POMOĆNI MATERIJAL ZA PRIPREMU DELA DRUGOG

KOLOKVIJUMA - TRGOVINA LJUDIMA

0
 Šta je trgovina ljudima?

Trgovina ljudima je zločin protiv čovečnosti. Reč je o globalnom fenomenu koji, na različite načine
pogađa sve regije, odnosno gotovo sve države savremenog sveta.
Ljudima se trguje unutar granica jedne zemlje (interna trgovina ljudima), ali i interkontinentalno
(transnacionalna trgovina ljudima). Zločin je prisutan u zemljama koje se nalaze u političkoj i ekonomskoj
tranziciji, a posebno u ekonomski osiromašenim zemljama koje su imale iskustva sa ratovima i prirodnim
katastrofama velikih razmera (one se najčešće javljaju kao zemlje porekla žrtava trgovine ljudima, ali i kao zemlje
njihovog tranzita i najgrublje eksplotacije). S druge strane, ekonomski razvijene zemlje su, uglavnom tranzitne
zemlje i zemlje krajnje destinacije i eksploatacije žrtava.
Među oblicima kršenja ljudskih prava i organizovanog kriminala, trgovina ljudima izdvaja se po štetnosti
posledica i masovnosti, ali i po dobiti koju kriminalici ostvaruju na nivou koji ih podstiče da istrajavaju u
uništavaju ljdskih života uprkos svemu, pa i rizicima kojima se na taj način izlažu. (svrstava se među tri
najprofitabilnije kriminalne aktivnosti, uz trgovinu drogom i oružjem).
Drugim rečima, trgovina ljudima, naročito u cilju seksualne eksploatacije, je „visoko profitabilna-nisko
rizična“ kriminalna aktivnost, koja uništava kvalitet života, a ponekad i sam život njenih žrtava. U mnogim
slučajevima, nivo fizičkih i psihičkih povreda nanesenih žrtvama trgovine ljudima je tako ozbiljan i trajan, da je
teško reći kako postoji mogućnost da se fizičko i mentalno zdravlje žrtava u potpunosti sanira.
Lišenja i ograničenja najdrastičnije su prisutna kod prava žrtava na život, na dostojanstvo, na integritet, na
slobodu i bezbednost, na izbor i odlučivanje, na zdravstvenu zaštitu. Trgovinu ljudima prate fizičko nasilje i
tortura, stalni strah, pretnje i ucene, sveopšte psihičko zarobljavanje, a uz to i prisiljavanje na seksualne odnose,
na radno angažovanje pod eksploatatorskim uslovima (minimalna naknada, uslovi i način koji ugrožavaju život i
zdravlje), na konzumiranje alkohola i psihoaktivnih supstanci, na vršenje krivičnih dela i sl.

Oblici trgovine ljudima

Postojeći modusi vrbovanja, regrutacije, kontrole i eksploatacije žrtava neprestano se menjaju, a iznalaze
se i novi, po pravilu, daleko perfidniji, ali i sve nehumaniji, brutalniji i svirepiji, i sa još težim posledicama po
žrtve i zajednicu.
Oblici trgovine ljudima izdvojeni saglasno ciljevima koje trgovci ljudima nastoje da ostvare zloupotrebom
situacije žrtve su: seksualno iskorišćavanje, radna eksploatacija, dužničko ropstvo, prinudni brak, lažno
usvajanje, prinudno prosjačenje, korišćenje u oružanim sukobima, prinuda na vršenje krivičnih dela,
trgovina organima

TRGOVINA LJUDIMA, KRIJUMČARENJE LJUDI I PROSTITUCIJA

Kako se između trgovine ljudim i krjumčarenja ljudi, odnosno trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije
i prostitucije neretko stavlja znak jednakosti, u tabelama koje slede prestavićemo neke od parametara za
njihovo razlikovanje.

TRGOVINA LJUDIMA KRIJUMČARENJE LJUDI

Kršenje ljudskih prava Kršenje zakona o useljavanju
Uvek uključuje prelazak državne granice (uvek je
Može biti međunarodna i unutrašnja
međunarodnog karaktera)
Podrazumeva korišćenje sile, pretnje, prinude,
dovođenje u zabludu... tako da i eventualni Uključuje inicijatvu, a u najmanju ruku saglasnost
pristanak žrtve na eksploataciju nije od uticaja na lica koje se krijumčari
postojanje krivičnog dela
Cilj: materijalna korist kroz realizaciju
Cilj: eksploatacija žrtve
dogovora bez namere dalje eksploatacije

1
 TRGOVINA LJUDIMA PROSTITUCIJA
Uvek je reč o ropskom odnosu - žrtva se tretira kao Osoba koja se bavi prostitucijom može da raspolaže
vlasništvo osobe koja ju je kupila svojim telom i svojom zaradom
Osoba koja se bavi prostitucijom ima slobodu
Žrtva nema slobodu kretanja
kretanja
Osoba koja se bavi prostitucijom može slobodno da
Žrtva nema slobodu odlučivanja odluči o tome da li će se baviti prostitucijom ili ne,
sa kim, kada i kako
Prostitucija je samo jedan vid eksploatacije žrtava Može, a ne mora da uključi i različite oblike prinude
trgovine i eksploatacije

Međunarodni propisi o trgovini ljudima

Neprimerena pravna regulativa, uzrokuje i uzrokovaće, ne samo smanjenu efikasnost u sprečavanju i

suzbijanju zločina trgovine ljudima, već će, u uslovima nerazumevanja ukupne situacije njegovog odvijanja,
doprineti novom kršenju ljudskih prava žrtava. Posledice takvog stanja, će se ispoljavati i kroz izostajanje
poverenja žrtava u organe vlasti, kroz odsustvo saradnje žrtava tokom kriminalističko operativnog i
krivičnoprocesnog postupanja, ali i kroz administrativni i krivični progon žrtava (kada je reč o žrtvama stranim
državljanima i kroz otkazivanje boravka). Ujedno, time će se umanjiti i šanse za uspešan krivični progon i
primereno kažnjavanje trgovaca ljudima.
Interes subjekata međunarodne zajednice da se suprotstavi trgovini ljudima i njoj sličnim postupcima je
nedeljiv i prepoznatljiv u brojnim međunarodnim dokumentima, kao što su: Konvencija UN-a protiv
transnacionalnog organiziranog kriminala i dopunski Protokol za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje trgovine
ljudima, naročito ženama i decom (Protokol iz Palerma); 1 Konvencija Saveta Evrope protiv trgovine ljudima, iz
2005.2
„Palermo Protokolom“, paragrafom 3 (u podparagrafu a) precizirano je da će trgovina ljudima značiti
vrbovanje, prevoz, transfer, smeštanje ili prihvat lica, upotrebom pretnje ili upotrebom sile ili drugih oblika
prinude, otmicom, obmanom, ili prevarom, zloupotrebom ovlašćenja ili stanja nemoći, ili davanjem, odnosno
primanjem novca ili beneficija zbog postizanja pristanka lica da bude kontrolisano, u svrhe eksploatacije.
Pritom, eksploatacija će uključivati, u najmanju ruku, eksploataciju prostitucije ili drugih oblika seksualne
eksploatacije, prinudni rad ili usluge, ropstvo ili prakse slične ropstvu, servitut - služenje ili odstranjivanje
organa.
U istom članu (podparagraf b), predviđeno je da će pristanak žrtve trgovine ljudima na nameravanu
eksploataciju biti irelevantan ako je upotrebljeno bilo koje od sredstava navedenih u prvom podparagrafu.
Vrbovanje, prevoz, transfer, smeštanje ili prihvat deteta (lica mlađeg od 18 godina), u cilju eksploatacije
će biti smatrano kao “trgovina ljudima” čak i ako to ne uključuje nijedno od sredstava navedenih u prvom
podparagrafu člana 3.
Države članice Saveta Evrope i druge države potpisnice Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv
trgovine ljudima sporazumele su se da "trgovina ljudima" znači vrbovanje, prevoz, premeštanje, skrivanje ili
prihvat lica, uz primenu pretnje ili sile ili drugih oblika prinude, otmice, prevare, obmane, zloupotrebe ovlašćenja
ili ugroženosti, ili davanjem ili primanjem novčanih sredstava ili druge koristi radi dobijanja pristanka lica koje
ima kontrolu nad drugim licem u cilju eksploatacije. Eksploatacija, u najmanju ruku, uključuje iskorišćavanje
prostitucije drugih lica ili druge oblike seksualnog iskorišćavanja, prisilan rad ili pružanje usluga, ropstvo ili
praksu sličnu ropstvu, služenje ili vađenje ljudskih organa.
Kao i u „Palermo Protokolu“ i u Konvenciji Saveta Evrope, zauzet je stav da pristanak žrtve "trgovine
ljudima" na planiranu eksploataciju nema značaja ni u jednom slučaju kada se koriste sredstava pomenuta u
okviru prve tačke (primena pretnje, sile ili drugih oblika prinude, otmice, prevare, obmane, zloupotrebe ovlašćenja

1
U nacionalno zakonodavstvo uveden Zakonom o potvrđivanju Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog
organizovanog kriminala i dopunskih protokola, od 22.6.2001. "Službeni list SRJ" - Međunarodni ugovori, broj 6/2001.
2
Konvencija je usvojena u Varšavi 16.V. 2005, a u naš pravni sistem uvedena 18.03.2009. Službeni glasnik, br. 19/2009
2
ili ugroženosti, ili davanja ili primanja novčanih sredstava ili druge koristi radi dobijanja pristanka lica koje ima
kontrolu nad drugim licem u cilju eksploatacije).
Istovremeno, vrbovanje, prevoz, premeštanje, skrivanje ili prihvat deteta radi eksploatacije smatra se
"trgovinom ljudima" čak i ako ne uključuje sredstva navedena u prvoj tački ("dete" znači svako lice mlađe od 18
godina).

A šta kaže naš zakon?

Nevezano od konkretnih zakonodavnih rešenja, važno je imati u vidu da će zločin trgovine ljudima
često uključivati i seriju drugih delikata, kao što su teško seksualno ili fizičko zlostavljanje, otmica,
porobljavanje, nezakonito zadržavanje, pravljenje i posedovanje falsifikovanih putnih i ličnih isprava i
nezakonito prelaženje državne granice.
Geneza inkriminacije uvedene u nacionalno zakonodavstvo Zakonom o izmenama i dopunama
Krivičnog Zakona Republike Srbije iz 2003. godine.3 Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog Zakona po
prvi put izdvojila zločin trgovine ljudima kao posebno krivično delo (članom 111b. KZRS). Uočena
odstupanja od principa proklamovanih međunarodnim konvencijama bila su povod drugačijeg normativnog
određenja bića krivičnog dela trgovine ljudima u Krivičnom zakoniku Republike Srbije,4 a delom i propisivanja
strožijih sankcija. U okviru glave 34., kojom su obuhvaćena krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara
zaštićenih međunarodnim pravom, u članu 388. Članom 389. Krivičnog zakonika Republike Srbije, kao
posebno krivično delo, izdvojena je trgovina decom radi usvojenja.
Pored ostalog, učinjenim izmenama u okviru glave 31, u grupi krivičnih dela protiv javnog reda i
mira, članu 350, kao posebno krivično delo izdvojeno je krivično delo označeno kao nedozvoljen prelaz
državne granice i krijumčarenje ljudi.
Povlačenje paralele između ilegalnih migracija i trgovine ljudima, crpi svoju logiku u brojnim
okolnostima, pa je u potpunosti razumljjivo što oba kriminalna fenomena, svoj zajednički imenitelj nalaze i u
Konvenciji protiv transnacionalnog organiziranog kriminala i rešenjima sadržanim u njemu. Tako npr. članom 5.
„Protokola protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem“ naglašava se da migranti neće biti podložni
krivičnom gonjenju, zbog činjenice da su predmet radnji iznetih u članu 6. protokola. Saglasno tome, može se
zaključiti da se migranti tretiraju kao lica čija se lična situacija zloupotrebljava i koja se u takvim okolnostima
tokom ilegalnog prebacivanja u neku od zemalja potpisnica dovode u odnos potpune zavisnosti i položaj žrtve. 5
Ipak, i Konvencija o međunarodnom organiziranom kriminalu i dopunjujući protokoli potenciraju
potrebu razlikovanja fenomena trgovine ljudima i krijumčarenja migranata. 6 Iako se ukazuje da je trgovina
ljudima poseban oblik zloupotrebe migracije, i u okviru smernice broj 2. Preporuke principa i smernica o
ljudskim pravima i trgovini ljudima naglašava se da trgovina znači više nego organizovano kretanje lica u cilju
profita, a kao dodatni faktor koji razdvaja trgovinu ljudima od krijumčarenja imigranata, apostrofira se prisustvo
sile, prinude ili prevare kroz ili u nekom delu procesa, pri čemu se prevara, sila ili prinuda koristi u svrhu
eksploatacije.

3
Službeni glasnik Republike Srbije, broj 39, od 11. aprila 2003.
4
"Službeni glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005, 107/2005.
5
Postavlja se logično pitanje, šta ako takve situacije i faktičke zavisnosti migranata nema, kao i da li postoje kriminalno
politički razlozi za nekažnjavanje onih migranata koji se, po svom izboru i u okolnostima koje su sami birali i dogovorili sa
krijumčarima, a koje su kao takve i ispoštovane u svemu, ilegalno prebacuju u državu potpisnicu (npr. uz korišćenje lažnih
identifikacionih dokumenata). S druge strane, u slučajevima žrtava trgovine ljudima koje se prinudno, na silu, na prevaran
ili sličan način uvlače u lanac poniženja i eksplotacije, a koje nelegalno ulaze u državu potpisnicu, izuzimanje od krivičnog
progona za dela vezana za nelegalan ulazak u državu tranzita ili destinacije, ali i za brojna druga dela vezana za situaciju
žrtve, uvek ima opravdanje.
6
U osvrtu na trgovinu ženama, s razlogom se ističe da trgovci manipulišu i izvrću proces migracije kako bi ostvarili svoje
kriminalne ciljeve, ali i napominje da treba zapamtiti da neke žene dobrovoljno napuštaju svoje domove u potrazi za
boljim životom (zakonito ili nezakonito), pa bi bilo pogrešno pretpostaviti kako je svaka žena koja je nezakoniti migrant ili
se sumnjiči za nezakonitu migraciju ujedno i žrtva trgovine ljudima. Ipak, neke žene koje dobrovoljno napuste svoje
domove u potrazi za boljim životom (zakonito ili nezakonito) mogu završiti kao žrtve trgovine ljudima, dok su neke
ekonomski migranti.
3
 Gledano kroz prizmu objekta zaštite, krijumčarenje lica je delikt protiv države kojim se krše njeni zakoni
o granicama i imigraciji, a trgovina ljudima ozbiljan zločin protiv žrtava, koji uključuje i neki oblik iskorišćavanja.
Trgovina ljudima se može provoditi i nakon zakonitog prelaženja državne granice, dok to, prema prirodi stvari,
nije moguće u slučaju krijumčarenja. Uz to, za razliku od ilegalnih migracija koje podrazumevaju ilegalno
prelaženje međunarodnih granica zasnovano na dobrovoljnoj odluci i takvo angažovanje krijumčara koji, nakon
naplate unapred (u velikoj većini slučajeva), pomažu migrantu da ilegalno uđe u zemlju njegovog izbora, 7
trgovina ljudima ne mora nužno podrazumevati i prelazak granice (kod unutrašnje trgovine ljudima).
Iako poznaje srazmerno veće kazne za lica proglašena krivim za trgovinu ljudima u otežanim
okolnostima, uključujući dela trgovine decom, aktuelno krivično zakonodavstvo ne predviđa strožije sankcije
za one oblike krivičnih dela trgovine ljudima u kojima se kao učinioci pojavljuju službena lica.
Valja napomenuti, da uvažavanje preporuka i smernica koje treba da unaprede efikasnost suprotstavljanja
zločinu trgovine ljudima, podrazumeva i takvu zakonodavnu aktivnost koja će omogućiti zamrzavanje i
konfiskovanje imovine pojedinaca i pravnih lica uključenih u trgovinu ljudima (konfiskovanu imovinu, koliko
god je to moguće, treba koristiti za podršku i kompenzaciju žrtvama trgovine ljudima).
Značaj iskorak u pravcu pružanja pomoći i zaštite žrtava trgovine ljudima, nužno je ostvariti i po pitanju
njihove, još uvek moguće krivične odgovornosti. To stoga, što lica koja su bila predmet trgovine ne bi smela biti
pritvorena, osuđena ili krivično gonjena zbog nelegalnosti svog ulaska ili boravka u zemlji tranzita ili krajnjeg
odredišta, ili zbog umešanosti u nezakonitu aktivnost, do mere dokle je ona direktna posledica položaja lica
koje je bilo predmet trgovine. Uz navedeno, od država savremenog sveta se očekuje da će dati zaštitu i dozvolu
za privremeni boravak žrtvama trgovine ljudima i svedocima tokom sudskog postupka.
Postupajući saglasno Preporukama principa i smernica o ljudskim pravima i trgovini ljudima, kao i
ovom prilikom preuzetim obavezama, ministar unutršnjih poslova Republike Srbije doneo je 5.7.2004. godine
Instrukciju o uslovima za odobrenje privremenog boravka stranim državljanima žrtvama trgovine
ljudima. Instrukcijom je bilo predviđeno da će organ unutrašnjih poslova, nadležan po mestu boravka, odobriti
privremeni boravak, iz humanitarnih razloga, onim stranim državljanima za koje služba ustanovljena od strane
Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja Republike Srbije proceni da im, kao žrtvama trgovine
ljudima, treba pružiti zaštitu i tretman. Žrtvi trgovine ljudima može se odobriti privremeni boravak iz
humanitarnih razloga u trajanju od 3 meseca (u cilju pružanja zaštite i pomoći u oporavku i povratku u
zemlju porekla ili prethodnog prebivališta), u trajanju od 6 meseci (ukoliko sarađuje sa organima vlasti u
otkrivanju krivičnih dela i izvršilaca), odnosno trajanju od jedne godine (ukoliko aktivno učestvuje u sudskom
postupku kao svedok ili oštećeni, kao i u slučaju kada to zahtevaju razlozi njene lične bezbednosti).
Na kraju, treba istaći da je Instrukcijom naloženo nadležnim organima da, pre pokretanja postupka,
utvrde činjenice i okolnosti koje isključuju ili umanjuju njenu krivičnu ili prekršajnu odgovornost (kroz
utvrđivanje elemenata sile, pretnje i prinude, odnosno krajnje nužde ili nužne odbrane) u slučaju da ja žrtva
trgovine ljudima ušla u zemlju, odnosno da u njoj boravi na nedozvoljen-nezakonit način.
Rešenost državnih organa Republike Srbije da se što efikasnije suprotstavi zločinu trgovine ljudima
manifestovana je na normativnom planu i u okviru izmena Krivičnog zakonika koje je Narodna Skupština
Republike Srbije usvojila 31.08.2009. (Službeni glasnik br. 72/2009).8 Gledano sa aspekta krivično pravne
prevencije zločina trgovine ljudima, posebno su značajne izmene nacionalnog krivičnog zakonodavstva u
pogledu odgovornosti onoga ko zna ili je mogao znati da je lice žrtva trgovine ljudima, pa iskoristi njen
položaj ili drugome omogući iskorišćavanje njenog položaja radi eksploatacije predviđene stavom 1. člana

7
Potencijalni migrant je taj koji prvi kontaktira trgovca i zna na granici da se krijumčari, za razliku od osobe koju su trgovci
odabrali kao svoju žrtvu, a koja u tom trenutku obično ne zna ništa o svojoj sudbini žrtve trgovine ljudima. Trgovina se
razlikuje od krijumčarenja jer je namjera da se žrtva eksploatiše posle ilegalnog ulaska, dok veza krijumčarenja sa žrtvama
obično prestaje kada se postigne ilegalni ulazak.
8
Izmene KZ RS su od suštinske važnosti, pre svega za kaznenu politiku, jer je dosadašnjom analizom utvrđeno da je ona
izuzetno blaga i da ne obavlja svoju najvažniju funkciju, a to je generalna prevencija. Iz izjave državnog sekretara
Ministarstva pravde Slobodana Homena date Tanjugu 29. juni 2009. I pogled sa strane, rezultirao je sličnim
konstatacijama. Kazne u Srbiji su i dalje blage u mnogim slučajevima, i ne služe odvraćanju trgovaca od vršenja ove
aktivnosti. Srbiji se, pored ostalog, preporučuje usvajanje izmena i dopuna krivičnog zakonika, kako bi se povećale
minimalne kazne za trgovinu ljudima, ali i poboljšanje preventivnih napore (uključujući i one kojima će se smanjiti
potražnja za komercijalnim seksualnim uslugama). Izveštaj Dražavnog sekretarijata SAD o trgovini ljudima za 2008. god.
4
388. Izvršilac ovog oblika zločina trgovine ljudima kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina (čl. 388. st.
8.) Ako je delo iz stava 8. ovog člana učinjeno prema licu za koje je učinilac znao ili je mogao znati da je
maloletno, učinilac će se kazniti kaznom zatvora od jedne do osam godina (čl. 388. st. 9.).9
Efikasnijem progonu trgovaca ljudima, a time i prevenciji zločina trgovine ljudima doprineće i odredba
sadržana u stavu 10. člana 388, koji propisuje da pristanak lica na eksploataciju ili na uspostavljanje ropskog ili
njemu sličnog odnosa iz stava 1. ovog člana ne utiče na postojanje krivičnog dela iz st. 1, 2. i 6. ovog člana.
Istovremeno, izmenama iz 2009. povećani su i posebni minimum (sa dve na tri godine zatvora) i posebni
maksimum (sa deset na dvanaest godina zatvora) za osnovni oblik krivičnog dela trgovine ljudima iz člana 388.
st. 1. Uz zadržavanje apsolutnog maksimuma, posebni minimum povećan je sa tri na pet godina za slučaj da je
osnovni oblik dela izvršen prema maloletnom licu (čl. 388. st. 3). Iako je povećao posebni minimum, sa tri na pet
godina, za slučaj da je usled dela iz čl. 388. st. 1 i st. 3. nastupila teška telesna povreda, zakonodavac je propustio
priliku da otkloni nelogičnost koja se ogleda u definisanju posebnog maksimuma na nivou od petnaest godina i za
slučaj da je delo izvršeno prema maloletnom licu (to stoga što za slučaj da je osnovni oblik dela izvršen prema
maloletnom licu zakonodavac uopšte nije limitirao posebni maksimum, već je prihvatio opšti maksimum od
dvadeset godina). Nadalje, sankcija od najmanje pet godina predviđena u članu 388. st. 6 za slučaj da je delo
izvršeno od strane organizovane grupe, izmenama KZ iz 2009. godine predviđena je za slučaj da je delo izvršeno
od strane grupe, dok je za slučaj da je u pitanju organizovana grupa najmanja propisna kazna povećana na nivo od
deset godina.
Odredbe član 388. st 8. i 9. koje predviđaju odgovornost za “korisnike usluga” žrtava trgovine ljudima
s razlogom se mogu prihvatiti kao značajan iskorak u podizanju nivoa efikasnosti normativnog odgovora na
zločin trgovine ljudima. Ipak, iako nema sumnje da će se ovim uticati i na obeshrabrivanje tražnje, koja podstiče
sve oblike eksploatacije ljudi, postavlja se pitanje da li je ovom prilikom moglo da se učini i nešto više. Najpre,
možda je trebalo napraviti razliku u pogledu visine propisane kazne za slučaj da je učinilac znao da je reč o žrtvi
trgovine ljudima i to zloupotrebio i iskoristio takav njen položaj (ili drugome omogućio da to uradi), od slučaj
kada to nije znao, a mogao je znati.
Kada je reč o krivičnom delu trgovine decom radi usvojenja, izmene uvedene u krivično
zakonodavstvo 2009. godine, ogledaju se u proširenju zaštite na lica starosti do šesnaest godina (u do tada
važećim propisima ovu vrstu zaštite imale su samo osobe starosti do četrnaest godina). Odredbe koje su
izraz pooštravanja kaznene reakcije vezuju se za slučaj da je krivično delo izvršeno od strane organizovane
grupe. Umesto kaznom od najmanje tri godine izvršilac ovog oblika će se kazniti zatvorom od najmanje pet
godina (čl. 389. st. 3.). Strožije kažnjavanje (kaznom zatvora od najmanje tri godine), izmenama je uvedeno za
slučaj da je delo izvršio od strane grupe (čl. 389. st. 2.).
Koliki značaj se u domaćem zakonodavstvu pridaje iznalaženju rešenja za adekvatnije kažnjavanje
izvršilaca krivičnih dela uopšte, pa i onih koji su izvršili krivično delo trgovine ljudima, vidljivo je i u izmenama
odredbi o granicama ublažavanja kazne zatvora. Pre svega, zakonodavac je, uveo novo ograničenje ukoliko je za
krivično delo, kao najmanja mera kazne, propisan zatvor u trajanju od deset ili više godina. U tom slučaju kazna
se može ublažiti samo do sedam godina zatvora (čl. 57. st. 1. tač. 1). I u ovako pooštrenim uslovima za
ublažavanje kazne, zakonodavac je isključio mogućnost ublažavanja kazne za slučaj brojnih krvičnih dela, pa i za
slučaj izvršenja krivičnog dela trgovine ljudima (čl. 57. st. 2.).
U funkciji povećanja efkasnosti mera koje nadležni državni organi Republike Srbije preduzimaju na
planu sprečavanja i suzbijanja trgovine ljudima su i brojne odredbe sadržane u Zakoniku o krivičnom postupku,
Zakonu o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku 10 Zakonu o oduzimanju imovine proistekle iz
krivičnog dela.
U važećem KZ RS krivično delo trgovina ljudima definisano je u čl. 388 na sledeći način:
(1) Ko silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom
ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava
ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi, vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje,
9
Ovim izmenama izašlo se u susret i obavezi sadržanoj u članu 19. Konvencije SE, kojom je predviđena k riminalizacija
korišćenja usluga žrtve. Nema sumnje da će se ovim uticati i na obeshrabrivanje tražnje koja podstiče sve oblike
eksploatacije ljudi, a posebno žena i dece i dovodi do trgovine ljudima (čl. 16. Konvencije SE).
10
Službeni glasnik RS, br. 85/2005
5
kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada,
prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije,
prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog
odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima,
kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina.
(2) Za delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletnom licu učinilac će se kazniti
kaznom propisanom za to delo i kad nije upotrebio silu, pretnju ili neki drugi od navedenih
načina izvršenja.
(3) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletnom licu,
učinilac će se kazniti zatvorom najmanje pet godina.
(4) Ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila teška telesna povreda nekog lica,
učinilac će se kazniti zatvorom od pet do petnaest godina, a ako je nastupila teška telesna
povreda maloletnog lica usled dela iz stava 3. ovog člana,
učinilac će se kazniti zatvorom najmanje pet godina.
(5) Ako je usled dela iz st. 1. i 3. ovog člana nastupila smrt jednog ili više lica,
učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina.
(6) Ko se bavi vršenjem krivičnog dela iz st. 1. do 3. ovog člana ili je delo izvršeno od strane
grupe,
kazniće se zatvorom najmanje pet godina.
(7) Ako je delo iz st. 1. do 3. ovog člana izvršeno od strane organizovane kriminalne grupe,
učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina.
(8) Ko zna ili je mogao znati da je lice žrtva trgovine ljudima, pa iskoristi njen položaj ili
drugome omogući iskorišćavanje njenog položaja radi eksploatacije predviđene stavom 1.
ovog člana,
kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
(9) Ako je delo iz stava 8. ovog člana učinjeno prema licu za koje je učinilac znao ili je mogao
znati da je maloletno,
učinilac će se kazniti kaznom zatvora od jedne do osam godina.
(10) Pristanak lica na eksploataciju ili na uspostavljanje ropskog ili njemu sličnog odnosa iz
stava 1. ovog člana ne utiče na postojanje krivičnog dela iz st. 1, 2. i 6. ovog člana.

KO SU NAJČEŠĆE ŽRTVE TRGOVINE LJUDIMA?

Žrtve trgovine ljudima najčešće su osobe ženskog pola i to one mladje životne dobi. Najčešće se
regrutuju iz malih ruralnih naselja, srednje velikih gradova i gradova u osiromašenim krajevima. Gotovo po
pravilu potiču iz okruženja u kojima su njihova prava, i pre iključivanja u spiralu zla trgovine ljudima, bila
znatno ugrožena siromaštvom i nefunkcionalnom porodicom. Često su nižeg obrazovnog nivoa, nezaposlene i
diskriminisane u privatnom i profesionalnom životu.
Sagledavanje situacije i trendova trgovine ljudima uopšte, pa i na teritoriji Republike Srbije, otežano je i
ne sam ozbog prirode zbog ovog krivičnog dela, već i zbog različitih polazišnih osnova postupanja nacionalnih
institucija koje su uključene u proces identifikacije žrtava i njihovog osnaživanja kroz pružanje pomoći i zaštite,
kao i zbog različite metodologije prikupljanja, obrade i klasifikovanja podataka.
Kao konstanta koja se provlači se kroz izveštaje raznih institucija čiji su izvori korišćeni, može se izdvojiti
stalno povećanje zastupljenosti domaćih državljanki/državljana među žrtvama trgovine ljudima identifikovanim
na teritoriji Republike Srbije.
6
 Među žrtvama trgovine ljudima identifikovanim na teritoriji Republike Srbije značajno je veća
zastupljenost osoba ženskog pola.
Deca i maloletnicu sve češće su žrtve trgovine ljudima. Generalno, u Republici Srbiji kao najranjivije
kategorije lica prepoznaju se maloletna lica i žene mlađe životne dobi, a među njima deca ulice i deca iz domova
za nezbrinutu decu ili iz specijalizovanih institucija (zabeleženo je i prisilno odvođenje žrtava iz doma za decu ili
iz institucije za osobe sa psihički izmenjenim ponašanjem). Uz navedeneo, evidentno je i povećanje broja žrtava
dece iz Romske populacije koja se eksploatišu kroz prisilno prosjačenje, a koja su dodatno izložena seksualnoj
eksploataciji. Nažalost, usled neadekvatnog angažovanja institucija sistema socijalne pomoći i podrške, nije
retkost da iste osobe nakon izaska iz lanca trgovine ljudima, ponovo postanu žrtve.
Bez obzira ne videntne razlike, svim oblicima eksploatacije i svim žrtvama trgovine zajedničko je:
1. njihova ljudska/dečija prava su izuzetno ugrožena,
2. izloženi su svakodnevnom surovom fizičkom i psihičkom zlostavljanju,
3. tretirani su kao roba koja donosi materijalnu dobit.

ZAŠTO LJUDI POSTAJU ŽRTVE TRGOVINE LJUDIMA?

Brojne su okolnosti koje pojedince izlažu pojačanom riziku od upadanja u zamke trgovaca ljudima.
Među njima posebno snažno dejstvo imajuju:
• Ukupne prilike u zemljama u tranziciji
Društvene promene i okolnosti koje ih prate na ekonomskom, političkom i kulturnom planu, posebno one
prisutne u regionima i državama koje imaju iskustvo skorašnjih oružanih sukoba (uključujući i prisustvo
međunarodnih i stranih trupa), otežanih legalnih migracija, stagnacije privrednog razvoja, osiromašenja većine
stanovništva i sve veće nezaposlenosti imaju za posledicu i snažan pritisak velikog broja ljudi, naročito žena, koji
nastoje da nađu posao i da započnu život dostojan čoveka. Nažalost, nezavidna situacije iz koje nastoje da izadju i
nedovoljna upućenosti u rizike kojima se izlažu, a posebno u perfidnost trgovaca ljudima, neretko ih čine prilično
lakim plenom.
• Rodna diskriminacija
Među različitim oblicima diskriminacije, rodna je i dalje prisutna kao snažan faktor koji pogoduje
trgovcima ljudima u potrazi za ženama žrtvama i njihovom porobljavanju. Žene su u svakodnevnom životu
diskriminisane na razne načine u pogledu mogućnosti izbora, uloga i položaja koji im se nameću kao primerene i
dostupne. U tom kontekstu, danas se s razlogom govori i o feminizaciji siromaštva, a u kontekstu ekonomskih
migracija i o njihovoj feminizaciji.

• Diskriminacija na tržištu rada

Iako postoje primeri sve veće zastupljenosti žena u pojedinim profesijama (npr. u pravosuđu i prosveti) i
na našim prostorima i dalje je prisutna diskriminacija žena na tržištu rada. Tekstilna industrija i druge privredne
grane koje u većoj meri upošljavanje žene, po pravilu, su najviše pogođene prisutnom ekonomskom krizom.
Brojna preduzeća prestaju sa radom, a ionako ređe zaposlene, žene se po pravilu prve otpuštaju. One koje ne
prihvataju da budu samo “domaćice”, obzirom da im je uskraćen ili ograničen pristup legalnom tržištu rada,
prisiljene su da posao traže u sivoj zoni, pa i na crnom tržištu, U takvim okolnostima, mnoga lakše se postaje, ne
samo žrtva klasične prevare pri zapošljavanju, već i žrtva trgovaca ljudima. Naravno, u sličnom riziku su i
muškarci koji ostaju bez posla.
• Socijalni činioci
I inače dominantna, pozicija muškarca biva još više osnažena u uslovima sukoba i ekonomske krize.
Okolnosti pogoduju izdvajajnju onih koji su snažni, odvažni, spremni na prihvatanje rizika, snalažljivi i
beskompromisni. Na devojke i žene se gleda kroz prizmu socijalne „predodređenosti“ da svoje telo i seksualnost
gledaju i koriste kao sredstvo, često jedino koje im je raspolaganju, za stvaranje prihoda u okviru porodice ili van
nje. Usled svega ovoga, žene i dalje ostaju marginalizovane, diskriminisane i uskraćene za mogućnost adekvatnog
uključujivanja u društvene tokove.
• Nasilje nad ženama i decom

7
 Porodično nasilje je važan faktor zbog koga mnoge devojke i mlade žene, devojčice i dečaci, žele da
napuste svoje porodice pošto im je uskraćena svaka zaštita od nasilnika.
Moglo bi se zaključiti da se kao činioci koji „guraju“ nekog u trgovinu ljudima, između ostalog, izdvajaju
nezaposlenost, siromaštvo, nedostatak obrazovanja, rodna diskriminacija, nasilje. Uz njih, na drugoj strani su
prisutni i činioci koji uvećavaju izloženost i osetljivost potencijalnih žrtava na „mamce“ trgovaca ljudima. Među
onim faktorima koji ljude “vuku” u zamke trgovaca ljudima izdvajaju se formiranje svesti o prednostima života u
bogatijim zemljama, očekivanje zaposlenja i finansijske naknade.

KO SU TRGOVCI LJUDIMA?

Trgovci ljudima su sva lica koja, su uključena u proces trgovanja ljudima (učestvuju u vrbovanju
žrtava, njihovom sprovođenju, prevoženju, čuvanju, obezbeđenju smeštaja, kontrolisanju ili eksploaticiji).
Kada su sastavni deo međunarodnih organizovanih kriminalnih grupa, najčešće pripadaju etnički ili nacionalno
homogenih grupama, ali mogu biti i različitog porekla. Mogu delovati kao male grupe bez čvrste unutrašnje
strukture (često uključuju i članove porodice žrtve), ali i kao pojedinci (kako muškarci, tako i žene) koji, najčešće,
već imaju kriminalnu prošlost. U zločin trgovine ljudima mogu biti uključeni i korumpirani državni činovnici i
pripadnici drugih službi nadležnih za primenu zakona.
Uprkos različitostima oblika trgovine ljudima i specifičnostima uloga izvršilaca, može se reći da među
trgovcima ljudima preovlađuju osobe koje odlikuje racionalni pristup zločinu i radnjama koje preduzimaju
(procenjuju rizik, troškove i korist) i koje ne prezaju, da zarad lične koristi, svesno unište život drugog čoveka.
Odlikuju ih lukavstvo, prepredenost, podmuklost, veština lažnog samoprikazivanja i manipulisanja drugima
(njihovim osećanjima i očekivanjima), samoživost, istrajnost i neosetljivost na bol i patnje drugih, usmerenost na
trenutno zadovoljenje vlastitih potreba, fleksibilnost u uspostavljanju kontrole, dominaciji i eksploatisanju,
odsustvo empatičkog razumevanja žrtve (sa odličnim predviđanjem njenog ponašanja), agresivnost, bezobzirnost,
svirepost, surovost, okrutnost i spremnost na primenu pretnji, ucena, odmazdi, nasilja, podmićivanje i korupciju.
Iako muškarci dominiraju i rukovode trgovinom ljudima, osobe ženskog pola imaju značajne, ravnopravne i
odlučujuće uloge na nižem, operativnom nivou (posebno u fazi vrbovanja i kontrole). Uz različitosti situacija i
uloga trgovaca ljudima u zločinu, kod svakog pojedinca prisutne su različite kombinacije navedenim i drugih
odlika ličnosti.

KAKO IZGLEDA PROCES TRGOVINE LJUDIMA?

Zločin trgovine ljudima podrazumeva tri faze:

1. Faza regrutacije (vrbovanja)

Kako se najčešće potencijalne žrtve uključuju u trgovinu ljudima?
Načini „vrbovanja“ potencijalnih žrtava su raznoliki. Najčešće, oni koji su prvi u lancu osoba koje će nas
vrbovati (teško za poverovati, ali istinito) su osobe koje već poznajemo i u koje imamo poverenja: prijatelj/ica,
poznanik, partner sa kojim si počeo/la da izlaziš. Gledano iskustveno, prepoznati su karakteristični načini
uvlačenja žrtava u lanac trgovine ljudima.
 Oglasi, kojima se u sredstvima informisanja ili putem interneta (devojkama, a ređe i mladićima), nudi
zaposlenje u zemlji ili inostranstvu za navodno legalan i dobro plaćen posao u zemlji ili, još češće, u
inostranstvu (na obavljanju sezonskih poslova, konobarica, plesačica, masaže za džentlmene, poslovne
pratnje, radnica u domaćinstvu, dadilja, kućnih pomoćnica, kozmetičarki, manekenki, građevinskih
radnika, radnika u poljoprivredi, na brodovima, naftnim platformama i sl.). U praksi se prisutni modusi
stupanja u kontakt sa potencijalnim žrtvama kroz zloupotrebu očekivanja i uspostavljenog poverenja, ili
pak samo podataka koje osoba koje se prijavljuju na pozive za stvarne ili fingirane izbore za mis, kurseve
za manekenke, kastinge različitih vrsta, konkurse za posao i sl. U kontekstu moguće zloupotrebe posebno
su interesantne agencije koje su tek otpočele sa radom (u iznajmljenim prostorima, sa telefonskim
priključcima koji se vode na vlasnike prostora, prilikom oglašavanja navode samo brojeve mobilih
telefona). Moguće su i zloupotrebe od strane pojedinaca zaposlenih u turističkim agencijama koje nude,
8
 pa i organizuju studiranje i studijska putovanja u inostranstvo. Treba imati na umu i ovo, ne postoje
recepti za lako razlikovanje agencija koje rade saglasno propisima i koje građanima nude legitimne i
obostrano korisne poslove i usluge, od onih kojima legitimni poslovi i usluge koje se nude služe, kao
paravan za aktivnosti mreže trgovaca ljudima.
• U postupku vrbovanja i regrutacije, to jest uspostavljanja kontakta sa potencijalnim žrtvama moguće su i
zloupotrebe poznanstava, navodno iskrenih ljubavnih i prijateljskih, ali i porodičnih veza. U ovom
kontekstu, pažnju zaslužuju lica koja imaju kriminalnu prošlost, odnosno ona sa manifestacijama
socijalno patološkog ponašanja, kao i osobe koje svesno vrbuju za trgovce ljudima nadajući se da će na taj
način izaći iz neke teške situacija, pa i iz situacije žrtve trgovaca. Posebnu pažnju treba posvetiti
aktivnostima usmerenim na vrbovanje dece i maloletnih lica (rizik je naročito prisutan kod dece iz
porodica sa ispoljenom patlogijom roditelja, onih iz osiromašenih i disfunkcionalnih porodica, onih bez
roditeljskog staranja, onih sa problemima u ponašanju i sl.).Kao potencijalne, a potom i kao žrtve koje se
surovo eksploatišu, prepoznaju se i devojke koje su pristale da budu angažovane kao prostituke, ali su
prevarene u pogledu uslova pod kojima će da rade (nemogućnost izbora klijenata, veliki broj klijenata,
nezaštićeni odnosi, kontrola naplate, nemogućnost napuštanja posla i sl.).
• U praksi su prisutni i slučajevi nesvesnog vrbovanja od strane lica koja su izmanipulisana od strane
trgovaca ljudima i koja se koriste se kao regruteri.
• Žrtve se sve češće vrbuju putem interneta (kroz četovanje, formiranje lažnih profila, pri čemu je jedan
od prvih koraka koji vodi u trgovinu ljudima je pridobijanje poverenjai zakazivanje sastanka potencijalnoj
žrtvi).
• Iako ređe, pojedine žrtve trgovaca ljudima to su postale naklon brutalnih otmica.
• U situacijama ekstremnog siromaštva ili patologije, pojedine porodice pribegavaju prodaji svojih
članova trgovcima ljudima.

2. Faza tranzita
Iza procesa vrbovanja sledi prevozna i transferna faza, koja može podrazumevati i obezbeđivanje
smeštaja i prihvat žrtve sa nizom prolaznih skloništa, uključujući početni prihvat i transfer unutar njene vlastite
zemlje, ali i ozbiljne povrede ljudskih prava i fizičko zlostavljanje za vreme putovanja,tokom kog može ili ne
mora da se pređe državna granica. Nameru prebacivanja žrtava preko granice trgovci ljudima realizuju na različite
načine. To čine legalno, tj. na graničnom prelazu uz uredne i važeće putne isprave sa potrebnim vizama (po
pravilu, odmah po prelasku državne granice trgovci odzimaju isprave od žrtava i drže kod sebe kao sredstvo
obezbeđenja protiv žrtve.), na neki od naizgled legalnih načina (uz prezentaciju falsifikovanih dokumenata, pre
svega pasoša, uz prezentaciju valjanih dokumenata koji sadrže lažne turističke ili studentske vize, tranzitne vize
dobijene na osnovu fiktivnih vaučera turističkih organizacija, ili fiktivnih, odnosno lažnih pozivnih pisama) ili na
potpuno nelegalan način (na delovima državne granice slabije pokrivene policijskim patrolama i uz učešće lica
koja su nastanjena uz državnu granicu i koja su već uključena u lance prebacivanja migranata, krijumčarenjem i
prebacivanjem u putničkim vozilima, autobusima, na skriveni mestima i tovarnom prostoru kamiona i kontejnera,
u međuprostorima krova i donjim oplatama železničkog vagona, duplom dnu vučnih prikolica, različitim
plovilima i sl.).
Mnoge žrtve nisu nikada ranije napuštale svoju zemlju i potpuno su zavisne od trgovaca ljudima. Neke
napuštaju svoj dom bez posedovanja pasoša, jer im je rečeno da nema stvarne potrebe da ga imaju, ili da će ga
dobiti kasnije. Žrtve koje se nalaze u nekoj od protivpravnih situacija su posebno izložene hirovima njihovih
trgovaca. Trgovci znaju da će one, zbog svog ilegalnog statusa, izbegavati da traže pomoć policije ili zaštitu
države.
Prevoz žrtava preko granice je bitan aspekt međunarodne trgovine ljudima. U većini slučajeva, vrbovana
lica su saglasna da zavise od trgovaca zbog obezbeđenja dokumenata i prevoza. To trgovcima daje visoki stepen
kontrole za vreme tranzitne faze.

3. Faza eksploatacije

9
 Žrtve su često prevarene tako što veruju da idu u inostranstvo kako bi radile kao konobarice, dadilje,
manekenke, radnici u fabrici, igračice..., ali, kada stignu u neku stranu zemlju, bivaju prisiljene na prostituciju,
prinudni rad, prosjačenje...

KAKO TRGOVCI LJUDIMA KONTROLIŠU I EKSPLOATIŠU ŽRTVE?

U nastojanju da ostvare svoju zločinačku nameru i da, uz što je moguće manji rizik i maksimalno veliku
korist, eksploataciju žrtava ostvaruju u dužem vremenskom periodu, da novac zarađuju dugoročnim
izrabljivanjem žrtava, trgovci čine baš sve što doprinosi kontrolili situacije. Među mehanizmima pokoravanja,
kontrole i sprečavanja neposlušnosti i bekstva izdvajaju se, kako oni suptilniji i ne tako nasilni, tako i oni krajnje
okrutni i po zdravlje i život opasni (obavezivanje zbog zaduženosti, izolacija, pretnja nasiljem i njegova primena
nad žrtvom ili drugim licima, držanje u duževremenskoj izolaciji, lišavanje hrane i vode i primena drugih metoda
mučenja i fizičkog kažnjavanja, prinuda na korišćenje alkohola i psihoaktivnih supstanci, pretnja sramoćenjem,
pretnja prijavljivanjem žrtve za krivične delo ili prekršaj i sl.). Da bi u tome uspeli, trgovci čine sve kako bi
zaštitili svoju investiciju, to jest obezbedili da žrtva nastavi da radi kako joj je naloženo i da ne pokušava da
pobegne. To podrazumeva i obezbeđivanje stalnog nadzora nad žrtvama.
Za kontrolu žrtava trgovine ljudima u fazi eksploatacije koriste se brojni mehanizmi, koji se mogu
primenjivati nezavisno, ali i u sadejstvu, što se dešava u većini slučajeva. Kao najčešće primenjivani mehanizmi
kontrole izdvajaju se:

1. „Dužničko ropstvo”
Jedan od primarnih mehanizama kontrole je obavezivanje zbog zaduženosti. Ovo podrazumeva da se od
žrtve traži da vrati novac koji je trgovac uložio u njen dolazak u zemlju odredišta. Na taj iznos se obično dodaje
ogromna kamata, i još se dodatno uvećava na račun navodnih troškova usluga oglašavanja, prevoza, smeštaja i
ishrane. Sve to, konačno, naraste u sumu koju je nemoguće otplatiti.

2. Izolacija - uklanjanje identifikacionih i/ili putnih dokumenata

Trgovci ljudima oduzimaju identifikaciona i putna dokumenta svojim žrtvama, obično odmah nakon
dolaska na konačnu destinaciju. To lišava žrtve njihovog identiteta, potvrđuje njihov ilegalan status u zemlji i
onemogućuje im da traže pomoć ili da pobegnu u drugu zemlju ili na drugu adresu. Budući da mnoge žrtve potiču
iz zemalja gde se policija doživljava više kao okrutna sila, a manje kao neko ko će pružiti pomoć, žrtve i same
izbegavaju kontakt i traženje pomoći od policije.
Trgovac ljudima podupire takvu predstavu, govoreći žrtvi da je slobodna da ode u policiju ako to želi, ali
da će je odatle odmah deportovati, to jest, vratiti u matičnu zemlju, kao i da će nad njom biti vršene represalije.
Kao alternativni način, trgovac ljudima može reći žrtvi da nema smisla tražiti policijsku pomoć, jer su
policajci korumpirani i u prijateljskim odnosima sa trgovcima ljudima.
Neposedovanje dokumenata i novca, nepoznavanje jezika, nelegalan boravišni status, stid i izolacija, uz
strah od policije, su mehanizmi koje trgovci ljudima često koriste, zbog čega je malo verovatno da će žrtva
pokušati da pobegne ili da će se požailiti državnim organima, što sve doprinosi pojačanoj zavisnosti žrtve od
trgovca ljudima.

3. Upotreba nasilja i straha

Trgovci ljudima se u potpunosti koriste nasiljem i pretnjom nasiljem kao delotvornim sredstvom kontrole.
Žrtve često tuku i siluju, ograničavaju u kretanju, drže u izolaciji, lišavaju hrane i vode, drogiraju i muče oštrim
predmetima i cigaretama, a sve u nameri da ih pokore. Te radnje se mogu činiti zbog kažnjavanja neposlušnosti,
ali i radi upozorenja drugim žrtvama, kako bi postale svesne kakve posledice će pretrpeti u slučaju neposlušnosti
ili pokušaja bekstva.
U slučajevima seksualne eksploatacije, stid koji žrtva oseća je drugi značajan mehanizam kontrole.
Trgovac ljudima može zapretiti da će reći žrtvinoj porodici da ona radi kao prostitutka. Nije redak slučaj i da se
snima silovanje žrtve, te da se taj snimak koristi kao sredstvo ucene i omalovažavanja. Na taj način se obezbeđuje
njena potpuna poslušnost.

10
 Kod žrtava iz nekih kultura su delotvorni i specifični oblici psihološke prinude. Na primer, žrtvama iz
zapadne Afrike (Nigerija), rituali slični onima u vuduu mogu nametnuti intenzivan strah, obezbediti kontrolu nad
njima i garantovati njihovu poslušnost. Osim toga, neke žrtve se plaše da će se u sredini iz koje potiču saznati da
se bave prostitucijom, jer patrijarhalne porodice ponekad predstavljaju veći rizik po fizičku bezbednost i život
žrtve od trgovca ljudima.

4. Upotreba i pretnja represalijama prema žrtvinoj porodici

Najdelotvornija pretnja, koja pritom najviše otežava istraživanje trgovine ljudima, je pretnja represalijama
prema licima koja žrtva voli, a koja su ostala u njenoj domovini/mestu. Trgovci ljudima često nastoje da saznaju
tačne podatke o porodici žrtve ili licima koja su joj bliska. To može biti interni nadimak ili adresa bliskog člana
porodice, odnosno adresa nekog drugog bliskog lica. Već sama pretnja omogućava kontrolu nad žrtvom, stoga
nije nužno da trgovac ljudima raspolaže baš svim podacima o žrtvinoj porodici. Kako žrtva ne želi da rizikuje
sigurnost svojih najbližih, ona se ni ne upušta u nagađanja da li trgovac ljudima „blefira“ ili ne, kada zadire u
intimne detalje njene porodice i kada preti nasiljem usmerenim ka porodici. Trgovac ljudima pretnje ove vrste
koristi kao veoma efikasan način za obezbeđivanje žrtvine poslušnosti, kao i za sprečavanje njenog pokušaja
bekstva.
Naravno, žrtva može postati poslušna i popustljiva prema naredbama trgovca i u potpunosti ih izvršavati i
radi toga da bi izbegla nasilje. U ovom kontekstu, u slučaju seksualne eksploatacije kroz prostituciju prisutan je
obrazac po kome se žrtva ponaša tako da “zadovolji” klijenta i zaradi dovoljno novca da zadovolji i trgovca.
Poistovećavanja žrtve sa ponašanjem koje trgovac odobrava ogleda se i u odbijanju saradnje sa policijom.
Neretko, trgovci ljudima uspevaju da stvore i zavisnost koja se više zasniva na psihološkoj manipulaciji,
nego na nasilju. Katkad, žrtvi daju novac (iako je taj iznos savim beznačajan u poređenju sa velikim sumama koje
zarađuju njihovom eksploatacijom), ili im dopuštaju kontrolisanu slobodu inicijative (kao što je kontakt sa
porodicom) i time, uz primenu manje represivnih mera održavaju disciplinu i pojačava zbunjenost i
dezorijentaciju žrtve. Sve to, stvara dodatne teškoće prilikom prepoznavanja žrtvi trgovine ljudima, obzirom da
tragovi nasilja ne moraju biti uočljivi. Uz to, neke žrtve trgovine ljudima i ne uviđaju do koje mere su
eksploatisane, a mnoge sebe i ne smatraju žrtvama.
Kada se navedeni i drugi kontrolni mehanizami primenjuju zajedno, rezultat je stanje faktičkog i
psihološkog zarobljavanja koje često, ne ostavlja žrtvama drugu alternativu od one da ostanu u nametnutoj im
situaciji i odvraća ih od pokušaja begstva ili prijavljivanja policiji.

Kako žrtve izlaze iz lanca trgovine ljudima?

Treba imati na umu da je zločin trgovine ljudima složen, pa saglasno tome ne treba očekivati da sve žrtve
trgovine ljudima imaju ista obeležja.
Uprkos patnjama kroz koje prolaze, a neretko beš zbog toga, ne treba očekivati da će se žrtve same
izbaviti, odnosno doći u policiju i zatražiti pomoć. Pojedine osobe to neće uraditi obzirom na činjenicu da još
uvek nisu otkrile perfidnu i zlu prevaru trgovaca, iako se pakleni plan o njihovom zlostavljanju, porobljavanju i
eksploataciji uveliko realizuje (uspešno izvršenim vrbovanjem ili prebacivanjem na destinaciju na kojoj će biti
eksploatisane).11 Brojne žrtve trgovaca ljudima, fizički su sprečene da zatraže pomoć. Druge to ne pokušavaju
zbog straha za sopstveni život, odnosno za život bliskih lica. Neretko žrtve su, u tragičnom iskustvu koje su
doživele, izgubile poverenje u sve ljude (uključujući i one čiji je zadatak da se suprotstavljaju kriminalitetu i štite
građane i njihova prava), pa i svaku nadu u mogućnost izbavljenja i pomirile se sa sudbinom.
Neke od žrtava, obzirom na svoja intelektulna svojstva i nedovoljno razvijenu svest o sopstvenom biću i
pravima koja im pripadaju, situaciju i položaj žrtve prihvataju kao neizbežne ili skrivljene i mire se sa tim.
Najčešće žrtve izlaze iz lanca trgovine ljudima zahvaljujući:
• aktivnostima policije,
• pomoći klijenata ili građana.

11
Usled veštih obmana trgovaca, pojedine žrtve trgovine ljudima, ni u fazi eksploatacije neće biti biti svesne toga da su
žrtve (npr. u zabludi su da imaju/će imati mogućnost raspolaganja ostvarenim prihodima).
11
Prepoznavanje zločina trgovine ljudima i njegovih žrtava od strane policijskih službenika, prve
mere i procena rizika

Policijski službenici ne smeju biti pasivni. Ravnodušnost i zatvaranje očiju pred okolnostima koje, manje
ili više pouzdano ukazuju na postojnje krivičnog dela trgovine ljudima, ali i odsustvo proaktivnog rada, u
najmanju ruku, izraz su grubog ogrešenja o profesionalne obaveze policijskih službenika. S druge strane, time se
ide na ruku trgovaca ljudima koji na taj način, osim što grubo i beskrupulozno krše ljudska prava, ostvaruju
značajnu kriminalnu dobit koju usmeravaju u legalne tokove, ali i u druge kriminalne aktivnosti, pa za i korupciju
državnih činovnika i predstavnika drugih institucija i organizacija.
Prvi kontakt sa potencijalnim žrtvama, odnosno onima koje su veće to postale, može biti ishodište
planskog rada i angažovanja usmerenog na sprečavanje i suzbijane ovog zločina na određenoj teritoriji, odnosno
sistematskog prikupljanja i obrade podataka o pojedincima i grupama koji su evidentirane kao izvršioci ovog ili
nekog od srodnih ili povezanih krivičnih dela. Do kontakta može doći i tokom policijakog angažovanja
usmerenog na postizanje drugih ciljeva (prikupljanja obaveštenja i postupanja po saznanjima i prijavama
značajnim za sprečavanje i suzbijanju drugih krivičnih dela ili pojedinih prekršaja, kontrole prelaska državne
granice i kretanja i boravka stranaca, očuvanja javnog reda i mira, kontrole saobraćaja i objekta). Za postojanje
žrtve i aktivnosti trgovaca, u fazi vrbovanja, transporta ili eksploatacije, policijski službenici mogu saznati i od
potencijalne ili već potčinjene i eksploatisane žrtve, odnosno drugih pojedinaca ili institucija.
Kako bi u što je moguće većoj meri doprineli sprečavanju i suzbijanju zločina trgovine ljudima, policijski
službenici tokom obavljanja svojih svakodnevnih aktivnosti, u naizgled uobičajenim situacijam, pažnju treba da
usmere i na indicije, to jest okolnosti koje ukazuju na zaplašenost, ograničavanje slobode i tragove i posledice
pretrpljenog nasilja i eksploatacije. Pored brojnih drugih, na situaciju žrtve može ukazivati: to što osoba ne
poseduje lična dokumenta ili su ona u posedu drugih lica ili su falsifikovana; nezakono je ušla ili boravi u stranoj
zemlji; dolazi iz zemalje, područja ili sredine koja je prepoznata kao država, oblasta ili sredina porekla; ne zna
adresu na kojoj živi ili radi; ulazi u objekte u kojima boravi i njihova unutrašnjost se nadgledaju i kontrolišu; imaju
tajne izlaze, prolaze i prostorije; prevoženje ili sprovođenje osoba vrši se/je vršeno pod neuobičajenim
okolnostima (skriveno, sa nepoznatim licima, znatno starijim osobama, onima koji imaju kriminalnu prošlost, ne
govore jezik na kom bi mogli da komuniciraju iako su navodni prijatelji, navodno spavaju ili nisu komunikativna
jer su tobože jako umorna ili pod dejstvom lekova, poseduju oskudnu garderobu, odnosno onu koja nije
primerena uslovima u kojima se putovanje odvija ili njihovom socijalnom ili etičkom poreklu ili statusu i sl.);
neposedovanje okolnostima situacije primerenog prtljaga, novca, telefona, ključeva i sl; nepoznavanje jezika i
drugih odlika i osobenosti zemlje ili lokalne sredine za koju je vezuju dokumenta koja poseduju; pronađena je na
mestu ili u blizini mesta na kom je njeno prisustvo pod izgovorom koji daje nelogično; nemogućnost opisivanja
načina i okolnosti pod kojima je dospela na mesto na kom je zatečena; povrede u vidu rana i podliva, drugi
tragovi fizičkog zlostavljanja, znaci straha ili depresije; nepoverenje prema državnim službenicima; izbegavanje
razgovora; ponašanje i komunikacija po naučenim obrascima i u uz uzdržanost zbog prisustva drugih lica.12
Nameru prebacivanja žrtava preko granice trgovci ljudima realizuju na različite načine. To čine
legalno, tj. na graničnom prelazu uz uredne i važeće putne isprave sa potrebnim vizama (po pravilu, odmah po
prelasku državne granice trgovci odzimaju isprave od žrtava), na neki od naizgled legalnih načina (uz
prezentaciju falsifikovanih dokumenata, pre svega pasoša, uz prezentaciju valjanih dokumenata koji sadrže lažne
turističke ili studentske vize, tranzitne vize dobijene na osnovu fiktivnih vaučera turističkih organizacija, ili
fiktivnih, odnosno lažnih pozivnih pisama) ili na potpuno nelegalan način 13 (na delovima državne granice slabije
pokrivene policijskim patrolama i uz učešće lica koja su nastanjena uz državnu granicu i koja su već uključena u
lance prebacivanja migranata, krijumčarenjem i prebacivanjem u putničkim vozilima, autobusima, na skriveni
mestima i tovarnom prostoru kamiona i kontejnera, u međuprostorima krova i donjim oplatama železničkog
vagona, duplom dnu vučnih prikolica, različitim plovilima i sl.).
Obzirom na navedeno, uz intenzivnije angažovanje na otkrivanju lica koja organizuju i realizuju ilegalna
prebacivanja preko državne granice, pripadnici granične policije prilikom kontakta sa licima koja se krijumčare
12
Treba imati na umu i to: da mere protiv trgovine ljudima ne smeju zadirati u prava lica na slobodu kretanja; da pojedine
osobe svojevoljno napuštaju domove u potrazi za boljim životom; da je pogrešno zaključivanje kako prisustvo navedenih i
drugih indikatora potvrđuje nesporan status žrtve.
13
Najzatupljeni način prebacivanja stranih državljana žrtava trgovine ljudima na teritoriju Republike Srbije.
12
treba da postavljaju i pitanja koja mogu pomoći u identifikaciji potencijalnih žrtva trgovine ljudima. Preporučuju
se sledeća pitanja: Koja je svrha vašeg putovanja? Ko je organizovao putovanje? Ko je sređivao dokumenta? Ko
snosi troškove? Da li su troškovi već isplaćeni ili će isplata biti obavlja po dolasku u zemlju odredišta? Na koji
način će isplata biti izvršena? Da li su vam dokumenta oduzeta? Gde i kome treba da se javite? Kojim se poslom
bavite? Da li ste plaćeni za posao koji radite? Da li ste prisiljeni da radite taj posao? Da li vama ili vašoj porodici
prete ili vas ucenjuju? Da li možete da napustite taj posao kada želite? Da li vas drže zaključanu/og ili pod
prismotrom?14
Integrisano upravljanje granicama podrazumeva uspostavljanje ravnoteže između otvorenih, ali u isto
vreme i bezbednih granica. Mere zaštite koje država preduzima radi sprečavanja ilegalnih migracija i trgovine
ljudima, sprovodi se i kroz: kontrolu stranaca u ambasadama i konzularnim odeljenjima nadležnim za izdavanje
viza; kontrolu ulaska stranaca na državnoj granici i graničnim prelazima; kontrolu stranaca unutar zemlje;
administrativne postupke prijave boravka i odobravanja privremenog boravka strancima (uz istovremenu
operativnu kontrolu delovanja stranih državljana u cilju otkrivanja njihovog nezakonitog ponašanja).
U nastojanju da ostvare svoju zločinačku nameru i da, uz što je moguće manji rizik i maksimalno veliku
korist, eksploataciju žrtava ostvaruju u dužem vremenskom periodu, trgovci čine baš sve što doprinosi kontrolili
situacije. Među mehanizmima pokoravanja, kontrole i sprečavanja neposlušnosti i bekstva izdvajaju se kao oni
suptilniji i ne tako nasilni, tako i oni krajnje okrutni i po zdravlje i život opasni (obavezivanje zbog zaduženosti,
izolacija, pretnja nasiljem i njegova primena nad žrtvom ili drugim licima, držanje u duževremenskoj izolaciji,
lišavanje hrane i vode i primena drugih metoda mučenja i fizičkog kažnjavanja, prinuda na korišćenje alkohola i
psihoaktivnih supstanci, pretnja sramoćenjem, pretnja prijavljivanjem žrtve za krivične delo ili prekršaj i sl.). 15
Neretko, trgovci ljudima uspevaju da stvore i zavisnost koja se više zasniva na psihološkoj manipulaciji, nego na
nasilju. Katkad, žrtvi daju novac (iako je taj iznos savim beznačajan u poređenju sa velikim sumama koje
zarađuju njihovom eksploatacijom), ili im dopuštaju kontrolisanu slobodu inicijative (kao što je kontakt sa
porodicom) i time, uz primenu manje represivnih mera održavaju disciplinu i pojačava zbunjenost i
dezorijentaciju žrtve. Sve to, stvara dodatne teškoće prilikom prepoznavanja žrtvi trgovine ljudima, obzirom da
tragovi nasilja ne moraju biti uočljivi. Uz to, neke žrtve trgovine ljudima i ne uviđaju do koje mere su
eksploatisane, a mnoge sebe i ne smatraju žrtvama. Kada se navedeni i drugi kontrolni mehanizami primenjuju
zajedno, rezultat je stanje faktičkog i psihološkog zarobljavanja koje često, ne ostavlja žrtvama drugu alternativu
od one da ostanu u nametnutoj im situaciji i odvraća ih od pokušaja begstva ili prijavljivanja policiji.
Prilikom kontakta sa policijskim službenikom žrtve, neretko, nastoje da izbegnu razgovor (simuliranjem
umora, mentalne odsutnosti, nezainteresovanosti, izbegavanjem pogleda, od strane trgovaca naučenim izjavama i
sl.). Zbog lošeg mišljenje o sebi, stida i straha od nastupanja štetnih posledica po nju ili njoj bliska lica, žrtve
izbegavaju bolne teme i odgovare na pitanja lične prirode.

14
Deo navedenih pitanja sadržan je i u prilogu Obavezne instrukcije o postupanju sa krijumčarenim licima (01 br.
10734/08-3) koju je ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije doneo 07. 04.2009. godine. U Instrukciji je data i lista
indikatora za prepoznavanje stvarne ili potencijalne žrtve trgovine ljudima i trgovine decom radi usvojenja među
krijumčarenim licima: korišćenje falsifikovanih dokumenata od strane maloletnih lica, odnosno mlađih ženskih lica koja ne
mogu objasniti okolnosti putovanja, razloge putovanja i krajnje odredište; zaticanje u ilegalnom prelaženju državne
granice grupe mlađih žena ili dece sa jednim ili više muških pratilaca; putovanje maloletnih lica bez pratnje roditelja ili
staratelja i sl.
15
Žrtva može postati poslušna i popustljiva prema naredbama trgovca i u potpunosti ih izvršavati da bi izbegla nasilje. U
slučaju seksualnog eksploatacije kroz prostituciju prisutan je obrazac po kome se žrtva ponaša tako da “zadovolji” klijenta
i zaradi dovoljno novca da zadovolji i trgovca. Poistovećavanja žrtve sa ponašanjem koje trgovac odobrava ogleda se i u
odbijanju saradnje sa policijom.
13
 Kad postoji pretpostavka, ili je izvesno da je žrtva maloletno lice16 policijski službenici su u obavezi da
preduzmu mere: 17 za utvrđivanje identiteta i državljanstva deteta; za pronalaženje njegove porodice (ako je to u
njegovom najboljem interesu); za smeštaj u sklonište; za stupanje u kontakt sa službom koja obezbeđuje staratelje
kako bi se imenovao staratelj.18 U cilju stvaranja uslova za primerenije postupanje i zaštitu maloletnih lica
oštećenih krivičnim delima, Zakonom o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih
lica, izričito se zahteva specijalizacija svih učesnika u postupku (policajaca, tužilaca, sudija i branilaca) povodom
dvadeset i sedam taksativno navedenih krivičnih dela iz Krivičnog zakonika (uključujući i dela iz člana 388. i
389.). Svi oni moraju da imaju sertifikate o tome da su stekli posebna znanja iz oblasti prava deteta i
krivičnopravne zaštite maloletnih lica.

Žrtve trgovine ljudima kao potencijalni svedoci

Postupanje policijskih službenika u slučajevima trgovine ljudima, uz nužne elemente pripreme, planiranja
i realizacije u krivičnim stvarima treba da odlikuje i prisustvo brojnih specifičnosti. One su diktirane osobenostima
i kompleksnošću zločina, ali i teškom situacijom i stanjem žrtava, specifičnostima vezanim za njen uzrast,
psihofizičke karakteristike, etničke i kulturološke osobenosti, vrstu eksploatacije i intenizitet povreda i preživele
traume. Neretko, vođenje razgovora o detaljima krivičnog dela moguće je tek po isteku perioda u kom će žrtva
sagledati svoju poziciju, osetiti sigurnost i zainteresovanost da sarađuje, i, saglasno tome pristati na razgovor. 19
Pritisak na žrtvu, njeno omalovažavanje i prebacivanje zbog nekritičkog razmišljanja i lakovernosti kojom je
doprinela tome da postane žrtva neminovno dovodi do sekundarne viktimizacije, dodatne traumatizacije, ali i do
stvaranja ili produbljivanja nepoverenja prema policijskim službenicima.
Obaveza službenika policije je da u komunikaciji sa žrtvom bude profesionalan, otvoren i pošten, da
pokazuje iskreno saosećanje i da vrši stalnu procenu rizika - za žrtvu i njene bližnje (rizik je i činjenica samog

16
Pored ostalog, Ustavom Republike Srbije predviđeno je da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj
zrelosti, da su zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja (čl. 64.), da
roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, da sva ili pojedina prava mogu jednom ili
oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa
zakonom (čl. 65.), da deca mlađa od 15 godina ne mogu biti zaposlena niti, ako su mlađa od 18 godina, mogu da rade na
poslovima štetnim po njihovo zdravlje ili moral (čl. 66). Može se, dakle, zaključiti da se saglasno Ustavu detetom smatra
osoba mlađa od osamnaest godina. Ovo je i u skladu sa definicijom sadržanom u Konvenciji o pravima deteta (20.
novembra 1989), ali i u „Palermo protokolu“ i Konvenciji SE. U KZ RS precizirano je da se detetom smatra lice koje nije
navršilo četrnaest godina, a maloletnim licem ono koje nije navršilo osamnaest godina (čl. 112. st. 8. i 10.).
17
Svaka institucija, ili praksa u kojoj jedan, ili oba roditelja ili staratelja, ili generalno osoba od poverenja, predaju, drugom
licu, dete ili lice mlađe od 18 godina, bilo za naknadu ili bez nje, a sa ciljem eksploatacije tog deteta ili maloletnika ili
eksploatacije njegovog rada, suprotna je propisima i kažnjiva.
18
Kada starosna dob žrtve nije izvesna, a postoji opravdana sumnja da je žrtva dete, to lice će se smatrati detetom i
pružiće mu se posebne zaštitne mere sve do potvrđivanja njegove starosne dobi (Konvencija SE čl. 10. st. 3). Pri
utvrđivanju uzrasta žrtve treba uzeti u obzir: fizički izgled deteta i njegovu psihičku zrelost, izjave deteta žrtve,
dokumentaciju, proveru u ambasadama i drugim relevantnim organima, - medicinski pregled uz pristanak, te mišljenje
lekara.
19
Ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije doneo je Uputstvo o sprovođenju Zakona o stancima (01 broj 1089/09-
11 od 14.07.2009.). U delu kojim su regulisani Humanitarni boravci (tač. 67 -77.) predviđeno je da se privremeni
boravak može odobriti stranim državljanima za koje Služba za koordinaciju pomoći žrtvama trgovine ljudima, proceni
da im treba pružiti zaštitu i tretman kao žrtvama trgovine ljudima. Privremeni boravak u trajanju od 3 meseca,
odobriće se u cilju pružanja zaštite i pomoći u oporavku i povratku u zemlju porekla ili prethodnog prebivališta.
Boravak u trajanju od 6 meseci se može odobriti ukoliko žrtva sarađuje u otkrivanju krivičnih dela i njihovih izvršilaca.
Boravak u trajanju od jedne godine može se odobriti žrtvi ukoliko aktivno učestvuje u sudskom postupku, kao i u
slučaju kada to zahtevaju razlozi njene lične bezbednosti. U roku od 7 dana, od dana smeštaja stranca u sklonište za
žrtve trgovine ljudima, ovlašćeni radnici Službe za koordinaciju zaštite žrtvama trgovine ljudima podnose zahtev za
izdavanje odobrenja za privremeni boravak nadležnoj Policijskoj upravi MUP Republike Srbije prema mestu boravka
žrtve (mora biti i svojeručno potpisan od strane žrtve), odnosono Upravi za strance, ul. Savska br. 35, ako je žrtva
smeštena u sklonište u Beogradu. Tačka 71. Uputstva predviđa da je nadležni organ dužan, pre pokretanja postupka, da
utvrdi činjenice i okolnosti koje isključuju ili umanjuju krivičnu ili prekršajnu odgovornost žrtava trgovine ljudima -
utvrđivanje elemenata sile, pretnje i prinude, odnosno krajnje nužde ili nužne odbrane.
14
postojanja kriminalne organizacije koja ima izrazitu reputaciju nasilja i osvete),20 da uvažava hitne potrebe
žrtve, da je obavesti o raspoloživoj pomoći i načinima njenog ostvarivanja.21
Samo puno razumevanje i uvažavanje situacije, dostojanstva, ličnih prilika, osećanja, dilema, pa i želja
žrtave (npr. u izboru službenog lica sa kojim želi da razgovara - zna jezik žrtve, istog je pola, pripada istoj
nacionalnoj i etičkog grupi i sl.), uz stvaranje optimalnih uslova za razgovor mogu dati pozitivne rezultate. Pored
ostalog, ti uslovi podrazumevaju neslužbeno okruženje i atmosferu poverenja, garanciju bezbednosti, privatnosti
i očuvanja poverljivosti sadržaja razgovora, zaštitu od uznemiravanja, zastrašivanja i pretnji (razgovor se mora
voditi bez prisustva trgovaca i drugih lica čije prisustvo može kod žrtve izazvati nelagodu, stid i uzdržanost).
Iskustvo je pokazalo da su razgovori sa žrtvama zločina trgovine ljudima među najsloženijim i najstresnijim
službenim razgovorima. Upravo stoga, ali i zbog važnosti iskaza žrtve u postupku rasvetljavanja i dokazivanja
kriminalne aktivnosti trgovaca, veoma pažljivo treba pristupiti izboru službenih lica koje će kontaktirati sa žrtvom
i razgovarati sa njom. Prednost treba dati službenim licima koja su već učestvovala u kriminalističkim obradama
ove vrste i koja su u mogućnosti da pravilno informišu žrtvu o položaju pravima i obavezama u krivičnom
postupku.
Složenost događaja koji u biti menja život čoveka, njegovo trajanje, mnoštvo konkretnih činova brutalnosti,
brojnost aktera, ali i važnost naizgled nebitnih detalja, kao i potreba da se iz hronologije događanja „izvuče“ što je
moguće više informacija, zahtevaće mnogo vremena. U pojedinim slučajevima, to će zahtevati učestalije
ponavljanje razgovora. O njihovom broju i trajanju odlučivaće se i u zavisnosti od okolnosti slučaja,
psihofizičkog stanja žrtve i ozbiljnosti traumatskih događaja povodom kojih se razgovara.22 Važno je da
hronologija dešavanja koja se razjašnjavaju bude postavljena na logičan i dosledan način. To ne samo da
pomaže žrtvi da se priseti događaja, nego čini izjavu lakšom za razumevanje onim službenim licima koja će se
naknadno uključiti u postupak. Potrebno je odvojiti vreme za beleženje hronologije i glavnih tačaka priče, kako bi
ona poprimila logičan sled. Te početne beleške se mogu koristiti kao okvir za celovitije izjave (pribavljene
razgovorom ili saslušanjem).23
Vrlo je važno da se, uz dato objašenjenje, od početka pa do kraja postupka, žrtvi ukazuje na potrebu, pa i
obavezu da govori istinu i da ništa ne prećutkuje. Naime, žrtva treba da shvati da će u cilju utvrđivanja
činjeničnog stanja, kao nezaobilazni deo postupka, službeno lice istraživati i lične prilike prošlosti žrtve, odnosno
da će to uvek raditi advokati trgovca. Iz tih razloga, važno je da žrtva razume da će svaka laž, poluistina ili
prećutkivanje pojedinih činjenica, u bilo kojoj fazi postupka, biti otkrivena i da će to umanjiti njen kredibilitet kao
svedoka i ugroziti pokrenuti postupak.
Razgovor sa maloletnim licima žrtvama mora se voditi na način prilagođen osobenostima žrtave i u
prisustvu roditelja, usvojioca, odnosno staraoca maloletnikai, po mogućnosti, od strane policijskog službenika
istog pola kao i žrtva. Pored ostalog, Posebnim protokolom o postupanju policijskih službenika u zaštiti
maloletnih lica od zlostavljanja i zanemarivanja predviđeno je i to da je prilikom razgovora sa maloletnim lice
potrebno obezbediti prisustvo stručnog lica organa starateljstva (umesto roditelja, usvojioca ili staraoca) ako su
roditelj, usvojilac ili staralac nedostupni, ali i onda kada kada ovlašćena službena lica procene da prisustvo
navedenih subjekata nije u skladu sa najboljim interesom deteta, 24 odnosno onda kada bi njihovo prisustvo bilo
iritirajuće za maloletno lice. Preporučuje se i prisustvo lica koje ima iskustva u radu sa maloletnim licima i koje
nije zaposleno u policiji ili umešano u događaj (odgovornog lica ustanove za smeštaj korisnika, psihologa,
pedagoga škole koju maloletno lice pohađa ili dežurnog vaspitača internata, ukoliko nije moguće obezbediti
prisustvo stručnog lica organa starateljstva).

20
Kako su učinioci najčešće deo organizovanih kriminalnih grupa, njihovo lišenje slobode ne znači automatski da su žrtva i
njena porodica bezbedni, jer pojedini članovi mogu i dalje biti na slobodi.
21
Žrtve trgovine ljudima treba da dobiju pomoć zbog njihovog statusa žrtve, a ne kao nagradu za doprinos suđenju
učiniocu.
22
Preporučuje se uvažavanje mišljenja psihologa (savetnika) o tome koje je optimalno trajanje razgovora.
23
Od značaja je i uspostavljanje niz hronoloških struktura vezanih za pojedine događaje i datume koje žrtva pamti. Ostali
značajni događaji mogu se staviti u kontekst „pre“ ili „kasnije“ od datuma koji su precizirani.
24
Prema odredbama čl. 79 i čl. 80. Porodičnog zakona, nadzor nad vršenjem roditeljskog prava obavlja organ starateljstva
koji je nadležan za: Preventivni nadzor; Korektivni nadzor; Donosenje odluka o privremenom starateljstvu i
Pokretanje sudskih postupka (kod nasilja u porodici).

15
 Puna pažnja je posebno nužna tokom razgovora koji ima za cilj sagledavanje maloletnika u pojedinim
fazama procesa trgovine ljudima.25 Dužinu i obim razgovora treba svesti na meru koja će minimalizovati buduću
traumu ili psihološku patnju maloletnika žrtve. U prvim kontaktima i tokom prvog razgovora sa maloletnim lice
ne treba tražiti informacije o detetovom iskustvu dok je prolazilo kroz proces trgovine, kao ni bilo kakva saznanja
koja ono može imati o protivzakonitim aktivnostima, itd.. Pažnja bi, pre svega trebala da bude usmerena ka
prikupljanju biografskih podataka i informacija o društvenom poreklu (tj. uzrastu, nacionalnosti, jeziku kojim
govori, itd.) maloletnog lica. Pritom, treba izbegavati vođenje razgovora u službenim prostorijama, na mestu na
kojem je bilo eksploatisano i/ili u prisustvu odnosno fizičkoj blizini osumnjičenog trgovca. Kad god je to moguće,
prvi razgovor treba odložiti dok se maloletno lice ne premesti na sigurno mesto.
Nakon prikupljanja obaveštenja i izvršene procene, službenici policije preduzimaju dalje mere i radnje iz
nadležnosti policije, samostalno ili u saradnji sa nadležnim tužiocem, ali i sa stručnim licem organa starateljstva.
Dokumentovanju razgovora sa žrtvom mora se posvetiti posebna pažnja. Iz niza praktičnih razloga, uz
obaveznu, zakonom predviđenu formu sto je moguće vernijeg dokumentovanja razgovora sačinjavanjem
službene beleške ili zapisnika, preporučuje se tonfilmsko snimanje razgovora. Ovakav pristup je taktički
povoljniji, između ostalog, zato što diktiranje i ponovno reprodukovanje u cilju doslovnog zapisivanja daje
razgovoru naglašeno službeni ton, usporava njegov ritam, deluje destimulativno na žrtvu koja je u atmosferi
poverenja i bliskosti donela odluku da ispriča sve detalje zločina koji je nad njom izvršen. Značaj ovakvog načina
dokumentovanja razgovora dolazi do izražaja i zbog toga: što se službeno lice ne mora koncentrisati na beleženje
sadržine datog iskaza, već se može potpuno posvetiti praćenju, analizi i usmeravanju toka razgovora; što
omogućava verno prenošenje sadržine iskaza (naročito je značajno ako se fiksira iskaz dece, maloletnika, lica koja
imaju neki psihički poremećaj ili su zaostala u duševnom razvoju, ako je angažovan tumač, kada su data
obaveštenja od velikog operativnog i procesnog značaja); što se prilikom ovakvog načina dokumentovanja
razgovora, ne registruje samo glas lica koje daje iskaz, već i celokupna atmosfera u kojoj se razgovor vodi,
pitanje, glas i ponašanje službenog lica, psihofizičko stanje i promene koje su nastajale kod žrtve tokom davanja
iskaza.
Uz potrebu otkrivanja i utvrđivanja, na kriminalistički i krivičnoprocesno valjan način, što je moguće
celovitije slike o izvršenom krivičnom delu, njegovom dokazivanju i utvrđivanju elmenata za odgovornost
trgovaca, kao primaran zadatak policijskih službenika nameće se zbrinjavanje i zaštita žrtava zločina.
Obzirom da su potrebe žrtve brojne i različite, policijski službenici moraju imati na umu da samo specijalizovane
službe (iz državnog i nedržavnog sektora) zajedničkim angažovanjem mogu odgovoriti takvim zahtevima
(obezbeđenje neodložne zdravstvene, psihološke, socijalne, pravne i finansijske pomoći i podrške značajne za
oporavak, stabilizaciju, re/integraciju i sl.). Uz to, samo na ovaj način, dakle uz uvažavanje situacije žrtve i mesta,
uloge, zahteva i specifičnosti postupanja svih instucija čije je angažovanje neophodno i lišeno bilo kakvog
uslovljavanja,26 moguće je stvoriti uslove za utvrđivanje istine o razmerama zločina, svim njegovim elementima
(uključujući i one finansijske) i akterima (uključujući i one koji su kao korisnici zloupotrebljavali situaciju žrtve –
čl. 388. st. 8. i 9. KZ RS). Efikasnost odgovora na tragično iskustvo koje je žrtva preživela, a time odgovora
države na zločin koji su izvršili trgovci ljudima, podrazumeva definisanje nadležnosti, tj. osnova i okvira
angažovanja, kao i uspostavljanje delotvornog mehanizma komunikacije i koordinacije u rada svih službi i
institucija referentnih za zaštitu, pomoć i podršku žrtava trgovine ljudima, sa službama i institucijama nadležnim
za realizaciju kriminalističke obrade i vođenje krivičnog postupka.
Postupanje policijskih službenika u slučajevima trgovine ljudima podrazumeva i preduzimanje mera čiji
je cilj lišenje slobode izvršilaca i obezbeđenje dokaza koji će omogućiti efikasan krivični progon, izricanje
adekvatne sankcije, ali i vođenje efikasnne finasijske istrage. 27 Mišljenja sam da bi trebalo navesti da se tokom
25
Konvencijom Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualne eksploatacije i seksualnog zlosavljanja (12.07.2007. Republika
Srbija još uvek nije ratifikovala ovu Konvenciju, a njen potpisnik je od 25.10.2007.), u delu koji se odnosi na razgovor,
preporučuje se da broj razgovora bude što je moguće manji, da ih, ako je to moguće i celishodno vode ista lica, u posebno
projektovanim ili adaptiranim prostorijama, na način koji omogućava tonfilmsko snimanje itd.
26
Uzimajući u obzir te činjenice, Konvencija Veća Evrope, uvodi minimalno razdoblje razmišljanja od 30 dana (perioda
"refleksije" - sagledavanja situacije od strane žrtve).
27
Tokom rada na rasvetljavanju predmeta Trgovine ljudima policijski službenici posebno usredsrede na tokove novca,
čijim praćenjem se može doći do presudnih materijalnih dokaza koji povezuju sve aktere trgovine ljudima – različita lica
koja učestvuju u različitim fazama izvršenja krivičnog dela, a ravnopravno ili na drugi način učestvuju u podeli novca
16
rada na rasvetljavanju predmeta тrgovine ljudima policijski službenici posebno usredsrede na tokove novca, čijim
praćenjem se može doći do presudnih materijalnih dokaza koji povezuju sve aktere trgovine ljudima – različita
lica koja učestvuju u različitim fazama izvršenja krivičnog dela, a ravnopravno ili na drugi način učestvuju u
podeli novca stečenog eksploatacijom žrtava! (Npr.. transfer novca putem kurira ili Western Union-a, iz
mesta/države gde se vrši eksploatacija - povratno u zemlje gde je vršeno vrbovanje odnosno preko kojih je vršen
tranzit).
Iako će se prilikom donošenje odluke o lišenju slobode trgovaca ljudima uvažavanti brojne okolnost,
specifičnosti krivičnog dela i sitaucije žrtve (iznenadni porast stepena rizika po žrtvu) mogu zahtevati neodložnu
akciju. Široki operativni zahvat usmeren ka obezbeđenju dokaza podrazumeva i preduzimanje drugim mera i
radnji kao što su utvrđivanje identiteta osumnjičenih i njihovo saslušanje, pregled i pretresanje prevoznih
sredstava, pretresanje stanova i drugih objekta, pretresanje lica, vršenje uviđaja, a time i angažovanje većeg broja
službenih lica različitih specijalnosti (onih zaduženih za osmatranje, praćenje, lišenje slobode, pretresanje,
kriminalističko tehničku obradu, računarsku tehnologiju, pružanje neodlože pomoći i zbrinjavanje, saslušanje,
prevođenje i sl.). U svim situacijama, jedan od prioriteta je zaštita žrtava i njihovo odvođenje na bezbednu
lokaciju.28 Ukoliko je na jednom mestu istovremno lišeno slobode više lica, potrebno je onemogućiti njihovo
međusobno komuniciranje i dogovor o eventualnom napadu, bekstvu, iskazu u daljem postupku i sl.

I šta dalje kada se utvrdi da je neko žrtva trgovine ljudima?

Kada poseduješ određena znanja o trgovini ljudima i njenim mogućim žrtvama, možeš pomoći da se žrtve
identifikuju i da se usmere ka stručnjacima koji ih mogu osnažiti i pomoći im da se napsihološkom nivou što
više osamostale i krenu dalje u svom životu.
Naravno, ti si samo jedna od karika koja može pomoći da se žrtve identifikuju, ali postoje tela koja imaju
zakonsku podršku i snagu, kao i znanja iz oblasti trgovine ljudima.
Ta tela su:
1. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike,
2. Ministarstvo unutrašnjih poslova,
3. Organizacije civilnog društva koje se bave problemom trgovine ljudima (ASTRA, ATINA....).

Osobi koja je izašla iz lanca trgovine ljudima potrebno je:

• da bude smeštena na bezbedno mesto, a ne u pritvor;
• da dobije medicinsku negu;
• da ima pravo na HIV testiranje;
• da ima zaštitu države od trgovaca ljudima;
• da uživa pravo na poverljivost;
• da dobije informacije o svojim pravima;
• da dobije pravne savete;
• da dobije prevodilačke usluge;
• da uživa pravo na socijalne beneficije;
• da dobije psihološku podršku i pomoć;
• da ima pravo na odštetu.

NACIONALNI MEHANIZAM SUPROTSTAVLJANJA TRGOVINI LJUDIMA

stečenog eksploatacijom žrtava! (npr. transfer novca putem kurira ili Western Union-a, iz mesta/države gde se vrši
eksploatacija u mesta/države u kojima je vršeno vrbovanje, odnosno preko kojih je vršen tranzit).
28
Žrtvama treba omogućiti da ponese svoje lične stvari. Ako se one nalaze na drugom mestu, žrtvu treba odvesti na to
mesto, kako bi uzela svoju imovinu.
17
Na republičkom nivou je uspostavljen Nacionalni mehanizam za koordinaciju aktivnosti i kreiranje politike borbe
protiv trgovine ljudima. Ovaj mehanizam se sastoji iz dva nivoa: centralnog-strateškog i operativnog.

Centralni nivo za implementaciju čine:

 Savet za borbu protiv trgovine ljudima;
 Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima;

Vlada Republike Srbije usvojila je prvu Strategiju borbe protiv trgovine ljudima, decembra 2006.
(objavljena u Službenom glasniku br. 111/2006) i Zaključak o usvajanju nacionalnog plana akcije za borbu protiv
trgovine ljudima za period 2009. do 2011. godine (aprila 2009.), a drugu (STRATEGIJA PREVENCIJE I
SUZBIJANJA TRGOVINE LJUDIMA, POSEBNO ŽENAMA I DECOM I ZAŠTITE ŽRTAVA),
takođe sa akcionim planom 2017. godine, a za period 2017–2022. god.

Savet Vlade Republike Srbije za borbu protiv trgovine ljudima (obrazovan oktobra 2004., a
konstituisan decembra 2005.) koordinira nacionalne i regionalne aktivnosti za borbu protiv trgovine ljudima,
razmatra izveštaje relevantnih tela međunarodne zajednice o trgovini ljudima, zauzima stavove i predlaže mere
za sprovođenje preporuka međunarodnih tela u borbi protiv trgovine ljudima.Članovi Saveta su ministri :
unutrašnjih poslova, prosvete i sporta, finansija, rada i socijalne politike, zdravlja i pravde.

Krajem 2001. imenovan je prvi Koordinator za borbu protiv trgovine ljudima. Trenutno, ovu funkciju, a
na poziciji Nacionalnog koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima Mitar Đurašković. On koordinira sve
aktivnosti Ministarstava, nevladinih i međunarodnih organizacija, međunarodnu i regionalnu saradnju, i za to
podnosi izveštaj Savetu za borbu protiv trgovine ljudima.

Operativni nivo čine:

 Pravosudni organi i policija;
 Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima.

Podaci o obimu i strukturi trgovine ljudima na teritoriji Republike Srbije

Sagledavanje situacije i trendova zločina trgovine ljudima na teritoriji Republike Srbije, otežano je i zbog
različitih polazišnih osnova postupanja u pojedinačnim situacijama onih nacionalnih institucija koje su uključene
u proces prevencije i suzbijanja zločina trgovine ljudim, identifikacije njegovih žrtava i njihovo osnaživanje kroz
pružanje pomoći i zaštite, a čiji izveštaji o ovom zločinu su korišćeni. Uz to, od strane ovih institucija korišćene su
i različite metodologije prikupljanja, obrade i klasifikovanja podataka o trgovini ljudima, njenim izvršiocima i
žrtvama. Rezultat različitih metodoloških pristupa vidljiv je u pogledu brojnih okolnosti, pa tako i u podacima o
broju identifikovanih žrtava trgovine ljudima. Upravo stoga, kao i zbog činjenice da uz otkrivene slučajeve
zločina trgovine ljudima nesumnjivo postoje i brojni drugi, moguće je govoriti samo o nekim opštim odlikama
situacije i trendova manifestovanja zločina trgovine ljudima na teritoriji Republike Srbije, kao zemlji porekla,
tranzita i destinacijie žrtava trgovine ljudima.
Kao konstanta koja se provlači se kroz izveštaje svih institucija čiji su izvori korišćeni, može se izdvojiti
stalno povećanje zastupljenosti domaćih državljanki/državljana među žrtvama trgovine ljudima identifikovanim
na teritoriji Republike Srbije, znatno prisutvo osoba mlađe životne dobi među žrtvama trgovne ljudima i
dominantno prisustvo seksulane eskplotacije žrtva, ali i radne eksploatacije i eksploatacije kroz prinudno
prosjačenje i vršenje krivičnih dela.

Posledice PTSP-a na predstavnike zakona

Različiti simptomi koje traumatizovano lice može pokazivati mogu da predstavljaju ozbiljan problem za
sve predstavnika zakona u njihovom nastojanju da prepoznaju žrtve trgovine ljudima, a potom i kroz otežano
uspostavljanje profesionalnog i humanog odnosa prema žrtvama.

18
Ključni simptomi traume koji mogu imati ozbiljne implikacije:
 Traumatizovana žrtva često negira da je žrtva trgovine, čak i u slučaju postojanja suprotnih dokaza
 Verovatno neće biti u stanju da iznese jasnu i doslednu izjavu službenom licu
 Verovatno će imati poteškoća pri prisećanju onoga što se dogodilo
 S obzirom, da ni sama ne može shvatiti zašto se ne seća traumatskih iskustava, žrtva će možda biti sklona
ispunjavanju praznina u svom sećanju, izmišljanjem uverljivih okolnosti traumatičnog iskustva, što može
dovesti do kontradiktornih izjava.

Ovi simptomi, pojedinačno i zajedno, mogu imati potencijalno ozbiljne implikacije na:
 Prepoznavanje žrtava pri prvom susretu
 Njihovu sposobnost donošenja svesne odluke za saradnju ili odbijanje saradnje sa predstavnicima inistitucija
za primenu zakona
 Njihovo ponašanje kao svedoka u krivičnom postupku – posebno prilikom ispitivanja žrtava i njihovog
svedočenja.

Kako se odnositi prema implikacijama traume– ključni činioci

Prema tome, optimalna metoda za postupanje sa traumatizovanom žrtvom na profesionalan i human način
zahteva pristup kroz dve faze:
 Prvo: stabilizovati žrtvu pružanjem sigurnosti i stručne pomoći
 Drugo: započeti obradu tek nakon stabilizovanja žrtve

Ukoliko je to moguće, predstavnici zakona bi se uvek trebali pridržavati ove metode, ne samo zato što je
takvo postupanje ispravno i obzirno, nego je na kraju najbolje i za samu kriminalističku obradu (žrtva će biti
pouzdaniji svedok, ako joj se pruži vreme i podrška u njezinom suočavanju sa vlastitim iskustvom).
Međutim, problem koji se uvek pojavljuje kod primene ove metode je pitanje vremena, posebno po pitanju
identifikacije žrtve trgovine ljudima. Sistemi mnogih država ne dozvoljavaju žrtvama trgovine ljudima koje
odbijaju saradnju, a za koje se sumnja da su žrtve trgovine ljudima, pružanje potrebnog vremena i pomoći. Isto
tako, postoje slučajevi kada žrtve jesu identifikovane i kada one žele sarađivati, ali se na njih vrši pritisak da
donesu odluku o svedočenju, a na državne službenike da napreduju u obradi - istrazi, i pritom se zanemaruje
pružanje dovoljne količine vremena i stručne pomoći.
Predstavnici zakona trebaju, uvek, imati na umu da su traumatizovana lica u opasnosti da ponovno postanu
sekundarne žrtve, i to kroz reakcije institucija i pojedinaca. Jedan od načina da se to izbegne je davanje dovoljnog
vremenskog razdoblja i neosuđivanje žrtve zbog onoga što joj se dogodilo. Optuživanje žrtve, zato što je verovala
u ono što joj je obećano, može dovesti do sekundarne viktimizacije žrtve, tj. do dodatne traumatizacije, te do
nepoverenja prema predstavnicima zakona.

Zajedničke proaktivne operacije

Iskustvo pokazuje da proaktivne operacije mogu biti delotvorna opcija za kriminalističke službe koje se bore
protiv trgovine ljudima. Štaviše, pokazalo se da međunarodne proaktivne operacije predstavljaju najefikasniju i
najproduktivniju opciju, trenutno dostupnu inspektorima kriminalističke policije
Razlozi za ovo su jednostavni:
 Trgovci ljudima se bave istim kriminalnim radnjama u više država, pa zajedničke kriminalističke obrade i
odražavaju tu situaciju.
 Zajedničke operacije omogućuju prikupljanje dokaza u svakoj državi koja je uključena u kriminalnu
radnju.
 Trgovci ljudima su najizloženiji za vreme boravka u zemlji odredišta, i veoma su oprezni u svojim
aktivnostima za to vreme.

19
  Obično se manje koncentrišu na zaštitu i skrivanje za vreme boravka u zemlji porekla ili tranzita, jer se
osećaju sigurnijima zbog udaljenosti od mesta i postupaka eksploatacije.
 Zajedničke međunarodne operacije omogućavaju inspektorima kriminalističke policije da, u zemlji
porekla, odredišta i tranzita iskoriste ove prilike za prikupljanje vrednih dokaznih materijala o
regrutovanju, transportu i eksploataciji u okviru kriminalnih radnji.
 Zajedničke proaktivne operacije povećavaju mogućnosti borbe kriminalističkih službi protiv trgovaca
ljudima jer se inspektori kriminalističke policije mogu unapred dogovoriti o sveukupnoj strategiji koja
može dovesti do toga da osumnjičeni budu i osuđeni.
 Ovo podrazumeva, ne samo dogovor o tome na šta će se fokusirati kriminalistička obrada, već i na
odluke o načinima koordinacije, taktikama za prikupljanje dokaza, praćenju krivičnih dela i najboljoj
lokaciji za krivično gonjenje koja će proizaći iz provedene kriminalističke obrade.

Pre izvođenja zajedničke proaktivne operacije, potrebno je uzeti u obzir sledeće:

 Kriminalistička služba koja želi da pokrene zajedničku proaktivnu operaciju sa drugom državom mora,
najpre, pronaći sebi srodnu službu u toj državi, i to onu koja ne predstavlja bezbednosnu pretnju za
operaciju ili žrtve, i koja ima kapacitete i sposobnost da sprovodi predloženi tip kriminalističke obrade.
 Na pravnom nivou, odredbe o izručenju moraju dozvoljavati izručenje:
- Osumnjičenih prema kojima je obrada usmerena,
- U državu koja se smatra najboljim mestom za krivično gonjenje,
- Za krivična dela koja su predmet obrade.
 Moraju postojati odredbe o međusobnoj pravnoj pomoći koje dozvoljavaju prikupljanje i prenos
dokaznog materijala iz druge države u državu u kojoj se sprovodi postupak;
 Operativna strategija i taktika su jasno definisane i međusobno dogovorene sa svim angažovanim
stranama – pre početka operacije;
 Mehanizam provere je dogovoren radi mogućnosti provere i revizije operativnih ciljeva, ukoliko bude
potrebno;
 Načini koordinacije i komunikacije su dogovoreni i uspostavljeni.

Zlatna pravila
 Obezbedite blisku koordinaciju od samog početka.
 Upoznajte tužioca kako biste razmotrili i dogovorili strategiju pre sprovođenja zajedničke međunarodne
proaktivne operacije.
 Ranije uspostavite veze sa srodnim bilateralnim ili multilateralnim agenicijama pre preduzimanja radnji.
 Oficiri za vezu olakšavaju tok operacije ali i izbegavanje ozbiljnih grešaka.

KRIMINALISTIČKA OBRADA I OBEZBEĐENjE DOKAZA U SLUČAJEVIMA TRGOVINE

LjUDIMA

Način vođenja kriminalističke obrade zavisi između ostalog i od geografskih, strukturalnih i

ekonomskih komponenata, koje čine krivično delo trgovine ljudskim bićima.
Geografske i strukturalne komponente su :
 zemlja porekla – regrutovanje i odvođenje iz zemlje
 zemlja tranzita – transport
 zemlja odredišta – prihvat i eksploatacija
Uz ove tri komponente, nerazdvojan je i komercijalni karakter ovog vida kriminala, pošto su trgovci ljudima
prinuđeni da vrše jednu ili više sledećih aktivnosti (tokom jedne ili tokom sve tri navedene faze, bez obzira na
vrstu eksploatacije koju su planirali nad žrtvom):
 Reklamiranje – tokom regrutovanja i procesa eksploatacije
 Iznajmljivanje prostorija – skloništa i javnih kuća
 Transport – lične i putne isprave – proces tranzita
 Komunikacije – organizacija regrutovanja i eksploatacije
20
  Finansijske transakcije – tokom svih gore navedenih aktivnosti

“ Ahilova peta “ trgovaca ljudima nalazi se u dokazima, do kojih će se neminovno doći, u okviru ovih
neophodnih komercijalnih aktivnosti. Trgovina ljudima radi bilo kog oblika eksploatacije, nužno funkcioniše kroz
gore navedene procese, pri čemu, svaki od njih podrazumeva postojanje dokaznog materijala. Ovo pravilo je
najprimenjivije u slučajevima seksualne eksploatacije. Prostitucija - u svim svojim oblicima – na ulici, privatnim
stanovima ili javnim kućama, salonima za masažu, saunama, hotelima ili dansing barovima, u agencijama za
pratnju.

Lični kontakt
– ne samo sa žrtvama, saradnicima i zaposlenima kao što su radnici u saunama, recepcioneri u hotelima ili
barovima, već i sa službenicima u turističkim agencijama, reklamnim agentima i agentima za nekretnine,
zaposlenima na aerodromima ili u lukama, službenicima u bankama i poštama i sl.

Dokumentacija
– usled ovih ličnih kontakata, nastaju i različiti pisani materijali koji mogu poslužiti za analizu i kao dokazni
materijal (ugovori o zakupu, putne karte, lične isprave, telefonski računi, depoziti iz banaka, dokazi o transferu
novca, potvrde o ulasku u zemlju i sl).

Ovaj dokazni materijal može se pojaviti u bilo kojoj od navedenih faza u procesu trgovine ljudima. Cilj ovog
poglavlja je da pomogne inspektorima kriminalističke policije da na najbolji mogući način iskoriste dokaze i time
ispune sledeće ciljeve:
 Spašavanje žrtve
 Lišenje slobode i krivično gonjenje trgovaca ljudima
 Konfiskaciju imovine stečene nezakonitim putem

Postoje tri opcije vođenja kriminalističke obrade, u zavisnosti od prirode, pristupa i korištenih instrumenata. Ove
opcije su sledeće:
 Reaktivna kriminalistička obrada – zasniva se na izjavama žrtve
 Proaktivna kriminalistička obrada – zasnovana na operativnim podacima
 Obrada koja za cilj ima ometanje i prekid aktivnosti izvršilaca – alternativna opcija koja se zasniva na
zajedničkom radu više različitih službi

Reaktivna istraga (kriminalistička obrada)

Prema žrtvama trgovine ljudima mora se postupati kao prema žrtvama teškog krivičnog dela, koje se ne
smeju tretirati kao kriminalci i koje ne smeju postati žrtve kriminalističkih službi.
Međunarodni humanitarni principi i standardi su izričiti u zahtevu da se, istinske žrtve trgovine ljudima ne
smeju tretirati kao izvršioci krivičnih dela i postati još jednom žrtve, ovaj put, kriminalističkih službi.
Ovo je veoma osetljivo i složeno pitanje, i na inspektoru kriminalističke policije je da proceni kada se radi
o istinskoj žrtvi, a kada o ilegalnom migrantu, koji je možda izvršio niz krivičnih dela povezanih sa trgovinom
ljudima (kao što su ilegalan prelazak granice, posedovanje lažnih isprava i sl.).
Trenutak kada se ova procena mora izvršiti takođe spada u jedno od osnovnih pitanja
Bezbednost žrtve, njene porodice i njenih najbližih je isključiva briga i dužnost inspektora kriminalističke
policije
Da angažovani pripadnik policije, odnosno pravosuđa ima striktnu obavezu da obezbedi da žrtve budu
potpuno svesne rapoloživih mera i institucija pomoći i usluga koje mogu da im pomognu u prevazilaženju
njihove teške situacije, kao i da žrtvama omoguće uspostavljanje kontakta sa odgovarajućim institucijama.
Moguće je da se žrtve trgovine ljudima nikada neće oporaviti od fizičke, seksualne i psihološke traume
koju su pretrpele. Ipak, životno je važno da im se obezbedi pristup celokupnoj pomoći i postojećim uslugama
zaštite, kako bi im se pomoglo u procesu oporavka. Uloga angažovanog pripadnika policije, odnosno pravosuđa

21
nije i da pruži zaštitu i pomoć. IGO - NGO sektor se stara o tim uslugama i čini to puno bolje nego službenici
institucija za sprovođenje zakona. Bitno je da se upamti da je dužnost angažovanog pripadnika policije, odnosno
pravosuđa da obezbediti potpuno informisanje žrtve o pomoći koja im stoji na rapolaganju, kao i da im omogući
kontakt sa referentnim organizacijama. Da bi se olakšalo ostavarenje te dužnosti, angažovani pripadnici policije,
odnosno pravosuđa treba da razviju mrežu bliskih veza sa vladinim i nevladinim organizacijama referentnim za
pružanje pomoći žrtvama trgovine ljudima.

Proaktivna kriminalistička obrada

Proaktivna opcija u kontekstu trgovine ženama i decom radi seksualne eksploatacije znači:
Kriminalističko operativno postupanje, hapšenje i adekvatno kažnjavanje trgovaca ljudskim bićima bez obzira da
li će žrtva sarađivati i svedočiti ili ne.
Važno je naglasiti da se proaktivna kriminalistička obrada, iako je najefikasnija kod trgovine ljudima radi
seksualne eksploatacije, može efikasno primeniti i kod trgovine ljudima radi ostalih vidova eksploatacije.
Naravno, eksploatacija radne snage ili zasnivanje ropskog odnosa su teže uočljivi vidovi eksploatacije, taktičke
mogućnosti su ograničene, ali se mnoge komponente ove opcije mogu uspešno primeniti.
Pri tome, poenta nije u tome da se žrtva isključi iz postupka krivičnog gonjenja. Njeno svedočenje će
uvek biti glavni izvor kvalitetnih dokaza. Stvar je u tome da, realno gledano, ovakvo svedočenje nije uvek
moguće i da krivično gonjenje, samo na osnovu svedočenja žrtve, često ne uspeva.
Proaktivna opcija nije primenjiva u svim zemljama, jer se postavlja pitanje da li se nakon proaktivne
kriminalističke obrade izvršilac može krivično goniti bez podnošenja prijave i svedočenja od strane žrtava.
Takođe, većina kriminalističkih službi u svom sastavu ima posebne jedinice za borbu protiv trgovine narkoticima
i terorizma, a njihov rad se pretežno zasniva na obaveštajnim podacima ne zaviseći od podnošenja prijave žrtve
trgovine narkoticima ili terorističkih aktivnosti.
Sasvim opravdano, većina sredstava kriminalističkih službi odvaja se za borbu protiv trgovine
narkoticima i terorizma, pošto posledice ovih oblika kriminala predstavljaju pretnju bezbednosti i blagostanju
čitavog društva. Kriminalističko operativne radnje koje se vrše u cilju borbe protiv trgovine narkoticima i
terorizma spadaju u najopasnije zadatke kriminalističkih službi, a u cilju zaštite građana, dok količina sredstava
koja se izdvajaju izražava stepen brige jedne države za svoje stanovništvo.
Moramo priznati da, proaktivne operacije mogu oduzeti dosta vremena i novca. Ipak, ako se uzmu u
obzir uticaji koji trgovina ljudskim bićima ima na žrtve, kao i strateški rizici prema ekonomskom i civilnom
društvu koje ona sa sobom nosi, sredstva se moraju izdvojiti i ovakav vid kriminalističke obrade se mora
sprovoditi.
Iskustva i praksa pokazuju, da je proaktivna varijanta vođenja kriminalističke obrade veoma efikasan
metod za borbu protiv trgovaca ljudima radi seksualne eksploatacije. Objašnjenje za ovu tvrdnju naći ćemo
ukoliko ovo krivično delo pogledamo iz iste perspektive kao i učinilac.
Trgovci ljudskim bićima žene i decu smatraju unosnom robom koja se bira, transportuje i eksploatiše radi
profita – to je kriminalna aktivnost koja se vrši isključivo zbog novca. Trgovci mogu koristiti različit modus
operandi, menjati rute, koristiti se lažnim identitetom i upotrebljavati niz različitih taktika, kako bi povećali svoju
dobit i sprečili da budu otkriveni. Ali, od jedne činjenice ne mogu da pobegnu, ukoliko žele da njihov posao bude
unosan, a to je da svoj proizvod moraju da plasiraju na tržištu.
Prodaja robe (u ovom slučaju radi se o žrtvama primoranim na prostituciju), ne funkcioniše ukoliko se ta
roba ne plasira na tržištu, za šta je potrebna reklama kako bi se došlo do potencijalnih kupaca. Upravo ovaj
komercijalni imperativ predstavlja "Ahilovu petu" za trgovce ljudskim bićima i od nje ne mogu pobeći.
Nema poente u dovođenju novih žrtava u zemlju, ukoliko klijenti ne znaju da one postoje. Ovo se može
postići jedino nekom vrstom reklame, bilo da se radi o jednostavnom prepričavanju na ulici ili putem reklamnih
sajtova na internetu.
Za kriminalističke službe ovo znači da: Inspektor mora da zna gde da prikupi informacije. Ukoliko je
mušterija u stanju da pronađe prostitutku onda to može i inspektor kriminalističke policije, a gde je prostitucija tu
su i trgovci ljudskim bićima.
Da ponovimo još jednom, ovo se mnogo teže može primeniti za ostale vrste eksploatisanja, pošto je malo
verovatno da za zasnivanje ropskog odnosa ili prinude na rad postoji marketing ili reklama.
22
 Ipak, iako su ovi vidovi eksploatacije teže uočljivi, proizvodi prinudnog rada, kao što su poljoprivredni
proizvodi ili garderoba, takođe mogu biti predmet reklame, što pruža osnov za pokretanje kriminalističke obrade
ukoliko postoji dovoljno obaveštajnih podataka koji ukazuju da se radi o ropskom odnosu ili prinudnom radu.

Zajedničke međunarodne proaktivne operacije

Najefikasniji način za uspešno krivično gonjenje jeste koordinirana, proaktivna kriminalistička obrada
koja se sprovodi tokom sve tri faze procesa trgovine ljudima – u zemlji porekla, tranzita i odredišta. Iskustva
pokazuju da se ovo na najbolji način postiže međunarodnim, zajedničkim proaktivnim operacijama.
Iskustva pokazuju da proaktivne operacije mogu biti veoma efikasan vid borbe protiv trgovine ljudima,
dok se zajedničke proaktivne operacije, koje se izvode na međunarodnom nivou, smatraju najefikasnijim i
najproduktivnijim oblikom borbe koji stoji na raspolaganju inspektorima koji se bave ovim vidom kriminala.
Razlozi su veoma jednostavni:
 Trgovci ljudima vrše krivično delo u više zemalja, pa zajednička kriminalistička obrada reflektuje
ovu situaciju
 Zajedničke operacije omogućavaju prikupljanje dokaza u svim zemljama u kojima se vrši krivično
delo
 Iako je u zemljama odredišta najlakše prikupiti dokaze protiv trgovaca ljudima, oni isto tako mogu biti
oprezniji i svesni mogućnosti da su pod krimnalističkom obradom u ovim zemljama.
 U zemljama porekla i tranzita su često manje oprezni, pošto se osećaju bezbednijim zbog udaljenosti
od faze eksploatacije
 Zajedničke međunarodne operacije omogućavaju kriminalističkim inspektorima da u zemljama
porekla, tranzita i odredišta prikupe što više dokaza vezanih za sve tri faze ovog krivičnog dela – fazu
regrutovanja, transporta i eksploatacije.
 Zajedničke proaktivne operacije doprinose borbi kriminalističkih službi protiv trgovine ljudima, pošto
omogućavaju dogovor i usvajanje najpogodnije strategije za ostvarenje zajedničkog cilja – osude
izvršilaca.
 Ovo planiranje se unapred odnosi, kako na postizanje dogovora o toku i fokusu kriminalističke obrade,
tako i na donošenje odluke o načinima saradnje, taktikama za prikupljanje dokaza, ciljanim krivičnim
delima i najpogodnijoj zemlji u kojoj će se obaviti sudski proces do kog će doći zahvaljujući
rezultatima prethodne obrade.
Osnovno pitanje je, koja krivična dela i koje lokacije pružaju najkvalitetnije dokaze na osnovu koji se može
započeti krivično gonjenje izvršilaca. Kao što smo već naveli, logičan odgovor su zemlje odredišta.
Gde će se krivični proces odvijati je sasvim drugo pitanje. Pošto u zemljama odredišta možemo doći do
najviše dokaza protiv izvršilaca, s obzirom da se u njima odvija faza eksploatacije, logično je da u njima bude
obavljeno i suđenje, posebno u slučajevima kada je reč o dokazima prikupljenim na osnovu reaktivne
kriminalističke obrade.
Međutim, prilikom donošenja odluke o zemlji u kojoj treba da se odvija suđenje, mora se imati u vidu
fleksibilnost proaktivne opcije i mnogi drugi faktori. U zavisnosti od postojećih sporazuma o izručenju i sudskoj
saradnji, moguće je da kriminalističke službe dvije ili više zemalja u regionu usvoje zajedničku, operativnu
strategiju koja će omogućiti krivično gonjenje izvršilaca isključivo u zemlji porekla, tranzita ili odredišta, ili
vođenje istovremene kriminalističke obrade, a odvojeno suđenje izvršiocima u svakoj od zemalja učesnica.
Ovakva fleksibilnost je upravo najjače oružje zajedničkih proaktivnih operacija. Pitanje je dogovora koja od
opcija bi bila i najuspešnija.
Na primer, u zavisnosti od postojećeg sporazuma o ekstradiciji i okolnosti slučaja, inspektori iz zemalja
porekla i odredišta mogu izvršiti unapred isplaniranu, proaktivnu, zajedničku operaciju simultanog prikupljanja
dokaza u svim navedenim zemljama, dok će se suđenje izvršiocima obaviti u zemlji porekla.
Ovo može biti najuspešnija opcija u slučaju da se u zemlji porekla, trgovina ljudima sankcioniše strožijim
kaznama i na taj način omogućava najuspešnije suđenje. Zemlja porekla može biti najbolji izbor za sudski
postupak i zbog činjenice da je žrtve najlakše ubediti da svedoče upravo u njima. U zavisnosti od okolnosti datog
slučaja, identični faktori se mogu primeniti i za zemlju odredišta.

23
 Ipak, najčešće se dešava da se u zemlji porekla prikupi ograničen broj „pomoćnih dokaza“ protiv trgovaca
ljudima koji neće biti dovoljni za pokretanje postupka u zemlji, ali mogu biti od velikog značaja za krivično
gonjenje istih osumnjičenih u zemljama odredišta ili tranzita.
Ovo je od značaja zbog činjenice da su proaktivne kriminalističke obrade fleksibilne i da sami inspektori
odlučuju o strategiji i taktikama, a ne trgovci ljudima.

Planiranje, saradnja sa tužilaštvom

Pre nego što pređemo na taktike, važno je razmotriti načine na koje se ova opcija može primeniti.
Na Balkanu je primetan značajan pomak u smislu specijalizovanja načina vođenja kriminalističke obrade
i sudskog postupka, što je od presudnog značaja za efikasno i uspešno pokretanje proaktivne kriminalističke
obrade. Potencijal može biti iskorišten u potpunosti samo u slučaju saradnje i koordinacije rada između
kriminalističkih službi i pravosudnih organa od samog pokretanja proaktivnih operacija.
Većina proaktivnih operacija izvodi se na osnovu prikupljanja i analize proverenih obaveštajnih podataka.
Na samom početku, pre donošenja odluke o tome da li treba krenuti sa proaktivnom operacijom ili ne, neophodno
je rešiti čitav niz pitanja vezanih za vođenje tih operacija.
U slučajevima kada treba doneti odluku o pokretanju proaktivne operacije, inspektor kriminalističke
policije i tužilac će izvršiti pregled situacije i zakazati zajednički sastanak na kome će pažljivo biti razmotrena sva
ova pitanja.
U mnogim zemljama u regionu, za kriminalističku obradu se, osim ovlašćenog lica iz jedinice za borbu
protiv trgovine ljudima, angažuje i specijalni ili sudski istražitelj. U tim slučajevima je neophodno i ova lica
uključiti u konsultacije, pošto imaju odlučujuću ulogu u procesu prikupljanja obaveštajnih podataka i često čine
kariku u lancu između inspektora i tužioca.
Veoma je važno voditi računa o tome da se sva službena lica koja imaju ključnu ulogu u provođenju
kriminalističke obrade i prikupljanju obaveštajnih podataka, uključe u proces konsultovanja i planiranja.

Operacija hapšenja

Nakon izbora lica koja će operaciju izvršiti, i stvaranja uslova za lišenje slobode najvećeg mogućeg broja
izvršilaca, faza lišenja slobode može da počne. Na koji način će se izvršiti, zavisiće od okolnosti konkretnog
slučaja. Ipak, postoje osnovni elementi koje treba imati u vidu:
Službena lica za lišenje slobode će, najverovatnije, imati posla sa tri kategorije lica - osumnjičenim
licima, žrtvama i, ako se lišenje slobode vrši unutar bordela, sa klijentima.
Može se pretpostaviti da su žrtve trgovine ljudima izvršile kriminalna dela vezana npr. za posedovanje
falsifikovanih putnih isprava, viza ili drugih dokumenata, angažovanje u prostituciji. Međutim, u ovoj fazi, one
predstavljaju potencijalne svedoke protiv trgovaca, paih tako treba i tretirati.
Žrtve ne smeju još jednom postati žrtve, samo na drugačiji način.
Timovi za lišenje slobode trebaju biti podeljeni u dva segmenta - jedan za postupanje sa žrtvama i drugi
za lišenje slobode i rad sa osumnjičenima licima.
Žrtve treba, što pre, skloniti sa mesta lišenja slobode - to će ograničiti mogućnost trgovcu da ih zastrašuje,
a službenim licima dati više vremena da već na startu razviju prijateljski odnos sa žrtvama i steknu njihovo
poverenje, koje se može pokazati presudnim za obezbeđenje buduće saradnje.
Žrtvama treba omogućiti da pokupe svoju imovinu. Ako su žrtve locirane na mestu lišenja slobode
osumnjičenih lica, moraju se skloniti u odvojenu sobu, izvan vidnog polja osumnjičenih, kako bi se ograničilo
zastrašivanje. Ako je žrtvina imovina na drugom mestu, žrtvu treba je odvesti na to mesto, kako bi uzela svoju
imovinu.
Dva su razloga za to. Prvi, žrtva ima osnovno pravo da traži nazad svoje vlasništvo, naročito ukoliko
postoji mogućnost da kasnije bude deportovana. Drugi, time će službenom licu biti omogućeno da prekontroliše
identifikacione i putne dokumente žrtve (ako postoje i ako ih ima), kao i bilo koju drugu dokumentaciju koja
može poslužiti kao dokaz protiv trgovca (kao npr. dnevnik, evidencije o plaćanjima, raspored rada po smenama,

24
potvrde o transferu novca itd.). Činjenica da žrtva ne poseduje identifikacione i putne dokumente može biti dokaz
o postojanju kontrole trgovca nad žrtvama, naročito ako su ti dokumenti pronađeni kod njega.
Gde je to moguće, žrtve neće biti odvedene u policijske prostorije na istoj lokaciji, kao i osumnjičena lica.
To ne samo da će im pomoći da se umire i relaksiraju, već će ih i ohrabriti da otvoreno govore, pošto znaju da
njihovi izrabljivači nisu u blizini. Još važnije, smeštanjem jedne ili više žrtava koje govore o teškom seksualnom
ili fizičkom zlostavljanju odvojeno od osumnjičenih, neće se pojaviti nijedan problem po pitanju kontaminacije,
kako materijalnih tako i ličnih dokaza (različitih uzoraka, izjava).
Postupak prema klijentima će zavisiti od okolnosti slučaja. Ako nisu prekršili propise, najlakša opcija je
pribaviti njihove identifikacione podatke i skloniti ih sa lica mesta. Njihovi iskazi, najverovatnije imaju vrlo malu
dokaznu vrednost, a njihovo prisustvo samo povećava složenost situacije. Ukoliko u određenoj zemlji, samim
svojim prisustvom i korišćenjem seksualnih usluga vrše krivično delo, ova činjenica se mora imati u vidu tokom
faze planiranja (kako bi se omogućilo njihovo lišenje slobode i procesuiranje).
Gde je moguće, nastup tima za lišenje slobode na mestu događanja i lišenje slobode osumnjičenih treba
snimati video kamerom. To može doprineti u više pravaca:
 Korektnom ponašanju angažovanih službenih lica;
 Obezbeđenju nepobitnih dokaza o uslovima prostorija i odeći žrtava;
 Vernom dokumentovanju razgovora vođenih za vreme lišavanja slobode;
 Snimak registruje oskudno obučene, gole ili delimično neodevene žrtve što će dovesti u sumnju tvrdnju
trgovaca da nisu bili svesni da su žrtve radile kao prostitutke;
 U slučaju kontrolisane isplate, na filmu će se naći i zaplena novca u prisustvu trgovca.
 Kada je izvršeno kontrolisano plaćanje, od trgovca se oduzima novac za upoređivanje, a na filmu će se
naći oduzimanje i pečaćenje novca u njegovom prisustvu

Pregled, pretresanje i oduzimanje predmeta

Kvalitet izvršenog pretresanja i zaplene inkriminišućeg materijala od presudnog su značaja za uspešnost suđenja.
Pokazalo se, u ne malom broju slučajeva, da su se osđujuće presude bazirale na dokazima, nađenim i privremno
oduzetim tokom lišenja slobode.

Zlatno pravilo

“ Zlatno pravilo “ operacije pretraživanja je: U skladu sa zakonskim pravilima, zapleniti sve što može biti
dokaz (ako postoji sumnja - oduzeti, uvek se može vratiti, međutim, ako je prvi put ostavljeno, ne mora
više biti tamo).

Video, odnosno fotografsko snimanje

Gde je primenjivo, svaka soba u prostoru gde su trgovci i žrtve bili zajedno treba biti video-snimljena, pre
započimanja bilo kakvog pretraživanja, odnosno pre nego se bilo šta pomeri.
Ti snimci “mesta događaja” mogu postati vrlo važni, ako žrtva kasnije tvrdi da je bila seksualno ili fizički
napadnuta na jednoj od tih lokacija. Nije za verovati, imajući u vidu žrtvinu ulogu prostitutke, da će forenzički
uzorci itd., biti važni za bilo koju tvrdnju silovanja, koje se, verovatno, dogodilo u prošlosti. Iz tih razloga, detaljni
filmski podaci o tačnoj opremljenosti prostora mogu dati ključnu potporu žrtvinoj izjavi.
Iako su prostorije bile video-snimane, svi važni dokazni elementi trebaju biti obeleženi, spakovani i
zapečaćeni u odgovarajuća pakovanja podobna za očuvanje dokaza, kao i podrobno i precizno opisani u
zapisniku o pretresanju, odnosno potvrdi o privremeno oduzetim predmetima.
Svako vozilo koje je korišćeno od strane bilo kog osumnjičenog treba, takođe, biti pretraženo i filmski
snimljeno, a ako su za to ispunjeni uslovi i privremeno oduzeto.

25
 Oduzete stvari treba obeležiti, filmski snimiti (fotografisati), popisati, opisati, a potom spakovati i
zapečatiti u adekvatna pakovanja. Propuštanje, da se udovolji ovim zahtevima, dovodi do rizika da se relevantan
dokazni materijal u pokrenutom sudskom postupku okvalifikuje kao sporan i nepodesan za donošenje odluke.
Po izvršenom pretresanju i sačinjenom zapisniku vlasniku, odnosno držaocu oduzetih predmeta ili licu
koje ga zastupa, izdaje se potvrda koja, takođe, mora da sadrži detaljan opis privremeno oduzetih predmeta.
Jedino na osnovu ovako sprovedene radnje pretresanja, u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom
postupku, što mora biti jasno vidljivo i iz zapisnika o pretresanju, pronađeni i privremeno oduzeti predmeti mogu
imati nesporan značaj materijalnih dokaza u krivičnom postupku.
Svrha te taktike je da se obesmisli kasnija tvrdnja osumnjičenom, da je bilo koji dokaz protiv njega bio
“podmetnut” od angažovanih pripadniks policije, odnosno pravosuđa.

Struktura razgovora sa mogućom žrtvom

Iskustva pokazuju da se sledeća struktura vođenja razgovora pokazala kao veoma efikasna, kada je reč o trgovini
ljudskim bićima:

1.Podaci o licu koje se intervjuiše

Osnovni lični podaci i identitet lica. Podaci o porodici, adrese i telefonski brojevi, obrazovanje i radno iskustvo,
policijski dosjei, državljanstvo itd...

2. Hronologija događaja

3. Puni opis celokupnog procesa, od regrutovanja u zemlji porekla, do eksploatisanja u zemlji

odredišta. Mesta, umešana lica, transportna sredstva, korišteni dokumenti i novac,
uslovi postupanja, odnos sa drugim žrtvama itd...

4. Podaci o kriminalnoj mreži

Detaljni podaci o aktivnostima i licima umešanih u organizovanje različitih faza krivičnog dela, od regrutovanja,
do transporta i dalje do eksploatisanja. Odnos sa klijentima, vlastima itd.... finansijske veze, komunikacije itd …

5. Informacije o drugim krivičnim delima

Kako je navedeno, trgovina ljudima je najčešće u tesnoj vezi sa drugim krivičnim delima. Svaki detalj može biti
koristan u pripremanju slučaja protiv navodnih trgovaca ljudima.

6. Angažovanje istražnog sudije, tužioca, advokata i prevodioca

U zavisnosti od zakonskog okvira, podaci prikupljeni kroz intervjue sa osumnjičenima i žrtvama ne mogu se
smatrati dokazima na sudu. Zato je važno prisustvo advokata i tužioca za vreme policijskog saslušanja
osumnjičenog.

7. Forenzička ispitivanja
Preporučuje se izvršenje forenzičkog pregleda radi obezbeđenja dokaza o fizičkom i psihološkom nasilju
vršenom nad žrtvom, te kako bi se obezbedila potvrda žrtvine izjave i procenio nivo traume. Seksualno nasilje,
nasilni pobačaji i drugi oblici zlostavljanja mogu se otkriti i evidentirati putem ovakve vrste pregleda.

Paralelno vođenje finansijske istrage

Ne sme se zanemariti važnost finansijske istrage, u jednoj uspešnoj obradi trgovine ljudskim bićima u svrhu
seksualne eksploatacije, i to iz dva osnovna razloga:
 Samo krivično delo vrši se isključivo zbog novca; počinje se investicijama kako bi se stvorila
infrastruktura i obezbedio personal koji će se baviti prostitucijom; vođenje posla – menadžment i,
konačno " pranje novca" i obrt profita.
26
  Trgovina ljudima radi seksualne eksploatacije je oblik kriminala kome je potrebno vremena da se
pokrene i razvije – to je tzv. kriminalni "način života". Za luksuzan život koji se odlikuje praćenjem mode
i odlascima na putovanja, posedovanjem skupocenih automobila i nakita, odlascima u restorane i
kockarnice itd. potrebna su sredstva i način da se do njih dođe.
Sve zemlje partneri ne ispunjavaju ova dva osnovna uslova, što znatno umanjuje efikasnost ove opcije.
Ali, čak i bez stručne pomoći, poenta ostaje i svaki inspektor kriminalističke policije je može koristiti u cilju
efikasnije kriminalističke obrade vezane za trgovinu ljudskim bićima.

Zlatno pravilo je:

Tragaj za novcem i prati ga i pronaći ćeš trgovca ljudima
Finansijska kriminalistička obrada tokom faze pre lišenja slobode od naročitog je značaja iz razloga što
će:
Istraga vezana za finansijske transakcije i analiza rezultata često dati važne informacije koje će pokazati
kako operacija napreduje
Uzmimo za primer provere o nabavci putnih karata. Na ovaj način možemo doći do detalja o planiranom
kretanju i obezbediti nadzor svih graničnih prelaza; analizom kreditnih kartica možemo doći do podataka o avio-
kompaniji, hotelu, restoranu ili kockarnici u kojima trgovci ljudima najčešće borave u zemlji porekla, tranzita,
odredišta ili o lokaciji na kojoj se trenutno nalaze. Ovi obaveštajni podaci mogu se iskoristiti za postavljanje
sredstava za nadzor.
Finansijska istraga u fazi pre lišenja slobode služi za utvrđivanje iznosa sredstava koja potiču iz vršenja krivičnih
dela, kao i otkrivanje gde se ona nalaze, ukoliko je to moguće s obzirom na okolnosti pod kojima se krivično delo
vrši.
U trenutku kada se to postigne, moguće je: Izvršiti koordinaciju faze lišenja slobode sa postupkom
privremenog oduzimanja imovine, kako bi se obe radnje izvršile sinhronizovano.

27