Ernst Jinger

RAT KAO UNUTRAŠNJI DOŽIVLJAJ

Šta je rat?
(Waldchen 125, VII-XI 2f.)

Kada sam pošao u rat radovao sam se, verovatno kao i svaki mladi čovek tih dana, onome što je
nejsano stajalo pred nama. Slutili smo da će se taj doživljaj duboko i snažno odraziti na naš razvoj i
u njemu smo videli kratku, veliku školu iz koje ćemo se vratiti ili kao ljudi, ili se uopšte nećemo
vratiti. Mi smo naraštaj kome smo pripadali smatrali starim, i činilo nam se kao čudesan san da
možemo sa oružjem u ruci, sa svim što smo mi doprineli, da ratujemo za slavu zemlje. Sećali smo da
smo dorasli odgovornosti koja se iznenada svalila na nas, da je istorija u nama oživela i učinila nas
delom plodne i jedinstvene snage. Reč otadžbina promenila nas je iz osnova i kao nekakva čarobna
formula ona je bila rešenje nesloga i razdora koje je svakog zadovoljavalo. Za oružje sposobna
omladina našla se u punom broju u pukovima; ona je delom pokazala da je dorasla zadatku koji je
vreme pred nju postavilo i da zemlja na nju moze da se osloni.
Duh tih dana uvek će za nas značiti vrhunac i cilj kome treba težiti; on je bio lišen svega
običnog, ideja je za nas bila snaga koja nas je pokretala, samo se tako može objasniti neobičnost
podviga u kome se on ostvario. To ne treba nastojati shvatiti pitanjem: «Čemu sve to?», jer ovde se
otvara veličina koja daleko nadmašuje granice unutar kojih postoje svrhe. Besmrtno delo je
apsolutno i nezavisno od ishoda, ono je za jedan narod večni izvor snage. Mi koji smo preživeli uvek
ćemo biti ponosni što smo pripadali takvoj omladini.
Tokom rata smo zatim uvideli da su kako njegova dužina tako i neslućena silina njegovih pojava
postavili našoj telesnoj, duhovnoj i duševnoj otpornosti sasvim druge zadatke nego što smo m
mislili. Meseci su se pretvorili u godine, a svečana slika bitke u težak posao i nešto sasvim
svakidašnje. Ali, time je i rat od neobičnog stanja postao nešto svakidašnje, on se trajno utisnuo u
nas. Oni stravični predeli postali su naša svakodnevna okolina u kojoj je sve podleglo uništenju i u
kojoj nije moglo opstati ništa osim duševne snage nadmoćne u odnosu na svaku silu. Postali smo
veliki u zbivanju podstaknutom ciljevima u odnosu na koje se pojedinac, njegova sreća i život mogu
smatrati beznačajnim. Hiljade su pale radi jedne njive, parčeta rova, šumarka ili sela – s pravom, jer
za posedovanje ili gubitak takvog komadića zemlje vezano je uobličavanje sveta skrivenog u
budućnosti. Dužina rata je još više povećavala njegovu silinu.
Tako dan i noć, bez predaha, biti u svakom trenutku spreman da potvrdno odgovoriš na velika
sudbinska pitanja o najvišim vrednostima odričući se sopstvenog života – zar to nije odgajanje
temeljnije i postojanije od svega drugog? Povrh toga, videti spoljasnji uspeh, očekivanu i sasvim
zasluženu nagradu kako tome u neslućenom brodolomu, to je najteže iskušenje kome može biti
izložen jedan narod kao i svaki pojedinac koji je istinski i prisno povezan sa celinom. Ko u tome ne
propadne dokazuje da je rođen za vlast i moć.
Istina, iz takve škole izlazi nesalomiv samo onaj ko je najčvršćeg kova, i tek u vreme nedaća
pokazuje se da li jedan narod stvarno poseduje muškarce. Bilo je i kod nas ljudi koji su kao Francuz
Barbusse rat shvatali kao materijalni proces, pokazivali njegovu negativnu stranu i nastojali da na
nečemu drugom podižu zgradu nekakve miroljubive sreće. Oni navode opustošene gradove i
stravičnu patnju kao svoje razloge, kao da je naš najpreči zadatak da izbegavamo bol; njima je strana
volja koja ne preza od odgovornosti da žrtvuje tako prolazne stvari kao što su život i imovina radi
ostvarenja veličine naroda i njegove ideje. Ali ovde je veća moralna snaga, i nema sumnje na kojoj
strani se nalaze materijalisti.
Ne, rat nije materijalni proces, on je potčinjen višim realnostima. Tamo gde jedan naspram
drugog stoje dva kulturna naroda na tas se stavlja više od eksploziva i čelika, zu se odmerava sve što
je za njih od ma kakvog značaja. Tu se rasvetljavaju vrednosni odnosi čiji značaj svakom ko za to
ima sluha brutalnost metode mora učiniti nebitnom. Tu se pojavljuje sveobuhvatna volja dovedena
do vrhunca kao krajnji i najneobuzdaniji izraz života koji se mora održavati sopstvenim
uništavanjem. Što se više stavlja na kocku, utoliko je plodnije bojište na kome to treba odbraniti.
Bilo nam je jasno da se radi o poslednjim stvarima, odakle bismo inače crpeli snagu za podvig
koji izgleda neobjašnjiv? Otuda je za nas rat više od gorde i muške uspomene, on je za nas duhovni
diživljaj i upoznavanje sa duševnim snagama za koje inače nikada ne bismo saznali. On je središnja
tačka našeg života koja je odredila sav naš dalji razvoj. Kakva bi nam sudbina još mogla predstojati i
za koja bismo još dela mogli biti pozvani – mi ćemo pred to stupiti sa onom merom koja se u nama
obrazovala u odsudnom periodu za vreme koga je naša sudbina bila najtešnje povezana sa Evropom i
svetom uopšte. Jer, da je i držanje najbeznačajnijeg vojnika koji je pao negde u noći i magli imalo
istorijski značaj, to će tek postepeno bivati jasno.
U to vreme su se desile promene koje je zatamnila buka događaja i koje se ne mogu naći ni na
jednoj i ni jednoj privrednoj statistici. Ali, ali upravo to što se neposredno desilo u ljudima,
milionima onih koji su bili uvučeni u vrtlog prirodnog događajanad kojim niko nije posedovao moć,
to što je svakom pojedincu, hteo to ili ne, uzburkali srce, upravo je to bitno. To deluje i onda kada je
na bojištima plug odavno izravnio sve rovove i kratere od bombi. Otuda nam rat, a naročito ovaj
dugi i ogorčeni rat, kao i svaka stvar čiju suštinu ispitujemo, postaje duševni problem. Mi, kojima je
dužnost da se sećanje ne izbriše, već da se njime rukovodimo i upotrebimo ga, moramo se potruditi
da ga sa te strane učinimo svojim vlasništvom. Dati smisao nečemu što shvatanje koje je na nižem
stupnju može smatrati besmislicom i ispoljavanjem ljudske nesavršenosti, jeste sveta dužnost prema
onima koji su poginuli kao i prema onima koji će doći, koji treba dalje da grade delo u kome oni
moraju prepoznati ono što je izraslo i njegovo unutrašnje jedinstvo kako bi mogli pristupiti sa
stvarnim uverenjem. Jer, na njima će jednog dana biti da dovrše ono što mi nismo mogli da
dovršimo. Oni će svom nasleđu moći da pristupe sa ponoslom ako neobična i večna suština tog
vremena, ono što je apsolutno nemačko, bude nadživelo koprenu obične svakidašnjice.
...Što se rata tiče, cenim samo još razgovor sa stručnjacima; ono što smo doživeli isuviše nas je
udaljilo od svega uobičajenog. Ako se jedna ratna godina zvanično računa kao dve, onda to
psihološki važi bar kao pet. Odmah po izbijanju, dok je rat još stajao naspram nas tako velik i
nepoznat da smo razaznavali samo njegovu blistavu i herojsku površinu, mogli smo o njemu da
pričamo lako i razgovetno, ali danas kada se nalazimo usred njega stalno ga upoznajemo sa njegove
nove i zagonetnije strane.

Vojskovođa i borac na frontu

(Feuer und Blut 233f.)

Mi, vojnici na frontu, osećali smo se vezanim za onog koji nosi purpur vojskovođe i koji sudbine
mnogih drži u rukama. Mi smo u njemu videli onog ko aktivno upravlja životnom snagom kojom se
mora upravljati da se ne bi rasula. Mi smo u njemu videli posrednika između ideje i života koji
sagoreva u njenom plamenu, onoga koji dodaje varnice, onoga koji zna put ka našim ciljevima. Zato
je svaka snažna i čvrsta volja imala u nama sledbenike dokle god istorija doseže. I svuda, ma gde
bilo i kasnije, gde se ta volja uzdigne, ona će naći ljude našeg kova srećne da pomoću nje pobede ili
poginu za opštu ideju, ljude koji će za nju i raditi i trpeti, koji se neće štedeti.

Drugovi
(Waldachen 125, 36f.)

Često posećujem obližnjeg vodnika i komandira čete sa kojima delim mnoge zajedničke
uspomene. Pored trajnih gubitaka izranjaju uvek nova lica, ali i stari poznanici koji su bili ranjeni
vraćaju se iz vojnih bolnica. Sa njima se osećam uvek podjednako prisno pa makar to bilo i u
Zigfridovom bunkeru sa 30 cm zemlje nad glavom. Sa njima nisam sedeo samo u lotarinškim
seoskim gostionicama, pijančio u flandrijskim krčmama, ili se kratko vreme provodio u briselskom
baru; mogao sam da ih posmatram i na mestima gde je morala da se ispolji stvaran unutrašnja
vrednost – gde čovek nije ništa drugo osim onoga što nosi u samom sebi. Danima sam ih gledao
zgrčene u rovovima, ili u trenucima neobičnog uzbuđenja pred juriš u kojima se svet već javlja u
crvenoj, nestvarnoj svetlosti. Video sam i ponekog od njih pogođenog tako da su ga morali odvući sa
bojišta, i znam da bi se sasvim oporavio da je taj pogodak bio poslednji. Teže iskušenje ne poznajem.
Mi smo tako povezani doživljajem, ubeđenjem i krvlju – šta bi nas moglo vezivati čvršće? Tu
ima sjajnih momaka, neki su ćutljivi ili tihi, drugi nadmoćni i uglađeni kao da čak i prljavštinu rova
hvataju rukavicama, neki opet osorni i divlji tako da se mogu zamisliti samo među muškarcima – ali,
svi oni kriju isto osećanje. Otuda je i razgovor uglavnom jednostavan i štur kao i svuda gde osećanje
vezuje čvršće nego razum, nama je potrebno malo reči da bismo se razumeli. Kada pomislim u kom
bih okruženju sada inače bio, razapet između ambicija i prikovan za neki poziv, u mirovnom
oficirskom korpusu, u nekom društvu, u kafeu među literatama koji međusobno bruse svoje isprane
mozgove – mislim da bih posle pola godine pokupio svoje prnje i otputovao za Kongo ili Brazil, ili
na neko mesto na kome oni još nisu mogli da priđu prirodi. Tu rat, koji inače tako mnogo uzima,
daje: on odgaja za mušku zajednicu i ponovo postavlja na svoje mesto vrednosti koje su napola
zaboravljene, jer im je nedostajala svaka prilika da se ispolje. Ponovo osećamo krv u žilama, sudbinu
i budućnost koja se primiče što će se tek kasnije opaziti u zemlji. Takve godine ne nestaju bez traga.

Herojstvo1
(Waldachen 125, 18f.)

Šta ta gvozdena naredba znači, razeme samo onaj ko zna šta je količina metaka koja često
nedeljama bez prekida zasipa rovove. Osim toga, bez ikakve zaštite biti zgrčen pod vatrom,
neprekidno zaglušen kalibrima od kojih svaki ponaosob može porušili selo, lišen druge razonode
brojati udare kao mehaničke i napola ometene – što je doživljaj koji je blizu granica ljudskih moći.
Zato su i ljudi koji su izdali tu naredbu, koja je stotine hiljada ljudi tek tako i bez ikakve zaštite
bacila u vatru, preuzeli jednu od najtežih odgovornosti koja se može zamisliti. Pa ipak, mada se ona i
mene tiče, mogu im samo dati za pravo. Vreme radi moćnim sredstvima, te u borbi za bilo koje polje
jezivih ruševina iznad čije dimne zastave leže dve buduće slike sveta u demonskoj borbi, nisu važne
hiljade ljudi koje možda treba spasiti od propasti, već tuce preživelih spremno u pravom trenutku da
odlučno upotrebi mitraljeze i ručne granate. To je viđenje stvari čiji čvrst i odvažan stav može samo
malo njih da podnese, pa ipak možemo biti ponosni što smo doživeli vreme u kome jedan takav duh
sabija događanje u svoje kao čelik čvrste oblike. Neka se samo mali broj njih spase iz tih ravnica u
kojima nema kinakve zaštite osim metala koji čovek nosi u srcu – da, neka se još protiv tog malog
broja ljudi svesnih svog dela okrene i sudbina i ne dopusti im da ostvare svoj cilj, ipak će, osećam
kako samo nešto možemo osećati, biti ostvaren dobitak koji se više nikad ne može izbrisati. Jer, onaj
ko tu nije pobeđen – a kao što je rečeno, to može biti samo malo njih – gde inače može biti pobeđen?
I tako, vidim da nastaje novi vodeći naraštaj u staroj Evropi, naraštaj neustrašiv i silan, bez straha od
krvi i brutalan, navikao da podnosi i čini strašne stvari i da postavlja najuzvišenije ciljeve. Naraštaj
koji gradi mašine i mašinama prkosi, kome mašine nisu mrtvo železo, već organi moći kojima on
gospodari hladnim razumom i uzavrelom krvlju. To svetu daje novo lice.

Dužnost i čast
(Waldchen 125, 93f. In Stahlgewittern, 162f.)

postoji izreka koju obično upotrebljavaju oni koji hoće da se požale na gorku sudbinu koja ih
primorava da dužnost obavljaju u pozadini daleko od pucnjave. Ta izreka je u vojsci veoma stara i
predstavlja dobar izgovor iza koga se poneko rado skriva. Ona glasi: «Naređeno, učinjeno!» Mislim
da bi ona dans morala da znači: «Biće učinjeno i više od onoga što je urađeno». Svako ko je u
pozadini morao bi se stalno javljati na front – ako je baš neophodan znaju da ga zadrže. Morao bi
podnositi muke kad bi čuo da se napred puca; a da sam nije mogao biti tu. Dužnost se podrazumeva,
ali pravu prevagu odnosi tek srce koje dobrovoljno rizikuje. Osim toga, danas u svakom trenutku
možemo dospeti na mesto, ili se naći u situaciji gde nema baš nikog ko bi mogao izdavati naređenja

1
Vojna komanda je iz unutrašnjih razloga naredilada da rastojanja prednjih linija mogu iznositi najviše dva metra; već
postojeća koja su iznosila više morala su biti dignuta u vazduh.
– u tim okolnostima u grudima moramo nositi nešto više od jedne takve izreke koja onda malo može
da pomogne.
Čučiš zgrčen, usamljen u rovu i osećaš se prepušten nemilosrdnoj, slepoj volji uništavanja. Sa
užasom slutiš da je sva tvoja intiligencija, da su sve tvoje sposobnosti, tvoja duhovna i telesna
preimućstva postali beznačajna, smešna stvar. Dok ti o tome razmišljaš gvozdeno truplo vić može
započeti svoj let koji će te razmrskati u beznačajno ništa. Tvoja zlovolja se koncentriše na sluh koji
nastoji iz mnoštva zvukova da izdvoji približavanje smrtonosnog lepršanja. U tom se smrkava. Svu
snagu potrebnu da bi izdržao moraš crpeti iz samoga sebe. Ne možeš čak ni ustati i sa blaziranim
osmehom zapaliti cigaretu okružen zadivljenim pogledima svojih prijatelja. Neće te ohrabriti ni
prijatelj koji pričvršćuje monokl da bi osmotrio udar o grudobran kraj tebe. Ti znaš, ako tebe pogodi,
niko neće mariti. Zašto ne iskočiš i poletiš u noć sve dok se kao iznurena životinja ne srušiš u
sigurnost grmlja? Nijedan starešina te ne vidi! Pa ipak, neko te posmatra. U tebi deluje moralni
čovek, a da ni sam toga nisi svestan, i on te drži prikovanim za za mesto uz pomoć dva moćna
faktora: dužnosti i časti. Ti znaš dasi na to mesto postavljen za borbu i ceo narod veruje u to da ti
obavljaš svoj posao. Osećaš da ćeš ako sada napustiš svoje mesto biti kukavica pred samim sobom,
nitkov koji će kasnije pri svakoj pohvalnoj reči morati da crveni.
Dužnost i čast moraju biti temelj svake vojske. I svakom oficiru, kao i borcu u prvim redovima,
mora vaspitanjem biti usadjeno osećanje pojačane dužnosti i povišene časti. Za to su potrebni
pogodan materijal i određene forme. To nekima tek u ratu postaje sasvim jasno.

Ideal države borca na frontu

(Waldchen 125. 184-187f.)

Ko u ovom ratu ima bilo kakve obzire prema spolja ili prema unutra zaslužuje da ga izgubi; ne
može čak ni da se brani ako ga zato proglase još strašilom. Nema vremena za trpeljivost.
Ideje i ideali koji se stiču sa