UNIVERZITET U TRAVNIKU

Farmaceutsko-zdravstveni fakultet Travnik

ODSJEK/SMJER: Stomatologija

VOLUMETRIJSKE METODE ANALIZE

-seminarski rad -

Kandidat: Mentor:
Ahmetagić Hanan Prof. dr. Sejit Bobar

Broj indexa: 1618/17

Travnik, 2017
Hemija Seminarski rad

Sadržaj
1. Uvod .................................................................................................................... 1
2. Uslovi i metode volumetrijske analize .................................................................. 2
3. Posuđe i operacije u volumetrijskoj analizi ............................................................. 3
3.1. Odmjerno posuđe............................................................................................. 3
3.2. Standard otopine u volumetriji .......................................................................... 4
3.3. Indikatori u volumetriji ...................................................................................... 4
3.4. Računanje u volumetriji .................................................................................... 6
4. Metode zasnovane na kiselo- baznim reakcijama .................................................. 7
5. Metode zasnovane na redoks- reakcijama ............................................................. 8
5.1. Permanganometrija .......................................................................................... 9
5.2. Jodometrija ...................................................................................................... 9
6. Taložne metode .................................................................................................... 11
7. Metode zasnovane na reakcijama stvaranja kompleksa....................................... 12
8. Zaključak .............................................................................................................. 14
Literatura .................................................................................................................. 15
Slike .......................................................................................................................... 16
Tabele....................................................................................................................... 16
Hemija Seminarski rad

1. Uvod

Volumetrijska analiza predstavlja jednu od najčešće primjenjivanih klasičnih analitičkih

postupaka. Zbog svoje jednostavnosti ima široku primenu, najčešće pri kontrolisanju hemijskog
procesa, pa se koristi u laboratoriji, fabrici, na terenu i sl.

Volumetrijska analiza potiče iz Francuske iz kasnog 18-tog vijeka. Deskroizils

(franc. Francois Antoine Henri Descroizilles) je razvio prvu biretu (koja je bila slična
graduisanom cilindru) 1791. godine. Gaj-Lusa je razvio poboljšanu verziju birete koja je imala
bočnu granu, i formirao je termine „pipeta“ i „bireta“ u jednom članku iz 1824. o
standardizaciji indigo rastvora. Veliki napredak u metodologiji i popularizaciji volumetrijske
analize je ostvario Karl Fridrih Mor, koji je redizajnirao biretu, dodao klampe i slavinu na dnu,
i napisao prvi udžbenik o titraciji, (njem. Lehrbuch der chemisch-analytischen
Titrirmethode - Udžbenik analitičkih hemijskih titracionih metoda), objavljen 1855.

Suština volumetrijske analize sastoji se u tome da poznatoj zapremini ispitivane supstance, čija
je koncentracija nepoznata-titrovani rastvor (engl. titrand) dodaje rastvor poznate koncetracije
kojim se vrši određivanje-titracioni rastvor (еngl. titrant). Rastvor se dodaje iz birete, do
postizanja završne tačke titracije, odnosno, do stehiometrijskog završetka reakcije. Ova
operacija se naziva titracija (еngl. titration), pa se ovaj postupak kvantitativnog određivanja
naziva i titrimetrijska analiza.

1
Hemija Seminarski rad

2. Uslovi i metode volumetrijske analize

Da bi neka hemijska reakcija mogla da se koristi za volumetrijsku analizu mora da ispunjava

sljedeće uslove:

1. Reakcija mora da bude stehiometrijska, nije dozvoljeno da se odigravaju druge reakcije.

2. Reakcija mora da bude brza. Povratne reakcije se ne koriste u volumetrijskim analizama.

3. U rastvoru ne smeju da se odigravaju druge reakcije koje na bilo kakav način ometaju
reakcije između titranda i titranta.

4. Momenat završetka hemijske reakcije (ekvivalentna tačka engl. equivalence point)

mora pažljivo da se odredi.

5. Reakcija mora da bude kvantitativna.

Ovisno o vrsti hemijske reakcije volumetrijske metode temelje se na:

1. kiselo-baznim reakcijama
 acidimetrija
 alkalimetrija
2. redoks-reakcijama
 oksidometrija - permanganometrija
 reduktometrija - jodometrija
3. reakcijama taloženja
 argentometrija
4. reakcijama stvaranja kompleksa
 Kompleksometrija

2
Hemija Seminarski rad

3. Posuđe i operacije u volumetrijskoj analizi

3.1. Odmjerno posuđe

Za tačna mjerenja volumena u kvantitativnoj analizi upotrebljavaju se odmjerne tikvice,
prenosne pipete i birete, a za mjerenja volumena čija tačnost nije toliko važna koriste se
menzure i graduirane pipete. Sav stakleni pribor izrađuje se od stabilnog i hemijski otpornog
stakla, iako treba pripaziti jer ni ovo staklo nije otporno na jake lužine. Međunarodni je dogovor
da se sve odmjerno analitičko posuđe baždari pri 20 °C.

Slika 1. Odmjerno posuđe

Odmjerne tikvice su baždarene na uljev, a na svakoj tikvici je označen volumen i temperatura
pri kojoj je tikvica baždarena. Odmjerne tikvice se ne smiju zagrijavati niti se u njima smiju
izvoditi hemijske reakcije. Sve prenosne pipete baždarene su na izljev. Gornja sužena cijev
prenosne pipete ima na sebi prstenastu oznaku (marku) koja nam označava njen nazivni
volumen. Volumetrijsko posuđe je prljavo ako nakon istjecanja tekućine ostanu kapi na
stjenkama posuđa.

3
Hemija Seminarski rad

Tabela 1. Dopuštena odstupanja volumena prenosnih pipeta i odmjernih tikvica

3.2. Standard otopine u volumetriji

Otopine reagensa tačno poznate koncentracije nazivaju se standard otopinama. Tačnost
volumetrijske metode direktno ovisi o tačnosti koncentracije standard otopine.

Tačnu koncentraciju standard otopine možemo dobiti na dva načina:

1. Preciznim vaganjem potrebne količine čiste tvari i otapanjem u tačno poznatom volumenu.
Tvari iz kojih se može vaganjem i otapanjem pripraviti otopina tačne koncentracije
nazivaju se primarnim standardom. Da bi neka tvar bila primarni standard mora:
o imati tačno određen hemijski sastav i najviši stepen čistoće
o biti stabilna na zraku (ne smije reagirati s CO2, vlagom, kisikom, ne smije biti hlapiva
ili higroskopna)
o biti stabilna u otopini
2. Vaganjem i otapanjem tvari pripremi se otopina približne koncentracije, a tačna
koncentracija se odredi odgovarajućim primarnim standardom. Ovaj postupak se
naziva standardizacijom, a tvari iz kojih se ne može vaganjem i otapanjem pripraviti
otopina tačne koncentracije nazivaju se sekundarni standardi.

3.3. Indikatori u volumetriji

Za provedbu titracije potrebno je, osim otopine uzorka i standard otopine, imati i indikator koji
će pokazati tačku završetka titracije, tj. koji će dati neku vidljivu promjenu u otopini, u trenutku
kad je reakcija završena.

Da bi neka tvar bila upotrijebljena kao obojeni indikator mora njena osjetljivost biti visoka tako
da već u vrlo niskim koncentracijama (10-4 - 10-5 mol dm-3) dovoljno jasno boja titriranu
otopinu. Ravnoteža između dva indikatorska oblika mora se uspostavljati brzo, skoro trenutno.
Ako se vizuelno određivanje završne tačke postiže pomoću samog reakcijskog sistema
govorimo o samoindikaciji završne tačke. Takav slučaj imamo kod titracije sa standard
otopinom permanganata.

4
Hemija Seminarski rad

Indikatori se mogu podijeliti prema vrsti hemijskih reakcija u kojima se primjenjuju za

određivanje kraja hemijske reakcije pa imamo:
- kiselo-bazne indikatore,
- redoks indikatore,
- metalo indikatore (kod reakcija metalnih iona s EDTA),
- taložne,
- kompleksirajuće,
- adsorpcijske indikatore.

Instrumenti, kao što su spektrofotometri, konduktometri, a naročito pH-metri, sve češće se

koriste za određivanje završetka titracije, odnosno ekvivalentne tačke reakcije.

Instrumentalno određivanje završne tačke ima niz prednosti u odnosu na korištenje indikatora.
Vizuelno određivanje završne tačke opterećeno je subjektivnim faktorima, a ne može se koristiti
u mutnim i obojenim otopinama. Potenciometrijske metode određivanja završne tačke mogu se
primijeniti, ne samo za kiselo-bazne titracije već i kod taložnih, redoks i drugih titracija.

Slika 2. Krivulja potenciometrijske titracije

Titracijska krivulja ima karakterističan sigmoidalni oblik. Dio krivulje s maksimalnom
promjenom potencijala je ekvivalentna tačka titracije. Tačku ekvivalencije možemo tačnije
odrediti iz diferencijalne krivulje ΔE/ΔV gdje maksimum krivulje određuje tačku ekvivalencije.

5
Hemija Seminarski rad

3.4. Računanje u volumetriji

Za opću jednadžbu titracije analita (A) sa standard otopinom (B)
aA+ + aB- ↔ AaBb

Iz volumena (VB) i koncentracije (cB) utrošene standard otopine, uz poznavanje stehiometrije

hemijske reakcije (stehiometrijskih koeficijenata a i b), izračuna se količina tražene tvari (nA).
n A = a/b * V B * c B

6
Hemija Seminarski rad

4. Metode zasnovane na kiselo- baznim reakcijama

Kiselo-baznim titracijama (acidimetrija i alkalimetrija) određuju se kiseline, lužine, soli jakih

kiselina i slabih baza i soli jakih baza i slabih kiselina. Kako se reakcija između ekvivalentne
količine kiseline i lužine zove neutralizacija, volumetrijske metode zasnovane na ovim
reakcijama nazivaju se i metodama neutralizacije.
H3O+ + OH- ↔ 2H2O

Ekvivalentna tačka titracije će biti pri pH 7 samo kod titracije jakih kiselina s jakim lužinama i
obratno, dok će se u svim drugim slučajevima ekvivalentna tačka biti pomaknuta u kiselo ili
bazno područje, ovisno o hidrolizi nastale soli.

Primarni standardi u volumetrijskim metodama zasnovanim na kiselo-baznim reakcijama su

natrijev karbonat (Na2CO3), natrijev tetraboratdekahidrat (Na2B4O7×10H2O) i kalijev
hidrogenftalat (HK(C8H4O4)).

Kao standard otopine u acidimetriji najčešće se koristi otopina hlorovodične kiseline (HCl) ili
sumporne kiseline (H2SO4), a kao standard otopina u alkalimetriji otopina natrijevog hidroksida
(NaOH).

Indikatori u kiselo-baznim titracijama su slabe organske kiseline ili baze koje mogu dati ili
primiti protone, mijenjajući pri tome svoju boju. Interval pH u kojem se može uočiti promjena
boje kiselo-baznog indikatora naziva se intervalom promjene boje ili intervalom prijelaza
indikatora i u prosjeku iznosi oko 2 pH jedinice.
Tabela 2. Pregled najvažnijih kiselo- baznih indikatora

7
Hemija Seminarski rad

5. Metode zasnovane na redoks- reakcijama

Volumetrijske metode zasnovane na redoks-reakcijama su brojnije i raznovrsnije nego bilo koja

druga grupa volumetrijskih metoda. To je omogućeno činjenicom da se elementi mogu
pojavljivati u više oksidacijskih stanja i da je izbor standardnih otopina veći nego kod drugih
metoda.

Mogućnost primjene redoks-metoda se znatno proširuje primjenom kompleksirajućih tvari

koje, stvaranjem kompleksa s titriranom tvari, mijenjaju elektrodni potencijal.

Redoks-titracije se temelje na reakcijama oksidacije i redukcije. Da bi reakcija između dva

redoks-para bila kvantitativna, razlika između njihovih redoks-potencijala u otopini mora biti
dovoljno velika.
Aoks. + Bred. ↔ Ared. + Boks.
Karakteristika svakog redoks sistema je njegov redoks potencijal. Za opći redoks sistem
Aoks. + ze- ↔ Ared.
promjena potencijala može se izračunati pomoću Nernstove jednadžbe za elektrodni potencijal:
E O/R = E° + (0.059/z)* log ( [Aoks.]/ [Aoks.] )

Tokom titracije do tačke ekvivalencije raste potencijal redoks siste,a koji se titrira (Aoks.|Ared.).
U tački ekvivalencije izjednačuju se potencijali oba sistema, a zatim raste potencijal sistema
standard otopine (Bred.|Boks.).

Kao oksidativni standardi u redoks titracijama najčešće se koriste:

 kalijev permanganat KMnO4
 otopina cerijevih soli, Ce(IV)
 kalijev bromat KBrO3
 jod (I2),

a kao reduktivni standardi:

 oksalna kiselina, H2C2O4
 natrijev tiosulfat, Na2S2O3.

U upotrebi je više načina indiciranja završne tačke redoks titracije:

 redoks-indikatori
 škrob
 metilensko plavo
 obojena standardna otopina KMnO4.

8
Hemija Seminarski rad

Redoks indikatori su obično organske tvari koji se ponašaju kao slabi reducensi ili slabi
oksidansi i kod kojih je boja oksidiranog i reduciranog oblika različita.
Tabela 3. Najčešće korišteni redoks- indikatori

5.1. Permanganometrija
Permanganometrija obuhvaća redoks metode pri kojima se kao titracijska otopina upotrebljava
otopina kalijevog permanganata (KMnO4). Kalijev permanganat spada u jaka oksidacijska
sredstva, a sposobnost oksidacije ovisi o kiselosti sredine:
a) u jako kiseloj sredini
MnO4- + 8H+ + 5e- ↔ Mn2+ + 4H2O E° = +1.52 V
b) u slabo kiseloj ili neutralnoj sredini
MnO4- + 4H+ + 3e- ↔ MnO2 + 2H2O E° = +1.69 V

U permanganometriji nije potreban indikator za određivanje završne tačke titracije, jer prva
suvišna kap kalijevog permanganata oboji otopinu slabo ružičasto.

5.2. Jodometrija
Jodometrija (ili indirektna jodimetrija) je reduktometrijska metoda koja se temelji na reakciji
titracije otopine joda s otopinom natrijeva tiosulfata prema jednačini:

I2 + 2e- ↔ 2I- E° = +0.54 V

S2O32- ↔ S4O62- + 2e- E° = +0.08 V
I2 + S2O32- ↔ 2I- + S4O62-

Jodometrijom se određuju one oksidativne tvari koje mogu oksidirati jodid u jod kao što su Br2,
Cl2, MnO4-, BrO3-, Cr2O72-, OCl-, O3, Fe3+, AsO43-, i drugi.
Bit određivanja jest u tome da kiseloj otopini oksidativnog analita dodamo kalijevog jodida u
suvišku. Izlučena količina joda, koja je ekvivalentna količini prisutnog oksidativnog analita,
odredi se titracijom sa standard otopinom natrijevog tiosulfata:

9
Hemija Seminarski rad

I2 + S2O32- ↔ 2I- + S4O62-

U jodometriji, za određivanje završne tačke titracije, koristi se vodena otopina škroba. Vodena
otopina joda obojena je žutom do smeđom bojom koja se teško uočava, međutim kada se u
takvu otopinu koja sadrži jod i jodid ione doda škrob, otopina poprimi intenzivno modru boju.

10
Hemija Seminarski rad

6. Taložne metode

Taložne volumetrijske metode temelje se na principu da ispitivani analit sa standard otopinom

u brzoj reakciji stvara teško topljivu sol tačno poznatog stehiometrijskog sastava.

Prva volumetrijska metoda, koju je 1832. izradio Joseph-Louis Gay-Lussac (1778-1850) u

povodu takmičenja kojeg je Pariška kovnica novca raspisala za izradu metode za brzo
određivanje srebra u novcu, bila je taložna metoda.

Bit te metode bila je u tome da se u dušično-kiseloj otopini otopina srebrovog iona titrira
otopinom natrijevog klorida sve dok se bistra otopina iznad taloga ne prestane mutiti od
nastalog srebrovog klorida.

Taložnim volumetrijskim metodama najčešće se određuju srebro i halogenidi, a temelje se na

reakciji:
Cl- + Ag+ → AgCl(s) .

Srebrov hlorid je bijeli, koloidni talog koji snažnim mučkanjem u kiseloj sredini koagulira i
brzo se sliježe na dno posude. Talog srebrovog klorida je praktički netopljiv u vodi (0.19 mg u
100 cm3 vode).

Kod taložnih volumetrijskih metoda mogu se primijeniti tri vrste indikatora:

 indikatori koji stvaraju obojeni talog
 indikatori koji stvaraju obojeni kompleks
 adsorpcijski indikatori

11
Hemija Seminarski rad

7. Metode zasnovane na reakcijama stvaranja kompleksa

Kompleksometrija obuhvaća skup volumetrijskih metoda koje se temelje na svojstvu

aminopolikarbonskih kiselina, da s 2-, 3-, i 4-valentnim metalnim ionima stvaraju u vodi lako
topljive, ali slabo disocirane komplekse.

Kao standard otopina u kompleksometriji najčešće se koristi otopina etilendiamintetraoctene

kiseline (C10H16N2O8 ili skraćeno EDTA). To je stabilna organska kiselina, koja disocira u
četiri stupnja.

Slika 3. Struktura etilendiamintetraoctene kiseline

EDTA je polidentantni ligand koji posjeduje 6 koordinacijskih mjesta, dva preko dušikovih
atoma i četiri preko kisikovih atoma iz acetatnih grupa. U reakciji s centralnim metalnim ionom
može stvarati stabilne kelatne komplekse s 4, 5 ili 6 koordinacijskih mjesta.

Reakcija iona metala s EDTA uvijek je, bez obzira na njihov oksidacijski broj, u
stehiometrijskom odnosu 1:1. Budući je EDTA slabo topljiva u vodi, kao reagens u
kompleksometriji koristi se njena dinatrijeva sol (ili skraćeno Na2H2Y). Na2H2Y je primarni
standard koji se na tržištu može naći pod različitim trgovačkim imenima (Komplekson III,
Chelaton, Titriplex III, Versone itd.).
Men+ + H2Y2- → MeY(n-4) + 2H+

12
Hemija Seminarski rad

Reakcijski produkt MeY(n-4) naziva se kompleksnim ionom. Reakcija između metalnog iona i
EDTA odvija se u tačno određenom i konstantnom pH području. Tako su EDTA kompleksi s
dvovalentnim metalnim ionima stabilni u lužnatom mediju, a s trovalentnim i četverovalentnim
ionima u kiselom mediju.

U kompleksometriji, za određivanje završne tačke titracije, koriste se indikatori koji s metalnim

ionima u otopini reagiraju promjenom boje ili fluorescencijom. Takve indikatore nazivamo
metalo indikatorima, a njihova najznačajnija grupa su metalokromni indikatori.

Bit metalo indikatora jest u tome da s ionima metala kod određenog pH daju obojene komplekse
pri čemu se boja nastalog kompleksa razlikuje od boje slobodnog indikatora. Tokom titracije
ioni metala vežu se u stabilniji kompleks s EDTA, pa je boja otopine u ekvivalentnoj točki,
jednaka boji slobodnog indikatora.
Tabela 4. Pregled najvažnijih metalo indikatora

13
Hemija Seminarski rad

8. Zaključak

Volumetrijska analiza predstavlja jednu od najčešće primjenjivanih klasičnih analitičkih

postupaka. Zbog svoje jednostavnosti ima široku primenu, najčešće pri kontrolisanju hemijskog
procesa, pa se koristi u laboratoriji, fabrici, na terenu i sl.

Suština volumetrijske analize sastoji se u tome da poznatoj zapremini ispitivane supstance, čija
je koncentracija nepoznata-titrovani rastvor (engl. titrand) dodaje rastvor poznate koncetracije
kojim se vrši određivanje-titracioni rastvor (еngl. titrant). Rastvor se dodaje iz birete, do
postizanja završne tačke titracije, odnosno, do stehiometrijskog završetka reakcije. Ova
operacija se naziva titracija (еngl. titration), pa se ovaj postupak kvantitativnog određivanja
naziva i titrimetrijska analiza.

14
Hemija Seminarski rad

Literatura

[1] Vogel, A. I., Quantitative Inorganic Analysis, Longman, London, 1975.

[2] Eškinja, I.; Šoljić, Z., Kvalitativna anorganska analiza, Tehnološki fakultet Zagreb, 1992.
[3] Šoljić, Z., Osnove kvantitativne kemijske analize, Tehnološki fakultet Sveučilišta u
Zagrebu, Zagreb 1991.
[4] Princhard, F. E., Quality in the Analitycal Chemiistry Laboratory, John Wiley & Sons,
New York, 1997.
[5] Skoog, D. A., West, D. M., Holler, F. J.: Osnove analitičke kemije, Školska knjiga,
Zagreb, 1999.
[6] Filipović, I., Sabioncello, P., Laboratorijski priručnik, Tehnička knjiga, Zagreb, 1988.

15
Hemija Seminarski rad

Slike

Slika 1. Odmjerno posuđe

Slika 2. Krivulja potenciometrijske titracije
Slika 3. Struktura etilendiamintetraoctene kiseline

Tabele

Tabela 1. Dopuštena odstupanja volumena prenosnih pipeta I odmjernih tikvica

Tabela 2. Pregled najvažnijih kiselo- baznih indikatora
Tabela 3. Najčešće korišteni redoks- indikatori
Tabela 4. Pregled najvažnijih metalo indikatora

16