Univerzitet u Beogradu

Filozofski fakultet

Odeljenje za istoriju

Katedra za opštu istoriju novog veka

Prikaz knjige
Dobrovoljna smrt u Japanu, Morisa Pengea

Mentor: Student:
Doc. dr. Haris Dajč Đorđe Lalić IS 15/46

Beograd
Februar 2017.
 Dobrovoljna smrt u Japanu, Moris Penge, Sremski Karlovci, Izdavačka
knjižarnica Zorana Stojanovića, 2009, 484. strane

Japan je oduvek važio za zemlju koja mnogo polaže u svoju tradiciju, a narod Japana za možda
i najdisciplinovaniji od svih naroda. Ta kultura netaknuta monoteističkim religijama i uticajem
Zapada, a i geografski odvojena od kontinenta, stvorila je tokom vekova jednu zatvorenu
sredinu, posebnu i jedinstvenu po mnogo čemu. Jedan od običaja Japanaca koji je oduvek i
fascinirao i zaprepašćivao sve strace, sa užasom ali i poštovanjem, jeste ritual sepukua odnosno
harikirija- ritualnog i dobrovoljnog čina samoubistva, metodom razrezivanja utrobe.

Prof. Moris Penge bio je doktor klasičnih nauka, i obavljao je dužnost direktora Francusko-
japanskog instituta u Tokiju, a neko vreme je i predavao francusku književnost na Tokijskom
univerzitetu. Dugogodišnja istraživanja kulturne antropologije, istorije i filozofije dovela su
1985. do izdavanja kapitalnog Pengeovog dela Dobrovoljna smrt u Japanu. Delo govori ne
samo o fenomenu, tradiciji i običaju ritualnog harikirija, već i o samoj filozofiji dobrovoljnog
čina samoubistva koje kod Japanaca dostiže jedan poseban nivo. Izdanje na srpskom jeziku
realizovano je u sklopu edicije Istorijska biblioteka Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića,
a delo je sa francuskog jezika prevela Jelena Stakić.

Metodološki odrediti delo nije lak zadatak, imajući u vidu da se u njemu prepliću istorija,
narodna tradicija, antropologija, sociologija i filozofija. Zato se delo ne može svrtati u jednu
grupu, već je pogodno za istraživanje na više nivoa i iz više perspektiva. Knjigu čini četrnaest
poglavlja, od kojih su prva četiri opšte priode dok ostalih deset hronološki pokriva period od
mitskih vremena do samoubistva Jukija Mišime 1970.

U prva četiri uvodna poglavlja autor nas vodi kroz retrospektivu dobrovoljnog čina
samoubistva u antičkom Rimu i Grčkoj, uzimajući za primer Katona Utičkog koji je sam sebi
presudio suočen sa porazom u građanskom ratu. Preko početnog poštovanja takvog čina,
prelazi se na osudu istog u vreme uzdizanja hrišćanstva, obzirom da je samo Bog gospodar
života. Drugo poglavlje najbolje je okarakterisati kao sociološko, imajući u vidu da se u njemu
sociološkim metodama dokazuje da broj samoubistava u Japanu nije ništa veći ili manji od
broja samoubistava u zapadnim zemljama poput Francuske i Nemačke, bar za vreme za koje
postoje takvi podaci. Otuda ''zemlja samoubistava'' postaje neprikladno ime za Japan.
Specifična je i starosna grupa koja najviše podleže samoubistvu. To su mladi ljudi, uzrasta od
15-30 godina, koji se na to odlučuju najčešće zbog pritiska porodice i okoline, načinu
odgajanja i vaspitanja i surovosti školskog sistema koji vodi dalje u poslovnu karijeru.

No, ne možemo se otrgnuti utisku da Japan zaista ima specifičan odnos prema samoubistvu, i
da je mnogima prva asocijacija za samoubistvo. Uzrok tome nije broj (kao što je to već
navedeno) već razlozi pojedinih samoubistva, neshvatljiv pre svega zapadnoj civilizaciji, i
 raznolikost i surovost načina vršenja istog. Upravo je evropska hrišćanska nauka XIX veka
osudila samoubistvo kao čin ''zla'' i ''ludila'', na koji, međutim, Japanci gledaju iz jednog
potpuno drugačijeg ugla. Njihova filozofija života, i odnos prema časti stvorili su od
samoubistva način da se časno reši svaki nerešivi problem koji kalja ugled pojedinca u tom, za
nas ipak neshvatljivom, društvu. Neopterećeni uticajem zapadnih religija i kultura,
samoubistvo je u Japanu bilo i ostalo način očuvanja ugleda u društvu. Pisac dela se potrudio
da čitaoca upozna i približi sa kulturom Japana kroz vekove i tako objasni društvo u kome su
činovi samoubistava vršeni. U isto vreme se postarao da to sagleda i kroz filozofiju i
psihologiju zapadane civilizacije, često uvodeći u delo misli Hegela, Kanta, Ničea i Frojda.

Od petog poglavlja počinje hronološki prikaz istorije i mitova Japana koji se tiču
samoubistava. Preko žrtvenih samoubistava iz perioda pre nove ere, preko vremena mitskih
vladara dolazimo u vreme perioda Hejan (VII-XII vek) u kome nasilje i tradicija samoubistava
prestaje. No, rasplamsavanje borbe klanova Tajra i Genđi dovodi do povratka samoubistava,
ali spektakularnije nego ikad. Baš u tom periodu (kraj XII veka) posvedočen je prvi čin
harikirija. Od tada pa sve do sredine XIX veka Šoguni drže vlast u Japanu, a carevi su
marionete u njihovim rukama. Tih šest vekova ratničke vlasti oblikuju japansko društvo na
jedan specifičan način, ističuči preko samuraja čast i ugled na prvo mesto. U takvom ratničkom
društvu gde su samuraji ideal za obično stanovništvo upravo harikiri pretstavlja ultimativni
način iskazivanja primera, časti, hrabrosti, odanosti i junaštva.

Vremenom, dolazi do političke a preko nje i do ekonomske krize koja deo seljaštva pretvara u
najamničku vojsku. Dolazi do nastanka ronina, ratnika bez gospodara. Oni će postati jedan od
glavnih problem svih vlasti od tada pa nadalje, pošto je njihova kontrola bila jako teška. Čitava
filozofija ratnika zasnivala se na kodeksu bušido (''put ratnika''), međutim on se u
turbulentinim vremenima XVII veka pretvara u opijenost smrću. Harikiri postaje privilegija
ratničke klase koja jedina zadržava pravo da ga praktikuje. Japan je vekovima bio zatvoren ka
uticajima Zapada ali je jednom morao da se otvori. Kada je taj trenutak došao sredinom XIX
veka, Japan je doživeo potpuni kolaps viševekovnog ratničkog društva. Vreme samuraja bilo je
okončano, no oni se nisu dali bez borbe.

1868. godine carstvo je zvanično obnovljeno i ujedinjeno, klanovi su rasformirani, a moć

šoguna uništena. Rezultat je bilo nacionalno ujedinjenje. To je bilo vreme rađanja japanskog
imperijalizma. Međutim, klasa samuraja je nestala, što je dovelo do masovnih pobuna jer je
kompletna klasa, i to najmoćnija, praktično izbrisana iz novog društva. Formirana je carska
vojska, po zapadnom uzoru, koja je preuzela brigu o redu i miru u državi. Bušido je pretvoren
u neku vrstu državne religije, koja je sada bila uzor kompletnom stanovništvu , a ne samo
kodeks ratničke klase. Japan se obračunao sa samurajima i krenuo u ekspanziju krajem XIX
veka. Uspeh je otvorio put nacionalizma, koji se uskoro nije mogao zaustaviti. Pobeda nad
Rusijom 1904. samo je još više povećala apetit rastuće imeprije. Atentati postaju sredstvo
 isticanja pojedinih ciljeva. Čak je i sam car bio ugrožen. Harikiri postaje političko oružije u
rukama neprijatelja i bestidno se koristi u političkim sukobim, računajući na vekovnu čast.
Vojska jača i polako preuzima primat u državi od vlade. Generali samoinicijativno otpočinju
ratne operacije u Kini, koje ih vode u Drugi svetski rat. Kraj rata aktivirao je stravičan sistem
žrtvovanja ljudi, praktično besciljno, fanatično. Japansko tajno oružije u ratu nije bilo
tehnološko otkriće već nasledstvo tradicije- kamikaze. (''božanski vetar''). Jasno je bilo da čak
ni te žrtve neće preokrenuti rat, toga su bili svesni i komandanti, ali žrtve su nastavljene.
Herojska istorija, pomešana sa fanatizmom modernog zapadnog militarizma i nacionalizma
vodila je stotine hiljada u smrt. Išlo se dotle da se diskutovalo čak i o ''nacionalnom
samoubistvu''. Međutim, car je prelomio i prihvatio kapitulaciju, okončavši stravičan period
dobrovoljnog umiranja.

Na samom kraju autor završava delo primerom samoubistva pisca Jukija Mišime 1970. za koje
smatra da je možda i poslednji čin dobrovoljnog samoubistva koje se oslanja na staru tradiciju.