Univerzitet u Beogradu

Filozofski fakultet
Odeljenje za sociologiju

Seminarski rad iz Uvoda u sociologiju 2

Tema:Pravila sociološke metode

Profesor: Student:
Vladimir Vuletić Ivan Gajić

Maj 2010.
Beograd
 Sadržaj:

Uvod................................................................................................3

Šta je to društvena činjenica............................................................3

Pravila koja se odnose na posmatranje društvenih činjenica...........4

Pravila koja se odnose na razlikovanje normalnog i patološkog.....5

Kriminalitet....................................................................................................6

Pravila koja se odnose na obrazovanje društvenih tipova...............6

Pravila koja se odnose na objašnjenje društvenih činjenica............7

Pravila koja se odnose na davanje dokaza.......................................8

Zaključak.........................................................................................9

Literatura........................................................................................10

2
 Uvod
Do sada sociolozi su se malo trudili da tačno označe i definišu metodu koju primenjuju
pri proučavanju društvenih činjenica.Spenser metodološki problem nigde ne
pominje.Kontovo delo „Kurs pozitivne filozofije“ je jedina značajna studija koju imamo
o ovom predmetu.Veliki sociolozi nisu otišli dalje od opštih pojmova o prirodi društva o
odnosima društvenog i biološkog carstva.U ovom delu je izražen rezultat iskustva o
njihovoj celini radi pokretanja diskusije o njima.

Šta je to društvena činjenica?

Pojam kojim se obično služimo da bi smo objasnili neku pojavu u društvu, ma koliko da
nam ona predstavlja opšti društveni interes naziva činjenica.Ako ovo shvatimo na
izvestan nacin izvešćemo zaključak da se svaki događaj u društvu može osloviti epitetom
društveni. Ipak u stvarnosti svako društvo sadrži grupu pojava koje se svojim obeležjem
razlikuju od onih koje proučavaju druge,prirodne nauke.Ljudi se u društvu ponašaju u
skladu sa svojim obavezama ovo su ustvari načini mišljenja,delanja i osećanja čija je
glavna karakteristika to što postoje van pojedinačnih svesti.Pored svoje spoljne
karakteristike one su takođe i prinudne i zapovedne.Kada se dela u skladu sa njima
njihova moć i pritisak se ne osećaju,ali u koliko se prekrše određena pravila opšta svest je
ta koja će nas sprečiti ili izreći određenu kaznu.Ove karakteristike predstavljaju jednu
vrstu činjenica koje ćemo nazvati društvenim. Društvene činjenice ne postoje samo tamo
gde postoji određeno uređenje,mada i ako njihove karakteristike nisu kristalno jasne
postoje činjenice koje na isti način deluju na pojedinca a one se zovu društvene
struje.Primer za ovo su veliki pokreti oduševljenja negodovanja ili sažaljenja.Jedan od
primera za društvene činjenice jeste vaspitanje dece koje se sastoji iz oblikovanja deteta
na način na koji će ono da dela i oseća.Ono što ih čini jesu verovanja,težnje,činjenja
grupe uzete kolektivno.Važno je da je moguće razlikovati društvene činjenice od svojih
pojedinačnih posledica.Primer za njihovu posledicu jeste kolektivna svest.Strujenje
mišljenja koje nas u različitim zemljama različito podstiču na brak ili samoubistvo je
ustvari društvena činjenica.Statistika je sredstvo koje nam služi da ih posebno izdvojimo
a procenat izražava izvesno stanje kolektivne duše.Kolektivno osećanje je rezultat
zajedničkog života akcije i reakcije koje nastaju između pojedinačnih svesti.Ono po čemu
se poznaje društvena činjenica jeste „spoljna“ prinuda koju vrši,ali takođe važna je i
rasprostranjenost koju pokazuje u okviru grupe.Iz ovih osobina proizilazi jedna
sveobuhvatna definicija koja glasi da su one „svaki utvrđeni ili na način činjenja koji je u
stanju da na pojedinca vrši spoljnu primenu ili koja je opšta u čitavom datom
društvu,imajući sopstveno postojenje nezavisno od njenih pojedinačnih ispoljavanja“.

3
 Pravila koja se odnose na posmatranje društvenih činjenica

Od samog početka ono što je važno jeste da se kaže da se na društvene činjenice treba
odnositi kao prema stvarima.U trenutku kada neka pojava postane predmet nauke ona se
već nalazi predstavljena u duhu stvarnih pojmova odnosno ljudi su jos pre nastanka nekih
nauka kao što su na primer fizika i hemija imali neko svoje mišljenje o fizičko hemijskim
pojavama koje je prevazilazilo čisto opažanje.Ljudska priroda je takva da čovek
jednostavno ne može živeti u sred nekih pojava i da o njima nema nekakvog sopstvenog
utiska prema kome određuje svoje ponašanje.Međutim umesto da posmatramo stvari da
ih opisujemo i upoređujemo mi se tada zadovoljavamo da u obzir uzmememo naše ideje
da ih analiziramo i da ih kombinujemo.Time mi samo vršimo ideološku analizu.Ova
analiza ne isključuje neophodno svako posmatranje,a sama metoda je neobjektivna.Takva
nauka ne samo što mora biti krnja već joj nedostaje i sadržina koja bi je mogla
ispuniti.Kako se greška javlja odmah na početku tako se nastavlja i njen dalji tok jer
umesto da pokuša da razume dobijene i ostvarene činjenice ona odmah preuzima da
ostvari nove činjenice koje su više u skladu sa ciljevima ka kojima ljudi idu.I sociologija
se u početku bavila pojmovima a ne stvarima.Kont je proglašavao da su društvene pojave
prirodne činjenice podložne prirodnim zakonima.Time je on prećutno priznao njihovo
svojstvo stvari.Ono što čini glavni predmet njegove sociologije jeste stalni napredak
čovečastva u vremenu.Sa druge strane za Spensera predmet nauke su društva a ne
čovečanstvo.On postavlja jedno očigledno tvrđenje da „društvo postoji samo onda kada
se na stavljanje jednog pored drugog nadovezuje saradnja“,da tek tada,ujedinjavanjem
pojedinaca nastaje društvo u pravom smislu te reči.On razlikuje društvo u dve klase
prema prirodi saradnje koja tamo preovlađuje.To je industrisko i vojničko društvo.U
današnjem stanju našeg znanja kada sa sigurnošću ne znamo šta je
država,suverenost,demokratija,...Ove reči se neprestano javljaju u diskusijama
sociologa.Ovo je takođe i slučaj sa moralom.Možemo slobodno reći da ustvari nema ni
jednog jedinog sistema gde on nije predstavljen kao jednostavan razvoj početne ideje
koja ga potencijalno u celosti sadrži.U političkoj ekonomiji po Stjuart Milu ona ima za
predmet društvene činjenice koje nastaju isključivo u pogledu sticanja
bogatstva.Najosnovnija od ekonomskih teorija jeste teorija vrednosti.Teorije bi trebalo da
se jave tek kada nauka dovoljno napreduje.Međutim,umesto toga,teorije srećemo od
samog početka.To je zbog toga što ekonomista da bi postao svestan ideje koju je sam sebi
stvorio o vrednosti on gradi svoju definiciju.
Društvene pojave su stvari i sa njima treba postupati kao sa stvarima.Da bi se dokazalo
da je ova postavka tačna nije poterebno filozofirati o njihovoj potrebi.Dovoljno je da se
utvrdi da su one jedino dato koje se pokazuje sociologu.Postupati sa pojavama kao sa
stvarima znači postupati sa njima kao sa podacima koji čine polaznu tačku nauke,ono što
nam je dato nije ideja jer je ona nepristupačna već su to vrednosti.Dakle zaključak je da
društvene pojave treba da posmatramo u samim njima,nezavisno od svesnih
subjekata,treba ih proučavati spolja kao spoljne stvari jer nam se u tom svojstvu
pokazuju.Ako je ova spoljašnost samo prividna zabluda će se razbiti ukoliko nauka bude
napredovala.Ali da bi došlo do ovakve promene stvari se ne mogu izmeniti prostom
odlukom volje već je za to potreban veći ili manji trud zbog otpora koji nam društvene
činjenice zadaju i koji se ne može uvek savladati.Ova reforma koja treba da se uvede u

4
sociologiju u svim tačkama je ista sa onom koja je za poslednjih trideste godina
preobrazila psihologiju.Kao što su Kont i Spenser tvrdili da su društvene činjenice
prirodne činjenice tako i razne empirijske škole nastavljaju da na psihološke pojave
primenjuju čisto ideološku metodu.Psihičke pojave su prirodno date kao stanje subjekta
od kojeg se one naizgled ne mogu odvojiti.Da bi se one posmatrale u potpunosti potreban
je pored napora i čitav skup postupaka i veština.Sa druge strane društvene činjenice imaju
mnogo prirodnija i neposrednija sva obeležja stvari.Po samoj svojoj prirodi ona teži da se
obrazuje van pojedinačnih svesti jer ovim vladaju ali da bi se obezbedilo praktično
ostvarenje istine nije dovoljno dati samo njeno teoretsko dokazivanje.Duh je tako
prirodno naklonjen,da je zanemari,da bi se ponovo palo na starim greškama ako se on ne
povrgne strogoj disciplini čija su glavna pravila:1)Treba sistematski otkloniti sve
prethodne pojave.Ovo pravilo je osnova svake naučne metode.Stim je potrebno da
sociolog,u toku svojih dokazivanja sebi odlučno zabrani upotrebu pojmova koji su
obrazovani van nauke.2)Predhodno pravilo je sasvim negativno jer ono uči sociologa
kako da izbegne uticaj laičkih pojmova,ali ne govori o načinu na koji treba da ovlada
činjenicama da bi njima dao objektivno proučavanje.Prvi korak sociologa treba da bude
da definiše stvari kojima se bavi „za predmet istraživanja uvek treba uzeti samo jednu
grupu pojava prethodno definisanih pomoću izvesnih spoljnih obeležja koje su im
zajednička i istim istražavanjem obuhvatiti sve pojave koje odgovaraju ovoj
definiciji“.Ova definicija treba samo da nas spremi da stupamo u dodir sa stvarima koje
ona izražava pomoću njihove spoljašnosti,ali ona ih time ne objašnjava.Pošto nam je
spoljašnost stvari data kroz oset može se ukratko reći:Da bi bila objektivna nauka mora
poći ne od pojmova koji su se van nje obrazovali nego od oseta.3)Problem je što oset
može biti subjektivan pa sociolog mora da bude samim tim što objektivniji.

Pravila koja se odnose na razlikovanje normalnog i patološkog

Posmatranje sprovođeno po pravilima koja se nalaze u prošlom odeljku ne prave razliku

između normalnih i patoloških pojava.Ali i ako su ona u izvesnim pojmovima iste
prirode,ipak,čine dve različite podvrste.Postavlja se pitanje da li nauka raspolaže
sredstvima koja omogućuju da se ovo razlikovanje uoči?Na primer zdravlje.Ako nađemo
objektivno merilo kojim ćemo razlikovati zdravlje od bolesti nauka će biti u stanju da
pouči praksu ostajući verna svojoj sopstvenoj metodi.U sociologiji svaka društvena vrsta
ima mali broj jedinki pa je polje poređenja suviše skučeno.Svaka sociološka kao i
biološka pojava ima dve vrste oblika.Jedne su opšte u čitavom opsegu vrste ili
gtrupe.Drugi je izuzetniji oblik koji je u manjini.U prvom slučaju pojava će se smatrati
normalnom u drugom ne.Da bi se sama činjenica mogla označiti normalnom treba videti
da li je ona normalna ili nužna.Ovom metodom je moguće služiti se samo ako je
prethodno utvrđen normalan tip pojave.Pojam korisnog prevazilazi pojam
normalnog.Kada je jednom utvrđena opštost pojave rezultati se mogu
potvrditi.Pokazujući kako ona služi.Možemo formulisati sledeća tri pravila:1)Društvena
činjenica je normalna za određeni društveni tip,posmatran u određenoj fazi njegovog
razvoja kada se ona javlja u proseku društva ove vrste posmatranih u odgvarajućoj fazi
njegovog razvoja.2)Rezultati prethodne metode mogu se proveriti pokazajući da opštost

5
pojave zavisi od opštih uslova kolektivnog života u razmatranom društvenom tipu.Ovo
proveravanje je nužno kada se činjenica odnosi na društvenu vrstu koja još nije završila
svoj potpuni razvoj.
Kriminalitet

Ako ima činjenice čije patološko obeležje izgleda neosporno onda je to kriminalitet.On se
ne opaža samo u većim društvima već u svim društvima svih tipova.On menja oblik ali
uvek i svuda se tako ponaša da na sebe navlači kaznenu represiju.Praviti od kriminaliteta
bolest značilo bi prihvatiti da bolest nije nešto slučajno,već da proizilazi u izvesnim
slučajevima iz osnovnog sastava živog bića,a to bi značilo da se svaka razlika između
fiziološkog i patološkog briše.Za kriminalitet je normalno to da postoji pod uslovom da
ne prevaziđe određenu visinu u nekom društvu.Kriminalitet je normalan jer je nemoguće
društvo koje bi bilo oslobođeno njega.Kada bi postojalo neko savršeno društvo svetaca
kao na primer u savršenom manastiru norme bi bile tako visoke da bi se neke uobičajne
stvari tako smatrale ozbiljnim prekršajem i kriminalitetom.Kriminalitet može da bude
koristan kao na primer Sokrat koji je po atinskom ustavu kažnjen ali je njegova sloboda
misli imala koristan efekat za celo čovečanstvo.Sociologija treba da definiše normalno
stanje da ga objasni i razlikuje od suprotnog.Da bi ona zaista bila nauka o stvarim treba
da se opštost pojave uzme kao merilo njihove normalnosti.

Pravila koja se odnose na obrazovanje društvenih tipova

S obzirom da smo u prošlom poglavlju videli da se društvene činjenice mogu

klasifikovati može se zaključiti da je jedna grana sociologije posvećena obrazovanju ovih
vrsta u njihovoj klasifikaciji.Postoje dva suprotna shvatanja kolektivnog života.To su
nominalizam istoričara i krajnji realizam filozofa.Za istoričare društvo obrazuje isto
toliko raznoraznih uzajamno neuporedivih jedinki.Sa druge strane za filozofa sva ova
posebna grupisanja nisu ništa drugo do slučajna i privremena jedinjenja bez sopstvene
stvarnosti.Za prve ono što je dobro za jedno društvo ne može se primeniti na ostala.Za
druge oni se mogu proceniti za svagda i za čitav ljudski rod.Međutim između ove dve
sukobljene strane javlja se alternativa onda kada se uvidi da postoje srednji članovi tj.
društvene činjenice.U ovoj ideji spojeni su i jedinstvo i raznovrsnost.Kont je smatrao da
napredak ljudskih društava može predstaviti istovetan razvolj jednog jedinog naroda jer
po njemu postoji samo jedna društvena vrsta.Ako postoje društveni tipovi koji se
kvalitativno razlikuju onda nastaje problem.Postavlja se pitanje kako treba preduzeti
obrazovanje ovih vrsta?U prvom trenutku se može činiti da je jedini način da svako
društvo bude posebno proučeno.Ali zaista je netačno da nauka može da ustanovi zakone
tek pošto pregleda sve činjenice koje ih izražavaju.Eksperimentalna metoda teži da
obične činjenice zameni osnovnim činjenicamakoje imaju naučnu vrednost.Za njihov
opis uzeće se samo određena svojstva tj. merilo koje prevazilazi jedinke.Ova metoda ima
za cilj da skrati naučni rad zamenjujući beskonačno mnoštvo jedinki ograničenim brojem
tipova.Ona treba biti izrađena prema malom broju brižljivo odabranih obeležja.Deo
sociologije koji ima za zadatak da obrazuje i klasifikuje drustvene tipove mogao bi se

6
nazvati društvenom morfologijom.Spenser je vrlo brzo shvatio da sistemska klasifikacija
društvenih tipova ne može imati drugu osnovu.Naša klasifikacija treba da počne sa
društvima prve vrste.Problem je odrediti šta se podrazumeva pod jednostavnim
društvom.On je pod jednostavnim društvom smatrao ono koje čini jednu celinu koja nije
podčinjena drugom i čiji delovi sarađuju imajući u vidu izvesne ciljeve.Jednostavnost
znači potpuno odsustvo delova i primer za ovakva društva jesu horde.Spajanjem hordi
nastaje klan.Takođe postoji i sjedinjavanje raznih društvenih vrsti koje se ne nalaze na
istoj visini genealoškog stabla.Primer za to je Rimska imperija.Postavlja se pitanje da li u
nekom trenutku segmenti tj. osobine ovih društava srastavaju.Ali nije nam potrebno da
ulazimo u ove pojedinosti dovoljno je što smo postavili načelo klasifikacije koje se može
izraziti ovako:Počeće se klasiranjem društva prema stepenu sjedinjenja koje pokazuju
uzimajući za osnovu potpuno jednostavno društvo;u okviru ovih vrsta razlikovaće razne
podvrste prema tome da li se stvara ili ne potpuno srašćavanje početnih
segmenata.Zaključak je da su sva društva kombinacija jednog i istog prvobitnog
društva.Društvena vrsta dakle postoji iz istog razloga zbog koga u biologiji postoji
vrsta.Dejstvo okolnosti je takođe bitan faktor i ono čini postupne prelaze u
beskonačnosti.

Pravila koja se odnose na objašnjenje društvenih činjenica

Obrazovanje vrsta je pre svega sredstvo da se društvene činjenice grupišu da bi se

olakšalo njihovo tumačenje.Za sociologe je pojava objašnjena onog trenutka kada saznaju
njenu svrhu i ulogu.Tako po Kontu čovek teži napretku,po Spenseru napretku itd.Ali
ovde se javljaju dva problema jer se ne daje objašnjenje kako je ona nastala i kako je ona
to što jeste.Naše potrebe ne mogu ih učiniti da budu onakve kakve jesu već oni to
duguju nekim drugim uzrocima.Takođe ne možemo izazvati njihove posledice ni iz
čega.Naizgled one bi se morale stvarati same iz sebe,samo ako se smatraju
korisnim.Međutim da bi do njih došlo nije dovoljno samo uvideti njihovu potrebu već
treba i pustiti da neposredno deluju uzroci.Tako jedna činjenica može da postoji a da ne
služi ničemu ili da postoji snagom navike.Ljudi mogu načinom sa kojim se odnose prema
uslovima od kojih činjenice zavise da ubrzaju ili uspore njihov razvoj.Prema tome težnja
je takođe stvar.Kada se pristupa objašnjenju društvene pojave treba odvojeno istraživati
stvarni uzrok koji je izaziva i funkciju koju ona vrši.Potrebno je odrediti da li postoji veza
između razmatrane činjenice i opštih potreba društvenog organizma i takođe,što je
važno,uzrok pojave treba tražiti pre nego što se posledice odrede.Metoda objašnjenja
kojom se sociolozi najviše služe jeste funkcionalistička i u suštini psihološka.Društveni
ciljevi proističu od pojedinaca pa je pomoću njega moguće sve objasniti.Iz ovog sledi da
kolektivni život proističe iz ljudske prirode.Po Kontu napredak zavisi od psihičkog
činioca.Po Spenseru dva osnovna činioca društvenih pojava su vasionska sredina i telesna
i moralni sastav jedinke.Sobzirom da sociološke pojave pritisak vrše spolja na pojedinca
znači da one ne proizilaze iz njega.Kada odstranimo jedinku ostaje samo društvo i
objašnjenje društvenog života treba tražiti u prirodi samog društva.Ovde zaključujemo da

7
je društvo u stvari sistem koji ima sopstvena obeležja,ali da su pojedinačne svesti
neophodne da bi se nešto kolektivno stvorilo.Grupa misli i dela drugačije nego što bi
njeni izdvojeni članovi.Ona na pojedinca vrši pritisak koji se ne oseća kada se prima
dobrovoljno ali on ne gubi svoje svojstvo.Takođe postoji razlika kada pritisak potiče od
uređenog društva.Međutim odlučujući uzrok društvene činjenice treba tražiti među
prethodnim društvenim činjenicama a ne među stanjima pojedinačne svesti.Takođe
funkciju društvene činjenice treba uvek tražiti u odnosu koji ona održava sa nekim
društvenim ciljem.Ali ovo ne znači da proučavanje psihičke činjenica nije neophodna za
sociologa.Pošto su činjenice društvene morfologije iste prirode kao i fiziološke pojave
samim tim ih treba objašnjavati o istim pravilima.One imaju veliku ulogu u kolektivnom
životu i prema tome pretežnu ulogu u sociološkim objašnjenjima.One se menjaju prema
načinima na koji se skupljaju sastavni delovi društva.Prvi početak svog značajnijeg
društvenog procesa treba tražiti u sastavu unutrašnje društvene sredine.Elementi ove
sredine su stvari i lica.Sociolog mora da otkrije razna svojstva ove sredine koja utiču na
tok društvene pojave.Dva niza obeležja koja odgovaraju ovom uslovu su:1)Obim društva
i 2)Stepen koncentracije mase ili dinamična gustina.Svaki porast u obimu i dinamičkoj
gustini temeljno menja uslove kolektivnog života.Ovde vidimo da stanje u kom se
društvena sredina nalazi u svakom trenutku istorije zavisi samo od društvenih
uzoraka.Sve ovo što važi za opšte sredine važi i za posebne sredine,ali dejstvo posebnih
sredina ne može da ima značaj na opšte.Shvatanje društvene sredine kao odlučujućeg
faktora kolektivnog razvoja od najvećeg je značaja jer bez njega sociologija ne može da
uspostavi odnos uzročnosti.Što se tiče shvatanja o društvu i o kolektivnom životu postoje
dve suprotne teorije.Za jedne (Hobs i Ruso)postoji prekid jedinstva između jedinke i
društva i čovek se opire društvenom životu.Sa druge strane,koju između ostalih podržava
i Spenser,društveni život je ustvari prirodna stvar.Po Dirkem ni jedno od ovih dva učenja
nisu tačna.Prinuda je nastala tako što se jedinka našla pred silom pred kojom se pokorila
ali ova sila je prirodna.Ona izlazi iz same stvarnosti i nužan je proizvod datih uzroka.Da
bi joj se jedinka podčinila dovoljno je da stekne svest o svojoj prirodnoj zavisnosti.Ta
nadmoćnost nad pojedincem nije samo fizička već intelektualna i moralna.Ovakvo
gledanje bi omogućilo da se stvori sociologija koja bi u duhu discipline vodila bitam
uslov svakog zajedničkog života.

Pravila koja se odnose na davanje dokaza

Jedini način dokazivanja da je neka pojava uzrok neke druge jeste da uporedimo
slučajeve da li se one javljaju jednovremeno ili ne i da li su zavisne jedna od druge.Kada
one mogu veštački da se izazovu metod je vršenje ogleda,ako ne onda se koristi uporedna
metoda.Kako društvene pojave izmiču uticaju posmatrača uporedna metoda je jedina
odgovarajuća.Kont je smatrao da istinu treba dopuniti istoriskom metodom.Mil kaže da je
i posredno vršenje ogleda u sociologiji nemoguće.Jedino su filozofi stavili u sumnju
neposrednu razumljivost uzročnog odnosa,dok se za naučnike ona predpostvlja u naučnoj
metodi.Nemaju sve uporedne metode podjednaku dolaznu snagu.Tako metoda ostatka se
svodi na osnovu zaključivanja na osnovu iskustva.Na osnovu ovog razloga se vrši
osporavanje upotrebe metode saglasnosti i metode nesaglasnosti.Ali drugačije je sa
metodom korelativnih promena.Ova metoda uzročni odnos shvata iznutra a ne

8
spolja.Dokaz da između njih postoji odnos jeste jednostavni paralelizam kvantativnih
promena kroz koje prolaze dve pojave u koliko je on utvrđen u dovoljnom broju različitih
slučajeva ona nam pokazuje kako dve pojave neprekidno sarađuju bar u kvantativnom
pogledu.Način na koji se pojava razvija izražava prirodu toga.Ova metoda ne obavezuje
nas ni na nepotpuna nabrajanja ni na površna opažanja.Taj nedostatak ili ograničenje koje
sociologija ima samim tim što mora da koristi samo jednu metodu nadoknađuje se
bogatstvom promena koja se sociologu pružaju.Ova metoda samim tim može da bude
vrlo plodna.Ovaj postupak može biti dovoljan kada su u pitanju velike opštosti ali
složenije društvene činjenice mogu se objasniti samo pod uslovom da se prati njen
celokupan razvoj kroz sve društvene vrste.Upoređivanje može da bude ubedljivo samo
ako se isključi činilac doba starosti a to će se postići ukoliko se društva koja se upoređuju
posmatraju u istom periodu njihovog razvoja.

Zaključak

Odlike ove metode su 1)Nije zavisna od bilo koje filozofije.Sve što ona traži jeste da
načelo uzročnosti primenjuje na društvene pojave.U odnosu na praktične doktrine ova
metoda iziskuje istu nezavisnost.2)Ona je objektivna.Međutim Kont i Spenser su mu dali
više teoriskog izraza nego što su ga primenjivali.3)Ako društvene činjenice smatramo
stvarima onda ih smatramo društvenim stvarima.Ova osobina metode je isključivo
sociološka.
Ukoliko bi došlo do primene ovakve sociologije ona bi dobila na dostojanstvu i ugledu
ono što bi izgubila na popularnosti.Još se ne može utvrditi trenutak kada će se ovo
ostvariti ipak,da bi došlo do toga treba odmah početi raditi na tome.

9
 Literatura:

1. Dirkem,Emil:“Pravila sociološke metode“,Neolit,Beograd,[1980]

10