Građanski rat

Decembra 1860. rat je započeo secesijom Južne Karoline, a do februara naredne

godine otcepili su se Florida, Džordžija, Alabama, Misisipi, Lujzijana i Teksas.
Oni su formirali Konfederaciju Američkih Država sa Džefersonom Dejvisom kao
predsednikom. Ubrzo su im prišli Tenesi, Arkanzas i Severna Karolina, a kada im
je prišla Virdžinija, sedište Konfederacije je postao grad Ričmond. Unija (Sever)
nisu blagovremeno reagovali na ovu secesiju zbog smene predsedničkog kabineta
(sa Bjukenanovog na Linkolnov).

Ratna groznica je zahvatila i Sever i Jug, pa se ubrzo javilo stotine hiljada

dobrovoljaca. Treba napomenuti da su na obe strane postojale jake anti-ratne
manjine (tako se 1861. otcepio deo Virdžinije, koji je 2 godine kasnije postao
država Zapadna Virdžinija). Sever je imao više vojnih obveznika, industrijski je
bio moćniji, a zadržao je i flotu. Ratni plan Severa je bio da iscrpe Jug, uz vojno
prodiranje preko Misisipija, Tenesija i ka Ričmondu. Ipak, prve bitke je dobio Jug.

S druge strane, obe strane su morale da paze da ne isprovociraju evropske sile

(mada su Britanci i Francuzi bili naklonjeni Jugu, a Rusi Severu). Veoma opasna
za Uniju je bila 1862. godina. U zimu je stvorena jaka Potomačka vojska sa kojom
je general Džordž Maklelan planirao da zauzme Ričmond. Ali, on je suviše
oklevao i južnjački general Robert E. Li ga je nadmudrio kod Ričmonda. U
međuvremenu su južnjački komandanti Džekson i Stjuart napadali ka Vašingtonu i
unosili strah među Severnjake. Krajem godine Li je krenuo na sever, ali je poražen
kod Antitama (ovom bitkom je sprečeno priznanje Konfederacije od strane
evropskih sila), uz velike severnjačke žrtve. Ipak, naneo je poraz Uniji kod
Frederiksburga u Virdžiniji u decembru.

Na zapadu SAD-a, snage Unije su imale više uspeha te godine. Budući predsednik
Julisis S. Grant je u maju odneo ključnu pobedu kod Šiloa (Tenesi), a u junu je
zauzeo Memfis. U oktobru je pobedio kod Perivila i zauzeo Kentaki. Severnjačka
flota je u maju 1862. zauzela Nju Orleans. Značajna te godine je bila i pomorska
bitka 2 parne oklopnjače (Monitor vs Merimak). To je označilo zastarevanje svih
ostalih flota. Tokom 1862. Unija nije odnela presudnu pobedu, ali je sprečila
katastrofu. Odmah posle Antitama, Linkoln je počeo sa oslobađanjem robova.
Prelomna godina rata je bila 1863. Prvo, tada je Unija počela da regrutuje crnce,
koji su se dobro iskazali u borbama, jer su žestoko mrzeli Konfederaciju (mada su
južnjaci počeli sa regrutovanjem crnaca još aprila prethodne godine). Snage Unije
su početkom godine došle do Viskburga na Misisipiju kojeg su držale pod
opsadom, a na zapadu su odbranili Novi Meksiko i Arizonu. S druge strane, Li je
krenuo na sever, u maju pobedio severnjake kod Čanselorsvila, a potom krenuo na
Pensilvaniju. U julu je izbila velika pobuna (mahom Iraca) u Njujorku. Istog tog
meseca Unija je odnela veliku i odlučujuću pobedu kod Getisburga. Istovremeno
pada tvrđava Viksburg, čime su Arkanzas i Teksas su izolovani. Jug je pobedio
kod Čikamoge u septembru, a Grant je dva meseca kasnije sačuvao Tenesi
pobedom kod Čatanoge. Grant je postao vrhovni komandant Severa, ravan po
vojnoj veštini Liju.

Tokom 1864. došlo je do opsada Ričmonda i Pitersburga, u čijim odbranama se

istakao Li. Tada dolazi do krvavih bitaka kod Vildernesa, Spotsilvanija Kort
Hausa, a severnjaci trpe velike gubitke kod Kold Harbora. Rat je postao rovovski,
a Sever gubi sve više ljudi. Linkoln je očajavao, ali je u septembru general Šerman
zauzeo prestonicu Džordžije, Atlantu. To je pomoglo Linkolnu da bude reizabran u
novembru. Unija je bila daleko nadmoćnija, sa 5 puta više vojnika, ali je Jug i dalje
ostajao u ratu.

Invazija južnjaka na Tenesi je propala u bici kod Nešvila, a potom je Šerman

zauzeo Savanu. Ričmond pada u aprilu, a Li se predaje Grantu 9. aprila u
Apomotaksu, u Virdžiniji. Linkoln je ubijen u atentatu 14. aprila.

Posledice rata: Najočiglednija posledica je veliki gubitak života (oko 530 000
ljudi, više nego što su SAD izgubile u oba svetska rata zajedno). Jug je bio daleko
više razoren nego Sever. Slomljena je politička moć južnih država, bar na neko
vreme, a Republikanci su osigurali svoju prevlast na političkoj sceni. Takođe,
secesija nije više bila u opticaju, a pospešen je razvoj Zapada (Zakonima o
naseljavanju i Pacifičkoj železnici).

1865-1917

U ovom periodu, SAD je postao kopnena imperija, a po industrijskom razvoju je

pretekao evropske sile. Ipak, karakteristika su bili klasni sukobi, političko naselje,
polarizacija bogatstva i beda. Posle rata, Linkoln i njegov naslednik Endru
Džekson su se zalagali za blagi tretman država Juga (da samo određen procenat
građana položi zakletvu vernosti). S druge strane ovo je bilo suviše blag tretman za
radikalne republikance. Odmah po završetku rata donesen je 13. amandman koji je
ukinuo ropstvo, a stvoren je Fridmanov biro (za zaštitu crnaca). I pored toga došlo
je do pogroma crnaca na jugu, a ojačao je KKK. Od 1866. radikalni republikanci
su dominirali politikom. Oni su doneli XIV amandman koji je sve građane rođene
na tlu SAD proglasio jednakim, a istovremeno je branio funkcionerima
Konfederacije da obavljaju odgovorne dužnosti. Sledećim amandmanom je
državama onemogućeno da ograničavaju pravo glasa građanima. Takođe, Kongres
je uveo vojnu upravu u južne države i raspisao nove izbore. Predsednik Džekson je
protivio ovim merama, te je protiv njega pokrenut postupak impičmenta (ipak nije
opozvan). Zahvaljujući crnačkim glasovima sa juga republikanci su dominirali u
kongresu, a Grant je postao predsednik posle Džeksona. Republikanski režimi na
jugu su počeli da padaju 70-ih godina, kada se na vlast vraćaju beli
zemljoposednici. Belci na jugu su se okupljali oko ektremnih anti-crnačkih
elemenata. Vrhunac je bio kada je Vrhovni sud 1883. ukinuo Zakon o građanskim
pravima (koji je crncima garantovao pristup u javne prostorije).

Ipak, na jugu se nije vratilo predratno stanje ponajviše zbog ekonomskog napretka,
a bilo je i političara koji su se borili za naklonost crnaca. Nasuprot tome, 90-ih je
došlo do ograničavanja glasačkog prava crncima (testovi pismenosti, segregacija).
Te godine su bile vrhunac linča. To je dovelo do migracija crnaca na sever posle
1900, što je kulminiralo tokom I Svetskog rata. Takođe, javljaju se i prve crnačke
vođe (Buker Vašington, V. Diboa, Markus Garvi).

Zapadna granica: Posle rata je nastavljeno naseljavanje na zapad, a 1889. i 1990.

je primljen veći broj država (poslednje su bile Arizona i Novi Meksiko 1912).
Naseljavanje na zapad je dobijalo podsticaj administrativnim merama (Linkolnov
Zakon o naseljavanju koji je jeftino dodeljivao zemlju naseljenicima), razvojem
pruga, većim prinosom žitarica, nalaženjem ruda zlata i srebra. Stvaraju se novi
gradovi, i razvija se sistem rančeva. Tada se stvaraju legende o Divljem Zapadu
(Bili Kid, Vajat Erp). Sve te legendarne ličnosti su mahom radili za razne
korporacije i u njihovo ime odstranjivali konkurenciju.

Sukob sa Indijancima: Naseljavanje belaca je dovelo do sukoba sa Indijancima, a

Indijanci su čak i odneli neke pobede. Sa izgradnjom železnice i finansijskim
krahom (početkom 70-ih) sukob dobija na intenzitetu, a beli komandanti sve više
razmišljaju o istrebljenju Indijanaca. Stanje se pogoršalo sa pronalaskom zlata u
Dakoti, na teritoriji koja je Lakota Indijancima bila sveta. Značajan događaj iz tog
rata je bio kada su poglavice Ludi Konj i Bik Koji Sedi porazile generala Kastera
kod Litl Big Horna 1876. To je još više razjarilo belce koji sada masovno
oduzimaju zemlju Indijancima. Borbe su završene 1886, kada se predao poglavica
Apača Džeronimo. Oduzeta zemlja je podeljena individualnim posednicima, a na
viškovima je dozvoljeno slobodno naseljavanje. Zbog svega ovoga dolazi do
mesijanskog pokreta među Indijancima, ali je to vojska suzbila. Simboličan kraj
Indijanskih ratova je bio masakr Indijanaca u decembru 1890. kod Ranjenog
Kolena (Wounded Knee). Zapadni gradovi su bujali (Denver, Portland, Los
Anđeles). U nekim državama je postalo teško baviti se poljoprivredom zbog
smanjenih padavina. Mnogi smatraju da je naseljavanje na zapad imalo odlučan
uticaj na kulturu Amerike.

Imperijalizam: Sa Građanskim ratom se videlo da SAD može da regrutuje

ogromnu vojnu silu, a do kraja veka su postali i industrijska velesila. To je dalje
vodilo u pretvaranje u imperijalnu silu. Jedan od prvih koraka je bio kupovina
Aljaske 1867. godine za 7 miliona dolara što je izvršio državni sekretar Vilijem H.
Suard. Gradnjom transkontinentalne železnice težilo se tome da se kanadski zapad
pripoji Americi, na šta je Britanija odgovorila stvaranjem dominiona Kanada
(1867, mada su se ove dve države i kasnije konfrontirale). Imperijalističko širenje
Velike Britanije i Francuske tokom 80-ih je podstaklo neke američke krugove da i
oni razmišljaju u tom pravcu. Rezultat toga je bio rat vođen protiv Španije tokom
1898. (rat je bio podstaknut pisanjem štampe o španskim zverstvima na Kubi i
ekplozijom krstarice Mejn). SAD su dobile Kubu, Filipine, Guam i Portoriko.
Štampa je preuznosila herojske poduhvate američkih vojnika, dok nije pominjala
pobunu na Filipinima (1899-1902), surovo ugušenu. Titulu svetske sile, SAD je
potvrdio aktivnom spoljnom politikom Teodora Ruzvelta, koji je unekoliko
redefinisao Monroovu doktrinu. On je posredovao u rusko-japanskom ratu, poslao
flotu da oplovi svet i pokaže moć Amerike, stvorio državu Panamu i prokopao
kanal. Njegovi naslednici su okupirali Nikaragvu, Haiti, Dominikansku republiku, i
umešali su se u građanski rat u Meksiku. Vrhunac je bio učešće u Velikom ratu.
Ovaj američki imperijalizam je imao i neke ideološke posledice, pre svega pojavu
eugenetike, koja je bila blisko povezana sa rasizmom.
Industrijalizacija: Vrhunac je dostignut posle Građanskog rata. Tome je
doprinelo uvođenje zaštitnih carina, kao i nemešanje države u odnos poslodavac-
radnik, što je omogućilo ogromnu eksploataciju radnika. Sudovi su gotovo uvek
bili na strani kompanija. Krajem veka dolazi do piratskog kapitalizma, koji je
doveo do pravih uličnih ratova između korporacija.Vladini zvaničnici su bili
duboko uglibljeni u korupciju. Ne treba smetnuti sa uma da je i sam Građanski rat
doveo do velikog razvoja nekoliko grana teške industrije. Velike koristi su doneli
razni pronalazači (Edison, Bel, braća Rajt, Ford, Tejlor). To je dalje dovelo do
inovacija u prodaji, reklamiranju, povenju tiraža novina, komercijalizacije sporta.
Početkom XX veka Amerika je stala rame uz rame sa Britanijom i Nemačkom.

Industrijski rast je doveo do stvaranje ogromnih korporacija (trustova, kartela,

holdinga) koje su imale monopole u svojim oblastima (Dipon, American Tobacco,
Standard Oil). Vlasnici korporacija su bili toliko moćni da je bankarski magnat Dž.
P. Morgan mogao da se cenjka sa predsednikom na ravnoj nozi. Vlasnici ovih
kompanija su postali nova aristokratija.

Masovno useljavanje: Ekspanzija industrije nije bila moguća da nije bilo jeftine
radne snage u obliku imigranata. Njihov broj se merio milionima (samo 1907. 1,2
miliona). Do 80-ih su dominirali useljenici sa Britanskih ostrva i severa Evrope, a
kasnije iz Istočne i Južne Evrope. Oni su se useljavali u industrijske gradove
severa, u siromašne četvrti. Za njih su izlazile novine na njihovom jeziku, a
politička mašinerija im je pomagala da se snađu, u zamenu za glasove. Gradovi su
se povećali što je dovelo do razvoja sredstava masovnog saobraćaja. Takođe
podela između bogatih i siromašnih se zaoštrila, a smrtnost (većinom siromašnih)
je bila velika.

Rad i kapital: Industrijalizacija i urbanizacija su dovele do velike socijalne

napetosti. Posle Građanskog rata dolazi do sindikalnog organizovanja i radničkih
štrajkova. Ovome su se snažno opirali i državne vlasti i korporacije. Bilo je
tolerisano stvaranje paravojnih formacija od strane velikih kompanije, koje su
gušile radničke štrajkove veoma nasilno. Dve decenije posle rata su obeležene
krvavom borbom radnika za svoja prava. Dešavalo se da se demonstracije pretvore
u otvorenu pobunu, kao što se dešavalo i da se na radnike udari Gatlingovim topom
(mitraljezom). Radničke organizacije (Zapadna federacija rudara, Američka
federacija rada, Industrijski radnici sveta) su imale velike uspehe i unele su strah u
političke elite koje su odgovarale represijom.

Napredak i reakcija: Republikanci su vladali Belom kućom gotovo neprekinuto

do Vudroa Vilsona. Preživljavali su i političke skandale i radničke štrajkove.
Doduše, i u njihovom taboru je bilo neslaganja i sukoba. Ipak, među narodom su
demokrate i republikanci imali podjednaku podršku, ali su zbog američkog
izbornog sistema republikanci pobeđivali. 90-ih se javlja populizam i radikalizam u
predsedničkim kampanjama. 90-ih je ekonomsko stanje bilo teško, što je
omogućilo pojavu i jačanje Socijalističke stranke.

Progresivci: To su socijalni reformatori nastali pod uticajem strahova za američku

budućnost. Smatrali su da je društvena reforma jedini način da se izbegne propast
društva. Jedan od njihovih prvih uspeha je reforma korumpirane policije i zamena
državnom policijom. Progresivisti nisu bili jedinstven pokret, delovali su
pojedinačno, često preko pisane reči, otkrivajući razne zloupotrebe. I pojedini
političari su bili progresivisti (Tom Džonson, Teodor Ruzvelt). Neki su koristili
položaj guvernera da pokrenu neke reforme, ali tek sa dolaskom Ruzvelta na mesto
predsednika, progresivizam je dobio stvarnu podršku. On se uz veliki publicitet
upustio u rasturanje velikih trustova kompanija i posredovanje u radničkim
štrajkovima. Ruzvelta je u tome nadmašio njegov naslednik Vilijem Taft, za čije
vlade su donesena dva ustavna amandmana: XVI koji je predviđao prikupljanje
poreza direktno od prihoda i XVII kojim su uvedeni neposredni izbori za senatore.
Republikanska stranka se podelila po pitanju progresivizma, što je omogućilo
Vilsonovu pobedu. On je nastavio sa progresivističkim reformama.

Ženska prava: Ovo pitanje je došlo na dnevni red krajem veka. Sa davanjem
prava glasa crncima 1896, porastao je feministički radikalizam. Značajne
feministkinje su bile Elizabet Kedi Stenton i Suzan B. Entoni. One su formirale
Nacionalno američko udruženje za žensko pravo 1890. Neke zapadne države
uvode žensko pravo glasa da bi privukle stanovništvo, ali je tek 1920. uvedeno
žensko pravo glasa na nivou države. Paralelno se vodi borba za ličnu emancipaciju
(kontrola rađanja).

Kultura i religija: Uticaj novih socijalnih pokreta video se i u književnosti. Tada

se javljaju Mark Tven, Henri Džejms, Džek London. Neka dela imaju i notu
socijalnog radikalizma. U verkom pogledu, protestantizam je bio zahvaćen
neviđenim talasom verske liberalizacije. S druge strane, ovo je dovelo do pojave
sekti koje su doslovno tumačile Bibliju i do verskog fundamentalizma. Javilo se
milenarističko učenje, pentakostalni pokret (prvo među crncima), nove
denominacije (Jehovini svedoci, Crkva Nazarena, Božija zajednica, Crkva Božija).
Sukob između reformatora i verskih fanatika se ogledao i kao sukob sela i grada.