembar 1961,
1,363-9.
94 Robert K. Merlon
Možda su najpotpuniju i najdetaljniju analizu logičke strukture

teorija srednjeg obima izveli Hans L. Zetterberg, u monografiji On
Theory and Verification in Sociology33, i Andrzej Malewski u svojim
Verhalten und Interaktion.34 Što je najvažnije, i Zetteberg i Malew
ski prevazilaze polarizirajuću tendenciju i posmatraju teoriju sred
njeg obima kao niz nepovezanih specijalnih teorija. Oni ukazuju,
kroz pravila i podrobne primere, kako se specijalne teorije konsoli-
duju u sukcesivno proširene skupove teorija. Ovu istu orijentaciju
su iskazali i Berger, Zelditch, Anderson i njihovi saradnici, koji
smatraju da su teorije srednjeg obima primenjive u svim situacija
ma u kojima postoje specifikovani aspekti društvenih fenomena, i
dalje demonstriraju upotrebu čitavog niza takvih teorija.35
Sistematski popis teorija srednjeg obima razvijenih u posled-
njih nekoliko decenija u velikoj bi meri premašio obim ovih strani
ca, ali možda će mali i arbitrarni uzorak prikazati raznovrsnost
problema i tema kojima se ove teorije bave. Suštinskog je značaja
to što su to empirijski utemeljene teorije koje obuhvataju skupove
potvrđenih hipoteza - a ne samo sređeni deskriptivni podaci ili
empirijske generalizacije, niti hipoteze koje su logički neskladne i
nepovezane. Kumulativni skup takvih teorija pojavio se u istraži
vanju birokratije; zapaženiji autori su Selznik, Gouldner, Blau,
Lipset-Trow-Coleman, Crozier, Kahn i Katz, i dug spisak drugih
istraživača.36 Raymond Mack je razvio teoriju srednjeg obima o
33 T otow a, N. J.: The Bedminister Press, 1965, treće prošireno izdanje. Vidi
takođe: Zetterberg, “Theorie, Forschung und Praxis in der Soziologie", u
Handbuch der empirischen Sozialforschung (Stuttgart: Ferdinand Enke V er
lag, 1961), I, Band, 64-104.
34 Preveo sa p oljsk og W olfgang Wehrstedt. Tübingen: J. C. B. M ohr (Paul
Siebeck), 1967. Njegova knjiga daje popis kom pletne bibliografije izuzetno
perceptivnih i rigoroznih članaka M alew skog, je d n o g od najsposobnijih
poljskih sociologa, koji je preminuo već u 34. godini. M alo ko je do danas
uspeo da razvije sa istom jasnoćom i bistrinom vezu između marksističke
teorije i određenih teorija srednjeg obim a. V ideti njegov vrlo značajni
članak: "D er empirische Gehalt der Theorie des historischen Materialsmus",
Kölner Zeitschrift fiir Soziologie und Sozialpsychologie, 1959, 11, 281-305.
Berger, Zelditch i Anderson, Sociological Theories in Progress, op. cit., na 29. i

dalje.
36 Philip Selznick. TVA and the Grass Roots (B erkeley: University o f California
Press, 1939); A . W. G ouldner, Patterns o f Industrial Bureaucracy (G lencoe:
The Free Press, 1954); P. M. Blau, The Dynamics o f Bureaucracy (Chicago:
subsistemu zanimanja; Pellegrin, teoriju pokretljivosti među najvi

šim položajima u grupi; Junkichi Abe, srednju teoriju zasnovanu i
na makro - i na mikro sociološkim podacima koji povezuju obrasce
devijantnog ponašanja sa strukturom zajednice; Hyman, konsoli
daciju empirijskih uniformnosti o javnom mnjenju u čvrstu teoriju,
a Hillery, konsolidaciju demografskih uniformnosti.37
Svakako, postoji mnogo značajnija osnova za prihvatanje
sadašnje orijentacije sociologa prema teorijama srednjeg obima,
nego što je ova oskudna lista primera. Simbolično je daje Sorokin,
mada lično posvećen izgrađivanju sociološke teorije širokog spek
tra, iznova daje značajno mesto teorijama srednjeg obima. U
najnovijoj knjizi, on povremeno procenjuje kurentna teorijska
dostignuća na osnovu njihove sposobnosti da doprinesu "uniform-
nostima srednjeg obima". Na primer, on govori o nizu statističkih ,
istraživanja u sociologiji i otkriva da su nepotpuna jer nam "ne daju
opšte uniformnosti ili uniformnosti "srednjeg obima'1, kauzalne
zakone, ili formule koje su validne za sva vremena i različita
društva". Na drugom mestu, Sorokin upotrebljava taj kriterijum da ,
proceni savremeno istraživanje koje bi bilo opravdano ako "bi
otkrio skup univerzalnih ili bar... ‘srednje-obimnih’ uniformnosti
primenjivih na mnoge ličnosti, grupe ili kulture". Ponovo, na jed
nom drugom mestu, on opisuje odabrane tipologije kulturalnih si
stema kao prihvatljive ako "nisu preterane i preopšte... kao što
nisu ni... generalizacija srednjeg obima". U pregledu novijeg socio
loškog istraživanja, Sorokin jasno razlikuje "nalaženje činjenica" i
"uniformnosti ‘srednjeg-obima’ opštosti". Prvo stvara "čisto
University o f Chicago Press, 1963, drugo izdanje); S. M. Lipset, Martin Trow

i James Coleman, Union Democracy (New York: The Free Press, 1956). K on
solidacija teorjskih zaključaka ovih monografija može se naći kod Jamesa G.
Marcha i Herberta A . Simona, Organizations (New York: John Wiley, 1958),
36-52. Z a druge značajne primere teorije srednjeg obima na ovom području
videti Michel Crozier, The Bureaucratic Phenomenon (Chicago: The Univer
sity o f Chicago Press, 1964); Kahn i Katz, op. cit.
37 Raym ond Mack, “Occupational determinatesness: a problem and hypothe
ses in role theory", Social Forces, oktobar 1956, 35, 20-25; R. J. Pellegrin,
"The achievement o f high statuses", Social Forces, oktobar, 1953, 3210-16;
Junkinchi A b e, "Some problem s o f life space and historicity through the
analyses o f delinquency", Japanese Sociological Review , jul 1957,7, 3-8; Her
bert H. Hyman, "Toward a theory o f public opinion", Public Opinion Quar
terly, proleće 1957, 21, 54-60; George Hillery, "Toward a conceptualization
o f dem ography", Social Forces, oktobar, 1958, 37,45-51.
96 Robert K. Merlon
lokalni, privremeni, ‘informacioni’ materijal" bez opšte saznajne

vrednosti. Drugo čini razumljivom inače neshvatljivu džunglu
kaotičnih istorijskih događaja. Bez takvih generalizacija mi smo pot
puno izgubljeni u džungli, a bezbrojni podaci daju malo odgovora na
pitanja kako i zašto. Sa nekoliko glavnih pravila koja nas vode
možemo se orijentisati u nepoznatom mraku džungle. To je saznajna
uloga ovih ograničenih, približnih, delatnihpravila i uniformnosti.38
Na taj način, Sorokin odbacuje tu veliku strast za činjenicama
koja više prikriva nego što otkriva sociološke ideje za koje su te
činjenice samo primer; on preporučuje teorije srednjeg obima kao
vodiče istraživanja; a sam i dalje preferira potragu za sistemom
opšte sociologije.
ODBACIVANJE TEORIJE SREDNJEG OBIM A
S obzirom na to da je toliko socioloških mastila proliveno u

debati oko teorija srednjeg obima, korisno je ispitati kritike koje su
im upućene. Za razliku od pojedinačnih sistema sociološke teorije,
rečeno je da teorije srednjeg obima traže nisku intelektualnu ambi
cioznost. Malo je onih koji su to izrazili sa više elokvencije od
Roberta Bierstedta, koji piše:
Poznavali smo da napustimo šire probleme koji su mučili naše
pretke u istoriji sociološke misli, i da umesto njih tražimo ono što je T.
H. Marshall u svom inauguralnom predavanju na londonskom uni
verzitetu nazvao "srednje udaljenim stupnjevima" a drugi sociolozi
posle njega "teorijama srednjeg obima". Ali kako je to anemična ambi
cija! Hoćemo li težiti polovičnoj pobedi? Pre svega, gde su vizije koje su
nas domamile u svet učenja? Uveksam mislio da i sociolozi znaju da
sanjaju i da su zajedno sa Browningom verovali da čovekov cilj uvek
prevazilazi njegov domašaj.39
38 Sorokin, Sociological Theories ofToday, 106,127, 645, 375. Svojim uobičajeno

razboritim i otvorenim stilom, Sorokin mi pripisuje ambivalenciju prema
"velikim sistemima sociologije" i "teorijama srednjeg obim a", a i još neke
druge ambivalencije. O vde neću pokušati da ga opovrgnem (mada bi to prija
lo mome egu), pošto je to nevažno za našu trenutnu temu. O no što je najvažnije
je da, mada Sorokin i dalje traga za potpunim sistemom sociološke teorije, on
se bez obzira na to kreće prema poziciji koju sam zauzeo u ovoj diskusiji.
39 R obert Bierstedt, "S ociology and humane learning ” , American Sociological
Review, 1960, 25, 3-9, na 6.
Iz tog citata se može zaključiti da bi Bierstedt više voleo da se

drži pouzdane ambicije za razvijanjem sveobuhvatne opšte teorije,
nego da prihvati "anemične ambicije" teorije srednjeg obima. Ili
da on smatra kako su sociološka rešenja velikih i hitnih "problema
ljudskog društva" teorijski značajni kriterijumi u sociologiji. Oba
ta zaključka bila bi očito pogrešna. Jer teoriju srednjeg obima često
prihvataju upravo oni koji je prividno odbacuju. Tako Bierstedt
dalje kaže: "po mom sopstvenom mišljenju jedno od najvećih dela
sociološkog istraživanja koje je ikada sprovedeno jeste The Prote
stant Ethic and the Spirit o f Capitalism". Ne pravim pitanje oko ove
procene W eberove monografije - mada bih taj uzvišeni položaj
dodelio Durkheimovom Suicide - jer, kao i mnogi drugi sociolozi
kojima je poznata kritička literatura koja se nagomilala oko ovog
Weberovog dela, i dalje ga smatram velikim doprinosom.40 Ali
teško je pomiriti Bierstedtovu procenu Weberove monografije sa
retorikom koja odbacije teorije srednjeg obima kao bolešljivo
blede i izuzetno neambiciozne. Jer, ta je monografija sigurno
izvrstan primer teoretisanja u srednjem obimu; ona se bavi strogo
ograničenim problemom - onim koji se pojavljuje u određenoj
istorijskoj epohi sa implikacijama za druga društva i druga vreme
na; ona se koristi ograničenom teorijom da objasni načine na koji
su povezani religiozno uverenje i ekonomsko ponašanje; ona
doprinosi nešto opštijoj teoriji modela međusobne zavisnosti
društvenih institucija. Da li Webera treba optuživati za anemičnu
ambiciju ili ga treba prevazići u njegovoj težnji da razvije empirijski
zasnovanu teoriju ograničenog spektra?
40 Ja sam čak pratio neke od implikacija W eberove specijalne teorije o

m eđusobnoj zavisnosti društvenih institucija koje pokrivaju gotovo isti peri
od kao i Weberova, i koje ispituju funkcionalnu zavisnost između nauke kao
društvene institucije i savremenih ekonomskih i religioznih institucija. V ide
ti Science, Tehnology and Society in Seventeenth-Century England u delu Osiris:
Studies on the History and Philosophy o f Science, and on the History o f Learning
and Culture, urednik George Sarton (Bruges, Belgium: St. Catherine Press,
Ltd., 1938); ponovo štampano sa novim uvodom (New York: Howard Fertig,
Inc. 1967; Harper & R ow , 1967). Mada je W eber rekao samo nekoliko
rečenica o međusobnoj zavisnosti puritanizma i nauke, kada sam započeo
svoje istraživanje, ovo je dobilo specijalan značaj. O vo je upravo glavna stvar
kumulativnog rada na teorijama srednjeg obima; počinje se od teorije
prethodnika i njegovog istraživanja, pokušavajući da se ona proširi prema
novim empirijskim oblastima.
98 Robert K. Merlon
Verujem da Bierstedt odbacije tu teoriju iz dva razloga: prvo,

njegova primedba da su teorije srednjeg obima daleko od aspiraci
ja naših intelektualnih predaka upozorava nas da je taj pojam
prilično nov i prema tome stran. Međutim, kao što sam ranije
primetio u ovom odeljku i na drugom mestu41, politika teorija sred
njeg obima je bila u više mahova anticipirana.
Drugo, čini se da Bierstedt pretpostavlja da teorija srednjeg
obima potpuno isključuje makrosociološko istraživanje, u kome
pojedinačna teorija stvara specifične hipoteze koje treba ispitati u
svetlu sistematično sređenih podataka. Kao što smo videli, ova
pretpostavka je neosnovana. Zaista, glavni posao u komparativnoj
makrosociologiji danas se u velikoj meri zasniva na specifičnim
ograničenim teorijama o odnosima između komponenti društvene
strukture, koje se mogu podvrgnuti sistematičnoj empirijskoj
proveri upotrebom iste logike i u velikoj meri istih vrsta indikatora
kao i onih koji se nalaze u mikrosociološkom istraživanju.42
Tendenciju ka polarizaciji teorijskih problema u obliku "sve ili
ništa" opisao je još jedan kritičar, koji položaj teoretičara srednjeg
obima pretvara u tvrdnju da je otkrio panaceju za savremenu soci
ološku teoriju. Pošto je dopustio da "većina radova Marshalla i
Mertona zaista pokazuju onu vrstu bavljenja problemima koju ja
ovde zagovaram", Dahrendorf nastavlja rečima:
M oj prigovor njihovim formulacijama nije prema tome, usmeren
protiv ovih radova, već protiv njihove eksplicitne pretpostavke /sic/ da je
sve /sic/ što nije u redu sa recentnom teorijom njena opštost, i da jedno
stavnim /sic/ redukovanjem nivoa opštosti možemo rešiti sve /sic/prob
leme. 43
Ipak, mora biti jasno iz onoga što smo govorili da teoretičari
srednjeg obima ne tvrde kako nedostaci sociološke teorije potiču
isključivo od toga što je ona izuzetno generalizovana. Daleko od
toga. Stvarne teorije srednjeg obima - teorija disonancije, teorija
društvene diferencijacije ili teorija referentnih grupa - imaju
veliku opštost koja prevazilazi određenu istorijsku epohu ili kultu
41 M erton, "The role-set", British Journal o f Sociology, jun, 1957,108.

42 Z a ekstenzivan rezime ovakvog razvijanja teorije, vidi R obert M. Marsh,
Comparative Sociology: Toward a Codification o f Cross-Societal Analysis (New
Y ork: Harcourt, Brace & World, 1967).
43 R a lf D ah ren dorf, "O ut o f Utopia: toward a reorien tation o f sociological
analysis”, American Journal o f Sociology, 1958,64,115-127, na 122-3.
ru.44 Ali te teorije nisu izvedene iz jedinstvenog i totalnog sistema

teorije. U širem smislu, one se slažu sa raznovrsnim teorijskim ori
jentacijama. Njih potvrđuju raznovrsni empirijski podaci i ako bilo
koja opšta teorija tvrdi da takvi podaci ne mogu postojati, tim gore
za tu teoriju.
Druga kritika tvrdi da teorije srednjeg obima cepkaju područje
sociologije na nepovezane specijalne teorije.45 U sociologiji su se
zaista razvile tendencije prema rasparčavanju. Ali teško da je to
rezultat rada usmerenog prema teorijama srednjeg spektra. Napro
tiv, teorije srednjeg obima konsojiduju, a ne rasparčavaju, empirij
ske nalaze. Pokušao sam da pokaže^i ovo, na primer, kod teorije
referentnih grupa, koja povezuje nalaze tako raznorodnih
područja kao što su vojnički život, rasni i etnički odnosi, društvena
pokretljivost, delikvencija, politika, obrazovanje i revolucionarna
aktivnost.46
Te kritike sasvim jasno predstavljaju napore da se odredi mesto
teoriji srednjeg obima u savremenoj sociološkoj shemi. Ali proces
polarizacije vodi kritiku daleko iza te tačke, u iskrivljavanje infor
macija koje su svima vrlo pristupačne; da je drugačije, bilo bi
nemoguće da iko zapazi Riesmanov istaknut stav u prilog teorije
srednjeg obima i da pri tom tvrdi kako "srednje obimne strategije
isključivanja" sadrže sistematski napad usmerenprotiv onih savre-
menih socioloških zanatlija koji pokušavaju da rade sa problemima
klasične tradicije. Taj napad obično uzima oblik svrstavanja ovih soci
oloških dela u "spekulativna" "impresionistička" ili čak sasvim "novi
narska". Na taj način, oštroumni pokušaji tumačenja modernog
društva koje su učinili takvi ljudi kao što su C. Wright Mills i David
Riesman, koji su organski povezani sa klasičnom tradicijom, sistema
tično su potcenjivana u okviru profesije, samo zbog toga što se usuđuju
baviti problemima koji su u samom središtu tradicije.47
44 William L. K olb uočio je o v o vrlo jasno, sažeto pokazujući da teorije srednjeg

obim a nisu ograničene na specifična istorijska društva . American Journal o f
Sociology, mart, 1958, 63, 544-5.
45 E. K. Francis, Wissenschaftliche Grundlagen Soziologischen Denkens (Bern:

Francke Verlag, 1957), 13.
46 SocialTheory and Social Strukture, 278-80,97-98, 131-94.
47 Maurice R. Stein, "Psychoanalytic thought and socological inquiry", Psycho
analysis and the Psychoanalytic Review, leto 1962, 49, 21-9, na 23-4. Benjamin
Nelson, urednik tog broja ovog časopisa, primećuje: "Svaki predmet koji ima
100 Robert K. Merton
Prema toj tvrdnji, Riesmana "sistematično potcenjuju" zago

vornici istog tipa teorije koji i on sam zagovara. Slično, mada ta
tvrdnja sugerira da srednje obimna "strategija isključivanja” "pot-
cenjuje" delo C. Wrighta Millsa, stvar je činjenice to da je jedan
teoretičar srednjeg obima izričito podržao onaj deo Millsova rada
u kojem se sistematski analizira društvena struktura i socijalna psi
hologija.48
Recentni sovjetski sociolozi nastavljaju da tumače "dobro po
znatu teoriju srednjeg obima" kao pozitivističku koncepciju.
Prema G. M. Andrejevoj, ta teorija je stvarana na nivou relativno
niske apstrakcije koji u principu ne ide daleko od empirijskogpodatka.
"Teorijsko" znanje ovog nivoa je u stvari u kategoriji empirijskog znanja,
jer je sama teorija u suštini redukovana na nivo empirijske generali
zacije...49
Pogrešno shvatanje teorije srednjeg obima zahteva ovde malo
diskusije, mada je odeljak o "uticaju sociološke teorije na empirij
sko istraživanje," koji je ponovo štampan u ovom delu, objavljen
pretenzije da postane nauka rađa pristup ‘srednjeg obim a’ . Neprijateljstvo

koje je usmereno protiv ov og pristupa izgleda da je usmereno u pogrešnom
pravcu." " Socilogy and psychoanalysis on trial: an epilogue", ibid., 144-60, na
153.
48 O vde govorim o značajnom teorijskom delu koje je Mills ostvario u saradnji
sa autorom začetnikom Hansom Gerthom : Characterand Social Structure: The
Psychology o f Social Institutions (New York: Harcourt, Brace & Co., 1953). U
uvodu za ov o delo, opisao sam taj značajni rad na sledeći način: "Autori ne
tvrde da su dostigli potpunu sintezu koja obuhvata sve glavne koncepcije psi
hologije i sociologije koje imaju uticaj na formiranje karaktera i ličnosti u
kontekstu društvene strukture. Oni žele da svima bude jasno kako je ovakav
cilj još veom a dalek i da ga se trenutno ne m ože ostvariti. Svejedno, oni su si-
stematizovali suštinski d eo ovoga područja i obezbedili pozicije sa kojih se
m ože ispitivati on o što je preostalo."
O va vrsta školskog rada u saradnji sa Gerthom ima sasvim drugačiji karakter
nego druge M illsove knjige, kao što su Listen Yankee: The Revolution in Cuba
i The Causes o f World WarThree. O va dela nisu "potcenjena" kao "izrazito
žurnalistička"; ona jesu žurnalistička. A li ovako prosuđivanje teško da potiče
iz orijentacije teorije srednjeg obima.
49 Ovakve stavove su izrazili A. G. Zdravom yslov i V . A . Jadov, u članku "O
programiranju konkretnih socijalnih istraživanja", Vöprosy Filosofü, 1963,17,
81 i Filosofskie nauki, 1962, 5, 39. O dlom ke iz oba članka preveo je G eorge
Fischer, Science and Politics: The New Sociology in Soviet Union (Ithacha, New
Y ork: Cornell University, 1964).
pre već gotovo četvrtinu veka. Još tada sam napravio razliku
između teorije, tj. skupa logički povezanih pretpostavki iz kojih se
izvode empirijski proverljive hipoteze, i empirijske generalizacije,
to jest izolovanog pravila koje sumira opažene uniformiranosti
odnosa između dve ili više varijabli. Ipak, pripadnici marksističke
škole tumače teoriju srednjeg obima na način koji se automatski
isključuje tim formulacijama.
Ta pogrešna koncepcija se može bazirati na rešenosti da se bavi
totalnom sociološkom teorijom, i strahu da će takva teorija biti
ugrožena ulogom teorija srednjeg obima. Svakako, treba zapaziti
da sve dok marksistička misao daje opštu teorijsku orijentaciju i
lako postaje vodič sistematskom empirijskom istraživanju, ona to
mora činiti razvijanjem srednjih specijalizovanih teorija. Ako bi
bilo drugačije, kao što je izgleda bio slučaj sa studijama poput
Sverdlovljeva istraživanja stavova i ponašanja radnika, ta ori
jentacija bi u najboljem slučaju dovela do niza empirijskih genera
lizacija (kao što je odnos nivoa obrazovanja koji su dostigli radnici
i stepena njihovog učešća u organizaciji, broja pročitanih knjiga i
slično).
Prethodni odeljak je sugerirao kako su sociolozi koji su uvereni
da postoji totalna teorija koja obuhvata čitav spektar sociološkog
znanja, skloni da veruju kako sociologija mora odgovoriti, ovde i
sada, na sve praktične zahteve koji joj se postave. To gledište do
prinosi odbacivanju teorije srednjeg obima, kao što je to slučaj u
sledećoj primedbi Osipova i Jovčuka:
Mertonovo gledište da sociologija još nije sazrela za obuhvatnu,
integralnu teoriju i da postoji samo nekoliko dostupnih teorija na sred
njem nivou apstrakcija čija je značajnost relativna i privremena, dobro
je poznato. Opravdano je verovati da se ta definicija ne može primeni-
ti na marksističku naučnu sociologiju. Materijalističko shvatanje istori
je, koje je Marx prvi opisao pre otprilike 125 godina, izdržalo je proveru
vremena i bilo je dokazano čitavim procesom istorijskog razvoja.
Materijalističko shvatanje istorije zasnovano je na konkretnom
proučavanju društvenog života. Pojava marksizma u četrdesetim godi
nama prošlog veka i njegov dalji razvoj organski su povezani i
podržavani istraživanjem specifičnih društvenih problema.50
50 G . Osipov i M. Yovchuk, "Some principles o f theory, problems and methods

o f research in sociology in the USSR: a Soviet view ", preštampano u delu
koje je uredio Alex Simirenko, Soviet Sociology: Historical Antecedents and
Current Appraisals (Chicago Quadrangle Books, 1966), 299.
To istraživanje specifičnih društvenih problema - koje sovjetski

sociolozi nazivaju "konkretnim sociološkim istraživanjima" - nije
logički izvedeno iz opšte teorijske orijentacije istorijskog materi
jalizma. A kako srednje teorije nisu bile razvijene, ta istraživanja su
težila "praktičnom empiricizmu": metodološkoj zbrci koja se sa
stoji od onoliko informacija koliko je dovoljno za donošenje prak
tične odluke. Na primer, bilo je različitih studija o raspodeli vre
menskog budžeta i ponašanju radnika, sličnih studijama Sorokina
u ranim tridesetim godinama ovoga veka. Radnici su zamoljeni da
beleže kako su raspodelili svoje vreme između kategorija kao što
su radno vreme, dužnosti u domaćinstvu, fiziološke potrebe,
odmor, vreme provedeno sa decom i "društveno korisni rad" (koji
obuhvata učešće u građanskim savetima, radničkim sudovima,
posete predavanjima ili bavljenje "poslovima masovne kulture").
Analiza vremenskih budžeta ima dva glavna cilja. Prvi je otkriva
nje i eliminisanje problema u efikasnoj raspodeli vremena. Na
primer, otkriveno je da je jedna od prepreka obrazovanja u večer
njim školama za radnike bila to što je raspored ispita zahtevao da
se sa posla pusti više radnika nego što je bilo moguće. Drugi cilj
vremenskih budžeta je pravljenje planova za promenu aktivnosti
radnika. Na primer, kada su podaci o vremenskom budžetu bili
povezani sa istraživanjem motivacije radnika, zaključeno je da se
može računati da će mladi radnici više učiti i "biti aktivniji u
povećanju efikasnosti rada". Ti primeri pokazuju da u ovakvim
istraživanjima preteže praktični empiricizam, a ne teorijske formu
lacije. Njihovi nalazi su na istom nivou apstrakcije kao i veći deo
istraživanja tržišta u drugim društvima. Ona se moraju ugraditi u
apstraktnije teorije srednjeg obima ako se želi premostiti jaz
između opšte orijentacije marksističke misli i empirijskih generali
zacija.51
51 O vaj od lom ak se bazira na delu R. K. M ertona i Henryja W. Rieckena,

"N otes on S ociolog y in the U SSR", Current Problems in Social-Behavioral
Research, (W ashington, D . C.: National institute o f Social and Behavioral Sci
ence, 1962), 7-14. Z a pregled ovih konkretnih socioloških istraživanja videti
A . G. Zdravom yslov i V. A . Yadov, "Soviet w orkers’ attitude toward work:
and empirical study", kod Simirenka, op. cit., 347-66.
PREGLED I OSVRT
Prethodni pregled i osvrt na polarizovane argumente za i protiv

teorije srednjeg obima dovoljan je da nas uveri u jedan zaključak:
svako od nas je stalno podložan farisejstvu. Mi se zahvaljujemo
svim mogućim silama što nismo kao drugi sociolozi koji samo
pričaju a ne posmatraju ili koji posmatraju a ne misle, i svoje misli
ne proveravaju sistematskim empirijskim istraživanjem.
Pošto su data polarizovana tumačenja sociološke teorije sred
njeg obima, može biti od pomoći još jedan pregled atributa ove
teorije:
1. Teorije srednjeg obima se sastoje od ograničenih skupova
pretpostavki, iz kojih se logički izvode specifične hipoteze i
potvrđuju empirijskim istraživanjem.
2. Te teorije nisu odvojene, već se ujedinjuju u šire teorijske
mreže, kao što to ilustruju teorije nivoa aspiracije, referentnih
grupa, i strukture prilika.
3. Te teorije su dovoljno apstraktne da bi se bavile različitim
sferama društvenog ponašanja, i društvene strukture, tako da pre-
vazilaze puku deskripciju ili empirijsku generalizaciju. Na primer,
teorija društvenog konflikta je primenjena na etničke i rasne kon
flikte, klasne konflikte i međunarodne konflikte.
5. Taj tip teorije ukida distinkciju između mikrosociofaških
problema, koji se pojavljuju u istraživanju male grupe, i makroso-
cioloških problema, koji se pojavljuju u komparativnom proučava
nju društvene pokretljivosti i formalne organizacije kao i međuza
visnosti društvenih institucija.
6. Teorije srednjeg obima su obično direktno povezane sa isto-
rijskim materijalizmom, Parsonsovom teorijom društvenih sistema
i Sorokinovom integralnom sociologijom - pretstavljaju opšte
teorijske orijentacije, a ne rigorozne, čvrsto satkane sisteme kakvi
su zamišljeni u fizici, pri potrazi za "jedinstvenom" teorijom.
7. Kao rezultat toga, mnoge teorije srednjeg obima su u skladu
sa različitim sistemima sociološke misli.
Teorije srednjeg obima su obično direktno povezane sa
klasičnim teorijskim formulacijama. Svi mi smo postali izaslanici
Durkheima i Webera, čiji nas radovi snabdevaju idejama koje
treba pratiti, koji nam daju primere za teorijsko taktiziranje, mode
le za formiranje ukusa prilikom izbora problema i poučavanju nas
prilikom postavljanja teorijskih pitanja.koja se razvijaju iz njihovih

pitanja.
8. Orijentacija srednjeg obima uključuje i specifikaciju neznanja.
Ona se ne pretvara da zna tamo gde ne zna, ona odmah prepozna
je ono što se tek treba naučiti da bi se postavili temelji još većem
znanju. Onase ne poistovećuje sa zadatkom nalaženja teorijskih
rešenja za sve hitne praktične probleme današnjice, već se posve
ćuje problemima koji se danas mogu raščistiti u svetlu dostupnog
znanja.
PARADIGM E: KODIFIKACIJA SOCIOLOŠKE

TEORIJE
Kao što je rečeno ranije, glavni zadatak ove knjige je kodi

fikacija suštinske teorije i postupaka kvalitativne analize u soci
ologiji. Kodifikacija je ovde shvaćena kao uredna i kompaktna
klasifikacija plodnih istraživačkih postupaka i suštinskih nalaza
koji su posledica njihove upotrebe. Ovaj proces iziskuje identi
fikaciju i organizaciju onoga što je bilo implicitno u radu iz prošlo
sti, a ne pronalaženje novih strategija istraživanja.
Sledeći odeljak, koji se bavi funkcionalnom analizom, postavlja
paradigmu kao osnovu za kodifikovanje prethodnog rada na ovom
području.52 Verujem da takve paradigme imaju veliku pripremnu
vrednost. One iznose na videlo niz pretpostavki, pojmova i osnov
nih pravila koja se koriste u sociološkoj analizi. Na taj način one
redukuju nenamernu tendenciju ka skrivanju samog jezgra analize
iza vela slučajnih, mada možda inspirativnih komentara i misli.
Uprkos pojavi inventara sa pravilima, sociologija još poseduje
malo formula - tj. vrlo kratke simbolične ekspresije odnosa između
52 Na jednom drugom mestu postavio sam paradigme o devijantnom ponašanju:

u odeljku IV dela Social Theory and Social Structure; o sociologiji saznanja u
odeljku X II iste knjige; o rasno mešovitim brakovim a u članku "Intermar
riage and the social structure”, Psychiatry, 1941,4, 361-74; o rasnim predrasu
dama i diskriminaciji u odeljku "Discrimination and the American creed", u
knjizi Discrimination and National Welfare, urednik R. M. M ac Iver (New
Y ork: Harper & Brothers, 1948). Treba zapaziti da je upotreba termina para
digma T.S. Kuhna u njegovom recentnom radu o istoriji i filozofiji nauke
m nogo šira, i odn osi se na osnovni skup pretpostavki koje je naučna disci
plina usvojila u odeđenoj istorijskoj fazi; videti The Structure o f Scientific Re
volutions, op. cit.,
socioloških varijabli. Shodno tome, sociološka tumačenja teže da

budu diskurzivna. Logika postupka, ključni pojmovi i odnos izme
đu njih, često bivaju izgubljeni u poplavi reči. Kada se to dogodi,
kritički raspoložen čitalac mora marljivo, za sebe, prikupiti implici
tne pretpostavke autora. Paradigma redukuje tu tendenciju teore
tičara ka upotrebi nerazjašnjenih pretpostavki i pojmova.
Tendenciji da sociološko izlaganje postane više obimno a manje
lucidno doprinosi tradicija - nesleđena, pomalo iz filozofije, suštin
ski iz istorije i u velikoj meri iz literature - živahnog i intenzivnog
pisanja socioloških prikaza, kako bi se dočarala bogata punoća
ljudskog života. Sociolog koji se ne odrekne tog lepog ali čudnog
nasleđa više obraća pažnju potrazi za izuzetnim konstelacijama
reči koje bi najbolje iskazale osobitost slučaja o kome se govori,
nego potrazi za objektivnim uopštenim pojmovima i odnosima
koje on pokazuje - što je suština nauke, za razliku od umetnosti.
Previše često, neumesna upotreba čisto umetničkih veština se
podržava odobravanjem laičke publike, koja zahvalno uverava
sociologa kako on piše kao romanopisac a ne kao neki akademski
papučar, u svojoj kućici izolovani doktor nauka. Neretko, on plaća
za taj aplauz, jer što se više približava elokvenciji, sve više beži od
metodičkog smisla. Ipak, mora se naglasiti kao što je Sv. Augustin
odavno sugerirao, sa laganim pobijanjem, da "... neka stvar nije
neophodno istinita jer je loše izgovorena, niti lažna jer je "veličan
stveno izgovorena".
Pa ipak, prividno naučni izveštaji često bivaju zamagljeni
beznačajnostima. U ekstremnim slučajevima, čvrst skelet činjeni
ca, zaključaka i teorijskih rešenja prekriva se mekim mesom stil
skog ukrasa. Druge su naučne discipline - fizika i hernija kao i
biologija, geologija i statistika - izbegle ta neumesna interesovanja
za literarni dar. Vezane za svrhu nauke ove discipline više vole
kratkoću, preciznost i objektivnost nego izuzetne jezičke obrasce,
bogatstvo konotacije i osetljivo i slikovito verbalno izražavanje.
Ali čak i ako se neko ne slaže sa tim da sociologija mora ići putem
koji su postavile hernija, fizika ili biologija, ne treba tvrditi kako se
ona mora utrkivati sa istorijom, diskurzivnom filozofijom ili literatu
rom. Svatko neka ide svojim putem, a put sociologa je lucidno izno
šenje tvrdnji koje govore o logički povezanim i empirijski potvrđe
nim pravilima o strukturi društva i njegovim promenama, ponaša
nju čoveka u toj strukturi i posledicama tog ponašanja. Paradigme su
stvorene sa namerom da pomognu sociologu u njegovom poslu.
106 Robert K. Merlon
S obzirom na to da ispravno sociološko tumačenje neizbežno

implicira neku teorijsku paradigmu, čini se da je najmudrije izneti
je na videlo. Ako se prava umetnost sastoji od skrivanja svih trago
va umetnosti, prava nauka se sastoji od otkrivanja načina na koji se
gradila, kao i njene finalne strukture.
Bez pretvaranja da je ovime sve rečeno, sugeriram da para
digme za kvalitativnu analizu u sociologiji imaju barem pet blisko
povezanih funkcija.53
Prvo, paradigme imaju funkciju označavanja. One obezbeđuju
kompaktno sređene centralne pojmove i njihove međusobne
odnose koji se koriste za deskripciju i analizu. Stvaranje pojmova u
dovoljno malom obimu, koji dozvoljava njihovo simultano ispiti
vanje, važna je olakšica u ispravljanju sopstvenih sukcesivnih
tumačenja - cilj koji je teško stvari ti ako su pojmovi razbacani kroz
celo diskurzivno izlaganje (kao što pokazuje rad Cajorija, izgleda
da je to jedna od važnih funkcija matematičkih simbola: oni om o
gućavaju simultano ispitivanje svih termina koji ulaze u analizu).
Drugo, paradigme smanjuju verovatnoću nesvesnog uvođenja
skrivenih pretpostavki i pojmova, jer svaka nova pretpostavka i
svaki novi pojam moraju biti ili logički izvedeni iz prethodnih kom
ponenti paradigme ili eksplicitno uvedeni u nju. Paradigma nas na
taj način snabdeva vodičem koji će nam pomoći da izbegnemo ad
hoc (tj. logički odgovorne hipoteze).
Treće, paradigme unapređuju kumuliranje teorijskih inter
pretacija. Paradigma je temelj na kome se gradi kuća interpretaci
je. A ko se novi sprat ne može sagraditi na takvom temelju, onda se
mora posmatrati kao novo krilo totalne strukture, a temelj pojmo
va i pretpostavki mora biti proširen da bi podupirao to krilo.
Štaviše, svaki novi sprat koji se može izgraditi na prvobitnom
temelju jača naše povjerenje u njegov suštinski kvalitet, baš kao što
nas svaka nova ekstenzija, upravo zbog toga što zahteva dodatni
temelj, goni da sumnjamo u ispravnost prvobitne substrukture.
Paradigma koja se pokaže vrednom poverenja u dogledno će
vreme podupirati interpretativnu strukturu dimenzija jednog soli-
tera, u kome svaki sledeći sprat svedoči o dobro postavljenom
kvalitetu prvobitnog temelja, dok će neispravna paradigma
53 Z a kritičku procenu o v e diskusije videti delo D ona Martindalea, "Sociologi

cal theory and the ideal type", u zbirci koju je uredio Liewllyn Gross, Sympo
sium on Sociological Theory (Evanston: R ow , Peterson, 1959), 57-91, na 77-80.
podupirati samo klimavu jednospratnu strukturu, u kojoj svaki

novi skup uniformnosti zahteva postavljanje novog temelja, jer
prvobitni temelj ne može podneti težinu dodatnih spratova.
Četvrto, paradigme samim svojim uređenjem sugeriraju siste
matsko shematizovanje značajnih pojmova i mogu na taj način
upozoriti analitičara na empirijske i teorijske probleme koje bi on
inače mogao predvideti. Paradigme ističu analizu, a ne opisivanje
konkretnih detalja. One, na primer, usmeravaju našu pažnju na
komponente društvenog ponašanja, na moguće tenzije i pritiske
među tim komponentama, a tako i na uzroke odstupanja od
ponašanja koje je normativno zacrtano.54
Peto, paradigme doprinose kodilikovanju kvalitativne analize,
na način koji je približan logičkoj, ako ne i empirijskoj strogosti
kvalitativne analize. Postupci za izračunavanje statističkih mera i
njihovih .matematičkih osnova kodifikuju se tokom procesa; nji
hove pretpostavke i postupci su dostupni svačijoj kritičkoj proceni.
Nasuprot tome, sociološka analiza kvalitativnih podataka često
otkriva u privatnom svetu prodornih ali nemerljivih uvida i
razumevanja koja je nemoguće izraziti. Zaista, diskurzivna izla
ganja koja nisu zasnovana na paradigmama, često uključuju per-
ceptivne interpretacije. Kao što veli otrcana fraza, ona su bogata
"inspirativnim uvidima”. Ali nije uvek jasno koje operacije na
kojim analitičkim pojmovima ulaze u ove uvide. U nekim krugovi
ma, čak i sugestija da ta izuzetno privatna iskustva moraju biti pre
oblikovana u javno potvrđivanje postupka ako se žele ugraditi u
nauku o društvu, uzima se kao znak slepog neznaboštva. Ipak poj
movi i postupci najperceptivnijih sociologa moraju biti takvi da se
mogu reprodukovati, a da rezultate njihovih uvida mogu proveriti
drugi. Nauka, a to znači i nauka o društvu, javna je a ne privatna.
Nije da mi obični sociolozi želimo da negiramo sve talente naše
malenkosti; stvar je u tome što se i doprinosi velikih i doprinosi
malih moraju kodifikovati ako se želi unaprediti razvoj sociologije.
Sve vrline mogu lako postati poroci ako se dovedu do ekstrema,
a to važi i za sociološku paradigmu. Ona je iskušenje za mentalnu
lenjost. Opskrbljen svojom paradigmom, sociolog može zatvoriti
oči pred strateškim podacima na koje paradigma direktno ne
54 Mada izražavaju sumnju oko upotrebe sistematske teorije, Joseph Bensman

i Arthur Vidich su na zadivljujući način pokazali heurističku funkciju para
digme u svom poučnom članku "Social theory in field research ", American
Journal o f Sociology, maj I960, 65, 577-84
ukazuje. Na taj način ona se može pretvoriti iz sociološke lupe u

sociološku roletnu. Pogrešna upotreba potiče od apsolutizovanja
paradigme, a ne od njene upotrebe kao eksperimentalne polazne
tačke. Ali ako se shvate kao privremene i promenljive, osuđene da
budu modifikovane u bliskoj budućnosti, kao što su to bile i u
bliskoj prošlosti, paradigme su poželjnije od skupa prećutnih pret
postavki.
3. M AN IFESTN E I LA TEN TN E FUNKCIJE
K A KODIFIKOVANJU FUNKCIONALNE
AN ALIZE U SOCIOLOGIJI
Funkcionalna analiza je jedna od savremenih orijentacija u tre

tiranju problema sociološke interpretacije, koja u isto vreme
najviše obećava, a verovatno je najmanje kodifikovana. Razvija
jući se istovremeno na mnogim intelektualnim frontovima ona se
pre razvijala parcijalno, nego što se razvila u dubinu. Postignuća
funkcionalne analize su dovoljna da sugeriraju kako će se njena
velika obećanja progresivno ispunjavati, baš kao što njeni trenutni
nedostaci svedoče o potrebi periodičnog pretraživanja prošlosti da
bi se bolje gradila budućnost. I konačno, povremeno ponovno pro-
cenjivanje iznosi na otvorenu diskusiju mnoge od teškoća koje bi
inače ostale prećutane i neizgovorene.
Kao i sve interpretativne sheme, funkcionalna analiza zavisi od
trostrukog saveza između teorije, metode i podataka. Od sva tri
saveznika, metod je izrazito najslabiji. Mnogi od glavnih korisnika
funkcionalne analize posvetili su se teorijskim formulacijama i
raščišćavaju pojmove; neki su se udubili u podatke direktno
povezane sa funkcionalnim referentnim okvirom; ali samo malo ih
je razbilo tišinu koja obavlja taj posao funkcionalne analize. Ipak,
bogatstvo i raznovrsnost funkcionalnih analiza nas tera da
zaključimo kako se neke metode upotrebljavaju i bude nadu da se
iz njihovog preispitivanja može mnogo naučiti.
Mada se metode mogu unosno ispitivati bez osvrta na teoriju ili
stvarne podatke - metodologija ili logika procedure, naravno, ima
tačno taj zadatak - empirijske discipline imaju potpuniji uvid u
procedure, ako vode dovoljno računa o svojim teorijskim prob
lemima i stvarnim nalazima. Naime, upotreba "metoda" ne
podrazumeva samo logiku, već možda na nesreću onih koji se
moraju boriti sa tegobama istraživanja, i praktične probleme

usklađivanja podataka sa zahtevima teorije. Naposletku, to je i
naša premisa. U skladu sa njom, naš ćemo opis protkati sistemat
skim prikazom nekih od glavnih koncepcija funkcionalne teorije.
REČNIK FUNKCIONALNE AN ALIZE
Od samih početaka, funkcionalni pristup u sociologiji zapao je

u terminološku konfuziju. Preterano često, isti termin se upotreblja
vao da označi različite pojmove, baš kao što se isti pojam označavao
različitim terminima.
Jasnoća analize i adekvatnost komunikacije, žrtve su ovako la
koumne upotrebe reči. Povremeno, analiza pati od nehotičnog
menjanja pojmovnog sadržaja datog termina, i komunikacija se
prekida kada suštinski isti sadržaj biva zamagljen nizom različitih
termina. Pratimo li, samo za kratko, hirovitost pojma "funkcija"
otkrit ćemo kako se pojmovna jasnoća efikasno uništava a komu
nikacija razbija korišćenje konkurentskih rečnika funkcionalne
analize.
Isti termin, različiti pojmovi
Reč "funkcija" prisvajalo je nekoliko disciplina i svakodnevni

govor, sa rezultatima koji su se mogli očekivati: njeno značenje
postaje nejasno u sociologiji kao nauci. Ograničivši se na pet kono
tacija koje se obično pripisuju toj reči, zanemarujemo mnoge
druge. Postoji prva, popularna upotreba, prema kojoj se funkcija
odnosi na neko javno okupljanje ili priliku, koja se obično izvodi sa
ceremonijalnim prizvukom. Mora se pretpostaviti daje to namera
sledećeg novinskog naslova:"gradonačelnik Tobin ne podržava
društvenu funkciju". jer se dalje u tekstu objašnjava da je "grado
načelnik Tobin izjavio danas da njega ne zanima nikakva
društvena funkcija, niti je on bilo koga ovlastio da prodaje karte ili
reklamira neki događaj". Ma kako česta bila, ova upotreba previše
retko ulazi u akademsku literaturu da bi u većoj meri mogla
doprineti terminološkom haosu koji tamo vlada. Jasno, ova kono
tacija reči je sasvim strana funkcionalnoj analizi u sociologiji.
Druga upotreba čini termin funkcija ekvivalentnim terminu
zanimanje. Max Weber, na primer, definiše zanimanje kao "oblik
specijalizacije i kombinacije funkcija jedne individue, koje za njega

čine osnovu stalne mogućnosti prihoda ili profita1'.1 Ovo je česta,
gotovo tipična, upotreba tog termina u nekih ekonomista koji go
vore o " funkcionalnoj analizi grupe" kada nas izveštavaju o raspo
deli zanimanja u toj grupi. Pošto stvari ovako stoje, možda bi bilo
korisnije slediti sugestiju Sargenta Florencea2, da se za takva istra
živanja usvoji približnija, deskriptivna fraza ''analiza zanimanja''.
Treću upotrebu, koja je specijalni slučaj prethodne, možemo
sresti kako u svakodnevnom govoru tako i u političkim naukama.
Funkcija se često upotrebljava da bi označila aktivnosti koje se
pripisuju nosiocu socijalnog statusa, posebno onoga koji zauzima
poziciju u preduzeću ili politici. Stoga se javljaju termini funkci-
oner ili službenik. Mada se funkcija u tom smislu preklapa sa širim
značenjem koji se tom terminu pripisuje u sociologiji i antropologi
ji, najbolje ga je isključiti jer odvlači pažnju od činjenice da funkci
je ne proizvode samo oni koji zauzimaju određene položaje, već ih
proizvodi i širok spektar standardizovanih aktivnosti, društvenih
procesa, kulturnih obrazaca i sistema verovanja koji se sreću u
društvu.
S obzirom na to da je reč funkcija prvi upotrebio Leibniz,‘ ona
ima najpreciznije određenje u matematici, gde se odnosi na vari
jablu koja stoji u odnosu sa jednom ili više drugih varijabli, na
osnovu kojih se prva može izraziti, ili od čijih vrednosti zavisi njena
sopstvena vrednost. Ta koncepcija u proširenijem (i često nepre-
ciznijem) značenju, izvršava se u frazama kao što su "funkcionalna
međuzavisnost" ili "funkcionalni odnosi", koje naučnici tako često
prihvataju.3 Kada Mannheim primećuje "da je svaka društvena
1 Max Weber, Theory o f Social and Economic Organization (uredio Talcott Par
sons), (London: William Hodge and Co., 1947), 230.
2 P. Sargent Florence, Statistical Method in Economics, (New York: Harcourt,
Brace and Co., 1929), 357-58b.
3 Tako Alexander Lesser kaže: "Šta je funkcionalni odnos u svojoj logičkoj
suštini? Da li se on na bilo koji način razlikuje od funkcionalnih odnosa u
drugim oblastima nauke? Mislim da ne. Čisto funkcionalna relacija je ona
između dve ili više varijabli, tako da se može tvrditi da će pod određenim
uslovima (koji čine jedan deo relacije) biti opažene određene posledice tih
uslova (što je drugi deo relacije). Funkcionalni odnos koji važi za bilo koji
određeni aspekt kulture mora biti takav da objasni prirodu i karakter tog
određenog aspekta pod određenim uslovima". "Functionalism in social
anthropology " .AmericanAnthropologist, N. S. 37 (1935), 386-93, na 392.
činjenica funkcija vremena i mesta na kome se javlja" ili kada

demograf konstatuje da je "natalitet funkcija ekonomskog polo
žaja" oni očigledno koriste matematičku konstataciju, iako se prvi
ne izražava u obliku jednačine, dok drugi to čini. Kontekst obično
razjašnjava da li je termin funkcija upotrebljen u matematičkom
smislu; ali društveni naučnici neretko tumaraju tamo-amo između
ovog i nekog drugog, povezanog ali različitog značenja termina
funkcija, koje takođe uključuje pojam "međuzavisnosti", "recipro
čnih odnosa", "međusobno zavisnih varijacija".
Peto značenje je centralno za funkcionalnu analizu koja se
koristi u sociologiji i socijalnoj antropologiji. Ono delimično odstu
pa od matematičkog značenja termina, i može se reći da je ovakva
upotreba češće preuzimana iz bioloških nauka, gde se termin
funkcija tumači u odnosu na "vitalne ili organske procese koji se
posmatraju s obzirom na doprinos koji imaju u održanju organi
zma".4 Sa modifikacijama koje odgovaraju proučavanju ljudskog
društva, to prilično dobro korespondira sa ključnim pojmom
funkcije koga su usvojili antropološki funkcionalisti, bilo u čistom,
bilo u ublaženom obliku.5
Radcliffe-Brown je najčešće eksplicitan kada traži osnove svoje
radne koncepcije u analognom modelu koji se sreće u medicinsko-
-biološkim naukama. Po ugledu na Durkheima, on tvrdi da je
"funkcija povratnog fiziološkog procesa veza između njega samog
i potreba (tj. neophodnih uslova opstanka) organizma". A u dru
štvenoj oblasti gde su pojedinačna ljudska bića, "osnovne jedi
nice", povezana spletom društvenih odnosa u jednu integrisanu
celinu, "funkcija svake povratne aktivnosti, kao što je kažnjavanje
zločina, ili pogrebna ceremonija, uloga je koju ona igra u društve
4 Videti na primer, Ludwig von Bertalanffy, M odem Theories o f Development,

(New Y ork: O xford University Press, 1933), 9,184 i dalje; W. M. Bayliss, Prin
ciples o f General Physiology (London: 1915), 706, gde izveštava o svojim
istraživanjima o funkcijama hormona koje su otkrili Starling i on; W. B. Can
non, Bodily Changes in Pain, Hunger, Fear and Rage (New Y ork: Appelton &
Co., 1929), 222, koji opisuje "funkcije koje se javljaju u slučaju potrebe u sim-
patičko-adrenalnom sistemu".
5 L ow ie pravi razliku između "čistog funkcionalizm a" M alinowskog i
"um erenog funkcionalizma" Thurnwalda. M a kako ispravna bila ova razlika,
uskoro će postati očigledno da ona ne odgovara našoj svrsi, R. H. Lowie, The
History o f Ethnological Theory (New York: Farrar & Rinehart, 1937), odeljak
13.
nom životu kao celini, i prema tome njen doprinos održavanju

strukturalnog kontinuiteta".6
Iako se Malinowski razlikuje u nekoliko aspekata od formulaci
ja Radcliffe-Browna, on mu se pridružuje kada "proučavanje
uloga koje društveni ili kulturni elementi igraju u društvu"
proglašava za jezgro funkcionalne analize. "Taj tip teorije",
objašnjava Malinowski u jednoj od ranih deklaracija svojih ciljeva,
"cilja ka objašnjenju antropoloških činjenica na svim nivoima
razvoja njihovom funkcijom, ulogom koju one igraju u integralnom
sistemu kulture, načinom na koji su one međusobno povezane unutar
sistema...''7
Kao što ćemo upravo videti detaljnije, uobičajene fraze kao što
je "uloga u društvenom ili kulturnom sistemu", teže da zamagle
razliku između pojma funkcije kao "međuzavisnosti" i kao "proce
sa". Ne moramo se zadržavati ovde da bi primetili kako postulat
koji tvrdi fla svaki element kulture ima neku trajnu relaciju sa
drugim elementima i da poseduje neko određeno mesto u totalnoj
kulturi, siromašno opremljuje terenskog posmatrača ili analitičara
specifičnim uputstvima za postupke. Bolje je da sa tim malo
pričekamo. Trenutno, trebalo bi samo primetiti da su savremenije
formulacije razjasnile i proširile taj pojam funkcije kroz progre
sivno specifikovanje. Tako, na primer, Kluckhohn kaže: "... data
jedinica kulture je onoliko "funkcionalna" koliko određuje način
reagovanja koji je adaptivan sa stanovišta društva, i pokazuje pri
lagođenost sa stanovišta individue" ,8
Iz ovih značenja termina "funkcija", a dodirnuli smo ih samo ne
koliko, iz mnogo raznovrsnijeg arsenala, jasno je da su mnogi pojmovi
6 A . R. Radcliffe-Brown, "On the concept o f function in social science " A m eri

can Anthropologist, 1935,37,395-6. Videti takođe njegov predsednički govor u
Kraljevskom antropološkom institutu, gde kaže: "... definisao bih funkciju
društvenog standardizovanog oblika aktivnosti, ili načina mišljenja, prema
njenom odnosu sa društvenom strukturom čijem postojanju .i kontinuitetu
ona pridonosi u izvesnoj meri. A n alogn o, u živom organizmu, fiziološke
funkcije rada srca ili lučenja želudačnih sokova je u stvari njen odnos sa organ
skom strukturom..." "On social structure", The Journal o f the Royal Anthropo
logical Institute o f Great Britain and Ireland, 1940, 70, Pt. I, 9-10.
7 B. Malinowsky, 11Anthropology", Encyclopaedia Britannica, prva knjiga (Lon
don and New York, 1926), 132-133 (kurziv moj).
8 Clyde Kluckhohn, Navaho Witchcraft, rukopisi potiču iz Peabody Museum o f
Am erican A rchaelogy and Ethnology, Harvard University, (Cambridge:
Peabody Museum, 1944), X XII, No 2, 47a.
obuhvaćeni istom reči. O vo izaziva zbrku. A kada mnogo različitih

reči postoji da bi obeležile isti pojam, nastaje još gora zbrka.
Isti pojam, različiti termini
Veliki skup termina koji se nehajno i gotovo sinonimno upotre

bljavaju da označe "funkciju" uključuju: upotrebu, korist, motiv,
nameru, cilj, posledice. Kada bi se ovakvi i slični termini koristili da
označe isti, strogo definisani pojam, bilo bi malo svrhe u isticanju
njihove brojne raznovrsnosti. Ali činjenica je da nedisciplinovana
upotreba tih termina, sa njihovim tobože sličnim pojmovnim okvi
rom, vodi do progresivno većih udaljavanja od čvrsto satkane i
stroge funkcionalne analize. Značenja svakog termina koji se više
razlikuju nego što se slažu sa značenjem koje im je zajedničko, posta
ju (nehotično) osnova zaključaka koji su sve sumnjiviji što se više uda-
ljuju od centralnog pojma funkcije. Jedna od dve ilustracije poka-
zaće nam kako varljivi rečnik ide u prilog umnožavanju nesporazuma.
U narednom pasusu, izvatku iz jedne od najumnijih rasprava o
sociologiji kriminala, mogu se otkriti pomeranja značenja tobože
sinonimnih termina, kao i neizvesni zaključci koji od ovih pojmova
zavise.
(Ključni termini su istaknuti da bi se olakšalo praćenje
rasprave.)
Svrha kažnjavanja. Cine se pokušaji da bi se odredila svrha ili
funkcija kažnjavanja u različitim grupama u različito doba. Mnogi
istraživači insistiraju da je neki određeni motiv, pravi motiv kažnjavanja.
S druge strane, funkcija kazne se naglašava kroz uspostavljanje solidar
nosti, koja je zločinom bila oslabljena. Thomas i Znaniecki su ukazali
na to da je kažnjavanje zločina među poljskim seljacima zamišljeno
prvenstveno da bi uspostavilo situaciju koja je postojala pre zločina i
obnovila solidarnosti grupe, a da je osveta sekundarnog značenja. Po-
smatrana sa ovog stanovišta kazna se primarno tiče grupe, a samo
sekundarno počinioca. S druge strane, ispaštanje, zastrašivanje, odma
zda, reformacija, državni porez, bili su uspostavljeni kao funkcija
kazne. Uprošlosti, kao ni danas, nije jasno da li je bilo koji od ovih
navedenih motiv; čini se da kazne potiču od mnogih motiva i da
izvršavaju mnoge funkcije. To važi i za pojedinačne žrtve zločina i za
državu. Sigurno je da sadašnji zakoni nisu dosledni u svojim ciljevima
ili motivima; verovatno je isto stanje postojalo i u ranijim društvima.9
9 Edwin H. Sutherland, Principles o f Criminology, treće izdanje (Philadelphia: J.

B. Lippincott, 1939), 349-350.
O TEORIJSKO! SOCIOLOGIJI 115
Prvo treba razmotriti listu termina koji se prividno odnose na

isti pojam: svrha, funkcija, motiv, konstrukcija, sekundarni značaj,
primarno ticanje, cilj. Kroz preispitivanje, postaje jasno da se ovi
termini grupišu u sasvim različite referentne okvire. Povremeno se
neki od ovih termina - motiv, konstrukcija, cilj i svrha - jasno
odnose na eksplicitne ciljeve predstavnika države. Drugi se pak -
motiv sekundarni značaj - odnose na ciljeve žrtve zločina. A obe
grupe termina su slične kada govore o subjektivnim anticipacijama
posledica kažnjavanja. Ali pojam funkcije ne mora neophodno
uključivati stanovište učesnika; on se može odnositi i na posma-
trača. Društvena funkcija se odnosi na objektivneposledice koje se
mogu posmatrati, a ne na subjektivm dispozicije (ciljeve, motive,
svrhovitost). Nesposobnost da se razgraniče objektivne sociološke
posledice i subjektivne dispozicije neizbežno vodi do zbrke u
funkcionalnoj analizi, kao što možemo videti iz odlomka koji sledi
(ključni termini su ponovo istaknuti):
Vrhunac nerealnosti dostignutje u razmatranju takozvanih "funkci
ja" porodice. Kaže se da porodica obavlja važne funkcije u društvu; ona
obezbeđuje obnavljanje vrste i obučavanje mladih; ona obavlja
ekonomske i religiozne funkcije, itd. Gotovo nas teraju da verujemo
kako se ljudi venčavaju i imaju decu zato što su željni izvršavanja ovih
potrebnih društvenih funkcija. Zapravo ljudi se venčavaju zato što se
vole, ili iz drugih manje romantičnih, ali ne manje ličnih razloga.
Funkcija porodice, sa stanovišta pojedinca, jeste zadovoljenje njegovih
želja. Funkcija porodice ili bilo koje druge društvene institucije, jeste
samo ono zašta je ljudi koriste. Društvene "funkcije" su uglavnom
racionalizacije postojećih aktivnosti; mi prvo delamo, a kasnije
objašnjavamo; mi delamo iz ličnih razloga, a opravdavamo naše
ponašanje društvenim i etičkim principima. Ako te funkcije institucija
imaju neku stvarnu osnovu, one se moraju izaziti kao društveni proce
si u kojima ljudi učestvuju pokušavajući da zadovolje, svoje želje.
Funkcije se pojavljuju iz interakcija konkretnih ljudskih bića i konkret
nih svrhovitosti.10
Odlomak je zanimljiv arhipelag malih ostrva jasnoće usred
ogromne zbrke. Kad god se pogrešno poistovećuju (subjetivni)
motivi sa (objektivnim) funkcijama, napušta se lucidni funkcional
ni pristup. Naime, ne treba trvrditi, kao što ćemo upravo videti, da
su motivi za sklapanje braka ("ljubav", "lični razlozi") identični sa
_____•»
10 Willard Waller, The Family, (New York: Cordon Company, 1938), 26.
funkcijama koje obavlja porodica (socijalizacija deteta). Ponovo,

nije potrebno tvrditi da su razlozi koje ljudi navode na određeno
ponašanje ("m i delamo iz ličnih razloga"), isto što i opažene
posledice tih obrazaca ponašanja. Subjektivne posledice mogu
koincidirati sa objektivnim posledicama, ali i ne moraju. Ove dve
stvari variraju nezavisno jedna od druge. Kada se, uprkos tome,
tvrdi, da su ljudi motivisani da se upuste u ponašanje koje može iza
zvati funkcije (koje ne moraju biti namerne), nudi se izlaz iz
uzburkanog mora konfuzije.11
Ovaj kratak pregled konkurentskih terminologija i njihovih
nesređnih posledica može poslužiti kao vodič kroz kasnije poku
šaje kodifikovanja pojmova funkcionalne analize. Jasno je da će
biti prilike da se ograniči upotreba sociološkog pojma funkcije, i
potreba da se jasno razgraniče subjektivne kategorije dispozicije i
objektivne kategorije opaženih posledica. A k o se to ne učini,
funkcionalna orijentacija se može izgubiti u oblacima maglovitih
definicija.
VLADAJUĆI POSTULATI U
FUNKCIONALNOJ AN ALIZI
Uglavnom u antropologiji (mada ne samo u njoj), funkcionalni

analitičar usvaja obično tri međusobno povezana postulata, koja su
se pokazala diskutabilnim i nepotebnim funkcionalnoj orijentaciji,
što će se i pokazati dalje u tekstu.
Postulati tvrde da su, prvo, standardizovane društvene aktivnosti
ili kulturne jedinice funkcionalne za čitav društveni ili kulturni si
stem; drugo, da sve takve društvene ili kulturne jedinice ispunjava
ju sociološku funkciju; j treće, shodno tome da su te jedinice nužne.
” Ova dva slučaja brkanja motiva i funkcije potiču iz lako dostupnog rezer
voara dodatnih materijala iste vrste. Čak i Radcliffe-Brown, koji obično izbe-
gava ovakvu praksu, povremeno ne uspeva da pravi razliku. Na primer: "...
razm ena p ok lon a ne služi istom cilju kao trgovina i trampa u razvijenim
zajednicama. Cilj kom e ona služi je moralan po karakteru. Predmet razmene
je da proizvede prijateljska osećanja između osoba koje su u nju uključene, i
ako se o v o ne ostvari, svrha nije ispunjena." Da li je "predm et" transakcije
viđen sa stanovišta posmatrača, učesnika, ili o b o je ? Videti A . R. Radcliffe-
-Brown, u delu The Andaman Islanders, (G lencoe, Illionois: The Free Press,
1948), 84, (istakao R. K. M.).
Iako se ove tri vrste tvrdnje najčešće sreću zajedno, najbolje ih je

ispitati pojedinačno, jer svaka od njih rađa svoje posebne teškoće.
Postulat funkcionalnog jedinstva društva
Radcliffe - Brown izražava taj postulat eksplicitnim terminima,

na karakterističan način:
Funkcija posebne društvene upotrebe je njen doprinos total
nom društvenom životu kao funkciji totalnog društvenog sistema.
Takav stav podrazumeva da društveni sistem (totalna društvena
struktura, zajedno sa totalitetom društvenih upotreba, u kojima se
ta struktura ispoljava i od kojih zavisi njeno trajno postojanje)
poseduje određenu vrstu jedinstva, o kome možemo govoriti kao o
funkcionalnom jedinstvu. Možemo ga definisati kao stanje u kome
svi delovi društvenog sistema operišu zajedno sa dovoljno har
monije ili unutrašnje konzistencije tj. bez stvaranja trajnih sukoba
koji se ne mogu razrešiti niti regulisati.12
Ipak, važno je zapaziti da on pojam funkcionalnog jedinstva
opisuje kao hipotezu koja zahteva dalja proveravanja.
Odmah se uočava da je Malinowski proveravao empirijsku pri
hvatljivost ovog postulata kada primećuje da " sociološka škola" (u
koju on stvrstava Radcliffe-Browna) ’’preteruje oko solidarnosti
primitivnog čoveka" i "zanemaruje pojedinca".13Ali uskoro posta
je očigledno da Malinowski ne napušta u tolikoj meri ove sumnjive
zaključke. On nastavlja da govori o standardizovanim aktivnosti
ma i verovanjima kao funkcionalnim "za kulturu u celini", i dalje
tvrdi da su oni takođe funkcionalni za svakog člana društva. G ovo
reći o primitivnim verovanjima u natprirodno, on piše:
Ovde se funkcionalno stanovište stavlja na proveru... Ono treba da
pokaže na koji način vera i ritual rade za društvenu integraciju,
tehničku i ekonomsku efikasnost, za kulturu u celini - a posredno za
biološku i duhovnu dobrobit svakog pojedinačnog člana.14
12 Radcliffe-Brown, "On the concept o f function", op. cit., 397, (istakao R. K.

M.).
13 Videti Malinowski, "A ntropology", op. cit., 132 i "The group and the indivi
dual in functional analysis", u delu American Journal o f Sociology, 1939, 44,
938-64, na 939.
14 M alinowski, "A n th ropolog y", op. cit. 135, Malinowski zadržava ov o
stanovište bez suštinske promene u svojim kasnijim rukopisima. O d ovih
m ože se konsultovati, na primer, The group and individual in functional
A ko je jedna nekvalifikovana tvrdnja sporna, onda je ova

dvostruka još dvostruko sumnjivija. Da li kulturne jedinice jedno
obrazno ispunjavaju funkcije društva koje se posmatra kao sistem
svih članova tog društva, više je empirijsko pitanje činjenice, nego
što je aksiom.
Kluckhohn očigledno primećuje problem utoliko što proširuje
alternative da bi uključio mogućnost da su kulturne forme "pri
lagodljive ili adaptivne... za članove društva ili društvo shvaćeno
kao trajnu jedinicu".15 O vo je neophodni prvi korak uzimanja u
obzir varijacija ujedinici, koja obavlja pripisanu funkciju. Prisiljeni
snagom empirijskog posmatranja, imaćemo priliku da proširimo
još više obim varijacija ove jedinice.
Sasvim je jasno da pojam funkcionalnog jedinstva nije postulat
izvan domašaja empirijske provere; važi upravo obrnuto. Stepen
integracije je jedna empirijska varijabla,16 koja se povremeno
menja u istom društvu, a razlikuje u različitim društvima. Da sva
ljudska društva moraju imati određeni stepen itegracije stvar je
definicije - i zahteva preispitivanje. Ali sva društva nemaju tako
visok stepen integrisanosti u kome je svaka kulturno standardizo-
vana aktivnost ili verovanje funkcionalna za društvo u celini i jed
noobrazno funkcionalna za ljude koji žive u njemu. U stvari ne bi
trebalo da Radcliffe - Brown napušta svoju omiljenu oblast
analogije, da bi posumnjao u adekvatnost tvrdnje o funkcionalnom
jedinstvu. Značajno variranje u stepenu integracije nalazimo čak
među pojedinim biološkim organizmima, iako nam zdravorazum-
ska tvrdnja govori da ovde sigurno svi delovi organizma rade za
"zajednički" cilj. Razmotrimo samo ovo:
Utvrđeno je da postoje visoko integrisani organizmi pod strogom
kontrolom nervnog sistema ili hormona, čiji bi veći gubitak imao
snažan uticaj na čitav sistem, često uzrokujući smrt. S druge strane,
postoje niži organizmi koji su mnogo neuspešnije povezani, u kojima
analysis, op. cit., na 962-3: ” ... vidimo da svaka institucija s jedne strane dopri
nosi integralnom funkcionisanju zajednice u celini, ali takođe zadovoljava i
izvedene i osnovne potrebe pojedinca... Svaki pojedini član uživa sve dobrobiti
koje su upravo navedene." (istakao R. K. M .)
15 Kluckhohn, Navaho Witchcraft, 46b (kurziv m oj).
16 Sorokinova zasluga je to što je dao pregled teorija društvene integracije ne
gubeći iz vida ovu važnu činjenicu. Cit. iz P. A . Sorskin, "Forms and prob
lems o f culture-integration, Rural Sociology, 1936, 1,121-41; 344-74.
čak i gubitak većeg dela tela uzrokuje samo privremene teškoće, koje se
otklanjaju regeneracijom oštećenih delova. Mnoge od ovih neuspešnije
organizovanih životinja su toliko jadno integrisane da njihovi delovi
mogu biti u aktivnoj opoziciji. Tako, kada običnu morsku zvezdu
postavimo na leđa, može se dogoditi da deo krakova pokušava da
okrene životinju u jednom, dok je ostatak okreće u drugom pravcu...
Zbog svoje neuspešne integracije morska sasa se može pomerati i
ostaviti tako deo svoga tela čvrsto pričvršćen za stenu, pa životinja trpi
teško oštećenje.17
A ko to važi za pojedinačne organizme, čini se da je to a fortiori
tako i sa kompleksnim društvenim sistemima.
Ne mora se ići daleko da bi se pokazalo kako je pretpostavka o
potpunom funkcionalnom jedinstvu ljudskog društva ponovo
suprotna činjenicama. Socijalne upotebe ili sentimenti mogu biti
funkcionalne za neke grupe a nefunkcionalne za druge u istom
društvu. Antropolozi često navode "povećanu solidarnost zajed
nice" i "povećan porodični ponos", kao primere funkcionalno
adaptivnih sentimenata. Ipak kao što je Bateson18 između ostalih
pokazao, povećanje ponosa u pojedinim porodicama može često
poslužiti raspadanju solidarnosti male lokalne zajednice. Ne samo
da je postulat funkcionalnog jedinstva često suprotan činjenicama,
nego on ima i malu heurističku vrednost, jer odvlači analitičarevu
pažnju od mogućih sasvim različitih posledica date društvene ili
kulturne jedinice (upotreba, verovanje, obrazac ponašanja, institu
cija) za različite društvene grupe i za pojedinačne članove tih
grupa.
A ko je masa činjenica i posmatranja koja negiraju pretpostavku
funkcionalnog jedinstva toliko velika i lako dostupna, kao što smo
pokazali, zanimljivo je zapitati se kako to da Radcliffe-Brown i
drugi koji ga slede nastavljaju da se drže te pretpostavke. Mogući
odgovor jeste činjenica da je ta koncepcija u obliku savremenih
formulacija, kakvu su razvili socijalni antropolozi, dakle ljudi koji se
pretežno bave proučavanjem nepismenih društava. U svetlu onoga
što je Radin opisao kao "visoko integrisana priroda većine
urođeničkih civilizacija", ova pretpostavka može prilično odgova-
17 G. H. Parker, u delu The Elementary Nervous System, kao što je citirano kod
W. C. AIleea, u delu Animal Aggregation (University o f Chicago Press, 1931),
81-82.
18 Gregory Bateson, Naven, (Cambridge /England/ University Press, 1936), 31-
32.
rati nekima, ako ne i svim nepismenim društvima. Ali ogromnu

intelektualnu kaznu plaća onaj koji pomera ovu mogućno korisnu
pretpostavku, iz oblasti malih nepismenih društava u oblast velikih,
kompleksnih i visoko diferenciranih pismenih društava. Možda ni
u jednoj drugoj oblasti, kao u funkcionalnoj analizi religije, opa
snost ovakvog transfera pretpostavki postaje očigledna. To zaslu
žuje kratak osvrt, ^ko ni zbog čega, ono zbog toga da se reljefno
prikažu greške koje se nasleđuju zbog samilosnog prihvatanja ove
pretpostavke bez njenog dubinskog preispitivanja.
Funkcionalno tumačenje religije. U ispitivanju cene koja se plaća
za transfer prećutne pretpostavke o funkcionalnom jedinstvu iz
oblasti relativno malih i relativno čvrsto satkanih nepismenih
grupa, u oblast više diferenciranih i možda slabije integrisanih
društava, korisno je uzeti u obzir rad sociologa, posebno sociologa
koji su osetljivi na pretpostavke sa kojima rade. Oni se površno
zanimaju za sopstveno držanje prema opštijem problemu primene
koncepcija razvijenih i sazrelih na proučavanju nepismenih
društava, bez odgovarajuće modifikacije. (U velikoj meri isto
pitanje važi i za transfer istraživačkih postupaka i tehnika, ali to za
ovu priliku nije značajno.)
Velike, besprostorne i bezvremenske generalizacije o "integra
tivnim funkcijama religije" u velikoj su meri, iako naravno ne
sasvim, izvedene iz posmatranja na nepismenim društvima. Neret-
ko, društveni naučnik implicitno usvaja nalaze koji se odnose na
ova društva, i nastavlja da raspravlja nadugačko i naširoko o inte
grativnoj funkciji religije uopšte. Od ovoga, samo je mali korak do
sledećih izjava:
Razlog zbog kojeg je religija potrebna očigledno leži u činjenici
da ljudsko društvo dostiže svoje jedinstvo pre svega krozposedovanje
određenih zajedničkih krajnjih vrednosti i ciljeva, koje usvajaju njegovi
članovi. Iako su ove vrednosti i ciljevi subjektivni, one utiču na pona
šanje, a njihova integracija omogućava društvu da deluje kao sistem.19
U jednom izrazito razvijenom društvu izgrađenom na naučnoj
tehnologiji, sveštenici gube status, jer se sveta tradicija i vera u nat
prirodno potiskuju u drugi plan... /ali/ ni jedno društvo nije postalo
toliko svetovno da bi potpuno likvidiralo veru u transcendentalne ciljeve
i natprirodne entitete. Cak i u sekularizovanom društvu, neki sistem
19 Kingsley Davis i W ilbert E. Moore, "Some principles o f stratification ", A m e

rican Sociological Review, april 1945, 10,242-49, na 244. (istakao R. K. M.).
mora postojati da bi integrisao konačne vrednosti, radi njihovog rituali-

stičkog izražavanja i zbog emocionalnogprilagodavanja na razočarenje,
smrt i katastrofe.20
Potičući iz Durkheimove orijentacije koja se uglavnom bazirala
na proučavanju nepismenih društava, ovi autori teže da istaknu
samo očigledno integrativne posledice religije i da zanemare njene
moguće dezintegrativne posledice u određenim tipovima društvene
strukture. Ipak, uzmimo u obzir sledeće vrlo poznate činjenice i ispi
tivanja. (1) Kada različite religije koegzistiraju u istom društvu,
često dolazi do dubokog konflikta između nekoliko religijskih
grupa (setimo se samo ogromne lite, _;ture o religijskim konflikti
ma u evropskim društvima. Kako onda religija integriše društvo u
brojnim višereligijskim društvima? (2) Jasno je da "ljudsko društvo
dostiže svoje jedinstvo /ukoliko uopšte pokazuje tako jedinstvo/
pre svega posedovanjem određenih zajedničkih krajnjih vrednosti
i ciljeva, koje usvajaju njegovi članovi". Ali šta dokazuje da se, na
primer, "nereligiozni" ljudi u našem društvu manje saglašavaju
oko određenih zajedničkih "ciljeva i vrednosti" nego oni verni reli
gioznim doktrinama? (3) Na koji način religija integriše veliko
društvo ako su sadržaj njene doktrine i njene vrednosti u suprotno
sti sa drugim nereligioznim vrednostima koje važe za mnoge ljude
u istom društvu. (Na primer, sukob između opozicije katoličke
crkve povodom zakona o dečijem radu sa svetovnim vrednostima
sprečavanja "eksploatacije mladih". Ili suprotni stavovi prema
kontracepciji različitih religioznih grupa u našem društvu.)
Spisak banalnih činjenica koje se odnose na ulogu religije u
savremenim pismenim društvima može još više proširiti, i one su,
naravno, vrlo dobro poznate onim funkcionalističkim antropolozi
ma i sociolozima koji opisuju religiju kao integrativnu, bez
ograničavanja domena socijalnih struktura u kojima je to zaista
slučaj. Najmanje je pojmljivo da su teorijske orijentacije izvedene
iz istraživanja na nepismenim društvima, služile da zamagle inače
očigledne podatke o funkcionalnoj ulozi religije u višereligijskim
društvima. Možda je transfer pretpostavke o funkcionalnom jedin
stvu odgovoran za brisanje čitave istorije verskih ratova, inkvizici
je (koja je ostavila trag u društvima posle sebe), sukoba do istre-
bljenja između religioznih grupa. Jer, ostaje činjenica daje sve ovo
obilje poznatog materijala ignorisano u korist primera dobijenih iz
proučavanja religija nepismenih društava. A još je upadljivija
20 Ibid., 246. (istakao R. K. M.).

činjenica da isti, gore citirani rukopis, koji govori o "religiji koja

obezbeđuje integraciju putem sentimenata, verovanja i rituala",
nema nijednu opasku o mogućoj podvajajućoj ulozi religije.
Ovakve funkcionalne analize mogu, naravno, značiti da religija
omogućava integraciju onih koji veruju u iste religijske vrednosti, ali
malo je verovatno da se ovo htelo reći, jer bi se jednostavno moglo
tvrditi da se integracija omogućava slaganjem bilo kakvog skupa
vrednosti.
Štaviše, ovo opet pokazuje opasnost prihvatanj a pretpostavke o
funkcionalnom jedinstvu, koja može biti razumna aproksimacija za
neka nepismena društva, kao deo implicitnog modela za uopštenu
funkcionalnu analizu. Tipično je da u nepismenim društvima po
stoji samo jedan vladajući religijski sistem, tako da se, osim pojedi
načnih odstupanja, članovi čitavog društva praktično poklapaju sa
članovima verske zajednice. Očigledno je da u ovom tipu društve
ne strukture, jedna od posledica zajedničkog skupa religijskih
vrednosti može biti potkrepljenje zajedničkih sentimenata i
društvena integracija. Ali to ne dopušta da se lako stvaraju odbra-
njive generalizacije o drugim tipovima društva.
Imaćemo prilike da se vratimo na druge teorijske implikacije
savremene funkcionalne analize religije, ali nam ovo trenutno
može pokazati opasnosti koje se nasleđuju, usvoji li se nedokazani
postulat o funkcionalnom jedinstvu. Pre primene posmatranja, ne
može se pretpostaviti jedinstvo totalnog društva. To je pitanje
činjenice, a ne stvar stanovišta. Teorijski okvir funkcionalne anali
ze izrazito zahteva postojanje specifikacije jedinica za koju data
društvena ili kulturna pojava važi. On mora potpuno dozvoljavati
da data pojava ima različite posledice, funkcionalne ili nefunkci
onalne za pojedince, podgrupe, i obuhvatniju društvenu strukturu
i kulturu.
Postulat univerzalnog funkcionalizma
Ukratko, ovaj postulat tvrdi da sve standardizovane društvene

ili kulturne forme imaju pozitivnu funkciju. Kao i druge aspekte
funkcionalne koncepcije, Malinowski i ovu razvija do najekstrem
nijih razmera:
Funkcionalno viđenje kulture, prema tome, insistira na principu da
u svakom tipu civilizacije, svaki običaj, materijalni predmet, ideja i
verovanje ima neku vitalnu funkciju...21
M alinow ski, " A n trop olog y ” , op. cit., 132 /m ada sam stavio kurziv, on je
m ožda suvišan s obzirom na upečatljiv jezik originala/.
M ada, kao što smo videli, Kluckhohn dozvoljava varijacije u

jedinici kojoj služi kulturalna forma, on se pridružuje Mali-
nowskom u postuliranju funkcionalne vrednosti za sve preživele
oblike kulture. ("Moj osnovni postulat... jeste da nijedna kulturna
forma ne opstaje ako ne stvara reakcije koje su prilagodljive ili
adaptivne, na neki način..."22) Ovaj univerzalni funkcionalizam
može i ne m ora biti heuristički postulat; to će se tek videti. Ali
treba biti spreman da se uvidi da on takođe odvlači kritičku pažnju
od mnoštva nefunkcionalnih posledica postojećih kulturnih formi.
U stvari, kada Kluckhohn želi da ilustruje svoj stav pripisujući
"funkcije" očigledno nefunkcionalnim pojavama, on se oslanja na
tip funkcije koji se može naći pre po definiciji, nego kao rezultat
istraživanja u svim postojećim kulturnim pojavama. Tako on tvrdi da:
Trenutno funkcionalno neupotrebljiva dugmad na rukavima odela
evropskog čoveka služe "funkciji" očuvanja porodičnog održavanja
tradicije. Ljudi se, u principu, bolje osećaju ako postoji kontinuitet
ponašanja, ako osećaju kako slede ortodoksne i društveno odobrene
načine ponašanja.23
To je, čini se, granični slučaj u kome pripisivanje funkcije doda
je malo ili ništa direktnoj deskripciji kulturnog obrasca ili oblika
ponašanja. Može se isto tako pretpostaviti da svi afirmisani ele
menti kulture (koje nejasno opisujemo kao "tradiciju") poseduju
minimum funkcije "očuvanjaporodičnog održavanja tradicije". To
je ekvivalentno tvrdnji da je "funkcija" konformizma prem a bilo
kojoj afirmisanoj aktivnosti da omogući konformisti izbegavanje
sankcija kojima se izlaže kada odstupa od etablirane prakse. To je
nesumnjivo istinito, ali teško da nešto objašnjava. Služi, doduše, da
nas podseti da treba istraživati tipove funkcija koje sociolog pri-
m enjuje. Trenutno, ono daje provizornu pretpostavku da m ada
svaka pojava društvene ili kulturne strukture može imati funkciju,
prerano je nedvosmisleno tvrditi kako svaka takva pojava mora biti
funkcionalna.
P ostulat univerzalnog funkcionalizma je, naravno, istorijski
proizvod žestoke, jalove i dugotrajne kontroverzije oko "opstan
ka" koja je besnela m eđu antropolozim a početkom ovog veka.
Pojam društvenog opstanka, to jest, u Riversovim rečima "obi
čaja... /koji/ se ne može objasniti svojom trenutnom korisnošću već
22 Kluckhohn, Navaho Witchcraft, 46. /kurziv moj/.

23 Ibid., 47.
jedino postaje razumljiv kroz svoju prošlu istoriju"24, datira još od

Tukidida. Ali kada su evolucionističke teorije počele da se pojav
ljuju, pojam opstanka postojao je sve više strateški značajan u
rekonstruisanju "stupnjeva u razvoju" kultura, naročito za nepi
smena društva koja ne poseduju pisane dokum ente. Z a funkci-
onalistu koji je želeo da zanem ari ono što je sm atrao fragm en
tarnom i često na nagađanjim a zasnovanom "istorijom" nepisme
nih društava, napad na pojam opstanka značio je napad na čitav
intelektualno odbojni sistem evolucionističke misli. Možda su oni
zauzvrat, preterujući protiv ovog centralnog pojm a evolucioni
stičke teorije, razvili isto tako preterani "postulat" prem a kome
"svaki običaj /svuda/... ispunjava neku vitalnu funkciju". Bila bi
šteta dozvoliti polem ikam a antropoloških predaka da stvaraju
veličanstvena preterivanja u današnjici. Pošto je jednom otkriven,
označen i proučen, socijalni opstanak se ne može izbaciti jednim
postulatom. I m ada se uzorci ovakvog opstanka ne mogu pronaći,
svađa se nastavlja sama. Dalje se može reći, da čak i kada se ovakav
opstanak identifikuje u savremenim pismenim društvima, čini se
da on malo doprinosi našem razum evanju ljudskog ponašanja ili
dinamike društvenih promena. Sociolozi pismenih društava mogu
zanem ariti opstanak bez prim etnog nedostatka, jer njegova sum
njiva uloga jadnog supstituta pisane istorije nije neophodna. Ali
sociolog ne treba da bude podstaknut arhaičnom i beznačajnom
konroverzijom , da usvoji nedokazani postulat prem a kome sve
kulturne pojave ispunjavaju vitalne funkcije. Je r ovo je takođe
problem za istraživanje, ne zaključak koji dolazi pre istraživanja.
M nogo korisnija direktiva za istraživanje je privrem ena p ret
postavka da perzistentni kulturni oblici poseduju nultu ravnotežu
funkcionalnih posledica kako za društvo posm atrano kao jedinicu,
tako i za podgrupe dovoljno moćne da očuvaju sve oblike netaknu
tim, putem direktne prisile ili indirektnog ubeđivanja. Ovakva for
m ulacija ujedno izbegava tendenciju funkcionalne analize da se
usredsredi na pozitivne funkcije i usmerava pažnju istraživača i na
druge vrste posledica.
24 W .H. R. Rivers, "Survival in sociology", The Sociological Review 1913,6,293-

305. Videti takođe E. B. Tylor, u delu Primitive Culture, (New York, 1874),
naročito I, 70-159; za recentniji prikaz istog predmeta videti Lowie, u delu
The History ofEthnologicalTheory, 44 i dal je, 81. Za razborit i ograničen prikaz
ovog problema videti Emile Durkheim, u delu Rules o f Sociological Method,
odeljak 5, naročito na 91.
Postulat o nužnosti
Poslednji iz ovog trija postulata čestih među socijalnim naučni
cima funkcionalne orijentacije, na neki je način najviše dvosmislen.
Dvosmislenost postaje očigledna u ranije pom enutom manifestu
Malinowskog prem a kome sledi da:
u svakom tipu civilizacijer svaki običaj, materijalni predmet, ideja ili
verovanje ima neku vitalnu funkciju, zadatak da postigne i predstavlja
nužni deo unutarceline koja funkcioniše.25
Iz ovog odlom ka nije nimalo jasno da li on pretpostavlja
nužnost funkcije ili pojave (običaj, predmet, ideja, verovanje) koja
ima funkciju, ili i jedno i drugo.
D vosm islenost je vrlo česta u literaturi. Tako, ranije citirani
Davisov i M ooreov iskaz o ulozi religije, na prvi pogled tvrdi da je
institucija ono što je nužno: "Razlog zbog koga je religija neophod
na..."; "... religija... igra jedinstvenu i nužnu ulogu u društvu".26 Ali
uskoro postaje jasno da nije toliko institucija religije ono što se
smatra nužnim u društvu, već više funkcije za koje se smatra da ih
religija ima u društvu. Jer, Davis i Moore smatraju religiju nužnom
samo utoliko što ona funkcioniše pomažući članovima društva da
usvoje "određene zajedničke konačne ciljeve i vrednosti". Kaže se
da ove vrednosti i ciljevi,
m oraju ... imati neku realnost za članove društva, i da je uloga reli
gijskog verovanja i rituala da opskrbi ipotkrepi ovu realnost. Kroz ritu
al i verovanje zajednički ciljevi i verovanja se povezuju sa imaginarnim
svetom koji je simbolizovan konkretnim svetim predmetima, svetom
koji je zauzvrat na značajan način povezan sa činjenicama i događa
jima iz života pojedinaca. Obožavanjem svetih predmeta i bića koje oni
predstavljaju, i prihvatanjem natprirodnih pravila koja su istovremeno
kodeks ponašanja, uspostavlja se moćna kontrola nad ljudskim
vladanjem, koja se drži institucionalne strukture i uklapa se sa
konačnim ciljevima i vrednostima.27
N epotvrđena nužnost religije bazira se, dakle, na prihvatanju
činjenice da se samo kroz "obožavanje" i "natprirodna pravila",
može postići neophodni minimum "kontrole nad ljudskim vlada
njem" i "integracija u obliku sentimenata i verovanja".
25 M alinow ski,"A ntropology1', op. cit., 132, (istakao R. K. M.).

26 Kingley Davis i Wilbert E. Moore, op. d t., 244, 246. Videti recentniji prikaz
ovog problema u D avisovom uvodu za W. J. G oodea, Religion A m ong the
Primitives (G lencoe, Illionis: The Free Press, 1951) i poučne funkcionalne
interpretacije religije u tom delu.
27 Ibid., 244-245. (istakao R. K. M.).
Ukratko, postulat o nužnosti, u obliku u kome se obično javlja,

sadrži dve povezane, ali razlučive tvrdnje. Prvo, pretpostavlja se da
postoje određene funkcije koje su nužne, i ukoliko se one ne obav
ljaju društvo ili grupa ili pojedinac neće dugo potrajati. Ovo dakle
ističe pojam funkcionalnih preduslova ili preduslova koji su
funkcionalno potrebni društvu, i mi ćemo imati prilike da detaljnije
ispitam o ovaj pojam. D rugo, što je sasvim različita stvar, p re t
postavlja se da su određene kulturne i društvene form e nužne za
vršenje svake od ovih funkcija. Ovo uključuje pojam specijalizo-
vanih i nezamenjivih struktura, i tako izaziva čitav niz teorijskih
teškoća. Jer, ne samo da se m ože pokazati da je ovo očigledno
suprotno činjenicama, već ono ima za nužnu posledicu nekoliko
pom oćnih pretpostavki koje su okužile funkcionalnu analizu od
samog početka. Ovo odvlači pažnju od činjenice da su alternativne
društvene grupe (i kulturne form e) služile, pod uslovima koje
treba ispitati, funkcijama neophodnim za održanje grupe. Nastav
ljajući dalje, m oram o istaći glavnu teorem u funkcionalne analize:
baš kao što ista pojava može imati višestruke funkcije, tako i alterna
tivne pojave mogu vršiti istu funkciju na različite načine. Funkcio
nalne potrebe se na taj način shvataju kao premisivne, a ne kao
determ inativne, za specifične društvene strukture. Ili drugim
rečima, postoji čitav spektar varijacija u strukturam a, koje izvrša
vaju dotičnu funkciju. (G ranice tog spektra varijacija uključuju
pojam strukturalnog pritiska, o kome ćemo ubrzo govoriti).
N asuprot ovom implicitnom pojm u nužnih kulturnih formi
(institucije, standardizovane aktivnosti, sistemi verovanja, itd.)
postoji, dakle, pojam funkcionalnih alternativa, ili funkcionalnih
ekvivalenata, ili funkcionalnih substituta. Ovaj pojam je široko pri
znat i upotrebljavan, ali treba zapaziti da on ne može ugodno sta
jati u istom teorijskom sistemu koji za posledicu ima postulat o
nužnosti pojedinih kulturnih formi. T ako, posle prikaza teorije
M alinowskog "o funkcionalnoj neophodnosti mehanizama kao što
je m agija", Parsons oprezno daje sledeću izjavu:
... k a d g o d se elementi nesigurnosti pojave u traganju za emocional
no važnim ciljevima, ako se onda ne pojavi magija, može se bar očeki
vati pojava koja jo j je funkcionalno ekvivalentna.28
Ovo je daleko od insistiranja Malinowskog da na taj način magi
ja ima nužnu funkciju u kulturi. Ona zadovoljava određenu potrebu
28 Talcott Parsons, Essays in Sociological Theory, Pure an Applied, (G lencoe, Illi

nois: The Free Press, 1949), 58.
koja ne m ože biti zadovoljena nijednim drugim faktorom primitivne

civilizacije.29
Ovaj dvojni pojam nužne funkcije i nezamenjivog obrasca vero
vanja - i - akcija glatko isključuju pojam funkcionalnih alternativa.
U stvari, pojam funkcionalnih alternativa se iznova pojavljivao
u svakoj disciplini koja je usvojila funkcionalni okvir analize. On
sc, na prim er, široko koristi u psihološkim naukam a, kao što
pokazuje divljenja vredan Englishov spis.30 I u neurologiji je Lash-
Icy istakao, na osnovu eksperimentalnih i kliničkih dokaza, neade-
kvatnost "pretpostavke da su pojedinačni neuroni specijalizovani
za određene funkcije", tvrdeći zauzvrat da određenu funkciju
može vršiti mnoštvo alternativnih struktura.31
Sociologija i socijalna antropologija imaju sve više prilike da
izbegnu postulat o nužnosti datih struktura, i da sistematski koriste
pojam funkcionalnih alternativa i funkcionalnih substituta. Jer,
kao što su laici dugo grešili, tvrdeći da su "čudni" običaji i verovanja
drugih društava "samo praznoverje", tako i socijalni naučnici
funkcionalne orijentacije rizikuju da načine grešku drugog ekstre
ma. Prvo, oni brzo nalaze funkcionalnu ili adaptivnu vrednost u
svim aktivnostima i verovanjima, i drugo, oni ne zapažaju koje se
alternativne delatnosti potiskuju zbog vernosti ovim prividno
funkcionalnim aktivnostim a. Tako, nije retka spemnost m eđu
nekim funkcionalistim a da zaključe kako su magija ili određeni
verski rituali i verovanja funkcionalni, zbog efekta koji imaju na
stanje svesti ili samopouzdanje vernika. Ipak u nekim prilikam a
isto se tako može dogoditi da ove magijske aktivnosti nadmaše i
zauzm u m esto dostupnih svetovnih adaptivnijih aktivnosti. Kao
što je F. L. Wells primetio:
Pnkovati potkovice iznad vrata za vreme epidemije velikih boginja
m ože ojačati moral u domaćinstvu, ali ne može oterati velike boginje;
takva verovanja i aktivnosti neće izdizati proveru svakodnevnog života
kojoj su izloženi, a osećaj sigurnosti koje one daju, sačuvaće se samo
dotle dokle se stvarnaprovera izbegava.32
29 Malinowski, "Anthropology", op. cit., 136. (istakao R. K. M.).

30 Horace B. English, "Symbolic versus functional equivalents in the neuroses
o f deprivation", Journal o f Abnormal and Social Psychology, 1937, 32, 392-94.
31 K. S. Lashley, "Basic neural mechanisms in behavior", Psychological Review,
1930,37,1-24.
32 F. L. Wells, "Social maladjustments: adaptive regression", u delu Handbook
o f Social Psychology, urednik Carl. A. Murchison (Clark University Press,
Oni funkcionalisti koji su sapeti svojom teorijom prem a kojoj

efekti ovakvih sim boličkih aktivnosti služe jedino stanju svesti
pojedinca, i koji zbog toga zaključuju da su magijske aktivnosti
funkcionalne, zanemaruju činjenicu da same ove aktivnosti mogu
povrem eno zauzeti m esto m nogo efikasnijih alternativa.33 A oni
teoretičari koji govore o nužnosti standardizovanih aktivnosti ili
vladajućih institucija zbog njihove utvrđene funkcije u potkreplja-
vanju zajedničkih sentimenata, moraju uzeti u obzir funkcionalne
supstitute pre nego što dođu do zaključka koji su češće preuranje
ni, nego potvrđeni.
U razm atranju ove trijade funkcionalnih postulata, pojavljuje
se nekoliko osnovnih stvari koje moramo uzeti u obzir ako želimo
da se upustimo u zadatak kodifikovanja ovog oblika funkcionalne
analize.
Pažljivo ispitujući, prvo, postulat o funkcionalnom jedinstvu,
otkrili smo da se ne može tvrditi da postoji puna integracija svih
društava, već d a je to empirijsko pitanje činjenice, koja može otkri
1935), 880. D aleko od toga da je W ellsova primedba zastarela. Još tridesetih

godina, velike boginje nisu bile "iskorenjene" u državama kao što su Idaho,
Wyoming i Montana koje su se zbog nedostatka zakona o vakcinaciji, mogle
pohvaliti sa oko četiri hiljade trista slučajeva velikih boginja tokom perioda
od pet godina. D ok u isto vreme naseljenije države kao što su Masssachu-
setts, Pennsylvania i Rhode Island, koje su imale zakone o obaveznoj vakci
naciji, nisu zabeležile nijedan slučaj velikih boginja. O nedostacima "zdravog
razum a” u ovakvim situacijama videti Hugh C abot u delu The Patient’s
Dilemma (New York: Reynal & Hitchcock, 1940), 166-167.
33 Možda treba zapaziti da se ovo tvrdi i pored potpunog poznavanja zapažanja
M alinowskog da Trobrijanci nisu zamenili magijska verovanja i aktivnosti za
primenu racionalne tehnologije. Problem je u proceni stepena do koga je
tehnološki razvoj oslabljen poluzavisnošću od magije koja služi da bi se
suprotstavilo pojavama iz "domena nesigurnosti". Ova oblast nesigurnosti
verovatno nije fiksirana, već i sama stoji u odnosu sa dostupnom tehnologi
jom. Rituali stvoreni da regulišu vreme, možda absorbuju ljudsku energiju
kojom bi se inače mogla smanjiti "oblast nesigurnosti" kroz pokušaj da se
unapredi znanje o meteorologiji. Svaki slučaj mora biti prosuđen prema svo
jim zaslugam a. Mi ovde govorimo o rastućoj tendenciji među socijalnim
antropolozima i sociolozima koji teže da se ograniče na opažene "moralne”
posledice racionalno i empirijski neosnovanih aktivnosti, i da preduzmu
analizu alternativa koje bi odgovarale u datoj situaciji, kada ih njihova ori
jentacija prema "transcendentalno" i "simboličkom" ne bi odvlačila prema
drugim stvarima. Na kraju, nadamo se da se ovo neće pogrešno smatrati za
vraćanje na ponekad naivni racionalizam doba prosvećenosti.
vati čitav niz različitih stepena integracije. A u ispitivanju speci

jalnog slučaja funkcionalnog tumačenja religije, upozoreni smo na
mogućnost da, iako je možda ljudska priroda jedna celina, iz toga
ne sledi d a j e struktura "nepism enih'društava" jednoobrazno
slična strukturi visoko diferenciranih "pismenih" društava. Razli
ka u stepenu između ovo dvoje - na primer, postojanje nekoliko
suprostavljenih religija u jednom, i njihovo nepostojanje u drugom
društvu može prelaz između njih učiniti opasnim. Iz kritičkog ispi
tivanja ovog postulata, zaključili smo da teorija funkcionalne anali
ze m ora težiti specifikaciji društvenih jedinica koje pogoduju datim
društvenim funkcijama, i da se mora v /ideti kako kulturne jedinice
imaju m nogostruke posledice, od kojih su neke funkcionalne, a
neke možda nefunkcionalne.
Razm atranja drugog postulata univerzalnog funkcionalizma, koji
sm atra da su sve trajne kulturne forme neizbežno funkcionalne,
rezultirao je drugim stavovima, koji se moraju rešiti kodifikovanim
pristupom u funkcionalnoj interpretaciji. Pokazalo se da moramo
biti spremni ne samo da otkrivamo nefunkcionalne, kao i funkcio
nalne, posledice ovih formi, nego i da će teoretičar nužno biti
suočen sa teškim problemom razvijanja kanona za uspostavljanje
nulte ravnoteže posledica, ukoliko želi da njegovo istraživanje ima
uticaja na društvenu tehnologiju. Jasno je da će savet stručnjaka
koji se zasniva isključivo na proceni ograničenog, i možda arbi
trarno izabranog, opsega posledica koje se očekuju kao rezultat
zamišljene akcije, biti podložan čestim greškama i ispravno će sma
trati manje vrednim.
Postulat o nužnosti ima za posledicu dva različita pravila: jedno o
nužnosti određenih funkcija, što zahteva uvođenje pojma
funkcionalne neophodnosti ili funkcionalnih preduslova, i drugi o
nužnosti postojećih društvenih institucija, kulturnih formi i si.; i to,
kada se ispita na odgovarajući način rađa zahtev za pojmom
funkcionalnih alternativa, ekvivalenata ili substituta.
Štaviše, aktualnost ova tri postulata, pojedinačno ili zajedno,
izvor je uobičajene optužbe da funkcionalna analiza neizbežno ima
određeni ideološki angažman. Budući da je ovo pitanje koje će se
iznova javljati tokom ispitivanja daljnjih koncepcija funkcionalne
analize, biće najbolje da ga razmotrimo sada, ako ne želimo da nam
se pažnja neprestano odvlači od analitičkih problem a koje trenut
no proučavamo, usled ideološki obojene nauke o društvu.
FU N K CIO N A LN A A N A LIZA KAO

ID E O L O G IJA
Funkcionalna analiza kao konzervativna

U mnogim krugovima se, sa sve većim insistiranjem, tvrdi da je
funkcionalna analiza, ma kakva bila njena intelektualna vrednost,
neizbežno osuđena na "konzervativnu" (čak "reakcionarnu") per
spektivu. Za neke od tih kritičara funkcionalna analiza je malo više
od novije verzije doktrine iz X V III veka o osnovnom i nepromenji-
vom karakteru javnih i privatnih interesa. O na se posm atra kao
svetovna verzija doktrine koju je izveo Adam Smith, na prim er,
kada je u delu Theory o f Moral Sentiments, pisao o "skladnom ustroj
stvu prirode, pod božanskim vodstvom, koje unapređuje dobrobit
čoveka pomoću delovanja njegovih individualnih sklonosti.34Tako
je, kažu ovi kritičari, funkcionalna teorija prosto orijentacija kon
zervativnog socijalnog naučnika koji brani postojeće ustrojstvo
stvari, onakvo kakvo jeste, i koji napada svaku prom enu, ma
koliko um erena ona bila. Prem a ovom stanovištu funkcionalni
analitičar sistematično ignoriše Tocquevilleovo upozorenje da se
ne sme brkati poznato sa potrebnim: "... ono što zovemo potreb
nim institucijama, najčešće su institucije na koje smo se navikli...".
P reostaje nam još da pokažem o kako funkcionalna analiza
neizbežno pada kao žrtva ovog pogrešnog zaključka, ali budući da
smo prikazali postulat o nužnosti, m ožem o proceniti da će ovaj
postulat, ako se usvoji, lako izazvati ovakvu ideološku optužbu.
M yrdal je jedan od najsavremenijih i ništa manje tipičnih kritičara
koji zagovaraju neizbežnost konzervativnih predrasuda u
funkcionalnoj analizi:
... ako neka stvar ima "funkciju", ona je dobra ili bar suštinska*.
T erm in funkcija m ože imati značenje sam o u obliku svoje p re t
postavljene svrhe**; ako se ta svrha ne definiše kao nešto "od
interesa za društvo" koji se dalje ne definiše,*** ostavlja se
34 Jacob Viner, "Adam Smith and Laissez Fair e", Journal o f Political Economy,
1937, 35. 206.
Z apazim o da ovde Myrdal proizvoljno prihvata doktrinu o nužnosti, kao
nečem u što je suštinsko za funkcionalu analizu.
* Kao što sm o videli ovo ne samo daje proizvoljno, već i netačno.
Ovde Myrdal pravilno uočava sumnjivi i nejasni postulat o funkcionalnom
jedinstvu.
značajan prostor za arbitrarnost u praktičnim implikacijama, ali je

kivni pravac zacrtan: prikaz društvenih institucija kroz njihove
funkcije mora voditi konzervativnoj teologiji.35
Myrdalove primedbe su više poučne zbog svojih premisa, nego
/bog zaključaka. Jer, kao što smo primetili, on govori o dva postula
tu koje funkcionalni analitičari često usvajaju, da bi došao do neoprav
dane optužbe da je onaj koji prikazuje institucije preko njihovih
funkcija neizbežno osuđen na "konzervativnu teleologiju". Ali
Myrdal nikada ne osporava nužnost samih postulata. Zanimljivo je
upitati se koliko je neizbežna ova osuda, ukoliko se izbegnu premise.
U stvari, ako je funkcionalna analiza u sociologiji zaista
osuđena na teleologiju, pogotovo konzervativnu teleologiju, usko
ro bi zasluženo bila izložena još strožim optužbama nego što je ova.
Kao što se često događalo sa teleologijom u istoriji ljudske misli,
ona bi bila podvrgnuta reductio ad absurdum. Funkcionalnog anali
tičara može snaći Sokratova sudbina (mada ne iz istog razloga) koji
je tvrdio da je bog postavio usta ispod nosa da bismo mogli uživati
u mirisu hrane.36 Ili kao hrišćanski teolozi, odani umovanju radi
umovanja, on može biti zavaran Benom Franklinom koji je doka
zao da bog očigledno "želi da mi pijuckamo, jer je delove ruke
napravio upravo tako, da su dovoljno dugački da se prinese čaša
ustima, bez podbacivanja ili predbacivanja željene tačke: Oboža
vajmo onda čašu u ruci, tu dobroćudnu mudrost; obožavajmo je i
pijm o".37 Ili se može posvetiti mnogo ozbiljnijim izjavama, kao
Michelet koji je zapazio "kako je sve divno uređeno u prirodi. Čim
dete dođe na svet, nalazi m ajku koja je sprem na da se stara o
njem u".38 Kao i svakom drugom sistemu mišljenja koji se oslanja
na teleologiju, mada se trudi daje izbegne, funkcionalnoj analizi u
sociologiji preti redukcija do apsurda ukoliko usvoji postulat o
nužnosti svih postojećih društvenih struktura koje omogućavaju
zadovoljenje značajnih funkcionalnih potreba.
:'5 Gunnar Myrdal, A n American Dilemma (N ew York: Harper & Brothers,

1944), II, 1056 /kurziv i opaske u zagradi moje/.
Farrington ima još neke zanimljive primedbe o pseudo-teleologiji u svom
delu Science in Antiquity (London: T. Butterworth, 1936), 160.
37 Ovo je citirano iz pisma Frenklina njegovom prijatelju A bbe M orelletu, iz
D ixon Wectera u delu The Hero in America, (New York: Scribner, 1941), 53-
54.
jS Sigmund Freud je zapazio ovu primedbu u Micheletovom delu The Woman.
Funkcionalna analiza kao radikalna

Vrlo je interesantno da ima onih koji su došli do zaključka koji
je upravo suprotan optužbi da je funkcionalna analiza po sebi
osuđena na stanovište d a je sve postojeće ispravno, i d a je ovaj svet
zaista najbolji od svih mogućih svetova. Ovi posmatrači, na prim er
La Piere, tvrde da je funkcionalna analiza pristup koji je po sebi
kritičan u gledištu i pragmatičan u prosuđivanju:
Postoji... dublje značenje koje se odmah m ože uočiti prilikom
prelaska sa strukturalne deskripcije na funkcionalnu analizu u
društvenim naukama. Ovaj prelaz predstavlja raskid sa društvenim
apsolutizm om i m oralizm om hriščanske teologije. A ko je značajan
aspekt neke društvene strukture funkcija koju ona obavlja, sledi da se ni
jedna struktura ne m ože proceniti samo s obzirom na tu strukturu. U
praksi ovo, na primer, znači da je patrijarhami porodični sistem kolek
tivno vredan jedino ako funkcioniše i do stepena u kom e
funkcioniše za zadovoljenje kolektivnih ciljeva. Kao društvena
struktura on nema unutrašnju vrednost,/er će njegova funkcionalna
vrednost varirati od jednog vremena do drugog, i od jednog mesta do
drugog.
Funkcionalni pristup kolektivnom ponašanju će se nesumnjivo
suprostaviti svima onima koji veruju da specifično sociološke
strukture imaju unutrašnju vrednost. Tako za one koji veruju da je
crkvena služba dobra jer je crkvena služba, tvrdnja da su neke crkvene
službe sam o formalni pokreti koji nemaju nikakav religiozni značaj, .da
se druge mogu uporediti sa pozorišnim predstavama, a da su treće oblik
slavlja koje se m ože uporediti sa pijanim lumpovanjem, biće suprosta
vljena zdravom razumu i postati napad na integritet ispravnih ljudi ili
barem zanovetanja jadne budale.39
Činjenica da jedni funkcionalnu analizu posm atraju kao inhe
rentno konzervativnu, a drugi kao inherentno radikalnu, pokazuje
da ona m ožda inherentno nije ni jedno ni drugo. Ta činjenica
pokazuje da funkcionalna analiza ponekad ne obuhvata nikakvo
suštinsko ideološko opredeljenje m ada kao i drugi oblici sociolo
ške analize može biti prožeta bilo kojom iz širokog sprektra ideo
loških vrednosti. O vo nije prvi put da se nekoj teorijskoj orijen
taciji u društvenim naukama ili socijalnoj filozofiji pripisuju
dijam etralno suprotne ideološke implikacije. Zbog toga može biti
od pom oći ispitati jedan od najzapaženijih ranijih slučajeva u kome
39 Richard LaPiere, Collective Behavior, (New York: McGraw-Hill, 1938), 55-56

(istakao R. K. M.).
je sociološka i m etodološka koncepcija bila predm et najraznov

rsnijih ideoloških nabeđivanja, i uporediti taj slučaj (koliko je to
moguće) sa slučajem funkcionalne analize. Slučaj koji ćemo kori
stiti za poređenje jeste slučaj dijalektičkog materijalizma; zagovor
nici dijalektičkog materijalizma jesu istoričar ekonomije, socijalni
filozof i profesionalni revolucionar Karl Marx, i njegov bliski
pomoćnik i saradnik Friedrich Engels.
Ideološka orijentacija komparativna ideološka
materijalizma orijentacija funkcionalne
analize
1. "Mistifikacija koju dijale 1. Neki funkcionalni anali

ktika trpi u Hegelovim rukama, tičari su samovoljno zaključili da
nikako ne sprečava Hegela da sve postojeće društvene struk
bude prvi koji je predstavio njen ture vrše nužne društvene funk
opšti oblik dejstva na razumljiv i cije. To je puka vera, misticizam
savestan način. Kod njega ona ako želite, pre nego finalni pro
stoji na glavi. Mora se preokre izvod upornog i sistematskog
nuti ako se želi otkriti racional istraživanja. Postulat se m ora
no jezgro unutar mistične ljuske. zaraditi, ne naslediti, ako želi
mo da stekne prihvatanje soci
jalnih naučnika.
2. U svom mistifikovanom 2. Tri postulata o funkcio

obliku dijalektika je postala nalnom jedinstvu, univerzalno-
moda u Nemačkoj./er.ve činilo sti i nužnosti čine sistem premi
da ona transfiguriše i glorifikuje sa koje neizbežno vode glorifi
postojeće stanje stvari. kaciji postojećeg stanja stvari.
3. U svom racionalnom obliku 3. U svojim više empirijski

ona je skandal i gadost za bur orijentisanim i analitički p re
žoaziju i njene doktrinarne pro ciznijim oblicima, funkcionalnu
fesore, zbog toga što uključuje u analizu često sa sumnjom po-
svoje razumno i potvrdno prepo sm atraju oni koji postojeću
znavanje postojećeg stanja stvari društvenu strukturu sm atraju
u isto vrem e i prepoznavanje za večno fiksiranu i daleko od
negacije tog stanja /stvari/ i nje svake promene. Ovaj egzaktniji
govog neminovnog sloma. oblik funkcionalne’ analize
obuhvata ne samo proučavanje
funkcija postojećih društvenih
struktura, nego i proučavanje

njihovih disfunkcija za različito
situirane pojedince, podgrupe
ili društvene slojeve i društvo u
širem smislu. On privrem eno
pretpostavlja, kao što ćemo
videti, da kada je nulta ravnoteža
agregata posledica postojeće dru
štvene strukture očigledno ne
funkcionalna, da se onda razvija
jak i insistentan pritisak koji
traži prom enu. Moguće je, m a
da ostaje da se još utvrdi, da po
sle date tačke, ovaj pritisak
neizbežno rezultira više ili m a
nje predodređenim društvenim
promenama.
4. Zbog toga što posm atra 4. M ada se funkcionalna

svaki istorijski razvijen oblik kao
analiza često fokusirala na stati
da je u stalnom pokretu, ona ci društvene prom ene, a ne na
tako uzima u obzir njegovu pro dinamici, ne znači da je to
laznu prirodu ne m anje nego suština ovog sistema analize.
njegovo trenutno postojanje; Fokusirajući se na disfunkcija-
zbog toga što ne dozvoljava da m a kao i na funkcijama, ovaj
joj se išta nam etne, ona je u oblik analize može procjenji
suštini kritička i revolucionar vati, ne samo osnove društvene
na"« stabilnosti, nego i potencijalne
izvore društvene prom ene.
Fraza "istorijski razvijeni obli
ci " može biti koristan podsetnik
da društvene strukture obično
doživljavaju prim etne prom e
ne. O staje da otkrijemo pritiske
koji stvaraju različite tipove
prom ene. D o stepena do koga
se funkcionalna analiza fokusi-
ra na funkcionalne posledice,
40 Odlomak je citiran bez izmene i dodavanja, samo uz uvođenje kurziva da bi se

istaklo ono što se želi, Karl Marx, Capital, (Chicago: C. H. Kerr, 1906), 1,25-26
ona ide prem a ultrakonzerva-

tivnoj ideologiji; Do stepena u
kom e se funkcionalna analiza
fokusira potpuno na disfunkci-
onalne posledice, ona ide p re
ma ultra-radikalnoj utopiji. "U
svojoj suštini", ona nije ni jedno
ni drugo.
5. "... sve sukcesivne istorij- 5. Spoznajući, kao što m ora

ske situacije sam o su prelazni ju, da su društvene strukture
stupnjevi u beskrajnom toku zauvek promenjive, funkcional
razvoja ljudskog društva od ni analitičari moraju, bez obzira
nižeg ka višem. Svaki stupanj je na to, istraživati m eđusobno
neophodan, i zato opravdan za zavisne i često obostrano podu-
vreme i mesto kojima duguje piruće elemente društvene struk
svoje poreklo. ture. U principu, čini se da je
većina društva integrisana do
tog stupnja da su mnogi, ako ne
i svi, njihovi elementi uzajamno
prilagođeni. D ruštvene struk
ture nem aju slučajan skup
atributa, već su oni međusobno
povezani i često se obostrano
podupiru. Uvideti to ne znači
usvojiti nekritičnu afirmaciju
svakog statusa quo; ne uvideti to
znači predati se iskušenjima
radikalnog utopizma.
6. "Ali u novijim i višim 6. Napetosti i pritisci koji se

uslovima koji se posebno razvi akumuliraju u društvenoj struk
jaju u svom sopstvenom okrilju turi kao disfunkcionalne posle
sve gubi svoju valjanost i.oprav dice postojećih elem enata nisu
danost. On mora popustiti pred regulisani odgovarajućim dru
višim oblikom koji će takođe štvenim planiranjem , pa će u
kada na njega dođe red, propa- dogledno vreme dovesti do slo
sti i nestati. m a i bazične društvene prome-
ne. K ada ova prom ena pređe
datu tačku koju nije lako defini
sati, obično se kaže da se poja

vio novi društveni sistem.
7. On /dijalektički m aterija 7. Ali m ora se ponoviti: ni

lizam/ otkriva prolaznu prirodu samo prom ena ni sam o stabil
svega i u svemu; ništa ga ne nost ne mogu biti ispravan
može zaustaviti osim neprekid predm et proučavanja funkcio
nog procesa nastajanja i nesta nalnog analitičara. Preispitujući
janja... Ona /dijalektika/ ima, na tok istorije, postaje prilično ja
ravno, i konzervativnu stranu; sno da su sve glavne društvene
ona uviđa da su određeni stupnje strukture ili kumulativno modi-
vi znanja i društva opravdani za fikovane ili nasilno okončane.
svoje vreme i okolnosti; ali ona U oba slučaja strukture nisu
ide samo dotle. Konzervativizam bile večno fiksirane i nepod-
ovog načina razmišljanja je relati ložne promeni. Ali u datom
van; njegov revolucionalni karak trenutku posm atranja, svaka
ter je apsolutan - jedino apsolut takva društvena struktura se
no što ona priznaje. "41 može dobro prilagoditi, i sub
jektivnim vrednostim a većeg
dela populacije, i objektivnim
uslovima sa kojima se suočava.
Uvideti to, znači držati se činje
nica, a ne biti veran etabliranoj
ideologiji. I prem a istom meri-
lu, kada se primeti da struktura
nema više veze sa željama naro
da ili sa jednako stvarnim uslo
vima delanja, to takođe treba
uvideti. Ko se usudi da sve to
učini, može postati funkcionalni
analitičar, ko se usudi da učini
manje, nije niko.42
41 Sledeći odlom ak je citiran samo sa izbacivanjem irelevantnog materijala i sa

kurzivom Friedricha Engelsa iz Karl Marx: Izabrana dela, (Moskva, K oope-
racijsko izdvačako društvo, 1935), I, 422.
42 Jasno mi je da ova parafraza uništava originalnu nameru pesnika, ali se
nadam da prilika opravdava uvredu.
Ova sistem atska kom paracija može biti dovoljna da sugerira

kako funkcionalna analiza nem a kao nužnu posledicu, kao ni
dijalektički pristup, specifično ideološko opredeljenje. Ovo ne
govori kako opredeljenja nisu često implicitna u radovim a
funkcionalnih analitičara. Ali, izgleda da je ovo više nebitno, nego
što je suštinsko za funkcionalnu teoriju. Ovde, kao i u drugim
oblastim a intelektualne aktivnosti, zloupotreba ne pobija mogu
ćnost upotrebe. Kada se kritički ispita, funkcionalna analiza je neu
tralna u odnosu na glavne ideološke sisteme.
D o ovog stepena, i samo u ovom ograničenom smislu,43 ona je
slična onim teorijam a i instrum er ima fizikalnih nauka koje
indiferentno upotrebljavaju suprotstavljene grupe za ciljeve koji
često nisu deo namere samog naučnika.
Ideologija i funkcionalna analiza religije

Poučno je okrenuti se ponovo, naravno ukratko, diskusijama o
funkciji religije, da bi se pokazalo kako logiku funkcionalne analize
usvajaju ljudi koji su inače suprotstavljeni u ideološkom smislu.
D ruštvena uloga religije bila je, naravno, posmatrana i tumače
na tokom dugog perioda od nekoliko vekova. Samo jezgro ovih
posmatranja jeste isticanje da je religija jedno insitucionalno sred
stvo društvene kontrole, koje se izražava ili u Platonovom pojmu
"plem enite laži" ili u Aristotelovom shvatanju "da ona deluje s
obzirom na ubeđenje većine" ili u sličnom Polibijusovom tvrđenju
da se "mase... mogu kontrolisati misterioznim terorom i tragičnim
strahovima". Ako M ontesquieu zamera rimskim zakonodavcima
kako su želeli da ispune strahom od bogova narod koji se nije
ničega bojao, i da zatim taj strah upotrebe na način na koji im se
prohte, onda i Jawaharlal N ehru primećuje da su "jedine knjige
koje su britanski službenici od srca preporučivali (političkim
zatvorenicima u Indiji) bile verske knjige i romani. Divno je kako
je religija tako prirasla za srce britanske vlade i kako ona pravedno
podstiče sve njene oblike".44
4j Ne treba smatrati da ovo poriče važnu činjenicu da vrednosti koje su implicit

ne i otvoreno uvažene mogu pomoći socijalnom naučniku da izabere proble
me svog istraživanja, formulacije tih problema, i shodno tome, korisnost nje
govih nalaza za određene svrhe. Ova izjava tvrdi samo ovo: funkcionalna
analiza nije suštinski opredeljena ni za jedan ideološki tabor, kao što prethod
na rasprava barem ilustruje.
44 Jawaharlal Nehru, Toward Freedom, (New York: John Day, 1941), 7.
Izgleda da postoji davna i trajna tradicija koja sm atra da je

religija služila da bi se kontrolisale mase. Takođe izgleda da jezik
kojim je ovo pravilo izrečeno, obično daje rešenje za ideološku pri
padnost autora.
Kako, onda stoji stvar sa nekim od savremenih funkcionalnih
analiza religije? U svom kritičkom spajanju nekoliko glavnih teori
ja u sociologiju religije, Parsons sumira neke od osnovnih zaklju
čaka koji su se pojavili s obzirom na "funkcionalni značaj religije":
... ako su moralne norme i sentimenti koji ih pom ažu od tako priori
tetnog značaja, šta su drugo m ehanizm i na osnovu kojih se one
održavaju, nego spoljašnji procesi prinude. Durkheimovo stanovište je
da verski ritual ima značaj prvenstveno kao mehanizam za izražavanje
i podsticanje sentimenata koji su suštinski za institucionalnu integraci
ju društva. Spremno se m ože tvrditi da je ovo jasno povezano sa
stavovima Malinowskog o značaju pogrebnih ceremonija kao m eha
nizma potvrđivanja solidarnosti grupe prilikom ozbiljne emocionalne
tegobe.
Durkheim je otkrio određene aspekte specifičnih odnosa između
religije i društvene strukture jasnije nego što je to učinio Malinowski, a
pored toga postavio čitav problem u drugačiju funkcionalnu perspek
tivu, koju je prim enio na društvo u celini, apstrahujući pojedinačne
situacije, tenzije i tegobe pojedinca.45
Ponovo, sumirajući jedan suštinski nalaz važne kom parativne
studije o sociologiji religije, Parsons prim ećuje da je "možda naj
značajniji aspekt W eberove analize dokazivanje stupnja do koga
variranja društveno sankcionisanih vrednosti i svetovnih ciljeva
korespondira sa variranjem dominantnih verskih filozofija velikih
civilizacija".46
Slično, ispitujući ulogu religije m eđu rasnim i etničkim podgru-
pam a u Sjedinjenim Državam a D onald Y oung, zapaža blisku
povezanost izm eđu "društveno sankcionisanih vrednosti i ciljeva
svetovnogživota" i "dominantne verske filozofije".
Jedna funkcija kojoj manjinska religija m ože služiti jeste mirenje sa
inferiornim statusom i njegovim diskrim inatorskim posledicama.
D okaz o verskoj ulozi ove funkcije m ože se naći među svim manjin
skim narodim a Amerike. S druge strane, verske institucije se mogu
razviti tako da budu podsticajza revolt protiv inferiornog statusa. Tako
45 Talcott Parsons, Essays in Sociological Theory, 61, (istakao R. K. M.).

46 Ibid., 63.
su pokršteni Indijanci, sa časnim izuzecima, težili da budu submisivni-

ji od poganskih Indijanaca. Specijalni kultovi kao što su oni povezani
sa upotrebom pejotla, Indijanska šejkerska Crkva, i Ples Duha, religije
koji sadrže i hrišćanske ipaganske elemente, bile su na propast osuđeni
pokušaji da se razviju oblici religioznog izražavanja prilagođeni indi
vidualnim i grupnim okolnostima.
Ples Duha, sa svojim isticanjem garantovanog milenijuma slobode
od belog čoveka, izazvao je snažan revolt. Hrišćanstvo Crnaca uprkos
vrednim podsticanjim a verbalnog kritikovanja postojećeg ustrojstva,
ističe prihvatanje sadašnjih teškoća sa znanjem o boljim vremenima
koja će doći u životu na onom svetu. Brojne varijacije hrišćanstva i
judaizam koje su doneli doseljenici iz Evrope i Meksika, uprkos zajed
ničkim nacionalističkim elementima, takođe ističu kasnije nagrade, a
ne neposrednu akciju.47
Ove različite i razbacane prim edbe, sa prim etno raznovrsnim
ideološkim poreklom, pokazuju neke bazične sličnosti. Prvo, sve se
one odriču posledica određenih religioznih sistema u korist vlada-
jućih sentimenata, definicija situacije i akcije. Z a ove posledice se
prilično konsistentno utvrdilo da podstiču vladajuće m oralne
norm e, pokorno prihvataju te norm e, zapostavljaju ambicije i
zadovoljstvo (ako to zahteva religijska doktrina), i si. M eđutim,
kao što prim ećuje Young, religije su pod određenim uslovima
služile izazivanju pobune, ili kao što je W eber pokazao, religije su
služile da motivišu i kanališu ponašanje velikog broja ljudi i žena
prem a m enjanju društvene strukture. Z ato bi bilo preuranjeno
zaključiti da sve religije, svuda, za posledicu imaju stvaranje
masovne apatije.
D rugo, m arksistički pogled implicitno, a funkcionalistički
pogled eksplicitno, prihvata glavno stanovište da verski sistemi
zaista utiču na ponašanje i da om nisu samo epifenomeni već deli
mično nezavisne determinante ponašanja. Naime, verovatno je da
postoji velika razlika ako "mase" prihvataju ili ne prihvataju
određenu religiju, kao što postoji razlika ako pojedinac uzima ili ne
uzima opijum.
Treće marksističke, i teorije starije od njih, bave se diferencijal
nim posledicama religijskih verovanja u različitim podgrupam a i
47 D onald Young, American Minority Peoples, (New York: Harper, 1937), 204.
(istakao R. K. M .). Za funkcionalnu analizu crnačke crkve u S A D videti
Georgea Eatona Simpsona i J. Miltona Yingeda, u delu Racial and. Cultural
Minorities (New York: Harper & Brothers, 1953), 522-530.
slojevima društva - npr. "masama" - kao što to čini i nemarksista

Donald Young. Funkcionalista nije ograničen, kao što smo videli,
na istraživanje posledica religije za "društvo u celini1’.
Četvrto, pojavljuje se sumnja da se funkcionalisti koji ističu da
je religija društveni mehanizam za "podsticanje sentim enata koji su
suštinski za institucionalnu integraciju društva", m aterijalno ne
razlikuju po svom analitičkom okviru od marksista koji, ako se nji
hova m etafora "opijum za m ase" obrne u neutralnu tvrdnju
društvene činjenice, takođe potvrđuju da religija deluje kao
društveni m ehanizam za podsticanje određenih svetovnih kao i
svetih sentimenata m eđu vernicima.
Tačka u kojoj se razlikuju ova dva stanovišta se pojavljuje jedi
no kada se postavi pitanje evaluacije ove opšteprihvačene činje
nice. D ok god funkcionalisti govore samo o "institucionalnoj inte
graciji", bez istraživanja različitih posledica integracije kao što su
raznovrsne vrednosti i interesovanja, oni se ograničavaju na čistu
formalnu interpretaciju. Jer integracija je očito form alan pojam.
Društvo se može integrisati oko normi stroge kaste, stroge disci
pline i pokornosti potčinjenog društvenog sloja, ali se takođe može
integrisati i oko normi slobodne društvene pokretljivosti, širokih
oblasti za samoispoljavanje, i nezavisnosti mišljenja m eđu privre
m eno nižim slojem. A dokle god m arksisti budu, bez dokaza,
tvrdili kako su sve relgije, svuda, bez obzira na njihov doktrinarni
sadržaj i organizacioni oblik, "oijum" za mase, oni se okreću čisto
formalnoj interpretaciji, ne dozvoljavajući da, kao što odlomak iz
Younga to pokazuje, postoje određene religije koje u određenim
društvenim strukturam a služe podsticanju m asovne akcije, a ne
njenom umrtvljivanju. Marksisti i funkcionalisti se razilaze pre u
evaluaciji funkcija religije, nego u logici same analize. A evaluacija
je ono što dozvoljava sipanje ideološkog sadržaja u boce
funkcionaRzma.4&Boce po sebi ne zavise od svog sadržaja, i mogu
4X Ovaj tip diskusije je mnogo češći nego što sm o skloni da verujemo. Često,
osnovno slaganje oko analize situacije biva pom ućeno osnovnim neslaganjem
oko evaluacije situacije. Kao posledica ovoga, pogrešno se pretpostavlja da se
oponenti razlikuju u saznajnim postupcima i nalazima, mada se oni razlikuju
jedino po vrednostima koje su usvojili. U zm im o na primer skorašnji upadljivi
slučaj javne debate sukoba između W instona Churchilla i Harolda Laskog,
kada su svi pretpostavljali (uključujući i sam og Churchilla), da se njih dvoji
ca ne slažu oko suštinske premise koja tvrdi da se društvena promena sprem
nije prihvata za vrem e rata nego u doba mira. Ipak, upoređim o sledeće
odlom ke iz rukopisa ove dvojice.
podjednako dobro služiti kao rezervoari za ideološki otrov i za ide

ološki nektar.
Winston Churchill:
"Ranija mirnodopska struktura društva je bila ukinuta više od četiri godine,
a život je dostigao čudan intenzitet pod čarolijom rata. Pod tim misterioznim
uticajem, ljudi i žene su se znatno uzdigli iznad smrti, bola i kulučenja. Posta
lo je moguće jedinstvo i drugarstvo (čak je i ojačalo) između ljudi, klasa i naci
ja, dok su neprijateljski pritisci i zajednički ciljevi ostali nepromenjeni. A li tada je
nestalo čarolije: za neke ciljeve prekasno, za druge prerano, ali previše izne
nadno za svakoga! Svakapobednička zemlja se vratila svojim starim nivoima i
prethodnim uređenjima; ali otkrilo se kako su uređenja u velikoj meri bila
nepopravljiva, kako je njihova struktura oslabljena i nepovezana, pa je
izgledalo da su preuska i zastarela."
"Sa nestankom čarolije, nestalo je i mnogo izuzetne moći koja je služila ruko
vođenju i kontroli, upravo kada su nove teškoće dostigle vrhunac... Vernim i
radom opterećenim masama pobeda se činila toliko potpunom, kao da ne
postoji potreba za daljim naporima... Ogroman umorje zavladao kolektivnom
akcijom. M ada je svaki subverzivni elem ent želeo da se potvrdi, revolu
cionarni gnev je bio preslab, kao i svi drugi oblici psihičke energije. ”
"Intenzitet napora koje je izazvalo nacionalnu opasnost, daleko je
premašivala normalne ljudske sposobnosti. Svi su bili u pogonu do jednog
abnormalnog stupnja. Čim je nestalo vrhunskog podsticaja, svi su postali svesni
ozbiljnosti pritiska. M asovno i opšte opuštanje, kao i povratak standardima
običnog života bio je neminovan. Nijedna zajednica nije m ogla nastaviti da
koristi životnu energiju pod ovakvim uslovima. Pritisak je bio najizrazitiji
među višim slojevima intelektualnih radnika. Oni su nastavili da rade gonjeni
psihološkim stimulansom koji je trebao otkloniti. "Mogu da radim dok se ne
srušim", to je važilo dok su granate praštale i armije marširale. A li sada je
došao mir: svuda se osećala iscrpljenost, nervna i fizička, koja je ranije bila
skrivena i neprimećena, a sada je postala očigledna.”
Harold Laski:
"Atmosfera rata dozvoljava, i čak izaziva, inovacije i eksperimente koji nisu
mogući kada se uspostavi mir. Napad na ustaljenu životnu rutinu nas pri
m orava da usvojimo ono što William James zove vitalnom navikom
odučavanja od navika... Prinuđeni sm o da se zalažemo, čak i žrtvujemo, mada
nism o verovali da sm o za to sposobni. Zajednička opasnost stvara osnovu
novog udruživanja, čija budućnost potpuno zavisi od toga da li su njegovi
tem elji privremeni ili trajni. A ko su privremeni, onda kraj rata vraća sve
prethodne razlike, desetostruko pogoršane problemima koje kraj rata
donosi."
"Prema tom e, tvrdim da promene koje treba uvesti zajedničkim odlučiva
njem moraju pod ovim uslovima doprineti da se ljudi sete svog identiteta, a
ne svojih razlika.”
L O G IK A POSTUPAKA
Nadmoć funkcionalne orijentacije

Funkcionalna orijentacija nije naravno niti nova niti ograničena
na društvene nauke. U stvari, ona se pojavila relativno kasno na
sociološkoj sceni, ako se može suditi po njenoj ranijoj i raširenijoj
upotrebi u velikom broju drugih disciplina.49 Centralna orijentacija
"Možemo početi sa ovim promenama odmah, jer je atmosfera povoljna za

njihovo prihvatanje. Vrlo je neizvesno da li bi one bile usvojene zajedničkim
pristankom, da nema ove atmosfere. Stvar je još neizvesnija jer je napor koji
je rat zahtevao u mnogima izazvao, naročito u onima koji su bili za ukidanje
privilegija, umor, težnju ka povratku na staro, kojoj je teško odupreti se."
"U svim revolucijama dolazi do perioda inercije kada umoruslednapora iza
zove prekid u procesu inovacije. Taj period obično dolazi po prestanku nepri
jateljstava. Posle života u napetosti, ljudski organizam zahteva m iri opuštanje.
Insistirati tokom perioda odmora na prikupljanju snage za novi i teški put, a
pre svega, za put u nepoznato, isto je što i tražiti nemoguće... Kada prestane
neprijateljstvo prema nacizmu, ljudi će više o d svega želeti rutinu misli i navika,
koja od njih ne zahteva napornu adaptaciju na uznemirujuća uzbuđenja."
Gibbonovske odlom ke u prvom delu napisao je, naravno, Winston Churchill,
i to izm eđu dva rata, o prvom od njih: The World Crisis: knjiga 4, The After-
math, (London: Thornton Butteworth, 1928), 30,31,33. Ostale primedbe pri
padaju Haroldu Laskom, koji je pisao tokom drugog svetskog rata da politi
ka gospodine Churchilla doprinosi "svesnom odlaganju svakog poduhvata
koji se smatra ‘kontraverznim’ sve dok se ne ostvari pobeda, /a/ to znači... da
proizvodni odnosi moraju ostati nepromenjeni sve dok ne nastupi mir i da
prema tom e, nijedno od sredstava društvene promene širokog spektra, neće
biti stavljeno na raspolaganje narodu." Revolution o f OurTime, (New York:
Viking Press, 1943), 185,187,193, 227-8, 309. Očigledno je da se Churchill i
Laski slažu oko dijagnoze da značajna, namerno izazvana društvena promena
neće nastupiti neposredno posle ratnog perioda. Razlika očito leži u proceni
poželjnosti uvođenja bilo kakvih nameravnih promena. (U oba citata kurziv
ne pripada nijednom od autora.)
U zgred m ožem o primetiti da očekivanje oko koga su se složili i Churchill i
Laski - tj. da će posleratni period u Engleskoj karakterisati masovna letargi
ja i nezainteresovanost za planiranu institucionalnu promenu - nije u pot
punosti poticao iz stvarnog toka događaja. Engleska nije odbacila mogućnost
planske prom ene posle drugog velikog rata.
49 Kurentnost funkcionalističkog gledišta bila je zapažena u više mahova. Na
primer: "Činjenica da na svim područjima mišljenja postoji ista tendencija,
dokazuje da danas postoji opšti trend prema tum ačenju sveta i terminima
m eđusobne povezanosti operacija a ne u term inim a odvojenih sastavnih
funkcionalizma - izražena u interpretaciji podataka utvrđivanjem

njihovih posledica za šire strukture kojima su obuhvaćeni - posto
jala je u skoro svim naukama o čoveku - biologiji i fiziologiji, psi
hologiji, ekonom iji i pravu, antropologiji i sociologiji.50 Prevlast
jedinica. Albert Einstein u fizici, Claude Bernard u fiziologiji, A lexis Carrel

u biologiji, Frank Lloyd Wright u arhitekturi, A .N . Whitehead u filozofiji, W.
Koehler u psihiologiji, Theodor Litt u sociologiji, Hermann Heller u poli
tičkim naukama, B. Cardozo u pravu: ovo su ljudi koji predstavljaju različite
kulture, različite zemlje, različite aspekte ljudskog života i ljudskog duha, a
koji ipak pristupaju problemima sa poimanjem ‘stvarnosti’ koje posmatra ne
materijalnu supstanciju već funkcionalnu interakciju u cilju razumevanja
fenomena." G. N iem eyer, Law Without Force, (Princeton University Press,
1941), 300. O vo šaroliko društvo sugerira da slaganje funkcionalnog gledišta
ne implicira podudarnost političke ili društvene filozofije.
50 Literatura koja govori o trendu prema funkcionalizmu gotovo je isto toliko
velika, i značajno raširenija, od raznovrsne naučne literature koja je primer
za taj trend. Ograničenje prostorom i brigom za neposrednu relevantnost
ograničava broj referencija koje bi se morale ovde navesti.
Za biologiju, opšti, sada već klasični izvor predstavlja delo J. H. Woodgrea,
Biological Principles: A Critical Study, (N ew York: Harcourt Brace and Co.,
1929), naročito 327. Za korelativne materijale, ukazujemo barem na sledeća
dela: Bertalanffy, Modem Theories o f Development, op. cit., naročito 1-46, 64,
179. i dalje. E. S. Russell, The Interpretation o f Development and Heredity: A
Study in Biological Method, (Oxford: Clarendon Press, 1930), naročito 166-
280. Diskusije koje nagoveštavaju mogu se naći u manje poučnim rukopisima
W. E. Rittera, E. B. W ilson, E. U ngerer, J. Schaxel, J. von U exküll, itd.
Rukopisi J. Needhama - npr. "Thoughts on the problem o f biological orga
nization ". Scientia, avgust 1932, 84—92 - mogu se konsultovati jer su korisni.
Za fiziologiju, razmotriti rukopise C. S. Sherringtona, W. B. Cannona, G. E.
Coghilla, Josepha Barcofta, a naročito sledeće radove: C. S. Sherrington, The
Integrative Action o f the Nervous System, (New Haven: Yale University Press,
1923); W. B. Cannon, Bodily Changes in Pain, Hunger, Fear and Rage, odeljak
12, i The Wisdom o f the Body, (N ew York: W. W. Norton, 1932), sve osim
nesređenog epiloga o "društvenoj homeostazi"; G. E. Coghill, Anatomy and
the Problem o f Behavior, (Cambridge University Press, 1929); Joseph Bar-
croft, Features in the Architecture o f Physiological Function, (Cambridge U ni
versity Press, 1934).
Za psihologiju je značajan gotovo svaki od bazičnih doprinosa dinamskoj psiho
logiji. Istina je ako se kaže da su freudovske koncepcije u skladu sa funkci-
onalizm om , jer se glavni pojmovi bez izuzetka odnose na funkcionalni (ili
disfunkcionalni) okvir. Za drugačije koncepcije videti: Harey Carr, "Functio
nalism" u delu Psychologies of 1930, (Clark University Press, 1930), urednik
Carl Murchison; kao jedan od mnogih članaka koji se suštinski bave ovom
funkcionalnog gledišta nije po sebi garancija vrednosti, ali ona suge

rira kako je nataloženo iskustvo prinudilo disciplinovane posmatra-
če čoveka kao biološkog organizma i nosioca kulture, d aje prihvate.
Neposredno značajnija jeste mogućnost da prethodno iskustvo
drugih disciplina može obezbediti korisne metodološke modele za
funkcionalnu analizu u sociologiji. Učiti iz kanona analitičkih po
stupaka ovih često egzaktnijih disciplina ne znači, naravno, usvoji
ti njihove specifične koncepcije i tehnike u potpunosti. Na primer,
iskoristiti logiku postupaka koje se uspešno koristi u biološkim
naukam a, ne znači padati u stari greh prihvatanja irelevantnih
analogija i hom ologija koje su tako dugo fascinirale poklonike
organizm ičke sociologije. Ispitivati m etodološki okvir bioloških
istraživanja ne znači usvajati njihove suštinske pojmove.
Logička struktura eksperim enata se, na prim er, ne razlikuje u
fizici, herniji ili psihologiji, iako se stvarne hipoteze i tehnička sredstva,
osnovni pojmovi i praktične teškoće, mogu razlikovati u ogromnoj
meri. Niti se bliski supstituti eksperim enata - kontrolisano posma-
tranje, kom parativne studije i m etod "opažanja" - razlikuju po
svojoj logičkoj strukturi u antropologiji, sociologiji ili biologiji.
O krećući se načas Cannonovoj logici postupaka u fiziologiji,
tražimo metodološki model koji se možda može iskoristiti u soci
ologiji, bez usvajanja Cannonovih nesretnih homologija između
strukture biološkog organizma i strukture društva.51
grupom koncepcija, videti J. M. Fletcher, "Hom eostasis as an explanatory

principle in psychology", Psychological Review, 1942, 49, 80-87. Za izveštaj o
primeni funkcionalnog pristupa ličnosti, videti odeljak I u delu Clydea
Kluckhohna i Henrya A . Murraya, urednici Personality in Nature, Society and
Culture, (N ew York: A . A . Knopf, 1948), 3-32. Važni aspekti u kojima je
Lewinov rad o grupama orijentisan prema funkcionalizmu, već je u velikoj
meri istican.
Za pravo videti kritički članak Felixa S. Cohena, "Transcendental nonsense
and the functional approach", Columbia Law Review, 1935, XXXV, 809-849,
i brojne neoznačene referencije u tom delu.
Za sociologiju i antropologiju, videti mali uzorak referencija u ovom odeljku.
D e lo koje je uredio Robert Redfield pruža koristan most preko jaza koji
prečesto razdvaja prirodne od društvenih nauka. "Levels of Integration in
B iological and Social System", Biological Sym posia, 1943, VIII. Za jedan
značajan napor da se postavi pojmovni okvir funkcionalne analize, videti delo
Talcotta Parsonsa, The Social System, (G lencoe, Illinois: Free Press, 1951).
51 Kao stoje ranije implicirano, Cannonov epilog delu Wisdom o f the Body, ostaje
kao primer besplodnih ekstrema do kojih dolazi čak ijedan izuzetni um, kada
počne da izvlači suštinske analogije i homologije između biološkog organizma
Njegovi se postupci oblikuju na sledeći način. Usvajajući ori

jentaciju Claudea Bernarda, Cannon prvo pokazuje da organizam
zahteva relativno postojano i stabilno stanje. Zadatak fiziologa je,
prem a tome, da obezbedi "konkretni i detaljni opis m odela koji
osiguravaju postojana stanja". Pregledajući "brojne" konkretne i
detaljne opise koje daje Cannon, nalazimo da je opšti m odel for-
mulisanja neprom enjiv, bez obzira na specifični problem koji se
tretira. Tipična formulacija je sledeća: Da bi krv mogla... služiti kao
cirkulacijski m edijum, ispunjavajući pri tom različite funkcije
zajedničkog nosioca hranjivih materijala i otpadaka... mora posto
jati zaliha u slučaju da zapreti gubitf Ili, uzmimo drugu tvrdnju:
"Ako želimo da se život ćelije nastavi,... krv ... mora teći dovoljnom
brzinom da bi živim ćelijama uručila (neophodnu) zalihu kiseonika".
P ostoje utvrdio zahteve organskog sistema, Cannon nastavlja sa
detaljnim opisom različitih mehanizama koji deluju da bi zadovoljili
ove zahteve (na primer, komplikovane promene koje dovode do
zgrušnjavanja, lokalne kontrakcije povređenih krvnih sudova koje
smanjuju količinu krvavljenja; ubrzano grupisanje ugrušaka zbog
dejstva adrenina, i dejstvo adrenina na jetru, itd). Ili, on ponovo
opisuje različita biohemijska jedinjenja koja obezbeđuju ispravno
snabdevanje kiseonikom normalnog organizma i kom penzatorne
prom ene koje se pojavljuju kada neko od ovih jedinjenja ne deluje
adekvatno.
A ko se logika ovog pristupa iskaže opštijim terminima, postaje
očigledan sledeći niz postupaka. Pre svega, (određeni funkcionalni
zahtevi organizma uvrđuju se), zahtevi koji se moraju zadovoljiti
ako želimo da organizam opstane, ili deluje sa određenim ste-
penom efikasnosti. Drugo, postoji konkretan i detaljan opis poret
ka (struktura i procesa) po kom e se ovi zahtevi u "normalnim"
slučajevima ispunjavaju. Treće, ako je neko od ovih tipičnih m eha
nizam a za zadovoljenje zahteva uništen, ili se otkrije da ne
funkcioniše adekvatno, posm atrač se upozorava na potrebu za
otkrivanjem kom penzatornih m ehanizam a (ako postoje) koji
ispunjavaju potrebnu funkciju. Četvrto, koje sledi iz svega pretho-
i društvenog sistema. Na primer, ako uzmemo u obzir njegovo poređenje

između fluidnog matriksa tela i kanala reka i železničkih pruga po kojima
"proizvodi sa farmi i iz fabrika, iz rudnika i šuma, bivaju raznošeni tamo-
-am o." Ovakva analogija, koja je ranije razvijena u delima Renea Wormsa,
Schaefflea, Vincenta, Smalla i Spencera, ne predstavlja vrednost Can-
nonovog rukopisa za sociologe.
dnog, postoji detaljan prikaz strukture za koju funkcionalni zahtevi

važe, kao i detaljan opis poretka prem a kome se funkcija izvršava.
Logika funkcionalne analize u biološkim naukam a je tako
dobro ustanovljena da se zahtevi za adekvatnom analizom ispunja
vaju sami po sebi. Sa sociologijom nije tako. Tu nalazimo veoma
raznovrsne koncepcije o odgovarajućem obliku proučavanja
putem funkcionalne analize. Z a neke, on se u velikoj meri (ili čak
isključivo) sastoji od utvrđivanja empirijskih veza između "delova"
društvenog sistema; za druge on se sastoji u pokazivanju "vrednosti
koje za društvo im aju standardizovane aktivnosti ili društvene
organizacije; za treće, on se sastoji u razrađenom prikazu ciljeva
formalnih društvenih organizacija.
Kroz ispitivanje raznovrsnog niza funkcionalnih analiza u soci
ologiji, postaje očito da sociolozi za razliku od, na primer, fiziologa,
obično ne izvode operacionalno razumljive postupke, ne sređuju
sistematično potrebne vrste podataka, ne upotrebljavaju zajedni
čki skup pojmova, i ne koriste isti kriterijum validnosti. Drugim
rečima, u fiziologiji nalazimo skup standardizovanih pojmova, po
stupaka i oblika analize, a u sociologiji raznovrsni izbor standardi
zovanih pojmova, postupaka, i oblika, koji, čini se, zavise od interesa
i ukusa svakog posebnog sociologa. Budimo sigurni da ova razlika
između dve discipline - možda i u velikoj meri - ima neke veze sa
razlikama u karakteru podataka kojima se bave fiziolog i sociolog.
Relativno povoljne prilike za eksperimentalni rad u fiziologiji, trivi
jalno rečeno, jedva pristaju u sociologiji. Ali ovo teško da opravda
va razliku izm eđu sistem atski sređenih postupaka i pojm ova u
fiziologiji i neusklađenog, često nekoordinisanog i neretko defek
tnog karaktera postupaka i pojmova u funkcionalnoj sociologiji.
P A R A D IG M A ZA FU N K CIO N A LN U
A N A LIZU U SO C IO LO G IJI
Kao uvodni i doduše ogledni korak u pravcu kodifikovanja

funkcionalne analize u sociologiji, postavljamo paradigmu pojmo
va i problem a koji su centralni za ovaj pristup. U skoro će postati
očigledno da su se glavne komponente ove paradigme progresivno
javljale na prethodnim stranicam a dok smo kritički ispitivali
rečnik, postulate, pojmove i ideološka nabeđivanja, trenutno
O TCO RIJSKOJ SOCIOLOGIJI 147
kurentne u ovoj oblasti. Paradigma iznosi sve ovo u kompaktnom

obliku, dozvoljavajući na taj način simultano ispitivanje glavnih
zahteva funkcionalne analize, služeći i kao pomoćno sredstvo za
ispravljanje sopstvenih grešaka i provizornih tum ačenja, što je
teško postići kada su pojmovi razbacani i skriveni u diskurzivnom
izlaganju koje se proteže preko mnoštva stranica.52 Paradigm a
predstavlja samo jezgro pojmova, postupaka i zaključaka u funkci
onalnoj analizi.
Pre svega, treba zapaziti kako paradigma ne predstavlja skup
kategorija uvedenih de novo, već kodifikaciju pojmova i problema
koji se nameću n^šoj pažnji kroz kritičko ispitivanje savremenog
istraživanja i teorije funkcionalne analize. (Pozivanje na prethodne
delove ovog odeljka dokazaće d a je temelj za svaku od kategorija
ugrađenih u paradigmu bio pripremljen ranije).
1. Pojave kojima se pripisuju funkcije
Celokupan obim socioloških podataka se može, a veći deo je
već bio, podvrgnuti funkcionalnoj analizi. Osnovni zahtev je da
predm et analize predstavlja standardizovanu (tj. shematizovanu i
repetitivnu) pojavu što je društvena uloga, institucionalni obrazac,
društveni procesi, kulturni obrasci, emocije uslovljene kulturom,
društvene norme, grupna organizacija, društvena struktura, sredst
va društvene kontrole, itd.
OSNOVNA DILEMA: Šta mora ući u protokol posmatranja date
pojave, da bi se ona mogla podvrći sistematskoj funkcionalnoj analizi?
2. Pojmovi subjektivnih dispozicija (motivi, svrhe)
Do određene tačke, funkcionalna analiza redovno pretpostavlja ili
eksplicitno operiše sa nekim koncepcijama o motivaciji pojedinaca
uključenih u društveni sistem. Kao što su pokazale prethodne
diskusije, ovi pojmovi subjektivnih dispozicija se često pogrešno
mešaju sa povezanim ali različitim pojmovima objektivnih posledi
ca stava, verovanja ili ponašanja.
OSNO VNA DILEM A: U kojim se tipovima analize opažena
motivacija može smatrati za gotov podatak a u kojim se motivacija
ispravno posm atra kao problematična, kao izvodljiva iz drugih
podataka?
52 Za kratak izveštaj o svrsi analitičke paradigme poput ove, videti belešku o

paradigmama na drugom mestu u ovoj knjizi.
3. Pojmovi objektivnih posledica (funkcije, disfunkcije)

Uočili smo dva vladajuča tipa zbrke koja se javlja u nekoliko
savremenih koncepcija "funkcije":
1. Tendencija da se sociološko posm atranje ograniči na p o zi
tivne doprinose sociološke pojave društvenom ili kulturnom siste
mu u koji je uključena; i
2. Tendencija brkanja subjektivne kategorije motiva sa objek
tivnom kategorijom funkcija.
Potrebno je ustanoviti odgovarajuće pojmovne razlike da bi se
ova konfuzija eliminisala.
Prvi problem zahteva pojam višestrukih posledica i pojam nulte
ravnoteže skupa posledica.
Funkcije su one opažene posledice koje omogućavaju adaptaci
ju ili prilagođavanje datog sistema; a disfunkcije su one opažene
posledice koje umanjuju adaptaciju ili prilagođavanje sistema. Po
stoji takođe empirijska m ogućost nefunkcionalnih posledica koje su
jednostavno irelevantne za sistem koji se posmatra.
U svakom datom slučaju, jedna pojava može imati i funkcio
nalne i disfunkcionalne posledice, izazivajući tako težak i važan
problem razvijanja kanona za uspostavljanje nulte ravnoteže
skupa posledica. (Ovo je naravno najvažnije u upotrebi funkcio
nalne analize za vođenje, stvaranje i izvršenje politike).
D rugi problem (koji se javlja zbog lakog brkanja m otiva i
funkcija) zahteva uvođenje pojmovne razlike između slučajeva u
kojim a subjektivni zamišljeni ciljevi koincidiraju sa objektivnim
posledicama, i slučajeva u kojima oni divergiraju.
Manifestne funkcije su one objektivne posledice koje doprinose
adaptaciji ili prilagođavanju sistema, i koje su nam eravane i p re
poznate od učesnika u sistemu.
L a ten tem funkcije su one koje nisu ni prepoznate ni nam era
vane*.
O SN O V N A DILEM A: Koje su posledice transformacije prvo
bitno latentnih funkcija u manifestne (uključujući problem uloge
Odnos izm eđu "neanticipiranih posledica" akcije i "latentnih funkcija" može

se jasno odrediti, jer je implicitan u prethodnom odeljku paradigme. Postoje
tri tipa nenameravanih posledica akcije: 1) one koje su funkcionalne za dati
sistem , i prem a tom e predstavljaju latentne funkcije; 2) one koje su dis
funkcionalne za dati sistem, i prema tome predstavljaju latentne disfunkcije; i
3) one koje su irelevantne za sistem na koji ne utiču ni funkcionalno, ni dis-
funkcionalno, tj. praktično beznačajna klasa nefunkcionalnih posledica.
znanja u ljudskom ponašanju i problem "manipulacije" ljudskim

ponašanjem)?
4. Pojmovi jedinica opsluženih funkcijom
Prim etili smo teškoće sadržane u ograničavanju analize na

funkcije koje se vrše za "društvo", jer neke pojave mogu biti
funkcionalne za neke pojedince i podgrupe, a disfkunkcionalne za
druge. Zbog toga je neophodno odrediti opseg jedinica za koje
pojava ima određene posledice: pojedince sa različitim statusom,
podgrupe, .širi društveni sistem, kulturni sistemi. (Terminološki
ovo im plicira pojmove psihološke funkcije, grupne funkcije,
društvene funkcije, kulturne funkcije itd.).
5. Pojmovi funkcionalnih zahteva (potrebe, preduslovi)
U svaku funkcionalnu analizu ugrađena je neka koncepcija,
prećutna ili izražena, o funkcionalnim zahtevima sistema koji se
posmatra. Kao što je zapaženo na drugom mestu,53 to je jedna od
najnejasnijih i empirijski najdiskutabilnijih koncepcija u funkcio
nalnoj teoriji. Pojam funkcionalnih zahteva koji koriste sociolozi,
teži da bude tautološki ili ex p o st facto\ on teži da se ograniči na
uslove "opstanka" datog sistema: on teži, kao u radovima Mali-
nowskog, da pored društvenih uključi i biološke "potrebe". *
Ovo obuhvata težak problem utvrđivanja tipa funkcionalnih
zahteva (univerzalnih ili specifičnih); postupaka za validaciju pret
postavke o ovim zahtevima itd.
OSNOVNA DILEM A: Šta je potrebno da bi se utvrdila valid-
nost varijable kao što je "funkcionalni zahtev", u situacijam a u
kojima je strogo eksperimentisanje neprimenjivo?
6. Pojmovi mehanizama preko kojih se funkcije obavljaju
Funkcionalna analiza u sociologiji kao i u drugim disciplinama,
poput fiziologije i psihologije, zahteva "konkretan i detaljan"
prikaz m ehanizama koji operišu da bi izvršili određenu funkciju.
Ovo se ne odnosi na psihološke, nego na društvene m ehanizme
(npr. podela uloga, izolacija institucionalnih zahteva, hijerarhijski
poredak vrednosti, društvena raspodela rada, ritualni i ceremoni
jalni obredi, itd.).
53 R. K. M erton, "Discussion of Parsons’ ‘Position o f sociological theory”1,

American Sociological Review, 1949,13,164-168.
O SNO VNA D ILEM A : Koji je trenutno dostupan inventar

društvenih m ehanizam a koji odgovaraju, recimo, ogrom nom
inventaru psiholoških mehanizama? Koji su metodološki problem i
sadržani u razlikovanju dejstava ovih društvenih mehanizama?
7. Pojmovi funkcionalnih alternativa (funkcionalnih

ekvivaienata ili supstituta)
Kao što smo videli, zanemarivanje bezrazložne pretpostavke o

funkcionalnoj nužnosti pojedinih društvenih struktura, zahteva
neki pojam funkcionalnih alternativa, ekvivaienata ili substituta.
Ovo usm erava pažnju na opseg mogućih varijacija, pojave koja u
ispitivanom slučaju može poslužiti funkcionalnom zahtevu. Ovo
podriva identitet postojećeg i neizbežnog.
OSNOVNA DILEM A: Budući da se naučni dokaz u navodnoj
funkcionalnoj alternativi može pružiti jedino strogom prim enom
eksperimenata, i budući da se on često ne može primeniti u socio
loškim situacijam a širokog obima, koji su prim enjivi postupci
istraživanja najpribližniji logici eksperimenta?
8. Pojmovi strukturalnog konteksta (ili strukturalne ograničenosti)

Obim varijacija pojava koje mogu obaviti određene funkcije u
društvenoj strukturi nije neograničen (ovo je bilo stalno ponavljano
u prethodnoj diskusiji). Međuzavisna povezanost elemenata društve
ne strukture ograničava efektivne mogućnosti promene ili funkcional
nih alternativa. Pojam strukturalne ograničenosti u oblasti društve
ne strukture, odgovara Goldenweiserovom "principu ograničenih
mogućnosti" u širim sferama. N esposobnost da se utvrdi značaj-
nost m eđusobne zavisnosti i prisutnosti strukturalnih ograničenja,
vodi do utopijske misli u kojoj se prećutno pretpostavlja da se
određeni elementi društvenog sistema mogu eliminisati bez uticaja
na ostatak tog istog sistema. Ovo shvatanje su zapazili i marksisti (i
sam Karl M arx) i nemarksisti (na prim er, Malinowski).54
34 V eć citirani odlomci iz Marxa potkrepljuju ovu tvrdnju mada su samo neko

lika od m nogih m esta na kojima Marx ističe važnost razmatranja struktu
ralnog konteksta. U delu Prilog kritici političke ekonom ije (koje se prvi put
pojavilo 1859. i bilo ponovo objavljeno u Selected Works, op. cit., I, 354-371),
on na primer primećuje: "Nijedno društveno uređenje ne nestaje sve dok se
sve proizvodne snage u njemu ne razviju do kraja: novi viši proizvodni odnosi
se nikad ne pojavljuju pre nego što su materijalni uslovi njihovog postojanja
sazreli u krilu staroga društva. Prema tome, čovečanstvo sebi postavlja samo
OSNOVNA DILEM A: U kojoj meri dati strukturalni kontekst

ograničava obim variranja pojava koje mogu efikasno zadovoljiti
funkcionalne zahteve? D a li postoji oblast koja je indiferentna, u
kojoj, pod uslovim a koje tek treba utvrditi, bilo koja iz širokog
obima alternativa može obavljati funkciju?
9. Pojmovi dinamike i promene

Zapazili smo da funkcionalni analitičar teži da se usmeri na sta
tiku društvene strukture i da zanemaruje proučavanje struktural
nih promena.
Ovo isticanje statike ipak nije inherentno u teoriji funkcionalne
analize. O no je pre uzgredno isticanje koje potiče od želje ranih
antropologa funkcionalista da spreče prethodnu tendenciju pisanja
sumnjivih istorija nepismenih društava. Ova praksa korisna u vre
m enu u kome je uvedena u antropologiju, na nesreću se još održala
u radu nekih funkcionalnih sociologa.
Pojam disfunkcije, koji implicira pojam ograničenosti, stresa, i
tenzije na strukturalnom nivou, omogućava analitički pristup
izučavanju dinam ike i prom ena. Kako se opažene disfunkcije
održavaju unutar određene strukture tako da ne izazivaju nestabil
nost? D a li akumulacija stresova i ograničenja izaziva pritisak koji
teži promeni u pravcu koji može dovesti do njihove redukcije?
OSNO VNA DILEM A: D a li vladajući interes m eđu funkcio
nalnim analitičarim a za pojam društvenog ekvilibrijuma odvlači
pažnju od fenomena društvenog disekvilibrijuma? Koje dostupne
procedure najadekvatnije dozvoljavaju sociologu da proceni aku
m ulaciju stresova i ograničenja u društvenom sistemu? D o koje
zadatke koje može resiti: zbog toga, ako stvar pogledamo izbliza, uvek ćemo
otkriti da se sam zadatak pojavljuje tek kada postoje materijalni uslovi
neophodni za njegovo rešenje, ili su bar u procesu formiranja." (str. 357)
Možda se najpoznatija od njegovih referencija o ograničavajućem uticajem
date socijalne strukture nalazi u drugom odeljku dela Osamnaesti brumaire
Louisa Napoleona: "Čovek sam stvara svoju istoriju, ali je ne stvara u jednom
mahu: on je ne stvara od uslova koje je sam izabrao, već od uslova koji mu se
nalaze pri ruci." (Iz parafraze originala koji je objavljen u Marxovim Selected
Works, II, 315). Koliko znam, A . D . Lindsay je najperceptivniji od komenta
tora koji su uočili teorijske implikacije ovakvih tvrdnji. Videti njegovu malu
knjigu, Karl Marx's Capital: An Introducory Essay, (Oxford University Press,
1931), naročito na 27-52.
Za drugačiji jezik sa sasvim drugačijim ideološkim značenjem i suštinski
sličnim teorijskim implikacijama, videti B. Malinowski u delu "Culture",
Encyclopedia o f the Social Sciences, op. cit., 626.
m ere poznavanje strukturalnog konteksta dozvoljava sociologu da

anticipira najverovatniji pravac društvene promene?
10. Problemi validacije funkcionalne analize

Kroz čitavu paradigmu stalno smo obraćali pažnju na specifične
tačke na kojim a su se pretpostavke, pripisivanja i posm atranja
m orala validirati.55 Ovo, pre svega, zahteva strogo utvrđivanje
socioloških postupaka analize koji su najpribližniji logici eksperi
menta. To zahteva sistematičan pregled mogućnosti i ograničenja
komparativne (interkulturalne i intergrupne) analize.
O SNO VNA DILEM A: Do kog je stepena funkcionalna anali
za ograničena teškoćom lociranja adekvatnih uzoraka društvenih
sistema koji se mogu podvrgnuti kom aprativnom (kvazieksperi-
m entalnom proučavanju)?56
11. Problemi ideoloških implikacija funkcionalne analize
Istaknuto je u prethodnom odeljku da funkcionalna analiza nije
po svojoj suštini osuđena na ideološku poziciju. Ovo ne protivreči
činjenici da pojedine funkcionalne analize i pojedine hipoteze koje
su razvili funkcionalisti mogu igrati prepoznatljivu društvenu
ulogu. Ovo, onda, postaje specifični problem za sociologiju sa
znanja: do koje m ere društvena pozicija fukcionalnog sociologa
(na prim er vis a vis određenog "klijenta" koji je dao ovlašćenje za
dato istraživanje) izaziva jednu a ne drugu formulaciju problema,
55 Očigledno je da sada funkcionalnu analizu posmatramo kao metod za tumače

nje za interpretaciju socioloških podataka. Ovo ne zanemaruje značajnu ulo
gu funkcionalne orijentacije koja senzitizira sociologe za prikupljanje podata
ka koji bi inače bili zanemareni. Možda je nepotrebno ponavljati aksiom da
nečiji pojm ovi zaista određuju uključivanje ili isključivanje podataka da,
uprkos etim ologije ovog termina, podaci nisu "dati", već su “okriveni" uz
neizbežnu pom oć pojmova. U procesu razvijanja funkcionalne interpretaci
je, sociološki analitičar bez izuzetaka nalazi da je neophodno otkriti podatke
koji su različiti od podataka koje je na početku zamislio. Interpretacija i saku
pljanje podataka su na taj način povezani nizom pojmova i pravila koja ih
stavljaju u m eđusobni odnos. Za proširenje ovih opaski, videti odeljak II.
56 Social Stmcture Georgea P. Murdocka (New York: Macmillan, 1949), dovolj
na je da prikaže kako postupci poput onih obuhvaćenih unakrsnim kultural
nim istraživanjem, m nogo obećavaju kada su u pitanju određeni metodološki
problemi funkcionalne analize. Takođe videti postupke funkcionalne analize
kod G eorgea C. Hom ansa i Davida M. Schneidera, u delu Maniage, Authori
ty, and Final Causes, (Glencoe: The Free Press, 1955).
utiče na njegove pretpostavke i pojmove, i ograničava obim

zaključaka izvedenih iz podataka?
OSNOVNA DILEM A: Kako se otkrivaju ideološke premise u
funkcionalnoj analizi i do kog stupnja određena ideologija potiče iz
osnovnih pretpostavki koje je sociolog usvojio? D a li je stepen
verovatnoće ovih pretpostavki povezan sa statusom i istraživa
čkom ulogom sociologa?
Pre prelaska na intenzivnije proučavanje nekih delova ove pa
radigme, rasčistimo u kojim slučajevima će se ona moći upotrebiti.
Konačno, taksonom ije pojmova se mogu beskrajno umnožavati
bez m aterijalnog unapređivanja za- .ataka funkcionalne analize.
Koji su, onda, ciljevi paradigme i kako se ona može upotrebiti?
Svrha paradigme
Prva i najznačajnija svrha je da se obezbedi provizorni kodi-
fikovani vodič za adekvatnu i plodnu funkcionalnu analizu. Ovaj
cilj očigledno podrazum eva da paradigma sadrži minimalni skup
pojmova kojima sociolog mora operisati kako bi sproveo adekvat
nu funkcionalnu analizu i da se ona može upotrebiti sada i ovde
kao vodič kroz kritičko proučavanje postojećih analiza. Ona tako
ima nam eru da bude kom paktan i eliptičan vodič za formulaciju
istraživanja u funkcionalnoj analizi i pomoćno sredstvo pri lociranju
različitih doprinosa i nedostataka ranijih istraživanja. O graniče
nost prostora nam dozvoljava da prim enim o samo ograničene
delove paradigme pri kritičkoj proceni izabranih slučajeva.
Drugo, paradigma ima namenu da direktno vodi do postulata '
(često prećutnih) pretpostavki koje prožimaju funkcionalnu anali
zu. Kao što smo ustanovili u prethodnim delovima ovog odeljka
neke od ovih pretpostavki su od centralne važnosti, druge su
beznačajne i zanemarljive, a treće sumnjive i čak varljive.
Treće, paradigma želi da učini sociologa osetljivim ne samo na
uske naučne implikacije različitih tipova funkcionalne analize već i
na njene političke i nekad ideološke implikacije. Tačke u kojima
funkcionalna analiza predstavlja implicitni politički stav, tačke u
kojim a utiče na "društvenu arhitekturu" postaju problem i koji
nalaze svoj integralni deo u ovoj paradigmi.
D etalno istraživanje širokih i obuhvatnih problema koje donosi
paradigm a očigledno premašuje granice ovog odeljka. Oni moraju
pričekati potpunije izlaganje u delu koje će biti posvećeno samo toj
svrsi. Zbog toga ćemo ograničiti ostatak trenutne diskusije na
kratko razm atranje prim ene prvih delova paradigme na strogo
ograničen broj slučajeva funkcionalne analize u sociologiji. Ovih

nekoliko slučajeva će se povrem eno upotrebiti kao odskočna
daska u diskusiji specijalnih problem a koji su nesavršeno ilustro-
vani slučajevima koji su pred nama.
PO JA V E PO D L O Ž N E FU NK CIO N A LN O J
A N A L IZ I
Na prvi pogled, čini se da puka deskripcija pojave koja će se

analizirati, izaziva m alo ili nim alo problem a. Pretpostavim o da
pojavu treba opisati "koliko god je potpuno i precizno" to moguće.
Ipak, kad se bolje razmisli, očigledno je da ova m aksim a ne
obezbeđuje skoro nikakva uputstva za posm atrača. Zam islim o
nezgodan položaj funkcionalno orijentisanog početnika n aoru
žanog sam o ovom m aksimom koja treba da m u pom ogne pri
odgovoru na pitanje: šta ja treb a da posm atram , šta treba da
uključim u svoje radne zabeleške, a šta m ogu bez bojazni da
izostavim ? Bez pretpostavljanja da se terenski istraživač može
sada snabdeti detaljnim i opširnim odgovorom, može se bez obzira
na to konstatovati da je pitanje po sebi opravdano i da su implicitni
odgovori delim ično razvijeni. D a bi se ovi im plicitni odgovori
izmamili i kodifikovali, neophodno je pristupiti slučajevima
funkcionalne analize sa pitanjem: koja vrsta podataka je bila konzi-
stentno uključena u analizu, bez obzira na pojavu koja se analizira;
zašto su baš ti, a ne neki drugi podaci bili uključeni?
U skoro postaje očigledno da funkcionalistička orijentacija u
velikoj m eri određuje ono što se uključuje u opis pojave koju treba
interpretirati. Tako opis magijskog čina ili ceremonije nije ograni
čen na prikaz čini ili formule, obreda i izvođača. O n uključuje siste
matski prikaz učesnika i posmatrača, vrste i stupnjeva interakcije
izm eđu učesnika i publike, prom ene u obrascim a interakcije
tokom cerem onijala. Tako, na prim er, deskripcija cerem onijala
kiše kod H opija sadrži više nego akcije koje su naizgled usmerene
ka uticaju bogova na m eteorološke fenom ene. O na uključuje
izveštaj o osobam a koje su na različite načine uključene u obrazac
ponašanja. Opis učesnika (i posmatrača) je dat u strukturalnim ter
m inim a, znači u term inim a koji svrstavaju ove ljude u njihove
m eđusobno povezane društvene statuse.
K ratki odlomci će ilustrovati kako funkcionalne analize počinju
sistematskim uključivanjem (i po mogućnosti određivanjem ) sta
tusa i društvenih međuveza onih koji učestvuju u posm atranom

ponašanju.
Pubertetski cerem onijal Chiricahua za devojke: proširena
domaća porodica (roditelji i rođaci koji su u mogućnosti da pomognu)
snose troškove ove četvorodnevne ceremonije. Roditelji biraju vreme i
m esto ceremonije. "Svi članovi devojčinog tabora prisustvuju, kao i
skoro svi članovi lokalne grupe. D obar broj posetilaca iz drugih
lokalnih grupa i neki putnici iz drugih širih grupa se mogu videti, i
njihov se broj povećava kako dan odmiče." Vođa lokalne grupe kojoj
pripada devojčina porodica govori, želeći dobrodošlicu posetiocima.
Ukratko, ovaj prikaz eksplicitno obraća pažnju na sledeće statuse i
grupe koje su na različite načine uključene u ceremoniju: devojka, njeni
roditelji i bliska porodica; lokalna grupa posebno zastupljena vođom;
široka grupa zastupljena članovima spoljašnih lokalnih grupa, i pleme
zastupljeno članovima drugih širih grupa.51
Kao što ćemo videti tokom izlaganja, mada bi se to moglo i sada
tvrditi, puka diskripcija ccremonije u term inim a statusa i rodbin
skih odnosa onih koji su na različite načine uključeni u grupu, daje
pravi ključ za funkcije koje su izvršene ovom ceremonijom.
Jednom reči, sugeriramo da strukturalna deskripcija učesnika u
analiziranoj aktivnosti obezbeđuje hipoteze za kasnije funkcional
ne interpretacije.
Druga ilustracija će opet ukazati na prirodu takvih deskripcija u
term inima uloge, statusa, rodbinske grupe i njihovih međusobnih
veza.
Shematizovani odgovori na mirriri (čuti nepristojnost upućenu
nečijoj sestri) među australijskim Murnginima. Standardizovani
obrazac se mora vrlo kratko opisati: kada muž psuje svoju ženu u prisu
stvu njenog brata, brat započinje sa naizgled nepravilnim ponašanjem;
on baca koplje na ženu (ne na muža) i njene sestre. Deskripcija ovog
obrasca dalje uključuje opis statusa učesnika. Sestre su članovi bra
tovog klana; muž dolazi iz drugog klana.
Zapazimo opet da su učesnici locirani unutar društvenih struktura i
ova je lokacija osnovna za dalju funkcionalnu analizu ovogponašanja .58
57 Morris E. Opler, "An outline o f Chicicahua Apache social organization", u

, delu Social Anthropology o f North American Tribes, urednik Fred Eggan,
(Chicago: University o f Chicago Press, 1937), 173-239, naročito na 226-230
(istakao R. K. M).
'">8 W. L. Warner, ^4 Black Civilization - A Social Study o f an Australian Tribe, (New
York: Harper & Bros., 1937), 112-113.
S obzirom na to da su slučajevi preuzeti iz nepismenih društava,

moglo bi se zaključiti da su zahtevi za deskripcijom svojstveni samo
nepismenim materijalima. Okrećući se drugim slučajevima funkci
onalne analize obrazaca koji se nalaze u m odernom zapadnom
društvu, možemo ustanoviti ovaj isti zahtev, kao i dodatne vodiče
za dobijanje "potrebnih deskriptivnih podataka".
"Kompleks rom antične ljubavi" u američkom društvu: mada
sva društva poznaju "povremeno snažno emocionalno vezivanje" savre-
m eno američko društvo je jed n o od retkih društava koje uveličava
značaj romantičnih veza, stvarajući od njih u javnom mnjenju, u naj
manju ruku, osnovu za izbor bračnog partnera. Karakteristični obrazac
izbora eliminiše ili smanjuje uticaj roditelja ili šire rođačke grupe na
izbor partnera.59
Zapazim o da isticanje jednog obrasca izbora partnera, isklju
čuje alternativne obrasce izbora koji se pojavljuju drugde.
Taj slučaj sugerira drugi željeni tip podataka koje treba uključiti
u prikaz pojave podvrgnute funkcionalnoj analizi. Prilikom opisi
vanja karakterističnog (modalnog) obrasca za rešavanje standardi-
zovanog problem a (izbor bračnog partnera), posmatrač, kad god je
to moguće, ukazuje na glavne alternative, koje se tako isključuju.
Ovo, kao što ćem o videti, daje direktna rešenja za strukturalni
kontekst obrasca, i sugerirajući odgovarajuće kom aprativne m ate
rijale, vodi prem a validaciji funkcionalne analize.
Treći, integralni elem ent deskripcije problem ske pojave pri
likom priprem e za stvarnu funkcionalnu analizu - takoreći, dalji
zahtev za priprem om uzroka analize - treba da uključi "značenja"
(kognitivni ili afektivni značaj) aktivnosti ili obrasca za članove
grupe. U stvari, kao što će uskoro postati očigledno, podroban
prikaz značenja povezanih sa pojavom veom a blisko određuje
59 Za različite pristupe funkcionalne analize "kompleksa romantične ljubavi",

videti: Ralph Linton, Study o f Man, (N ew York: D . Appleton-Century Co.,
1936), 174-5; T. Parsons, "Age and sex in the social structure o f the U nited
States", American Sociological Review, oktobra 1942, 7, 604-616, naročito na
614-15; T. Parsons, "The Kinship system o f the contem porary U nited
States", A merican Anthropologist, 1943, 45, 22-'38, naročito na 31-32, 36-37,
oba preštampana u njegovom delu Essays in Sociological Theory, op. cit., T.
Parsons, "The social structure of the family", u delu The Family: Its Function
and Destiny, urednik Ruth N. Anshen, (N ew York: Harper, 1949), 173-201; R.
K. Merton "Intermarriage and the social structure", Psychiatry, 1941,4,361-
74, naročito na 367-8; i Isidor Thorner, "Sociological aspects o f affectional
frustration", Psychiatry, 1943,6,157-173, naročito na 169-172.
pravilan sm er funkcionalne analize. Slučaj izabran iz mnogih

Veblenovih analiza služi da ilustruje opštu tezu:
Kulturni obrazac upadljive potrošnje: upadljiva potrošnja rela
tivno skupih proizvoda "znači" (simbolizuje) posedovanje dovoljnog
bogatstva da bi se takvi troškovi mogli "priuštiti". Bogatstvo, s druge
strane, implicira poštovanje. Osobe koje učestvuju u upadljivoj
potrošnji, ne uživaju samo u neposrednoj potrošnji, nego i u povišenom
statusu koji se reflektuje u stavovima i mišljenju drugih koji opažaju
njihovu potrošnju. Ovaj obrazac je najuočljiviji u klasi dokolice, tj.
klasi onih koji mogu da ne učestvuju, a vrlo često i ne učestvuju u
proizvodnom radu /ovo je komponenta statusa ili uloge u deskripciji/.
Međutim, obrazac se širi i na druge slojeve koji žele da ga oponašaju i
koji isto tako doživljavaju ponos kroz "rasipno" trošenje. Konačno,
potrošnja u upadljivom obliku teži da potisne druge kriterijume
potrošnje, (npr. "pravilno" trošenje fondova). /Ovo je eksplicitna refe-
rencija na alternativne oblike potrošnje koji se potiskuju isticanjem
posmatranog kulturnog obrasca./m
Kao što je dobro poznato, Veblen nastavlja da pripisuje mno
štvo funkcija obrascu upadljive potrošnje - funkciju uveličavanja
statusa, validacije statusa, "dobre reputacije1', pokazivanja novča
ne moći (str. 84). Ove posledice, kako ih doživljavaju učesnici u
shematizovanoj aktivnosti, zadovoljavajuće su i bliske objašnjenju
kontinuiranosti obrasca. Rešenje za primenjene funkcije se gotovo
potpuno obezbeđuju deskripcijom sam og obrasca koja uključuje u
sebe eksplicitne referencije na (1) status onih koji diferencijalno
izvode obrazac (2) poznate alternative obrasca potrošnje u obliku
pokazivanja i "rasipnosti" a ne u obliku "suštinskog" i intimnog
uživanja u predm etu potrošnje, i (3) različita značenja kulturalno
pripisana upadljivoj potrošnji od strane učesnika i posm atrača
samog obrasca.
Tri kom ponente deskripcije uzroka koji treba analizirati
nikako ne obrađuju iscrpan čitav problem. Potpuni deskriptivni
protokol adekvatan za naredne funkcionalne analize, neizbežno će
prelaziti u području neposrednih psiholoških i društvenih posledi
ca ponašanja. Ali one se mogu sa više koristi ispitivati u vezi sa poj
mom funkcije. Ovde je samo neophodno ponoviti da se deskripci
ja pojave ne izvodi prem a hiru ili intuiciji, već m ora uključivati
60 Thorstein V eblen, TheTheoiy o f the Leisure Class, (N ew York: Vanguard

Press, 1928), naročito odeljak 2-4.
barem ove tri karakteristike pojave, ako se želi deskriptivni pro

tokol od optimalne vrednosti za funkcionalnu analizu. M ada osta
je mnogo da se nauči u vezi željenih pojava u deskriptivnoj fazi
celokupne analize, ovo kratko predstavljanje m odela za sadržaj
deskripcije, služi da bi pokazalo kako se fukcionalna analiza može
kodifikovati, sve do tačke u kojoj sociološki terenski radnik ima
m apu prem a kojoj sprovodi posmatranje.
Još jedan slučaj ilustruje šta je još poželjno za deskripciju
pojave koju treba analizirati.
Tabu na venčanje van grupe: što je veći stupanj grupne solidarnosti,
to je jače osećanje neprijateljstva prema venčavanju sa ljudima izvan
grupe. "Nije bitno koji je uzrok želje za grupnom solidarnošću...".
Venčavanje van grupe znači ili gubitak člana grupe, ili uvođenje u
grupu, osoba koje nisu potpuno socijalizovane u vrednostima, senti
mentima i aktivnostima grupe.61
Ovo sugerira četvrti tip podataka koje treba uključiti u deskrip
ciju društvenog ili kulturnog uzorka, značajnog za funkcionalnu
analizu. Neizbežno, učesnici u isptivanoj aktivnosti poseduju
nekakav skup m otiva po kojima se ili uklapaju ili odstupaju od te
aktivnosti. Deskriptivni prikaz bi trebalo da, koliko god je to moguće,
uključuje prikaz ovih motivacija, ali se ti motivi ne smeju brkati, kao što
sm o to već videli a) sa objektivnim obrascem ponašanja ili b) sa
društvenim funkcijama tog obrasca. Uključivanje motiva u deskrip
tivni prikaz pomaže da se objasne psihološke funkcije koje obavlja
obrazac, i često se pokazuje sugestivnim kada su u pitanju društve
ne funkcije.
D o sada smo razm atrali pojave koje su jasno shematizovane
aktivnosti ili verovanja, obrasci koji su kao takvi priznati od učesni
ka u društvu. Tako, članovi datog društva mogu, u različitim stup
njevima, opisati konture pubertetske ceremonije Chiricahua, mir-
riri obrazac M urngina, izbor partnera na osnovu romantične veze,
interesovanje za upadljivu potrošnju, i tabue na venčavanje van
grupe. Sve su ovo delovi javne kulture i kao takvi, više manje pot
puno poznati onim a koji je zajednički dele. Socijalni naučnik, se
ipak, ne ograničava samo na ove javne obrasce. Povrem eno, on
otkriva prikriveni kulturni obrazac, skup aktivnosti ili verovanja
koji je dosledno shematizovan kao i javni obrazac, ali koji učesnici
61 R om anzo A dam s, Interracial Marriage in Hawaii, naročito na 197-204; "Inter

marriage..., " op. cit., naročito na 368-9; K. D avis "Intermarriage in caste soci
eties ", American Anthropologist, 1941,43, 376-395.
ne sm atraju za norm ativno regulisan obrazac. Prim eri za ovo su

m nogobrojni. Tako, statistike pokazuju da u kvazi-kastinskoj
situaciji kao što su odnosi između crnaca i belaca u ovoj zemlji*, vla
dajući obrazac u međurasnom braku (kada se on zasnuje) jeste izme
đu belih žena i crnih m uškaraca (a ne između crnih žena i belih
muškaraca). M ada ovaj obrazac koji možemo nazvati kastinskom
hipogamijom nije institucionalizovan, on je postojan i neobično
stabilan.62
Ili, razmotrimo drugi slučaj postojećeg ali očigledno neprizna
tog obrasca. Malinowski izveštava da Trobrijanci kooperativno
angažovani u tehnološkom poduhvatu građenja kanua, nisu anga-
žovani samo u tom eksplicitno tehničkom poduhvatu, već i u uspo
stavljanju i podsticanju m eđuljudskih odnosa m eđu onima koji
učestvuju u procesu. Mnogi od recentnih podataka o ovim pri
marnim grupam a nazvanim "neform alne organizacije", bave se
obrascima odnosa koji su zapaženi od strane socijalnih naučnika,
ali su nepriznati, bar ne u punim implikacijama, od strane samih
učesnika.63
Sve ovo ukazuje na petu poželjnu stvar za protokol deskripcije:
pravilnost ponašanja povezana sa nominalno centralnom aktivno
šću (koja nije deo eksplicitnog kulturnog obrasca), treba uključiti u
protokol terenskog radnika, zbog toga što ove slučajne pravilnosti u
protokolu deskripcije skoro odmah usmeravaju istraživača prema
analizi obrasca u term inim a onoga što smo nazvali latentnim
funkcijama.
Dakle, deskriptivni protokol bi, sumiran, trebalo da u što većoj ,
meri uključuje:
1. smeštanje učesnika u obrazac društvene strukture - diferencijal
na participacija;
2. uzimanje u obzir alternativnih oblika ponašanja koji su isključeni
isticanjem opaženog obrasca (tj. obraćanje pažnje ne samo na ono što
se pojavilo, već i ono što je zanemareno zaslugom postojećeg obrasca);
* Sjedinjene Američke Države, (prim. prev.).

' 62 Cit prema Merton, "Intermarriage...,” op. cit.; Otto Klinberg, urednik, Cha
racteristics o f the American Negro, (New York: Harper, 1943).
63 Ponovno otkriće primarne grupe od strane onih koji su angažovani u socio
loškom proučavanju industrije bilo je jedno od najvažnijih stvari u
funkcionalnom pristupu. Ovde prvenstveno govorimo o radu Eltona Mavoa,
Roethlisbergera i Dicksona. Williama Whytea i Burleigha Gardnera, između
ostalih. Naravno, ostaju zanimljive razlike u inteipretacijama ovih podataka.
3. emotivna i kognitivna značenja koja obrascu pripisuju njegovi

učesnici;
4. razlika između motivacije za učestvovanje u obrascu i objekti
vnog ponašanja uključenog u obrazac;
5. pravilnosti ponašanja, koje članovi ne priznaju, ali koje je bez
obzira na to povezano sa centralnim obrascem ponašanja.
Takođe je očigledno da te poželjnosti za protokol posm atrača
nisu iscrpljene. Ali one predstavljaju probni korak u pravcu specifiko-
vanja prelomnih tačaka posm atranja koje olakšava kasniju funkci
onalnu analizu. Trebalo bi da budu nešto specifičnije nego sugestije
koje se obično nalaze u uopštenim tvrdnjama o postupcima, kao one
koje savetuju posmatrača da bude osetljiv na "kontekst situacije".
M ANIFESTNE I LA TEN TN E FU NK CIJE
Kao što je implicirano u ranijim odeljcima razlika između m ani

festnih i latentnih funkcija je izvršena da bi se sprečilo nem arno
brkanje, često prisutno u sociološkoj literaturi, između svesnih
motivacija za društveno ponašanje i njegovih društvenih posledica.
Naše ispitivanje savremenog rečnika funkcionalne analize pokaza
lo je kako lako, i kako nesrečno, sociolog može poistovetiti motive
sa funkcijama. Dalje je naznačeno kako se funkcija i motiv nezavisno
m enjaju i kako nesposobnost da se registruje ova činjenica u
utvrđenoj terminologiji, doprinosi nesvesnoj tendenciji sociologa
da brkaju subjektivne kategorije motivacije sa objektivnim kategori
jam a funkcije. Ovo je, dakle, glavna svrha našeg prepuštanja ne
uvek preporučljivoj praksi uvođenja novih termina u rapidno rastu
ći tehnički rečnik sociologije, praksa koju mnogi laici smatraju na
padom na svoju inteligenciju i povredu uobičajenog razumevanja.
Ja sprem no priznajem da sam prilagodio term ine "manifestno"
i "latentno", koje je Freud upotrebljavao u drugom kontekstu
(mada je Francis Bacon odavno govorio o "latentnim procesima" i
"latentnoj konfiguraciji" u vezi procesa koji su ispod praga vešta-
čkog posm atranja).
Razliku su isticali posmatrači ljudskog ponašanja u nepravilnim
intervalim a tokom niza vekova.64 Zaista, začudilo bi nas kad bismo
64 Referenci je na neke od značajnijih ranijih distinkcija ove vrsrte mogu se naći

kod Mertona, u delu "Unanticipated consequences...," op. cit.
otkrili da razliku koju mi smatram o centralnom u funkcionalnoj

analizi nije zapazio ni jedan iz brojne družine koja je usvojila
funkcionalnu orijentaciju. Možemo pomenuti samo nekoliko onih
koji su poslednjih decenija, u svojim interpretacijama ponašanja,
smatrali da je neophodno napraviti razliku između zamišljenih ci
ljeva i funkcionalnih posledica akcije.
George H. M ead65: ... taj stav neprijateljstva prem a prekršiocu
zakona ima jedinstvenu prednost /čitaj: latentnu funkciju/ ujedinjenja
svih članova zajednice u emocionalnoj solidarnosti agresivnosti. Dok
humanistički napori, najdostojniji divljenja sigurno idu protiv interesa
većine pojedinaca u zajednici, ili ne uspevaju da pobude zanimanje i
maštu većine i ostave zajednicu podeljenu ili indiferentnu, uzvik lopova
ili ubice je ukomponovan u izvesne komplekse, koji leže ispod površine
suprotstavljenih pojedinačnih napora, i građani koji su bili odvojeni
različitim interesima zajedno ustaju protiv zajedničkog neprijatelja."
Durkheimova66 slična analiza društvenih funkcija kazne je takođe
usmerena na njene latentne funkcije (posledice za zajednicu), a ne
ograničena na manifestne funkcije (posledice za kriminalca).
W. G. Sumner:61"... od prvih akcija koje čovekčini pokušavajući da
zadovolji potrebe, svaka akcija stoji zasebno i ne traži ništa više od
trenutnog zadovoljstva. Iz povratnih potreba se razvijaju navike poje
dinca i običaji grupe, ali ove posledice nisu nikad svesne, predviđene ili
nameravane. One se ne zapažaju sve dok ne postoje vrlo dugo, a jo š
duže je potrebno da bi se počele uzimati u obzir." Mada ne uspeva da
locira latentene funkcije standardizovanih društvenih akcija za
određenu društvenu strukturu, on očigledno pravi osnovnu razliku
između zamišljenih ciljeva i objektivnih posledica.
65 George H. Mead, "The psychology o f punitive justice", American Journal o f

Sociology, 1918,23, 577-602, naročito 591.
66 Kao što je ranije sugerirano u ovom odeljku, Durkheim je usvojio funkcional
nu orijentaciju u svom e delu, u kome koristi, mada bez eksplicitnog
iznošenja, pojmove koji su ekvivalentni pojmu latentne funkcije. Referenci-
ja u tekstu se odnosi na njegovo delo "Deux lois de revolution penale",L ’an-
nee sociologique, 1899-1900, 4, 55-95, kao i u delu Division o f Labor in Society
(G lencoe, Illinois: The Free Press, 1947).
67 Jedna od mnogih ovakvih primedbi potiče, naravno, iz dela W. G. Sumnera,
Folkways, (Boston: Ginn & Co., 1906), 3. Njegov saradnik, Albert G. Keller
iznosi ovu razliku i u svojim rukopisima; videti na primer njegovo delo Social
Evolution (new York: Macmillan, 1927), na 93-95.
R. M. Maclver6*: Pored neposrednih efekata instutueija "postoje još

i efekti dobijeni kontrolom koja leži izvan direktnih namera ljudi... ovaj
tip reaktivnog oblika kontrole... može, mada nije nameravan, izvrsno
služiti društvu."
W. I. Thomas i F. Znaniecki69: Mada su sve nove /'poljske seljačke
kooperativne / institucije form irane sa očitim ciljem da zadovolje
određene specifične potrebe, njihova društvena funkcija nikako nije
ograničena na eksplicitne i svesne ciljeve... svaka od ovih institucija -
komuna ili poljoprivredni okrug, kreditna banka ili pozorište - nije
sam o puki mehanizam za upravljanje određenim vrednostima već je
takođe udruženje ljudi u kojem bi svaki član trebalo da učestvuje kao
živa, konkretna jedinka.
B ez obzira na to koji je dominantan, oficijelni zajednički interes
zbog koga je institucija stvorena, udruženje kao konkretna grupa ljud
skih ličnosti neoficijelno podrazumeva mnoge druge interese; socijalni
kontakti između članova nisu ograničeni na zajednički poduhvat, iako
on naravno predstavlja ujedno i glavni razlog zbog koga je udruženje
formirano, i najpostojaniju vezu koja ga održava. Zahvaljujući ovoj
kom binaciji apstraktnog političkog, ekonomskog ili pre racionalnog
mehanizma za zadovoljenje specifičnih potreba sa konkretnim jedin
stvom društvene grupe, nova institucija je takođe najbolja posredna
veza između seljačke primame grupe i sekundarnog nacionalnog sistema.
Ovi i brojni drugi sociološki posm atrači su tako povrem eno
pravili razlike između kategorija subjektivne dispozicije ( "potrebe,
interesi, ciljevi") i kategorija obično nepriznatih ali objektivno
funkcionalnih posledica ("jedinstvene prednosti", "nikad svesne"
posledice, "nenam eravano... služe društvu", "funkcije koje nisu
ograničene na svesne i eksplicitne ciljeve").
68 O vo potiče iz jed n o g ranijeg M aciverovog rada, Comm unity, (London:

M acm illan, 1915). Distinkcija ima veće značenje u njegovim kasnijim
rukopisim a, a postaje glavni elem enat u njegovom delu Social Causation,
(Boston: Ginn & Co., 1942), naročito na 314-321, i čini veći deo njegovog dela
The M ore Perfect U nion, (New York: Macmillan, 1948).
69 O dlom ak citiranog teksta potiče iz dela The Polish Peasant in Europe and
America, koje zasluženo nosi titulu "sociološkog klasika". Videti strane 1426-
7 i 1523 i dalje. K ao što će se kasnije reći u ovom odeljku, uvidi i pojmovne
distinkcije sadržane u ovom odlomku, a postoje i m noge druge koje su joj
slične po bogatstvu sadržaja, zaboravili su ih ili nisu nikad zapazili oni indu
strijski sociolozi koji su u poslednje vreme razvili pojam "neformalne organi
zacije" u industriji.
S obzirom na to da se prilika za diskusiju javlja sa velikom

učestalošću, i s obzirom na svrhu pojmovne sheme da usmeri po-
smatranje prem a istaknutim elementima situacije i spreči nemarno
previđanje ovih elemenata, bilo bi opravdano odrediti ovu razliku
odgovarajućim skupom termina. Ovo je logički temelj za distinkci
ju između manifestnih i latentnih funkcija; prve se odnose na one
objektivne posledice po specifičnu jedinicu (osoba, podgrupa,
društveni ili kulturni sistem) koje doprinose njenom prilagođavanju
ili adaptaciji koja je bila nameravana; druge se odnose na nename-
ravane i nepriznate posledice iste vrste.
Postoje neke indikacije da bi kršenje ove razlike moglo
poslužiti heurističkom cilju, ako se ugradi u eksplicitni pojmovni
aparat, pomažući na taj način i sistematsko posmatranje i kasniju
analizu. Poslednjih godina, na primer, distinkcija između manifest
nih i latentnih funkcija koristila se u analizam a rasno mešovitih
brakova™ društvene stratifikacije71, afektivne frustracije72,
V eblenovih socioloških teorija73, dom inantnih am eričkih ori
jentacija prem a Rusiji74, propagande kao sredstva društvene kon
trole75, antropološkoj teoriji Malinowskog76, kulta veštica Nava-
hoa77, problem im a sociologije saznanja78, m ode79, dinam ike
70 Merton, "Intermarriage and the social structure", op. cit.

71 Kingsley Davis, "A conceptual analysis o f stratification", American Sociolo
gical Review, 1942,7,309-321.
72 Thorner, op. cit., naročito na 165.
73 A- K. Davis, Thorstein Veblen’s Social Theory, Harvard, doktorska dizertacija,
1 9 4 1 ,1 "Veblen on the decline of the Protestant Ethic", Social Forces, 1944,
22, 282-86; Louis Schneider, The Freudian Psychology and Veblen’s Social The
ory, (N ew York: King’s Crown Press, 1948), naročito odeljak 2.
74 A . K. Davis, "Some sources of American hostillity to Rusia", American Jour
nal o f Sociology, 1947,53,174-183.
75 T alcott P arson s,"Propaganda and social control", u delu Essays in Sociologi
cal Theory.
76 Clyde Kluckhohn, "Bronislaw Malinowski, 1884-1942", Journal of American
Folklore, 1943,56,208-219.
77 Clyde Kluckhohn, Navaho Witchcraft, op. cit., naročito na 46-47 i dalje.
78 Merton, odeljak XII ovog dela.
19 Bernard Barber i L. S. Lobel, "Fashion in women’s clothes and the American
social system", Social Forces, 1952, 31,124-131.
ličnosti80, m era nacionalne bezbednosti81, unutrašnje društvene

dinamike birokratije82, i m nogim drugim raznovrsnim problem im a
sociologije.
Sama različitost ovih predm eta ukazuje da teorijska distinkcija
između manifestnih i latentnih funkcija nije sputana ograničenim i
posebnim područjem ljudskog ponašanja. Ali preostaje još veliki
zadatak istraživanja specifičnih slučajeva na koje se ova distinkcija
može prim eniti, i tom velikom zadatku ćemo posvetiti preostale
strane ovog odeljka.
Heuristička svrha distinkcije

Razjašnjava analizu prividno iracionalnih društvenih obrazaca.
Pre svega, distinkcija pom aže sociološkoj interpretaciji m nogih
društvenih aktivnosti koje opstaju m ada njihova manifestna svrha
nije jasno ostvarena. Zastareli postupak u ovakvim slučajevima
naročito za različite laičke posmatrače, bio bi da izveštavaju o ovim
aktivnostim a kao o "praznoverju", "iracionalnostim a", "pukoj
tradicionalnoj inerciji", itd. Drugim rečima, kada grupno ponaša
nje ne ispunjava svoju prividnu svrhu - što ono često zaista i ne
može - postoji težnja da se njegovo pojavljivanje pripiše nedosta
tku inteligencije, pukom neznanju, opstanku, ili takozvanoj inerci
ji. Tako se H opi cerem onijali koji se izvode da bi stvorili obilnu
kišu mogu etiketirati kao praznovem a aktivnost primitivnog naro
da, i sm atra se da je stvar time završena. T reba prim etiti da ovo nije
razum an prikaz grupnog ponašanja. O vo je jednostavno davanje
imena; epitet "praznoverno" zam enjuje analizu stvarne uloge
ponašanja u životu grupe. Pošto smo dali pojam latentne funkcije,
on nas m ože podsetiti da ovo ponašanje m ože vršiti funkciju u
grupi, m ada ova funkcija može biti prilično daleko od priznate
svrhe ponašanja.
80 O. H. Mowrer i C. Hluckhohn, "Dynamic theory o f personality", u delu Per

sonality and the Behavior Disorders, urednik J. M. H unt, (N ew York: Ronald
Press, 1944), 1,69-135, naročito na 72.
81 Marie Jahoda i S. W. Cook, "Security measures and freedom of thought: an
exploratory study o f the impact of loyality and security programs", Yale Law
Journal, 1952, 61,296-333.
82 Phillip Selznick, TVA an d the Grass Roots, (U niversity o f California Press,
1949); A . W. G ouldner, Patterns o f Industrial Bureaucracy (G lencoe, Illinois:
The Free Press, 1954); P. M. Blau, The Dynamics o f Bureaucracy (University
of Chicago Press, 1955); A . K. Davis, "Bureaucratic patterns in Navy officer
corps". Social Forces, 1948,27,142-153.
Pojam latentne funkcije proširuje pažnju posm atraču izvan

sfere pitanja da li ponašanje postiže svoju priznatu svrhu ili ne.
Privremeno ignorišući ove eksplicitne svrhe, ona usmerava pažnju
prema drugim oblastima posledica: one koje se, na primjer, odnose
na pojedinačne ličnosti H opija koji učestvuju u cerem oniji i na
kontinuitet šire grupe. A ko se neko ograniči na problem da li se
m anifestne (svrhovite) funkcije pojavljuju ili ne, onda to postaje
problem za meteorologa, a ne za sociologa. A budimo sigurni da se.
naši meteorolozi slažu da ceremonijal kiše ne donosi kišu; ali stvar
nije uopšte u tome. To znači jednostavno reći da ceremonijal nema
ovu tehnološku upotrebu, da se svrha ceremonije i njene stvarne
posledice ne poklapaju. Ali sa pojmom latentne funkcije mi nastav
ljam o naše istraživanje, ispitujući posledice cerem onije ne za
bogove kiše ili za meteorološki fenomen, već za grupe koje cere
moniju izvode. Ovde se može utvrditi, kao što su pokazali mnogi
posmatrači, da ceremonija zaista ima funkcije - ali funkcije koje su
latentene i nesvrhovite.
Cerem onije mogu imati latentnu funkciju potkrepljivanja
grupnog identiteta, putem povrem ene skupštine na kojoj se
raštrkani članovi grupe okupe da bi učestvovali u zajedničkoj
aktivnosti. Kao što je Durkheim, između ostalih, odavno primetfo,
ovakvi cerem onijali su sredstva preko kojih sentim enti nalaze
svoju zajedničku ekspresiju, za koje se u daljnjoj analizi utvrđuje
kako predstavljaju osnovne izvore grupnog jedinstva. Kroz siste
m atsku prim enu pojma latentne funkcije, može se utvrditi da neko
očigledno iracionalno ponašanje može ponekad biti pozitivno
funkcionalno za grupu. Operišući pojmom latentne funkcije,
nećem o prebrzo zaključiti kako neka aktivnost grupe ne postiže
svoju nom inalnu svrhu, da bi se onda njegova postojanost mogla
opisati samo kao slučaj "inercije", "opstanka" ili "manipulacije
snažnih podgrupa u društvu."
U stvari, neke koncepcije, kao ovu, latentne funkcije vrlo če
sto koriste naučnici iz društvenih nauka prilikom posm atranja
standardizovane aktivnosti stvorene da bi se postigao cilj za koji znamo
da se na taj način ne može postići iz kompetentnih prirodnih nauka.
Ovo je očigledno slučaj sa, na primer, ritualima Pueblo Indijanaca
koji se odnose na kišu ili plodnost. A li kod ponašanja koje nije
usmereno prema očigledno neostvarivom cilju, manje je verovatno da
će sociološki posm atrači ispitivati kolateralne ili latentne funkcije
ponašanja.
Usmerava pažnju prema teoretski plodnim područjima istaživanja.

Razlika između manifestnih i latentnih funkcija, dalje služi usme-
ravanju pažnje sociologa na upravo one oblasti ponašanja, stavova i
verovanja u kojima on može najplodnije primeniti svoje specijalne
veštine. Jer, koji je njegov zadatak ako se ograniči na proučavanje
manifestnih funkeija? O n se tada previše bavi određivanjem da li
aktivnost koja treba da izvrši neku svrhu, zaista izvršava tu svrhu.
On će zatim ispitivati, na prim er, da li novi platni sistem postiže
željenu svrhu smanjivanja radnog prom eta ili povećanja proizvod
nje. On će se pitati da li propagandna kompanija zaista postiže svoj
cilj povećavanja "želje za borbom "' "želje za kupovanjem ratnih
obveznica" ili "tolerancije prem a drugim etničkim grupama". Ovo
su kom pleksni, važni oblici istraživanja. Ali sve dok se sociolozi
budu ograničavali na proučavanje m anifestnih funkcija, njihovo
istraživanje je određeno ljudima koji obavljaju aktivnost (bio to šef
industrije, vođa sindikata, ili poglavica N avahoa koji je iz
razumljivih razloga trenutno nematerijalan), a ne teorijskim prob
lemima koji su samo jezgro discipline. Baveći se prim arno oblašću
manifestnih funkcija, sa ključnim problemom da li namerno uspo
stavljene aktivnosti ili organizacije uspevaju u ostvarenju svojih ci
ljeva, sociolog biva preobraćen u marljivog i veštog beležnika pot
puno poznatih obrazaca ponašanja. Terminiprocene su stalni i ograni
čeni pitanjem koje mu postavljaju ne - teorijski praktičari, poslovni
ljudi, na prim er, da li je novi platni program postigao te i te svrhe?
A li naoružan pojmom latentene funkcije, sociolog proširuje
svoje istraživanje upravo u onim pravcima koji najviše obećavaju u
teorijskom razvoju discipline. O n ispituje poznate (ili planirane)
društvene aktivnosti da bi ustanovio latentne, i stoga opšte nepri
znate funkcije (naravno, isto kao i m anifestne funkcije). On razma
tra, na prim er, posledice novog platnog plana za recimo, sindikat u
kome su radnici organizovani, ili posledice propagandnog programa,
ne samo da bi uvećao njegovu obećanu svrhu podizanja patriotske
žestine, nego da bi takođe omogućio velikom broju ljudi da govori
i iskaže svoje stavove kada se oni razlikuju od važeće politike, itd.
U kratko, smatramo da se istaknuti intelektualni doprinosi sociologa
pre svega nalaze u proučavanju nenam eravanih posledica (među
kojima su latentne funkcije) društvenih aktivnosti, kao i u proučava
nju anticipiranih posledica (među kojima su manifestne funkcije).83
83 Za kratku ilustraciju ovog opšteg pravila videti R obert K. Merton, Marjorie

Fiske i A lberta Curtis, u delu Mass Persuasion, (N ew York: Harper, 1946),
185-189; Jahodu i Cooka, op. cit.
Postoje neki dokazi da su upravo u tački u kojoj je pažnja soci

ologa prešla iz ravni m anifestnih u ravan latentnih funkcija, oni
dali svoj glavni i istaknuti doprinos nauci. Ovo se može obimno
dokumentovati, ali će nekoliko uzgrednih ilustracija biti dovoljno.
PR O U Č A V A N JA U H A W T H O R N E W ESTER N ELEC-
TR O N IC U 84 Kao što je dobro poznato, rani stupnjevi ovog istraži
vanja su se bavili problem om uticaja "osvetljenja na efikasnost"
industrijskih radnika. Tom prilikom, nekih dve i po godine pažnja
je bila usm erena na problem e kao što je ovaj: da li varijacije u
intenzitetu osvetljenja utiču na proizvodnju? Početni rezultati su
pokazali da u nutar širokih ograničenja ne postoji jednoznačna
relacija između osvetljenja i proizvodnje. Proizvodnja se povećala
i « eksperim entalnoj grupi u kojoj se osvetljenje pojačavalo (ili
smanjivalo) i u kontrolnoj grupi u kojoj nije bilo promena u osvet-
ljenju. U kratko, ispitivači su se potpuno ograničili na potragu za
manifestnim funkcijama. Pošto nisu imali pojam latentne društve
ne funkcije, nikakva pažnja se nije obraćala u početku na društve
ne posledice eksperimenta, na odnose između članova eksperimen
talne i kontrolne grupe, ili na odnose između radnika i odgovornih
u eksperimentalnoj sobi. Drugim rečima, istraživačima je nedosta
jao sociološki referentni okvir, jer su postupali jednostavno kao
"inžinjeri" (baš kao što bi grupa m eteorologa mogla ispitivati
"efekte" kiše u ceremoniji Hopija).
Tek posle kontinuiranog ispitivanja sinulo je ispitivačkoj grupi
da treba istraživati posledice nove "eksperimentalne situacije" za
predstave i koncepcije o sebi, radnika koji su učestvovali u eksperi
m entu, za međuljudske odnose m eđu članovima grupe, za kohe
rentnost i jedinstvo grupe. Kao što Elton Mayo izveštava o tome
.''fijasko sa osvetljenjem ih je učinio svesnim potreba za vrlo
brižljivim beleženjem koje m ora voditi računa o svemu šta se
događa u sobi pored već poznatih inženjerskih i industrijskih
veština. Njihova posm atranja zbog toga nisu sadržala samo
podatke o industrijskim i inžinjerskim promenama, već podatke o
84 O vo je citirano kao slučaj o kom e je jedno razrađeno istraživanje potpuno

promenilo svoju teorijsku orijentaciju i karakter svojih nalaza uvođenjem pojma
približnog pojm u latentne funkcije. Izbor ovog slučaja, naravno, ne znači pot
puno prihvatanje interpretacija koje autori pridaju svojim nalazima. Od neko
liko dela koja izveštavaju o istraživanju u Western Electronicu, posebno videti
delo F. J. R oethlisbergera i W. J. D icksona, Management and the Worker,
(Harvard University Press, 1939).
fiziološkim i m edicinskim prom enam a, i na neki način, o socio

loškim i antropološkim. Ove poslednje su imale oblik "dnevnika"
o stvarnim događajima svakog dana..."85 Ukratko, tek posle duge
serije eksperimenata, koji su potpuno zanemarili latentne društve
ne funkcije eksperimenata (kao zamišljene socijalne situacije) bio
je uveden izrazito sociološki sistem. "Kada smo ovo shvatili", piše
autor, "istraživanje je prom enilo karakter". Istraživači nisu više
bili zainteresovani za proveravanje dejstva pojedinih varijabli.
Umesto kontrolisanog eksperim enta, oni su uveli pojam socijalne
situacije koju je trebalo opisati i razum eti kao sistem međusobno
zavisnih elem enata. Posle toga, kao što je sada dobro poznato,
istraživanje se u velikoj m eri usm erilo prem a pokušaju da se
iščeprkaju latentne funkcije standardizovanih aktivnostima među
radnicima, prem a neformalnim organizacijama koje su se razvijale
među radnicima, "igrama" koje su igrali radnici, a koje su izazvali
"mudri upravnici11, prem a obimnim programima radničkog saveto-
vanja i intervjuisanja itd. Nova pojmovna shema je potpuno izme-
nila obim i tipove podataka koji su sakupljeni u daljnjem istraživanju.
Treba se samo vratiti na prethodno citirani odlomak Thomasa i
Znanieckog, u njihovom klasičnom radu od pre tridesetak godina,
da bi se prepoznala ispravnost Shilsove opaske:
... zaista, istorija proučavanja primarnih grupa u američkoj soci
ologiji je izvrstan prim er diskontinuiteta razvoja ove discipline: na
problem ukaže neko ko je priznat osnivač discipline, problem ostaje
nepračen; nekoliko godina kasnije, on se opet prihvata sa entuzija
zm om kao da niko o njemu nikad ranije nije mislio .86
Thomas i Znaniecki su stalno isticali sociološki stav da ma koja
njegova glavna svrha bila "udruženje kao konkretna grupa ljud
skih ličnosti neoficijelno uključuje mnoge druge interese; socijalni
kontakti m eđu članovim a nisu ograničeni na njihov zajednički
poduhvat..."
Z atim , bile su potrebne godine eksperim entisanja da bi se
pažnja istraživačkog tima Western Electronica skrenula na laten
tne društvene funkcije primarnih grupa koje se javljaju u industrij
skim organizacijama.
85 Elton Mayo, The Social Problems o f an Industrial Civilization, (Harvard U ni

versity Press, 1945), 70.
86 Edward Shils, The Present State o f American Sociology, (G lencoe, Illinois, The
Free Press, 1948), 42, (istakao R. K. M.).
M ora biti jasno da ovaj slučaj nije citiran ovde kao prim er za
pogrešan eksperim entalni dizajn, to nije za nas od prim arne
važnosti. O n se razm atrao jedino kao ilustracija prikladnosti
pojm a latentne funkcije za sociološko istraživanje, i sa njima
povezane pojmove funkcionalne analize. On ilustruje kako uvođe
nje ovog pojma (da li se termin upotrebljava ili ne nije važno) može
istraživače učiniti osetljivim za čitav spektar značajnih društvenih
varijabli koje se inače lako previđaju. Eksplicitna prim ena ovog
pojma možda može smanjiti učestalost diskontinuiteta u budućim
sociološkim istraživanjima.
Otkrivanje latentnih funkcija jeste značajan prirast sociološkom
znanju. Postoji i drugi aspekt po kome istraživanje latentnih
funkcija predstavlja izuzetan doprinos socijalnog naučnika. U pra
vo latentne funkcije neke aktivnosti ili verovanja nisu uobičajeno
znanje, jer su nenam eravane i obično nepriznate psihološke ili
društvene posledice. Zbog toga, nalazi o latentnim funkcijama
predstavljaju veći prirast znanja, nego nalazi o manifestnim funkci
jam a. One takođe predstavljaju napuštanje "zdravorazumskog"
znanja o društvenom životu.
U stepenu u kome se latentne funkcije, više ili manje, udaljavaju
od utvrđenih manifestnih funkcija, istraživanje koje otkriva laten
tne funkcije vrlo često daje "paradoksalne" rezultate. Prividni
paradoks se javlja zbog nagle prom ene uobičajenih popularnih
predstava koje posmatraju standardizovanu aktivnost ili verovanje
sam o u term inima manifestnih funkcija, ukazivanjem na neke od
dopunskih ili kolateralnih latentnih funkcija. Uvođenje pojm a
latentne funkcije u sociološko istraživanje vodi do zaljučaka koji
pokazuju da "društveni život nije tako jednostavan kao što se čini
na prvi pogled". Jer, sve dok se ljudi budu ograničavali na samo neke
posledice (na primer, manifestne posledice) bit će im podjednako
jednostavno da donose moralne sudove o aktivnosti ili verovanju
koje se izučava. M oralne evaluacije, obično zasnovane na ovim
manifestnim posledicama teže da se polarizuju na crno ili belo. Ali
opažanje daljih (latentnih) posledica često kom plikuje sliku. I
problem i moralne evaluacije (za koje se ne zanimamo neposred
no) i problem i društvene inžinjerije (za koje se interesujem o)87
87 Ovo ne poriče da socijalna inžinjerija ima direktne moralne implikacije ili da

su tehnika i moral neizbežno isprepletani, ali ne nameravam da se bavim
ovim problemom u ovom odeljku. Za neke diskusije ovih problema videti
odeljke VI, XV i XVII; takođe videti Merton, Fiske i Curtis u delu Mass Per
suasion, odeljak 7.
imaju dodatnu kom pleksnost zbog uključenosti u odgovorne

društvene odluke.
Prim er istraživanja koje implicitno upotrebljava pojam laten
tne funkcije ilustrovaće smisao u kome "paradoks ” - nesklad izme
đu očiglednih, pukih manifestnih, funkcija i stvarnih, koje takođe
obuhvataju i latentne funkcije - koji se pojavljuje kao rezultat
uvođenja ovog pojma.
Tako, ako se vratim o na V eblenovu dobro poznatu analizu
upadljive potrošnje, biće nam jasno da nije slučajno što se on sma
tra socijalnim analitičarem koji je obdaren okom za paradoksalno,
ironično, satirično. Jer, ovo je česta, ako ne i neminovna posledica
prim ene pojma latentne funkcije (ili njegovog ekvivalenta).
O B R A Z A C U P A D L JIV E PO TR O ŠN JE. M anifestna svrha
kupovanja potrošne robe, jeste, naravno, zadovoljenje potreba
kojim a je ova roba eksplicitno nam enjena. Tako, autom obili
očigledno treba da obezbede određenu vrstu transporta; sveće, da
obezbede svetlost; probrani prehram beni artikli da obezbede
održanje života; retki um etnički proizvodi da obezbede estetski
užitak. S obzirom na to da ovi proizvodi imaju svoju upotrebu, bilo
je rasprostranjeno mišljenje da oni obuhvataju područje socijalno
značajnih funkcija. V eblen zaista sugerira da je ovo obično bilo
vladajuće stanovište (naravno, u preveblijanskoj eri):
"K onvencionalno se sm atra d a je cilj nabavke i akum ulacije
dobra, njihova potrošnja... Ovo se barem sm atra legitim nim
ekonom skim ciljem nabavke, jedinim ciljem koga je teorija dužna
razmatrati. "88
Ipak, kaže Veblen, kao sociolozi, mi m oram o nastaviti da raz
m atram o latentne funkcije nabavke, akumulacije i potrošnje, a ove
latentne funkcije su zaista daleko od m anifestnih funkcija. "Ali,
tek u smislu koji je daleko od svog svakodnevnog značenja /tj. mani
festne funkcije/, može se reći da potrošnja m aterijala dobiva pod-
sticaj iz koga neminovno sledi akumulacija". A m eđu ovim latent
nim funkcijama, koje pomažu da se objasni postojanost i društvena
lokacija obrasca upadljive potrošnje, nalazi se njegova simbolizo-
vana "novčana m oć koja služi zadobijanju ili održavanju dobrog
glasa". Sprovođenje "pravilnog izabiranja" najbolje "hrane, pića,
zaklona, usluga, ukrasa, odeće, zabave," rezultira ne samo u direk
88 V eblen, Theory o f Leisure Class, op. cit., str. 25.

tnom zadovoljenju koje potiče od potrošnje "superiornih" a ne

"inferiornih" artikala, već i u, kako Veblen tvrdi, značajnijem
povišavanju ili potvrđivanju društvenog statusa.
Veblenijanski paradoks je u tome što ljudi kupuju skupu robu
ne toliko zbog njene superiornosti, već zato što je skuplja. Jer, on u
svojoj funkcionalnoj analizi ističe latentnu jedrtačinu,
("skupocenost = obeležje višeg društvenog statusa"), a ne m ani
festnu jednačinu ("skupocenost = kvalitet robe"). On ne poriče
m anifestne funkcije ni na jednom mestu pri dokazivanju obrasca
upadljive potrošnje. One su takođe operativne.
"Ne sme se smatrati da, ovo što je upravo rečeno, znači da ne
postoje drugi podsticaji za nabavku i akumulaciju robe, osim ove
želje da se premaši novčano stanje i tako stekne poštovanje i zavist
bližnjih. Ž elja za dodatnim kom forom i sigurnošću od oskudice
prisutna je kao motiv u svakoj fazi."
... Ili ponovno: "Bio bi opasno tvrditi da je korisna svrha uvek
odsutna iz utilitarnosti nekog artikla ili usluge, ma kako očigledna
bila njena primarna svrha, i njen glavni element - upadljiva rasip
nost i zadobijanje dtuštvenog poštovanja".89
Ove neposredne manifestne funkcije nisu u potpunosti odgovorne
za vladajuće obrasce potrošnje. Drugačije rečeno, ako bi se latentne
funkcije povišenja statusa ili potvrđivanja statusa otklonile iz obrasca
upadljive potrošnje, ovaj obrazac bi pretrpeo ozbiljne prom ene koje
"konvencionalni" ekonomista ne bi mogao da predvidi.
S obzirom na to, Veblenova analiza latentnih funkcija se udalja
va od zdravorazum skog shvatanja po kome je završni proizvod
potrošnje "naravno direktno zadovoljenje koje on omogućava":
Ljudi jedu kavijar zato što su gladni, kupuju kadilake jer žele
89 Ibid, 32, 101. Biće zapaženo kako V eblen nedosledno upotrebljava term i
nologiju. U označenim odeljcima (a i na drugim mestima) on upotrebljava
termine "podsticaj" "želja”, "svrha” i "funkcija” zamenjujući jedne s drugi
ma. S obzirom da kontekst obično razjašnjava permutaciju ovih termina, nije
učinjena velika šteta, ali jasno je da izražajna svrha konformizma kulturnog
obrazca nije nikako identična sa latentnom funkcijom konformizma. Povre
m eno Veblen ovo prepoznaje. Na primer, "Strogo govoreći ništa ne bi smelo
biti obuhvaćeno izrazitom potrošnjom osim troškova koji su zasnovani na
novčanom poređenju koje pretpostavlja zavist. Da bismo podveli bilo koji
dati elem ent ili pojavu pod ovaj pojam, nije neophodno da se on prepozna kao
trošakod strane osobe koja vrši potrošnju." Ibid. 99; kurziv moj). Cit. prema A.
K. Daviš, "Veblen on the decline of the Protestant E thic”, op. cit.
najbolja kola koja se mogu dobiti, večeraju uz svece jer vole mirnu
atm osferu." Zdravorazum ska interpretacija u terminima izabranih
m anifestnih m otiva ustupa svoje m esto u Veblenovoj analizi,
kolateralnim latentnim funkcijama koje se ispunjavaju aktivnosti
ma koje su možda i značajnije. Budimo sigurni da je veblenijanska
analiza poslednjih decenija, toliko ušla u svakodnevno rasuđivanje,
da su ove latentne funkcije danas široko priznate. /Ovo izaziva za
nimljiv problem o prom enam a koje se javljaju u vladajućem obra
scu ponašanja kada njegove latentne funkcije postanu opšte prizna
te, (pa tako nisu više latentne). Neće biti prilike da se ovaj važan
problem diskutuje u ovoj publikaciji./
Otkriće latentnih funkcija ne samo da tačnije prikazuje funkci
je koje vrše određeni društveni obrasci (kao što je to slučaj sa
proučavanjem manifestnih funkcija), već donosi kvalitativno različi
ti priraštaj ranijem stanju znanja.
Sprečava zam enjivanje sociološke analize laičkim moralnim
rasuđivanjem. S obzirom na to da m oralna evaluacija u društvu teži
da bude u obliku m anifestnih posledica neke prakse ili zakona,
m oram o biti sprem ni da otkrijem o kako analiza u term inim a
latentnih funkcija povrem eno ide protiv vladajućih moralnih eva
luacija. Jer, ne sledi da će latentne funkcije operisati na isti način
kao i m anifestne posledice koje su obično osnova ovakvog suđenja.
Tako, široki segm ent am eričke populacije sm atra političku
mašineriju ili "političku smicalicu" nesumnjivo "lošom" i "nepo
željnom". Temelji ovakvih moralnih sudova se unekoliko razlikuju,
ali se u suštini sastoje od isticanja da politička mašinerija povređuje
zakone m orala: političko rukovodstvo ne poštuje zakon biranja
personala na osnovu im personalnih kvalifikacija, već ga bira na
osnovu privrženosti partiji ili doprinosa partijskoj borbi; šefovstvo
ne poštuje zakon da se glasovi m oraju bazirati na individualnoj
proceni kandidatovih kvalifikacija i političkih pitanja, a ne na traj
noj odanosti feudalnom gospodaru; "podmićivanje i časna korup
cija" očito vređaju svojstva svojine; "zaštita" kriminala jasno krši
zakone i običaje; i tako dalje.
S obzirom na mnogostruke aspekte po kojim a politička mašine
rija u različitim stepenim a ide protiv zakona, um esno je ispitati
kako ona uspeva da nastavi sa svojim delovanjem . Uobičajena
"objašnjenja" za postojanost političke m ašinerije nisu ovde
značajna. Sigurno je, da se može lako dogoditi ako bi "ugledno
građanstvo" živelo u skladu sa svojim političkim obavezama, ako
bi birači bili budni i prosvećeni; ako bi se broj izabranih kandidata

zaista smanjio sa desetina ili čak stotina, koje prosečni birač sada
treba da proceni u toku gradskih, pokrajinskih, državnih i
nacionalnih izbora; kada bi birači bili podstaknuti od strane
"imućnih i obrazovanih klasa bez čijeg učešća" kako to kaže ne
uvek dem okratski orijentisani Bryce, "i najbolje izabrana vlada
mora brzo propasti"; - ako bi se ove i još mnoge druge izmene uvele
u političku strukturu, možda bi se "zla" političke mašinerije zaista
mogla isterati.90 Ali treba zapaziti da se ove promene često ne uvode,
da politička mašinerija ima odlike Feniksa dižući se snažna i
neoštećena iz sopstvenog pepela, i da je ova struktura pokazala
zapaženu vitalnost u mnogim oblastima američkog političkog života.
Nastavljajući sa funkcionalnog stanovišta, trebalo bi prem a
tome, obično (ali ne i uvek) očekivati da će postojani društveni
obrazac i društvene strukture ispunjavati pozitivne funkcije koje se
trenutno ne ispunjavaju adekvatno drugim postojećim obrascima i
strukturama. Pojavljuje se misao da možda ova javno okaljana
organizacija, u trenutnim uslovima, zadovoljava osnovne latenine
funkcije.91 Kratko ispitivanje savremenih analiza ovog tipa struk
ture može poslužiti kao ilustracija za dodatne probleme funkcio
nalne analize.
NEKE FUNKCIJE POLITIČKE M AŠINERIJE. Bez namere
da se upuštam o u detalje koji karakterišu različite političke
mašinerije - Tweed, Vare, Crump, Flynn, Hague,, nisu nikako iden
90 Ova "objašnjenja" su po svojoj prirodi "kauzalna". Ona žele da ukažu na

društvene uslove pod kojima dolazi do pojave političke mašinerije. Sve dok
su ovakva objašnjenja empirijski potvrđena, ona doprinose našem poznava
nju u vezi problema: kako to da politička mašinerija dejstvuje u određenim
oblastima, a u drugima pak ne? Kako ona uspeva da opstane?/)/;' ovi kauzal
ni doprinosi nisu dovoljni. Kao što ćemo uskoro videti, funkcionalne posledice
mašinerije daleko prevazilaze kauzalnu interpretaciju.
91 Verujem da je suvišno reći da ova hipoteza ne govori ”u prilog političke
mašinerije". Pitanje da li disfunkcije mašinerije prevazilaze njene funkcije,
pitanje da li alternativne strukture koje bi mogle ispunjavati njene funkcije
nisu dostupne (a koje bi prevazišle njene društvene disfunkcije), tek se mora
razmotriti na nekom drugom mestu. Mi ovde želim o da pokažem o da su
moralni sudovi bazirani isključivo na proceni manifestnih funkcija društvene
strukture "nerealna" u strogom smislu te reči, tj. oni ne uzimaju u obzir druge
aktualne posledice te strukture, posledice koje možda pružaju osnovnu
društvenu podršku samoj strukturi. Kao što ćemo videti kasnije, "društvene
reforme" ili "društvena inžinjerija" koja zanemaruje latentne funkcije, trpi
akutna razočarenja i doživljava efekt bumeranga.
tični tipovi šefa - možemo ukratko ispitati funkcije koje su više ili
manje zajedničke političkoj mašineriji, kao opštem tipu društvene
organizacije. Ne nameravam o da nabrajamo sve različite funkcije
političke mašinerije, niti nagoveštavamo da se sve te funkcije vrše
na sličan način u svakoj mašineriji.
Ključna strukturalna funkcija Šefa jeste da organizuje, centrali-
zuje i održava u dobrom radnom stanju "raštrkane fragm ente
moći" koji.su trenutno raspršeni kroz našu političku organizaciju.
Putem ove centralizovane organizacije političke sile, Šef i njegov
aparat m ogu zadovoljavati potrebe različitih podgrupa u široj
zajednici, koje nisu adekvatno zadovoljene legalno zasnovanim i
kulturno priznatim društvenim strukturam a.
D a bismo razumeli ulogu "šefovstva" i mašinerije, m oram o ra
zmotriti dva tipa socioloških varijabli: 1) strukturalni kontekst koji
otežava, ako ne i onemogućuje, m oralno priznatim strukturam a
vršenje suštinskih društvenih funkcija, ostavljajući na taj način
otvorena vrata političkim mašinerijama (ili njihovim strukturalnim
ekvivalentim a) da ispunjavaju te funkcije; 2) podgrupe čije su
različite potrebe nezadovoljene, osim latentnih funkcija koje
zapravo ispunjava mašinerija.92
Strukturalni kontekst: Konstitucionalni okvir američke političke
organizacije na specifičan način sprečava legalnu mogućnost posto
janja visokocentralizovane moći i, kao što je to već rečeno, na taj
način "obeshrabruje pojavu efikasnog i odgovornog vodstva". Tvor
ci Ustava, kao što je primetio Woodrow Wilson, tako su postavili
sistem kočenja i ravnoteže "da se vlada drži u nekoj vrsti m eha
ničke ravnoteže putem stalnog prijateljskog nadm etanja između
njenih organskih delova. Oni su verovali da moć predstavlja opasnost
za slobodu: zbog toga su je ravnomerno raspodelili i podigli barijere
protiv njene koncentracije". Ova disperzija moći je prisutna ne samo
na nacionalnom nivou, nego i u lokalnim oblastima. "Kao posledica
toga", nastavlja Sait sa razmatranjem, "kada bi narod ili pojedine
grupe , zahtevali pozitivnu akciju, niko ne bi imao adekvatan auto
ritet za stupanje u akciju. Mašinerija je obezbedila protivotrov".93
92 Kao i u prethodnom slučaju, nećemo razmatrati m oguće disfunkcije političke

mašinerije.
93 Edward M. Sait, "Machine, Political", Encyclopedia o f the Social Sciences, IX,
658 b /kurziv moj/; A . F. Bentley, The Process o f Government (Chicago, 1908),
odeljak 2.
Konstitucionalna disperzija moći ne samo da otežava efikasno

odlučivanje i akciju, nego kada se akcija i pojavi ona se definiše i
okružuje birokratskim razmatranjima. Kao posledica toga razvio
se mnogo humaniji sistem sledbeničke vlade, čiji je glavni predm et
uskoro postalo obmanjivanje vlade putem zakona...
B ezakonje ekstra-oficijelne dem okratije bilo je jednostavno
protivteža legalizmu oficijelne demokratije. Pošto je advokatu bilo
dozvoljeno da podredi demokratiju zakonu, Šef je pozvan unutra
da oslobodi žrtvu, što je on i učinio kako dolikuje".94
Zvanično, politička moć je raspršena. Različiti dobro poznati
trikovi su upotrebljeni da bi se postigao ovaj manifestni cilj. Tu nije
bila samo već poznata podela moći između nekoliko ogranaka
vlade, nego su u izvesnoj meri i svakoj kancelariji bila ograničena
prava i ustanovljena rotacija.
I delokrug moći inherentan u svakoj kancelariji bio je ozbiljno
ograničen. Ipak, Sait primećuje u strogo funkcionalnim terminima,
"Vodstvo je neophodno, a s obzirom da se ono ne razvija spremno
iz konstitucionalnog okvira, Šef ga obezbeđuje spolja u sirovom i
neodgovornom obliku".95
Iskazano opštijim term inim a , funkcionalni nedostaci oficijelne
strukture rađaju jednu alternativnu (neoficijelnu) strukturu da bi
ispunila postojeće potrebe na neki efikasniji način. Ma koje njeno
specifično istorijsko poreklo bilo, politička m ašinerija perzistira
kao aparat za zadovoljenje drugačije nezadovoljenih potreba
različitih grupa u populaciji. Okrećući se prema nekoj od ovih pod-
grupa i njenim karakterističnim potrebama, odmah ćemo upoznati
obim latentnih funkcija političke mašinerije.
Funkcije političke mašinerije za različite podgrupe. D obro je po
znato da jedan izvor političke snage potiče iz lokalne zajednice i
susedstva. Politička m ašinerija ne posm atra birače kao jednu
am orfnu, nediferenciranu masu glasača. Sa oštrom sociološkom
intuicijom, mašinerija shvata da je glasač osoba koja živi u speci
fičnom susedstvu, sa specifičnim ličnim problem im a i ličnim
nedostacim a. Javna pitanja su apstraktna i udaljena, a privatni
problem i izuzetno konkretni i neposredni. Mašinerija ne operiše
putem generalizovanog apela oko velikih javnih pitanja, već kroz
Herbert Croly, Progressive Democracy, (New York, 1914), p. 254, citirao Sait,
op. cit., 658 b.
',s Sait. op. cit., 659 a. /kurziv moj/.
direktan kvazi - feudalni odnos između lokalnih predstavnika

m ašinerije i glasača u njihovom susedstvu. Izbori se dobijaju u
izbornom okrugu.
Mašinerija plete svoje veze sa običnim ljudima i ženam a kroz
razrađenu m režu ličnih odnosa. Politika se transform iše u lične
veze. Šef izbornog okruga "mora biti prijatelj svakom čoveku, bez
obzira da li oseća sažaljenje prem a unesrećenim a, koristeći za
svoja dobra dela sredstva koja mu Šef stavlja na raspolaganje."96
Šef izbornog okruga je uvek prijatelj u nevolji. U našem pretežno
bezličnom društvu, m ašinerija preko svojih lokalnih agenata vrši
važne društvene funkcije humanizovanja i personalizovanja svih vrsta
pom oći onim a koji su u nevolji. K orpa sa hranom i zaposlenje,
pravni i nepravni saveti, izmirivanje sitnijih okršaja sa zakonom,
pom aganje bistrom sirom ašnom m om ku da dobije političku
stipendiju u lokalnom koledžu, staranje o ucveljenima - čitav spek
tar kriza u kome je bližnjem potreban prijatelj, a pre svega prijatelj
koji zna šta radi, i koji može da učini nešto povodom toga - sve ovo
nalazi šefa izborne oblasti uvek sprem nog da pom ogne, i do
stupnog u nevolji.
D a bi se adekvatno procenila ova funkcija političke mašinerije,
nije samo važno zapaziti da se pomoć pruža, već i način na koji se
ona pruža. N apokon, postoje i drugi predstavnici za pružanje
ovakve pomoći. Dobrotvorne ustanove, kuće za smeštaj, klinike za
javnu pomoć, medicinska pomoć u besplatnim bolnicama, odseci
za pravnu pomoć, službe za useljenike - ove i mnogobrojne druge
organizacije su dostupne za pružanje najraznovrsnijih oblika
pomoći. Ali profesionalne tehnike dobrotvornog radnika koje u
svesti onog koji prim a pomoć obično predstavljaju hladno,
birokratsko uručenje ograničene pomoći koja sledi posle detaljnog
ispitivanja pravnih zahteva "klijenta", stoje u suprotnosti sa nepro
fesionalnim tehnikam a šefa izbornog okruga, koji ne postavlja
pitanja, ne zahteva udovoljavanje javnim pravilim a pristojnosti i
ne "njuška" po ličnim stvarima.97
96 Ibid., 659 a.
97 Sličan kontrast sa javnom zdravstvenom politikom m ože se naći kod Harry
Hopkinsa u njegovoj otvorenoj, ne političkoj podeli nezaposlenosti u državi
N ew Y ork pod vodstvom Franklina D ela n o a R oosevelta. Sherwood
izveštava: "H opkins je bio oštro kritikovan zbog nepravilne aktivnosti etabli
ranih dobrovoljnih organizacija, koje su tvrdile da je izdavanje radnih naloga
bez potpunog ispitivanja svakog radnika njegovih finansijskih prihoda a
Z a m noge je gubitak "samopoštovanja" previsoka cena za

legalizovanu pomoc'. Nasuprot jazu koji postoji između radnika u
odeljenjim a za smeštaj, koji često dolaze iz različite društvene
klase, obrazovnog i etničkog porekla, radnik u izbornom okrugu je
"jedan od naših" koji razum e u čemu je stvar. Pokroviteljska
gospođa dobročiniteljka se teško može takmičiti sa prijateljem u
nevolji, koji sve razume. U ovoj borbi između alternativnih struktura
za vršenje nominalno iste funkcije, pružanja pomoći i podrške onima
kojima je potrebna, jasno je da je političar mašinerije bolje integri-
san u grupe kojima služi nego bezlični profesionalizovani, društve
no udaljeni i pravno ograničeni dobr Lvorni radnik. A činjenica da
političar može povremeno uticati i manipulisati oficijelnim organi
zacijama za pružanje pomođi, samo ide u prilog njegovoj većoj
efikasnosti. M artin Lomasny, upravnik Bostonskog zatvora,
opisao je ovu suštinsku funkciju, kolokvijalnije i možda oštrije,
radoznalom Lincolnu Steffensu: "Ja mislim", rekao je Lomasny,
"da u svakom zatvoru mora biti netko kome svaki tip može da se
obrati - bez obzira šta je uradio - i dobije pomoć. Pomoć, razumeš;
ne vašu pravdu i zakon, nego pom oć ."98
"Potčinjene klase" sačinjavaju jednu podgrupu kojoj politička
mašinerija zadovoljava želje koje nisu adekvatno zadovoljene na
isti način putem legitimne društvene strukture.
Z a drugu podgrupu, podgrupu biznisa (pre svega "krupnog"
biznisa, ali takođe i malog), politički šef obavlja funkciju obezbe-
đenja onih političkih privilegija koje donose neposredne ekonom
ske dobitke. Poslovne korporacije, među kojima su javne kom u
nalije (železnica, lokalni transport, električne i plinske kompanije,
kompanije za komunikaciju) najupadljivije su u ovom pogledu, jer
traže specijalne političke usluge koje će im omogućiti da stabilizu-
ju sopstvenu situaciju i približe se svome cilju maksimalnih profita.
N ajinteresantnije je što korporacije često žele da izbegnu kaos
verovatno i njegovih religioznih osećanja, ‘neprofesionalno ponašanje’.

‘Harry je rekao agenciji da ide do vraga’, rekao je /Hopkinsov saradnik, dr.
Jackov A ./ Goldberg." Robert E. Sherwood, Roosvelt i Hopkins, A n Intimate
History, (New York: Harper, 1948), 30.
98 The Autobiography o f Lincoln Steffens, (Chautauqua, New York: Chautauqua
Press, 1931,618. F. Stuart Chapin, koji se u velikoj meri kako kaže zasniva na
Steffensu, iznosi ove funkcije političke mašinerije sa velikom jasnoćom.
Videti njegovo delo Contemporary American Institutions, (New York: Harper,
1934), 40-54.
nekontrolisane konkurencije. O ne žele veću zaštitu nekog eko

nomskog cara koji kontroliše, reguliše i organizuje konkurenciju,
ali tako da ovaj car ne bude javni službenik čije su odluke podložne
javnom ispitivanju i javnoj kontroli. (Ovo zadnje je "vladina kon
trola", pa prem a tom e tabu). Politički šef izvršava ove zahteve
zadivljujeće dobro.
A ko se za trenutak ispituje bez m oralnih zaključaka, politički
aparat kojim upravlja Šef je skrojen tako da vrši ove funkcije sa
minimumom neefikasnosti. Držeći konce različitih vladinih odse-
ka, biroa i agencija u svojim kom petentnim rukama, Šef racionali-
zuje odnose između javnog i privatnog biznisa. O n služi kao
ambasador poslovne zajednice u inače stranoj (i ponekad neprija
teljskoj) vladinoj oblasti. A u striktno poslovnim terminima, on je
dobro plaćen za ekonom ske usluge koje čini svojim poštovanim
poslovnim klijentima. U jednom članku sa naslovom "Apologija
korupciji" Lincoln Steffens je prim etio da "Naš ekonomski sistem,
koji je ispitivao bogatstvo, moć i priznanje kao nagrade dovoljno
drskim i sposobnim ljudima da nepošteno kupuju drvenu građu,
rudnike, naftna polja, povlastice i "prođu nekažnjeno" bio je po
grešan."99 Na konferenciji za oko stotinu poslovnih vođa iz Los
Angelesa on je opisao činjenicu dobro poznatu svakom od njih: Šef
i njegova mašina bili su integralni deo ekonom ske organizacije. "Ne
m ožete'sagraditi i upravljati železnicom , ili tram vajskom, plin
skom, električnom ili energetskom kompanijom, iskopati rudnik i
upravljati njime, ili dobiti šume i na veliko šeći drvnu građu, bez
korupcije ili učestvovanja u korupciji vlade. Vi mi kažete privatno
da to m orate, i ja vam eto kažem polujavno da to morate. I tako je
u čitavoj zemlji. A to znači da imamo društvo koje je organizovano
tako da iz nekog razloga vi, i vam a slični, najsposobnije, najin
teligentnije, najm aštovitije, najsm elije i najdosetljivije vođe
društva, jeste i m orate biti protiv društva, njegovih zakona i nje
govog celokupnog razvoja."100
S obzirom da je potreba za specijalnim uslugam a ugrađena u
društvenu strukturu, Šef ispunjava različite funkcije za ovu drugu
99Autobiography o f Lincoln Steffens, 570.

100 Ibid., 572-3. O vo pom aže da se objasni, kao što je Steffens uočio posle
Theodora R oosvelta, "izuzetnost ljudi i žena koji štite pokvarenjake", kada
se ovi otkriju prilikom periodičnih napora da se "očisti politička mašinerija".
Cit. iz Steffens, 371. i ostalo.
podgrupu koja traži povlastice u biznisu. Ove potrebe "biznisa", s

obzirom na njihovu trenutnu konstituciju, nisu adekvatno zadovo
ljavane od strane konvencionalnih i kulturno priznatih društvenih
struktura; kao posledica toga, ekstralegalna ali više manje efikasna
organizacija političke m ašinerije dolazi da pruži ove usluge.
Zauzeti jedan "isključiv moralni stav prema "pokvarenoj političkoj
m ašineriji", znači izgubiti iz vida upravo strukturalne uslove koji
rađaju "zlo" koje se tako ograničeno napada. Zauzeti funkcionalni
stav ne znači obezbediti apologiju za političku mašinu, već naći
solidniju osnovu za modifikovanje ili eliminaciju mašinerije, uko
liko se uvedu specifične strukturalne m ere koje će ili eliminisati
zahteve poslovne zajednice ili će, ako je to cilj, zadovoljiti ove za
hteve alternativnim sredstvima.
Treća grupa distinktivnih funkcija koje vrši politička mašinerija
za specijalnu podgrupu je obezbeđivanje alternativnih kanala
društvene pokretljivosti za one koji su inače isključeni iz konven-
cionalnijih tokova ličnog "napredovanja''. I izvori specijalne
"potrebe" (za društvenom pokretljivošću) i način na koji politička
m ašinerija pomaže da se zadovolji ova potreba, mogu se shvatiti
kroz ispitivanje strukture šire kulture i društva. Kao što je dobro
poznato, am erička kultura ističe novac i moć kao cilj "uspeha"
legitim an za sve članove društva. Iako nije jedini u popisu kul
turnih ciljeva, on ipak ostaje m eđu onima koji su najopterećeniji
pozitivnim afektim a i vrednostim a. Ipak, određene podgrupe i
određene ekološke oblasti imaju uočljivo relativno odsustvo pri
like da se postigne ovakav uspeh (novac i moć). U kratko, oni
obrazuju subpopulacije u kojima je "absorbovano kulturalno isti
canje novčanog uspeha, ali u kojim a postoji i minimalan pristup
konvencionalnim i legitimnim sredstvima za postizanje takvog uspe
ha. Konvencionalne mogućnosti zaposlenja (u ovakvim oblastima)
su skoro potpuno ograničene na manuelni rad.
S obzirom na to da je kod nas manuelni rad žigosan101, a njegov
korelat, nemanuelni rad ima prestiž, jasno je da postoji tendencija
101 Videti istraživanja Nacionalnog centra za ispitivanje javnog mnjenja o eva-

luaciji zanimanja, koje čvrsto podržava opšti utisak da su manualna zanima
nja zaista vrlo nisko na lestvici društvenih vrednosti, čak i. među onima koji se
i sam i bave manualnim radom. Razmotrimo ovu pojavu u njenim potpunim
implikacijama. Kao posledica ovoga, kulturna i društvena struktura ceni
vrednosti novčanog uspeha čak i među onima koji su osuđeni na žigosana
m anuelna zanimanja. Razmotrimo snažnu motivaciju za postizanje ove
postizanje ovih kulturno priznatih ciljeva bilo kojim raspoloživim sred

stvima. Od ovih ljudi se, sa jedne strane, traži da se orijentišu prem a
akumulaciji dobara (i moći), a sa druge strane im se u velikoj meri
poriču efikasne prilike da to učine na institucionalizovani način.
U nutar ovakvog konteksta društvene strukture politička maši
nerija vrši svoje osnovne funkcije obezbeđivanja tokova društvene
pokretljivosti ža one koji su inače zapostavljeni. U nutar ovog kon
teksta, čak i pokvarena politička mašinerija i smicalica predstavlja
trijum f amoralne inteligencije nad m oralno preporučenim "neu-
spehom", kada su kanali vertikalne pokretljivosti zatvoreni ili su
ženi u društvu koje daje velike premije za ekonomsko obilje /moć/ i
društveni uspon svih svojih članova.102 Kao što je jed a n sociolog
primetio na osnovu nekoliko godina brižljivog posmatranja u siro
tinjskoj četvrti:
Sociolog koji odbaci smicalicu i političke organizacije kao devijaci
je od poželjnih standarda, na taj način zapostavlja neke od glavnih ele
menata u sirotinjskom životu... On ne otkriva funkcije koje one vrše
za članove /grupacija u sirotinjskoj četvrti/. Irci i kasniji doseljeni
im ali su najveće tegobe u nalaženju svog mesta u našoj urbanoj,
društvenoj i ekonomskoj strukturi. Da li neko veruje da bi doseljenici i
njihova deca dostigla sadašnji stupanj društvene pokretljivosti, da nisu
zadobili kontrolu nad političkim organizacijama nekih naših najvećih
gradova? Isto važi i za organizaciju "smicalica". Politika i smicalice su
dale jedno važno sredstvo društvene pokretljivosti za pojedince koji su
zbog svog etničkog porekla i niske klasne pozicije zaustavljeni u napre
dovanju kanalima "koji su cenjeni".103
vrste "uspeha" po svaku cenu, u ovom novom svetu. Đ ubretar koji se

pridružuje ostalim Am erikancim a u stanovištu da je đubretar zanimanje
koje je "najniže od najnižih'' teško da može imati sliku o sebi koja ga zado
voljava; on se nalazi u položaju "nedodirljivog" upravo u onom društvu koje
ga uverava da "svako ko ima iskrene zasluge m ože uspeti''. Dodajmo ovom e
njegovu uobičajenu primedbu da "on nije imao istu šansu kao i drugi, ma šta
oni govorili", i ako se uzme u obzir ogrom an psihološki pritisak da se
"poravna " bilo kakvim sredstvima, legalnim ili ne, u cilju napredovanja. Sve
ovo pruža strukturalnu i iz nje izvedenu psihološku osnovu za "društveno
indukovane potrebe" u nekim grupama kao kanal socijalne pokretljivosti.
102 Merton, "Social structure and anomie", odeljak IV ovog dela.
103 William F. Whyte, "Social organization in the slums", American Sociological
Review, februara 1943, 8, 34-39 (istakao R. K. M .). Na taj način, politička
m ašinerija i politička smicalica predstavljaju specijalni slučaj one vrste
Znači, ovo predstavlja teći tip funkcije koju obavlja distinktivna

podgrupa. Ova funkcija, može se uzgred dodati, vrši se pukim
postojanjem i dejstvovanjem političke mašinerije, jer ovi pojedinci
i podgrupe upravo u mašineriji zadovoljavaju (više ili manje) svoje
kulturalno indukovane potrebe. Ovo se odnosi na usluge koje poli
tički aparat pruža svom sopstvenom personalu. Ali sagledano u
širem društvenom kontekstu koji smo izneli, to nije više samo sred
stvo samouzvišavanja za profita i moći gladne pojedince, već sredstvo
koje obezbeđuje uspeh podgrupama , inače isključenim ili hendike
piranim u "trci napred".
Politička mašinerija vrši usluge i "legitimnom11biznisu, ali u isto
vreme čini ne mnogo drugačije usluge i "nelegitimnom" biznisu:
poroku, krim inalu i smicalicama. Ponovo, osnovna sociološka
uloga mašinerije u ovom smislu može se potpunije proceniti ako se
privremeno zanemare stavovi moralne indignacije, da bi se stvarno
dejstvovanje organizacije ispitalo u svojoj moralnoj nevinosti. U
ovom svetlu, odjednom postaje jasno da podgrupa profesionalnih
kriminalaca, prevaranata ili kockara poseduje osnovne sličnosti u
organizaciji, zahtevima i delovanju sa podgrupama industrijalaca,
biznism ena ili špekulanata. A ko postoje Kralj D rveta ili jedan
Kralj Nafte, takođe postoje i Kralj Poroka ili Kralj Smicalice. Ako
ekspanzivni legitimni biznis organizuje administrativne i finansij-
ske sindikate da bi "racionalizovao" ili "integrisao" različite
oblasti proizvodnje i poslovnih poduhvata, onda ih i ekspanzivne
smicalice i krim inal organizuju da bi uveli red u inače haotično
područje proizvodnje nedozvoljene robe ili usluga. Ako legitimni
organizacionog prilagođavanja uslovima opisanim u odeljku IV. Ona pred

stavlja organizaciono prilagođavanje: određene strukture se pojavljuju i
dejstvuju da bi redukovale akutnu tenziju i probleme pojedinaca koji su u
konfliktu između "kulturalnog naglašavanja uspehaza svakog" i "činjenice
društvene strukture da ne postoje jednaki uslovi za uspeh" /K ao što odeljak
IV pokazuje, mogući su i drugi tipovi individualnog "prilagođavanja": psi
hopatološka stanja, pobuna, kriminal usamljenih pojedinaca, povlačenje od
sveta kroz napuštanje kulturno odobrenih ciljeva, itd. Slično tome, pojavlju
ju se ponekad i drugi oblici organizacionog prilagođavanja; politička mašine
rija nije jedino dostupno sredstvo za rešavanje ovog društveno indukovanog
problem a. U češće u revolucionarnim organizacijama se na primer može
sagledati iz ovog konteksta, kao alternativni oblik organizacionog prila
gođavanja. Sve ovo zahteva pažnju teoretičara, jer bi inače mogli prevideti
osnovne funkcionalne pojmove funkcionalnih supstituta i funkcionalnih
ekvivalenata, o kojima će biti reči u jednoj drugoj publikaciji.
biznis smatra proliferaciju m alih poslovnih poduhvata nekorisnom

i neefikasnom, zamenjujući, na primer, gigantske radnje stotinama
bakalnica, tako i nelegitimni biznis usvaja iste poslovne stavove,
sindikalizujući kriminal i porok.
Konačno, najvažnija je osnovna sličnost, ako ne i bliska iden
tičnost, ekonomske uloge i "legitimnog" i "nelegitimnog" biznisa.
Obe su u izvesnom stepenu povezane sa obezbeđivanjem robe i usluga
za kojima postoji ekonom ska potražnja. Kad se m oral ostavi po
strani, oba su biznis, industrijska i profesionalna preduzeća koja
uručuju dobra i usluge koje neki ljudi žele, za koje postoji tržište na
kom e se dobra i usluge pretvaraju u robu. U pretežno tržišnom
društvu, možemo očekivati pojavu odgovarajućih preduzeća čim
postoji tržišna potražnja za određenim dobrima i uslugama.
Kao što je dobro poznato, porok, kriminal i prevare su "veliki
biznis". Uzmimo samo u obzir da postoje procene prem a kojima je
1950. u Sjedinjenim Državama bilo 500.000 profesionalnih prosti
tutki, i uporedim o ovo sa približno 200.000 lekara i 350.000 profe
sionalno registrovanih bolničarki. Teško je proceniti koji su imali
veću klijentelu: profesionalci m edicine ili profesionalci poroka.
Naravno, teško je proceniti imovinsko stanje, prihod, profite i divi
dende od nezakonitog kockanja u ovoj zemlji i uporediti ih sa
imovinskim stanjem, prihodom, profitima i dividendama od, reci
mo, industrije cipela, ali, svejedno, postoji mogućnost da su obe
industrije odprilike podjednake. Ne postoje tačne procene
godišnjih troškova na zabranjene narkotike, a verovatno je da oni
nisu manji od troškova za slatkiše, ali je isto tako verovatno da su
veći nego troškovi za knjige.
M alo treba da bi se shvatilo da u strogo ekonomskim terminima,
ne postoji relevantna razlika izm eđu snabdevanja zakonitom i
nezakonitom robom i uslugama. Prom et alkohola to savršeno ilu-
struje. Bilo bi čudno tvrditi d a je pre 1920. (kada je 18. amandman
stupio na snagu) snabdevanje alkoholom predstavljalo ekonomsku
uslugu, da od 1920. do 1933. njegova proizvodnja i prodaja nije
predstavljala ekonom sku uslugu koja se vrši na tržištu, a da je od
1934. do danas ona opet dobila uslužni oblik. Ili, bilo bi ekonomski
(ne m oralno) apsurdno sugerirati da je prodaja krijum čarenog
alkohola u "suvoj" državi Kanzasu bila m anje odgovor na tržišnu
potražnju nego prodaja javno proizvedenog alkohola u "vlažnoj"
državi Missouri. Prim eri ove vrste su, naravno, mnogobrojni. D a li
se m ože sm atrati da u evropskim zem ljam a sa registrovanom i
legalizovanom prostitucijom, prostitutka vrši ekonomsku uslugu,

dok u ovoj zemlji gde nem a legalnih sankcija, prostitutka ne vrši
nikakvu uslugu? Ili d a je profesionalni vršilac abortusa na ekonom
skom tržištu tam o gde ima priznat legalni status, a da je van
ekonomskog tržišta tam o gde je legalni tabu? Ili da kockanje zado
voljava specifičnu potražnju za zabavom u Nevadi, i da se to suštin
ski razlikuje u tom pogledu od filmova u susednoj Californiji?104
Nesposobnost da se uvidi kako su ovi poslovi samo moralno a ne
ekonom ski različiti od "legitimnih" poslova, dovela je do teško
pomućene analize. Kada se jednom ustanovi ekonomski identitet
ovo dvoje, možemo očekivati da ako politička mašinerija obavlja
funkcije za "legitimni" biznis, ona neće biti ništa manje voljna da
obavlja različite funkcije za "nelegitimni veliki biznis". I, naravno,
ovo je čest slučaj.
Istaknuta funkcija političke m ašinerije za svoju kriminalnu,
poročnu i prevarantsku klijentelu jeste da im omogući da operišu
zadovoljavajući ekonomsku potražnju velikog tržišta bez ikakvog
mešanja vlade. Isto kao što veliki biznis može doprineti fondovima
za političku partijsku borbu da bi osigurao minimum vladinog
mešanja, tako to isto može učiniti i veliki kriminal i prevara. U oba
slučaja politička mašinerija može u različitim stepenima omogućiti
"protekciju". U oba slučaja mnoga obeležja strukturalnog kontek
sta su identična: 1) tržišna potražnja za robom i uslugama; 2) briga
za maksimalnu dobit iz poduhvata; 3) potreba za delimičnom kon
trolom vlade, koja bi se inače mešala u ove aktivnosti biznismena;
4) potreba za moćnim, centralizovanim i efikasnim posrednikom
koji će omogućiti efikasnu saradnju "biznisa" sa vladom.
Bez pretpostavke da prethodne strane iscrpljuju obim funkcija
ili obim podgrupa kojim a služi politička m ašinerija, možemo
barem videti da ona trenutno obavlja neke funkcije, za različite pod-
grupe, koje nisu adekvatno ispunjene kulturalno priznatim i konven-
cionalnijim strukturama.
104 Možda su najperceptivnije stanovište o ovom problemu zauzeli Hawkins i

Waller. "Prostitutka, podvodač, rasturač droge, upravnik kockarnice, rastu-
rač pornografskih fotografija, doktor koji ilegalno vrši abortuse; svi su oni
produktivni, svi vrše usluge ili nude robu koju ljudi traže i koju su spremni
da plate. Društvo je stavilo ovu robu i usluge izvan zakona, ali ih ljudi i dalje
proizvode, a drugi ljudi ih i dalje troše, pa jedan zakon nikako ne može da ih
učini manje delom ekonom skog sistema". "Critical notes on the coast of
crime “, Journal o f Criminal Law and Criminology, 1936, 26, 679-94, na 684.
Nekoliko dodatnih implikacija funkcionalne analize političke

m ašinerije se mogu ovde uzgred pom enuti, m ada one zahtevaju
više prostora da budu razvijene. Prvo, prethodna analiza ima
direktne implikacije za društvenu inžinjeriju. O na pom aže da se
objasni zašto su periodični napori za "političkom reform om ",
"izbacivanjem lopova napolje" i "čišćenjem političke kude", po
običaju (iako ne uvek) kratkog veka i neefikasni. O na daje
osnovnu teoremu: svaki pokušaj da se eliminiše postojeća društvena
struktura bez obezbeđivanja adekvatnih alternativnih struktura za
vršenje funkcija koje je prethodno vršila sada ukinuta organizacija,
osuđen je na propast. (Nije potrebno reći da se ova teorem a odnosi
na m nogo šire slučajeve od političke mašinerije.) K ada se "poli
tička reforma" ograniči na manifestni zadatak "izbacivanja lopova
napolje", ona se upušta u nešto više od sociološke magije. Reform a
može privrem eno doneti nove figure na političku pozornicu: ona
može vršiti svoju uobičajenu društvenu funkciju uveravanja birača
da su m oralne vrline ostale nepovređene i da će konačno trijumfo-
vati; ona može stvarno izazvati prevrat u personalu političke
mašinerije; ona čak može za neko vreme tako zauzdati aktivnost
političke m ašinerije da mnoge potrebe koje je ona prethodno
ispunjavala ostanu nezadovoljene. Ali, neizbežno je da sve dok
reforma ne obuhvati "preoblikovanje" društvene i političke struk
ture tako da se postojeće potrebe zadovolje alternativnim struktu
rama, ili sve dok ne obuhvati prom enu koja potpuno eliminiše te
potrebe, politička m ašinerija će se vraćati na svoje integralno
m esto u društvenoj shemi stvari. Tražiti društvenu prom enu bez
dužnog prepoznavanja manifestnih ili latentnih funkcija koje vrše
društvene organizacije podvrgnute promeni, znači pre upuštanje u
društveni ritual nego u društvenu inžinjeriju. Pojmovi manifestnih i
latentnih funkcija (ili njihovih ekvivalenata) nezamenjivi su ele
m enti u teoretskom repertoaru društvenog konstruktora. U svom
suštinskom značenju, ovi pojmovi nisu "samo" teorijski (u pogr
dnom smislu te reči), već izrazito praktični. U svojevoljnom poku
šaju društvene prom ene, oni se mogu ignorisati samo po cenu
značajnog povećanja rizika neuspeha.
D ruga im plikacija ove analize političke m ašinerije odnosi se
takođe na oblasti šire od onih koje smo razm atrali. Često je
zapažan paradoks da političku mašineriju podržavaju i "cenjeni"
elem enti poslovne klase, koji su, naravno, suprotstavljeni kriminal
cima i prevarantim a, i izrazito "potcenjeni" pripadnici podzemlja.
Na prvi pogled ovo je citirano kao jedan slučaj o veoma čudnim

lošim tipovima. Učeni sudija se neretko poziva da sudi istom pre
varantu pored koja je prethodne večeri sedeo na neform alnoj
večeri političkih glavešina. Javni tužilac £ u rk a oslobođenog
zatvorenika na putu prem a sobi u kojoj je Sef sazvao sastanak.
Veliki biznismeni se mogu žaliti isto tako ogorčeno kao i veliki pre
varanti na "lihvarske” priloge partijskom fondu koje zahteva Šef.
D ruštvene suprotnosti se sreću u zadimljenoj sobi uspešnog poli
tičara.
U svetlu funkcionalne analize sve ovo, naravno, ne izgleda tako
paradoksalno. S obzirom da mašinerija služi i biznismene i krimi
nalce, dve prividno antipodne grupe se ukrštaju. Ovo ukazuje na
opštiju teoremu: društvene funkcije jedne organizacije pom ažu da se
odredi struktura (uključujući regrutaciju personala uključenog u struk
turu ), isto kao što struktura pom aže da se odredi efikasnost sa kojom se
vrše funkcije. U terminima društvenog statusa, grupa biznismena i
grupa krim inalaca su zaista dva različita pola. Ali status ne
određuje u potpunosti ponašanje i m eđusobne odnose između
grupa. Funkcije m odifikuju ove odnose. Pošto poseduju svoje
određene potrebe, nekoliko podgrupa u širem društvu su "inte-
grisane" ma kakve bile njihove lične želje ili namene, putem cen-
tralizovane strukture koja ispunjava ovih nekoliko potreba.
Iskazano u frazi sa m nogo implikacija koje zahtevaju dalje
proučavanje, struktura utiče na funkciju i funkcija utiče na strukturu.
i
ZA K LJU Č N E PRIM ED BE
Ovaj pregled nekih istaknutih razm atranja o strukturalnoj i

funkcionalnoj analizi učinio je malo više od ukazivanja na neke od
glavnih problem a i potencijala ovog načina sociološke interpre
tacije. Svaka od pojava kodifikovanih u paradigmi zahteva potkre-
pljeno teorijsko razjašnjavanje i kumulativno empirijsko istraži
vanje. Ali jasno je da u funkcionalnoj teoriji, očišćenoj od tradi
cionalnih postulata koji su je ograničavali i često činili modernijom
racionalizacijom postojećih aktivnosti, sociologija ima začetak si
stematičnog i empirijski relevantnog oblika analize. Nadamo se, da
će pravac na koji smo ovde ukazali, sugerirati izvodljivost i
poželjnost dalje kodifikacije funkcionalne analize. U dogledno
vrem e svaki deo paradigm e će biti elaboriran i dokum entovan,

analizovan i kodifikovan odeljak u istoriji funkcionalne analize.
B IBLIO G RA FSK I POST SCRIPTUM
Kada je prvi put pisan, 1948. godine, ovaj rukopis je bio pokušaj
da se sistem atizuju glavne pretpostavke i koncepcije teorije
funkcionalne analize koja se u to doba polako razvijala u sociologi
ji. R azvitak ove sociološke teorije je od tada zadobio značajan
zamah. Prilikom priprem anja ove edicije dodao sam neka
proširenja i ispravke koje su se u m eđuvrem enu pojavile, ali sam
odložio detaljnu i proširenu formulaciju za delo koje je upravo u
pripremi. Zbog toga bi bilo korisno nabrojati, u ovom času, neke
od recentnih teorijskih doprinosa funkcionalnoj analizi u soci
ologiji.
Najveći doprinos poslednjih godina je, naravno, onaj Talcotta
Parsonsa u delu The Social System (G lencoe, Illinois: The Free
Press, 1951) uz dodatak kasnijih radova Parsonsa i saradnika: T.
Parsons, R. F. Bales i E. A. Shils, Working Papers in the Theory o f
Action (Glencoe Illinois: The Free Press, 1953); T. Parsons i E. A.
Shils (urednici) Toward a General Theory o f A ction (Cambridge:
H arvard U niversity Press, 1951). Istaknuti doprinos tako
razumljivog i logički kompleksnog rada kao što je The Social Sy
stem ne mogu se jasno odvojiti od pojm ovnog razvijanja koje je
ponekad diskutabilno i provizorno; sociolozi se tek sada angažuju
na.izradi potrebnih diskiminacija. Ali iz podataka koji su dobijeni
istraživanjem Parsonsovih formulacija i kritičkog teorijskog pre
gleda, očigledno je da ovo predstavlja odlučan korak napred
prem a m etodološkom izveštaju o savremenoj sociološkoj teoriji.
M. J. Levy, Jr., The Structure o f Society (Princeton University
Press, 1953) u velikoj meri je izveden, kako kaže autor, iz Par-
sonsove pojmovne sheme i predstavlja logičku multiplikaciju bro
jnih kategorija i pojmova. Ostaje da se vidi da li će se ovakve tak-
sonom ije pojm ova pokazati odgovarajućim i korisnim u analizi
socioloških problem a.
M anje opširne ali oštrije analize izabranih teorijskih problema
funkcionalne analize nalaze se u nekoliko tekstova koji izviru iz
različitih "kulturnih oblasti" sociološke teorije, kao što se može
videti iz sledeće kratke bibliografije. M ožda je najoštroum ni]i i

najproduktivniji m eđu njim a par povezanih tekstova Ralfa
Dahrendorfa, Struktur und. Funktion, Kölner Zeitschrift für Soziologie
und Sozialpsychologie 1955, 7, 492-519, i Davida Lockwooda,
"Some rem arks on the social system", The British Journal o f Socio
logy, 1956, 7. 134-146. O ba teksta su egzem plarni slučajevi siste
matičnog teoretisanja konstruisanog tako da ukaže na specifične
praznine u sadašnjem stanju funkcionalne teorije. Promišljeno i
nepolem ičko utvrđivanje statusa funkcionalne teorije i nekih
njenih ključnih nerešenih problem a se može naći kod Barnarda
Babera, u delu "Structural-functional analysis: some problems and
misuderstandings ", American Sociological Review, 1955,20, 173-180.
Značajan problem logike analize u funkcionalnoj sociologiji koja
želi da interpretira posm atrane strukturalne obrasce u društvu
pokušao je da razjasni H arry C. Bredemeier. U članku "M etodo
logija funkcionalizma", American Sociological Revin, 1955, 20, 173-
180. Iako ovaj tekst sumnjivo pripisuje određene pretpostavke
funkcionalnim analizama o kojima govori, on ima izrazitu zaslugu
zbog postavljanja važnog pitanja odgovarajuće logike funkcio
nalne analize. Antropološko shvatanje funkcionalne analize u soci
ologiji (ne samo u antropologiji) donosi poučan tekst Melforda E.
Spiroa, "A typology of functional analysis", Explorations, 1953,1,
84-95, i direktno kritično ispitivanje Raym onda Firtha, "Fun
ction", u Cunent Anthropology (urednik William L. Thomas, Jr.)
University of Chicago Press, 1956, 237-258.
R asprostranjenost funkcionalne teorije koja se u poslednje
vrem e razvila u Sjedinjenim D ržavam a m anifestuje se u seriji
kritičkih ispitivanja te teorije u Belgiji, Francuskoj, Italiji i Brazilu.
M eđu najznačajnijim od njih su: Henri Janne: "Fonction et finalite
en sociologie", Cahiers Internationale de Sociologie, 1954,16,50-67,
koja pokušava da poveže savrem enu funkcionalnu teoriju sa
prethodnim i savremenim teorijam a francuskih i belgijskih soci
ologa. Iscrpnu kritiku funkcionalne analize u sociologiji je pre-
duzeo Georges Gurvitch, "Le concept de structure sociale" Cahiers
Internationalix de Sociologie 1955, 19, 3-44. O pširno ispitivanje
funkcionalne teorije i njenih odnosa sa izabranim problem im a
sociološkog istraživanja mogu se naći u Fillipo Barbano, Teoria e
Ricerca nella Sociologia Contemporanea, Milano: Dott. A. Giuffrc,
1955). Ensaio sobre o Metodo de Interpretaqäo Funcionalista na Soci
ologia, Florestana Fernandesa (Sao Paulo, Univcrsidadc de Snu
Paolo, Boletinno 170, 1953) informativna je i sistematična m ono

grafija, koja je korisna čak i za m ukotrpno i nesavršeno čitanje
kakvo je moje.
Paradigma koja je razvijena na prethodnim stranicama bila je
formalizovana u obliku apstraktnog skupa oznaka kreiranih tako
da eksplicitno pokažu kako su njeni delovi povezani sa elementima
\ funkcionalnog pristupa u biologiji. Videti "A form alization of
functionalism, with special reference to its application in the social
sciences", u zbirci rukopisa E rnesta Nagela koja će uskoro izaći
Logic without Metaphysics (G lencoe: The Free Press, 1957). Z a
detaljnu primenu paradigme videti W arren Breed, "Social control
in the newsroom: a funcional analysis", Social Forces, 1955, 33,326-
335; A. H. Leighton i C. C. Huges, "Notes on Eskimo patterns of
suicide", Southwestern Journal o f Anthropology, 1955, 11, 327-338;
Joan Chapman i Michel Eckstein, "A social-psychological study of
the alleged visitation of Virgin Mary in Puerto Rico", Year book o f
the Am erican Philosophical Society, 1954, 203-206; Dennis C hap
man, The Home and Social Status (London: Reutledge and Kegan
Paul, 1955); Christian Bay, The Freedom o f Expression: A Study in
Political Ideals and Socio-Psychological Realities (dolazi); Michael
Eckstein, "Diverse action and response to crime" (dolazi); Y. B.
Dam ie, Communication o f Modern Ideas and Knowledge in Indian
Villages (Cambridge: Massachusetts Institute Of Technology, Cen
ter fon International Studies, 1955).
Interesantnu diskusiju manifestnih i latentnih posledica akcije
u odnosu na samoopravdavajuće i sam oporažavajuće predstave,
videti, u odeljku 8, Kenneth Boulding, The Image, (A nn A rbor:
University of Michigan Press, 1956).
4. UTICAJ SOCIOLOŠKE TEORIJE
NA EMPIRIJSKO ISTRAŽIVANJE
Skorija istorija sociološke teorije može biti u velikoj meri

ispisana u obliku alternacije između dve suprotnosti. S jedne
strane, imamo one sociologe koji pre svega traže generalizovanje, i
nalaženje, što je brže moguće, svog puta u formulaciji socioloških
zakona. Težeći da procene značaj sociološkog rada u obliku njego
ve svrhe, a ne u obliku dokazljivosti generalizacija, oni se ustežu od
"trivijalosti" detaljnih posmatranja manjeg obima, i traže grandio
znost globalnog sumiranja. Drugi ekstrem predstavlja hrabra grupa
koju ne interesuju implikacije sopstvenog istraživanja; ona ostaje
verna i uverena daje ono što ona utvrdi tako. Sigurno je da su njiho
vi izveštaji o činjenicama proverljivi, i često provereni, ali su oni
ipak neodlučni kada treba povezati činjenice jedne sa drugima, ili
čak kad treba da objasne zašto su izvršena baš ta, a ne neka druga
posmatranja. Čini se da je moto prepoznavanja prve grupe povreme
no: "Mi ne znamo da li je ono što govorimo istinito, ali je to barem
značajno”. A za radikalne empiriste moto može glasiti: "Dokazali
smo da je tako, ali ne možemo da ukažemo na njegov značaj."
M a koje bile osnovne odanosti jednom od ova dva tabora -
različita, ali ne neophodno i kontradiktorna objašnjena bi se dobi
la od psihologa, sociologa saznanja i istoričara nauke - vrlo je jasno
da ne postoji logička osnova zbog koje bi se oni postavljali jedan
protiv drugoga. Generalizacije se mogu ublažiti ako ne milošću,
onda barem disciplinovanim posmatranjem: detaljno posmatranje
ne treba činiti trivijalnim tako što će se izbegavati njihovo teorijsko
važenje i implikacije.
Sa svim će ovim postojati, bez sumnje, široko, možda čak i
jednoglasno slaganje. Ali sama jednoglasnost sugerira da su ove
primedbe otrcane. Ipak, ako je jedna od funkcija teorije da istražu

je implikacije prividno očiglednog, ne bi bilo loše da se pogleda šta
je sadržano u ovim programskim tvrdnjama o odnosima sociološke
teorije i empirijskog istraživanja. Čineći to, treba uložiti sve raspo
ložive napore da bi se izbeglo građenje na ilustracijama izvučenim
iz "zrelijih" nauka - kao što su fizika i biologija - ne zato što one ne
pokazuju aktuelne logičke problem e, već zato što im sama njihova
zrelost dozvoljava da se plodno bave apstrakcijam a višeg reda do
stepena do koga priznajemo, to nije slučaj u sociologiji. Beskrajno
mnogo rasprava o naučnoj m etodi iznelo je logičke pretpostavke
naučne teorije, ali čini se da su one često to činile na tako visokom
nivou apstrakcije da mogućnost prevođenja ovih pravila u savre-
m eno sociološko istraživanje postaje utopijska. U krajnjoj liniji,
sociološko istraživanje m ora udovoljiti kanonim a naučne metode;
njen neposredni zadatak je da pokaže kako ovi zahtevi moraju biti
direktnije povezani sa trenutno izvodljivim analitičkim radom.
Termin "sociološka teorija" široko je upotrebljavan da bi ozna
čio proizvode nekoliko povezanih, ali različitih aktivnosti, koje izvo
de članovi profesionalne grupe koji se zovu sociolozi. Ali, s obzi
rom daje ovih nekoliko tipova aktivnosti različito povezano sa empi
rijskim društvenim istraživanjem - s obzirom na to da se razlikuju
po svojim naučnim funkcijama - treba ih razgraničiti za potrebe
diskusije. Povrh toga, ovakve diskriminacije obezbeđuju osnovu za
procenjivanje doprinosa i ograničenja karakterističnih za svih
sledećih šest tipova rada koji se često zajedno navode kao sastojci
sociološke teorije: 1) metodologija; 2) opšte sociološke orijentacije;
3) analiza socioloških pojmova; 4) sociološke interpretacije post fac
tum', 5) empirijske generalizacije u sociologiji i 6) sociološka teori
ja.
M ETO D O LO G IJA
Na početku bi trebalo jasno razgraničiti sociološku teoriju, koja

za predm et izučavanja ima određene aspekte i rezultate interakcije
ljudi, pa je zbog toga bitna, od metodologije ili logike naučnog po
stupka. Problem i m etodologije prevazilaze one koji se nalaze u
bilo kojoj pojedinačnoj disciplini, baveći se ili onim što je zajed-
ničko grupi disciplina1, ili u opštijem obliku, onim što je zajedničko

celokupnom naučnom istraživanju. M etodologija nije posebno
povezana sa sociološkim problem im a, i m ada postoji obilje
metodoloških diskusija u sociološkim knjigama i časopisima, one
samim tim ne postaju sociološke po karakteru. Sociolozi, u društvu
sa svim ostalim a koji se iskušavaju u naučnom radu, moraju biti
m etodološki m udri; oni m oraju biti svesni plana istraživanja,
prirode zaključaka i zahteva teoretskog sistema. Ali ovakvo znanje
ne sadrži i ne implicira određeni sadržaj sociološke teorije. U krat
ko, postoji jasna i odlučna razlika između znati kako proveriti bateri
ju hipoteza i znati teoriju iz koje treba izvoditi hipoteze koje treba
proveriti.2 Moj je utisak da je savremeno sociološko obučavanje
kreirano tako da se bolje razume ovo prvo nego drugo.
Kao što je Poincare prim etio pre pola veka, sociolozi su dugo
bili hierofanti metodologije, odvraćajući možda na taj način talente
i energiju od poduhvata građenja stvarne teorije. Fokusiranje
pažnje na logiku procedure ima očiglednu naučnu funkciju, jer su
ovakvi inventari služili kritičkoj svrsi u vođenju i proceni teorijskih
i empirijskih istraživanja. Ona takođe reflektuje porođajne muke
jedne nezrele discipline. Isto kao što šegrt koji usvaja nove veštine
smeteno ispituje svaki elem ent te veštine, za razliku od majstora
koji ih stalno praktikuje sa prividnom nezainteresiranošću za nji
hovu eksplicitnu formulaciju, tako i predstavnici discipline koja se
kolebljivo kreće prem a naučnom statusu vredno sriču logičke
temelje svojih postupaka.
N auke koje već dugo postoje nemaju m eđu svojim tehničkim
radovima knjige o metodologiji za razliku od sociologije, ekonomije
1 Razmotriti nekoliko dela koja iznose m etodološke problem e za razliku od

proceduralnih problema: Florian Znaniecki, The M ethod o f Sociology (New
York: Farrar & Rinehart, 1934); R. M. Maciver, Social Causation (Boston:
Ginn & Co., 1942); G. A . Lundbert, Foundations o f Sociology (New York:
M acmillan Co., 1939); Felix Kaufmann, Methodology o f the Social Sciences
(New York: Oxford University Press, 1944); P. F. Lazarsfeld i M. Rosenberg,
urednici, The Language o f Social Research (G lencoe: The Free Press, 1955),
naročito uvode.
2 Svakako treba zapaziti da instrumenti i postupci koji se upotrebljavaju u soci
ološkom (i drugim naučnim istraživanjima) ne moraju ispunjavati samo
metodološke kriterijume već moraju pretpostaviti postojanje suštinskih teori
ja. S ovim u vezi Pierre Duhem je zapazio da su instrumenti i eksperimentalni
rezultati dobijeni u nauci prožeti specifičnim predpostavkama i teorijama od
suštinskog značaja. La theoiiephysique (Paris: Chavalier et Riviere, 1906), 278.
i psihologije. Ma koja njihova intelektualna funkcija bila, ovi

metodološki tekstovi ukazuju na disciplinu u povojima, koja orno
iznosi adute u prilog svog punog statusa u bratstvu nauka. Ali,
značajno je da slučajevi adekvatnog naučnog m etoda koga socio
lozi koriste u svrhu ilustracije ili izlaganja, obično potiču iz disci
plina koje nisu sociologija. Fizika i hernija dvadesetog, a ne
šesnaestog, veka uzim aju se kao m etodološki prototipovi ili
egzem plari za sociologiju dvadesetog veka sa malo eksplicitnog
priznavanja da su između sociologije i ovih drugih nauka razlike u
vekovima naučnog istraživanja. Ova poređenja su neizbežno pre
programska nego stvarna. Pogodniji metodološki zahtevi bi rezul
tirali raskorakom između m etodoloških aspiracija i stvarnih socio
loških postignuća, raskorakom koji bi bio i manje uočljiv i manje
uvredljiv.
OPŠTE SO CIOLO ŠKE O R IJEN TA C IJE
M nogo od onoga što se u udžbenicima opisuje kao sociološka

teorija, sastoji se od opštih orijentacija prem a suštinskim m aterija
lima. Takve orijentacije obuhvataju široke postulate koji ukazuju
na tipove varijabli koje treba nekako uzeti u obzir, a ne specifiko-
vanje određenih odnosa između određenih varijabli. Mada su ove
orijentacije neophodne, one obezbeđuju samo najširi okvir empi
rijskom istraživanju. Ovo je slučaj sa Durkheim ovom generičkom
hipotezom koja sm atra da "determ inantni uzrok društvene
činjenice treba tražiti m eđu društvenim činjenicam a koje su joj
prethodile" i identifikuje "društveni" faktor kao institucionalne
norm e prem a kojima je orijentisano ponašanje.3 Ili ponovo, kaže
se da je "korisno posmatrati društvo, do određenog stepena, kao
integrisan sistem međusobno povezanih i funkcionalno međuzavi
snih delova1'.4 Ovoj kategoriji pripada takođe "humanistički koefi
cijent" u kulturalnim podacima, koga su izm eđu ostalih izneli
Znaniecki i Sorokin. Ovako opšte orijentacije mogu se parafrazi-
3 Durkheim, Pravila sociološkog metoda, 110; L’Education morale (Paris: Felix

Alcan, 1925), 9-45, i ostalo.
4 Conrad M. A rensberg i Solon Kimball, Family a n d Community in Ireland
(Cambridge: Harvard University Press, 1940), X X V I.
rati govoreći da istraživač zanem aruje poredak činjenica na sop-

stveni rizik. One ne postavljaju specifične hipoteze.
Glavna funkcija ovih orijentacija je da obezbede opšti kontekst
istraživanja; one olakšavaju dolaženje do određenih hipoteza.
Uzmimo na prim er ovaj slučaj: Malinowski je bio podstaknut da
preispita frojdovski pojam Edipovog kompleksa na osnovu opšte
sociološke orijentacije koja je sm atrala da se osećanja obrazuju
dejstvom društvene strukture. Ovaj generički pogled jasno proži
m a njegovo ispitivanje specifičnog "psihološkog" kom pleksa u
odnosu na sistem statusnih odnosa u društvu koje se strukturno
razlikuje od društva Zapadne Evrope. Specifične hipoteze kojima
se koristio u istraživanju bile su u skladu sa generičkom orijentaci
jom; ali nisu bile propisane njome. Drugačije rečeno, opšta ori
jentacija je ukazala na relevantnost «efa'/z strukturalnih varijabli, ali
je još ostao zadatak pronalaženja posebnih varijabli koje treba da
se uključe.
M ada ovakvi opšti teorijski stavovi imaju obuhvatniji i
značajniji uticaj na razvoj naučnog istraživanja nego specifične
hipoteze - oni čine matriks iz koga, po rečima Maurice Arthusa,
"nove hipoteze slede jedna drugu u brzoj sukcesiji, pa posle pro
cvata ovih hipoteza ubrzo sledi žetva činjenica-m ada je ovo slučaj,
oni čine samo polaznu tačku za teoretičara. Njegov zadatak je da.
razvija specifične m eđusobno povezane hipoteze, kroz reformu-
laciju em pirijskih generalizacija, u svetlu novih generičkih ori
jentacija.
Treba dalje primetiti da sve veći doprinos sociološke teorije se
strinskim disciplinama jeste više u oblasti opštih socioloških ori
jentacija nego u oblasti specifičnih potvrđenih hipoteza. Razvoj
društvene istorije, institucionalne ekonom ije i uvođenje socio
loških perspektiva u psihoanalitičku teoriju, podrazumeva prepoz
navanje socioloških dimenzija podataka, a ne usvajanje specifičnih
potvrđenih teorija. Socijalni naučnici su otkrili sociološke jazove
pri primeni svojih teorija na konkretno društveno ponašanje. Oni
ne pokazuju tako često sociološku naivnost u svojim interpretaci
jama. Ekonomista, politolog i psiholog sve više shvataju da ono što
su oni sistematski smatrali gotovim, za podatke, može biti socio
loški problem atično. Ali ova receptivnost za sociološko gledište
često se raspada usled malog broja adekvatno proverenih specifičnih
teorija , recimo, o determinantama ljudskih potreba ili o društvenim
procesima koji učestvuju u raspodeli i praksi društvene moći. Pri-
tisci koji potiču iz značajnih teorijskih jazova nekoliko društvenih

nauka mogu služiti, u budućnosti, poboljšanju formulacije specifi
čnih i sistematičnih socioloških teorija koje odgovaraju problem i
ma što slede iz ovih jazova. O pšte orijentacije nisu dovoljne. V ero
vatno je ovo kontekst prigovora koji je uputio jedan ekonomista:
/Ekonomista uvek teži da svoju analizu nekog problem a/ vrati na
neki ''podatak'', što će reći na nešto što je vanekonomsko. To nešto može
biti očigledno vrlo daleko od problema koji se upravo pojavio, jer su
lanci ekonomske uzročnosti često veoma dugi. Ali ekonomista uvek na
kraju želi da problem preda sociologu ili nekom drugom —ako postoji
sociolog koji čeka na njega. Vrlo često ne postoji5.
A N A L IZ A SO CIOLO ŠKIH POJM OVA
Povrem eno se sm atra da se teorija sastoji od pojmova, što je

tvrdnja^koja zbog nepotpunosti nije ni istinita ni lažna, već neo
dređena. Sigurno je da je pojmovna analiza, koja je ograničena na
specifikaciju i razjašnjavanje ključnih pojmova, neophodna faza u
teorijskom radu. A li niz pojmova - status, uloga, Gemeinschaft,
društvena interakcija, društvena instanca, anomie - ne čine teoriju,
mada mogu ući u teorijski sistem. Ali može se pretpostaviti, uko
liko se pojavi antiteorijska predrasuda m eđu sociolozima', da je to
zbog protesta protiv onih koji poistovećuju teoriju sa razjašnjava
njem definicija, onih koji deo smatraju ćelom teorijskom analizom.
Teorija počinje da se pojavljuje tek kada su ovakvi pojmovi vezani
m eđusobno u obliku sheme. Pojmovi onda obrazuju definicije (ili
pravila) onoga što treba posmatrati; oni su varijable među kojima
treba tražiti em pirijske veze. Kada su pravila logički povezana,
teorija je uspostavljena.
Izbor pojmova koji upravljaju sakupljanjem i analizom podata
ka, naravno, suštinski je empirijsko istraživanje. Jer, da bi se
ustanovila važna, očita istina, ako su pojmovi izabrani tako da se
veza ne može uspostaviti, istraživanje će biti sterilno, bez obzira na
to kako pedantna bila kasnija posm atranja i zaključci. Važnost je
5 J. R. Hicks, "Economic theory and the social sciences", The Social Sciences:
Their R elations in Theory and. in Teaching (London: Le Play Press, str. 135.
(istakao R. K. M.).
ove istine u njenoj implikaciji da će postupci tipa pokušaj - i -

pogreška u em pirijskom istraživanju verovatno biti podjednako
neplodni, jer je broj varijabli koje nisu značajno povezane beskraj
no velik.
Prem a tom e, jed na funkcija pojmovnog razjašnjavanja je da
učini eksplicitnim karakter podataka podvedenih pod pojam .6
O no na taj način sm anjuje verovatnoću istraživanja netačnih
empirijskih nalaza u obliku datih pojmova. Tako Sutherlandovo
preispitivanje usvojenog pojma "kriminala" daje poučan primer:
kako ovakvo razjašnjavanje izaziva reviziju hipoteza u vezi sa
podacima organizovanim u obliku pojma.7 On pokazuje dvosmi
slenost koja je implicitna u kriminološkim teorijam a što žele da
prikažu kao činjenicu postojanje m nogo veće stope krim inala
(prem a "zvaničnim merenjima") u nižim nego u višim društvenim
klasama. Ovi "podaci" o kriminalu (organizovani u obliku pose
bnog operacionalnog pojma ili mere kriminala) doveli su do serije
hipoteza koje tretiraju siromaštvo, uslove života u straćaram a,
m entalnu tupost, i druge karakteristike za koje se sm atra da su
visoko povezane sa statusom u nižoj klasi, kao "uzroke" krim i
nalnog ponašanja. Kada se pojam krim inala očisti tako da se
odnosi sam o na povredu krivičnog zakonika, a proširi da bi
uključio "kriminal u belim rukavicama" u biznisu i drugim zani
manjima - tj. povrede zakona koje se rede prikazuju u zvaničnim
krim inalističkim sistemima nego povrede u nižoj klasi - p re t
postavljena visoka povezanost između niskog društvenog statusa i
kriminala nije više održiva. Ne moramo nastaviti dalje sa Suther-
landovom analizom da'-bismo otkrili funkciju pojmovnog razja
šnjavanja u ovom slučaju. Ono obezbeđuje rekonstrukciju podataka
6 Schumpeter primećuje o ulozi "analitičkog aparata": “A ko želimo da govo

rimo o nivou cena i utvrdimo metode za njihovo merenje, moramo znati šta je
to nivo cene. A ko želim o da posmatramo potražnju, moramo znati koja su
pravila istinita u vezi totalnog proizvoda po radnom času i koja su druga pra
vila istinita o parcijalnom diferencijalnom koeficijentu totalnog proizvoda u
vezi sa radnim satima. Nijedna hipoteza ne ulazi u ovakve pojmove, koji je
dnostavno utelovljuju m etode merenja i deskripcije ni ti u pravila koja defi-
nišu njihov odnos (tzv. teorem e); pa ipak njihovo određivanje je glavni
zadatak teorije, kako u ekonomiji tako i u drugim naukama. Ovo je ono što
nazivamo alatom za analizu." Joseph A . Schumpeter, Business Cycles (New
York: McGraw-Hill Book Co., 1939), I, 31.
7 Edwiji H. Sutherland, "White-collar criminality'1, American Sociological
Review, 1940, 5,1-2.
preciznije ukazujući šta oni zapravo uključuju, a šta isključuju. Na

taj način ono vodi do likvidacije hipoteza postavljenih da bi
prikazale netačne podatke, kroz ispitivanje pretpostavki na kojima
su bili bazirani početni statistički podaci. Stavljajući znak pitanja
na jednu implicitnu pretpostavku koja prožim a radnu definiciju
kriminala - pretpostavku da su povrede krivičnog zakonika što su
ih počinili članovi nekoliko društvenih klasa reprezentativno regi-
strovane u zvaničnoj statistici - ovo pojmovno razjašnjavanje je
imalo direktne implikacije za jezgro teorija.
N a sličan način pojm ovna analiza može često da razreši
očigledne suprotnosti u empirijskim nalazim a ukazujući da su
takve kontradikcije više upadljive a m anje stvarne. Ova poznata
fraza se delimično odnosi na činjenicu da su početni grubo defini-
sani pojmovi prećutno uključili značajno različite elem ente tako da
se podaci organizovani u obliku ovih pojmova materijalno razliku
ju i tako pokazuju očito kontradiktorne tendencije.8 Funkcija poj
movne analize u ovom slučaju je da verovatnoću komparabilnosti
podataka koje treba uključiti u istraživanje učini u značajnoj meri
maksimalnom.
Slučaj uzet iz Sutherlanda jednostavno ilustruje opštiju činje
nicu da u istraživanju, kao i u manje disciplinovanim aktivnostima,
naš pojmovni jezik teži da fiksira naše opažanje i samim tim naše
mišljenje i ponašanje. Pojam definiše situaciju i istraživač reaguje u
skladu sa tim. Eksplicitna pojmovna analiza mu pomaže da prepo
zna ono na šta reaguje i koji (možda značajan) element zapostavlja.
Nalazi W horfa o ovom predm etu su, sa odgovarajućim modifikaci
jam a, prim enljivi na empirijsko istraživanje.9 O n je otkrio da je
ponašanje usm ereno prema lingvističkim ili pojmovnim značenji-
m a koji su označeni terminima prim enjenim na situaciju. Tako, u
pristupu predm eta koji su pojmovno opisani kao "kante za benzin"
ponašanje će m odalno težiti prema određenom tipu: pokazat će se
velika opreznost. A li kada se ljudi suoče sa onim što se zove
8 Razrađene formulacije ovog tipa analize m ogu se naći kod Corrada Ginija,
Prime linee dipatologia economica (Milano: Giuffre, 1935); za kratku diskusiju
videti C. Gini, "Un tentativo di armonizarre teorie disparate e osservazioni
contrastanti nel cam po del fenomeni socia li", Rivista d i politico economica,
1935,12,1-24.
9 B. L. W horf, "Relation o f habitual thought and behavior to language", u delu
Language, Culture an d Personality, urednici L. Spier, A . I. H allow ell i S. S.
Newm an, (Menasha: Sapir Memorial Fund Publication, 1941), 75-93.
"prazne kante za benzin " ponašanje je drugačije: ono je bezbrižno,

m alo se pazi gde se puši i bacaju opušci. Ipak "prazne" kante su
opasnije jer sadrže eksplozivna isparenja. Reakcija se ne odnosi na
fizičku nego na konceptualizovanu situaciju. Pojam "prazne" je
ovde upotrebljen dvosmisleno: kao sinonim za "ništavno, nega
tivno, inertno", i kao term in prim enjen na fizičke situacije bez
obzira na "beznačajnosti" kao što su para i tragovi tečnosti u kon
tejneru. Situacija je konceptualizovana u drugom smislu, a na
pojam se onda reaguje u prvom smislu, sa posledicom da "prazne"
kante za benzin postaju prilika za požar.
R azjašnjavanje toga šta "prazno" znači u oblasti rasprave,
imađe dubok efekat na ponašanje. Ovaj slučaj može služiti kao pa
radigm a funkcionalog efekta'razjašnjavanja; šta istraživač čini
kada se bavi konceptualizovanim podacim a. O n nalazi različite
posledice za empirijsko istraživanje u skladu sa promenom njego
vog konceptualnog aparata.
Svakako, ovo ne znači da rečnik pojmova fiksira opažanje,
mišljenje i povezano ponašanje jednom i zauvek. Ne može se čak ni
reči da su ovakvi slučajevi varljive terminologije ukorenjeni u jed
nom ili drugom jeziku (kao što je W horf pokušavao da pokaže u
svojoj teoriji linvističkog bihejviorizma). Ljudi nisu perm anentno
zatvoreni okvirom (često nasleđenih) pojmova koje upotrebljava
ju; oni ne samo da mogu da probiju ovaj okvir već mogu da stvore
novi, koji bolje pristaje potrebam a situacije. Ipak, treba biti spre
man za činjenicu da vladajući pojmovi mogu (i to često čine), zao
stati za bihejvioralnim zahtevima slučaja. Tokom ovih, ponekad
prolongiranih perioda zaostajanja, pogrešno primenjeni pojmovi
čine štetu. Svakako, sam nesklad između pojm ova i situacije,
doživljen kroz bolno iskustvo, izazvaće samo-ispravljanje i priklad
nije formulacije. Posao se sastoji od otkrivanja pojmovnog zaostat
ka i oslobađanja od obrazaca pogrešnog kognitivnog ponašanja,
koje može biti posledica tog zaostatka.93
9a Za proširenu diskusiju, videti posmrtno objavljeno delo izabranih rukopisa

B. L. Whorfa, Language, Thought and. Reality (Cambridge: Technology Press,
of. M. I. T., 1956). Joshua Whatmough napada ekstremnu whorfiansku pozi
ciju u svom delu Language: A M odem Synthesis (New York: St. Martin’s Press,
1956), 85,186-7, 227-34. Ipak, W hatmoughovi dobro tempirani napadi ne
uništavaju potpuno W horfovu poziciju, već predstavljaju povlačenje na
ograničenu odbrambnu poziciju. Društveni pojmovi zaista utiču na opažanje,
m išljenje i ponašanje, ali struktura jezika pruža dovoljan spektar kako bi
Dalji zadatak pojm ovne analize jest da ustanovi opažljive

indekse društvenih činjenica kojima se bavi empirijsko istraživanje.
Rani napori u ovom pravcu su prim etni u radovima Durkheim a (i
predstavljaju jedan od njegovih najvećih doprinosa sociologiji).
M ada njegove formalizovane koncepcije u ovom pravcu ne dostižu
prefinjenost savrem enijih form ulacija, on se očigledno koristio
"intervenišućim varijablam a", koje su kasnije opisali Tolm an i
Hali, i pokušavao da odredi njihove indekse.10Problem se, u obimu
koji je potreban za naše trenutne svrhe, sastoji u nalaženju indeksa
za neopažljive ili simboličke konstrukte (npr. socijalna kohezija) -
indekse koji su teorijski održivi. Pojm ovna analiza tako postaje
osnova za inicijalne i periodične kritičke procene stepena do koga
su usvojeni znaci i simboli adekvatan indeks društvene podloge.
Ovakva analiza predočava sredstva za određivanje da li se indeks
(ili merni instrument) pokazuje zaista adekvatan u određenoj prili
ci.11
neodgovarajući pojmovi bili zamenjeni onim a koji su zgodniji. Dobar pre

gled W horfovih ideja m ože se naći kod Franklina Fearinga u delu, "An
examination o f the conceptions of Benjamin W horf in the light o f theories of
percepcion and cognition", Harry Hoijer, urednik, Language in Culture (U ni
versity Press, 1954), 47-81.
10 Durkheimova osnovna formulacija na različite načine ponovljena u svakoj od
njegovih monografija, glasi: "Neophodno je... unutrašnju činjenicu zameniti
spoljašnjom koja je simbolizuje, i onda onu prvu proučavati preko ove
druge". Videti njegovo delo Pravila sociološkog metoda, odeljak II; zatim Le
Suicide (Paris: F. A lcan, 1930), 22 i dalje. Najdetaljnije razmatranje
D urkheim ovih gledišta o društvenim indeksima daje Harry Alpert u delu
Emile Durkheim and his Sociology (New York: C olum bia University Press,
1939), 120 i dalje. O opštem problemu videti C. L. Hulla u članku "The prob
lem o f intervening Variables in molar behavior theory", Psychological Review,
1943, 50,273-91.
11 Između ostalih funkcija pojmovne analize trenutno je najvažnije ispitivanje
pitanja da lij je indeks "neutralan" u odnosu na svoju okolinu. Ispitivanjem
pretpostavki koje leže u osnovi ovog izbora (i validacije za datu populaciju)
koji su opažljivi kao indeksi (na primer religijska pripadnost ili skala stavo
va), ponovna analizia inicira odgovarajuće testove m ogućnosti da je indeks
postao izdvojen iz svoje oblasti. Za jasnu tvrdnju o ovom problemu videti
članak L ouisa Guttm ana, "A basis for scaling qualitative data", American
Sociological Review, 1944,9,139-50, naročito 149-50.
SO CIOLOŠKE IN TER PRETA C IJE "POST

FACTUM"
Često je slučaj u empirijskom društvenom istraživanju da se

podaci prvo sakupe pa tek onda podvrgnu interpretativnom
kom entaru. Ovaj postupak u kome su posmatranja prikupljena, a
interpretacije se tek posle toga primenjuju na podatke, ima logičku
strukturu kliničkog istraživanja. Posm atranja po karakteru mogu
biti istorija slučaja ili Statistička. Osnovna karakteristika ovog po
stupka je uvođenje interpretacije pošto su posmatranja obavljena,
a ne empirijska provera prethodno konstruisanih hipoteza. Impli
citna pretpostavka je da je grupa generalizovanih pravila toliko
potpuno utvrđena da se može približno primeniti na sve podatke
koje posedujemo.
Ovakva objašnjenja po st factum , konstruisana da "objasne"
posmatranja, razlikuju se po logičkoj funkciji od naoko sličnih po
stupaka u kojima se posmatrani materijal koristi da bi se izvele sveže
hipoteze, koje zatim treba potvrditi novim posmatranjima.
Karakteristika postupka koja razoružava, je da su objašnjenja
zaista konzistentna sa datim skupom posm atranja. Ovo jedva da
iznenađuje, osim utoliko što su izabrane one post factum hipoteze
koje se slažu sa posmatranjima. Ako osnovna hipoteza tvrdi - da
post factum interpretacija obilato koristi potvrđene teorije - onda
ovaj tip objašnjenja zaista "baca blještavo svetio na mračni haos
m aterijala". Ali ako su, što je m nogo češće u sociološkoj inter
pretaciji, p o st factum hipoteze takođe i ad hoc ili, su prethodno
potvrđene u malom stepenu, onda takva "prerana objašnjenja",
kako ih je nazvao H. S. Sullivan, daju lažan utisak adekvatnosti na
račun podstrekivanja daljeg istraživanja.
Objašnjenja post factum ostaju na nivou verovatnoće (mala vred
nost u dokazim a), i ne vode do "ubedljivog dokaza" (visok nivo
potvrđenosti). Verovatnoća se za razliku od ubedljivog dokaza,
pojavljuje kada je interpretacija konzistentna sa jednom grupom
podataka (što je u krajnjoj liniji dovelo do odluke da se koristi ova
a ne druga interpretacija). Ona takođe implicira da alternativne
interpretacije koje su podjednako konzistentne sa ovim podacima
nisu bile sistem atično istražene i da zaključci izvučeni iz inter
pretacija nisu provereni novim posmatranjima.
Logička neispravnost koja prožim a p o st factum objašnjenja
jeste u činjenici da su ovde dostupne raznovrsne sirove hipoteze,
od kojih je svaka u nekoj m eri potvrđena, ali je kreirana tako da

prikaže sasvim suprotno stanje stvari.
M etod post factum objašnjenja nije podložan opovrgavanju, ako
ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je potpuno fleksibilan. Na
primer, može se tvrditi da "nezaposleni teže da čitaju manje knjiga
nego što su to raniji činili". Ovo je "objašnjeno" hipotezom da se
kao posledica nezaposlenosti povećava anksioznost, i da prem a
tome svaka aktivnost koja zahteva koncentraciju, kao što je čitanje,
postaje otežana. Ovaj tip prikazivanja je verovatan, jer postoje
neki dokazi da se povećana anksioznost može pojaviti u ovakvim
situacijama, i s obzirom na to da stanje m orbidne zaokupljenosti
sobom zaista interferira sa organizovanom aktivnošću. A ko se,
ipak, utvrdi da su prvobitni podaci bili pogrešni, i d a je činjenica da
"nezaposleni čitaju više nego ranije", mogu se istog trenutka
pojaviti nova p o st factum objašnjenja. Objašnjenje sada kaže da
nezaposleni imaju više slobodnog vrem ena ili da se upuštaju u
aktivnosti koje treba da povećaju njihove lične sposobnosti. Kao
posledica toga, oni više čitaju nego ranije. Na taj način, bez obzira
na to kakva bila posmatranja, može se naći nova interpretacija koja
će se "uklopiti u činjenice".12 Ovaj prim er je dovoljan da pokaže
kako ovakve rekonstrukcije služe samo kao ilustracija, a ne kao
provera. O va logička neadekvatnost p o st factum konstatacija
navela je Peircea da primeti: za indukciju je suštinski značajno to
da posledice teorije treba prvo dobiti u odnosu na nepoznati, ili
praktično nepoznati, rezultat eksperim enta; i da ovo treba prak
tično proveriti kasnije. Jer, ako posm atram o fenom ene sa željom
da pronađem o slaganje sa teorijom, samo je pitanje ingenioznosti i
marljivosti koliko ćemo ih pronaći.13
Ove rekonstrukcije po pravilu zaobilaze eksplicitnu form u
laciju uslova u kojima će hipoteze biti istinite. D a bi ispunile ovaj
logički zahtev, ovakve interpretacije m oraju nem inovno biti
prediktivne, a ne postdiktivne.
K ao prim er m ožem o navesti Blum erovu tvrdnju o učestalosti
u kojoj analize T hom asa i Z nanieckog "izgledaju samo vero-
12 Pogodni podaci nisu sređeni. O poželjnosti druge interpretacije videti D ou-

glasa W apiesa u delu People and Print: Social Aspects o f Reading in the Depres
sion (Chicago: University o f Chicago Press, 1937), 198.
13 Chales Sanders Peirce, Collected Papers, urednici Chales Hartshorne i Paul
Weiss (Cambridge: Harvard University Press, 1932), II, 496.
v a tn e " .14 O snova je verovatnoće u konzistenciji između inter

pretacije i podataka; odsustvo ubedljivih dokaza potiče od nespo
sobnosti da se izvede provera interpretacija bez obzira na njihovu
konzistentnost sa početnim posmatranjima. Analiza se usklađuje
prem a činjenicam a i ne postoji indikacija o tom e koje podatke
treba uzeti da bi se opovrgle interpretacije. Kao posledica toga:
dokumentovani dokazi ne proveravaju teoriju, već je samo ilustruju.
EM PIRIJSKE G EN ER A LIZA C IJE U

SO CIOLOGIJI
N eretko se kaže da je predm et sociološke teorije utvrđivanje

društvenih uniformnosti. Ovo je eliptična tvrdnja i stoga zahteva
razjašnjavanje. Jer, postoje dva tipa tvrdnji o sociološkim uniform-
nostim a, što se značajno razlikuju u svom odnosu prem a teoriji.
Prva od njih je empirijska generalizacija: jedno izolovano pravilo
koje sumira opažene uniformnosti odnosa između dve ili više vari
jab li.15 Sociološka literatura obiluje ovakvim generalizacijam a
koje sociološka teorija nije asimirala. Engelsovi "zakoni" potro
šnje mogu se citirati kao prim eri.16 Takođe, Haibwachsovi nalazi
da m anuelni radnici troše veću jedinicu hrane po odrasloj osobi
nego nemanuelni radnici iz iste kategorije prihoda.17 Ove generali
14 Herbert Blumer, A n Appraisal ofThomas and Znaniecki’s The Polish Peasant in

Europe and Am erica" (New Y ork: Social Science Research Council, 1939), 38,
videti takođe, ibid., 39, 4 4 ,4 6 ,4 9 ,5 0 , 75.
15 T eško je uvideti na osnovu čega Blumer tvrdi kako ove interpretacije ne
mogu biti samo slučajevi za ilustraciju teorije. Njegov komentar da materijali
"stiču značajnost i razumevanje koje nisu imali", može da se primeni na post
factum objašnjenja uopšte.
16 Ova upotreba termina "empirijski" je česta, kako zapaža D ewey. U ovom
kontekstu "empirijski znači da predmet datog pravila koje poseduje egzisten
cijalni zaključak, predstavlja jedino skup uniformnih konjunkcija obeležja za
koje se ustanovilo da postoje, bez ikakvog razumevanja zašto se konjunkcija
pojavljuje; bez teorije koja poznaje razlog svoga postojanja". John D ew ey,
Logic: The Theory o f Inquiry (New York: Henry Holt & Co., 1938), 305.
17 Videti značajnu zbirku ovakvih uniformnosti koje je sumirao C. C. Zimmer
man, u delu Consumption and Standards o f Living (N ew York: D . Van N o
strand Co., 1936), 51 i dalje.
zacije mogu biti više ili m anje tačne, ali to ne utiče na njihovo
logičko mesto u strukturi istraživanja.
Nalaz G roves-O gburna, za uzorak am eričkih gradova, da
"gradovi sa većim procentom stanovništva uključenog u proizvod-
nju, im aju takođe u prošeku nešto m alo veći procenat venčanih
m ladih osoba", izražen je u jednačini koja pokazuje stepen ovog
odnosa. M ada su pravila ove vrste suštinska za empirijsko istraži
vanje, zbirka ovakvih pravila samo je sirovina za sociologiju kao
disciplinu. Teorijski zadatak, i orijentacija empirijskog istraživanja
prem a teoriji počinje kada se eksperimentalno ustanovi uticaj ovih
uniform nosti na skup m eđusobno povezanih pravila. Pojam
usm erenog istraživanja im plicira da je, delim ično,18 em pirijsko
istraživanje tako organizovano da, i kada se otkriju empirijske uni
formnosti, one imaju direktne posledice za teorijski sistem. U ko
liko je istraživanje usmereno, razlog postojanja nalaza je utvrđen
pre nego što su nalazi sakupljeni.
SOCIOLOŠKA TE O R IJA
D rugi tip sociološke generalizacije, takozvani naučni zakon,

razlikuje se od prethodne utoliko što je on tvrdnja o nepromenlji-
vosti koja je izvodljiva iz teorije. M alobrojnost ovakvih zakona u
oblasti sociologije možda reflektuje vladajuću podvojenost teorije
18 "Delim ično” ovde stoji jedino da bi pokazalo apsurdnost mogućnosti dobi-

janja plodnih novih nalaza koji ograničavaju istraživanje potpuno na proveru
unapred utvrđenih hipoteza. Slutnje koje se javljaju u toku istraživanja i koje
nemaju neposredne očigledne implikacije za širi teorijski sistem mogu iza
zvati otkriće empirijskih uniformnosti koje se kasnije mogu graditi u teorije.
Na primer u sociologiji političkog ponašanja, u poslednje vreme je utvrđeno
da što je veći broj društvenih pritisaka koji se vrše na glasače, oni pokazuju
manje interesa za predsedničke izbore (P. F. Lazarsfeld, Bernard Berelson i
Hazel G audet The People's Choice /New York: D uell, Sloan & Pearce, 1944/
56-64). Ovaj nalaz koji je bio potpuno neprihvaćen u početku istraživanja,
može inicirati nove pravce sistematskog istraživanja političkog ponašanja,
mada još nije integrisan u generalizovanu teoriju. Plodno empirijsko
istraživanje ne sam o da proverava teorijski izvedene hipoteze; ono takođe
stvara n ove h ip oteze. O vo se može nazvati "uzgrednom" kom ponentom
istraživanja, tj. otkrićem do koga se došlo slučajem ili pronicljivošću, validnih
rezultata koje nismo tražili.
i empirijskog istraživanja. U prkos mnogim delima koja se bave

istorijom sociološke teorije i mnoštvu empirijskih istaživanja, soci
olozi (uključujući i pisca) mogu diskutovati o logičkim kriterijumi-
ma socioloških zakona bez citiranja m akar jednog slučaja koji pot
puno zadovoljava ove kriterijum e.19
Aproksimacije ovih kriterijuma nisu potpuno odsutne. D a bi se
prikazali odnosi em pirijskih generalizacija i teorije i da bi se
izrazile funkcije teorije, može biti korisno ispitati poznat slučaj u
kome su ovakve generalizacije uvedene u sastav stvarne teorije.
Dugo je bilo uvreženo kao statistički zakon da u različitim narodi
ma katolici imaju nižu stopu samoubistava od protestanata.20 U
ovom obliku uniformnost je teorijski problem. Ona je predstavlja
la samo empirijsku regularnost koja bi mogla postati značajna za
teoriju jedino ako je možemo izvesti iz grupe drugih pravila; to je
bio zadatak koji je sebi postavio Durkheim . A ko preoblikujemo
njegove teorijske pretpostavke u formalni oblik, paradigma nje
gove teorijske analize postaje jasna:
1. Socijalna kohezija pruža psihičku podršku članovima grupe koji
su podložni akutnom stresu i anksioznosti.
2. Stopa samoubistva je funkcija sputavanih anksioznosti i stresova
kojima su osobe izložene.
3. Katolici imaju veću socijalnu koheziju nego protestanti.
4. Prema tome, niže stope samoubistva treba očekivati među
katolicima, a ne među protestantima.21
19 Npr., videti prilog Georgea A . Lundberga u članku "The koncept o f law in

the socioal sciences", Philosophy o f Science, 1938, 5, 189-203 koja potvrđuje
mogućnost ovakvih zakona bez uključivanja ovakvih slučajeva. Knjiga K. D.
Hara, Social Laws (Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1930), ne
ispunjava obećanje sadržano u naslovu. Skup socijalnih naučnika koji razma
traju m ogućnost dolaženja društvenih zakona ima teškoća sa nalaženjem
primera (Blumer, op. cit., 142-50).
20 N e treba ni govoriti da ova tvrdnja pretpostavlja da su obrazovanje, dohodak,
nacionalnost, mesto boravka i drugi faktori koji bi mogli učiniti ovaj nalaz
netačnim, bili konstantni tokom istraživanja.
21 Ne trebamo ispitivati druge aspekte ove ilustracije, npr. 1) stepen do koga
smo adekvatno utvrdili premise implicitne u Durkheimovoj interpretaciji; 2)
dodatna teorijska analiza koja bi posmatrala ove premise ne kao date, već
kao problematične; 3) temelj na osnovu koga se zaustavlja regresija potenci
jalno beskonačnog broja teorijskih interpretacija na jednom a ne na drugom
stupnju; 4) problemi obuhvaćeni uvođenjem intervenišućih varijabli koje se
ne mogu direktno meriti, kao što je socijalna kohezija; 5) stepen do koga su
Ovaj slučaj služi da bi se odredilo mesto empirijskih generali

zacija u odnosu na teoriju i da bi se ilustrovalo nekoliko funkcija
teorije.
1. Ovo ukazuje da teorijska pogodnost nije inherentno prisutna
ili odsutna u empirijskim generalizacijama, već se pojavljuje kad su
generalizacije konceptuaiizovane u apstrakcije višeg reda (katoli
cizam - socijalna kohezija - oslobođene anksioznosti - stopa
samoubistva) koje su ugrađene u opštije tvrdnje ili odnose.22 Ono
što se u početku uzima kao izolovana uniformnost preoblikovano
je u odnos, ne izm eđu religioznih sentim enata i ponašanja, već
između grupa sa određenim konceptualizovanim atributima (soci
jalna kohezija) i ponašanja. Obim prvobitnog empirijskog nalaza je
znatno proširen, i nekoliko prividno različitih uniformnosti se sada
posm atra kao da su m eđusobno povezane (na taj način se razlike u
stopi sam oubista izm eđu oženjenih i neoženjenih osoba mogu
izvesti iz iste teorije).
2. Pošto je ustanovljena teorijska pogodnost uniform nosti
izvođenjem iz skupa m eđusobno povezanih tvrdnji, pripremamo i
teoriju i empirijske nalaze za kumulaciju. Uniformnosti o razlici u
stopam a sam oubistva potvrđuju skup tvrdnji iz koga su - kao i
druge uniformnosti - izvedene. Ovo je glavna funkcija sistematične
teorije.
3. D ok se iz em pirijskih uniform nosti nisu mogle izvoditi
različite posledice, reformulacija izaziva različite posledice u obla-
stim a ponašanja koje su prilično udaljene od samoubilačkog
ponašanja. Na prim er, istraživanja opsesivnog ponašanja, m orbid
nih preokupacija i drugih neadaptivnih načina ponašanja takođe su
odbacila povezanost ovih pojava sa neadekvatnostim a grupne
kohezije.23 Preobražaj empirijskih uniformnosti u teorijske tvrdnje
premise empirijski potvrđene; 6) komparativno niski nivo apstrakcije pred

stavljen ovom ilustracijom i 7) činjenica da je D urkheim izveo nekoliko
empirijskih generalizacija iz jednog te istog skupa hipoteza.
22 Thorstein V eblen je izrekao ovo sa njemu svojstvenom uverljivošču: "Sve
ovo m ože izgledati kao briga oko trivijalnosti. A li podaci kojima se svako
naučno istraživanje bavi trivijalni su u nekom drugom smislu, različitom od
onoga u kom e su upotrebljeni u istraživanju". The Place o f Science in Modem
Civilization (N ew York: Viking Press, 1932), 42.
23 Videti npr. Elton M ayo, u delu Human Problems o f an Industrial Civilization
(New York: Macmillan Co., 1933), 113 i ostalo. Teorijski okvir koji su u studi
jama industrijskog morala koristili W hitehead, R oethlisberger i Dickinson
potiču u velikoj m&ri iz Durkheimovih formulacija, što i sami autori kažu.
na taj način povećava plodnost istraživanja kroz sukcesivno istraži

vanje posledica.
4. Nalazeći razlog zbog koga postoji, teorija uvodi temelje za
predikaciju koja je pouzdanija nego puka empirijska ekstrapolaci-
ja prethodno opaženih trendova. Tako, kad bi nezavisna merenja
pokazala smanjenje socijalne kohezije među katolicima, teoretičar
bi predvideo tendenciju prem a povećanju stope samoubistva u
ovoj grupi. Em pirista koji nije sklon teoriji ne bi imao alternative
već bi m orao da predviđa na osnovu ekstrapolacije.
5. P rethodni spisak funkcija podrazum eva još jedan atribut
teorije koji nije sasvim istinit u Durkheim ovoj formulaciji i koji
izaziva opšti problem što muči sociološku teoriju do danas. A ko
želimo da teorija bude produktivna, ona m ora biti dovoljno preci
zna da bi bila determ inantna. Preciznost je integralni element kri-
terijüm a proverljivosti. Vladajući pritisak da se prim enjuju sta
tistički podaci u sociologiji, i kad god je to moguće, kontrolišu i
proveravaju teorijski zaključci, ima opravdanu osnovu ako uzme
mo u obzir logičko mesto preciznosti u disciplinovanom istraživanju.
Što su precizniji zaključci (predviđanja) koji se mogu izvući iz
teorije, m anja je verovatnoća alternativnih hipoteza koje bi odgo
varale ovim predviđanjima. Drugim rečima, precizna predviđanja i
podaci služe redukovanju empirijskog uticaja na istraživanje
logičkog neuspeha da se potvrdi konsekventno.24 Dobro je poznato
da proverena predviđanja izvedena iz teorije ne dokazuju i ne
dem onstriraju tu teoriju; oni samo obezbeđuju konfirmaciju u
izvesnoj m eri, jer je uvek moguće da alternativne hipoteze izve
dene iz različitih teorijskih sistem a mogu takođe važiti za p red
viđene fenom ene.25 Ali, one teorije koje prihvate precizna pred
24 Paradigma "dokaza kroz predikciju" je, naravno, logički pogrešna:

A ko A (hipoteza), onda B (predikcija).
B je opaženo.
Prema tom e, A je istinito.
O vo nije previše alarmantno u naučnom istraživanju ukoliko su upotrebljeni
kriterijumi koji nisu formalni.
25 Npr. uzmimo u obzir da su različiti teoretičari predvideli rat i krvave sukobe
širokih razmera sredinom ovog veka. Sorokin i neki marksisti su, npr.,
postavili ovo predviđanje na osnovu sasvim različitih teorijskih sistem a.
Stvarno izbijanje sukoba širokih razmera ne om ogućava nam da biramo
između ovih shema analize, samo zbog toga što je opažena činjenica u skladu
sa oba sistema. Jedino ako su predviđanja tako specifikovana, tako precizna,
da su stvarne pojave koincidirale sa jednim predviđanjem a ne sa drugim,
mogao bi se primeniti određeni test.
viđanja koja su potvrđena posm atranjem , imaju položaj od stra

teškog značaja, jer obezbeđuju polaznu osnovu za izbor između
konkurentskih hipoteza. Drugim rečima, preciznost povećava vero-
vatnoću približavanja "suštinskom" posmatranju ili eksperimentu.
U nutrašnja koherentnost teorije ima vrlo sličnu funkciju, jer
ako su m nogobrojne empirijski potvrđene posledice izvedene iz
istog teorijskog sistema, to smanjuje verovatnoću da konkurentske
teorije mogu adekvatno važiti za iste podatke. Integrisana teorija
poseduje veći nivo konfirmacije nego. što je to slučaj sa različitim i
nepovezanim hipotezama, prikupljajući tako dokaze veće težine.
Oba pritiska, - prem a preciznosti i logičkoj koherenciji - mogu
dovesti do reproduktivne aktivnosti, naročito u društvenim nauka
ma. Svaki postupak se može i upotrebiti i zloupotrebiti. Nezrelo
insistiranje na preciznosti po svaku cenu m ože sterilizovati
maštovite hipoteze. Ono može dovesti do reformulacije naučnog
problem a da bi se omogućilo merenje, sa posledicama koje povre
m eno dovode do toga da kasniji m aterijali nem aju veze sa
početnim problem om .26 U potrazi za preciznošću m ora se voditi
računa da se na taj način važni problemi ne izgube iz vida. Slično
tome, pritisak za logičkom konzistencijom je povrem eno dovodio
do cepidlačenja i sterilnog teoretisania, ukoliko su pretpostavke
sadržane u sistem u analize bile toliko udaljene od em pirije ili
uključivale tako visoke apstrakcije da nisu dozvoljavale empirijsko
istraživanje.27 Ali sigurnost kriterijuma istraživanja nije ugrožena
ovakvim zloupotrebam a.
FO R M A LN A IZV O Đ EN JA I K O D IFIK A C IJA
Ovaj ograničeni prikaz je na samome kraju ukazao na potrebu

za bližom povezanošću između teorije i empirijskog istraživanja.
Vladajuća podvojenost to dvoje se ogleda u izrazitom diskontinui-
tetu empirijskog istraživanja, sjedne strane, i sistematičnog teoreti-
26 Stuart A . R ice kom entariše ovu tendenciju u istraživanju javnog mnjenja:

videti d elo Eleven Twenty-six: A Decade o f Social Science Research, urednik
Louis Wirth (Chicago: University of Chicago Press, 1940), 167.
27 E. Ronald Walker govori o ovoj praksi na polju ekonom ije kao o "teorijskoj
kugi", From Economic Theory to Policy (Chicago: U ni versity of Chicago Press,
1943), odeljak iv.
sanja koje nije proveravano empirijskim testom, s druge strane.273

Postoji nekoliko upadljivih slučajeva konsekutivnog istraživanja
koja su kum ulativno istraživala sukcesiju hipoteza izvedenih iz
date teorije. Izgleda da postoji izrazita disperzija empirijskih istra
živanja, usmerenih prem a konkretnoj oblasti ljudskog ponašanja,
kojima nedostaje centralna teorijska orijentacija. Mnoštvo odvo
jenih empirijskih generalizacija i post factum interpretacija reflek-
tuju ovaj obrazac istraživanja. Veliki broj opštih orijentacija i poj
movnih analiza, koje se razlikuju od skupa međusobno povezanih
hipoteza, zauzvrat reflektuje tendenciju ka razdvajanju teorijske
delatnosti i empirijskog istraživanja. Već je dobro poznato da se
kontinuitet, a ne disperzija, mogu postići samo ako su empirijska
proučavanja teorijski orijentisana, i ako je teorija empirijski
potvrdljiva. Ipak, moguće je prevazići ovakve tvrdnje i sugerirati
određena pravila za sociološko istraživanje koje u velikoj m eri
može olakšati ovaj proces. Ova pravila se mogu nazvati "formali-
zovanaizvođenja" i "kodifikacija".28
M ože se ustanoviti konačno pravilo, i u konstrukciji, i u
izveštajima o empirijskom istraživanju, da se hipoteze, i kad je god
to m oguće i teorijski temelji (pretpostavke i postulati) ovih
hipoteza eksplicitno iznesu. Izveštaj o podacim a bio bi u obliku
njegove trenutne pogodnosti za hipoteze i shodno tome, za odgo
varajuću teoriju. Treba posebno obratiti pažnju na uvođenje inter-
pretativnih varijabli koje su različite od onih koje su sadržane u
početnoj formulaciji hipoteza, i treba ukazati na njihov odnos sa
teorijom.29 Interpretacije post factum koje će se neminovno pojaviti
kada se otkriju novi i neočekivani odnosi, treba iskazati tako da
postane očigledan pravac daljeg istraživanja koja treba da da nove
27a Sa ovim u vezi, videti dramatičan primer takvog diskontinuiteta u odeljku I

(tj. recentno ponovno otkriće primarne grupe u okviru formalnih udruženja
nekoliko godina pošto su ga razradili Thomas i Znaniecki).
28 Budimo sigurni da su ove konvencije istovremeno i dedukcija i indukcija. Naš
jedini interes u ovom trenutku je da prevedemo ove logičke postupke u ter
mine koji odgovaraju kurentnoj sociološkoj teoriji i istraživanju.
29 Najznačajniji u ovom pogledu je rad Clarka Huila i njegovih saradnika. Vide
ti npr. H ull, Principles o f Behavior (N ew York: D . A ppleton-C entury Co.,
1943); Takođe videti napore u cilju formalizacije u rukopisima Kurta Lewina
(npr. Kurt Lewin, Ronald Lippitt i S. K. Escalona, Studies in Topological and
Vector Psychology I /"University of Iowa Studies in Child Welfare", tom XVI
(Iowa City, 1940/, 9-42).
dokaze. Bilo bi dobro da zaključci istraživanja obuhvate ne samo

tvrdnje o nalazima povezanim sa početnim hipotezam a, već i
ukazivanje na poredak posm atranja potrebnih da bi se ponovo
proverile dalje implikacije istraživanja. Form alno izvođenje ove
vrste je imalo blagotvoran efekat u psihologiji i ekonomiji vodeći u
prvom slučaju do serije eksperim enata, a u drugom do planirane
serije istraživanja. Jedna od posledica ovakve formalizacije je da
ona služi kao kontrola nad uvođenjem nepovezanih, nedisciplino-
vanih i difuznih interpretacija. O na čitaocu ne postavlja zadatak
traženja odnosa m eđu interpretacijam a sadržanim u te k s ta 30 Pre
svega, ona priprema put za uporedno i kumulativno istraživanje, a
ne za razbacani niz raspršenih istraživanja.
Korelativni proces za kojim izgleda da postoji potreba je ono
što je Lazarsfeld nazvao "kodifikacijom". D ok formalno izvođenje
usmerava našu pažnju na implikacije teorije, kodifikacija želi da
sistematizuje dostupne empirijske generalizacije u očito različitim
sferam a ponašanja. Nam erni pokušaji da se zacrtaju relevantne
privremene hipoteze, ne dozvoljavaju da ovakvi odvojeni empirijski
nalazi leže na udaru ili da se odnose na različite oblasti ponašanja,
već obećava proširenje postojeće teorije koja je podložna daljem
empirijskom istraživanju. Na taj način, obilje empirijskih nalaza u
ovom oblastima kao što su propaganda i javno mnjenje, reakcija na
nezaposlenost i porodično reagovanje na krize, sugerira da se,
kada su ljudi suočeni sa "objektivnim stim ulus - obrascem" od
koga se očekuje da će izazvati odgovore suprotne njihovim "počet
nim predispozicijama", njihovo stvarno ponašanje može uspešnije
predviđati na osnovu predispozicija nego na osnovu stimulus -
obrasca. Ovo je implicirano "efektom bum eranga" u propagandi,31
nalazim a o adaptivnim i neadaptivnim reakcijam a na neza
poslenost,32 i istraživanjem o stabilnosti porodica koje su suočene
30 Knjiga Johna Dollarda Caste and Class in Southern Town, vrvi od sugestivno
sti, ali čitalac ima veom a težak zadatak da eksplicitno otkrije teorijske pro
blem e koji se napadaju, interpretativne varijable i implicitne predpostavke
interpretacije. Ipak sve ovo treba učiniti ako želim o da Dollardov rad bude
nadgrađen drugim studijama.
31 Paul F. Lazarsfeld i Robert K. Merton, "Studies in radio and film propagan
da", Transaction ofthe NewYork Academy o f Sciences, Series II, 1943, 6, 58-79.
32 O. M. Hall, "Attitudes and unemployment", Archives o f Psyhology, No. 165
(Mart, 1934): E. W. Bakke, The U nem ployed W orker (N ew Haven: Yale
University Press, 1940).
sa ozbiljnim sniženjem prihoda.33 Kodifikovana formulacija, čak i

tako sirova kao ova, izaziva teorijske probleme koji bi se inače pre-
videli, ukoliko se nekoliko empirijskih nalaza ne bi ponovo ispita
lo u okviru istog konteksta. Priznajemo da će kodifikacija kao po
stupak koji dopunjuje form alno izvođenje hipoteza koje treba
proveriti, olakšati zajednički razvoj sociološke teorije i prigodnog
empirijskog istraživanja.
33 Mirra Komarovsky, The Unemployed Man and His Family (New York: Dryden
Press, 1940); R. C. Angell, The Family Encounters the Depression (New York:
Charles Scribner’s Sons, 1936); E. W. Burgess, R. K. Merton, i drugi Restudy
o f the Documents Analyzed by Angell in The Family Encounters the Depression
(N ew York: Social Science Research Council, 1942).
5. UTICAJ EMPIRIJSKOG ISTRAŽIVANJA NA
SOCIOLOŠKU TEORIJU
Istorija ima određeni dar za prevazilaženje stereotipa. Ovo se,

na primer, može videti u istorijskom razvoju sociologije. Stereotip
društvenog teoretičara, dalekog u božanskim visinama, nezara-
ženog svetovnim činjenicama, brzo se prevazilazi isto kao i stere
otip društvenog istraživača naoružanog upitnikom i olovkom, zadi
hanog u trci za izolovanom i beznačajnom statistikom . Jer, u
građenju palate sociologije tokom zadnjih decenija em piričari i
teoretičari naučili su da rade zajedno. Štaviše, naučili su da razgo
varaju u toku procesa. Povremeno ovo samo znači da je sociolog
naučio da govori sam sa sobom, jer se sve češće isti čovek prihvata
i teorije i istraživanja. Specijalizacija i integracija su se razvijale
zajednički. Sve ovo dovelo je ne samo do shvatanja da teorija i
istraživanje trebaju biti u interakciji, već do rezultata da su oni
zaista u interakciji.
K ao posledica ovoga, postoji sm anjena potreba za prikazim a
odnosa između teorije i istraživanja koji su po karakteru potpuno
programski. Porast teorijski orijentisanog istraživanja stvara pro
gresivnu m ogućnost konstruktivne diskusije odnosa između ovo
dvoje. I, kao što svi znamo, ovakve diskusije nisu retke. Časopisi
obiluju njima. O ne se obično usredsređuju na ulogu teorije u
istraživanju, pokazujući, često sa jasnoćom vrednom divljenja,
funkcije teorije pri iniciranju, konstrukciji i sprovođenju em piri
jskog istraživanja. Ali s obzirom da ovo nije jednosm eran odnos,
jer su to dvoje u interakciji, bilo bi korisno ispitati i drugi pravac
odnosa: ulogu empirijskog istraživanja u razvoju društvene teorije.
To je svrha ovog odeljka.
TEO R IJSK E FU NK CIJE ISTRA ŽIVAN JA
Sa nekoliko očitih izuzetaka, savremene sociološke diskusije su

pripisivale samo jednu glavnu funkciju empirijskom istraživanju:
testiranje ili verifikaciju hipoteza. M odel za ispravan način
izvođenja ove funkcije je isto toliko poznat koliko je i jasan.
Istraživač počinje sa slutnjom , ili hipotezom , iz kojih izvlači
različite zaključke, a ove su zatim podvrgnute empirijskoj proveri
koja potvrđuje ili opovrgava hipotezu.1 Ali ovo je logički model,
koji, naravno, ne uspeva da opiše mnogo od onoga što se stvarno
pojavljuje u plodnom istraživanju. On predstavlja skup logičkih
norm i, ne opis istraživačkog iskustva. A prilikom prečišćavanja
iskustva, logički model ga može iskriviti, čega su logičari odavno
svesni. Kao i drugi modeli, on apstrahuje iz vrem enskog sleda
događaja. On prenaglašava kreativnu ulogu eksplicitne teorije, isto
kao što zanemaruje kreativnu ulogu posmatranja. Jer, istraživanje
nije samo logika pom ešana sa posmatranjem. Pored logičkih ono
ima i psihološke dimenzije, mada se to teško može zaključiti iz ri-
goroznog logičkog sleda u kome se o istraživanju obično izvešta-
va.2 Mi želimo da otkrijemo i logičke i psihološke pritiske na dru
štvenu teoriju.
M oja centralna teza je da em pirijsko istraživanje ide mnogo
dalje od pasivne uloge verifikovanja i testiranja teorije: ono čini
više od potvrđivanja ili opovrgavanja hipoteza.»Istraživanje igra
aktivnu ulogu: ono vrši bar četiri važne funkcije koje pomažu da se
uobliči razvoj teorije. Ono inicira, reformuliše, skreće i razjašnjava
teoriju.3
1 Videti npr. diskusiju o postupcima u Stoufferovom delu "Theory of interve

ning opportunities'' kod G. A . Lundberga, u članku "What are sociological
problems7", American Sociological Review, 1941,6, 357-369.
2 Videti R. K. M erton,"Science, population and society", The Scientific Month
ly, 1937, 44, 170-171; za dodatnu diskusiju videti Jean Piaget, Judgment and
Reasoning in the Child, (London, 1929), odeljci V, IX i komentar Williarria H.
Georga, The Scientist in Action (London, 1936), 153. "Istraživanje se ne odvija
onako kako je kasnije zapisano."
3 Četvrta funkcija, razjašnjavanje, razrađena je u publikacijama Paula F. Lazar-
sfelda.
1. Obrazac uzgrednog otkrića

(neprihvaćeni, nepravilni i strategijski podatak vrši pritisak za inici
ranjem teorije)
Pod određenim uslovim a, istraživački nalaz izaziva pojavu

društvene teorije. U prethodnom tekstu, to je ukratko bilo
izraženo na sledeći način: "plodno empirijsko istraživanje ne samo
što p rc/erav a teorijski izvedene hipoteze; ono takođe stvara nove
hipoteze. Ovo se može nazvati kom ponentom "uzgrednog otkrića"
u istraživanju, tj., otkriće pronicljivošću ili slučajnošću, valjanih
rezultata za kojima se nije tragalo".4
Obrazac "uzgrednog otkrića"43 se odnosi na prilično čest slučaj
opažanja neprihvaćenoga, nepravilnog i strategijskog podatka koji
4 R. K. Merton, "Sociological Theory", American Journal o f Sociology, 1945, 50,

469b. Zanimljivo je da je isti strani termin ‘uzgredno otkriće’ (engl. serendi
pity prim, prev.) koji je bio malo upotrebljavan od kada ga je 1754. skovao
H orace W alpole, takođe bio upotrebljen da bi označio ovu kom ponentu
istraživanja od strane fiziologa Waltera B. Cannona. Videti njegovo delo The
Way o f an Investigation, (N ew York: W. W. Norton, 1945), odeljak VI u kome
iznosi brojne primere uzgrednog otkrića u nekoliko naučnih disciplina.
4a S obzirom na to da je prethodna beleška prvi put napisana 1946, reč uzgredno
otkriće (engl. serendipity, prim, prev) uprkos njene etim ološke neobičnosti
proširila se daleko izvan granica akademske zajednice. Izuzetna brzina njenog
širenja m ože se ilustrovati njenom skorašnjom pojavom na stranicama New
YorkTimesa, 22. maja 1949., Waldemar Kaempffert, urednik naučne rubrike
Timesa, izvestio je o slučaju uzgrednog otkrića rezimirajući jedan članak
istraživača E llicea M cD onalda - na unutrašnjoj stranici posvećenoj savre-
m enom razvoju nauke. Otprilike, 3 nedelje kasnije, 14. juna, Orvillu Prescot-
tu (književni kritičar Timesa) se očigledno dopala ova reč, jer se u prikazu
knjige u kojoj glavni junak ima sklonosti ka stranim rečima, Prescott pita da li
je on znao reč serendipity. Na Dan nezavisnosti 1949, reč je bila potpuno
društveno prihvaćena. R eč se pojavljuje na naslovnoj stranici Timesa, bez
apologije ili ulepšavanja i bez znaka navoda i dodatne fraze koja je
objašnjava. Ona postiže ovakvu važnost u zvaničnom izveštaju iz Oklahoma
Citya o govoru Sira Alexandere Fleminga, pronalazača penicilina na otvara
nju ustanove za medicinska istraživanja u Oklahomi. (''Iskustvo Sir Alexan-
dera, koje je dovelo do razvoja modernih antibiotika", kaže u izveštaju
R obert K. Plumb, "obično se citira kao izuzetan primer značaja uzgrednog
otkrića u nauci. On je otkrio penicilin slučajno, ali je bio obučen da traži
značaj u naučnoj slučajnosti.") U svom putovanju od ezoterične strane
posvećene nauci preko manje specijalizovanim stupcima književne kritike pa
do naslovne strane, ova reč se odomaćila. M ožda će uskoro ova reč ući i u
američke rečnike.
postaje prilika za razvijanje nove teorije ili proširenje postojeće

teorije. Svaki od elem enata ovog obrasca može se lako opisati.
Podatak je, pre svega, neprihvaćen. Istraživanje usmereno prem a
proveri jedne hipoteze rađa slučajni nus-proizvod, neočekivani
podatak koji nem a veze sa teorijam a koje su bile prisutne na
početku istraživanja.
Drugo, podatak je nepravilan, iznenađuje,5 zbog toga što izgle
da nekonzistentan sa vladajućom teorijom i sa drugim ustanovlje
nim činjenicama. U oba slučaja prividna nekonzistencija izaziva
radoznalost; ona stimuliše istraživača "da učini podatak smislenim"
da ga uklopi u širi okvir znanja. On istražuje dalje. On obavlja nova
posm atranja. On izvlači i zaključke iz posm atranja, a zaključci u
mnogome zavise, naravno, od njegove opšte teorijske orijentacije.
Što je zadubljeniji u podatke, to je veća verovatnoća da će otkriti
plodan smer istraživanja. Ako se dogodi srećna okolnost, pa se nje
gova slutnja pokaže opravdanom, nepravilni podatak neminovno
vodi do nove ili proširene teorije. Radoznalost izazvana nepravil
nim podatkom je privremeno smirena.
I treće, primećujući da neočekivana činjenica mora biti strate
gijska, tj. da m ora dozvoljavati implikacije koje se odnose na
uopšteniju teoriju; mi naravno, mislimo na ono što posm atrač
donosi podatku a ne na sam podatak. Jer očigledno je da se zahte-
va teorijski osetljiv posmatrač, da bi otkrio univerzalno u pojedi
načnom. Konačno, ljudi su vekovima zapažali takve "trivijalne"
Ovo je još jedan slučaj kome jedan termin, koji se dugo nije sretao u uobičaje
noj upotrebi, biva ponovo otkriven i prilično često korišćen. (U porediti
belešku 6. u odeljku IV, koja govori o sličnoj istoriji termina, anomija). Ovde
se pon ovo m ožem o upitati: šta doprinosi prihvatanju ove zgodne, čudne i
korisne reči?
Pitanje ove vrste istražujemo Elinor G. Barber i ja u monografskoj studiji
sociološke semantike koja posreduje u širenju reči serendipity. Studija ispituje
društveni i kulturni kontekst u kome je reč nastala u XVIII veku; Klimu u
kojoj je prvi put bila odštampana u XIX v; Shematizovane reakcije na neulo-
gizam; različite društvene krugove pisaca, prirodnih i društvenih naučnika,
inžinjera, leksikografa i istoričara m eđu kojima se reč proširila, promene
značenja koje je reč pretrpela tokom svoga širenja i razne ideološke svrhe
kojima je služila.
5 Charles Sanders Pierce je odavno uočio strategijsku ulogu "iznenađujuće
činjenice" u svom prikazu onoga što on zove "abdukcija", tj. započinjanje i
nalaženje hipoteza kao jedan korak u zaključivanju. Videti njegove Collected
Papers, VI, 522-528.
pojave kao što su omaške u govoru, omaške u pisanju, tipografske

greške i greške memorije ali je bila potrebna teorijska osetljivost
Freuda da bi se ovo shvatilo kao strategijski podatak, pomoću koga
je on mogao da proširi svoju teoriju potiskivanja i simtoma.
Obrazac "uzgrednog otkrića", dakle, obuhvata neprihvaćene,
nepravilne i strategijske podatke koji vrše pritisak na istraživača da
se usmeri u novom pravcu istraživanja koje će proširiti teoriju.
Slučajevi "uzgrednog otkrića" su se pojavljivali u mnogim disci
plinama, ali bih voleo da se zadržim radi ilustracije na jednom soci
ološkom istraživanju. U toku našeg ispitivanja društvene organi
zacije Craftowna6, stambene zajednice u predgrađu koja je sadržala
oko 700 porodica, uglavnom sa statusom radničke klase, primetili
smo da su stanovnici mnogo bliži građanskim, političkim i drugim
dobrovoljnim organizacijama, nego što je to bio slučaj u njihovim
prethodnim prebivalištim a. Sasvim slučajno, zapazili smo pove
ćanje grupne participacije m eđu roditeljima sa bebom ili mlađom
decom. Ovaj nalaz je bio prilično nekonzistentan sa zdravorazum-
skim znanjem. Jer, dobro je poznato da, naročito na nižim eko
nomskim nivoima, deca obično obavezuju roditelje i tako spreča
vaju njihovo aktivno učešće u organizovanom grupnom životu
izvan kuće. Ali roditelji iz Craftowna su sprem no sami objasnili
svoje ponašanje. "Ne postoji pravi problem večernjih izlazaka" -
rekla je jedna m ajka koja je učestvovala u nekoliko organizacija.
"Ovde je lako naći tinejdžere koji će se brinuti za decu. Ovde ima
mnogo više tinejdžera nego tamo gde sam pre živela".
O bjašnjenje je sasvim adekvatno i prim irilo bi istraživačku
radoznalost, da nije postojao jedan alarm irajući podatak; kao i
većina novih stam benih zajednica, Craftown stvarno ima vrlo mali
procenat adolescenata-sam o 3,7% u uzrasnoj grupi od 15-19 godi
na. Štaviše, većina odraslih, 63% su mlađi od 34 godine, tako da nji
hova deca predstavljaju izuzetno veliki procenat beba i dece. Na taj
način, nije bilo m nogo adolescenata da se brine o deci, već je bilo
sasvim suprotno: odnos između adolescenata i dece ispod 10 godi
na je bio 1:10, dok je u zajednicama iz kojih stanovnici vode porek
lo bio 1 : 1,5.7
6 Ovo potiče iz proučavanja, koja su još u toku, u oblasti sociologije i socijalne

psihologije stanovanja, koja je finansirala Fondacija Lavanburg.
7 Suštinski isti nesklad u starosnoj raspodeli izm eđu Craftowna i prvobitnih
naselja m ogu se otkriti ako uporedimo proporciju dece ispod 10 godina sa
mladima između 10 i 19 godina. Ako uzmemo decu ispod 5 godina kao osnovu
za poređenje, disproporcija je još izraziti ja.
Odmah smo bili suočeni sa nepravilnom činjenicom koja sigur

no nije bila deo našeg početnog istraživanja. Mi očigledno nismo
započeli, i zaista nismo ni mogli započeti ovu oblast istraživanja u
Craftownu sa hipotezom koja se odnosi na neosnovano verovanje
da postoji obilje tinejdžera koji bi čuvali decu. Ovo je zapažanje
koje je istovremeno bilo i nepravilno i neprihvaćeno. D a li je bilo
takođe strategijsko? Nismo mogli prosuditi njegovu "suštinsku"
važnost. Ono je izgledalo ni manje, ni više trivijalno od Freudovog
zapažanja za vrem e prošlog rata (u kome su se dva njegova sina
borila na frontu) d a je pogrešno pročitao novinski naslov, "Die
Feinde vor Görz" (Neprijatelj pred Görzom), kao "Der Friede von
Görz" (Mir u Görzu).
Freud je uzeo ovu trivijalnu slučajnost i preobratio je u strate
gijsku činjenicu. A ko se opaženi nesklad između subjektivnih uti
saka stanovnika Craftow na i objektivnih činjenica nije mogao
doživeti neku sličnu transformaciju, najbolje ga je bilo ignorisati,
jer je očigledno bio od malog "društvenog značaja".
Ono što je učinilo ovu iluziju neuobičajeno zanimljivim sluča
jem opšteg teorijskog problem a bila je teškoća da se ona objasni
jednostavno kao delo određenih interesa angažovanih u širenju
verovanja koja su suprotna činjenicama. Uopšte, kada sociolog sa
pojm ovnom shemom, koja potiče iz utilitarističke teorije, opazi
očito neistinito društveno uverenje, on će tragati za posebnim gru
pam a kojim a je u interesu da izmisle i šire ovo uverenje. Uzvik
"propaganda!" se često pogrešno smatra za teorijski ispravnu ana
lizu.8 Ali u ovom slučaju jasno je da stvar nije u tome: očigledno je
da ne postoje grupe s posebnim interesima koje žele da pogrešno
predstave starosnu raspodelu Craftowna. S taje onda bio izvor ove
društvene iluzije?
Različite druge teorije su sugerirale polazne tačke. Postojao je
Marxov postulat daje ljudsko "društveno postojanje ono što deter-
miniše njegovu svest". Postojala je D urkheim ova teorem a da
društvene ("kolektivne reprezentacije") na neki način reflektuju
društvenu stvarnost mada iz toga "ne sledi da se stvarnost koja je
8 Sigurno je da potajni interesi često šire neistinitu propagandu koja može

pojačati masovnu iluziju. Ali ovi skriveni interesi o pogrešnim predstavama
naroda ne čine uvek produktivno ishodište niti mogu da objasne osnove za
prihvatanje ili odbacivanje verovanja. U ovom slučaju, ma kako on bio trivi
jalan u praktičnom smislu, teorijski je neophodno ponovo pokazuti ograni-
čenja utalitarističke sheme analize.
njen temelj objektivno uklapa sa idejom koju vernici imaju o njoj".

Postojala je Sherifova teza da "društveni faktori" obezbeđuju
okvir za selektivne percepcije i sudove u relativno nestrukturiran-
im situacijama. Postojao je vladajući stav sociologije saznanja da
društvena lokacija određuje perspektive koje ulaze u percepciju
verovanja i ideja. Ali ma koliko ove opšte orijentacije9 bile suge
stivne, one nisu direktno sugerirale koje osobine društvenog po
stojanja, koji aspekti društvene stvarnosti, koji društveni faktori,
koja je društvena lokacija mogla determ inisati ovo prividno
pogrešno verovanje.
Rešenje se nesvesno dobilo daljnjim intervjuisanjem stanovni
ka. Iskazano recima jedne od aktivnih učesnica u craftownovskom
životu, koja je sama bila majka dvoje dece ispod šest godina:
Ja i m oj m už mnogo više izlazimo. Vidite, mnogo je više ljudi okolo
koji brimi o deci. Osećate više poverenja kada imate ovde nekog tri-
naestogodišnjaka ili četrnaestogođišnjaka i kada znate većinu
ljudi. K ada ste u velikom gradu, nije vam baš lako da pustite unutra
nekog ko vam je skoro potpuni stranac.
Ovo jasno sugerira da sociološke korene ove iluzije treba tražiti
u strukturi odnosa zajednice u koje su upleteni stanovnici Craftow-
na. V erovanje je nesvesna refleksija, ne statističke realnosti, već
kohezije zajednice. Nije tačno da postoji objektivno više adolesce
nata u Craftownu, nego je više onih koji se intimno poznaju i koji
prema tom e društveno postoje za roditelje koji traže pomoć u nad-
gledavanju dece. Većina stanovnika Craftow na koja je nedavno
došla iz urbane sredine, sada se našla u zajednici u kojoj se sused-
stvo razvilo u uzajam ne intimnosti. Iluzija izražava perspektivu
ljudi za koje adolescenti kao potencijalni staratelji o deci "postoje"
samo ako ih oni dobro poznaju i prema tome imaju u njih poverenja.
U kratko, percepcija je bila funkcija poverenja, a poverenje je
zatim, bilo funkcija društvene kohezije.10
9 Razlike izm eđu teorije i opštih orijentacija su razmatrane u odeljku II.

10 Podaci iz ove studije pružaju potvrdne dokaze. U pogledu izrazito visoke pro
porcije mlađe dece, čudno je da 54% roditelja potvrđuju kako je "lakše naći
ljude koji će se starati o deci kada izađemo u Craftownu" nego u mestima gde
su ranije živeli; sam o 21% kaže da je to teže a ostalih 25% smatra da nema
nikakve razlike. Oni koji dolaze iz većih urbanih zajednica obično izveštava-
ju o većoj lakoći sa kojom nalaze pom oć u C raftow nu.-Štaviše, kao što se
m ože oček ivati iz hipoteze, oni stanovnici koji su se bolje prilagodili u
Craftownu, koji se sa njim najpotpunije identifikuju, skloniji su da veruju
Sa sociološkog stanovišta ovaj podatak se uklapa i proširuje

teoriju da je socijalna percepcija proizvod društvenog okvira. On
dalje razvija "psihologiju društvenih norm i",11 jer ovo nije jedno
stavno slučaj u kome pojedinci usvajaju određene norme, sudove i
standarde od drugih članova zajednice. Socijalna percepcija je pre
nus-proizvođ, derivat, strukture ljudskih odnosa.
Ovo je možda dovoljno da ilustruje delovanje obrasca "slučaj
nog otkrića ": neočekivani i nepravilni nalaz izazivao je radoznalost
istraživača i poveo ga nepoznatom stazom koja je vodila do nove
hipoteze.
2. Ponovno postavljanje teorije
(novipodaci vrše pritisakza elaboracijom pojmovne sheme)
Ali empirijsko istraživanje ne izaziva proširenje teorije jedino

kroz nepravilne činjenice. Ono to čini takođe kroz ponovljeno po-
sm atranje do tada zapostavljenih činjenica. Kada postojeća poj
movna shema koja se obično primenjuje na predm et posmatranja
ne uzima adekvatno ove činjenice u obzir, istraživanje vrši uporan
pritisak za njenom reformulacijom. To vodi do uvođenja varijabli
koje se nisu sistematično uključivale u shemu analize. Ovde valja
prim etiti da nisu podaci ono što je nepravilno ili neočekivano ili
protivurečno postojećoj teoriji; stvar je u tom e što oni nisu bili
uzeti u obzir na odgovarajući način. Dok se obrazac "uzgrednog
otkrića" usredsređuje na očiglednu nekonzistentnost, koja zahteva
rešenje, obrazac reformulacije se usredsređuje na do sada zane
m arene ali relevantne činjenice koje zahevaju proširenje poj
movne sheme.
Primeri za ovu su vrlo česti u istoriji društvenih nauka. Tako je
serija novih empirijskih činjenica podstakla Malinowskog da ugra
di nove elemente u teoriju magije. Naravno, ključ za distinktivno
obeležje njegove teorije dali su Trobrijanci. Kada su ovi ostrvljani
ribarili u unutrašnjoj laguni, pouzdanim metodom trovanja, obilan
ulov je bio osiguran, a opasnost odsutna. Nisu bili prisutni ni nesi-
kako je lakše naći ovakvu pomoć; 61 % to zaista i veruje nasuprot 50% onih
koji se identifikuju sa drugim zajednicama, dok samo 12% smatra da je to
teže u poređenju sa 26% ove druge grupe.
11 Muzafer Sherif i njegova knjiga sa ovim naslovom je bazična na ovom polju,
mada ima nešto ograničenu koncepciju "društvenih faktora". The Psychology
o f Social Norms (New York, 1936).
gurnost ni nekontrolisane opasnosti. Malinowski je prim etio da se

tada magija nije praktikovala. Ali prilikom ribarenja na otvore
nom moru sa nesigurnim ulovom i čestim ozbiljnim opasnostima,
magijski rituali su cvetali. Iz ovih plodnih posm atranja je iznikla
njegova teorija da se magijsko verovanje pojavljuje da bi prem osti
lo nesigurnost u čovekovim praktičnim poduhvatima: da se ojača
poverenje, da se smanji anksioznost, da se otvore prolazi za bekst-
vo iz očitog ćorsokaka. Magija je stvorena kao dopunska tehnika
za postizanje praktičnih ciljeva. Ove empirijske činjenice su sugeri
rale uvođenje novih dimenzija u ranije teorije magije - posebno
odnose magije sa varljivim, opasnim i onim što je nemoguće kon-
trolisati. Ovi podaci nisu bili nekonzisentni sa prethodnim teorija
ma; ranije pojm ovne shem e ih jednostavno nisu, na adekvatan
način uzimale u obzir. Niti je Malinowski proveravao prethodno
zamišljene hipoteze - on je razvio proširenu i poboljšanu teoriju na
osnovu sugestivnih empirijskih podataka.
D rugi prim er za ovaj pritisak, koji vrše empirijski podaci za
ponovnim postavljanjem specifične teorije, potražićemo bliže kući.
Istraživanje se bavilo jednim dram atičnim slučajem masovnog
ubeđivanja: Kate Smith, zvezda radija, u toku program a koji je tra
jao osam naest časova, obraćajući se u ponovljenim intervalim a,
uspela je da proda za jedan dan velike količine ratnih obveznica.
M oja nam era nije da vas potpuno obavestim o dinamici ovog
slučaja masovnog ubeđivanja;12 za sadašnje svrhe, samo nas zani
m aju implikacije dve činjenice koje su se pojavile u ovoj studiji.
Pre svega, u toku intenzivnih intervjua mnogi od naših ispitani
ka - N jujorčana koji su Smithovoj obećali obveznicu - izrazili su
potpuno razočarenje svetom reklame, oglašavanja i propagande.
O ni su se osećali kao predm eti m anipulacije - i bili zbog toga
uvređeni. Prigovarali su da su oni ciljevi reklam e koja vara, insisti
ra i teroriše. Prigovarali su da su preplavljeni valom propagande
koja je predlagala stavove i akcije koje nisu bile za njihovo najbolje
dobro. Izrazili su zaprepaštenje nad onim što je u stvari obrazac
pseudo - Gemeinschafta - suptilnih m etoda trgovine u kojima se
glumi lična zainteresovanost za klijenta da bi se njime bolje mani-
pulisalo. Kao što je jedan biznismen rekao: "U mom sopstvenom
biznisu vidim kako mnogi ljudi prilikom sklapanja posla čine neke
geštove prijateljstva, iskrenosti i slično, od kojih je većina lažna”.
12 Merton, Fiske i Curtis, Mass Persuasion.

Naši ispitanici koji su bili uzeti iz visoko konkurentnog segmenti-

sanog društva m etropole, opisali su klimu međusobnog nepovere-
nja, anomije, u kom e su zajedničke vrednosti podređene najezdi
privatnih interesa. Društvo je bilo doživljeno kao arena za m eđu
sobno varanje. Malo se verovalo u ponašanje koje nije imalo zajed
ničke namere.
U suprotnosti sa svim ovim bila je druga činjenica: otkrili smo
da se ubedljivost kampanje obveznica među ovim istim ispitanici
m a u velikoj m eri zasnivala na njihovom čvrstom uverenju u
integritet i iskrenost Smithove. Vrlo slični podaci su dobijeni u
anketi na slučajnom uzorku od skoro hiljadu Njujorčana. Punih
80% je potvrdilo da je u njenoj celodnevnoj maratonskoj kampanji,
Smithova bila izuzetno zainteresovana za poboljšanje prodaje rat
nih obveznica, dok je samo 17% sm atralo da je ona takođe bila
zainteresovana za sopstveni publicitet, a zanem arljivih 3% je
verovalo da je prvenstveno zainteresovana za publicitet.
Ovo isticanje njene iskrenosti je još čudnije kao istraživački
problem stvaranja reputacije, jer se ona pojavljivala u najmanje 6
komercijalnih radio-programa svake nedelje. Ali, mada je ona bila
angažovana u očito istim reklam nim aktivnostim a, kao i drugi,
većina naših ispitanika smatrala ju je direktnom suprotnošću svega
onoga što predstavljaju drugi najavljivači i zvezde. Kao što kaže'
jedan obožavatelj: "Iskrena je i stvarno misli sve što govori. Nije
samo da ona tam o sedi, priča i dobija pare. O na je drugačija od
ostalih ljudi."
O tkud ovo sveopšte verovanje u iskrenost Smithove? Budimo
sigurni da isto društvo koje stvara alijenciju, rađa u mnogima
žudnju za razumevanjem, duboku volju da se veruje, i bekstvo u
veru. Ali zašto Sm ithova postaje predm et vere za tolike inače
nepoverljive ljude? Zašto je oni, koji traže iskupljenje od varljivog,
smatraju istinskom? Zašto se veruje da se njeni motivi izdižu iznad
pohlepe, častohleplja i klasnog ponosa? Koje su društveno-psiho-
loške osnove ove predstave o Smithovoj kao o utelovljenju
iskrenosti?
O d nekoliko izvora, ovde želimo ispitati onaj koji se najdirekt-
nije odnosi na teoriju masovnog ubeđivanja. Rešenje nam nudi
činjenica da je veća proporcija onih koji su čuli m aratonsku kam
panju za ratne obveznice Kate Smith ubeđena u njen iskren patrio
tizam nego onih koji nisu. Čini se da ovo ukazuje da je m aratonska
kam panja za obveznice povećala javno uverenje u njenu iskrenost.
Ali m oram o uvideti m ogućnost da je postojala veća verovatnoća

da njeni verni obožavatelji, za koje njena iskrenost nije dolazila u
pitanje, slušaju m aratonske program e, prem a tome, da bi utvrdili
da li je m araton zaista proširio ovo uverenje, m oram o uporediti
stalne slušaoce njenih program a s onim a koji nisu verni oboža
vatelji. U svakoj grupi značajno veća proporcija ljudi koji su slušali
m araton bila je ubeđena u isključivu angažovanost Sm ithove za
patriotske ciljeve.123 Ovo isto tako važi za njene vem e obožavatelje
kao i za one koji nikada nisu slušali njene redovne emisije. Drugim
rečima, za trenutak smo uhvatili kao skrivenom kamerom, snimak
K ate Smith s reputacijom iskrene osobe u procesu povećanja. U
sredini smo zaustavili proces građenja reputacije.
Ali ako je m araton proširio uverenje u iskrenost Smithove,
kako je do toga došlo? Na ovom stupnju su nam naši intenzivni
intervjui s često ingenioznim detaljima koji puno otkrivaju dozvo
lili da interpretiram o statističke rezultate ankete. M araton je imao
atm osferu odlučnog, rešenog poduhvata izvedenog uz izuzetne
teškoće. N eki su prim ećivali znakove napora - i hrabre posto
janosti. "Njen glas nije bio tako snažan kasnije, ali izdržala je kao
dobar vojnik" kaže pronicljiva domaćica. Drugi su sebe projekto-
vali u živo zam išljenu situaciju iscrpljenosti i hrabrih napora.
Saosećajni izveštaji njenog pom oćnika Teda Collinsa pojačali su
naglašenu brigu za napor kojem .se K ate Sm ith podvrgnula.
"Osećala sam samo da ne mogu više da izdržim ", seća se jedna ispi
tanica. "Izjava gospodina Collinsa o tom e kako je ona iscrpljena,
toliko me je pogodila da to jednostavno nisam više mogla podneti".
M araton je poprim io odlike žrtvenog rituala.
U k ratko, ono s to je Smithova govorila, nije toliko služilo da
dokaže njenu iskrenost koliko ono što je činila. To je bio p re t
postavljeni stres i napor osamnaestočasovne emisije, delo a ne reč
je pribavilo nesumnjivi dokaz. Slušaoci su se mogli pitati da li je
ona preteran o dramatizovala, ali im nije m ogla izbeći nepobitna
činjenica da je posvetila čitav dan ovom zadatku. Procenjujući
svoje direktno svedočanstvo o ponašanju Smithove, drugi ispitanik
objašnjava "ona je bila prisutna ceo dan, a drugi nisu. Tako je
izgledalo da se više žrtvuje i daje iskrenija". Posm atran kao proces
ubeđivanja, m araton je preobrazio prvobitna osećanja skepticizma
i nepoverenja m eđu slušaocima u isprva kolebljivo, a zatim p o t
12a Statistički podaci se mogu naći u Ibid., str. 87-88.

puno prihvatanje integriteta Smithove. Sukcesivne, emisije su

služile kao ostvarenje u delu onoga što je obećano recima. Reči su
bile pojačane onim što je ona stvarno radila. Novac govora je bio
prihvaćen jer ga je podržavalo zlato ponašanja. Staviše, zlatna re
zerva ne treba da bude ni približna količini novca koju može da
podrži.
Empirijsko proučavanje sugerira da propaganda dela može biti
efikasnija m eđu ljudima koji nemaju poverenja, nego propaganda
rečima. Tam o gde postoji društvena neorganizovanost., anomija,
protivurečne vrednosti, propaganditis doseže epidemijske razme-
re. Svaka vrednosna tvrdnja će se verovatno sm atrati za "puku
propagandu". Bodrenje je sumnjivo. Ali propaganda dela izaziva
više poverenja. Članovima publike se dozvoljava da u velikoj meri
izvlače zaključke iz akcije - manje je verovatno da će osećati da se
njim a m anipuliše. K ada se reči i dela propagandiste simbolično
podudaraju, to podstiče uverenost u njihovu iskrenost. Dalja
istraživanja m oraju odrediti da li je ovaj obrazac propagande
značajno efikasniji u društvim a koja pate od anomije nego u
društvima koja su u većoj meri integrisana. Ovo može ilustrovati
ulogu istraživanja u sugerisanju novih varijabli koje treba ugraditi
u specifičnu teoriju, što nije slučaj sa primerom Malinowskog.
3. Ponovno fokusiranje teorijskog interesa

(novi m etodi empirijskog istraživanja vrše pritisak za novim fokusi
m a teorijskog interesa)
Do sada smo razmatrali uticaj istraživanja na razvoj pojedinih

teorija. Ali empirijsko istraživanje takođe utiče na opštije trendove
u razvoju teorije. Ovo se pretežno javlja kroz pronalazak istraži
vačkih tehnika koje teže da promene fokus teorijskog interesa na
tačke u kojima se istraživanje razvija.
Razlozi za ovo su potpuno očigledni. Konačno, dobra teorija
napreduje samo na bogatoj dijeti pogodnih činjenica, a novo-
otkriveni postupci pomažu da se nabave sastojci za dijetu. Novi,
često ranije nedostupni podaci podstiču nove hipoteze. Štaviše,
teoretičari otkrivaju da se njihove hipoteze mogu podvrći
neposrednoj proveri u oblastima u kojima su stvorene istraživačke
tehnike. Više nije potrebno da čekaju da se podaci pojave -
istraživanja usm erena prem a proveri hipoteza se mogu odm ah
sprovesti. Protok relevantnih podataka na taj način ubrzava tempo
napretka u određenim oblastim a teorije, dok u drugim a teorija

stagnira zbog nedostatka adekvatnih posmatranja. U skladu sa tim
se pom era i pažnja.
Zapažajući da su nova središta teorijskog interesa sledila
pronalazak istraživačkih postupaka, ne smatramo da su samo oni
igrali odlučujuću ulogu.13 R astući interes za teoriju propagande
kao instrum enta društvene kontrole je, na primer, u velikoj meri
reakcija na prom enu istorijske situacije i njenim sukobim a sa
glavnim ideološkim sistem im a, novom tehnologijom m asovne
komunikacije koja je otvorila nove kanale za propagandu i boga
tim istraživačkim blagom koja su obezbedili poslovni i vladini
interesi za ovo novo ratno oružje. A li ovo pom eranje je takođe
nusproizvod akumuliranih činjenica koje su postale dostupne kroz
ovakve novorazvijene, i, m oram o priznati, sirove postupke, kao što
su analiza sadržaja, panel tehnika i usmereni intervju.
Prim eri ovog uticaja u savremenoj istoriji društvene teorije su
brojni ali mi imamo samo toliko vrem ena da pom enem o nekoliko.
T ako je povećano interesovanje za teoriju ličnosti i ustrojstva
karaktera u odnosu na društvenu strukturu, postalo izrazito posle
uvođenja novih projektivnih m etoda; Rorschachov test, test tem at
ske apercepcije, tehnike igre i nedovršene priče, najpoznatiji su od
njih. T akođe, sociom etrijska tehnika M orena i drugih, i pobolj
šanja u tehnici "pasivnog" intervjua oživeli su zanimanje za teoriju
m eđuljudskih odnosa. Iz ovih tehnika se takođe razvio trend
prem a onom e što se može nazvati "ponovno otkriće prim arne
grupe", posebno u obliku teorijskog zanim anja za neform alne
društvene strukture koje posreduju između pojedinca i velike for
m alne organizacije. Ovo zanimanje je došlo do izražaja u čitavoj
literaturi o ulozi neform alne grupe, na prim er, u fabričkim
društvenim sistemima, birokratskim i političkim organizacijama.
Slično tom e, m ožem o predvideti da će skoro uvođenje panel
tehnike - ponovljeno intervjuisanje iste grupe ispitanika - u
dogledno vrem e snažno usmeriti pažnju socijalnih psihologa na
teoriju form iranja stavova, odlučivanje za jedan od alternativnih
izbora, faktore političke participacije, i determ inanti ponašanja u
slučajevima sukobljenih zahteva uloga, da pom enem o samo neko
liko tipova problem a kojima je ova tehnika specijalno prilagođena.
13 M ožda je nepotrebno dodavati da ovi postupci, instrumenti i aparati zavise

od prethodne teorije. A li to ne utiče na njihov stim ulativni efekt na dalji
razvoj teorije.
Možda je najdirektniji uticaj istraživačkih postupaka na teoriju

rezultirao iz stvaranja sociološke statistike, organizovane u obliku
teorijski pogodnih kategorija. Talcott Parsons je prim etio da su
numerički podaci naučno značajni samo kada se mogu uklopiti u
analitičke kategorije i da "veliki broj savremenih istraživanja daje
činjenice koje ne može iskoristiti ni jedna savremeria generalizo-
vana shem a."14 Ove skorašnje zaslužene zamerke se pokazuju pro
gresivno manje primenljivim. U prošlosti sociolog se u velikoj meri
bavio prethodno sakupljenim serijama statističkih podataka, koji su
obično bili sređeni za nesociološke svrhe i, prem a tome, nisu bili
direktno pogodni za bilo koji teorijski sistem. Kao rezultat ovoga,
bar dok su u pitanju kontradiktorne činjenice, teoretičar je bio
prisiljen da radi sa konglom eratom koji je bio samo tangentno
pvoezan sa njegovim problemom. Ovo ne samo d a je ostavilo veći
prostor za greške - setimo se grubih indeksa socijalne kohezije na
koje se oslanjao Durkheim - već je takođe značilo da teorija mora
da čeka uzgredno, i povremeno, sasvim slučajno pribavljene rele
vantne podatke. T eorija nije mogla da napreduje ubrzano. Ova
slika je sada počela da se menja.
Teoretičar više ne zavisi skoro isključivo od saglasnosti admini
strativnih odbora ili agencija za socijalnu pomoć, po pitanju kvanti
tativnih podataka. Tardova programska skicals o potrebam a stati
stike u socijalnoj psihologiji, od pre pola veka, specijalno onoj koja
se bavi stavovima, sudovima i sentimentima, postala je poluispu-
njeno obećanje. Istraživači organizacije zajednica, takođe stvaraju
statistiku za ispitivanje klasne strukture, ponašanja u grupi, formi
ranja klika, što je ostavilo trag i na teorijsko interesovanje. Etničke
studije počinju da obezbeđuju kvantitativne podatke koji reorijen-
tišu teoretičara. Ispravno je smatrati da će ogromna akumulacija
socioloških materijala za vreme rata - najviše od strane istraživa
čkog ogranka Odeljenja za informacije i obrazovanje Ratnog odse-
ka - materijali koji su delimično rezultat novih istraživačkih tehni
ka, pojačati zanimanje za teoriju grupnog m orala, propagande i
vođstva.1Sa Ali možda je nepotrebno gomilati primere.
14 Talcott Parsons, "The role of theory in social research’ , American Sociologi

cal Review, III, 19; i delo The Structure o f SocialAction, (N ew York, 1937), 328-
329b. ”... najdostupnije statističke informacije na polju sociologije su na
takvom nivou da se ne mogu direktno uklopiti u kategorije analitičke teorije.”
15 Gabriel Trade, Essais et melanges sociologiques, (Paris, 1895), 230-270.
15a Čini se da je tako u delu koje je upravo objavljeno: S. A . Stouffer i drugi, u
delu The American Soldier.
Ono što smo rekli ne znači da gomilanje statistike po sebi znači

napredak teorije; to znači da teorijsko zanimanje teži da se pomeri
prema onim oblastima u kojima postoji obilje statistički pogodnih
podataka.15b Štaviše, mi sam o skrećem o pažnju na prom enu
fokusa, bez evaluacije. M ože se dogoditi da se pažnja skrene na
probleme koji su, u teorijskom i humanističkom smislu "nevažni";
ovo može skrenuti pažnju sa problem a koji imaju šire implikacije
na one koji obećavaju neposredna rešenja. U nedostatku detaljnog
proučavanja, teško je doći do bilo kakve obuhvatnije procene ovog
stava. Ali čini se d a je sam obrazac dovoljno jasan u sociologiji, kao
i u drugim disciplinama: novi, prethodno nedostupni podaci posta
ju dostupni upotrebom novih tehnika; teoretičari okreću svoje
analitičko oko prem a implikacijama ovih podataka i donose nove
pravce u istraživanju.
4. Razjašnjenje pojmova
(empirijsko istraživanje vrši pritisak za jasnim pojm ovima)
D obar deo rada koji se zove "teoretisanje" ispunjen je sa pravom

razjašnjavanja pojm ova. U ovom poduhvatu jasnog definisanja
pojmova istraživanje u društvenim naukam a je neretko defektno.
Istraživanje aktivirano glavnim interesom za m etodologiju može
se usredsrediti na konstrukciju uzročnih odnosa bez dovoljno
obraćanja pažnje na analiziranje varijabli obuhvaćenih istraživa
njem. Ovaj m etodološki empiricizam, kako se može nazvati kon
strukcija istraživanja bez obraćanja pažnje na razjašnjavanje sa
stavnih varijabli, karakteriše veliki deo savrem enih istraživanja.
Tako, u seriji efikasno konstruisanih eksperim enata Chapin nalazi
da "preseljivanje porodice iz prigradskih straćara u javnom stam
benom projektu, rezultira poboljšanjem životnih uslova i društve
nog života ovih porodica.16 Ili kroz kontrolisane eksperimente, psi
holozi istražuju efekte smeštaja u domovima za staranje na posti
gnuće dece u testovima inteligencije.17 Ili, opet kroz eksperimentalno
15b Statistički podaci takođe olakšavaju m ogućnost dovoljne preciznosti u

istraživanju i stavljaju teoriju na određene provere; videti diskusiju o funkci
jama preciznosti u odeljku II.
16 F. S. Chapin, "The effects of slum clearance and rehousing on family and
com m unity relationships in M inneapolis", A m erican Journal o f Sociology,
1938,43, 744-763.
17 R. R. Sears, "Child Psychology", u delu CurrentTrends in Psychology, urednik
Wayne D ennis, (University of Pittsburgh Press, 1947), 55-56. Sears komen-
tariše o stanju u istraživanju kao o opštem problemu.
istraživanje, istraživači žele da odrede da li je propagandni film

postigao svoju svrhu poboljšanja stava prema Britancima. Za ovih
nekoliko slučajeva koji su reprezentativni za širok spektar
istraživanja koja je unapredio metod društvene nauke, važi zajed
nička činjenica da empirijske varijable nisu analizovane u obliku
svojih pojmovnih elem enata.18 Kao što je Rebecca West njenom
karakterističnom pronicljivošću, postavila ovaj opšti problem
metodološkog empirizma, može se znati da su A, B i C povezani
određenim uzročnim vezama, ali se nikad ne može shvatiti sa
makar malo egzaktnosti, priroda A ili B ili C". Shodno tome, ova
istraživanja razvijaju postupke istraživanja, ali njihovi nalazi ne
ulaze u rezervoar kumulativne društvene nauke.
Ali uopšte, razjašnjavanje pojmova, koje se obično smatra za
oblast koja je teoretičaru čudna, posledica je empirijskog istraži
vanja. Istraživanje koje je osetljivo za svoje sopstvene potrebe, ne
može lako izbeći ovom pritisku za pojmovnim razjašnjavanjem./a;
osnovni zahtev istraživanja je da se pojmovi, varijable, definišu sa
dovoljno jasnoće da bi se omogućilo izvođenje istraživanja, zahtev koji
se nesvesno i olako ne ispunjava u nekoj vrsti diskurzivnog izla
ganja koje se često naziva sociološkom teorijom.
Razjašnjavanje pojmova obično ulazi u empirijsko istraživanje
u obliku ustanovljavanja indeksa varijabli koje se razmatraju. U
neistraživačkim spekulacijama, može se naširoko govoriti o "mo
ralu" ili "socijalnoj koheziji" bez neke jasne koncepcije šta se
podrazum eva pod ovim pojmovima, ali se oni m oraju razjasniti
ako istraživač želi da obavi posao sistematskog istraživanja
slučajeva niskog i visokog morala, socijalne kohezije ili društvenog
neslaganja. Ako ne želi da bude zaustavljen na početku, istraživač
m ora pronaći indekse koji su opažljivi, prilično precizni i kristalno
jasni. Čitav misaoni pokret koji je kršten imenom "operacionali-
zam" je samo očit prim er istraživača koji zahteva da pojmovi budu
jasno definisani da bi mogao da radi.
Ovo obično prim ećuju oni sociolozi koji kombinuju teorijsku
orijentaciju sa sistematičnim empirijskim istraživanjem. Durkheim
je, na primer, uprkos činjenici što njegova terminologija i indeksi
sada izgledaju sirovi i diskutabilni, jasno uvideo potrebu za nalaže
ls Ma kako sirovi oni bili, postupci kakav je usmereni intervju konstruisani su

kao pomoćna sredstva za otkrivanje m oguće relevantnih varijabli u jednoj
inicijalno nediferenciranoj situaciji. Videti R. K. Merton, M. Fiske i P. L.
Kendall, The Forcused Interview, (G lencoe, Illinois: The Free Press, 1956).
njem indeksa za svoje pojmove. On je u nekoliko navrata, tvrdio da

"je neophodno... zameniti unutrašnju činjenicu koja nam je neu
hvatljiva, spoljašnjom činjenicom koja je simbolizuje i proučavati
prvu ovom drugom ".19 Indeks ili znak konceptualizovane pojave,
stoji u idealnoj korelaciji 1:1 sa onim šta označava (teškoća da se
ustanovi ova veza je, narävno, jedan od kritičnih problema istraži
vanja). S obzirom da su indeks i njegov predm et tako povezani,
možemo se pitati koji su temelji na osnovu kojih određujemo jedno
kao indeks, a drugo kao označenu varijablu. Kao štoje Durkheim
implicirao, a Suzanne Langer ponovo pokazala, indeks je onaj deo
para koji je opažljiv; onaj deo para koga je teško ili nem oguće
opaziti je teorijski relevantan.20 Na taj način, skale stavova čine
dostupnim indekse stavova koje je inače nemoguće razlikovati, baš
kao što ekološka statistika predstavlja indekse različitih društvenih
struktura u različitim oblastima.
O no što se često pojavljuje u istraživanju kao tendencija za
kvantifikovanjem (preko razvijanja skala) može se smatrati speci
jalnim slučajem pokušaja da se razjasne pojmovi radi sprovođenja
em pirijskog istraživanja. Razvijanje validnih indeksa postaje
najvažnije za upotrebu pojm ova u sprovođenju istraživanja.
Završna ilustracija će ukazati na to kako istraživanje zahteva
razjašnjavanje zastarelih socioloških pojm ova, koji su na nivou
diskurzivnog izlaganja, ostali pogrešno definisani i nerazjašnjeni.
Jedna osnovna sociološka koncepcija sm atra da pojedinci imaju
m nogobrojne društvene uloge i teže da organizuju svoje ponašanje
u obliku strukturalno definisanih očekivanja vezanih za svaku od
uloga. Dalje se kaže, da, štoje društvo m anje integrisano, pojedin
ci će češće biti podvrgnuti pritisku protivurečnih društvenih uloga.
Tipični slučajevi su brojni i česti. K atolik komunista izložen kon
fliktnim pritiscima koji potiču od partije i crkve, marginalni čovek
koji trpi uticaje društva koja su u konfliktu, zaposlena žena rastrza
19 E m ile Durkheim , Podela rada u društvu, (N ew York: Macmillan, 1933), 66;

takođe i njegovo delo Les regies de la methode sociologique, (Paris, 1895), 55-
58; L e Suicide, (Paris, 1930), 356 i ostali. Cit. iz R. K. Merton, "Durkheim’s
D ivision o f Labor in Society", American Journal o f Sociology, 1934, 40,
naročito 326-7 koje dodiruje problem indeksa; za vrlo razvijenu analizu vide
ti delo Lazarsfelda i Rosenberga, urednici, The Language o f Social Research,
uvod u odeljak I.
20 Suzanne K. Langer, Philosophy in a New Key, (N ew York: Penguin Books,
1948), 46-47.
na između zahteva porodice i karijere. Svaki sociološki udžbenik

obiluje ilustracijama protivurečnih zahteva koji se traže od mnogo
struke ličnosti.
Možda zbog toga što se u velikoj meri ograničavao na diskurziv
nu interpretaciju, a retko bio fokus sistematičnog istraživanja, ovaj
se središnji problem subjektivnih uloga mora materijalno razjasni
ti i pokrenuti sa stupnja koji je dostignut pre nekoliko decenija.
Thom as i Znaniecki su odavno ukazali da se sukob između dru
štvenih uloga m ože redukovati konvencionalizacijom i segmenti-
ranjem uloga (pripisivanjem svakom skupu zahteva uloge različite
situacije).211 drugi su primetili da je čest konflikt između uloga dis-
funkcionalan, kako za društvo tako i za pojedinca. Ali sve ovo ne
dodiruje mnoge istaknute probleme: na osnovu čega se predviđa
ponašanje osoba izloženih subjektivnim ulogama? Kada se mora
doneti odluka koja uloga (ili koja grupna solidarnost) ima pred
nost? U ravni diskurzivne misli, sugerira se da će se uloga sa kojom
se pojedinac najpotpunije identifikuje pokazati dom inantnom ,
izbegavajući na taj način problem kroz tautološko - pseudo -
rešenje. Problem predviđanja ponašanja koje sledi iz protivure-
čnosti uloga, istraživački problem koji zahteva operacionalno
razrešavanje pojmova solidarnosti, sukoba, zahteva uloge i situaci
je, izbegavao se kroz stanovište da sukobi uloga obično potiču od
frustracije.
U poslednjc vreme empirijsko je istraživanje vršilo pritisak na
rešavanje ključnih pojmova koji su deo ovog problema pritisaka u
sukobljenoj grupi. U stanovljeni su indeksi i posm atralo se
ponašanje koje iz njih sledi u specifikovanim situacijama. Na taj
način pokazalo se da u konkretnoj situaciji odluke, kao što je
glasanje, pojedinci izloženi unakrsnim pritiscima reaguju odlaga
njem glasačke odluke. I pod uslovima koje treba tek odrediti, oni
žele da smanje sukob begom s poprišta: gube interes za političku
kampanju. Konačno, postoji nagoveštaj u ovim podacima d a je u
slučajevima unakrsnih pritisaka nad glasačem njegov društveno-
-ekonomski položaj obično presudan.22
21 W. I. Thomas i F. Znaniecki, The Polish Peasant, (New York: Knopf, 1927),

1866-70,1888,1899, ff.
22 Lazarsfeld, Berelson i Gaudet, The People’s Choice, odeljak VI i studija B.
Berelsona, P. F. Lazarsfelda i W.N. McPhee, Voting, (University of Chicago
Press, 1954).
Ma kako ovo bilo, suštinska poenta je u ovom slučaju, kao i u

drugim, da su sami zahtevi em pirijskog istraživanja poslužili u
razjašnjavanju usvojenih pojmova. Proces empirijskog istraživanja
postavlja pojm ovne problem e koji će dugo ostati neotkriveni u
teorijskim istraživanjima.
Dakle, ostaje nam nekoliko zaključnih primedbi. Moja diskusi
ja bila je potpuno posvećena uticaju četiri aspekta istraživanja na
razvoj društvene teorije: iniciranje, reformulacija, refokusiranje i
razjašnjavanje teorije. Bez sumnje postoje i drugi uticaji. Takođe je
bez sumnje da poenta ovog poglavlja može izazvati nesporazum.
Moglo bi se zaključiti d a je neka uvredljiva razlika bila izvedena na
štetu teorije i teoretičara. To nije, bila m oja nam era. Samo sam
napom enuo da jedna eksplicitno formulisana teorija ne prethodi
uvek em pirijskom istraživanjii i da je prosta činjenica kako teo
retičar nije neminovno lampa koja osvetljava put ka novoj spozna
ji. Sied je često obrnut. Niti je dovoljno reći da istraživanje i teorija
m oraju biti spojeni ako želimo da sociologija dobije javnu podršku.
Ne samo što m oraju položiti zakletvu - m oraju znati kako da na
stave odatle. Njihove uzajamne uloge m oraju biti jasno određene.
Ovaj odeljak je kratki esej prem a tom određenju.
kazalo pojmova
Adumbracionizam, 42-54,91 diskontinuiteti, u empirijskom

definicija, 47 istraživanju, 207
u sociologiji, 49-54 u socijalnoj teoriji, 32-39
akcije, teorija, 73 disonancija, teorija, 99
akumulacija u prirodoslovno- društvena diferencijacija, teori
-matematskim naukama, 36-38, ja, 99
54-55,57 društvena pokretljivost, 68,94,
i adumbracionizam u društvenim 103
naukama 50, 57, 64 društvena promena 134,184
alijenacija, proces, 85-86 kohezija, 204, 205,206,216
analiza, kvalitativna, 106-107 društvena struktura, 71-75,155,
anomija, 70,96,162-163,218,221 216
anticipacije naučnih otkrića, 32, alternativna, 126
33, 34, 35, 36,40,42,43 integrisana, 117
definicija, 38-39 m eđuzavisnost elemenata u
inagoveštaji, 36, 42-43, 46, 52 društvenoj strukturi, 149-151
i prethodna otkrića, 45, 52 društvene norme, formiranje, 69
ipseudoanticipacije, 39 društveni sistemi, teorije, 70,103
identifikacija anticipacija nau
čnih otkrića, 41, 47 Edipov kompleks, 193
autoriret, teorija, 70 empirijske generalizacije, 20,
99,200-207
Birokratija, teorije, 95 ekonomska teorija vrednosti,
36-37
Ceremonije, 154-155,163-165 erudicija:
civilizacija, 55 ambivalencija naučnika prem a
Craftown, proučavanje, 213-217 erudiciji, 60-61
spram originalnosti, 58-64
Dedukcija, 207 beleška*
demografske uniformnosti, 95 Formalna organizacija, 73,103
derivacija, formalizovana, v. iz frojdovska omaška, 213
vođenje, formalizovano funkcija (v. takođe latentne
devijantno ponašanje, teorija, 95 funkcije i manifestne funkcije),
dijalektički materijalizam, 134- 110-113,123-125,128-129,146,
136 147,148,160
disfunkcije, 148-150 funkcionalna analiza, 73,88,104
definicija, 111-114 teorija, 70,97

kao konzervativna ideologija, integracija:
130-131,132,137,152 biološka, 118
kao radikalna ideologija, 131-132 društvena, 116-119,128
konstrukcija proučavanja u integralna sociologija, 73,103
funkcionalnoj analizi, 146 inventari, sa pravilima, 104
opis opaženog obrasca u funk iskrsavanje prilika, teorija, 45
cionalnoj analizi, 154,157-159 istorija i sistematika sociološke
paradigm a za funkcionalnu teorije, 24-67
analizu, 146-154 istorija nauke, 25, 39,82
p o stu lat univerzalnog funkcio- i objavljeni naučnipodaci, 28,
nalizma u funkcionalnoj analizi, 2 9 ,3 9
122-125,129 istraživanje, empirijsko:
p revlast funkcionalne analize u diskontinuiteti, 206
drugim naukama, 142-146 hipoteze, 206
upoređen ju sa m etodom i teorija, m eđusobni odnos, 200-
dijalektičkog materijalizma, 202, 217-220, 224-227
133-137 indeksi varijabli, 225-227
funkcionalna autonomija, 40-42 interpretativne varijable, 207
funkcionalne alternative, 125- obrazac uzgrednog otkrića, 211-
129,139 216
funkcionalne posledice, 125,129 pojm ovn a analiza u empiriskom
funkcionalni ekvivalenti, 139 istraživanju, 194-197
funkcionalni preduslovi, 125- p osledice za pon ovn o fokusira-
127,129,144,148 nje teorije,221-224
funkcionalni zahtev, 148 teorijska funkcija, 210-211
funkcionalno jedinstvo, 116-119,
128 Ja iz ogledala, 43-45
javna predstava, 219
Grupa, primarna, 43,159,167- javno mnjenje, teorija, 95
169,223
Kazna, društvene funkcije, 160-
Hawthorne-efekat, 45,166-167 161
Hopi, ceremonijal kiše, 164-167 klasa, društvena, 53b, 138-139
"humanistički koeficijent", 193 klasni sukob, 103
klasici:
Ideološka superstruktura, 53 am bivalencija naučnika prem a
indeksi, 225-227 klasicima, 58-60
indukcija, 207 u nauci, 56-57, 64
institucionalna međuzavisnost u sociologiji, 56, 63-65
klasična teorija, funkcije, 63-67 Nagoveštaji, 32,43

kodifikacija, 104-107,206-209, definicija, 38
definicija, 104 i anticipacije, 36, 51
kvalitativne analize, 106-107 ipseudo-anticipacije, 45
kolektivne reprezentacije, 215 identifikacija nagoveštaja, 41
komparativna sociologija, 97,152 "naučne revolucije", 36
kompleks romantične ljubavi, 156 neformalne grupe, 159,223
kontinuiteti u socijalnoj teoriji, nefunkcionalne posledice, 72,148
32-39 neprihvaćene posledice, 148,
korelacija, merenje, 36 161,165-167
kriminal, 194 nemogućnost da se potvrdi kon
kriminal u belim rukavicama, 194 sekventno, 206
kultura, 54,158-159 "normalna" nauka, 36
kvantifikacija, 226
Objektivne posledice, 148
Latentna funkcija, 148,160-167, očevi nauka, 27b
169-170 operacionalizam, 225
političke mašinerije, 172-174 opovrgljivost, 199
logička struktura eksperimenta, opstanak, društveni, 123
144 opšte teorijske orijentacije, 19,
logika postupaka, v. metodolo 83,192-194,206
gija otkrića, višestruka nezavisna, 32,
34,47,74b
Magija, 127,128,154,217-218 otuđenje, v. alijenacija
makro-sociologija, 95,97,103
manifestne funkcije, 148,154-165 Panel tehnika intervjuisanja, 223
marksistička teorija, 52-53,73, paradigme:
74,87,91, 94b, 103 funkcije, 106-107
masovno ubeđivanje, 218-220,221 kodifikacija teorije, 104-107
mešoviti brakovi, 158-159,162 o devijantnom ponašanju, 105b,
metodologija (logika postupa 185
ka), 109,190-192 o rasno m ešovitim brakovima,
mikro-sociologija, 95-103 105b
mirriri, odgovori, 155 svrha, 152-154
moć, 226 participacija, diferencijalna, 159
1 motivi, 159,170-171 pojmovi, sociološki, 194-197
za razliku o d funkcija, 114-116, pojmovna analiza, 194-197,206
158 pojmovno razjašnjavanje, 194-
motivisano mišljenje, 45 197, 224-227
pojmovno zakašnjenje, 197
polarizacija, proces, 85-88 proročanstvo koje je samo dove

političke mašinerije: lo do svog ostvarenja, 45
funkcionalna analiza, 173-174 pseudo-Geraeinschaft, 218
ponašanje glasača, 227,227b puritanizam i nauka, 98b
ponovna otkrića, 32,33,34,36-
39,64-65 Radna hipoteza, 6 8 ,69b
porok, kao biznis, 181-182 referentne grupe, teorija, 68-70,
"post factum" interpretacije, 98
199-200,207 relativna deprivacija, teorija,
posledice: 68-70
nefunkcionalne, 82,148 religija:
neprihvaćene, 148,161,165-167 disfunkcije, 120-121
nulta ravnoteža, 129,148 funkcionalne analize, 114-122,
višestruke, 148 127,129,137-141
posmatranja: integrativne funkcije, 120
kreativna uloga, 211 marksistička teorija, 139,140
protokoli, 148,159 neophodnost, 120,125
predviđanje, 199-200,206
prethodna otkrića: Skale stavova, 226
definicija, 33 skupovi uloga:
i anticipacije, 39, 45 teorija, 70-72
i ponovna otkrića, 38 izvori mehanizama, 73
identifikacija, 39, 41 m ehanizm i k o ji artikulišu, 73
prikriveni kulturni obrasci, 158- sukob u skupovima uloga, 72, 73
159 socijalni bihejviorizam, 73
primarna grupa, v. grupa, pri sociologija:
marna / društveni problem i, 79-81
prirodoslovno-matematske i javna očekivanja o d sociologije,
medicinsko-biološke nauke: 79
akumulacija, 53 očekivanja sociologa, 79-81
pogrešne koncepcije o razvoju, sociologija, humanistička, 85
76-78 sociologija nauke, 27
razvoj, 49b sociološka teorija, v. teorija so
stil izlaganja, 104-105 ciološka
u p o ređen ju sa sociologijom, 49- sociološka teorija, totalna, 75-78,
50 82-84
prividna verovatnoća, 199 stereotipi, 85-86
promena, društvena, 134,183 utilitarističkipritisci, 79-81
propaganda, 215,221 sociolozi, sovjetski, 99-102
"p ro p a g a n d a s", 218-220 sistem, društveni, 70
solidarnost, društvena, 69-70, povezanost sa m etodologijom i

170-171 tehnikama, 190-192
status društveni, 63-72,170-171 uloga empirijskog istraživanja u
diferencijacija, 85 razvoju sociološke teorije, 189-
stari i moderni, borba između 190,206-207,217-220
njih, 45,48,60 teorije srednjeg obima, 19,68-107
stečeni interesi, 215 atributi, 103-104
stereotipi, 45,86 totalne sociološke teorije, 82-84
0 teoretičarima, 85-86 istorijski koreni, 87-91
stopa samoubistva, 202-204 konsolidacija, 82,93, 98,103
stratifikacija, teorija, 70 odbacivanje, 96-102
struktura, društvena, v. društve polarizovane reakcije, 84
na struktura prim eri za sociološke teorije
strukturalne varijable, 193 srednjeg obima, 68-69, 70, 93, 98
strukturalna deskripcija, 154- slaganje sa politikom teorije
155 srednjeg obima, 87-95
strukturalni izvori ponašanja, 179 stereotipi teoretičara, 85
strukturalni kontekst, 149-151, upotreba, 68
174,179 Thomasova teorema,45
strukturalni pritisak, 149-151 Trobrijanci, ostrvljani, 159,217
subsistem zanimanja, teorija,
93-94 Uloge, društvene, 70-72
sukob, društveni, 85,85b, 86,103 sukobljene, 70,226-227
višestruke, 72, 74
Šef, politički, 174-178 univerzalni funkcionalizam,
122-125,129
Teorija sociološka: upadljiva potrošnja, 157,170-
definicija, 68 171
funkcije, 202-206 usmena istorija, 27,27b
1 em pirijske generalizacije, 200- za razliku o d javnih podataka,
202 28-29
kodifikacija, 206-207 uvežbana nesposobnost, 45
opšte sociološke orijentacije, uzgredno otkriće, 202,211-216
192-194,207
pojm ovi, 194-197 Varijable:
p o jm ovn o razjašnjavanje kao indeksi, 197,225-227
posledica istraživanja, 224-227 interpretativne, 207
p o d a c i vrše pritisak, 211-216 intervenišuće, 197
post factum interpretacije, 199- venčanje van grupe, tabu, 158
20 0 ,2 0 6 vidljivost, 70
višestruka ličnost, 226-227 kazalo imena
Zanimanja: Abe, Junkichi, 95,95b

društvene evaluacije, 179 Abel, Niels, 66,66b
"značajnidrugi", 45, 69-70 Abel, Theodore, 25b
Adams, Romanzo, 158b
Allen, R. G. D., 35,36b
Allport, Gordon, 40,40b, 41,43
Alpert, Harry, 198b
Anderson, Bo, 25b, 94, 94b
Andrejeva, G. M., 100
Angelj, Robert C., 209b
Arber, Agnes, 29, 30b
Arensberg, Conrad M., 192b
Aristotel, 46,137
Arthus, Maurice, 193
Bacon, Francis, 28,28b, 33b, 59

59b, 88,89, 89b, 90, 91,160,
Bakke, E. W., 208b
Baldwin, James M., 44,69
Barbano, Filippo, 93b 187,
Barber, Bernard, 163b
Barber, Elinor G., 213b
Barcroft, Joseph, 143b
Barnes, Harry E., 50b
Barth, Paul, 55b
Barton, Allen, 68b
Bateson, Gregory, 119,119b
Barzun, Jacques, 29b
Bay, Christian, 188
Bayliss, W. M., 112b
Becker, Howard, 24b, 50b
Bensman, Joseph, 31b, 107b
Berelson, Bernard, 202b
Berger, P., 9b
Berger, Joseph, 25, 94b, 96
Bernard, Claude,61,61b, 143b,
145
Bernard, E., 61b Clark, Joseph T. S. J., 32b

Bernard, Jessie, 25b Coghill, G. E., 143b
Bernard, L. L., 25b Cohen, Felix S., 31b, 144b
Bertalanffy, L. von, 112b, 143b Coleman, James, 95b
Bierstedt, Robert, 96,96b, 97 Comte, Auguste, 25,25b, 51, 58,
Blau, Peter M., 94, 94b, 164b 63,64,76
Blumer, Herbert, 25b, 200, Conant, James B., 68b
201b,203b Cook, Stuart W., 164b, 166b
Bock, Kenneth E., 25b Cooley, Charles Horton, 27, 30,
Boissier de Souvages, 77 43,44,44b, 45b, 58
Bolyai, Johann, 34 Coser, Lewis A., 50b
Boring, Edwin G., 39b Croly, H., 175b
Bourquet, Louis, 28b Crombie, A. C., 27b
Boulding, Kenneth, 188 Crozier, Michel, 94,95b
Boyle, Robert, 69,71 Curtis, Alberta, 166b, 169b,
Branford, Victor, 25b 218b
Bredemeier, H. C., 187 Cuvillier, Armand, 93,93b
Breed, Warren, 188
Brentano, L., 36 Dahrendorf, Ralf, 98,98b, 187
Broadus, R. N„ 57b Damie, Y. B., 188
Brown, John, 77 Danilevsky, 52
Buckle, H. T„ 55b Darwin, Charles, 34b, 64,69
Burgess, Ernest W., 209b Davis, A rthur K., 91,92b, 163b,
Burton, P. E, 57b 171b
Butterfield, Herbert, 89b Davis, Kingsley, 120b, 125,
125b,158b,163b
Cabot, Hugh, 128b del Campo, Salustiano, 93b
Cajori, Florian, 106 de Morgan, Augustus, 38,39b
Campbell, Lewis, 59b Dennis, Wayne, 224b
Cannon, W. B., 112b,143b, 144, De Roberty, E., 52
145,145b, 212b Dewey, John, 201b
Cardozo, Benjamin, 143b Descartes, Rene, 28
Carr, Harey, 143b Dickson, W. J„ 159b, 167b
Carrel, Alexis, 143b Dollard, John, 208b
Catton, William R., 25b Drabkin, I. E., 32b
Chapin, F. S., 177b, 224,224b Dürkheim, Emile, VII, 10,27,
Chapman, Dennis, 188 58,64,65,66, 92,97,103,112,
Chapman, Joan, 188 121,124b, 138,161,.165,192,
Churchill, Winston S., 141b 198,203,205, 215,223,225,226,
Clagett, Marshall, 27b, 32b
Eckstein, Michael, 188 Goode, William J., 31b, 125b

Eggan, Fred,155b Gouldner, Alvin W., 31,81b, 94,
Einstein, Albert, 7 7 ,78,79,79b, 94b,165b
143b Gross, Neal, 74b
Engels, Friedrich, 30, 51,53, 54, Guerlac, Henry, 27b
133,136b, 201 Gumplowicz, Ludwig, 76
Epiktet, 45 Gurvitch, Georges, 187
Escalona, S. K., 207b Guttman, Louis, 199b
Eucken, R., 55b
Euklid, 29 Halbwachs, M., 202
Hall, A. R., 49b
Faraday, John, 56 Hall, Calvin, 40b
Fearing, Franklin, 199b Hall, Marie B„ 27b
Fernandes, F., 187 Hall, O. M., 209b
Feynman, Richard, 78,78b Hall, Rupert, 27b
Fichte, J. H., 76 Hallowell, A. I., 199b
Firth, Raymond, 187 Hamerton, Philip, 45
Fiske, Marjorie, 167b, 169b Hammond, Philip E., 31b
Fletcher, J. M., 143b Hankins, Frank, 91, 91b
Florence, P. Sargent, 110,115b Harvey, William, 48,60,79
Francis, E. K., 98b Hawkins, E. R., 182b
Freind, John, 63b Hegel, G. F.,76,133,
Freud, Sigmund, VI, 34,36b, 40b, Heller, Hermann, 143b
43,45,45b, 61,61b, 132b, 160 Henderson, Lawrence J., 77,
Furstenberg, Frank, 31b 77b
Hexter, J. H., 3 6 ,36b
Galileo, 56b, 60,60b Hicks, J. R., 34 ,34b, 194b
Galton, Sir Francis, 36 Hillery, George, 95,95b
Garrison, Fielding H., 78b Hipokrat, 48
Gassendi, Pierre, 45 Hobbes, Thomas, 61,64
Gaudet, Hazel, 227b Hoijer, Harry, 199
George, W. H., 212b House, Floyd N., 45b
Gerth, Hans, 58b, 101b Howton, F. William, 81b
Gerver, Israel, 81b Hughes, C. C., 187
Giddings, F. H., 51,76 Hyman, H erbert H., 69, 95, 95b
Gilbert, William, 68,70
Gillispie, Charles, 27b, 56b Jadov, V. A., 101,103b
Gini, C., 196b Jahoda, M arie, 31b, 165b, 167b
Ginsberg, Morris, 91, 91b James, William, 43,45,48,49b
Glazer, Nathan, 3 1 ,36b Jandy, Edw ard C., 45,45b
Janne, Henri, 187 Litt, Theodore, 143b

Johnson, Alexander B., 63,63b Littlewood, J. E., 61,61b
Jovčuk,101,103b Lobačevski, N., 33
Joyce, James, 29 Lockwood, David, 186
Loomis, Charles P., 51b
Kahn, R obert L., 74,94,94b Loomis, Zona K., 51b
Kant, Immanuel, X., 76 Lovejoy, Arthur, 47
Katz, Daniel, 74b, 94, 94b Löwe Adolph, 91,91b
Kaufmann, Felix, 192b Lowie, R. H., 113b, 123b
Keebler, R. W., 58b Lundberg, George A., 192b,
Kendall, Patricia, 226 203b, 210b
Kepler, J., 76,77
Kessler, M. M., 54,56,56b Mach, Ernst, 28
Kimball, Solon, 194b Maclver, R. M., 5 6 ,105b, 161,
Kluckhohn, Clyde, 115b, 118, 162b, 192b,
118b,122 Mack, Raymond, 94,96b
Koehler, W., 143b Major, Ralph H., 78b,
Kolb, William L., 98 Malinowski, Bronislaw, 113,
Kuhn, Thomas S., 27b, 36,36b, 113b, 117,117b, 12,123b, 125,
38b,105b 125b, 127,128b, 138,148,151,
159,164,193,217,218,220
Langer, Susanne K., 226,226b Malewski, Andrzej, 93, 94b
La Piere, Richard, 131,131b Mandeville, J., 47,47b
Lashey, K. S., 127,127b Mannheim, Karl, 90,91,92b, 111
Lasky, Harold, 143b-144b March, James G., 94b
Lazarsfeld, Paul F., 23, 31, 81, Margenau, Henry, 78b
192b,203b, 209b, 227b Marsh, Robert M., 98b
Leibniz, G. W., von, 27,28,54,111 Marshall, T. H., 82,83b, 91, 92b,
Leighton, Alexander H., 187 96,97
Lesser, Alexander, 111 Martindale, Don, 51b, 107b
Lewis, George Cornewall, 27b, Marx, Karl, 27,28,29,43,45b,
88, 90, 90b, 91 50,52,53,53b, 56,74,101,103,
Levy, Marion, J., Jr, 186 131-135,137b, 151,152b
Lewin, Kurt, 143b, 207b Mason, Ward S., 74b
Linden, van der, 48 Maxwell, J. Clerk, 56,60,60b, 77
Lindzey, Gardner, 40b Mayo, Elton, 160b, 167,169b, 170b
Linton, Ralph, 7 0 ,156b McPhee, W. N., 227b
Lippitt, Ronald, 207b Medd, George H., 45b, 47b, 70,
Lippmann, Walter, 45 160,160b
Lipset, Seymour Martin, 92,94b Mendelsohn, Everett, 27b
Merton, Robert K. 33b, 36b, Pareto, Vilfredo, 27,56

38b, 49b, 56b, 70b, 81b, 85b, Parker, G. H., 119b,
90b, 97b, 98b,101b, 103b, 149b, Parsons, Talcott, 22,23,70b, 73,
156b,160b,162b, 165b, 167b, 74,83,83b, 91,103,128b, 138,
169b,181b,209b,212b 138b, 143b, 156b, 165b, 186,223,
Merz, John T., 76 223b
Mill, John Stuart, 41,42,42b, 1 Pascal, Blaise, 68
45,88, 90, 91 Pavlov, I. P., 35,35b
Miller, S. M., 81b, 91 Peirce, C. S., 199,199b, 212b
Mills, C. Wright, 58b, 94b, 99, Pellegrin, R. J., 94, 96b
101b Penrose, Edith, 37,37b
Mitchell, Larry, 31b Petronijević, B., 34b
Moles, A. A., 28 Piagget, Jean, 212b
Montesquie, Charles de, 137 Platon, 31, 88,137
Moore, G. E., 36,36b Poggi, Gianfranco, 94b
Moore, W ilbert E., 121b, 125, Popper, J., 35
125b Price, Derek J. de Solla, 27b, 55,
More, T., 3 6 ,37b 55b,58b
Mowrer, O. H., 165b,
Murphy, Gardner, 36 Radcliffe-Brown, A. R., I l l , 113,
Murray, H. A., 143b 113b, 116,117,117b, 118,119
Myrdal, Gunnar, 130,130b, 131 Redfield, Robert, 143b
Reed, Stephen W., 24b
Nagel, Ernest, 187 Richet, Charles, 64b
Needham, Joseph, 143b Rice, Stuart A., 207b
Nehru, Jawaharlal, 138,138b Riecken, Henry, 45b, 103b
Nelson, Benjamin, 101b Riesman, David, 37,37b, 94,
Nevins, Allan, 27b 94b, 99
Newman, S. S., 199b Rigaud, Stephen P., 64b
Newton, Isaac, 54,56,56b, 64,77 Rivers, W. H. R., 124b
Niemeyer, G., 143b, Roethlisberget, F. J., 160b, 167b
Nietzsche, F., 61 Rosenberg, Bernard, 51b, 81b,
Rosenberg, Morris, 192b
Oberschall, Anthony, 31b Ross, E. A., 29
Ogburn, William, F., 33b Rossi, Peter, H., 92,92b, 93
Opler, M. E., 156b Rousseau, J. J., 64
Ore, Oystein, 67 Rush, Benjamin, 77
Osgood, Charles E., 58b Russell, Bertrard, 35,35b, 76,76b
Osipov, 101,103b Russell, E. S., 143b,
Saintsbury, George, 49,49b 161b

St. Simon, 27b, 63,64 Sutherland, E. H., 31b, 115b,
Sait, Edward, M., 174,176 194-196,196b
Salvemini, G., 65
Sarton, George, 22,27b, 48,48b Tarde, Gabriel, 51,224b
Schneider, Louis, 152b Temple, Sir William, 60,60b
Schofield, Robert, 27b Tennyson, A., 84
Schopenhauer, Arthur, 45 Thomas, Dorothy, 33b
Schumpeter, J. A., 196 Thomas, W. I., 46,46b, 114,161,
Sears, R. R., 226b 200,227b
Selznick, Philip, 94,94b, 165b Thorndike, E. L., 35
Sewell, William, 81b Thorner, Isidor, 156b, 166b, 167
Shakespeare, William, 45, 54 Timasheff, N. S., 51b
Sherif, Muzafer, 215,217b Tocqueville, A. de, 130
Sherrington, C. S., 143b Tolman, E. C., 40
Shils, Edward, A., 31b, 169b, 186 Tönnies, F., 50
Simmel, Georg, 2 7,42,42b, 50, Trotter, Wilfred, 78b
56,64,65, 74 Trow, Martin, 94b
Simon, H erbert A., 94b Tukidid, 123
Simpson, George E, 22 Tylor, E. B., 56b, 123b
Slutsky, Eugen, 36b
Small, Albion, 4 3 ,144b Uexküll, J. von, 143b
Smith, Adam, 43,45,45b, 130,
130b Van Nieuwenhuijze, C. A. O.,
Smith, Kate, 218-220 92b
Sorokin, Pitirim A., 22, 50,51, Veblen, Thorstein, 45,47,47b,
52,53,53b, 56,56b, 73,74,83, 56,157,157b, 164,164b, 170-
95, 95b, 103,119b, 193 172,172b, 206
Spearman, Carl, 37,37b Vico, Giambattista, 62,62b
Spencer, Herbert, 29,45,56,61, Vidich, Arthur, jr, 31b, 107b
61b,74,76,146b Vincent, George, 43
Spengler, J. J., 47,47b, 52 von Wiese, Leopold, 50
Spiro, M. E., 187
Steffens, Lincoln, 177-178,178b Walker, E. R., 207b
Stein, Maurice R., 31b, 94b, 101 Wallace, Alfred R., 33b
Stephen, Leslie, 45,45b Waller, Willard W., 31b, 115b,
Sterne, Lawrence, 29 182b
Stoltenberg, H. S., 56b Ward, Lester F., 29,76
Stouffer, Samuel, 45,70,224b Weber, Alfred, 56b
Sumner, W. G., 27,45,58,161, Weber, Max, 20,27,29,56,64,
65,97,97b, 103,110,110b, 138,

139
Wedemeyer, Joseph, 53b
Weinberg, Alvin M., 96b
Weiner, Charles, 27b
Wells, F. L., 127,127b
West, Rebecca, 225
Whatmough, Joshua, 199b
Whitehead, A. N., 23,24,34,38,
47b, 5 8 ,7 9 ,143b
Whorf, B. L., 196b, 197,197b
Whyte, Lancelot, L., 64b
Whyte, William, F., 31b, 160b,
181b
Wilensky, Harold, 81b
Williams, L. Pearce, 27b
Wilson, Edmund, 65b
Wilson, E. B., 143b
Wirth, Louis, 207b
Wolff, Kurt H., 42b
Wood, Alexander, 36b
Woodger, J. H., 143b
Woolf, Virginia, 29
W ootton, Barbara, 81b
Wright, Frank, Lloyd, 143b
Yinger, J. M., 139b

Young, Donald, 138,139,139b,
140
Young, Thomas, 35,35b
Zdravomislov, A. G., 101b, 103

Zeisel, Hans, 31b
Zelditch, Morris, Jr, 24b, 94,
94b
Zetterberg, Hans L., 92,92b,
94b
Zimmerman, C. C., 203b
Zaniecki, Florian., 114,161,
167,192b, 193,200,207b
Biblioteka "EPISTEME"
Robert K. Merton
O TEORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
Izdavač
Izdavačka kuća ÜAATQ
Akademski plato br. 1
Beograd
Za izdavača
Branislav Gojković, direktor
Urednik
Ilija Marić
Korice
Ilija Marić
K orektor
Zorica Kojić
Slog i prelom
Slobodan Kojić
Štampa
GIP Fond “Kapetan Dragan”
Tiraž
300
CIP - KaTajiorcoaijHja y nyÖJiHKaqHjH
HapoflHa 6n6jinoTeKa Cpönje, Eeorpafl
316.258
M erton, Robert K.
O teorijskoj sociologiji / R obert K.
M erto n ; prevod Tom islav L o n g in o v ić;
predgovor Ivan Kuvačić. - Beograd: Plato,
1998 ([P ančevo]: "Fond Kapetan Dragan"). -
240 st r .; 21 cm. - (B iblioteka "E pistem e";
24)
Prevod dela: On theoretical Sociology. -
Tiraž 300. - Predgovor: str. 7-14- - B elešk e

uz tekst. - R egistri.
a) CoijHOJionija 6) MepTOH, Po6epT (1910-)

ID=66683148

Robert Merton O Teorijskoj Sociologiji PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Robert Merton O Teorijskoj Sociologiji PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Naslov originala:

Uz Talcotta Parsonsa, koji je nedavno preminuo, glavni predstav­

1 U knjizi SocialTheory and Social Stivcture, Glencoe, 1974.

razvija, obrazlaže i öperacionalizira da je očigledno kako mu nisu

2 O teorijskoj sociologiji, str. 44.

cara, a posebno u Freudovu pristupu tumačenju snova, no Merton

5 Berger P., Invitation to Sociology, New York, 1963, str. 36.

omogućuju naučno uopćavanje i predviđanje. Takvo usmjerenje

kazna ima manifestnu funkciju, jer je usmjerena na njegovo ukla­

standard usluga nužno opada ako se ukine privatna liječnička

6 O teorijskoj sociologiji, str. 102-105.

stanja u drugo. Jedna m etoda ispituje faktore koji neku pojavu

kao na nemoguće, nema otvorenosti prema budućem. Za M ertona,

Ivan Kuvačić: o M ertonovu obrascu

1. O istoriji i sistematici sociološke teo rije ........................... 24

2. O sociološkim teorijama srednjeg obima ....................... 68

3. Manifestne i latentne fu n k c ije ........................................... 109

4. Uticaj sociološke teorije na empirijsko

5. Uticaj empirijskog istraživanja na

Budući da su me izdavači dela Social Theory and Social Structure

ne izumljeni. Bili su otkriveni delimično kritičkom procenom

Čak i maloj knjizi kao što je ova - delimično stara, delimično

Nijedan čovek ne zna u potpunosti šta je oblikovalo njegovo

kao što su razvod braka i m aloletnička delikvencija. Sa zado­

"Nauka koja okleva da zaboravi svoje osnivače jeste izgubljena.

Karakteristika nauke na ranijim stupnjevima istovremeno je

Ali približiti se istinitoj teoriji, i razumeti njenu tačnu primenu, dve

Alfred North W hitehead

M ada se u velikoj meri zasnivaju na pisanju ranijih sociologa,

Ova se rasprava zasniva najednom ranijem članku koji se bavi “položajem

NEVEŠTO M EŠANJE IST O R IJE I

Simbolički je umesno tvrditi da sociolozi teže mešanju istorije

19, 377-88, naročito 379-81, i recentni uverljivi i primerima potkrepljen rad

sastojke i form alne karakteristike boljih istorija drugih nauka.

SOCIOLOŠKA TEO R IJA U JAVNOSTI

Sociolozi i istoričari nauke dram atično su obrnuli uloge i na

prikazuju kako se naučnici u toku istraživanja oportunistički prila-

ne zato da bi pomogli istoričarima da rekonstruišu m etode, nego

s Ernst M ach, prema engleskom izdanju Space a n d G eometry, preveo T. J.

oni su pre stilizovana rekonstrukcija istraživanja nego verno

istraživanjim a ali ne i u objavljenom izveštaju.12 M ada su tek u

Na primer: detaljni metodološki dodatak Williama Footea Whytea prošire­

tona jeste povoljna prethodnica m onografijam a u kojim a se po-

K O NTIN UITETI I D ISK ON TIN UITETI U

Kao i sve druge zanatlije, istoričari ideja su izloženi različitim

Razumljivo je da će i sociolozi deliti tu tendenciju istoričara

kojima nije poznat rad onog drugog. Kada se ta otkrića pojave

18 B.Petronievics, "N. Lobatschewsky et J. Bolyai: etude comparative d ’un cas

rima, smatrao sam vlastitim otkrićem; kasnije sam uvideo da su ih

Alexandar W ood, Thomas Young: Natural Philosopher, 1773-1829 (Cam ­

članak toj teoriji Slutskog, a Hieks po njemu označio fundam ental­

R. G. D . A llen, "Professor Slutsky’s Theory o f Consumer Choice", R ew iew of

neko drugi već obavio. Oni koji dolaze kasnije, verovatno su

28 Carl Spearman, u delu A History o f Psychology in Autobiography, Carl Murchi­

volucije" kao faze u razvoju nauke. Većina objavljenih reakcija na

tekstovi iznose kom paktnije tvrdnje o problem u, postupcim a i

ciljevi za sebe, m ada su bili začeti iz nekog drugog razloga. Suština

ideje, mada je nisu upotrebili u svom radu. Kada se njihova m em o­

autonomnu egzistenciju sopstvenog oblika koji su nezavisni od njenih

sociološku analizu života grupe. Nekoliko godina kasnije, jedan

imamo čist slučaj kumulativnih prirasta teorije, koji se nastavljaju do

39 C ooleyeva još aktuelna formulacija pojavila se prvi put u njegovom delu

da čovekova definicija situacije utiče na njen ishod. "Ono što brine i

Uz Talcotta Parsonsa, koji je nedavno preminuo, glavni predstav

kazna ima manifestnu funkciju, jer je usmjerena na njegovo ukla

kao što su razvod braka i m aloletnička delikvencija. Sa zado

Na primer: detaljni metodološki dodatak Williama Footea Whytea prošire

Alexandar W ood, Thomas Young: Natural Philosopher, 1773-1829 (Cam

članak toj teoriji Slutskog, a Hieks po njemu označio fundam ental

28 Carl Spearman, u delu A History o f Psychology in Autobiography, Carl Murchi

ideje, mada je nisu upotrebili u svom radu. Kada se njihova m em o

Dok žrtve uzbuđeno protestuju protiv adumbracionizma, isto

može potisnuti njegove sopstvene, ili sprečiti njihovo kretanje i pokre

Teorija srednjeg obima se, po pravilu, upotrebljava u sociologi

nisu logički izvedene iz jedne sveobuhvatne teorije društvenih siste

10 Lawrence J. Henderson, The Study o f Man (Philadelphia: University o f Penn

Uverenje nekih sociologa da moramo, sada i ovde, dostići gran

14 Ova koncepcija je razvijena u delu "Basic research and potentials o f rele

Iz svega ovoga, čini se da je razumno pretpostaviti da će soci